RAT I MIR: Prvobitno je Tolstoj zamislio da napiše roman Dekabristi, o plemićkoj pobuni 1825. protiv apsolutizma cara Nikolaja, koja je završena slomom i progonstvom pobunjenika u Sibir; potom pomerio vreme unazad, ka uzrocima pobune, a to je Otadžbinski rat 1812. i pobeda nad Napoleonom, ali je na kraju počeo pripovedanje 1805. godine i nadalje, kako bi prikazao ne samo trijumf nad Napoleonom, nego i prvobitne ruske ratne poraze. RM je postao roman ruske istorije 19. veka, pisan od 1863. šest godina. Teme romana su ratovi Rusa protiv Napoleona kojima su kruna Otadžbinski rat, čvor ruske istorije, događaji i ljudi u njima. Glavni junaci su ruska aristokratija, uz koje ide i mnoštvo likova: vojnici, sluge, seljaci. RM je slika ruskog društva u prvoj polovini 19. veka. Tolstoj je pisao o plemićkom krugu, kojem je i sam pripadao i poznavao. Smatrao da je ruska istorija 19. veka istorija ruskih aristokrata. U RM Tolstoj daje kritiku plemstva. Deli je na moskovsku i petrogradsku, gde je Moskva središte patrijarhalnog plemstva, koje govori ruskim jezikom, vezano je seoskom tradicijom, dok je Petrograd sedište dvorske aristokratije, čiji je svet veštački, pun spletki, mondenskih potreba, luksuza, komfora. Petrogradska se ugleda na strane uzore, francuske i nemačke, govori francuskim jezikom. Tolstoj petrogradsko plemstvo posmatra sa etičkog stanovišta, smatra ga odgovornim za loše stanje Rusije. Oni nemaju svesti za odgovornost prema državi i narodu, ne žele da poznaju sopstvenu otadžbinu, misle samo na sebe. Iz tog kruga potiču negativni junaci romana, dok pozitivni imaju osećaj odgovornosti i osećanje ukorenjenosti rodu i zemlji. Ovo raskrinkavanje paradnog i prividnog važi i za ISTORIJU. Nasuprot opštem shvatanju u 18. i 19. veku, da je tok istorije određen istaknutim pojedincima, Tolstoj smatra da tok istorijskih događaja određuje masa. Istorijski razvoj je stihijski, istorijska aktivnost je skup individualne aktivnosti mnoštva ljudi prožetih istim osećanjem. To je nejasna sila koju označava kao „proviđenje“, bez religijskih konotacija, ili „duh naroda. Svoju filozofiju istorije Tolstoj je utkao kroz ceo roman, a otvoreno obrazložio u drugom epilogu RM. U tom romanu hoće da sruši ukorenjeni kult istorijskog junaka - prva novina koju donosi u svom romanu. Najpre ruši kult Napoleona. Francuskog osvajača napada kao moralista. Istoriji suprotstavlja laži, a kod pojedinca, sebičnost požrtvovanju. Tako nasuprot Napoleona stavlja ruskog generala Kutuzova - ta relacija je središnji princip romana, da se ljudska civilizacija može graditi na dvema premisama: na prinudi i nasilju, ili na slobodi i nesputanom ispoljavanju osnovnog prirodnog nagona, nagona za opstankom. U osnovi Kutuzovljeve prividne pasivnosti u ratovanjima od 1905. skriven je humanistički cilj: izbeći sukob i ljudske žrtve. Prema tom principu romana, Napoleon, njegovi generali kao i svi negativni junaci RM nose negativne osobine, kao što je težnja za slavom. Njima su suprotstavljeni junaci koji su oličenje istine i nesebične dobrote. Tolstoj ih nalazi i u istoriji i u fikciji. Glavna tema romana: slika ruskog društva u prvoj polovini 19. veka, koji se naglašava već na početku, na soareu kod dvorske dame Ane Pavlovne Šerer, 1805. u Petrogradu. Učestvuje hor legitimista, onih koji su opredeljeni za zakonsko pravo, i protivnici su Napoleona jer nije on zakoniti vladar, zakoniti su oni koji su nasilno svrgnuti u Francuskoj revoluciji 1789. Među njihovim glasnogovornicima je vikont Mortemart, koji se raspravlja sa dvojicom osnovnih junaka u romanu Pjerom Bezuhovim i knezom Andrejem Bolkonskim. Njih dvojica se dive Napoleonu, svaki iz svog razloga. Bezuhov kao rušioca feudalnog režima u Evropi, dok je Bolkonskom Napoleon oličenje njegovih sopstvenih želja o slavi. TEHIKA PRIPOVEDANJA I TOLSTOJEVA FILOZOFIJA Tehnika pripovedanja je u službi isticanja Tolstojeve filozofije. Tolstoj je sveznajući pripovedač. T. koristi stalne epitete i ustaljene izraze, da bi pomogao pamćenju čitaoca u pripovedanju, a i da bi stvorio dvostruku viziju događaja, jer su njegovi glavni romani glomazni i složeni, a i objavljivani su u nastavcima i u velikim vremenskim razmacima. Knjeginjica Marija se stalno prikazuje kako hoda „svojim tromim hodom“, Pjer uvek vezuje za naočare, dok je Nataša naglašena lakoćom koraka i živošću pokreta. Napoleonove ruke su predmet stalne aluzije. Preplitanje motivskih tokova, tj. života glavnih likova datih u njihovom razvoju, prvi je sloj romana, a drugi je razmatranje Tolstojeve filozofije, i shvatanja istorije. Tolstoj se služi višestrukim zapletima kako bi više tema spojio u celinu i prepliće samostalne motivske tokove, živote protagonista. Dok negativne likove, poput najvećeg od njih, Napoleona, ili pravog ruskog negativnog junaka petrogradskog kneza Vasilija Kuragina crta samo sa slabostima, gotovo kao karikaturu, u likove pozitivnih junaka postepeno uvodi složenost. Tako je prva slika NATAŠE ROSTOVE predstava hitrine i ljupkog pokreta. U početku ona je elan vital, životni polet, označava ljubav prema životu na kojoj Tolstoj insistira.

Iako Nataša ima postupke koji se kose sa Tolstojevom etikom, npr. raskid veridbe sa Andrejem Bolkonskim zbog pokušaja bega sa lepim ali praznoglavim Anatolom Kuraginom, Tolstoj je ipak nagrađuje porodičnim životom sa Pjerom Bezuhovim. Ona nema težnju za celovitošću, nema cilj, unapred zadatu šemu kao Bolkonski. Ponašanje joj je često nemotivisano, bez opravdanja; reaguje nagonski, slaba je u intelektualnom smislu (što nema veze sa polom, up. Marija Bolkonska). Natašina najveća odlika je to što hoće i zna da živi, i zato je T. nagrađuje porodicom sa njegovim pravim glavnim pozitivnim junakom. Smrt Bolkonskog ona prihvata kao deo opšte nesreće u ratu, uspeva da obnovi svoju vitalnost i udaje se. Ona poseduje energiju srca i ljubav prema životu, tu se pokazuje erotika kao instinkt života. Međutim, pri kraju romana, Nataša je „napustila sve svoje čarolije“, popunila se i raskrupnjala. PJER BEZUHOV takođe prolazi kroz preobražaj. Na početku, on je vanbračni sin, kome nasledstvo menja položaj u društvu i donosi mu ženidbu sa plemkinjom Helenom Kuraginovom. Bio je liberal, potom napustio i ženu i lažni petrogradski život da bi otišao u drugu laž, masoneriju, zatim doborovoljno odlazi u rat i postaje zarobljenik. U zarobljeništvu doživljava preobražaj susretom sa zarobljenikom Platonom Karatajevim (PK je odraz tolstojevske snage, ono što je jedan čovek uništio, može vaskrsnuti samo drugi čovek), i konačno, preduzima organizaciju protiv vladarskog nasilja u kome se javlja klica dekabrista. Njegov put očišćenja stvarno počinje kada Pjera sa ostalim zatvorenicima odvode sa zgarišta Moskve i on kreće u težak marš preko smrznutih ravnica. Pjer preživljava užas bliskog pogubljenja i iznenadnog pomilovanja. „U njemu je nestajala vera i u dobro uređenje sveta, i u čovečiju i u svoju dušu, i u Boga“. Ali, svega nekoliko trenutaka kasnije, on upoznaje Platona Karatajeva, „oličenje prostote i istine“. PK u nudi pečen krompir, gest beznačajan, ali njime počinje Pjerovo hodočašće i muke oproštenja. Snaga Karatajeva, njegova smirenost i u najtežim trenucima života, proizlazi iz toga što, dopustivši da mu izraste brada, simbol pun asocijacija na Bibliju, „on je, kao što se videlo, odbacio od sebe sve što mu je bilo nametnuto, tuđe, vojničko, pa se i nehotice vratio pređašnjem, seljačkom, narodnom držanju“. Zato on za Pjera postaje večito oličenje duha prostote i istine, Vergilije koji ga izvodi iz pakla spaljenog grada. Tolstoj nagoveštava da je veliki požar srušio prepreke između Moskve i unutrašnjosti zemlje. Pjer vidi slanu po prašnjavoj travi, Vrapčija Brda i šumovitu obalu što vijuga pored reke i gubi se u plavičastoj daljini, čuje kreštanje vrana i obuzima ga „novo, nepoznato osećanje radosti i krepkosti“. Štaviše, ovo osećanje je sve jače što je veća njegov patnja u zarobljeništvu. Kao što Nataša kasnije primećuje, Pjer biva očišćen od ranijih poroka i otkriva suštinsku Tolstojevu dogmu: „Dok ima života ima i sreće“. Prvi epilog RM potvrđuje ovo izjednačavanje seoskog života sa „dobrim životom“. Dobrodušna ironija je onaj trenutak kada se u Golim Brdima deca grofice Marije, udate za Nikolaja Rostova, igraju „putovanja u Moskvu“ na kočijama od stolica. ANDREJ BOLKONSKI se takođe razvija kroz roman: posle zanesenosti Napoleonom i želje da napravi sličnu vojničku karijeru, uspeva da prevlada početnu želju za slavom, a vrhunac njegovog preobražaja je posle besmislenog juriša u već izgubljenoj bici kod Austerlica, gde, ležeći ranjen, gleda u nebo, i prvi put otkriva značaj elementarnih, prirodnih stvari, lepotu beskrajnog plavog neba, koje ranije nije mogao da vidi jer je bio potpuno zagledan u sebe. AB hoće da reši smisao života i zagonetku smrti. Njegovu um čini da on postane simbol odvojenosti od pravog neposrednog života, što je prva greška AB. U njegov život ulazi Nataša Rostova, simbol životne radosti, i ona je sve ono što Bolkonskom nedostaje, i tako ga čini tragičnim junakom: ona je životni polet i spontanost, junakinja osećanja, a on je hladan, racionalan, junak razuma. Zato AB čini drugu grešku, i to će biti početak njegovog životnog poraza: viteški se ponese u veridbi sa Natašom i daje joj rok od jedne godine da odustane od veridbe! Razumsko u AB pobeđuje i nagoni ga da greši. Raskid veridbe zbog ništavnog čoveka kao što je Anatolij Kuragin je zapravo optužba protiv AB koji je dostojanstven, ali hladan, izvan života, a junak koji je izvan života je junak smrti, tj. junak pogrešnog života. On želi da nađe sreću, ali je traži na pogrešnim mestima. Kod njega ljubav prema večnom rađa prezir prema elementarnom, stvarnom, na primer, prema zadovoljenju prirodne ljubavne potrebe, koja je za AB suviše ovozemaljska. SLIKE I METAFORE služe Tolstoju da suprotstave dve ravni doživljaja koje njega najviše zanimaju: seosku i gradsku. Tolstoj smatra da razlika između seoskog i gradskog života objašnjava praiskonsku razliku između dobra i zla, neprirodnih i neljudskih gradskih zakona i zlatnog doba seoskog života. Ova osnovna dvojnost jeste jedan od motiva za građenje dvostrukog ili trostrukog zapleta u Tolstojevim romanima, i razrađen je u Tolstojevoj etici.

TEHNIKA DVOSTRUKIH I VIŠESTRUKIH ZAPLETA: Glavni zadatak dvostrukog ili trostrukog zapleta je najvažniji u T. romanu: sposobnost da dočara stvarnost. Ovakvi zapleti čine romane životnima. Izgleda kao da u tolstojevskom pripovedanju događaji teku prirodno, bez pomoći onih slučajnosti od kojih su pisci 19. veka tako otvoreno zavisili. Međutim, u RM ima dosta „slučajnog“. Neočekivano pojavljivanje kneza Andreje u svom domu Golim Brdima, iz rata, za koga se mislilo da je poginuo kod Austerlica, po mećavi, upravo kada mu se žena porađa, Natašin ponovni susret sa njim prilikom zbega iz Moskve, slučajno jahanje Rostova u Bogučarevo, i kao posledica, susret sa knjeginjicom Marjom, koja će mu biti žena. Niti pripovedanja u RM su brojni i tako prepleteni da čine gustu mrežu u kojoj čak i slučajnosti mogu da se prihvate kao verovatne. Toliko se mnogo zbiva u tolstojevskom romanu, toliko je mnoštvo ličnosti upleteno u tako raznovrsne događaje u ogromnom vremenskom razdoblju da one moraju da se susreću, deluju jedna na drugu i doživljavaju one neverovatne sudare koji čitaocu deluju verovatno, realno. U RM ima bezbroj slučajnih suočavanja, koja očigledno služe mehanizmu zapleta, ali ih čitaoci prihvataju kao prirodne jer su životni. U bici kod Borodina Andrej Bolkonski je ranjen i odnose ga u poljsku bolnicu. Pokraj njega čoveku seku nogu, a to je baš Anatolij Kuragin, koji je pokušao da mu otme verenicu Natašu Rostovu, iako se jasno napominje da su desetine hiljada ljudi tog trenutka ispunjavale ruske bolničke šatore. Višestrukim zapletom i slučajnostima nešto što je neverovatno T. pretvara u verovatno, uverljivo, i u isti mah bitno za njegovu pripovest: sledi deo kada Bolkonski prepoznaje svog ljubavnog suparnika i on se seti Nataše kada ju je prvi put video 1809. na balu, seti se i veze između njega i tog čoveka koji ga sada gleda kroz suze. „Knez Andrej se seti svega i njegovo srećno srce ispuni se ushićenom žalošću i ljubavlju prema tom čoveku“. Proces postepenog prisećanja u kneževom duhu budi sličan proces u mislima čitaoca. Aluzija na Natašu i njen prvi bal premostila je dug prostor u romanu i objedinila njegove raznovrsne teme u povezano sećanje jednog junaka. Pomisao koji se kod kneza Bolkonskog javlja nije zlo koje mu je Kuragin naneo, nego Natašina lepota. Sećajući se te lepote, knez počinje da voli Kuragina, da spoznaje puteve božje i mir u sebi. Mreža zapleta u tolstojevskom romanu zahteva ogroman broj ličnosti od kojih su mnoge nevažne za radnju i predstavljaju trenutni oslonac, ali je za T. i najsitnija uloga veoma ljudska, pa se ni takvi likovi ne zaboravljaju: Gavrilo, gorostasni lakej Marije Dimitrijevne, stari Mihailo, ili Prokofije koji je bio tako snažan da je kočije podizao od pozadi, a koji sedi u predsoblju pletući opanke kada se Nikolaj Rostov vraća iz ratova. T. svakom ljudskom biću o kome govori spomene ime, i poveže ga sa nečim. I ta ličnost ima prošlost, ma koliko da je neznatna u odnosu na velike junake romana. Kad se priprema ručak u Engleskom klubu za Bagrationa, grof Ilja Rostov kaže sluzi da mu se nađe Iljuška Ciganin, onaj „što je igrao kod grofa Orlova, sećaš se, u beloj kozačkoj košulji“. Ciganin je prolazna pojava u romanu, ali mi razumemo da će on u kozačkoj košulji igrati i na drugim zabavama. Tehnika davanja imena čak i sitnim ličnostima i kazivanja ponečeg o njihovom životu ima posebno dejstvo: T. umetnost je čovečna. T. je duboko poštovao celovitost ljudskog bića i nije ga svodio na puko oruđe ni u životu ni u romanu. Takođe, on time čini svoj postupak pripovedanja uverljivijim. Drugi način kojim T. potiže životnost svojih romana, time i uverljivost, nije samo gusta mreža zapleta, nego i to što njegovi romani NEMAJU „PRAVOG“ ZAVRŠETKA, kao što ga takođe imaju drugi prestavnici realizma u 19. veku. EPILOZI RATA I MIRA, dva epiloga. Prvi epilog u RM: prve četiri glave su rasprava o prirodi istorije u napoleonovskoj eri. Početna rečenica: „Prošlo je sedam godina“ dopisana je da bi povezala istorijsku analizu sa događajima u romanu. Posle ta četiri poglavlja on prekida svoje viđenje istorije, „kretanje masa evropskih naroda sa zapada na istok, a zatim sa istoka na zapad“, da bi nastavio sa pripovedanjem. Glavni tok romana, pre epiloga, završava se vaskrsenjem. Čak i zgarišta Moskve diraju Pjera svojom lepotom. Kočijaši, drvodelje što tešu grede za nove kuće, piljarice i dućandžije, svi su vesela, vedra lica pogledali u njega. U izvrsnom završnom dijalogu između Nataše i kneginje Marije tačno se predskazuju dva braka prema kojima se zaplet kreće. „Pomisli kakava sreća kada ja budem njegova (Pjerova) žena, a ti se udaš za Nicolas (njenog brata)“, uzvikuje Nataša radosno. Ali, u prvom epilogu osećanje zanosa i raspoloženje svitanja 1813. godine potpuno su ugašeni. Početna rečenica pete glave epiloga odmah nameće ton: svadba Natašina, koja se 1813. udala za Bezuhova, bila je poslednji radosni događaj u staroj porodici Rostovih. Stari grof umire i ostavlja dugove koji su dvostruko veći od vrednosti njegovog imanja. Nikola iz osećanja časti i odansosti ocu preuzima na sebe ovaj ogromni teret, oseća čak uživanje što bez

roptanja snosi svoje stanje. Ova čestitost sa prelivima netrpeljivosti i naduvenosti obeležiće Nikolajev karakter čak i pošto se oženi knjeginjicom Marijom i svojim trudom povrati bogatstvo. Preterano poštenje, kao i u slučaju Nikolaja Rostova koji prihvata dugove grofa Ilje, zatamnjuju likove, i stvaraju stravičan utisak. Ovo poslednje liči na biografiju T. oca, koji je takođe proveo mučne godine sa starom majkom naviknutom na raskoš, sa sestrom i rođakom. Plaća danak sopstvenoj porodičnoj istoriji u epilogu RM. Godine 1820. Rostovi i Bezuhovi se okupljaju u Golim Brdima. Nataša se „popunila i raskrupnjala“ i „vrlo se retko zapaljivao sad u njoj raniji oganj“. Tolstoj kaže da je svojim manama, aljkavosti i zanemarivanju sebe dodala i tvrdičluk. Opasno je ljubomorna kada ispituje Pjera o putovanju u Petrograd, seća se svađa koje su naružile njihov medeni mesec. „Oči joj zasijaše hladno, pakosno“. Rđa, smatra T, nemilosrdno nagriza svaki lik. Stara grofica je podetinjila, lice se smežuralo, gornja usna upala, oči potamnele, ona je sad jedna starica koja plače kao dete. Sonja, koja je trebalo da se uda za Nikolaja, sedi neveselo i neprestano za samovrom u jalovom postojanju, povremeno raspaljujući ljubomoru u knjeginjici Mariji, a njega podseća na bezazlenu srčanost prošlih vremena. Najtužniji je preobražaj Pjera Bezuhova. Ženidbom sa Natašom doživeo je promenu: potčinio joj se toliko da nije smeo ni da se osmehne kada govori sa drugom ženom, niti da odlazi u klubove na ručkove, onako, da mu prođe vreme, nije smeo trošiti novac na svoje prohteve, niti odlaziti na put na duže vreme sem kada ima posla, u koji je njegova žena ubrajala njegovo zanimanje naukama u koje se ništa nije razumevala, ali kojima je pripisivala veliku važnost. Tragično je Natašino nerazumevanje Pjerovih ushićenja i njegove večite mladosti. Zato je kažnjena beznačajnošću njihovih odnosa i tiranijom domaćeg života, suprotno od Ljevina i Kiti, a Pjer se potčinjava njenom zahtevu da svaki trenutak njegovog života pripada njoj i porodici. Tolstoj kaže, njeni zahtevi mu laskaju. I to je Pjer koga je Platon Karatajev vodio kroz pakao 1812. godine. Međutim, T. odobrava Natašin preobražaj na kraju: potpuno zanemarivanje ranije elegancije i otmenosti, pre braka, kao i razvoj njene svirepe norme monogamije, i pozdravlja njeno potpuno predavanje rađanju dece i porodičnom životu, jer smatra: Ako je cilj braka porodica, onda će onaj koji zaželi da ima mnogo žena, ili žena muževa, dobiti možda mnogo zadovoljstva, ali neće nikako imati porodicu. Nataša je slika ovog uverenja, a slika životu u Golim Brdima je prikaz valjanog života koju je T. podrobno dao u AK i u kasnijim delima. Epilozi u RM izražavaju Tolstojevo uverenje da se život nastavlja i da se stalno obnavljanja, i zato nema klasičnog završetka. Život nije bajka, i zato on pomućuje blistavo sećanje na Pjera i Natašu, i ostavlja ih u monotoniji navike u Golim Brdima. To je suština epiloga, realizam. Prvi epilog objavljuje i T. uverenje da pripovedačka forma mora da se takmiči sa beskonačnošću, sa nemogućnošću završetka stvarnog događaja. Zato Nikoljenka Bolkonski, misleći o pokojnom ocu kaže sebi: Da, ja ću učiniti ono čime bi čak i on bio zadovoljan...“. Tri tačke. Struja života i dalje teče. Drugi epilog je Tolstojeva filozofija istorije. Dvostuka vizija selo-grad svojstvena je T. filozofiji i estetici od početka: kao mladi spahija hteo da popravi položaj kmetova, podigao im školu, a 1855. začeo veliku ideju o racionalnom i fundamentalnom hrišćanstvu. Najjasnije se večita tema prelaska iz grada u selo odražava kao odlazak junaka iz Petrograda ili Moskve na imanje ili daleki ruski kraj. Čak i tamo gde put vodi mrtvom domu, ili u slučaju Bezuhova, mogućem pogubljenju od Francuza, prelazak iz grada u polja donosi nekakvu radost. Dva načina života, iskonski različita oblika doživljaja sveta predstavljaju se u suprotnosti. Gradski život, sa društvenim nepravdama, izveštačenim odnosom između polova, svirepim nadmetanjem bogatstvom, odvajanjem od telesne snage. Sa druge strane, postoji seoski život u poljima i šumama, u kome su duh i telo združeni, u kome se seksualnost prihvata kao sveta i stvaralačka. Da bi prikazao dva načina života Tolstoj se služi POREĐENJIMA, kojima prikazuje cepanje svesti. (druga knjiga RM dva primera). 1. U glavi 3. je opis gozbe u čast Bagrationa u engleskom klubu u Moskvi, 1806. godine. Grof Ilja Rostov, Natašin i Nikolajev otac, rasipnički je priprema i zanemaruje novčane neprilike u koje mu je zapalo domaćinstvo. Užurbane sluge, članovi kluba, mladi junaci na povratku iz svog prvog rata. Tolstoj je hroničar je visokog društva, u kome dosta toga ne odobrava: raskoš,rasipanje,nejednakost sluge i gospodara. Lakej najavljuje Bagrationa: „Začuše se zvonca. Predsednici jurnuše napred, rastureni po raznim sobama, gosti se sabiše u jednu gomilu, kao raž kada se tresne na lopati, i stadoše u velikoj dvorani kod vrata“. Poređenje sa raži tačno slika kretanje gostiju, raž i lopata su iz seoskog sveta, suprotnog onom u sceni. Izjednačujući elegantne članove engleskog kluba sa zrnevljem raži koje se bez reda protresa, Tolstoj ih svodi na nešto automatsko i komično. Uzimanjem raži iz seoskog života za poređenje, on podvlači suprotnost između sveta kluba, a to je lažni, mondenski svet, i sveta vezanog za zemlju i žetvu.

2. U glavi 6. Pjer Bezuhov je na pragu novog života. Tukao se u dvoboju sa Dolohovim i više nema iluzija o svojoj ženi Heleni. Razmišlja o poniženju koje mu je donela ženidba i traži da iskusi milost koja bi mu preobrazila dušu. Međutim, Elen ulazi „mirno i svečano“ da bi se podsmehnula Pjerovoj ljubomori. On je gleda „bojažljivo preko naočara“ i pokušava da nastavi čitanje „kao što zec stisne uši kada ga skole kerovi, pa leži i dalje pred očima svojih neprijatelja“. Prvi utisak poređenja sa zecom je sažaljenje, a slika Pjera sa naočarima i stisnutim ušima je jadan i komičan. Ali, pravo poređenje na kraju pogađa kao ironija, neočekivani preokret: ovoga puta, drska Elen je slabija ličnost. Pjer odjednom prasne i zamalo je ne ubije mermernom pločom stola. Zec će se okrenuti i rasterati lovce. Ponovo je tu slika iz seoskog života, iz prirode, koja ruši gradske spletke. Slika poleglog zeca razbija spoljašnjost društvenih formi i jasno govori da ono čemu smo svedoci jeste posledica elementarne pohlepe. Visoko društvo uvek lovi u čoporu. RELIGIJA: Tolstojev pripovedač je sveznajući, u T. romanima vidimo ono što vide T. oči. On gleda na svoje likove kao što teolozi veruju da Bog gleda na svoja, sa potpunim poznavanjem i ljubavi. Tolstojev odnos prema junacima proizlazi iz njegovog viđenja religije, prema kojoj raj treba napraviti na zemlji, a ne čekati ga na nebu, jer nema dokaza da tamo i postoji. Tolstoj osudio književnost još dok je pisao AK, kao posledicu svojih religioznih i umetničkih pogleda. U 1855. jasno je uobiličio misao koja će vladati njime sve do smrti. Začeo je temelj nove religije kojom je ruskoj crkvi gurnuo prst u oko: Hristova religija, ali očišćena od dogmi i misticizma, koja ne obećava buduću sreću (na Nebu), nego pruža sreću na zemlji. To je tolstojevsko vjeruju. Još pre no što je napisao velike romane, mislio je da odbaci lepu književnost; počeo da ispoljava duboku odvratnost prema književnom životu i društvenoj sredini u kojoj on cveta. Temelje svog zrelog programa verske i moralne reforme postavlja od 1857. do 1861. Javno pogubljenje giljotinom u Parizu, koje je video, i smart brata Nikolaja pomogli pomogli preobraćanju. Uverenje da većini umetnosti nedostaje moralna ozbiljnost i sumnja u lepotu obeležili su njegove poglede pre no što je napisao glavna dela. Naročita tragedija Tolstojeva jeste što je svoj pesnički genije počeo da smatra izopačenim i izdajničkim. STAV PREMA POZORIŠTU (Rusoizam u RM):U sastavu publike vidi simbol snobizma i frivolne elegancije viših gradskih klasa. I u RM i u AK operska kuća služi kao dekor za moralne i psihološke krize u životu junakinja. U operskoj loži i Nataša i Ana, kao i MB, prikazuju se u dvostrukoj svetlosti. Kod T. opasnost proističe iz činjenice da gledaoci zaboravljaju na izmišljenu i izveštačenu prirodu izvođenja predstave i prenose u svoje živote lažnja uzbuđenja i sjaj pozornice. Opis Natašinog odlaska u operu (2.knjiga) je i satira: opisuje se pozornica, ravne daske, obojeni kartoni, razapeto platno, a sredini devojke. „Sve one su nešto pevale“. Potom devojka u belom priđe šaptaču, a njoj priđe muškarac u pantalonama pripijenim uz debele noge pa poče da peva i da širi ruke. Očigledno je namerno ismevanje. Natašino prvo reagovanje je u redu: ona zna da je sve to lažno i neprirodno, i čas ju je bivalo stid za glumce, čas su joj izgledali smešni. Ali, postepeno, i ona je opijena crnom magijom pozorišta, zaboravlja gde je. Tada se pojavljuje njen praznoglavi i površni udvrač Anatol Kuragin. Smešni ljudi na pozornici „stadoše da vudu nekud onu devojku koja je ranije bila u beloj a sad u plavoj haljini“. Lakrdija operske radnje je tako postala odraz Kuraginove namere da otme Natašu. Kasnije se u solo igri pojavljuje jedna muškarac koji poče da skače visoko, saznaje se da je taj Duport za tu veštinu dobijao 60.000 godišnje. T. je već razljućen i cenom i neprirodnošću. Ali, Nataši „to već nije izgledalo neobično. Ona je zadovoljno gledala oko sebe i smeškala se radosno“. Pred kraj predstave, sve što se pred njom dešavalo „izgledalo joj je sada potpuno prirodno, ali joj zato sve ranije misli o vereniku, o knjeginjici Mariji, o seoskom životu ne dođoše nijedanput na um“. Presudna reč je „prirodno“. Nataša više ne razlikuje stvarnu prirodu, seoski život i moralnu razboritost duše koju on u sebi sadrži, od lažne prirode prikazane na pozornici. Njen neuspeh u tome podudara se sa počecima njenog predavanja Kuraginu. Drugi čin u ovoj „tragediji“ je takođe vezan za dramsku umetnost. Kuragin nastavlja udvaranje kod grofice Helene, slavna tragetkinja recituje „na francuskom nekakve stihove u kojima je bilo reči o njenoj grešnoj ljubavi prema svome sinu“. Aluzija na Raasinovu Fedru: zbog stilizovan forme i incestuozne teme T. se Fedra činila duboko neprirodna. Ali, dok Nataša sluša, ona se prenosi „u onaj neobični, bezumni svet u kome se nije moglo znati šta je dobro, šta rđavo....“ Dramska iluzija razara naš smisao za moralno razlikovanje.

NAPOLEON I KUTUZOV: Napoleona najpre moralno raskrinkava Bezuhov koji u zarobljeništvu vidi Napoleonovu vojnički nespremnu mašineriju, dok je AB zadužen za raskrinkavanje umišljene veličine, onog paradnog u vojskovođi koji je do tada već bio pokorio dobar deo Evrope. Dok drugi put leži ranjen, ovoga puta fatalno, Bolkonski je suočen sa svojim bivšim idealom, shvatajući da je Napoleon znamenje smrti. Prve reči koje dopiru do teško ranjenog AB su: „Evo lepe smrti!“ Te reči do njega dopiru kao zujanje muve. Poređenje je i simbolično: mnogo toga što mu je izgledalo veliko u idolu, sada je ništavno. Radovao se jedino tome što su se nad njim zaustavili ljudi i sve što je želeo je da mu ovi ljudi pomognu, da mu spasu život. Napoleon je viđen kao komičan junak, tašt. Od tada raskrinkavanje Napoleona preuzima sam Tolstoj kroz satirične prizore, kao što su Napoleon pred slikom svog sina gde glumi, pokazuje neiskrena osećanja, i u sceni Moskve u plamenu, gde glumi prema boljarima. Napoleon je prikazan kao samozaljubljeni komedijaš i beznačajno oruđe spleta okolnosti, a ne kao pokretač istorije. Tolstoj hoće da pokaže da je greška sva dela koja su mu pripisana, jer je pravi junak istorija. Napoleon je samo zločinac i lakrdijaš. Kutuzov je, međutim, mudri starac koji odbacuje glumu i predstavu, i ima Tolstojeve simpatije jer se podređuje „duhu naroda“. Kutuzov je vrhovni zapovednik ruske vojske, ali Tolstoj naglašava njegovu jednostavnost, opisujući njegov govor, dremuckanje pred bitku. To su, zapravo, signali samouverenosti Kutuzova, svest o dužnosti prema otadžbini, jer oni koji mu se podsmevaju i kritikuju njegovo oklevanje i „kukavičluk“ ne shvataju da on želi da izbegne nepotrebne pokolje. Njega slava ne zanima, što pokazuje u ophođenju sa carem Aleksandrom Prvim. On smatra da je slušanje nemačkih vojnih stratega, onda kada je zadremao na sastaku uoči bitke kod Austerlica, samo gubljenje vremena, jer o pobedi odlučuje duh vojske, a ne njena organizacija. Kutuzova vodi intuicija više nego razum. Ne meša se u tok istorije, u akciji je kad mora, a tada, sa punom odgovornosti. Tolstojeva znanja o istoriji su bila raznovrsna, on u RM koristi različite izvore da bi dočarao istorijske momente, ali su ta znanja nepotpuna, a uverenja povremeno čak i protivrečna. Problem istorije kod Tolstoja je težnja da otkrije Prvi uzrok stvari, tj zašto događaji teku baš tako, a ne drugačije. On je težio konkretnom, pojedinačnom iskustveno proverljivom, a odbijalo ga je apstraktno, metaforičko. Interesovanje u 19. veku je bilo poreklo svega, a pitanja dobro? zlo? i ostala metafizička pitanja, svrhe i cilja, ko smo mi? Poreklo svega? Tolstoj je učenik empirista iz 19. veka, i otuda potiče njegov realizam. Tolstoj smatra da na ova pitanja samo istorija može da da konačan odgovor, i da reši osnovne filozofske probleme. Koliko je imao poverenje u istoriju, toliko mu je bilo nepoverenje u istoriografiju, aktuelno tumačenje istorije. Smatrao je da savremeni istoričari nisu u stanju da odgovore na pitanja koja postavlja. U kritici istoriografije isticao je da on ne pokazuje uzroke, nego samo sled neobjašnjivih događaja. Istorija bi, prema njemu, mogla da bude nauka kada bi bila istinita, što je opšte, čvorno mesto filozofije 18. i 19. veka. Zadatak joj je da predvidi budućnost, a taj zadatak istoriografije, i društvenih nauka uopšte, u 19. veku su već postigle prirodne nauka. Međutim, u društvenim zakonitostima, za razliku od prirodnih nema predvidljivosti. Tolstoj, dakle, kritikuje nenaučnost istoriografije i arbitražu materijala, što znači da se iz korupusa istorijskih izvora vršio izbor na osnovu lične selekcije, a to znači, bez jasnog principa. Nju čini svaki istoričar.