PROLEĆNA PESMA 

Osećam večeras,dok posmatram laste

I pupoljke rane,

Kako srce moje polagano raste,

Ko vidik u lepe nasmejane dane;

 

Kako s mladim biljem postaje sve veće

I lako ko krilo,

I kako mu celo jedno nebo sreće

I pakao bola ne bi dosta bilo;

 

Kako čezne za svim što bi život mogo

Lepog da mu dade,

I da mu ničega ne bi bilo mnogo:

Tako su velike čežnje mu i nade.

 

Osećam da dosad sve je bilo šala

Moga srca vrela,

Da još nikom nisam svoju ljubav dala

Koliku bih mogla i koliku htela;

 

Da u meni cela nežna plima

Reči nerečeni;

Da bih srce mogla poklanjati svima,

I da opet mnogo ostane ga meni.

KRVAVA BAJKA 

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

Na brdovitom Balkanu,

Umrla je mučeničkom smrću

Četa đaka

U jednom danu.

 

Iste su godine

Svi bili rođeni,

Isto su im tekli školski dani,

Na iste svečanosti

Zajedno su vođeni,

Od istih bolesti svi pelcovani,

I svi umrli u istom danu.

 

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

Na brdovitom Balkanu,

Umrla je mučeničkom smrću

Četa đaka

U jednom danu.

 

A pedeset i pet minuti

Pre smrtnog trena

Sedela je u đačkoj klupi

Četa malena

I iste zadatke teške

Rešavala:koliko može

Putnik ako ide peške...

I tako redom.

 

Misli su im bile pune

Istih brojki,

I po sveskama u školskoj torbi

Besmislenih ležalo bezbroj

Petica i dvojki.

Pregršt istih snova

I istih tajni

Rodoljubivih i ljubavnih

Stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

Da će dugo,

Da će vrlo dugo,

Trčati ispod svoda plava

Dok sve zadatke na svetu

Ne posvršava.

 

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

Na brdovitom Balkanu

Umrla je mučeničkom smrću

Četa đaka

U jednom danu.

 

Dečaka redovi celi

Uzeli se za ruke

I sa školskog zadnjeg časa

Na streljanje pošli mirno

Kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

Istog časa se uzneli

Do večnog boravišta.

 

 

STREPNJA

 

Ne, nemoj mi prići!Hoću izdaleka

Da volim i želim oka tvoja dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka,

Dok od sebe samo nagoveštaj da.

 

Ne,nemoj mi prići!Ima više draži

Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži

O čemu se samo tek po slutnji zna.

 

Ne,nemoj mi prići!Našto to, i čemu?

Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;

Iz daleka samo divimo se svemu.

Ne,neka mi ne priđu oka tvoja dva.

  Krvava bajka “Krvava bajka” je pesma koju je naša poznata pesnikinja Desanke Maksimović napisala nakon što je čula

detalje stravičnog zločina u Kragujevcu koji su izvršile nemačke okupatorske snage nad nedužnim srpskim stanovništvo. Kragujevački pokolj jedan je od najvećih i najmonstruoznijih zločina u Drugom svetskom ratu koji je izvršen nad civilima u jednom mestu i u jednom danu. Zajedno su stradali radnici, seljaci, profesori i njihovi  đaci.Zašto bajka i zašto baš krvava? Zato što je neverovatno da se u dvadesetom veku u Evropi koja se ponosi svojom kulturom i tradicijom desi jedan takav neviđeni masakr u kome ljudi svesno i hladnokrvno ubijaju druge ljude, među njima i decu. Stradanje kragujevačkih đaka toliko je surovo da prevazilazi stradanja u bajkama i naslovom “Krvava bajka” pesnikinja želi da mu da prizvuk nečeg neverovatnog i nestvarnog, a opet mogućeg i ljudskog. Pesma počinje stihovima “Bilo je toj u bilo je to u nekoj zemlji seljakana brdovitom Balkanuumrla je mučeničkom smrću ...”

 Nema naziva zemlje u kojoj se dogodio zločin, kao da on nije ni važan. Mnogo je važnije da se zločin istinski dogodio u nekoj zemlji seljaka na Balkanu i da je u samo jednom danu ubijena jedna generacija đaka. Svi su bili isti, po godini rođenja i bolestima od kojih su vakcinisani, po školskim obavezama i svečanostima na koje su vođeni, po svojim snovima i nadama i na kraju, po trenutku kada su umrli. U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja. Oni se nisu borili protiv nemačke vojske, nisu  kovali, niti su želeli ičiju smrt. Bili su ono što i jesu, samo đaci koji sede u klupama i rešavaju svoje školske zadatke. Puni poleta i vere u budućnost, u ljudsku sreću i dobrotu: ispred sebe su postavljali mnoštvo planova i svakom od njih se činilo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava. Imali su svoje đačke tajne i  neostvarene želje. Verovali su u sebe, u svoje svetle snove i zlatne ideale nesvesni da im se bliži skori kraj i da će postati neustrašivi junaci jedne krvave bajke.  U trenutku smrti, bez panike i straha uzeli se za ruke i pošli na streljanje mirno i pribrano kao da smrt nije ništa.  To držanje za ruku simboliše njihovo drugarsko bratsko i pokazuje poslednju želju svih njih zauvek odu i napuste ovozemaljski život onako kako su u njemu i živeli, bliski, složni, po svemu jednaki. Njihova mučenička smrt na početku pesme ovim potezom je u poslednjim stihovima pesme preraslu u junačka smrt. Bili su junaci, hrabri i neustrašivi koji su svojom smrću popeli da večnog boravišta.

Pesmom “Krvava bajka” Desanka Maksimović nam pokazuje kako život pod okupatorskom čizmom može biti surov i nepredvidiv i poručuje nam da zločinački um željan krvi i osvete ne štedi nikoga, čak ni one najmlađe. Svojim stihovima ona izražava svoju duboku nepomirnost sa ratnim zverstvima i ratovima u kojima živote gube nedužni ljudi, posebno deca i želi da mučeničku smrt streljanih đaka preobrazi u večni život, da se on i njihova tragična sudbina nikada ne zaborave.

 Boske

 Analiza pesmePesma "Krvava bajka" je lirska rodoljubiva pesma u kojoj su iskazana tuga i bol zbog stradanja kragujevačkih đaka, pa je ujedno i elegija. Sastoji se od sedam strofa, pri čemu se prva, treća i peta strofa ponavljaju, pa predstavljaju refren pesme. Jedina razlika između ovih strofa je u rečima "mučenička smrt" koje u petoj strofi prelaze u reči "junačka smrt".  Hrabro držanje đaka dok su koračali u svoju ničim zasluženu smrt od mučenika ih je pretvorilo u junake. Njihova smrt se preobrazila u večni život, a njihov zemaljski život i njegov tragičan završetak u krvavu bajku, opomenu svim budućim generacijama. Korišćenjem refrena pesnikinja naglašava krvavu stvarnost i težinu stradanja o kojima pesma peva, tu bolnu smrt nedužnih đaka i varvarstvo onih koji su ih umorili, češće opominje na strahotu opevanog događaja i iskazuje osećanje neverice da je on moguć i stvaran;U stihovima:

I činilo se svakomDa će dugo,Da će vrlo dugo,Trčati ispod svoda plava

reč "dugo" se ponavlja dva puta i to na kraju dva uzastopna stiha. Reč je o EPIFORIstilskoj figuri koja spada u lirski paralelizam i predstavlja ponavaljanje istih reči na kraju svakog stiha u okviru jedne strofe u pesmi ili u okviru više strofa. 

 

   OPOMENA         

             Cuj, recu cu ti svoju tajnu:

              ne ostavljaj me nikad samu

              kad neko svira.

              Mogu mi se uciniti

             duboke i meke

             oci neke

             sasvim obicne.

             Moze mi se uciniti

             da tonem u zvuke,

             pa cu ruke

             svakom pruziti.

            Moze mi se uciniti

            lepo i lako

            voleti kratko

            za jedan dan.

            Ili mogu kom reci u tome

            casu cudesno sjajnu

            predragu mi tajnu

            koliko te volim.

           O, ne ostavljaj me nikad samu

           kad neko svira.

           Ucinice mi se negde u sumi

           ponovo sve moje suze teku

           kroz samonikle neke cesme.

           Ucinice mi se crn leptir jedan

           po teskoj vodi krilom sara

           sto nekad neko reci mi ne sme.

           Ucinice mi se negde kroz tamu

           neko peva i gorkim cvetom

           u neprebolnu ranu srca dira.

           O, ne ostavljaj me nikad samu,

           nikad samu,

           kad neko svira.

Desanka Maksimović (1898—1993)

« Odgovor #4 poslato: April 18, 2012, 01:17:56 am »

*

POEZIJA DESANKE MAKSIMOVIĆ

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se

bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog

jezika. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a

pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda. Više puta je

nagrađivana našim najvišim književnim nagradama. Prvo priznanje dobila je 1925. nagradom

za pesmu "Strepnja" na konkursu časopisa "Misao". Bila je član Srpske akademije nauka i

umetnosti od 1959. god.

Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja

života ne odriču. Jer, sve u Desanki je pesničko: i reč, i odnos prema svetu, i filozofija. Reklo

bi se čak da ništa drugo nije mogla biti do to što jeste. Sve što je napisala, napisala je srcem.

A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda, svemu i svakome.

Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca. Sunce odlazi, a sve, i ljudi i priroda, pružaju

prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otići, ostani... Tada je imala 14 godina. Sedela bi obično

na nekom panju i pisala. To je bio njen pesnički atelje. Sa 14 god. se ne može stvoriti čudo,

ali se može osetiti miris zemlje. Može se doživeti noć, čuti ćuk. Može se zaspati na pokošenoj

livadi i zapisati prva "ljubavna" reč. Sa 14 god. može se znati istorija i upoznati ratnik. A tu, u

Brankovini, imalo je šta i da se vidi i da se čuje o istoriji. Sa 14 god. mogla se doživeti

samoća, i strah.Prve ocene Desanka Maksimović je dobila u Valjevu, od drugova iz

gimnazijskih klupa. Čitala im je, a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budućnost.

Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osećajnošću,

uskraćen za nešto, ugrožen. Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života

stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, poštovanje i privrženost brojnih čialaca.

Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama.

Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda

iz kojeg je potekla. Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi,

postojani, da poštuju ljude drugačijih načela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i

tuđeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojima kao što su i

prema tuđim manama. Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost,

hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnički

problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da

najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakvo je

ljudska bespomoćnost pred tajnom.

Ma koliko bile raznolike i neujednačene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom

ispevane. Melodija njene poezije je sestra govorne melodije. Otkriva ćitavo obilje novih

aliteracija i rima, koje i kada nisu izmešane sa poznatim, u kontekstu nekako zazvuće

poznato; skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu. Desankina poezija saopštava o

ljubavi, prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodič u svet, učitelj duha. Bog o kome i kome

peva Desanka Maksimović, prisutan je svuda i nigde ga nema; on je milosrdan i ravnodušan;

prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac. On nije sabran u jednu žižu, već je rasut u hiljadu

mogućnosti, a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti, ili jeste prava. Sve te

suprotnosti se usklađuju u ljubavi.

Lirika Desanke Maksimović se od samog početka doživljavala kao čista ispovest srca, što je i

sadržano u stihu "Ja sam lovac srca svoga rođenog". Njeno osnovno pesničko geslo je da

poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu, da izvire iz

njih.

U kasnije dane lirika Desanke Maksimović dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana

priroda u jesen, koja se u ovu liriku sve više uvlači. Njena poezija je dobila ono što vreme

ljudskim motivima nameće: smirenost u nemirima, utišanost u akcentima. Godine ova

pitanja neizbežno donose.Da li tražiti odgovore na njih? Ne tražiti nenalazivo, tj. pomiriti se

sa zakonima. Tražiti ga i ne naći znaći neizbežnost kraja bez novog početka. Misao

Desankina pred krajem, sluteći ga već, je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim

odricanje da se bilo kuda okolo prođe. Ona kao ptica šćućureno ćuti i čeka ono što doći mora.

Prirodno i jednostavno je pevala o životu i sada tako peva o smrti.

PODELA POEZIJE DESANKE MAKSIMOVIĆ

Sve pesme Desanke Maksimović su razvrstane u sledeće pesničke krugove:

1. Intimističke pesme su najprisutnije u Desankinoj poezije, naročito s početka njenog

stvaranja. To su pesme o mladosti, čežnji, samoći, devojačkoj strepnji i strahu od onoga što

bi moglo ubiti iluziju o čistoj, idealnoj ljubavi.One su ostvarenja iz pesničkih knjiga "Pesme" i

"Zeleni vitez", u kojima je puno izvornih osećanja i devojačkog bezazlenstva. Strepnja, često

prisutna, dolazi od neizvesnosti da se san o nekom ko je predmet čežnje ne sruši nekim

novim saznanjem. Zato pesnikinja traži da ljubav ostane iluzija, snevanje, iščekivanje i

strepnja. Svaki dodir i susret ponešto bi oduzeli takvoj idealnoj slici voljenog, ljubav bi, time,

bila umanjena.

2. Pesme o zavičaju i svetu u njemu. Desanka Maksimović je jednoj od svojih pesama dala

ime "Pesnik i zavičaj". Pesnik i zavičaj? Šta je to zavičaj pesnikov? Da li je to vinograd, negde

u Brankovini, u kome je jedna devojčica "pobeđivala svoj strah", slušajući noćne jauke

slavuja i ćukova, kukavica i sova, osećajući prve pesničke klice u sebi? Ili je to prvi zalazak

sunca u đačku svesku unet? Ili prva knjiga pročitana u sunčanoj učionici seoske škole što

miriše na jabuke i hleb iz đačke torbice? Ili trenutak kad se shvatilo da mnogo štošta u životu

nije baš onako kako se u dečijoj mašti doživljavalo, već ima druge, krupnije i grublje

dimenzije i značenja? Zavičaj je sva patrijarhalnost pesnikinje, ljudi, jezik, proplanci, zvuci i

slike. Zavičaj je zagrljaj koji utopljava, raznežuje, odmara. Zavičaj je i potresna balada o

seljakovoj smrti. Desanka Maksimović se obraća zavičaju kao čoveku: neposredno,

prijateljski, i ljudski. Nije važno da li peva o čežnji, tugovanju, smirenosti, nežnosti,

radovanju, prva reč u susretu sa zavičajem uvek joj je ljubav.

3. Pesme o prirodi kao idealnom i beskrajnom vrtu. Drugi prilaze prirodi sa osećanjem

uznemirenja, sa izvesnim strahopoštovanjem, sa mističnom idejom o zagonetki, sa jednim

divljenjem koje je u isto vreme i obožavanje. Desanka ide u prirodu sa punim poverenjem, sa

mirom u duši, predano, intimno, ne kao što se prilazi vrlo moćnome nego kao što se ide vrlo

dragome. Priroda za nju je lepota, radost, sloboda. Jednom rećju, poezija Desanke

Maksimović je poezija prirodnoga.

4. Pesme o rodoljublju i socijalnim motivima. Rodoljublje Desanke Maksimović nosi u sebi

mnogoznačni smisao, a iskazuje se kao iskrena ljubav prema predelima zavičaja, prema

epskoj prošlosti koju su obeležile bitke i bune, podvizi i junačke pogibije, prema jeziku. Ona

peva o slobodarstvu i nepokorstvu predaka, o njihovoj odanosti zemlji, veri i običajima,

ognjištu, peva o vrlinama svoga naroda. Zbog ovoga, njeno rodoljublje podrazumeva i

Brankovinu, staze i proplanke, reke i livade, nebo i pticu nad gorom, igre i smeh dece u

slobodi, veru i jezik, pretke i potomke, istoriju, sve priče i pesme...

5. Pesme o životu, prolaznosti i smrti. Misao o prolaznosti, koja prati sve što živi, oduvek

je bila prisutna u Desankinoj poeziji, ali sa starenjem i godinama stvaranja postajala je sve

učestalija. Nekada je dolazila spontano, a kasnije kao opsesija koja nastanjuje ne samo

pesme već i knjige "Nemam više vremena", "Ničija zemlja". Sve počinje da liči na jedno

veliko spremanje pred konačan odlazak; sve ima oblik opraštanja i potpunog mirenja sa onim

što će doći.

6. Pesme o detinjstvu. Desankino poetsko i prozno delo za decu je obimom i sadržajem,

lepotom i značajem takvo da zaslužuje poseban osvrt, pa ga ovom prilikom nećemo

razmatrati.

7. Pesme o čovekoljublju. Čovekoljublje i bezgranična dobrota Desanke Maksimović

oduvek su bili prisutni u njenoj poeziji, osobito kada su u pitanju deca i jednostavan, otvoren

i običan svet, čovek ovog podneblja. Međutim, njen humanizam i otpor tiraniji i svemu što je

nametnuto, do posebnog izražaja došli su u zbirci nalik na veliku poemu "Tražim

pomilovanje". Znanje