KING CRIMSON: EPITAPH

(Discipline Global Mobile)

Povratak u dinamične nastupe njihove prve godine, nezavisna Frippova kuća

DGM pokazuje plasiranjem materijala u dve varijante. Tržišna zastupljenost ove

kolekcije u prodaji sadrži dva CD-a, dok se preko direktnog kontakta sa izdavačem u

kutiji nalaze još dva koncertna snimka. Te 1969, King Crimson je bio u talasu

senzacionalnog proboja, lucidnih muziciranja i prihvatanja publike. Prva dva diska

donose session snimke s proleća u studijima BBC, a nastavljaju se koncertima u

Fillmore Eastu u New Yorku i Fillmore Westu u San Franciscu novembra i decembra.

Druga dva diska, mada se i na njima protežu istovetne pesme, datiraju sa Plumpton

Festivala i iz Chesterfield Jazz Cluba krajem leta u Britaniji. Mada je naslovna pesma,

proslavljenog refrena “Confusion will be my Epitaph” po svojoj direktnosti jedna od

atraktivnijih timskih kompozicija s prvog albuma, upravo se zlokobna i frenetično

silovita tema pesme “21st Century Schizoid Man” pokazuje obnovljenim izazovom i

na osnovu reklama i aktuelizovanja u etru britanskih radio stanica postajući, za

savremene slušaoce nemilosrdno upečatljiva varijacija. Stihovi iluminatora grupe

Petera Sinfielda provlače se kroz razne

varijante ove koncertne pesmarica Crimsona iz ’69, ali se upravo kroz iznenadjujuće

promene intonacije i akordskih rešenja, pa i kroz improvizacije u koje su se upuštali

Fripp, Greg Lake, Ian McDonald i Michael Giles, udahnjuje hipnotički atmosferski

raspon. U kutiji CD-a “Epitaph” našla se i uredjena monografija upravo o toj o

najslavnijoj etapi Crimsona, za koju su svi originalni članovi napisali sećanja i

preporuke novim slušaocima. Knjižica o koncertnim nastupima sadrži i anegdote u

odlomcima sačuvanih programa, plakata i prepričanih pojedinosti. King Crimson je

uz The Moody Blues jedan od prvih sastava koji su koristili melotron koji je

odmotavanje odredjenih snimaka za dočaravanje gudačke gustine umeo da izneveri,

naprimer upravo zbog promene napona američke elektrike koja je, po Frippu

“majestetični D-dur početak pesme Na dvoru King Crimsona, drastično snižavala.”

Intenzitet zajedničkih svuranja govori o predanosti koju je svako od mladih ljudi ulio

u prvih šest meseci King Crimsona, i koji se pod raznim pritiscima, iskušenjima i

novim angažmanima završio pre kraja decembra, raspadom postave. Uzbudljivo

zvučno zavirivanje u amalgamsku muziku romantičnih pasaža i jazziranih deonica, u

krik očajničke energije koja se raširila preplićući se s jednostavnim pesničkim

slikama i igračkim stavovima, sinkopiranim odsečnim ritmovima i individualnim

refleksima svirača, istinktom koji ima moć da transportuje. I to nadmašujući smer iz

1969. na ovamo. Smena brutalne energije izvodjača i zanesene sentimentalnosti

njihove muzike kojom su verovali, upućuje na vrednost istorijskog dokumenta o

čednosti, jednako o jednom od muzički najvažnijih sastava i individualističkom

idealizmu koji je njihov gitarista i vodja uspeo da sačuva i pronese.

Nikola Šuica

* * * * *

WAYNE HORVIZ & ZONY MASH: COLD SPELL

(Knitting Factory Works)

Pitko i produkcijski polirano groove sviranje muzičara upisano je u

standardne promene ukrštanja koje je firma KFW prekrila poslednjih godina.

Objavljujući fusion i novu muziku sa uporištima na underground i klupskoj sceni

New Yorka, ova zbirka kompozicija je delo veterana Wayna Horviza, jednog od

najuglednijih klavijaturista alternativne muzičke scene istočne obale. Horviz je bio

član sastava Naked City Johna Zorna i učestvovao na obilju session i jazziranih

iskliznuća. U saradnji sa basistom Fred Chainerom, gitaristom Tim Youngom i

bubnjarem, Andy Rothom koji dolaze iz Seattlea samoprozvani kao Zony Mash, po

nekoj opskurnoj pesmi Metersa, Horviz je napustio svoj sintetizirajuće klavijature.

Vrativši se na duboki, starinski, i pomalo retro zvuk Hammond orgulja, stvorio je u

saradnji sa triom iz Seattlea preciznu ali zaglušujuću mešavinu kratkih kompozicija

koje dejstvuju potmulim ritmičkim prostiranjem, najavljenim kao “funky vibe” koji u

svih 11 pesama postiže gotovo istovetnu temperaturu.

Svrha ovog po mnogo čemu klupskog zvuka, nipošto nije za slušanje u samoći ili

duetu. Muziciranje s energijom i čak humorom uvodi u spontano, nearogantno

saobraćanje po kome se prepoznaje vreva neke ne previše divlje zabave ili

ogovaranja.

Ukoliko se ohladjenost devedesetih i pokatkad interventna zvučna barijera

programiranih i usemplovanih programa postavi kao masovna audio zbivanja, ovakav

zvuk Horviza i Zony Mash odgovara stanju mlake i neumoljive seanse iz koje se ne

izlazi previše ozaren. Uostalom i naslov “Cold Spell” posredno saopštava metod

muzičih čini koje se emituju praveći zapravo soundtrack za lagano psihičko

uvlačenja

nestabilnijih slušalaca.

Uz prividnu klupsku atmosfefu, jedan drukčiji psihodelični začin ovih vremena.

* * * *