Predmet: Miroljub Vujović i drugi – slučaj Ovčara Ponovno suđenje Veće za ratne zločine Okružni sud u Beogradu, Republika Srbija Broj predmeta: K.V. 4/2006 Optužnica podignuta: 04.decembra 2003. godine, precizirana 16. septembra 2005. Broj optužnice: KTZR 3/03, a precizirane KTZR 4/04 Tužilaštvo: Zamenik tužioca za ratne zločine Dušan Knežević Optuženi: Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Milan Lančužanin, Jovica Perić, Ivan Atanasijević, Predrag Madžarac, Milan Vojnović, Predrag Milojević, Vujo Zlatar; Goran Mugoša, Đorđe Šošić, Miroslav Đanković, Predrag Dragović, Nada Kalaba i Saša Radak Sudsko veće: Vesko Krstajić, predsednik Veća Članovi Veća: Gordana Božilović-Petrović i Vinka Beraha-Nikićević Branioci optuženih: Milan Zaklan za Miroljuba Vujovića, Zoran Jevrić za Jovicu Perića, Slaviša Prodanović za Milana Vojnovića, Miroslav Perković za Stanka Vujanovića i Nadu Kalabu, Vojislav Vukotić za Ivana Atanasijevića, Slavko Pereski za Predraga Madžarca, Đorđe Dozet za Marka Ljuboju, Snežana Kovaćevič za Predraga Milojevića, Rajko Jelušić i Vladimir Đurđević za Vuju Zlatara, Rajko Jelušić za Miroslava Đankovića, Slobodan Stašević za Gorana Mugošu, Vladimir Beljanski za Đorđa Šošića, Aleksandar Bojkov za Slobodana Katića, Ljubomir Apro za Predraga Dragovića, po zameničkom punomoćju za Đorđa Kalanja Snežana Kovačević za Milana Lančužanina. Punomoćnici oštećenih: advokati Dragoljub Todorović, Rajko Danilović, Nikola Barović, Slobodan Tomić i Gordana Loznalijević-Danilović ni Nataša Kandić, izvršna direktorka FHP-a Nataša Kandić. Posmatrači: Prvostepena presuda: Prvostepena presuda doneta 12. decembra 2005. godine kojom su za krivično delo ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ oglašeni krivim Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Milan Lančužanin, Jovica Perić, Ivan Atanasijević, Predrag Madžarac, Milan Vojnović, Predrag Milojević, Vujo Zlatar, Goran Mugoš, Đorđe Šošoić, Miroslav Đanković, Predag Dragović i Nada Kalaba, pa su Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Milan Lančužanina , Predag Dragović, Ivan Atanasijević, Đorđe Šošić i Miroslav Đanković, osuđeni na kaznu zatvora u trajanju od po 20 godina; Vujo Zlatar, Jovica Perić i Milan Vojnović na kaznu zatvora od po 15 godina, Predrag Madžarac na kaznu zatvora od 12 godina, Goran Mugoša na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina, Nada Kalaba na kaznu zatvora u trajanju od 9 godina; optuženi Marko Ljuboja i Slobodan Katić oslobođeni su od optužbe.

Odluka Vrhovnog suda: Vrhovni sud Srbije je svojim rešenjem od 14. decembra 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu u celini i vratio na ponovno suđenje pred prvostepenim sudom. Glavni pretres: 13. 03 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Zamenik tužioce je pročitao optužnicu. Odbrana optuženog Miroljuba Vujovića Optuženi Vujović u svemu ostaje pri iskazima koje je dao na ranijim glavnim pretresima. Posebno ističe da Teritorijalna odbrana (TO) Vukovara nije postojala. Ona nije postojala kao formacija, već samo kao termin. Nije postojalo sedište TO, nije postojao štab TO. Borci koji su učestvovali u odbrani Vukovara među sobom su se zvali teritorijalci. Nije tačno da je komandant bataljona Gardijske brigade Borivoje Tešić postavio Vujovića za komandanta TO, nije tačno da ga je na to mesto postavio pukovnik Mrkšić, komandant Gardijske brigade. Tek 28. 11. 1991. godine, deset dana posle oslobođenja Vukovara, na predlog građana Vukovara za komandanta TO postavio ga je Radovan Stojčić – Badža, tadašnji komandant TO SAO Slavonije, Baranje i Zaapdnog Srema.Za vreme ratnih opercaija u Vukovaru, TO kao formacija, nije postojala već su meštani grada Vukovara bili u sastavu regularnih jedinica JNA koje su se nalazile na ovim prostorima. Događaj opisan u optužnici dogodio na Ovčari 19. 11.1991. godine, a ne 20. 11.kako to piše u optužnici. Tog 19. 11. 1991. godine Vujović je bio u bolnici pošto je skinuo konce sa povređene ruke, zatim je bio na Veleprometu 15-tak minuta, u kasarani 20-tak minuta i onda je došao na Ovčaru. Nije mogao učestvovati u likvidaciji zarobljenika na Ovčari zbog toga što je tek bio skinuo konce sa povređene ruke. Poziva se na iskaze oštećenih Čakalića i Berghofera i drugih svedoka, koji tvrde da se događaj na Ovčari desio 19, a ne 20.11.1991. Odbrana optuženog Stanka Vujanovića U celini ostaje pri odbrani koju je dao na ranijim glavnim pretresima. Precizira raniji iskaz time što tvrdi da nije bio komandir čete, niti zamenik komandanta TO u vreme događaja koji se opisuju u optužnici. To je postao tek naknadno, posle događaja koje opisuje optužnica. Navodi da se u spisku žrtava streljanih na Ovčari nalaze Tomislav Pap, koji je poginuo u ulici Svetozara Markovića u Vukovaru, znatno ranije od događaja na Ovčari i Zoran Kovačević, koga je lično ubio svedok saradnik broj 2. TO nije postojala, niko od svedoka na prethodnom suđenju nije rekao gde se nalazi štab TO. Niko nije govorio o tome da postoji kurirska služba, radio veza sa TO. Dušan Jakšić, koji je prema optužnici, bio komandant TO pre optuženog Vujovića, sve vreme je bio u štabu Borivoja Tešića, komandanta bataljona Gardijske brigade, a optuženi Vujanović ne zna kakvu je on funkciju imao i kako se predstavljao drugima. Odbrana optuženog Milana Lančužanina

Optužnicu je razumeo, ali nije izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret. U potpunosti ostaje pri svojoj odbrani datoj na ranijim glavnim pretresima, nema šta ni da doda , ni da dopuni, ni da objasni. Sve je rekao i objasnio u svojim ranijim iskazima. Odbrana optuženog Jovice Perića U potpunosti ostaje pri odbrani, objašnjenjima i komentarima koje je izneo na ranijim glavnim pretresima. Na pitanje predsednika veća da objasni detaljnije pod kojim uslovima je saslušan od strane radnika UBPOK-a 18.aprila 2003. godine s obzirom da njegov branilac traži izdvajanje tog zapisnika iz spisa predmeta jer nije sačinjen u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, odgovara: „Na saslušanju u UBPOK-u 18. 04. 2003. godine nisam imao branioca, niti mi je rečeno da mi je branilac potreban. Tamo je bilo 5-7 osoba, od kojih su dve bile žene. Nisam znao ko su oni, njih pet me je nešto pitalo, a jedna žena je nešto unosila u kompjuter. Sve su to bili policajci“. Odbrana optuženog Ivana Atanasijevića Ostaje pri odbrani koju je izneo na prethodnom glavnom pretresu 15. 11. 2005. godine. Ostaje pri tome da je bio na rupi u Grabovu i da je bio u streljačkom vodu. Identično opisuje događaj u Grabovu kao na zapisniku o njegovom ispitivanju na glavnom pretresu 15. 11. 2005. Odbrana optuženog Predraga Madžarca Razumeo je optužnicu, ali se ne oseća krivim pošto krivično delo nije izvršio. U potpunosti ostaje pri svim izjavama koje je dao na prethodnom suđenju. Nema ništa da objasni, niti dopuni prethodne izjave. Na pitanje predsednika Veća otkad poznaje Nikolu Dukića, da li ga zna od pre rata, za vreme rata ili su se upoznali nakon završetka rata, odgovorio je da ga je u toku borbi video jednom ili dva puta, a da su se upoznali tek nakon rata, par meseci ili godinu dana nakon završetka rata. Na pitanje tužioca da li zna kada je tokom borbi video Dukića izjavljuje da je to bilo 14. 09. 1991. To mu je ostalo u sećanju zbog toga što su tog dana on i Dukić bili ranjeni. Odbrana optuženog Milana Vojnovića Nije učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret. U potpunosti ostaje pri iskazima koje je dao na prethodnim glavnim pretresima, napominjići da je bio na Ovčari i da je tamo tražio ćerku Zvezdanu. Na pitanje predsednika veća odgovara da pre rata nije poznavao Jovicu Perića. Čuo je za njega, znao je da je sin Ljubice i Ratka Perića. Njegova majka Ljubica je radila sa njim i preduzeću Vuteks. Sa Jovicom Perićem se nikada nije upoznao niti je sa njim reč progovorio. Nije video Jovicu Perića na Ovčari. Odbrana optuženog Predraga Milojevića Nije kriv i već više od tri godine nevin leži u zatvoru. U potpunosti ostaje pri iskazima koje je dao na ranijim glavnim pretresima, posebno na glavnom pretersu koji je održan 30.06. 2004. godine. Moli sud da mu u toku obnovljenog suđenja omogući suočavanje sa svedocima saradnicima i drugim učesnicima u postupku. Na pitanje predsednika veća da kaže ko je sa njim bio u automobilu kojim su krenuli za traktorom, ko je iz automobila izašao i ko je u automobilu ostao, optuženi odgovara: „...krenuli smo ja, Lančužanin Milan, Ljuboja Mare i Dragović Predrag prema Ovčari... na Ovčari nam se pridružio

Ljubišić Mirko, pa smo onda krenuli za traktorom. Prešli smo možda 50-100 metara, pa smo sa autom skliznuli sa puta, izašli smo napolje, čini mi se da je Ljuboja Mare ostao u autu, a ja i Dragović smo pomagali da se auto izgura...“ Optuženi nije krenuo dalje za traktorom pešice, nego je izašao na betonski deo staze ali misli da su se Ljubišić i Dragović išli 10-tak metara prema traktoru Odbrana okrivljenog Vuje Zlatara Razumeo je optužnicu, ali ne priznaje izvršenje krivičnog dela koje mu se optužnicom stavlja na teret. Toga dana kada se dogodio zločin na Ovčari optuženi se nalazio na lečenju u banji Selters u Mladenovcu. Svedok saradnik broj 1, koji tereti optuženog, je patološki lažov. Optuženi poseduje relevantnu medicinsku dokumentaciju iz koje se vidi da je u vreme kada se dogodio zločin bio na lečenju daleko van Vukovara i da nikakao nije mogao, u stanju u kojem se nalazio, da bude ni u Vukovaru, ni na Ovčari, ni na Grabovu. Odbrana optuženog Gorana Mugoše Razumeo je optužnicu, ne priznaje da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret. U potpunosti ostaje pri svojoj odbrani koju je dao na ranijim glavnim pretresima. Odbrana optuženog Đorđa Šošića Razumeo je optužnicu, ne priznaje da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret. Kaže da u vreme događaja koji je predmet optužnice nije bio na Ovčari, već je bio u Kruševcu. Na dan 19. 11. 1991. godine bio je u Novom Sadu, a 20. 11. je došao u Kruševac. Toga dana mu je ćerka slavila 18. rođendan. Na proslavi rođendana su bile njene dve drugarice, optuženi i njegov prijatelj Ivan Andrić zvani Đetić, ćerki je za rođendan dao pare i kupio joj modernu minđušu. Kasnije tog dana su šenlučili u gradu pa je intervenisala policija. U potpunosti ostaje pri odbrani koju je dao 1. 07. 2004. godine. Na pitanje predsednika veća ko je taj Ivica Andrić zvani Đetić i gde se sada nalazi optuženi je odgovorio da je on rodom iz Zaječara, da je u vreme rata u Vukovaru imao 22-23 godine, da mu se jednom javio iz Francuske, a da je kasnije čuo da se nalazi na Novom Zelandu. Glavni pretres: 14. 03. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Odbrana optuženog Miroslava Đankovića Ne želi da iznese odbranu, pošto je odlučio da se u daljem toku postupka brani ćutanjem, pošto mu se očigledno ništa ne veruje. Za ovim sudsko veće je donelo rešenje u smislu člana 321, stav 2 ZKP da se pročitaju zapisnici o saslušanju optuženog Miroslava Đankovića iz istražnog postupka od 26.12. 2003. i 18.05.2004. godine, kao i transkript audio zapisa sa glavnog pretresa od 27.09.2004. godine. Odbrana optuženog Predraga Dragovića Psle više godina koje je proveo u pritvoru još uvek nezna na osnovu čega se tereti da je učestvovao u zločinu zbog koga se vodi postupak. Ni u optužnici, niti u obrazloženju

presude ne navodi se ništa na osnovu čega je on osuđen. Moli sud i tužioca da mu predoče navode koji ga konkretno terete da je učestvovao u tom zločinu. Na pitanje predsednika veća da ukoliko želi odgovori ko je izašao iz automobila da ga gura kada se zaglavio u blatu, rekao je da je Lančužanin ostao u kolima, a da se Mirko Ljubišić bunio što Lančužanin neće da izađe da gura. Kaže da je 10. ili 11. 11.1991. bio ranjen ali ipak je, iako povređen, gurao automobil. Na pitanje predsednika veća da li je neko krenuo u pravcu u kojem je otišao traktor, odgovorio je da je krenuo Mirko Ljubišić, a da je on išao za njim. Prešli su 15-tak metara i vratili se do automobila. Niko drugi nije išao za traktorom. Odbrana optužene Nade Kalabe Ostaje u potpunosti pri iskazu koji je dala na glavnom pretresu 27. 09. 2004. godine. Napominje da se već četiri godine nevina nalazi u pritvoru zbog lažne optužbe jednog bolesnog čoveka kome je sud poverovao. Odbrana optuženog Slobodana Katića Razume optužnicu i u potpunosti ostaje pri ranijim iskazima koje je dao u istrazi i na glavnom pretresu. Odbrana optuženog Marka Ljuboja Razumeo je optužnicu, ne priznaje da je izvršio krivično delo i ne oseća se krivim. U potpunosti ostaje pri iskazima koje je dao u ranijem toku postupka, u istrazi i na ranijem pretresu. Na pitanje predsednika veća, ko je ostao u automobilu koji se zaglavio, a ko je izašao da ga gura, optuženi je odgovorio da je on ostao u automobilu zajedno sa optuženim Lančužaninom, a da su Milojević, Dragović i Ljubišić izašli da guraju automobil. Kad su izgurali automobil iz blata svi su se vratili automobilom kod hangara, a vozio je Lančužanin. Saslušanje svedoka Milana Veljkovića Saslušanje Milana Veljkovića naložio je u svom rešenju o ukidanju prvostepene presude Vrhovni sud Srbije. Saslušanje je, po nalogu Vrhovnog suda, trebalo obaviti na okolnost da li je, u svojstvu branioca, prisustvovao saslušanju optuženog Jovice Perića pred inspektorom UBPOK-a. Svedok je po zanimanju advokat. Jednog dana, ne seća se tačno kog datuma, ali u vreme akcije Sablja pozvan je telefonom da dođe u UBPOK i tamo je, u svojstvu branioca, prisustvovao ispitivanju optuženog Jovice Perića. Zna da je tom saslušanju prisustvovao i javni tužilac. Kada je doveden optuženi Jovica Perić on se sa njim upoznao i inspektori su ga pitali da li je potrebno da obavi sa njim poverljivi razgovor. Nakon toga advokat Veljković i optuženi Perić obavili su poverljivi razgovor, tako što su sami bili u prostoriji i niko ih nije slušao. U tom poverljivom razgovoru, on je savetovao optuženog Perića da se brani onako kako mu je on ispričao i kako je svoju odbranu predstavio u poverljivom razgovoru s njim. Nakon saslušanja i svedok Veljković i optuženi Perić su potpisali zapisnik.

Na traženje predsednika veća prišao je delu sudnice u kome su se nalazili optuženi, da vidi da li među optuženima prepoznaje optuženog Perića. Svedok je rekao da nije siguran, ali da je možda čovek u zelenoj jakni Jovica Perić i pri tom je pokazao na optuženog Perića. Komentar: Iako je prisustvo advokata Milana Veljkovića u UBPOK-u konstatovano u zapisniku o ispitivanju okrivljenog Perića, iako je zapisnik zvanični akt koji su potpisali i advokat i okrivljeni, što je overeno i pečatom organa unutrašnjih poslova, Vrhovni sud je tražio da se ispita advokat Veljković kao svedok na okolnost da li je prisustvovao ispitivanju optuženog Perića. Ta primedba Vrhovnog suda ne stoji. Vrhovni sud morao je prihvatiti kao ispravan zvanični zapisnik, overen pečatom organa unutrašnjih poslova. Međutim, bez obzira na ovaj neuobičajen i nezakonit zahtev Vrhovnog suda Srbije, advokat Milan Veljković u svojstvu svedoka potvrdio je da je prisustvovao ispitivanju optuženog Perića i da su podaci iz zvaničnog zapisnika organa unutrašnjih poslova tačni. Glavni pretres: 15. 03. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Nikole Dukića U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na glavnom preteresu 27.oktobra 2004. godine. Nalazi se u pritvoru u Novom Sadu jer se protiv njega vodi postupak pred Okružnim sudom u Novom Sadu zajedno sa Slavkom Petrovićem i Petrom Ćirićem, zbog ubistva jedne porodice posle rata u Vukovaru i to dosta kasnije nakon događaja na Ovčari. Na Ovčaru je došao kada su u hangarima na Ovčari bili hrvatski zarobljenici. Došao je u kasnim popodnevnim časovima. U hangaru je prepoznao Damira Jurelu. Primetio je da je jedna grupa zatvorenika ubačena u traktorsku prikolicu, a među njima i Jurela. Poznavao je druge zarobljenike, ali sada ne može da se seti imena. Kada su ljudi iz hangara ubačeni u traktor, on se popeo na krov traktora ili preciznije na krov kabine traktora. U traktorskoj prikolici bili su zarobljenici. Nije mu poznato ko je vozio traktor, ali zna da je Milan Lančužanin bio u traktoru. Ne može da se seti da li je još neko bio. Kada je došao na lokalitet Grabovo traktor je stao. Tu je bila je iskopana jedna rupa. Ne može tačno da se seti koje veličine. Traktor je parkiran pored rupe. Iz prikolice je isterano 10-tak ljudi na koje je odmah pucano i oni su mrtvi pali u rupu. U traktorskoj prikolici bilo je 20-30 zarobljenika. Iz prikolice su izvođene tri grupe. Sve grupe su streljane i nakon streljanja, tela streljanih su pala u rupu. Poznaje optuženog Predraga Madžarca, video ga je pored rupe, ali nije video da je pucao. U momentu kada je on gledao u Madžarca on nije pucao, a da li je pucao kasnije nezna. Ti ljudi koji su pucali bili su u uniformama. Od svih koji su pucali poznaje svedoka saradnika broj 2 i svedoka saradnika broj 1. Kada su ljudi iz prve ture koja je dovezena traktorom ubijeni, svedok saradnik broj 2 je išao po leševima i pucao u glavu nekima za koje je sumnjao da su živi. Svedoku Dukiću je rekao „Ja ću ostati ovde da ubijam“. Kad se vratio s traktorom ispred hangara video je svedoka saradnika broj 1 da je iz hangara izveo jedno lice i pucao mu u potiljak. Kada je ubio to lice, on je svedoku rekao da mu je to dvadeseti koga je ubio. Između ostalih na Grabovu je video i Milorada Pejića koji je pucao u zarobljenike. Ostale iz streljačkog voda nije prepoznao.

Glavni pretres: 16. 03. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Lidije Nikolić Lidija Nikolić je ćerka optuženog Đorđa Šošića. Na upozorenje suda da ne mora da svedoči s obzirom da joj je optuženi Đorđe Šošić otac, svedokinja je izjavila da želi da svedoči. Njen otac je otišao na ratište u septembru mesecu 1991. godine i tri meseca uopšte nije znala gde se nalazi. Prvi put je došao kući u Kruševac 16. 11. na slavu Sv. Đorđa, tada ga je prvi put videla odkako je, kao dobrovoljac, otišao na ratište. Uveče 15. 11. oko 23:00 sata Šošić se javio telefonom i rekao da je u restoranu Bagdala koji se nalazi iznad grada Kruševca i da će doći njih 5-6 pa da spremi sobu za spavanje. Negde oko 01:00 čas posle ponoći, sa Šošićem su došla šestorica. Bili su na dan slave 16. 11.a kod njih kući, a 17.11.1991. oko 12 časova su otišli. Na slavi je bilo oko 15-tak gostiju i to najuža rodbina. Zna da su sa njenim ocem - optuženim Šošićem došli Topola, Kinez, Đetić, neki Dragan Dragović. Te ljude više nikad nije videla, jedino je njen otac zajedno sa Đetićem ponovo došao u Kruševac 20.11.1991. oko 17:00 časova, na njen rođendan. Malo se zadržao kod kuće, a kasnije je 21. 11.1991. bio na slavi Sv. Aranđela kod nekih prijatelja i više se nije vraćao na ratište. Saslušanje svedoka Radoja Trifunovića U vreme događaja na Ovčari, bio je oficir sa činom majora u Gardijskoj brigadi kojom je komandovao pukovnik Mile Mrkšić. Posle tri-četiri dana boravka u Vukovaru, postavljen je za načelnika Operativnog odeljenja. Posao Operativnog odeljenja je planiranje borbenih dejstava, praćenje situacije, primanje i slanje izveštaja, vođenje radnih karti, vođenje toka borbenih dejstava. Konkretno, svedok je vodio ratni dnevnik gardijske brigade i operativne grupe JUG. Reč je o operativnom dnevniku. O događajima na Ovčari koji su predmet optužnice nema podataka u dnevniku, a za nih je saznao kada je podignuta optužnica protiv pukovnika Mrkšića. U vreme događaja na Ovčari ništa nije znao. Lično je pisao naređenje o evakuaciji bolnice u Vukovaru. Instrukcije za to naređenje dobio je od pukovnika Mrkšića nakon što je on razgovarao sa Vesnom Bosanac, koja je bila direktor bolnice. Nezna gde se sada nalazi to naređenje, jer je odmah posle Vukovara otišao u penziju. Seća se da je suština tog naređenja bila da se ranjeni, bolesni, žene i deca, kao i osobe bez oružja, predaju hrvatskim vlastima, a da oni koji su imali oružje budu prebačeni u Sremsku Mitrovicu. Zna da hrvatske vlasti nisu htele da prime svoje građane, da su ih više puta vraćali, a nije upoznat kako se ta predaja ostvarila. Za građane koji su sa oružjem zatečeni u bolnici bilo je govora da im se sudi u Vukovaru, ali se od toga odustalo, pa su upućeni u Sremsku Mitrovicu. Glavni pretres: 18. 04. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje optuženog Saše Radaka

Na početku glavnog pretresa predsednik veća je upoznao učesnike u postupku da je doneo rešenje o spajanju suđenja optuženom Saši Radaku sa predmetom u kome se sudi ostalim optuženim. U prvostepenom postupku Saši Radaku je suđeno odvojeno od drugih optuženih, zbog toga što je bio u bekstvu. Vrhovni sud Srbije ukinuo je prvostepenu presudu Saši Radaku i vratio na ponovno suđenje sa uputstvom da se oba predmeta spoje i da se novi prvostepeni postupak objedini. U tom smislu predsednik veća je doneo rešenje koje je dostavio strankama Na pitanje predsednika veća da li je razumeo optužnicu, optuženi je rekao da je on nevin i da je bez razloga osuđen na 20 godina zatvora. Rekao je da je tražio od Vrhovnog suda da se predmet dodeli drugom veću. Njegov branilac advokat Dušan Mašić je objasnio da on i njegov klijent nisu tražili izuzeće predsednika, niti članova veća. Nakon tog objašnjenja, predsednik veća je pozvao optuženog Sašu Radaka da iznese svoju odbranu. Optuženi Radak je rekao da u potpunosti ostaje pri odbrani na prethodnom prvostepenom suđenju i da toj odbrani nema šta da doda. Branioci ostalih optuženih su tražili da im se dostavi iskaz optuženog Radaka sa prethodnog suđenja, s obzirom da ga nemaju, jer je Radaku suđeno u odvojenom postupku. Nakon objašnjenja nekoliko branilaca da im je Radakov iskaz neophodan zbog eventualnih postavljanja pitanja, predsednik veća je doneo rešenje da se glavni pretres odlaže, a da se u međuvremenu braniocima i optuženima dostave iskazi Saše Radaka koje je dao u prvostepenom postupku na odvojenom suđenju. Glavni pretres: 7. 05. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje sudskog veštaka docenta dr. Aleksandra Jovanovića, psihijatra Pošto je Vrhovni sud Srbije prihvatio žalbe skoro svih branilaca da se putem komisije stručnih lica, psihijatra i psihologa, utvrdi duševna razvijenost svedoka saradnika broj 1, s obzirom da je u vreme zločina bio mlađe punoletno lice, pa da je neophodno ispitati njegovu sposobnost zapažanja, pamćenja i mogućnosti reprodukovanja. Na ponovljenom suđenju, sud je postupio po nalogu Vrhovnog suda i poverio veštačenje Kliničkom centru Srbije – Institutu za psihijatriju – Centru za sudsku psihijatriju, koji je dao svoj nalaz i mišljenje 27.07.2007. godine, pod brojem 611/2 i u njemu naveo:

1. Stepen duševne razvijenosti svedoka saradnika broj 1 odgovarao je njegovoj životnoj dobi, kada je to lice imalo status mlađeg punoletnog lica, u novembru mesecu 1991. godine. S tim u vezi, njegova sposobnost zapažanja, pamćenja, kao i mogućnost reprodukovanja upamćenog, protekom dužeg vremena odgovarao je sposobnosti pamćenja i mogućnosti reprodukovanja svojstvenih prosečno zdravoj osobi njegovog uzrasta.

2. Svedok saradnik br. 1 ne boluje ni od kakve duševne bolesti, zaostalog duševnog razvoja ili druge duševne poremećenosti, niti je koje od ovih stanja postojalo u novembru 1991. godine,

3. Svedok saradnik broj 1 je osoba iznad prosečnih primarnih intelektualnih potencijala, normalne organizacije ličnosti, koja nije sklona konfabulacijama.

Sudski veštak Dr Aleksandar Jovanović na glavnom pretresu odgovarao je na primedbe branilaca i pojasnio neke delove nalaza i mišljenja datog u pisanom obliku. U celini je ostao pri pisanom nalazu i mišljenju komisije veštaka, čiji je on bio predsednik. Komentar: U svom rešenju Vrhovni sud je tražio psihijatrijsko veštačenje svedoka saradnika br. 1. U dosadašnjoj sudskoj praksi skoro da nema primera da je svedok podvrgnut psihijatrijskom veštačenju. Svedoku se može verovati ili ne i to zavisi od drugih dokaza u spisima, posebno materijalnim. Ako se materijalni dokazi u izvesnoj meri ili celini podudaraju sa iskazom svedoka njemu se mora verovati i obratno. Bez obzira što je svedok u vreme događaja o kojem svedoči bio mlađe punoletno lice za ocenu da li mu se može pokloniti vera kao svedoku ili ne, nadležan je sud. Sud ima znanje da oceni iskaz svakog svedoka, pa i mlađeg punoletnog lica, maloletnog lica, hendikepiranog lica itd. Ne može psihijatar da ceni da li neki svedok govori istinu ili konfabulira. Međutim, u ovom predmetu Vrhovni sud je tražio psihijatrijsko veštačenje svedoka. Sud je to veštačenje obavio i, kao što smo videli, psihijatri su našli da je svedok saradnik br. 1 osoba iznad prosečnih intelektualnih potencijala, normalne organizacije ličnosti, koja nije sklona konfabulacijama. Saslušanje svedoka: Miljke Vojnović Miljka Vojnović je supruga optuženog Milana Vojnovića. U vreme rata stanovala je sa mužem u ulici Petrova gora u Vukovaru. Muž je čuvao stražu neposredno u blizini kuće, bio naoružan i nosio uniformu. Vukovar je oslobođen 18. 11.1991. godine. Na dan oslobođenja njen sin Zvezdan nije bio kod kuće, a ni ćerka Zvezdana, koja je bila trudna i koja je u decembru trebalo da se porodi. Išla je 18. novembra 1991. godine u bolnicu da traži ćerku, a njem muž Milan je 19. 11. sa prijateljem Radetom Bakićem išao na Ovčaru, takođe, da traži ćerku. Na dan 20. 11. 1991. godine pronašli su sina u Šidu. Zajedno sa sinom su prespavali u Sremskoj Mitrovici. Njena ćerka Zvezdana živela je sa mladićem hrvatske nacionalnosti koji se zvao Ivica. Ne zna nikakve bliže podatke čoveka sa kojim je njena ćerka živela i sa kojim, je očekivala dete u decembru mesecu. Znala je da je taj Ivica trebalo da promeni ime i prezime pa tek onda de se venčaju. Za ćerku je saznala da je živa i da živi u Crikvenici tek u proleće 1992. godine, kada joj se javila i poslala slike. Kasnije se sa ćerkom videla. Njena ćerka je sa Ivicom imala ćerku Sandru, a sa drugim mužem Marjanom Mlinarićem je imala sina. Ne zna šta je bilo sa Ivicom. Komentar: Na pitanje predsednika veća da li zna ko je Ismet – Ivo Ahmetović svedokinja je rekla da nezna i da nezna da li je on otac devojčice koju je rodila njena ćerka, ali je potvrdila da se devojčica njene ćerke zove Sandra Ahmetović. Inače, Ismet-Ivo Ahmetović je ubijen na Grabovu i njegovi posmrtni ostaci su identifikovani. Glavni pretres: 8. 05. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Jovice Kresovića

U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na prethodnom glavnom pretresu 28.10. 2004. godine. Na zahtev predsednika veća da ipak ukratko opiše događaje, kaže da je 20.11. 1991. godine otišao na Ovčaru sa svojim prijateljem Božičkovićem koji je imao nadimak Krivi, tamo je došao oko 15:00 časova i da se tu zadržao sat, sat i po vremena. Video je četiri, pet, možda i šest autobusa iz kojih su izlazili zarobljenici. Video je da zarobljenici prolaze kroz špalir vojnika teritorijalca i dobrovoljaca, kojih je bilo oko 200 ili 300. Video je Stanka Vujanovića, Milana Lančužanina, Nikolu Dukića. Nije ulazio u hangar u kome su bili zarobljenici. Nije video traktor, niti bilo koju drugu građevinsku mašinu. Inače, išao je na Ovčaru da bi tražio oca, koga je kasnije našao u Negoslavcima. Na Grabovo nije išao. Bio je načelnik veze u TO Vukovar. Komandant TO Vukovara bio je rezervni oficir Dušan Jakšić. Zna da je Jakšić smenjen i da je na njegovo mesto došao Miroljub Vujović, ali ne može da kaže kada je to bilo. Saslušanje svedoka Zorana Stamatovića U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na prethodnom suđenju, na glavnom preteresu 20. 06. 2005. . Bio je na Ovčari 18. ili 19. 11. 1991. godine. Ne može tačno da opredeli datum. Imao je vozilo marke zastava 128 koje je zaplenio tokom borbi u Vukovaru. Tog datuma (18.ili 19. 11.1991.) zamolio ga je svedok saradnik br. 2 da ga odveze do Ovčare. Objasnio mu je da će na Ovčari biti organizovano suđenje određenom broju lica koja su zarobljena. Sa svedokom saradnikom broj 2 je otišao na Ovčaru, a sa njima je bio još jedan čovek čijeg imena se ne seća. Bilo je više autobusa parkiranih ispred hangara na Ovčari. Prvi autobus je bio parkiran u neposrednoj blizini hangara (oko 10 metara). Kada su došli do tog prvog autobusa svedok saradnik broj 2 i taj čovek koji je bio sa njima su izašli i izgubili se. Došao je do ulaza u hangar i video je da ljudi izlaze iz autobusa i prolaze kroz špalir ljudi u raznim uniformama. Ovi koji su bili u špaliru, tukli su nogama, rukama i raznim drugim predmetima ljude koji su jedan za drugim izlazili iz autobusa i ulazili u hangar. U tom špaliru prepoznao je samo Stanka Vujanovića i svedoka saradnika broj 2, iako je u njemu i sa jedne i sa druge strane bilo dosta uniformisanih lica. Nakon izvesnog vremena, jedno uniformisano lice naredilo mu je da se udalji od ulaza u hangar. Za vreme dok su zarobljenici izlazili iz autobusa, da bi ušli u hangar i prolazili kroz špalir uniformisanih ljudi koji su ih tukli, svedok je u blizini primetio potpukovnika Miodraga Panića, za koga je pretpostavljao da je načelnik štaba u Gardijskoj brigadi. Obratio mu se i tražio od njega da se nešto preduzme da se ti zarobljenici ne prebijaju. Potpukovnik Panić mu je rekao da će preduzeti nešto u tom smislu, a da li je nešto uradio, ne zna. Posle prvog autobusa, video je da na njegovo mesto dolazi drugi autobus i da pred ulaz u hangar izlaze drugi zarobljenici i ponovo prolaze kroz špalir i dobijaju batine. Nije primetio da je neko pokušao da spreči batinjanje zarobljenika. Kasnije je primetio da je ispred ulaza u hangar došlo jedno motorno vozilo koje je on video samo sa zadnje strane, a to je bila prikolica ili karoserija sa ciradom. Nije video o kakvom motornom vozilu se radi, da li o kamionu, traktoru ili o nekom drugom vozilu. Vozilo je video samo sa zadnje strane i zapazio da je imalo prikolicu i ciradu. Video je da se u taj ciradni deo vozila ubacuju ljudi. Ubacivanje ljudi u vozilo počelo je po mraku i on je tu bio sve dok se vozilo nije udaljilo. Nije mogao da vidi ko ubacuje ljude u vozilo.

Miroljuba Vujovića je upoznao u Vukovaru. Prilikom upoznavanja rekli su mu da je Miroljub Vujović komandant TO. To je bilo negde sredinom borbenih dejstava u Vukovaru. Iste večeri kada je svedok bio na Ovčari čuo je da su svi zarobljenici odvedeni na neko mesto i da je nad njima izvršena egzekucija. Glavni pretres 9. 05.2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Dragana Vezmarovića Bio je komandir čete vojne policije Osamdesete motorizovane kragujevačke brigade čiji je komandant bio Milorad Vojinović. Prethodno, saslušan je na glavnom pretresu 29. 10. 2004. godine. Kaže da je nakon tog saslušanja pregledao neke dokumente, između ostalog i ratni dnevnik njegove brigade, da je obavio konsultacije sa nekim oficirima iz njegove brigade i da nakon tih novih saznanja želi da izmeni svoj iskaz sa prethodnog glavnog pretresa utoliko da se Mitnički bataljon predao Gardijskoj brigadi na Ovčari 18.11.1991. godine, da su na Ovčaru dovezeni u autobusima civili, žene i deca 19. 11. 1991. godine, a da je grupa zarobljenika iz bolnice na Ovčari bila 20. 11.1991. godine. Sem ove korekcije sve ostalo u njegovoj izjavi na prethodnom glavnom pretresu ostaje isto. Navodi da mu je kapetan bezbednosti Borče Karnfilov naredio da se sa svojim vojnicima povuče sa Ovčare, a da zarobljenike preda pripadnicima TO. Sve u vezi s tom naredbom kapetana Karanfilova i s predajom zarobljenika pripadnicima TO i njegovom povlačenju sa Ovčare, detaljno je opisao na svom ispitivanju na glavnom pretresu 29. 10.2004. godine. Komentar: Optuženi Miroljub Vujović i neki drugi optuženi tvrdili su da su zarobljenici na Ovčaru prebačeni 19. a ne 20. 11. 1991. godine. Na osnovu takvih tvrdnji optuženi Vujović je izvodio druge zaključke koji su potkrepljivali njegovu odbranu. Međutim, tokom ovog suđenja izveden je kao dokaz uvid i čitanje ratnog dnevnika Osamdesete motorizovane kragujevačke brigade iz koga se nesumnjivo zaključuje da su autobusi sa zarobljenicima na Ovčari bili 20. 11.1991. godine. To je na ovom glavnom pretresu potvrdio i svedok Dragan Vezmarović. Svedok Dragan Vezmarović je rekao da mu je naredbu za povlačenje vojne policije izdao kapetan Gardijske brigade Borče Karanfilov, što on negira. Međutim, činjenica je da se vojna policija povukla sa Ovčare i zarobljenike predala teritorijalcima, koji su kasnije likvidirani. Za pitanje odgovornosti optuženih nije značajno da li je povlačenje čete vojne policije naredio Karanfilov ili neko drugi, bitno je da se vojna policija povukla i da su zarobljenici predati teritorijalcima, koji su ih streljali. Saslušanje svedoka Borča Karanfilova Saslušan je na prethodnom suđenju na glavnom pretresu 23. 11.2004. godine. U Vukovaru 1991. godine bio je referent u službi bezbednosti gardijske brigade kao kapetan prve klase. U potpunosti ostaje pri svom iskazu na prethodnom ispitivanju na glavnom pretresu 23. 11. 2004. godine. Negira da je 20. 11. 1991. godine na Ovčari naredio

Draganu Vezmaroviću da povuče vojnu policiju. On 20. 11.1991. uopšte nije bio na Ovčari. Toga dana bio je u Beogradu, gde je došao oko 16:00-17:00 časova. Na Ovčari je bio prethodnog dana desetak minuta, kada se predao Mitnički bataljom hrvatske vojske. On Draganu Vezmaroviću nije bio pretpostavljeni starešina i nije mogao da mu izda nikakvo naređenje, pa ni naređenje o povlačenju vojne policije. Neko je Vezmaroviću morao da izda naređenje da obezbeđuje prostor na poljoprivrdenom dobru Ovčara. Taj ko mu je izdao to naređenje, mogao je da mu izda drugo naređenje da povuče vojnu policiju sa Ovčare. Vezmarović je bio pripadnik Osamdesete motorizovane kragujevačke brigade i imao je svog komandanta koji je jedini bio ovlašćen da mu izdaje naređenja. Glavni pretres: 10. 05. 2007. Izveštaj: advokat Dragan Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Milorada Vojinovića U vreme događaja na Ovčari bio je komandant Osamdesete motorizovane kragujevačke brigade. U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na prethodnom suđenju, na glavnom pretresu 24. i 25. 11. 2004. godine. Predsednik veća je predočio svedoku da je na ispitivanju na glavnom pretresu 9.11. 2005. godine, u izdvojenom postupku koji se vodio protiv Saše Radaka – rekao da je on naredio da se vojna policija njegove brigade povuče sa Ovčare. Predsednik veća je pozvao svedoka da tu izjavu objasni, pa je on na to rekao da je ta izjava tačna i da je od oficira bezbednosti iz njegove brigade (Dragog Vukosavljevića) tražio da se vojna policija koja je obezbeđivala zarobljenike u hangaru na Ovčari, povuče. To je tražio nakon što je toga dana 20. 11.1991. godine, bio u štabu pukovnika Mrkšića u Negoslavcima i to oko 18:00 časova. U štabu se sastao sa Mrkšićem i obavesio ga da su ugroženi životi zarobljenika na Ovčari. Mrkšić mu je rekao „Šta ćeš ti tu?“, misleći na prisustvo njegove čete policije. Zbog takvog stava Mrkšića, on je i naredio Vukosavljeviću da povuče četu vojne policije sa Ovčare. Potvrđuje tačnost konstatacije iz taktičko-operativnog dnevnika njegove brigade gde piše da je on naredio da se povuče vojna policija sa Ovčare, a da se obezbeđenje zarobljenih preda vukovarskim teritorijalcima. Rekao je da je on kasnije od Dragana Vezmarovića, komandira čete vojne policije saznao da je Vezmarović dobio naređenje da se policija povuče sa Ovčare od kapetana Gardijske brigade Borča Karanfilova. Dakle, po kasnijem saznanju od Vezmarovića, shvatio je da je Vezmarović povukao policiju ne po njegovom naređenju, koje mu je izdao preko Vukosavljevića, već po naređenju Karanfilova. Po njegovom mišljenju ta dva naređenja su se poklopila, s tim što je Karnfilov Vezmaroviću izdao naređenje pre Vukosavljevića. Nije bio na Ovčari tog dana, tako da ne zna, da li je Karanfilov tamo uopšte bio i kada je i kakvo naređenje, eventualno, izdao. To je saznao naknadno od komandira čete vojne policije Dragana Vezmarovića. Saslušanje svedoka Dragog Vukosavljevića Bio je oficir bezbednosti u Osamdesetoj motorizovanoj kragujevačkoj brigadi. U potpunosti ostaje pri iskazu datom na glavnom pretresu, na prethodnom suđenju održanom 24. 11. 2004. godine. On je 20.11. 1991. godine, zajedno sa komandantom Osamdesete motorizovane kragujevačke brigade Miloradom Vojinovićem, oko 19:00 časova bio u Negoslavcima, na

komandnom mestu pukovnika Mrkšića i posle razgovora sa Mrkšićem, Milorad Vojinović naredio mu je da povuče obezbeđenje sa Ovčare. On je na Ovčaru otišao oko 20:00 časova. Sveok ke komandiru čete vojne policije Draganu Vezmaroviću samo preneo naređenje komandanta Osamdesete motorizovane kragujevačke brigade Milorada Vojinovića. Organ bezbednosti čiji je oficir bio Vukosavljević, nije mogao da izda naređenje komandiru čete vojne policije. Mogao je samo da prenese naređenje komandanta brigade, što je on i uradio. Ni oficir bezbednosti Gardijske brigade Karanfilov, koja je bila pretpostavljena komanda njegovoj brigadi, nije mogao da izda naređenje komandiru čete vojne policije Vezmaroviću, ali je čuo da je on takvo naređenje izdao. Glavni pretres: 11. 05. 2007. Izveštaj: advokat Dragan Todorović, punomoćnik žrtava Salušanje svedoka Bogdana Vujića U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na glavnom pretresu na prethodnom suđenju. Ponovo je detaljno opisao kako je izgledala sednica vlade SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, na kojoj je prisustvovao i na kojoj su bili Željko Ražnatović – Arkan, načelnik štaba Gardijske brigade Miodrag Panić i koju je vodio predsednik vlade Goran Hadžić. Za razliku od prethodnog iskaza svedok je sada objasnio da je Hadžić stalno očekivao da se na sednicu vlade vrati, tada potpukovnik, Miodrag Panić načelnik štaba Gardijske brigade. Stalno je govorio ministrima koji sede do vrata da pogledaju da li dolazi Panić. Nakon izvesnog vremena na sednicu vlade je došao potpukovnik Panić i sa sobom je nosio neku svesku i olovku. Odmah mu se obratio Goran Hadžić i tražio od njega da kaže „da“ ili „ne“, pošto je Panić ćutao, Hadžić je od njega tražio da klimne glavom i pošto je Panić klimnuo glavom, svi su izašli sa njim i to je praktično značilo da se Panić saglasio da se zarobljenici predaju civilnoj vlasti. Vujić na prethodnom ispitivanju nije sednicu vlade opisao na ovaj način, ali kaže da je to potpuna istina i da je on detaljnije razmislio o toj sednici vlade i odlučio da iznese kako su se stvari zaista dogodile. Saslušanje zaštićenog svedoka A Sudsko veće je donelo rešenje o isključenju javnosti sa dela glavnog pretresa na kome je obavljeno saslušanje zaštićenog svedoka A. Glavni pretres: 18. 06. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Borivoja Tešiča Ostaje u potpunosti pri iskazu koji je dao na glavnom pretresu tokom prethodnog suđenja 15. 12. 2004. godine. U vreme borbenih aktivnosti u Vukovaru bio je komandant prvog jurišnog bataljona Gardijske brigade, u činu majora. U sastavu njegovog bataljona u borbama su učestvovale jedinica TO Vukovara i jedinica dobrovoljaca Leva Supoderica, kojom je komandovao Milan Lančužanin, zvani Kameni. Komandant TO Vukovara bio je Dušan Jakšić. Međutim, negde od početka novembra, a možda i kraja oktobra

komandant TO bio je Miroljub Vujović. On nije postavio Vujovića za komandanta TO, ali zna da je on to bio. Borbena dejstva u Vukovaru završena su 18. 11.1991 Po naredbi komandanta Gardijske brigade pukovnika Mrkšića, lično je obezbeđivao bolnicu od večernjih sati 18. 11. do ranog jutra 19. 11. 1991. godine, kada je bolnicu predao na obezbeđenje kapetanu vojne policije gardijske brigade Milivoju Simiću. U bolnici je bio i 20.11.1991. jer je obećao Vesni Bosanac upravnici bolnice da će doći da bi garantovao bezbednost njenom osoblju kod kapetana Simića iz čete vojne policije gardijske brigade. Poznato mu je da je 20.11.1991. major Šljivančanin sprečio ulazak predstavnika Crvenog krsta u bolnicu i da se baš tog 20.11.1991. Šljivančanin obraćao predstavniku Crvenog krsta pred TV kamerama i televizija je to prenela. Svedok je lično 21.11.1991.ujutru u 6:00 časova napisao naredbu da se dobrovoljačka jedinica Leva Supoderica izdvoji iz gardijske brigade i vrati u sastav jedinice TO Vukovar, a jedinica TO Vukovar je po toj naredbi pretpočinjena Osamdesetoj motorizovanoj kragujevačkoj brigadi. Zajedno sa pukovnikom Mrkšićem, Miroljubom Vujovićem i još trojicom oficira, helikopterom MI -8 otišao je u Beograd na prijem kod Veljka Kadijevića. Krenuli su iz Negoslavaca 21. 11.1991. u 8:00 sati ujutru. Poznato mu je da se Vujović istog dana 21.11.1991. vratio u Vukovar, a on se zajedno sa pukovnikom Mrkšićem vratio 22. 11.1991. sa helikopterom Gazela. Na pitanje predsednika veća otkud zna da je Vujović postavljen za komandanta TO početkom novembra umesto Dušana Jakšića, izjavljuje da to zna zbog toga što se u novembu u komandi pukovnika Mrkšića, na sastancima pojavljivao Vujović, a ne Jakšić. Saslušanje svedoka Ljubiše Vukašinovića U vreme rata u Vukovaru bio je pomoćnik Veselina Šljivančanina, načelnika bezbednosti u Gardijskoj brigadi. Ostaje pri iskazu koji je dao na prošlom suđenju, na glavnom pretresu od 16. 12. 2004. godine. Želi da bliže objasni i precizira svoj iskaz tako što navodi da je od Veselina Šljivančanina dobio naređenje da u jutarnjim časovima evakuiše Vukovarsku bolnicu. Nakon što je izvršena selekcija zatečenih bolesnika, osoblja bolnice, civilnih lica koja su se sklonila u bolnicu, kao i boraca hrvatske vojske koji su zatečeni u bolnici, Šljivančanin mu je naredio da jednu grupu zarobljenih hrvatskih boraca, koji su se tog jutra zatekli u bolnici, autobusima preveze u kasarnu u Vukovar. Zarobljenici su sa nekoliko autobusa prebačeni u kasarnu, a u svakom autobusu je bio po jedan vojni policajac. Bilo je pet ili šest autobusa. Iz kasarne autobusima je trebalo zarobljenike prevesti ili u Sremsku Mitovicu ili u Šid, tu nije siguran. U kasarni u Vukovaru, prilikom dolaska autobusa sa zarobljenicima iz bolnice, bilo je dosta pripadnika TO Vukovara koji su bili vrlo agresivni, ali on je sa svojim vojnicima uspeo da zaštiti zarobljenike. Dok su autobusi sa zarobljenicima bili u kasarni, stiglo je naređenje iz komande, da se zarobljenici autobusima prevezu na Ovčaru. Sa zarobljenicima u autobusima svedok je na Ovčaru stigao negde oko 13: 30 časova. Kada su došli ispred hangara i zarobljenici izlazili iz autobusa da bi ušli u hangar, došlo je do velikih nereda. Pripadnici TO Vukovar, koji su bili tu, počeli su da udaraju zarobljenike i pre ulaska u hangar i u samom hangaru , tako da je nastao pravi haos. Neki zarobljenici su bili krvavi, a svi su dobili batine. Nekako je uspeo da uspostavi red. Tražio je od komandanta TO Vukovara Miroljuba Vujovića, da njegovi vojnici napuste hangar, što su oni i uradili. U toj gužvi i udaranju zarobljenika, udarce su dobili i on i njegovi vojnici.

Na Ovačari je video vojne policajce iz Osamdesete motorizovane kragujevačke brigade koji su bili zbunjeni. On ih je ohrabrio, a zatim je otišao u Negoslavce u komandu gde je pukovniku Mrkšiću ispričao sve što je video na Ovčari i skrenuo mu pažnju da se haos može nastaviti i produbiti. Na sve to Mrkšić mu je rekao “Dobro, dobro Vukašine, slobodan si”. Glavni pretres: 19. 06. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Dušana Jakšića Ostaje u potpunosti pri iskazu koji je dao na glavnom preteresu, na prethodnom suđenju. Objašnjava de je na početku rata u Vukovaru bio komandant odreda TO Petrova gora, a da je od 17. 10.1991. postavljen za komandanta TO Južne operativne grupe. Južna operativna grupa je formirana po dolasku Gardijske brigade u Vukovar. Na dan 17.10. 1991. godine svedok je postavljen, od strane komandanta gardijske brigade pukovnika Mrkšića, za komandanta TO Južne operativne grupe. Pre nego što je osvojeno Bilino brdo, važno uporište hrvatskih snaga, Veselin Šljivančanin načelnik bezbednosti u Gardijskoj brigadi, smenio je svedoka sa mesta komandanta TO Vukovara i na njegovo mesto postavio Miroljuba Vujovića. U borbama za Bilino brdo komandant TO Vukovara bio je Miroljub Vujović. Nekoliko dana pre pada Vukovara održan je sastanak pripadnika TO i svedok je mislio da će on ostati komandat TO Južne operative grupe, a da će Miroljub Vujović biti komandant TO Vukovara. Medjutim, na sastanku sa Vujovićem, ovaj mu je rekao da će on biti i komandant TO Vukovara i komandant TO Južne operative grupe. To je prihvatio i više nije imao nikakavu funkciju, već je počeo da se bavi privatnim biznisom. Siguran je, da je u završnim borbama za oslobođenje Vukovara komandant TO Vukovara i komandant TO Južne operativne grupe bio Miroljub Vujović. Glavni pretres 20. 06. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Novice Trifunovića Ostaje u svemu pri iskazu koji je dao na glavnom pretresu, na prethodnom suđenju 29.oktobra 2004. godine. Bio je pripadnik čete vojne policije Osamdesete motorizovane kragujevačke brigade. Komandir mu je bio Dragan Vezmarović. Na kraju borbenih dejstava u Vukovaru dva puta je bio na Ovčari. Prvi put je cela četa obezbeđivala hrvatske zarobljenike iz Mitničkog bataljona. Dan-dva kasnije ponovo je bio na Ovčari i to u vezi sa događajima koji su predmet ovog suđenja. Ne može tačno da kaže koji je to datum bio. Jedino što zna je to da je to bilo posle oslobođenja Vukovara. Zajedno sa komandirom čete vojne policije Draganom Vezmarovićem, vojnim policajcem Predragom Šapićem i vozačem bio je na terenu, izvan komandnog mesta u Negoslavcima. Kada su došli u Negoslavce, nisu zatekli nikoga iz čete vojne policije. Pošto su obavešteni da su svi vojni policajci na Ovčari, on, Šapić i Vezmarović krenuli su na Ovčaru. Na Ovčari su zatekli haotično stanje. Tu su bili vojni policajci, bili su vojnici u drugim uniformama, bili su neki civili u hangaru. Uopšte, bila je gužva. Neki naoružani ljudi su ulazili u hangar i tukli civile. Primetio je da se civili iz hangara uvode

u traktorsku prikolicu. Nije video koliko je ljudi uvedeno u prikolicu. Zna da su dobili naređenje da se povuku u bazu u Negoslavce i da su se povukli. Pre nego što su se povukli, oni su sprečavali uniformisana lica da ulaze u hangar. Predsednik veća je predočio svedoku njegov iskaz iz istražnog postupka od 17. 09. 2003. godine, u kome je rekao da su kada je svanulo, sutradan nakon događaja u hangaru na Ovčari koje je opisao, on i Šapić došli do hangara i tu nisu nikoga zatekli. Jedino što je primetio to je zatrpana jedna rupa u blizini hangara iz koje je virila žuta čizma. Na to je odgovorio da se seća i da je tačno da je u rano jutro došao do hangara na Ovčari i da nikoga nije zatekao. Ne može da se seti da je video čizmu koja se primećivala u zemlji u kojoj je rupa zatrpana. Ne može da se seti te situacije, ali ne negira da je to rekao. Moguće da su mu, onda pre četiri godine, ti događaji bili svežiji, a da je sada, nakon pet godina, taj detalj zaboravio. Glavni pretres: 21. 06. 2007. Izveštaj: advokat Dragan Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Petra Ćirića Kao dobrovoljac učestvovao je u ratu u Vukovaru u jesen 1991. godine. Bio je u jedinici teritorijalaca, komandir mu je bio Miroljub Vujović. Ta jedinica u kojoj je bio i gde mu je komandir bio Miroljub Vujović formacijski je bila ojačano odeljenje, kao jedan vod otprilike. Ne zna gde je poljoprivredno dobro Ovčara, nikada nije bio tamo. Bio je u Veleprometu u Vukovaru i to kada su završene borbe za Vukovar. Tu je video civile koji su izlazili iz podruma. Većinu optuženih poznaje. Neke zna po imenu i prezimenu, a neke po nadimcima. Ne poznaje Dušana Jakšića, a poznaje Vujovića, Vujanovića, Lančužanina, Zlatara, Kineza, Atanasijevića, Madžarca. Ne zna tačno kada su završene borbe u Vukovaru, ali pretpostavlja da su završene krajem novembra ili početkom decembra 1991. godine. Čuo je za događaj kada je na Ovčari streljano oko 200 hrvatskih zarobljenika. Ne može tačno da kaže kada je čuo ali sigurno nekoliko dana posle streljanja. Ne može da kaže od koga je čuo, ali zna da se to pričalo u Vukovaru. O samom streljanju ne može ništa da kaže jer nije bio prisutan. Saslušanje svedoka Jandrije Kovačevića Bio u Vukovaru i za vreme rata. Stanovao je u kući optuženog Milana Vojnovića. Poznaje njegovu suprugu Miljku. Sa Milanom Vojnovićem je davao stražu, u blizini Vojnovićeve kuće i Milan Vojnović je tu stražario. Kada nije bio na straži Vojnović je brijao i šišao borce. Dobro je poznavao i Milana Vojnovića i njegovu suprugu Miljku Vojnović. Znao je da imaju sina Zvezdana i ćerku Zvezdanu. Ćerka je bila udata u Vukovaru za čoveka koji se zvao Ivica, a kome ne zna prezime. Poznaje Miroljuba Vujovića, Vuju Zlatara, Stanka Vujanovića, Milana Lančužanina. Ostale optužene ne zna. Sin Milana Vojnovića- Zvezdan je bio u vojsci, ali ne u Vukovaru nego na nekom drugom frontu. Poznato mu je da je Vukovar oslobođen 18. 11. 1991. godine. Takođe mu je poznato da je Milan Vojnović išao da traži ćerku prvo u Velepromet a kasnije na Ovčaru, a onda je otišao u Srbiju, ne zna tačno da li u Šid ili u Sremsku Mitrovicu. Ne može tačno da opredeli koji su to sve datumi bili, ali sigurno posle oslobođenja Vukovara. Poznato mu je da je Milan Vojnović išao na Ovčaru u popodnevnim

časovima, da ga je vozio kolima njegov prijatelj Rade Bakić i da se na Ovčari zadržao oko sat i po vremena. Za streljanje hrvatskih zarobljenika je saznao nakon jedan ili dva dana od kako se ono dogodilo. Ne može tačno da kaže od koga je čuo za to streljanje, ali zna da je to čuo od više ljudi. Čuo je da je hrvatske zarobljenike streljala vojska, ali ne može ništa preciznije da kaže o kojoj vojsci se radi. Svedok je pripadao prvo TO Vukovara i komandir mu je bio Dušan Jakšić, a kasnije mu je komandir bio Miroljub Vujović, ne seća se od kada, ali misli da je to bilo nakon što je Vukovar oslobođen. Glavni pretres: 3. 09. 2007. Izveštaj: Advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Aleksandra Vasiljevića Ostaje u potpunosti pri iskazu koji je dao na glavnom pretresu na prethodnom suđenju 25. i 26. 01. 2005. godine. U vreme događaja na Ovčari, bio je načelnik Uprave bezbednosti Saveznog sekretarijata narodne odbrane. Penzionisan je 8.05. 1992. godine. Protiv njega je pokrenut krivični postupak pred Vojnim sudom u Beogradu i on je uhapšen 15. 07. 1992. godine. Krivični postupak se vodio zbog afere koja se zvala Opera. Pored njega bilo je uhapšeno još šest oficira bezbednosti. Kada je, posle šestomesečnog pritvora, pušten na slobodu, sastao se sa kapetanom Murisom Zjajom, oficirom protivterorističke jedinice u gardijskoj brigadi. Pitao je Zjaja da li nešto zna o obijenim sefovima u Vukovaru, jer mu je između ostalog i to stavljeno na teret. Zjajo je odgovorio da o tome ne zna ništa, jer je toga dana sa četiri džipa marke PUH upućen na Ovčaru. Tada je prvi put čuo za Ovčaru. Kada je, pred Vojnim sudom u Beogradu, oslobođen optužbi, ponovo se našao sa Murisom Zjajom i to 6. 08. 1993. godine. Zjajo je već bio demobilisan i radio je u nekoj firmi za obezbeđenje u Beogradu. Toga dana Zjajo mu je ispričao da ga je major Ljubiša Vukašinović iz gardijske brigade poslao na Ovčaru jer tamo ima nekih problema sa zarobljenicima, da proveri šta se događa i da raščisti situaciju. Zjajo je ispričao da je on otišao na Ovčaru, da je tamo vladao haos , da su se čuli pucnji, da su tamo bili dovedeni zarobljenici iz bolnice u Vukovaru, njih oko 186, Negde oko 21:00 časova Zjajo je, putem radio-veze, obavestio Vukašinoviča i rekao mu da se tamo puca, na šta mu je Vukašinović odgovorio da se vrati nazad jer ti zarobljenici nisu više u nadležnosti vojske. Priča kapetana Murisa Zjaja od 6.08.1993. godine bilo je njegovo drugo saznanje o dešavanju na Ovčari. Saznanja koja je dobio nije prosledio Upravi bezbednosti, s obzirom da je na čelu te Uprave bio general Nedeljko Bošković, s kojim on nije komunicirao. Tek tokom 1994. godine, kada je general Bošković smenjen, sva saznanja koja je dobio od kapetana Murisa Zjaja preneo je nadležnima u Upravi bezbednosti. O događajima na Ovčari razgovarao je i u jesen 1995. godine sa novinarom Jovanom Dulovićem. Dulović mu je rekao da je bio dopisnik iz Vukovara, da je bio u kući Stanka Vujanovića u vreme dogadjaja na Ovčari, pokazao mu je beležnicu manjeg formata u kojoj je on beležio podatke o događajima u Vukovaru. Dulović mu je rekao da mu je sutradan po likvidaciji zarobljenika na Ovčari izvesni Andrić koji je imao nadimak „Đetić“ pričao o toj likvidaciji sledećim rečima“... noćas smo ih ubijali, klali i oni mole „Nemoj“, a mi smo ih poskidali...“. Novinar Dulović rekao je svedoku i to da mu je

Stanko Vujanović pričao da će biti problema zbog toga što neki šešeljevci pričaju javno o tom streljanju. O streljanju na Ovčari čuo je i od Srećka Borisavljavića, oficira bezbednosti u Gardijskoj brigadi. On mu je pričao da su zarobljenici iz bolnice prebačeni prvo u kasarnu, a onda na Ovčaru, gde su ih teritorijalci maltretirali i da policija tu ništa nije mogla da učini i da su ih oni vodili na streljanje i streljali. Negde u novembru 1998. godine video je na pijaci pukovnika Mila Mrkšića, komandanta gardijske brigade u Vukovaru. Sa njim je razgovarao o Ovčari. Mrkšić se kleo u svoju decu da nije znao šta će biti sa zarobljenicima i da ih nikad ne bi predao da je znao da će ih streljati. Navodi da je tada Mrkšiću postavio tri pitanja i to: „ ... prvo pitanje je bilo šta se to dogodilo na Ovčari, drugo pitanje zašto nije obavešten po vertikali gore kabinet generala Kadijevića, ili general Kadijević, koji je njemu bio nadređen i treće pitanje da li je on nekoga konsultovao oko te odluke da preda zarobljena lica iz bolnice u nadležnost organima ove oblasti - u krajnjoj liniji Goranu Hadžiću.“ Na sva ta pitanja Mrkšić je odgovorio da su oni pobili zarobljenike, a da on nije mogao da pretpostavi da će to da učine. Na ostala pitanja nije odgovorio, jer je svedok morao da ode zbog toga što je njegov parkirani automobil ometao saobraćaj. Rekao je da je o streljanju zarobljenika na Ovčari razgovarao i sa Veselinom Šljivančaninom 1997.godine i da mu je on rekao da nije znao da će ti teritorijalci da streljaju zarobljenike. Glavni pretres: 4. 09. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka dr Ranke Krunić-Protić U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dala na prethodnom suđenju na glavnom pretresu od 10.02.2005. godine. Ona je tada svedočila u vezi sa otpusnom listom za optuženog Vuju Zlatara. U potpunosti i bez ikakvih izmena ostaje pri iskazu koji je dala na glavnom pretresu na prethodnom suđenju. Predsednik veća nije imao pitanja za svedokinju. Saslušanje svedoka Ilije Galovića U potpunosti ostaje kod iskaza koji je dao na prethodnom suđenju, na glavnom pretresu 29. 04. 2004. godine. U vreme rata u Vukovaru stanovao je u ulici Petrova gora u Vukovaru. U toj ulici stanovao je i Vujo Zlatar. Poznavao ga je, mada se nisu družili. Zna da je pre početka rata Vujo Zlatar išao u Nemačku, ali da se početkom rata vratio i da je učestvovao u ratnim operacijama. Poznato mu je da je negde krajem oktobra meseca Vujo Zlatar ranjen. Zna da je bio na lečenju, prvo u ambulanti u Negoslavcima, a zatim na VMA u Beogradu. Ne zna koliko se zadržao na lečenju. Po povratku sa lečenja video ga je u Vukovaru, ali kada je to bilo ne zna. Zna da je Vukovar oslobođen 18. 11.1991. godine. Nije siguran da li su borbe prestale kada je ponovo video Vuju Zlatara u Vukovaru, ali misli da su prestale. Saslušanje svedoka Ranka Madžarca U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na prethodnom suđenju, na glavnom pretresu 29.04. 2004. godine. Stanovao je u istoj ulici u Vukovaru i to Petrova gora, u kojoj je stanovao i Vujo Zlatar. Stanovao je na početku ulice, a Vujo Zlatar na kraju. Poznaju se

10 godina. Poznato mu je da je Vujo Zlatar negde početkom oktobra 1991. godine išao u Nemačku, da se polovinom oktobra vratio u Vukovar, da je učestvovao u borbama i da je krajem oktobra ranjen. Poznato mu je da je bio u bolnici, a kada se vratio, ne zna. Posle izlaska iz bolnice on ga je video u decembru mesecu. Inače, za ranjavanje Vuja Zlatara je čuo od drugih. On lično nije video kada je ranjen. Saslušanje svedoka Milana Ivanovića Stanovao je u ulici Petrova gora u Vukovaru od 1979. godine. U istoj ulici je stanovao i Vujo Zlatar, pa ga tako i poznaje. Poznaje Miroljuba Vujovića, Stanka Vujanovića, Miroslava Đankovića, jer su svi živeli u istoj ulici. Kada je pobedio HDZ na izborima u Vukovaru, došlo je do napete situacije. Srbi se nisu osećali sigurno, neki ljudi su nestali, neki su ranjeni, a bilo je i pucanja prema srpskim kućama. Ljudi koji su živeli u ulici Petrova gora su se organizovali. Počeli su da organizuju straže. Miroljub Vujović nije ranije stanovao u toj ulici, ali je pobegao iz grada i došao u ulicu Petrova gora. Poznavao je Dušana Jakšića i pošto je on rezervni oficir, međusobno su se dogovorili da on organizuje teritorijalnu odbranu iz te ulice. U ulici je bilo 150-180 stanovnika računajući žene, decu i starce. Sposobnih za vojnu službu bilo je 30-40. Poznato mu je da su se međusobno dogovorili da komandir jedne čete ili većeg voda bude Miroljub Vujović, a drugog voda Stanko Vujanović. Kada je došla Gardijska brigada onda su i Vujović i Jakšić i Vujanović odgovarali oficirima gardijske brigade. Samo je držao stražu i niko iz gardijske brigade mu nije bio nadređen. Što se tiče Vuje Zlatara zna da je pre rata jedno kraće vreme bio u Nemačkoj, da je polovinom desetog meseca došao u Vukovar , da je krajem oktobra bio ranjen. Kada je ranjen prvo je bio prebačen u ambulantu u Negoslavce, pa na VMA u Beograd, pa na kraju u jednu banju u Mladenovac. Sve te podatke saznao je od Vujinog brata Mirka. Ne zna tačno kada se Vujo Zlatar vratio iz bolnice, ali zna da ga je on prvi put video pred novu 1992. godinu. Poznato mu je da je Vukovar oslobođen 18. 11. 1991. godine. Glavni preteres: 5. 09. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje sudskog veštaka dr Đorđa Alimpijevića Stalni sudski veštak iz oblasti sudske medicine dr Đorđe Alimpijević bio je član Sudsko-medicinskog odbora koji je veštačio povrede optuženog Vuje Zlatara i to okolnost da li je Vujo Zlatar, u periodu 18.-21.novembra 1991. godine, mogao da se samostalno kreće, a s obzirom na povrede koje je imao. Veštačenje putem Sudsko-medicinskog odbora, Medicinskog fakulteta u Beogradu, naložio je Vrhovni sud svojim rešenjem kojim je ukinuo prvostepenu presudu. Naime, u prethodnom postupku (pre nego što je Vrhovni sud ukinuo presudu) sud je saslušao jednog veštaka ortopedske struke. Taj veštak je našao da Vujo Zaltar, zbog povreda koje je imao, u periodu od 18.-21.11. 1991. godine nije mogao da se kreće. Nakon toga, sud je odredio komisiju veštaka u kojoj je bio direktor Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu prof.dr Branimir Aleksandrić. Ta komisija je našla da je Vujo Zlatar, bez obzira na povrede koje je imao, mogao u periodu od 18.-21. 11.1991. da se kreće. Sudsko veće je na glavni pretres pozvalo i prvog veštaka ortopeda i prof. Aleksandrića, kao predstavnika komisije veštaka Instituta za sudsku medicinu. Nakon,

celodnevnog saslušanja nije došlo do usaglašavanja mišljenja. Sud je prihvatio nalaz komisije veštaka. Po Zakoniku o krivičnom postupku, uglavnom se određuje veštak pojedinac. Međutim, ako se ukaže potreba određuje se komisija veštaka. U slučaju da su nalazi pojedinca i komisije različiti i da njihova mišljenja nisu usaglašena, prihvata se mišljenje komisije. Međutim, bez obzira na ove odredbe ZKP, Vrhovni sud je naložio da se obavi veštačenje preko Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu. Postupajući po rešenju Vrhovnog suda prvostepeni sud je odredio veštačenje preko Sudsko-medicinskog odbora - Medicinskog fakulteta u Beogradu sa zadatkom veštačenja da se da stručno mišljenje o tome da li je Vujo Zlatar nakon povreda koje je imao i zbog kojih je lečen na VMA i u banji Selters u Mladenovcu, bio u mogućnosti da se u periodu od 18.do 21. 11.1991. godine kreće. Sudsko-medicinski odbor je, nakon uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju, sačinio pismeni nalaz i mišljenje 30. 01.2007. godine, a u aprilu 2007. godine odgovorio je na primedbe odbrane. U svom nalazu Sudsko-medicinski odbor je utvrdio da je Vujo Zlatar u periodu od 18. do 21. 11.1991. godine mogao samostalno da se kreće. Predstavnik Sudsko-medicinskog odbora dr Đorđe Alimpijević ostao je u potpunosti ostao pri pismenom nalazu i mišljenju Sudsko-medicinskog odbora od 7.01. 2007. i pri odgovoru na primedbe odbrane iz aprila 2007. godine Komentar: Za ovim veštačenjem Sudsko-medicinskog odbora nije bilo potrebe. Vrhovni sud nije postupio u skladu sa ZKP kada je naložio ovo veštačenje. Međutim, ovim dodatnim veštačenjem, najviša institucija za veštašenja Sudsko-medicinski odbor - Medicinskog fakulteta u Beogradu, potvrdila je da je Vujo Zlatar u vreme događaja na Ovčari mogao slobodno i samostalno da se kreće. Saslušanje veštaka neuropsihijatra Doc. dr Aleksandra Jovanovića Veštak Aleksandar Jovanović je u svojstvu veštaka saslušan na glavnom pretresu od 7. 05. 2007. godine. Tom prilikom veštak je u potpunosti ostao pri nalazu i mišljenju Kliničkog centra Srbije – Instututa za psihijatriju – Centra za sudsku psihijatriju . Ponovo je pozvan na glavni pretres zbog toga što je u međuvremenu branilac okrivljenog Vuja Zlatara izneo pismene primedbe na pismeni nalaz i mišljenje i usmenu odbranu tog nalaza i mišljenja, koju je dr Aleksandar Jovanović izneo na glavnom pretresu 7. 05. 2007. godine. Primedbe su vlo opširne, a ta argumentacija je isticana i prilikom predlaganja veštačenja na glavnom pretresu, u žalbi na prvostepenu presudu i na saslušanju veštaka na glavnom pretresu od 7. 05. 2007. godine. Pismene primedbe advokata Rajka Jelušića, branioca Vuje Zlatara veštak dr Aleksandar Jovanović je glasno pročitao na glavnom pretersu i na svaku opširno odgovorio. Odgovarajući na primedbe veštak dr Aleksanadar Jovanović nije ništa izmenio u odnosu na pismeni nalaz i mišljenje i na usmenu odbranu tog nalaza koju je izneo na glavnom pretresu 7. 05. 2007. godine. Veštak je u potpunosti ostao pri svojim pismenim i usmenim nalazima s tim što je odgovarajući na primedbe na ovom glavnom pretresu potpunije, detaljnije i sa više argumenata obrazložio svoje ranije nalaze. Glavni pretres: 6. i 7. 09. 2007.

Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Na ova dva glavna pretresa saslušan je svedok saradnik broj 1. Rešenjem sudskog veća sa glavnih pretresa na kojima je saslušan svedok saradnik broj 1. isključena je javnost. Zakonska obaveza svih prisutnih na ovom saslušanju je da u javnost ne iznose činjenice i saznanja sa glavnog pretresa sa koga je isključena javnost. Glavni pretres: 15. 10. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Na početku glavnog pretresa predsednik veća je obavestio prisutne da je došlo do izmene u sastavu veća, jer je dosadašnji član veća, sudija Gordana Božilović-Petrović raspoređena na rad u drugo odeljenje Okružnog suda. Zbog izmene u sastavu veća pretres mora početi ispočetka. Nakon ovog saopštenja predsednika veća, za reč se javio branilac optuženog Saše Radaka advokat Dušan Mašić. Dušan Mašić je od predsednika veća tražio da obavesti prisutne zbog čega sudija Gordana Božilović-Petrović nije više u veću, s obzirom da je u dnevnoj štampi sudija Gordana Božilović-Petrović izjavila da kadrovsku politiku Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu vode jedna strana ambasada i nevladina organizacija Fond za humanitarno pravo, kojim rukovodi Nataša Kandić. Advokat Mašić je naveo da predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović-Škero nije u javnost iznela navode zbog kojiih sudija Gordana-Božilović Petrović nije više u Veću. Na ovo pitanje predsednik Veća - sudija Vesko Krstajić, je rekao da on ima obaveštenje da je 1. 10. 2007. godine istekao četvorogodišnji mandat sudiji Gordani Božilović-Petrović i da je ona raspoređena na rad u drugo odeljenje Okružnog suda u Beogradu, to je jedino što predsednik sudskog veća zna i što je zvanično saopštenje koje je dobio od Predsednika suda. Predsednik sudskog veća nije nadležan, niti zna razloge zbog kojih sudiji nije produžen mandat u Veću za ratne zločine. Nakon ovog objašnjenja predsednika sudskog veća, advokat Dušan Mašić smatra da je smena sudije Gordane Petrović-Božilović nezakonita i da je doneta pod pritiskom vansudskih faktora. Iz tog razloga u smislu člana 40 tačka 6 ZKP, traži izuzeće predsednika sudskog veća sudije Veska Krstajića, članova sudskog veća sudija Vinke Berahe- Nikićević i Snežane Nikolić-Garotić, te predsednika Okružnog suda u Beogradu Siniše Važića i predsednika Vrhovnog suda Vide Petrović-Škero. Posle zahteva za izuzeće koji je podneo advokat Dušan Mašić branilac optuženog Saše Radaka, odlučeno je da se prekine dalji rad na predmetu i da se predmet ustupi Opštoj sednici Vrhovnog suda u Beogradu, radi donošenja odluke. Glavni pretres: 19. 11. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Na početku glavnog pretresa predsednik veća je konstatovao da je odluka Opšte sednice Vrhovnog suda kojom je odbijen zahtev za izuzeće uručena strankama. Predsednik veća je objavio da zbog promene u sastavu veća glavni pretres mora početi iznova, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku. U nastavku glavnog pretresa zamenik javnog tužioca pročitao je optužnicu tužilaštva za ratne zločine. Nakon čitanja optužnice ponovo su ispitani svi optuženi i to Miroljub

Vujović, Stanko Vujanović, Milan Lančužanina, Jovica Perić, Ivan Atanasijević, Predrag Madžarac, Milan Vojnović, Predrag Milojeviuć, Vujo Zlatar, Goran Mugoša, Đorđe Šošić, Predrag Dragović, Nada Kalaba, Slobodan Katić, Marko Ljuboja, Saša Radak, a optuženi Miroslav Đanković izjavljuje da će se i dalje braniti ćutanjem, pa je veće donelo rešenje da se pročitaju raniji iskazi iz istražnog postupka i sa glavnog pretresa Miroslava Đankovića. Svi optuženi su u potpunosti ostali kod izjava koje su dali na ranijim pretresima. Glavni pretres: 20. 11. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava U skladu sa ZKP i na osnovu rešenja sudskog veća da glavni pretres počinje iznova, na ovom glavnom pretresu pročitani su transkripti audio zapisa sa glavnih pretresa i to: od 14.03.2007. godine sa saslušanju svedoka Milana Veljkovića; od 15.03.2007. godine sa saslušanju svedoka Nikole Dukića; od 16.03 2007. godine sa saslušanju svedoka Radoja Trifunovića; od 08.05.2007. godine sa saslušanju svedoka Jovice Kresovića i Zorana Stamatovića; od 09.05.2007. godine o saslušanju svedoka Dragana Vezmarovića i Borča Karanfilova; od 10.05.2007. godine o saslušanju svedoka Milorada Vojnovića i Dragog Vukosavljevića; od 11. 05.2007. godine o saslušanju svedoka Bogdana Vujića i zaštićenog svedoka sa pseudonimom A; od 18.06.2007. godine sa saslušanju svedoka Borivoja Tešića i LjubišeVukašinovića; od 19.06.2007. godine sa saslušanju svedoka Dušana Jakšića; od 20.06.2007. godine sa saslušanju svedoka Novice Trifunovića; od 21.06.2007. godine sa saslušanju svedoka Petra Ćirića i Jandrije Kovačevića; od 03.09.2007. godine o saslušanju svedoka Aleksandra Vasiljevića; od 04.09.2007. godine o saslušanju svedoka Ranke Krunić-Protić, Ilije Galovića i Milana Ivanovića. Glavni pretres: 21. 11. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Sudsko veće je donelo i javno objavilo rešenje da se odbija pismeni predlog branioca optuženog Vuje Zlatara advokata Rajka Jelušića, da se izuzmu veštaci Sudsko-medicinskog odbora dr Miloš Popović, dr Miloš Janićijević, dr Slobodan Apostolski, dr Slobodan Slavković, dr Milutin Kozomara i dr Đorđe Alimpijević, te veštak neuropsihijatar dr Aleksandar Jovanović i klinički psiholog dr Nada Janković. U nastavku glavnog pretresa odbijen je usmeno izneti predlog odbrane da se iz spisa predmeta izdvoje zapisnici o saslušanju svedoka saradnika broj 1 i to od 02.02.2004. godine u postupku istrage, kao i svi zapisnici o saslušanju ovog svedoka saradnika u predmetima suda poslovni br. K.V. 1/2003 i K.V. 4/2005, te K.V. 4/2006. Usvojen je predlog odbrane da se od Tribunala u Hagu zatraži kopija presude u predmetu Mrkšić, Šljivančanin i Radić. Doneto je rešenje da se do daljeg odloži saslušanje svedoka saradnika broj 1. Glavni pretres: 22. 11. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Ivice Vuletića

Svedok Ivica Vuletić je osuđen pravosnažnom presudom Županijskog suda u Osijeku K-1/94-204 od 05. prosinca 1997. godine na kaznu zatvora u trajanju od 20. godina. Na osnovu sporazuma vlada države Srbije i države Htvatske, Ivica Vuletić izdržava kaznu u KPZ Zabela kod Požarevca. Saslušanje Ivice Vuletića tražio je Vrhovni sud rešenjem kojim je presuda ukinuta. Bez obzira što je prvostepeni sud imao primerak presude iz koje se videlo da Vuletić nije osuđen za ratni zločin počinjen na Ovčari, Vrhovni sud je naložio da se svedok Vuletić ispita i njegovim ispitivanjem proveri da li je on osuđen za zločin na Ovčari. Svedok Ivica Vuletić je izjavio da nije osuđen zbog zločina na Ovčari, da na Ovčari nikada nije bio i da je za zločin na Ovčari čuo tek iz medija nakon nekoliko godina. Komentar: Nalog Vrhovnog suda da se kao svedok sasluša Ivica Vuletić nije zasnovan ni na činjeničnim, ni na pravnim razlozima. Sud je na osnovu kopije pravosnažne presude Županijskog suda u Osijeku o osudi Ivice Vuletića pouzdano utvrdio da Ivica Vuletić nije osuđen za ratni zločin na Ovčari. Branilac Savo Štrbac, koji je u žalbi protiv prvostepene presude tražio saslušanje svedoka Vuletića na okolnost da li je osuđen za zločin na Ovčari, prilikom Vuletićevog saslušanja nije imao ni jedno pitanje u tom pravcu, već je pitao detalje vezane za postupanje prema Ivici Vuletiću pred policijskim i pravosudnim organima u Hrvatskoj. Glavni pretres: 23. 11. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Na glavnom pretresu saslušan je svedok saradnik br. 2. Na osnovu odredbi ZKP, sa glavnog pretresa isključena je javnost. Glavni pretres: 17. 12. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Na početku glavnog pretresa za reč se javila optužena Nada Kalaba i zamolila je predsednika veća da pročita jedan podnesak, koji je napisala svojeručno i koji je uputila veću. Smatra da je potrebno da kompletan podnesak pročita na glavnom pretresu. U podnesku koji je optužena počela da čita detaljno se opisuje situacija u kojoj su 5. 12. 2007. godine u njenu sobu u pritvoru ušli jedna komandirica, komandir posebne pritvorske jedinice i još dvojica komandira i da su je silom preneli na četvrti sprat, u bolničko odeljenje, gde joj je jedna lekarka, koja se predstavila kao internista, rekla da mora biti smeštena na psihijatrijsko odeljenje. U nastavku teksta koji je čitala, optužena objašnjava da njoj nije potreban psihijatar, već ginekolog, odn. da ona ima ginekološke, a ne psihijatrijske probleme, ali joj to nije pomoglo, ostala je na psihijatrijskom odeljenju. Odbila je da potpiše papir koji bi značio njenu saglasnost da bude smeštena na psihijatrijsko odeljenje. Objašnjava da je od 5. 12.a 2007. godine, svake večeri od 20:00 časova do 8:00 časova ujutru bila vezana za krevet. Pored toga, svako jutro i veče su joj davali injekcije za koje ona ne zna koje su. Nakon što je pročitala podnesak, optužena je predala kopije nalaza o svojoj bolesti ginekološke prirode izdate na VMA. Na kraju je izjavila da su njene psihičke sposobnosti potpuno u

redu i da je mentalno zdrava osoba, ali da ima velikih problema ginekološke prirode. Predsednik veća je objasnio optuženoj da on ne može da je lekarski zbrinjava jer nije lekar, ali da će odobriti sve lekarske pretrage i intervencije koje su potrebne. Predsednik veća je naveo da je 6. 12. 2007. godine, obavešten od upravnika zatvora Micića i dr Aleksandra Jovanovića, da je optužena Kalaba zbog pogoršanja psihičkog stanja hospitalizovana na E odeljenju zatvorske bolnice, gde se i dalje nalazi. Nakon što je optužena Nada Kalaba pročitala svoj podnesak, za reč se javio njen branilac advokat Miroslav Perković i rekao da je njegov klijent optužena Nada Kalaba u pritvoru izložena torturi, da je predsednik veća po ZKP dužan da preduzme mere da se ta tortura spreči, a da on nije preduzeo nikakve mere, iako je blagovremeno bio obavešten šta se dešava u zatvoru. Posebno je branilac zamerio predsedniku veća što nije angažovao veštaka neuropsihijatra da se izjasni o sposobnosti optužene Kalabe da prisustvuje na glavnom pretresu, kada je 6. 12. 2007. godine bio obavešten da se njeno psihičko stanje pogoršalo. Zbog svega, branilac optužene tražio je izuzeće predsednika veća. Glavni pretres: 18. 12. 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Predsednik veća je rekao da je predsednik suda odbio zahtev branioca optužene Nade Kalabe za izuzeće predsednika veća, a da je veće odlučio da pozove na pretres i sasluša sudske veštake neuropsihijatra dr Dušanku Čorak i kliničkog psihologa dr Nadu Janković. Saslušanje navedenih veštaka je neophodno, rekao je predsednik veća, zbog toga što je optužena Nada Kalaba smeštena na psihijatrijsko odeljenje KPZ Bolnica, pa je potrebno proveriti stanje njenog duševnog zdravlja, pre svega da li je optužena Nada Kalaba sposobna da prati suđenje, učestvuje u postupku u svojstvu optužene i da se koristi svojim zakonskim pravima. Saslušanje veštaka, neuropsihijatra, dr. Dušanke Čorak Nada Kalaba je u zatvorskoj bolnici od 5. 12. 2007. godine lečena od privremene duševne poremećenosti pod dijagnozom akutna psihoza. Njeno stanje sanirano je i sada je zalečeno.Izvršila je uvid u medicinsku dokumentaciju, obavila razgovor sa optuženom i nalzi da je optužena sposobna da prati suđenje i da koristi svoja zakonska prava. Saslušanje svedoka Toma Dumića Krajem leta 1991. godine radio je u građevinskom preduzeću Ratko Mitrović OOUR Niskogradnja, kao rukovalac građevinskih mašina. Sa njim je radio Saša Radak. U toj firmi su se i upoznali. Na dan 20. 10. 1991. godine, sa još sedmoricom kolega, među kojima je bio i Saša Radak javio se kao dobrovoljac za rat u Vukovaru. Pored njega i Saše Radaka tu su bili i neki Stojko, kome ne zna prezime, zatim Dašić koji je iz Plava, zatim Miloš Kuburović, Rajko Drobnjak, jedan mali koji je rođen u Tesliću, a kome ne zna ime i prezime. Prijavili su se u vojni odsek u Zemunu, da hoće da budu dobrovoljci, a zatim su ih uputili u kasarnu Detelinara u Novom Sadu, završili kraću obuku, dobili uniformu i oružje i upućeni u Vukovar. U Vukovaru su bili do 21. 11.1991. Njihovoj grupi od osam članova komandir je bio Saša Radak, a pretpostavljeni Saši Radaku bio je kapetan Miroslav Radić. Ne zna kakve formacije je bio komandant kapetan Radić, ali misli da je to bio vod, dok je formacija u kojoj je bilo njih osam dobrovoljaca i čiji je

komandir bio Saša Radak, bila grupa ili odeljenje. Od optuženih poznaje Miroljuba Vujovića, Stanka Vujanovića, Miroslava Đankovića i Nadu Kalabu. Svi su oni bili u jedinici kojoj je komandovao kapetan Radić. Njih osmorica su stanovali u jednoj kući u ulici Nova. U blizini te kuće, na 100 do 150 metara, bila je kuća Stanka Vujanovića. Grupa u kojoj su bili njih osmorica, a čiji je komandir bio Saša Radak, zvala se Cetinje. Svedok je za Ovčaru i događaje na Ovčari čuo naknadno preko sredstava informisanja. Nikada nije bio na Ovčari, niti zna šta je to. Njegova grupa se vratila nazad u Beograd 21. 11. 1991. godine. Taj datum je dobro zapamtio. Dan uoči povratka 20. 11. 1991. godine, svedok i ostali članovi negove grupe okretali su prase na ražnju u čast povratka kući. Sa te proslave Saša Radak je bio odsutan oko tri sata. Tri sata nije bio sa njima dok su okretali prase. Kad se vratio svedok ga je pitao gde je bio, a on je rekao da su sprovodili neke zarobljenike. Sa Sašom Radakom išao je još neko iz njegove grupe, pretpostavlja da je to bio Stojko. Na pitanje predsednika veća otkud tako precizno zna datume, svedok izjavljuje da je dobro zapamtio 21.11. 1991. godine, jer tada se vraćao kući, a zna da su prethodnog dana pekli prase u čast povratka kući. Saslušanje svedoka Milana Milanovića Od septembra do 19. 12. 1991. godine bio je pomoćnik ministra za saobraćaj u vladi Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Od 19. 12.1991. bio je vršilac dužnosti ministra odbrane vlade Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Sedište vlade je bilo prvo u Dalju, a od početka oktobra 1991. godine sedište vlade je bilo izmešteno u Erdut. Prvi predsednik Vlade je bio Goran Hadžić. Ministar policije je jedno vreme bio Boro Bogunović, a posle toga Ilija Kojić. Ministar pravde je bio Vojin Suša, a ministar odbrane pre svedoka bio je Ilija Kojić. Nije bio na sednici vlade u Vukovaru u prostorijama Veleprometa 20. 11. 1991. godine. Tada je bio pomoćnik ministra za saobraćaj i kao takav nije prisustvovao sednicama vlade. Na prostoru Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema postojalo je 153 naseljena mesta i dva grada Vukovar i Beli Manastir. Teritorijalna odbrana stare države se raspala, a u toku borbe grupa boraca ili određene jednice proglašavala je i birala komandante TO. Postojala je i komanda TO na nivou Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Prvi komandant na tom nivou bio je Ilija Kojić, a negde u oktobru je on smenjen i za komandanta TO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema postavljen je Radovan Stojčić-Badža. U vreme oslobođenja Vukovara 18. 11. 1991. godine komandant TO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema bio je Radovan Stojčić-Badža. Njega je kasnije zamenio pukovnik Bogdan Sladojević. U vreme borbi u Vukovaru JNA je imala dve operativne grupe i to Operativnu grupu jug u kojoj je delovala gardijska brigada sa još nekim predpočinjenim jedinicama i Oprativnu grupu sever u kojoj je bio Novosadski korpus. One skoro da nisu imale nikakvih kontakata tokom borbenih dejstava. Iz sredstava informisanja zna da je Dušan Jakšić jedno vreme bio komandant TO Vukovara. Inače ga lično poznaje. Nikada nije bio u južnom delu Vukovara pre oslobođenja. U deo Vukovara koji se nalazio pod kontrolom Operativne grupe Jug, došao je prvi put 20. 11. da poseti neke rođake. Poznaje Stanka Vujanovića, Miroljuba Vujovića i Milana Lančužanina. Negde krajem marta 1992. godine upoznao je Miroljuba Vujovića i on mu je tada predstavljen kao komandant TO Vukovara.

Na osnovu svojih saznanja ne može da tvrdi ko je u vreme oslobođenja Vukovara 18. 11. 1991. godine bio komandant TO Vukovara, da li Dušan Jakšić ili Miroljub Vujović. Za streljanje hrvatskih zarobljenika na Ovčari saznao je u martu 1992. godine i to od ambasadora SAD u Ujedinjenim nacijama Madlen Olbrajt. Tada je prvi put čuo da se na Ovčari dogodio zločin. Glavni pretres: 19. 12. 2007. i 21. 01.2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Miroslava Radića Svedok je oficir JNA u penziji. Pred Tribunalom u Hagu je prvostepenom presudom oslobođen odgovornosti. Presuda nije pravosnažna. Za vreme oružanih sukoba u Vukovaru, kao kapetan bio je komandir III čete I jurišnog bataljona Gardijske brigade. Na teren Vukovara došao je 30. 09. 1991. godine u reon koji se zove Dubrava, a u sam grad, u naselje Petrova gora, došao je 2. 10. 1991. godine, u ranim jutarnjim časovima. Njegova četa je imala zadatak da oslobodi deo teritorije počev od naselja Petrova gora, ka naselju VI Proleterske divizije. Na izvršenje tog zadatka sa njegovom četom sadejstvovale su jedinice Teritorijalne odbrane (TO), jedinice dobrovoljaca pod nazivom Leva supoderica. Što se tiče TO to je bio jedan veći vod, koji su tada nazivali četa. Tom četom komandovao je optuženi Miroljub Vujović i on je bio odgovoran za rad te čete TO. Pretpostavljeni komandant Miroljubu Vujoviću bio je kapetan prve klase Dušan Jakšić koji je bio komandant odreda TO. Jakšić je bio na istom komandnom mestu sa majorom Tešićem, komandantom I bataljona gardijske brigade i pretpostavljenim starešinom svedoka. U toku borbe svedok je davao zadatke svim borbenim delovima koje su izvodile napad tog dana pa prema tome i četi TO pod komandom Miroljuba Vujovića i jedinici dobrovoljaca Leva supoderica pod komandom Milana Lančužanina. Dok traju borbena dejstva zadatke izdaje svedok, a Vujoviću je pretpostavljeni starešina Dušan Jakšić. U I bataljonu ili I jurišnom odredu (kako se kasnije zvao) komandir prve čete bio je Saša Bojkovski, druge čete Zoran Zirojević, treće čete svedok, protivoklopne čete Kopčić, a komandir minobacačke baterije bio je Vučković. Pozanje optuženog Sašu Radaka. Saša Radak je bio komandir jedne borbene grupe koja je brojala desetak ljudi i koja je u pojedinim akcijama imala zadatak da čisti, odnosno da vrši pretres kuća sa jedne strane ulice. Svedok pretpostavlja da je Saša Radak bio u sastavu jedinice TO, to ne može da tvrdi sa sigurnošću, ali zna da je Saša Radak komandovao tom grupom i da je ona učestvovala u napadu. Prvi borbeni zadatak koji je dobio od svog pretpostavljenog majora Tešića izvršio je 4. 11. 1991. godine. Toga dana njegova četa je oslobodila naselje VI Proleterske divizije. Nakon izvršenja tog zadatka, dobio je zadatak, od majora Tešića, da produži napad do Milovog brda. Dana 10. 11. 1991. godine došlo je do oslobođenja Milovog brda. Toga dana su borbene aktivnosti III čete pod njegovom komandom završene. Kao što je na pravcu napada III čete, pod njegovom komandom, delovala četa pod komandom Miroljuba Vujovića, na pravcu napada I čete, pod komandom Saše Bojkovskog, delovala je jedinica TO kojom je komandovao Stanko Vujanović. Komandir čete nema komandno mesto već u borbenom poretku ima osmatračnicu. Sve vreme borbenih dejstava u Vukovaru, svedok je bio smešten u kući Stanka Vujanovića

koja se nalazila u Novoj ulici. Stanka Vujanovića pre nego što se smestio u njegovu kući nije poznavao, ali ga je upoznao boraveći u njegovoj kući. Komandant odreda TO kapetan Jakšić, bio je na istom komandnom mestu zajedno sa majorom Tešićem. Kod majora Tešića na komandno mesto odlazili su komandiri četa gardijske brigade. Nije video na komandnom mestu Vujovića, Vujanovića ili Lančužanina. Na dan 14. ili 15. 11.1991. četa TO Miroljuba Vujovića premeštena je da u sadejstvu sa jedinicom vojne policije napreduje prema centru grada. Od tada četa TO Miroljuba Vujovića nije bila u sadejstvu sa III četom kojom je on komandovao. Borbe u Vukovaru su završene 17. 11.1991. a snage Zbora narodne garde (ZNG) zvanično su se predale 18. 11. 1991. godine i taj datum se smatra kao završetak borbenih dejstava. Gardijska brigada se iz Vukovara povukla 24. 11. 1991. godine. Smena komandanta TO Vukovara nije bila u njegovoj nadležnosti. Poznato mu je da je pred završetak borbenih dejstava u Vukovaru Miroljub Vujović slovio za novog komandanta TO Vukovara umesto kapetana Jakšića iz razloga što pripadnici TO Vukovara nisu bili zadovoljni sa angažovanjem Jakšića u borbenim dejstvima. Ne zna ko je i kada formalno postavio Miroljuba Vujovića za komandanta TO Vukovara. Zna da je Miroljub Vujović bio ranjen. Ne zna tačan datum njegovog ranjavanja. Poznato mu je da je bio na lečenju u VMA i da ga je on lično nakon oporavka 14.11.1991. godine preuzeo sa VMA i istog dana dovezao u Vukovar negde oko 22:00 časa. Dok je Vujović bio na lečenju njega je u četi TO zamenjivao Miroslav Đanković. Posle 14. 11.1991. Vujović je slovio kao komandant TO Vukovara, ali tačno od kog datuma, ne zna. Po njegovom saznanju, pukovnik Mrkšić nije mogao da smenjuje i postavlja komandanta TO Vukovara, niti je o toj smeni trebalo da bude obavešten. O toj smeni i postavljenju morao je biti obavešten major Tešić. Na pitanje predsednika veća da li je u njegovom predmetu pred Tribunalom u Hagu postojala pismena naredba pukovnika Mrkšića o imenovanju Miroljuba Vujovića za komandanta TO Vukovar, izjavljuje da ta naredba fizički nije bila pred Tribunalom u Hagu, ali da se nekoliko svedoka izjasnilo da je videlo tu naredbu. Za događaje na Ovčari saznao je tek negde sredinom 1992. godine. To je saznao iz jednog članka koji je tada objavljen u zagrebačkom Večernjem listu. Svedoka Jovana Dulovića prvi put je video u sudnici u Hagu, ali je čuo da postoji novinar Jovan Dulović. Poznaje obojicu svedoka saradnika. Najbolje poznaje svedoka saradnika broj 1 koji je bio vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka u njegovoj četi.. Bio je kurir komandira prvog voda poručnika Voštića Kad je poručnik Voštić poginuo 5. 10. 1991. godine svedok saradnik br. 1 obavljao je kurirske poslove i za njega. Negde između 15. i 20. 10. 1991. godine njegova četa je dobila pouzdanu radio vezu putem motorola i od tada apsolutno nije bulo potrebe za kurirom. O svedoku saradniku broj 1 zna da je bio dobar vojnik, da je brzo i efikasno ispunjavao zadatke, ali da je bio pomalo nedisciplinovan, jer je imao običaj da ne izvršava striktno naređenja, već je ponekad postupao na svoju ruku. Ali ta vrsta nediscipline nije zahtevala nikakve kazne. Nema saznanja da je svedok saradnik broj 1 bacio bombu u neku kuću u kojoj su bili civili pripadnici Jehovinih svedoka, kako je to izjavio optuženi Đanković. Poznaje Predraga Milojevića zvanog Kinez. Predsednik veća mu je predočio da je optuženi Predrag Milojević izjavio da je sutradan po događaju na Ovčari bio besan i ljut na svedoka sradnika broj 1 zbog onoga što je uradio na Ovčari. Svedok je izjavio da ta izjava Predraga Milojevića, nije istinita i da je on za Ovčaru, kao

što je rekao, saznao polovinom 1992. godine. Na pitanje predsednika veća šta je sve radio na dan 20. 11. 1991. godine, objašnjava da je 20.11.1991. u jutarnjim časovima svojim starešinama potporučniku Hadžiču i vodniku Stojanoviću, izdao naređenje da se vojnici vrate na pravce dejstva čete, kako bi sakupili sva materijalno-tehnička eksplozivna sredstva koja je četa dužila, zatim neeksplodirana minsko-eksplozivna sredstva i sve ostalo što se od vojne opreme moglo da sakupi i što je ostalo na pravcu dejstva njegove čete. Svraćao je u Vupikov podrum, zatim u hotel gde je kapetan Zirojević pripremio jednu salu za konferencije za štampu. Popodne oko 18:00 časova su komandiri četa imali referisanje kod komandanta bataljona, a posle referisanja nekoliko komandira i starešina otišli su na večeru koju je pripremio poručnik Vučković, komandir Minobacačke baterije iz I bataljona. Na toj večeri bio je i kapetan Zirojević, neki vojnici iz sastava baterije poručnika Vučkovića. Komandant bataljona Tešić nije bio na večeri jer je otišao u komandu u Negoslavce. Večera je organizovana u jednoj kući u ulici Oslobođenja. Sličnu večeru 21. 11. 1991. godine organizovao je kapetan Zirojević. Na ovim večerama nije bio prisutan ni Lančužanin, ni Milojević, niti bilo ko iz TO. Ne poznaje nikakvu Radojku Vučković, nikada nije čuo za nju, niti ima bilo kakva saznanja u vezi sa njom. Predsednik veća mu je predočio da je optuženi Predrag Milojević rekao da je 20. 11. 1991. godine, tetka Radojka Vučković organizovala večeru, da je zaklala petla i da je na toj večeri pored Milojevića bio i on. Na to je izjavio da to nije tačno i da stoga ništa drugo nema da doda. Glavni pretres: 20. decembra 2007. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Glavni pretres 20. 12. 2007. godine nije održan zbog toga što je predsednik veća telefonskim putem obavio razgovor sa dr Gordanom Petrović, neuropsihijatrom na E odeljenju KPZ Bolnice u Beogradu koja ga je obavestila da optužena Nada Kalaba i dalje boravi na tom odeljenju i da je tog jutra kao terapiju primila Bensedin od 10 miligrama i Karabapin od 200 miligrama. Dr Petrović smatra da optužena Nada Klaba ne može pratiti tok postupka i u njemu učestvovati u svojstvu optužene. O ovom razgovoru predsednik veća je obavestio sudskog veštaka kliničkog psihologa dr Nadu Janković, a ona se konslultovala sa sudskim veštakom neuropsihijatrom dr Dušankom Čorak, pa je obavestila predsednika veća da posle ovakve terapije optužena Nada Kalaba nije u stanju da prati tok glavnog pretresa. Nakon ovog veće je donelo rešenje da se glavni pretres prekida i odlaže. Glavni pretres: 21. i 22. 01. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Saše Bojkovića Svedok je oficir JNA u činu pukovnika. Za vreme rata u Vukovaru prezivao se Bojkovski, a prezime je promenio kasnije. U ratnim operacijama u Vukovaru učestvovao je kao kapetan Gardijske brigade u kojoj je bio komandir I čete I bataljona. U Vukovar su došli 30. 09.1991. i bili locirani na ekonomiji Dubrava. Na dan 2. ili 3. 10.1991. od svog pretpostavljenog, komandanta I bataljona gardijske brigade majora Borivoja Tešića dobio

je zadatak da sa svojom jedinicom izađe i zaposedne položaje na samom ulazu u grad Vukovar. Po tom zadatku trebalo je da izvrši presecanje puta koji je iz sela Bogdanovci išao prema ulici Prvog maja u Vukovaru. Taj zadatak je izvršio 16. ili 17. 11.1991. kada je izbio na liniju – reka Vuka, hotel Dunav. Za njegovu jedinicu borbe u Vukovaru su bile završene te noći 16. ili 17. 11.1991.. Sa njegovom četom sadejstvovao je jedan vod TO Vukovara. Komandant tog odreda bio je neki Bata Ribar, koji je nakon desetak dana jednostavno nestao i on ne zna gde se izgubio. Pretpostavljeni starešina njemu je bio major Borivoje Tešić, a sa njim na komandnom mestu je bio komandant TO Odreda Vukovar kapetan Dušan Jakšić. On je bio pretpostavljeni starešina komandiru voda TO Vukovar koji je sadejstvovao sa svedokovom četom i svedok nije tom komandiru voda i zdavao naredbe. S obzirom da je jedinica TO sadejstvovala sa njegovom četom u toku borbenih dejstava on je mogao da izvrši određenu koordinaciju sa komandirom voda TO, da ga zadrži, da mu kaže da krene, ali to nisu bile naredbe. Naredbe je izdavao komandant odreda TO Vukovar. Poznaje Stanka Vujanovića i zna da je on bio jedan od komandira vodova TO Vukovar. Ponekad je i Stanko Vujanović sa svojim vodom bio na pravcu dejstva I čete kojom je komandovao svedok. Vujanović nije dobijao zadatke od njega već od njegovog komandanta, bez obzira što je sa njim sadejstvovao u borbenim operacijama. U toku borbi dešavalo se da svedok koordiniše akcije Vujanovića, ali zadatke mu nije izdavao. Poznanje Zorana Stamatovića i on je bio komandir III voda njegove čete. Komandir I voda bio je Veselin Popović i komandir oklopnog voda bio je potporučnik Kirčo Dimitrijev. Poznato mu da je kapetan Jakšić bio komandant TO Vukovar jedno mesec dana za vreme borbi u Vukovaru i da je onda smenjen, a negde početkom novembra 1991. zamenio ga je Miroljub Vujović. O samom događaju streljanja zarobljenika na Ovčari svedok ne zna ništa, o tome je saznao iz sredstava informisanja. Glavni pretres: 22. 01. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Dušana Filipovića Na početku borbenih dejstava u Vukovaru 1991. godine bio član štaba TO Vukovara zadužen za logističku podršku i bezbednost. Sedište i kancelarija štaba TO Vukovara bila je u Šidu s obzirom da je teritorija Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, bila okupirana. Komandant štaba TO bio je Mile Uzelac. Njega je na tu funkciju u avgustu postavilo Ministarstvo odbrane tadašnje države SFRJ. Tada je kasarna u Vukovaru bila pod opsadom. Ustanovljena je kancelarija TO u Šidu. Negde između 15. i 20. 10.a 1991. godine, naredbom Vojske Jugoslavije prisajedinjene su sve jedinice na prostoru Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema i Republike Srpske Krajine i svi su bili pod ingerencijom Vojske Jugoslavije. Tada je izvršeno i pretpočinjavanje svih jedinica Vojsci Jugoslavije. I TO je pretpočinjena vojsci. Komandant štaba TO i tada je bio Uzelac, a Slobodan Grahovac je vršio dužnost načelnika štaba. Kada je štab TO Vukovar, krajem oktobra ili početkom novembra, iz Šida preseljen u Vukovar, Minstarstvo odbrane Republike Srpske Krajine imenovalo je kapetana Dušana Jakšića za komandanta štaba TO Vukovar. Poznaje Dušana Jakšića i zna da je on delovao

u Vukovaru kao komandir voda ili odeljenja TO u naselju Petrova gora. Predsednik veća mu je predočio da sud ima saznanja da je početkom oktobra 1991. kada je u Vukovar došla Gardijska brigada, Dušan Jakšić postavljen za komandanta TO Vukovar. Na to je odgovorio da je to moguće i da on ima saznanje da je Jakšić postavljen u oktobru mesecu, ali da ne zna tačan datum. Na prostor Vukovara u vreme oružanih sukoba došlo je dosta naroda. Mnogi su se odazvali mobilizacijskom pozivu i bilo je tu oko 500 mobilisanih ljudi. Teritorijalci su se organizovali po četama i sadejstvovali su sa jedinicama Gardijske brigade. Zna da su komandiri četa bili Miroljub Vujović, Stanko Vujanović i Lančužanin. Predsednik veća je predočio svedoku da Lančužanin nije bio u TO, jer je bio komandant dobrovljaca, a on na to odgovara da su njegova saznanja bila takva da je Lančužanin bio komandir čete dobrovoljaca. Po završetku borbenih dejstava, bio u Vukovaru i misli da je tada komandant TO Vukovara, još uvek bio Dušan Jakšić. Poznata mu je situacija kada se major Šljivančanin pred TV kamerama obraćao predstavniku Međunarodnog crvenog krsta, jer je bio na licu mesta ispred bolnice, ali ne zna koji je to datum. Posle oslobođenja Vukovara, krajem novembra 1991.u hotelu Dunav održan jedan sastanak na kome je prisustvovao Radovan Stojčić – Badža i drugi članovi štaba TO. Tu su bili predstavnici vlade, MUP-a i tada je za komandanta TO Vukovara postavljen Miroljub Vujović. Pre tog sastanka, on je predložio Vujovića za komandanta stoga što je bio hrabar borac i što je imao poverenje boraca. Odluku o postavljanju Vujovića donelo je Ministarstvo odbrane vlade Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Iako je bio u Vukovaru na dan kada je izvršena evakuacija bolnice on ne zna da je tog dana u Vukovaru bila sednica Vlade SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema čiji je predsednik bio Goran Hadžić. Za tu sednicu vlade je čuo, ali za nju ne zna. Ne zna da li je Radovan Stojčić-Badža bio član vlade, ali zna da je bio komandant TO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Ministar odbrane vlade SO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema bio je Milan Milanović- Mrgud. O samom događaju streljanja zarobljenika na Ovčari ne zna ništa i tamo nije bio. O tome je čuo kasnije kada je štampa počela da piše. Glavni pretres: 23, 24. i 25. 01. i 18. 02. 2008. Izveštaj: advokat ragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka saradnika broj 2 Sa svih glavnih pretresa na kojima je saslušavan svedok saradnik broj 2, isključena je javnost. Glavni pretres 18. 02. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Miljke Vojnović Ponovo je pozvana na saslušanje zbog toga što je glavni pretres počeo iznova zbog izmene u sastavu veća. Miljka Vojnović je supruga optuženog Milana Vojnovića i kao takva ima privilegovan status da može da svedoči ali i ne mora. Njen iskaz se ne može

čitati pošto po odredbama ZKP takva vrsta svedoka mora uvek da se usmeno sasluša i pre saslušanja javno upozori da nije dužna da svedoči. Zbog izmene u sastavu veća pretres je počeo iznova pa je Miljka Vojnović pozvana i upozorena da ne mora da svedoči izjavila da ipak želi da svedoči i da u potpunosti ostaje pri iskazu koji je dala 7.05. 2007. godine, bez ikakvih izmena i dopuna. Saslušanje svedoka Dušana Filipovića Saslušan na glavnom pretresu 22. 01. 2008. godine, pa je ponovo pozvan na ovaj glavni pretres. Predsednik veća ga je upozorio da je on na prethodnom saslušanju pozivao na neku svoju beležnicu. Svedok poseduje pomenutu beležnicu, iskopirao je i kopiju će predati sudu. Na pitanje predsednika veća da li u toj njegovoj beležnici postoji datum kada je na mesto komandanta TO Vukovar, umesto Uzelca postavljen Jakšić, s obzirom da je on u svom usmenom svedočenju na glavnom pretresu izjavio da je to bilo krajem oktobra ili početkom novembra 1991.godine, svedok je odgovorio da tog podatka nema u njegovoj beležnici. Glavni pretres: 19. 20. i 21. 02. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka saradnika broj 1 Sa svih glavnih pretresa na kojima je saslušavan svedok saradnik broj 1, isključena je javnost. Glavni pretres: 17. 03. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Krsta Olujića Ne poznaje nikog od optuženih, nije ih poznavao, niti je, ikada, za njih čuo. Nikada nije bio u Vukovaru, niti je kroz njega prolazio. Do avgusta 1995. godine živeo je u Obrovcu. Za vreme rata na području Hrvatske učestvuje u ratnim operacijama na području Obrovca i Knina. Na pitanje Predsednika veća da li poznaje generala Veljka Kadijevića i da li je nekada bio kod njega na prijemu, izjavio je da je za generala Kadijevića samo čuo, da na nikakvom prijemu sa njim, niti sa bilo kojim drugim generalom, nikada nije bio. Predočen mu je filmski materijal pod naslovom Prijem koji je snimljen na prijemu kod generala Veljka Kadijevića i kaže da se na tom filmu on ne prepoznaje. Optuženi Miroljub Vujović izjavljuje da je on predložio svedoka Krstu Olujića zbog toga što je u nekim novinama pročitao da je na prijemu kod Veljka Kadijevića, kada je bio i on, bio izvesni Krsta Olujić. Nakon te intervencije optuženog Vujovića, predsednik veća je pitao svedoka da li u Obrovcu ima još neko lice sa istim imenom i prezimenom, a svedok izjavljuje da nema. Saslušanje svedoka Davora Vučkovića Tokom saslušanja ovog svedoka po rešenju sudskog veća bila je isključena javnost.

Glavni pretres: 18. 03. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Suočenje svedoka saradnika broj 1 i svedoka saradnika broj 2 U delu glavnog pretresa na kome je obavljeno suočenje svedoka saradnika broj 1 i svedoka saradnika broj 2 bila je isključena javnost. Saslušanje svedoka Mila Bakića Saslušan je na prethodnom suđenju na glavnom pretresu 25. 11. 2004. godine U potpunosti ostaje pri iskazu koji je tada dao. Za vreme rata u Vukovaru vozio je hranu u belom kombiju. Sa tim belim kombijem bio je na Ovčari. Naređeno mu je da sa Ovčare u Vukovar prebaci neke hrvatske zarobljenike, koji su izdvojeni od ostalih u hangaru na Ovčari. Ne zna tačno koliko je bilo tih zarobljenika koje je on prevozio. Po imenu i prezimenu poznaje jedino izvesnog Čakalića. Drugih imena ne može da se seti. Navodi da nije tačno da je on, u belom kombiju, vozio municiju na lokalitet Grabovo u blizini Ovčare, na kojoj su streljani zarobljenici. Nakon davanja izjave sudsko veće je donelo rešenje da se izvrši suočenje između svedoka saradnika broj 1 i svedoka Bakića i suočenje između svedoka sradnika broj 2 i svedoka Bakića. Za vreme suočenja svedoka sa svedocima saradnicima 1 i 2, sa glavnog pretresa isključena je javnost. Saslušanje svedoka Zorana Stamatovića U potpunosti ostaje pri iskazima koje je dao u istražnom postupku i na glavnom pretresu na prethodnom suđenju i pri iskazu koji je dao 8. 05. 2007. godine na ovom glavnom pretresu. Poznaje svedoka saradnika broj 2. Tačno je da je zajedno sa njim sa Nikolom Dukićem i sa još jednim licem, došao na Ovčaru u automobilu Zastava 128, koji je on vozio. Nije tačna izjava svedoka saradnika broj 2 da je on svedoku saradniku broj 2 rekao da je došlo do smene na čelu TO Vukovara i da je za komandanta postavljen Miroljub Vujović, a za njegovog zamenika Stanko Vujanović O tome između njih dvojice nije bilo razgovora. Takođe, nisu tačne tvrdnje svedoka saradnika broj 2 i da je nekog zarobljenika tukao ispred hangara. Nije tačno da je bio na Grabovu i u streljačkom vodu., kako je to rekao svedok saradnik broj 2. Nakon, saslušanja svedoka Zorana Stamatovića doneto je rešenje o da se izvrši suočenje između svedoka i svedoka saradnika broj 2. Tokom suočenja, sa glavnog pretresa, je isključena javnost. Saslušanje svedoka Jovice Kresovića Ostaje u potpunosti pri iskazima u istražnom postupku i na glavnom pretresu na prethodnom suđenju i pri iskazu koji je dao 8. 05. 2007. godine na ovom suđenju. Predsednik veća mu je predočio da je saslušan svedok saradnik broj 2 i da je u vezi sa njim izjavio da je bio na Ovčari kada su krenula odvoženja zarobljenika iz hangara traktorskom prikolicom; da je pozvao svedoka saradnika broj 2 da, kao obezbeđenje, kolima krenu za traktorskom prikolicom, jer je, navodno, neki od zarobljenika u

prethodnoj turi pobegao; da su se kola, kojima su išli za prikolicom zaglavila, pa da su nastavili peške; da su došli na Grabovo dok je streljanje bilo u toku; da je svedok bio u streljačkom vodu, ali ne zna da li je pucao. Na to svedok kaže da ništa od toga nije tačno i da je jedino tačno ono što je on već ranije rekao odn. da je bio na Ovčari kod hangara. Svedok saradnik broj 2 nije ni znao da je on uopšte bio na Ovčari. To je saznao kasnije od njega, kada mu je on nakon 6 godina od događaja na Ovčari, to ispričao. U nastavku glavnog pretresa obavljeno je suočenje između svedoka i svedoka saradnika broj 2. Sa tog dela glavnog pretresa isključena je javnost. Saslušanje svedoka Nikole Dukića U potpunosti ostaje pri iskazima datim u istrazi i na glavnom pretresu na prethodnom suđenju i kod iskaza datog 15. 03. 2007. godine na ovom suđenju. Potvrđuje da je sa Zoranom Stamatovićem i svedokom saradnikom broj 2 bio na Ovčari. Takođe, potvrđuje da je bio na Grabovu i da je tamo otišao sa prvom turom zarobljenika. Negira tvrdnje svedoka saradnika da je učestvovao u streljanju; da je svedok saradnik sa trećom ili četvrtom turom zarobljenika došao na Grabovo i da je svedoka zatekao na Grabovu: „ Ja sam na Grabovo otišao sa prvom turom; nisam mogao da gledam streljanje, vratio sam se kod hangara. To je istina, sve ostalo što kaže svedok saradnik broj 2 je laž“. Glavni pretres: 19. 03. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Petra Ćirića U potpunosti ostaje pri ranijim iskazima i pri iskazu datom na ovom suđenju na glavnom pretresu od 21. 06. 2007. godine. Poznaje svedoka saradnika broj 1. Zna da je bio vojnik u gardijskoj brigadi u četi čiji je komandir bio kapetan Radić. O njemu ništa više ne zna. Poznaje svedoka saradnika broj 2 i zna da je držao kafanu, ali o njemu, takođe, više ništa ne zna. Kaže da nisu tačni navodi svedoka saradnika broj 1 da je bio na Ovčari u špaliru ljudi koji su tukli zarobljenike dok su izlazili iz autobusa i ulazili u hangar. Nikada nije bio na Ovčari, pa ni tada, niti u bilo kom špaliru, niti zna gde se nalazi Ovčara. Takođe, nije tačno da je uperio pušku u majora Vukašinovića, koji je bio zamenik Šljivančanina. Nije išao ni na Grabovo gde su vršena streljanja, niti zna gde se to Grabovo nalazi. Sudsko veće je donelo rešenje da se izvrši suočenje između svedoka i svedoka saradnika broj 1 i svedoka saradnika broj 2. Za vreme suočenja svedoka i svedoka saradnika, javnost je bila isključena. Glavni pretres: 21. 04. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Vilima Karlovića U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na prethodnom suđenju na glavnom pretresu od 13. septembra 2005. godine.

Zarobljen je u Vukovarskoj bolnici sa još 200 i nešto više ljudi 20. 11.1991. ujutru negde oko 9:00 časova. Nakon zarobljavanja odveženi su autobusima prvo u kasarnu u Vukovaru, a onda u hangar na Ovčari. Na Ovčaru su stigli negde između 14:00-15:00 časova. Po mišljenju svedoka bilo je oko pet autobusa, koji su se parkirali na putu pored hangara. Ispred ulaza u hangar bio je špalir ljudi u uniformama. Kroz taj špalir zarobljenici su iz autobusa morali da prođu da bi ušli u hangar. Dok su prolazili kroz špalir vojnici iz špalira su ih tukli. Dok je stajao u redu da prođe kroz špalir svedoku je prišao jedan vojnik kojeg on ranije nije znao, a kasnije se ispostavilo da je taj vojnik bio svedok saradnik broj 1 na ovom suđenju. Svedok saradnik je pitao svedoka odakle je i on je odgovorio da je iz Zagreba, a onda ga je svedok saradnik pitao šta će tu. Svedok saradnik mu je ispričao da je vojnik na odsluženju vojnog roka, da je iz Rume i da će za nekoliko dana ići kući. Navodi da mu je svedok saradnik broj 1 rekao da će sve zarobljenike poubijati. Pitao ga je da li može njega da spase, na šta mu je ovaj odgovorio da će pokušati, ali da je to teško. Nakon tog razgovora sa svedokom saradnikom broj 1 prošao je kroz špalir i dok je prolazio dobio je nekoliko udaraca, morao je sve stvari, novac, lična dokumenta i dragocenosti da ostavi u jednu kutiju. Kada je ušao u hangar tamo se nastavilo sa tučom. Posle izvesnog vremena u hangar je ušao svedok saradnik broj 1 sa još jednim oficirom. Oficir mu je rekao da izađe napolje. Kada su izašli napolje ispred hangara, oficir je rekao svedoku saradniku broj 1, da ga čuva da ga četnici ne ubiju. Stajao je ispred hangara oko sat vremena, dok su u hangaru ostale zarobljenike tukli. Pored njega, iz hangara je izvedeno još 6-7 zarobljenika. Posle sat vremena, oficir je tražio da uđu u hangar i da se potpišu na neki spisak. Nakon potpisivanja svi su kombijem prebačeni u Vukovar na Velepromet. Saslušanje svedoka Dragoljuba Đukića U jesen 1991. godine bio je oficir vojske Jugoslavije u činu potpukovnika. Bio je na dužnosti pomoćnika načelnika kabineta Saveznog sekretara za narodnu odbranu generala Veljka Kadijevića. Načelnik kabinera Saveznog sekretara, u to vreme, bio je general Vuk Obradović. U Vukovaru je bio samo jednom i to na samom kraju ratnih operacija, možda je to bio 20. ili 21. 11.1991. ali zna da još nije bilo bezbedno doći, na primer, do bolnice. Išao je u pratnji međunarodnog posrednika Sarjusa Vensa. Sa njim su bili još neki oficiri. Tom prilikom u Vukovaru su se zadržali oko četiri sata. Posetili su kasarnu, komandu gardijske brigade u Negoslavcima, Vojnu ambulantu u Negoslavcima i sabirni centar u Vukovaru Velepromet. U bolnicu nisu mogli da idu jer im je rečeno da nije bezbedno. Komandant gardijske brigade Mile Mrkšić odredio je načelnika bezbednosti gardijske brigade majora Veselina Šljivačanina da, dok su u Vukovaru, bude u njihovoj pratnji. U mirnodopskim uslovima, gardijskoj brigadi nadređen je kabinet Saveznog sekretara. Međutim, u vreme ratnih operacija, Gardijska brigada je pretpočinjena Prvoj vojnoj oblasti. Bez obzira na to, kabinet Saveznog sekretara, po nalogu nečelnika kabineta Vuka Obradovića, nastojao je da pomaže Gardijsku brigadu. Tako je svedok, na zahtev Šljivančanina, obezbedio za vojsku zaštitne prsluke i još neka specijalna sredstva. Pored toga, načelnik kabineta Saveznog sekretara, general Vuk Obradović poslao je u Vukovar pukovnika Nebojšu Pavkovića i majora Stevanovića, radi ispomoći. Oni su se interesovali kakva je pomoć brigadi potrebna i to evenualno dostavljali. Kabinet Saveznog sekretara nije dobijao ni bezbednosne izveštaje od majora Šljivančanina, koji je bio načelnik bezbednosti u Gardijskoj brigadi. Međutim, kasnije

kada je za Šljivančaninovog pomoćnika za kontraobaveštajne poslove postavljen Mladen Karan, bezbednosne informacije dostavljane su kabinetu; tu su sređivane i dostavljane Upravi bezbednosti. U vreme kada je Mladen Karan bio pomoćnik Šljivančaninu za kontraobaveštajne poslove, Ljubiša Vukašinović je bio pomoćnik za štabnu bezbednost i vojno-policijske poslove. Saslušanje svedoka Milutina Dakića Bio je potpukovnik u gardijskoj brigadi. U vreme oružanih sukoba u Vukovaru, u jesen 1991. godine, bio je pomoćnik načelnika štaba Gardijske brigade za organizacijsko-mobilizacijske poslove. Načelnik štaba bio je pukovnik Miodrag Panić. Negde od septembra do 21. 11. 1991. godine, sa Gardijskom brigadom nalazio se u reonu Vukovara. Komandno mesto brigade bilo je u selu Negoslavci. Od svih okrivljenih poznaje samo Miroljuba Vujovića kojeg je upoznao krajem 1992. godine ili početkom 1993. godine u Vukovaru, kada je Vujović bio na nekoj dužnosti u Organu narodne odbrane ili Vojnom odseku u Vukovaru. U vreme ratnih operacija u Vukovaru u jesen 1991. godine nije poznavao Miroljuba Vujovića. Poznato mu je da je tada u Vukovaru postojao odred Teritorijalne odbrane koji se zvao Petrova gora. Ne zna ko je komandovao tim odredom ili bilo šta u vezi s njim. Misli da je Gardijska brigada napustila Vukovar 21. 11. 1991. godine. Glavni pretres 22. 04. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Na osnovu saglasnih predloga stranaka, da se pojedini svedoci ne pozivaju i ne saslušavaju ponovo, već da se njihovi iskazi sa ranijih saslušanja pročitaju, sudsko veće je donelo rešenje da se pročitaju transkripti audio zapisa sa saslušanja sledećih svedoka:

- Rada Bakića od 26.10.2004. - Novice Trifunovića od 29.10.2004. - Mirka Gavrilovića od 22.11.2004. - Marka Marića od 15.12.2004. - Jovana Novkovića od 24.01.2005. - Marka Crevara od 24.01.2005. - Svetolika Vukića od 27.01.2005. - Milana Petkovića od 28.01.2005. - Saše Miljića od 28.01.2005. - Bogdana Miljanovića od 10.02.2005. - Stevana Kovačevića od 10.02.2005. - Đorđa Veličkovića od 11.02.2005. - Živka Najića od 11.02.2005. - Branislava Predića od 21.03.2005. - Tomislava Peterneka od 21.03.2005. - Ilije Duakovića od 22.03.2005. - Mirka Ljubišića od 22.03.2005. - Dušanke Katić od 23.03.2005. - Rada Samardžije od 23. 03.2005. - Mila Nišavića od 23. marta 2005.

- Nebojše Petkovića od 24. 03.2005. - Zorana Krstića od 24.03.2005. - Lazara Savića od 25. 03.12005. - Mioljuba Dačića od 25. 03.2005. - Milovana Miladinovića od 19.04.2005. - Milivoja Vukića od 19.04.2005. - Radoja Paunovića od 22.04.2005. - Lazara Kolarskog od 23.05.2005. - Čeda Papića od 23.05.2005. - Frana Kožula od 24. 05.2005. - Ilije Dujakovića od 26.05.2005. - Dragana Miletića od 20.06.2005. - Dragana Krstića od 21.06.2005. - Jadranke Janjić od 22.06.2005. - Mila Maćešića od 04.07.2005. - Zlate Jurele od 05.07.2007. - Sandre Grejza od 05.07.2005. - Slobodana Ciganovića od 28.04.2004. - Dragana Cvijanovića od 28.04.2004. - Dragana Dukića od 28.04.2004. - Ilije Galovića od 29.04.2004., - Milana Filipovića od 29.04.2004. - Stevana Mišćevića od 29.04.2004. - Siniše Lakića od 29.04.2004. - Mihajla Kataline od 29.04.2004. - Gorana Valjarevića od 29.04.2004. - Predraga Šapića od 28.10.2004. -

Takođe je sudsko veće na saglasan predlog stranaka donelo odluku da se pročitaju zapisnici o saslušanju sa ranijih glavnih pretresa sudskih veštaka i to:

- dr Davora Strinovića od 20. 04.2005. - dr Milovana Kubata od 20.04.2005. - dr Bratislava Jovanovića od 21.04.2005. - dr Miloša Jančića od 21.04.2005. - dr Branimira Aleknadrića od 14.11.2005. - dr Miloša Jančića od 14.11.2005. - dr Milanke Vlašić od 23.11.2005.

Saslušanje svedoka Dragana Vezmarovića Ostaje u potpunosti, bez izmena i dopuna, pri iskazu koji je dao na glavnom pretresu 9.05.2007. goidne. Svedok nije poneo beležnicu, zbog čega mu je predsednik veća naložio da za sutrašnji glavni pretres donese svoju beležnicu i da će tada biti saslušan. Glavni pretres: 23. i 24. 04. 2008.

Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Dragana Vezmarovića Doneo je svoju beležnicu. U beležnicu je uneo spisak pripadnika Mitničkog bataljona koji se predao, ali ne postoji datum kada je taj spisak sačinjen. On ga je sačinjavao u toku noći posle predaje Mitničkog bataljona, a sutradan ga je prekucavao na komandnom mestu. Prekucani spisak predali su u Sremsku Mitrovicu gde su predali i te zarobljene hrvatske borce. Na spisku se nalazi šest oficira i 175 boraca, ukupno 181. U toj beležnici stoji da je spisak dostavljen KPD Sremska Mirovica 19. 11. 1991. oko 15: 30 časova i to potpukovinku Živanoviću, a prisutan je bio i kapetan Karanfilov. Saslušanje veštaka prof. Dr. Branislav Budakova Veštak Branislav Budakov je specijalista sudske medicine i profesor za taj predmet na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Veštak je bio u timu veštaka koji je, u postupku istrage na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Novom Sadu obradio obdukcione zapisnike za 200 obdukovanih leševa iskopanih iz masovne grobnice na Grabovu. U vezi sa tom obradom, tim veštaka je sačinio osnovni nalaz i mišljenje i dopunski nalaz i mišljenje, a prof. dr. Tasić je te nalaze usmeno branio na glavnom pretresu na prethodnom suđenju.Veštak je u potpunosti ostao pri svim tim nalazima i mišljenjima bez ikakvih izmena i dopuna. Predsednik veća nije imao pitanja za veštaka. Branilac optuženog Šošića advokat Vladimir Beljanski, predložio je da se odredi dopunsko veštačenje na okolnost da li je moguće na osnovu pregleda fotografija četiri leša kod kojih nije utvrđen uzrok smrti, utvrditi da li je kod njih smrt nastupila klanjem-povlačenjem noža preko grla, kako to svedoči svedok saradnik broj 1. Saslušanje svedoka Jovana Dulovića U potpunosti ostaje pri svom iskazu koji je dao na glavnom pretresu 1.10.2004. godine. Prilikom tog svedočenja imao je kod sebe beležnicu u kojoj je vodio dnevnik za vreme boravka u Vukovaru u jesen 1991. godine, kada je bio izveštač Ekspres politike. Beležnicu je ostavio sudijama haškog tribunala kada je svedočio protiv optuženog Mrkšića i drugih. Predsednik veća je predočio svedoku da je, u međuvremenu, saslušan novinar Branislav Preljić, koji je sa svedokom bio na ratištu u Vukovaru i da on nije potvrdio priču svedoka da je njima dvojici neka Dragica pričala šta se dešavalo na Ovčari u vreme kada su streljani zarobljenici. Naime, svedok je izjavio da su on i Preljić slušali jedno vreme Dragucu, a da je Preljić rekao da mu je muka i da to više ne može da sluša, pa je izašao. Međutim, Preljić nije potvrdio taj iskaz svedoka već je rekao da je kod njega došao Dulović, da je bio sav uplakan i rekao da se dogodilo nešto strašno, ne objašnjavajući ni šta, ni kako. Na ovo je svedok rekao da to što je izjavio Preljić nije tačno, a da je tačno da su njih dvojica zajedno slušali navedenu Dragicu koja im je pričala šta se dešavalo. Misli da se Preljić tako izvukao da se ne bi pojavljivao kao svedok pred sudovima u zemlji i Tribunalom u Hagu. Predsednik veća je predočio svedoku da je u svojstvu svedoka saslušan kapetan Miroslav Radić i da je rekao da nije razgovarao sa svedokom sutradan nakon streljanja na Ovčari o tom streljanju, već da je za događaj na Ovčari saznao znatno kasnije. Na to svedok kaže da je ujutru, nakon streljanja zarobljenika, u kući Stanka Vujanovića bila grupa ljudi u koja je raspravljala o tom događaju. Među njima je bilo i onih koji su ćutali. Izjavio je da

mu je Stanko Vujanović u prolazu rekao da pijani Šešeljevci pričaju o streljanju, a da je on njih morao da angažuje za streljanje zbog toga što nije imao dovoljno svojih ljudi. Istog dana razgovarao je i sa kapetanom Radićem i pitao ga da li je tačno da su streljani zarobljenici na Ovčari i on mu je odgovorio da je to tačno i da nije dobro da se o tome priča. Izvršeno je i suočenje između Stanka Vujanovića i svedoka pa je svako ostao pri svojim ranijim iskazima. Prilikom suočenja Stanko Vujanović je rekao da 90 odsto onoga što svedok kaže nije tačno. Glavni pretres 16. 04. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava U međuvremenu je podignuta optužnica protiv Milorada Pejića br. KTRZ 4/03 od 08.04. 2008. godine, po kojoj je on optužen da je počinio krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ u vezi sa članom 22 KZ SRJ. Optužnica tereti Pejića da je bio u streljačkom vodu na Grabovu i da je učestvovao u streljanju hrvatskih zarobljenika. Zamenik tužioca za ratne zločine je pročitao optužnicu. Odbrana optuženog Milorada Pejića Ooptuženi se ne oseća krivim. Živeo je u Vukovaru sa bratom i sa majkom. Brat i majka su 1. 07.a 1991. godine odlučili da ga pošalju u Bosnu. U Bosni je boravio mesec dana. Po povratku u Vukovar 1.08.1991. godine, otišao je u Negoslavce. Tamo je otišao zbog toga što su ga na ulici sreli hrvatski gardisti i MUP-ovci i tražili da uveče dođe na barikadu. U Negoslavcima je živela njegova tadašnja devojka, a sada supruga, Ljubica Đokić. Kraće vreme su on, njegov pokojni brat, Branko Mijatović i Damir Sireta, bili u kući izvesnog Sime Uvalića. Posle izvesnog vremena prešao je u kuću svoje sadašnje supruge. Dok su bili u kući Sime Uvalića, dolazio je svedok Nikola Dukić i on se tu sa njim posvađao oko toga gde je ko bio i kakve je ko imao zasluge u Vukovaru. Od te svađe postoji netrpeljivost Dukića prema njemu i on ga zbog toga tereti da je učestovao u streljanju hrvatskih zarobljenika na Grabovu. Na dan 13. 09.1991. došla je neka jedinica iz Mitrovice, ne zna koja je to jedinica ali misli da je korpus. Mobilisali su sve vojno sposobne Negoslavčane, postrojili ih, onda ih prebacili na poljoprivredno dobro Trešnja na kome su zadužili vojnu uniformu i oružje. On je dobio pušku marke tompson. Već 14.09.1991. u popodnevnim satima krenuili su iz Negoslavaca kao podrška tenkovima, koji su krenuli u Vukovar u deblokiranje kasarne. Toga dana su ušili u grad do kombinata Vuteks. Tu su prenoćili i sutradan su deblokirali kasarnu. Tu su se zadržali 4-5 dana. Posle su upućeni u Vučiji dol gde su bili sve do 5.10.1991. i trebali su da krenu u oslobađanje Mitnice, ali nisu krenuli i tu su uglavnom, držali stražu. Na dan 5.10.1991. prebačeni u ul. Svetozara Markovića, do kafane Cepelin. Sutradan, 6.10.1991. desetak ljudi iz Negoslavaca, sa kojima je bio i on, došli su u ul. Petrova gora i tu je saznao da mu je baš tog dana poginuo brat Bimbo. On je otišao po majku koja je živela u Srbiji u jednom mestu kod Sombora, doveo je u Vukovar i brata su sahranili 8. 10.1991. Posle toga, odgovorni ljudi iz vojnih struktura odlučili su da, iz razloga što mu je poginuo brat, on više ne učestvuje u akcijama, već da boravi u

Negoslavcima. Vreme je provodio uglavnom u Negoslavcima u kući svoje buduće supruge, a povremeno je odlazio u Vukovar da obiđe svoju kuću. Poznato mu je da je Vukovar oslobođen 18. 11. 1991. godine. Ne može tačno da se seti, da li se sutradan, ili nakon dva dana, zatekao u dvorištu preduzeća Velepromet, dakle ne zna da li to bilo 19. ili 20. 11.1991. Tu u Veleprometu čuo je da ima zarobljenih u autobusima koji se nalaze u krugu kasarne. Otišao je u kasarnu i tamo video 5 ili 6 autobusa u kojima su bili hrvatski zarobljenici. Među zarobljenicima prepoznao je Damjana Samardžića ili Samardžiju, zatim Žarka Vilenicu, Damira Kovačića. U svakom autobusu je bio po jedan ili dvojica vojnih policajaca. On je jednog od njih pitao da li može da iz autobusa izvuče svog prijatelja i školskog druga Žarka Vilenicu. Policajac mu je rekao da on ima naređenje da nikog ne pušta, ali da za puštanje Vilenice može da pita nekog od oficira. Pitao je nekog od oficira JNA i on mu je odobrio da izvede Vilenicu. Pošto ga je izveo odveo ga je kući njegovog brata u Vukovar i tamo nisu nikoga zatekli, pa je Vilenicu odveo u Negoslavce, u kuću njegove buduće supruge. Vilenica mu je usput pričao da mu je njegov prijatelj Damir Kovačić pomogao i molio ga je da, ako može i njega izvuče. Zbog toga je otišao na Ovčaru, tamo je video da u hangaru ima mnogo ljudi, Hrvata, zarobljenika, njih oko 200-250, ušao je u hangar i pored Samardžića video Zorana Gaspara, Gorana Jularića, Acu Paraka, Jozu Zeljka. Razgovarao je sa Damirom Kovačićem i on mu je rekao da je ranjen, da su ga tukli i na ulazu u hangar i u hangaru, da su tukli sve i na ulazu i u hangaru. Razgovarao je sa jednim oficirom i pitao ga šta će da rade sa ovim ljudima i oficir mu je rekao da će prvo da se popišu, pa će da idu u zatvor u Sremsku Mitrovicu. Oficir mu je rekao da ne može da pusti Kovačića jer svi moraju da budu popisani. Rekao mu je da će ići u zatvor, u Mitrovicu. Lično je video kako uniformisani ljudi tuku zarobljenike u hangaru. Primetio je da se vojna policija, koja se stajala na ulazu u hangar, povukla. Dok je stajao ispred ulaza u hangar, video je da je Nikola Dukić izveo Damira Kovačića, prošli su pored njega na jedno korak udaljenosti, odveo ga je do jednog kanala, na udaljenosti od oko 15 metara i čuo je tri pucnja. Dukić se vratio i obratio mu se rečima „Pejiću nabaci, ovo je za Bimbu“. Shvatio je da je Dukić ubio Kovačića kao osvetu za njegovog brata Bimbu. Počeo je da viče na Dukića, da se ljuti zbog toga što je ubio čoveka i da on nije imao razloga da sveti njegovog brata, kao i da Kovačić nije ništa kriv za smrt njegovog brata. Ispred hangara je stajao još 15-tak minuta, a zatim je na poziv Miroslava Savića otišao sa Ovčare. Savić je bio sa još dve osobe i vozio je narandžastog fiću, a on je vozio crvenog fiću, išao je iza Savića. Savić je otišao u Vukovar, a on u Negoslavce. Poznaje optužene Miroljuba Vujovića, Stanka Vujanovića, Jovicu Perića, Ivana Atanasijevića, Predraga Madžarca, Vuju Zlatara, Gorana Mugošu, Miroslava Đankovića, Slobodana Katića i Nadu Kalabu. Ne poznaje optužene Sašu Radaka, Predraga Dragovića, Đorđa Šošića, Predraga Milojevića, Marka Ljuboju. Na Ovčari tog dana video je Mugošu, Bulidžu, Miroljuba Vujovića, Stanka Vujanovića, pokojnog Vojinović - Ćapala, Miroslava Đankovića, Dukića, Jovicu Kresovića, Nebojšu Zorića. Nije bio na Grabovu, nije bio u streljačkom vodu, nije učestvovao u streljanju, niti je prisustvovao streljanju. Sve što je u vezi sa tim streljanjem rekao svedok Nikola Dukić nije tačno. Oni su bili u velikoj svađi i zato ga je ovaj okrivio. Inače, video je jedan traktor koji je imao prikolicu sa ciradom, koji je bio parkiran ispred hangara u kome su bili hrvatski zarobljenici.

Za streljanje zarobljenika iz hangara na Ovčari čuo je tokom 1992. godine iz kafanskih priča, ali ne zna tačno od koga i nije čuo ko je zarobljenike streljao. Saslušanje svedoka Miodraga Panića U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na glavnom pretresu na prethodnom suđenju 26. 11. 2004. godine. Bio je svedok pred Tribunalom u Hagu, tamo je boravio 15 dana i svedočio je neprekidno četiri dana. U Hagu je došao do naredbe iz koje je video da je za evakuaciju bolnice u Vukovaru bio zadužen, u to vreme, pukovnik Nebojiša Pavković. Mislio je, pre nego što je u Hagu video tu naredbu, da je evakuacijom bolnice rukovodio, tada major, Veselin Šljivančanin. Pavković je tada bio oficir u kabinetu Saveznog sekretara za narodnu odbranu. Ne može da se seti ko je tu naredbu potpisao, ali moguće da ju je potpisao tadašnji načelnik kabineta general Vuk Obradović. Međutim, u to nije siguran. To je jedina izmena u odnosu na raniji njegov iskaz od 26. 11. 2004. godine. Bio je na sednici vlade SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Vukovaru. Ne može da se seti da li je na sednici vlade bilo reči o TO Vukovar. Na sednici vlade nije bilo govora o bilo kakvim smenama. Na sednici vlade je bilo govora o tome gde će se suditi zarobljenim Hrvatima iz bolnice. Tražili su da im sudi civilna vlast koja već funkcioniše i da oni imaju svoje dvostepeno sudstvo i izvršnu vlast. On, kao načelnik štaba Gardijske brigade, stekao je utisak da je negde pred oslobađnje Vukovara bio smenjen komandant TO Vukovara Jakšić, a da je na njegovo mesto došao Miroljub Vujović.To je njegov utisak, a on ne zna kada i ko je smenio Jakšića i postavio Vujovića. Saslušanje svedoka Borislava Bogunovića Nema ništa novo da doda iskazu koji, na prethodnom suđenju na glavnom pretresu 28. 04. 2004. godine, već dao. Pred Tribunalom u Hagu je bio svedok na suđenju Mrkšiću. Šljivančaninu i Radiću. Bio je prisutan na sastanku vlade SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Vukovaru 20. 11.1991. godine. Na tom sastanku je bio i major Veselin Šljivančanin. Šljivančanin mu je rekao da je smenjen komandat TO Vukovara Jakšić i njegov zamenik Antić, a da su umesto njih postavljeni Milorad Vujović za komandanta, a Stanko Vujanović za zamenika. To je on lično čuo iz usta Veselina Šljivančanina. Predsednik veća mu je predočio da svedok Miodrag Panić, koji je takođe bio na sednici vlade i koji je bio načelnik štaba Gardijske brigade, tvrdi da na toj sednici vlade nije bilo govora o smenama u TO Vukovar. Svedok navodi da je o smeni u TO Vukovar čuo od Šljivančanina. On ne zna ni Antića ni Jakšića i ne zna njihova imena, ali je siguran da je to čuo od Šljivančanina na toj sednici vlade. Na toj sednici vlade bio je i Željko Ražnatović - Arkan. Na istoj sednici bilo je reči i o tome da zarobljenicima sudi civilni sud u Vukovaru. Inače, sastanak vlade je trajao 40-tak minuta. Ministar pravosuđa Vojin Suša je najviše insistirao na tome da se zarobljenicima sudi u Vukovaru. Diskutovao je i Arkan koji je tražio da se što pre formira civilna vlast. Nije bilo govora o tome o kojim zarobljenicima se radi. Kada je došao u dvorište Veleprometa, gde je održana sednica vlade, video je više autobusa. Ne zna da li su u njima bili zarobljenici ili civili. Zna da su ti autobusi otišli prema Šidu. Saslušanje svedoka Branka Fota

Ostaje u potpunosti pri iskazu koji je dao na prethodnom suđenju, na glavnom pretresu 28. 04. 2004. godine. Predsednik i članovi veća, kao i zamenik tužioca i punomoćnici oštećenih nisu imali pitanja za svedoka. Branilac optuženog Vujovića adv. Milan Zaklan predočio je svedoku da je u istražnom postupku izjavio da je par dana posle oslobođenja Vukovara, možda 10 dana, u kancelariji do svoje video naredbu staru nekoliko dana iz koje se vidi da je pukovnik Mrkšić postavio Miroljuba Vujovića za komandanta TO Vukovar, a Stanka Vujanovića za njegovog zamenika. Po toj izjavi poizlazi da je par dana (što bi moglo da znači samo dva dana) posle oslobođenja Vukovara video naredbu pukovnika Mrkšića o postavljenju Milorada Vujovića za komandanta TO, što znači da je ta naredba mogla biti napisana dva dana pre oslobođenja Vukovara. Analizom te izjave proizlazi da je ta Mrkšićeva naredba napisana pre oslobođenja Vukovara. Svedok je tu naredbu video 15. 12. 1991. godine. Siguran da je to 15. 12.1991. zbog toga što su tog dana imali neku prezentaciju slika porušenog grada Vukovara na sajmu u Beogradu. Izjavu u istrazi svedok je dao 26.06. 2003. godine, a na glavnom pretresu na prethodnom suđenju 28. 04. 2004. godine. Ni jednom nije pominjao ni datum 15. 12.1991. a ni prezentaciju slika porušenog Vukovara na sajmu u Boegradu. Zbog takve izjave predsednik veća i zamenik tužioca su sa više pitanja pokušali da dobiju odgovor zašto na prethodna dva saslušanja nije pominjao 15. 12.1991. niti sajam u Beogradu. Precizan odgovor nisu dobili. Glavni pretres: 17. 06. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Bogoljuba Kijanovića Nema ništa da doda, objasni ili izjavi što nije već rekao 23. 04. 2005. godine, na glavnom pretresu, na prethodnom suđenju. Predsednik i članovi veća, zamenik tužioca i punomoćnici oštećenih nemaju pitanja za svedoka. Na pitanje branioca optuženog Vujovića, svedok je izneo da je bio u grupi oficira koja je iz Sremske Mitrovice 18. na 19. 11. ili 19. na 20. 11.1991. ne može da se seti tačno kog datuma, iz Sremske Mitrovice došla u Vukovar. U toj grupi su bili penzionisani oficiri pokojni pukovnik Slavko Tomić i pukovnik Bogdan Vujić, a i on je bio na raspolaganju pred penzijom od avgusta meseca, a zvanično je trebalo da ode u penziju 31. 12.1991. godine. Usmenim naređenjem načelnika bezbednosti Prve vojne oblasti Mila Babića, dobili su zadatak da idu u Vukovar. Po internom dogovoru između njih trojice, odredili su pukovnika Bogdana Vujića, da se pojavljuje na komandnom mestu kod pukovnika Mrkšića. Zadatak te grupe oficira je bio da pomognu organima bezbednosti na terenu. Oni su bili malobrojni, bili su rastureni po frontovima i jedinicama. Svedok nije podnosio nikakav formalni izveštaj. Poznato mu je da su u zatvoru u KPZ u Sremskoj Mitrovici bili hrvatski zarobljenici. Oni su bili smešteni u posebne prostorije u odnosu na druga lica koja su tu izdržavala kaznu. Tamo su oni saslušavani i protiv njih je vođena je istraga. Zna da su postojali spiskovi tih lica koja su bili u KPZ Sremska Mitrovica. Saslušanje svedoka Marka Crevara

Ostaje u potpunosti pri iskazu koji je dao na prethodnom suđenju, na glavnom pretersu 24. 04. 2005. godine. Predsednik veća, članovi veća, zamenik tužioca, punomoćnici oštećenih, kao i svi branioci optuženih nisu imali pitanja za svedoka. Na pitanje optuženog Vujovića, svedok je rekao da on ne zna kada se predao Mitnički bataljon. Takođe je rekao da ne zna da li je Jakšić bio do kraja u štabu majora Borivoja Tešića, ali je on tamo bio do kraja. Ne zna da je Tešić Jakšiću čestitao oslobođenje grada, nije popio ni jedno piće sa Jakšićem u čast oslobođenja Vukovara, nije mu Jakšić ništa naređivao. Jakšiću nije podnosio nikakave operativne izveštaje, niti bezbednosne procene, ni usmeno, ni u pisanom obliku. Poznato mu je da je Jakšić pre pada Vukovara smenjen sa mesta komandanta TO. Saslušanje svedoka Lazara Savića U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na prethodnom suđenju na glavnom pretresu od 25. marta 2005. godine. Tom iskazu nema ništa da doda. Ničega se u međuvremenu nije prisetio. Predsednik veća upoznaje svedoka da on i članovi veća nemaju pitanja za njega i da je pozvan na ponovno saslušanje zbog toga što je to tražio optuženi Miroljub Vujović. Predsednik, članovi veća, zamenik tužioca, punomoćnici oštećenih i branioci optuženih, nemaju pitanja. Pre rata u Vukovaru radio je kao direktor Saobraćajnog preduzeća koje se tada zvalo Čazmatrans iz Vukovara. A posle oslobođenja Vukovara bio je direktor Javnog preduzeća Saobraćaj Vukovar. To je bio sve do kraja 1997. godine. Glavni pretres: 18. 06. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Vukašina Premovića U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na prethodnom suđenju na glavnom pretresu 27. maja 2005. godine. U vreme ratnih sukoba u Vukovaru, u jesen 1991. godine, bio je u operativnom odeljenju Osamdesete motorizovane kragujevačke brigade i kao takav vodio je ratni i operativni dnevenik. Stoji iza svega što je u tim dnevnicima zapisano. Na prošlom glavnom pretersu ti dnevnici su mu predočeni i on potvrđuje njihovu autentičnost i to da se nesumnjivo radi o njegovom rukopisu. Pitanja svedoku imali su samo optuženi Miroljub Vujović i Vujo Zlatar. Njihova pitanja samo ponavljaju činjenice o kojima se svedok precizno i jasno izjasnio u svom iskazu od 27. 05. 2005. godine. Saslušanje svedoka Branislava Lukića U potpunosti ostaje pri iskazu sa prethodog suđenja na glavnom pretresu od 17. 12. 2004. godine. Predsednik veća upoznaje svedoka da on i članovi veća nemaju pitanja za njega i da je pozvan na ponovno saslušanje zbog toga što je to tražio optuženi Miroljub Vujović. Predsednik, veća članovi veća, zamenik tužioca punomoćnici oštečenih i svi branioci optuženih nemaju pitanja za svedoka. Optuženi Vujović je svedoku postavio veliki broj pitanja koja se tiči njegovih funkcija koje je obavljao u Gardijskoj brigadi za vreme sukoba u Vukovaru, da li poznaje pojedine oficire iz Gardijske brigade i sve u tom pravcu, što nije relevantno za dokazni postupak u ovoj krivično-pravnoj stvari i izlazi izvan okvira optužnice po kojoj se u ovom predmetu sudi.

Saslušanje svedoka Radoja Paunovića Ostaje pri iskazu koji je dao na prošlom suđenju na glavnom pretresu 24.aprila 2005. godine. Bio je svedok pred Tribunalom u Hagu u postupku protiv Mrkšića, Šljivančanina i Radića. Predsednik veća upoznaje svedoka da on i članovi veća nemaju pitanja za njega i da je pozvan na ponovno saslušanje zbog toga što je to tražio optuženi Miroljub Vujović. Predsednik veća, članovi veća, zamenik tužioca, punomoćnici oštećenih i svi branioci optuženih, nemaju pitanja. Optuženi Vujović je u svojim pitanjima insistirao na tačnom datumu kada je evakuisana bolnica, pošto on stalno tvrdi da je to bilo 19. 11.1991. Međutim, svedok je odgovorio da je on bio komandant bataljona vojne policije Gardijske brigade i da je siguran da bolnica nije evakuisana 19. 11.1991. već 20. ili 21. 11.1991. Saslušanje svedoka Milivoja Simića U potpunosti ostaje pri iskazu koji je dao na prethodnom suđenju na glavnom pretresu 06. juna 2005. godine. Predsednik veća upoznaje svedoka da on i članovi veća nemaju pitanja za njega i da je pozvan na ponovno saslušanje zbog toga što je to tražio optuženi Miroljub Vujović. Članovi veća, zamenik tužioca, punomoćnici oštećenih i svi branioci optuženih nisu imali pitanja za svedoka. Pitanja optuženog Vujovića odnosila su se na to kada je oslobođen Vukovar, kada je vojna policija preuzela obezbeđenje bolnice i kada je bolnica evakuisana. Svedok je na ta pitanja odgovorio da je Vukovar oslobođen 18. 11.1991, da je on kao komandir čete vojne policije gardijske brigade preuzeo obezbeđenje bolnice 19. 11.1991. godine i da je evakuacija bolnice bila 20. 11. 1991. godine. Glavni pretres: 19. 06. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Milorada Stupara Saslušan je pred istražnim sudijom Vojnog suda u Beogradu 1998. ili 1999.[na fotokopiji zapisnika ne vidi se jasno ni datum ni godina saslušanaj svedoka]. Zbog proteka vremena svedok se ne seća te izjave. U jesen 1991. godine, bio je na Vukovarskom ratištu, i to kao načelnik štaba 93 Zaštitnog motorizovanog puka Prve vojne oblasti. Bio je pridodat Gardijskoj brigadi u sklopu formiranja Operativne grupe JUG i to kao komandant Trećeg jurišnog odreda. Ne poznaje Miroljuba Vujovića, Stanka Vujanovića, Jovicu Kresovića. Čuo je za Kamenog, ali ne zna ništa preciznije o njemu da kaže. Ne zna tačno kada su završene borbe u Vukovaru, da li 17. ili 18. 11.1991. Vukovarska bolnica se nije nalazila u zoni Trećeg jurišnog odreda tako da nema nikakvih saznanja o zbivanjima u bolnici i evakuaciji bolnice. Nije čuo da je u Vukovaru 20. 11. 1991. godine održana sednica vlade SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Na sastanku u komandi operativne grupe JUG kod pukovnika Mrkšića u Negoslavcima 18. ili 19. 11.1991. godine saznao je sledeće: „To je bilo 18. ili 19, znam da je odluka komandanta Operativne grupe bila da se zarobljenici predaju štabu TO Vukovara i to je inače gospodine sudija u to vreme koncepcijom opšte narodne odbane i regulisano, da JNA kao manevarska struktura odbrane po izvršenju zadatka kontrolu teritorije, zarobljenike i sve regulisanje života predaje jedinicama TO. To je suština funkcionisanja JNA kao manevarske strukture, a

Operativna grupa jug i Jurišni odred 3 u operativnoj grupi tri su bili manevarska struktura, odnosno pripadnici JNA“. Saslušanje svedoka Natka Petrovića Saslušan u svojstvu svedoka u istrazi u predmetu Vojnog suda KI 578/98, 27. 02. 1999. godine. Bio je pomoćnik komandanta gardijske brigade za moral. Borbe u Vukovaru su završene 18. 11.1991. godine. Žene i deca hrvatske nacionalnosti koji su izrazli želju da pređu u Hrvatsku, prebačeni su u 14 autobusa na Ovčaru uveče 19. 11. 1991. godine. Toga dana, njegov komandant mu je naredio da ujutru 20. 11.1991. sa Ovčare prihvati 14 autobusa sa ženama i decom koji su izrazili želju da pređu u Hrvatsku i da ih dovede do zidina kod Nuštra, a da će ga pratiti predstavnici Evropske zajednice Klaus i Mas. Ujutru negde oko 6:00 časova čekala ga je kolona od 14 autobusa, na Ovčari ispred hangara, međutim primopredaja sa Hrvatima nije uspela, pa je on kolonu vratio u Šid gde su ga sačekali predstavnici Crvenog krsta kojima je predao te ljude. Zatim se vratio u Vukovar i više nije bio na Ovčari. O evakuaciji bolnice ne zna ništa, jer to nije bio njegov zadatak. Saslušanje svedoka Nedeljka Stojsavljevića Bio je na Vukovarskom ratištu kao dobrovoljac iz Rume u jedinici Leva supoderica. Komandant te jedinice je bio Kameni, ne zna njegovo ime i prezime, ali misli da je iz Vukovara. S njim je bio i njegov kolega iz Rume sa nadimkom Kinez, sa imenom Predrag, a prezimena ne može da se seti. U toj jedinici je bilo 50-tak ljudi. Ne zna koje je formacije bila ta jedinica, da li vod ili četa. Bio je običan borac. Bili su smešteni po kućama u Vukovaru. Smeštali su se na oslobođenoj teritoriji. On je imao nadimak Neđa, a zvali su ga i Belgija. Misli da su borbe u Vukovaru završene 21. 11.1991. Čuo je za Miroljuba Vujovića tako što je njegovo ime pročitao u novinama. Ne zna Stanka Vujanovića, Jovicu Perića, Ivucu Husnika, Predraga Mađarca. Milana Vojinovića, Vuja Zlatara, Gorana Mugošu, Đorđa Šošića, Miroslava Đankovića, Nadu Kalabu, Predraga Dragovića. Poznato mu je ime Slobodan Katića, ali ne može ništa bliže da se seti. Ne zna Ljuboja Marka, ne zna Milorada Perića, čuo je za nadimak Ceca, ali ne zna ništa bliže. Čuo je za borca po nadimku Mare, ali ne zna ništa bliže o njemu. Vratio se u Rumu 20. 11.1991. kada borbe još nisu bile završene. Predsednik veća je pozvao optuženog Predraga Milojevića, pa je svedok rekao da ga poznaje i da je to Kinez. Optuženi Milojević navodi da svedok Stojsavljević nije taj čovek sa nadimkom Belgija, koji je bio sa vojnicima koji su hteli da ubiju Vilima Karlovića. Optuženi Marko Ljuboja takođe izjavljuje da svedok Stojsavljević nije čovek sa nadimkom Belgija koji je bio sa vojnicima kada su oni spasili Vilima Karlovića. Saslušanje svedoka sa pseudonimom B U vreme rata u Vukovaru bio je četni starešina u trećoj četi Gardijske brigade sa činom vodnika. Komandir čete je bio kapetan Miroslav Radić. Njegov zadatak kao četnog starešine je dostavljanje municije, zamena veša, dovoženje hrane do prve linije, dakle pozadinski posao. Bio je smešten na dva mesta u gradu. Jedno mesto se nalazilo tamo gde je bila osmatračnica i gde je bio kapetan Radić, a drugo mesto preko puta komande bataljona, u kući Stanka taksiste. Nije učestvovao u borbenim dejstvima, već je samo snabdevao prvu borbenu liniju sa hranom i municijom. Pisao je dnevne zapovesti

komandira čete. Poznaje svedoka saradnika broj 1 i zna da je on bio vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka i da je bio kurir u III četi. Borbe u Vukovaru su prestale 18. 11.1991.. Na dan 19. 11.1991. pre podne major Tešić, koji je bio komandant bataljona, izdao je naređenje kapetanu Radiću da izvrši obezbeđenje bolnice. Obezbeđenje je obavljeno sa kompletnom četom. Na obezbeđenju bolnice su ostali do popodneva 19. 11.1991. a onda su obezbeđenje bolnice preuzeli pripadnici vojne policije iz Gardijske brigade. Za streljanje zarobljenika na Ovčari čuo je kada je podignuta optužnica protiv kapetana Radića. Poznaje Miroljuba Vujovića i zna da je bio komandir čete TO. Ne zna ko je bio nadređen Vujoviću i ko je bio komandant TO. Nije čuo za Dušana Jakšića. Čuo je za Lančužanina. Ne zna da li ga je upoznao. Ne zna ko je Nada Kalaba. Zna za Stanka taksistu, ali ne zna da li se pezivao Vujanović. Glavni pretres: 20. 06. 2008. Izveštaj: advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik žrtava Saslušanje svedoka Hajdara Dodaja U potpunosti ostaje pri izjavi na prethodnom suđenju na glavnom pretresu od 26. 10. 2004. godine. Bio je na odsluženju vojnog roka u JNA. Prebegao je u hrvatsku vojsku 24. 09. 1991. godine. U bolnicu u Vukovar ušao je 18. 11.1991.. Bio je u bolnici dve noći između 18. i 19. 11. i 19. i 20. 11.1991. Dana 20.11.1991. izvedeni su iz bolnice. Postrojili si ih ispred bolnice. Odvojili su žene i decu, a njih su smestili u autobuse. Tu je bio Veselin Šljivančanin koji se obraćao nekim predstavnicima humanitarnih organizacija. Oko 200 ljudi je sa 5-6 autobusa prebačeno do kasarne u Vukovaru. U kasarni su bili negde oko 10-11:00 sati, tu su se zadržali oko 30-40 minuta. Onda su prebačeni na Ovčaru, prema hangarima. Na ulazu u hangar postojao je špalir. I sa jedne i sa druge strane stajali su vojnici koji su ih tukli dok su iz autobusa ulazili u hangar. U hangaru su takođe tukli ljude. Još je bio dan kada su njega i još neke izveli iz hangara, prebacili su ih u Negoslavce, gde je proveo tri dana u podrumu, zatim u Mitrovicu. Osuđen je na pet godina zatvora, a izdržao je nešto više od tri godine u KPZ Valjevo.