DZEPNA KNJIGA

Beletristika

Urednik NIKOLA BERTOLINO

Korice NIKOLA MASNIKOVIĆ

ARČIBALD J. KRONIN

PREGRST RAZI

Prevela MIRJANA JOANOVIĆ

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD

Naslov originala

A. J. CroninA POCKETFUL OF RYE

Copvright © 1969 by A. J. Cronin

Ш99224-М'У1

Za peni pesmicu kaži, i imaš pregrst razi

Stara dečja pesmica

I

Ekspres-pismo je stiglo kasno po podne.Prijatno opušten stajao sam sa glavnom sestrom

Miler na terasi klinike, izigravajući, kao i obično, ljubaznu zainteresovanost, dok su se deca ukrcavala u velika zelena kola koja će ih odvesti preko planina i Ekberg-prevoja u Bazel odakle će se noćnim avionom vratiti u Lic.

Kiša je retko padala u toku njihovog šestonedelj-nog boravka i mali žgoljavci su izgledali dobro, puni sebe, dok su se trpali na otvorene prozore da bi viknuli Auf Wiedersehenr i još neke naučene švajcar-sko-nemačke reči. Mahali su papirnim švajcarskim zastavicama, koje im je glavna sestra razdelila sa uzorcima mlečne čokolade kojom se Švajcarci tako ponose. Čim su kola krenula niz drum, deca su zapevala Lili Marlen. Neumorno su puštali tu stara, izgrebanu ploču u sobi za igranje, dok je nisu naučili.

— Poslednja grupa ovog leta, sestro — patetično izjavih dok su kola nestajala iza prevlake od jela. — Ova derišta nisu bila loša.

— Oh, Herr Doktor2, — blago mi zapreti prštom — zašto upotrebljavate ta reč? Derišta. Ova poslednja su bila topra deca, a za mene je topro dete delo bošje.

— Ali, sestro, — brzo sam se snašao — derište je izraz koji se u engleskom upotebljava iz milošte. U

1 Do viđenja.2 Gospodine doktore.

7

Britaniji Ijudi iz najviših društvenih slojeva javno nazivaju svoje potomstvo derištima kada o njima govore.

— Ah tako? Da li to ozpiljno kažete?— Uveravam vas.— Tako! To nepriličnost engleskih visokih kru-

gova.— Tačno.

Njene male oči su me gledale s izrazom odobrava-nja. Hulda Miler je bila mala, zdepasta žena šezdese-tih godina stasom nalik na kasnoviktorijansku građe-vinu sa veličanstvenim balkonima. Čekinjasta seda kosa štrčala joj je ispod končane kape, jedva primetne nausnice bile su diskretno napuderisane. Od glave do pete pokrivena bezobličnom belom haljinom, na koju su bile osuđene kantonske sestre, predstavljala je pravi švajcarski proizvod. Uzorna, čista, trezvena, neizrecivo dosadna i, mada ne snob u pravom smislu reči, ipak sva prožeta tipično germanskim strahopo-štovanjem prema zvanju. Međutim, bila je sposobna i vredna, radila je po petnaest časova dnevno, uspešno je savladavala teškoće zbog nedostatka osoblja na odeljenju i u kuhinji, a hranila me je tako kako nikada ranije u svojoj šarolikoj bednoj karijeri nisam bio hranjen.

— Mnogo mi se sviđa što tako govorite o tim nepriličnostima, Herr Doktor Karole. Vi, ko ste učena osoba, a i sami potičete iz hochgeboren1 porodice.

— To mi je drago, sestro. Imaćete prilike da upoznate sve ,,nepriličnosti" za koje sam sposoban.

Pažljivo, klipane, ne idi tako daleko. Zasenio sam je neodoljivim čarobnim osmehom. Prvo životno pra-vilo u svakoj medicinskoj ustanovi jeste da se uspo-stavi bliski odnos sa glavnom sestrom. Revnosno sam obrađivao Huldu od trenutka svog blagoslovenog

Plemenite,

dolaska pre sedam meseci, podilazeći joj nekim na-dahnutim lagarijama i izmislivši nekolicinu otmenih predaka, da bih učvrstio njene predstave o meni. Tako je sada, ta aždaja kojoj plamen liže iz nosa, taj veteran termofora, ta Hipokratova sveštenica u beloj mantiji, bila potpuno moja ili, bolje rečeno, ja njen — njen svetlooki Junge1.

— Sada imamo šest nedelja „pauzu" — razmi-šljala je. — Opet ćete početi svoje postdiplomski studija u kantonskoj bolnici u Cirihu?

— Odlaziću tamo najmanje jedanput ili dvaput nedeljno — odgovorih smišljeno. — Počinjem u utorak.

— Topro je imati mladog, revnosnog, učenog lekara za pretpostavljenog. Naš prethodni Herr Dok-tor je bio ... — vrtela je glavom — ein Schrinker2.

— Das war nicht gut ftir Sie3 — odgovorih, pokazujući svoj napredak u govornom nemačkom.

— Nein, aber das ist ein Problem fiir seine neue Frau.4 — Pošto je na taj način razjasnila pravilo da se oženjeni lekari ne primaju na kliniku, pogleda na sat koji joj se klatio na grudima. — A sada moram da idem, postarati se za vaš čaj. — Krenuvši, pogleda me vragolasto. — Možda volite remkine5 koje pripremam specijalno za vas.

— One su kao san, sestro, a vi . . . vi ste san snova.Nije joj bilo smešno, ali se ipak zadovoljno

zakikotala.— San snova? To je topro?— Najbolje.

1 IvDadić.2 Mlakonja.3 To nije bilo dobro za vas.

Ne, ali to je problem za njegovu novu ženu. 5 Kolačići od sira i jaja. (Prim. prev.)

9

Kad je otišla, odjednom sam se naljutio na sebe. Bila je ljubazna i dobra na svoj način. Zar ne bi trebalo da zahvalim svojoj srećnoj zvezdi što sam ovde? Najzad, na svilenom dušeku posle osam godina , potucanja po najgorim mestima kao lekar opšte prakse.

Pošto sam diplomirao na Vintonskom univerzi-tetu krenuo sam na put u Australiju kao brodski lekar na teretnjaku, zatim se vratio spreman da naglo dospem do Harlej strita1. Vrlo brzo se pokazala slaba finansijska i profesionalna vrednost škotske diplome. Ko da vas uzme sa takvom diplomom, sa balegom na čizmama, s ostacima ovsene kaše još uvek nalepljenim na zubima? Prvo sam dobio nekoliko nameštenja, jedno u planinama gde sam radio sa večito piianim pripadnikom Magdaf-klana, onda kratka asistentura u sirotinjskom kraju Vintona, gde sam polugladan radio prekovremeno za nekog ugojenog starog lenjiv-ca, koji se dogegao sa odmora iz Glendrum banje, natovaren jelovnicima za svaki obrok i odmah seo da mi ih redom pročita, dok su mu bale još uvek curile po mešini.

Zatim je usledila duga asistentura u Notingemu,s neodređenim izgledima na ortakluk — što se nikadanije ostvarilo. Ali čemu tako podrobno iznositi žalosniistorijat: dugi časovi provedeni u vonjavim ordinaci-jama, noćni pozivi, sređivanje zdravstvenih kartonaposle radnog vremena, oskudni, neredovni, skoreliobroci, nejednaka podela posla, vešto proturano sa:,,Oh, da ne zaboravim, Karole, idem sa ženom navečeru i u pozorište. Obavite ova tri poslednja pozivakoja su upravo stigla". . ;

Ali, nije svaki muž vodio ženu na večeru. „Često mislim da traćim svoje najbolje godine u Sadsberiju,

1 Ulica u Londonu u kojoj najugledniji lekari imaju svoje ordinacije. (Prim prev.)

10

doktore Karole. Sidni je toliko obuzet svojim poslom. To i sami vidite — iako ste mladi, imate mnogo razumevanja". Krišom bi mi tutnula još jedno parče mršave ovčetine ispod krompir-pirea, gledajući me čežnjivim pogledom, dok je Sidni zabadao nos u Britanski medicinski časopis. Jadni debeli, uveli sla-dostrasnik, odmenio sam ga kod njegove žene samo ljubaznim rečima. Ko bi uopšte mogao naći neku romantiku u tim istegljenim gaćama, koje su se svakog drugog ponedeljka sušile na konopcu u dvo-rištu.

Poslednje robijanje odvelo me je do dna, kada sam kao ginekolog — bar takozvani -— radio u dolini Ronde, u južnom Velsu. Gotovo svake noći, pošto bi me babica probudila, oteturao bih se u svet senki beskonačnih nizova rudarskih kućica, da bih se poluobučen i još uvek u polusnu uspuzao merdevina-ma do mansarde, zveckao kleštima i vukao. Ličio sam na robota-izvođača, ili možda cimbalistu u nekoj bizarnoj simfoniji znoja, suza, prljavštine i krvi.

U turobnoj zori posle jedne takve noći, dok sam stajao na betonskom podu glavne ordinacije, još uvek u službenoj odeći koja se sastojala od pižame, starog kaputa i rudarskih klomfi, i zavijao ergot ■— lek za lenju posteljicu — u istrgnutu stranicu Lanceta1, mali oglas na poluiscepanom listu privuče moj zakrvavljeni pogled.

Traži se: Za dečju Miniku i odmarali-šte Mejbel u Šlevaldu, Švajcarska, britan-ski lekar za upravnika, neoženjen i po mogućstvu ispod trideset godina. Prepo-ručljivo poznavanje nemačkog jezika i plućnih bolesti. Udoban smeštaj i hrana obezbeđeni. Plata 500 funti godišnje, pla-

Britanski medicinski časopis. (Prim. prev.)

11

ćanje u sterlinzima i švajcarskim francima. Za dalja obaveštenja i phjavni list obratiti se na advokatsku kancelariju J. Skrajge-mor&Co., Halifaks, Јогкл

Stajao sam kao hipnotisan, s nekom vrstom predosećanja da je to upravo ono što mi je potrebno, što sam želeo i što moram da dobijem. Ali, dok sam zurio kroz prljavi prozor ambulante, natkriljen rud-ničkom dizalicom čiji su obrisi naspram gomile šljake podsećali na vešala, shvatio sam da u stvari nemam nikakvih izgleda. Pa ipak, neko čudno osećanje se budilo u meni da to nikako nrje slučajni događaj u mom životu, već prilika posebno namenjena Lorensu Karolu i da moram da je iskoristim. Pod tim utiskom sep sam i napisao pismo Skrajgemoru &. Co.

Odgovor je stigao za tri dana.Klinika je bila zadužbina gospođe Bele Kejlej,

udovice imućnog prerađivača pamuka sa severa En-gleske, koja se nastanila u Šlevaldu sa kćerkom Mejbel 1896. godine. Kćerka je bila nežnog zdravlja, tuberkulozni bolesnik, upućena na Alpe da tamo proživi svoj kratki vek. Kada je posle nekoliko godina umrla, majka je iz sentimentalnih razloga, ili zbog istinske vezanosti za Švajcarsku, nastavila da živi u Šlevaldu. Posle njene smrti, prema odredbama testa-menta, velika planinska kuća je proširena, izgrađeno je bolesničko odeljenje od dvanaest postelja i brojne male brvnare unaokolo, i osnovana je ustanova name-njena socijalno-ugroženoj britanskoj deci „prvenstve-no slabunjavoj ili oboleloj od plućnih bolesti". Osob-lje se sastojalo od jednog stalnog lekara, glavne sestre i sestre pripravnice.

Šest puta godišnje primali su određen broj dece na oporavak Ш odmor. Onu kojima je bilo potrebno duže lečenje zadržavah su na klinici.

12

Dve nedelje kasnije otišao sam na razgovor u Halifaks, u Skrajgemorovu kancelariju u ulici Mar-ket. Naravno, bio sam nervozan, ali s obzirom na izvršene pripreme koje, verujem, niko neće uzeti za zlo, nisam potpuno gubio nadu. Ostala četiri kandida-ta sedela su u čekaonici i nisu ostavljala loš utisak; dvojica su imala londonsku diplomu, znatno bolju od moje, ali kada sam ih oprezno ispitao pokazalo se da nijedan od njih nije znao nemački. Dobro za početak. Pre nego što sam, kao poslednji, ušao u kancelariju, bacio sam još jedan pogled na polovni fonetski priručnik za turiste koji sam kupio u Kardifu i nabubao ga za proteklih deset dana, a onda učtivo zakucao na staklena vrata.

Komisija je imala tri člana: Skrajgemor, mali, dobrodušan, sjajne ćele i dva solidna poslovna čoveka iz Jorkšira od one vrste ljudi koja ne trpi nikakve koještarije. Pošto su me odmerili, počelo je ispitivanje. Bio sam u najboljoj formi: miran, obazriv, ubedljiv, skromno pristupačan ali uzdržan: ne ističući pre-imućstva koja sam smislio u svoju korist, pustio sam da ih oni izvlače iz mene, kao da je meni malo neprijatno da ih sam iznosim. Da, priznao sam, volim decu, oduvek sam se dobro slagao s njima, ne samo zato što i sam pripadam mnogobrojnoj porodici, već i zahvaljujući svojoj obimnoj praksi. Kad su spomenuli moja odlična svedočanstva, nisam bio iznenađen — sasvim prirodno, budući da sam dva od onih boljih sam izradio. Da, mirno potvrdih rudarsko mesto u južnom Velsu možda nije u društvenom pogledu najbolje polje rada za mladog ambicioznog čoveka. Međutim, -ma koliko to čudno izgledalo, ono jeste pogodno za rad: namerno sam odabrao to mesto za izueavanje pneumoconiosisa, a trenutak kasnije, pošto sam ih time oborio s nogu, dodao: — Kao što vam je, gospodo, svakako poznato, ono obuhvata bolesti plu-

13

ća — antracosis, silicosis, tuberculosis — koje naroči-to ugrožavaju radnike u rudarskoj industriji.

Iza ovog dobro smišljenog poteza usledio je duboki tajac. Bacivši pogled na ostalu dvojicu, Skraj-gemor primeti: — To je dosta interesantno za nas, doktore Karole. — Zatim je snebivljivo, kao da se gotovo i ne nada, pročistio grlo:

— Pretpostavljam da ne govorite nemački, dok-tore?

Osmehnuo sam se i stavio sve na kocku. Ili ću biti primljen ili glavačke išutiran napolje.

—Aber, mein Herr, Ich кбппеп das Deutsch gutsprechen.1

Ohladili su se — niko od njih nije znao nemački. I pre nego što su došli k sebi, izgovorio sam tečnije još nešto, ne baš naročito prikladno, što sam izvukao iz moje male zelene knjige.

— Entschuldigen Sie, mein Herr, кбппеп Sie mir zeigen, wo der nachste Abort ist? — (Izvinite, gospo-dine, možete li mi pokazati najbliži nužnik?)

— Zimmermadchen, ich glaube unter meinem Bett ist eine Maus. (Sobarice, mislim da je miš ispod mog kreveta.)

— Veoma zadovoljavajuće, doktore. Veoma. — Ovo mi je uputio jedan od one dvojice strogih. — Smemo li zapitati kako ste postigli takvo znanje jezika?

— Uglavnom izučavajući plućna oboljenja iz nemačkih originala — promrmljao sam, znajući da sam primljen i pre nego što su me, posle kratkog čekanja napolju, ponovo pozvali unutra da bi mi čestitali i toplo stegli ruku.

Razume se, izveo sam to krajnje nečasno. Jeftino, podlo, nisko, savršeno nepošteno. Ali kad se nalazite na ivici gladi i potucate kojekuda sedam godina, onda

., moj gospodine, ja umeti dobro govoriti nemački.

vam smisao za moral malo otupi. Iako sam sledećeg jutra bio spreman da zavapim mea culpa, mea maxima culpa1, bio sam srećan već istog popodneva što se pakujem za Šlevald. Najzad, kao i obično, mogao sam da nađem opravdanje za sebe. Jezuiti, koji su delimično odgovorni za moje školovanje, usadili su mi, za ono kratko vreme provedeno s njima u najrani-joj mladosti, svoje najpraktičnije pravilo da cilj opravdava sredstva. Upotrebivši sva svoja sredstva da ubedim one cenjene Jorkširce, samo sam koristio neophodno sredstvo da postignem cilj.

U Šlevaldu sam, bar za sada, bio potpuno bezbe-dan, srećno usidren na Mejbel klinici udisao sam divan planinski vazduh i gledao unaokolo s pomalo posedničkim izrazom na licu. Bilo je jedno od onih savršenih alpskih popodneva koja obasjavaju predeo bledoprozračnim plavetnilom. Na pašnjaku ispred klinike, koja se uzdizala na južnoj padini, šareneo se rascvetali jesenji šafran u svežem zelenilu ispreseca-nom bistrim, hladnim potocima koji su se, preplićući valjali niz brdo do reke. U borovoj šumi koja je presecala dolinu minijaturni voz za Davos započinjao je svoj lagani, vijugavi uspon, zaustavio se na oštroj krivini, kao da je hteo da povrati paru, u stvari da bi, propustio voz iz suprotnog pravca. Gore, na grebenu Gočna, rumen odsjaj tankog sloja snežnog praha već je nagoveštavao zalazak sunca, čija se zlatna boja pretvarala u jarko rumenilo. Daleko u nizini krovovi šlevaldskog sela, sićušni pod planinom, delovali su toplo, gemutlich2 je prava reč za to. Na stranu sočni opisi, bilo je to slatko mestašce, a kada se setim onih redova rudarskih kuća, gomila šljake bez ijedne vlati trave, danonoćne zvonjave ambulantnog zvona i onog Tonipendi Bloduina koji mi je kreštao u tek upola

1 Мој greh, moj najveći greh. Gotovo neprevodiva nemačka reč koja označava nesto prijatno, pnjazno, srdačno itd. (Prim. prev.)

15

probuđeno uvo: ,,Ej doktore, momčino, namrtvo mi je žao što moraš opet napolje, ali u pitanju je mladunče, a ja ne mogu da mu izvučem glavu", — ovo ovde je delovalo uspokojavajuće kao sredstvo za smirenje. Voleo sam ovo mesto, u stvari, potpuno sam mu se predao-

Mlad mesec, bled kao tanušna kriška ementalera, pri postojanoj svetlosti, kliznuo je preko grebena i odjednom iz daljine dopre zvuk alpskog roga. Na pašnjacima, visoko u planini, sedeo je čobanin kraj usamljene kolibe sa tom smešnom, gotovo dva metra dugačkom drvenom cevi što, poput škotskih gajdi, strašno zaglušuje uši, ali ovako, odjekujući niz brego-ve ima svojih čari. Opet se začuo, trepereći u nepo-kretnom vazduhu. Pogađa te ta otegnuta duboka tuga što se gubi u daljini, utišana vrhovima. Zvuk se prekida i odjednom se i sam osećaš izgubljen. Ponireš u sebe i tada neka skrivena tegoba izmili iz podsvesti.

Uvek me isto proganja — mora i strah od nepoznatog — nalazim se, u mračnoj pustoj ulici nepoznatog grada i u mrtvoj tišini noći čujem bat koraka iza sebe, lagani, uporni, preteći. Ne mogu da se okrenem i obliva me samrtnički znoj zbog tog tajanstvenog proganjanja sve dok iznenada ne zalaje neki pas, a onda opet sve utihne^J

Oh, pusti to, Karole, i budi opet srećan. Nikoga ne interesuje tvoja privatna, mala fobija, bar za sada. Vreme je da odem na čaj i remkine.

Kada sam se okrenuo, video sam da neko prolazi kroz vratarevu kapiju — Hans, poštarev sin, hitao je putem mašući mi nečim u ruci. Pismo.

— Express, rekommandiert, Herr Doktor.г — To je verovatno moj mesečni ček o kome švajcarska pošta brine da nikada ne zakasni.

Pretvarao se da je izgubio dah, ali pošto sam bio raznežen, kad sam potpisao potvrdu, rekao sam mu

1 Ekspres, preporučeno, gospodine doktore.

16

da sačeka i otišao u svoju dnevnu sobu iz koje se moglo izaći na terasu. Bila je to prijatna mala soba prekrivena toplim, crvenim tepihom, sa solidnim, uglačanim nameštajem presvučenim mrkim somotom, a na stolu je stajala činija puna voća iz Valea, kajsija, krušaka, jabuka i trešanja, tako rodnog u to doba godine, a kojim me je glavna sestra revnosno snabde-vala.

— Hvataj, Hans! — dobacih mu kroz prozOr veliku zlatnu, deiišes jabuku.

Bio sam siguran da je neće odmah pojesti, već će je odneti kući kao pravi mali Švajcarac kome vlasniš-tvo predstavlja deset božijih zapovesti, uglačati je do sjaja i čuvati — makar do nedelje. Posmatrao sam ga kako odlazi uz vielen Dank, Herr Doktor.1

Tada sam pogledao pismo i noge mi se odsekoše. Nemoguće! Na koverti je stajao žig Levenforda, te najneprijatnije, gotovo zlokobne reči, a već sam bio poverovao da sam se otrgnuo od svega onoga što je ona značila za mene. Nerado sam otvorio pismo. Da, bilo je od mog starog druga iz dečačkih dana, Frensisa Enisa.

\Dragi moj Lorense, molim te oprosti mi što sam propustio da ti čestitam prošlog leta na tvom nameštenju. „Vinton Herald" je objavio vrlo lep mali članak o tome. Dopusti mi da ti sada, sa zakašnjenjem, poželim mnogo uspeha u tvom novom, veoma značajnom poslu.

Oklevam da nastavim pismo. Zato što sam primoran da te zamolim za naročitu uslugu.

Sigurno se sećaš Keti Konsidajn, našedrage drugarice iz dečačkih dana koja seudala za Danijela Davigena i nedavno tako

----------— J1 Mnogo vam hvala, gospodine doktore.

2 Pregršt raži 17

tragično ostala udovica. Da, bio je to uzoran brak, Lorense, svetli primer bračne zajednice. Danijelova smrt je bila strašan udarac za nju. Sigurno si pročitao članak i čitulju u dnevnoj štampi pre dva meseca, što je, bar u mestu, izazvalo priličnu uzbu-nu. Odskora, avaj, ožalošćenu udovicu je zadesio novi jad. Jedino dete, Danijel, koji je upravo navršio sedam godina, izvanred-no i izuzetno bistro dete, ozbiljno se razbo-lelo. Vrlo je bled, ima žlezde na vratu i, da ne ublažavam stvar, postoji sumnja da je tuberkuloza. Kanonik Dingvol, mada u penziji i još uvek u kolicima zbog još jednog lakšeg srčanog udara, veoma se interesovao za dečaka, pomogao mu u svakom pogledu — Danijel je dva razreda ispred svojih vršnjaka — i ozbiljno razmo-trio celu stvar sa doktorom Murom koji je smesta predložio' boravak u sanatorijumu, nadamo se kratkotrajan. Ali, s obzirom na novi zdravstveni plan, proći će dobrih šest meseci pre nego što Danijel dobije mesto. I hp samo u Grampijenima koji se ne mogu uporediti sa tvojim sunčanim švajcarskim Alpima.

Stoga je odlučeno da Keti odvede dečaka u Švajcarsku i posveti se njegovom lečenju. Dragi hodočasnici nameravaju da pođu odavde u utorak sledeće nedelje, sedmog oktobra, i stižu na ciriški aerodrom u 17,30. Budući da nikoga ne poznaju u tom gradu i da će se osećati izgubljeni, to se nadaju da šeć ih makar sačekati. Ukoli-ko ne možeš da učiniš nešto više za njih, molim te isprati ih do Davosa gde imaju neku adresu od doktora Mura. Ali, Loren-

se, zar ne postoji i najmanja mogućnost da ti lično preuzmeš brigu o njima, da smestiš Danijela na svoju kliniku i postaraš se za njegovo ozdravljenje? Molim te! Deteta ra-di. Bog će te blagosloviti za to, Lorense, a mi, tvoji dobri prijatelji iz Vintona, bićemo ti zauvek zahvalni.

Ponovo sam polako pročitao pismo, stresavši se malo nad onim ,,dragi hodočasnici", a onda sam ga mahinalno zgužvao u ruci. Grom iz vedra neba! Kakva prokleta nametljivost. Obraćati se ,,u ime starih dana", zahvaljivati unapred, dobacujući mi onu staru, dobro poznatu: ,,Bog će te blagosloviti". I pokvariti mi utorak u Cirihu, jedini dan u nedelji kada Svenska Ernflig1 obično nema redovne letove.

Ali, zar bih mogao tek tako da otpišem Enisa. Obrukao bih se kod kuće. Moraću tu nešto da učinim i, najzad, biće to samo kratkotrajan boravak. Pozaba-viću se time, ali kao i uvek, izvešću to nepristrasno i posle zrelog razmišljanja.

Svedska vazduhoplovna kompanija. (Prim. prev.)

II

Sestra pripravnica mi je donela čaj u dnevnu sobu, mali udoban kutak, zastrt tepihom, sa naslonja-čom ispred peći od plavobelih keramičkih pločica. Bila je to sveža seoska devojka iz Valea, sa prijatnim mirisom mlekare i dobro oblikovanim mlečnim žlez-dama, koja bi mi uvek pri izlasku — pre nego što bi zatvorila vrata — dobacila preko ramena ne baš sasvim kravlji pogled. Međutim, danas joj ga nisam uzvratio, niti su sveži remkini sa primamljivim miri-som sira savladali moje rđavo raspoloženje. Da, pismo mi je bilo neprijatno, vraški neprijatno, uzdrmalo me je jer me je vraćalo nazad u rani period mog života kojeg se nikad nisam rado sećao.

Mrzim da se vraćam u prošlost, to me ometa u izlaganju sadašnjih zbivanja, ali da bi sve bilo jasnije moram da ih povežem sa vremenom kada sam kao petnaestogodišnji dečak došao u Levenford, da živim sa babom i dedom. Mesec dana ranije dobio sam pre vremena Elisonovu stipendiju za Vintonski univerzi-tet, pomalo apsurdno u mom slučaju, što je jasno onima koji su upoznati sa počecima moje krivudave karijere. Uspeh je u neku ruku bio pomućen kad se ispostavilo da za ulazak na univerzitet moram pret-hodno da provedem godinu dana na Levenfordskoj akademiji, da bih stekao diplomu višeg stepena Odbo-ra za školstvo Škotske.

Moj dolazak u pomalo usamljenu vilu Brusovih, u Vudsajd aveniji, nije izazvao veliko oduševljenje.

20

Njihova najdraža kćerka nanela im je duboki bol kada je odbegla sa mojim ocem katolikom. I sada, petnaest godina kasnije, pošto su se ispunila njihova najgora predviđanja, bio im je utrapljen jedini preživeli dokaz te zlosrećne zajednice.

Moj deda, Robert Brus, bio je ispravan, dostojan-stven stanovnik gradića, penzionisan kao upravnik odeljenja drvne građe u mesnom brodogradilištu bra-će Denison, čiji je trezven život bio ulepšan uverenjem — po opštem mišljenju, neosnovanom — da je nepo-sredni potomak škotskog heroja koji je ratnom seki-rom razmrskao lobanju de Bohunu i zatim poveo Škote u pobedu nad Englezima kod Banokberna 1314. godine — datum koji nikako nisam smeo da zabo-ravim.

Nemojte misliti da je deda bio neka budala ili smešni tikvan. Imao je on dokumenta, genealoško stablo, izvode sa sastanaka mesnog Istorijskog društva, pratio je poreklo svoje porodice u Levenfordu unazad sve do petnaestog veka, kada se pojavio osnivač loze Robert. Štaviše, zamak Kadros u kome je umro kralj Robert I, 1329. godine, ležao je na obali reke Leven, na kraju gradića, i sa tog mesta je krenuo ser Džems Daglas noseći Brusovo srce u svetu zemlju da bi poginuo u Španiji, boreći se protiv Mavara. Da se ne udaljavam od teme, dovoljno je reći da je dedina opsesija, ili ako vam se više sviđa zabluda, bila iskrena i tako duboko doživljavana da je svake godine išao na hodočašće u Melrouz manastir, gde se sada čuva mali kovčeg sa srcem kralja Roberta.

Jednim delom se taj rodoslov nekako protezao do mene i, zgodno podešavan, bio često društveno kori-stan, ali i nezavisno od toga Brus se uvek ophodio prema meni sa pristojnom tolerancijom i utančanim smislom za pravdu. Međutim, moja baba, mali povije-ni smotuljak od žene, odana i već tiho pomirena sa sudbinom, s glavom pažljivo naherenom u stranu —

21

bila je malo gluva — sva zaokupljena biblijom, jakim čajem, delima Ane Svon i navikom — meni dragom — da bezglasno govori sama sa sobom, dok su joj se usne mieale praćene malim klimanjem glave, grimasama i simpatičnom mimikom, bila je neosporno mila osoba, uprkos iznurenom izgledu škotskih žena koje služe moćnog muškarca i dušom i telom.

Levenfordska akademija, koju sam morao da pohađam kao uslov za stipendiju, bila je solidna, stara institucija u srcu Borba sa preimućstvima i svim predrasudama prave škotske gimnazije. Moj dolazak tamo bio je još manje dobrodošao i s izvesnim olakšanjem sam otkrio brata po veri upravo u mom razredu — Frensisa Enisa, sina doktora Enisa. Kao jedina dva katolika u Akademiji, neminovno smo se zbližili, u početku ne zbog neke prirodne naklonosti, već jednostavno zato što smo se našli u istom nepri-jatnom položaju. Bili smo predmet podozrenja i ismevanja naših školskih drugova.

Frenk je bio sin jedinac paćenički pobožne maj-ke, bogomoljke koja je opsedala crkvu ne samo da bi žuljala kolena pred slikama Hristovih stradanja, već i da bi kao neki ženski crkvenjak nameštala, kitila i dvorila oltar sa svetačkom brižnošću koja je prkosila svim migovima i pogledima kojima su pokušavali da je spreče u tome, čak i otvorenim zabranama rektora Svetog Patrika, legendarnog kanonika Dingvola. Na Frenkovu nesreću, otac mu nije bio takav čistunac. Doktor Enis, možda najbolji i najzaposleniji lekar u mestu, bio je krupan, neuredan čovek, grubog, ska-rednog jezika, vrlo naklonjen dobrom viskiju i stis-kanju mlekarica sa okolnih farmi koje je poseći-vao. Nije mario za javno mnenje, radio je šta je hteo i, mada zvanično katolik, nije bio ortodoksan u svojim religioznim shvatanjima, često vrlo nepredvidljivim. Zbog svega toga, a izgovarajući se svojom prezauze-tošću, retko se viđao s unutrašnje strane vrata Svetog

22

Patrika. On je bio taj koji je poslao sina na Akademi-ju, pripremajući ga za ulazak na Edinburški univerzi-tet gde je ovaj trebalo da stekne lekarsku diplomu i pridruži se svome ocu u radu.

Frenk je bio izuzetno zgodan i prijatan mladić, od onih koji unapred plene svojim otvorenim, srdač-nim ophođenjem. Visok, vitak, sa finim devojačkim tenom i gustom, kestenjastom kosom, imao je najplav-lje, dugim trepavicama oivičene oči kakve nikad ranije nisam video. U školi se nije isticao naročitom bistrinom, naprotiv; a u igrama sa grubim dečacima bio je pomalo stidljiv. Iako se nikada nrje žalio na njihova zlostavljanja, očigledno je zbog toga patio, sve dok ja nisam stao na njegovu stranu. Međutim, njegov jedini izraziti kvalitet kojim se izdvajao od ostalih bio je svakako ovaj: u strogom smislu reči bio je dobar.

Jednog jutra u toku naše prve zajedničke nedelje zakasnio je u školu i bio kažnjen.

— Šta se desilo, Frenk? — upitah ga. — Jesi li se uspavao?

— Oh, ne — osmehnuo se. — Kanonik Dingvol se zadržao kod nekog bolesnika. Znaš, svako jutro u sedam sati služim misu sa njim.

— Šta! Zar ti ustaješ. . . tako rano!— To je dosta lako kada se jednom navikneš.— Pretpostavljam da te je na to Dingvol naterao.

Mene hvata prpa od njega.— Grešiš, Lorense. On samo izgleda strašno

nemilosrdno i strogo. Kada ga jednom upoznaš onda vidiš koliko je to prijatna osoba.

Pogledao sam ga s nevericom. Kanonik, crn, nepristupačan, britak škotski gorštak, blizu dva me-tra visok i tanak kao arbija, ispijeni škotski Savona-rola koji je, uzdignut na predikaonici, bičevao svoju irsku doseljeničku pastvu, intelegentnom, jetkom ostroumnošću, koja je ujedala dublje nego surovi plameni jezici vatre pakla, povremeno bi prekidao

23

šibanje ritualnim šmrkanjem burmuta — da je igla pala čula bi se u prepunoj crkvi — teško je mogao da ostavi na mene utisak prijatnosti i vrline. Uvek je stajao na ulazu crkve pre mise u jedanaest sati i već me je žigosao, nesumnjivo obavešten o mom proble-matičnom poreklu.

— Svaki put kad prođem pored njega, on me netremice gleda kao da me isključuje iz pastve.

— On upravo mora da se tako ponaša, Lorense. Da bi imao uspeha. I ima ga. Svi glavni protestanti, naročito braća Denison, misle sve najbolje o njemu, o načinu na koji je iskorenio pijanstvo u gradu. Toga je bilo najviše u našem, katoličkom delu grada. Povrh toga, strašno je zanimljiv, vrlo načitan i obrazovan, pravi učenjak. Pet godina je predavao filozofiju u Škotskom koledžu u Rimu. Sigurno ćeš ga zavoleti. — Pošto sam zavrteo glavom, on se nasmeja i uze me za ruku. — Jeftino ću te prodati njemu iduće nedelje posle mise.

— Samo se ti nadaj — rekoh podšmešljivo. — Izbeći ću ga na taj način, što ću izaći na zadnja vrata.

I pored moje jake averzije prema ranom ustaja-nju, sve više sam poštovao Frenka zbog tog neočeki-vano obelodanjenog asketizma, kao i zbog drugih sličnih osobina njegovog karaktera. Na primer, nika-da nije obraćao ni najmanju pažnju na uobičajene školske ga.do.sti, žvrljotine po nužniku, ružne viceve. Ako bi neko pričao neku sumnjivu priču u njegovom prisustvu, njegove zvezdane oči bi ostale prikovane za horizont; činilo bi se da mu je pravo značenje priče prošlo pored ušiju.

Smatrao sam da su te njegove osobine dostojne' poštovanja, možda više kao pokazatelji jedne urođene superiornosti i prefinjenosti duha, negoli moralnih pobuda — jer sam verovatno i ja bio isto tako pokvaren kao i dečaci koje je prezirao. Jednoga dana, međutim, desilo se nešto čudno.

24

Još sam imao bicikl, iz svojih srećnijih dana, jedan stari radž vajtvort, i kako je Frensis, kome majka nije ništa uskraćivala, imao novu marku ham-bera, počeli smo da odlazimo biciklima svake subote u okoiinu grada, tada još sasvim nedirnutu, sa divljim škotskim brdima i pustarama. Dolazilo je leto i kako su dani postali topliji, odlazili smo sve dalje, do Meloksa i duž vetrovitih obala jezera Loumend u Las, gde smo se kupali. Bilo je malo čudno što se Frenk, kada bismo se svlačili na toploj, šljunkovitoj obali, povlačio nekoliko koraka dalje u zaklon od stena i pojavljivao obučen u kostim. Nisam ništa rekao na to, misleći da ima mladež ili neki drugi osobeni znak na koji je bio osetljiv. Jednoga dana zaboravio sam kupaće gaćice i bez razmišljanja skinuh sa sebe odelo i bacih se u jezero u svoj prirodnoj nagoti.

— Ulazi! — viknuo sam. — Divno je. Nije odmah odgovorio, a onda mi doviknu:— Danas se ne kupam.— Ne osećaš se dobro? Nije odgovorio.Otplivao sam daleko, do ostrva. Voda je bila toplija

nego obično, a osećaj potpune nagosti i nesputanosti činio je sve još prijatnijim. Kada sam se vratio i obukao, Frenk izađe iza stene. Bio je jako crven u licu, čvrsto stisnutih usana.

— Ti, naravno, znaš — izusti optužujućim, lede-nim glasom — da je greh, skoro smrtni greh, pokazi-vati svoje golo telo.

Zaprepašćeno sam buljio u njega.— I mene uvlačiš u greh ako te gledam.

Prsnuo sam u smeh.— Oh, ostavi se toga, Frenk. Ne budi sekapersa.

Niko od dečaka ne nosi kupaće gaćice, još manjekupaći kostim, mnogo je lepše bez toga. Moraš daprobaš.

25

— Neću, — viknuo je i počeo da drhti — nikada.— Oh, za ime boga. . .— Prekini, — reče prigušenim glasom. — To jeste u

ime Boga. Ne interesuje me šta drugi rade. I nisam sekapersa. Ja samo hoću da ostanem čist. I ti to moraš, Lorense. Prema tome, ukoliko ubuduće ne budeš sebe pristojno pokrivao, neću se više kupati stobom.

Video sam da je smrtno ozbiljan i bio sam dovoljno pametan da prekinem ovaj razgovor. Na povratku kući obojica smo bili vrlo ćutljivi i uhvatio sam sebe kako ga čudno gledam s vremena na vreme, a kada smo se vratili zastao je, sedeći na biciklu, i po svemu sudeću hteo je da razgovara.

— Još uvek smo prijatelji, zar ne, Lori?— Naravno.— Više nego ikada, u stvari. Voleo bih da idem s

tobom u Vinton umesto što su me gurnuli u Edinburg.— Govori s ocem o tome.— Oh, ne. — Lice mu se smračilo kao i uvek kada

bi se pomenuo doktor Enis. — Već sam pokušao. U stvari, često sam pokušavao da razgovaramo o tom guranju na medicinu, ali nisam imao sreće. Znaš, mnogo bih voleo da studiram društvene nauke.

Ćutao sam, pitajući se da li je neka nesvesna ili bar neizrečena odbojnost prema ocu odvratila Frenka od pomisli na lekarsku profesiju. Još uvek pod utiskom popodnevnog događaja rekoh iznebuha:

— Iznenađuje me, Frenk, što se nisi opredelio zasveštenički poziv. To je tako. . . tako očigledno. Nesamo što bi to obradovalo tvoju majku, već i zato što,ako je iko na svetu predodreden za taj poziv, onda sito ti.

Gledao me je za trenutak, a onda na moje zaprepašćenje prsnu u smeh, tako dečački i prirodan.

— Nećeš morati dugo da čekaš odgovor na to,stari moj. Iduće nedelje upoznaću te sa jednom vrlo

26

izuzetnom osobom. — Pre nego što sam ga mogao ma šta upitati, dobaci mi osmeh preko ramena i potera bicikl. — Hajde, požurimo, inače ćemo izgubiti naših pola sata sa tvojim prijateljem kanonikom.

Da, desilo se ono nemoguće, i na Frenkovo zadovoljstvo, možda pomućeno malim razočarenjem, Dingvol me je gotovo usvojio. Jednoga dana kada sam se vraćao iz škole naišao sam na mučan prizor. Frenk, strašno bled, klečao je u parku dok su dvojica naših glavnih mučitelja, braća Bakanan, stajali iznad njega s kantom tečnog blata koju je mlađi držao.

— Ispovedi svoje grehe, Enise, ili ćemo ti očistitidušu ovim. Hajde počni: Sveti Oče, ubio sammačku. . .

Intervencija, doduše neprijatna, bilo je jedino što se moglo uraditi. Zgrabih kantu sa blatom, direktnim udarcem onesposobih mlađeg Bakanana za dalju bitku, a onda poleteh na njegovog velikog brata. Obe strane su pretrpele teška oštećenja, ali ja najteža i sigurno bih dobio strašne batine da iznenadna pojava ne potamne svetlost dana: Dingvol lično, obučen ,,za varoš" kao i uvek sveštenički pedantno u dugom crnom kaputu s crnim kišobranom koji je držao uspravno i čuvenim cilindrom po kome se mogao prepoznati na milju. Na moje veliko olakšanje, pred tom zastrašujućom pojavom, pravom sablasti papstva, Bakananovi su ustuknuli i uhvatili put pod noge još pre nego što je kišobran stupio u akciju.

Za trenutak kanonik je ćutao, a onda se okrenuo Frenku koji se, još uvek bled, sručio kod obližnjeg zida i setno rekao:

— Idi kući, sine, i lezi dok se ne oporaviš.Zatim me je uzeo za ruku i odveo u parohijski

dom, gore u svoju radnu sobu. Još uvek je ćutao pripremajući se da me zakrpi. Imao sam gadnu posekotinu na usni, natečeno uvo, neizbežno cmo oko, a da ne govorim o oguljenim zglavcima na rukama i

27

strašnoj zasekotini na bradi koju mi }e Bakanan mlađi, oslobođen blata, naneo pred kraj bitke.

— Snažni momci, ti Bakanani — mrmljao jekanonik, zauzet oko vate i joda, još uvek sa šeširomna glavi.

— Hvala bogu što imaš u sebi nešto od te dobreškotske krvi.

Kada je završio sa mnom, morao sam da sednem. Pogledao me je, otišao do kredenca i izvadio vinskučašu i bocu.

— Kašika ovoga neće ti škoditi. Pravi gJenJivet.Sudeći po ukusu, bio je stvarno pravi.— Tako, dakle, Karole, — nastavio je — izbe-

gavaš me već nekoliko nedelja vrlo uspešno, ali samipak srećan što sam te upoznao. I to pod takoneslavnim okolnostima. — Osmehnuo mi se neodolji-vo privlačno. — Pošto više nismo stranci, pozivam teda dođeš ovamo sa tvojim prijateljem Enisom svakogpetka popodne, posle škole, na razgovor o dnevnimdogađajima, književnosti, pa i teologiji. .Prihvataš li?

U glavi mi ]e još uvek zvonilo od udarca pouvetu. Prihvatio sam.

— Dobro. — Izvadio je sat. — Pošto moram daidem na sastanak Školskog odbora, na koji sam većzakasnio, mogu li da te upitam kako ćeš objashitistarima svoj sadašnji izgled?

Taj problem me je, doista, već mučio.— Mogu da im kažem da sam se'borio za kralja

Roberta I.— Suptilna misao, Karole. Potiče iz onog sra-

mnog irskog u tebi. Ne, nećemo uništiti plemenitipostupak lažju za koju, kako vidim, imaš prirodnusklonost. Telefoniraću tvom dedi iz Odbora.

Tačno tako je počelo moje druženje sa jednom izuzetnom lišnošću. Tada nisam uočavao svu njenu veličinu koja mi se otkrila tek onda kada se kanonik počeo da gasi. U toku mnogih meseci mogao sam da

28

uživam koristeći njegovu mudrost, znanje, privlačnost i šarm. Sve je to ostavilo svoj trag u meni.

Toga dana, međutim, na našem uobičajenom sastanku bio sam manje usredsređen, jer sam stalno razmišljao šta je to Frenk imao na umu i ko bi mogao da bude ta izuzetna osoba.

Bili smo pred školskim raspustom i u sredu smo Frenk i ja išli zajedno kuei. On je živeo u Kreg krezentu, nedaleko od dedine kuće, tako da smo išli istim putem kroz Levenford komon. Tog popodneva reee mi s neusiljenim, ali i tajanstvenim izrazom na licu.

— Hajdemo večeras na stanicu. Moram nekoga da sačekam.

— Koga?— Keti Konsidajn.— A ko je ona?— Moja devojka, Lorense.Nisam mogao da sakrijem svoje zaprepašćenje.

Smejao se veselo.— Poznajemo se još od detinjstva. Zajedno smo

rasli u kolicima, da tako kažem. Nije čudo što smo sezaljubili jedno u drugo.

Tek sam se sada zgranuo. Sve ono strasno zauzimanje za svetu čistotu, a sada ovo. . . ovo rano predavanje Veneri. Bože, sumnjiv si ti čovek, Frenk, pomislio sam. I odjednom sam bio strašno radoznao da vidim Keti Konsidajn.

— Ona je u manastirskoj školi kod Dalkera.Dolazi kući za raspust. Silno ćemo se provesti. —Frenk je uzbuđeno ustrčao uz stanične stepenice. Kadje provalio novost, hteo je još da govori. — Siguransam da će ti se dopasti. . .

Međutim, voz je upravo stigao i gotovo u istom momentu Frenk povika:

— Keti! Pogledaj, Lorense, eno je!

29

Zadivljujuće lepa devojka dolazila nam je u susret, mašući nam rukom. Nije nosila školsku unifor-mu već je, verovatno kao starija učenica, imala prekrasnu, marinskoplavu jaknu s mesinganim dug-metima, pripijenu uz telo, lepršavu škotsku suknju i privlačnu, plavu beretku malo nakrivljenu u stranu. Nikada neću zaboraviti taj prvi utisak o Keti Konsi-dajn. Bila je srednjeg rasta, gipkih i nesputanih pokreta, s licem punim veselosti i života. Imala je tamne, skoro crne oči koje su se iskrile na toploj boji kože. Kratak, gotovo ravan, neupadljiv nos, a usne pune i sočne, divno uobličene i rumene, sada razdvo-jene u širok osmeh koji je otkrivao savršene zube. * Tamnokestenjasta kosa slobodno je padala ispod beretke, prionuvši uz obraz na kome je, visoko iznad jagodice, imala majušni crni mladež. Srce mi se tumbe okrenulo kada je prišla bliže i, gotovo me ne primećujući, uzela obe Frenkove ruke.

— Keti!— Frenk!Stajali su tako, dugo zagledani jedno u drugo, a

zatim me je pogledala hladnim, ispitivačkim po-gledom.

— Ko je ovaj dugonogi maloletni prestupnikmaskiran u uniiormu akademije?

■— Samo jedan od takozvanih „ostalih" u poza-dini ove ljubavne slike — odgovorih hladno. — Žao mi je što nemam foto-aparat. Tako je dirljivo.

Oči su joj se suzile.— Drago mi je što vam se dopada, jer se i nama

dopada.— Dobro, dok se vi uzajamno balavite, imate li

neki prtljag? Ako imate, doneću ga.— Kofer. U teretnim kolima.Ostavio sam ih nasamo, našao njen kofer, pa smo

krenuli u Kreg krezent. Frenk se nudio da ponese kofer koji nije bio baš lak, pokušavao je da me uvuče u

30

razgovor, ali bez mnogo uspeha. Ona je bila suviše zauzeta njime i očigledno rešena da me isključi. Ovaj raspust će biti ludo zabavan. U Ketinoj školi su organizovali takmičenje za najbolji herbarijum divljeg cveća koji treba napraviti preko raspusta. Srebrni pehar je bio nagrada.

— Nisam luda za botanikom, Frenk. Ali bihvolela da osvojim taj pehar, šamo da napakostimsestri Filomeni, toj matoroj veštici, uvek mi zabadanož u leđa. Biće strašno zanimljivo pretražiti overton-sku šumu, a i Longkraks.

Frenk je bio isto tako oduševljen, napoia okrenut prema meni.

— Pridružićeš nam se, Lori.— Pa. . -. možda — rekoh uzdržano. — Ako budem

imao vremena.— Sigurno ćeš ga imati. Evo, stigli smo. Hajde, uđi,

Keti i ja te pozivamo na čaj.— Ne hvala, čekaju me Davigenovi — mirno i

gnusno slagah. Davigenovi su mi bili odvratni,' a njihovog sina Danijela jako sam prezirao.

— Dobro. . . — reče Frenk sumnjičavo — Ako je tako. . .

Kuća Konsidajnovih je bila pored Enisovog imanja, vila istih dimenzija kao i njegova s kojom se graničila neograđenom baštom, što je ukazivalo na bliske odnose, Spustio sam kofer kod kapije. Keti me je posmatrala kritički, ne shvatajući potpuno, ali s izrazito neprijateljskim pogledom.

Zahvaljujem vam, nosaču. Da li je kofer suviše težak za vašu nežnu građu?

— Prava igračka. Šta to imate unutra? Kameni ugalj, ili čelične steznike?

— Oboje, naravno. I pancir košulju. Koliko sam vam dužna?

—- Platite Frenku — rekoh. — Ja ga obično zamenjujem kad je u pitanju neki fizički napor.

31

Kada sam odlazio, video sam da je Frenka oblilo rumenilo zbog tog podmuklog pozivanja na moje malobrojne usluge koje sam mu učinio, pa sam se zbog toga osećao nelagodno. Razume se, krivicu za ovo pripisao sam njoj i zakleo se da više neću imati nikakve veze sa tom devojkom. Međutim, dok sam se besan vraćao kući, ipak je ona zaokupljala moje gnevne misli. Za vreme čaja postavio sam nekoliko smišljenih, uzgrednih pitanja baki. Da, poznavala je devojčinu majku sasvim površno. Gospođa Konsidajn je bila udovica pokojnog glavnog crtača Denisonovih, lepo osigurana životnom penzijom od brodogradilišta, debela letargična žena koje sam se sada neodređeno prisećao kako se nacinkroćena i nađinđana u crnini polako gega ka prvom redu sedišta u crksi Svetog Patrika.

—Dakle, sreo si njenu kćerku?—Prvi i poslednji put.—Kažu da je prilično razmažena.—Prevršila je svaku meru.Međutim, u isto vreme dok sam mrzeo tu malu

opajdaru u prekrasnoj jakni sa metalnim dugmetima, ja sam se zaljubio u nju, ophrvan onom smešnom patnjom svojstvenoj prvoj mladalačkoj ljubavi. Kada je Frenk došao sledećeg jutra, bez i najmanje primed-be na moj zluradi humor prethodnog dana, pale su sve moje odluke i ja sam pristao da idem s njim to popodne da skupljam cveće.

Ništa nije moglo da bude tako pogrešno, tako fatalno štetno po moje samopoštovanje. Nikada rani-je, ni u najgorim porazima moje oskudne mladosti, nisam se osećao toliko nepoželjan, naravno ne kod Frenka, već kod nje. One malobrojne reči, izmenjene u početku smišljeno napadački, pretvorile su se pred kraj ekspedicije u žestoke uvrede i ja sam se zakleo svojim naiomiljenijim svecem — Avgustinom pre

32

njegovog preobraćenja — da više nikada neću izlaziti sa njima.

Da bi što uspešnije obavili svoj idiotski lov na cveće, ponekad su vukli sa sobom onog drugog mladića, Danijela Davigena, odvratnu prišipetlju, klipana koji je još uvek bio u parohijalnoj školi Svetog Patrika, mada je za dve godine prerastao, i čije sam poltronske pokušaje da postanemo prijatelji hladno odbijao.

Ubacivanje Davigena na moje mesto bila je gorka pilula za mene, ali kako je to od značenja za kasnije događaje, mladić zaslužuje da ga podrobnije opišem. Kao pojava bio je neprivlačan: spljošteno lice s ružnim crtama.kao rđa crvena kosa, izbeljena koža, bledozelenkaste oči koje obično idu uz takvu boju puti, kao da mu je četka za pranje istrošila svu pigmentaciju. Međutim, ono što me je vređalo bilo je njegovo ponašanje, spoj agresivnosti i ulagujuće pri-snosti kojom je pokušavao da se probije u društvu. Bez sumnje, imao sam predubeđenje. Frenk, koji nikoga nije mrzeo, bio je bar spreman da toleriše Dana koji je, pored ostalog, imao teškoće u društvu kao najstariji sin sitnog građevinskog preduzimača, niskog crvenokosog gorile, koji je služio za podsmeh celoj varoši, jer je majsiorski napravio šesnaestoro dece od kojih je jedanaest ostalo u životu. Prilikom jedne retke posete Davigenovima, za trenutak sam video bračnu sobu s mesinganim krevetom na kome se tako neprekidno proizvodilo i rađalo da su, čini se, bili opravdani stihovi posvećeni gospođi Davigen, rođenoj O'Šejn, a koje su pripisali doktoru Enisu.

O, strašan je život Brižit O'Šejntri minuta zamora a devet meseci

muka,dve nedelje odmora a onda opet bru-

ka, o, strašan je život Brižit O'Šejn.

3 Pregršt raži 33

Takvo stanje stvari Dan je teško mogao da ospori. Bio sam besan što sam mu prepustio privilegiju da prati Frenka i Keti, ali je bar služio kao pas čuvar. Stvarno sam poželeo da bude s njima, jer kada bi odlazili šami svirepo sam patio bolno ih zamišljajući ne samo u najnežnijim intimnostima, već i u svim mogućim pozama neobuzdane seksualnosti koju sam im jarosno i pogrešno pripisivao. Doista, mnoga po-podneva toga leta proveo sam vrzmajući se po okolini Kreg Krezenta, skriven iza nekog zgodnog zida, u uzaludnoj nadi da ću naići na neki dokaz njihovog nepriličnog ponašanja koji ću im moći tresnuti u lice. Jednom, kada su se vraćali iz šume, nisam mogao da se obuzdam, istupio sam i drsko stao pred njih, piljeći im u lica ne bih li otkrio osećanje krivice. Avaj, samo su izgledali srećni. Keti, sjajnih očiju, rumenila se od vlažne svežine, šireći opojan miris svoga tela, radosno uzbuđena, puna života i talasavih pokreta, ali je Frenk, mirniji i spokojniji nego ikada, imao onaj za mene poražavajući izraz ozarene, bezazlene nevinosti. Upravo sam hteo da se udaljim, kad me on pozva.

— Pogledaj šta smo danas našli. Prava retkost.Divlja orhideja. Da ti kažem, Lori, moram sutrapopodne u Rektorat. Zašto ti ne bi poveo Keti u šumu.

Bila je to životna prilika da joj se naplatim. Dok me je posmatrala s čudnim izrazom, delimično po-drugljivim, delimično iščekujućim, odgovorih:

— Izvini Frenk, ali ne bih hteo da me nađumrtvog sa tvojom Keti u šumi ili izvan nje. — I otišaosam.

Tada nisam mislio da idem, ubeđen da ni ona nema nameru da dođe na sastanak. Međutim, sledećeg popodneva u dva sata nešto neodoljivo me je vuklo sada omrznutom kraju Kreg Krezenta. A kada sam izbio iza poslednje okuke, ona je sedela tamo, na ogradi mosta koji je vodio u Longkrags šumu. Ukopao sam se od iznenađenja.

34

— Dakle, odlučili ste da se pojavite — reče,Povratio sam dah. — Hteo sam da vidim da li

ćete i vi.— Pa, jesam. Razočaran?— Ne naročito.Smejala se. — Neobično priznanje za Brusovog

zakonitog naslednika. Mislila sam da me mrzite.— Zar nije obrnuto?— Trebalo bi da mi se smučite, Frenk me je toliko

kljukao vašim dobrim osobinama da mi je došlo da povraćam. Znate li da vas smatra izvanrednom osobom?v

— Čudna zabluda, zar ne?— Počinjem da sumnjam. Izgleda da ste uradili neke

očigledno važne stvari. Mislim, na primer, napisati takav esej odmah po izlasku iz zatvora i dobiti stipendiju. ...

Nisam imao šta da odgovorim na to i u tišini koja je nastala posmatrala me je do te mere ispitivački da sam uznemireno rekao:

— Hoćemo li da počnemo sa vašim sakup-Ijanjem?— Hajdemo samo u šetnju. — Skočila je sa ograde.

— Iskreno rečeno, smučile su mi se sve te grozne travuljine. A zahvaljujući Frenku, imam ih dovoljno da sestri Filomeni izbijem lažnu vilicu.

— Želite li to?— Često.— Sta nije u redu sa njom?— Oh, samo to što je takva kakva je.Kada smo krenuli stazom u šumu, nastavila je: —

Stalno čantra o pristojnosti i tim stvarima, tera nas da oblačimo pelerine čak i kad se kupamo i zagleda me kao da sam u drugom stanju. Ali, ostavimo nju. Dosta mi je što je gledam u školi.

Kratko vreme smo šetali ćutke ispod visokih bukava koje su bacale isprepletanu-šaru od sunčevih

з* 35

zraka na vijugavi, zeleni puteljak. Šuma je bila topla i mirna. Nisam mogao da verujem da sam zaista ovde s njom, na tom tihom, skrovitom mestu. Možda je i ona imala isto osećanje, jer se kretala nemirno i iznenada nasmejala.

— Smešno da mi to radimo! I da se dobro slažemo. — Dobacila mi je brz pogled sa strane. — Stvarno vam dugujem izvinjenje što sam bila tako grozna.

— Početak nam nije bio dobar, zar ne?— Pogrešila sam što sam bila tako opora na stanici.

Htela sam da ostavim utisak na vas.— I uspeli ste — rekoh, dok mi se srce iznenada

steglo. — Mislim da ste najlepša devojka koju sam ikada video u svom životu.

Pocrvenela je i oborila oči.— Znate, Lorense — ućuta zbunjeno, nesvesna

uznemirenosti koju je u meni pobudila kada me jeoslovila imenom. — Ja sam toliko zanesena Frenkomda nisam podnosila njegovu naklonost prema bilokome drugom. Ali sada više nije tako. Ako vam tonešto znači, a mislim da ne, vi mi se mnogo dopadate.— Oklevala je, još uvek ne gledajuću u mene. —Samo se nadam da ću se i ja vama dopasti.

Srce mi se raširilo i toliko ispunilo grudi da sam jedva disao. Sa svom strepnjom čedne mladosti uspeo sam da izustim:

— Ako hoćete da znate, zaljubio sam se u vas odtrenutka kada sam vas ugledao.

Nasmejala se kratko, drhtavo.— Vi svakako ne mislite tako. Ali je lepo od vas,

Lorense. I to predstavlja olakšanje. Bila sam uznemi-rena i nervozna zbog našeg nesporazuma. Verovatno zato — brzo je dodala — što znam da je to Frenku smetalo. On je tako. . . tako skrupulozan u svemu.

— Jeste.— Da li mislite. . . da možda preteruje u tome?— Kako?

36

— Eto. . . da je strog u malim stvarima. Krut.Zamislite, ako ćete mi verovati, sve vreme dok smobili sami u ovoj šumi, nijedanput me nije poljubio.Kaže da treba da sačekamo dok ne objavimo veridbu.

— Kada bih samo ja imao njegovu priliku!Zar sam ja izgovorio te reči, a ako jesam, zašto

nije protestvovala? Srce mi je lupalo kao čekić. Dok smo se polako penjali uzbrdo, bila je tako blizu mene da su nam se ruke dodirnule; iznenadni spoj prostru-jao je kroz svaki nerv u mom telu. Nije pokušala da se odmakne. Najviše me je uzbudio nagoveštaj da moja osećanja nailaze na odziv, iz nje je zračilo nešto što mi je uzburkalo čula, širilo se i uzavrelo stremilo ka nekom dugo potiskivanom ispunjenju.

— Oh, bože, — gotovo je uzdahnula. — Tako jetoplo. Odmorimo se malo. Ovde je suvo i divno.

Skliznula je na travu pored grmlja divljih azale^. Okrenula mi je suncem obasjano lice, tamne i usplahi-rene oči. Seo sam pored nje i uhvatio je za ruku, mali dlan vreo i vlažan. Prste je čvrsto obavila oko mojih, tako čvrsto.

U glavi mi se mutilo, ali je ipak u meni ostalo osećanje lojalnosti. To je bila Frenkova devojka, zar bih mogao da mu pokradem branjevinu? Osim toga: pod njegovim uticajem i zahvaljujući mnogim časovi-ma koje smo proveli sa Dingvolom, postigao sam tako pohvalan stepen vrline da sam služio kanonikovu misu u jedanaest sati pre podne. Avaj, u ovom oživljavanju rajskog vrta zmija mi je šištala na uvo i u svakom trenutku jabuka je mogla da padne niotkud u krilo moje saučesnice. I zaista, kao da je bila spremna na to, polako je spustila kapke. A onda, kada sam joj se zaslepljeno približio, odozdo se začu vika, serija uzvika, prava halabuka i, dok smo se koprcali poku-savajući da ustanemo, pojavi se ljudska prilika, probijajući se kroz šiblje, Davigen, znojav, zadihan, uprepodobljen, ali nekako podozriv.

37

— Mislio sam da sam vas izgubio. Sreo samFrenka u Čepelstritu. Pomislio sam da pođem zavama da vam pomognem.

Stajao je i kliberio se, pravi zvekan, držeći nekakav busen u ruci dok smo mi ustajali.

— Pogledajte šta sam našao za vas. Ne znam štaje, ali mi se čini da je nešto dobro.

Keti je oborila oči i skrenula pogled, bila je jako bleda. U grudima mi je bubnjalo. Gledao sam u Davigena i njegov trofej.

— To je smrdljivi koren divlje mirođije, klipane.Zašto ga ne pojedeš? .

Ali Davigen se nikada ničim nije dao oboriti s nogu. Prilepio se uz nas celo to popodne, a kada to više nisam mogao da podnesem, pođoh kući, ali on je još ostao.

Moje duševno stanje je bilo takvo da sam se lelujao kroz Kreg Krezent. Na uglu ulice iznenada ugledah doktora Enisa kako izlazi na sporedna vrata svoje ordinacije, noseći upakovanu udicu i kuku za losose. Pozvao me je.

— Kako danas drozdovi?Nisam se usudio da progovorim, samo sam se teškom mukom bledo osmehnuo. Gledao me je prodorno.

— Hoćeš li sa mnom na pecanje?Znao sam da se taj dobrodušni stari nevaljalac

sažalio što sam se smucao unaokolo očigledno bez određenog cilja. Da bih sačuvao samopoštovanje, trebalo je da odbijem poziv. Ali bilo mi je potrebno društvo, a i voleo sam da idem u ribolov. Često sam išao s ocem, sve dok se nije razboleo.

Ušli smo u stari crni ford. Vozio je ćutke i, kao što se moglo i očekivati, divljom neravnomernom brzinom. Uskoro samo stigli do Moloha na udaljenu obalu jezera gde mu je stajao čamac. Neumorno sam veslao do kasno po podne, isterujući znojem pohotu,

38

dok je on bacao udicu po svim mogućim uvalama. Činilo se da neće imati sreće toga dana, ali na samom povratku zamenio je mušicu varalicom i pri prvom bacanju upecao ribu. Posle deset minuta borbe zaka-čio sam je kukom i izvukao u čamac divnog lososa.

— Dobrih šest kilograma — kliberio se. —Odlično si mi pomogao, momče. A i veslanjem. Ovozaslužuje da se zalije.

Pošto smo izvukli čamac na obalu i privezali ga, popeli smo se liticom gore do gostionice gde je doktor, posle paradiranja sa našim plenom, uz prilično pro-stačko hvalisanje, poručio dupli džoni duar.

— A za tebe, Lorense?— Pivo — rekoh smelo. Pre bih umro nego što bih

zatražio limunadu.Smejao se. — Bićeš dobar student medicine.

Konobare, daj mu blago i gorče.Posle otprilike jednog sata i tri dupla viskija Enis je

nekako napipao put kroz blagu, tamnu noć i škripnuvši menjačem krenuo za Levenford. Osećao sam se prijatno posle one druge narudžbine ne baš blagog piva, a i doktor je bio dobro raspoložen. Voleo je da ima publiku i u kafani je prosuo meštanima ceo svoj repertoar škotskih narodnih priča. Neprestano se cerekao, zakašljavao i groktao.

Iznenada reče:— Karole, ti si momčina moga kova. Šta misliš o

tom đavolskom poslu između moga sina i one Konsi-dajnove devojke? To traje još otkako su bili upelenama.

Mislim, gospodine, — rekoh oprezno — da su veoma privrženi jedno drugom.

— Hoćeš da kažeš da su zaljubljeni? U tim godmama?

— Oni misle da se venčaju kada budu malo stanji.

39

— Svemogući bože! Šta li se događa sada, gore u šumi, sami udvoje? — Začas bi skliznuo u seljački škotski, kada se uzbuđivao.

— Ništa, gospodine. Apsolutno ništa.— Ajd' ne seri! — eksplodirao je. — Mora da nešto

rade.— Beru cveće, .gospodine.— Bože svemogući! — ućutao je: Zatim reče: —

Šlušaj momče. Iz te devojke kulja seks kao mleko iz Mak Kejevih krava. Hoćeš mi reći da tamo gore u Longkragsu, bez žive duše koja bi ih videla Frenk nije. . . Znaš već šta?

— Kunem vam se da nije. Poznajem Frenka. On je pošten. Apsolutno pošten. — Sa dve krigle naj-boljeg piva u sebi osećao sam se plemenito, ustajući u odbranu svog najboljeg prijatelja. — Pod njegovim uticajem čak sam i ja dobar. On je nesposoban za ta-ko nešto!

— Oh, gospode, — zastenjao je. — Misliš, nije čak ni pokušao da je zagolica?

— Pouzdano nije, gospodine. Mogao bih se za-kleti u to.

Opet je ućutao, a onda promrmlja za sebe:— Beru cveće. Kakav šonja!Približavali smo se svetlima Levenforda i stigli do

Kreg Krezenta pre nego što je opet progovorio.— Hodi sa mnom unutra da ti dam pola lososa.— Oh, ne bih mogao, doktore. . .Uprkos mom opiranju dao mi je bolju polovinu ribe,

što je moju baku bacilo u takvo ushićenje da nije ni tražila da mi omiriše dah. Uzdržao sam se da joj saopštim doktorov poslednji komentar.

— Pretpostavljam da ćeš je dobiti u banogbernsosu.

Pre nego što sam legao, izgovorio sam nekoliko posebnih molitvi, slaveći svoje izbavljenje od Adamo-vog prokletstva. Ali cele te noći jedva da sam spavao iedan sat.

III

Zora rano sviće u švajcarskim visovima i ujutro sedmog oktobra, suprotno mojoj navici, ustao sam sa ševama da na brzinu obiđem bolesničko odeljenje. Imali smo samo pet slučajeva, nijedan težak: dvoje su zadržani samo radi kontrole posle zapaljenja porebri-ce, zatim jedan mezinterni adenitis, jedan sinovitis kolena, takozvani ,,beli otok", oba slučaja posledice kravlje tuberkuloze i, najzad, jedno Potovo krivljenje koje sam već stavio u gips. Sve sam završio od pola devet i kad sam doručkovao i sve proverio sa sestrom koja je, na moje iznenađenje, pokazala priličnu radoz-nalost za nove došljake o kojima sam je već spretno obavestio, krenuo sam za Cirih našim opel karava-nom. Zašto tako rano, Karole? Čemu ta neprilična žurba? Tek u pola šest treba da dočekaš i da se pozdraviš sa dragim hodočasnicima. Nije li to u vezi s onim što si ugovorio sinoć telefonom tek kad je glavna sestra otišla na spavanje, i što si još jednom spreman da pretpostaviš zadovoljstvo poslu?

Planinski put je u početku bio strm, krivudav i uzan, ali se posle Jenca proširio u dolini Koare. U to doba dana samo su malobrojna zaprežna kola uspora-vala saobraćaj. Bi^zo sam stigao u Cirih, odmah posie jedanaest, i krstario ulicama u potrazi za besplatnim parkingom.

Cirih je ozloglašen kao grad bankarskog pod-zemlja. Ja nemam ništa protiv bankara, jer ih nikada i ne srećem, i volim taj lepi, bogati grad koji se

41

dostojanstveno uzdiže nad širokom rekom i ciriškim jezerom kao neki stari državnik, taj grad u kome nikada nema pometnje koju prave turistička zjala, budući da najveći broj stranaca dolazi samo da obiđe svoj novac. Švrljajući po Banhofštrase gde sam kupio dve kravate, stigoh oko podne do Bor-o-laka. Ušao sam u baštu i poručio čist martini. Odmah je stigao, čist i stvarno jak, sa tankim kolutićem dobro oljušte-nog limuna, potvrđujući moje nepristrasno dodeljiva-nje pet zvezdica tom izvanrednom hotelu. Bio je skup, razume se, ali sada kada sam imao pristojan prihod, uživao sam da rasipam, tim pre što nisam često izlazio, a kako je Lota uživala u svemu što je luksuzno, isplatiće se udovoljiti joj ovim ovde.

U to stiže i ona, gologlava i nasmejana, elegantno obučena u jednostavan ali atraktivan kostim žutomr-ke boje koja je savršeno pristajala uz njenu kao žito plavu kosu. Treba da objasnim da je Lota Šveđanka s bojom puti njene rase, ne kao što se obično zamišlja vižljasta plavuša, već krupna, prilično lepa devojka s kojom nema nikakvih problema,, atletske građe šam-piona u bacanju diska, bezbrižnih, obično nasmejanih očiju boje meda. Naravno, nije bacala disk. Kao stju-ardesa velike skandinavske kompanije čarter letova AKTTEBOLAGET SVENSKA ORNFLYG bila je una-pređena u službu za prihvatanje putnika u Cirihu. Kako smo se oboje bavili istim sportom, pokupio sam je u aerodromskom bifeu pre otprilike četiri meseca kada sam otpremio pošiljku dečaka u Birmingem. Otada me je Lota jako'privlačila i da nije bilo jedne stvari, bio bih lud za njom. Samim tim, jasno je zbog čega mi je postalo toplo čim je sela i prekrstila noge ispod svoje kratke suknje. Ali konobar mi je već stajaoiza leđa.

— Za jednu sam ispred tebe — rekoh na nemač-kom. Shodno svom poslu govorila je pet jezika i učeći me nemački na najbolji mogući način, uspela je da me

42

Krto se nasmejala, suzivši svoje mačje oči.— Zbilja, Lorense, ozbiljno govorim. Dva divna

muškarca.— Lažljivice. Nemoj samo da spavaš sa njima,

inače ću ti slomiti taj švedski vrat. Užgred — upitah uznemiren za trenutak — ti si slobodna popodne? Nisi bila potpuno sigurna sinoć kada sam te pozvao.

— Šta je s onim medicinskim istraživanjima?— Zajedno ćemo ih obaviti.Za trenutak me je držala u iščekivanju, a onda

drugarski klimnula glavom.— Slobodna do pet.— Odlično. I ja tada moram da budem na

aerodromu. — Ukratko sam je obavestio da treba da sačekam jednog bolesnika i njegovu majku.

Konobar je doneo dva jelovnika i piće. Pošto smo ih proučili u tišini i poručili, ušli smo posle pola sata u restoran sav u staklu, naknadno podignut u bašti, koji j€ jednom stranom gledao na reku.

Tako dobro se sećam tog ručka, poslednjeg pred pocetak mojih neprijatnosti. Kao prvo uzeli smo

43

dinju, tako žutu, slatku i hladnu kao led. Lota, koja izgleda nije bila halapljiva, ili možda nije želela da optereti stomak, izabrala je kuvanu ribu u holand-skom sosu i mlade kuvane krompire. Ja sam uzeo zamašni file minjon na žaru, sa spanaćem i pečenim jabukama. Pili smo dva najbolja švajcarska vina, ne tako skupa, ona svetli beli johanisburger, a ja crveni pino noar i toliko smo uživali u hrani i uzajamnom posmatranju da nismo mnogo govorili. Posle takvog ručka poručili smo samo još kafu, koju smo ispili na brzinu.

Lotin stan se nalazio u novom bloku u Klotenu, sasvim blizu aerodroma. Kada smo stigli, tako sam hitro parkirao kola iza zgrade da sam već stajao pored nje dok je okretala ključ u vratima. Sve mi je bilo dobro poznato: dnevna soba sa malom čajnom kuhinjom, spavaća soba i kupatilo u lepim pločicama, sve jednostavno i funkcionalno, namešteno u moder-nom švedskom stilu i preterano čisto. Kad god bismo došli navlačila bi zavese u spavaćoj sobi, smešila bi se svojim širokim, toplim osmehom i počela da se svlači sasvim prirodno, ne skidajući pogled sa mene. Ubrzo bi se ispružila na krevet.

— Hodi brzo, Lorense. Suviše je vremena prošlootkako smo poslednji put . . . Hoću mnogo, mnogoljubavi.

Gola golcata, obasjana dnevnom svetlošću koja se probijala kroz zavese, pozivala je na seks otvoreno, prirodno i sa neprikrivenom željom.

Posle svega uporno bi mi proučavala lice; izgleda da je to zabavljalo.

— Potrebna mi je cigareta. — Odvaljala bi sezatim do noćnog stočića kao velika opuštena i zasiće-na žuta mačka, obraćajući mi se na engleskom koji jeosrednje znala. — A onda opet cile-mile.

To je upravo bilo ono neprijatno kod Lote. Blaženstvo dok vodimo ljubav, a posle ništa. Nikakva

44

nežnost, nikakvo trajnije osećanje pripadnosti, ništa od onih čežnji koje potiču iz duše, a ne od tela. Naravno, prekomerna čežnja bi mogla da bude opa-sna: iz iskustva sam znao koliko je teško otarasiti se čeznutljive osobe pogotovo ako je plačljiva. Ali sigur-no govorio sam sebi, mora da postoji nešto, pre neka veza srca negoli adrenalnih žlezda koja još traje izvesno vreme posle tako žestokog sjedinjenja. Da li sam tražio da mi se skine Mesec sa neba? Izgleda da je tako u ovom slučaju. Šveđani su poznati, razmišljao sam tužno, kao veoma sposobni za parenje, oni to obavljaju bez po muke. Obično higijenska mera.

Lota je povukla dim iz cigarete, njen duh je već bio zaokupljen zemaljskim stvarima.

— Ko su ti ljudi koje treba da sačekaš?— Rekao sam ti, draga. Jedan mali dečak i njegova

majka. Zanimljivo . . . Pre nekoliko godina bio sam zaljubljen u nju. Pri tom sam je na neki čudan način gotovo mrzeo. '

— Samo ti i dalje nastavi da je mrziš. I ništa od one druge stvari.

— Ne brini, u to možeš da se kladiš . . . Ali, Lota, ti me ne voliš istinski.

— Znači, hoćeš da budeš voljen? Srce srcu. I roze ružama okićena vrata.

— Ne rugaj se, Lota. Mislim, nešto dublje . . . za šta se možeš uhvatiti kada osećaš potrebu . . . kada ti nije baš sve potaman.

Prsnula je u smeh.— Kad pas laje na tebe u mračnoj ulici.Jednom sam, neoprezno, pokušao da joj se pove-

rim. Cutao sam. Možda je osetila da me je povredila. Brzo je dodala:

~ Ah, ljubavi, zašto praviti neprilike bez potre-be- Ti

mi se mnogo sviđaš. Mi jedno drugo savršeno zadovoljavamo. Ja nisam zlatna poluga.'

Hoćeš reći kopač zlata — ispravih je.

45

Ponovila je te reči, nasmejala se i obavila me rukama.

— Hodi. Zaboravićemo ljubav i uživati jedno udrugome.

Bilo je petnaest do pet kada je ustala i obukla se.Sa rukama pod glavom posmatrao sam je jednim

okom. U komediji života ništa nije lepše od lepe devojke koja izlazi iz kratkih, snežnobelih gaćica — a drugima prepuštam one pastelnih boja. Obrnuti pro-ces, ulaženje u njih, koji se upravo odigravao, daje svemu malograđansku notu. Zavese se navlače, radnja se zatvara. Ipak, u svojoj saksonskoj uniformi koja joj je savršeno pristajala, sa elegantno izazovnom kapi-com na glavi izgledala je uzbudljivo lepo. Ovo popod-ne, koje je meni pomalo oduzelo od sjaja, nju je rascvetalo.

— Moramo da požurimo, inače ću zakasniti.Uzdahnuo sam i ustao iz kreveta. Kolena su mi

zaškripala. Nisam više bie mlad i zdrav.— Teško mi pada što ne mogu duže da ostanem s

tobom, Lota. Posle takve bliskosti. . . to me razdire.Zavrtela je glavom.— Ti si divan čovek, Lorense, do koga mi je toliko

stalo. Nisam nikad ni pomislila da bih ikada mogla tako mnogo da osećam' za jednog Engleza. nemoj sve to da upropastiš takvim sentimizmom.

— Sentimentalizmom — setno sam je ispravio. — Osim toga, ja sam Škotlanđanin.

Dovezao sam kola pred glavni ulaz i mi se odvezosmo na aerodrom. Možda ćete me optužiti da sam preterano zanesen Cirihom kad aerodrom Kloten preporučujem kao najbolji u Evropi — krajnje efi-kasan, besprekorno čist, sa prvorazrednim restora-nom i snek-barom u kome se služi najbolja kafa koju sam ikada pio. Oboje smo s nogu popili po šolju. Kao i obično nikoga nrje bilo na šalteru BEA, ali s druge

46

strane, gde je za dugim nizom švajcarskih šaltera vladala užurbanost, Lota se vratila sa lošim vestima.

— Tvoj avion kasni sedamdeset minuta.— Oh, do đavola!Pokazala je svoje divne zube uzbudljivo se

osmehnuvši. — Sedi i sanjaj o meni, Liebling.1 Tvojim tako nežnim srcem. Kad tvoji prijatelji stignu, proveš-ću ih brzo kroz carinu i dovesti ih ovamo.

Sišao sam u bar, našao miran kutak i poručio kirš. Odjednom sam se osećao umoran i bezrazložno potišten. Ne, ne bezrazložno — to je bila ona stara post-snošajna triste2. Pade mi na pamet Avgustinova izreka: post coitum omni animal triste est3. Kakva istina, kakva večna istina! Obično mi je polazilo za rukom da je otklonim, ali danas nisam mogao da je se otresem. Povredilo me je što se Lota rugala mom skrivenom haluciniranju. I kakva sam ja to budala da trošim vreme i snagu, zapravo svoj život, na te frivolne, dodatne zdravstvene usluge. Lota nije bila loša, ali šta sam ja njoj stvarno značio? Partner za cile-mile. Mada nije naginjala promiskuitetu, tištala me je misao da ja nisam jedini koji sa njom deli njen sumnjivo širok i elastičan krevet. Ali to me je još ponajmanje mučilo.

Obuzimalo me je ono raspoloženje, ono poznato prokleto stanje epigastralnog sindroma, ili ako više volite psihološkog grča u stomaku. Od toga nisam mogao da pobegnem. Nikada. Čak i kao otpadnik nisam mogao da izbegnem to osećanje krivice. Odra-stao sam u grehu, u oba njegova vida, oprostivom i smrtnom. Ovaj poslednji — ukoliko je neoprostiv — predstavlja preludij za večne muke. Ah, dobro, ta svakom razumljiva reč, to zauvek nedostižno stanje dobra.

1 Najdraži. \ Tuga. Posle snošaja svaka životinja je tužna.

47

Oh, prekini Karole. Budi razuman. Odrekao si se svih tih budalaština pre toliko godina. Ko još danas razmišlja o tome. Uostalom, nije li nedavna komisija hrišćanske crkve gotovo sankcionisala sve oblike vanbračnog seksa i još ih i potpomogla sa nekoliko samouslužnih uputstava kao posebnim kremom, naz-dravljajući sa tri hrišćanska srca Ijubavniku ledi Četerli!

Sa naporom sam uspeo da skrenem misli na predstojeći susret koji, možda neprijatan, ipak nije bio lišan malog iščekivanja. Donekle je zanimljivo videti ponovo Keti i saznati da li je nešto ostalo od one mladalačke naklonosti koju je gajila prema meni. Ta mogućnost je nejasno podstakla sećanje i, potpo-mognut drugim kiršom i okrepljujućim sendvičem, otplovio sam nazad u Levenford, onom danu punom zbivanja i događaja koji su mu prethodili kada sam poslednji put video Keti Konsidajn i Frensisa Enisa, danu Frenkovog rukopoloženja.

IV

Leto je te godine bilo izuzetno lepo i, kada sam krenuo sa vintonske stanice tog kasnog avgustovskog jutra, sunce se blago smešilo na vedrom nebu.

Bio je to lokalni voz i kako je putovanje sporo odmicalo, prekidajući se na nekoliko usputnih stani-ca, imao sam dovoljno vremena da razmišljam o događaju koji me je vodio u Levenford. Ovo kratko putovanje došlo je u nezgodno vreme. Položivši di-plomski ispit prethodnog meseca, prijavio sam se za brodskog lekara na trgovačko-putničkom brodu Ta-sman koji je saobraćao na liniji Liverpul — Sidnej, čiji je polazak bio određen za sutradan uveče posle levenfordske ceremonije. Međutim, obećao sam Fren-ku da ću biti tamo na njegov veliki dan, iako je naša veza oslabila~otakako sam napustio Levehford i otišao na univerzitet. Začudila me je njegova iznenadna odluka, u izvesnom smislu tako logična, da ode u sveštenike. Nikada mi nije govorio o posvećenju, mada sam to već dugo podozrevao. Slutio sam da ga ]e nesvesna odbojnost prema načinu života njegovog oca, mada nikad iskazana, možda nikada prepoznata, odvratHa da nastavi Enisovu lekarsku praksu. Među-tim, nameravao je da postane profesor i nastojao je da stekne diplomu magistra društvenih nauka na Edin-burškom univerzitetu. Nezavisno od svega, njegova budućnost je bila usmerena na Keti, njihovo venčanje ]e bilo nešto što se podrazumevalo, bilo je gotovo predodređeno. Šta je tome stalo na put? Iznenadni

Pregršt raži 49

poziv da se preda Bogu? Možda je istrajni Dingvol uticao na njega? Nisam bio sklon da u to poverujem, prisećajući se jednog događaja kada me je kanonik, zadržavši me posle jednog našeg uobičajenog sastan-ka u petak, ščepao za kragnu i drmusao, skoro da mi je zube rasklimatao.

—^Tebe ja hoću, sa tom tvojom protestantskom krvi! Čime bi Frenk mogao da zadoji parohijane? Stavi mu brojanice u jednu ruku i ljiljan u drugu — i to je sve.

Da li se iz nekog dubljeg psihološkog razloga priklonio celibatu? Prilikom jednog razgovora — tada sam bio na trećoj godini medicine — iznenada je uzviknuo:

— Zar to nije odvratno, Lorense, što je porođajni organ u isto vreme i odvodni kanal kroz koji se izbacuje polovina nečistoće tela? — Kako mu se samo lice sledilo kada sam se nasmejao.

— Za to treba da optužiš Tvorca, Frenk.— Ne, ne treba, Lori, — reče strogo. — To je

namerno tako. Po božanskoj promisli.Bio je zanimljiva zavrzlama, još uvek sklon

umovanju! Iz neobjašnjivih razloga, koji su to ostali do kraja, Frenk se izvukao iz obaveze prema Keti i povukao u semenište.

Voz je kasnio i mada sam pustio korak od železmčke stanice do crkve Sv. Patrika, služba je već počela kada sam skliznuo na neupadljivo sedište pored stuba. Iz tog zaklona sam jasno video oltar i dva prva reda u kojima sam uočio, među mnogim drugima, gospođu Enis, Keti i ono što je ličilo na čitavo veliko pleme porodice Davigen.

Ova ceremonija je uvek impresivna i priznajem da me je donekle uznemirila. Gledajući Frenka svog u belom, prostrtog na podu u stavu najveće pokornosti, pomalo sam se gadio sebe. Otkako sam napustio

50

Levenford, dolazio sam, ne baš retko, u sličnu situa-ciju, ali iz potpuno drugih razloga.

Posle završnog blagoslova izašao sam i čekao napolju, dok je svetina izlazila i tiskala se oko mene. Znao sam da ne mogu odmah da vidim Frenka, ali sam se nadao da će gospođa Enis ili Keti moći da mi kažu nešto o Frenkovim planovima za taj dan. Međutim, Dan Davigen je bio taj koji me je našao, stiskao mi ruku i tapšao po leđima s nepodnošljivom uobraženošću prisnog drugara.

— Da si mi zdravo, čoveče. Video sam te kada si se ušunjao. Zašto nisi došao napred, kako valja, na mesto koje sam ti rezervisao? Sada sam pomoćnik crkvenog tutora Sv. Patrika, znaš, i moram da trčirri tamo i ovamo. Ali evo, imam poziv za tebe. Svečana zakuska je u Enisovoj kući u šest posie podne. Doći ćeš?

— Pokušaću.— Oh, ali moraš da dođeš, inače ti Frenk to nikada

neće oprostiti. Tvoje ime ne silazi sa njegovih usana.Uporno sam se osvrtao oko sebe. Još uvek sam se

nadao da ću moći da porazgovaram sa Keti. Ali, izgubila se u gužvi ili, možda, već otišla. Upravo sam hteo da krenem, kada Davigen doviknu:

— Imam poruku za tebe od kanbnika. Hoće da tevidi. U sakristiji. Jadna, napaćena duša, gotov je,idućeg meseca se povlači kod sestara u manastir. Idido njega, sačekaću te.

Tu se ništa nije moglo. Morao sam da idem. Stari autokrata je sedeo u kolicima, ali još uvek bodar, sa knjigom na kolenima. Obuhvatio me je pogledom svojih upalih očiju koje još ništa nisu bile izgubile od svog živahnog sjaja.

Eto, — reče pošto me je odmerio — naumio sam da te vidim još jedanput pre nego što me otpreme u staro gvožđe. — Ne skidajući pogled sa mene,

4* 51

potražio je pokretnom rukom kutiju sa burmutom ispod mantije i vešto ga ušmrknuo. — Primećujem da si skliznuo, Karole. Loše. To se vidi na tebi.

Osetio sam da mi je krv jurnula u lice i vrat.— Ipak još možeš da se postidiš zbog sebe. Nije

potreb,no da te podsećam da sam tebe želeo da vidimtamo. I oko tebe sam se mučio. Sva ona poslepodnevapetkom. — Klimnuo je naherivši glavu. — Ali uma-kao si mi s tim podlim irskim u tebi. Međutim, nemojse nadati da ćeš ikada stvarno pobeći. Seme je u tebi inikada ga se nećeš otarasiti.

Ućutao je. Bio sam mu zahvalan što me je poštedeo unakrsnog ispitivanja o mojim grehovima i na neki način bio sam tužan i postiđen što sam ga razočarao.

— Nadam se da vam je bolje, kanoniče — promrmljao sam.

— Bolje nego ikada, samo ne mogu da upotreb-ljavam jednu šapu, dobar sam još za narednih deset godina. Motriću na tebe, Karole.

— Oduvek sam cenio vaše interesovanje za mene, kanoniče, i sve ono što ste učinili.

— Ostavi se priče, Karole. Nego, daj da za trenutak oživimo nešto' od onih naših popodneva petkom.Opet je zaćutao. Uzeo je knjigu. — Kao kvazi--literarna priroda, poznati esejista, da li čitaš poeziju? Zavrteo sam glavom.

— Uzmi ovo. To sam dobio kao nagradu u Blerupre mnogo godina. Obeležio sam jednu pesmu. Kao daje pisana za tebe.

Kada sam uzeo knjigu, zaklopio je kutiju sa burmutom.

— Klekni, grešniče. — Morao sam da poslušam.— Blagosloviću te, Karole, i to s pogrešnom rukomšto nije samo Gospodnja volja, već i vrlo prikladno utvom slučaju. Ako ikada postigneš izbavljenje pred

52

Bogom, biće to na pogrešan način — upadajući natraške na sporedna vrata.

Kada sam jako uzbuđen napustio sakristiju, shvatio sam da sam jedva izustio ijednu smislenu reč. Seo sam u sada praznu crkvu da se povratim i otvorio knjigu koju mi je dao. Pesme Frensisa Tomsona.1 Nikada nisam čuo za njega. Fotografija je pokazivala ispijeno, izmučeno lice sa retkim, nakostrešenim br-kovima.

Mesto gde se nalazila pesma na koju mi je skrenuo pažnju bilo je označeno. Pogledao sam stiho-ve. Počeo sam da čitam. Zaokupljen nedavnim razgo-vorom i zbunjen zbog Frenka i Keti nisam pratio reči, ali kako sam hteo da se otarasim Davigena, sedeo sam i čitao bez pravog razumevanja sve do kraja. Odsutno sam stavio knjigu u džep, polako ustao i napustio crkvu. A tamo napolju stajao je Davigen i čekao me.

— Nisam mislio da ćeš se toliko zadržati. Ali verovatno je hteo da te presliša. Kuda ćeš sada?

— Da posetim stare.— I ja idem u tom pravcu. Praviću ti društvo kroz

Renton rod.Posle onog nezaboravljenog uznemiravanja u

Longkragsu, odvratnost prema Davigenu se nije sma-njila ni našim kasnijim susretima. Osećao sam da se ispod njegove uobičajene preterane sklonosti ka ula-givanju krije istovetno osećanje koje mi je sa kama-tom uzvraćao. A sada, dok me je držao za ruku veoma prisno, pun neke važnosti i skrivenog zadovoljstva које je izazvalo potuljeni osmeh na njegovom nez-grapnom, bezbojnom licu, bio mi je još odvratniji. Na sebi je imao tvrdi beli okovratnik, pantalone koje su mu landarale kao vreća, kaput sa zaobljenim peševi-ma' što je sačinjavalo opremu pomoćnika crkvenog

ski hrt-"P<^nati ^S16^1 pesnik (1859—1907) čija je mistična pesma „Nebe-nn usla u gotovo sve svetske antologije. (Prim. prev.)

53

tutora u kojoj je ljude odvodio na njihova mesta i zgrtao dva priloga. Međutim, ova krojačka elegancija je bila dovedena do ivice smešnog, sa polucilindrom koji mu je sada naseo na uši tako da su štrčale. Nesumnjivo iz predubeđenja, uporedio sam ga sa batlerom iz neke drugorazredne farse. Izbegao sam pokušaj da me uhvati pod ruku kada smo krenuli prema Renton rodu.

— Uzvišen događaj — započeo je. —-1 kako lepskup. Malo si zakasnio, Lorense.

Moja mržnja se nije umanjila zato što me je Davigen oslovio imenom, ali, uporno sam ćutao i nisam uložio nikakav protest.

— Primetio sam da nam se nisi pridružio kodoltara. Video si da smo se svi pričestili. Oh, nesumnjam da si u stanju milosti. Možda samo nisipostio. Doktor Enis je, naravno, bio odsutan. Nemojda misliš da je bio sprečen nekim slučajem. On zaistaviše ne pripada nama, Lorense. Ne, ne, žalosno jeotpao. Ah, kakav jad za mladog sveštenika! Ali zatomajka, ah, kako joj se lice ozarilo, iako su joj se suzeslivale niz obraze. Svetica. Otuda to Frensisu, neka mioprosti, ocu Frensisu. Mislim, hoću da kažem, njegovasvetost. Kažu da ga kanonik nije tražio za crkvuSvetog Patrika, ali će se majka založiti za to, a i ja ću.Mada, rekli su mi da mladi otac baš nije mnogogovorljiv na propovedi.

Opet je nastalo ćutanje, zatim reče pogledavši me lukavo iskosa:

— Kako ti je izgledala gospođica Konsidajn, Lori?— Keti? Čini mi se da je bila veoma tužna.— Ah, zar nismo to svi više ili manje. Lep, mlad

čovek koji se odriče sveta zbog Boga. Ipak, dobro je izgledala, zar ne? Kao da se prolepšala.

Za vreme mise uhvatio sam sebe kako posmatram Keti i mislim da se na neki način izmenila i da je ta

54

promena, svejedno kakva, dala njenom izrazu nešto čega ranije nije bilo.

___ Ona je izuzetno privlačna mlada žena —odgovorih kratko. — I zanimljiva.

— Ona je sve to i više od toga — vatreno se složio. — Naravno, onako sva u crnini zbog majčine smrti ne može baš najbolje da izgleda.

— Šta?! — uzviknuo sam. — Zar je gospođa Konsidajn umrla?

— Upravo tako. Pre dva meseca. Posle duge i teške bolesti, bože pomozi jadnoj duši! Neka počiva u miru. — Dotakao je šešir i prekrstio se. — To je teško za Keti, znaš ... — pogledao me je — penzija je umrla s njom, mislim sa majkom. No, draga devojka ima prijatelje, onaj lepi ogrtač od španske čipke koji je imala na sebi dobila je od moje majke, tek da ti dam jedan primer.

Sada je privukao moju pažnju.— Ali šta će sad Keti da radi? Ima li zaposlenje?

Moraće da napusti tu veliku kuću.— Pa, neće morati. — Izigravao je brižnost, što je

još više pojačalo izveštačenost njegovog osmeha.— Neće dobiti otkaz. Znaš, Lorense, moj stari trguje tim stvarima i kupio je tu kuću. To je lepo imanje i moglo bi da bude od koristi u ne tako dalekoj budućnosti.

— U kom smislu? — upitah oštro.Nestalo je pritvornog smeškanja. Izazivački i

pobedonosno iscerio mi se u lice.O čemu je, u stvari, reč, Karole, možeš već sada

da čuješ. To još nije objavljeno zbog ove druge zanimijivosti, Frenkovog rukopoloženja. Ali, kada govoriš o gospođici Konsidajn, zapravo govoriš o budućoj gospođi Davigen. Keti i tvoj odani su se verili.

Zastao sam.— Sališ se, Davigene.

55

— Đavola šalim, Karole. — Cerenje je prešlo upodrugljivo smeškanje. — Situacija nam se poboljšalaod onog vremena kada ste ti i tvoji uobraženiprotestantski rođaci gledali s visine na nas. Bacipogled tamo.

Stigli smo na kraj Renton roda, gde se ulica račvala u Krek krezent i Vudsajd drajv. Upro je prstom u donju padinu Longkraksa koja se pružala iza Krek krezenta. Šumoviti breg, gde su se drozdovi gnezdili i raslo divlje cveće, najlepša tačka grada gde se naiazila ona ista šuma u kojoj Keti i ja umalo nismo našli svoj Eden. Šuma je sada bila spaljena, a između panjeva su se rasipali loše građeni bungalovi.

— Oh, gospode, kakav jeziv nered!— Tako ti misliš! Dopusti mi da kažem, to je

građevinsko dobro Davigenovih. Naše sopstveno fi-nansijsko carstvo! To će nas obogatiti. A ti, polupeče-ni snobe, utuvi to sebi u glavudžu.

Skresavši mi to, ostavio me je. Posle dugog i nemog posmatranja tog oskvrnavljenog mesta polako sam nastavio put do mojih u Vudsajd aveniji.

Tamo je vladala drugačija atmosfera, tiha radost što me najzad vide kao svršenog doktora, rezultat kojim sam se iskupio u njihovim očima za osrednji životni pocetak. Ponudili su mi jednostavan ručak, a ja sam za uzvrat prepisao lek za reumatični artritis stare gospođe. I Brus je popustio ali, budući da je u misiima još uvek često posećivao Banokbernsko polje, čitav sat mi je pokazivao obležene odlomke u jednom starom crkvenom registru, koji je nedavno otkrio u nekoj mogiii u Levenfordu. Bio sam popustljivo raspoložen prema njegovoj opsesiji — bila je to pre dirljiva zabluda starca, nego manija oholosti — pa ipak, dok sam se strpljivo ophodio prema njemu, moje misli je zaokupljala neshvatljiva situacija na manje od pola milje odatle, u Krek Krezentu. Keti i Davigen . . . To je jednostavno nemoguće! Morao sam da otkrijem

56

pravi razlog. Mada je trebalo da budem kod Frenka tek u šest, oprostih se od Brasovih još pre pet i pođoh sporednim putem prema Krek krezentu.

Nije bilo nikakvog znaka života iza zastrtih prozora Konsidajnove kuće dok sam se približavao kroz baštu, a kada sam zazvoniomorao sam poduže čekati đa se Keti pojavi, još uvek u ćrnoj haljini na koju se Davigen žalio. Kako da joj se približim? Bilo je to teško. Prijateljski sam se osmehivao.

— Mogu li da uđem? Suviše sam poranio zabanket u susedstvu.

Nije bila iznenađena kada mi je pružila ruku.— Zdravo, Lorense. Mislila sam da ćeš navratiti.Gostinska soba je bila ista onakva kakvu sam je

upoznao u toku svojih retkih poseta u prošlosti, isti uobičajeni raspored nameštaja koji je bio glomazan, sjajan i beživotan kao vazna sasušenog srebrnog cveća na ormaru. Malo je živosti bilo i kod Keti kada smo seli na tvrde stolice, smeštene na suprotnim stranama ove sumorne sobe. Oči su joj bile mutne, reklo bi se da je tek napola budna. Kao da mi je pročitala misli.

— Pokušala sam da malo odremam posle tableta koje mi je dao doktor Enis. Ne spavam baš najbolje noću, sama u kući.

— Rastužila me je vest o tvojoj majci.— Za nju je bolje što je otišla. Rak nije šala.— Mora da joj je bilo teško, a i tebi.Zavladala je tišina još dublja zbog laganih otku-

caja sata u hodniku.— A sada mi reci, Keti, — pokušavao sam da

govorim veselo — šta znači sve to što sam čuo o tvojojvendbi sa Davigenom?k н~ ^*SU to samo glasine — odmah je odgovorila, као da je bila pripremljena na ovo pitanje. — Mada 3°s ništa nije odlučeno, Dan hoće da se oženi sa rnnom.

57

— А ti?— Bolje je da se udam. — Rekla je to bezosećaj-nim

glasom, a onda, pošto je zastala: — Dan nije neki zgoditak, ali .je od pomoći i ljubazan je. Tako isto i njegovi. Prilično sam popustila, Lorense, otkako je majka umrla. Kako penzije više nema, imam samo dugove. Ne bih sada bila u ovoj kući da je Davigeno-vi nisu uzeli.

— Keti, ti nisi od onih koji se predaju. Savlada-šeš ovu . . . ovu tešku situaciju i naći neki pristojan posao.

— Kao na primer šta? Nemam nikakvih kvalifi-kacija.

— Mogla bi bar da pokušaš . . . da sama ideš svojim putem.

— Ja sama? — Iznenada me je pogledala pravo u oči, zatim je skrenula pogled u stranu. — Ti me stvarno ne poznaješ, Lorense. Ili me možda znaš?

Naravno da sam je znao, ali kako sam o tome mogao da govorim? Njena malo pognuta glava s tužnim rosetijevskim profilom nejasno se ocrtavala naspram zamračenog prozora. Bilo je u njenom drža-nju neke blagosti, tajnovitosti i čežnje, što me je do srca dirnulo. Sve što sam uspeo da kažem bilo je:

— Stvari se nisu odvijale baš najbolje po tebe,Keti?

Nije zaobišla pitanje, ali upravo spremnost da mi odgovori dala je njenim rečima prizvuk usiljenosti i neiskrenosti. Kao da je unapred sročila odgovor.

— Ti znaš da sam se godinama čuvala za Frenka,nadala se . . . Čekala, čak mislila da će napustitisemenište. Ti si lekar, Lori. Ne mogu više da seuzdržavam . . . To je protiv moje prirode. — Usiljenose osmehnula. — Ako hoću da i dalje budem poštova-na, moram se udati.

Ćutao sam. Nije me ubedila u svoju iskrenost, a kad mi pred oči iziđe mučna slika nje udate i da je

58

neograničeno poseduje pomoćnik crkvenog tutora Svetog Patrika, iznenada me obuze osećanje bola i gubitka, a i zavisti. Nagonski sam želeo da je utešim. Prišao sam joj i uzeo je za ruku. Nisam se usudio da govorim o Frenku. Pri tom, moje sažaljenje je bilo pomućeno silovitom čudnom radoznalošću.

— Sigurno je bio veliki udarac kada... — zastao sam.

— Kada je odabrao Boga mesto mene. Ne zava-ravaj se, Karole, — lagano je zavrtela glavom. — To nikada ne bi valjalo. Kako da to lepo sročim za tebe, nežni moj mladi doktore? Frenk nije sposoban za brak.

ч

Valjda je videla nevericu na mom licu. Sva potisnuta poniženja iz prošlosti izbila su u njenom krtom, bolnom smehu.

— Sama pomisao da spava sa ženom bila je dovoljna da mu se creva prevrnu.

— Psihološki blok. Ti bi mogla da ga razbiješ.— Beskorisno je pokušati. Shvatila sam to pre

nekoliko godina kada smo . . . — naglo je zastala, izbegavajući moj pogled. Zatim reče: — Ne, ne. Za njega je bolje da nosi okovratnik. A zašto ne bih uspela sa Davigenom? — Pogledala me je čudnim ispitivačkim pogledom. — Nije on tako loš, uspeo je u zivotu i bar će zagrejati čaršave.

Nastalo je dugo ćutanje. Na šta je mislila kada je ono rekla? Shvatila je pre nekoliko godina? Čak i tako delimično izrečeno bilo je u protivrečnosti i činilo iažnim njeno isuviše podrobno objašnjenje. Prsti su joj bili mlitavi, nisu pružali otpor. Ispod rebara sam opet osetio ono staro lupanje.

— Znaš li da sam bio lud za tobom, Keti? Ali mise uvek činilo da imaš nešto protiv mene.

Gledala je u stranu, kao da je pažljivo birala reči.. Da^ na neki način sam te mrzela, Lori. Ali biloЗе to zato što si ti imao nešto što ja nisam mogla da

59

dobijem od tebe. U svakom slueaju, zar se bura otada nije stišala? — Zastala je. Senka nekadanjeg izazov-nog osmeha prelete joj preko lica. — Zar ćemo je opet dizati? — Ponovo je zaćutala, ovoga puta duže, kao da je iščekivala, a onda — dok sam se mučio da nađem prave reči — naglo je ustala i upalila svetlo. — Vreme prolazi. Bolje je da idem da se doteram i promenim haljinu. Ne mogu da učestvujem u proslavi kao smrt na gozbi. Vraćam se za minut.

Kada je otišla ustao sam, hodao po sobi, izišao u predsoblje, vratio se natrag u sobu, napregnuto oslu-škujući njeno kretanje na gornjem spratu. Sve ono što sam osećao prema njoj ponovo je oživelo, pojačano sasvim neuobičajenim sažaljenjem; čeznuo sam da se popnem gore i da je utešim, ali nisam imao dovoljno hrabrosti ili nerava da rizikujem, ili da budem odbijen kao neželjen u njenom sadašnjem raspolože-nju. Zadržavalo me je i osećanje pristojnosti, opet nesvesno i možda izazvano susretom sa Dingvolom toga jutra. Zašto bih još više komplikova njen život kada je vee bilo toliko zamršen.

Pre no što se odlučih koraci na stepeništu natera-še me da pogledam naviše. Silazila je obučena u belu haljinu od šifona, sa crvenom somotskom trakom u kosi. Stavila je malo rumenila na obraze, izgledala je krhko i sasvim drugačija. Ovlaš me je uzela pod ruku i rekla sa tračkom njoj svojstvene duhovitosti:

— Hajdemo. Možeš da uvedeš nevestu. Oni čekaju.Otišli smo u susednu kuću i ušli u dnevnu sobu

Enisonovih. Tamo, u dobro zagrejanoj i neprovetrenoj prostoriji, Davigenovi su već zaposeli prostor i naš zajednički dolazak natera Dana da se podozrivo trgne. Dobacio je svojim roditeljima značajan pogled. Majka, koščata, ćoškasta žena, s licem na kome su neizbrisivo bili urezani ožiljci od šesnaest uzastopnih pokoravanja prirodnim zakonima; otac, zdepast i

60

krivonog, glupog i kao cigla crvenog lica, s pogledom žrtvenog ovna. Gospođa Enis, u delirijumu radosti, služila je piće. — Pauers viski za muškarce, a šeri za gospođu Davigen.

— Ovo je veliki dan i za tebe, Keti, — proko-mentarisa ova i ponovi, uzevši svoju čašu: — Veliki. . . sveti dan! v .

— Bog to zna. Šta ćete vi da popijete, Lorense, pošto je ovo proslava? Upravo čekamo Frensisa. Biće mu milo da vas vidi.

— Da li mladi otac drži svoje molepstvije? — raspitivao se stari Davigen.

U trenutku pomislih da se šali, ali bio je smrtno ozbiljan, iako je već sigurno popio nekoliko čašica.

— Na razgovoru je sa kanonikom.— Ah . . . lično sa Dingvolom. Biće da je zbog

mesta potparoha.— Misliš da će imati sreće, Keti?— Oh da, molim Boga za to. Teško bi mi palo da se

odvojimo.— Hodi ovamo i sedi do mene, Keti — reče

Davigen mlađi posle kraćeg ćutanja.— Dobro mi je tu gde sam. — Sedela je na ivici

prozora. — Zar mi niko neće dati piće?— Oh, naravno, draga — odgovori hladno go-spođa

Enis. — Hoćeš li čašicu šerija?— Ako ne zamerite, uzela bih slad. Doktor Enis mi je

rekao da to treba da uzimam pred spavanje.Gospođa Davigen podiže obrve.— Lepo, lepo! — reče tonom buduće svekrve.—■ Da li je doktor sprečen nekim slučajem? —

uPita značajno stari Davigen, prekidajući tišinu.Na službi je. Znam da je zauzet oko jednog

Porođaja. Ali je obećao da će svratiti u međuvremenu.Tog trenutka napolju se začu neko komešanje i

renk žurno uđe — nasmejan, vedar, zračeći sam bogna kako bi se to moglo nazvati, jednostavnom,

61

prirodnom ili natprirodnom dobrotom, ili možda, ako bi neko bio ciničan, svešteništvom. Da, Frenk je sada bio duhovnik, prikladno zakopčan redom crnih dug-madi, hodao je na prstima, glatko izbrijan, spreman na osmeh, idol starijih parohijskih usedelica. Kreno mi je pravo u susret i toplo me uzeo za rake.

— Tako je lepo videti te, Lorense. Hvala ti što si došao.

Zatim se obratio ostalima. — Oprostite što ka-snim — izvinjavao se — imao sam dug razgovor . . . gotovo čitavo predavanje. Ostajem ovde, majko.

Čestitanja su zaglušila ekstatičan uzdah gospođe Enis i pošto je Frenk samosvesno izgovorio molitvu zahvalnosti, seli smo za trpezu pretovarenu svim onim razornim jelima u tom škotskom obroku koji pred-stavlja kombinaciju popodnevnog čaja i večere, a obično se služi u šest sati posle podne. Gospođa Enis, inače škrta domaćica, odbacila je uobičajenu smotre-nost i spremila takve nespojive stvari kao što su kuvana riba i crna pogača, kobasice i voćni puding, šunka, jezik i pita od trešanja. Zbog sve te papazjani-je i atmosfere ispunjene pobožnom veselošću koja je pratila brzo žvakanje, bila je to nategnuta i teška zakuska pfožeta skrivenim strujanjima koja su poti-cala iz okolnosti koje su nas okupile. Frenk je bio savršen. Ma kakav bio njegov fizički izgled, ponašanje mu je bilo besprekorno: tih i nenametljiv, nežan prema majci, trpeljiv prema čestim Davigenovim neukusnim ispadima i, izuzev jednog trenutka kada sam opazio da je napet, bio je pun obzira i nežne pažnje prema Keti. Odjednom sam ga'video onakvog kakav je i bio: pripreman za xelibat, još od prvog tračka poimanja podučavan, vaspitavan i usmerevan da sačuva neporočnost, tu bitnu crkvenu vrlinu, kao suštinsko ustrojstvo svoga bića, čije se srce vatreno odazivalo onom dramatičnom završetku misionarske propovedi kanonika Dingvola: „Pokažite mi bezgreš-

62

nog čoveka i bezgrešnu ženu i ja ću vam pokazati sveca." Toliko je preterao u tom uverenju da je i sama pomisao na fizičko spajanje bila prostačko, odvratno skvrnavljenje koje je trebalo smesta odstraniti iz misli. On je voleo Keti, ali sublimnom seksualnošću i idealizovanom koncepcijom braka do te mere nei-zvodljivom da bi to bilo smešno da nije bilo patetično.

Svestan svog robovanja zemaljskim stvarima, nisam mogao da se ne divim, čak pomalo zavidim, toj usađenoj čednosti. Ali, pri tom, bilo mi je žao Keti. Njene žlezde nisu pretrpele svetačko preobraženje. Bila je izneverena i ponižena i to nije mogla da podnese, a verovatno i samog Frenka, jer je ostala sumorna i ćutljiva do kraja. Da li je htela da ga povredi, zamenjujući ga Davigenom? Moguće, ali sam se ipak pitao da li će zbilja moći da ide do kraja — da se uda za tog prostaka koji je sada, raspaljen od nekoliko duplih viskija i piva koje je pio na kraju uz voćni puding, postajao sve posesivniji. Hteo sam da joj kažem: „Sebe radi nemoj, Keti", ali pošto je jogunasto ustala da bi prkosno sebi nalila još jednu čašu, nisam više imao prilike, vreme je odmicalo i, pitajući se šta kog đavola radim na ovoj galiji, osetih se kao riba na suvom. Pogledap sam na sat: skoro petnaest do osam — ubrzo moram da krenem na voz.Nadao sam se da ću videti doktora Enisa i baš kad sam ustao da krenem, na vratima se pojavi njegova čupava glava. Bio je potpuno trezan. Mora da ga je to stalo ozbiljnog napora, jer bi obično u to vreme već sasuo u sebe dobar deo ilaše. Znao sam koliko je želeo da Frenk radi s njim i plašio sam se scene. Međutim, potpuno je vladao sobom, razgovarao uglađeno i ljubazno, rekao nekoliko bezazlenih šala pozelevši mi dobrodošlicu u svoju profesiju,- a kada je renuo nazad svom pacijentu uhvatio je Keti za ruku. - Pođi sa mnom, curo. Vreme je da ideš na spavanje. Pregledaću te kod kuće. Ako ne napravimo

63

od tebe krupnu, snažnu devojku, nećeš igrati na svojoj svadbi niti odgajati jato ministranata za Frenka.

Kako sam stajao na vratima, zakoračih u pred-soblje da je propustim.

Pružila mi je ruku.— Pa, zbogom Lori, proći će dosta vremena pre no

što ću te opet videti... ako te uopšte još budem videla.— Zbogom, Keti.Kako sam jasno i bolno bio svestan nje dok je

stajala tu, tik uz mene, gledajući me pravo u oči. Bio je to pogled koji je trajao duže nego što bi trebalo, ispunjen napetim nemirom i još nečim što mi je prodrlo pravo u srce. Zatim se okrenula. Gledao sam je dok je izlazila sa starim doktorom. Morao sam i ja da pođem i uprkos Frenkovom navaljivanju da idem drugim vozom, žurno sam se oprostio.

Stajao sam napolju, u svetloj, suvoj noći, nepo-kretan, osluškujući zamirući zvuk Enisovih kola i gledao u mračnu kuću Konsidajnovih. Na gornjem prozoru se upalilo svetlo, zatim se spustila zavesa. To mi je izmamilo uzdah, ne ekstatičan kao što je bio onaj gospođe Enis, samo tužan, kao tugovanka za zauvek izgubljenom srećom. Šta sam ja to u stvari bio? Žudni Romeo ili odbačeni ljubavnik? Nijedno. Bio sam zamena brodskog lekara na putu za Australi-ju. S uzvikom koji se Frenku ne bi svideo, podigao sam kragnu na kaputu, isturio bradu i krenuo teškim korakom niz ulicu prema železničkoj stanici.

V

Nečija ruka na ramenu prodrma me s nepotreb-nom žestinom. To i grmljavina mlaznjaka pri poleta-nju vrati me na ciriški Flughafen1. Trgoh se i naglo okrenuh. Lota je stajala kraj mene sa nekom ženom i malim dečkom pored nje.

— Zaspao si. . . opet? — Uz neprijatno naglaša-vanje poslednje reči, Lota se nasmejala, spustila kofer koji je nosila i zatim se obratila njima: — Sada sve u redu; isporučila sam vas. Ali, ne verujte suviše tom čoveku, gospođo Davigen. On ne tako bezazlen kao što izgleda.

Keti je promrmljala nekoliko reči zahvalnosti. Uporno sam piljio u nju, ne verujući svojim očima, kao idiot. Jedva sam je prepoznao u prvom trenutku. Slika koju sam zadržao u sećanju bila je samo osam godina stara. Međutim, preda mnom je stajala žena na izgled mnogo starija, s izmučenim gotovo slomljenim pogledom. Lice joj je bilo tvrdo, usta, iako puna, nisu vise bila nežna, a njene oči, one divne tamne oči, imale su oštar podozriv pogled, kao da je osmeh iziskivao napor. Nosila je filcani šešir prilično defor-misan i mrki jeftin, pohaban kostim, ali dovoljno pnstao da potvrdi jednu stvar koja se nije izmenila. Njeno gipko, fluidno telo i prirodna ljupkost kad je stajala i kretala se imali su onu istu draž koja mi je nekad uzburkala srce. Ali sada sam osećao samo ne-_^winu i bolnu mučninu, možda samilost.

1 Aerodrom.

5 Pregršt raži 65

— Čini mi se da ste imali džombast let — rekoh kad je Lota otišla.

— Da li biste nešto pojeli pre nego što krenemo?— Ne mogu ništa da jedem. Ali — oklevala je, ne

gledajuei me — ne bih odbila da nešto popijem.— Kafu?— Radije konjak, ako nemaš ništa protiv.— A za malog? Sendvič?— Pojeo je nešto od svoje večere u avionu. Mislim

da je suviše umoran da bi jeo.Poručio sam konjak, sendvič sa šunkom i kokako-lu

za malog. Zahvalio mi se. Sve do tog momenta nije progovorio, samo me je proučavao ispitivačkim pogle-dom. Bio je veoma bled, preterano tanane građe, odbojnog, ispitivačkog izraza lica — s pogledom koji bi bio nežan, čak plemenit da nije bio toliko uzdržan. Čelo je bilo najbolji deo tog lica koje se sužavalo prema bradi, bio je sličan ocu koji je, prisećao sam se, imao uvučenu vilicu. Na sebi je imao kratke, sive pantalone, dokolenice i ručno pleteni sivi džemper. Kako mu ono beše ime? Naravno. . . neprijatno ali neminovno. . . biće da je Danijel. Sećanje na Davigena izazva u meni netrpeljivost koju sam suzbijao lažnom ljubaznošću.

— Ne moraš da pojedeš ceo sendvič ako nećeš, Danijele.

— Sačuvaću ostatak za kasnije. — Umotao je pola sendviča u celofan u kome je donet.

Ćutanje njegove majke bilo je toiiko neprijatno, zaista toliko odbojno da sam morao da nastavim razgovor s njim.

— Pretpostavljam da ti je ovo prvi let? Nisi se uplašio?

— Oh, hvala na pitanju. Neko vreme sam igrao partiju.

— Partiju?— Da. Saha.

66

Osmehivao sam se, trudeći se da unekoliko olakšam situaciju.

— Ko ti je bio protivnik? Pilot?— On igra šah sam sa sobom — gotovo oštro se

umeša njegova majka, kao da je moja šaljivost uvredi-la. — Ima džepni šah. — Zastala je za trenutak, a onda upita istim neprirodnim hladnim glasom: — Idemo li u Davos ili ne?

— Svakako ne. Sve je spremno za vas u Mejbelu.Mejbel?Da li je bilo nekog ruganja u tom neodređenom

izvijanju glasa?— Smešno ime, zar ne? Ali mislim da će vam se

dopasti.— Da li je daleko?— Plašim se, malo duža vožnja. Krenućemo kada

budete spremni.Čim je spustila ispražnjenu čašu izišli smo na par-

kiralište. Nosio sam njen kofer kao i nekada. Sada je, međutim, bio lak. Smestio sam dečaka nazadnjesedište.

— Tu može da se ispruži i da spava.Oklevala je za trenutak, a zatim sela do mene.Neko vreme sam vozio ćutke zaobilaznim putem

prema jezeru da bih izbegao centar grada, nadajući se 4& će joj tišina i mrak možda opustiti nerve. Sva moja iscekivanja tog susreta, neko bi možda rekao ponov-nog nalaženja, nastala iz nostalgičnog sećanja na proš-lost, zbrisala je svojim krutim držanjem. Nije mi pro-maklo da se sasvim odmakla od mene na svoju stranu.

Da li su je Lotine opaske pogodile, kao što su i mene? Opet sam pokušao da započnem razgovor.

Dugujem ti izvinjenje, Keti, što te nisam sacekao kod izlaza.

Da — reče — da nije bilo tvoje devojke, bili Dlsrao

sasvim izgubljeni.Moja devojka. To je, dakle, ozlovoljilo. Smeškao

sam se u mraku.

67

— Jedino me opravdava. . . verovala ti ili ne. . . što sam mislio na tebe. Dok sam čekao u baru sanjario sam o minulim danima, danima sa tobom i Frenkom i u prošlosti izgubio svaki osećaj sadašnjosti.

— Ja sam morala da mislim o prečim stvarima nego što je to.

— Oh, da, naravno — rekoh pomirljivo. — Nisam znao da si izgubila Dana sve dok nisam dobio Frenkovo pismo. Žao mi je. Da li je iznenada umro?

— Da, vrlo iznenada.— Jako žalosno — pokušavao sam da dam svom

glasu prizvuk saučešća.Bilo je očigledno da o tome ne želi da govori, pa

sam obuzdao svoju radoznalost:— Zabrinuta si zbog malog. Koliko dugo već. . .

recimo. . . nije u formi?— Oko šest nedelja. Tada smo prvi put primetili

TBC žlezdu.— Ne brini, Keti. Svakako ćemo ga izlečiti. Nije to

retko kod dece njegovog uzrasta. Obična zaraza kravljom tuberkulozom. Ne plućnog tipa. Nećemo ga staviti na odeljenje da se ne bi uplašio. Sredio sam sa glavnom sestrom da odsednete u gostinskoj kući. Veoma je udobna. . . Obično je koriste članovi klinič-ke uprave kada dođu u posetu.

— Glavna sestra? Da li je prijatna osoba?— Uopšte nije loša, ako je primiš na pravi način.

Uzgred budi rečeno — oklevao sam — morao sam malo da oblećem oko nje. . . da bih te smestiozajedno sa Danijelom što udobnije. Znaš, nije nam dozvoljeno da primamo i roditelje. Zato sam uspostavio rođački odnos sa tobom, rekao sam joj da si mi sestra od tetke. Možeš to da porekneš ako želiš.

Ćutala je neko vreme, a zatim rekia:— Još uvek se poigravaš sa istinom, Karole.

Oduvek si imao sklonosti za to.

68

Posle ovoga sam zaćutao. Do đavola, učinio sam to za njeno dobro, da joj obezbedim dobar početak sa glavnom sestrom i povlašćeno stanovanje u kući za članove uprave. Vozio sam ćutke i brzo. Kad smo ostavili Ciriško jezero za sobom, počeo je uspon. Projurio sam kroz sela Landkvarta i Jenca, gotovo pusta u ovo doba. Planine koje su se nadnosile nad nama pojačale su tamu noći. Nije bilo magle, ali je kiša počela da rominja. Upalio sam radio da čujem poslednje vesti i izveštaj o vremenu.

„Još jedna saobraćajna nesreća na železničkom prelazu. Dvoje poginulo u Grisonima. Konferencija za razoružanje opet zaseda u Ženevi. Zaoštrena situacija u Jemenu. Servet je pobedio Lucern u kupu sa dva prema jedan. Očekuje se razvedravanje."

Pri kratkotrajnom bljesku nekog svetlosnog zna-ka, pored kojeg smo prolazili, video sam da Keti sedi uspravno, zatvorenih očiju. Danijel je zaspao na zadnjem sedištu, njegovo šumno disanje poklapalo se sa ravnomernim kretanjem brisača po staklu. Uklju-čio sam grejanje. Iz učtivosti pokušao sam da stvorim prijatnu atmosferu utroje u udobnom malom opelu, ali se nešto poremetilo što je put učinilo dva puta dužim. Ipak, oko jedanaest sati, najzad smo stigli i bilo je pravo olakšanje videti svetlo u gostinskoj kući, dok smo prilazili kolskim putem. Nisam se sasvim uzdao u glavnu sestru, ali je ona ostala na nogama prekoračivši svoje uobičajeno vreme za spavanje, da bi kao jedini član predstavljala odbor za doček.

Ach, so! Umorni ste. Tako kasno i tako mnogo putovati sati, — obuhvatila je Keti jednom rukom i pomogla joj da iziđe iz kola — a malo dečko? Spava. A° je topro. Ali tako bledo. Možete li da ga uzmete, werr Doktor? Sve smo pripremili.

Planinska kućica se iznutra žarila, svetlo vatre u aloi dnevnoj sobi toplo je obasjavalo sveže uglačani mestaj, pozlaćujući saksiju belih ciklama koja je

69

bez sumnje tog jutra prešla put od seoskog Blumen-geschafta1 do stola. Na dohvatu ruke, na poslužavni-ku, stajao je termos-bokal pored činije sa perecama. Čist, svež miris zapaljene borovine širio se iz rasplam-salog panja. Prigušeno svetlo je gorelo u maloj spavaćoj sobi koja se nadovezivala na dnevnu. Oba kreveta su bila razmeštena i na svakom od njih ležao je kao labudovo pero laki švajcarski Steppdecke2.

Kakvo mi je poštovanje ukazala glavna sestra time što je sebi zadala toliko posla da bi priredila tako toplu i uverljivu dobrodošlicu. Keti, umorna i do kraja iscrpljena, uglavnom zbog odbojnosti prema meni, osvrtala se s izrazom zbunjenog iznenađenja. Očigledno nije očekivala ništa tako privlačno i pri-jatno.

— Dopađa vam se, ja? — posmatrajući je reče zadovoljno glavna sestra.

— Savršeno. . . Tako divno. . . i udobno. Ja. . . ja ne znam kako da vam zahvalim.

— Topro! Sada morate da uzmete vruć piće, dok ja stavim dete u krevet. I za vas, Herr Doktor, ima vrućeg mleka i pereca u vaša soba. E pa, gute Nacht\

Pohitala je kroz spavaću sobu u onu malu u koju sam odneo Danijela. Dok je Keti stajala nepomično i ćutala oborenih očiju, odvrnuo sam zatvarač na termosu i nalio čašu mleka koju sam joj gurnuo preko stola. Jedva sam znao šta bi trebalo da kažem, tačnije u koju žicu da dirnem, kako zapravo da razbijem led koji se hvatao među nama. Ona je prva progovorila. Očigledno misleći na glavnu sestru, reče skoro za sebe.

— Srdačna žena.— Jeste — žarko sam potvrdio i zatim dodao,

opravdano smatrajući da sam i ja pošteno zaslužio deo priznanja. — Oboje smo smatrali da ti zaslužuješ sve najbolje.

1 Cvećara.2 Jorgan.1 Laku noć.

70

— Da li zato što sam ti sestra?Slegnuo sam ramenima. — To samo treba da

potpomogne stvar.Nije odgovorila, ali je i dalje stajala glave okre-nute

na dragu stranu, ne gledajući me. Posmatrajući to klonulo telo, još uvek vitko, čak mladalačko, opet me obuze samilost. Ne samo put, verovatno težak, već nešto drugo, neko razorno iskustvo, možda uznemire-nost zbog deteta, još uvek nisam mogao da otkrijem pravi razlog, ali kakav god bio — slomio ju je.

— Ne brini, Keti. Pomoći ćemo dečaku, a i tebi.Prvo što ću sutra da uradim biće da ga pregledam iučiniću sve što mogu da ti pomognem.

Prišao sam joj i uzeo je blago i zaštitnički za ruku.Istog trenutka se sledila. Prigušenim, ali napreg-

nutim glasom, gledajući me pravo u oči, reče:— Dalje od mene sa tim tvojim prljavim prstima.

Ti... lažljivi ženskarošu!Ustuknuo sam. Posle svega što sam učinio; po-zvao

je u goste; sačekao je; vozio je satima kroz gustu pomrčinu, po onim đavolski opasnim planinskim putevima, da bih bio odbačen kao kakav seksualni manijak. Video sam da se ona uzbudila više od mene i odjednom mi je sve postalo jasno. Ne samo što je videla Lotu, već me je krupna Sveđanka odala, da, sve ]e otkrila — trebalo je da znam da neće držati jezik za zubima — i Keti koja je željno išcekivala ovaj ponovni susret bila je povređena. Dobro, proći će i to. Uskoro ću dovesti stvari u red. U međuvremenu, ne treba biti nametljiv, treba ostati miran i saosećajan i vreme će zalečiti rane. Blago, ali malo uvređenim glasom rekoh:, Vidim da si umorna, Keti. Stoga ću ti poželetiaku noć. Nadam se da ćeš dobro spavati. ,. Izašao sam na vrhovima prstiju, baš kao Frenk, i "ho zatvorio vrata za sobom.

VI

Posle jučerašnjeg napornog dana dugo sam spa-vao sledećeg jutra. Pošto sam doručkovao kiflu i kafu, koja je uvek čuvana vrela u termosu u dnevnoj sobi, polako sam odšetao u kancelariju. Sestra je sedela za stolom i kada sam joj rekao Guten Morgen značajno je pogledala na sat. Pri tom je ipak bila dobro raspoložena, što me je urnisalo.

— Ach, Herr Doktor, — lice joj se ozarilo — mnogo se meni sviđa vaša rođaka Katarina. Ja, već je zatražila da je tako zovem. Ustane vrlo rano, potpuno obučena i, znajući da mi nemati osoblje, mnogo mi pomaže u posao.

— Veoma mi je milo, sestro, — uspeo sam da se izvučem iz lake pometenosti.

— I meni. To je izuzetno topra, ljubazna žena.Ovi superlativi su me zatekli nespremnog, ali sam

ipak zadržao osmeh na licu.— Gde je ona sada?— U Kiiche1 i nemojte da je smetate — preteći

podiže prst i zaklima glavom uz zadovoljno klibere-nje. — Za Mittagessen2 priprema škotsko jelo . . . Nešto sa mlevenim mesom.

Đavo neka nosi ovu staru aždaju! Satirala me je tim svojim nakaznim dvojezičnim žargonom i onim što se moglo kriti iza toga. Ali još uvek sam bio

1 Kuhinji.2 Rućak.

"Г1

ošamućen — obično sam se tako osećao posle izlaza-ka, odnosno rundi sa Lotom; osim toga, osećao sam zamor od duge noćne vožnje — tako da sam jedino mogao-da uzvratim ozarenost.

— U tom slučaju ostaviću je na miru. Veoma mije drago što ste se već sprijateljile. Pregledaću malogpre obilaska bolnice.

Išao sam polako do gostinske kuće i pitao se za kog đavola Katerina to radi. Da li ona to izvodi da odobrovolji Huldu? Možda da bi produžila svoj bora-vak, ili je posle tolikih godina uz Davigena stvarno postala, od muževljeve vike zastrašena, ukroćena mala domaćica? Mleveno meso? I konja bi naterala na smeh.

Otvorio sam vrata, očekujući da ću dete zateći u krevetu. Međutim, kao i njegova ,,tivna topra mama", bio je na nogama, obučen u kratke pantalone i džemper, nagnut nad smešno malom šahovskom ta-blom koja je ležala na stolu u dnevnoj sobi.

— Dobro jutro, — rekao sam to na uobičajenidruželjubivi način koji sam primenjivao sa decom. —Primaš И posetioce, Danijele?

Podigao je glavu i osmehnuo se. — Izvoiite u lavlji kavez.

Vešta opaska za njegove godine, ali biće da je to negde pokupio.

— Šta radiš?— Oh, baš nešto rešavam.— Voliš П šah? — upitah radoznalo.— Da.— Da li ga uvek igraš sam sa sobom?— Oh, ne. Samo kad razmišrjam o problemima.

Kod kuće igram sa kanonikom.— Dingvolom? Klimnuo je glavom.— Jesu li mu stare kosti još uvek sve na broju?

73

— I te kako, mada je sada u manastiru kodsestara i retko izlazi. Voli da igra šah . . . obično posleblagoslova. On me je i naučio da igram.

— Pretpostavljam da te je istresao iz gaća. Pogledao me je iskosa.— Kad se majstor nameri na majstora — reče. Ućutkao me je tom primedbom. Frenk nije pogre-

šio u svom pismu. Ovo malo žgebe je zaista bilo nešto sasvim posebno, ali mislim da je toga bio svestan pa sam zaželeo da ga malo nasankam.

— Jednom ćemo igrati. Postoji pristojna šahov-ska tabla u sobi za igranje.

— Oh, fino. Da li često igrate šah?— Pa, tu i tamo, da tako kažem, — otezao sam. U

stvari, u selu postoji kafana u kojoj se uvek može odigrati prvoklasna partija.

— Divno. To bih voleo. Možemo li sada jednu?— Kasnije, momče. Prvo moramo da te čestito

pregledamo.Odmah je ustao i ja ga povedoh oko glavne zgrade

do male ambulante koja se nalazila pored bolesničkog odeljenja. Pokušavao je da prikrije uzne-mirenost, ali je ipak krišom stalno gledao u ormar sa instrumentima i na reagense poređane na stolu za analize. Osećao sam da je sestra mudro postupila što ga je smestila u kuću zajedno sa majkom, a ne u bolnicu. Onako go do pojasa bio je sav jadan i nikakav, slab ponos i dika za njegovog skoro premi-nulog muškog roditelja. Uostalom, većina dece koja su nam dolazila bila su takva, žgoljavi gradski vrapci i zato sam ga gotovo automatski, ili možda da bih izbegao Katerinine prigovore, posebno pažljivo pre-gledao: pluća, srce, zglobove — dobrihpola sata. Kada sam spustio stetoskop, on primeti:

— Kod vas je trajalo duže nego kod doktora Mura.— On je tvoj lekar?

74

— On je pomoćnik doktora Enisa. Bar zasad.Odlazi u Kanadu.

Još jedan, pomislih, koji pokušava da pobegne iz prokletog državnog zdravstva.

— Kako je doktor Enis?— Prilično dobro . . . Mislim — gledao je u stranu

— ponekad.— A tako.Još je ležao na otomanu i ja se nagnuh da pogledam

neznatno otečenu vratnu žlezdu. Osim te prilično uobičajene manifestacije tuberkuloze kod dece nisam pronašao ništa drugo, ništa što bi i naj-manje zabrinjavalo. Ali hteo sam da budem sasvim siguran. Dobro opremljena radiološka soba nadovezi-vala se na ambulantu. Obimna novčana sredstva, stavljena na raspolaganje Mejbel-trustu omogućila su da ova najvažnija dijagnostička jedinica bude potpu-no savremeno opremljena. Kako se skoro sva deca po pravilu smrtno plaše ovog odeljenja, pripremio sam ga što sam prirodnije umeo. — Nemaš ništa protiv da odemo u drugu sobu i sn-imimo pluća?

— X-zraci, zar ne? — reče brzo.— Nema čega da se plašiš.— Oh, nisam uplašen, doktore Lorense, — žurno je

dodao: — mogu li tako da vas zovem?Pokušava da bude hrabar, pomislih, igrajući igru s

imenima. Nisam mu odgovorio.Ušli smo i, navukavši teške zavese, detaljno sam ga

pregledao na rendgenu. Kada sam pustio struju, zatreptao je i prebledeo, ali osim toga bio je savršeno miran i po završetku reče:

—- Bilo je to veoma zanimljivo iskustvo.Oštro sam ga pogledao: uopšte mi se nije dopadao

starmali način izražavania u stilu malog lorda Faunt-ieroja.

Ono što treba da te interesuje jeste da nema nikakve mrlje ni na iednom plućnom krilu. Potpuno su čista.

75

— Nisam iznenađen — reče blago. — Shvatio sam da patim od kraljevske bolesti. Znate — dodao je zatim — škrofule.

— Ko ti je rekao za tu srednjovekovnu budala-štinu? — upitah ga oštro.

— Moj prijatelj kanonik. Diskutovali smo o tome posle jednog šahovskog sastanka. I ja mislim da je to budalaština. Izrazili smo sumnju u efikasnost kraljev-skog dodira .. . kao metode lečenja.

Šta bi na to mogli da uradite, izuzev da mu uputite još jedan ljutit pogled. Počeo je da me zamara.

— Tvoj metod lečenja biće da slušaš moja nare-đenja. I, zaboga, prestani da krekećeš kao da siprogutao dečju enciklopediju, inače ću pomisliti da simala krastava žaba.

Lice mu se snuždilo. Povredio sam ga, ali je ipak pokušao da se osmehne.

— Zar ne biste mogli da to zamenite punoglav-cem . . . lepše zvuči, zar ne? I ja nisam progutao dečjuenciklopediju, ja sam je samo jednom pročitao. Izvini-te, doktore Lorense, ali šta mogu što sam bistar. To jemalo prokletstvo, ali se nadam da ćete uprkos tomemoći da me svarite. Znate, u početku mi se nistesviđali, ali sada počinjete da mi se dopadate.

Bože, šta li je hteo time da kaže? Morao sam da doznam.

— Zašto ti se nisam dopao u početku?— Kada sam shvatio da je ona gruba švedska

stjuardesa vaša devojka.Bilo mi je dosta za jedan sastanak.— Obuci se — rekoh mu i počeh da ispisujem

istoriju bolesti. Bio je neuhranjen, ispod prosečne težine, na to je trebalo pripaziti. Međutim, žlezda ga nije bolela, niti je bila srasla. Nije potrebno da ga držim u krevetu. Trebalo je da mu uzmem Pirkeovu probu i izmerim temperaturu.

— Samo trenutak. Zasuči rukav, malo ću da te zagrebem.

76

■— Da li je to lečenje? — uznemireno se raspitivao.— Ne, to je test. Tvoje lečenje će biti: mnogo

svežeg vazduha, galoni mleka, obilna hrana i obave-zan odmor posle ručka.

Kada sam završio s njim bilo je skoro podne i taman sam još imao vremena za uobičajenu posetu odeljenju pre ručka. Švajcarci imaju rani Mittagessen i, kako je to glavni dnevni obrok, sestra i ja smo uvek zajedno ručavali. Danas je sto bio postavljen za četvero, izgledao je neuobičajeno svečano sa velikom posudom afričkih ljubičica, specijalitetom švajcarskih odgajivača cveća. Keti je već bila tamo, obučena u jednobojnu bluzu i suknju, i pošto sam joj se ljubazno obratio nisam propustio da uputim nekoliko kompli-menata i staroj aždaji.

— Ja, lepo je imati Gaste1. — Osmehivala se naženskog gosta desno od nje, smerno ponizna.

— Kata smo bez deca, mi smo tako mnogo sami.Hm! Ranije se nije žalila što je sama sa mnom.Kad smo prionuli na dobru čorbu od povrća, rekoh:— Biće ti lakše ako ti kažem, Keti, da nisam baš

nezadovoljan tvojim sinom. Izlečićemo ga.— Ah, to je topro, Herr Doktor. Ali i vašoj sestri je

potrebna vaša pomoć. Jutros mi priča o mnoga nedaća zbog gubitka muša i drugih loših prilika. Ona svakako mora ostati i zbog Danijela, dok joj ne bude boije, ja?

— Oh, naravno — složio sam se, zagrcnuvši se.■ Sa najvećim zadovoljstvom.

Keti podiže oči prema sestri, onda ih ponovo obori.— Samo ako mi dopustite da vam pomažem.— Jawohl, meine Katarine — nagnula se da je

potapše. — Aber nur em wemg3., P^Z1> pazi, pomislih, mora da je Katerina jutros u Kuhinji na brzinu obradila — zaključak se do kraja

1 Goste. Ali sarao malo.

77

#potvrdio kada je služavka Roza unela sledeće jelo, kao da je nosila plamteću veprovu glavu. Pošto je stručno probala, lupajući velikom kašikom po svojim duplim protezama i cokćući usnama, sestra se zavalila u stolicu i zapljeskala rukama.

— VVunderbar1, Katarina! Tako je topro vaše meso.— Praviću ga opet kad god zaželite — reče skromno

Keti. — Veoma je hranljivo i nije skupo.— To je kao — sestra sjuri u sebe i drugu punu

kašiku — ... kao gulaš, ragu.— Moj Dan je to mnogo voleo.— Ach so, vaš jadni muš.— Da li ti se dopada, brate Lorense?Prvi put otkako je došla pogledala me je pravo u oči,

bezizrazno, ali ipak s primesom podsmeha.— Najbolji škotski specijalitet koji sam ikada

probao.Ohrabren tim pogledom i ne obraćajući pažnju na

rođačko obraćanje, rekoh posle kraćeg ćutanja:— Možda bi želela da ideš popodne na kraću

vožnju. Da vidiš kako izgleda okolina.— Ne, hvala, — smesta je odbila. — Sestra smatra

da treba da se odmorim.— Ja, bole da se ona odmori — potvrdila je sestra.

— Posle putovanije.— Zašto ne povedete Danijela? Voleo bi Dani, zar

ne?— Oh, mnogo.— I Danijel mora da prilegne — rekoh odlučno. —

Smestiću ga na balkon, uvijenog kao egipatska mumija.— A kata ustane? — bila je uporna glavna sestra.Već sam hteo da kažem ,,ne", kada shvatih da

moram da se upravljam prema vetru.— Videćemo — progunđah.

Čudesno.

VII

Ако činjenica da nemam nikakve naklonosti prema deci još nije jasna, onda žarko želim da to potvrdim ovom prilikom. Priznajem da sam osećao primesu nečega što bi se moglo nazvati grižom savesti prilikom zajedničkih „zdravstvenih šetnji", dok su se mali gnjavatori batrgali uz bregove po kiši, u sumor-noj povorci dvoje po dvoje, u svojim tankim provid-nim kišnim kabanicama koje su im se lepršale oko golih mršavih kolena, zavirivali u kravlje staje, čupali obični divlji kiseljak koji su povremeno nalazili i drali se Edelweiss, Edelweiss, zastajkivali da bi piškili ili izduvavali noseve, ili da bi mi pokazali žuljeve na petama. Zbog mog posla moram da pokazujem zainte-resovanost i naklonost, čak srdačnost toliko stranu mojoj prirodi da mi skoro dođe da povraćam. Kada vam kažem da sam se u tri sata, napisavši mesečni lzveštaj za Upravu, popeo na terasu gde sam smestio Davigenovog potomka, spreman da ga izvedem u setnju, nemojte da pomislite da je u tome bilo nečeg više od uobičajenog napora, koji sam uložio teška srca ua bih ispunio svoju obavezu. Bio je budan.

— Da li ste došli da razmotate mumiju? — smeškao se.

— Zar nisi spavao?vZavrteo je glavom. — Posle one vaše opaske za

fuckom zamišljao sam sebe kao jednog od faraona, Koga V1 treba da otkopate iz gj-oba

79

— Како si se osećao?— Vrlo hladno — prsnuo je u snieh i pružio mi

ruku. Bila je polusmrznuta. Podigao se severac, a ja ga nisam dobro pokrio.

— Zašto me nisi zvao da ti donesem još kojipokrivač?

— Ne znam da govorim egipatski.Uništiće me.— Nije važno — rekoh. — Odšetaćemo do sela i

kupiću ti nešto toplo da popiješ.Na putu do sela dosetio sam se da bih ovu nametnutu

obavezu mogao da okrenem u svoju korist.— Danijele, — drugarski mu se obratih —

odavno nisam bio u Levenfordu. Da li Davigenovograđevinsko preduzeće još uvek dobro radi?

— Oh, da. Izuzetno dobro. — Pogledao me je sa strane. — Ali ne za Davigene.

— Zašto ne? — brzo sam upitao.— Zar ne znate? To je stara priča. Deda Davigen nije

imao uspeha i bankrotirao je.— Ne mogu da verujem.— Sušta istina, na nesreću. Banka je zatražila natrag

veliku sumu novca koju je pozajmio. Pre nego što su kuće bile gotove. Nastala je strašna gužva. Sve je bilo izgubljeno.

— Gospode bože, Danijele! uzviknuo sam prikri-vajući svoje zadovoljstvo. Podsticao sam ga dalje.

— Ali, tvoj otac je sigurno. . . pre nego što se razboleo. . . zar nije bio povezan sa preduzećem?

— Novi vlasnici su ga tamo zaposlili. Ali samokao zidarskog radnika.

Nisam morao da glumim iznenađenost. Bio sam zaprepašćen. Mora se priznati da je stari Davigen bio glup kao noć, ali ]e bio lukav i poznavao je svoj posao. Očigledno je izgubio tle pod nogama i neka veća riba ga je progutala.

80

— Nema se sreće, Danijele.— Nema se para, hoćete da kažete — filozofski je

dodao. — To su mi vikali dečaci u školi. Ali, makar nema više naglabanja o tome kod kuće, jer oca više nema. Nikada nije bilo tome kraja.

— Da li se otac iznenada razboleo? — oprezno sam se raspitivao.

Učinilo mi se da će izbeći pitanje, ali me opet pogleda, ovoga puta oštro.

— Nije bio bolestan. Nastradao je. . . nesrećanslučaj. Ali nećete mi zameriti, doktore Lorense, akoviše ne govorimo o tome. . . Uzrujavam se i pri samojpomisli na to.

Nisam znao gde da skrijem pogled od iznenadnog osećanja krivice i stida. Kakva podla namera, prljavo njuškalo, izvlačiti obaveštenja od njega. Žurno sam rekao, iako me je proždirala radoznalost:

— Nećemo više govoriti o tome, Danijele. — Imada to nisam stvarno mislio, dodao sam: — Nika-da više.

Približavali smo se šlevaldskom trgu i kad se pribrao počeo je da se osvrće oko sebe dok smo išli obalom reke, zatim prešli most i ušli u donji deo sela koji je bio pretežno iz sedamnaestog veka i neosporno privlačan. Video sam da mu se svidelo.

Ispred „Edelmana" uhvatio sam ga za ruku. Bila je tanka kao pileća kost.

—- Ovde ćemo da uđemo.Kad smo ušli, zapitao je:— Da li je to ona šahovska kafana?— Nije. Ali su zato kolači ovde mnogo bolji.„Edelman" je zaista bio poznat širom Svajcarske.Lice mu se još više razvedrilo kad je ugledao

veličanstvenu izložbu kolača u dugačkoj, staklenoj yitrini pored tezge, a kada sam rekao: — Obojica cemo uzeti po jedan od onih tanjira, idi i biraj — gotovo se već smejao.

6 Pregrit raži 81

— Mi smo par ludih šeširdžija.— Mi smo šta. . .?— Zar se ne sećate, iz Alise? Uvek je nosio sa

sobom prazan tanjir za slučaj da mu neko ponudi kolač.Jeo je polako svoj kolač sa kremom, kao da je i to

bilo novo iskustvo, sladio svaki mali zalogaj zalivaju-ći ga vrućom čokoladom koju sam poručio za obojicu. Kada je završio, zamišljeno je primetio:

— Ovo je najbolji kolač koji sam ikada okusio u životu. Savršena ambrozija.

— Da, imaš pravo, najbolji koji sam ikada jeo, a ja živim znatno duže od tebe. Još jednu ambroziju?

— Mogu da zamislim koliko su skupi.— Možemo da podnesemo ovoga puta.— Ne, mislim da ne. Ali ako želite, možete da me

ponudite jednom drugom prilikom.Gde li je to dete steklo dobre manire, zar među

Davigenovim ruinama? Možda od Keti, a ako jeste onda svaka joj čast. Ali, verovatnije je da su poticali od starca u kolicima.

Pre polaska kući uzeo sam svoj Dejli Telegraf u staničnom kiosku gde ga je Dina, devojka koja ]e tamo radila, redovno čuvala za mene. Bila je to tamnokosa Italijanka, prilično kratkih nogu, ali je zato imala crne oči, divne bele zube koje je pokazivala blistavim osmehom prepunim živahnosti. Mada je nosila burmu, od muža nije bilo ni traga, zbog čega je bila još zanimljivija. Već smo ostvarili priličan napre-dak u našem odnosu i dok je dete čekalo, razmenili smo nekoliko brzih doskočica.

Vraćali smo se glavnim putem da bih mu olakšao šetnju. Naglo se zaustavio.

— Vrlo zanimljiva mala crkva, doktore Lorense.Je li to naša?

Klimnuo sam glavom.

82

Bila je to jedna od onih ultramodernih rimokato-ličkih crkava koje su počele da niču po Švajcarskoj, deo novog pokreta s kojim je trebalo ići ukorak. Sva u iskrivljenim linijama od drveta, stakla i betona, delimično imitacija Frenk Lojd Rajta1, a delimično Diznilenda, uzdizala se u staroj varošici kao izubijani palac. Sa spoljne strane visila su zvona iz sredine nečega što je podsećalo na vešala, a iznutra je bilo golo kamenje, zimi dovoljno hladno da vam se smrznu gaće.

Pogodićete da nisam mogao da podnesem to mes-to. U stvari, mrzeo sam ga. Kako sam nedeljom morao da dovodim katoličku decu u tu crkvu, više nego je-danputa me je stvarno bacila u осајапје, iz različitih razloga. Obično bih smestio decu i izišao napolje da popušim cigaretu, ili bih odšetao do staničnog kioska da bih to vreme proveo sa Dinom koja je nedeljom prodavala bezalkoholna pića i cigarete seljacima koji bi nagrnuli u Šlevald, toga svog jedinog slobodnog dana.

— Sviđa mi se što nas tako nadvisuje. — Dovršioje razgledanje. — Hajdemo unutra.

Ovo je već previše — ušutkao sam ga.— Bilo je dovoljno za jedno popodne. Biće bolje

da se vratimo.Zadihao se penjući se uzbrdo i svaki čas zastajki-vao

da ,,uhvati dah" i da kaže: — Lepo sam se proveo, doktore Lorense.

— Lepo — kratko odgovorih. Nisam želeo da megnjavi. — Izmeriću ti temperaturu čim stignemo.

Shvatio sam da treba budno da pazim na njega. U svakom slučaju, svi dalji izleti s ovim detetom bili su isključeni. Bio je sav od mozga i uobraženosti, i gotovo ništa drugo.

тпнс„. L' ^аЈ* (1869—1959) američki arhitekta bavio se funkcionalnom modernom arhitekturom. (Prim. prev.)

6'

VIII

Još od onog ručka sa Lotom osećao sam nejasnu slutnju o nekoj predstojećoj neprijatnosti, ali nikada ne bih pomislio da će me snaći tako brzo. Duboko Konfučijevo zapažanje da se riba i gosti posle tri dana usmrde, počela je da se potvrđuje na Mejbel klinici, ali u obrnutom pravcu. Krajem te nedelje očigledno sam ja bio taj koji je pomalo smrdeo, dok je Katarina, kako ju je sestra prekrstila, po svemu sudeći mirisala kao ruža.

Dok sam zamišljeno sedeo u svojoj sobi za doruč-kom, nastojeći da otkrijem uzroke, prikupio sam neke dokaze, možda slabe i beznačajne, ali ništa manje uznemirujuće. Na primer, kafa nije bila sasvim topla tog jutra, niti su na poslužavniku ležale uobičajene sveže, meke kifle, već samo jedna bajata i dva bal-lonsa najniža i najbezvrednija vrsta švajcarskog pe-civa — zagarantovani razbijači zuba, prave hokejske lopte. Možda je pekareva kćerka, Fraulein1 crvenih obraza, koja ih je donosila pre škole, propustila da se pojavi. Sumnjao sam u to — bila je tačna kao švajcarski sat, i to ne onaj sa kukavicom koji se prodaje turistima, već pouzdani Pate Filip. Ne, kad sam se setio i drugih sličnih lišavanja, nisam mogo a da ne posumnjam da je Hulda ohladnela prema meni. Silna naklonost kojom me je preplavljivala nesumnji-vo se smanjila. U očima joj se pojavilo neko kritičko

1 Gospođica.

84

svetlucanje, a krti smeh je sada zamenio smeskajuće ach, so", slaganje kojim je do tada dočekivala samo nioja najspekulativnija zapažanja. Neko tajno spora-zumevanje između nje i njeneprot'egee1 uzelo je maha za vreme naših ručkova; značajni pogledi koji su mi preletali iznad glave, ne sluteći na dobro, obično su bili praćeni poluglasnim primedbama. U nekoliko mahova one su se neprijatno osvrtale na moju leven-fordsku prošlost, i to na način koji se jedva slagao sa mojom pređašnjom obradom te teme. Kako drugačije shvatiti taj mali šuš-kuš Tete-a-tete2, koji se odigravao u sestrinoj sobi i bio dovoljno glasan da dopre do mene u susednu laboratoriju:

— Govorite ozbujno o tom škotskom gradu gde ste se rodili, draga Katarina? Zar nije lep?

— Daleko od lepog.— Ali pre ja verovala to je fini historique3, eine

noble Stadt4?— Ko vam je rekao takvu neistinu? To je malo,

ružno, radničko-brodogradilišno mesto. Ceo dan se čuje samo kovanje oplata.

— Ali sigurno . . . sada sam zbunjena .. . sigurno postoji lep samak na reci?

— To je samo trošna, stara ruševina na prljavom potoku.

— Niko više tamo ne živi?— Samo pacovi.— Ach, so! I ljudi nisu hochgeboren?— Nisu. Doduše neki misle da jesu.Dižući se postupno iz oktave u oktavu, Huldin ti Se sada

razuo u buran smeh. Zatim je, brišući oči,

Štićenica.2 U četiri oka.3 Istorijski.

Otmen grad.

85

— Ovde u Schweitz ако neki lud Škot veruje daje ein Konig1, mora da bude stavljen pravo uKrankenhaus2.

Isto tako me je uznemirila sestrina primedba sledećeg jutra posle Lotinog poziva, koja mi je javljala, ne poštujući moje naređenje da mi ne telefo-nira, da je neočekivano dobila slobodan dan. Nisam mogao da zamerim krupnoj glupavoj Šveđanski, bu-dući da bih joj se u drugoj prilici rado pridružio u Cirihu. Ali, poziv je primila Hulda i posle toga me je upitala tonom koji nije mogao da prevari:

— Vaš profesor iz ciriška kantonska polnica,Herr Doktor?

Pa šta s tim! Još uvek sam ja bio šef. Međutim, kad sam se setio podstrekača svih tih smišljenih malih trikova, usputnih nagoveštaja i migova, došlo mi je da joj zavrnem šiju ili, još bolje, da joj priredim grubu scenu u spavaćoj sobi. Sta je, dođavola smerala? Izuzev što sam prepoznao antagonizam koji je uvek postojao u našem složenom odnosu, pogotovo u mla-dim danima kada je pokušavala da zagospodari mnome, ništa drugo nisam mogao da naslutim. Sve je bilo još gore zbog toga što sam je viđao svaki dan, u istoj kući. Oporavljena od puta, osvežena planinskim vazduhom, podmladila se za nekoliko godina, izgubila onaj slomljeni izraz i, da upotrebim reči one sumorne balade, opet se rascvetala.

Začulo se kucanje na vratima.— Napred! — viknuo sam.U otvoru vrata pojavi se Danijelova ljubopitljiva glava.

Smeškao se.— Jeste li zauzeti, doktore Lorense?— Zauzet sam pokušajima da izvučem dovoljno kalorija

iz ovog doboga lošeg doručka.— Ne izgleda tako loše.

! Kralj ; Bolnica.

86

Ušao je i seo. Još uvek je bio u bolničkom ogrtaču i pidžami držeći svoj prokleti mali šah.

— Majka i sestra su upravo otišle kolima ukupovinu. Pomislih da bismo mogli, dok smo sami. . .da pokušamo nekoliko poteza.

Znači opet njih dve zajedno! Prostrelio sam ga pogledom.

— Čini mi se da sam ti rekao da ostaneš u krevetu dok ne dođem da te pregledam.

— Pa, morao sam da ustanem.— Zašto? Da piškiš?—- Ne, da bljujem — reče, usvajajući moj rečnik.— Zar ti je bilo muka?— Samo sam malo povraćao. Mala navika koja se

izgleda razvila.— Od kada?— Poslednjih nekoliko dana. Mislim da je zbog

ribljeg ulja. Sve što iz mene izađe ima taj ukus.Pogledao sam ga i klimnuo glavom.— Biće da je to. To je odvratna stvar. Presta-ćemo s

uljem i daćemo ti više mleka. A sada, natrag u svoju sobu. ;

— Nećete? Prilično sam umoran od igranja sa samim sobom.

Dovršio sam mlaku kafu i gurnuo poslužavnik u stranu, ostavljajući ballonse upadljivo netaknute.

— Hajde. Odigraću partiju. Ali posle moraš da dođeš u ambulantu da primiš injekciju.

— Dobro. Dogovoreno — i poče da priprema tablu.Nisam bio Kapablanka, ali sam tu i tamo igrao sah sa

decom tokom kišnih časova u dokolici i sada sam nameravao da ga brzo sredim, delimično zato da "ih ga povredio u njegovoj samouverenosti, a i da me ubuduće više ne bi gnjavio šahom.

■ v P?čeli smo. Bio sam prvi na potezu. Ali zašto P icatT priče. Ne treba prikrivati gadnu činjenicu. Taj

87

izvitopereni mali uljez matirao me je posle samo šest poteza.

— Izvanredno — osmehivao se. — Nisam znao da đoko piano otvaranje uspeva tako lako. Bio sam uveren da ćete se koristiti Petrovljevom odbranom.

— Jesi li? — rekoh kiselo. — Nisam za Petrova. Hajde da odigraš još jednu bez kraljice.

— Svakako. U tom slučaju ćete sigurno otvoriti sa Rej Lopezom.

— Ni za živu glavu. Ja sam antiportugalac.— Oh, Lopez je Španac, iz šesnaestog veka, doktore

Lorense. Smislio je napad u kome su predo-strožnost i bezbednost osnovna načela odbrane. Uve-ren sam da ćete se setiti da odgovorite sa P na K4.

— Ovaj drski komentar koštaće te još tri figure— rekoh, uzimajući mu dva lovca i topa. — Sadaćemo ti Petrov i ja dati dobre batine.

Čak ni to nije pomoglo. Bio sam oprezan, ali ne i bezbedan. Kada me je prekorno pogledao, ne izgova-rajući ,,šah-mat" da bi me poštedeo, sručio sam figure u kutiju i ustao.

— Navikao sam da igram sa stručnjacima; igraprotiv početnika izbacuje me iz ravnoteže.

Smejao se poslušno.— Samo ste malo izvan prakse, doktore Lorense,

— izvinjavao se dok me je pratio u ambulantu.— Ne zamazuj mi oči.Dao sam mu injekciju — odredio sam mu jaku kuru

gvožđa — i poslao ga da se obuče. U kancelariji su me očekivali spisi koje je trebalo pregledati, ali nisam mogao da se rešim na to. Tištale su me misli o kampanji koja je očigledno počela protiv mene. Bilo mi je jasno da treba preduzeti protivudarnu akciju pre nego sve ode do đavola.

Dame, ako smem da upotrebim tu reč, su se vratile u sjajnom raspoloženju i još većoj prisnosti koja se nastavila i za vreme ručka. Jedanput ili

88

dvaput uhvatio sam na sebi pogled sestrinih dugmeta-stih očiju koji je predstavljao mešavinu ispitivačkog i onog prepredenog svetlucanja šeretske zluradosti koja se u Švajcarskoj smatra humorom. Ali, kako sam mudro odlučio da ništa ne kažem, to se očekivanje moje žalbe zbog doručka nije ispunilo. To mi je bar pružilo malu satisfakciju, a za ostalo sam sačuvao držanje mirnog dostojanstva i, da dodam, rešenosti. Čvrsto sam odlučio da raščistim stvari sa soidistante1 Katerinom.

Uobičajila je da se šeta posle Mittagessen, pela se stazom pored malog potoka koji je jurio slikovitom nabujalošću niz brdo, presecajući livadu, između obala prekrivenih zlaticom i maslačkom. I toga dana je ispunila moja očekivanja. Kada je pošla smestio sam Danijela na terasu i krenuo za njom tako neupadljivo, da nije bila svesna mog prisustva sve dok, najzad, nije sela na travnati brežuljak koji je označavao kraj nižih padina, posle kojeg se planina uzdizala u strmovit, klizav sipar. Dalje, gore, nagomi-lani borovi zlokobno su se uspinjali u svoj proređeni svet.

— Otkrila si moje najdraže mesto — rekohprijateljski.

Podgila je pogled, nimalo iznenađena i bez i najmanjeg znaka dobrodošlice.

— Sigurno si primetila vres ... — morao sam da nastavim — nije običan švajcarski, već pravi škotski pustarski vres. Ima i mnogo zvončića u papratima.

— Gotovo kao kod kuće, tebi drage kuće — reče ona. — Da li bi to trebalo da me podseti na naše srećne dane?

— Treba da podstakne tvoje botaničke instinkte.— Izgubila sam sve svoje instinkte.

Која se držala na odstojanju.

89

Odgovor nije bio ohrabrujući, ali sam zadržao ljubazan i vedar izgled.

— Mogu li da ti se pridružim?— Zašto da ne? Donekle sam te očekivala. Smestio sam se na meko tle. Krišom sam je

pogledao iskosa i iznenada me obuze toplo osećanje zbog promene koja je nastala kod nje, pod uticajem alpskog vazduha i mejbelske kuhinje. Gologlava, u jednostavnoj švajcarskoj bluzi i suknji, podozrevao sam da joj je to sestra kupila tog jutra, izgledala je mlađa i, što me je kosnulo, veoma poželjna. Ali dosta! Kad sam se pribrao, započeh istovremeno pomirljivim i prekornim tonom.

— Tačno, nadao sam se da ću imati prilike da razgovaram s tobom. Imam veoma čudno i mučno osećanje da si se uprkos svega što sam učinio i što nameravam da učinim za tebe i tvog sina . . . ovaj . . . potpuno okrenula protiv mene.

— Jesam. I hoću.Uzdrmao me je taj kratki i hladni odgovor. —

Pobogu, zašto?Polako se okrenula i pogledala me.— Bez obzira na tvoj karakter, Karole, koji je

neizrecivo gadan i odvratan, ti si oduvek bio nekavrsta zlog duha za mene. Od dana kada sam te prviput videla na onom staničnom peronu. Ako baš hoćešda čuješ, ti si, blago rečeno, upropastio moj život.

Zanemeo, samo sam zurio u nju. Nastavila je.— Nisam mislila da ću ikada imati prilike da

izravnam taj račun. Sada je imam.Da li je sišla s uma? Mučio sam se da nađem

prikladne reči.— Ali, Keti. . . kako možeš . . . neshvatljivo je da

bih želeo da te povredim. Uvek sam te voleo, imam dovoljno razloga da verujem da si . . .

— Da, moja je nesreća što sam se do ušiju zaljubila u tebe na prvi pogled, na levenfordskoj

90

stanici. I nisam mogla da se toga otresem. Ti si taj koji je razorio moju vezanost za Frenka. Mogla sam da ga imam da sam pokušala. Nisam. Stalno sam mislila na tebe. Tebe sam ja htela. Bila sam sigurna da ćeš se vratiti kad diplomiraš. Pa, vratio si se. A onda . . .

— Bila si verena sa Davigenom.— Nikada. Bio je to samo trenutak slabosti. Nikad

se ne bih udala za njega — zastala je da bi postigla potpuniji efekat — da nisi šmugnuo kao pacov u šest sati onog jutra, pre nego što sam se probudila.

Potegla je ono čega sam se i plašio. Pogodila je tačno gde treba. Nastala je duga i za mene teška tišina. Pribrao sam se, pročistio grlo. Hteo sam da govorim puna srca i, s obzirom na okolnosti, glas mi je gotovo prirodno zadrhtao.

— Keti, — rekoh pokušavajući da mi reči zvučeiskreno — nadam se da nećemo skrnaviti ono što jebilo, bar za mene, najdiviniji doživljaj koji pamtim umom životu. Kad smo se opraštali posle one groznesvečanosti, povodom Frenkovog rukopoloženja, morada si osetila koiiko sam te želeo i koliko sam se borio stim, misleći na tvoju vezanost za Davigena. Neću date uznemiravam sada, ističući toplinu kojom si medočekala. Noć koju nikada nismo mogli da zabora-vimo. Međutim, kad je svanulo u kakvoj sam sesituaciji našao? S jedne strane, tvoja veridba saDavigenom, s druge, moja obaveza brodskog lekara.Potpisao sam ugovor i morao sam da se javim na,,Tasman", inače bi me smatrali za dezertera. Jedno-stavno sam morao da odem. Najbezbolniji način je bioda se išunjam, ne probudivši te. Neprestano samniislio na tebe tokom tog prinudnog odsustvovanja. Akad sam se vratio . . . bila si udata za Davigena.

Neverica je gotovo potisnula izraz gorčine na njenom licu. Krto se nasmejala.

91

— Pobogu, Karole, ne bih verovala da je to moguće! Da ćeš mi servirati tako nešto. Lažeš više nego ikada. Zaklela bih se da si uspeo čak i sebe da obmaneš. Tačno, udala sam se za Davigena.

— Zašto onda mene osuđuješ? Bio je dobar katolički muž.

— To si dobro rekao, Karole. Bio je najbolji katolički muž koga je papa ikada stvorio.

— Šta time hoćeš da kažeš?Izvadila je cigaretu iz kutije koju je držala u džepu

od bluze i zapalila. — Pošjto smo se već raspojasali, zašto bismo se ustezali? Čuo bi to pre ili kasnije. — Povukla je dim i kao da se zagledala u prošlost. — Ti znaš kakva sam, kako sam sazdana. Bar bi trebalo da znaš.

— Da, zaista nikada neću zaboraviti kako uzbudljivo . ..

— Prekini, Karole. S tobom sam prvi put okusila slast. I poslednji. Danijel Davigen! Taj čovek! Kako je i on bio predmet podsmeha u gradu, zbog šesnaest rođenja u njegovoj porodici, proganjala ga je mon-struozna opsesija . . . da spreči da zatrudnim. Ne sredstvima koja bi mi pomogla da zadovoljim moje potrebe, već u okviru dopuštenog prema kanonskom zakonu.

— Ali, postojao je mali Dan.— To što je rano došao, sve je još više pogoršalo.

Nikada se ništa nije desilo kada se to želelo. Samo u srednjem intervalu kada sam upravo bila izložena. Zar da se vreme za to određuje po kalendaru?! Jesi li brojala dane? Da li je sigurno? Zatim brzo pražnjenje iza čega je neposredno sledilo: „Ustani i piški. . . Stegni čvrsto, nije to tuš, dopušteno je, a pomoći će". Gospode, kakvo prenebregavanje svake osnovne ljud-skosti i dostojansva, i nipodaštavanje ženine nezado-voljene prirode. Ljubav prilagođena katihizisu! Da li povređujem tvoja tanana osećanja, Karole, ti si tako

92

osećajan čovek? Potom, čekanje i dosađivanje danima posle toga: ,,Zar još nisi dobila?" i njegov odvratni izraz olakšanja kada bih dobila. Nema tog izraza lica koji bi bio bedniji, odvratniji i licemerniji od onoga kojim bi me dočekivao kada sam bila van stroja. Uvek je to znao, jer su lišavanja od kojih sam patila pojačala tegobe mojih perioda, naročito kada sam u takvim prilikama morala da slušam časnog oca Fren-sisa kako u svojim propovedima veliča svete bračne obaveze. I onda kada sam išla kod njega na ispovest, jedino što sam dobila bilo je nekoliko duhovnih saveta, koji ga nisu ništa koštali — da se molim, gajim čista osećanja i da s pokoravam božjoj volji. Kada sam rekla da se želja ne stvara po kalendaru, nisam naišla ni na trunčicu razumevanja.

Ova otkrića, izgovorena tako bez zazora zvučalabi golicavo kao farsa o neudovoljenim bračnim igrama, da nisu bila tako bestidno gorka i tako važna za moj trenutni položaj. Svako iskušenje da se nasmejem bilo je ugušeno željom da se pomirimo. Isto tako, u toj sputanoj poplavi želja, već sam salgedavao neke buduće mogućnosti. Kada sam posle prikladne pauze upravo počeo da objašnjavam, s puno lekarskog razumevanja, da su njene patnje okončane i da bi mogle da se otklone potpuno, prostrelila me je pogledom koji bi ubio i polarnog medveda.

— Ništa od toga, doktore. Posle svega što sam preživela ja sam druga žena. Sada mi se smuči i pri samom pominjanju seksa.

Uzdahnuo sam. — Moraš zato da okriviš Davige-na, jadnika.

Jadnik?! Bedni, odvratni, sveštenički opsed-nuti strašljivac! Postao mi je oduran koliko i talog u njegovom nokširu.

Bilo je to otvoreno rečeno. Smatrao sam opravda-lm da

iskoristim situaciju.

93

— Mora da ti je laknulo — rekoh oprezno — kada si ga se oslobodila.

— Bogom dato olakšanje. — Okrenula se i pogledala me. — Blagosiljam udar vetra koji ga je odneo.

Odneo ga, šta je to bilo? Morao sam više da saznam. Rekoh zamišljeno:

— Mislio sam da bi moglo da te potrese . . . nisam hteo da te pitam kako . . .

— Pao je sa vrha nove zgrade . . . baš u vreme kada su završavali gornji sprat. Glupavo se njom ponosio; najviši stambeni blok u Levenlordu, s pogle-dom, bože mi pomozi, na Ben Lomon. Učestvovao je u izgradnji i, naravno, to se nalazilb na zemljištu koje je pre pripadalo Davigenovima. Tog nedeljnog popodne-va poveo je malog i mene da nam pokaže zgradu. Nisam htela da idem, vetar je strašno duvao, ali on je navaljivao. Šetao se po parapetu kao mačka, nagvaž-dao, kad ... — ravnodušno je slegla ramenima.

Znači tako je to bilo. Došlo mi je da kažem: pomalo ibzenovski kraj levenfordskog zidarskog maj-stora, ali nije bio trenutak da se mudruje.

— Poginuo je? — govorio sam s odgovarajućom ozbiljnošću.

— Na mestu.— Sada je izvan svih optužbi. Uostalom, kakve

koristi od njih? Zato, ako sam te uvredio na bilo koji način ... — značajno sam zaćutao.

— Zašto i tebe ne bih poštedela? Ne, ne, Karole. Nemam zle namere prema tebi. Međutim . . .

— Da?— Mislim da te iskoristim.Mašta mi je brzo radila. Prijatno sam se osme-hivao,

s trunkom neverice.— Posle ovoga što si upravo rekla? Šališ se.— Daleko od toga. — Kresnula je na mene

pogledom koji nije obećavao ništa dobro. — Ako želiš

94

da sačuvaš ovaj svoj udobni, džabalebaroški i beskori-sni posao, da ga zadržiš po svaku cenu, moraćeš da me podržiš.

Šta li je smerala? Očigledno me je mrzela i htela da se naplati. Ali šta drugo? Nastavila je:

— Levenford mi se smučio, više no ikada tebi,Karole. Dobila sam samo jednu ponudu za posao, davodim domaćinstvo starom doktoru Enisu, kome ježena umrla prošlog meseca. Kuvanje, čišćenje, ribanjeordinacije. Sada je već tako daleko dogurao s bocomda je jedva ponekad trezan. Ne, neću da se vratim u tusmrdljivu rupu u kojoj se samo ogovara, nikada više.Ovde mi se sviđa, veoma sviđa, ovo je raj posle onogašto sam preživela. Sestra me je zavolela, a potrebnajoj je i pomoć. Ukratko, vidim mogućnost, kakvunikada nisam očekivala, da počnem novi život. I ti ćešmi u tome pomoći.

Odjednom sam se presekao. Da li je mogućno da je posle svih ovih godina htela, najzad, da me zauzda. Ako jeste, uzalud se nadala.

— Nemoguće. Oni neće ženjene lekare ovde.Tako je po ugovoru.

Smoždila me je pogledom.— Ne laskaj sebi, Romeo. Pre bih otišla u krevet

sa zvečarkom nego sa tobom. Sve što mi je od tebepotrebno to je tvoja prinudna saradnja, neka ljubaznareč upravi, da prihvati činjenicu da sam ovde zauvek.U suprotnom, — zastala je — bišeć išutiran odavde.

Streljao sam je očima.— Ti si luda. I meni se ovde dopada i ovde ću i

ostati. Ti me nikada nećeš izbaciti iz Mejbela.Gledala me je pravo u oči.

Znala sam da mora biti nešto sumnjivo oko °^°Џ *vo§ zaposlenja koje vredi više nego što si ti iKada vredeo. I zaista postoji. Sestra ima kopije tvojih svedocanstava. Videla sam ih i ona su . . .

95

— Dosta!— Da, nezgodna reč, zar ne? Izvrtanje činjenica.

Čak bi se moglo reći falsifikovanje. Kakva nevolja, ako bi zbog toga imao neprijatnosti sa Glavnim lekarskim društvom. — Dok sam je slušao sve više uznemiren, nastavila je. — Doktori se uklanjaju i zbog manjih stvari. Nadam se da to neće biti potreb-no. Jer bi mogla da ti ustreba ta tvoja mala bedna lekarska diploma, ako te pošaljem nazad u opštu praksu u Levenford. Tamo ti pripadaš i tamo ćeš i otići, ukoliko ne ispuniš to što tražim. Ti si taj koji će se vratiti starom doktoru Enisu. Njegov asistent odlazi i uzeo bi te, na moju preporuku. — Dobacila mi je bled, gorak osmeh. — Biće mi veliko zadovoljstvo da te gledam kako se preznojavaš zbog ovoga što ti visi nad glavom.

IX

Sjurio sam se niz brdo, u raspoloženju u kome su bes, ozlojeđenost i uznemirenost nadvladali sumnju da sam se raspravljao sa neuravnoteženom osobom. Naravno, ostavio sam je bez reči. Uvek sam smatrao beskorisnim raspravljati se sa ženom; pogotovu sada, s ovom, koju je napetost zbog bračnog lišavanja izbacila iz koloseka. Da li je stvarno zamišljala da bih mogao da budem najuren iz najboljih, ili ako više volite njenu reč, najudobnijih jasli kakvima se nikada nisam ni nadao. Učvrstio sam se na Mejbel klinici, sada već tečno govorio nemački — nije više bilo potrebno da obmanjujem — a upravo je prilikom dve svoje posete klinici izrazila zadovoljstvo svojim izbo-rom. Ukoliko bi se postavilo pitanje svedočanstava, mogao bih da kažem da sam originale izgubio. Uostalom, zar nisam bio dovoljno mudar da se zaštitim upravo od ovakvog ugrožavanja moje sigur-nosti? Drska Katerina nije razmišljala o tome. Bio sam bezbedan. Ne treba da brineš, stari moj. Pa ipak, bio sam zabrinut. Nije me napuštalo osećanje da postoji nešto skriveno u pozadini, neizgovoreno, saču-vano za Meisterstiick1, da tako kažem. Prokleti ne-mački, hteo sam da kažem coup de grace2. Ne, to je smislica, da>koještarija na bilo kom jeziku. Vratiti me u Levenford?! U tu ubitačnu rupu u klidskom3

" Majstorsko delo. з Konačni udarac. 101(3 — pokrajina u Škotskoj.

'egršt raži 97

blatu? Opet nazad u lekarske pomoćnike opšte prak-se, pretrpan noćnim pozivima, konjosanje u ordinaciji sa starim šljematorom kao gazdom, koji je više-manje polovinu vremena naroljan..Imala je pravo — bio bi to pakao. Ne, ni po cenu života, Karole. Boriću se do poslednjeg daha.

Dok sam se približavao klinici, iznenada začuh da me neko zove. Odmah sam prepoznao sestrin glas.

Natakarena na najviši balkon, kao očerupana kvočka, mahala mi je peškirom. Usporio sam hod, odbijajući njeno požurivanje, tako da je imala dovolj-no vremena da siđe na terasu i da me presretne.

— Gde ste bilo, Herr Doktor? — pena joj jegotovo udarala na usta. — Eine Stunde1 skoro vastražim.

Dozvolio sam sebi slobodu da joj uputim stvarno gadan pogled, prvi takve vrste.

— Šta mislite, gde sam, do đavola, bio? Svakakoimam pravo na malo slobodnog vremena. Šetao samse.

Sa zadovoljstvom sam primetio da se zbunila. Izmenjenim, mada još uvek negodujućim glasom, izveštavala je:

— Vaš pacijent nije baš topro. Mnogo bolestan. Ceo topar Mittagessen povraćan.

— Šta?! Opet je bolestan?— Mnogo.— Niste prekinuli sa ribljim Uljem? Neprijatno je pocrvenela.— Ali to tako topro za njega . . .— Neka ide sve k vragu, rekao sam vam, naredio

vam da prestanete s tim.Ćutala je, povlađujući mi.— Vrlo dobro — rekoh kratko. — Pogledaću ga.— Jetzt? Odmah?

1 Jedan sat.

98

__ Čini se operem. Neće mu biti ništa od jednogpovraćanja.

To je bilo dovoljno da Huldu postavim na njeno mesto. Kad je nestala, uputio sam se prema gostinskojkući.

Ležao je na krevetu, obučen, očiju uprtih u tavanicu. U emajliranom lavoru pored njega nalazio se skoro ceo ručak, ali nije zaudaralo na riblje ulje. Jedna ruka mu je zaštitnički počivala na stomaku. Brzo je sklonio kada sam ušao, pokret koji mi nije promakao.

'— Tako dakle, opet ista stvar, mali pacove?Kao što se može pretpostaviti, saosećanje i sr-dačna

Ijubaznost nisu odgovarali mome raspoloženju.— Žao mi je — reče.— I treba da ti je žao. Prokleta mala neprijat-nost.

Rekao sam ti da ne uzimaš ulje.— Nisam ga uzeo. Prosuo sam ga u lavabo kad

sestra' nije gledala.— Jesi li? — Ovo je pokolebalo moje prethodno

uverenje. — Hajde, zadigni košulju da te pogledam.— Sada mi je već bolje, doktore Lorense. — Napola

se osmehnuo. — Ne budimo zaspale pse.— Bez tih mudrih duhovitosti, skini se do pojasa.Nije mi se sviđao njegov izgled i, dok se pripre-mao,

ponovo sam sabrao sve dokaze. Pirkeova proba je bila negativna, temperatura se samo neznatno razlikovala od normalne i, izuzev onog otoka na vratu, nisam otkrio ništa posebno što bi potvrdilo tuberkulozu, ili objašnjavalo njegovo zaista očigledno biedilo, zadihanost, lupanje srca i opštu slabost. Počeo sam da podozrevam da mi je dobri doktor Mur, рте nego što je otišao u bela prostranstva, natovario aznu dijagnozu. Tako razmišljajući ponovo sam ga Pregledao i s obzirom na ponovljeno povraćanje

99

naročito sam obratio pažnju na stomak. Kao što sam već ranije primetio, bio je malo naduven, ali taj „veiiki trbuh" nije bio neuobičajen kod iznurene dece koja su dolazila na Mejbel. I u ovom slučaju sam to tako primio. Sada sam, međutim, počeo pažljivo da opipavam. Izgledalo je da je opet sve u redu, kad odjednom — bilo je to tu: uhvatio sam samo ivicu meke i malo otekle slezine.

— Da li te to boli?— Malo . . . da, maio — priznao je, trzajući se

uprkos uzdržanosti njegovih reči.— Da li te boli i kada ne pritiskam? Mislim, i

inače?— U stvari ne . . . samo me ponekad tišti.Šta sad? Već opipljiva, meka slezina u tim

godinama. Nagonski skrenuh pogled na unutrašnju stranu njegovih ruku na kojoj sam upravo uočio slabu purpurnu pegavost kože. To me je pomelo.

— Nadam se da nije ništa ozbiljno, doktoreLorense?

Moje ćutanje ga je zabrinulo.— Ne krekeći. To verovatno znači da uopšte

nemaš tuberkulozu. Došao si sa lažnom dijagnozom isvom tom budalaštinom o škrofulama.

Gledao me je sa nevericom.— To je lakši slučaj. Ili, možda nije?Nisam mu odgovorio. Potom rekoh: — Šta još

kriješ, mala kukavice? Imaš li napade muke već duže vreme?

— Odnedavna. Kad prođe, prilično sam gladan i mogu da jedem bilo šta.

— A šta je s tim crvenim mrljama na koži?— Imam ih tu i tamo. Ali brzo nestaju. Mislio sam

da je to samo nadraženost.— Naravno. — Pipao sam u mraku. — Da li u

poslednje vreme krvariš u ustima, mislim, iz desni?

100

Oči su mu se raširile od iznenađenja, čakdivljenja.

__ Vrlo ste dovitljivi, doktore Lorense. Da, tačno,krvarim. Ali mislim, odnosno mislio sam da je to zbog oštre četkice za zube.

Ćutao sam i zurio u njega sa neprikrivenom zebnjom koju je još pojačalo iznenadno shvatanje daljih neprijatnosti. Zašto sam se upuštao u to? Zar nije dovoljno što sam sebi natovario onu kučku, njegovu majku? Ni traga od tuberkuloze kod ovog malog, odvratnog pametnjakovića. Nagađao sam da sam se suočio sa nepoznatim idiopatskim krvnim sindromom kakvih ima, verovatno, dvadesetak razli-čitih vrsta i koji se nikada do kraja ne mogu izlečiti, traju godinama i natovare se na leđa prosečnom lekaru opšte prakse sa svim onim nužnim ponavlja-njem testova, a da ne pominjem moguća krvarenja i transmzije. Za ovo se neću založiti. Moja lična modifikacija Hipokratove zakletve nikada se boije nije mogla primeniti nego ovom prilikom: kada ti se zadesi neki težak i dugotrajan slučaj, otarasi ga se. Izvešću dva osnovna testa i ukoliko rezultati budu nepovoljni, moraće da ide u bolnicu. Vintonska bolni-ca će ga primiti ako se pokaže da je patološki zanimljiv slučaj. Kaspoloženje mi se razvedrilo pri pomisli da njegova majka neće imati opravdanje za svoj ostanak na klinici ako bi njega poslali kući. Otarasiću ih se oboje, jednim udarcem dve muve, i biću opet slobodan.

Naravno da nisam mogao da mu tresnem u lice bilo šta od toga. Posmatrao me je napeto kao da je pokušavao da otkrije moje misii. Podigao sam emajli-rani lavor s izrazom bezbrižnosti i drugarstva, što je predstavljalo najbolji vid mog ponašanja sa bolesni-

Ne možemo dopustiti da rasipaš ovako dobru ^anu, mladiću. Moraćemo nešto da preduzmemo.

101

— Možete li?— Zašto da ne? Sa stomakom je sve u redu.

Anemičan si. Uzeću ti krv za svaki slučaj.— Da mi pustite krv? Kao stari apotekari?— Oh, prekini sa tim besmislicama! To je sasvim

jednostavno i naučno. Ništa te neće boleti.Namučio sam se dok sam mu našao i probio kao nit

tanku venu, ali se on dobro držao, možda čak suviše mirno. Izvukao sam 5 cc, začepio epruyetu, pošto sam prethodno namazao nekoliko staklića, i veselo uzviknuo:

— Gotovi smo! Obojićemo stakla kad se osuše.Sutra ćemo već sve znati o tvojim crvenim krvnimzrncima. Možeš čak da baciš pogled kroz mikroskop.

Tada je maio živnuo.— Kako zanimljiva situacija?! Dečko posmatra

sopstvenu krv. Čemu služi ova mala- epruveta?— Upotrebićemo je za tvoj hemoglobin — i

neodređeno dodao — i za druge stvari. — Očigledno mi se divio i zato mi nije bilo milo da priznam da ću to poslati ciriškoj kantonskoj bolnici. — A sada se malo odmori. Moram da obavestim one u kuhinji o tvojoj dijeti.

— Hleb i voda? — Usiljeno mi se osmehnuo.— To i zaslužuješ. U stvari, šta bi ti hteo za jelo?— Prilično sam gladan posle onog pražnjenja. —

Razmišljao je trenutak. — Krompir-pire i — opet se osmehnuo — mleveno meso.

Nemoguće je ne uzvratiti mu osmeh.— Eazmislićemo o tome. U svakom slučaju,

dobičeš krompir-pire sa onim dobrim sosom od mesa.Sada, glavu gore. Učiniću za tebe sve što mogu.

Dok sam izlazio sopstvene reči su mi podrugljivo odzvanjale u ušima. „Učiniću za tebe sve što mogu." Pa, do đavola, 1 učiniću — bar koliko je to u razumnim granicama mojih mogućnosti.

102

Razume se, izbegao sam kancelariju, znajući daoba neprijatelja tamo očekuju. Zapalio sam ciga-retu

i otišao u laboratoriju. Detetu neće naškoditi što će malo da pričeka na večeru. Rekao sam mu da ću ostaviti stakla za sutra ujutro — nisam želeo da mi se okači na vrat za celo vece — ali bio sam vrlo radoznao da ih pogledam.

Razmazao sam ih, brz i jednostavan posao, i stavio pod izvanredni „Lajc". Kako sam još uvek pušio, nisam želeo da bacim dugu cigaretu marke „abdula", koje mi je Lota nabavljala bez carine preko svoje avionske kompanije, seb sam da je dovršim, a potom ustao da pogledam stakla.

U prvom trenutku sam pomislio da uljem natop-ljeno staklo nije dobro podešeno, ali kada sam ponovo doterao sočivo pojavila se ista slika. Stao mi je dah. Mada-kao laborant nisam virtuoz, ovde se nije moglo pogrešiti — to je upravo bolo oči. Fascinantno na svoj morbidan način, nešto što verovatno nikada ne može-te videti kao lekar opšte prakse: polje prepuno limfocita, belih zrnaca uvećanih pet do šest puta. Čak sam uočio nezrele oblike mielocita, velika još nerazvi-jena zrnca koja se nalaze u koštanoj srži i kojih nikada nema u zdravoj krvi. Naravno, bilo mi je jasno šta se dešava. Progresivna i nekontrolisana hiperpla-zija stvaralaca belih krvnih zrnaca u koštanoj srži potiskivala je stvaraoce crvenih krvnih zrnaca i pločica, a verovatno već nagrizala samu kost. Stavio sam drugo staklo sa mernom skalom, kanuo sveže иђе, napravio grub proračun jednog polja i pomnožio. Sve je bilo jasno.

Jedva sam se odvojio od okulara. Bio je to jedan. onib retkih momenata kada u sumornom toku

jednoličnih iskustava naiđete na nešto izuzetno, uko-iko ste dovoljno sposobni da to otkrijete, i u magno-Г^к^ sa§^e<^ate ceo niz događaja, prošlost, sadašnjost

oudućnost. Budućnost? Morao sam prestati da se

103

tapšem po ramenima. Bila je to rđava vest za mladog Kapablanku — u stvari, najgora. Čudnovato, još sam na aerodromu, kad sam prvi put ugledao njegovo tužno, malo lice, osetio da nema sreće, da je na neki čudan način obeležen propašću. Rođen da pati, nastao iz tog potpuno neuspelog braka, s belegom Davigeno-vih na sebi. I sada ga je to zadesilo. Mada je to bila poslednja stvar koju sam želeo, sam bog to zna, ipak se nije moglo poreći da je to rešavalo moj problem. Dobro sam razmislio o tome nekoliko trenutaka, a onda uzeo stakla i otišao u kancelariju.

Njih dve su me čekale, svaka na po jednom kraju moga stola, a neustrašiva Hulda mi je gotovo zauzela i stolicu. Bilo joj je malo nelagodno, ali me je ipak gledala s prkosnim svetlucanjem u očima, po čemu sam znao da su utrošile dosta slobodnog vremena na moju ličnost.

— Čekamo da pitati šta za Danijelovu večeru.— Kasnije. — Nisam na to obratio pažnju. — Ako

bih mogao da dobijem svoj sto, sestro?Stajao sam i čekao da ustane, što je ona i učinila,

mada nevoljno. Kad sam seo pogledao sam u Davige-novu udovicu. Tako ću od sada da mislim o njoj, ili jednostavno kao o Davigenovoj. Priključila se tom plemenu po slobodnoj volji, uostalom, nikada me nije oslovljavala drugačije nego Karol. Reći ću joj sve bez okolišenja. Od mene ne može očekivati milost.

— Ovako stoji stvar — rekoh. — Već duže vreme sumnjam da smo zavedeni pogrešnom dijagnozom. Nije u pitanju tuberkulozna infekcija.

— Nego šta ... — zastala je podozrivo.— Upravo sam izvršio krvnu analizu. Evo stakla.

Pokazuju veliki porast belih krvnih zrnaca. Umesto normalnog broja od pet do deset hiljada limfocita po kubnom milimetru, ima nešto manje od šezdeset hHjada . . . i još, nenormalno bujanje mielocita.

104

Njoi to ništa nije objašnjavalo, ali se zato sestra

.__ Ne govorite to ospilno, Herr Doktor?__ Na žalost, vrlo ozbiljno.Davigenova je zbunjeno gledala čas u mene, čas u

sestru.— Nešto rđavo?__ Moglo bi biti. . . ali naturlich nišmo sigurni.Odlučno sam se umešao.•— Žao mi je što moram da kažem da sam upravo

vrlo siguran. To je otvoren i zatvoren slučaj. Dečak ima mielocitnu leukemiju.

Da li je Davigenova shvatila značenje ove reči? Mislim da nije. U svakom slučaju ne sasvim, jer nije klonula. Pocrvenela je. Njeno-uvek prisutno nepovere-nje prema meni još se pojačalo.

— Ne razumem tu iznenadnu promenu i nikako mi se to ne dopada.

— Želiš li time reći da sam ja za to odgovoran na bilo koji način?

— Sve je to vrlo čudno . . . ne razumem . . .— Pokušali smo da ti objasnimo.Sestra se povratila i nagio uplela u razgovor.— Ko to mi? Katerina hat recht1. Treba više saveta.

Ein zvveiter2 mišljenje, und der beste3. Morate dovedete Herr Professor Lamot specijalista iz Ciriha.

— Samo bismo mu straćali vreme. A on ga nema za gubljenje. Uostalom, nikada ne bi pristao da dođe tako daleko ...

Onda vi morate voditi malog njemu u kanton-ska bolnica — bila je uporna.. Taman sam hteo da odbijem, ali se brzo predomi-

siih. Još nečije mišljenje, pogotovo Lamotovo, oslobo-

1 U pravu je.2 Jedno drugo.

I najbolje.

105

dilo bi me tereta. Njegovu dijagnozu neće smeti da prenebregnu. To mora da upali. A to mi je baš bilo potrebno. Bio sam miran i siguran u sebe.

— Vrlo dobro. Slažem se. Nazvaću i ugovoritiposetu što pre. U međuvremenu — okrenuo sam sesestri — pošto ste se zabrinuli zbog Danijelove večere,možda biste se pobrinuli da dobije goveđu supu iKartoffel ptiree1 sa sosom od mesa.

Htela je još ne|to da kaže, aii se predomislila. Kad je otišla, i ja sam ustao i krenuo ka vratima. Ali Keti me zaustavi kod izlaza. Nestalo joj je rumenila sa lica. Gledala me je napeto, stisnutih usana.

— Znam da nešto smeraš, Karole. I za"to teupozoravam. Ne pokušavaj da primeniš ma i jedan odtvojih prljavih trikova na meni, jer će biti gore potebe.

Ukočeno sam je gledao. Šta bih drugo mogao da uradim sa takvom opajdarom?

1 Krompir-pire.

X

Ciriška kantonska bolnica se nalazi na prijatnom mestu na Cirihbergu, u bogatoj četvrti koja se visoko uzdiže na levoj obali Limata. To je izvanredan položaj, ali loše izabran, jer mu se s reke prilazi preko beskonačnog niza strmih stepenica, tako da vam već na pola puta do tamo srce počne da lupa. Bolnica je masivno, žalosno zdanje po lošem švajcarskom ukusu, sa modernim dodacima, okružena nekolicinom viso-kih starih, divnih stabala i, pošto bi to moglo da koristi njenim bolesnicima, odatle se pruža upečatljiv pogled na tri starinske crkve: Crkvu propovednika, Sabornu i Bogorodičinu, što zajedno sa bezbrojnim bankama upućuje na dvostruki karakter ovoga grada — predanost Mamonu i Gospodu.

U sledeću subotu posle podne izašao sam sa Danijelom kroz pokretna vrata medicinskog odeljenja. Dan je bio divan i kad nas je dočekalo jesenje sunce i svež hladan vazduh duboko je odahnuo s olakšanjem.

. Milo mi je, doktore Lorense, što smo to završili.

Nasmejao se i uzeo me za ruku, pokret koji mi je, Че potrebno da kažem, stvarno smetao, izazvavši u mem ono što se u Škotskoj naziva štrecaj. Nisam bio ■lajbolje raspoložen. Posle sve muke oko ugovaranja teff • mo§ao sam

samo dva puta da na brzinu m oniram Loti i pokušam da joj objasnim zašto ne gu da je vidim ovom prilikom, da bih posle svega

107

bio još i izgrđen. U takvim okolnostima nije mi ostalo ništa drugo već samo da se natežem s njim.

— Sigurno nije bilo strašno? — rekoh.— Oh, ne. Dopao mi se doktor Lamot. Vrlo je

ozbiljan i stvarno zna da pročita ljude. Tako mi se ljubazno osmehnuo kada sam odlazio. Pametan je, zar ne?

—• Prvoklasan — kratko odgovorih. — Fran-cuski Švajcarac. Oni su najbolji. . . intelektualno.

— Nisam znao da će me poslati kod onih mladih žena koje su svašta radile sa mnom.

— Te devojke su tehničari . . . Svaka je obučena za poseban test.

— Kao na primer?— Više-manje za sve, na primer da pronađu sve o

tvojim krvnim zrncima i krvnoj grupi, naravno.— Zar vi to ne biste umeli da uradite, doktore

Lorense?— Naravno da bih, kada bih imao njihovu opre-mu.

Ako želiš daxznaš, imaš AB krvnu grupu.— Da li je to u redu?— Savršeno. To je najređa krvna grupa.— Koja ste vi grupa? —^ O grupa.— Izgledali su vrlo zainteresovani za moju krv.

— Razmišljao je. — Možda nije dovoljno plava. — Pogledao me je kao da je očekivao da ću se nasmejati.— Nadam se da vam je doktor Lamot dao dobar izveštaj o meni.

— Naravno da jeste — rekoh, oslobodivši senjegovog malog znojavog stiska, da bih pojačaouverljivost svojih reči tapšanjem po leđima. — Razgo-varaćemo o tome.

Koračali smo kroz aveniju platana, suvo lišće nam je pucketalo pod nogama. Za ručak sam pojeo samo sendvič sa govedinom i zato rekoh:

108

__ Poješćemo nešto pre no što krenemo nazad.__ Dobro! — odgovori veselo. — Sada, kada je

sve prošlo, pomalo me obilazi glad i spreman sam na

To me je ućutkalo za trenutak.Ušli smo u opel koji sam parkirao u bolničkom

krugu, pa smo krenuii do Špringliia gde nije bilo gužve u to vreme, između ručka i pet posle podne. Seli smo za sto kod prozora, na gorniem spratu. Poručio sam rovita jaja sa prženim hlebom, vruće mleko za njega i kafe-krem za sebe.

— Ništa od onih divnih kolača? — nagovestio je. — Sećate li se, imali smo neki dogovor . . .

— Dobićeš dva posle jaja. — Do đavola, nije više važno. Neka se veseli dok još može.

Kad sam video da mu se bledo, usko lice razve-drilo, brzo sam skrenuo pogled kroz prozor, jedva primećujući gusti saobraćaj u Banhofštrase i dugačke, niske plave tramvaje koji su vijugali oko ostrvceta sa novinskim kioskom na Trgu parade.

Klasična leukemija. Tip malignog mielocitisa: uzrok još uvek nepoznat. Lamot mi je polaskao time što je potvrdio moju dijagnozu, dodavši još nekoliko ukrasnih fraza. Nemilosrdno progresivno. Abnormal-no razmnožene ćelije zahvatile su različite organe — pretrpavale jetru, slezinu, bubrege, pluća, izlivajući se sye više i više iz koštane srži. Simptomi: akutna slabost i mršavljenje, veliki trbuh, stomačno i crevno krvavljenie, edem stopala i nogu usled zakrečenja nmfnih sudova. Lečenje: poseban lek nepoznat; zrače-nJe u malim količinama neadekvatno, u većim uništa-va malobrojne zdrave ćilije; u kriznim situacijama, j^na transfuzrja. Prognoza: neodređen, ali neizbežan Ja]- Najmanje šest meseci; najviše tri godine.

osurt kak°' vrl° rđavo- ^ ni3e Dio P1^0 dete

eereh0 nav smrt- Odjednom sam se setio epidemije

-oro-moždanog meningitisa s kojom sam se borio u

109

Rondi. Koliko sam prljavih čaršava prebacio preko . onih malih mrtvaca? Nije ni čudo što sam otvrdnuo. Trebalo je postaviti temelje, bolje odmah nego posle. Kada je već uveliko jeo drugo jaje, nagnuh se prema njemu.

— Kako ide klopa?— Prvoklasno.— Dobro je. To je deo tvog lečenja — nema više ribljeg

ulja, ali zato mnogo proteina. Mislim da sam ti rekao da si anemičan.

— Oh, da. Vi ste prvi koji ste to stvarno utvrdili. Da li se . . da li se doktor Lamot složio?

Klimnub sam glavom.— Lečenjem qe sve to da se reši.Zaćutao sam, zatim veselo dodao: — Baš šteta što glavni

deo toga ne može da se sprovede na Mejbelu.Otvorio je usta kao upecana pastrmka, a parče jajeta spalo

mu je sa viljuške.— Zašto ne?— Nemamo mogućnosti.Polako je progutao zalogaj.— Zar ne bih mogao da odlazim u kantonsku

bolnicu, kao ovo danas?v— Mislim da ne bi, Danijele. Suviše je udaljeno od

Šlevalda. Potrebno ti je redovno lečenje. A pravo mesto za to, u tvom slučaju, je bolnica Viktorija kod kuće.

Brada mu se stvarno spustila na tanki pileći vrat.— Hoćete da kažete da se vraćam u Levenford?— Zašto ne bi, momče? — nasmejao sam se. — Tamo

živiš, zar ne?— Da — polako izgovori. — Tamo sam živeo. Ali ja . . .

majka reče . . . nadali smo se da ćemo duže ostati u Švajcarskoj.

— I ja sam se nadao, ali potrebe zahtevaju . . • Najzad, šta nedostaje dragom, starom Levenfordu?

Ćutao je, očiju uprtih u tanjir.

110

с #л7 r~

■

KfjSfisam bio naročito srećan tamo otkako je

otac umro.__ Da li ti nedostaje?__ Mislim, da. Ali nije . . . nije to baš u pitanju.— Šta onda?Pobledeo je oko usana, a ja sam odjednom poželeo

da ustanem, platim i da se izgubim. Ali, dok sam nagnut prema njemu čekao odgovor, nešto me je zadržalo. I odmah zatim on mi odgovori.

Govorio je polako, ne gledajući me:— Kad je otac umro, odnosno poginuo strmogla-

vivši se s krova, bilo je mnogo neprijatnog govorkanja' — zastao je, a mene pogodi jedna misao kao električni udar — nema sumnje, mama neće da se vrati u Levenford.

— Da, Dani? — podsticao sam ga.— Dečaci su vikali za mnom, a na saslušanju, pošto

mi je kanonik Dingvol rekao ... — naglo je prekinuo, podigao glavu i molećivo me gledao. Video sam kako mu se suze slivaju niz obraze. Kakonizak možeš da budeš, Karole? Za ime boga, prekini! Čuo si više nego dovoljno.

— Hajde, momče. Više ni reči. Znaš da te ne bih povredio ni za celi svet. Evo, uzmi moju maramicu, a ja ću da skoknem do tezge da uzmem kolače,

Pet minuta kasnije obrisao sam mu suze, izveo sam to dobro. i od srca, dok je on jeo puslicu uz povremeno šmrkanje.T.,v ^ac* smo pošli po kola, koja sam parkirao u lstrase, nadao sam se da se to neće dogoditi, ali jeste. Prvo me uhvatio za ruku, zatim uobičajeno:

Hvala vam što ste bili tako uviđavni prema meni, doktore Lorense.

_ Ali kad je neko Karol, začas može da se otresegnze savesti. Samoodržanje je osnovni zakon prirode.

ve sto je po imenu Davigen bilo je uvek otrovno zaene i na svaki način sam morao da ih se otarasim.

111

Nisam imao ništa protiv ovog malog, poluživog par-četa sive materije, ali njegova majka bi me uništila. Neprestano bi mi držala nož pod grlom i jednog dana, tako mi boga, isterala bi me sa Mejbela.

Kad smo ušii u kola nebo je postalo sivomodro i nekoliko mekih pahuljica je zalepršalo.

— Vidiš, Danijele, — rekoh — počinje da pada sneg. Uskoro će zima, a ona baš nije najpovoljnija za tebe.

— Ja volim sneg — reče gledajući u paperjaste kristale i promrmlja upola za sebe, kao da je hteo bolje da objasni: — Sada se anđeli gađaju jastucima.

— Mora da sami sebe izbacuju iz pakla — rekoh. Sneg je sve gušće padao. Zadovoljio sam se tim odgovorom, upalio kola i krenuo.

Vožnja nije bila laka, grejač nije najbolje radio i u jednom trenutku biizu Koare mislio sam da ću morati da stanem i da stavim lance. Ipak, negde posle deset časova, stigli smo do Mejbela.

Spustio sam dečaka kod gostinske kuće, gde ga je majka očekivala da ga stavi u krevet, a zatim nastavio do glavne zgrade.

Sestra me je sačekala na vratima, upozorena svetlima kola — jer je sneg prigušio svaki zvuk — ponašala se uzdržano i zvanično, ali na moje iznena-đenje, ne neprijateljski.

— Schlechte Nacht1, Herr Doktor. Dobro steuspeli stignete bezbedno. — Zatim, dok sam skidaokaput i šal: — Haben Sie Hunger2?

— Gotovo ništa nisam jeo ceo dan.Klimnula je glavom i otišla. Predstojali su dani

iznenađenja. U mojoj sobi peć je bila puna drva, sto postavljen za večeru i gotovo odmah ušla je stara aždaja sa poslužavnikom na kome se pušila činija sa

1 Loša noć.2 Jeste li gladni.

112

supom i nešto što godinama nisam video — veliki taniir sa povećim ostatkom steka i pitom od bubrega.

Nisam mogao sačekati da zagrizem, ali pošto sam postao malo pomirljiviji, rekoh pre nego što sam seo:

__ pretpostavljam da želite sve da čujete.__ Nein, Herr Doktor. — Dok sam je netremiee

gledao, nastavila-je: — Morate oprostite, Katarina postane toliko uznemirena i ja, da sam telefonirala bolničarki doktor Lamota. Mi sve znamo, avaj. Tako-đe, da sve što ste rekla ot ova zla bolest je apsolutno i tačno.

Bila je to vrlo lepa promena kod Hulde — da nisam bio smrznut sigurno bih se ozario. Kad sam se udobno smestio i počeo da sipam supu, nastavila je:

— Tako, sada je rešeno bez pogovora da Katari-na i mali treba ostati ofde. Popodne sam napisala ekspres-pismo gospodinu Skrajgemoru, objasnila mu kako mi postala važna, tako dugo bez prave pomoći. Složiće se. To je sigurno. Želim vam, Herr Doktor Gute Nacht.

Rekavši to, malo je cupnula, što je odnedavna uvela kao neku vrstu zvaničnog naklona, i izišla.

Posle supe sam jeo stek i pitu od bubrega, polakoi zamišljeno, naslađujući se ukusom dobre škotske!^?neJ Sve sam P°Jeo> mJe moglo biti ukusnije.Odvažna Katerina se, naravno, potrudila oko Hulde,Koja je kao retko ko volela dobro da jede. Neka imbude, za sada. Imao sam nepobitan adut, za sada jošne u ruci, ali biće, ier sam znao gde mogu da ganađem. б. •

Kad sam završio večeru, iako sam bio sit do guše veonaa umoran, ipak sam seo da napišem pismo ^evenfordskom Heraldu da mi pošalju izveštaj o slucajU Davigen.

Pregršt

XI

Proveo sam strašnu noć. Sve do sada sam se uzdržavao da govorim o čudnoj mori koja me je povremeno mučila. To je ličn'a stvar. Zabrinjavala me je. Više sam voleo da to zadržim za sebe, jer je reč o očiglednoj halucinaciji, vizuelno-auditivnoj. Među-tim, u poslednje vreme napadi su učestali i te noći sam tako žestoko propatio kao nikada ranije. Stvarno razorna noćna mora.

Počelo je kao i obično. Tama i pustoš u nepozna-tom, nemom gradu. Osećanje užasne samoće i neod-ložna strahovita potreba da se zatraži pomoć, da se pobegne. Zatim, posle trenutka napregnutog iščekiva-nja, bat koraka koji me odmereno i uporno slede, odjekujući u praznoj ulici. Potrčah. Obično sam brzo trčao. Ali te noći noge su mi bile teške i samo sam uz najveći napor uspeo da ih vučem. Bat koraka iza mene postepeno se približavao. Uhvatiće me. Gotovo sam osetio na ramenu dodir nevidljive ruke. Skrenuo sam u neki prolaz. Odmah sam se našao u spletu uskih uličica, oivičenih niskim prozorima, zastrtim crvenim zavesama i otvorenim, koji su u meni budili nadu u zaklon i spas. Ali, kad sam im se približio, podiže se vetar u uskoj uličici i silovito zalupi sve prozore. Zatim sam se obreo na praznom trgu, zagrađenom visokim polusrušenim zgradama, preko kojeg sam se tegobno vukao obliven samrtničkim znojem, dok su me koraci i dalje nemilosrdno proga-njali.

114

Strava' je potrajala duže, mnogo duže nego pre, ier ie ograđeni prostor bio bezizlazan. Da budem tako bedno uhvaćen u klopku bilo je više nego što sam mogao da podnesem. Bio sam bespomoćan. Najzad, bacio sam se u ulaz nekog pustog skladišta i naterao sebe da se osvrnem i dreknem iz sve snage u pravcu tog nevidljivog približavanja:

— Stoj. Ne prilazi mi!Istovremeno začuh signal oslobođenja, mukli,

udaljeni lavež psa i tog trenutka prestao je bat koraka. Progon se završio. Još jednom sam za dlaku izbegao propast.

Kad sam se ujutro probudio, u glavi mi je bučalo i s mukom sam se pribrao. Ipak, malo mi je laknulo kad sam shvatio da ]e nedelja i da mogu još malo da odremam, do deset sati. Za vreme raspusta, kad su deca bila ovde, nedelja je katkad bila pravo mučenje; ali u poslednje vreme je bila lepa, budući da je sestra koja je redovno prisustvovala misama u osam ujutro vodila i Davigenove sa sobom. Mada bih i ja odlazio u selo pre pola dvanaest, s knjigom u ruci, da bih sačuvao dobre odnose sa Huldom, retko bih se došunjao blizu crkve, već bih zaobilaznim putem odlazio do staničnog kioska, da porazgovaram sa Đinom ili, što je bilo još korisnije, do Pfeffermiihle gde su točili odlično svetlo pivo.

Ustao sam u pola jedanaest i posle doručka koji nisam pojeo, mada je bio serviran bez ballonsa, otklancao sam u rutinski obilazak odeljenja i odlučio da jednog od dečaka pustim ranije kući. Zapaljenje plućne maramice mu se lepo povuklo, a i roditelji su pisali da bi želeli da se vrati kući. Zatim sam, pre poiaska u selo, otišao u gostinsku kuću da vidim avigena mlađeg. Dočekao me ]e na vratima potpuno

n Pustili su me da se uspavam, doktore Lorense.^anas idem sa vama u crkvu. . v

То је predstavljalo neočekivanu smetnju.Kritički sam ga osmotrio — osmehivao se, izgle-dao

je bolje i sveže posle sanrila, koji sam mu dao. To nije bilo sasvim neočekivano. Primetio sam da je krenulo nabolje. To je svakako jedna od najžalosnijih manifestacija ove vrste leukemije, nagla i neobjašnji-va poboljšanja koja bude lažne nade, da bi zatim ponovo došlo do nezaustavljivog pogoršanja.

— Ti si još iscrpljen — rekoh — ne moraš da . . .da ideš u crkvu.

—- Oh, ne bih to propustio ni za šta. Pogotovo ne sa vama.

Da li bi išta moglo da bude odvratnije od te neželjene i burne odanosti? Naročito toga jutra. Da nije bio toliko bolestan, odgovorio bih mu bezuslovno ,,ne". Umesto toga, pokušao sam da smislim neko opravdanje. Bez uspeha. Ništa nije moglo da se učini, morao sam da ga podnesem, inače bi bilo galame. Imao sam osećaj da me neko promatra sa prozora.

— Onda krenimo — rekoh s lažnom ljubaznošćui oprezno gurnuh ruku u džep, ne bih li izbegao da mije ščepa.

Bilo je jedno od onih jutara koja obično dolaze posle snežnih padavina u Grisonima — nebo plavo kao mandrilova zadnjica, sunce se iskri i pretvara u snežne kristale lažne dijamante. Svež, treperavi vaz-duh budi želju da se otarasite briga i da večno živite. U Švajcarskoj znaju kako da iziđu na kraj sa snegom i seoska uprava, dobro raspoložena prema Mejbelu, očistila je i oivičila naš drum sve do dole, do savršeno raščišćenog puta. Hodali smo između zidova od bleštave plave beline koja je pekla oči, bar moje. Seoski krovovi su bili prekriveni teškim pokrivačem i dok smo koračali počela su zvoniti zvona, a nas su zasuli ledeni visuljci sa isturenih streha.

— Lavina. -— Nasmejao se moj mučitelj. —Zamislimo da prelazimo Alpe. Tri puta ura na has iHanibala.116

Ušli smo u crkvu. Posle spoljnjeg sjaja, unutra je izsledala mračnija i sumornija nego ikada ranije. Skup je bio mali i raštrkan — po ovakvom danu većina dolazi na jutarnju službu. Razume se, krenuo je ka prvom redu.

Već sam rekao da sam alergičan na crkve. Budile su u meni neko osećanje potištenosti, nostalgične potonulosti i jedan ljutit osećaj u smislu „beži iz ove jazbine", sve u svemu jedan kompleks koji je naročito ova crkva stvarala. Napolju je bilo čarobno, unutra slično grobu. Pogodila me je hladnoća koja me je podsećala na anatomsku salu u kojoj sam secirao svog prvog mrtvaca. U pozadini oltara, na neobrađenom zidu od crvenog granita, nalazila se velika ravna rezbarija, neka vrsta impresionističkog bareljefa, koja me je uvek bacala u depresiju. To je bio čovek, naravno ne na krstu, ne konvencionalno predstavljen u mukama, već dat samo u profilu i konturama koje su nagoveštavale lik, nagnut napred i poluokrenut prema publici, s rukom ispruženom u prostor. Ubijala me je ta figura. Oči su se neprestano vraćale na nju, ne samo zato što je to bio đavolski dobar i originalan rad, u potpuiioj suprotnosti sa jednostavnim izgledom crkve, već i zato što, ako se niste isključili i rekli sebi, kao što sam ja činio: zaboravi! — mogli biste se setiti stvari koje je najbolje zaboraviti.

Samo što sam kleknuo i ovlaš izveo uobičajene pokrete da ostavim dobar utisak, pojavi se mesni otac ]os neobučen. Bio je to mršav, mali čovek bolesna izgleda, Poljak, zvao se Zobronski, ako je tačno spelovao — nije bilo dovoljno švajcarskog sveštenstva u ovpm zabačenom kraju doline, tako da su bili Prisiljeni da uzimaju političke izbeglice. Posmatrao je vernike sa uzdignutim kažiprstom.u<5iTY~~ Da u želi pomoćnika? — zašištalo mi je u na- — Idem

ja.

117

I pre nego što sam stigao da ga zgrabim, ustao je i otišao. Od trenutka kada sam' ušao imao sam predose-ćanje da će se stvari loše odvijati po mene. Kad se ponovo pojavio u gizdavoj crvenoj mantiji 1 belom stiharu, kao mali papa, i počeo da pali sveće sa stručnošću koju je mogao da stekne samo od Dingvo-la, znoj mi je potekao niz potiljak. Još je gore bilo kada je počela misa. Još nikada se nije videla tako sjajna predstava. Taj mali uljez je znao sve smicalice. Stalno sam se nadao da će se spotaći o jastuče za klečanje ili ispustiti knjigu, ali nijednom nije pogrešio u pokretima i sve je to izvodio sa takvim izrazom presvete predanosti da bi mogao da nastupi pred skupom kardinala u Sikstinskoj kapeli. Zobronski, ako mu je to ime, kao da se uklopio u predstavu. U drugim prilikama je bio sasvim traljav izvođač, tako da smo primećivali da mnogo kašlje, ili da se posekao pri brijanju, da su mu manžetne na pantalonama iskrzane, a čizme pohabane. Ali sada, moglo se pomisliti da ima novaca u banci, izveo je nekoliko kitnjastih pokreta za svoj račun.

Kada je došlo do pričešća bio sam spreman da se opkladim da ga mali gnjavator neće uzeti, jer se već dugo nije ispovedio. Međutim, pričestio se, a način na koji je zatvorio oči zavrteo mi je mozak. Gotovo su svi prišli oltaru i dok je prolazio duž ograde s kondirom u ruci, osećao sam da me promatra iz uglova očiju. Kakva nada?! Koliko li je vremena prošlo od kako su me poslednji put uhvatili da se pričešćujem? Mora da ima više od pet godina, od one mise u Notingemu. Ušao sarh u crkvu šale radi da bih čuo onog Franjev-ca, oca Alojza — rekli su mi da je dramatičan kao Carls Lauton — a izašao iz nje preobražen. To me je držalo dva meseca dok nisam sreo onu crvenokosu irsku sestru iz lokalne bolnice. I ona je bila prvokla-sna u svemu, izuzev u belfastskom akcentu. Mogla je s njim za opkladu da razbije čaše u kafani „Šervud".

118

posle blagoslova izašao sam na svež vazduh da ga ačekam. Ubrzo je došao. Bio je čio i veseo. Nisam mu uzvratio raspoloženje.

__ Otac je toliko želeo da vas vidi, doktoreLprense. Znate li da govori četiri jezika?

__ Ne mešaj me sa tim Poljakom. Njemu je samonovac potreban.

__ Oh, da, strašno je siromašan. Zadužili su semnogo zbog zidanja crkve. I sada sve sam održava gotovo ni od čega. Zato ima tako malo ulja za loženje. Mislim da nema dovoljno ni za hranu.

— To je njegov problem — rekoh. — A moj je danabavim Sandi telegraf. Idemo na stanicu.

Kada smo krenuli, upita me:— Jeste li videli onaj divni vajarski rad na zidu?— Samo kada bih gledao u njega, a to je nešto što

izbegavam.— Očigledno ga je napravio mladi vajar koji je

bolovao u Davosu.— A zatim umro — obrecnuo sam se. — Maj-

storsko delo predstavlja njegov poslednji čin.— Oh, ne. Izlečio se i sada je veoma poznat. Ove

godine ima izložbu u Beču.— Idemo. Nemam vremena. Hajde, i ne pravi se

toliko važan.Nije se dao pokolebati. Bilo je u njemu nekog zara.

Da li je to zbog malo više crvenih zrnaca koje je uspeo da proizvede u toku noći? Sumnjao sam.

Stigli smo do kioska gde sam našao nedeljneustove što me je malo odobrovoljilo. Dan mi je bio

dosadari kad smo gubili vezu sa Cirihom. Kupio sameiegraf, bez mnogo brblianja sa Đinom i upravo

krenuo kada reče:— ■ Da li biste mogli da mi promenite pola funte u

bVa]carski novac, doktore Lorense?— Imaš pola funte?

119

— Naravno. — Smejao se. — Dao mi je stari kanonik pred polazak. Sada, kada imamo snega voloo bih da mu pošaljem jednu od ovih slika. — Pokazao je razglednicu u boji na kojoj su se nalažili jedan veliki bernardinae i štene sa pljoskama rakije oko vratova.

— Daću ti pedeset centi za to — rekoh, pomi-slivši koliko je.puta ta stara vreća kostiju iskrsla između nas.

— Možeš da izbušiš rupu u toj tvojoj pari i da je nosiš oko vrata.

Čim sam to rekao, odmah sam zažalio. Ali izgleda da mi nije zamerio.

— Tamo se ne bi mogla potrošiti. Osim toga, većimam medalju koju mi je dao.

Kupio sam kartu i pozajmio mu hemijsku olovku. Iako sam bio rađoznao, nisam gledao šta piše, jer sam verovao da će mi pokazati taj izliv osećanja, što je i učinio.

Dragi prečasni kanoniče, Vaš učenik i poštovanja dostojni ša-hovski protivnik šalje vam pozđrave sa Alpa, gde je u društvu sa svojim (pobeđe-nim) lekarom upravo prošao kroz lavinu, malu ali tešku. Ova dva bernardinca, veliki sa rakijom za doktora Lorensa i mali sa limunadom za mene, srećom nisu bili po-trebni. Danas sam vrlo dobro, ali ću se možda uskoro vratiti. Pazite na potez P na K4 u Rej Lopezovom otvaranju.

— Dve greške u pisanju — bilo je sve što sam mogao da kažem.

— Da, pišem strašno loše — složio se. — To je moja Ahilova peta.

Međutim, sam pokušaj je bio vredan pohvale, tako da sam malo smekšao i kupio mu marku kod

120

nine koia je sve vreme sa posebriim interesovanjem oratila šta se događa. Znao sam da će me kasnije nemilosrdno ismejati.

__ jako si vezan za starog Dingvola? — upitaosam ga dok smo se udaljavali.

__ Oh, da . . . čvrsto — ozbiljno je rekao. —Oduvek je bio vrlo pažljiv prema nama, naročito u poslednje vreme.

— Posle . . . nesreće?Klimnuo je glavom. — Znate, doktore Lorense,

dečaku mojih godina nesto znači ako uživa poverenje nekoga kao što je kanonik Dingvol.

— Kome ne bi? — rekoh ohrabrujući ga. — Ipak... — smeškao sam se — ne shvatam baš najbolje zbog čega bi trebalo da veruje jednom malom đavolku kao što si ti.

— Ali on to čini.— Na koji način? — smejao sam se.— Cuvajući tajnu — izgovorio je ponosno, a onda

mu se lice zatvorilo kao da je suviše rekao.— Ne mogu da verujem.— Ali to je istina — bio je uporan.— Zar nećeš da mi kažeš o čemu se radi?Cutao je, još uvek s onim zatvorenim izrazom na

hcu, zatim me pogleda. — Ne mogu — reče polako. — Mada bih to veoma želeo. Znate . . . tajna ispovesti se ne može odati.

Ovo je bio jedan od štosova kome se ni u snumsam nadao. Ali nisam smeo da prenaglim. Za sada

sam to morao da ostavim na ' stranu. Treba dasacekam izveštaj levenforskog Heralda. Međutim,

isam bio obeshrabren. Nešto čudno, neosporno veo-a cudno i više nego izvesno sumnjivo nalazilo se u

10V1 svega toga, skriveno ispod površine, dubokoisi e' au Pfe ili kasnije, ako uporno budem kopao,

pri?Pa^u blago. Ova bi se reč mogla pokazati bašKiadnom, razmišljao sam ne bez zadovoljstva.

121

Došli smo do kraja perona pre nego što je opet progovorio.

— Nadam se da niste uvređeni?— Oh, ne — rekoh upravo tonom uvređenog

opiranja. — Nikako ne bih želeo da se stavim između tebe i Dingvola.

Ćutao je sve dok nismo izašli iz stanice, a onda je s očiglednim naporom promenio temu.

— Nemamo li još nešto da obavimo u selu? Osećam se tako . ... nekako dobro. Ima li izgleda za onu partiju šaha?

— Neće biti nikoga tamo, s obzirom na ovako lep dan. Ali ako hoćeš možemo da svratimo na piće kod Pfeffermiihle.

Tako smo i uradili. Ušli smo u prijatnu malu prostoriju sa tamnim gredama. Kao što sam i oče-kivao, bila je prazna. Za njega sam uzeo Apfelsaft1 a za sebe Eichberger2. Bio je ushićen ovim mestom, a kada je još video i pehare šahovskog kluba, koje je uglavnom Bemel osvojio, morao samda mu obećam da ću ga opet dovesti. Kad je video tablu sa natpisom Schachklub, mudro je zakevtao, što je predstavljalo uvod u paradu znanja.

— Schach! Kako interesantno, doktore Lorense. Zar ne vidite da je direktno izvedeno iz Shaha.

— Sta trućas°— Šah je bio lsključivo šahova igra i smatra se da je

nastao u staroj Persiji.— Šališ se. Tako stara igra?— Strašno stara i kaljevska. Najomiljenija igra

mnogih kraljeva kao što su Karlo Veliki i Harun-al--Rašid. Čak je igrao i kralj Kanut3.

1 Sok od jabuke.2 Vrsta piva.3 Kanut, danski kralj (1014—1036); po legendi, naredio je da se min'?

išiba lancima, jer mu je potopilo brodove. (Prim. prev.)

122

Zar nije bio suviše zauzet talasima?__ Daleko od toga. Postoji istorijski zapis o

nartiji koju je igrao sa jednim dvoraninom, vojvodom Ulfom. Kad 'je izgubio, kralj je bio besan i prevrnuo je tablu. Čudno, ali dva dana kasnije vojvoda Ulf je misteriozno ubijen.

Izgledao je tako ozbiljan da sam prsnuo u smeh na šta se on trgao i odmah mi se pridružio. Obojica smo se glasno smejali zbog Ulfovog završetka.

Začudo, bio sam veseo, ne samo zbog dobrog piva. Stvari su krenule dobro po mene. Nije mi smetalo da se pokažem pred Davigenom mlađim u tom raspoloženju. Navikao sam se na njega, u stvari gotovo sam ga zavoleo. Celim putem do kuće nepre-stano je brbljao. Čak i kad smo se vratili posle jedan, nije mogao da drži jezik za zubima. Čekale su nas i supa je već bila na stolu.

— Kasnite, Herr Doktor: — Hulda se značajno poigravala sa satom koji joj je stalno zapinjao za levu izbočinu.

— Morate nam oprostiti, sestro — zajodlao je mali. — Tako smo se lepo proveli. Otišli smo i na piće kod Pfeffermuhle.

Gotovo se moglo zapaziti kako se Huldi diže kosa na glavi. Udovica mi dobaci gadan pogled.

— Ach, so, Pfeffermtihle. To je kein Platz1 zabonntag^. i još povesti malo dečko.

- Sta je to? — upita Davigenova. ~- Gadno mesto gde pije niži sloj ljudi. -v.^v^ ^ostovi koje sam sagradio u trenutku su se srusiii. Pao sam uz tresak.Se "f^tegessen je počeo i završio se u tišini. Opet su

udružile protiv mene. Nije važno, Karole, tvoje eme dolazi. Uskoro.

'• №је meiNedelja.

XII

Britanska poštanska služba nije ni brza ni predu-zimljiva kao švajcarska, tako da je odgovor na moje pismo levenfordskom Heraldu stigao tek u sredu ujutro sledeće nedelje. Međutim, bilo je to više nego korisno zakašnjenje. Herald je objavio o istrazi na naslovnoj strani i pored potpunog izveštaja sa procesa još je dodao i poseban članak o pravnim aspektima slučaja, koji su naročito dobro osvetljavali celu stvar.

Progutao sam očima te važne novine i čak sam dopustio da mi se kafa ohladi u žurbi da što pre dođem do srži. Zatim sam ponovo sve pročitao sa izuzetnom pažnjom, povećanim interesovanjem i za-dovoljstvom. Bilo je to sve što mi je trebalo, čemu sam se nadao i stvarno očekivao. Zapalio sam jednu „abdulu" i duboko udahnuo aromu. Kakav divan dan! Sunce je bacalo svoje zrake u malu dnevnu sobu, drozd je zviždukao pod prozorom, sve je bilo dobro u svetu časnog Lorensa Karola.

Tokom prepodneva bio sam veseo, vedar i neu-žurban. Davigenova mi je postala toliko odvratna u poslednje vreme da mi je iščekivanje predstavljalo još veće zadovoljstvo. Promišljeno i pažljivo odabrao sam zgodan momenat. Sačekao sam do posle Mittagessen kada je sestra, oduvek teški žderonja, obično dremala u svojoj sobi. Do guše umotan, genijalac je bio ćušnut na udaljenu sunčanu stranu terase. S prozora sam video kada je Davigenova otišla u svoju kućicu. Dao

124

ioi deset minuta vremena, a onda sam se lagano

^Obilna кд§а koja je padala tokom nedelje dobrim delom je raščistila sneg i niži pašnjaci su opet bili orekriveni sočnim zelenilom. Krave, isterane iz štala na kratak predah, klepetale su medenicama unaokolo i plašljivo se njušile, proždrljivo brsteći sočnu travu. Odozdo, iz kišom natopljene doline, dopiralo je blago brujanje udaljenog vodopada. U proleće će biti pa-strmki u tom dubokom viru. Sve sam to još više voleo nego pre i uskoro će opet biti moje.

Zakucao sam na vrata i čekao. Nije bilo odgovo-ra. Ušao sam i, kako me nije čula, mogao sam da je gledam nepristrasnim, nesputanim pogledom.

Zavrnutih rukava peglala je Danijelove košulje u maloj kuhinji iza dnevne sobe i, ako mi verujete, pevala. Nikada je još nisam čuo da peva i nije imala loš glas. Devedeset i devet posto škotskih balada su tužne, pune propalih veridbi, tajnih ljubavnika, utop-ljenih mlinarskih kćeri ili, pak, predstavljaju iskrenu kuknjavu prepunu sentimentalne čežnje za otocima, jezerima, brdima i vresom, koja su, uglavnom, ispeva-la jadna iskrvavljena srca zaboravljenih siročića bez otadžbine. Ali ovo je bila jedna od veselih pesmica i °na je tako i pevala. Da, video sam da je bila srećna, erovala je da se lepo udomila i nije imala pravu predstavu o sinovljevoj bolesti. Od samog početka mi m]e verovala ni reči od onoga što sam joj rekao, a sauvek voljena Hulda ie sa puno obzira skrivala ono na]gore.

Hitaj lepa barko kao ptica na krilima.

toi ,;r^kinula ie za trenutak da bi promenila peglu. Uzagre 1 ^ nismo imali utikač, tako da je peglu

la QV л Па ?eci- Vešto je pljucnula i ona je zacvrča-°Palo mi se to ljupko pljuckanje — nekako je

125

ljudsko, ali je to neće spasti omče. Opet se zadovoljni prihvatila pesme i peglanja.

Preko mora do ostrva Skaja^nosi momče rođeno za kralja.

Verovali ili ne, ali iako sam ih maločas strogo iskritikovao, žudno sam upijao tu staru škotsku ■ baladu. Možda je to u meni radila Brusova krv. One me raznežuju. Bilo je vreme da uđem pre nego što počnem da mumlam pratnju.

Kad sam se pojavio, trgla se malo i prestala da peva, ali je nastavila sa peglanjem. Za trenutak je ćutala, a zatim reče ne dižući pogled:

— Pa, Karole, šta, danas prodaješ? Jeftine stiho-ve na skarednim razglednicama?

— Ne — odgovorih. — Ali ako si zainteresovana, videću šta mogu da učinim za tebe.

— Nisam. A i zauzeta sam. Zato reci šta imaš.— Ništa važno — rekoh spokojno. — Neko mi je

ovo poslao.Pružio sam joj levenfordski Herald. Prestala je da pegla. Spustila je peglu i kad je videla datum lice joj se izmenilo. Izgubilo je boju.

— Tebi poslao? — reče. — Davigenovi . . . nika-da me neće ostaviti. . . ali oni ne znaju da sam ovde.— Odjednom je sastavila obrve. — Ne, naravno .ti. . . ti si ih tražio.

— Moram da priznam da sam bio malo radoznao— slegnuo sam ramenima. — Prirodno da me jeinteresovala nesreća mog starog prijatelja, a ti si bilatako ćutljiva, te pomislih da se obratim izvorima.

— Izvorima! I tvoj stari prijatelj! Umreću od smeha, Karole.

— Nadam se da nećeš. Bar ne pre nego što malo porazgovaramo. Ja nisam stručnjak za škotsko pravo, ali me ovaj cenjeni list izveštava da je po nalogu

126

v iie državni tužilac zatražio od šefa oblasne nnlici e da sprovede javnu istragu.

Sklonila je pramen sa čela, zbunjena takvim očetkom razgovora. Seo sam na stolicu i nastavio. — Sef oblasne policije je odobrio zahtev, tužilac je pozvao ivedoke, a istragu su vodili šef oblasne policije i porota od sedam članova, dok je rođake preminulog zastupao advokat.

__Zašto mi sve to pričaš?! — reče ljutito. — Zarja to ne znam!

— Pre svega, zato što advokat Davigenovih nije i tebe zastupao.

— Hvala bogu, nije.— I u svemu što je rekao izražavala se opšta sumnja

da je tvoj pokojni muž mogao da padne sa onog parapeta. Naravno, ti si mi rekla da je bio veoma vetrovit dan.

Mislio sam da će to poreći, ali nije. Odvratila je čvrstim glasom:

— Da, rekla sam.— Međutim, tužilac je naveo u istrazi važan

momenat, da tog dana uopšte nije duvao vetar.Ćutala je, zatim reče:— Kad sam izmislila taj vetar za tebe, Karole,

nesvesno sam se branila. Znala sam šta ti je tada bilo na pameti i znam šta ti je sad. Ti misliš da sam ja gurnuia Dana.

— Ne. — Odmahnuo sam glavom. — Ali čini mi se da su to Davigenovi mislili. Danov otac je na sudu lzneo neke ružne stvari.

Oduvek mi je zabadao nož u leđa, taj matorijarac. A otkad je bankrotirao, samo ie ioš upola priPameti. -

r 77 ^edutim, tužilac je čak izrazio sumnju —čov"kif °- Sam — može se reći i podozrenje . . . da bi

ihort' • ^e P° nalazrma patologa koji je radio poste*n, bio odličnog zdravlja, ni nagoveštaja srčanog

127

Ш mentalnog poremećaja koji bi mogli da prouzroku-ju pad, dakle da bi čovek — koji je pored toga sezonski građevinski radnik naviknut na visine —J mogao po sasvim mirnom vremenu, iznenada . . .

v— Sve ja to znam, Karole, — upala mi je u reč — Čula sam ga da to kaže.

— Zatim, parče tvoje haljine, istrgnuto s rukava,-bilo je još uvek čvrsto stegnuto u Danovoj ruci kada su mu prišli.

— To je bilo krajnje nepovoljno po mene. Narav-no, grčevito se držao da bi se spasao dok sam ga ja gurala. Sasvim dovoljno za osudu, zar ne, Karole? Međutim, policija nije tako mislila, inače bi me sudski gonili.

— Da, u krivičnom postupku — promrmljao sam. — Srećom, porota te je oslobodila. Mada ne jednoglasno. Četiri prema tri, zar ne?

— Dovoljno. Posle svega čestitali su mi oba advokata i inspektor fabrike koji je službeno prisu-stvovao. Rekli su mi da sam se besprekorno držala.

Morao sam da joj se divim, potpuno je vladala sobom iza savršeno nepokretnog lica. Bila je veoma jaka. Ali ne jača od mene.

— Dobro mi je poznat tvoj svetački karakter. Naravno, formalno si bila oslobođena uz podeljeno mišljenje porote. Ali — zastao sam i blagim tonom nastavio — postoje još jedna ili dve stvari koje bih želeo da raščistim. Da li je Danijel bio pozvan da svedoči?

— Naravno, nije. On je dete. Izuzet je s obzirom na svoje godine.

— A dobri kanonik Dingvol? Da li on ima nekakvog udela u toj aferi? Ime mu se uopšte nije pomenulo, ne, nijedanput, pa ipak . .. nekako . . ■ mislim, moglo bi se reći sumnjam, da je njegov majstorski um izradio, da tako kažem, strategiju tvoje odbrane.

128

Pocrvenela je od besa.Stari kanonik je oduvek bio dobar prijatelj Danu

i meni, pružio mi je sasvim neočekivanu pomoć u celoi toj užasnoj nesreći. . . to liči na tebe, Karole, da uprljaš taj odnos. A sada me saslušaj pažljivo. Dovoljno su me namučili. Ne pristajem više ni na kakva propitivanja i ispitivanja. Ne možeš ništa da postigneš s tim slučajem. Zaključen je, dokrajčen i završen.

— Naravno — rekoh. — No, kako si bila dovolj-no ljubazna da snabdeš sestru podacima o mojoj prošlosti, mogu da uzvratim ljubaznost, iznoseći neke o tebi. Ona je kruta, strogo moralna osoba. Iako za nju nisi izmislila onaj čudotvorni vetar, mislim da si prećutala, da kažemo, prave uzroke. Nije bilo ni reči o čudnoj fatalnosti, o istrazi koja je usledila, o podelje-noj poroti. Zaista, mislim da se sećam da sam te čuo kako tužno uzdišeš one zgodne reči — srčani udar.

— Nemoj, Karole. Ne čini to. Ako pokušaš, imam još materijala protiv tebe. Otići ću onom profesoru sa tvojim lažnim svedočanstvima i bićeš optužen pred lekarskim društvom.

— Prethodno ćeš morati da ga iskopaš.Nije odmah shvatila. Zatim je naglo sela na

emajliranu kuhinjsku stelicu. Bila je bela kao ta stohca još pre nego što sam rekao:

Ne misliš valjda, da sam potpuni kreten. Da preuzmem takav rizik. Bio je mrtav već punih godinu aana pre nego što sam ih napisao.

.. Vl^eo sam da je polako i teško uzdahnula, atiši g°' bešumno izdahnula vazduh. Nastala jena i u meni zatrepta neko čudno osećanje. Bilo mi nier,30

П^6' osecanJe izazvano — ili bar pojačano — "jemrri lzgledom. Gde sam to već jednom video: malo k j a

giava, lice napola okrenuto u stranu, profil ispuD^6 ^as.no

ocrtavao naspram prozora — visoko pcene jagodice, tamne oči duboko usađene, nos9 ^egrštraži

129

neznatno povijen naviše nekada je ostavljao utisak velike smelosti, usta, sada opuštena, još uvek lepa, pravilno izrezana, prkosna brada? Da, bila je još uvek, ili je opet postala privlačna žena.

— Karole, — nastavila je polako izgovarajućireči. — Hajde da se nagodimo . .. pakt o nenapa-danju.

Za trenutak sam došao u iskušenje. Ali ne, Karole, ne. Suviše si mudra ptičica da bi te navela na tanak led.

— To nikako nije moguće — odgovorih. — Žao mi je, Keti. Među nama postoji prirodni antagonizam. Već si počela da mi potkopavaš autoritet. Stalno bi se uplitala. Ometala bi me u mom. . . mom načinu života.

— Misliš na Šveđanku?— Kad već to pominješ, između ostalog, i na to.

Evo, pogledajmo. Ti si počela sa tim. Ja sam bio spreman i voljan da vas prihvatim, da budemo najbolji prijatelji. Ali od trenutka kada si me ugledala na aerodromu uporno nastojiš da me upropastiš.

— Stvarno ne, Karole, — rekla je ozbiljno. — Veruj mi.

Nisam se obazirao na to i nastavio sam:— Za razliku od tebe, ja ne želim da te povre-dim.

Jedino želim da shvatiš da ovo nije mesto za tebe i da treba mimo da odeš kući.

— Kući? — Bilo je dovoljno kako je to rekla.— Moraš da misliš na malog. On je bolesniji nego

što pretpostavljaš. Ali izgleda da mi ne veruješ.— Znam da umeš dobro da lažeš, kada ti je to

potrebno.Prešao sam preko toga i nastavio:— Uskoro će mu biti potrebno bolničko lečenje-

Reklo bi se da ne pokazuješ baš mnogo osećanja zanjega.

130

__ Nikada ne pokazujem šta trenutno osećam, tako je bezbednije.

Mada sam joj sve rekao, lmala je neku cudnu sposobnost da me zbunjuje. Nepokretna, s ukočenim i tužnim pogledom reče:

__ još uvek mogu da te uništim, Karole. Po-slednja reč je moja. Čudim se da ti, tako promućuran, nisi prokljuvio da ima još nešto. Ali saznaćeš, Karole, zasad ću to zadržati za sebe. Neka ti to stalno bude pred očima.

Stvarno sam buljio u nju. Na šta je mislila? Ni na šta. Odbacio sam to.

— Ne pokušavaj sa tim starim trikovima. Pozna-jem te.

— Stvarno? Iznenađujuće, Karole. Juriš žene i spavaš s njima gotovo celog svog života, ali ih uopšte ne poznaješ. — Glas je izdao. — Bože blagi, ni mene nikada nisi razumeo. Nikada. Ne, nikada.

Nastala je duboka tišina. Nebo se naoblačilo i težak nalet grada odjednom udari u prozor. Tako je to u visokim Alpima . . . vremenske promene su tako dramatične da vas uzdrmaju, fasciniraju i gotovo zagluše. Iznenada se setih derleta, smeštenog na otvorenoj terasi. Ustao sam i pošao prema izlazu. JNisam više izustio ni reči. Završio sam celi tai Prokleti posao.

Ali kad sam izašao napolje, dočekan udarom graaa, ona mi doviknu:

— Neću da odem, Karole. Nikada.

XIII

Iste večeri u svojoj sobi sipao sam kirš i udobno se smestio da smislim plan. Upravo sam obavio uobičajenu posetu bolnici i izuzetno savesno pregle-dao Garveja koji je bio već izlečen od pleuritisa i trebalo je da nas napusti sutradan. Bio je potpuno zdrav, ali kako me je sestra posmatrala iz svoje male bočne sobe, nastojao sam da povratim izgubljene pozioije i opet uspostavim dobra saradnju s njom. Već sam napustio prvobitnu ideju da spustim Herald na njen sto. Loše je čitala engleski, a Davigenova bi se izgovarala na sve moguće načine — takav šok, nesrećan slučaj, ne može ni da misli na to, a kamoli da o tome govori! Ne, ne bi to bilo rešenje, tako je ne bih saterao u tesnac.

Težak slučaj ta Davigenova, sav sam se stresao. Iako ništa nije odala, zabrinula me je onim: „Još uvek mogu da te uništim, Karole". Na šta li je mislila? Nije obmanjivala, bio sam siguran, držala je u rezervi nešto važno što mi je još uvek nepoznato. Sada sam bio potpuno siguran da ga je ona gurnula. Tamo gore, na parapetu, kad joj se već do srži zgadio, gotovo iščekujući nad tim bezdanom dobila je iznenadni, neodoljivi impuls koji se u istom trenutku pretvorio u refleksni pokret. On je zgrabio u samoodbrani, ščepao je za rukav, istrgao parče i strmoglavio se. Prosta jednačina. Ali bio mi je potreban dokaz.

132

Da bih podstakao rad mozga, otpio sam polako autliai kirša izvanredno napravljenog od najboljih fvaicarskih trešanja. Da, odgovor mora da leži u onome što bi se moglo nazvati Dingvol-Danijelova alijansa. Mada izgleda neverovatno, bilo je jasno da postoji neki sporazum među tom dvojicom u vezi sa ovim slučajom, ili tačnije neka skrivena tajna, ili namerno prikrivana, a možda čak i trunka vitalnog dokaza. Na prvi pogled apsurdna situacija, nevero-vatna pretpostavka — koja uključuje dve suprotnosti — jednog crkvenog kanonika u godinama, utonulog u vrline i sasušenog od pobožnosti i malog dečaka, sina žrtve, samo sedam godina starog. Međutim, njih dvojica su bili veoma bliski, jedan kao učitelj, drugi kao učenik, tesno povezani nekim interesom i naklo-nošću. Štaviše, dečakovo ponašanje, njegova ćutljivost pred kojom su se razbijali svi moji pokušaji da mu se približim bili su dokaz da postoji neki zavet, ili bar obećanje da se tajna neće otkriti.

Sto sam duže razmišljao o tome, to je više rasla moja radoznalost i sve više sam uviđao da do gole, neulepšane istine mogu doći samo ako je izvučem iz Danijela. To sam hteo po svaku cenu. Nikako nisam mogao da ga prisilim na to, ali postojali su suptilnijinacmi da mu podvalim. S tom odlukom sam dovršiokirs.

Znao sam da ne mogu lako zaspati s takvim misiima i sedoh za sto da našvrljam pismo Loti, da joj ^Djasnim koliko sam bio zauzet i da se nadam i želim Drp

Je Vlcum> ali da zasad još moram da se upravljam samH zahtevima službe. Otkad je telefonirala dobio nestrnV3 pisma od koJih je drugo bilo više nego Zevn ° ^° ^e ve^ ^asno ka^a sam zatvorio omot. nisam10 S3m' skinuo se> istuširao i legao. Ni tada moja л1?0^30 da zaspim. Ovoga puta mi nije smetala °bija. Na stranu zbrka zbog Davigenove, prošlo

133

је već dosta vremena otkako sam poslednji put bio u Lotinom krevetu.

Ipak, sledećeg jutra sam ustao rano i čio, susreo se sa sestrom u kancelariji i čak zaslužio da mi kratko klimne glavom, kao pohvalu za tačnost.

— Znate da danas šaljemo Garveja kući — rekoh, pošto sam je pozdravio.

— Jawohl, — pogledala me je sa čudnim podo-zrenjem — znači opet idete na aerodrom?

— Ne, sestro, — odgovorih poverljivo, gotovo umiljato. — Malo mi je dosadilo to mesto u poslednje vreme. Garvej je veliki dečko, smestiću ga u voz u Davosu s avionskom kartom u'džepu i ceduljom u rupici od revera. Sve što treba da uradi jeste da ide od ciriške stanice do avio-poslovnice. Oni tamo sve znaju o našem mejbelskom društvu.

— Ach, so. — Reklo bi se da je bila zadovoljna, čak mi se napola nasmešila.

— To ja više voli za njega . . . i značajno dodade — i za vas, Herr Doktor. — To je drugo „Herr Doktor" koje sam dobio te nedelje.

— I ako se složite, sestro — vi znate da vas uvek pitam za savet — mislio sam da povedem Danijela. Biće to lepa promena za njega.

— So? Mislite da je dovoljno topro za tako?— Znate kakva mu je budućnost, sestro. —

Pokazao sam joj svoj najhumaniji izraz lica. — Zar ne mislite da mu treba pružiti malo zabave u njegovom kratkom životu, dok još traje ovaj prolazni period poboljšanja?

—: Ja, dobro rečeno. Slažem se. — Klimnula je glavom i opet me onako pogledala. Huldina ćudlji-vost. — Bar vas čuva od nestašluk, što je topro.

Kao što se moglo očekivati, Davigenova je bila zauzeta u kuhinji, pa su se iz niza lonaca širili prijatni mirisi. Ne ometajući je, uspeo sam da se dokopam Danijela koji je poskočio od radosti zbog neočekiva-

134

no2 putovanja. Ušli smo u opel. Danijel i ja napred, Garvei pozadi. Bio je to nezgrapan petnaestogodiš-niak iz Edmontona koji nije imao mnogo da kaže o sebi. Otkako mu se voda povukla iz pluća ugojio se, dobro je izgledao i mada je bio nesposoban da izrazi zahvalnost, mislim da je osećao za sve ono što smo učinili za njega.

__ jesi li zadovoljan što ideš kući, Garvej? —upitah ga preko ramena.

— Tako i tako — gotovo je odzviždao.— Nedostaju li ti tvoji stari?— Pa, nedostaje mi Spars.— Šta?— Misli na svoj fudbalski tim. Totenhem Hot-spars

— reče mala sveznalica pored mene.Za pola sata bili smo u Davosu i kad sam smestio

Garveja s prikačenom ceduljom u ciriški voz, popili smo vruću čokoladu kod Cimermana u glavnoj ulici i potom sam ga odveo na veliko pokriveno klizalište, kako sam i planirao. Hokejska utakmica između Vilara i Davosa je upravo počela.

Mislio sam da će uživati, ali ne toliko. Gutao je ocima igru, bodrio naš seoski tim poput najstarijeg stanovnika. Kad smo izašli napolje reče:

т Zeleo bih da mogu tako da se klizam, doktoreLorense.

— Zašto ne bi?;_, Plašim se da će šah morati da ostane moia!gra. J

дк. ~T ?° ieste tvoja igra — usrdno sam dodao. — mop \]e *0Š uvek stal° do meča kod Pfeffermuhle

!L A U ga organizujem.želeo ^3 — re^e ce™jivo. — Svakako bih to

ćoj sub ^6?^3 ug0vorimo sastanak. Šta misliš o slede-

135

Počeo je razdragano da se smeje.— Mogu li da pogledam u podsetnik da li sam

slobodan . . .? — Prestao je da se šali. — Ne,' ozbiljno,bilo bi sjajno.

U Davosu postoji miran i dobar restoran Flihgas. Tamo sam ga odveo. Mada je Grison nemački kanton, jelovnik je zbog veće privlačnosti bio iskucan na irancuskom i, kad sam se posavetovao sa mojim ortakom, odlučio sam se za file minjon sa pomfritom, a za početak sam uzeo jaku supu od goveđeg repa. U Švajcarskoj se čovek može umoriti od večite teletine, a i za njega će biti dobar taj meki polukrvavi stek. Poručio sam i pola flaše Val d'or Johanesburgera, svetlo prvoklasno vino iz Siona. Jedna čaša mu neće naškoditi.

— Ovde je vrlo prijatno — trljao je ruke. Sedelismo u prijatnoj loži blizu kamenog ognjišta u kome jepucketala borovina.

Kako sam i planirao, zbližili smo se više nego ikada. To mi je lako pošlo za rukom i ne mogu reći da mi se nije dopalo. Bez obzira što je umeo da bude žabac, imao je dobro ponašanje, nikada nije dosa-đivao ili čantrao i znao je kada treba da ćuti.

Pokusao je supu i pri prvom zalogaju filea zakolutao očima od zadovoljstva.

— Probaj gutljaj vina.Probao je.— I ovo je izvanredno. Kao reski med. Dobro je što

sestra ne vidi, doktore Lorense.— Zašto ne izostaviš ono doktore — predložio sam.

— Ostavi samo Lorense.Prekinuo je da jede za trenutak.— Kakav kompliment.— Za tebe ili za mene?— Za mene, naravno. — Pogledao me je doba-civši

mi topao, snebivljiv osmeh.

136

То me pogodi, taj osmeh me pogodio pravo u srce. rde sam ga već jednom video? Na nekoj staroj zlomlienoj fotografiji, ili kao odblesak u ogledalu u davno zaboravljenoj prošlosti? Osmehni se sada, dušo, i gledaj u aparat. Ili, kad sam se vrteo pred ogleda-lom diveći se novoj školskoj kapi. Moj osmeh, pre nego što je taj rani sjaj iščileo iz mene.

Bio sam poražen, osećao sam se mučno i potrese-no. Došao je trenutak prave istine. Kako to da je ranije nisam prokljuvio? Rekla mi je da mi je pred očima — na to je trebalo da me upozori AB krvna grupa, gotovo prirodna posledica očeve 0 grupe. Ali ja sam izlazio iz tolikih kreveta potpuno slobodan da nikada nisam ni sanjao da sam u tom jednom zabrljao stvar. Davigenova je čekala, spremna da mi to saspe u lice kada za to dođe vreme. Cuvala je i pothranjivala za nokaut. Bio sam pometen. Da li je očekivala da ću joj pasti na grudi i zajecati? Nežna muzika i konačno sjedinjenje mladih ljubavnika. Ako se tome nadala, uzalud se nadala. Nisam ja ganutljiv tip koji se obeznanjuje. Smisliću već nešto, smisliću. . .

— Da li vam je dobro, Lorense?Pribrao sam se. Brižno me je gledao.- - Odlično. — Najzad, njemu se nije moglo ništa

zameriti. — Nešto . . . nešto mi je zastalo u grlu.Nikada nijedna moja reč nije bila iskrenija. Završio sam jelo crnom kafom i koniakom. Već je bilo vreme da se krene.veče l?Ži° Sam ga na zadr4e sedište kola kao i oneraz " kad smo se upoznali. Nisam želeo nikakavPosDa°r' a ^ nJemu Je bio potreban odmor. Bio jesebe ^л008^ ieia- Vozio sam polako, zureći ispredPutu' ] svestan zavijutaka i okuka na tom teškom

imovinmiSa° da Sam bio suvlasnik te napuštene maleka trol ^^ zadnJem sedištu, tog tužnog, malog čuda-

n°g tela i prerano sazrelog intelekta, bistre

137

pameti u telu koje se gasilo, do kraja me je smrvila Verujte mi — smrvila.Ali dok sam vozio dalje potpuno obnevideo

progovorio je razum. Smrvila? Ali zašto, Karole? Zašto? Ne žuri toliko da sebe proglasiš poraženim kada još nisi ni u ringu. Sve je to prošlost. Davna prošlost. Jedva sam opazio da sam instinktivno skre-nuo kola na krivini, izbegavši druga samo za inč. Da, knjiga je zatvorena i ne može se ponovo otvoriti. Ko te je video one noći posle proslave kako se šunjajući vraćaš. . . ali budimo iskreni i kažimo žuriš prema kući Konsidajnove? Jedino svemogući, a on je nepode-san da o tome izveštava sa neba. Zar nisi bio lepo dočekan? Jesi, Karole. Vrlo toplo dočekan. A posle, dok si ti živeo u potpunom neznanju, dna je primila odgovornost, udala se za Davigena, prikrila pravo stanje stvari i živela sa tim saznanjem. Ko bi joj sada, u ovom poodmaklom stadijumu igre, poverovao ako bi pokušala da te optuži? Možeš li da je zamisliš kako ide kod Hulde: „Izvinite sestro, ima nešto što sam zaboravila da vam kažem, prosto mi je izmaklo sećanju, da tako kažem. . . istina je. . ." da napolju pada sneg i da se umotala u šal. Kako lep prizor! Ona to nikada neće učiniti, suviše je. . . suviše čvrsta. Znala je da bi to i konja nateralo na smeh. Ne, Karole, ne staj na trulu dasku. Dopala mi se ta opaska — naterala me je da se osmehnem. Da, pravi se lud, sviraj sostenuto i sačekaj razvoj događaja, ukoliko ga uopšte bude bilo. U međuvremenu, što se tebe lično tiče pobrini se oko deteta da bi došao do novih otkrića.

Osećao sam se malo bolje, u stvari, laknulo mi fe posle ovog samoispovedanja i kad smo stigli na Mejbel gde nas je sestra već očekivala, bio sam u stanju da se pribrano suočim s njom.— So, opet si kod kuće, Danijele. Da li je bio topar provod?

138

Divan sestro, hvala. . . — Sačekao sam malo dok joj je na brzinu ispričao naš program.

__ Ach, so, — obratila mi se sa zadovoljnim izrazom na 'licu. — I ne izgleda suviše umoran?

__ Bio sam izuzetno oprezan — rekoh uzdržano,ohrabren njenim umerenim, čak pomalo ljubaznim ponašanjem — možda me se Davigenova najzad okanila.

— Sada, krevet je za tebe — reče Hulda, uzevši njegovu uvek spremnu ruku. — Hodi. Majka kupuje u selo, pa ja te staviti u krevet.

Dok su izlazili dobacila mi je pogled preko ramena: — Vruća kafa je u vaša boca, Herr Doktor.

Naravno neće dugo potrajati, osećao sam u kostima da oluja mora naići, ali za sada sam se osećao gotovo kao član porodice.

XIV

Krajem nedelje živa se popela u termometru i usubotu je ispod sivog i mokrog neba duvao fen, blag,vlažan i neurotičan vetar tako mrzak Švajcarcima. UŠvajcarskoj postoje dve vrste vetra, bize koji briše u

naletima sa Lemanskog jezera prema Ženevi i ledikosti i fen koji povremeno duva na sve strane i gori je

od bizea, jer ljude pretvara u vlažnu, znojavu krpu,isceđenu i mlitavu. Ostaci prljavog snega unakazili supredeo oko Mejbela. Bljuzgavica se lepila po ulicama,

a sa opuštenih jela neprestano je kapalo. Ukratko,strašan dan, koji je pri tom pogodovao našoj nameri.

Ove subote će se sigurno svi habitues1 smestiti okopeći kod Pfeffermuhle da se suše.

Kad sam ga tog jutra pregledao bio sam manjesklon da održim obećanje; doista, da sam znao kakav

će se živi pakao sručiti na mene te iste večeri, odustaobih od svega. Ne samo da mi Danijel nije dopustio da

zaboravim na obećanje, već je i pohod imao svojskriveni cilj. Kada sam tog popodneva udovoljio

njegovoj želji da odigra partiju šaha imao sam na urauda mu izmamim i poslednji deo potrebnog obavešte-

nja. Kad se odmorio posle Mittagessen, prokriumčariosam ga do kola i tiho odvezao. U najgorem slučajumogao bih da kažem sestri da smo otišli da se

provozamo. Što se tiče Davigenove, jedva smo jos

1 Uobičajeni (gosti).

140

rili Kao i uvek posle spavanja Danijel je bio 'Tčliiv, zahvalan što sam ga poveo i delimično

UZ stanje mu se nije poboljšavalo i mada se dobro držao, još je samo tinjao — broj crvenih zrnaca je bio veći n'ego kada sam ih prvi put izbrojao, ali su se ona grozna bela opet razmilela u njemu. Uložio sam sve napore da se još više zbližim s njim.

__ Nadam se da vas neću izneveriti, Lorense —reče dok su kola rasprskavala lapavicu po selu.

— Ne misli na to. Jednostavno uživaj u igri.— Oh, i hoću. Volim dobru, oštru borbu.— Žao mi je što sam tako malo naviknut na tebe

kao partnera. Jedna od prednosti povratka kući je i to što češ opet igrati sa Dingvolom.

— Da ... pretpostavljam — reče sumnjičavo.Stigli smo do Pfeffermuhle gde je red starih

bicikla, omiljeno lokalno saobraćajno sredstvo, ukazi-vao na punu kuću. Kad smo ušli zapahnu nas vonj

parom zasićenog vazduha i jedno opšte Grussgotts1

praćeno novim isparavanjem. Kao što sam već pome-nuo> ne bez ponosa, Mejbel je uživao dobar glas u

selu, poštovanje koje se očigledno protezalo i na mene,valjda zato što su me jedva poznavali. Seo sam za stoKod prozora, najudaljeniji od zažarene peći, i poručio

Pfefeaft i pivo. KoUko sam mogao da prosudim, sviu bih na okupu; Bemel, čovek kome sam se nadao,ivsi učitelj i lider grupe, Švarc, nadzornik ribolova,farni 6Г' P°Srebnik koJi danas nije imao posla, dvojica

^га iz okoline i mnoštvo seoskih prišipetlji. se i u111^'. ia^° čovek s izvesnim obrazovanjem, čime Ijudsk^^asnJavao

nJeg°v prestiž u grupi, bio je čudan pari д Pnmerak. Izuzetno zdepast i nabijen, nezgra-brade W redan ^ neverovatno kosmat, žute, ubrljane k°]a mu je pokrivala celo lice, ostavljajući

Pomoz' bog.

141

otkrivene samo male oštre oči, sličan pravom bitniku ili najstarijem od sedam patuljaka. Na sebi je imao pleteni mrki džemper i kapicu, a iz kosmatog gnezda mu je štrčao ugašeni krajičak dopola popušene cigare. Taj napola izgoreli, smolasti pikavac predstavlja u seoskim kantonima simbol švajcarske muževnosti. Tako opremljen i sa kapčetom u kantonskim bojama zaturenim na glavi, može da obavlja najgrublje poslo-ve, raščišćavanje snega ili balege, rasturanje đubriva sa crevom među nogama, otklanjanje gomila životinj-skog izmeta, ili da udara u Glockenspiel1 i pri svemu tome da ostane slobodan čovek, glasač za koga žena nije dostojan predstavnik Švajcarske, s punom svešću o sebi kao neposrednom potomku mitskog Viljema Tela.

Upadljiva tišina je propratila naš dolazak. Gleda-li su nas spremni da pozdrave naše utrpavanje kao neočekivan događaj u dosadnom danu. Sačekao sam da nam donesu piće, a onda sam, kao uz put, zatražio šahovske figure i tablu, što je izazvalo komešanje.

Pošto smo postavili figure i počeli da igramo, primakli su se bliže da nas posmatraju, stavivši nekoliko uzgrednih primedbi tek kao dokaz svoga samopoštovanja.

Iz strategijskih razloga sam se trudio koliko sam mogao, jer sam želeo da izbegnem ono što je bilo očigledno, ali kao i uvek završili smo partiju u nekoliko poteza što mi je dalo priliku da odigram javnu predstavu.

— Verflixt! Glopfriedstutz!2 Uvek dobija. —Ljutito sam viknuo na švajcarsko-nemačkom.

To ih je izazvalo i Bemel, koji je nabadao francuski i voleo to da pokaže, reče popustljivo:

— II est bon, le petit?3

1 Zvona.2 Do đavola! Sto mu gromova!1 Mali je dobar, zar ne?

142

__goni C'est un geai. En ecosse il est championde sa ville.J

__ Et vous dites qu'il gagne toujours?2 — Opu-šak cigare je zaigrao u ustima.

Smatrao sam da je vreme da i druge uvučem.— Niemand kann gegen diesen Kerl gewinnen3

__ rekoh na švajcarsko-nemačkom i nastavih istimrogobatnim jezikom. — I to tvrdim. Kladim se u turu pića na njega protiv najboljeg igrača ovde. — Vredelo je para uvući Bemela.

Nastala je tišina, a onda iznenadno cerekanje. Za minut svi su se grohotom smejali.

— Možete da se smejete — rekoh. — Ali, da lićete da igrate? Vi, Herr Bemel? Prihvatate li opkladu?

Smeh je umuknuo, ali ne i cerekanje. Svi su gledali u Bemela.

— Ach, Herr Doktor, ne mislimo odbiti vaš takovelikodušan gostoprimstvo. Možda dam vaš maliprijatelj kratak čas.

Ustao je, proteglio se i cerekajući se dogegao do stola i seo na moje mesto. Dražina se skupila iza njega i pošto su postavili figure, napravio je pokroviteljski pokret:

— Pošni, mali decko.Oh, ne. Moramo biti pošteni. Vi ste mene

izazvali. Imate čast da dobijete bele.Ja to nisam znao, ali je očigledno beli započinjao

. ^vojom krupnom ručerdom učitelj povuče prvi trentk0I4em' Danijel je odgovorio pešakom. U tom znam Sam Poželeo> lu°^° poželeo da stvarno više proti °^°i ign, a ne samo da mislim kako ću uzetiizgubi °VU ^1^011- Znao sam da Danijel mora da ga m 1 s tlm sam u stvari i računao, jer sam želeo da ——___°__sinekšam. Ali kad je igra počela, ja sam želeo

2 Ka*Jj. penije. Šahovski šampion svoga grada.3 £____* da "vek dobija?

v °vog junoše niko ne može da dobije.

143

da se dobro pokaže. Međutim, prokletstvo cele stvari je bilo u tome što ja nisam mogao da pratim njen tok Mogao sam samo da posmatram lica igrača.

Danijel je bio bled ali miran, učitelj je još uvek bezbrižno držao krajičak cigare, brzo vukao poteze i posle četvrtog poverljivo upozoravao.

— Achtung, mali decko! — Bio je gori od Hulde.Šta se događalo u sledećih nekoliko poteza nisam

mogao da pratim ali, kad je Danijel mirno žrtvovao iovca za dva pešaka, došlo ]e do surovog žvakanja balvana u ustima i umesto ,,Achtung" dobili smo jedno ,,Ach so" posle čega je usledilo skrušeno ćuta-nje. Nešto se pogoršalo tim brzim i iznenadnim coup.1 Posie toga se tok igre usporio. Naročito je Bemel igrao polako, potkrepljujući poteze agresivnim ropta-njem u različitom tonalitetu. Poteze je pratila graja gledalaca iz pozadine. Za razliku od mene, oni su poznavaii šah i pratili igru, čekajući plen. Danijel je i dalje ćutao, bio je samo bleđi nego pre, ali mu se čelo polako orosilo kapljicama znoja. To me je zabrinulo, taj znak usredsređenosti ili naprezanja i osuđivao sam sebe što sam ga tome izložio. Bilo je još gore kada je učitelj pomerio kraljicu i uz glupavo cerekanje zavalio se na stolici podržan horom odobravanja iz pozadine.

— Šah.Pomislih: ovo je početak kraja. Ali ne, još nije.

Danijel je sprečio šah žrtvujući topa koga je kraljica napadala. Bemel ga uze, klibereći se. Danijel povuče preostalog lovca. Tada nastupi grobna tišina. Nagove-štaj iznenađenja prostruja skupom. Mumlali su.

— Achtung, der Bauer, Bemel!2

Lovac se opet pomerio, još dva poteza, zatim Danijel ovlaš gurnu napred jednog neupadljivog, ah gadnog, malog pešaka. Reklo bi se da se to Bemelu

1 Potez.2 Pazi, pešak.

144

.. ni najmanje dopalo. Zamor u pozadini se pojačao, Sda u drugačijem tonu.

__ Grossartig, mit dem Bauer spielt er den RuyLopez. Die Dame ist bedroht.1

Posmatrao sam Bemela. Uznemireno se vrpoljio i nagnut nad stolom zurio u tablu. Na kraju se zavalio u stolici i uz usiljeno cerekanje i upinjanje da bude prostodušan uzviknuo:

__ Ti se topro braniš, mislim mi slažemo da jenerešeno.

Začu se prigušeno komešanje i neodobravanje ostalih, što je predstavljalo riepristrasno upozorenje.

— Nein, nein, mein Lieber.2

To je bilo izlišno.— Hoćete da pristanem na nerešen rezultat? Na

žalost, moram da odbijem. Ali ako želite, dopustiću vam da se predate.

— Ach, nein, neinl — roptao je Bemel.Posle veoma duge pauze, koju merač vremena

nikada ne bi dopustio, učitelj, kome se čelo naboralo od pomućene pažnje i mučenja, povuče odbrambenog pešaka. Isti lovac ga uze.

— Ach, so . . . wieder der Bauer.3 — Bahman jenapustio šank i istezao vrat u pozadini.

Usledila su druga dva poteza, jedan spor, izu-zetno spor Bemelov, kome je sada znoj curio niz vrat, i vrlo brz, pouzdan Danijelov. I to je bilo sve.

— Sah-mat.Preneraženo ćutanje; to se tako brzo odigralo. ^atirn,

prava provala aplauza. Pomislio sam da je en"1^ ProSutao

cigaru, međutim, izvukao je iz njenog cvr S * zavi^ao na Pec

za koju se zalepila i počela da m v1- ^ako obezoružan nije više bio slobodni i z«vni Svajcarac, već jadna mucava budala. Nemo-

2 isr» 1CanSjVeno' Pešakom igra Rei Lopeza. Kraliica je ugrožena. "e' ne, dragi moj. °Pet pešak

10 **8#t raži145

guće je bno gledati to lice a da vam se pri tom ne učini da mu je brada zakrvavljena.

— Ach, so, ach, so — stalno je ponavljao. — Ein glukhches Sttick.1

— Da — odgovorio je Danijel, pogađajući smi-sao. — Imao sam sreću. Izvrsno ste igrali. — Pružio mu je ruku.

Zbog toga mi se nije dopadalo ovo dete — opet je izigravao lorda Fauntleroja. Čovek bi pomislio da sam ga upravo upisao na Iton, ali moram priznati da je to bilo odlično prihvaćeno u društvu. Mislio sam da je došao pogodan trenutak da se proslavi. Naručio sam piće.

U toku sledećih minuta nastala je prava zabava. Nisam dopustio da se to produži. Kada je uzbuđenje počelo da se stišava, ustao sam i platio račun da bih održao dobro raspoloženje prema nama. To je, izgle-da, pomoglo Bemelu da se malo osmehne. Ponadao sam se da će mu to sniziti krvni pritisak. Još uvek ophrvan teškim mishma tražio je svoj pikavac, pitaju-ći se gde li je to dospeo, i pri tom izmišljao razna opravdanja. Ali, uništni smo ga. Nikada više neće biti onaj isti. Le petit ecossais2

će ostati legenda u Pfeffermuhle.Kad smo pošli ispratili su nas do kola i, kao svi

dobri Švajcarci, uključivši i Bemela, rukovali se sa detetom pre nego što su nam mahnuU. Vozio sam polako, idući dužim putem kući.

— Priredio si dobru predstavu — rekoh.— Ne baš, Lorense. — Smejao se. Bio je pun sebe.

— Pokušao je da me matira iz cuga. To ga je dovelo u tako nepovoljan položaj. Ja sam igrao suprotno Rej Lopezu, a tu je sicilijanska odbrana, koju je on primenio, neupotrebljiva. Primetili ste one poslednje poteze, zar ne? P-B5, P-B6, B-Kt2?

1 Srećna okolnost2 Mali Škot.

146

Klimnuo sam glavom da bih ga zadovoljio.__ Jadan čovek, čini mi se da je bio vrlo

pogođen.__ Dobro je to za njega. Oduvek je bio pomalo

naduven. Ne trpe ga oni tamo.— Prilično je dobar i sledeći put bi mogao da me

tuče. Znate, Lorense, ja ne pobeđujem baš uvek, bezobzira što ste to rekli, ali sam ovoga puta to strašnoželeo, zbog vas. — Pogledao me je. — Da vas ne bihizneverio.

Sada je opet pokazivao svoju goru stranu. Kao da je upravo postigao prvi gol za poslednjih dvadeset godina i dobio fudbalsku utakmicu za Iton. Ali otrpeo sam.

— Kako ti ide protiv kanonika? — upitah ga,idući ka svom cilju.

Pobeđivao me je nekoliko puta, naročito u početku.— On te je učio?— Da, i mnogim drugim stvarima.— Voliš ga?— Pa naravno.— Znaš, Danijele, — uzdahnuo sam — prilično

sam ljubomoran na tu vreću kostiju. Toliko si blizak s mim. Neprestano mislim na to vaše uzajamno razu-mevanje. To me zabrinjava na neki način.., Oh, ne bi trebalo — brzo je dodao. — Akolko, onda bih ja trebalo da budem zabrinut. . Z~ ^ašto mi onda ne kažeš zbog čega? — Bilo mi J esko da to kažem, ali morao sam da dobijem onosam želeo. — Možda ću moći da pomognem. o , ^tao je. Ozarenosti je nestalo sa njegovog lica. ^Piasnuo je. Najzad, polako reče: jja J Postao sam vrlo vezan za vas, Lorense. Zaista, mog3 Пц- ^^ znao koliko mrzite ganutljive stvari, da o? ■ da uP°treDim i jači izraz. Ali dao sam reč t03 stvari neću govoriti.

10*147

Udarac s boka koji je otpremio Davigena! Nije mogao da misli ni našta drugo. On je bio prisutan: video je. Nezajažljivo sam hteo da saznam istinu.

— Hajde, Dani. Sada smo dobri drugovi. Nikada niko neće saznati.

— Ne mogu. — Zavrteo je glavom tužno, ali odlučno. Nastala je uzdržana tišina, zatim mu se lice razvedrilo kao da je našao rešenje. — Ali, ako biste vi to sami pogodili, time ja ne bih pogazio zadatu reč. Bio bih oslobođen odgovornosti, jer u tom slučaju ne bih vam to ja rekao. — Dodao je: — Mogao bih vam dati čak i mah nagoveštaj. Vi ste dovoljno promućumi te bi vam to pomoglo.

— Hajde, kaži. — Nisam mogao da odolim. Skrenuli smo na drum, uskoro ćemo stići do Mejbela.

— Ono isto popodne, pošto me je ispratio do manastirskih vrata, kanonik se pridigao u svojim kolicima, potapšao me po ramenu i rekao: „Ćutanje je zlato".

Preneraženo sam piljio u njega. Da li me je on to zavitlavao? Nemoguće. Pa ipak, gadno me je prešao. Došlo mi je da ga zviznem posred tog malog, izazov-nog Uca.

— Ispadaj — rekoh, naglo zaustavljajući kolapred glavnim tremom. — I tako ti boga, nikakvihnagoveštaja ženama da smo bili u gostionici.

Pošto sam ga istovario, garažirao sam kola sa žestinom koja je odražavala moje raspoloženje. Posle pažljivog planiranja, insceniranja šahovskog meča, sveg truda, dobio sam jedino pišljivu poslovicu od tri reči iz vežbanke za obdaništa. Opet se spustio pljusak.

XV

Те večeri sedeo sam dugo u svojoj sobi i, poštosam se prethodno zaključao, pijuckao sam kirš irazmišljao o toj prokletoj poslovici: ćutanje je zlato.Kakva fraza! Da li je to samo Dingvolova naredba dadrži jezik za zubima? Ipak, to je poslednje što bi se

6,moglo očekivati od čoveka tako britkog duha. To

wpripada onoj vrsti lilihipa kao: zrno po zrno pogača,ili: ne pravi račun bez krčmara. Naravno, poslužio setime jer je dete bilo u pitanju. Ne, ne, ne bi to moglo u

da prođe, ne kod ovog mladog genijalca. Naređenje je

>tsigurno postojalo: ćuti, ne govori! Osim ovoga morada postoji još jedno, kao i neko skriveno značenje u

[reči: zlato. Pade mi na pamet: da li bi se ova rečmogla odnositi, naravno u šali, na pola funte koje mu

>l^ Dingvol tada dao da bi obezbedio saradnju?Odbacio sam to kao nešto potpuno nespojivo sa

]njihovim karakterima. Međutim, zlato upućuje nanovac, bogatstvo, nešto skupoceno. Ali, bio sam

'lguran da Davigen nije imao novaca. Pouzdano sam nao

Qa udovica nema ni marjaša. Video sam da joj je se sPUstila u torbu nekoliko franaka pre nego što

V N if S- °nim novim čizmama.i svuk a^u sam °dustao, zaključao bocu u kredenacnikak a° Se' -^a^na(in0 sain se setio da operem čašu dasam w V °PtužnJući dokaz ne pružim Huldi. Zaspaosa™ brzo nosle »n^ F F

posle ponoći.Neko .manJe °d jednog sata trgao sam se iz sna. 1 Je lupao

na prozor. Nekako sam uspeo da

149

u

Posl

dođem do njega i da ga otvorim. Dočekao me je pljusak kiše kroz koji sam jedva video Davigenovu u kućnoj haljini, gologlavu, raščupane kose od vetra i unezverena pogleda.

— Brzo dolazi. Danijelu je pozlilo.— Šta se desilo? — Morao sam da vičem. —

Tegobe sa stomakom?— Ne. Krvarenje. Požuri. — Izgledala je napola

luda. Mahnuo sam joj rukom da ode i zatvorio prozor.Nikako nisam mogao da pronađem prekidač u

mraku. Konačno sam uspeo, zakopčao pantalone i prebacio džemper preko gornjeg dela pižame. Gurnuo sam noge u papuče i, dohvativši torbu koja je uvek spremna stajala u hodniku, otključao ulazna vrata.

Bila je paklena noć, jak vetar i kiša koja je lila kao iz kabla. Proklinjao sam sebe što nisam poneo kišni mantil. Dobro sam se skvasio pre nego što sam stigao do njih.

Sva svetla su bila upaljena. Ostavila je širom otvorena vrata. Ušao sam. Ležao je na postelji, iznemogao, zgrčen, beo kao kreč. Puls nisam mogao opipati. Nije bio svestan mog prisustva.

— Kako je došlo do ovoga? — Žurno sam otvorio torbu.

— Dobio je proliv i izašao u kupatilo. — Drhtala je celim telom. — Ostavila sam da vidiš.

Promolio sam glavu kroz vrata kupatila. Bio je dovoljan samo jedan pogled — prokletstvo mielocitne leukemije je u sklonosti ka obilnom krvarenju. Ostao je gotovo bez krvi. Pošto sam prerezao ampulu sa kamforom u ulju i dodao hipoderm, rekoh joj:

— Pobogu, stavi nešto na sebe, neki kaput i trčipo sestru. Sporedna vrata su otključana.

Nije reagovao na injekciju, ali je puls počeo neznatno da radi. Uzeo sam još jedno ćebe koje je ležalo kod nogu i zamotao ga. Čak i ovako umotanog gotovo ga nisam ni osetio dok sam ga nosio preko

150

, orišta u sporednu odaju bolnice. Davigenova je bukla kaput i nove čizme i krenula ispred mene.

A šta sada? Od trenutka kada sam ga video takvog, neprestano sam sebe osuđivao. Znao sam da ie treb'alo pripremiti zalihu krvi zbog njega. Pored mog sopstvenog znanja još je i Lamot zahtevao tu meru predostrožnosti. Takav kakav sam, ja sam to odlagao, smetnuo s uma, ili potpuno zaboravio. Bila mu je potrebna hitna transfuzija i jedini način je bio da obavim oba posla, da izvadim sebi krv i dam je njemu.

Bez obzira što zaudara od sentimentalnosti, to sam morao da uradim. Zvuči jednostavno. Možda ste jednom udobno ležali, osećajući se humanim i dostoj-nim poštovanja dok vam je sestra izvukla i flaširala 350 cc krvi i pre nego što ste to primetili. A onda vas je odvela u bife na kafu i biskvite. Ovo je trebalo da bude dvostruki postupak i potpuno drugačiji. Imao sam samo najoskudniju opremu, sasvim nepripremlje-nu, a pacijent sa gotovo neprobojnim venama bio je u opasnosti.

— Krvari još?Hulda se iznenada pojavila u tišini, neverovatno, ali

u punoj uniformi. Nikada nisam bio tako srećan sto je vidim.Ћ/Г ~ ^^oro Je izgubio svu krv — smesta odgovorih. Moramo da mu je nadoknadimo.

— Ali kako?Q . Imam univerzalnu O grupu, a on je AB grupa.Vel W naPravimo brzo prebacivač kako znamo.lka vakuumska boca za transfuziju je u ormaru zaPrvujjomoć. Donesite mi je odmah.Uziln Уес sam gledati. — Nije se mrdnula. — NekoslnA^- s™ari tamo. Možda ie razbiiena, u svakomsluc4u mje tamo više. Jda 0 ° me Зе toliko porazilo da nisam mogao čak ni

10 la£-

uDt

ie i:r, i

i I i i

151

Konačan slom. Te vakuumske boce, očišcene ц | antikoagulantu, sodijum nitrati ili još bolje u hepa-rinu, pokrivene tankom opnom da bi se lakše probole iglom, predstavljaju osnovno moćno sredstvo u obič-noj lekarskoj praksi. Nameravao sam da je napunim krvlju, obesim visoko na postolje i tako da mu dam transfuziju. Sada je, međutim, trebalo izvesti direkt-nu transfuziju i znao sam puno značenje te reči. Beskorisno je pokušati da mu dam direktnu transfuzi-ju iz moje vene — venski pritisak nije za to dovoljan. Bio mu je potreban arterijski pritisak i arterijska krv. Sve mi je to munjevito prošlo kroz glavu i Hulda je to, mislim, pročitala na mom licu. Zašto sam uopšte nastojao da pravim budalu od te stare aždaje? Bila je pravi oslonac, pribrana, efikasna i iskusna. Za četiri minuta, dok sam mu ja merio krvni pritisak — iznosio je manje od petnaest — ona je pokupila, sterilizovala i sastavila creva, cevčicu i igle. Tako primitivna opre-ma prema kantonskim bolničkim standardima, ali obaviće posao. Stavila je ruku na stolicu, imala je čak i peškir da me malo osuši od kiše i rekla:

— Želite sesti?Zavrteo sam glavom. Protok će biti bolji ako stojim.— Samo zategnite steznik za vene na gornjojmišici.

Krenuli smo. Nagnuo sam se da ubodem iglu. Mišićna vena je trebalo da iskoči pod steznikom koji sprečava protok krvi, ali nije bilo ni protoka, niti je vena iskočila. Neprestano sam opipavao. Ništa. Počeo sam da se znojim. Bez obzira na godine, ima stvari u kojima mogu steći spretnost i oni koji to nikada ne postižu. Pored svih svojih nedostataka, u jednom sam bar bio vešt: za sedam tužnih meseci dok sam vodio kožno-veneričnu kliniku u Plimutu, uzimao Vaserma-nove probe i davao introvenozno, salvarsan, morao sam da ubodem stotine vena sve dok to nisam mogao

152

adim od prve čak i u snu. A sada, kada je to bilo notrebno, ukočio sam se.

_- Moraću da ga zasečem da bih ubo vratnu

Već je imala lancetu u ruci. Otplovio je već isuviše daleko da bi osetio zasecanje na vratu. Oči, ukočeno uprte u tavanicu, bile su staklaste kao u mrtve ribe. Najzad sam je našao, bila je tanušna kao u ptice. Zabio sam kanulu, a drugom slobodnom rukom povukao sam vrpcu mog donjeg dela pižame i pustio da padne zajedno sa pantalonama. Čvrsto držeći iglu između palca i srednjeg prsta, opipavao sam slo-bodnim kažiprstom jako bilo odmah ispod prepone. Osetio sam ga, sa neizgovorenom mišlju: to je! sjurio sam iglu duboko sa strane u svoju desnu butnu arteriju. Odmah sam znao da sam je pogodio, jer sam se sav stresao.

Pustio sam da teče krv, kontrolišući crevo palcem i prstom. Nisam hteo da ga preopteretim na samom početku. Posle dugog ćutanja, sestra reče:

— Ide topro, Herr Doktor. — Držala je prst na njegovoj vratnoj arteriji. — Puls počinje da radi.

Ova razmena, ako je nikada niste videli, a moždato ne biste ni želeli, bila je spektakularna. Počeo je dagubi onaj usahli pogled, popunjavao se i dobijao bojuкао vazduhom naduven test-balon. Bilo na vratu mu

e sada videlo, a pluća su nadoknađivala izgubljenoeme- Odjednom zatrepta očima i pogleda u mene.

sam iwf6 me» nai°dvratnije i najgluplje osećanje kojenad sam doziveo- Došl° mi je da puknem od smehanJen na st н K°m' Kakav driPac- stoJim tako naslo-zaPetlialp° la Se P°duPr°. sa gaćama koje su mi sekl°m koii i z§lavaka i Jasno vidljivim ličnim arti-u irne sviCT

Se S no klatio- Kako sam uopšte mogao,tako kln, lsP,ravn°g i pristojnog, da dovedem sebe u Vnovsku

situaciju? Samo zato što mi je

153

sudbina da budem Karol na pogrešan način. Moja nesrećna zvezda je to đavolski duhovito uredila. Ovo se nije moglo izbeći. To je jedino pokriće koje me je spasavalo da ne budem baraba. Osećao sam se još gore kad je Hulda rekla:

— Oh, to je tako topro, ftihlt sich viel besser.1 Kako joj nisam odgovorio, žurno je upitala:— On opet će krvariti?

— Primiće dovoljno zdravih trombocita da će jošnedeljama moći sve da zgruša u sebi.

Počeo sam da osećam slabost u kolenima, ali da bih sebe kaznio, a i da bih sprečio ponavljanje predstave, dao sam mu punu dozu.

— Mislim sada odmah zaspi — duvala mi jeHulda u uvo.

Biće da ga je alkohol koji sam još uvek imao krvi od kirša uspavao. Neka i njemu čini dobro, to malom pacovu. Bolje odmah da sredim tu stvar s sestrom.

— Uzeo sam obično sredstvo za spavanje, vero-vatno je i on primio nešto od toga.

— Topro.Trebalo je jednom završiti. Sada je imao više nego

dovoljno i brzo je zaspao. Prekinuo sam spoj, spreman na još jedan grč u butini, i zatvorio mu rez na vratu sa dva fina ušitka. Jedva se pokrenuo. Sestra je imala već sve spremno i uvezala mi je punkturu pažljivo i čvrsto, a da pri tom nijedanput nije zvirnula na moje privatno vlasništvo. Zatim je malog stavila u krevet i pokrila. Nisam želeo da ga još jednom pogledam.

— Idem kašem jadnoj majci da je sve topro.— Idite — rekoh. — I ne dozvolite joj da ga

uznemirava.— Brzo se vraćam.

1 Oseća se mnogo bolje.

154

Bio sam srećan što mogu da sednem. Zatvorio oci i položio glavu na ruku. Osećao sam neku f^koću u glavi kao da sam mu i mozak dao. Ne zato što bi mu bio potreban. Sestra se vratila.

__ дсћ, odahnula jadna šena. I njoj morate datipilulu za spavanje, inače sigurno neće odmoriti.

__ O'kej — upotrebih najgluplji potvrdni oblik ucelom hrišćanskom svetu. To pokazuje koliko sam se loše osećao.

— Sada pravim kafu za vas. Odbio sam.— I ja bih da spavam.Ustao sam. Stajala je između mene i vrata. Nisam

mogao da izbegnem da me ne uhvati za ruku. Šta se tosa tobom događa, Karole, svako hoće da te drži za

16,ruku? 10

— Herr Doktor — duboko je udahnula. —Mislim . . . znam, ja vas pogrešno ocenila. Ovo bilo e~najlepši postupak. u

Opet se pojavilo. Zeleno svetlucanje i blaga *muzika. Karol, herojski davalac krvi, dika komičnihstripova. ,e

Stara aždaja me je satirala. Neprestano me je г,gledala kao kvočka. Izvadio sam iz torbe dve kapsule sodijum amintala — crvene i zelene nokaute.

— Laku noć — rekoh. j- Gute Nacht, mein lieber Herr Doktor.1 i

"U noć' dra§i moj gospodine doktore.

XVI

Dok sam se borio sa vetrom prelazeći preko dvorišta, na seoskom časovniku izbilo je dva sata, prigušeno pljuštanjem kiše. Samo je jedan prozor na gostinskoj kući propuštao uski pravougaonik svetla. Ušao sam bez kucanja, žurno. San mi je bio potreban i nameravo sam da se kratko zadržim.

Sedela je na ivici kreveta u tankoj jeftinoj kućnoj haljini. Oslanjala se laktom na kolena. Skinula je kaput i mokru spavaćicu, ali je čizme zadržala na sebi. — Doneo sam ti pilule za spavanje.

Trgnula se iz odsutnosti. Nije se micala niti govorila. Prišao sam joj i pružio tablete. Dopustila je da joj ih stavim u ruku. Boca je stajala na toaletnom stolu. Ugledao sam specijalnu kliničku oznaku crnim mastilom: M. B.

— Ukradena iz ormara za prvu pomoć — rekoh.— Kako bih je drugačije nabavila? — reče tupo,

dodajući zatim: — Znaš da sam bez para. Sam bog zna da nisam pijanica ali mi je piće ponekad po-trebno, baš kao i tebi, Karole. Tako je upravo večeras.

U tome sam se složio s njom. Imala je onaj slomljeni pogled koji sam primetio kada je doputova-la, ali sada više nije bila borbena. To me je zabrinulo.

— Onda nemoj da uzmeš pilule. Konjak i barbi-turati ne idu zajedno.

— Vrlo važno. — Otpila je gutljaj čistog konjaka.Ćutali smo.

__ Mislim da treba da ti se zahvalim.__ Tjštedi to sebi. Idem da legnem.

Zar ne bi mogao da podneseš jednu čašicu? Jačastim. ,

Oklevao sam. Osecao sam se potpuno lznuren,zidovi su počeli da mi se ljuljaju, a na boci je stajalaetiketa martela sa tri zvezdice.

__ Tj tvom sopstvenom interesu je — rekoh poštosam uzeo čašu iz kupatila — da ne dozvoliš tvojojdrugarki sestri da to vidi. Njena ozbiljna sumnja već jeusmerena u tvom pravcu. Uzgred, jesi li ti srušilastaklenu bocu kada si smotala piće?

— Jesam. Čula sam da neko dolazi. Slomila se.Pa šta s tim? Samo sam rekao: — Da sam na

tvom mestu ja bih to zaboravio.Konjak je bio dobar. Preko jedne stolice prebaci-la

je kaput da se suši. Seo sam na krevet. Bila ]e tako neprirodno ćutljiva i odsutna da sam želeo da saznam razlog.

— Šta te muči, Davigenova?Nije odmah odgovorila.— Pre svega, upravo sam shvatila koliko je Danijel

bolestan.— Zabrinuta si?— Misliš da nisam?

- Na osnovu nekih iskustava mislim da si sasvim okorela osoba, Davigenova.

— Kakvih iskustava, Karole?— Posrednih.

(ju Zato što ne cmizdrim i ne kukam? Toliko sam navvt potiskivala svoja osećanja da mi je prešlo uT1 da Љ ne pokazujem. kao ,a *He to bilo zbog konjaka? Kreveljili smo se Va k°medijaša. Trebalo je s tim prekinuti.životiT' +cimo samo toliko: imala si surov period u 1 to se

vidi, na tebi, Davigenova.

157

— Neka je i tako, Karole. A tvoj problem je ц tome što misliš samo najgore o ljudima.

— Vidim samo najgore.— Jedino si to i tražio. — Gledala me je dugo I

tužno što me natera da oborim oči. Pogled mi pade na njene velike smešne čizme.

— Zašto ne skineš te odvratne čizme? Izgledaš strašno patetično u njima! — Izdrao sam se i, gurnuvši je, strgoh ih sa dva trzaja.

Tako zavaljena, s podignutim kolenima i razdrlje-nim tankim ogrtačem, ukočeno me je gledala pogle-dom neme odbrane i upola zaplašene molećivosti, da me to pogodi kao bomba. Sve se dogodilo samo od sebe i odjednom smo se našli u krevetu ispod pokriva-ča. Sklopila je ruke oko mene i njene krupne suze slivale su mi se niz obraz.

— Rekla si da nikada ne plačeš, Keti — proša-putao sam.

— Ovo mi je jedinstvena velika prilika.Nikada niko neće saznati šta se događalo u

narednim dugim trenucima. Zašto bih išao naruku nečijim prljavim mislima kao što su moje i uprljao ono što je svakako bilo najlepše do tada i, konačno, pravo otkrovenje u mom ne mnogo solidnom životu? Utoliko pre što bi to moglo da probudi lažnu i pogubnu nadu da je sada sve spremno za srećno i sentimentalno ponovno sjedinjenje. Ali smem da kažem da su me njene ruke držale i posle svega, kao što su i moje nju-Nije želela da ih se oslobodi da bi se otkotrljala 1 popušila cigaretu do drugog, samo pohotom izazva-nog, pokušaja. Niti sam ja to želeo. Mirno opušteni J dalje smo pripadali jedno drugome, sjedinjeni i uzaja-mno zahvalni. Sva napetost i svi sukobi su iščezli, bilo je u njoj nežnosti za koju nikada ne bih verovao da postoji, ničeg uzdržanog u odzivu, potpuna predanost. Da budem ciničan i upotrebim Lotine podrugljive reči: bilo je to srce srcu i ružama okićena vrata.

158

Uzdahnula je, ne puštajući me iz zagrhaja.__ Zašto nismo uspeli, Lori? Sve je bilo tako

Ino i zbrkano. — Nisam mogao da je zaustavim,lastavila je: — Davigen je znao da Danijel nije njegov.

Da П me je ikada pustio da to zaboravim? Jadančovek, mislim da je to i njemu bilo teško. Znao je

zašto 'sam se udala za njega. Oh, da si samo odgovoriona moje pismo.

— Kakvo pismo?— Ono koje sam ti uputila na brod.— Nikada ga nisam dobio — polako sam izgovo-

rio i to je sušta istina.— Kako mogu da ti verujem, Lori? Ti si tako

strašan lažov, dragi. Ipak, volim te, uvek sam te volela, i, tako mi bog pomogao, uvek ću. Znaš šta, dragi?

— Ne — rekoh.— Sve je počelo od onog popodneva u šumi kada

smo bili deca. Vrlo često sam razmišljala o tome. A ti? — Zar ja nisam? — Onaj prekid. .. u takvom momentu. .. zbog toga smo se međusobno borili i sukobljavali.

— Vidi ti malog Kraft-Ebinga!x

, Istina je. Ne svađajmo se više, Lorense. Umešaa budeš divan kada se potrudiš.

— Mogu li opet da se potrudim?— Ne skrnavi to, Lori. Nije to samo seks. Volim te

svrm srcem..* v°leia me je i svim ostalim takođe, a posle se pnbila

uz mene i sanjivo rekla:naip ^6 tera^ me ^a ustanem> mili- To Зе uvek bil0 Jg0?e, °tpuzati u

hladan klozet kao neka bludnica.je егП ° ^6 ^ila toPla> prijatna i nežna! Još uvek me osefa Kaaa je počela da diše duboko i mirno, -^___°J>arn kako tonem, tonem u čvrst i blažen san.radovima itft"?bing Rihard (1840—1902) nemački psihijatar poznat po *

seitsualne patologije. (Prim. prev.)

XVII

Verovatno sto godina kasnije probudio sam se iz sna. Mora da je prošlo toliko vremena, jer sam se osećao tako star. Ležao sam na svojoj levoj strani, a nežna ruka mi je bila preko grudi. S naporom sam izvukao ruku ispod pokrivača i iskosa pogledao na sat. Devet i deset. Nije moguće. Ali bilo je toliko i dnevna svetlost blještala je u sobi. Jasna dnevna svetlost i nalet hladnog vazduha. Da li me je to probudilo? S mukom sam se okrenuo kad tamo, s otvorenim vratima iza sebe i neverovatnim užasom na licu, stajala je sestra.

Ne, nije noćna vizija, već gadna stvarnost. Krajnje ponižavajuće zaticanje sutradan ujutro. Lakr-dijaška šala iz rnjuzikla; najniži oblik farse spavaćih soba. Šta je batler video! Za jedan peni se takva scena može pogledati u starom automatu na nekom vaša-rištu.

Nisam mislio da je prizor zabavan. Na moj trzaj iz sna se prenu i treći učesnik u ovoj zabavi i mučna tišina ispuni sobu.

— Doći ćete u moja kancelarija u roku od jedan sat. — Hulda mi je najzad uputila naređenje.

Primakla se toaletnom stolu, uzela flašu od konjaka, i držeći je daleko od sebe kao da je granata, okrenula se i izašla. Kuća se zatresla kao od eksplozi-je kada je zalupila vrata.

160

__ Oh, bože. Žao mi je, Karole.__ t)a — odvratih — ovo nećemo rešiti smehom. •;o

sam ustao iz kreveta. Bila je brža odp___Daj mi samo nekoliko minuta da ti spremim

doručak. Dozvoli mi to, Karole, toliko to želim. Imam i kuhinji neskafe, jaja i svež hleb. Potrebno ti je,Karole.

__Boije da se ne zadržavam.Videla ]e da to i mislim.Gledala'me ]e sa zebnjom dok sam se oblačio.

Zglobovi su mi pucali. Rana na nozi me je neprestano probadala. Osećao sam se potpuno kvalifikovanim za AHV što znači, ukoiiko su vam nepoznati ti simboli, švajcarska starosna penzija.

— Šta će se desiti?— Ono najgore. 6'— Žao mi je, dragi — ponovila je neprestano a

kršeći ruke. — Volim te, a samo ti pravim neprijat- :-nosti. *-

Otišao sam u svoju sobu.

^Ni kafe, niti kifle, ni svežeg voća na bifeu. Bez tih

sredstava koja bi me povratila u život raspoloženje mi

eje još više splasnulo. Mnogo bih dao za gutljaj onog

-:

konjaka. Imao sam samo kirš, ali mi se smučilo i od

■same pomisli na to zašećereno piće. Topao tuš bi meof^f3-^' a^ sam ve^ oro °t>učen. Oprao sam zube, ne

sgledajući se u ogledalu i obrijao se nasumce. Naravno,

5rezao Sam se DO krach- Sada sam morao da se геНг m; Malo krvi, pomislih — bila je vodnjikava i i^. ■ P°što sam naizad namestio naiepak od vate, izisao sam.rno i ' h° Sa-m morao da obiđem fons et origo1 svih i2„| j nedaća. Sedeo je u krevetu, opran, očešljan i°čekia<r'e ViŠe ne^° nov' ^ta Di se dru§° * m°gl0 ati. Sva gnjila i mrtva bela zrnca iscurila su iz

1 Izv<» i poreklo.

U ^gršt raži 161

njega, a zdravu krv sam mu ja upumpao. Pucao je ođ mojih krvnih zrnaca. Samo za kratko, bio je opet novo novcato malo kopile. Došlo mi je da ga smoždim.

— Dobro jutro, Lorense. Priželjkivao sam da dođete. Kako ste?

— Шипсегћаг.1 Kako si ti?.— Wunderbar, takođe. Osećam se strašno jak i^

zdrav. Upravo sam pojeo doručak koji mi je sestra donela.

—r Pričaj, kakav.— Žito sa šlagom, rovito jaje i čaša divnog soka od

krušaka.— Izazivaš mi glad.Džepni šah je bio tamo, na noćnom stočiću pored kreveta.— Kako ide partija?

— Sestra mi nije dopustila d'a igram na koleni- I ma. Još ne. I tako sada ponovo igram sa Herr Bemelom samo u mislima. Sada vidim da sam peti potez K — Kr7 mogao bolje da odigram.

— Pazi, — rekoh — nemoj da dopustiš Bemelu da ovu partiju dobije.

— Oh, ovoga puta ću mu dozvoliti, zabave radi.— Kako mala posekotina na vi'atu?— Oh, dobro. — Pogledao me je vragolasto. —

Možda sam se posekao pri brijanju?— Da — rekoh kiselo. — Recimo da si se jako ;

izbrijao. — S obzirom na takvo jutro, bilo je to i osrednje domišljato, ali nije shvatio opasku. Nije imao I pojma šta mu se dogodilo. Izmerio sam mu puls.

— Da li su ti se creva od jutros pokrenula?— Jesu. Sestra kaže da je bilo sasvim normalno. Sestra se dobro razumela u tu stvar.— Budi miran. Doći ću kasnije.— Trenutak, Lorense . . . znam koliko mrzite ono

što nazivate splačinama . . . ali, hvala vam za sve.

Divno.

162

Како sam već bio tu, promileo sam kroz odelje-nie Mladi Hajgins, slučaj sinovitisa, bio je potpuno zlečen i mogao je da ide kući svakog momenta, isto tako i Džemisonova, "što će osloboditi više mesta za božićnu grupu. Ali zašto praviš božićne planove, Karole? Tada više nećeš biti ovde, momče. Sakupio sam još ono malo krvi što mi je ostalo i zakucao navrata.

— Herein.1

Ušao sam.Sedela je uspravno za stolom, očekujući me.Ova kancelarija je bila manja od moje i namešte-na

njenim stvarima, na iznenađujuće ženski način — čudno, nikada nisam mislio o njoj kao o ženi; za mene je bila potpuno aseksualna bez obzira na njene mlečne žlezde. Na zidu su visila dva fino rađena goblena — kako li je uopšte našla vremena da ih bode? — a između njih neka stara grupna fotografija, stepenasto poređani redovi mladih bolničarki, obučenih u nešto bezoblično belo kao iskušenice noćnog bdenja — da li je i ona bila među njima? Volela je cveće i lepa saksija zutih hrizantema privuče moj ukočeni pogled kada sam ga instinktivno odvratio od nje.

Sitzen2 — pokazala mi je na stolicu. Seo sam. Odmerila me je. Već sam izgubio kontrolu nad razgovorom.v. Nikada — nastavila je — nikada u celi mojzivot nisam došifela tako šok, tako ušas. Tako se ponasati, dok ono drago dete toliko polesno spavalo.

Studirao sam hrizanteme u tišini. Vrsta lepih ^er]astih koje koštaju para.je isk~ t0 Sa maJ^a> š^° najmrskije od svega. — Iako kao a?aP^a sintaksu, ipak je uspela da sve to zvuči ispov16^0 Vrl° nisko- Za trenutak sam pomislio da se 1111 i da joj otkrijem sve. To je ono najgore i

! Napred. Sedite.

Ц»

163

najsmešnije kod istine. Kada recituješ ,,0če naš" svi misle da ih zavitlavaš.

— Upropastiti tako divan rad od ona noć sa tako rušnim rnorakum vladanjem. — Nastavila je osećajno. Zar se ne stidite?

— Stideo bih se, sestro — rekoh smerno — da nisam toliko gladan.

Uputila mi je još jedan dugi pogled, a onda prodrmala malo ručno zvono koje se nalazilo na stolu. Uđe krupnooka pripravnica, suviše uplašena da bi me pogledala. Da li je prisluškivala iza vrata?

-— Donesi kafe krem i kifle.Jedva sam poverovao svojim ušima. Da li je

postojao, da li bi mogao da postoji zračak nade, ili je to bila samo poslednja želja na smrt osuđenog?

— Ja, — reče, pogađajući moje iznenađenje. —Ne zaslužite. Prvi momenat ja tako ljuta da započelapismo za Upravu.

Zastala je. Kafa i polumesec su stigli na poslu-žavniku. Mora da su već bili pripremljeni i čekali na štednjaku. Izbalansirao sam poslužavnik na naslonu za ruke i umočio kiflu.

— Ali od skoro bole mislim. Možda nije sveosuda za vas. Za muškarca takva stvar mošda neop-hodna, čak oprostiva. Znate, iako sam alte undgrosse1 dopro razumem muškarac i njihove potrebe.— Žmirnuvši jednim okom uputila mi je značajanpogled uz nagoveštaj dvosmislenog osmeha, kao da jeupravo pročitala Kinsijev izveštaj2. Bilo bi mi smešnoda nije bilo toliko povoljno za mene. Možda je ipakpoznavala to. Možda je neki podli matori švajcarskilekar zaveo još dok je bila pripravnica. Ne, nijemoguće, bila je potpuno netaknuta, devica.

1 Stara i odrasla.2 Izveštaj o seksualnom ponašanju čoveka, koji su izradili seksolozi

Kinsi, Pomeroj i Marten. Poznatkao „Kinsijev izveštaj". (Prim. prev.)

164

Oštro je uvukla vazduh i nastavila:__ дд za nju, tu šenu, sa sve izigravanje toprote i mUš

tako skoro mrtav, to je veliki greh, zločin, nečasnost.__ Ali, svakako, sestro . . .__ Ne govorite. Sada jasno vidim. Od početak

pokušava mene okrene protiv vas, u isto vreme vas uvuče u krevet. I krasti konjak iz moja zaliha. Sve drei1

boce otišle.— Njoj je ponekad potrebno piće. Uveče, sestro. Da

bi mogla da zaspi.— Ach, nije to njoj potrebno za spavati! Ne, to je

neoprostivo. Naročito što u žurbi razbiti, mislim ona razbije onu vakuumsku Flasche.

Ovako predstavljena slika izgledala je crna. Ne može se poreći da ovakav stav nije bio donekle opravdan. Na ovaj ili onaj način, sa svim onim složenim motivima, Davigenova se gadno zapetljala. Spustio sam poslužavnik i studirao hrizanteme, pita-jući se kako ću ili da li ću uopšte moći da je izvučem.

— Sve je bilo u redu sa nama pre nego ta šenadošla. Topro sam upravlala vama i to će se vratitikada ona otišao, što mora smesta da bude. Da, onamora ići i sa dečko — sada pogotovo, za hvala vama,on je polje.

— Ali šta će biti s njom? Nema ni prebijene pare.U početak, da pokuša ona topra Hausfrau2,

°na rekla ima ponuda da pazi kuću od neki doktor.— Doktora Enisa?— To je.TT

o svakom slučaju ja sam spasao glavu. Trebalo jea ^smatram oslobođenim.

rekoh ^11*111 vašu . . . dobrotu prema meni, sestro —budet ~ ^~"а^ ' ' ' zar ne misu^e ^a ^i trebalo da e ^sto tako

milostivi i prema njoj?JtriT2 Domaćica.

165

)6,no na k-e-u ot u je i: т,i

nii i

— Zašto to trašite? Nedeljama pokušavate da je pošaljete kući.

— Mislio sam na bolnicu . . . lečenje, za Danijela — rekoh nemoćno.

— Pa, biće kod kuća da to dobije, u SpitaP koja ste već preporučili, koja je topra. Za nju, nema ništa jer je sva osuda za nju. Ona mora da ide.

Šta sam mogao da kažem? Dobio sam upravo ono ' što sam i želeo. Bio sam čist. Odjednom sam se i oslobodio mrlje. Грак, nisam se osećao prijatno. Ali bio sam u škripcu, nije bilo izlaza.

— Vi to morate da joj saopštite, — izustih na i kraju. — ja za to nemam smelosti.

— Idem pravo do nje. A vi ćete telefonirati I Flughafenu za mesta. Za isti dan koji šalemo Hajginsai Džemisonovu. To pravi isti put za sve.

Ustala je i pošla prema meni, osmehujući se | gotovo materinski, ali pri tom i starateljski.

— Dakle sada, Herr Doktor, sada ćemo imatidobro vladanje. Ako je tako, želim zadržati vas. Imateznanje i pametni ste. Dakle?

Bože, pomozi mi, ona me stvarno potapša po leđima. Počela je sa materinskim staranjem.

Morao sam da se povinujem. Otišao sam u svoju kancelariju i pozvao aerodrom, pošto sam se prethod- ; no pažljivo zatvorio. Nisam želeo da iko učestvuje u I onome što se događalo u gostinskoj kući, mada, kao što se pokazalo, nije bilo galame, sve je prošlo u ; mrtvoj tišini. Odmah sam dobio Cirih, a ubrzo i I Švarca, švajcarskpg službenika koji je obično poslo- , vao sa Mejbelom. Dobro smo se znali i kad sani izvršio rezervaciju za petak u 1410 na DC-6, četiri karte do Londona i dve dalje do Vintona vangartskom .vezom u 1630 ostao je još na liniji da, kao i obično, proćaskamo.

1 Bolnica.

S '66

__ Kakvo vreme imate?L0ge — odgovorih. To je uobičajeni početak aovora.

Švajcarci uživaju u svom pesimizmu po-^odom vremenskih prilika — leti ne mogu da podnesu Foehn, a zimi Bise.

__ Biće još gore. Biće više snega.__ Verovatno ste u pravu — rekoh.__ Da ne zaboravim, doktore — poče ženski da

se kikoće što je izraz švajcarske muške poverljivosti.__Jedna vaša prijateljica se stalno raspituje za vas.

— Oh? — rekoh oprezno.— Da. Uvek pita kada ćete opet da dođete u Cirih.

— Začu se njištanje od smeha. — Mislim da nedostajete toj vrlo lepoj gospođici Andersen iz Aktiebolaget Swenska Ornflyg.

Lota pita za mene i nedostajem joj. To me je malo razvedrilo i podiglo mi moral — došlo ]e kao melem na moj ego.

— Recite joj da ću uskoro doći. Ali nemojte da joj kažete tačno kada. Recite samo, za nekoliko dana.

— Ah! — opet je zanjištao. — Želite naturlich1 da je iznenadite.

Spustio sam slušalicu. Lota će mi skrenuti misli.Dobro ee mi doći. Karole, rekoh sam sebi, uskoro ćeš

biti ono što jesi. Imaš i uvek ćeš imati loš karakter. Toebi odgovara i potpuno si izvan svoje prirode kada _

pokusavaš da se stalno penješ pravom i uskom

o

1 Naravno.

167

*

XVIII

Voz je prolazio kroz Kilhberg i brzo smo se primieali eiriškoj glavnoj stanici. Svarcova vremen-ska prognoza se u celosti potvrdila. Težak i postojan sneg je zavejao dolinski put iznad Koare, tako da nije bilo moguće upotrebiti kola. Za mene je to bio povoljan zastoj. Ne samo da je putovanje bilo udobno i brzo, što je svojstveno najboljoj železničkoj službi na svetu SSB1, već sam — zahvaljujući smišljenom rasporedu naših sedišta — izbegao neprijatnu intim-nost malog zatvorenog automobila. Ovako, Davige-nova je zauzela jedno od tri prednja sedišta pored Džemisonove i Hajginsa, a ja i Danijel smo sedeli jedan naspram drugoga na suprotnom kraju dugog vagona. Kakvo olakšanje biti pošteđen prisilno zva-ničnog držanja od poslednja dva dana — nategnutih pokušaja da se zadrži normalan izraz lica u situacij koja bi lako mogla da eskplodira kao mina. Moram d odam priznanje Davigenovoj. Ako je nešto i osećala onda je to dobro skrivala. Nikakvih znakova bola, nikakvih reči Ш pogleda koji bi je odali. Za sestru je, štaviše, imala vedar i uglađen osmeh kada joj se zahvalila na svemu i oprostila se. Da, bila je čvrsta, za proteklih četrdeset i osam časova ona je spasla Mejbel da se ne pretvori u bojno polje optužbi, protivoptužbi i pogrda.

1 Skraćenica za Švajcarsku saveznu železnicu. (Prim. prev.)

168

problem mi je bio genijalac koji mi se prilepiopiiavica. Iako ništa fiije podozrevao što se tiče

^hovog odlaska, ipak je delovao uznemireno kao da •^a nešto na duši. Čak i sada, skupljen na sedištu, kradomice bi me pogledao ispod oka kad je mislio da ga ne gledam, a kada bih ga uhvatio u toj igri ukrutio 3i se kao preplašeni zec. I u razgovoru mu j'e nedosta-iala uobičajena visprenost. Tokom puta istrtljao je seriju beznačajnih primedbi kojima je, očigledno, skrivao neko unutrašnje komešanje.

— Moram reći. Lorense, da sam uživao u Švaj-carskoj. Tako lepa zemlja. Sneg je divan. — I dva puta je ponovio: — Možda ću opet imati prilike da je vidim, i vas takođe, jednoga dana?

Zamaralo me je da pronalazim prikladne odgovo-re na njegova raznolika razmatranja, a da pri tom ne zadrem isuviše u stvamost. Ali uskoro će doći kraj svim mojim mukama. Čovek može sebe da urazumi ako se odlučno suoči s elementarnim činjenicama, u koje naročito ubrajam priznatu istinu da se prošlost ne može povratiti. Ali ono glavno što je išlo u prilog mom držanju bila je izvesnost da je pokojni nesrećni Davigen bio žrtva svoje supruge. Da, svakako ga je ona sredila. Šta se može učiniti za takvu ženu? Saosećati s njom. Žaliti je? Odgovor je bio dvostruko negativan, to me je osnažilo. Mora se priznati da je imala svojih dobrih strana. Imala je petlju, a njene hKr U evetu ^^e su nenadmašne. Ali ko zna ne ih U jednog jutra, kad se probudim pun snene flubavi, našao arsenik u kafi?Ust ^6 usPorava3ući blago skliznuo u stanicu.tja ao sam i skinuo naše kapute sa kuke iznad sedišta. bu^en0va ^e Pom°gla ostalima. Nisam osetio potre-nia olzmenmi

ma i jednu reč s njom tokom putova-kofer UiSt^° sam Prozor' ^ао znak nosaču da uzme koja ^ X enusmo za kolicima do avionske poslovnice e nalazila na samoj stanici. Još deset minuta

169

brze usluge i već smo se kotrljali u aerodromskom autobusu duž Štampfenbahštrase, prema Klotenu Proverio sam uslove leta: aerodrom je bio očišćen od snega i letovi su se nesmetano obavljali. Sve je išlo glatko, svi smo se ponašali po propisu. Otarasiću ih se za manje od jednog sata. I biću slobodan.

Dok sam se spremao da sebi čestitam, sve više me je obuzimala čudna i uznemiravajuća sumnja da se nešto neobično dešavaio sa Danijelom. Još uvek se lepio za mene, sada već manje pričljiv nemirno se vrteo na sedištu, brišući vlažne dlanove o kolena i posmatrajući me povremeno ispitivački. Počeli su da me brinu ti znaci pojačanog nemira. Nemoguće da tako brzo dođe do novog krvavljenja. Bio je pun mojih trombocita. Ako bi ipak došlo do toga, ceo moj program bi bio uništen.

— Da li se osećaš dobro? — oštro sam ga upitao.— Da, hvala . . . Jesmo li blizu aerodroma? Autobus je sada bio na novom kružnom putu na

drugoj strani Glatbruga.— Još samo deset minuta. Zašto pitaš?— Nadao sam se da ćemo još malo vremena

provesti zajedno.To me je ućutalo. Mada smo se dobro slagali, sve do

sada nisam pokušavao da analiziram njegova osećanja prema meni i pored očigledne činjenice da me je voleo. Nadao sam se da se neće raznežiti i praviti scene u poslednjem trenutku. Brz pogled po autobusu opet me je uverio da je bar Davigenova savršeno vladala sobom.

Napravili smo kružni luk i zaustavili se na aerodromu. Ostali su krenuli napred, dok sam ja sačekao prtljag. Glavni nosač nam uze stvari.

— Mala grupa ovoga puta, Herr Karol.— Imaćemo veću za Božić. Najmanjejridesetoro.— Divno. Volim tu mejbelsku decu.

70

рао sam mu dva franka. Napojnica nije obavez-ali vas mnogo više vole ako je date. Ušao sam kroz nalornatska staklena vrata. Glavni aerodromski hol se 'teže dobrih pedeset metara prema staklenom pro-L]iu koje gleda na piste. Na desnoj strani red švaicarskih šaltera, na levoj banka, radnje, kafana i kancelarije stranih avio-kompanija. U tom prostra-nom delu uvek vlada gužva i pomislih da sam izgubio svoje društvo. A onda, dok sam se gurao napred, odjednom sam zastao i opsovao. Stajali su kod švedskog šaltera — sa Lotom..

— Evo našeg dobrog prijatelja doktora. Kako si, dragi Lorense?

— Još uvek živ . . . mislim.Smejala se, ali me je pri tom pažljivo posmatrala.— Uvek pravi lošu šalu. Da li ih pravio i s vama,

gospođo Davigen, dok ste bili zajedno u Mejbelu?— Ne takve na kakve vi mislite. — Bila je

primorana da odgovori i, mada je to stalo napora, hrabro se držala.

— Za svaki slučaj, ja sam vas upozorila na njega. Nadam se nije vam pokvario lep odmor. Poznajem ga vrlo dobro, zar ne, Lorense? Ali nrje važno. Sve će mi ispričati kada vi idete.

Do davola, čak i sa svojim lošim engleskim uspela]e da me potkači. Izgledala je zanosno, bolje negoikada, u uobičajenom Diorovom modelu, tako da jeDavigenova pored nje izgledala pet godina starija. I°na ie toga bila svesna. U starom kostimu koji je na^3°] visio kao vreća i s onim usiljenim izrazom na licu,^ avigenova je toga takođe bila svesna. O bože, nisamr,^Je zaPazio da ie imala one čizme na sebi. Odied-n«m mi je bilQ žao nJe

brig^~ ^& u kiste želeli kafu? — Lota je preuzela pasoš ° društvu- — Ne- Onda, mogu dobiti vaše e ^ rezervacije, odvešću vas do aviona.

171

Uzela ih je od mene.— Znate — nastavila je — pošto sam bila ovde

pri vaš dolazak, mislim da je red i da vas otpremim.Kad su krenuli prema pasoškoj kontroli, cimnuo me

je za ruku. Sagnuo sam se; snažno me je vukao.— Odvedite me do klozeta.Uplašio sam se. Zar će sada da krvari, u posled-

njem trenutku.— Hajde brzo.Odveo sam ga dole u mušku prostoriju s druge

strane kafea.— Uđi tamo.Još uvek me je držao za ruku. Ugurao me je u jedan

klozet i zatvorio vrata. Sav se tresao.— Požuri, — rekoh. — Skidaj pantalone.— Nije potrebno, Lorense. Moram da vam ka-žem.

Ne bih podneo da vas napustim i možda više nikada ne vidim, a da vi mislite da vas nisam dovoljno voleo da bih vam poverio moju tajnu.

Potpuno iznenađen sedoh na šolju. Prišao mi je sasvim blizu, osećao sam njegovo užurbano disanje na obrazu.

— S ocem se tačno ovako dogodilo. Poslednjihnedelja kada se velika zgrada dovršavala postao jeveoma nervozan. Oduvek je pomalo pio viski, ali u tovreme mnogo više i kod kuće se stalno Ijutio, čak ivikao da za zgradu i uopšte za uspeh preduzeća trebazahvaliti njemu.

Brzo je udahnuo vazduh kroz jecaj.— U subotu popodne hteo je da nas povede da je

vidimo, ali majka.nije htela da ide. Sigurno je mnogopio za vreme večere. Ipak smo otišli. Na vrhu zgradeopet je počeo o tome kako smo sve izgubili. Vikao je:„Ne mogu to da podnesem i neću! Pokazaću Џnjima!" Majka je videla šta će se desiti i pokušala jeda ga zadrži, ali on joj se oteo, pri tom je iščupa°

172

ffiadić njene haijine i skočio. Oh, bilo je užasno ideti ga kako se obrće u vazduhu.

Opet onaj oštri, bolni jecaj. Bio sam kao prikovan ja sam takođe teško disao.J ___ Naravno, svi su, bar u početku mislili da seokliznuo. Kanonik Dingvol je oduvek bio naš pri;jatelj i odmah smo otišli k njemu da ga pitamo da li bi trebalo reći istinu. Saslušao nas je i rekao da ]e najbolje ćutati, ne reći da je otac samoubica, jer bi to bio veliki skandal za crkvu. Treba dopustiti da se posumnja, kako je to on nazvao. Postoji i drugi razlog. TStije ostalo nikakvog novca, apsolutno ništa. Među-tim, postoji polisa osiguranja na dve hHjade funti koju je deda Davigen ostavio na očevo ime i koja je namenjena za moje školovanje — zapeo je — ali u siučaju samoubistva ne bi je dobili.

Po jednoj odredbi, polisa se ne može isplatiti u slučaju samoubistva i Davigenova je, apsolutno nevi-na, preuzela svu sumnju i optužbe na sebe da bi dobila novac za Danijelovo školovanje. Sada mu više neće biti potreban. Kako sam se osećao? Vredi pogađati.

Plakao je kada mi je pružio raku. Uzeo sam je i drzao u svojoj. TJčinilo mi se da je hteo da me poljubi, to već ne bih podneo. Osećao bih se kao Juda prilikom preobraćanja. Glasnogovornik iznenada zakrešta kroz resetku na tavanici:

, " *" Svi putnici švajcarskog ieta 419 za London neka izvole na izlaz broj osam.~- Požuri — rekoh. Poiu r иуе^ me Зе čvrsto držao za ruku kad smo škivL ^ore' Lota je ostavila njegov pasoš na paso-salon A1^10^- Uzeh ga i požurismo dole kroz donji гЛ*каИ su nas kod izlaza broj osam. Hoćete li izgubiti avion? — reče Lota. 0r*da U vao sam se saHajginsom i Džemisonovom, a sam ^orao da pogledam u Davigenovu. Lice joj

173

se istanjilo. Uplašio sam se da neće izdržati. дц izdržala je; međutim, napor koji je ulagala iznurio je da, uništio je. Gospode, zaista je izgledala stara' bleda, zgrčena i bolesna. Rukovali smo se tek reda' radi. Imala je već unapred pripremljene reči.

— Hvala ti na svemu što si učino za Danijela, doktore Karole. — Preturala je po torbi koju je dobila' od avionske kompanije. Poznanstvo s tobom bilo je dobro iskustvo. Kako se više nećemo videti, daću ti ovo. Čuvala sam to za tebe dosta dugo. — Pružila mi je paketić u mrkoj hartiji. — Kada si me onog jutra napustio, da bi otišao na brod, ovo si, takođe, ostavio u mojoj sobi.

Primio sam ga, glupavo, nemajući pojma šta bi to moglo da bude. Zatim smo pošli prema izlazu. Stajao sam i gledao za njima.

— Sačekaj me — doviknu mi Lota preko ramena.Seo sam u salon i gledao u zamotuljak. Šta li je to?

Paklena mašina? Nije se čulo kucanje. Ni ja sam nisam dobro otkucavao. Svejedno, zašto bih brinuo? Otvorio sam ga. Antiklimaks. Bila je to knjiga, knjiga koju mi je Dingvol dao na dan Frenkovog rukopolože-nja. Otišao sam bez nje onog ranog jutra, kad sam j krenuo na brod. Stavio sam je u džep; Lota se vraćala.

— A sada, Lorense, šta imaš reći u svoju odbra-nu? Pravio si neke smicalice. Hoću objašnjenje pre nego što budemo opet zajedno.

-— Nemam šta da objasnim . . .— Ta jadna žena slama svoje srce što te napušta. Kad je

stupila u avion, suze su joj potekle. Strašne I suze...— Ne zbog mene. Mali je bolestan.— Još uvek?— Da.— Ima nešto više. Ja mislim ti spavaš s njom.

174

__Rekao sam ti, to je stara istorija. Misliš davam sa svakom. A šta je sa tobom?

s ___ Zar bi mogao da me osudiš ako jesam? Kadme tako dugo ostavljaš? Ali ja to ne činim. To je razlika među nama. Ali, nije važno. Još mi se dopadaš i sada smo zajedno za lep, prijatan provod. Radim do šest — dolazi čarter iz Helsinkforsa. Uzmi ključ od stana, idi tamo i čekaj.

Uzeo sam ključ.— Pripremi koktel za pola sedam. — Osmehnula mi

se onim njenim širokim zavodničkim osmehom.Kada je otišla odjednom me obuze grozničava

čežnja da odem gore na terasu i vidim kako poleće avion, da vidim još to poslednje od njih, ali potisnuo sam tu želju do onog čudnog bola ispod rebara i ugušio je. Okrenuo sam se i pošao prema izlazu, isprosio od jednog švajcarskog vozača autobusa da me poveze i dvadeset minuta kasnije već sam sedeo u Lotinom stanu.

XIX

Ne bih znao da objasnim zašto sam oklevao i šetao pet minuta ispred ulaza, a onda sam ipak ušao i upalio svetlo. Ako ništa drugo, bilo je pravo olakšanje naći utočište posle hladne, vlažne ulice, s prljavim snegom nagomilanim s obe strane. Stan je bio pri-jatan, topao i čistiji nego ikada. Rekla je da koktel spremim za pola sedam. Meni je, međutim, upravo sada bio potreban. Otišao sam do pokretnog bara, našao preostale kockice leda koje su se, još uvek čvrste, nalazile u termos-posudi, razbio ih i dodao džin i vermut. Ako bih pokušao da vam objasnim stanje u kome sam se nalazio, možda mi nećete verovati da sam sada, kada su prestale moje nevolje i kad sam opet bio slobodan kao ptica, zapao u najgoru depresiju koja me je ikada zahvatila. Teško bi se mogao opravdati način na koji sam čitav slučaj iskonstruisao protiv Davigenove, procenivši je sasvim pogrešno i otpremivši je kao sanduk neispravne robe. Prvi put posle mnogo godina osećao sam grižu savesti koju je još pojačala činjenica da sam odmah dojurio ovamo da bih legao u krevet sa tom mednookom švedskom droljom. Ne, ne, ipak sam preterao. Saberi se, Karole, treba da se opustiš, malo proveseliš i okusiš nešto od lagodnog života. Nema smisla brinuti zbog nečega što sada polako već postaje prošlost. Izvukao si se iz izuzetno gadne situacije. A šta bi i raogao da uradiš? Da iznajmiš jedan od Lotinih

176

mlaznjaka i da ih sustigneš u vazduhu da bi im rekao: rnolim vas, oprostite mi, hajde da se poljubimo i da budemo prijatelji? Zaboravi.

Dok sam sedeo i pijuckao opipah izbočinu nadžepu. Dingvolova knjiga: zbirka pesama FrensisaTomsona. Nejasno sam se prisećao: lepa knjiga uzelenom kožnom povezu, stranice neznatno izbledeleod starosti, prava nagrada za seminariste. Bacio sampogled na sat. Skoro još sat čekanja, i da bihrasteretio misli potražio sam pesmu koju mi jeMakijaveli obeležio. Tako sam sada mislio o tomčoveku koji je izigrao odredbu o samoubistvu, jer ciljopravdava sredstvo. Našao sam je, zahvaljujući svetojslici koju je upotrebio kao oznaku — Simon Martini,moj ljubimac iz ranih godina, mora da ga-je namernoizabrao — a naslov koji sam zaboravio glasio je:

3

Nebeski hrt.

oPreleteo sam pogledom preko pcvih nekoliko

stihova.

Bežah od Njega noć'ma i danima; Bežah od Njega kroz svodove godina; Bežah od Njega kroz lavirinte moga duha. Krio sam se od Njega u izmaghci suza Krio sam se od Njega u grohotu smeha. Hitah ka vidicima nade jasne, Ali oboren, survah se tada U titanske tmine ponornih užasa; Bežeći od čvrstog koraka koji me je gonio, gonio.

Naglo sam prekinuo, setivši se svega: praznag

r^va Posle Frenkovog rukopoloženja, u kojoj samiš ?° l- Рго^ао pesmu. Ovaj događaj mi je. sasvim

ie ч° lZ se^anJa- Podigao sam knjigu i opet počeo dacitam, sada mnogo sporije. Što sam je dalje čitao,

^regršt 177

sve više sam se naprezao da prekinem citanje. Nije bila u pitanju moja literarna sklonost, pogotovo ne u ovom trenutku. Ako sam prethodno bio utučen, sada sam još dublje potonuo. Ali morao sam da nastavim. Kad sam je dovršio, sedeo sam i dalje nepomičan, pogođen i zanesen njenom lepotom i mistikom.

Sada mi je postalo jasno poreklo moje fobije, onog tajanstvenog upornog proganjanja od kojeg nisam mogao da pobegnem. U praznoj crkvi na dan svečanosti, u stanju prenapregnutosti, preleteo sam očima preko pesme tek da ubijem vreme, jedva svestan njenog značenja i ovakvog utiska kakav je sad ostavljala na mene. Misli su mi tada bile zaokupljene drugim problemima, ali je moja podsvest zabeležila i duboko zakopala temu o grešniku koga Čovek nepre-stano proganja kroz lavirinte života. Simbol psa, zadržan u podsvesti, postao je simbol oslobođenja u mojoj fobrji. Naravno, sve sam to mogao razumno objasniti. Ali mi to nije pomoglo. Nije mi pružalo potpun odgovor, osećao sam se i dalje bespomoćan, ukaljan, usred godinama gomilanog blata koje je zatrpalo moju unakaženu mladost.

Piće sam ispio samo dopola. Spremljeno na brzi-nu nije bilo ukusno. Loš koktel se riikada ne može po-praviti dodavanjem džina. Bio mi je potreban drugi, svež i jak. Polako sam se digao, otišao kroz spavaću so-bu u kupatilo i prosuo piće. Kad sam se vratio, još uvek obuzet osećanjem da sam prljaviji od svakog ljudskog blata, pogled mi privuče krajičak kravate koji je virio iz zatvorene fioke Lotine ljupke švedske komode. Odsutan, kakav sam bip, uobrazio sam da je moja. Jedna od one dve koje sam nekada davno kupio kod Gridera. Izvukao sam fioku.

Kravata nije bila moja. I pored moje težnje ka luksuznijem životu, nisam sebi mogao da dopustim Contesse Mara mašne. Obe kravate su bile lepo

178

obležene poznatom malom krunom i inicijalima C. M. ТЈ fioci su bile još i dve šivene, veoma fine svilene košulje sa svežim mirisom perionice, s izvezenim monogramom C. de V. i lepom malom vrpcom pozadi na kragni: Brioni. Roma. Stajao sam i proučavao te de luxe stvarčice kao kleptoman u robnoj kući. Verovat-no me je ono ,,de" kopkalo. Razume se da sam ponekad malčice sumnjao u Lotu, ali sam ipak laskao sebi da sam jedini stalni momak za krevet. Zatvorio sam fioku i otišao do plakara. Bio je pun njenog divnog mirisa i prelepih haljina. Možda ih je dobila od C.'de/V., razmišljao sam. Međutim, jedna vešalica sasvim na kraju upadrjivo je odskakala od ostalih: sivo prugasto odelo, najfinvjeg kvahteta. Prostačka radoznalost me natera da sebe još više povredim. Pogledao sam marku na unutrašnjem džepu: D. Ca-raceni. Via Boncompagni 21. Roma — najbolji krojač Italije, verovatno i Evrope. C. de V. mora da je princ, ili neki prljavi špekulant. Uvek sam sebi obećavao da ću, ako ikada budem imao novaca i odem u Шт da bih svratio do pape, sašiti odelo kod Karačenvja. Sada sam, eto, video takvo odelo. Avaj, nije bilo тоје.

Gurnuo sam vrata od plakara i vratio se u dnevnu sobu. Napravio sam stvarno jako piće; jedva sam osećao martini od džina, ali sam ga sručio u sebe. Pripremio sam još jedno takvo piće i seo. Nisam otpio više od gutljaja, kad začuh okretanje ključa u bravi. Koliko li ona ima ključeva? upitao sam se, kad Lota uleprša u sobu.

— Baš lepo. — Zastala ]e za trenutak, nezado-"voljna. — Gost pije pre nego domaćica dode.,.„ Nisi ti domaćica, već prihvatilište za uvažene iicnosti.

~~ Ne budi tako mudar, inače se još više'naljutim te«e. A onda ti se neće lako oprostiti. Šta oprostiti?

12»П9

— Čućeš. — Prišla je bliže, bacila torbu i kapicuna kauč i sela, pokazujući, kao i obično, primamljivudužinu svojih lepih nogu. Ali večeras me to nijeuzbudilo. — Daj mi brzo jednu čašu pre nego seokupam i presvučem.

Sipao sam malo razvodnjen ostatak koktela iz staklenog miksera.

— Da. — Otpila je gutljaj i nadurila se. — Moram da znam sve o tvojoj ženski Davigen. Mada ne mogu da verujem, ti si spavao sa njom.

— Zašto ne možeš da veruješ? — To me više nije interesovalo, ali sam hteo da je naljutim.

— Zato što je, iako je očigledno grdno zaljub-ljena u tebe, toliko neprivlačna. Takva mala vreća od žene.

— Nije zaljubljena ni u koga. I nije vreća.— Grešiš. Ona je luda za tobom. Što se tiče izgleda,

prilično je propala. Zar nisi opazio one linije ispod očiju?— Ta jadnica je imala vrlo surov život. —

Nerazumno, ali iz nekih neobjašnjivih razloga počeo sam da se ljutim zbog tog ocrnjivanja Davigenove. — Naročito u poslednje vreme. Ali, možda će te intereso-vati, u tvojim godinama bila je đavolski dobro građena, bolje nego ti sada.

— Hvala na komplimentu, moj škotski džentlrne-nu. — Najgore je kod tih plavuša što kada pocrvene izgledaju kao kasapske kćeri s oksidisanom kosom.

— Držimo se same stvari. Jesi li me prevario sa ta žena?

— Jesi li ljubomorna? — Osećao sam gotovo morbidno zadovoljstvo da je izazovem.

— Ako želiš da razumeš mene. — Stisnula je usne i pogledala me pravo u oči. — Mada ne bih bila tako obična da imam ljubomoru, volim te i bolno bi me vređalo da vodiš ljubav izvan privilegije na moj krevet.

180

— Znači ceniš me u tome . . . u tom svetilištu?— Zašto ne bih? — Gubila je kontrolu, ili nije

govorila sasvim iskreno. — U tome si vrlo dobar, najbolji koga sam uopšte znala. Zatim, kada nisi takav kao večeras, ti si stvarno divan i zabavan sa svim tim lažima kojima se smejem. Sada, međutim, želim istinu. Zašto si spavao sa gospođom Davigen?

Gledao sam je u oči.— Zašto si spavala sa C. de V.?Lice joj je izgubilo boju. Sada više nije bila plavuša.

Već pravi albino. Usledila je duga tišina. Ovlažila je usne.

— Ko ti je rekao za njega, Švarc?Zavrteo sam glavom.Pokušala je opet, ogorčenije.— Neko drugi od moji dobri prijatelji sa aero-

droma? — Kako nisam odgovorio, nastavila je.— On je samo prijatelj. Vrlo otmen, stariji, u stvari

prilično star italijanski džentlmen.— Ne toliko star da ne bi menjao košulje u tvojoj

spavaćoj sobi.— Tako? Ti si bednik, podli špijun.— Da, ja sam podlac. I večeras ne nastojim da

budem bilo šta drugo.Naprezala se da ostane mirna.— Hajde, zaboravimo to, Lorense. Ti si pogrešio. Ja

sam pogrešila. Dva zla čine jedno dobro.— Samo u Švedskoj — rekoh i ustadoh. Idem i

neću se više vraćati., — Nemoj da ideš . . . spremiću nešto za večeru.

p^mo zajedno, kao i uvek. — IspružilaJe ruku.^okušavajući da se smeši, nudila se. — Šta se tooešava s tobom? Uvek kažeš da imaš od svega po dvaza mene.j Sada imam po jedan od ničega. — Znao sam

a sam sam sebi prerezao grkljan i da ću zbog togaazaliti, ali to sam morao da kažem.

181

Ćutala je Ijuta i, mislim, postiđena. Kada sam izlazio kroz vrata, doviknula mi je:

— Nemoj usuditi se da ikada opet dođeš. Zaobišao sam lift i sleteo niz stepenice tačno na vreme da uhvatim taksi iz kojeg je izlazio neki putnik — voleo bih da je to bio C. de V., ali nije. Ubacio sam se pozadi i rekao: Ziirich Bahnhof1. Bio sam besan na samog sebe kao što je i ona bila, potpuno svestan da sam zabrljao sve što sam uradio toga dana i da sam se sada koprcao na podu besno udarajući oko sebe. Ali sam, pri tom, ipak pokušavao da sve nekako sredim, da odstranim celu tu zbrku iz mene i, iznad svega, umirao za još jednim, očajnički neophodnim, pićem.

1 Železnička stanica.

XX

Isplatio sam taksi i uputio se pravo do stanične Auskunft1. Nejasno sam se sećao da voz za Koaru kreće negde oko devetnaest časova. Preleteo sam pogledom preko ervenih brojki rapida i otkrio da večernji ekspres ide samo subotom. Ali u crnoj Abfahrt2-ko\oni za putničke, drugorazredne vozove polazak je bio određen za 19,15. Pogledao sam na sat, bilo je 19,13. Neka potpora mi je bila potrebna i znao sam šta bi moglo da mi je pruži. Imao sam jedva dva minuta da trknem do bifea, kupim flašu votke i stignem do ulaza na peron broj devet, pre nego što se zatvorio.

To je bio šinobus, stvarno ne de luxe, najjevtinije i najsporije prevozno sredstvo u Švajcarskoj, razume se bez Speisewagen3. Bio je gotovo prazan. Ko ide do Koare u to doba godine i u to doba noći? Dok smo mileli kroz predgrađe Ciriha, počeo je da pada sneg, velike uskovitlane pahuljice žutele su se pod neon-skim svetlima prljavih, pustih ulica. Drhteći od zime, spustio sam zavese u praznom odeljku i, bez mnogo "vi ■ ' Prot^v

propisa, upaho sam grejanje na dva. Nije skljocnulo. Biće to dugo, tužno i studeno putovanje, У za.hvaljujući hvale dostojnoj karolovskoj dovitlji-°sti imao sam anestetik protiv bolesti, protiv razoča-

InformacijaPolazak.Vagon-restoran.

183

ranosti što sam sve zabrljao, što sam podbacio i protiv gađenja nad samim sobom koje sam iznenada osetio tog popodneva. Smestio sam se u ugao na tvrdoj drvenoj klupi, podigao kragnu na kaputu i počeo da razgledam bocu.

Nalepnica je bila na nemačkom.

Superslovenska votkaSpecijalno za izvoz.Ova čista votka je napravljena pooriginalnom slovenskom receptu odčiste raži i slada zelene raži a ne,kao što je to slučaj sa lošim konjacima,od krompira i kukuruza.

Verujmo Švajcarcima da uvoze samo najbolje. Dva seljaka su upravo prolazila idući u prednja kola; gumuo sam flašu u džep od kaputa. Tako dakle, Karole, pomislih jetko, sad imaš pregršt raži u džepu, što prirodno sledi posle tvojih mlađanih skitaranja i nadam se da će ti to utoliti glad. Došlo je vreme da se proba, jer sam sada bio potpuno sam.

Kako sam bio umeren, Ш bar obazriv pri piću, nisam bio naviknut na preterane količine. Ovo sam izmislio kao izgovor da bih sa sebe skinuo odgovor-nost za događaje koji su usledili te neverovatne valpurgijske noći. Izvadio sam pregršt raži. Pošto nisam imao čašu, morao sam da pijem iz flaše. Nisam dobro primenio složenu tehniku zavaljene glave, tako da sam se zagrcnuo i zakašljao. Uprkos tome, uspeo sam da otpijem dobar gutljaj koji mi je, doduše, zagrejao utrobu, ali nije ublažio jad koji se sada još pojačao otkrićem da Sloveni nisu preterali samo u čistoti nego i u jačini. Ovaj proizvod mora da inia preko dvesta posto alkohola i verovatno će mi jetra istruleti.

184

Ali, zar nisam zaslužio da se mučim? Kakav sam ja to matori skot, kakva svinja, kakvo trulo kopile! I lcakva velika budala da skončam zbog te prokleto lepe pesme. Sve je to, naravno, Dingvolovo delo. Vero-vatno je očitao devet misa da bi odložio njeno dejstvo i postigao pun pogodak u određenom psihološkom momentu kada sam najranjaviji.

Došlo mi je da žestoko prokunem tog starog smutljivca. Ali ne, to ne bih mogao da uradim, naročito ne sada kada se posle drugog gutljaja više nisam osećao tako beznadežan. Karole, rekoh sebi, ne očajavaj, pred zoru je uvek najcrnje.

Tako ohrabren, nategnuo sam flašu i treći put, stručnije i sa boijim rezultatom — možda ta votka i nije zdrava, ali bez sumnje deluje kao gvozdena zavesa. Opet je iz mene progovorio stari karolovski moral, ustajući u svoju odbranu, i krv je počela jače da pulsira, a raspoloženje da se popravlja. Da, mogao sam sebe vešto da nateram da sve to zaboravim, da otklonim celu tu složenu zbrku i pripremim se za budućnost. Život je pun grešaka, svako ih pravi, po čemu bih ja trebalo da budem izuzetak od pravila? Svi smo mi grešnici, čovečanstvo je grešno. Čemu kuknjava, čemu liti krokodilske suze? Ne vredi plaka-ti nad prolivenim mlekom. Jedino je razumno sve izbrisati i početi iz početka.

Dok me je voz truckao kroz snežnu pomrčinunaviše prema planinama, ostavljajući za sobom dolinu

i zastajkujući na usputnim stanicama, nastavio samkonzumiranje raži, što me nije samo rasteretilo, većvelo * u stanje fizičke i mentalne euforije, u kome su; sve moje sposobnosti, mada unekoliko pomućene,

rasplamsale do abnormalne aktivnosti. Trenutna si-^асзја u praznom vagonu nije pružala nikakve mo-

Mucnosti da moje ekstenzivno raspoloženje dobije jošs^ maha. Razgovor sa kondukterom, koji me je

no Pogledao i brzo probušio voznu kartu, pokazao

185

se isto tako bezuspešan. A pesma bi u ovakvim okolnostima predstavljala vređanje dobrog ukusa. Umesto toga sam, zatvorenih očiju i ljuljajući se џ ritmu voza, izmišljao seriju briljantnih situacija koje su išle meni u prilog, najzabavnijih situacija na sudu, koji je na moj zahtev specijalno sazvao Vatikan, i pred kojim sam uz papski blagoslov optužio za zlodelo Dingvola, koji se pojavio u kiltu na veliko veselje Njegove svetosti. A šta je zlodelo, pitao sam se, cerekajući se. Pored svega, voleo sam tog starog gorštaka.

Dva 4sata kasnije, kada sam se sručio na pusti peron u Slevaldu, ostavljajući praznu flašu na polici za šešire, gotovo sam već lebdeo ali pijano opažajući sebe, svoju okolinu i svoje stanje. Ovo poslednje me je ubedilo, posle usredsređenog proučavanja staničnog sata, na kome sam najzad uspeo da odgonetnem da je jedanaest i dvadeset, da ne bi bilo mudro da se odmah pojavim pred dobrom sestrom. Bilo je nagovešteno zahlađenje i doista sam već cvokotao zbog arktičkog vetra nabijenog ledenim pahuljicama, koje su vitlale po pustom peronu. U mom odsustvu zavladala je snežna mećava. Gde bih mogao da nađem sklonište i nešto za jelo? Dok sam „plovio" kroz selo, to osećanje je podstakao i dubok, vlažan sneg, i razmišljajući o kafi, morao sam da priznam da je Edellman zatvoren. Do đavola, sada je sigurno sve zatvoreno i po mudrom švajcarskom običaju zatarabljeno, izuzev Pfeffer-mtihle. Nezvanično, to se zdanje nikada nije zatvara-lo. Ali tamo bih, bez sumnje, morao još da pijem i što je još gore satrlo bi me sećanje na šahovski meč. Taj meč i njegov mladi učesnik, kao i njegova roditeljka, odsad će biti izbrisani iz mog sećanja. Moram da rizikujem mogućnost da me Hulda čeka budna. Cak i u tom slučaju sve će biti sređeno na njeno veliko zadovoljstvo. S tom mišlju krenuo sam uzbrdo do glavne ulice sela.

186

Brdo je bilo strmo, upadao sam u raskvašeno blato do članaka, a tamo gde je sneg već ranije napadao često sam propadao do kolena samo zbog jednog nesmotrenog koraka. Vetar me je udarao po zubima, nastojeći da mi ih saspe u grlo. Sve u svemu, kad sam stigao do polovi&e, zapazio sam da se borim za vazduh i da se držim za neku ogradu. Bilo je dovoljno smešno već i to što je ograda pripadala crkvi, ali bilo mi je još smešnrje kada sam shvatio da će mi baš to zdanje pružiti neophodan odmor 'pre nego što ponovo krenem višom padinom za Mejbel. Kao i obično bila je otvorena i primila me je u svoj mrak i tišinu kad sam uteturao unutra, zabavljen osećanjem da učestvujem u vicu stoleća.

Razume se, počastio sam sebe prvom klupom. Seo sam i očistio sneg sa sebe. Ne zato što mi je smetala vlaga — imao sam osećaj prijatne naparenosti kao u sauni, što me je podstaklo da zamišrjam kako se parim u toj mračnoj, trošnoj crkvi. Međutim, nije bila, sasvim mračna, odjednom sam primetio malu crvenu svetlost koja je treptala kao oko. Gorela je u podnožju barerjefa na zidu. Iako je samo žmirkala u crvenoj caši s uljem, užareni sjaj se rasipao unaokolo, znao sam da me On i sada gleda. Ali te noći ništa me nije moglo uznemiriti, imao sam odgovor na svoju idiotsku tobiju, imao sam odgovor na sve i u trenutku mi se cela situacija učinila zabavnom. Prsnuo sam u glasan smeh i uzviknuo:

— Nisi očekivao da me ovde vidiš, zar ne?P ,.^aravno> пЧе ^ilo odgovora i to me je razljutilo. odigao

sam glas i odgovorio umesto Njega:Q, Sigurno te nisam očekivao, doktore Karole. — gra У°Г

^e- ^^° savrš€no jasan uz mali odjek sa te g1 Ј?°£ zida. — Kao što sada već znaš, pratio sam vidirn ama' a^ ^ez шРепа- J Das m^ Je mil° što te

187

Opet me je spopao napad smeha. Činilo mi se da će biti zanimljivo i zato sam stavio noge na klupu j uzvratio kompliment.

— Ne misliš ti to stvarno, samo si učtiv. Plašimse da ti možda ne smetam.

Opet sam viknuo. ->**— Volim da me uznemire. Noć je ovde duga,

provodim je sam sa sobom.Uživao sam u svemu tome, hteo sam da se nastavi i tako je i bilo.Ja: — Hoćeš da kažeš da te niko ne gleda cele noći?^Čovek: — Otac Zobronski me ponekad obiđe. Ima

tuberkulozu i ne može da spava od kašlja, tako da svraća na razgovor sa mnom.

Ja: — To te malo oraspoloži?Čovek: — Naravno. Međutim, to neće još dugo

trajati, mesto mu je već rezervisano za iduću godinu.Ja: — Biće premešten?Čovek: — Ne, sahranjen. Devetog oktobra.I tome sam se opet nasmejao, ali ne baš od srca.

Zašto datum? Reklo bi se da mi stvari malo izmiču iz ruku.

Ja: -— O tome bi se još moglo razgovarati, ima kavernu samo na jednom plućnom krilu.

Čovek: — Na oba, doktore. *Sada je već preterao, morao sam da ga zauzdam.Ja: — Molim te, poštedi me svog sveznanja. Ne

želim da te vređam, ali ti si samo parče zalepljenoggipsa^ na zidu. r

Čovek: — Potpuno si u pravu, dragi Karole, i џ bih više voleo da me nisu zalepili na zid ove napola prazne, maie crkve. Naravno, radujem se deci kad mi dođu, i tebi ukohko uopšte dođeš, ali kao što nasluću-ješ, često sam vrlo usamljen i namrgođen.Ja: — Više bi voleo neku od većih crkava u gradu?

Čovek: — Da, crkvu u kojoj bih mogao da sretnem neke ozbiljnije grešnike, a ne sitne prestupni-ke kao što si ti, doktore Karole.

Zar sam ja to rekao? I ovo mi se, kao i datum, nepromišljeno omaklo. Pogodilo me je. Mada sam Ga jedva video, uvređeno sam pogledao u njegovom pravcu.

Ja: — Oprosti, zar moramo biti toliko lični? Vrlo dobro znam da si oduvek imao nešto protiv mene.

Čovek: — Grešiš, dragi moj Karole. Bio sam ti vrlo naklonjen u tvojoj mladosti. Mislim da si imao malo poštovanja za Mene.

Ja: — I ja mislim. — Naterao me je da to kažem.Čovek: — Nisi se plašio da Mi gledaš u oči. I nisi

pokušavao da me izbegneš kao što sada činiš.Ništa nisam rekao. Kad sam započeo ovu šalu nisam

očekivao da će se pretvoriti u seciranje mog karaktera. Nastavilo se u tom smislu.

Čovek: — Bio sam zaista ponosan na tebe nekoliko puta. Sećaš li se kako si se divno poneo kada su te odveli u zatvor zbog toga što si pomogao onoj unesrećenoj devojci?

Da li je to Karol rekao? Naravno, budalo. Ne uobražavaj da si ti izazvao ovo čudo. Zagrejao si se od razane votke i sam sebi odgovaraš na pitanja. Ipak, sve je to bilo đavolski neobično i osetih neprijatno Probadanje u lobanji, kad On nastavi:

Ali kad si počeo da se nemarno odnosiš prema svom cenjenom zvanju, umesto da ga obavljaš strplji-

3 ! humano, počeo sam da gubim veru u tebe. уг a: —■ I pored toga motriš na mene, zar ne? — ^orao sam da nastavim.sluv •v.e'£: — Da, retko odustajem čak i u najtežim nnrSiev"na' a ti si podvojena ličnost zbog svog ^rekla i vaspitanja.

rozreo me je, morao sam da priznam:

189

Ја: — Tačno.Čovek: — Prema tome, uvek si imao prilike da tvoja

bolja strana prevagne nad onom gorom.Ja: — Moja gora strana! — Ustao sam. Počeo sam

da se ljutim.Čovek: — Oh, ne zameram ti toliko na lažima, često

su veoma zabavne, mogao bih čak da ti progle-dam kroz prste ljubavne podvige, budući da si, na nesreću, seksualno veoma privlačan iako nisi baš naročito zgodan, zbog toga valjda žene i žele da spavaju s tobom. A one koje to neće, kao tvoja dobra glavna sestra, materinski te prisvajaju.

Ovim me je silno pogodio — kad samo pomislim na svoju tehniku, sve napofe koje ulažem da stvorim atmosferu, ploče koje sam kupio i puštao u tu svrhu. Nije me poštedeo ni u čemu. Taman sam hteo da pokrenem tu stvar, kad me On iznenada prekide zajedljivim glasom:

Čovek: — Bramsova Četvrta simfonija je najefi-kasnija, zar ne? Kaznežuje i opušta. Potom sledi Igra sabljama. Divlja i uzbuđujuća! Kako si bistar mali grešnik postao, Karole.

Oduzeo mi je dah. Da li je moguće?! On . . . ne, to se bore dve strane moje lienosti. Ipak sam hteo da se odbranim od Njega:

— Zar mi ne veruješ da mogu da se zaljubim?Čovek: — Nemaš ti ni predstave o značenju te

reči. :Nastavio je da me zasipa.Čovek: — Ne, Karole. Ne mogu da ti oprostim

gotovo potpunu neodgovornost, tvoj nedostatak ljuba-vi i samilosti prema drugima, tvoju olaku ravnoduš-nost prema onima kojima si naneo ozbiljno zlo.

Glas — bio sam suviše pometen da bih razlikovao čiji je, moj ili njegov — izgubio je svoju mirnU razboritost i postao oštar.

190

— То је ono, Karole, što te je dovelo do ivice tvoiih snaga i ako se makar malo ne promeniš, upozoravam te s punom ozbiljnošću, bićeš nepovratno izgubljen.

— Izgubljen?Da И je to moj oslabljeni glas, ili samo odjek?

Strašno ubeđenje se stvorilo u meni da, ako sam ja još uvek bio taj koji govori, onda mi je On stavljao reči u usta.

— Da, izgubljen, Karole. Poštedeću te duhovnihimplikacija te reči. Ali čak i u njenom materijalnomznačenju, bićeš izgubljen. Zahvaljujući svojoj duhovi-tosti, urođenoj veselosti i ostacima ranog vaspitanja,do sada si uspevao da se izvučeš nekažnjen. Ali, tomeje došao kraj. Tako neobuzdan, dopuštajući sebi sve,neizbežno ćeš se izopačiti. Postaćeš sebičan, indolen-tan, povijaćeš se kao trska na vetru, a kasnije, usrednjim godinama, bićeš uveli, istrošeni Lotario,zamoren i zasićen svojim porocima, mučen sećanjimana propuštene mogućnosti i saznanjem o sopstvenojpromašenosti.

Hteo sam da mu odgovorim. Pokušao sam. Nisammogao. ТЈ nastaloj tišini odjednom me obuze strah.Već izvesno vreme popustilo je blagotvorno dejstvoslovćnskog napitka. Njegovi pogubniji elementi na-plaćivali su sada danak od moje utrobe. Osećao sam

- siab, bolestan i bespomoćan. Iznenada postadohsvestan strašne tišine, sneg me je odsekao od sveta,

nasao sam se u hladnoj i morbidnoj izolaciji kao u>robu. Bili smo sasvim sami. Mi? Jesam li sišao s

u«ia? Novi talas straha me zahvati kad On reče:K Da li me još slušaš, Karole? Da li sam te

uoedio? ш treba da nastavim?Moram tome da učinim kraj inače će to biti moj ,,-,а^

Prisilio sam sebe da pogledam u pravcu Čoveka i viknuo sam;

191

- Za ime boga, prestani, ako si to stvarno Ti. A ako sam to ja, onda me ućutkaj.

Pre nego što je odjek utihnuo, začu se neki zvuk, kao da su se vrata otvorila i na hladnoj promaji žmirkava svetlost se naglo ugasi. Nastala tmina me je ščepala i držala zarobljenog u nepojmljivoj i neopip-Ijivoj dimenziji s one strane vremena i prostora. Hteo sam da ustanem i potrčim u bezumnoj težnji da pobegnem. Nisam mogao. Udovi se nisu pokretali. I tada, u toj bezdanoj tami, koraci su se približavali narušavajući muk. Sleđen od užasa, našao sam se opet u onoj bezimenoj ulici. Bliže, sve bliže. I tu je gonjenju došao kraj. Pokušao sam da vičem, ali me glas izdade. U samrtničkom strahu očekivao sam ono što je moralo da dođe.

Mali svetlosni krug osvetli mi lice. Zobronski se nadnosio nada mnom sa malom električnom lampom u obliku penkala.

— Doktor Karol, . . . vi. . . vama je zlo.— Pazite, — zakreštao sam — sada će mi biti. Burno sam se rastao od „slovenskog društva" —

drugog i nije bilo, nisam jeo od doručka.— Izvinite, — najzad sam prodahtao. — Po celoj

crkvi. Očistiću.— Ne, ne. Ja ću to ujutro srediti. Uvek ustajem

mnogo pre mise. Ali. . . morate sada da dođete, skuvaću vam kafu.

Kafu — nije mogao da ne oseti miris čistog alkohola. Pustio sam da me uzme za ruku i povede kroz sakristiju. Morao je da me vodi, kao da noge nisu bile moje. Nekako smo stigli do njegove sobe. Kao što su mi rekli, bio je siromašan: jevtin otoman, drveni sto, dve tvrde stolice i raspeće.

— Hoćete li da legnete? .Zavrteo sam glavom i seo na stolicu. Još uvek me je

posmatrao ispitivački i brižno.

192

—' Stigli ste do skloništa.Morao sam nekome da ispričam, još uvek sam bio

izbezumljen. Sve sam mu rekao i na kraju dva putaponovio:

.— Razgovarali smo jedan s drugim, kao što sada s

vama razgovaram.Samo mi je stavio ruku na rame i rekao:— Prvo .. . vaš kafa.Izišao je. I dalje sam se osećao kao da su me tek

pokupili iz mreže ispod trapeza. Zobronski je bio negde u blizini. Čuo sam da se zacenio od dubokog, bolesničkog kašlja — velika kaverna, pomislio sam: ne, sudeći po kašlju treba da su dve. Ubrzo se vratio s velikom šoljom kafe. Pomislih: sigurno se to tako pije u poljskim semeništima i biće da je isto tako erzac--kafa. Međutim, na moje iznenađenje bila je dobra i to sam i promucao uz zahvaljivanje.

— Moj veliki luksuz — reče. — Poklon dobrogEdelmana.

Ćutanje. Šta će mi se sledeće desiti?— Osećate li se bolje?— Da .. . hvala. — Čak sam rekao — oče.Opet ćutanje. Seo je na drugu stolicu.— Sine moj, —■ započe i polako nastavi

ispravnim školskim engleskim — nisam od onih kojipotcenjuju čuda. Međutim, odgovor na tvoje . . . tvojetegobno iskustvo je veoma jednostavan. Upravo sirazgovarao sa svojom sopstvenom savešću. — Zastaoie f' !?* .suzbio kašalj. — Katolička savest je čudan i^astrašujući fenomen, pogotovo ako se stvori u namaQ[Čnvrn S°dinama. Od nje se nikada ne može pobeći.otr> rt П* otPacliiici ne mogu do kraja izgubiti i zato je— okf* UVek iedna kreatura. Noćas, kada si bio . . .čaien Vao ^e — prestimulisan, oslobođen svoje uobi-smo ontrole. savest je preovladala u tebi. ObičnoRieđi ?X °ni ^0^ isPituiemo svoju savest. Noćas je,

ХШ1> savest tebe ispitivala. I sudila ti.13 ^egrtt raži

193

Ćutao sam. Objašnjenje je izgledalo dovoljno logično da ublaži dramu koja se odigrala u meni. Ne, ne sasvim. Nisam mogao da mu postavim pitanje o onom fatalnom datumu, devetom oktobru, ali to me je nagnalo da zadržim svoje mišljenje.

— A sada, sine, — reče značajno — vidim da si u ;jnevolji. Molim te, ukaži mi čast i reci mi sve.

Potpuno sam omekšao, nisam više bio Karol, već I krpa za sudove, propuštena kroz mašinu za ceđenje i obešena da se suši. Nalakćen na sto ispričao sam mu sve. Bilo je mnogo toga i saslušao me je u potpunoj tišini.

— Sada — reče — daću ti oproštaj grehova.— Hoćete da kleknem?— Ne, još se ne osećaš dobro, ja ću kleknuti pored

tebe.Nisam mogao da ga sprečim. Zatvorio sam oči ] dok

je mrmljao reči molitve. Nisam mu se podsmevao i, ako vas baš interesuje, nisam ni želeo. Ustao je, okrenuo se od mene i kašljao neko vreme — uzdržao se dok se molio.

— Sada ću telefonirati dobroj sestri da doveze, kola.— Ona nije vozač — upozorio sam ga. — Ukoli-ko

i siđe, gore sigurno ne bi mogla da se vrati.— Onda ću ja da te odvezem.Otišao je da telefonira. To je potrajalo izvesno

vreme, možda je linija bila prekinuta. Nije, sada jegovorio sa sestrom. Mada sam izgubio predstavu ovremenu, na moje iznenađenje brzo je stigla. Sve dokse nismo našli na zadnjem sedištu kola nismo progo-vorili ni reč. Hteo sam da vozim, iako sam znao da jeto besmisleno: glavobolja me je razdirala i još uveksam bio sav rastrojen. Zobronski je insistirao da onpreuzme volan. .

— Oh, kako nepravedno ja vas optužila. -^"Hulda mi je mumlala za vratom. — Tako dugo ja j

194

sedim čekajući, misleći vi ste na neki rđavo mesto u Cirihu. A sve vreme tako bolestan vi tražite sklonište u crkva i sa molitvama, also, čujem tako. — Obujmila me je rukom oko ramena. — Sada sve bole među nama, mein lieber Herr Doktor. I kad ja učinim vas uskoro topro, mi radimo uvek mit grosser Freundschaft1.

Zobronskom je pošlo za rukom da nas doveze, iako smose dva puta zamalo našli u jarku. Hulda je insistirala da se on kolima vrati do crkve. Zatim me je povela u sobu, ne ispuštajući me iz materinskog zagrljaja.

— Malo topre vruće supe, lieber Herr Doktor, a onda u vaš topao krevet. ..

Sve se svršilo dobro po mene. Ona je imala materinski instinkt, a ja sam umeo da ga iskoristim. U Mejbelu su dani opet bili srećni.

u velikom prijateljstvu.

13«

XXI

Izašao sam iz zamomog i prljavog voza još uvek pun tunelskog dima i krenuo niz stanične stepenice prema zvucima muzike. Da li je to mesna bleh--muzika svirala specijalno za ovu priliku? Ništa nije tako dobrodošlo i toliko okrepljujuće kao razdragani „Suza"1

marš! Ali to što se orilo bila je Mudi i Sanki2 procesija; devojke iz vojske spasa svirale su u tambu-re i pokretni harmonijum stojeći u krugu ispod vlažnih svodova perona, praćene nekim psom lutali-com koji im se, s nosem uprtim u nebo, pridružio u sostenutu.

Setio sam se da haleluja počinje rano po podne u subotu, prolazi duž Venela i stiže do Market skvera otprilike u vreme kada se otvaraju krčme. Izuzev te grupe, pod mokrim svodom nalazio se samo još jedan nosač. Ni traga od taksija. Spustio sam torbu i oslovioga-

— Gde mogu naći taksi?Podupirući se leđima o stub bio je zauzet izvla-

čenjem ostataka nikotina iz pikavca koji je prikleštio između palca i kažiprsta. Iskašljao se pre nego što je odgovorio:

1 Susa Džon Filip (1854—1932) poznati američ. kompozitor marševaišef vojnog orkestra s kojim je priređivao uspešne turneje po svetu. (Prim-prev.)

2 Mudi Dvajt Lemen (1837—1899) evangelistički sveštenik; testiosarađivao sa Irom de Sanki s kojom je obišao SAD i Veliku Britaniju u

duhovnoj misiji. Osnivači su poznatog američkog evangelističkog My»instituta. (Prim. prev.)

196

— Na utakmici su..— Može li se pozvati Henderson?— Ne rade subotom popodne.I dalje sam prebirao po sećanju.— A MakLohlen?— To je sada pogrebno preduzeće.— Znači, rhoram da idem peške?— Tako je, brate.Ovaj bratski doček, mada je ponešto dugovao

holivudskoj infiltraciji, izrečen uz iznenadni tambu-raški krešeendo i otegnuto zavijanje psa, bio je u najmanju ruku ohrabrujući. Učtivo sam mu se zahva-lio, podigao torbu i krenuo. Pratio me je pogledom sa gotovo neprikrivenim nepoverenjem.

Napolju je padaia kiša, ali po lokalnim merilima samo je sipila. Torba nije bila laka, jer sam unutra imao knjige, a bio sam i umoran posle dugog noćnog leta.

Zašto je, pitao sam se, moja sudbina tako zverska da sam opet rnorao da dovučem sav svoj prtljag u ovaj bezbojni mali grad u kome su već nikle jezive novogradnje koje će uništiti svaku osobenost koju je grad nekada imao. Na mestu stare Akademije sa njenim baronskim kulama od aberdenskog granita sada se nalazio kompleks kancelarija od stakla i celika po kojima se i sada muvalo nekoliko službenika n?° ^na niorska čudovišta zatvorena u akvarijum. Dzordžijansko zdanje sa stubovima, u kome je bio smešten Filozofski klub kome je deda pripadao, nije vise krasilo prljavu ulicu. Tu su se sada konkurentske robne kuće razmetale svojim svetlećim reklamama Pogubnim za oči.

t .. Da se samo neka dobra duša setila da podignejumfalnu kapiju okićenu zastavama i veštačkim

nazama' koliko bi drugačiji bio moj ponovni ulazak

vu turobnu scenu. Ali zašto je neko morao da zna

197

za moj povratak? Baba i deda Brus bili su prikladno sahranjeni ispod keltskog krsta na lokalnom groblju. Istina, ostali su otac Frensis i neuništivi Dingvol, ali ako ste se već odlučili da od sebe napravite golemu budalu, onda je mudro odložiti sve uznemirujuće susrete. Dosta je svakom danu zla svoga, a za danas je meni bilo dosta moga.

Prošao sam još jedan deo glavne ulice i zatim skrenuo u Barnsajd rod koji je ostao gotovo neizme-njen. Karnedži biblioteka je i dalje bila obavijena plaštom viktorijanskog spokojstva, a pored nje se'još uvek nalazila ona mala radnja u kojoj sam subotom uveče, zaboravljajući na svoju podaničku dužnost prema kraljevskoj kući Brusovih, kupovao sebi za paru vruć, jeftin krompir. Idući tim putem morao sam da prođem pored crkve koja je u ovo vreme obično bila pusta. Premestio sam kofer u drugu ruku i zašao za ugao ulice.

Opet grešiš, Karole! Kad sam ugledao crkvu, ispred njenog glavnog ulaza stajala je duga kolona kola oko kojih se tiskala gomila sveta. Verovatno pogreb — možda je stari kanonik najzad razrušio mesni mit o svojoj besmrtnosti. Ne, to je venčanje. Opazio sam bele trake na automobilima od kojih su neki već polazili. Oklevao sam. Da skreneš opet u Vajtington, Karole? Nikada. Dostojanstvo i pravo na prolaz mi to nisu dopustili, osim toga mogao sam se opkladiti da ću se neopaženo provući u opštoj gunguli.

Ubrzo sam korak, ali preticala su me kola koja su zaokretala prema restoranu koji smo nekada smatrali uštogljenim. Jedna velika kola za koja su bile zaveza-ne konzerve i na kojima se video natpis Upravo venčani grunula su napred kada sam se nalazio tačno naspram trema sa stubovima, a tamo, u otvoru vrata, neka mi je bog na pomoći, stajao je prečasni Frenk požurujući zvanice. Video sam ga krajičkom oka dok

198

sam se okrenuvši glavu na suprotnu stranu gegao da bih se prikrio i, kao oronuli trgovački putnik koji prodaje jeftine toaletne stvari naivnim domaćicama, pokušao da prođem neopaženo.

Uzalud. Video me je. Poskočio je i, poletevši na vrhovima prstiju, vinuo se preko ulice.

— Lorense! — Zagrlio me je. Za trenutak sam se uplašio da će me poljubiti. Ugojio se, bio je punačak i ružičast, s blaženim osmehom, obučen u besprekornu mantiju od najbolje tkanine na koju mu je neko prikačio ružan populjak. To sam iskoristio da malo ublažim njegovu ekstazu.

— Zar to nije u suprotnosti sa kanonskim zako-nom, oče?

Pocrveneo je. — Jedna od nevestinih pratilja je insistirala.

— Ona lepa?— Sve su bile lepe. Razume se, skinuću ga pre nego

što uđemo.— Da uđemo?— Naravno, dragi moj Lorense. Otkako nam je otac

Zobrovski javio da dolaziš, kanonik se smestio u bašti i najstrože nam naredio da te dovedemo k njemu.

Dakle, to je moralo da se desi. Što pre to bolje. Pustio sam da me Frenk povede sporednom crkvenom stazom do manastira. Sklonio je ružin pupoljak u džep sa strane. Staviće ga u svoju sobu u čašu za pranje

i u i smo stigli do kipa Device iznad pećine, koji je obeležavao ulaz u baštu, promrmljao je:

Ostaviću te ovde, dragi moj Lorense. Sadacemo se često viđati, hvala bogu. — Zatim je prigu-

gub° ^osuškao: ~ On je slep na jedno oko, a drugostakl y& °^a uP°trebljava veoma jako uveličavajuće

o, ali to nipošto ne pominji. To ga strašno ljuti.

199

Sačekao sam da se udalji, a onda sam pošao prema starom, veoma starom i gotovo slepom čoveku u kolicima smeštenim u senci baštenske kućice. Stao sam pred njega. Da li me je video, ili je samo osetio moje prisustvo?

—Verovatno ti je avion stigao na vreme. Uzeo si voz u 12,15.

—Da, kanoniče.—Tačno sam proračunao. Oduvek je to bio loš voz.

Radnički, zar ne?—Jeste, kanoniče.—Šta te je navelo da uzmeš loš ponoćni avion iz

Berna? I to još DC-3?Da li ste primetili koliko stari ljudi vole da

proučavaju saobraćajne veze za razna putovanja na koja nikada neće poći?

—Uzeo sam ga jer je veoma jevtin.—Znači, propao si, Karole?—Potpuno —- i dodao sam: — zato što znam da

želite da me grdite.Da li je to osmeh preleteo preko tog starog, , veoma

starog usukanog lica? Nestao je.—Pa, u svakom slučaju, vratio si se, Karole.—Da, popeo sam im se na vrh glave i izbacili su me.—Jedna od tvojih presnih laži, Karole. Tvoj

neobični poljski prijatelj mi je pisao da su sestre i uprava navaljivali na tebe da ostaneš.

Ništa nisam rekao.—Kad smo već kod toga, kako je taj dobri otac s

čudnim imenom?—Bolesno, — i dodao uporno gledajući u njega: —

Veoma bolesno. Kaverne na oba plućna krila. Očekujem loše vesti o njemu devetog oktobra.

Ne, to njemu ništa nije govorilo. Samo je rekao:— Šteta. Voleo bih da ga sretnem. Ipak . . . taj'f

loši noćni avion ...

200

Malo se zamislio i kao da je za trenutak utonuo u sebe. Pokušao sam da razgovor učinim vedrijim.

— Da li ste igrali šah u poslednje vreme? — idodao glasnije da ga povratim: — Šah . . . vašepreosveštenstvo.

Trgao se.— Ne, moj mladi protivnik se ne oseća baš

najbolje u poslednje vreme. Uz put budi rečeno,Karole, oni ne znaju da ti dolaziš, a ja ih takođenisam obavestio.

To mi je bilo milo i taman sam zaustio da mu zahvalim, kad reče:

— Ne zato što sam želeo da prepustim tebiradosno iznenađenje zbog povratka bludnog sina, većzato što sam se plašio da se možda nećeš ni pojaviti.

Ćutao sam. Nisam znao šta da odgovorim. Vero-vatno je bio u pravu.

— Očigledno ti je bilo potrebno izvesno vremeda se odlučiš. Znam da si bio bolestan. Mali nazeb?

Zavrteo sam glavom — to njegovo ,,mali" bilo je namerno i blagonaklono. Očigledno je znao da sam imao virusno zapaljenje pluća. Uprkos tome, složio sam se s njim.

— Posledica saune koju sam imao u seoskoj crkvi.— Ah! — reče sa beskrajnim zadovoljstvom. —

Dvostruko očišćenje u takvom zdanju. A onda si morao da sačekaš zamenu. Tri meseca, zar ne?

Da — odgovorih, pomislivši kako je to do-om Zobronskom pružilo mogućnost da prilično vremena ,,radi na meni", i to umirući na nogama bez ikakvog jadanja.

. . ~ Dakle, sada kad si ovde, Karole, zahvaljujućidof^ enim delima Svemogućeg — oprosti što tisnS ]еШ P°dsećai4ći te na nešto što sam nekad

airao da treba da prihvatiš — znači, da ćeš i ostati.

201

Uskoro ćeš shvatiti kome si i te koliko mnogo potreban. I ako ih izdaš, a i mene, onda si zauvek izgubljena duša. Kada budem tamo gore, lično ću srediti da te ne puste unutra. — Zastao je, gledajući me krajičkom onog svog donekle zdravog oka. — Reci nešto, Karole. Da li se slažeš sa mnom?

— Da — rekoh. A šta bih drugo i mogao da kažem tom gorštačkom Makijaveliju?

— Dobro. U tom slučaju želim da dolaziš ovamo petkom popodne, baš kao i pre. Ovoga puta povešćeš i onu jadnu izmučenu ženu, koja će uskoro biti majka i tvog drugog deteta.

Grom iz vedra neba! Kao da mi je krov baštenske kućice pao na glavu. Ipak, negde u podsvesti upravo toga sam se i plašio. Potentni Karol! Karol oplodilac bez greške! Progutao sam udicu do plovka. Produžioje:

— Otac Frensis obavlja sva venčanja, on to voli i veliki je ljubimac dama, ali ovo venčanje ću ja da obavim. Slažeš li se, Karole? Govori, ili ostani nem i proklet zauvek!

— Da — rekoh.— Dobro. Drago mi je što si ovoga puta raspolo-žen

da mi daš potvrdan odgovor. — Ispružio je ruku nekako neodređeno u mom pravcu. Prihvatio sam je, svu koščatu i sa plavim venama.

— Sada me ostavi. Debela irska sestra koju mrzim, stalno mi skriva burmuticu, ubrzo će doći. A i ručak mi je potreban. Ako tako mogu da nazovem kašu koju mi daju. Bog te blagoslovio, dragi moj Lorense. I ne zaboravi na petak.

Kofer je bio kod ograde. Uzeo sam ga i krenuo. U početku sam koračao polako i zamišljeno. Tek završe-ni razgovor nije me razveselio, najblaže rečeno. Ipak, ona pretposlednja njegova rečenica puna topline pri-jala mi je na neki čudan način. Pored mene je prošla

202

gruPa 4UCU žureći na fudbalsku utakmicu. Dok sam koračao pognute glave s torbom.koja mi je visila do clanaka, sa tvrdog pločnika odbijao se bat njihovih koraka. S krajnjim nedostatkom logike pomislih da sam sada ja gonilac, a ne više progonjeni.

Već sam bio na uglu Renton roda i, kad sam skrenuo u tu dobro poznatu ulicu, nesvesno sam ubrzao korak. Isto tako neshvatljivo i srce mi je brže zakucalo. Nisam primetio kad sam se pre obreo u Krejk Krezentu, naspram Enisove kuće koja je izgle-dala zapuštenija nego što bi to odgovaralo njenoj starosti; boja se ljuštila sa prozorskih kapaka, prozor-sko okno na ordinaciji ispred koje je čekalo nekoliko pacijenata bilo je naprslo. Sve sam to odmah uočio i, koristeći često upotrebljavanu švajcarsku reč, rekoh sebi: „Karole, napravio si Rundfahrt1."

Duboko sam udahnuo vazduh i, prešavši preko ulice, krenuo pošljunčanom stazom obraslom u korov, otvorio ulazna vrata i ušao.

Dnevna soba se nalazila levo od ulaza. Doktor Enis je ležao na sofi. Spavao je s otvorenim ustima i prigušeno hrkao, sa porodiljskom torbom kraj sebe na podu. Uprkos praznoj čaši koju je obično ispijao da preseče, delovao je potpuno pijano, s licem crvenim kao cigla, neobrijan, s malim komadom sline na razbarušenim brcima. Slika nije bila lepa, ah svakako ljudska. Znao sam da s tim licem ipak mogu da živim i, možda, u besposlena popodneva odlazim na pecanie na Loks.

Izašao sam iz sobe, ne uznemirivši ga. Na krajuhodnik;^ stešnjenog ogromnim čivilukom od mahago-

ш]а, nakome su kao glavice kupusa stajale doktorove^ ape Svih vrsta, kuhinjska vrata su bila otvorena. Nepustajući kofer prišao sam i zastao na pragu.

K^žno putovanje.

203

Г

Sedela je na niskom kuhinjskom stolu u plavosi-vom ogrtaču, okrenuta malo u stranu da oslobodi vidnu izbočiriu na svojoj središnjici, nalakćena na sto, podupirući obraz dlanom, dok je drugom rukom hranila Danijela čorbom. Sedeo je tik uz nju, sa velikim sivim šalom prebačenim preko ramena. Po njegovom opštem izgledu — apatičnosti i malaksalo-sti koji su, očigledno, pored njega i nju zahvatili — nije moglo biti sumnje da je, u međuvremenu, imao još jedno krvarenje. Pravi Pikaso, njegov najbolji plavi period, i to me je pogodilo kao udarac nožem.

Spustio sam kofer, srce mi je jako lupalo. Digli su oboje pogled i ugledali me. Nisu pustili ni glasa, ali na licu deteta pojavi se izraz nedoumice, iznenađenja i senka radosti. A na njenom — iznenadni šok se polako izlio u laganu kap suze.

Pustio sam da to potraje jedan dugi trenutak, trenutak koji sam, čini mi se, očekivao celog života. Samo za taj jedan nemi tren iščilelo je iz mene sve ono gadno što je bilo Karol, i ja poroživeh milion godina čiste, nepomućene radosti. A odmah zatim opet sam bio Karol.

— Došao sam — rekoh. Glupa izjava o očigled-noj činjenici, ali zaista sam to rekao.

Na vratima ordinacije začula se lupnjava — Enis je svakako bio odsutan cele noći zbog nekog slučaja — i preskočio je prepodnevno ordiniranje.

— Voleo bih malo od te čorbe kasnije — rekoh ipokorno dodadoh preko ramena kada sam već krenuou sporedni hodnik — ukoliko nešto preostane. —Najzad, pojeo sam samo kao kamen tvrdi kolač ubifeu.

Spustio sam se niz deset izlizanih stepenika u malu četvrtastu lekarsku sobu. Obukao sam ne baš sasvim čist beli тапШ koji je visio na vratima, podigao Enisov stetoskop koji je ležao na malom stolu

204

akačio ga iza ušiju. Napolju su sada već čizmama darali u vrata. Prešao sam šest koraka kroz malu čekaonicu i otvorio vrata.

__ Šta kog vraga mislite da ćete postići sa tomprokletom bukom? Ja sam ovde novi lekar i to ne dopuštam. Uđite mirno, inače ću vam baciti nazad te vaše knjižice. — Mrtva tišina.

Mirno su ušli.— A sada, ko je prvi? — rekoh, sedajući za sto.Jedan babac od oko sedamdeset godina dogega se u

sobu — crna platnena kapa, škotski ogrtač, iznoše-ne ali otmene rukavice. Dok se stenjući smeštala na stolicu, posmatrao sam je u tišini, čekajući ono što je moralo da usledi. Bio sam svestan s kim imam posla: prekaljeni veteran u korišćenju lekarskih usluga za socijalno-ugrožene. Sva škripava od artritisa, neuriti-sa i bronhitisa, s upaljenim oteklinama i proširenim venama, a po načinu na koji je sela znao sam da je patila i od zatvora i šuljeva. Da li ću to moći da izdržim — tegobno bavljenje medicinom kao nekad? Da, sa Dingvolom na vratu, Frenkom oko vrata i s onim malim zavežljajem u kuhinii o kome moram da se staram — trebalo bi da izdržirji^do kraja. U svakom slučaju, treba pokušati.

&,

6,10

BELEŠKA O PISCU

Škotski književnik i lekar Arčibald Kronin, rođen 1896, stekao je svetsku slavu i široku popularnost svojim izuzetno pristupačnira romanima, u kojima je zanimljivost tematike i veština fabuliranja udružena sa sigurnim viadanjem kiasićnom romanesk-nom tehnikom. Zanima ga, pre svega, socijalna i moralna proble-matika. Njegovi junaci uglavnom pripadaju srednjoj klasi, ali u nekim Kroninovim delima vidi se da mu je bio blizak i život radnika i sirotinje, naročito prilike u kojima žive engleski rudari. Najpoznatiji njegovi romani, prevođeni na sve značajnije svetske jezike, mnogi od njih popularni i kod našihčitaiaca, jesu: Šeširdžijin zamak, Citađela, Zvezde gledaju s neba, Španski vrtlar, Gospođa s karanfilima, Tri ljubavi i Herojske godine. Poznata je i Kroninova drama Jupiter se smeje.

Roman Pregršt raži, čiji je glavni junak, kao i u mnogim drugim Kroninovim delima, lekar, govori na jednostavan, naizgled površan^ način o jednom krupnom moralnom problemu; ima li smisla živeti samo za sebe Ш je smisao života neodvojiv od solidarnosti, ljubavi' i žrtvovanja?