PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U NOVOM SADU ZBORNIK …english.pf.uns.ac.rs/images/zbornik/2014-4L.pdf · 2018-05-03 · 3 univerzitet u novom sadu pravni fakultet u novom sadu university

1

PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U NOVOM SADU

ZBORNIK RADOVA

2

Za izdavača Prof. dr Ranko Keča

dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Upravnik Centra za izdavačku delatnost

Prof. dr Ljubomir Stajić

Glavni i odgovorni urednik

Prof. dr Slobodan Orlović

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu nalazi se u HeinOnline bazi: International & Non-U.S. Law Journals

(http://www.heinonline.org).

Zbornik radova (sveske od 2007. godine) pod nazivom Proceedings of Novi Sad Faculty of Law dostupan je u EBSCO bazi Academic Search Complete (http://www.ebscohost.com).

Zbornik radova (sveske od 2005. godine) dostupan je na veb sajtu Pravnog fakulteta u Novom Sadu (http://www.pf.uns.ac.rs).

Zbornik izlazi četiri puta godišnje.

3

UNIVERZITET U NOVOM SADU PRAVNI FAKULTET U NOVOM SADU

UNIVERSITY OF NOVI SAD FACULTY OF LAW NOVI SAD

(SERBIA)

ZBORNIK RADOVA COLLECTED PAPERS

XLVIII 4 (2014)

NOVI SAD, 2014.

ZRPFNS, Godina XLVIII Novi Sad, br. 4 (2014)

UDK 3 ISSN 0550-2179 eISSN 2406-1255

4

5

SADRŽAJ

Dr Predrag Jovanović, redovni profesor Otvorena pitanja kod kolektivnih prava zaposlenih u svetlu aktuelnih promena u radnom zakonodavstvu ..................................................... 9

Dr Gordana Vukadinović, redovni profesor Načela pravnog sistema ..................................................................................... 25

Dr Ranko Keča, redovni profesor O alternativnom, fakultativnom ovlašćenju tuženog u srpskom parničnom postupku ........................................................................................... 35

Dr Miloš Marjanović, redovni profesor u penziji Bioetika i religija: od nastanka bioetike do svetskog etosa ............................... 57

Dr Ljubomir Stajić, redovni profesor Bezbednosna kultura kao faktor zaštite životne sredine .................................... 69

Dr Dušan Nikolić, redovni profesor Apsolutnost svojine u francuskom pravu ........................................................... 85

Dr Ištvan Feješ, redovni profesor Položaj okrivljenog u istrazi u nekim istorijskim modelima krivičnog postupka ............................................................................................. 103

Dr Marija Salma, redovni profesor Preventivna tužba za otklanjanje izvora opasnosti od štete u svetlu održivog razvoja ................................................................................... 131

Dr Radenka Cvetić, redovni profesor Pravo preče kupovine u izvršnom postupku u Republici Srbiji ......................... 147

Dr Slobodan P. Orlović, vanredni profesor Pravo na život u ustavu – ekološki ugao ............................................................ 161

Dr Bojan Pajtić, vanredni profesor Jemstvo u srpskom i uporednim pravnim sistemima ......................................... 177

Dr Dragan Vujisić, vanredni profesor; Borko Mihajlović, asistent Označavanje genetski modifikovane hrane i prava potrošača ........................... 185

Dr Gordana Drakić, docent Normativno uređenje ustanove javnog beležništva u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (Kraljevini Jugoslaviji) ....................................................... 201

6

Dr Jelena Vidić Trninić, docent Sličnosti i razlike u položaju nužnih naslednika na prostoru bivše SFRJ .......................................................................................................... 217 Dr Vladimir Marjanski, docent Vreme važenja (validnost) prospekta i obaveza dopune (aktuelizacije i ispravljanja) prospekta .............................................................. 239

Dr Aleksandar Martinović, docent Problem „blokade“ i „deblokade“ građevinskog zemljišta u Republici Srbiji ............................................................................................... 249

Dr Sanja Radovanović, docent Zastarelost potraživanja naknada organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava .............................................................. 265

Dr Petar Đundić, docent Protivtužba u investicionoj arbitraži kao instrument zaštite životne sredine ................................................................................................... 279

Dr Bojan Tubić, docent Teritorijalni sporovi u međunarodnoj arbitražnoj praksi ................................... 295

Dr Milica Kovačević, asistent Evropska zbirka podataka o kriminalitetu i krivičnom pravosuđu – značaj uporednih statistika, podaci o kriminalitetu i krivičnom pravosuđu u Srbiji .............................................................................................. 311

Marko Knežević, asistent Krug opozicionih razloga u prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave .................................................................................. 329

Nataša Rajić, asistent Interpretativne odluke u praksi Ustavnog suda Srbije ....................................... 359

Stefan Samardžić, asistent Krivičnopravni aspekti konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici .................................................... 375

Uroš Stanković, asistent Srpski prevod francuskog Zakonika o građanskom postupku (1806) iz 1837............. 391

Nenad Radivojević, asistent Značaj bezbednosne kulture u kontroli kao funkciji rukovođenja u policiji ............................................................................................................. 409

Dr Svetozar Čiplić, docent Autonomna pokrajina Vojvodina između Ustava i odluke Ustavnog suda Republike Srbije ................................................................................................. 427

ODELJAK ZA STUDENTE

Mr Vladimir Vasiljev, student doktorskih studija Osnove zakonskog okvira EU prema javno-privatnim partnerstvima ............... 441

7

TABLE OF CONTENTS

Predrag Jovanović, Ph.D., Full Professor Open Questions with Collective Rights of the Employees in Light of Current Amendments in Labour Legislation ................................................................... 9

Gordana Vukadinović, Ph.D., Full Professor Principles of Legal System ................................................................................ 25

Ranko Keča, Ph.D., Full Professor On Substitution Right of Respondent in Civil Procedure ................................... 35

Miloš Marjanović, Ph.D., Full Professor (retired) Bioetics and Religion: from the Beginning of Bioethics to the Global Ethic .... 57

Ljubomir Stajić, Ph.D., Full Professor Security Culture as a Factor of Environmental Protection ................................ 69

Dušan Nikolić, Ph.D., Full Professor Absoluteness of Ownership in French Law ....................................................... 85

Ištvan Feješ, Ph.D., Full Professor The Position of the Accused in Investigation in some Historical Models of Criminal Procedure ........................................................................................ 103

Marija Salma, Ph.D., Full Professor Preventive Legal Action for Eliminating the Source of Possible Damage in Light of Sustainable Development ................................................................. 131

Radenka Cvetić, Ph.D., Full Professor The Right of Pre-emption in the Enforcement Procedure in Serbia .................. 147

Slobodan P. Orlović, Ph.D., Associate Professor Right to Life in Constitution – an Ecological View ........................................... 161

Bojan Pajtić, Ph.D., Associate Professor Suretyship in Serbian and Comparative Legal Systems .................................... 177

Dragan Vujisić, Ph.D., Associate Professor; Borko Mihajlović, Assistant Labeling of Genetically Modified Food and Consumers’ Rights ...................... 185

Gordana Drakić, Ph.D., Assistant Professor Legal Regulation of the Institute of Notary Public in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (Kingdom of Yugoslavia) ................................................. 201

8

Jelena Vidić Trninić, Ph.D., Assistant Professor Similarities and Differences in the Status of Forced Heirs on the Territory of the Former Republic of Yugoslavia ............................................................... 217 Vladimir Marjanski, Ph.D., Assistant Professor Prospectus Validity and Obligation to Asupplement (to Correct and Update) the Prospectus .................................................................................................... 239

Aleksandar Martinović, Ph.D., Assistant Professor Problem of „Blockade“ and „Removal of Blockade“ of Building Land in the Republic of Serbia .................................................................................... 249

Sanja Radovanović, Ph.D., Assistant Professor Obsolescence of Fees of Collective Society ...................................................... 265

Petar Đundić, Ph.D., Assistant Professor Counterclaim in Investment Arbitration as an Instrument for Protection of the Environment ............................................................................................. 279

Bojan Tubić, Ph.D., Assistant Professor Territorial Disputes in International Arbitration Practice .................................. 295

Milica Kovačević, Ph.D., Assistant The European Sourcebook of Crime and Criminal Justice Statistics – Importance of Comparative Statistics, Serbia and the Data on Crime and Criminal Justice ........................................................................................... 311

Marko Knežević, Assistant The Scope of Substantial Defenses in Objection Against Enforcement Order ....... 329

Nataša Rajić, Assistant Interpretative Decisions in the Practice of the Constitutional Court of Serbia ..... 359

Stefan Samardžić, Аssistant Criminal Law Aspects of the Council of Europe Convention on Preventing and Combating Violence against Women and Domestic Violence ................... 375

Uroš Stanković, Assistant Serbian Translation of French Code of Civil Procedure (1806) from 1837 ....... 391

Nenad Radivojević, Assistant Importance of Security Culture in Control as a Function of Management in the Police ........................................................................................................ 409

Svetozar Čiplić, Ph.D., Assistant Professor Autonomous Province of Vojvodina between The Constitution and the Decision of the Constitutional Court of Republic of Serbia ......................... 427

SECTION FOR STUDENTS

Vladimir Vasiljev, LL.M., Ph.D. Student The Legal Framework of the EU towards Public-Private Partnerships ............. 441

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 4/2014

9

Originalni naučni rad 331.106.24(497.11) doi:10.5937/zrpfns48-7441

Dr Predrag Jovanović, redovni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

OTVORENA PITANJA KOD KOLEKTIVNIH

PRAVA ZAPOSLENIH U SVETLU AKTUELNIH PROMENA U RADNOM ZAKONODAVSTVU*

Sažetak: Aktuelnim izmenama i dopunama radnog zakonodavstva iz 2014. godine nisu izvršene kvalitativne promene u sferi kolektivnih prava zaposlenih, odnosno povodom sindikalnih sloboda i prava, kolektivnog pregovaranja i participacije zaposlenih u odlučivanju. Prostora za to je bilo na temelju međunarodnih konvencija rada, kako onih koje smo ratifi-kovali, tako i onih koje nismo ratifikovali ali koje nude valjane pravce za promene u sferi navedenih prava. To naročito važi za sferu kolektivnog pregovaranja, a u kojoj danas ima mnogo otvorenih pitanja koja rezulti-raju činjenicom da je to pregovaranje u dubokoj krizi, tj. da kolektivni ugovori o radu sve više izostaju iz pravnog poretka, kao najvažniji auto-nomni akti regulisanja radnih odnosa. U radu se nude i moguća rešenja za prevazilaženje navedene krize.

Ključne reči: Zaposleni, poslodavci, radni odnosi, sindikalna pra-va,socijalni dijalog, kolektivni ugovori o radu, participacija zaposlenih u odlučivanju

1. Uvod

Stanje kolektivnih prava zaposlenih, u svetlu aktuelnih promena u radnom zakonodavstvu, 1 nije značajno izmenjeno u odnosu na ranije sta-nje. Ovo zato, jer promene nisu kvalitativne prirode. Drugim rečima, po-treba za kvalitativnim promenama u radnom zakonodavstvu i dalje posto-ji. To potvrđuje i činjenica da se upravo radi na donošenju kodeksa zako-na o radu. Unutar tog kodeksa svoje mesto bi, svakako, morala da nađu i

–––––––––– * Rad je deo istraživanja na projektu «Teorijski i praktični problemi stvaranja i pri-

mene prava (EU i Srbija)» u 2014. godini, a čiji je nosilac Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

1 U svetlu izmena i dopuna Zakona o radu, “Sl.gl.RS”, br.75/2014.

Dr Predrag Jovanović, Otvorena pitanja kod kolektivnih prava... (str. 9–23)

10

sva kolektivna prava zaposlenih. Preciznije rečeno, smatramo da bi svako kolektivno pravo moglo biti pokriveno i odgovarajućim propisom, jer su ta prava od izuzetnog pravno-socijalnog značaja za sistem radnih odnosa u celini (regulisanje, ostvarivanje i zaštita i samih individualnih prava za-poslenih, u velikoj meri zavisi od funkcionisanja kolektivnih prava). Da-kle, trebalo bi imati posebne zakone koji će regulisati sindikalne slobode i prava i zaposlenih i poslodavaca (zakon o sindikalnom udruživanju i de-lovanju zaposlenih i poslodavaca); zakon o kolektivnom pregovaranju (koji bi tretirao i materiju sporova i njihovog rešavanja u vezi sa tim); za-kon o učešću (participaciji) zaposlenih u odlučivanju; doneti novi zakon o štrajku zaposlenih, koji bi tretirao i materiju lokauta – kao sredstva priti-ska u rukama poslodavaca. Postojeće fragmentalno tretiranje kolektivnih prava putem posebnih propisa, ili unutar sistemskih propisa, nije dalo za-dovoljavajuće rezultate. Na primer, imamo Zakon o štrajku, i to dugo vre-mena, Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, ali to su propisi koji re-šavaju posledice neadekvatnog funkcionisanja i ekscesne situacije u funk-cionisanju kolektivnih prava zaposlenih. Međutim, radi se o potrebi pre-ventivnog delovanja, odnosno da ne dolazi do ekscesnih situacija. Kada bi potpunije regulisali i svrsishodnije ostvarivali ostala kolektivna prava – pravo na sindikalno delovanje; pravo na kolektivno pregovaranje; pravo na učešće u odlučivanju, manje bi dolazilo do ekscesnih situacija, pa bi bilo i manje potrebe za štrajkovima, manje sporova koje treba rešavati na ovaj ili onaj način itd.2

Sa druge strane, navedena kolektivna socijalno-ekonomska prava su pravni temelj industrijske demokratije. Potrebe za jačanjem industrijske de-mokratije, na temelju jačanja kolektivnih prava zaposlenih i poslodavaca, motivisana su ne samo razlozima nacionalne prirode (jačanje industrijske demokratije kao sastavnog dela političke demokratije), već i razlozima ja-čanja «međunarodne uzajamnosti»3 u obezbeđivanju ekonomskih i soci-jalnih prava (razlozi vezani za procese globalizacije u svetu rada).

2. Pravo na sindikalno organizovanje i delovanje

2.1. Promene koje se odnose na obavezu poslodavca da obezbedi tehničko-prostorne mogućnosti, onim sindikatima koji okupljaju zaposle-ne kod poslodavca (čl.210.) mogu doprineti svrsishodnijem korišćenju

–––––––––– 2 O stagnaciji industrijske demokratije kod nas vidi detaljnije: P. Jovanović, Aktu-

elne potrebe daljeg razvoja radnog zakonodavstva Srbije, «Zbornik radova Pravnog fakul-teta u Novom Sadu», br. 3/2012, str. 93 i dalje.

3 Vidi: dr Rodoljub Etinski, Kulturni relativitizam i univerzalnost ljudskih prava: pokušaj pravne analize, «Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu», br. 1/2009, str. 41.


11

sindikalnih sloboda i prava. Ovo zbog toga, jer u praksi ima i zloupotreba tih sloboda i prava, odnosno zapaža se tendencija da se sindikati kod po-slodavaca osnivaju primarno iz razloga da sindikalni predstavnici tih sin-dikata uživaju zaštitu predviđenu zakonom, a ne da vrše sindikalnu misi-ju. Ipak, izraz okupljaju nije dovoljno precizan. Taj izraz može da ima svoju statičnu i svoju funkcionalnu stranu. Statičnu stranu treba vezivati za ispunjenje uslova da bi se sindikat osnovao i registrovao, a kao takva ova strana treba biti kvantifikovana (sindikat ima ili okuplja 10, 20, 30 zaposlenih, ili okuplja 5%, 10% od ukupnog broja zaposlenih itd.). Mada takva kvantifikacija upravo nedostaje u našem radnom zakonodavstvu. Funkcionalna strana je vezana za vršenje sindikalnih aktivnosti (okuplja svremena na vreme svoje članstvo u potrebi obavljanja pojedinih aktivno-sti). Verovatno je zakonodavac mislio na funkcionalnu stranu navedenog izraza, imajući u vidu cilj prema kome je navedena odredba usmerena. Ali, možda je trebalo dodati da se ovde misli na sindikate koji ne samo okupljaju, već i deluju -obavljaju sindikalne funkcije kod poslodavca, što bi trebalo da bude uslov za obavezu poslodavca da im obezbedi uslo-ve za to delovanje, odnosno rad.

2.2. U vezi sa pravom na plaćeno odsustvo, Zakon o radu razliku-

je pet vrsta sindikalnih predstavnika. Prvo, to je predstavnik sindikata koji obavlja sindikalnu funkciju (čl.211.st.1.). Drugo, to je lice ovla-šćenoza zastupanje i predstavljanje reprezentativnog sindikata (čl.211.st.2.). Treće, to je predsednik podružnice i član organa sindi-kata (čl.211.st.3.). 4 Četvrto, to je sindikalni predstavnik ovlašćen za kolektivno pregovaranje (čl.212.). Peto, to je sindikalni predstavnik koji je određen da zastupa zaposlenog u radnom sporu (čl.213.). A zapravo, sve su to ovlašćeni predstavnici sindikata, odnosno predstav-nici koji zastupaju ili predstavljaju sindikalnu organizaciju na inter-nom planu – na nivou poslodavca (ili u podružnici, na nivou nekog or-ganizacionog dela poslodavca), u vršenju sindikalnih aktivnosti, ili na eksternom planu – van poslodavca, te koji svoja ovlašćenja crpe iz sta-tuta sindikata kao opšteg akta, ili na osnovu pojedinačnih akata (odlu-ka, rešenja) nadležnih organa.5 ––––––––––

4 U smislu čl.211.st.3. Zakona o radu,predsednik podružnice i član organa sindikata (i reprezentativnog i nereprezentativnog) imaju pravo na 50% plaćenih časova u odnosu na časove koje Zakon daje licima ovlašćenim za zastupanje i predstavljanje reprezentativ-nog sindikata.

5 Sidikalni predstavnici na osnovu pojedinačnih akata mogu biti angažovani za ko-lektivno pregovaranje; za zastupanje zaposlenog u radnom sporu; za obavljanje poslova u okviru određenih projekata u koje je uključen sindikat; za utvrđivanje i sprovođenje pro-grama edukacije-učešće na seminarima, kursevima za osposobljavanje itd.


12

Među svim navedenim ovlašćenim sindikalnim predstavnicima, mo-gli bismo, dalje, razlikovati privilegovane i ostale predstavnike. Privile-govani su oni čije pravo na plaćenoodsustvo konstituiše i kvantificira sam Zakon (makar u minimalnom obimu, a može se povećati kolektivnim ugovorom ili posebnim sporazumom).. To su lica ovlašćena za zastupa-nje i predstavljanje reprezentativnog sindikata i predsednik podružnice i član organa sindikata. Ostali predstavnici imaće pravo na plaćeno odsu-stvo, ako je to predviđeno kolektivnim ugovorom ili posebnim sporazu-mom, što znači zavisno od volje pregovarača. Tu spadaju i sindikalni predstavnici sindikata koji nisu reprezentativni.

Naime, kada su u pitanju sindikati kod poslodavca koji nisu reprezen-tativni, njihovim licima ovlašćenim za zastupanje i predstavljanje Zakon ništa ne daje, osim ako se radi o predsedniku podružnice i članu organa sin-dikata, odnosno predviđa samo mogućnost da se plaćeno odsustvo za njih uredi kolektivnim ugovorom ili sporazumom. Međutim, pošto kolektivni ugovor kod poslodavca zaključuje reperezentativni sindikat i od njegove volje će zavisiti da li će ista prava na plaćeno odsustvo imati i oni sindikati koji nisu reprezentativni. Sobtzirom na nasleđeno stanje i našu praksu (su-parništvo u borbi za reprezentativnost), o čemu smo napred govorili, teško je ovo očekivati. Ranije su i ti sindikati, po zakonu, imali isti broj plaćenih sati kao i oni koji su reperezentativni.

Sindikalni predstavnici nereprezentativnih sindikata ne mogu biti u prilici da zaključuju kolektivne ugovore, osim na osnovu sporazuma o udruživanju sindikata radi ispunjenja uslova reperezentativnosti u potrebi pregovaranja, u smislu čl.249. Zakona o radu, te u tom smislu i oni mogu biti korisnici plaćenog odsustva za vreme pregovaranja.

Sindikalni predstavnik određen da zastupa zaposlenog u radnom sporu ( a to može ako je diplomirani pravnik i ako ima položen pravosudni ispit), 6 mogu biti delegirani od strane svakog sindikata, bez obzira da li je reprezenta-tivan ili ne, te za vreme zastupanja imaju pravo na plaćeno odsustvo.

Što se tiče mogućnosti da se putem posebnog sporazuma uredi pi-tanje plaćenog odustva, trebalo je u Zakonu jasno odrediti da li je taj sporazum supstitut kolektivnog ugovora (zaključuje se onda kada nema i dok nema kolektivnog ugovora, a prestaje da važi zaključivanjem ko-lektivnog ugovora), ili je taj sporazum autohtoni akt čije nastajanje i op-stanak nije vezan za kolektivni ugovor. Na drugim mestima u Zakonu gde se pominje posebni sporazum, ovih dilema nema. 7 Predpostavka je

–––––––––– 6 Vidi čl.4. st.2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku,

«Sl.gl.RS», br.55/2014. 7 Npr. U čl.250. jasno je rečeno da sporazum o zaradama, naknadama zarade i dru-

gim primanjima, kod poslodavca kod kojeg nije osnovan sindikat (dakle nema kolektiv-


13

da taj sporazum može zaključiti svaki sindikat osnovan kod poslodavca, bio on reprezentativan ili ne, te da njegov opstanak nije vezan za kolek-tivni ugovor. Logika normativnog i sistemskog metoda dozvoljava ova-kvu predpostavku. Normativno gledano, Zakon u istu ravan autonom-nog regulisanja stavlja navedena dva akta, jer kaže «kolektivnim ugovo-rom ili sporazumom između poslodavca i sindikata kod poslodavca» može se utvrditi pravo na plaćeno odsustvo. Dakle u obzir dolaze i je-dan i drugi akt, a koji će se upotrebiti zavisi od pozicije koju sindikat ima. Kolektivni ugovor može da zaključi samo reprezentativni sindikat, te će u tom aktu regulisati i pitanje plaćenog odsustva za svoje sindikal-ne predstavnike, a ukoliko se ne zaključi kolektivni ugovor, taj isti sin-dikat može, pitanje plaćenih odsustva, takođe urediti posebnim sporazu-mom. Pošto kolektivni ugovor ne može da zaključi nereprezentativni sindikat - to njemu preostaje sporazum, jer zašto bi vršenje njegovih sindikalnih funkcija zavisilo od volje reprezentativnog sindikata. Si-stemski gledano, svim sindikatima treba dati jednake šanse u vršenju sindikalnih aktivnosti i u borbi za reprezentativnost. U tom smislu po-stoji i odredba (čl.210.st.2.) koja govori o tehničko-prostornim uslovima za obavljanje aktivnosti sindikata (i reprezentativnih i nereprezentativ-nih), a koje uslove utvrđuju ti sindikati na njima raspoložive načine (re-prezentativni - kolektivnim ugovorom ili sporazumom; nereprezentativ-ni – sporazumom).

Svih pet vrsta sindikalnih predstavnika, ukoliko i kada koriste odu-sustvo radi obavljanja sindikalnih funkcija i zadataka, imaju pravo na na-knadu zarade (zato je i reč o plaćenom odsustvu) u istoj visini – ne može biti veća od njegove prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Ove sintagme– «ne može biti veća» i «u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu» odudaraju od pravila in favor laboratoris, karakerističnog za radno zakonodavstvo. Zapravo, au-tonomnim opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu mogu se, po pra-vilu, predvideti samo veća prava i bolji uslovi rada za zaposlene od onih predviđenih zakonom, a ne gori. Dakle, zakon bi trebalo da uređuje mini-malna prava zaposlenih, a ne kao u ovom slučaju – maksimalna. Ipak, i to je izuzetno moguće, sobzirom naodredbu iz čl.8. stav 2. Zakona o radu. Ali, interesantno je ovde zapitati se - koji bi to sindikat potpisao kolektiv-ni ugovor (kao opšti akt kod poslodavca) sa odredbom koja predviđa ma-nja prava zaposlenima u odnosu na zakon ? Dakle, regulisanje uslova ra-

–––––––––– nog ugovora), potpisuju lice ovlašćeno za zastupanje poslodavca i predstavnik saveta za-poslenih ili zaposleni koji je dobio ovlašćenje od najmanje 50% od ukupnog broja zapo-slenih. Ovaj sporazum prestaje da važi danom stupanja na snagu kolektivnog ugovora.


14

da na ovakav način je rezervisano za heteronomne opšte akte poslodavca (pravilnik o radu), što sužava prostore za kolektivno pregovaranje, a tre-balo bi da ih proširujemo.

Treba skrenuti pažnju još i na činjenicu da Zakon više ne predviđa mogućnost da se kolektivnim ugovorom ili sporazumom ovlašćeni pred-stavnik sindikata u potpunosti oslobodi obavljanja poslova za koje je za-ključio ugovor o radu. Ali i ne zabranjuje takvu mogućnost. To je u duhu međunarodnih standarda u vezi sa olakšicama koje se mogu pružiti rad-ničkim predstavnicima (Konvencija MOR-a br.135 o radničkim predstav-nicima i Preporuka br.143 o radničkim predstavnicima).8 Osnovni stan-dard, u vezi sa ovim, govori o tome da radničkim predstavnicima u pred-uzeću treba pružiti one olakšice koje su potrebne da bi oni mogli da izvr-šavaju svoje zadatke efikasno i brzo, ali i o tome da te olakšice ne treba da umanje efikasno poslovanje preduzeća (čl.2. Konvencije). Naravno, ovim se ne dira u pravo sindikalnog predstavnika da mu kao zaposlenom miruje radni odnos zbog izbora, odnosno imenovanja na funkciju u sindi-katu, a čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodav-ca (čl.79.st.1.tačka 4. Zakona o radu). Šta više, do mirovanja dolazi ex le-ge, a ne po odluci poslodavca. Odluka koju poslodavac donosi ovim po-vodom ima deklaratorni karakter.

2.3. Dopune u vezi načina rada Odbora za utvrđivanje reprezentativ-

nosti (čl.229.st.5,6,7.), verovatno će doprineti efikasnijem radu tog Odbora ( u dosadašnjoj praksi je bilo problema – nedostatak kvoruma, nedonošenje blagovremenog predloga pa time izostanak odgovarajuće odluke ministar-stva ). Naime, dopunama su uvedene tri novine: određivanjlje kvoruma; uređivanje načina donošenja odluka; i predviđanje mogućnosti da ministar može da odluči o zahtevu za utvrđivanje reperezentativnosti i bez predloga Odbora. Naime, Prvo, Odbor može da radi i usvaja predloge ako je na sed-nici prisutno dve trećine od ukupnog broja članova. Ukupan boj članova je 9 – po tri predstavnika Vlade, sindikata i udruženja poslodavaca (princip tripartizma). Drugo, Odbor usvaja predlog (prostom) većinom glasova od ukupnog broja članova (potrebno je 5 glasova). Treće, ako Odbor ne dosta-vi predlog za utvrđivanje reprezentativnosti, najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za utvrđivanje reprezentativnosti, ministar mo-že da odluči i bez predloga. Međutim, treba podvući da principu tripartizma više odgovara kvalifikovana većina pri usvajanju predloga u odnosu na prostu većinu, kakvu predviđa Zakon. ––––––––––

8 «Sl.l.SFRJ», br.14/1982.


15

3. Pravo na kolektivno pregovaranje 3.1. Osnovna namera zakonodavca kod izmena i dopuna Zakona o

radu, u vezi prava na kolektivno pregovaranje, jeste unapređenje kolek-tivnog pregovaranja, jer ono je, kako smo rekli, danas u dubokoj krizi. U oživotvorenju ove namere, sa jedne strane,nekim izmenama i dopunama tome se doprinosi, nekima ne. Sa druge strane, postoje mogućnosti, pred-viđene u međunarodnom pravu koje bi mogle da posluže unapređenju ko-lektivnog pregovaranja, a nisu iskorišćene,tj.predviđene u našem radnom zakonodavstvu. Zapravo, suština ideje o unapređivanju kolektivnog pre-govaranja jeste u tome da se pojača prisustvo kolektivnih ugovora u na-šem pravnom poretku.

U čl.117. prelaznih i završnih odredbi Zakona o izmenama i dopuna-ma Zakona o radu, stoji da odredbe kolektivnog ugovora koje su na snazi na dan stupanja na snagu ovog Zakona (29. juli 2014.), a koje nisu u su-protnosti sa ovim Zakonom, ostaju i dalje na snazi – do isteka važenja ko-lektivnog ugovora, odnosno do zaključivanja kolektivnog ugovora u skla-du sa ovim Zakonom, a najduže šest meseci od dana stupanja na snagu ovog Zakona – dakle, do 29. januara 2015. godine. Znači, u predviđenom roku do 29. janura 2015. godine, socijalni partneri bi trebalo da zaključe nove kolektivne ugovore u skladu sa aktuelnim Zakonom. U protivnom, svi kolektivni ugovori koji su na snazi na dan stupanja na snagu Zakona, prestaće da važe i biće isključeni iz pravnog poretka. To je nepotrebni ri-zik kojem se izlažemo, jer umesto da se pojača prisustvo kolektivnih ugo-vora, njihovo prisustvo se može smanjiti. Rizik postoji, jer kolektivno pregovaranje u našoj zemlji jeste u krizi. Izostaje kolektivno pregovaranje na svim nivoima (od nacionalnog do kompanijskog). Zamislimo situaciju, naročito na nivou poslodavca, da je kolektivni ugovor zaključen neznatno pre stupanja na snagu aktuelnog Zakona (mesec dana pre) i to na period od tri godine. Njegove odredbe koje su u suprotnosti sa Zakonom (narav-no) ništave su (primenjivaće se Zakon dok se te odredbe ne usaglase sa Zakonom, i tu je trebalo dati rok za usaglašavanje), a one koje nisu u su-protnosti mogu se primenjivati, kako kaže aktuelni Zakon, najduže još šest meseci, premda bi mogle da se primenjuju sve do zaključivanja no-vog kolektivnog ugovora u skladu sa Zakonom, odnosno najduže do iste-ka vremena za koje je taj ugovor zaključen (tri godine). Dakle, ovde sta-vljamo van pravnog poretka kolektivni ugovor koji nije suprotan zakonu, a koji je, možda, sa teškom mukom tek zaključen, i ponovo upućujemo na proceduru kolektivnog pregovaranje njegove potpisnike. Time možda sti-mulišemo kolektivno pregovaranje kao proceduru, ali poenta je u većem prisustvu zaključenih kolektivnih ugovora. Veće prisustvo kolektivnih ugovora u pravnom poretku, tim pre je značajnije sobzirom na zakonsku


16

odredbu iz čl.33. st.2 aktuelnog Zakona o radu, koja predviđa mogućnost da ugovor o radu ne mora da sadrži sve propisane elemente, ako su ti ele-menti utvrđeni kolektivnim ugovorom na koji se poziva ugovor o radu (odredbe o radnom vremenu, zaradi itd.).

Unapređenju kolektivnog pregovaranja može doprineti zahtev da u to pregovaranje pregovarači ulaze sa dobrom verom. Zakon pominje taj standard samo u slučaju kada učesnici kolektivnog pregovaranja ne za-ključe kolektivni ugovor u roku od 60 dana od dana započinjanja prego-varanja (u kom slučaju poslodavac može da donese svoj pravilnik o radu – supstitucija kolektivnog ugovora opštim aktom poslodavca), te su dužni da i nakon toga nastave pregovore u dobroj veri (čl.3. st.3.). Ovaj «po-pravni ispit» za pregovarače, možda zaista treba pojačati i dužnošću da se pregovara u dobroj veri, ali to ne znači da ove dužnosti nema u svakoj proceduri pregovaranja. Standard dobre vere smo i do sada poznavali, ali kao dobru volju (isti član i stav Zakona o radu iz 2005.).9 Izmena volje u veru, nije toliko od značaja za unapređenje kolektivnog pregovaranja i veće prisustvo kolektivnih ugovora, koliko mogućnost supstitucije kolek-tivnog ugovora opštim aktom poslodavca. Mogućnosti za supstituciju ima više, ne samo u navedenom slučaju. Slučajevi kada je supstitucija mogu-ća (čl.3.st.2 aktuelnog Zakona o radu) su: 1) ako kod poslodavca nije osnovan sindikat ili nijedan sindikat ne ispunjava uslove reprezentativno-sti ili nije zaključen sporazum o udruživanju u skladu sa Zakonom; 2) ako nijedan učesnik kolektivnog ugovora ne pokrene inicijativu za početak pregovora radi zaključivanja kolektivnog ugovora; 3) već navedeni slučaj - ako učesnici kolektivnog ugovora ne postignu saglasnost za zaključenje kolektivnog ugovora u roku od 60 dana od dana započinjanja pregovora; i

–––––––––– 9 Inače, standard «dobra vera – Bona fides», ne tretira se na jedinstven način niti

kroz istoriju prava, niti u današnjem pravu (i uporednom i našem), već se prevashodno tretira ciljno - sobzirom na sadržinu i duh zakona u kome se pominje. Standard bona fi-des svoje temelje ima u rimskom pravu (kasnija faza – pretorsko pravo), sa jačanjem tr-žišta i robne razmene (korektno i pošteno ponašanje, kakvo nalažu običaji i pravo). Mo-derna legislativa i pravna nauka (XX i XXI vek), standard bona fides shvata, uglavnom, kao savesnost, poštenje i uzdržavanje od zloupotrebe prava. U uporednom pravu ima različitih pristupa. Prema Zakonu o obelodanjivanju informacija u javnom interesu iz 1998, Ujedinjenog Kraljevstva (Public Interes Disclosure Act – PIDA), dobra vera se shvata kao iskrenost i poštenje. U istoj državi, u praksi Apelacionog sud postepeno se napušta značenje «iskreno i pošteno», a prihvata standard koji govori o dominantnom krajnjem motivu koji je povezan sa ciljem Zakona .Mada, i ovakav pristup se osporava, jer se zaštita uzbunjivača vezuje za njihov motiv, što uzbunjivača destimuliše i plaši jer može izgubiti zaštitu ako se njegov motiv ospori. Vidi: British Standards Institution (2008) Whistleblowing Arrangements Code of Practice (Kodeks postupanja u uzbunji-vanju), Dokument dostupan za besplatno preuzimanje – www.pcaw.org.uk/bsi; kao i http://www.pcaw.org.uk/cms/sitecontent/view/id/83/highlight/good+faith.


17

4) ako sindikat u roku od 15 dana od dana dostavljanja poziva za početak pregovora za zaključivanje kolektivnog ugovora, ne prihvati inicijativu poslodavca. Ali u svakom slučaju, ta supstitucija potiskuje kolektivne ugovore. Toga je bio svestan i zakonodavac, te uvodi nov uslov za kori-šćenje supstitucije, tj. poslodavac koji ne prihvati inicijativu reprezenta-tivnog sindikata za pristupanje pregovorima za zaključivanje kolektivnog ugovora (izostanak dobre vere), ne može da donese pravilnik o radu (čl.3. st.5. aktuelnog Zakona o radu). Međutim, u ovom slučaju definitivno se isključuje autonomna regulativa uslova rada, odnosno svodi sa na zaklju-čivanje individualnih ugovora o radu. Drugim rečima, bolje je imati i pra-vilnik o radu kod poslodavca, jer tog poslodavca verovatno obavezuje ne-ki posebni kolektivni ugovor, a i taj pravilnik se mora doneti po principu favor laborem (i u donosu na zakon i u odnosu na posebni kolektivni ugo-vor), nego prepustiti regulisanje uslova rada samo putem ugovorom o ra-du (doduše i ugovor o radu mora biti u skladu sa zakonom, ali zakon daje minimalna prava i uslove rada). Upravo takva situacija (da nema ni ko-lektivnog ugovora ni pravilnika) može biti i krajnji cilj poslodavca, koji nema dobru volju/veru za pregovaranje.

Dakle, sobzirom na rečeno, umesto supstitucije kolektivnog ugovora opštim aktom poslodavca, u zakonu je trebalo ugraditi odredbe na temelju kojih će se izvesnijim učiniti kolektivno pregovaranje i zaključivanje kolek-tivnog ugovora. Naime, gledano iz ugla potrebe zaposlenih za zaključiva-njem kolektivnog ugovora, u svim gore navedenim slučajevima, supstitucija kolektivnog ugovora pravilnikom o radu poslodavca se vezuje za poziciju sindikata i njegov odnos prema zaljučivanju kolektivnog ugovora. Interesi zaposlenih i potreba za njihovom zaštitom je «starija» od uloge sindikata u zaštiti tih interesa. To je ideja vodilja u duhu koje treba graditi mehanizme zaštite interesa zaposlenih. Ta ideja je bolje razrađena u međunarodnom rad-nom pravu, nego u našem. Ukratko, ovom prilikom, želimo da ukažemo na najčvršća normativna uporišta te ideje u međunarodnom radnom pravu.

U međunarodno radno pravo jače od našeg insistira na kolektivnom pregovaranju i zaključivanju kolektivnih ugovora o radu. Tako, u gore na-vedenim slučajevima supstitucije kolektivnog ugovora pravilnikom o radu, kada nema sindikata kod poslodavca , ili ga ima ali «zataji» kao pregova-rač, njegovu ulogu mogu preuzeti predstavnici radnika. I ova uloga se mo-že predvideti pre supstitucije, te ako i na taj način izostane zaključivanje kolektivnog ugovora, onda je i supstitucija legitimna. Prvo, u vezi sa reče-nim, treba poći od definicije kolektivnog ugovora, u okviru koje se prepo-znaju i mogući pregovarači, a koja je sadržana u Preporuci br.91 (usvojena na 34. zasedanju Opšte konferencije MOR-a 1951.). Prema ovoj Preporuci, u slučaju da ne postoji reperezentativna organizacija radnika (nije osnovan


18

sindikat, ili je osnovan ali nije reprezentativan, odnosno ta reprezentativ-nost nije obezbeđena ni putem sporazuma o udruživanju sindikata), tada svojstvo strane u kolektivnom pregovaranju na strani radnika mogu imati neposredno izabrani i opunomoćeni predstavnici tih radnika, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. Našim nacionalnim zakonodavstvom to nije predviđeno. U stvari, predstavnici zaposlenih se pominju u Zakonu o radu, ali ne na decidan način – niti u pogledu pojmovnog značenja niti u pogledu njihove uloge (koriste se i kao sinonim za sindikalne predstavnike). Na pri-mer, u čl.13, Zakona govori se o pravu zaposlenih da preko svojih pred-stavnika učestvuju u pregovorima za zaključivanje kolektivnih ugovora, a u čl.253. kao pregovarače navodi sindikalne predstavnike; u čl.212. pravo na plaćeno odsustvo za vreme pregovaranja daje sindikalnom predstavniku ovlašćenom za pregovaranje itd.10 Zapravo, zakonom bi trebalo jasno defi-nisati i razlikovati pojmove i uloge predstavnika radnika i sindikalnog predstavnika. Okvir za to možemo naći u Konvenciji MOR-a br.135 o rad-ničkim predstavnicima iz 1971. godine i Preporuci br.143 o radničkim predstavnicima.11 Ovi dokumenti razlikuju «sindikalne predstavnike» i «izabrane predstavnike radnika». Prve bira sindikat, a druge slobodno bira-ju radnici većinom glasova i daju im mandat za poslove koje ne obuhvataju aktivnosti sindikata - priznate kao isključivi prerogativ (isključiva nadle-žnost) tih sindikata po nacionalnim zakonima. Pored ovog razgraničavanja navedenih predstavnika (po njihovim nadležnostima), Konvencija (čl.5.) ukazuje i na potrebu definisanja njihovih međusobnih odnosa. Potrebno je preduzeti mere, tj. regulisati pravila po kojima se ne može koristiti postoja-nje izabranih predstavnika kod poslodavca za potkopavanje položaja zain-teresovanih sindikata ili njihovih predstavnika kod istog poslodavca, već po kojima se može unaprediti njihova međusobna saradnja. Da bi svoju misiju legitimnog predstavljanja i zaštite interesa zaposlenih mogli da izvrše i rad-nički predstavnici, treba ih dovesti u istu ravan zaštite i olakšica koje su predviđene za sindikalne predstavnike.

Sem navedenih dokumenata, kao uporište za uvođenje predstavnika radnika u ulogu učesnika u kolektivnom pregovaranju, možemo naći i u Konvenciji MOR-a br.154, koja se odnosi na promociju kolektivnog pre-

–––––––––– 10 Još ulustrativniji primer pojmovnog nerazlikovanja radničkih predstavnika od

sindikalnih i drugih predstavnika imali smo u ranijem čl.188.st1. Zakona o radu iz 2005.godine, u kome se pod predstavnikom zaposlenih podrazumeva: 1) član saveta zaposlenih; 2) predsednik sindikata kod poslodavca; i 3) imenovani ili izabrani sindikalni predstavnik (recimo za kolektivno pregovaranje; zastupanje radnika u radnom sporu). Slična situacija je i u sadašnjem čl.188. Zakona o radu, s tim što se više pod pojmom predstavnika radnika ne podrazumeva i član saveta zaposlenih.

11 «Službeni list SFRJ», br.14/1982.


19

govaranja, kao i u Preporuci br163 o kolektivnom pregovaranju. Ove do-kumente nismo, do sada i na žalost, prihvatili, iako su sadržinski komple-metarni prethodno navedenim dokumetima koji govore o radničkim pred-stavnicima - a koje smo prihvatili. No, to ne bi trebalo da bude smetnja za ugrađivanje progresivnih rešenja u naše pravo, jer ciljevi kojima se teži noveliraljnjem radnog zakonodavstva (unapređenje kolektivnog pregova-ranja), upravo to zahtevaju. U duhu promocije kolektivnog pregovaranja, Konvencija br.154 (čl.3.) predviđa da radnički predstavnici mogu da pre-govaraju na strani radnika, ako je to predviđeno nacionalnim zakonodav-stvom. Nacionalnim zakonodavstvom se može urediti u kojim slučajevi-ma, u kojoj meri i do koje granice se u kolektivno pregovaranje mogu uključiti radnički predstavnici.

3.2. Prema navedenoj Konvenciji br.154 (čl.6), kao okvir za unapređi-

vanje kolektivnog pregovaranja podrazumevaju se i procedure za rešavanje konflikata (sporova) u vezi sa pregovaranjem. Konvencija promoviše, kao sastavni deo procesa kolektivnog pregovaranja, mirno rešavanje sporova koji sa tim u vezi nastaju (mirenje, posredovanje, arbitraže ili drugi mehanizmi u kojima će strane dobrovoljno učestvovati). Poenta je u tome da procedure re-šavanja konflikata treba da budu tako postavljene da budu u duhu kolektiv-nog pregovaranja, odnosno da olakšaju stranama da same nađu rešenje.

U smislu rečenog i u duhu napora za unapređenje kolektivnog prego-varanja trebalo je preispitati i odredbe čl.265. Zakona o radu, koje govore o rešavanju kolektivnih radnih sporova. Te odredbe predviđaju arbitražu - kao način rešavanja spornih pitanja u primeni kolektivnih ugovora (to su nedvosmisleno pravni kolektivni radni sporovi). Predviđaju i sudsko reša-vanje kolektivnih radnih sporova, samo je teško protumačiti na koje sporo-ve se misli u Zakonu (da li na pravne ili interesne sporove).

Što se tiče arbitraže, ona jeste metod mirnog rešavanja kolektivnih radnih sporova, ali ne samo pravnih već i ineteresnih sporova. Oslonac za arbitražno rešavanje interesnih sporova nalazi se na drugom mestu, tj. u čl.254. st.2. Zakona o radu, u kojoj se kaže da učesnici u zaključivanju kolektivnog ugovora mogu da obrazuju arbitražu za rešavanje spornih pi-tanja, ukoliko ne postignu saglasnost u roku od 45 dana od dana započi-njanja pregovaranja. Zapravo, arbitraža je primerenija interesnim sporovi-ma, jer kao mirni metod doprinosi promociji kolektivnog pregovaranja.

Kada je u pitanju sudsko rešavanje kolektivnih radnih sporova, tu se, zapravo srećemo sa vrlo nepreciznom zakonskom formulacijom u st.3. čl.265. Zakona o radu: «učesnici u zaključivanju kolektivnog ugo-vora mogu pred nadležnim sudom da ostvare zaštitu prava utvrđenih ko-lektivnim ugovorom». Strogo normativno gledano, ovde se radi o sud-


20

skoj zaštiti koja se pruža učesnicima u zaključivanju kolektivnog ugo-vora, a kojim povodom (među učesnicima zaključivanja kolektivnog ugovora) može nastati samo interesni spor. Tim sporovima nije primere-no sudsko rešavanje, jer takvo rešavanje apsolutno nije u duhu kolektiv-nog pregovaranja. Sa druge strane, ako se ovde radi o učesnicima u za-ključivanju kolektivnog ugovora, pošto kolektivnog ugovora još nema, može se postaviti pitanje - o sudskoj zaštiti kojih prava utvrđenih kolek-tivnim ugovorom ovde se radi. Sa druge strane, imamo na raspolaganju sistemski metod u tumačenju ove odredbe, tj. tumačenje u duhu celine zakonskog teksta. Ako pogledamo celinu zakonskog teksta, u kome se govori o kolektivnom pregovaranju u kolektivnim ugovorima, postoji terminološko šarenilo. Na primer, govori se o mogućnosti pristupanja kolektivnom ugovoru od strane poslodavca koji nije član «učesnika ko-lektivnog ugovora» (čl.256. Zakona), a misli se na poslodavca koji nije član potpisnika kolektivnog ugovora (učesnici mogu biti u postupku pregovaranja, a nakon potpisivanja ugovora imamo potpisnike); čl.254. govori o učesnicima u zaključivanju kolektivnih ugovora, o njihovoj obavezi da pregovaraju i mogućnosti da obrazuju arbitražu radi rešava-nja spornih pitanja – ako do toga dođe u toku pregovaranja, i misli se zaista na učesnike u zaključivanju kolektivnog ugovora; čl.265. st.3. ta-kođe govori o učesnicima u zaključivanju kolektivnog ugovora koji mo-gu pred nadležnim sudom da ostvare zaštitu prava utvrđenih kolektiv-nim ugovorom, a misli se, verovatno, na potpisnike kolektivnog ugovo-ra, jer samo potpisnici mogu imati potrebu za zaštitom prava utvrđenih kolektivnim ugovorom. Sličan terminološki problem srećemo i u Zako-nu o parničnom postupku, na mestu gde se govori o sudskom rešavanju kolektivnih radnih sporova.

3.3. U oblasti primene, odnosno dejstva kolektivnih ugovora ima, ta-

kođe, određenih izmena. Kao i do sada, opšti i posebni kolektivni ugovori neposredno se primenjuju i obavezuju one poslodavce koji su u vreme za-ključivanja tih ugovora članovi udruženja – potpisnika ugovora (ostale poslodavce ne obavezuju, osim ako se dejstvo tih ugovora ne proširi i na njih). Kolektivni ugovor kod poslodavca obavezuje sve zaposlene, dakle i one koji nisu članovi sindikata potpisnika kolektivnog ugovora («prošire-no dejstvo» ex lege).

Izmenama i dopunama Zakona o radu uvodi se i nov način proširi-vanja dejstva kolektivnog ugovora. Naime, sada postoje dva načina proši-rivanja dejstva: dobrovoljnim putem (nov način); i putem odluke Vlade, ranije ministra, (nametnuto proširivanje – «oktroisani» kolektivni ugo-


21

vor). Ovi načini mogu doprineti jačanju uloge autonomnog regulisanja radnih odnosa (jačanju uloge kolektivnih ugovora), premda «oktroisano» proširivanje dejstva nije u duhu koncepta kolektivnog pregovaranja.

Proširivanje dejstva dobrovoljnim putem (čl.256a Zakona) predsta-vlja naknadno pristupanje kolektivnom ugovoru poslodavca, ili udruženja poslodavaca koje nije potpisnik kolektivnog ugovora, odnosno nije član udruženja poslodavaca – potpisnika kolektivnog ugovora. Tu treba pod-vući dve stvari. Prvo, pristupiti se može opštem ili posebnom kolektiv-nom ugovoru, koji inače obavezuju samo one poslodavce koji su članovi udruženja poslodavaca – potpisnika kolektivnog ugovora. Pristupiti može poslodavac kao pojedinac, ili udruženje poslodavaca – u kom slučaju će kolektivni ugovor, kome se pristupa, obavezivati sve poslodavce u tom udruženju. Drugo, pristupanje se vrši na osnovu odluke koju donosi nad-ležni organ kod poslodavca ili udruženja poslodavaca, a na isti način se i istupa iz kolektivnog ugovora (dejstvo kolektivnog ugovora na osnovu jednostranog akta - odluke poslodavca ili udruženja poslodavaca). Ovo treba razlikovati od situacije predviđene čl.256.st.2. i 3. Zakona o radu, gde se radi o tome da kolektivni ugovor obavezuje i poslodavce koji su naknadno postali članovi udruženja koje je potpisalo taj ugovor, kao i da iste obavezuje još šest meseci nakon istupanja iz udruženja (dejstvo ko-lektivnog ugovora na osnovu opšteg akta – statuta udruženja prema čla-novima tog udruženja).

4. Pravo na učešće (participaciju) zaposlenih u odlučivanju Unapređivanju industrijske demokratije, sem putem sindikalnog or-

ganizovanja i delovanja, putem kolektivnog pregovaranja i mirnog reša-vanja sporova sa tim u vezi, značajno se može doprineti i instaliranjem mehanizama za participaciju zaposlenih u odlučivanju. Ovde mislimo na oblike neposrednog učešća u odlučivanja, u okviru i preko odgovarajućih organa zaposlenih (savet zaposlenih). Postoje i oblici učešća u odlučiva-nju posrednim putem - informisanje i konsultovanje zaposlenih, odnosno njihovih predstavnika pri donošenju odgovarajućih opštih i pojedinačnih pravnih akata. O takvom učešću zaposlenih u odlučivanju govori se na mnogim mestima u našem zakonodavstvu, kada su odluke poslodavca i donošenje opštih akata uslovljeni informisanjem, konsultovanjem, i traže-njem mišljenja sindikata i predstavnika radnika. Međunarodno pravo ta-kođe o tome govori. Preporuka MOR-a br.94 sugeriše određene mere ko-je imaju za cilj da unaprede konsultacije i saradnju između poslodavaca i radnika, po pitanjima od zajedničkog interesa. Saradnja po pitanjima od zajedničkog interesa biće najefektnija u atmosferi uzajamnog razumeva-


22

nja i poverenja. O tome kako uspostaviti i održati takvu atmosferu govori Preporuka br.130 o opštenju između uprave i radnika u preduzeću.

Međutim, kako god tretirali učešće zaposlenih u odlučivanju (po-sredno ili neposredno), to učešće, shodno međunarodnom radnom pravu, ne bi smelo ni na koji način da zadire u slobode sindikalnog udruživanja i delovanja, niti na ma kakav način da škodi slobodno izabranim predstav-nicima radnika u obavljanju njihovog posla. Tako se potvrđuje da su sva kolektivna prava, zapravo, u najtešnjoj komplementarnoj vezi (da se me-đusobno ne isključuju), jer krajnji cilj njihovog postojanja zahteva takvu komplementarnost (zaštita interesa radnika).

Mogućnost neposrednog učešće zaposlenih u odlučivanju predviđe-na je Zakonom o radu (čl.205.). Naime, zaposleni kod poslodavca koji ima više od 50 zaposlenih mogu obrazovati savet zaposlenih, u skladu sa zakonom.12 Ovim je data platforma za donošenje posebnog zakona o uče-šću zaposlenih u odlučivanju. Treba je samo iskoristiti. Međutim, Zakon uslovljava obrazovanje saveta činjenicom da kod poslodavca ima više od 50 zaposlenih, te i eventualni posebni zakon o tome mora voditi računa. Verovatno nije potrebna ovakva kvantifikacija uslova za ostvarivanje pra-va na participaciju u odlučivanju, jer ovog kolektivnog prava ne treba li-šavati manje kolektive radnika. Kao što u odsustvu sindikata, zakon do-zvoljava da neke poslove namenjene sindikatu - obavi predstavnik radni-ka, tako i u ovom slučaju bi trebalo (iz istih razloga na temelju kojih smo predložili učešće radničkih predstavnika u zaključivanju kolektivnog ugo-vora), da kod poslodavca kod kojeg je zaposleno 50 ili manje radnika- funkciju saveta zaposlenih vrši predstavnik zaposlenih sa odgovarajućim mandatom.

–––––––––– 12 Savet zaposlenih daje mišljenje i učestvuje u odlučivanju o ekonomskim o soci-

jalnim pravima zaposlenih, na način i pod uslovima utvrđenim zakonom i opštim aktom (čl.205.st.2. Zakona o radu).


23

Predrag Jovanović, Ph.D., Full Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Open Questions with Collective Rights of the Employees in Light of Current Amendments in Labour Legislation

Abstract: Current amendments of the 2014 labour legislation did not bring qualitative changes in the sphere of collective rights of the em-ployees, that is, for the reasons of trade union freedom and rights, collec-tive bragaining and participation of the employees in decision-making. There were grounds for this based on international labour conventions, both the ones that have been ratified and the ones that haven’t been rati-fied but which offer right ways for the change in the sphere of of the said rights. This especially goes for the sphere of collective bargaining, which today remains with many questions open which result in the fact that such bargaining is in terrible crisis, i.e, collective employment contracts are more and more being left out of the legal system, as the most important autonomous acts of regulation of labour relations. This paper offers pos-sisble solutions also for overcoming the said crises.

Key words: employees, employers, labour relations, trade union rights, social dialogue, collective employment contract, participation of the employees in decision-making


24


25

Originalni naučni rad 34.021 doi:10.5937/zrpfns48-7692

Dr Gordana Vukadinović, redovni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

NAČELA PRAVNOG SISTEMA

Sažetak: U radu se razlikuju dva značenja izraza pravni sistem: hi-

jerarhijski (faktički ili vertikalni) i nučni. Načela na kojima počivaju i je-dan i drugi su koherentnost, odnosno, zakonitost, potpunost, određenost i samoproizvodnja (autopoieza) prava. Ta načela označavaju stanja tj. stvarna svojstva pravnog sistema ali i ideale i vrednosti, koji nisu nikada potpuno ostvareni, ali im se uvek, sa manjim ili većim uspehom, teži. Drugim rečima, to znači da uvek postoje u pravnom sistemu unutrašnje protivurečnosti, neusklađenosti, neodređenosti i nepotpunosti opštih pravnih normi.

Ključne reči: pravni sistem, koherentnost – zakonitost, potpunost, određenost, samoproizvodnja.

I

Podela koja unosi više jasnoće u ovu složenu problematiku, razlikuje

dva značenja izraza „pravni sistem”.1 Pravne norme sistematizuju ili sređu-ju ustavotvorni i zakonodavni organi prema njihovoj pravnoj snazi na više i niže norme i to je hijerarhijsko značenje izraza pravni sistem. U ovom smi-slu sreće se još i naziv faktički ili vertikalni pravni sistem. Dinamičko mno-štvo pravnih normi, kako državnih tako i autonomnih, u svakom društvu či-ni celinu, „jedno relativno stabilno i koherentno jedinstvo gde vladaju po-sebne zakonitosti i postupci njihovog stvaranja, primene, menjanja i pre-––––––––––

Ovaj rad je rezultat realizovanja projekta „Teorijski i praktični problemi stvaranja i primene prava (EU i Srbija)'' koji se finansira sredstvima Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

1 U teoriji prava koriste se različiti nazivi za pravni sistem poput termina „sistem prava”, „pozitivno pravo'', „objektivno pravo”, „obavezujuće pravo”, „pravo na snazi”, odnosno, „pravni sistem”.

Dr Gordana Vukadinović, Načela pravnog sistema (str. 25–34)

26

stanka”2 . Na taj način, prema pravnoj snazi povezuju se norme ustava, za-kona, uredaba, ukaza, naredbi, pravilnika, kolektivnih ugovora, trgovačkih i drugih običaja, statuta lokalnih zajednica, upravnih akata, sudskih, prav-nih poslova i tome slično.

Drugo značenje izraza pravni sistem odnosi se na naučni pravni si-stem opštih pravnih normi (državnih i autonomnih) koje pravna nauka sređuje u jednu koherentnu celinu prema obeležjima njihovog sadržaja, tj. prema obeležjima društvenih odnosa koji su tim normama regulisani. Na taj način pravo postaje pristupačno za svakog koga ono interesuje i ko po pravu treba da se ponaša3. Sistem omogućava da se olakša pronalaženje pravnih normi i njihova primena, u čemu je primaran razlog postojanja pravnog sistema. Bez sistema bila bi ne samo otežana već skoro onemo-gućena primena prava. Pored ove funkcije, u društvenom životu sistema-tizacija služi i tome da se pravo sazna, shvati i (pro)tumači. Ona, takođe, omogućava otklanjanje protivurečnosti između normi i pravnih praznina. Pored neposredne praktične primene, sistematizacija pravnih normi koja obuhvata pravne institucije i pravne grane omogućava konstituisanje naučnih pravnih disciplina4.

II

Faktički i naučni pravni sistem počivaju na izvesnim načelima . Broj tih načela varira od autora do autora, neki navode dva, tri, četiri i više principa. Prihvatljivo shvatanje svodi ih na četiri načela, a to su: načela koherentnosti, odnosno, zakonitosti, načela potpunosti, određenosti i sa-moproizvodnje (autopoieza) prava. Ta načela označavaju stanja (odnosno stvarna svojstva pravnog sistema), ali i ideale (željene ciljeve, uzore) i vrednosti pravnog sistema, koji nisu nikada potpuno ostvareni, ali im se uvek sa manjim ili većim uspehom teži. Drugim rečima, to znači da niže pravne norme moraju da budu povezane i u skladu i formalno (u pogledu organa, postupka i oblika) i materijalno (sadržajno) sa višim pravnim nor-mama, te da sadržaj normi istog ranga treba da bude neprotivurečan. Od-nos koherentnosti između nižih i viših pravnih normi naziva se još i zako-nitost.

–––––––––– 2 N. Visković: Pojam prava, Split, 1981, str. 41. 3 Slovenački teoretičar prava M. Pavčnik naglašava da ukoliko se pravo ne bi siste-

matizovalo, to bi bilo nekako kao kada bi sve knjige u jednoj biblioteci bile na jednoj go-mili (M. Pavčnik: Teorija prava, Ljubljana, 2001, str. 437).

4 N. Visković: Teorija države i prava, Zagreb, 2001, str. 268.


27

Skladan pravni sistem, u kome ne bi bilo protivurečnosti između prav-nih normi, niti pravnih praznina, i u kome bi bile otklonjene neodređenosti predstavlja ideal, koji u praksi nije nikada i nigde postojao. U pravnom si-stemu uvek, u određenoj meri, postoje neusklađenosti, neodređenosti i ne-potpunosti. Međutim, prerastanjem mere, kada između društvenog fakta i pravne norme dođe do visokog stepena neusklađenosti, ugrožava se opsta-nak konkretnog pravnog sistema odnosno njegova primenljivost. U savre-menoj teoriji prava primera radi, Lon Fuler navodi osam principa ili standa-rada koji ukoliko se ne ispune dovode do neuspeha iz čega onda proističe da se jedino može govoriti o lošem pravnom sistemu, ili o skupu normi ko-je se uopšte ne mogu nazvati pravnim sistemom. U osam neuspeha Lon Fu-ler5 ubraja sledeće najuočljiviji načine:

– da pravni sistem doživi neuspeh, čak katastrofu, kako veli Fuler, je-ste da se uopšte ne utvrde pravila nego da se svaki slučaj rešava ad hoc;

– neobjavljivanje pravnih pravila ili kad pravna pravila nisu dostupna onima od kojih se očekuje da ih poštuju;

– zloupotreba retroaktivnog dejstva čime se ne samo onemogućava dejstvo norme unapred, već se narušava integritet pravila, njihov prospek-tivni efekat;

– nerazumljiva pravila; – donošenje kontradiktornih odredbi; – donošenje pravila koja zahtevaju nemoguće ponašanje; – česte izmene pravila koje uslovljavaju da subjekt nije u stanju da se

po njima ponaša; – neuspeh da se postigne sklad između objavljenih pravila i njihove

stvarne primene. Za Fulera, utopija bi bila kada bi se svih osam principa realizovalo

do savršenstva, tj. ukoliko bi svi nedostaci bili sasvim izbegnuti. Aspira-cija ka savršenstvu u zakonitosti ide ka zamišljenoj utopiji. U takvoj uto-piji pravila ostaju postojana u vremenu, zahtevaju samo moguće, a njih se pridržavaju sudovi, policija i svako ko je nadležan za njihovu primenu. Ova utopija u kojoj se svih osam principa ostvaruje, prema Fuleru, nije samo koristan cilj u usmeravanju ka zakonitosti. Cilj je mnogo složeniji. Ipak, on sugeriše osam nesumnjivih standarda pomoću kojih se izvrsnost u zakonitosti može ispitati. Tih osam principa čine unutrašnju moralnost prava. ––––––––––

5 L. Fuler: Moralnost prava, Podgorica, 1998, str. 55 i dalje. Vidi G. Vukadinović: Savremena škola prirodnog prava – Odnos prava i morala, Pravni život, 12, Beograd, 2012, Tom IV, str. 607 – 616.


28

Pošto pravni sistem predstavlja dinamičko i relativno koherentno je-dinstvo opštih pravnih normi, bitan zahtev pravnog sistema čini i njegova formalizovana povezanost mnoštva opštih pravnih normi. Međutim, radi se o relativnom ili nepotpunom jedinstvu, s obzirom na to da u pravnom sistemu, u većoj ili manjoj meri, postoje protivurečne norme – antinomi-je, pravne praznine i neodređenosti, jer niže pravne norme nisu u potpu-nosti sadržajno određene višim pravnim normama. Svaki pravni sistem sadrži mnoge norme koje su protivurečne međusobno, ali i pored toga one važe, pošto nisu od nadležnog organa u odgovarajućem propisanom postupku sankcionisane, odnosno, utvrđene kao nezakonite i poništene. Pri tome, kako s pravom ističe Kelzen, norma važi kao pravna norma, ako je pre svega stvorena na način koji je predvideo pravni poredak kome pri-pada i potom, ako nije bila poništena bilo na način koji je predvideo taj pravni poredak, ili putem izobičajavanja, ili činjenicom da je pravni pore-dak izgubio svoju efikasnost6.

Kada su u pitanju pravne norme, treba jasno razlikovati sledeće si-tuacije: prvo, nezakonitost je potvrđena od nadležnog državnog organa; drugo, subjekti imaju samo subjektivan osećaj zakonitosti odnosno neza-konitosti; i treće, objektivno postoji nezakonitost, protivurečnost, tj. anti-nomija između pravnih normi.

Antinomija označava suprotnost između dve norme. Između pravnih normi ne postoji nužna relacija koherentnosti kao među iskazima mate-matike ili logike, gde protivurečnost dvaju iskaza dovodi do nevažnosti ili isključenja jednog od iskaza iz sistema. Antinomije se sastoje iz „nemo-gućnosti da se istovremeno primene, onako kako su iskazane dve norme pozitivnog prava da se mogu primeniti same po sebi i nisu podređene jed-na drugoj nekom imperativnom pravnom odredbom”7.

Sam pravni sistem, preciznije pravna nauka i pravna praksa, po-stavljaju kriterijume za eliminisanje antinomija. Oni se svode na hro-nološke ili vremenske, hijerarhijske i kriterijum specijalnosti8. Hrono-loški kriterijum je, na primer, lex posterior derogat legi priori – kasniji zakon (pravno pravilo) ukida prethodni. Primer za hijerarhijski kriteri-jum ogleda se u pravilu lex superior derogat legi inferiori – viši zakon (pravno pravilo) ukida niži, dok se kriterijum specijalnosti ispoljava u sledećem: lex specialis derogat legi generali – specijalni zakon (prav-no pravilo) ukida opšti zakon. U krajnjem slučaju, kada nedostaje kri-––––––––––

6 H. Kelzen: Opšta teorija prava i države, Beograd, 1998, str. 177. 7 H. Perelman: Pravo, moral i filozofija, Beograd, 1983, str. 201. 8 N. Bobbio: Teoria generale del diritto, Torino, 1993, str. 217; N. Bobbio: Eseji iz

teorije prava, Split, 1988, str.123-135.


29

terijum za rešenje sukoba, kriterijum nad kriterijumima je pravednost, a problem pravednosti, prema Bobiju, svodi se na to da li je jedna nor-ma opravdana ili ne9.

Princip potpunosti je jedan od osnovnih principa evropsko-konti-nentalnog pravnog sistema. U pravnoj teoriji dogma o potpunosti posta-la je sastavni deo onoga shvatanja po kome glavni deo stvaranja prava pripada državi (oličene u vođi, monarhu, zakonodavcu, vladi, vrhovnom sudu itd.). Prema pristalicama ovog shvatanja, ova svemoć države bila bi narušena ako bi se uvelo drugo „konkurentno pravo” i ako se ne bi opštim pravnim pravilima, koje donosi država, potpuno odredila delat-nost drugih subjekata10.

Na širem planu princip potpunosti nalazi svoj izraz u težnjama za kodifikacijom i shvatanju o fetišizmu zakona zastupljenog u školi egzege-ze koja se razvijala naročito u Francuskoj, tokom celog XIX veka, a koja je dostigla vrhunac između 1830. godine i 1880. godine11. Ova škola je proučavanje prava shvatala isključivo kao komentar kodeksa prema redo-sledu materije koji je dao zakonodavac. Tako je kodeks bukvalno tuma-čen i trebalo je da pruži odgovor na bilo koji problem sadržaja12.

Ideju o potpunosti pravnog sistema i svemoći države oštro su kritiko-vali Erlih, Gurvič, Karbonije, Evan, Ljuelin, Hobel, Vanderlinden, Belej kao i drugi pisci pluralističkog shvatanja prava13. Njihova kritika je delom opravdana jer sve pravno relevantne odnose nije moguće, a nije ni potrebno regulisati državnim pravom. Postojali su i postoje u praksi, a u teoriji prava dosta su obrađivani različiti oblici autonomnog prava kao što su crkveno, običajno, esnafsko, ili međunarodno trgovačko pravo14.

U relativno stabilinim pravnim sistemima pravni odnosi na generalan način normiraju, bilo državnim ili autonomnim pravom. Ipak, u svakom pravnom sistemu postoji veći ili manji obim pravnih odnosa koji nisu, a ko-ji treba da budu regulisani opštim pravnim normama i koji, usled toga, predstavljaju pravne praznine. Drugim rečima, to znači da je narušen prin-cip potpunosti pravnog sistema te da je pravni sistem nekompletan.

–––––––––– 9 N. Bobbio: Eseji iz teorije prava, Split, 1988, str.135. 10 N. Visković: Pojam prava, Split, 1981, str. 247. 11 G. Faso: Istorija filozofije prava, Podgorica, 2007, str. 431. 12 Kao sinteza škole egzegeze obično se navodi tvrdnja koju je, navodno, izrekao je-

dan od predstavnika ove škole Žan Žozef Binje: „ja ne poznajem građansko pravo, ja pre-dajem Napoleonov kodeks” (G. Faso: nav. delo, str. 432.)

13 G. Vukadinović: Vrste autonomnog prava i shvatanja pravnog pluralizma, Zbor-nik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 2012, XLVI, 4/2012, str. 45-54.

14 G. Vukadinović: Stvaranje autonomnog prava, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 2013, XLVII, 4/2013, str. 35-43.


30

U Francuskoj Fransoa Ženi ističe da je pravo vrlo kompleksno i mo-bilno, a pravno su relevantni samo oni odnosi koje je zakonodavac normi-rao, usled toga „pravne praznine ne postoje ili zato što je zakonodavac 'rav-nodušan' na sve ostale odnose ili zato što je prećutno kvalifikovao i sve ostale odnose kao dozvoljene”15, kao slobodne društvene odnose.

Ima autora, naročito u okviru kulturalističkog poimanja prava (Ko-sio, Sičes), koji brane potpunost pravnog sistema i nepostojanje pravnih praznina sa stanovišta shvatanja prava kao jedinstva opštih i posebnih normi, ističući pri tome, posebno, ulogu sudova. Tako postoje pravne pra-znine s obzirom na zakon, ali ne i s obzirom na pravo u celini. Sudija ta-kođe stvara pravo jer mora normativno da reši svaki sporan pravni slučaj. I ova varijanta odbrane potpunosti pravnog sistema samo je još jedan do-kaz da je svaki pravni sistem nepotpun, da postoje pravne praznine kao izraz statičnosti i nedovoljnosti opštih pravnih normi u odnosu na dru-štveni život, koji je uvek složeniji, dinamičniji i bogatiji.

S obzirom na značaj i odnos koji imaju prema načelu zakonitosti, pravne praznine jesu predmet dosta intenzivnog proučavanja u savreme-noj teoriji prava16. Pravne praznine mogu se klasifikovati prema različi-tim kriterijumima. S obzirom na njihovo poreklo razlikuju se dve vrste – početne i naknadne pravne praznine. Početne pravne praznine postoje još kod donošenja opšte pravne norme, pri čemu je donosilac prevideo dru-štvene odnose. Naknadne pravne praznine nastaju kada tvorac opšte prav-ne norme nije predvideo nove društvene odnose koje treba regulisati op-štom pravnom normom. Pored toga razlikuju se istinske pravne praznine, kada pravni odnosi nisu regulisani opštim pravnim normama, i tzv. teh-ničke pravne praznine – kada su pravni odnosi regulisani opštom prav-nom normom, ali tehnički nedovoljno. Razlikuje se još jedna podela pravnih praznina, prave i neprave pravne praznine. Prave pravne praznine su one koje se javljaju kada je jedan složeniji odnos regulisan opštom pravnom normom, ali njegov sastavni deo nije (primera radi, opštom pravnom normom regulisana je posluga, ali nije regulisan rok vraćanja stvari date na poslugu). Neprave pravne praznine su one kod kojih ceo, složeni društveni odnos, nije regulisan opštom pravnom normom17. ––––––––––

15 F. Gény: Méthode d' interpretation et sources du droit positif, Paris, 1919, Tom I, str.70 i dalje.

16 Naročito se izdvajaju studije Perlmana, Rosa i Rajta: Ch. Perelman: Le problème des lacunes en droit, Bruxelles, 1968; A. Ross: Directives and Norms, London, 1968; G-H. von Wright: Norm and Action, London, 1963.

17 Ima autora koji neprave praznine posmatraju u jednom drugom značenju. One se odnose na način normiranja, koji nije prihvatljiv sa stanovišta određenih vrednosnih prin-cipa pa se usled toga ove neprave pravne praznine nazivaju još i aksiološkim (N. Visko-vić: Pojam prava, Split, 1981, str. 248).


31

U slučajevima kada ne postoji pravni propis o popunjavanju pravnih praznina mora se uzeti da on postoji prećutno i posredno, da je sadržan u duhu i suštini celog prava. U različitim pravnim sistemima navode se sredstva za popunjavanje pravnih praznina, na primer, načela prirodog prava, običajno pravo, sudsko uverenje (švajcarski građanski zakonik), analogija (italijanski građanski zakonik) i pravna nauka18.

U pojedinim granama prava do kraja i bez izuzetka važi princip pot-punosti, tj. načelo zakonitosti (na primer, krivično pravo u kome ne može biti pravnih praznina i u kojem važi princip nullum crimen sine lege, nul-la poena sine lege – nema krivičnog dela bez zakona, nema kazne bez za-kona). Nikome se ne može suditi zbog dela i odrediti krivična sankcija ako to delo i kazna nisu određeni krivičnim zakonom.

Princip određenosti, kao treće načelo pravnog sistema, sastoji se u tome da više pravne norme treba da, što preciznije i potpunije, odrede sadržaj nižih pravnih normi, ili, drugim rečima, niži subjekti normira-nja treba da budu manje slobodni tvorci a više „izvršioci” viših pravnih normi. Kada je ispunjeno, ovo načelo, s jedne strane, izražava hijerar-hijski odnos među pravnim normama dok, s druge strane, predstavlja svojevrstan izraz pravne sigurnosti. Princip određenosti različito se iz-ražava u pojedinim pravnim granama, više i striktnije u krivičnom pra-vu, radnom, finansijskom, a blaže u onim granama prava u kojima je osnovni princip autonomija volje (sloboda stupanja u pravne poslove), kao što je to građansko, privredno i obligaciono pravo. Ipak, u svim pravnim granama izvesna mera neodređenosti opštih pravnih normi neizbežna je kao uslov prilagođavanja prava društvenim odnosima. Ideja o apsolutnoj neodređenosti u pravnom sistemu, odnosno o nepo-stojanju većeg praktičnog značaja opšte pravne norme, pošto svo pravo stvaraju sudovi pojedinačnim normama, jeste, takođe, netačna. Istovre-meno, neprihvatljiv je i drugi argument, tj. legalistička dogma prema kojoj je pravni sistem koherentan i potpun. Niže pravne norme strogo su određene i one nastaju „prostim silogističkim izvođenjima i jezičko-logičkim sistematskim tumačenjem”19. Tako je car Justinijan zabranji-vao komentarisanje Digesta i zadržavao pravo da samo zakonodavac ima ovlašćenje tumačenja spornih mesta20. Prosvetitelji zastupaju slič-nu ideju, vezanu za sudije, koja kaže da se kroz usta sudije izgovaju re-či zakona. I kodifikacije, takođe, prati vera i težnja da primenjivač nor-

–––––––––– 18 Vidi tumačenje prava i pravne praznine u N. Visković: Pojam prava, Split, 1981,

str. 250. 19 Isto, str. 250. 20 Isto, str. 251.


32

mi u konkretnom odnosu bude „nepristrasni automat” koji podvodi po-jedinačne slučajeve pod opšte prihvaćene šeme.

Ova legalistička ideja bila je kritikovana ne samo u sociološkoj te-oriji prava i u okviru kulturalističkog shvatanja, već je i sama normati-vistička pravna misao uvidela nedostatke teze o potpunoj određenosti pravnog sistema. Početkom XX veka u pravnoj nauci nastaje visok ste-pen saglasnosti u vezi sa tim da je upravo konkretna normativna delat-nost, uključujući i tumačenje opštih pravnih akata presudan momenat u izgradnji pravnog sistema kada se povezuju pravna norma, pravni odnos i vrednosti. Ova stvaralačka delatnost primenjivača opšte pravne norme ispoljava se: prvo, kroz sudsko-upravnu delatnost; drugo, kroz pretor-sko-precedentni sistem u rimskom i angloameričkom pravu; treće, kroz sudsku praksu, objektivno tumačenje, diskrecionu ocenu i primenu pravnih principa i takozvanih pravnih standarda; i četvrto, kroz stvara-nje koje nalazimo u svakoj konkretizaciji opšte pravne norme ma koliko ona bila određena21.

Da bi se postigla veća mera određenosti normativnih sadržaja, a ti-me i veća pravna sigurnost u samom pravu predviđaju se brojna sredstva: izgrađenost i preciznost pravnih pojmova, usavršena zakonodavna tehni-ka, naučno i kritičko ispitivanje pravnih normi, pravnih odnosa i pravnih vrednosti, autoritet viših organa, izgrađena sudska praksa i stručno i opšte obrazovanje pravnika22, izgrađivanje pravne svesti, viši kvalitet jezika prava23.

Četvrto načelo pravnog sistema pored koherentnosti, potpunosti i određenosti je samoproizvodnja (autopoieza) prava. Država i pravo čine dva velika društvena podsistema i upravo na tim predpostavkama Niklas Luman u okviru teorije supersistema izgrađuje shvatanje autopoieze prav-nog sistema. Za njega je pravo sistem bez obzira za koju se definiciju si-stema opredelimo. Ono je celina sastavljena od elemenata, pravnih propi-sa povezanih zahtevom međusobne jedinstvenosti i neprotivurečnosti. Taj univerzum može da bude opisan ne samo autonomijom i samoorganizaci-jom već i autopoiezom. Pravo je odvojeno od svoje okoline, jasno obele-ženom sistemskom granicom sa srazmerno visokim stupnjem autonomije. Ova autonomija počiva na temeljima pravne države, odnosno, jedinstve-nosti jer svaki pravni propis izvodi svoju zakonitost iz drugog pravnog propisa. Na ovakav način, u logičnom nizu izvode se zakonitosti čiji je krajnji cilj stvaranje važećeg ustava. Pravo je, takođe, samoreferentno, sa-––––––––––

21 Isto, str. 252. 22 Isto, str. 253. 23 S. Perović: Pravno-filozofske rasprave, Beograd, 1995, str. 394 i dalje.


33

mo se proizvodi i samo se održava, što znači da pravni sistem upućuje sam na sebe, posebno na svoje jedinstvo, stalnost tj. pravnu sigurnost i ideal pravednosti. Prema Lumanu autopoiezis pravnog sistema prevazila-zi postojeće suprotnosti pravnog sistema – otvorenosti i zatvorenosti. Au-topoiezis sistema definiše se funkcionalno tj. normativno, pravni sistem je zatvoren, ali je i istovremeno otvoren u odnosu na svoju okolinu. Pošto je pravni sistem kombinacija otvorenosti i zatvorenosti, Luman ne pretendu-je na potpunu samoodređenost pravnog sistema.

III

Na kraju, do sada rečeno upućuje na zaključke. Uvek u pravnom si-stemu postoje neusklađenosti, protivurečnosti, pravne raznine i antinomi-je. Time su narušeni principi pravnog sistema, principi konherentnosti od-nosno zakonitosti, potpunosti, određenosti i samoproizvodnje prava. Za-tim, došli smo do ocene postojanja i vrednosti pravnog sistema koju meri-mo „u prvom redu po stepenu racionalnosti i unutrašnje sinhronizacije opštih normi i njihove spoljašnje sinhronizacije sa stepenom priznanja, primene i izvršenja”24. Takođe, ne sme se izgubiti iz vida da borba za ostvarivanje prava tj. zakonitosti može biti konstruktivna sa stanovišta načela pravnog sistema, ali se ona ne može uzeti kao apsolutni zahtev. O tome, na jednom mestu, svedoči Šekspir u dramskoj komediji Mletački trgovac kada bezobzirna borba za svoja prava može dovesti do najveće nepravde (summum ius, summa iniuria).

–––––––––– 24 S. Beljanski: Pravo i iluzija, Beograd, 1999, str. 162.


34

Gordana Vukadinović, Ph.D., Full Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Principles of Legal System

Abstract: The work distinguishes between two meanings of the term legal system: hierarchical (factual or vertical) and scientific. The princi-ples on which both meanings are based are coherency, i.e., legitimacy, completeness, distinctiveness and self-reference (autopoiesis) of law. These principles designate the states or real features of a legal system, but also the ideals and values, which are never completely realized, but are pursued with more or less success. Consequently, it can be concluded that contradictions, inconsistencies or incompleteness of general legal norms are always inherent to a legal system.

Key words: legal system, coherency - legitimacy, completeness, dis-tinctiveness, self-reference


35


Dr Ranko Keča, redovni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

O ALTERNATIVNOM, FAKULTATIVNOM

OVLAŠĆENJU TUŽENOG U SRPSKOM PARNIČNOM POSTUPKU*

Sažetak: U radu se razmatra problematika koja se odnosi na alterna-

tivno, fakultativno ovlašćenje tuženog u srpskom parničnom postupku. Evi-dentno je da navedeno pitanje nije izazivalo veći interes naučne i stručne javnosti mada se povodom njega pojavljuje niz veoma složenih problema. Postojeća koncepcija procesne fakultas alternativae koja uspostavljena pre desetak godina može se smatrati uspešnom jer proširuje okvire dispozitiv-nih ovlašćenja parničnih stranaka. Mogućnost uspostavljanja fakultativnog ovlašćenja se prestaje vezivati samo za one zahteve kojima se traži dosuđe-nje određene stvari. Izjava se može dati povodom svake nenovčane činidbe. Zamena ispunjenja tih činidbi je je takođe postavljena znatno šire jer se vi-še ne odnosi samo na isplatu određenog novčanog iznosa nego obuhvata mogućnost izvršenja neke druge činidbe. Ipak, bez posebnog opravdanja zadržano je ranije važeće rešenje po kojem se uspostavljanje procesne fa-kultas alternativae ograničava na prvostepeni postupak mada ne postoje razlozi koji bi govorili protiv mogućnosti da se to učini i tokom postupka po žalbi. U radu se razmatra sadržaj izvršne regulative koja se odnosi na postupak prinudnog izvršenja presude u kojoj je sadržana procesna fakul-tas alternativa pri čemu se ta rešenja značajno razlikuju od onih koja su sadržana u domenu obligacionog i parničnog zakonodavstva. Posebno u delu koji se odnosi na određivanje granica do kojih izvršni dužnik može do-brovoljno ispuniti svoju obavezu izvršenjem fakultativne činidbe. Rešenja izvršnog prava se ne mogu smatrati uspešnim i realno ograničavaju zame-nu dosuđene činidbe nekom drugom i tako osujeti eventualno vođenje izvr-šnog postupka. Stvara pogodan ambijent za zloupotrebu procesnih ovla-šćenja na štetu izvršnog dužnika. Razmatraju se i pitanja koja se odnose na ––––––––––

* Rad je deo istraživanja na projektu „Teorijski i praktični problemi stvaranja i pri-mene prava (EU i Srbija)“ u 2014. godini, a čiji je nosilac Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

Dr Ranko Keča, O alternativnom, fakultativnom ovlašćenju... (str. 35–56)

36

obavezu suda da nedvosmisleno razjasni prirodu izjava koje tužilac iznosi u tužbi i kasnije tokom postupka jer te izjave mogu izgledati isto a imati sa-svim različit procesni značaj. Predaja stvari i ili isplata određenog novča-nog iznosa može pretpostavljati razne vidove kumulacije tužbenih zahteva ali to može isto značiti postavljanje jednog zahteva, onog za predaju stvari ili ispunjenja druge činidbe i davanje izjave da se tuženi može osloboditi te obaveze plaćanjem novčanog iznosa ili neke druge činidbe. Sud je dužan razjasniti o kojem se vidu kumulacije radi uključujući zauzimanje jednog sasvim jasnog stava o prirodi date izjave. Pored navedenih u radu se obu-hvataju i neka druga pitanja koja se zbog njihovog manjeg značaja poseb-no ne spominju.

Ključne reči: alternativno ovlašćenje tuženog, fakultativno ovlašćenje tuženog, procesna fakultas alternativa, parnični postupak, ispunjenje oba-veze, izvršni postupak, kumulacija tužbenih zahteva, presuda,

I

Presuda prestavlja pojedinačni (sudski) pravni akt kojim se odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva – “odlučuje o zahtevu koji se odnosi na glav-nu stvar i sporedna traženja“.1 Po pravilu, presudom se, primenom pravnih normi materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u postupku, rešava određeni, konkretni spor. Izuzetak su presude koje se donose na osnovu stranačkih raspolaganja predmetom spora – presuda na odnovu priznanja2 i presuda na osnovu odricanja.3 Samo izuzetno, zbog određenih elemenata koji utiču na provizornost pravne zaštite, odluka o osnovanosti tužbenog zahteva donosi se u formi rešenja, kao u sporovima zbog smetanja državi-ne4 i u postupku izdavanja platnog naloga.5 Kada odlučuje o troškovima postupka sud primenjuje odredbe materijalnopravnog značaja, ali odluku donosi u formi rešenja. Odluka o troškovima postupka ima značaj rešenja i kada je sadržana u presudi.6 Pod „glavnom stvari“ podrazumeva se odluči-vanje o tužbenom zahtevu ili o više tužbenih zahteva koji su kumulirani u tužbi.7 Odlučivanjem se može obuhvatiti i prejudicijelni zahtev za utvrđe- ––––––––––

1 Član 342 stav 1 Zakona o parničnom postupku – ZPP, Službeni glasnik RS br. 72/11, 49/13 (US), 74/13 (US) i 55/14.

2 Član 348 ZPP. 3 Član 349 ZPP. 4 Član 124 stav 2 ZPP 5 Član 124 stav 4 ZPP. 6 Član 124 stav 5 ZPP. 7 Član 197 ZPP.


37

nje,8 zahtev koji je istaknut protivtužbom,9 kao i zahtev koji tužena stranka ističe kompenzacionim prigovorom – prigovorom radi prebijanja. U po-stupku za izdavanje platnog naloga, po prigovoru tuženog, presudom odlu-čuje da li se platni nalog u celini ili delimično održava na snazi ili ukida.10 Presudom se odlučuje i o zahtevima koji su istaknuti u više posebnih parni-ca koje je sud spojio radi zajedničkog raspravljanja.11 Sud je ovlašćen da te parnice razdvoji i o odluči zahtevima koji su posebno istaknuti u svakoj od tih parnica.12 Svi spomenuti zahtevi prestavljaju „glavnu stvar“ o kojoj se mora odlučiti presudom. U pitanju su zahtevi kojima se izražava načelo dispozicije. Nasuprot ovom ovlašćenju stranaka postoji obaveza suda da o svim tim zahtevima odluči presudom. Postoje parnice u kojima odlučuje o pitanjima koje stranke nisu istakle u vidu posebnog zahteva kao što je slu-čaj u parnicama regulisanim porodičnim zakonodavstvom.13 U bračnim sporovima sud po službenoj dužnosti odlučuje o vršenju roditeljskog pra-va,14 može odlučivati o delimičnom ili potpunom lišenju roditeljskog pra-va.15 U parnicama o materinstvu i očinstvu odlučuje o vršenju roditeljskog prava,16, a može odlučivati o delimičnom lišenju roditeljskog prava.17 U sporu za zaštitu prava deteta sud može o odlučiti vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava,18 a u sporu za vršenje roditeljskog prava može odlučiti i o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava.19 U ovim parnicama značaj „glavne stvari“ o kojima se odlučuje presudom dobijaju i navedena pitanja ako se tokom spomenutih parnica, koje se pokreću po načelu dispo-zicije, javi potreba za njihovim rešavanjem. Najzad, po sopstvenoj inicijati-vi sud može odlučiti o postojanju uslovljavajućeg pravnog odnosa i kada to tužilac nije zahtevao ako tuženi ospori i osnov i visinu tužbenog zahteva donošenjem međupresude.20

Sporedna traženja kojima se odlučuje presudom nisu bliže određena citiranom odredbom člana 342 stav 1 ZPP ali se o njima govori u odred-––––––––––

8 Član 195 ZPP. 9 Član 198 ZPP. 10 Član 461 ZPP. 11 Član 328 stav 1 ZPP. 12 Član 328 stav 2 ZPP. 13 Regulativa je sadržana u Porodičnom zakonu – PZ, Službeni glasnik RS, br.

18/05, 72/ 11. 14 Član 226 stav 1 PZ. 15 Član 226 stav 2 PZ. 16 Član 260 stav 1 PZ 17 Član 260 stav 2 PZ. 18 Član 273 stav 1 PZ. 19 Član 273 stav 2 PZ. 20 Član 347 ZPP.


38

bama o utvrđivanju vrednosti predmeta spora.21 U smislu navedene od-redbe značaj sporednih traženja o kojima se odlučuje presudom bi imale kamate, parnični troškovi, ugovorna kazna ako se zahteva njihovo dosu-đenje. Postoji niz sporednih traženja, zahteva o kojima se ne odlučuje presudom. U pitanju su zahtevi koji imaju procesnopravni značaj o koji-ma sud odlučuje donošenjem rešenja tokom parničnog postupka. O nekim od sporednih traženja mora se odlučiti pre donošenja presude jer bi eventu-alnim odlaganjem odlučivanja do donošenja presude pravna zaštita u tom delu izgubila smisao. Navedeni značaj ima odlučivanju o predlogu za odre-đivanje privremenih mera, predlogu za obezbeđenje troškova parničnog postupka, predlogu za oslobođenje prethodnog snošenja troškova postupka.

II

U sadržaj, izreku presude sud unosi i alternativno, fakultativno ovlašćenje tužene strane mada se o navedenom pitanju prethodno ne raspravlja i odlučuje.22 Navedeno ovlašćenje nema značaj „glavnog pi-tanja“ niti se može smatrati sporednim. Fakultativno ovlašćenje tužene strane ili procesna fakultas alternativa se izražava u ovlašćenju tužioca da, u tužbi ili do zaključenja glavne rasprave, povodom tužbenog zahte-va kojim traži predaju određene stvari ili ispunjenje neke činidbe, izjavi da je voljan da umesto te stvari ili zahtevane činidbe primi drugu činid-bu ili novčani iznos.23 Sud je dužan da, ako usvoji spomenuti tužbeni zahtev, u izreku presude unese da se tuženi može osloboditi od davanja stvari ili dosuđene činidbe ako plati taj novčani iznos ili ispuni ponuđe-nu činidbu.24 Tuženi svoju obavezu može ispuniti i davanjem odgovara-jućeg novčanog iznosa ili ispunjenjem činidbe koju inače ne duguje i koju tužilac ne može od njega zahtevati. Donošenjem presude u kojoj je sadržana izjava tužioca da je umesto dosude određene stvari voljan da primi određeni novčani iznos tuženi stiče ovlašćenje da svoju obavezu, ––––––––––

21 Član 28 stav 2 ZPP. 22 U radu se koristi termin „fakultativno ovlašćenje“ koji je sa razlogom kritikovan

u procesnoj teoriji kao svojevrsni tautološki nonsens ali je reč o terminu koji je u upotrebi u relevantnim zakonskim tekstovima – ZOO i ZIO. U teoriji se bez izuzetka sugeriše upo-treba adekvatnijeg termina – „alternativno ovlašćenje tuženog“. Tako uz odgovarajuću ar-gumentaciju: M ihajlo Dika, Građansko parnično pravo, Tužba, VI knjiga, Zagreb 2009, 381. Bez obzira na opravdanost navedenih primedbi upotreba termina „fakultativno ovla-šćenje“ kao zakonskog nije moguće sasvim isključiti, posebno prilikom pozivanja na od-govarajuće odredbe ZOO i ZIO.

23 Član 196 ZPP. 24 Član 344 ZPP.


39

umesto predaje zahtevane stvari ili ispunjenja činidbe, ispuni isplatom novčanog iznosa ili nekom drugom činidbom. Presudom se uspostavlja alternativno ovlašćenje tuženog – fakultas alternativa solutionis. Do us-postavljanja ovog ovlašćenja, međutim, dolazi isključivo po inicijativi tužioca. Ne isključuje se da tužena stranka tokom postupka ponudi da umesto predaje stvari isplati određeni novčani iznos ili izvrši neku dru-gu činidbu ali ta izjava ne obavezuje sud niti se unosi u izreku presude. Reč je o procesnom ovlašćenju koje pripada tužiocu a ne i tuženoj stranci. Poređenje odredbe važećeg parničnog zakonodavstva sa odred-bama ranije važećeg pokazuje da je usvojen jedan širi koncept procesne fakultas alternativae. Sve do donošenja ZPP 04 tužilac je navedenu iz-javu mogao dati samo povodom zahteva koji se odnosio na dosudu od-ređene stvari a ta se obaveza mogla zameniti samo isplatom određenog novčanog iznosa.25 U teoriji se smatralo da ovu mogućnost treba dopu-stiti u svakoj parnici u kojoj tužilac zahteva nenovčanu činidbu. 26 Pod uticajem tih teoretskih stavova ZPP 04 menja koncept procesne fakultas alternativae usvajanjem rešenja koja su u neizmenjenom sadržaju pri-hvaćena u važećem ZPP. Aktuelno rešenje otklanja neusklađenost ranije važećeg parničnog zakonodavstva sa odredbama materijalnog prava ko-jima je mogućnost uspostavljanja fakultas alternativae postavljena u ši-rim okvirima od onih koje je određivalo procesno pravo. Prema odred-bama Zakona o obligacionim odnosima 27 koji je bio na snazi i za vreme važenja ZPP 76 postojali su osnovi za uspostavljanje jednog šireg kon-cepta procesne fakultas alternativae na način kako je to učinjeno u va-žećem parničnom zakonodavstvu. Prema odredbama o ovlašćenjima du-žnika u fakultativnoj obavezi, dužnik čija obaveza ima jedan predmet može se, po ovlašćenju poverioca osloboditi te obaveze dajući neki dru-gi predmet. 28 Ne određuje se priroda predmeta obaveze kao ni predmeta kojim je, po osnovu fakultativnog ovlašćenja, moguće ispuniti tu obave-zu. Odredbe o zameni ispunjenja dugovane obaveze takođe su omogu-ćavale da se i na procesnom planu šire odrede fakultativna ovlašćenja tužene stranke jer su propisivale da obaveza može prestati ako poveri-lac, u sporazumu sa dužnikom primi nešto drugo od onoga što duguje.29 I u odredbama o određivanju vrednosti predmeta spora koje su bile sa-––––––––––

25 Član 316 Zakon o parničnom postupku iz 1956 ZPP 56, član 327 ZPP 76. 26 Borivoje Poznić, Komentar Zakona o parničnom postupku, Beograd 2009, 748;

Siniša Triva, Mihajlo Dika, Građansko parnično procesno pravo, Zagreb 20047, 423. 27 Zakon o obligacionim odnosima – ZOO, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85,

45/89 (USJ); Službeni list SRJ, br. 31/93; Službeni list SCG, br. 1/03. 28 Član 409 ZOO. 29 Član 308 stav 1 ZOO.


40

držane u ZPP 56, ZPP 76 bilo je propisano da tužilac prilikom posta-vljanja nenovčanog zahteva može navesti da da je voljan da umesto is-punjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos. Tužbeni zahtev po-vodom kojeg se davala ova izjava nije se odnosio samo na dosudu stva-ri. Obuhvatao je svaku nenovčanu činidbu. Osnov za prihvatanje šireg koncepta procesne fakultas alternativae sadržan i u tada važećem Zako-nu o izvršnom postupku od 1978. godine.30 Prema odredbama ovog za-kona izvršni dužnik, kome je izvršnom ispravom naloženo ispunjenje nenovčane obaveze uz pravo da se od ispunjenja te obaveze može oslo-boditi plaćanjem novčanog iznosa određenog u izvršnoj ispravi, može taj iznos da plati sve dok izvršni poverilac nije ni djelimično primio is-punjenje obaveze“.31 Citirane odredbe pokazuje da je i za vreme ranije važećeg zakonodavstva bilo moguće šire postavljanje procesne fakultas alternativae na način kako je ona organizovana po aktuelnim normativ-nim rešenjima. Važeće rešenje proširuje dispozitivnih ovlašćenja strana-ka te je sa razlogom uvedeno u srpsko parnično pravo. Šire postavljanje procesne fakultas alternativae ne dovodi u pitanje efikasnost postupka jer se o toj činidbi kojom je moguće zameniti onu dugovanu se ne ras-pravlja i odlučuje u postupku.

III

Presuda u koju se unosi izjava tužioca da je voljan da, umesto preda-je određene stvari ili ispunjenja neke druge činidbe, primi neku drugu či-nidbu ili novčani iznos prestavlja presudu kojom se usvaja kondemnator-ni tužbeni zahtev – zahtev za dosudu određene stvari ili ispunjenje traže-ne činidbe. Izjava se ne može dati povodom zahteva deklaratorne prirode kojim se utvrđenje prava na određenu stvar.32 Ne može se dati ni povo-dom zahteva konstitutivne prirode. Tužilac ovu izjavu može dati već u tu-žbi ali i kasnije sve do zaključenja glavne rasprave – usmeno na ročištu ili podneskom izvan ročišta. Smatra se da je treba dopustiti sve do momenta donošenja prvostepene presude - pre nego što sud pristupi odlučivanju. 33

Izjava kojoj je cilj uspostavljanje alternativnog ovlašćenja može biti sadržana već u tužbi.34 Tužilac je može dati sve do zaključenja glavne

–––––––––– 30 ZIP 78, Služebni list SFRJ br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91;

Služebni list SRJ br. 27/92, 31/93, 24/94. 31 Član 25 ZIP 78. 32 Odluka Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2390/80, Glasnik Advoatske komore Vojvo-

dine 12/1980. 33 B. Poznić, 749. 34 Član 196 stav 1 ZPP.


41

rasprave.35 Kada je sadržana u tužbi izjava se može odnositi na alternativ-no, fakultativno ovlašćenje tužene stranke koje je uspostavljeno pre po-kretanja parničnog postupka. Ovo ovlašćenje se u teoriji označava kao „predprocesno“ ili „građanskopravno“.36 „Predprocesno“ jer je usposta-vljeno pre pokretanja parničnog postupka; „građanskopravno“ jer je us-postavljeno radnjom koja ima materijalnopravni značaj i koja je regulisa-na odredbama obligacionog prava.37 Povodom alternativnog ovlašćenja, uspostavljenog pre pokretanja parničnog postupka, postavlja se pitanje da li se ovo ovlašćenje mora naznačiti u tužbi kojom zahteva predaju dugo-vane stvari ili ispunjenje dugovane činidbe. U teoriji se sa razlogom uka-zuje da je davanjem izjave poverilac ograničio svoje pravo da zahteva is-punjenje određene činidbe ovlašćenjem dužnika da umesto te činidbe is-puni neku drugu.38 U navedenom smislu, a prema stanju materijalnoprav-nog odnosa, tužbom bi morala biti obuhvaćena i izjava kojom koja se od-nosi na alternativno ovlašćenje tužene stranke. Izjava bi na određeni na-čin morala biti deo tužbenog zahteva ali onaj o čijoj se osnovanosti ne raspravlja i odlučuje. Ako se tužilac u tužbi ne pozove na postojanje alter-nativnog ovlašćenja tuženi bi se u svojoj odbrani mogao pozvati na okol-nost da je tako postavljen zahtev neosnovan jer je ograničen njegovim pravom da dugovanu činidbu ispuni drugom. Shodno rečenom, ako sud ustanovi da alternativno ovlašćenje postoji, tužbeni zahtev bi se morao odbiti kao neosnovan. Kao rešenje se spominje i mogućnost da se povo-dom ovog prigovora usvoji tužbeni zahtev a u izreku presude, analogno prigovoru neispunjenja ugovora, unese ovlašćenje tužene stranke da du-govanu činidbu u ispuni drugom – onom koju je odredio tužilac kao po-verilac u materijalnopravnom odnosu. Smatra se da bi uspešnije rešenje problema bilo ono o odbijanju tužbenog zahteva. Propuštanjem da u tužbi unese alternativno ovlašćenje kojim je ograničeno njegovo pravo tužilac zahteva nešto što mu ne pripada tako da bi njegov zahtev trebalo smatrati neosnovanim po istom principu po kojem se odbija tužbeni zahtev ako tu-žilac zahteva ispunjenje samo jedne činidbe povodom obaveze koja ima alternativno određen predmet a pravo izbora pripada tuženom. Smatra se da isti pristup treba primeniti i u slučaju kada tužilac u tužbi navodi alter-nativno ovlašćenje koje kvantitativno ili kvalitativno ne odgovara koje tu-ženom pripada prema sadržaju građanoskopravnog odnosa.39

–––––––––– 35 Član 344 ZPP. 36 M. Dika, 382. 37 Član 409 ZOO. 38 M. Dika, 383 39 M. Dika, 385.


42

Moguće je da se u tužbu unese izjava kojom tužilac želi uspostaviti alternativno ovlašćenje tužene strane – ono koje nije postojalo pre pokre-tanja parničnog postupka. Dovoljno je davanje te izjave. Nije potrebno is-puniti neke dodatne uslove osim onih koje su određeni odredbama 344 ZPP. U slučaju usvajanja tužbenog zahteva sud je dužan tu izjavu uneti u izreku presude.

Krajnja granica do koje tužilac može dati izjavu kojom traži uspo-stavljanje alternativnog ovlašćenja je zaključenje zaključenje glavne rasprave. Postavlja se pitanje da li je navedeno rešenje opravdano. Izja-va ne zahteva dodatne procesne aktivnosti. Ne zavisi ni od procesnog držanja tužene stranke. Unošenjem izjave u presudu čini povoljnijim pravni položaj tuženog tako da ne zavisi od saglasnosti te stranke. Po-većava izglede za dobrovoljno ispunjenje dosuđene činidbe onom koja ima alternativan, fakultativan značaj. Ovo su razlozi koji govore prilog mogućnosti davanja ove izjave i u drugostepenom postupku. Ovlašće-nje bi se, dakle, moglo uneti u drugostepenu presudu kojom se potvr-đuje presuda o dosuđenju zahtevane stvari ili činidbe, odnosno u presu-du kojom se preinačuje prvostepena presuda o odbijanju tužbenog zah-teva njegovim usvajanjem. I po važećem rešenju izjava se može dati ako je po žalbi došlo do ukidanja presude i vraćanja predmeta prvoste-penom sudu radi održavanja glavne rasprave. Ograničenje ima smisao ako se radi o isticanju novih zahteva u vidu preinačenja tužbe, protivtu-žbe, prigovora kompezacije ili prigovora neispunjenja ugovora. Ovde se radi o pitanjima o kojima sud mora odlučiti u postupku koja po re-dovnom toku stvari pretpostavljaju potrebu za utvrđivanje činjenica od kojih zavisi njihovo usvajanje ili odbijanje. Dopuštanje navedenih zah-teva po zaključenju glavne rasprave i donošenju presude značilo bi pre-skakanje prvostepene instance pa se sa razlogom zabranjuje. Ako se procesna fakultas alternativa posmatra iz opisane perspektive sa razlo-gom se može postaviti pitanje opravdanosti važećeg rešenja po kojem tužilac ovu izjavu može dati samo do momenta zaključenja glavne ras-prave. Rešenje je formulisano u vreme kada je u teoriji ali i u praksi bez izuzetka zastupan stav po kojem izjava ima materijalnopravni zna-čaj i da je shodno tome usmerena samo prema protivnoj stranci. Prema navedenom shvatanju prvostepena presuda ne bi prestavljala smetnju da se i u drugostepenom postupku ne dopusti mogućnost davanja ove izjave. Kada su u pitanju radnje materijalnopravnog značaja stranke ih mogu davati i pravnosnažnom okončanju parnice. Ograničenje bi imalo smisla samo pod uslovom ako se navedenoj izjavi da procesnopravni značaj i ona prihvati kao poseban zahtev da se u presudu unese alterna-


43

tivno ovlašćenje tužene stranke. Izjavu daje tužilac a ona je po svom sadržaju u korist tužene stranke što osujećuje mogućnost da je ta stran-ka ospori – isto kao u slučaju davanja izjave o odricanju od tužbenog zahteva jer joj nedostaje pravni interes. U teoriji se, bez izričite zakon-ske podloge, navedenoj izjavi daje značaj posebne materijalne procesne dispozicije poput priznanja ili odricanja od tužbenog zahteva, odnosno sudskog poravnanja. 40 Ovim mišljenjem se bitno odstupa od preovla-đujućeg teoretskog stava o pravnoj prirodi izjave kojom tužilac uspo-stavlja alternativno ovlašćenje. Po stanovištima koja su, za sada, preo-vlađujuća u teoriji sasvim se zanemaruje uloga suda i izjavi se daje značaj ponude tuženoj stranci da, umesto dosuđene stvari ili činidbe, obavezu ispuni plaćanjem odgovarajućeg novčanog iznosa ili ispunje-njem neke druge činidbe. Ako se prihvati drugi stav, onaj o procesno-pravnoj prirodi spomenute izjave, postojeće ograničenje bi se moglo opravdati jer bi drugačijim rešenjem došlo do promene postojećeg zah-teva tek u instancionom postupku. Reč je o ideji novijeg datuma za ko-ju je evidentno je da je redaktori ranije važećih ali i aktuelnih zakon-skih rešenja nisu imali u vidu kada su, iz jednog u drugi zakonski tekst, prenosili spomenuto ograničenje kojim se kao krajnja granica za dava-nje ove izjave određivao momenat zaključenja glavne rasprave. Ako se pitanje sagleda iz perspektive efikasnijeg ostvarivanja pravne zaštite izjava bi se, bez obzira na način određivanja njene pravne prirode, mo-gla dati i tokom drugostepenog postupka a da pri tome ne gubi. Dava-nje ove izjave postupak u ničemu ne postaje složeniji od onog u kojem ta izjava nije data. Pogoduje tuženoj stranci jer joj daje jedno dodatno ovlašćenje i omogućava da dugovanu obavezu ispuni plaćanjem novča-nog iznosa ili izvršenjem neke druge činidbe što u konkretnom slučaju može biti jednostavnije od ispunjenja obaveze koja je naložena presu-dom. Davanje ove izjave u ničemu ne čini postupak složenijim i sku-pljim jer se o činidbi koja ima alternativan značaj ne raspravlja i odlu-čuje. Drugostepeni sud se, kao ni prvostepeni, ne može upuštati u odlu-čivanje o ovom pitanju. Ako tuženi izmiri tu obavezu prestaje potreba za vođenjem izvršnog postupka. Čak i ako se prihvati stav o procesno-pravnom konceptu fakultas alternativae kojim se navedenoj izjavi za-pravo daje značaj materijalne procesne dispozicije to ne prestavlja ap-solutnu prepreku za preduzimanje ove radnje tokom drugostepenog po-stupka. Izuzetak već postoji. Tokom postupka po žalbi stranke bez po-sebnih ograničenja mogu zaključiti sudsko poravnanje.41 ––––––––––

40 M. Dika, 400. 41 Član 336 stav 2 ZPP.


44

IV

Odredbama člana 344 ZPP izričito je propisano da se tuženi može osloboditi davanja stvari ili činidbe čije mu je ispunjenje naloženo presu-dom ako isplati novčani iznos ili ispuni drugu činidbu za koju je tužilac izjavio da je voljan da je primi umesto dugovane obaveze a sud je tu izja-vu uneo u izreku presude. Poređenje ove odredbe sa odgovarajućom od-redbom Zakona o izvršenju i obezbeđenju pokazuje značajnu koliziju u zakonodavnim rešenjima koja se odnose na fakultativno ovlašćenje tuže-ne, odnosno dužničke stranke.42 Prema citiranoj odredbi ZIO: “Izvršni dužnik prema kome je izrečena nenovčana obaveza, uz pravo da se od is-punjenja te obaveze može osloboditi plaćanjem određenog novčanog iz-nosa ili ispunjenjem neke druge činidbe određene u izvršnoj ispravi, mo-že taj iznos da plati ili činidbu da ispuni i nakon izvršnosti isprave, ako se sa tim saglasi izvršni poverilac“. Odredba dovodi u pitanje koncept fakul-tas alternativae kako je ona regulisana po parničnoj i obligacionoj regula-tivi. U oba slučaja davanjem odgovarajuće izjave tužena stranka, odnosno dužnik u materijalnopravnom odnosu stiče pravo, ovlašćenje da dugova-nu činidbu ispuni nekom drugom – onom koju je odredio tužilac, odno-sno poverilac u materijalnopravnom odnosu. Ovo ovlašćenje tuženi može koristiti sve dok poverilac u postupku prinudnog izvršenja ne dobije u potpunosti ili delimično predmet dugovane obaveze.43 Sve do donošenja ZIO i u izvršnom postupku važilo je pravilo da, izvršni dužnik prema ko-me je izrečena nenovčana obaveza, uz pravo da se od ispunjenjate obave-ze oslobodi plaćanjem novčanog iznosa određenog u izvršnoj ispravi, može da plati taj novčani iznos sve dok izvršni poverilac nije ni delimič-no primio ispunjenje (dugovane) obaveze.44 Prema odredbi citiranog čla-na 26 ZIO izvršni dužnik bi mogao svoju obavezu bezuslovno ispuniti korišćenjem fakultativnog ovlašćenja samo do nastupanja izvršnosti pre-sude u koju je uneta procesna fakultas alternativa, samo do proteka pari-cionog roka. Posle toga samo uz saglasnost tužioca, odnosno izvršnog po-verioca. Navedeno rešenje se ne može smatrati uspešnim. U suprotnosti je sa još važećim rešenjima obligacionog prava. Dejstvo poveriočeve iz-

–––––––––– 42 Član 26 Zakona o izvršenju i obezbeđenju – ZIO, Službeni glasnik RS, br. 31/11,

99/11, 109/13 (US) i 55/14. 43 Član 409 ZOO. 44 Član 40 Zakona o izvršnom postupku od 2004. godine, Službeni glasnik RS, br.

125/04. U identičnom sadržaju ovo rešenje je bilo propisano i u izvršnom zakonodavstvu koje je važilo pre stupanja na snagu Zakona o izvršnom postupku od 2004. godine – u Za-konu o izvršnom postupku od 2000. godine, Službeni list SRJ, br.. 28/00, 73/00 i 71/01), kao i u ZIP 78.


45

jave kojom ovlašćuje dužnika da obavezu ispuni korišćenjem fakultativ-nog ovlašćenja proteže se samo do momenta nastupanja izvršnosti presu-de u kojoj je sadržana procesna fakultas alternativa. Posle toga prestaje. Da bi tuženi, kao izvršni dužnik, to mogao učiniti po izvršnosti presude potrebna je nova izjava kojom se poverilac saglašava sa promenom pred-meta ispunjenja obaveze. Poverilac to može učiniti i ako u presudi nije sadržana procesna fakultas alternativa što će, u sporazumu sa sa dužni-kom, primiti nešto drugo od onog što mu se duguje.45 Izvršnost presude pretpostavlja da je prethodno protekao paricioni rok. U pitanju je rok koji je uspostavljen u korist tužene stranke jer do njegovog isteka tužilac ne može pokrenuti izvršni postupak. Protekom tog roka dužnik se ne spreča-va da dosuđenu obavezu dobrovoljno ispuni. Važeće rešenje ZIO proble-matizuje ovu mogućnost kada se radi o fakultativno određenoj činidbi. Ako je dužnik ispuni po nastupanju izvršnosti presude ali pre pokretanja izvršnog postupka ulazi u rizik. Tužilac, kao izvršni poverilac može, u opisanom slučaju, pokrenuti izvršni postupak tražeći ispunjenje dosuđene činidbe. Kao izvršni dužnik, tuženi se ne bi tome mogao protiviti istica-njem opozicionog prigovora jer je nastupanjem izvršnosti presude presta-lo njegovo pravo da dugovanu obavezu ispuni nekom drugom – onom ko-ja je uneta u presudu kao procesna fakultas alternativa. Otvara se moguć-nost procesne zloupotrebe na štetu izvršnog dužnika koju je moguće ot-kloniti tek pokretanjem novog parničnog postupka čime se ne doprinosi efikasnosti pravne zaštite ako se ona postavi u jedan širi kontekst od onog koji se može sagledati iz perspektive izvršnog postupka. Poređe-nje odredabi ZIO o fakultativnom ovlašćenju dužnika i odredbe o izvr-šenju alternativne obaveze po izvoru izvršnog dužnika46 pokazuje po-stojanje bitne razlike u normativnom pristupu koja se ne može opravda-ti. Unošenjem procesne fakultas alternativae u presudu menja se pravni položaj tužene stranke, tuženi stiče pravo da dugovanu obavezu izmiri kao da je u pitanju alternativna obligacija kod koje pravo izbora pripada dužniku. Obavezu može dobrovoljno ispuniti tako što će umesto dosu-đene nenovčane činidbe isplatiti određeni novčani iznos ili ispuniti neku drugu činidbu. Isto to može učiniti ako je presudom usvojen tužbeni zahtev kod kojeg je predmet obaveze alternativno određen. Međutim, kada je u pitanju dobrovoljno ispunjenje alternativne obaveze po po iz-boru izvršnog dužnika ZIO sadrži sasvim drugačije rešenje. To rešenje odgovara materijalnopravnim odredbama koje regulišu ispunjenje oba-veze kod koje je predmet obaveze alternativno određen a pravo izbora

–––––––––– 45 Član 308 stav 1 ZOO. 46 Član 25 ZIO.


46

pripada dužniku. Izvršni dužnik ima pravo izbora sve dok izvršni pove-rilac ne primi, u celini ili delimično, predmet obaveze koji je zahtevao predlogom za izvršenje.47 Obavezu, dakle, može ispuniti po sopstvenom izboru i po izvršnosti presude pa čak i ako je pokrenut izvršni postupak – sve do momenta dok izvršni poverilac u celini ili delu ne primi pred-met obaveze koji je određen u predlogu za izvršenje. Nejasno je zbog ZIO pravi spomenutu razliku. Smisao procesne fakultas alternativae je pre svega određen idejom da se tuženom, kao dužniku, pruži prilika da svoju obavezu ispuni nekom drugom, onom koju ne duguje, što za ovu stranku može biti lakše ostvarivo od ispunjenja dugovane činidbe. Po-većavaju izgledi da dođe do dobrovoljnog ispunjenja obaveze i tako učini suvišnim vođenje izvršnog postupka. Pozicija tuženog se ne po-goršava jer se od njega može zahtevati samo ono što duguje. Ova mo-gućnost ne ide na štetu tužioca kao poverioca. Od njega zavisi da li će dati izjavu kojom se tuženi ovlašćuje da, kao dužnik, svoju obavezu is-puni plaćanjem novčanog iznosa ili ispunjenjem činidbe koja se ne du-guje. U interesu je poverioca da se mogućnost dobrovoljnog ispunjenja obaveze proširi a ne sužava na način kako je to učinjeno odredbama ZIO. On je taj interes izrazio i davanjem izjave kojoj je uspostavljeno fakultativno ovlašćenje tužene stranke. I u ovom segmentu redaktori ZIO su bili rukovođeni idejom favorizovanja procesne pozicije izvršnog poverioca kao što su to učinili i povodom nekih drugih rešenja kojima se zanemaruje da je izvršni postupak dvostranački organizovan i da je u nje-mu po definiciji potrebno obezbediti i garantovati ravnopravan položaj obe stranke. Pitanje je da li se spomenutom odredbom člana 26 ZIO uop-šte unapređuje procesna pozicija izvršnog poverioca. Razlika ima oprav-danje samo u okvirima koji se odnose na ovlašćenja izvršnog poverioca. Kada se radi o fakultativnom ovlašćenju izvršni poverilac može zahtevati ispunjenje samo one činidbe koja je dosuđena presudom. Ako je u pitanju izvršenje obaveze koja ima alternativno određen predmet poverilac ima pravo izbora između tih činidbi tražeći prinudno izvršenje samo jedne.

V

Izjava kojom tužilac traži unošenje procesne fakultas alternativae u presudu je usmerena i prema tuženoj stranci. Međutim, sud je dužan da je unese u presudu i ako se tuženi tome protivi ako su ispunjeni uslovi pro-pisani odredbom člana 344 ZPP – ako sud usvoji postavljeni, kondemna-––––––––––

47 Član 25 stav 2 ZIO.


47

torni zahtev, ako je priroda zahtevane činidbe takva da je povodom nje dopuštena izjava kojom se uspostavlja fakultativno ovlašćenje, ako je predmet kojim tuženi može zameniti ispunjenje dugovane obaveze ispu-njava uslove određene odredbom citiranog člana i ako je ta izjava data do zaključenja glavne rasprave.48 Odnos tuženog prema datoj izjavi može se znati tek od momenta kada ta stranka ispuni dugovanu obavezu – onu ko-ja je dosuđena presudom ili plati novčani iznos, odnosno ispuni onu či-nidbu na koju je ovlašćuje procesna fakultas alternativa. Moguće je da dobrovoljno ne ispuni ni jednu od navedenih činidbi što pokazuje da ne želi da dobrovoljno ispuni dugovanu obavezu niti da koristi fakultativno ovlašćenje. Po rešenjima važeće izvršne regulative ovlašćenje prestaje na-stupanjem izvršnosti presude u kojoj je sadržana procesna fakultas alter-nativa. Ne isključuje se da tuženi, po saznanju za ovu izjavu, ispuni svo-ju obavezu plaćanjem novčanog iznosa ili ispunjenjem neke druge či-nidbe koju je odredio tužilac. To može učiniti odmah po donošenju pre-sude ali po nastupanju njene izvršnosti samo uz saglasnost tužioca kao izvršnog poverioca. Ne postoji razlog koji govorio protiv mogućnosti da to učini i ranije – pre donošenja presude. Odmah po davanju izjave ko-jom tužilac saopštava da je voljan da umesto dugovane činidbe primi neku drugu činidbu ili novčani iznos. Obavezu na koju se odnosi tužbe-ni zahtev može ispuniti tokom parnice. To se ne može dovesti u pitanje. Našlo je odgovarajući izraz i u odredbama o snošenju troškova parnič-nog postupka. Ako tužilac povuče tužbu zato što tuženi ispunio svoju obavezu nije dužan da tuženom nadoknadi troškove ako je do povlače-nja tužbe došlo odmah po ispunjenju zahteva od strane tuženog.49 Ne postoji razlog da tuženi to ne učini ispunjenjem fakultativno određene činidbe. Ograničenje nema podlogu u odredbama ZOO po kojim se ne određuje moment od kojeg dužnik može iskoristiti fakultativno ovlašće-nje. Određuje se samo moment u kojem ono prestaje i. kao što je reče-no, tu postoji neslaganje u normativnim rešenjima ZOO i ZIO. Po od-redbama ZOO dužnik bi to mogao mogao učiniti odmah po davanju iz-jave kojom ga poverilac ovlašćuje da dugovanu činidbu ispuni nekom drugom. Pitanje je da li se tuženi može osujetiti da to isto učini po dava-nju ove izjave u parnici. Odgovor je negativan. Odmah po davanju izja-ve može priznati tužbeni zahtev. I u ovu presudu sud mora uneti fakul-tativno ovlašćenje tužene stranke koje joj daje pravo da svoju obavezu

–––––––––– 48 U teoriji se sa razlogom ukazuje na problematičnost navedenog pristupa po ko-

jem je sasvim zanemaruje držanje protivne stranke – da li se ona saglašava ili protivi us-postavljanju alternativnog ovlašćenja. M. Dika, 396.

49 Član 157 stav 1 ZPP.


48

ispuni nekom drugom činidbom – onom koju je tužilac ponudio. Even-tualno ograničenje gubi smisao. Ako se prihvati da tuženi svoje fakulta-tivno ovlašćenje može ispuniti odmah po davanju navedene izjave tu-žbeni zahtev za dosuđenje stvari je neosnovan, jer ispunjenjem te alter-nativne činidbe došlo do prestanka obaveze koja je zahtevana tužbom. Tužiocu preostaje povlačenje tužbe ili odricanje od tužbenog zahteva. U suprotnom rizikuje vođenje parnice u kojoj će doživeti neuspeh kada se tuženi pozove na okolnost da je svoju obavezu ispunio plaćanjem nov-čanog iznosa ili ispunjenjem fakultativne određene činidbe.

VI

Unošenjem procesne fakultas alternativae u presudu tuženi stiče

pravo da svoju obavezu izmiri ispunjenjem neke druge a ne dosuđene činidbe. U ovoj komponenti dejstva izjave se ne razlikuju od onih koje ima ako je data izvan parničnog postupka u smislu odgovarajućih odre-daba obligacionog prava.50 Pogodnost procesne fakultas alternativae u odnosu na onu koja je regulisana odredbama materijalnog prava ispolja-va se u tome što se ta izjava unosi u izreku presude i kao takva vezuje izvršni sud. To nije slučaj kada je fakultativno ovlašćenje dato izvan parničnog postupka. Ako tuženi ispuni obavezu korišćenjem fakultativ-nog ovlašćenja a tužilac u izvršnom postupku uprkos tome zahteva do-suđenu stvar ili nenovčanu činidbu tuženi se, kao izvršni dužnik, može tome protiviti isticanjem opozicionog prigovora pri čemu je po načelu formalnog legaliteta sud vezan izrekom presude kao izvršne isprave. U toj izreci je sadržana izjava tužioca da tuženi dosuđenu činidbu može is-puniti izvršenjem fakultativne činidbe. Ako je izvršni dužnik svoju oba-vezu ispunio na osnovu fakultativnog ovlašćenja koje je dato izvan par-ničnog postupka pa izvršni poverilac pokrene postupak za prinudno iz-vršenje dosuđene činidbe procesna pozicija dužnika je znatno nepovolj-nija od one u kojoj se nalazi kada je fakultativno ovlašćenje sadržano u presudi. Dužnik se može pozvati na to da je ispunio svoju obavezu ispu-njenjem fakultativne činidbe ali to ne vezuje sud. U važećoj redakciji ZIO izvršena je opšta redukcija procesnih sredstava kojima izvršni du-žnik može pobijati rešenje o izvršenju. Ne spominje se mogućnost da se ovim povodom pokrene opoziciona parnica u kojoj će dužnik zahtevati da se izvršenje dosuđene činidbe proglasi nedopuštenim jer je ispunio fakultativnu činidbu. Ideja o efikasnijem ostvarivanju pravne zaštite prestavlja konstantu koja se prenosi u svaku narednu redakciju izvršnje ––––––––––

50 Član 409 ZOO.


49

regulative sužavajući procesna prava samo jedne stranke u postupku – izvršnog dužnika. Zapostavlja se da je i izvršni postupak instrumental-nog značaja u odnosu na materijalno pravo i da ne može biti prepreka nesmetanom raspolaganju spornim subjektivnim pravima. Postojeća re-šenja izvršnog postupka to dovode u pitanje. Zašto bi dužnik ispunjavao svoju obavezu davanjem nedugovanog predmeta na šta je pristao i po-verilac ako to nije uneto u presudu a u izvršnom postupku nema realnih mogućnosti da pozivanjem na navedenu okolnost spreči izvršenje činid-be koja je dosuđena presudom. Ne isključuje se da ovim povodom po okončanom izvršnom postupku povede parnicu tražeći povraćaj onoga što je dobrovoljno dao ali se time izlaže vođenju jedne u osnovi nepo-trebne parnice. Iz ove perspektive aktuelna rešenja izvršnog prava ne prestavljaju doprinos efikasnijem ostvarivanju pravne zaštite. Dužnik je ispunio svoju obavezu a sproveden je nepotreban izvršni postupak na koji se isto tako nadovezuje nepotrebna parnica za povraćaj onoga što je na ime ispunjenja obaveze dobrovoljno ispunio.

VII

U pogledu pravne prirode izjave kojom tužilac saopštava da je vo-

ljan da umesto stvari koju zahteva primi određeni novčani iznos u teoriji se pretežnim delom smatra smatra da je u pitanju materijalnopravna (jed-nostrana) izjava volje, ponuda tužioca tuženom da umesto davanja dugo-vane stvari obavezu ispuni isplatom određenog novčanog iznosa.51 Sma-tra se da dejstvo ove radnje nastaje njenim saopštavanjem tuženom.52 U najširem smislu ona to jeste. Ako je tuženi prihvati on će svoju obavezu ispuniti isplatom novčanog iznosa ili ispunjenjem neke druge (nedugova-ne) činidbe. U ovoj komponenti izjava ima materijalnopravni značaj i usmerena je prema tuženoj stranci ako se presudom usvoji tužbeni zahtev. U drugoj komponenti izjava ima procesnopravni značaj što se gotovo u potpunosti zanemaruje.53 Usmerena je i prema sudu od kojeg se traži da tu izjavu unese u presudu. Sud je dužan da je unese u izreku presude a tu-ženi dobija pravo da umesto dosuđene činidbe svoju obavezu ispuni ne-kom drugom čak i ako se tome protivio tokom parnice. Spomenuto obe-ležje omogućava razlikovanje ove od nekih drugih materijalnopravnih iz-––––––––––

51 B. Poznić, 749; S. Triva, M. Dika, 424. Mihajlo Dika, Jozo Čizmić, Komentar Zakona o parničnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine, Sarajevo 2000, 542.

52 B. Poznić, 749. 53 Izuzetak u ovom pogledu predstavljaju stavovi M. Dike na koje se u više navrata

poziva u ovom radu.


50

java koje tužilac može dati tokom parničnog postupka. Postoje izjave ko-je se usmeravaju isključivo prema tuženoj stranci pri čemu sud sasvim ostaje po strani. Postojanje parnice ne sprečava stranke da tokom njenog trajanja raspolažu spornim subjektivnim pravom koje je poslužilo kao po-vod za traženje pravne zaštite. Tužilac tokom postupka može dati izjavu kojom tuženom predlaže da postojeću obavezu sporazumno zamene no-vom promenom njenog predmeta.54 Prenov se može odnositi na zamenu predmeta tako da se dugovana činidba zameni nekom drugom. Po svom sadržaju ova izjava može odgovarati onoj kojom tužilac od traži unošenje alternativnog ovlašćenja tužene stranke u izreku presude. Spolja posma-trano obe izjave mogu biti podudarne, a imaju različit pravni značaj. Prva izjava, ona kojom se stvara osnov za unošenje procesne fakultas alterna-tivae u presudu, proizvodi dejstva bez obzira na stav protivne stranke. Usmerena je prema sudu a tek indirektno i prema tužanoj stranci. Nema za cilj da dođe do prestanka obaveze koja se odnosi na davanje stvari ili ispunjenje neke druge činidbe i njenu zamenu nekom drugom činidbom ili određenim novčanim iznosom. U drugom slučaju izjava je usmerena prema tuženoj stranci a njena dejstva nastaju prihvatanjem te izjave od strane protivnika. Prihvatanjem te ponude prestaje dugovana obaveza ko-ja se odnosi na zahtevanu stvar ili činidbu a nastaje nova. Izvršenim pre-novom, novacijom, prvobitno postavljeni zahtev prestaje biti osnovan. Ako tužilac, u smislu izvršenog prenova, ne preinači tužbu – rizikuje gu-bitak spora. Dovoljno je da se tuženi pozove da je došlo do promene predmeta obaveze i da je po tom osnovu došlo do prestanka zahtevane či-nidbe. Prenov može biti ostvaren i tako da se predmeta obaveze zameni sa njih više u alternativnom odnosu a tuženom se prepušta pravo izbora. Ako se to dogodi za vreme parničnog postupka mora se omogućiti preina-čenje tužbe koje odgovara izvršenoj promeni po privilegovanim uslovi-ma. Izjava kojom tužilac tuženom predlaže promenu predmeta obaveze može biti usmeno data tokom rasprave ili podneskom. Poređenje ovih iz-java pokazuje da one, spolja posmatrano, mogu imati isti sadržaj a a bitno različite posledice. Iz navedenog razloga potrebno je precizno odrediti njihov smisao – da li tužilac želi da uspostavi fakultativno ovlašćenje ili je izjava usmerena prema protivnoj stranci u nameri da se izvrši promena predmeta obaveze. Ako se smisao te izjave ne može precizno odrediti neophodno je da sud preduzme radnje kojim će se to razjasniti. Problem se pojavljuje i u slučaju kada tužilac, u smislu odredaba o utvrđivanju vrednosti spora55 povodom tužbenog zahteva koji se odnosi na nenovčano

–––––––––– 54 Član 348 stav 1 ZOO. 55 Član 33 stav 2 ZPP.


51

potraživanje u tužbi označava njegovu novčanu vrednost. Ova izjava ne-ma za cilj da uspostavi alternativno ovlašćenje tužene strane te se tako mo-ra i razumeti. Ako postoje nejasnoće u pogledu njenog značaja mora se raz-jasniti smisao izjave – da li odnosi na određivanje vrednosti predmeta spora ili je data u cilju uspostavljanja procesne fakultas alternativae. U prvom slučaju sud je ovlašćen da, po službenoj dužnosti ili prigovoru tuženog, utvrdi, odnosno proveri tačnost vrednosti označene u tužbi.56 Ne može je uneti u presudu dajući tom iznosu značaj procesne fakultas alternativae. Ako je izjava data u cilju uspostavljanja fakultativnog ovlašćenja tužene stranke vrednost predmeta spora se određuje prema tom iznosu.57 Sud se ne može upuštati da li taj iznos odgovara vrednosti stvari ili činidbe. Ne isklju-čuje se ni da tuženi preduzme radnju u kojoj je sadržana ponuda da se izvr-ši zamena dugovanog predmeta obaveze ali je u ovom slučaju nesumnjiva priroda te izjave. Njom se želi ostvariti promena predmeta dugovane oba-veze i tako izvršiti prenov u materijalnopravnom odnosu povodom kojeg je pokrenuta parnica. Prihvatanjem ove izjave od strane tužioca javlja se po-treba promenom prvobitno postavljenog tužbenog zahteva po privilegova-nim uslovima kao i u slučaju kada je do prenova došlo po inicijativi tužio-ca. Najzad, moguće je da u tužbi bude kumulirano više zahteva a da ti zah-tevi sadržajno odgovaraju zahtevanoj činidbi i onoj koja ima fakultativan značaj. Ako iz navoda tužbe nije sasvim jasno o kojim se zahtevima radi sud je dužan da razjasni ovo pitanje već prilikom prethodnog ispitivanja tu-žbe.58 Izmenama i dopunama ZPP od 2014. godine, stvorena je mogućnost da se se ova pitanja razjasne na posebnom ročištu. Ako sud smatra da tužbu treba odbaciti zbog nerazumljivosti,59 jer je nejasna priroda zahteva koji su u njoj sadržani tužiocu se mora omogućiti da se o tome izjasni i preciznije odredi prirodu postavljenih zahteva uključujući i mogućnost izjašnjavanja o tome da se u konkretnom slučaju ne radi o kumulaciji tužbenih zahteva već da se ta druga činidba ili novčani iznos odnosi na fakultativno ovlašće-nje. U pitanju je novo rešenje i do sada nepoznato u našem procesnom pra-vu koji omogućava jedan aktivniji odnos suda u postupku posebno kada se radi o pitanjima koja se odnose na razumljivost tužbe što može biti od izu-zetnog značaja za dalji tok parnice. Na ovom ročištu tužilac dolazi u priliku da preciznije odredi prirodu kumuliranih zahteva ili značaj izjave zadržane u tužbi. Te se nejasnoće mogu otkloniti i umesto odbacivanja tužbe u da-ljem toku postupka odlučuje se o sporu. Pri tome tužilac, u cilju preciznijeg ––––––––––

56 Član 33 stav 3 ZPP. 57 Član 33 stav 1 ZPP. 58 Član 293 ZPP. 59 Član 294 stav 2 ZPP.


52

određivanja prirode zahteva ili izjava sadržanih u tužbi, može bez posebnih ograničenja preinačiti tužbu jer se još ne zahteva saglasnost tužene stran-ke.60 Moguće je da se tek na pripremnom ročištu ili kasnije pokaže da po-stoje određene nejasnoće. Njih je potrebno razjasniti jer dalji tok procesnih aktivnosti zavisi od prirode tih zahteva. Ako se to ne učini postoji rizik kvalitativnog prekoračenja tužbenog zahteva. Sud, dakle, mora odrediti da li tužilac davanjem odgovarajuće izjave želi da uspostavi fakultativno ovla-šćenje tužene stranke ili se radi o nekom obliku kumulacije tužbenih zahte-va. Shodno toj oceni mora voditi postupak i odlučiti o sporu. Ako na osno-vu presude nije moguće odrediti predmet odlučivanja tako da je nejasno da li je se radi o kumulativno ili alternativno spojenim zahtevima, odnosno o fakultativnom ovlašćenju treba smatrati da postoji apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka. jer je njena izreka nerazumljiva i dosledno tome presuda se mora ukinuti i predmet vratiti na ponovno raspravljanje.61 Isti takav aktivan odnos suda mora se podrazumevati ako je nejasan značaj izjave koju tužilac daje tokom parničnog postupka – da li se tom izjavom želi uspostaviti fakultativno ovlašćenje tužene stranke ili se tom izjavom dodaje jedan novi zahtev uz one postojeće.

VIII

Jezička formulacija po kojoj se procesna fakultas alternativa odnosi na tužbeni zahtev kojim tužilac traži „da mu se preda određena stvar ili tuženom naloži ispunjenje neke činidbe” govori o nedeljivosti tužbenog zahteva. U pitanju su zahtev koji se može usvojiti ili odbiti što isključuje da se u delu usvoji a u drugom odbije. Prema tome procesna fakultas al-ternativa može biti uneta samo u onu presudu kojom se tužbeni zahtev usvaja u celini. Procesna fakultas alternativa može biti uneta i u presudu u kojoj se odlučuje o više kumulativno spojenih tužbenih zahteva u odno-su na onaj zahtev kojim se traži dosuda određene stvari ili ispunjenje od-ređene činidbe ako taj zahtev bude usvojen donošenjem presude. Ne po-stoje principijelni razlozi koji bi to sprečavali. Isto važi i ako došlo do spajanja više parničnih postupaka pa je u nekoj od spojenih parnica tuži-lac naveo da je voljan da umesto dugovane stvari ili činidbe pristaje da primi novčani iznos ili neku drugu činidbu. Ako su ispunjeni uslovi pro-cesna fakultas alternativa se unosi u presudu bez obzira da li se o tom zahtevu odlučuje presudom koja obuhvata sve spojene parnice ili se o ––––––––––

60 Član 199 stav 2 ZPP. 61 Član 374 stav 2 tačka 12, član 391 stav 1 ZPP.


53

zahtevu za dosudu stvari ili izvršenju činidbe odlučuje posebnom presu-dom jer je sud odredio razdvajanje postupaka. Da bi se u presudu unela procesna fakultas alternative presudom mora biti usvojen tužbeni zahtev. To može biti presuda koja se donosi po osnovu kontradiktornog raspra-vljanja, presuda na osnovu priznanja, presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev po osnovu nespornog činjeničnog stanja, presuda zbog propušta-nja. Kada se radi o poslednje dve presude izjava tužioca koja se odnosi na zamenu ispunjenja mora biti sadržana već u tužbi ili data do momenta do-nošenja navedenih presuda. Pri važećim rešenjima ne postoji mogućnost da se to učini naknadno – po donošenju ovih presuda. Kada je u pitanju presuda na osnovu kontradiktornog raspravljanja ili priznanja izjava mo-že biti data i u stadijumu glavne rasprave. Kod presude na osnovu prizna-nja pre davanja izjave kojom tuženi priznaje tužbeni zahtev a u drugom slučaju pre zaključenja glavne rasprave. Sadržaj odredbe člana 344 ZPP pokazuje da se procesna fakultas alternativa unosi u izreku presude – „sud će, ako usvoji tužbeni zahtev, da izrekne u presudi da tuženi može da se oslobodi davanja stvari ili činidbe čije mu je ispunjenje naloženo“ Međutim, u odredbama o sadržaju izreke presude procesna fakultas alte-nativa se ne spominje.62 U teoriji se smatra da se ona unosi u izreku pre-sude ali da po svojoj prirodi ne prestavlja sudsku odluku nego samo preu-zimanje jedne materijalnopravne izjave tužioca u sastav presude.63 Činid-ba koja se odnosi na fakultativno ovlašćenje tužene stranke ne prestavlja tužbeni zahtev ali se može smatrati elementom koji ga na određeni način ograničava. Sud se tokom postupka ne može upuštati u ispitivanje da li novčani iznos ili druga (nedugovana) činidba odgovara vrednosti zahte-vane činidbe. Procesna fakultas alternativa se unosi u izreku presude i ako je očigledno da postoji značajna nesrazmera vrednosti stvari ili činid-be o kojoj je odlučeno presudom i novčanog iznosa ili druge fakultativne činidbe. Fakultativna činidba mora biti precizno određena od strane tužio-ca. Njeno određivanje se ne može prepustiti i sudu, trećem licu ili tuženoj strani. Ako to nije slučaj treba smatrati da ponuda ne postoji.

IX

Ako pogreškom suda procesna fakultas alternativa ne bude uneta u presudu tužilac ne može zahtevati njenu dopunu jer se ne radi o zahtevu o kojem se odlučuje u postupku. Smatra se da problem može biti rešen pri-––––––––––

62 Član 355 stav 3 ZPP. 63 B. Poznić, 750; S. Triva, M. Dika, 424.


54

menom pravila o ispravljanju presude.64 Po drugom mišljenju tužilac u ovom slučaju bi sticao pravo da ovu ponudu, posredstvom suda, naknad-no dostavi tuženoj strani.65 Najzad, ako se prihvati argumentacija o proce-snopravnim pravnim obeležjima ove izjave sa razlogom bi se moglo pri-hvatiti rešenje po kojem bi se u ovom slučaju strankama trebala pružiti mogućnost da traže dopunu presude u koju greškom suda nije uneta pro-cesna fakultas alternativa. U svakom slučaju naknadnim dostavljanjem te ponude tuženoj strani problem se ne rešava. Ako tuženi dosuđenu obave-zu ispuni izvršenjem one koja je fakultativno određena u izjavi koja se dostavlja posredstvom suda rizikuje na svoju štetu. Kao što je rečeno u prethodnim napomenama, pošto fakultas alternativa nije sadržana u pre-sudi, sud po osnovu njenog ispunjenja ne može odrediti obustavu izvr-šnog postupka. Ako tužilac uprkos ispunjenja fakultativno određenog po-traživanja pokrene izvršni postupak zahtevajući ispunjenje dosuđenog po-traživanja tuženi realno ne raspolaže odgovarajućim procesnim instru-mentima kojima bi to mogao osujetiti. Mora pokrenuti novu parnicu u ko-joj će zahtevati povraćaj onoga što je ispunio na ime fakultativne činidbe. Ispravka ili dopuna presude prestavlja pogodniji način za otklanjanje spo-menutog propusta. U ovom delu razlike u teoretskom kvalifikovanju pravne prirode procesne fakultas alternativae gube na značaju. Najzad, ako se relativizira postojeća granica do koje je moguće dati izjavu u kojoj je sadržana procesna fakultas alternativa postojala bi mogućnost da se ta izjava ponovno da tokom drugostepenog postupka ako do njega dođe uključujući mogućnost da se na njeno postojanje pozove i tužena stranka.

Postavlja se pitanje pobijanja presude zbog povrede odredaba člana 344 ZPP. Ako sud u presudu kojom usvaja tužbeni zahtev ne unese ovla-šćenje tuženog da umesto dosuđene činidbe obavezu može ispuniti izvr-šenjem alternativne činidbe tužilac tu presudu ne može pobijati zbog na-vedenog razloga jer mu nedostaje pravni interes. Ni tužena stranka ne bi mogla zahtevati pobijanje ove presude zbog toga što u njoj nije sadržana fakultas alternativa ako ne pobija presudu u delu koji se odnosi na usva-janje tužbenog zahteva. Ovo ograničenje proizilazi iz onih teoretskih sta-vova po kojima spomenuta izjava ima samo materijalnopravni značaj bez obzira što se unosi u presudu. Prihvatanjem procesnopravnog koncepta ustanove dovodi do bitno drugačijeg rezultata. Davanjem izjave tužilac je tužbeni zahtev ograničio fakultativnim ovlašćenjem u korist tužene stran-ke. Izostavljanjem procesne fakultas alternativae tako ograničen zahtev je prekoračen na štetu tužene stranke. Može se opravdati njen interes za po-

–––––––––– 64 B. Poznić, 750. 65 S. Triva, M. Dika, 524.


55

bijanjem presude samo zbog navedenog razloga. Postoji mogućnost da se u presudu unese procesna fakultas alternativa a tužilac to nije tražio. Pri-likom postavljanja nenovčanog zahteva tužilac je dužan da označi novča-nu vrednost predmeta spora. Tu vrednost može postaviti suviše nisko u cilju da tako smanji troškove postupka. Ako se ta izjava pogrešno uzme kao predlog da se u presudu unese fakultativno ovlašćenje tuženog posto-ji razlog koji opravdava pobijanje presude posebno ako je tako određeni novčani iznos u nesrazmeri sa vrednošću zahtevane stvari ili činidbe što u spomenutom slučaju može biti ravno gubitku spora. Tuženi dobija pravo da obavezu izmiri isplatom tog novčanog iznosa. Čak i ako ne postoji spomenuta nesrazmera tužiocu se mora omogućiti pobijanje presude ko-jom se tuženi, mimo njegove volje pogreškom suda, stavlja u znatno po-voljniji položaj od onog koji je zahtevan tužbom. Zbog navedenog razlo-ga tuženi ne bi mogao pobijati presudu jer mu nedostaje pravni interes. Presudom dobija jedno ovlašćenje kojim se popravlja njegova procesna pozicija tako da obavezu može ispuniti na jedan ili drugi način a presu-dom se ne obavezuje na ispunjenje alternativne činidbe.


56

Ranko Keča, Ph.D., Full Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

On Substitution Right of Respondent in Civil Procedure

Abstract: The paper examines set of problems regarding respon-dent’s right to offer alternative performance (substitution right) in present Serbian civil procedure. It is evident that this institute has not caused gre-ater interest of theory, although plenty of complex problems arises. Pre-sent conception of procedural substitution right which was introduced so-me ten years ago could be regarded as successful, as it is widens up dis-ponsible rights of litigants. The possibility of establishing procedural sub-stitution right is not attached to in rem claims any more. Statement could be made regarding any non pecuniary claim. Substitution right is also broadened, because respondent could be entitled on any performance, not just payment. However, solution which limits establishing procedural sub-stitution right only in first instance procedure is retained without of parti-cular justification. Paper examines also execution procedure regarding enforcement of judgment consisting the substitution right, as it is funda-mentally different in contrast to regulation in contract law and civil proce-dure, especially in matter of determination of time frame in which debtor can exercise his substitution right This solution could not be regarded as successful, as it open door to abuse of procedural rights harming debtor. Questions regarding court s duty to clarify nature of claimant s state-ment is also examined. Delivery of goods and payment could be regarded as joinder of claims, but it could also mean in rem claim and statement of substitution right. When needed, court is obliged to clarify statements. At the end, other issues beside quoted are discussed.

Key words: supstitution right of respondent, procedural facultas al-ternativa, civil litigation, performance, enforcement procedure, joinder of claims, judgment.


57

Originalni naučni rad 57.089:17 doi:10.5937/zrpfns48-7334

Dr Miloš Marjanović, redovni profesor u penziji Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

BIOETIKA I RELIGIJA: OD NASTANKA BIOETIKE DO SVETSKOG ETOSA1

Sažetak: Osnivači bioetike bili su američki biohemičar Van Rense-ler Poter (1970) i nemački teolog Fric Jar (1926). Poter je koncipirao globalnu bioetiku, a Jar je formulisao bioetički imperativ:“Poštuj svako živo biće kao svrhu po sebi i, ako je moguće, odnosi se prema njemu kao takvome“. Američka i evropska bioetika razvijale su se nezavisno, uzajamno se ignorišući. Tek u novije vreme pojavili su se pokušaji po-vezivanja globalne i integrativne bioetike, koja se značajnim delom oslanja na Jarove ideje. Razmotreni su odnosi između rano sekularizo-vane ali i danas dominantne naučne i potisnute teološke bioetike u SAD, kao i između transhumanističke, biokonzervativne i kritičke struje u bio-etici. Sa desekularizacijom (religijskom obnovom) razbuktala se borba između naučnog i religijskog pogleda na svet što se naročito intenzivno odvija na području bioetike Religijski pristup ne daje epistemološke i metodološke doprinose bioetici nego ukazuje na moralne granice čove-kove intervencije na samom sebi i okolnoj prirodi. Od samih svojih po-četaka, od Jarovog bioetičkog imperativa, pa sve do Deklaracije o svet-skom etosu (koju je usvojio Parlament religija sveta u Čikagu 1993.), poštovanje života kao života, u svim njegovim oblicima i fazama, moral-na je konstanta religijske perspektive u bioetici, čime ona postaje i njen konstituens.

Ključne reči: Poter i Jar, američka i evropska, globalna i integra-tivna, sekularizovana i teološka, posthumanistička, biokonzervativna i kritička bioetika, svetski etos. ––––––––––

1 Rad je sačinjen u okviru projekta „Biomedicina, zaštita životne sredine i pravo“ br. 179079 koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

Dr Miloš Marjanović, Bioetika i religija: od nastanka bioetike... (str. 57–68)

58

Do pre samo nekoliko godina, smatralo se da je osnivač bioetike Van Renseler Poter (Van Rensseler Potter, 1911–2001), američki ekspert za biohemijska ispitivanja raka i univerzitetski profesor u Viskonsinu (Winsconsin). Mislilo se da je on prvi upotrebio ovu reč u svoja dva član-ka iz 1970. godine, a u jednom od njih ta reč je bila u naslovu – Bioetika: nauka preživljavanja. On je taj članak uključio u svoju knjigu Bioetika – most prema budućnosti, koja se pojavila sledeće godine.2 Poter je izraža-vao žaljenje zbog dehumanizacije nauke, tehnike i medicine koje donose znanje ali ne i mudrost kako da se ono ispravno upotrebi. Zato se zalaže za bioetiku kao novu filozofiju koja će ponovo uspostaviti ekološku rav-notežu i koja će biti most između prirodnih i humanističkih nauka ali i prema budućim generacijama i tako vratiti izgubljene vrednosti u biologi-ju i druge nauke. Interesantno je da on kovanicu bioetika izvodi iz reči bio, kojom označava biološka saznanja, i reči ethics kojom označava (moralne) vrednosti.3

Međutim, u Tibingenu je 1997. godine, održana naučna konfe-rencija posvećena etici bioloških nauka, na kojoj se Rolf Leter (Rolf Löther), profesor na Humboltovom univerzitetu u Berlinu, zalagao u svom saopštenju za proširenje etike na život u celini. Pri tome je u jednoj referenci pomenuo Frica Jara (Fritz Jahr) koji je još 1927. go-dine objavio rad „Bioetika: osvrt na etički odnos čoveka prema živo-tinjama i biljkama“, prepoznavši u njemu prvog zagovornika bioetike u svetu.4 Za našu temu je posebno važno to što je Fric Jar (1895 – 1953) bio nemački učitelj, sveštenik, pastor, odnosno protestanski te-olog i filozof. Arhivska istraživanja su pokazala da je on, prema jed-nom njegovom sačuvanom pismu, nameravao da na Univerzitetu u Je-ni odbrani disertaciju „O etičkim odnosima čoveka prema životinjama i biljkama“. Iako mu se ta želja nije ostvarila, on je uspeo da 1927. godine taj rad objavi i tako postane svetski poznat kao začetnik bioe-tike. Čitavih 15 godina se smatralo da je on tada prvi put upotrebio termin bioetika, da ga je teorijski uobličio i da je, proširujući Kantov kategorički imperativ, formulisao bioetički imperativ, njegov najzna-čajniji intelektualni doprinos, koji glasi: „Poštuj svako živo biće kao svrhu po sebi i, ako je moguće, odnosi se prema njemu kao takvome“. ––––––––––

2 V. R. Potter: “Bioethics: The Science of Survival”, Perspectives on Biology and Medicine, (14) 1970, p. 127 – 153 i Bioethics: Bridge to the Future, New York, 1971.

3 A. Muzur – I. Rinčić, „Korijeni i budućnost evropske bioetike“, Znakovi vremena, (14), 52 - 53/2011, s. 84; V. R. Potter, nav. delo, s. 3.

4 I. Rinčić – A. Muzur, Fritz Jahr i rađawe europske bioetike, Zagreb, 2012, s. 127 - 128; F. Jahr, „Bio-Ethik: eine Umschau über die ethichen Beziehungen des Menschen zu Tier und Pflanze“, Kosmos, (24), 1927, S. 2 – 4.


59

Tek 2012. otkriveno je da je on reč bioetka upotrebio već 1926. godi-ne u članku „ Nauka o životu i učenje o ćudoređu“ (Wissenschaft vom Leben und Sittenlehre).5

Za sada, možemo izvesti dva zaključka koji su od značaja za našu dalju analizu. Prvo, da je bioetika nastala u znaku teologije i filozofije. Drugo, da je od samog početka u Jarovoj bioetičkoj maksimi formulisana biocentrična orijentacija po kojoj život po sebi ili život kao život predsta-vlja vrednost koju treba poštovati i koja treba da postane moralna kon-stanta našeg ponašanja.

Dok neki smatraju da je Jar još jedan osnivač bioetike,6 drugi nagla-šavaju da je on prvi upotrebio ovaj pojam, a da je Poter proširio njegovu upotrebu,7 a treći ističu da je reč o potpuno nezavisnim otkrićima, sličnim ali ne i identičnim koncepcijama bioteke koje su nastale u različitim vre-menama (u razmaku od gotovo pola veka), na različitim mestima (na dva kontinenta), u različitim kulturnim tradicijama, pod različitim uticajima, da su osnivači pripadali različitim profesijama, pa i da se radi o dve razli-čite perspektive u bioetici koje su se, i posle navedenih otkrića, još neko vreme razvijale nezavisno.8

Jarova perspektiva bioetike je, donekle, slična Poterovoj ali među njima postoje i značajne razlike jer su im idejna uporišta i uticaji pod ko-jima su nastale potpuno drukčiji. Na Potera su uticali: Pierre Teilhard de Chardin (isusovački filozof), Margaret Mead (antropološkinja), Aldo Le-opold (šumar i ekolog) i njegovo bogato naučno iskustvo u domenu bio-logije. Na Jara su, pak, značajan uticaj imali : pijetizam (protestantski verski pokret u kome se propovedalo produbljivanje religioznog života njegovim moralnim usavršavanjem, pobožnošću i milosrđem), budizam (saosećanje sa drugim bićima), Sv. Franja Asiški (1182 – 1226, osnivač franjevačkog reda, koga su zbog njegove ljubavi prema svim Božjim stvorenjima ekolozi izabrali za svog sveca zaštitnika), Fridrich Schleier-macher (jedan od najvećih teologa protestantskog liberalizma), Ignaz Bregenzer (malo poznati autor jedne „životinjske etike“), posebno Kant (svojim etičkim učenjem) ali i Herder i drugi. Poter je bioetiku zamišljao

–––––––––– 5 I. Rinčić – A. Muzur, nav. delo, s. 19 – 30, 140 – 141.; S. Radenović, „Bioetika i

Jahr-ova perspektiva“, Filozofija i društvo, 3/2010, s. 221 – 222. Citat prema: „Riječka deklaracija o budućnosti bioetike“, Filozofska istraživanja, 2/2011, s. 391.

6 S. Radenović, nav. delo, s. 222. 7 A. Mihajlović, Pojam bioetike, http://kapitalmagazin.rs/pojam-bioetike/, 26. 11.

2013. 8 A. Muzur – I. Rinčić, „Fritz Jahr (1895 – 1953) – the Man Who Invented Bioetics.

A Preliminary Biography and Bibliography“, Synthesis Philosophica, (51), 1/2011, p. 133 – 139; S. Radenović, nav. delo, s. 221 – 222.


60

kao praktičnu disciplinu, povezejući je prvenstveno sa medicinskim pro-blemima i biologijom kao naukom, dok je Jar bioetiku koncipirao preva-hodno kao filozofski pojam, koji se odnosi ne samo na ljude nego i na ži-votinje i biljke, povezujući bios i ethos (etiku sa životom), a ne sa biolo-gijom kao naukom kao Poter. Doduše, uvidevši sveobuhvatnost i global-nost bioetike, i sam Poter priznaje, pred kraj života, da bi je radije zvao religijom nego naukom.9

Usledila je institucionalizacija bioetike, a time je Poterova ideja sa-čuvana. Ta institucionalizacija se odvijala znatno brže u SAD nego u Evropi u kojoj je postojao, a i danas postoji, priličan otpor i rezerva pre-ma američkoj bioetici, pa i tendencija da se ona dopuni i na nov način koncipira.

Međutim, i u SAD postoji, gotovo da bi se moglo reći, ignorisanje Jarove i evropske perspektive u bioetici. Hans – Martin Sas je 2007. godi-ne objavio jedan rad o Jarovom pojmu bioetike i to u časopisu najuticaj-nije, džordžtaunske škole bioetike u SAD.10 I pored toga, međunarodna konferencija koja je jula 2010 godine održana na Univerzitetu Edinboro u Pensilvaniji, odnosila se samo na američki deo bioetike.11

U SAD su za kratko vreme osnovana dva etička istraživačka centra koji su intenzivno počeli da se bave ekološkom i bioetikom. U mestu Garrison blizu Njujorka, Dan Callahan je 1969. osnovao The Hestings Center, u kome je već juna 1971. godine pokrenut prvi bioetički časopis The Hestings Center Report. U julu mesecu te iste, 1971. godine, André Hellegers je na Georgtown Univesity u Vašingtonu osnovao The Kennedy Institute of Ethics, sa značajnom publicističkom delatnošću – Kennedy In-stitute of Ethics Journal, od 1990. godine, Encyclopedia of Bioethics (pr-vo izdanje 1978, drugo 1995) koju je priredio Warren Reich, Religious Perspectives on Bioethics, 1 – 2, 1994. čiji su autori Laura Jane Bishop i Mary Carrington Coutts.

Zanimljiva su neka zapažanja, sa teološke tačke gledišta, o ovim pi-onirima bioetike. Za Helegersa se navodi da je bio holandski opstetičar i fetalni fiziolog i poznat kao oponent učenju Katoličke crkve o kontroli ––––––––––

9 A. Muzur – I. Rinčić, „Korijeni i budućnost evropske bioetike“, Znakovi vremena, (14), 52-53/2011, s. 84-88; A. Muzur – I. Rinčić, „Fritz Jahr (1895-1953) – the Man Who Invented Bio-ethics ... Synthesis Philozophica, (51), 1/2011, p. 138; I. Rinčić – A. Muzur, Fritz Jahr i rađanje europske bioetike, Zagreb, 2012, predgovor i s. 189 -200; A. Muzur – H. – M. Sass (eds), Fritz Jahr and the Foundation of Global Bioethics. The Future of Inte-grative Bioethics, Berlin, 2012.

10 H. – M. Sass, „Fritz Jahr’s 1927 Concept of Bioethics”, Kennedy Institute of Ethics Journal, (57), 4/2007, p. 279 - 295.

11 A. Muzur – I. Rinčić, Korijeni... , s. 84 - 85.


61

začeća.12 Helegers i Kalahan, kao osnivači „nove medicinske etike“, koja je dugo bila sinonim za bioetiku, bili su katolički laici, nestručnjaci (cat-holic laymen) koji su „poricali bilo kakvu vezu između bioetike i teologi-je“13 S druge strane, smatra se da je sekularizovanje grupe teologa počet-kom 1970-ih godina dalo izuzetan doprinos bioetici kao novoj naučnoj disciplini.14

Zapravo, Poterova globalna bioetika, kao etika preživljavanja, vrlo brzo je dezavuisana u „džordžtaunskoj“ bioetici, njenim pojednostavlji-vanjem i svođenjem na „novu medicinsku etiku“.15 Po nekim mišljenji-ma, time je bioetika dospela u slepu ulicu. Zarobljena logikom i priori-tetima američke kulture, pragmatično propisujući krhke pakete načela ili principa (po jednima četiri, a po drugima šest) u razrešavanju etičkih dilema, prebacujući odgovornost sa pojedinca na razna povereništva i etičke komitete. Zato je potrebno tu suženu američku bioetiku „ofilozo-firati“ i „poopštiti“ njenom „evropeizacijom“, vezivanjem za bogatiju i raznolikijku kulturnu tradiciju, sa drugačijim kriterijumima za prosuđi-vanje i presuđivanje. A upravo je otkriće Jarovog učenja ponudilo mo-gućnost da se oživi Poterova izvorna ideja o novom odnosu čoveka pre-ma sebi i drugim manifestacijama života u prirodnoj okolini.16

Sličnu logiku sledi i Riječka deklaracija o budućnosti bioetike koja je usvojena na Prvoj međunarodnoj konferenciji o Fricu Jaru, održanoj u Rije-ci i Opatiji marta 2011. godine. U njoj se ističe da je savremena bioetika če-sto sužena na pitanja obaveštenog pristanka i odgovornosti u medicinskoj etici. Zato se treba zalagati za integrativnu bioetiku koju karakteriše pluri-perspektivistički pristup, u kome će se kroz dijalog i uvažavanje raznolikosti doći do orijentacijskog znanja (znanja o tome kako upotrebiti znanje). Tako će se artikulisanjem raspravljati i rešavati etička pitanja koja se odnose „na život u cjelosti i svakom njegovom djelu, život u svim njegovim oblicima, stupnjevima, fazama i pojavnostima, kao i životne uvjete općenito“.17

–––––––––– 12 Isto, s. 84. Opstetičar je lekar specijalista za kontrolu i lečenje trudnica. 13 L. Tomašević, „Bioethics in Catholic Theology and Scientific Bioethics“, Inter-

national Journal of BioMedicine, (3), 2/2013, p. 148. 14 V. Mitrović, „Mit o moralnom poboljšanju: povratak u budućnost?“, Filozofija i

društvo, 2/2012, s. 112. 15 J. Šegota, Nova medicinska etika (bioetika), Rijeka, 1994. 16 A. Muzur – J. Rinčić, nav. delo, s. 84 – 88; J. Rinčić – A. Muzur, Fritz Jahr i

rađanje europske bioetike, Zagreb, 2012. Sažetu interpretaciju Poterove globalne bioetike videti u: V. Mitrović, nav. delo, s. 111 – 123. Šire o odnosu Jarove i Poterove globalne bioetike u: A. Muzur - H.-M. Sass, nav. delo.

17 Riječka deklaracija o budućnosti bioetike, Filozofska istraživanja, (11), 2/2011, s. 391 – 392.


62

I neki drugi autori smatraju da su bioetika kao nauka o globalnom preživljavanju i kao interdisciplinarni forum dva glavna idejna okvira koji treba da spreče nekontrolisane čovekove intervencije u prirodu, uključu-jući i ljudsku prirodu, kao potpuno tehničko ovladavanje životom. U tom smislu posebnu ulogu ima personalistička bioetika kao filozofsko-teolo-ško gledište o dostojanstvu ljudske ličnosti. Ona ukazuje na pretnje od srozavanja čoveka i svega ljudskog „na običan materijal za eksperimenti-sanje, manipulisanje, eksploatisanje i uništavanje“.18

Otvaranjem polja bioetike usledio je novi talas intenzivnih rasprava o teološkom, filozofskom i pravnom značaju pojma ljudsko dostojanstvo. Čak bi se moglo reći da je pitanje dostojanstva u samom središtu bioetič-kih rasprava,19 Kada je reč o teološkom pogledu na dostojanstvo ljudske osobe ključna ideja je da u njoj postoji jedinstvo duha i tela i da se ona ni-kako ne sme svesti na telo kojim se može manipulisati kao sa svakim dru-gim telom.20 Po Stivenu Pinkeru, pak, pojam ljudskog dostojanstva je stu-pidan, najnoviji i najopasniji trik konzervativne bioetike. Dostojanstvo ne može nikako da bude osnova za bioetiku jer je relativno, zamenljivo i štetno.21

Zapravo, u današnjim bioetičkim polemikama oko načina upotrebe novih biotehnologija i moralnog poboljšavanja mogu se uočiti tri idejno-teorijske struje – transhumanistička, biokonzervativna i srednja.22

Predstavnici transhumanističke struje zalažu se za genetska i druga biološka poboljšanja ljudske vrste kako bi se produžio ljudski vek i po-boljšao kvalitet života i tako prešlo iz humanog u posthumano doba. Bio-tehnološke intervencije bi usledile ne samo kod sprečavanja i lečenja bo-lesti već i za biološko, a isto tako i moralno poboljšanje života zdravih ljudi i njihovog potomstva što bi, po nekim shvatanjima, bio ne samo iz-bor nego i moralna obaveza.23 Zanimljivo je da se težnja za telesnim i du-––––––––––

18 A. Mihajlović, „Pojam bioetike“, http://kapitalmagazin.rs /pojam-bioetike/ 19 M. Marjanović: „Ljudsko dostojanstvo kao društvena i pravna vrednost“, Zbornik

radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 3/2013, s. 95 – 105 i „Ljudsko dostojanstvo i bioetika“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 4/2013, s. 45 – 60.

20 L. Tomašević, „Teološki pogled na dostojanstvo ljudske osobe“, u: Kačić zbornik u čast Emilija Marina, 41-43/2009 – 2011, s. 1165 – 1196.

21 S. Pinker, „The Stupidity of Dignity“, http://richarddawkins.net/article.2567 22 V. Mitrović: „Bioetika – izazovi poboljšanja“, Treći program Radio Beograda,

148, jesen 2010, s. 11 -12 i „Mit o moralnom poboljšanju: povratak u budućnost?“, Filozofija i društvo, 2/2012, s. 112.

23 Dž. Savulesku, „Genetske intervencije i etika poboljšanja ljudskih bića“, Treći program Radio Beograda, 148, jesen 2010, s. 35 - 55. Ovaj isti autor je ubrzo došao do -zaključka da se to moralno poboljšanje može izvesti farmakološkim sredstvima. – V. Mitrović, nav. delo (2012), s. 111 – 123.


63

hovnim usavršavanjem konceptualno povezuju sa nekim novim, postmo-dernim religijskim orijentacijama kojima je zajednički naziv nova duhov-nost, a u kojima je vrlo primetna tržišna logika savremenog kapitalizma.24

Suprotno transhumanizmu, zastupnici biokonzervatizma protive se upotrebi biotehnologija za usavršavanje sposobnosti i drugih osobina zdravih ljudi, a moralne granice su ugrožavanje ljudskog dostojanstva, mešanje u poslove Boga i promena prirode ljudskih, a po nekima i drugih živih bića. Za biotehnološke intervencije iznad terapije moraju pažljivo biti razmotrene naučne, etičke i društvene implikacije.25 Tu je, zapravo, ključno pitanje da li čovek sme sve što može26 i da li može stvaranjem novih oblika života izigravati Boga?

Pripadnici trećeg, srednjeg stanovišta tragaju za rešenjima koja se nalaze između dve prethodne, polarizovane i suprotstavljene pozicije. Za njih je karakteristično da kritički preispituju odnos između kapitalizma i medicine ili tržišni pristup pri upotrebi novih tehnologija.27 Mi smatramo da se na ovom stanovištu nalaze i zastupnici globalne i integrativne bioe-tike i da se ova struja može, možda, nazvati kritička.

O odnosu sekularizacije i desekularizacije (postsekularizacije), od-nosno naučne i teološke bioetike u SAD postoji mnoštvo literature.28 Si-stematska rasprava o ovom pitanju iziskivala bi posebnu studiju. Zato će-mo samo ukazati na neka razjašnjenja. Raspravljajući odnos religije i se-kularizacije bioetike u SAD u prve dve decenije njenog postojanja (1970-ih i 1980-ih), Danijel Kalahan konstatuje: „Najupadljivija promena u po-slednje dve decenije bila je sekularizacija bioetike. Polje koje je bilo do-minantno pokriveno religijskom i medicinskom tradicijom, sve više se uobličava filozofskim i pravnim pojmovima“.29 Međutim, ta se tendencija nastavlja i u sledeće dve decenije tako da i danas sekularisti dominiraju u

–––––––––– 24 K. Nikodem, „Genetički inženjering i nova duhovnost. Smisao života i smrti u

poslijeljudskom kontekstu“, Socijalna ekologija, 3/2005, s. 172 – 173. 25 V. Mitrović, nav. delo (2010), s. 12. 26 V. Pavlović, „Religija i ekološka kriza“, u: V. Pavlović (ur), Ekologija i religija,

Beograd, 1987, s. 42. 27 V. Mitrović, nav. dela: (2010), s. 12 – 13 i (2012), s. 11. 28 Uz literaturu koja se navodi u referencama koje slede videti i: J. Tham, The Secu-

larization of Bioethics: A Critical Study, Rome, 2007; S. Lamers, “The Marginalization of Religious Voices in Bioethics”, in: A. Verby (ed), Religion and Medical Ethics: Looking Back, Looking Forward, Grand Rapids, 1996, p. 19 – 43; S. J. Tham L. C., “The Secula- rization of Bioethics”, National Catholic Bioethics Quarterly, (8), 2008, p. 443 – 453; L. Tomašević, „Bioethics in Catolic Theology and Scientific Bioethics“, International Jour-nal of BioMedicine, (3), 2/2013, p. 145 – 149.

29 D. Callahan, „Religion and Secularization of Bioethics“, Hestings Center Report, July – August, 1990, p. 2.


64

američkoj bioetici.30 „Savremena bioetika je suviše podvrgnuta procesu sekularizacije“31, navodi se u jednom skorašnjem uvodu u katoličku bio-etiku. Autor smatra da su rani bioetičari bili teološki motivisani svojim religijskim uverenjima da raspravljaju o moralnim pitanjima naučnog i tehnološkog napretka. Međutim, u bioetiku kao saznajno polje uključili su se filozofi, pravnici, lekari i oni koji brinu o zdravlju što je dovelo do marginalizacije religijskih glasova u bioetici. I danas se moralni argu-menti katoličke bioetike odbacuju a fortiori kao teološki i irelevantni u sekularno doba. To potiskivanje teološkog moralnog diskursa u bioetici nije prihvatljivo jer se argumentovani glas katoličke bioetike mora čuti u pluralističkom demokratskom društvu.32 I dok se jedni zalažu za neop-hodnost religijske perspektive u bioetici, drugi uporno brane pozicije nereligiozne bioetike, kao što se dogodilo u jednom istom broju Ame-ričkog časopisa za bioetiku.33 Po našim uvidima, ova se polemika po-slednjih godina čak intenzivira i razbuktava.

Sekularizacija, shvaćena kao slabljenje uticaja crkve i religije u mo-dernom društvu, je dovela do toga da su se kao kvijet (sredstvo za umire-nje duše) umesto religije pojavile političke ideologije i nauka. Po Vajcze-keru (Karl Friedrich von Weizsåker), savremena nauka je postala „vlada-juća religija našeg vremena“. Kao pogled na svet (Weltanschaung) nauka je postala supstitut religije. Druga polovina 20. veka je period zatišja u konfrontaciji teorijskih pogleda na svet ali je desekularizacija, (postseku-larizacija) kao religijska obnova, ponovo zaoštrila borbu oko pogleda na svet što se jako dobro vidi baš na području bioetike.34 Dok je sekulariza-cija bila raščaravanje, obezboženje, postsekularizacija je dinamizacija i revitalizacija svetog koje se pojavljuje i kao konstituens bioetičke odgo-vornosti,35

Od religiskog pristupa bioetici se ne može očekivati da na području genetike da neke nove kognitivne ili metodološke doprinose unapređenju

–––––––––– 30 W. E. May, “The Secularization of Bioethics” (2011), http://www.lifeissnes.net 31 Nicinor Pier Giorgio Austriaco, Biomedicine and Beatitude: an Introduction to

Catholic Bioethics, Washington, 2011, p. 254. 32 Isto, s. 254 - 255. 33 W. E. Stempsey, “Bioethics Needs Religion”, The American Journal of Bioeth-

ics, (12), 12/2012, p 17 – 18; T. F. Murphy, “In Defense of Irreligious Bioethics”, u istom broju časopisa, s. 3 – 10.

34 D. Smiljanić, „Problem pogledâ na svijet i integrativna bioetika“, Filozofska istraživawa, 2/2011, s. 245.

35 M. Katinić, „Sveto i profano u kontekstu bioetičke problematike: poremećaj rav-noteže ekosustava djelovanjem ekotoksikologije moći“, Socijalna ekologija, 1/2013, s. 47 - 50, 57.


65

ove naučne oblasti. Više je nego očigledno da nauka uopšte, pa time i ge-netika, imaju svoju epistemološku samostalnost, a religijski horizont se ne može koristiti za prevrednovanje i kritiku naučnih otkrića i progresa. Ali iz religijske perspektive mogu stići upozorenja na pokušaje redukcio-nizma u nauci i njene epistemološke granice. „Nauka ne može obuhvatiti celinu; ona ne izučava stvarnost uopšte nego se uvek i jedino sučeljava sa parcijalnim logičkim okvirom fragmenta (a to može biti atom, molekul, ćelija, genom, telo). Ali čovek je svojevrsna celina koja kao takva izmiče podrobnom naučnom pogledu“.36

Integrativna bioetika zasniva se na pluriperspektivizmu jer se ukršta-njem i dijalogom perspektiva dolazi do orijentacijskog znanja. Takve per-spektive su: prirodnonaučna, pravna ali i kulturološka, filozofska, teolo-ška.37 Međutim, i u okviru teološke perspektive teži se integraciji pristupa svetskih religija što je dovelo do koncepcije svetskog etosa kao zajednič-ke perspektive.

Uprkos svih razlika, uvažavanje života je zajednička vrednost razli-čitih religijskih tradicija. To se isto tako odnosi i na odgovornost za ele-mente prirode iz kojih se ona sastoji kao i na težnju da se oni usklade i harmonizuju. Stoga, dijalog između svetskih religija o najvažnijim bioe-tičkim pitanjima može dati vrlo plodonosne rezultate.38

U središtu svih svetskih religija je stvaranje čoveka i sveta.39 Ono što je zajedničko svim tim velikim religijama je sudbinska povezanost čo-veka i prirode i njihova međuisobna uslovljenost. One govore o životu od samih njegovih početaka, a njihovo spasonosno znanje sadrži važne poru-ke koje su aktuelne i podsticajne i za današnju bio i ekološku etiku. Iako svaka na svoj način to obrazlaže, zajednički im je stav da je svet čoveku podaren bez ikakve njegove prethodne zasluge. Bog je stvoritelj sveta, a njegovi su tragovi vidljivi u svim stvorenjima, pa zato čovek, kome je da-to da svetom upravlja, mora te tragove da prepozna. Zbog toga je čovek najodgovorniji za sudbinu Božjeg sveta, a religijama se otvara veliki pro-stor za uobličavanje jednog novog i zdravijeg odnosa prema svojoj i okol-noj prirodi u kojoj živi. Zbog svog utemeljujućeg civilizacijskog značaja i ––––––––––

36 F. D’Agostino, La bioéthique dans la perspective de philosophie du droit, Laval, 2005, posebno uvodna razmatranja o odnosu religije i bioetike – La religion et la bioéthi-que: réflexions introductives, p. 75 – 78, citat na s. 77.

37 M. Katinić, nav. delo, s. 47. 38 Bioéthique, point de convergence entre les diverses religions,

www.1.h20news.org 39 M. Artić, „Čovjek i priroda u svjetskim religijama“, Socijalna ekologija, 1-2/2000,

s. 1 - 21.


66

celovitosti kojom su obuhvaćeni svi autonomni oblici i sve dimenzije ži-vota, svetske religije mogu odlučujuće da podstaknu korenitu promenu odnosa čoveka prema prirodi, u kome će se uvažavati univerzalnost živo-ta u svakom trenutku i prostoru. U traganju za tim novim napretkom kao putem opstanka, spanonosno religijsko saznanje nije pasivno, nego je ori-jentacijsko i motivaciono za modernog čoveka i njegove institucije.40

Hans Küng, tibingenski katolički teolog švajcarskog porekla i prouča-valac velikih, svetskih religija, objavio je 1990. godine knjigu Projekt Welthetos,41 koja je bila podsticaj za sazivanje drugog Parlamenta religija sveta koji je, na stotu godišnjicu prvog Parlamenta, održan u Čikagu 1993. godine. Na predlog ovog teologa, koji je sačinio nacrt, skup je usvojio De-klaraciju o svetskom etosu (Declaration Toward a Global Ethic).

Istorijski gledano, među svetskim religijama postoje vidljiva razilaže-nja u mnogim pitanjima ali se u deklaraciji nastojalo da dođe do onog što je u njima univerzalno, što je prihvatljivo i za vernike koji ne pripadaju ovim religijama, pa i za one koji nisu religiozni.42 Deklaracija sadrži nekoliko re-levantnih i značajnih ekoloških i bioetičkih stavova sa, po našem mišljenju, umereno antropocentričnog stanovišta. Doduše, u njima ima i elemenata umerenog ekocentrizma ili biocentrizma. Već se u uvodnom delu naglaša-va međuzavisnost u okviru (životne) celine. „Svaki od nas ovisi o dobrobiti cjeline. Zato poštujemo zajedništvo živih bića – ljudi, životinja i biljaka – te se brinemo za očuvanje Zemlje, zraka, vode i tla“.43

U trećem od ukupno četiri glavna načela ove deklaracije pominju se „četiri neopozive smernice“, a prva među njima je: „Obaveza da njegujemo kulturu nenasilja i da poštujemo živa bića“.44 Na početku ove smernice sto-ji: “Bezbrojni ljudi u svim regijama i religijama zalažu se za život koji neće biti obilježen egoizmom, nego zauzimanjem za druge ljude i za svijet koji ih okružuje“.45 U jednom od sledećih stavova naglašava se važnost (ljud-skog) života kao vrenosti. „Ali u velikim starim religijskim i etičkim tradi-cijama čovječanstva nalazimo smjernice: ne smiješ ubiti! Ili rečeno afirma-tivno: poštuj život!“46 Međutim, obrazloženje ovog stava pokazuje da je ovde reč samo o ljudskom životu, a ne o životu kao životu. „Svaki čovjek ––––––––––

40 Isto, s. 1 – 2 i 13 – 17; I. Cifrić, Napredak i opstanak, Zagreb, 1994, posebno s. 7. 41 H. Küng, Projekt Welthetos, München, 1990. 42 P. Režan, „Projekt svjetski ethos“, Filozofska istraživanja, s. 379 – 396. Opširnije

u: I. Cifrić, Moderno društvo i svetski etos: perspektive čovjekova nasljeđa, Zagreb, 2000. 43 Deklaracija o svjetskoj etici. Parlament svjetskih religija, 4. Rujan 1993, Chica-

go, SAD, Zagreb, www.weltethos.org s. 3. 44 Isto, s. 8 – 9. 45 Isto, s. 8. 46 Isto, s. 8 – 9.


67

ima pravo na život, tjelesnu nepovredivost i slobodni razvoj svoje osobno-sti ukoliko ne krši prava drugoga čovjeka“.47

Jedno od obrazloženja smernice o negovanju kulture nenasilja i po-štovanja živih bića ima izuzetan orijentacioni karakter pa ga zato u celini navodimo. „ Ljudska je osoba beskrajno dragocjena i treba je bezuvjetno štititi. Ali i život životinja i biljaka, koje s nama nastanjuju ovaj planet, zaslužuju zaštitu, čuvanje i njegu. Neograničeno iskorištavanje prirodnih životnih uvjeta, bezobzirno razaranje biosfere, militariziranje kozmosa, sve je to zločin. Kao ljudi imamo posebnu odgovornost – pogotovo s ob-zirom na buduće generacije – za planet Zemlju, za kozmos, za zrak, vodu i tlo. U ovom kozmosu svi smo međusobno isprepleteni i ovisimo jedni o drugima. Svaki od nas ovisi o dobru cjeline. Zato vrijedi sljedeće: ne pro-pagirati čovjekovu prevlast u prirodi i kozmosu nego kultivirati njegovo zajedništvo s prirodom i kozmosom.“48

S obzirom da se ne propagira čovekova prevlast u prirodi, nego nje-gova odgovornost za nju, jasno je da se odbacuje ekstremni, a prihvata umereni antropocentrizam. Međutim, nama se čini da ovde, doista, ima i elemenata umerenog ili blagog ekocentrizma ili biocentrizma – u naslovu smernice se naglašava poštovanje živih bića, zatim briga ne samo o čove-ku nego i o životu životinja i biljaka i zalaganje za zajedništvo čoveka sa prirodom.

Od samih svojih početaka, od Jarovog bioetičkog imperativa pa sve do Deklaracije o svetskom etosu, poštovanje života kao života , u svim njegovim oblicima i fazama, je moralna konstanta religijske perspektive u bioetici čime postaje i njen konstituens.

–––––––––– 47 Isto, s. 9. 48 Isto, s 9.


68

Miloš Marjanović, Ph.D., Full Professor (retired) University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Bioetics and Religion: from the Beginning of Bioethics to the Global Ethic

Abstract: The founders of bioethics were American biochemist Van Rensseler Potter (1970) and the German theologian Fritz Jahr (1926). Potter conceptualized global bioethics, and Jahr formulated bioethical imperative: "Respect every living being as an end in itself and treat it. if possible, as such." American and European bioethics have been develo-ped independently, mutually ignoring. Only recently have appeared at-tempts to link the global and integrative bioethics, which is a significant part relies on Jahr’s ideas. There are discussed the relations between early secularized but still the dominant scientific and suppressed theolo-gical bioethics in the United States, as well as between the transhumanist, bioconservative and critical currents in bioethics. With desecularization (religious renewal) fanned the struggle between scientific and religious worldviews which is particularly intense on the field of bioethics. Religio-us approach does not give the epistemological and methodological con-tributions to bioethics, but rather refers to the moral limits of human in-tervention on itself and the surrounding nature. From its very beginnings, from Jahr’s bioethical imperative to the Declaration toward a global et-hic (adopted by the Parliament of the World Religions in Chicago in 1993), a respect of life as life, in all its forms and stages, is moral con-stant of religious perspective in bioethics, thus it becomes and its consti-tuent.

Key words: Potter and Jahr, American and European, global and integrative, secularized and theological, transhumanist, bioconzervative and critical bioethics, global ethic.


69

Originalni naučni rad 351.74/.78:502/504 doi:10.5937/zrpfns48-7470

Dr Ljubomir Stajić, redovni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

BEZBEDNOSNA KULTURA KAO FAKTOR ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE1

Sažetak: U radu je analiziran uticaj bezbednosne kulture na razume-vanje i izvesnost očuvanja životne sredine. Prikaz životne sredine i posebno šeme i metoda njenog ugrožavanja odvijao se u kontekstu bezbednosne kul-ture kao faktora očuvanja i potrebe ljudi da obezbede svoju bezbednost, što se javlja kao njihov vitalni interes. Na ovaj način bezbednosna kultura je prikazana kroz ulogu ličnosti, društva i međunarodne zajednice. Analizira-jući koncept bezbednosne kulture i njenu relaciju u odnosu na zaštitu lične i nacionalne bezbednosti u oblasti životne sredine ukazano je na promene u životnoj sredini u savremenom dobu. Životna sredina se zbog nedostatka bezbednosne kulture zanemaruje ili ostavlja poslednja za rešavanje, a sve u trci za ekonomskim profitom kada se zanemaruju kulturni, socijalni, zdrav-stveni i drugi profiti.

U radu se obrazlaže bezbednosna kultura i kao faktor razvoja nacio-nalne bezbednosti na način da se nacionalna bezbednost odslikava kroz bezbednosnu kulturu. Bezbednosna kultura je sagledana u svetlu regio-nalnih i globalnih procesa degradacije životne sredine kao i kroz moguć-nost da se bezbednosna kultura teorijski i praktično razvija u odnosu na navedene procese.

Ključne reči: bezbednosna kultura, ekologija, životna sredina, bez-bednost, zaštita.

UVOD

Planeta Zemlja kao životni prostor ljudskog roda i svih živih bića,

svoj ekosistem je stvarala i prilagođavala hiljadama godina. Sav biljni i životinjski svet prilagođen je svojim fiziološkim i morfološkim osobi-––––––––––

1 Ovaj rad je nastao kao rezultat rada na projektu „Biomedicina, zaštita životne sredine i pravo“ broj 179079, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Dr Ljubomir Stajić, Bezbednosna kultura kao faktor zaštite ... (str. 69–84)

70

nama uslovima prirode u koju je inkorporiran. Iz navedenog je jasno da svaka destrukcija prirodne sredine živog sveta može i mora imati po-sledice po život, zdravlje, ali i način života čoveka. Prilagođavanje čo-veka i stalna težnja za razumevanjem pojava i odnosa u životnoj sredi-ni najčešće su rezultat želje za podmirenjem životnih i radnih potreba. Neplanski i nekontrolisan uticaj na životnu sredinu ugrožavaju prirod-ne procese, kvalitet života i opstanak pojedinih vrsta.

Posebno pitanje je narastanje broja, vrsta i intenziteta ekoloških deli-kata u smislu kažnjivih aktivnosti koje čovek, ali sve češće i razne kom-panije čine radi ostvarivanja nezaslužene ekonomske koristi. Ozbiljnost problema, koji ima eksponencijalni rast, zahteva mnogo veći rad i uticaj nacionalnih, ali i međunarodnih političkih faktora na širem prostoru, pri čemu pojmovi kao što su ekološka bezbednost i zaštita životne sredine postaju središnji termin svih političkih govora ali i stavova stručnjaka za bezbednost. Ovakav pristup je i očekivan s obzirom na obavezu države da svojim građanima obezbedi bezbednost, a time i ekološku bezbednost kao deo integralne bezbednosti.

Svako ugrožavanje životne sredine koje naizgled ima lokalni karak-ter, zapravo ima šire posledice po principu domino efekta. Imajući nave-deno u vidu može se razumeti ozbiljnost i složenost problema i posledica koje mogu nastati. Kao posledice, navode se smanjenje kvantiteta i kvali-teta prirodnih resursa, izvora energenata, hrane vode i drugog.

1. TRENDOVI KONCEPATA BEZBEDNOSTI I ŽIVOTNE SREDINE

Ono što bezbednosnu kulturu razlikuje od drugih faktora zaštite ži-

votne sredine jesu širina obuhvaćenosti subjekata koji učestvuju u zašti-ti životne sredine i finansijski efekti koji iniciraju njen razvoj. Ovo zbog toga što pokretačka snaga bezbednosne kulture nije vođena finansijama već svešću i potrebom za opstankom sadašnjih i budućih generacija. Bezbednosna kultura je element svih istraživačkih postupaka, ali i dnev-nih ponašanja koji treba da omoguće radnje i aktivnosti u pogledu razja-šnjenja problema u pogledu izvora, vremena i obima događaja kojima se ugrožava životna sredina. Za taj proces podjednako treba da budu zainteresovani, osim države i građani kao fizička lica, ali i sva pravna lica. U ovom slučaju fizička i pravna lica se javljaju u mogućoj dvostru-koj ulozi. Prva, kao žrtve ugrožavanja životne sredine i druga kao su-bjekti tog ugrožavanja.


71

Savremeno shvatanje bezbednosti je u procesu redefinisanja već čitavih tridesetak godina. Još je početkom 1980-ih godina Ričard Alman (Richard Ullman) predložio da se i ekološki faktori integrišu u koncept bezbednosti. Time se pridružio čitavom pokretu stručnjaka koji su pred-lagali napuštanje ranijeg (starog) koncepta bezbednosti tumačenog po principima državnog (nacionalnog, vojnog i geopolitičkog) pristupa. Danas, zastupnici zaštite životne sredine zahtevaju da koncept bezbed-nosti obuhvati i ekološke pretnje kao oblik ugrožavanja svih živih bića čije se posledice mogu očekivati već u neposrednoj budućnosti. Time se težište nacionalne bezbednosti pomera sa države kao glavnog subjekta na bezbednost živih bića (ljudi pre svega) u čijem središtu je životna sredina kao osnov, središte i medijum opstanka i kvalitetnog života i blagostanja ljudi.

Da ne bi bilo zabune, bezbednost životne sredine ima i drugu stranu medalje. Dok smo u prethodnom slučaju govorili o zaštiti životne sredine usled nenamernih aktivnosti nastalih kao plod trke za profitom, moramo reći da postoji i drugi referentni predmet bezbednosti životne sredine. Reč je o konfliktima koji se vode ili će se voditi radi prirodnih resursa. U tom slučaju zabrinutost za ekološku zagađenost i postepenu degradaciju prera-sta u paniku od ekoloških ratova. Istaraživanja INER-a (program UN-a za životnu sredinu) i SIPRI-ja (Stokholmski međunarodni institut za mirov-na istraživanja) o ekološkom uticaju na mogućnost izbijanja ratova upra-vo govore o tome.

„Od 1990-ih godina proširivanje koncepta bezbednosti napredovalo je i korišćeni su koncepti 'bezbednost životne sredine' (UNEP, OSCE, OECD, UNU, EU), 'bezbednost hrane' (FAO), 'zdravstvena bezbednost' (WHO), 'energetska bezbednost' (Svetska banka, IEA), 'bezbednost pri-hoda' (OECD). Milenijumski izveštaj Generalnog sekretara UN (Annan, 2000) pominje nekoliko međunarodnih organizacija koje su označile veze između poremećaja životne sredine i konflikata. Svetski samit održivog razvoja (The World Summit on Sustainable Development), održan u Jo-hanesburgu 2002. godine, u svojoj političkoj deklaraciji i planu imple-mentacije upućivao je na 'bezbednost hrane', ali nisu uključene 'bezbed-nost životne sredine' ili 'ljudska bezbednost'. Kofi Anan (Kofi Annan) ukazuje na potencijalne pretnje izazvane problemima u životnoj sredini i predlaže da sistem UN treba da 'gradi dodatne kapacitete kako bi se anali-zirale i obradile potencijalne pretnje konflikata koji potiču od međunarod-nih neravnomernosti prirodnih resursa' (Annan, 2003).“2

–––––––––– 2 Dejana Dimitrijević, Trendovi ekološke bezbednosti u 21 veku, Fakultet bezbedno-

sti Univerziteta u Beogradu, Beograd 2010, 14.


72

„U tom pogledu, UNEP je bio aktivan na tri polja: a) Ogranak za upravljanje nesrećama (Disaster Management Branch - DEPI); b) UNEP-ov akcioni ozonski program (Ozone action Program - DTIE); i v) UNEP-ova jedinica za postkonfliktne procene (Post Conflict Asses-sment Unit) (Haavisto, 2003). U januaru 2004. godine UNEP je identifi-kovao 'potrebu za naučnom procenom veze između životne sredine i konflikta u smislu promovisanja prevencije konflikta i gradnje mira'. UNEP-ovo odeljenje za rano upozorenje i procenu (Division of Early Warning and Assessment - DEWA) lansiralo je inicijativu 'Životna sre-dina i prevencija konflikta' u cilju podsticanja 'međunarodnog napora u promovisanju prevencije konflikta, mira i saradnje kroz aktivnosti, pro-cedure i akcije' u vezi sa zaštitom životne sredine, oporavkom i resursi-ma (UNEP, 2004).

Evropska unija (EU) radi na dvema strategijama 'bezbednosti život-ne sredine': a) integrisanju ciljeva životne sredine u sve sektorske proce-dure (Cardiff process), uključujući i one vezane za razvoj, inostrane i bez-bednosne procedure; i b) naglašavanju prevencije i menadžmenta konflik-ta u svojim aktivnostima u međunarodnim organizacijama (UN, OSCE) i za specifične regione.

Marta 2002. godine u Barseloni, na zasedanju Saveta Evrope (Euro-pean Council), usvojena je strategija održivog razvoja koja podvlači zna-čaj integracije zabrinutosti na polju životne sredine u sektorsku procedu-ru. Savet Evrope je u Solunu 2003. godine odobrio tzv. 'zelenu strategiju' za članice EU.

Prema tome, sada postoji potreba da se uđe u četvrtu fazu istraživa-nja o povezanosti životne sredine i bezbednosti, koja se gradi na raspolo-živoj evidenciji, uz pokušaj da se prevaziđu nedostaci. Krajnji cilj četvrte faze istraživanja o ljudskoj i bezbednosti životne sredine i mira (human and environmental security and peace - HESP) jeste navođenje tvoraca politike na anticipatorsko učenje prihvatanjem novih paradigmi koje vode proaktivnim ekološkim inicijativama i ponašanjima. Oni moraju prepo-znati i označiti korenske uzroke fatalnih ishoda stresa životne sredine pre nego što oni dovedu do ozbiljnih kriza, koje mogu, u ekstremnim slučaje-vima, eskalirati u nasilne konflikte. Specifične strategije koje bi bile po-krenute, moraju se razlikovati od slučaja do slučaja i moraju uključivati specifični kontekst, istoriju, kao i sklonost ka konfliktu (Brauch, 2003; 2005).“3

–––––––––– 3 Ibid., 14-16.


73

2. O BEZBEDNOSNOJ KULTURI Razmatranja o kulturi polaze od činjenice da ljudsko društvo za

osnovu ima biološki status koji je čovek hiljadama godina usklađivao sa drugim živim i neživim biološkim sistemima. Da bi preživeo čovek je morao prvo da se biološki prilagodi prirodi, a tek potom, sekundar-no, da postane „kulturno biće“. Međutim, i ta „nova kultura življenja“ koja je često i nasuprot prirode mora sebe stalno reprodukovati, održa-vati i produžavati (opstanak, rast, razvoj). U temelju te nove kulture življenja nalazi se sve veće i veće zadovoljenje potreba koje često pre-vazilaze i biološke potrebe, a koje su takvog intenziteta da izazivaju destrukciju bioloških sistema koji okružuju čoveka. Dakle kultura je uvek povezana sa nekom korisnošću za čoveka, bilo da mu olakša ži-vot, bilo da se on zabavi, bilo da stekne i ono što mu objektivno nije ni potrebno za život.

Ne treba zanemariti još jedan aspekt kulture čoveka kao duhovnog bića, a to je tradicija. Kulturna tradicija se prenosi sa čoveka na čoveka i sa pokoljenja na pokoljenja uz pomoć vaspitanja. Prema tome, „kultura je integralna celina koja se sastoji od oruđa i potrošnih dobara, konstitucio-nalnih statuta raznih društvenih grupa, od ljudskih ideja i veština, verova-nja i običaja“.4

Dakle „kultura je ta koja treba da omogući čoveku da ovlada prirod-nom sredinom, stavi je u službu svojih potreba i tako osigura opstanak, reprodukciju i produženje svoje biološke vrste“.5

Iz navedenog proističe da kultura nije samo domen svesti i duha, već ona oblikuje i usmerava svakodnevni život i rad ljudi, ispoljava se u njihovim osećanjima, navikama i verovanjima bilo da su ona lična ili grupna.

Ako prihvatimo ovo, inače uopšteno shvatanje kulture, postavlja se pitanje u kakvoj su vezi kultura i ugrožavanje životne sredine. U tom smislu pojavljuju se i novi pojmovi, ekološka kultura i bezbedno-sna kultura kao još širi pojam od ekološke kulture. Ekološka kultura podrazumeva proučavanje prilagođenosti opšte kulture odnosima i pro-cesima u prirodnoj sredini. Neki antropolozi, kada govore o vezi kultu-re i prirode smatraju da je svaka kultura jedinstvena i složena za sebe, a

–––––––––– 4 Bronislav Malinkovski, Naučna teorija kulture, Vuk Karadžić, Beograd 1970.

Nav. prema Svetlana Stanarević, Koncept bezbednosne kulture i pretpostavke njegovog razvoja, doktorska disertacija, Fakultet bezbednosti Univerziteta u Beogradu, Beograd 2012, 61.

5Ibid., 62.


74

da su zakoni evolucionarnih promena tako složeni da se teško i otkriva-ju njihove zakonitosti. Iz navedenog proističe da različite prirodne sre-dine izazvivaju i različite procese i oblike prilagođavanja ljudi i dru-štva pa bi različite kulture u sličnim prirodnim sredinama trebalo da is-poljavaju slične vrednosti i karakteristike. A da li je tako?

Takođe, postavlja se pitanje: Da li kultura kao društveni faktor daje prednost ideologiji nad ekologijom? Ako se analiziraju današnji procesi u savremenom svetu, veću zastupljenost imaju procesi kojima se želi upra-vljati svetom, nego procesi kako ostati u zajednici sa prirodom. Šta više, ekologija postaje sredstvo ideologije kako upravljati svetom. Međutim, približava se tačka kada će se i kultura i ideologija kao njen deo morati prilagoditi procesima održavanja života jer ne postoji ideologija koja za-govara uništenje same sebe i onoga ko je promoviše. Jednostavno, bez-bednost je jedna, jedina i nedeljiva i vrhovni princip pred kojom sve dru-ge vrednosti padaju u vodu. U tom smislu leži i značaj bezbednosne kul-ture kao dela opšte kulture u zaštiti životne sredine kao medijuma bez ko-ga čovečanstvu nema opstanka.

„Bezbednosna kultura se odnosi na način na koji se razvijaju od-ređene ideje o bezbednosnom poretku i strukturi kao i o onome što smo uočili kao opasnost po naše živote ili pretnju za naše vrednosti, a ujedno je i naša odbrana od njih. Bezbednosna kultura učestvuje u ob-likovanju onoga što je dragoceno za nas. Reguliše naše moralne, eko-nomske i političke prioritete. Ona takođe postavlja ograničenja i mo-gućnosti za deklarisanje šta je važno, vredno ili nije vredno, šta zaslu-žuje zaštitu, a šta ne.“6

„Bezbednosna kultura je skup usvojenih stavova, znanja, veština i pravila iz oblasti bezbednosti, ispoljenih kao ponašanje i proces, o potre-bi, načinima i sredstvima zaštite ličnih, društvenih i međunarodnih vred-nosti od svih izvora, oblika i nosilaca ugrožavanja, bez obzira na mesto i vreme njihovog ispoljavanja.“7

Dakle, bezbednosna kultura se može ispoljiti na ličnom, socijetal-nom, nacionalnom i globalnom planu. Ovo je važno shvatiti jer je danas, lična bezbednost podjednako važna kao i nacionalna i globalna. U tom smislu i pritisak pojedinaca na vlade raste u skladu sa razvojem lične bez-bednosne kulture u čijem središtu je i zaštita životne sredine.

–––––––––– 6 S. Stanarević, 254. 7 Ljubomir Stajić, Osnovi sistema bezbednosti – sa osnovama istraživanja bezbed-

nosnih pojava, Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad 2013, 59.


75

3. POJAM EKOLOŠKE BEZBEDNOSTI I ŽIVOTNE SREDINE

Ekologija se najčešće shvata kao nauka koja proučava živi i neživi svet prirode, u nekom najširem smislu, kao i odnosa, procesa i međusob-nih uticaja tog sveta u datim uslovima.

Današnji pristup definisanju ekološke bezbednosti uključuje i prepo-znavanje negativnih uticaja u smislu delovanja čoveka kao subjekta na njegovo prirodno okruženje kao objekat. Potrebe čoveka za stanovanjem, proizvodnjom sve većeg broja dobara, zabavom i profitom uslovile su in-tervencije ljudi u prirodi u smislu krčenja šuma, urbanizacije, uticaja na vodene tokove, eksploataciju rudnih bogatstava, veštački uticaj na klimu, kriminal u sferi ekologije, primena geofizičkog oružja i slično. Navedeno ima za posledicu ozbiljne poremećaje u odvijanju ustaljenih prirodnih procesa sa, nekada, ekstremnim i katastrofalnim posledicama po čoveka, njegov način života i njegovu imovinu.

„Ekološka slika zemlje se nepovratno izmenila i iz tog razloga se, u najvećoj meri, koristi termin 'životna sredina' koji podrazumeva jedin-stvenu i nerazdvojnu celovitost vrednosti koje je stvorio čovek i bogat-stva koje pruža priroda. Životna sredina se praktično opisuje kao fizički i biološki sistem u kojem čovek opstaje i koji određuje kvalitet njegovog života, zajedno sa političkim, ekonomskim i socijalnim sistemom.“8

Pojmovi ekološka bezbednost i bezbednost (zaštita) životne sredine su smatrani dugi niz godina sinonimima. Danas preovlađuje stav da je u cilju daljeg razvoja teorije i prakse ljudskog življenja u zdravoj i održivoj prirodnoj sredini treba postići konsenzus po pitanju oba, ipak različita pojma.

Oba pojma su se koristila u različitim školama i u različitim poj-movnim okvirima. Tako na primer Enciklopedija Britanika9 definiše ži-votnu sredinu kao „skup fizičkih, hemijskih i bioloških faktora koji de-luju na organizam ili ekološku zajednicu i bitno određuju njegov oblik i opstanak.“

„Ekologija se odnosi na proučavanje odnosa između organizama i njihove životne sredine.“10

Sledeći pojmovi koje treba razumeti u raspravi o zaštiti životne sre-dine i ulozi bezbednosne kulture u tome su pojmovi bezbednost životne ––––––––––

8 Milica Bošković, Izazovi industrijskog društva: Nove tehnologije i ekološka bez-bednost, Fakultet bezbednosti Univerziteta u Beogradu, Beograd 2010, 25.

9 Enciklopedija Britanika, 1998, IV, 512 10 Ibid., 354.


76

sredine i ekološka bezbednost. Kao i u prethodnom slučaju i ovi pojmovi se često zamenjuju.

Katrina Rodžers (Katrina S. Rogers) pod pojmom bezbednost život-ne sredine „koristi da opiše pretnju političkoj stabilnosti usled ekoloških problema kao što su degradacija vode, deforestacija, povećanje oskudice resursa koji u različitom stepenu doprinose povećanoj nestabilnosti u od-ređenim oblastima“.11

Svetska federacija udruženja UN (WFUNA) definiše bezbednost životne sredine kao „sposobnost životne sredine da obezbedi podršku životu, a koja se sastoji od tri segmenta: a) prevencija ili oporavak od štete koja je pričinjena životnoj sredini tokom vojnih dejstava; b) pre-vencija ili odgovora na konflikte koji se vode zbog životne sredine; v) zaštita životne sredine zbog njenih nerazdvojnih moralnih vredno-sti“.12

„Lotar Brok je 1991. godine definisao bezbednost životne sredine kao normativnu vezu osmišljenu da se nosi sa negativnom vezom izme-đu životne sredine i ljudskih aktivnosti. To uključuje izbegavanje vo-đenja ratova koji su motivisani životnom sredinom, ratova u vezi sa re-sursima, kao i degradaciju životne sredine, koju on definiše kao oblik rata. Brok je ukazao na nekoliko veza između mira i životne sredine: a) osiromašenje životne sredine vodi dalekosežnom društvenom konfliktu i ratu; b) modifikacija životne sredine kao instrument u međudruštve-nim odnosima; v) ekološko osiromašenje kao specifičan uzrok nasilja; g) pouzdanje i poverenje na kojima se gradi ekološka saradnja; d) kori-šćenje vojnih sredstava radi sprovođenja ekoloških standarda; i đ) zdra-va životna sredina kao integralni deo sveobuhvatne bezbednosti.“13

U sličnom smislu ekološku bezbednost definiše i Milica Bošković. „Ekološka bezbednost se može posmatrati ne samo kao održivo korišće-nje i zaštita prirode, već i uže stručno gledano, kao minimizacija rizika i verovatnoća da se iskuse negativne posledice ekoloških promena. Ekolo-ška nebezbednost je stanje u kojem ekološki poremećaj u velikoj meri vo-di prema konfliktu.“14

U tom smislu šema ugrožavanja bezbednosti životne sredine može izgledati ovako (šema 1):

–––––––––– 11 Nav. prema D. Dimitrijević, 17. 12 Ibid. 13 D. Dimitrijević, 18. 14 M. Bošković, 27.


77

Trka za profitom

Urbanizacija Povećana potre-

ba za resursima

Kulturološke i

ekonomske razlike

Povećan broj stanovnika

Degradacija vode, vazduha i zemljišta

Politički interesi

Opasne (zastare-le) tehnologije

Destruktivna delatnost protiv živog i neživog sveta (nestanak biljnih

i životinjskih vrsta)

Neusklađe-

nost društve-nih ciljeva i

sredstava

Ekološki krimi-nal

Suprotnost interesa

PO

LIT

IČK

A K

RIZ

A

KO

NF

LIK

T

Vojna dejstva i veštački uticaji na klimu

Socijalni, nacionalni i međunarodni efekti

EK

OL

OŠ

KA

KR

IZA

Povećana potreba za hranom i pitkom vodom

Druge destruk-tivne intervenci-je ljudi na životnu sredinu

Šema 1. Šema ugrožavanja bezbednosti životne sredine

Kao što se iz šeme vidi brojni su i složeni procesi koji ugrožavaju

životnu sredinu. Još su brojnije i složenije mere i aktivnosti širih društve-nih grupa i organizacija, država i međunarodne zajednice na ostvarivanju zaštite životne sredine.* Mere i aktivnosti se mogu svrstati u dve grupe. Prvu grupu sačinjavaju proaktivne mere (aktivna prevencija), a drugu reaktivne (naknadne) mere i aktivnosti. U jednom i drugom slučaju su-bjekti (nosioci) tih mera i aktivnosti su isti, od građana preko države do međunarodne zajednice.

Bezbednosna kultura u zaštiti životne sredine, o kojoj je ovde reč, spada u prvu grupu proaktivnih mera kao faktor koji doprinosi usvajanju stavova, znanja, pravila u analizi opasnosti kao i metoda zaštite životne sredine ispoljenih kao proces i ponašanje.

Time bezbednosna kultura utiče na promenu agende nacionalne i međunarodne bezbednosti koja je razvijena u XX veku, u čijem središtu su nacionalni i međunarodi interesi, politike i ponašanja. Navedenom tre-ba dodati i to da bezbednosna kultura utiče na mišljenje i delovanje u ––––––––––

* Vid. Ljubomir Stajić, „Osnovi teorije upravljanja ekološkim krizama“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 1/2013, 127–130.


78

oblasti bezbednosti određene države na način da se uvažavaju pojedini obrasci (stavovi i interesi građana).

Naravno, država i dalje ostaje ta koja utiče i oblikuje politiku u oblasti bezbednosti, naročito u oblasti identifikovanja pretnji kao i davanja odgo-vora na mere i aktivnosti koje će se preduzeti za eliminisanje istih. Jednom rečju: država definiše praksu na osnovu te (bezbednosne) politike u smislu izrade zakona, kadrovskih i organizacionih resursa, utvrđivanje nadzora, obezbeđenja finansijskih sredstava i slobodnog cirkulisanja informacija od značaja za ekološku bezbednost građana.

Kada se izađe iz okvira nacionalne bezbednosti kulturni kontekst bezbednosti uslovljava određene aktivnosti koje se ispoljavaju u vidu ponašanja, načina donošenja odluka, pregovaranja i nametanja intere-snih stavova drugim važnim akterima (osim države) koji postoje ispod nivoa države, ali i na međunarodnoj sceni. Cilj tih aktivnosti je una-pređenje kapaciteta svih aktera u obezbeđivanju zdrave i održive ži-votne sredine. Neki autori smatraju da je teško postići maksimalan efekat tih aktivnosti odjednom na globalnom planu u istom obimu i in-tenzitetu, pa predlaže da se do cilja dođe putem „zamišljenih zajedni-ca“ – regija koje ispunjavaju uslove za ostvarenje datog cilja u vidu maksimalnih standarda zaštite životne sredine, a da tek sa spajanjem regiona sa ispunjenim standardima dođe do globalnog uspeha. U tom smislu promovišu i regionalnu bezbednosnu kulturu u oblasti zaštite životne sredine koja bi podrazumevala regionalnu odgovornost, regio-nalni politički identitet, dobro upravljanje procesima zaštite životne sredine, održive političke strukture, zajedničke društvene organizacije i zajedničke pritiske.

Da bi se ova ideja ostvarila moraju se ispuniti tri uslova: 1. Priroda ugrožavajućih pojava životne sredine mora biti u najve-

ćoj meri locirana u datom regionu; 2. Usvajanje fleksibilnih i raznovrsnih tumačenja toga šta predsta-

vlja pretnju; 3. Da regionalni angažmani ne budu ograničeni ranije definisanim

političkim organizacijama i njihovim interesima i paktovima u koje su članice regiona ranije inkorporirane.

Tako je moguće da bezbednosna kultura nekog Afričkog regiona bu-de u početku i u osnovi različita od bezbednosne kulture regiona u Evropi ili Aziji u pogledu zaštite životne sredine. Predloženi model ima više iz-gleda za uspeh nego skolastičke rasprave na globalnom nivou koje traju već 30 godina sa ambicijom da se stvori jedinstven globalni sistem zaštite životne sredine koji će putem međunarodnih pravnih normi biti nametnut mnogim zemljama i zbog čega ga one neće ni poštovati.


79

4. BEZBEDNOSNA KULTURA U OBLASTI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

Ranije smo videli da svet i priroda čine složenu celinu različitih ob-

lika postojanja. Jasno je da je deo te celine i čovek. Čoveku se pridaje po-seban značaj i odgovornost u očuvanju sveta i prirode.

Da bi se životna sredina zaštitila potrebna je i odgovarajuća akcija društva, države, njenih institucija prema ekološkoj problematici. Pažnja društva bazirana na širem kulturnom ambijentu i kulturnim tradicijama u bitnome određuje i odnos pojedinca, njegov lični životni stav ili raz-mišljanje o problemima koji se javljaju u ovoj oblasti. U zaštiti životne sredine čovek se javlja u dve uloge. Kao pojedinac sa svojom bezbedno-snom kulturom i kao član društva sa zajedničkom bezbednosnom kultu-rom.

Čovekov uticaj na prirodu danas, nažalost, možemo da posmatramo uglavnom u negativnom kontekstu. Da bi opstao i razvijao se čovek je primoran da značajno menja prirodu i prirodne ekosisteme. U pokušaju da ih izmeni, kultiviše i urbanizuje, on ih zapravo delimično ili u potpu-nosti degradira.15

Kada je u pitanju biološka raznovrsnost i čovekov negativan uticaj na životnu sredinu, prepoznaju se sledeće aktivnosti:

− uprošćavanje ili ujednačavanje ekosistema (preoravanje livadskih i stepskih ekosistema, krčenje šuma, isušivanje močvara – na taj način prirodni ekosistemi nestaju u funkciji izgradnje velikih saobraćajnica ili urbanih centara);

− isključivanje iz prirodnih ekosistema nekih predatorskih vrsta (lov na krupnu divljač koja uključuje značajne predatorske vrste – vuka, lava, tigra, medveda i sl.);

− preterana eksploatacija potencijalno obnovljivih bioloških resursa (prekomernim napasanjem stada livadskim biljkama nastaju polupustinje i pustinje, preveliki ulov ribe, prelov ekonomski značajnih vrsta kao što su slonovi, nosorozi, tigrovi i sl.) i

− uticaj na normalne biohemijske cikluse kruženja materije i proto-ka energije na Zemlji (povećana emisija S02 i drugih gasova koji izaziva-ju efekat staklene bašte, što znatno utiče na globalne klimatske promene kroz smanjenje izračivanja toplotne energije sa Zemlje).16

–––––––––– 15 Ljubomir Stajić, Saša Mijalković, Svetlana Stanarević, Bezbednosna kultura,

Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad 2013, 139. 16 Ibid., 139 i 140.


80

Razvoj nauke i tehnologije uslovio je stvaranje takvih mogućnosti da čovek stvara i menja životni prostor na bilo kom delu planete Zemlje. Pored već pomenutih negativnih uticaja čoveka na prirodu, treba pomenuti još ne-ke. Naime, da bi zadovoljio energetske potrebe rastuće populacije čovek mora sve više da proizvodi, a u toku tog procesa dolazi do ispuštanja mno-gih štetnih materija. Bezbroj nalazišta ruda je osiromašeno, tako da je sada za proizvodnju iste količine metala potrebno mnogo više energije, a samim tim više je i zagađujućih produkata pri sagorevanju te energije.

U drugoj polovini XX veka dolazi i do naglog razvoja svih vrsta sa-obraćaja, što za posledicu ima takođe veće zagađenje. Kao posebno zaga-đene oblasti mogu se navesti veliki gradovi i industrijske zone ili regioni. U tim oblastima zagađenje vazduha je najizraženije, a kao dominantan sa-stojak vazduha javlja se smog, koji višestruko štetno deluje na sve žive organizme, pa i na čoveka. Kod ljudi se javljaju mnoge bolesti uzrokova-ne zagađenjem (kao što su kancerogene i bolesti respiratornih organa).

Ha globalnom nivou, kao najekstremnije posledice čovekovog nega-tivnog uticaja na prirodu navode se: uništavanje ozonskog omotača Ze-mlje, stvaranje kiselih kiša i efekat staklene bašte.

Iako je zaštita životne sredine prevashodno unutrašnji problem sva-ke države i naroda, poslednjih decenija to je postalo i svetski problem. Razlog tome je što radijacija, biološka ili hemijska kontaminacija, zaga-đen vazduh, reke i mora, istrošen ozonski omotač i slično prevazilaze gra-nice država. Ugrožavanje životne sredine možemo posmatrati još na dva načina:

− radiološko-hemijskim i biološkim (RHB) agensima i − geofizičkim oružjem. Kontaminacija životne sredine RHB agensima najčešće je posledica

zastarelih tehnologija i neizgrađenog sistema zaštite i sprečavanja nekon-trolisanog oslobađanja, izlivanja i rasturanja sirovina, polufabrikata i nus-produkata. Najčešće se dešava kao posledica tehničkih akcidenata, čime se ugrožavaju psihofizičko zdravlje i život ljudi, živi i neživi svet prirode i svi konstitutivni elementi životne sredine.

Često RHB kontaminacija životne sredine može biti posledica ne-mara, ljudskog nehata, namere određenih pojedinaca ili grupe u vidu sa-botaže, diverzije, terorističke akcije ili ratnih dejstava. Pri tom dolazi do oštećenja ili uništenja objekata ili sredstava u kojima se proizvode ili skladište RHB agensi. Opasnost naročito postoji prilikom njihovog tran-sporta, pa je zbog toga posebno značajna fizička zaštita nuklearnog ma-terijala u toku te aktivnosti. To pitanje regulisano je i međunarodnim pravom.17

–––––––––– 17 1985. godine doneta je Konvencija o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala, Među-

narodni ugovor broj 9/1985.


81

Pored ugrožavanja životne sredine RHB agensima, to je moguće ura-diti i dejstvom geofizičkog oružja. Ovo oružje je namenjeno promeni život-ne sredine, pre svega u ratne svrhe*, a kao posledica javlja se poremećaj ži-votne sredine, pri čemu se uništava priroda i veći broj ljudi na širem pod-ručju. Iako je prvobitna namena geofizičkog oružja bila stvaranje moguć-nosti za promenu prirodnih uslova s ciljem povećanja prinosa u poljopri-vredi ili radi tačnijih vremenskih prognoza u meteorologiji i slično, vreme-nom je dobilo sasvim drukčiju primenu. Promenom vremena i klime mogu se izazvati suše, poplave, zemljotresi, snežne lavine, uragani, oluje i slično. Po snazi i efektima svog dejstva, geofizičko oružje znatno prevazilazi sve dosadašnje vrste oružja, pa i nuklearno.

Navedeni, ali i mnogi drugi primeri negativnog delovanja čoveka na prirodu istovremeno su i oblasti u kojima je neophodno imati izgrađen vi-sok stepen bezbednosne kulture, pri čemu ona uključuje i razvijenu eko-lošku svest i ekološku kulturu.

Razvijanje ekološke svesti i ekoloških pokreta kao dela bezbednosne kulture jedan je od ključnih uslova za rešavanje i prevladavanje ekoloških kriza, odnosno različitih oblika ugrožavanja životne sredine.

Bezbednosna kultura u zaštiti životne sredine podrazumeva: − stav o neophodnosti usklađivanja prirode, društvenih potreba i

potreba čoveka; − svest o tome da delovanje čoveka pored pozitivnog, može imati i

negativan uticaj na životnu sredinu a time i na bezbednost čoveka; − poznavanje prirodnih procesa živog i neživog sveta, poznavanje

negativnih efekata potencijalnih razarajućih dejstava i mogućnosti njiho-vog sprečavanja i suzbijanja;

− aktivan odnos vlada u zaštiti životne sredine kroz pravno reguli-sanje primene određenih visokorizičnih tehnologija ;

− predviđanje krivične odgovornosti za nestručan i nesavestan rad, kao i za ugrožavanje opšte bezbednosti vršenjem krivičnih dela u oblasti ekološkog kriminaliteta;

− sprečavanje kupovine ili instalacije tehnike koja loše utiče na lju-de i živu silu (zagađivači, tehnologije koje zrače);

− stvaranje uslova za rad toksikoloških laboratorija u skladu sa iz-rađenim mapama rizika;

− donošenje propisa o transportu i prenosu materija koje su opasne po život ljudi ili zagađuju životnu sredinu;

–––––––––– * Vid. Ljubomir Stajić, Dragan Vujić, „Uticaj geofizičkog oružja na ugrožavanje

životne sredine za potrebe rata“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 2/2012, 121–141.


82

− donošenje adekvatnih propisa o reciklaži otpadnog materijala; − organizacionu i funkcionalnu pripremu subjekata za otklanjanje

posledica akcidenata ili kontinuiranog ekološkog zagađenja; − stalnu obuku i stručno usavršavanje rukovodilaca i radnika na

tehnološkim sistemima u slučaju akcidenata; − kontrolisanje skladištenja otpada (posebno radioaktivnog i onog

koji se doprema iz drugih zemalja koje „čiste“ svoju teritoriju, a zagađuju tuđu);

− odgovarajuću komunikaciju sa službom osmatranja i obaveštava-nja;

− redovno obaveštavanje građana o stanju životne sredine i procesi-ma koji se odvijaju u svetu i slično.

ZAKLJUČAK

Oblast zaštite životne sredine obuhvata mnoge zdravstvene, životne i ekonomske funkcije, čitavim kompleksom svojih aktivnosti i radnji.

Globalno posmatrano, uočava se zakonitost razvoja i jačanja proiz-vodne moći i sposobnosti čoveka da u trci za bogatstvom povećava pro-duktivnost svog rada. Isto tako, uočava se uzlazna linija prosperiteta, emancipacije i humanizacije čoveka kao osnove društvenih zajednica i procesa kulturne i političke emancipacije. Međutim, taj osnovni, gene-ralni pravac prate i deformacije društvenih i prirodnih odnosa i procesa, ali i radnog i životnog okruženja. Ekološka neravnoteža dovodi do na-stanka ekonomskih, socijalnih, zdravstvenih, psiholoških, moralnih, po-litičkih i drugih konsekvenci. Novi prostori i nova problematika na putu razvitka savremene civilizacije pokazuju se kao mogućnost i izazov kombinovanog delovanja bezbednosne svesti, bezbednosne kulture i ekološke svesti svakog pojedinca, ali i svih ljudi na globalnom nivou.

Savremeno društvo biće opterećeno snažnim ekološkim krizama, a one će prethoditi opštim društvenim krizama, kao i određenim ekonom-skim, ali i političkim promenama.

Tako se definitivno postavlja pitanje hoće li se „desiti“ budućnost posle dosadašnjeg puta razvoja i obrazaca destruktivnog ponašanja čove-ka ili će se postaviti novi zahtevi za promenama.

Svojim načinom života čovek očigledno menja i znatno remeti rav-notežu životne sredine. Međutim, on mora postati svestan da je neraskidi-vi deo tog sistema, pa u skladu sa tom činjenicom mora usmeriti sve svo-je aktivnosti. Zbog toga se u čitavom svetu, pa i na prostoru naše zemlje,


83

tom problemu mora posvetiti više pažnje. Jedan od načina je adekvatna zakonska regulativa, pri čemu se naročito mora voditi računa da ekonom-ski interesi, pre svega korporacija i multinacionalnih kompanija ne smeju biti iznad interesa pojedinca, s jedne strane, i interesa globalnog društva ili celokupne ljudske populacije, s druge strane.

Potreba zaštite životne sredine, globalnost i ozbiljnost ekoloških problema i upravljanje ekološkim rizicima predstavljaju svojevrstan pod-sticaj drukčijeg promišljanja društvenog razvoja i s tim u vezi drukčijeg koncipiranja bezbednosne politike i kulture na putu formiranja i razvoja „održivog društva“.


84

Ljubomir Stajić, Ph.D., Full Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Security Culture as a Factor of Environmental Protection

Abstract: This paper analyzes the impact of security culture on un-derstanding and certainty of environmental protection. Showing the envi-ronment and in particular scheme and methods of endangering takes pla-ce in the context of security culture as a factor in conservation and needs of the people to ensure their safety, which occurs as a vital interest. In this way, security culture is shown through the role of person, society and the international community. Analyzing the concept of security culture and its relation with respect to the protection of personal and national se-curity in environmental pointed to changes in the environment in the mo-dern age. The environment is due to the lack of security culture neglects or leaves last for resolving, all because of the race for economic profit when neglecting the cultural, social, health and other profits.

This paper describes the security culture as a factor in the develop-ment of national security in a way that national security is reflecting through the security culture. Security culture is viewed in the light of re-gional and global processes of environmental degradation as well as the possibility that the security culture theoretically and practically develo-ped in relation to these processes.

Key words: security culture, ecology, environment, security, protec-tion.


85

Originalni naučni rad 347.23(44) doi:10.5937/zrpfns48-7571

Dr Dušan Nikolić, redovni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

APSOLUTNOST SVOJINE U FRANCUSKOM PRAVU1

Sažetak: Pojedine razvijene zapadnoevropske i, sa druge strane, tranzicione istočnoevropske zemlje, nalaze se na različitim idejnim i ideo-loškim pozicijama kada su u pitanju pojmovna obeležja prava svojine i shvatanja o njegovoj apsolutnosti. Na Istoku Evrope, koji je decenijama bio prepoznatljiv po prenaglašenom državnom intervencionizmu i dra-stičnom sužavanju privatne svojine, danas dominira neoliberalni koncept. Na Zapadu, koji se tradicionalno smatra oličenjem slobode i demokratije, država sve više zalazi u građanskopravne odnose i u značajnoj meri ograničava pravo svojine.

U pravnim sistemima gotovo svih evropskih zemalja postoje odredbe koje daju široka ovlašćenja vlasniku stvari i u isto vreme određuju da pravo svojine može da bude ograničeno. Međutim, razlika je u tome, što je u većini istočnoevropskih država propisano da se ograničenja mogu uvoditi samo zakonom, dok je u pojedinim zapadnoevropskim zemljama to moguće činiti i opštim aktima niže pravne snage koje donose organi iz-vršne vlasti. Takvo normativno rešenje postoji u Francuskom građan-skom zakoniku. Ono je omogućilo da se pravo svojine, koje je okvalifiko-vano kao najapsolutnije, u značajnoj meri ograniči posebnim zakonima i podzakonskim aktima. Neka ograničenja su uvedena i kroz praksu Kasa-cionog suda. O tome svedoče tzv. istorijske odluke na osnovu kojih su razvijene teorije o zloupotrebi prava (Théorie de l’abus de droit) i preko-mernom uznemiravanju susedstva (Théorie des troubles anormaux du voisinage). U pojedinim sudskim odlukama i pravnoj literaturi ističe se da pravo svojine nije apsolutno. Na sličnim idejnim pozicijama je i Sud pravde Evropske unije, koji oblikuje nadnacionalno pravo. ––––––––––

1 Rad je zasnovan na istraživanjima vršenim u okviru naučnoistraživačkog projekta Teorijski i praktični problemi stvaranja i primene prava (EU i Srbija), koji se finansira iz izvornih prihoda Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

Dr Dušan Nikolić, Apsolutnost svojine u francuskom pravu (str. 85–101)

86

Liberalni model koji je rasprostranjen na Istoku Evrope pruža gra-đanima viši stepen sigurnosti, jer se ograničenja mogu ustanovljavati sa-mo zakonom. Sa druge strane, intervencionistički (etatistički) pristup, koji je razvijen u Francuskoj i nekim drugim zemljama, omogućuje efikasniju zaštitu javnih interesa od strane organa izvršne vlasti, što može biti veo-ma značajno u periodu ekonomske krize i socijalne nestabilnosti. Izbor regulativnog modela, a time i pravca razvoja svojinskih odnosa, spada u domen pravne politike.

Ključne reči: svojina, apsolutnost, liberalizam, državni intervencio-nizam, francusko pravo

Uvod

U većini tranzicionih zemalja postoji izrazito liberalan model prava svojine. Zakonopisci su verovatno želeli da nacionalno pravo u što većoj meri usaglase sa tradicionalnim evropskim vrednostima i standardima. Mnogi su uzore nalazili u građanskim zakonicima iz XIX veka, a neki čak i u pravno-političkim dokumentima pisanim u drugoj polovini XVIII veka. Pri tom je zanemarena činjenica da je pravo u zapadnoj Evropi u međuvremenu evoluiralo i da su se okolnosti u značajnoj meri promenile. Definicije prava svojine koje se mogu naći u zakonima većine tranzicio-nih zemalja nomotehnički, a u izvesnoj meri i suštinski, podsećaju na epohu liberalnog kapitalizma sa početka XIX veka. One su karakteristič-ne po tome što: 1. ovlašćuju vlasnika da sa svojom stvari čini šta želi i, 2. određuju da se pravo svojine može ograničiti samo zakonom2. Uz to, u ––––––––––

2 “Pravo svojine je pravo imati stvar u posedu, upotrebljavati je i uživati na najopse-žniji način, te njome raspolagati. Ograničenja upotrebe, uživanja i raspolaganja se mogu ustanoviti samo zakonom.“ (Čl. 37, st. 1 Stvarnopravnog zakonika Slovenije, Uradni list Republike Slovenije, 87/2002). „Pravo vlasništva je stvarno pravo na određenoj stvari ko-je ovlašćuje svoga nositelja da s tom stvari i koristima od nje čini što ga je volja te da sva-koga drugoga isključi, ako to nije protivno tuđim pravima ni zakonskim ograničenjima.“ (Čl. 30, st. 1 Zakona o vlasništvu i drugim stvarnim pravima Republike Hrvatske, Narod-ne novine, 91/1996). „Vlasništvo je stvarno pravo, koje vlasniku daje ovlaštenje da slo-bodno i po svojoj volji stvar posjeduje, koristi i da s njome raspolaže, a svakoga od toga prava isključi u granicama određenim zakonom.“ (Čl. 17, st. 1 Zakona o stvarnim pravi-ma Federacije Bosne i Hercegovine, Službene novine BiH, 66/2013). „Svojina je stvarno pravo, koje vlasniku daje ovlašćenje da slobodno i po svojoj volji stvar drži, koristi i da njome raspolaže, a svakoga od toga prava isključi u granicama određenim zakonom.“ (Čl. 17, st. 1 Zakona o stvarnim pravima Republike Srpske, Službeni list Republike Srpske, 124/2008). „Svojina je najpotpunija vlast na stvari. “ „Vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom“. (Čl. 6, st. 1 i 2, Zakona o svojinsko-pravnim odnosima Crne Gore Službeni list Crne Gore, 19/2009).


87

pravnoj teoriji istočnoevropskih zemalja se i dalje govori o apsolutnosti prava svojine u izvornom, najširem smislu.

Sa druge strane, u nekim razvijenim zapadnoevropskim zemljama je u međuvremenu razvijen bitno drugačiji pogled na svojinske odnose. Zakonske definicije koje su formulisane još u XIX veku uglavnom nisu menjane. Međutim, pravo svojine je decenijama ograničavano restrik-tivnim propisima specijalnog karaktera, pa čak i podzakonskim aktima organa izvršne vlasti. Kroz sudsku praksu su takođe postepeno uvođeni novi pravni instituti kojima je ono u značajnoj meri ograničavano. Pro-mene su toliko velike i dalekosežne, da se u pravnoj literaturi i odluka-ma najviših sudova ističe da pravo svojine više nije apsolutno. Do evo-lucije prava je došlo pod uticajem različitih faktora. Na to su presudno uticala ekonomska kretanja, socijalne tenzije, usaglašavanje pravne po-litike sa razvojnim perspektivama društva i zahtevima međunarodne za-jednice, i sl. Međutim, u ovom kontekstu treba primetiti da je tako nešto bilo moguće lakše sprovesti jer su za to postojali odgovarajući norma-tivni okviri. Naime, zakonicima pojedinih zapadnoevropskih zemalja je određeno da se pravo svojine može ograničiti ne samo zakonom, već i podzakonskim aktima.

Pitanje apsolutnosti na prvi pogled deluje efemerno i čisto doktrinar-no. Međutim, ono zadire u samu suštinu prava svojine i u značajnoj meri određuje pravce u kojima će se razvijati svojinski odnosi među pripadni-cima određene društvene zajednice. To postaje očigledno kada se sagle-daju pravci razvoja prava u pojedinim delovima Evrope.

Razvijene i tranzicione zemlje su se našle na različitim idejnim i ideološkim pozicijama. Na Istoku Evrope, koji je decenijama bio prepo-znatljiv po prenaglašenom državnom intervencionizmu i drastičnom suža-vanju privatne svojine, danas dominira neoliberalni koncept. Na Zapadu, –––––––––– „Svojina stvara prava i obaveze i treba da služi za dobro sopstvenika i zajednice.“ „Pravo svojine i druga stvarna prava se ostvaruju na osnovu slobodne dispozicije uz nužna ogra-ničenja predviđena Ustavom i zakonom.“ (Čl. 3 i 5 Zakona za sopstvenost i drugi stvarni prava Makedonije, Služben vesnik na Republika Makedonija, 18/2001).

Izuzetak u Regionu predstavlja novi Građanski zakonik Mađarske (Polgári Törvénykönyv), koji sadrži drugačije normativno rešenje. Propisano je da „vlasniku na predmetu prava svojine pripada potpuna i isključiva pravna vlast, u granicama utvrđenim propisima [italikom naglasio D.N.] i pravima drugih [lica].“ (Čl. 5:13, st. 1, Magyar Közlöny 31/2013). Očigledno je da se glavni redaktor Nacrta tog zakonika, profesor Lajoš Vekaš (Vékás Lajos) opredelio za fleksibilniji pristup, koji omogućuje da se pravo svojine ograniči i podzakonskim aktima. Pri tom, treba imati u vidu i činjenicu da je Ustavom Mađarske određeno da „svako ima pravo na svojinu i nasleđivanje“ kao i da „svojina pod-razumeva društvenu odgovornost.“ (Čl. XIII, st. 1). Drugim rečima, ukazuje se na to da pravo svojine ima i određenu socijalnu funkciju.


88

koji se tradicionalno smatra oličenjem slobode i demokratije, država sve više zalazi u građanskopravne odnose i u značajnoj meri ograničava pra-vo svojine. Državni intervencionizam je na tom prostoru postao još nagla-šeniji od kako je počela velika ekonomska kriza.

Da li to znači da tranzicione zemlje nisu razvile pravni mehanizam koji omogućuje blagovremenu i efikasnu zaštitu javnih interesa? U kom pravcu bi trebalo reformisati pravo svojine, da li ga i dalje i u kom smislu treba smatrati apsolutnim? U potrazi za odgovorima na ta pitanja trebalo bi imati u vidu iskustava razvijenih zemalja. To posebno važi za francu-sko pravo u čijim okvirima je utemeljena i normativno uobličena ideja o apsolutnosti prava svojine. U kontekstu razmišljanja o reformi stvarnog prava u Srbiji i drugim zemljama regiona, bilo bi korisno znati zašto, u kojim okolnostima i na koji način su Francuzi menjali teorijska shvatanja, pravna pravila i sudsku praksu u toj oblasti.

Pre toga, svako, treba utvrditi šta se, zapravo, podrazumeva pod ap-solutnošću prava svojine.

1. Pojmovno određenje apsolutnosti prava svojine

Terminologija i pojmovna aparatura kojom se pravnici vekovima služe, nije u dovoljnoj meri razvijena i usaglašena. Ta manjkavost dolazi do izražaja i kada se otvori pitanje apsolutnosti prava svojine. Pravnici koji pripadaju različitim pravnim kulturama imaju različite poglede na tu problematiku. Čak i među onima koji su školovani u duhu iste pravne tra-dicije često nema pune saglasnosti o pojmovnim elementima i osnovnim obeležjima prava svojine.

U srpskoj literaturi se redovno polazi od konstatacije da je pravo svojine apsolutno. Zatim se navodi: 1. da ono deluje prema svima (erga omnes), odnosno protiv svih (contra omnes); 2. da mu uvek odgovara ne-gativna obaveza svih drugih lica; 3. da je nezastarivo; 4. da sledi stvar (pravo sledovanja; pravo sleđenja); 5. da ima prvenstvo u odnosu na rela-tivna prava (pravo prvenstva) i dr. Pri tom, često ostaje nejasno šta pravu svojine daje obeležje apsolutnosti? Da li ga takvim čine sve navedene ka-rakteristike istovremeno ili samo neke od njih. Da li je možda apsolutnost sama po sebi distinktivno obeležje (sui generis)?3 Pojedini srpski autori ––––––––––

3 Pravo svojine je u mnogim pravnim sistemima ostalo nerazvijeno ne samo na nor-mativnom, već i na teorijskom planu, mada obuhvata materiju koja je od izuzetnog znača-ja za svakodnevni život velikog broja građana. U uporednom pravu postoje brojne nedore-čenosti i dileme. O višedecenijskim problemima u vezi sa poimanjem prava svojine u angloameričkom pravu i o potrebi njegove (re)konceptualizacije Vid.: Kevin Gray, Susan Francis Gray, The Idea of Property in Land, u: Susan Bright and John K. Dewar (ur.), Land Law: Themes and Perspectives, Oxford University Press 1998, str. 15 i dr.


89

su bili eksplicitniji, tvrdeći da je pravo svojine apsolutno u dva različita smisla. Prvo, jer deluje prema svima i zato što ovlašćuje vlasnika da zah-teva povraćaj stvari od bilo kog lica kod koga se ona nalazi bez pravnog osnova i, drugo, zato što je u njemu koncentrisana sva vlast4 koja se može imati na jednoj stvari, u granicama zakona.5

U francuskoj pravnoj teoriji se, po pravilu, ističu tri distinktivna obeležja. Smatra se da je pravo svojine specifično po tome što je: 1. apso-lutno (un droit absolu), 2. ekskluzivno (un droit exclusif) i, 3. večito (un droit perpétuel)6.

Ekskluzivnost znači da ono deluje prema svima i da niko bez pri-stanka vlasnika ne može ostvarivati svojinska ovlašćenja na određenoj stvari (ius excludendi tertii). Država uspostavlja neku vrstu monopola (monopole) u ostvarivanju prava svojine u korist titulara. Sva druga lica su dužna da se pasivno drže u odnosu na stvar7.

U francuskoj literaturi se ističe da je pravo svojine večito u tom smi-slu da nije vremenski ograničeno, da ne zastareva i da prelazi na druga li-ca nakon smrti titulara, odnosno, da je nasledivo.

Apsolutnost prava svojine (absolutisme du droit de propriété) se u svim radovima tretira kao osnovno i ključno distinktivno obeležje. Među-tim, njegova suština se objašnjava na različite načine. U starijoj literaturi je isticano da je pravo svojine apsolutno jer ovlašćuje titulara da sa svo-jom stvari čini sve što želi, pa čak i da je uništi8. Pojedini klasici francu-ske civilistike s kraja XIX i početka XX veka su smatrali da se apsolut-nost ogleda u tome što je vlasnik ovlašćen da koristi svoju stvar (usus), da pribira njene plodove (fructus) i da je uništi ili otuđi (abusus)9. Na prvi pogled, mogao bi se steći utisak da su u pitanju samo nijanse, ali se za-pravo radi o dva bitno različita metodološka pristupa. U prvom pojmov-nom određenju apsolutnost se vezuje za način na koji se može upotreblja-

–––––––––– 4 Vlasnik je ovlašćen da određenu stvar drži (ius possidendi), da je upotrebljava (ius

utendi) i da njome raspolaže (ius disponendi). 5 Vid.: Obren Stanković – Miodrag Orlić, Stvarno pravo, Nomos, Beograd, 1996.

(i kasnija izdanja), 57-58. 6 U tom smislu: Henry Solus, Les Principes du Droit civil, Librairie Armand Colin,

Paris, 1933, 7. 7 U pojedinim radovima se umesto o ekskluzivnosti govori o striktnoj individualno-

sti prava svojine (un droit strictement individuel). Vid.: Ambroise Colin – Henri Capitant, Traité de Droit civil (Refondu par Léon de la Morandière), Tome premier – Introduction générale, Librairie Dalloz, Paris, 1957, 142.

8 U tom smislu.: Henry Solus, op. cit, 6. Na sličnim idejnim pozicijama su bili Mar-cadé, Boileux, Aubry i Rau, Laurent i dr. Up.: Gottfried Dietze, In Defense of Property, University Press of America, 1995, 89,90.

9 Vid.: Ambroise Colin – Henri Capitant, op. cit., 142.


90

vati stvar, a u drugom za krug ovlašćenja koja pripadaju titularu. Laički rečeno, u prvom se ističe do koje mere se nešto može činiti sa stvarima, a u drugom je naglasak na tome šta se sve može činiti. Navedena razlika uka-zuje na izvesnu evoluciju pravne misli. U početku se smatralo da je pravo svojine apsolutno u tom smislu da daje mogućnost vlasniku da čini sa svo-jom stvari sve što želi, a kasnije je šire prihvaćeno mišljenje da je ono ta-kvo jer daje titularu najširi krug ovlašćenja (plena in re potestas). U novijoj literaturi su zastupljena oba stanovišta. Međutim, sve češće se polazi od te-ze da je pravo svojine apsolutno jer mu je imanentan najširi kruga ovlašće-nja10. Pojedini autori ga zbog toga kvalifikuju i kao totalno, potpuno, sveo-buhvatno (un droit total).

Vezivanje pojma apsolutnosti za krug ovlašćenja je u skladu sa više-decenijskom tendencijom rasta državnog intervencionizma u sferi privat-nog prava11 i sa potrebom društvene zajednice da povremeno uvodi nova ograničenja. Pri tom, treba imati u vidu činjenicu da pravo svojine u fran-cuskom zakonodavstvu, pravnoj teoriji i sudskoj praksi zapravo, nikada nije ni tretirano kao potpuno neograničeno12.

2. Pojmovno određenje svojine u Deklaraciji o pravima

čoveka i građanina Deklaracijom o pravima čoveka i građanina (La Déclaration des

droits de l'homme et du citoyen) iz 1789. godine13 utvrđeno je da je svoji-na jedno od prirodnih, nepovredivih, svetih i večitih prava čoveka14. Po-sebnom odredbom načelno je zajemčeno da niko ne može biti lišen svoji-ne. Međutim, predviđen je i jedan izuzetak od tog pravila. Naime, određe-no je da vlasniku može biti oduzeto pravo ako to nalaže neka očigledna javna potreba koja je predviđena zakonom i da se to može učiniti samo uz pravičnu naknadu15. ––––––––––

10 Vid.: Eleanor Cashin Ritaine, National Report on the Transfer of Movables in France, u: National Reports on the Transfer of Movables in Europe, Vol. 4, (editors: Wol-fgang Faber, Brigita Luger), Sellier, 2011, Munich, 32.

11 O državnom intervencionizmu i uzajmnom prožimanju privatnog i javnog prava: Robert Vouin, Pierre Robino, Droit privé – civil et commercial, Tome premier, Presses universitaires de France, Paris, 1958, 17

12 U tom smislu i: Vera Bolgár, „Abuse of Rights in France, Germany, and Switzerland: A Survey of a Recent Chapter in Legal Doctrine“, Louisiana Law Review, 5/1975, 1018.

13 Delaraciju je usvojila ustavotvorna skupština (Assemblée Nationale Constituante) 26. avgusta 1789. godine.

14 U Deklaraciji piše da su prirodna i večita prava: sloboda, svojina i otpor ugnjeta-vanju. Vid.: čl. 2.

15 Vid.: čl. 17 Deklaracije.


91

Intencija autora Deklaracije je jasna. Društvena zajednica, odnosno, država kao njen reprezent, u načelu priznaje i jemči građanima pravo svo-jine. Odstupanje je moguće samo u javnom interesu i pod uslovima koji su utvrđeni zakonom. To znači da vlasniku pravo svojine može oduzeti onaj, i samo onaj, koji mu je to pravo priznao i zagarantovao, a to je dru-štvo, odnosno, država. Drugi pojedinci i uže društvene grupe to ne mogu učiniti. Oni vlasniku mogu oduzeti stvar, ali ne i samo pravo. U takvim slučajevima, vlasnik može od države tražiti pravnu zaštitu i zahtevati da mu stvar bude vraćena. Svrha zaštite je da se titularu omogući da nesme-tano vrši svoje pravo.

Na osnovu navedene odredbe se ne može steći potpuna predstava o pravu svojine. Ona u osnovi uređuje samo odnos između pojedinca i dr-žave i to u vezi sa oduzimanjem prava. U Deklaraciji postoje još dve ograničavajuće odredbe koje se odnose na svojinu. Jednom je načelno od-ređeno da je vršenje prirodnih prava svakog čoveka ograničeno jedino pravima drugih pripadnika društva i da te granice mogu biti utvrđene sa-mo zakonom16. Ona uređuje odnose među pojedincima i tiče se njihovih privatnih interesa. Drugom je propisano da se zakonom mogu zabraniti samo delovanja koja su škodljiva za društvo17. Ona obezbeđuje zaštitu javnih interesa. Na osnovu navedenog može se zaključiti da je pravo svo-jine ograničeno, odnosno, da može da bude ograničeno tako što će se za-konom odrediti način i obim njegovog vršenja.

Očigledno je da su pisci Deklaracije široko postavili pravo svojine, ali da su imali u vidu i potrebu da se njegovim ograničavanjem obezbedi zaštita interesa drugih pojedinaca i društva u celini. Pri tom su vodili ra-čuna o pravnoj sigurnosti građana. Kao što je već rečeno, Deklaracijom je određeno da se ograničenja mogu uvoditi samo zakonom (a ne i opštim aktima niže pravne snage). To pak znači, da je pravo svojine u normativ-nom smislu, mogao ograničiti samo parlament kao najviše predstavničko telo (a ne i organ izvršne vlasti).

3. Pojmovno određenje svojine u Francuskom građanskom zakoniku

Pravo svojine je preciznije i restriktivnije definisano u Građanskom zakoniku (Code civil des Français; Code Napoléon) iz 1804. godine18. Postoje tri opšte odredbe koje određuju njegovu pravnu prirodu, sadržinu i domašaj. U ovom kontekstu, posebno je značajna prva. U njoj je rečeno da je „svojina pravo uživanja i raspolaganja stvarima u najapsolutnijem ––––––––––

16 Vid.: čl. 4 Deklaracije. 17 Vid.: čl. 5 Deklaracije. 18 Zakonik je promulgovan 6. februara 1804. godine.


92

smislu (italikom naglasio: D.N.), pod uslovom da se ne koriste na način koji je zabranjen zakonima i uredbama19“. Redaktori Zakonika su naglasi-li apsolutnost prava svojine, koristeći naročiti oblik superlativa (plus ab-solu). Time su verovatno hteli da kažu da je to nešto najviše što se može imati kada su u pitanju prava na stvari. Međutim, u drugom delu iste od-redbe određene su granice prava svojine. Ostavljena je mogućnost da se ono ograniči ne samo zakonima, već i podzakonskim aktima. Time je značajno izmenjen pravni režim koji je važio do tada. Pravo svojine, koje je u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina iz 1789 godine okvalifiko-vano kao prirodno, nepovredivo, sveto i večito pravo čoveka i koje je mo-glo biti ograničeno samo zakonom, nakon stupanja na snagu Građanskog zakonika, moglo se ograničiti kako zakonskim normama koje donosi par-lament, tako i normama koje donosi organ izvršne vlasti. Očigledno je da su se u postrevolucionarnom periodu dogodile izvesne promene u francu-skom društvu i da je uočena potreba za sužavanjem prava svojine u jav-nom intersu. To je bio početak državnog intervencionizma u oblasti pri-vatnog prava.

Inače, u ovom kontekstu treba primetiti da je navedena norma u nomotehničkom smislu kompaktnija od onih u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, jer se u jednom članu nalaze i pojmovno određe-nje i ograničenje prava svojine. Uz to, očiglednije je da ono nije neo-graničeno.

Zakonska definicija prava svojine je ostala neizmenjena više od dva veka. Ona važi i danas. U međuvremenu je bila uzor mnogim zakonopi-scima širom sveta, a inspirisala je i mnoge pravne teoretičare koji su se tom problematikom bavili sa stanovišta opšte teorije prava, ustavnog pra-va, građanskog prava i sl20.

Navedena definicija je u značajnoj meri uticala na pojmovno odre-đenje prava svojine u zakonodavstvu i pravnoj teoriji nekadašnje socijali-stičke Jugoslavije. Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa iz 1980. godine21 propisano je da „vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da ––––––––––

19 Čl. 544 Zakonika. Identično normativno rešenje postoji u belgijskom pravu. Vid.: čl. 544. Belgijskog građanskog zakonika (Code civil Belgique) iz 1804. godine. Dostupno na: http://www.droitbelge.be/codes.asp#civ 28.11.2014. U Građanskom zakoniku Luk-semburga, koji je takođe zasnovan na Francuskom Code civlie-u postoji slična (1987. godine modifikovana) odredba čl. 544.

20 Pri tom treba imati u vidu činjenicu da je i francusko građansko pravo izloženo stranim uticajima. Tokom XX iz uporednog prava su preuzeta mnoga idejna rešenja, nače-la, pa čak i konkretni pravni instituti. Opširnije o tome: Bernard Audit, „Recent Revisions of the French Civil Code“, Louisiana Law Reviw, 3/1978, 781-784.

21 Zakon je objavljen u Službenom listu SFRJ 6/1980.


93

je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom22“ i da je „svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica.23“ Osim toga, određeno je da „vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari24“ i da je „zabranjeno vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno ili priznato25“. Uticaj normativnog rešenja iz Francuskog građanskog zakonika na razvoj prav-ne teorije u Srbiji može se uočiti i na osnovu činjenice da se u stručnoj li-teraturi često navodi da je pravo svojine najapsolutnije26.

Međutim, redaktori Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa nisu do kraja sledili ideju koja prožima normativno rešenje iz Francuskog građanskog zakonika. Naime, eksplicitno su se opredelili za to da se gra-nice prava svojine mogu odrediti samo zakonom, a implicitno (argumen-tum a contrario) da se to ne može činiti podzakonskim aktima. Na tim idejnim osnovama je zasnovano i važeće pravo u Republici Srbiji.

Uzajamno prožimanje pravnih kultura, recepcija regulativnih konce-pata, pa čak i preuzimanje konkretnih normativnih rešenja iz stranih za-konodavstava samo po sebi ne mora predstavljati problem, ako se to čini u razumnoj meri i ako se vodi računa o posebnostima i interesima određe-nog društva27. Pri tom bi, barem na teorijskom planu, trebalo pratiti raz-voj pravnog sistema koji je poslužio kao uzor. To posebno važi za francu-sko pravo, koje se nije razvijalo samo kroz izmene i dopune Građanskog zakonika, već i na druge načine.

4. Tendencija ograničavanja prava svojine i pitanje apsolutnosti

Teorija je u duhu pravnog pozitivizma razvila tezu da je Građanski zakonik potpun i sveobuhvatan, te da se u njemu mogu naći odgovori na sva pitanja. Međutim, pravna praksa je bila bitno drugačija. Već nekoliko godina nakon stupanja na snagu Code civile-a, doneti su posebni propisi kojima je ograničeno pravo svojine. Tako je Dekretom od 15. oktobra 1810. godine uveden poseban pravni režim za fabrike koje zagađuju oko-linu. Nakon toga je usvojen niz drugih podzakonskih akata koji su proiz-––––––––––

22 Čl. 3, st. 1 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. 23 Čl. 3, st. 2 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. 24 Čl. 4, st. 1 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. 25 Čl. 4, st. 2 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. 26 U vezi sa tim postoji jezička dilema. Naime, pitanje je da li je u srpskom jeziku

moguće stepenovati apsolutnost. O tome bi trebalo da se izjasne lingvisti. 27 Opširnije o tome: Dušan Nikolić, Development of the Property Law in Serbia -

Both Autonomous Legal Development and Legal transplantation, u knjizi: Private Law in Eastern Europe - Autonomous Developments or Legal Transplants? (editors: C. Jessel-Holst, R. Kulms, A. Trunk), Tubingen, Mohr Siebeck, 2010, str. 237-267.


94

veli slične efekte. Povremeno su donošeni i posebni zakoni kojima su uvedena nova ograničenja. Jedan od vodećih svetskih komparativista je dva veka kasnije zaključio da su pravila Građanskog zakonika koja defi-nišu pravu sadržinu prava svojine zapravo postala izuzetak. „To je tipičan francuski pristup pravnom rezonovanju: davanje širokih definicija i navo-đenje što više izuzetaka kao nephodnih, bez brige o uticaju izuzetaka na opšte pravilo28“.

Na uvođenje dodatnih ograničenja prava svojine u javnom interesu uticala su i neka idejna strujanja u drugoj polivini XIX i početkom XX veka. Posebnu pažnju kako stručne, tako i šire javnosti, izazvali su radovi Leona Digija (Léon Diguit). On je izneo mišljenje da svojina nije pravo u klasičnom smislu, već socijalna funkcija (Théorie de la fonction sociale du droit de la propriété). Jedna od osnovnih teza je bila da vlasnik ne tre-ba da ima punu slobodu u pogledu korišćenja stvari. Po Digiju, predmet prava svojine treba koristiti ne samo u privatnom, već i u javnom intere-su. Država ima pravo (i zadatak) da vlasnika u tome ohrabri, a po potrebi i da ga kazni zbog zanemarivanja takve dužnosti. Osim toga, organi dr-žavne vlasti treba da odrede i način na koji će pravo biti ostvarivano u javnom interesu. To podrazumeva određivanje uslova za korišćenje odre-đenih dobara i propisivanje odgovarajućih mera.

U francuskoj pravnoj teoriji postoje mišljenja da je do svojvrsnog suža-vanja prava svojine došlo 1945. godine, kada je država izvršila masovnu na-cionalizaciju preduzeća i objekata od javnog značaja. Smatra se da je time drastično smanjen krug dobara koja su mogla da budu predmet prava svojine.

Posebnu i, sa stanovišta evropske kontinentalne pravne tradicije, specifičnu ulogu u ograničavanju prava svojine ima Kasacioni sud. Neke od njegovih odluka su predstavljale prekretnicu u razvoju pravne prakse i idejnu osnovu za razvoj pravne teorije29.

U novijoj stručnoj literaturi se najčešće navodi odluka koju je Kasa-cioni sud doneo 1915. godine povodom slučaja Clément-Bayard v. Co-querel. Žil Kokurel (Jules Coquerel) je na svojoj parceli podigao šesnaest metara visoku ogradu od drveta sa metalnim šiljcima, kraj parcele na ko-joj je Adolf Klemon – Bajar (Adolphe Clément-Bayard) imao pristanište i hangar za vazduhoplove (dirižable). Jedna od letelica je oštećena 1912. godine tako što je zakačila ogradu. Klemon – Bajar je podneo tužbu sudu i tražio da Kokurel nadoknadi štetu i da ukloni konstrukciju koja je pred-––––––––––

28 Ugo Mattei, Basic Principles of Property Law: A Comparative Legal and Eco-nomic Introduction, Grenwood Press, 2000, Westport, 16.

29 Vid.: Yves Lequette, François Terré, Henri Capitant, Les grands arrêts de la juri-sprudence civile, 12e édition Dalloz, Paris, 2007.


95

stavljala opasnost za vazduhoplove i putnike. Pozivajući se na čl. 544 Građanskog zakonika, tuženi je tvrdio da ima pravo da na svojoj nepo-kretnosti čini sve što želi. Međutim, Sud je zaključio da on nije imao ni-kave koristi od takve ograde, i da ju je podigao samo u nameri da napako-sti Klemon – Bajaru, te da je na taj način zloupotrebio svoje pravo. Tuže-ni je obavezan da nadoknadi štetu koja je nastala usled oštećenja vazdu-hoplova i da ukloni metalne šiljke sa ograde. Smatra se da su navedenom odlukom Kasacionog suda postavljene osnove savremene teorije o zlou-potrebi prava (Théorie de l’abus de droit). Pojedini autori, međutim, sma-traju da je ona proistekla iz dve odluke koje su još sredinom XIX veka doneli nižestepeni sudovi30. Prva se odnosi na slučaj Dor protiv Kelera (Doerr v. Keller), o kom je odlučivao Apelacioni sud u Kolmaru 1855. godine. Tuženi je na krovu svog objekta podigao lažni (nefunkcionalni) dimnjak i time zaklonio deo tužiočevog objekta. U presudi je rečeno da je pravo svojine aposlutno, ali da ono, kao i svako drugo pravo, treba da bu-de ograničeno na zadovoljavanje ozbiljnih i legitimnih interesa, te da na-čela morala i pravičnosti sprečavaju Sud da štiti postupke koji su izraz zle namere i bolesnih strasti, koji, ne donoseći bilo kakvu korist onome ko ih je preduzeo, nanose ozbiljnu štetu drugome31. Druga istorijska odluka, koju je doneo Sud u Lionu 1856. godine, odnosi se na slučaj Badua protiv Ondrea (Badoit v. André). Ogist Badua, vlasnik fabrike za eksploataciju mineralne vode u San Galmieru (Saint-Galmier), podneo je tužbu protiv svog suseda i konkurenta Ondrea, koji je na svom posedu postavio crpnu pumpu i masovnim ispumpavanjem vode smanjio za dve trećine dotok vode do tužiočeve nepokretnosti. U sudskom postupku je utvrđeno da tu-ženi nije koristio resurs za zadovoljenje svojih potreba, već da je vodu is-puštao u obližnju reku. Sud je, izneo je stav da je pravo svojine ograniče-no u tom smislu da vlasnik mora da dozvoli susedima da uživaju svoja prava, odnosno, da nesmetano koriste svoje stvari. Takođe je utvrdio da je tuženi preduzeo navedene radnje samo da bi iscrpeo susedov izvor, i da je time ugrozio i samo prirodno dobro od posebnog značaja. Sud je oba-vezao tuženog da tužiocu nadoknadi štetu i da prestane sa ispumpava-njem vode na opisani način32.

Teorija o zloupotrebi prava je na posredan način omogućila sudo-vima da deluju korektivno (correctrix legis) ukoliko se subjektivno pra-––––––––––

30 Vid.: Eva Steiner, French Law: A Comparative Approach, Oxford University Press, Oxford, 2010, 187; Susanne Bergmann, Der Schutz der Umwelt im französischen Recht, Ducker & Humbolt, Berlin, 1996, 56.

31 Cour d’appel de Colmar, 2 mai 1855, D.P., 1856, 2, 9. 32 Cour d’appel de Lyon, April 18, 1856, D.P. 1856.2.199.


96

vo vrši u nameri da se drugome naškodi i ako ne postoji lična korist za vlasnika od takvog postupanja. Time je nesumnjivo učinjen značajan napredak u pravcu moralizacije svojinskih odnosa. Međutim, ponekad je bilo teško dokazati da se radi o zloupotrebi prava. Zato je u praksi do izražaja došao drugačiji pristup problematici susedskih odnosa koji je takođe razvijan još od sredine XIX veka. Sud je doneo niz odluka koji-ma je postepeno razvijao ideju o tome da vlasnik mora koristiti nepo-kretnost tako da ne opterećuje svoje susede preko razumne mere. Na toj osnovi izgrađena je teorija o prekomernom uznemiravanju susedstva (Théorie des troubles anormaux du voisinage), koja je u značajnoj meri ograničila pravo svojine33. Na Internet stranici Kasacionog suda Francu-ske nalazi se podatak da je njeno oblikovanje započeto 1844. godine34. Odlučujući o sporu između građana i fabrike koja je stvarala nepodno-šljivu buku, Sud je iskazao nameru da iznađe pravičnu ravnotežu izme-đu potrebe da se građanima pruži odgovarajuća zaštita i da se u isto vre-me industriji omogući da unapredi svoje poslovanje35. Već naredne go-dine, Kasacioni sud je doneo odluku u kojoj je rečeno da je vršenje pra-va svojine ograničeno prirodnom i zakonskom obavezom da se ne čini šteta na tuđoj imovini36. Odlukom od 4. februara 1971. godine ustano-vljen je princip objektivne odgovornosti, odnosno, odgovornosti bez ob-zira na krivicu (responsabilité sans faute) za prekomerno uznemiravanje suseda37. Time je učinjen značajan napredak u odnosu na teoriju o zlou-potrebi prava, jer tužilac više nije morao dokazivati da je tuženi imao nameru da mu naškodi. U odluci od 19. novembra 1986. godine formu-lisano je načelo da niko ne može da prouzrokuje drugom prekomerno ––––––––––

33 Teorija o prekomernom uznemiravanju susedstva je u potpunosti prihvaćena u praksi sudova u Belgiji, Luksemburugu i Monaku, a imala je uticaja i na razvoj prava u Holandiji. Vid.: Jan Willisch, State Responsibility for Technological Damage in Inter-national Law, Ducker & Humbolt, Berlin, 1987, 182 i dr. Pod njenim uticajem je 1987. godine posebnim zakonom (Loi du 2 juillet 1987 portant création d'un article 6-1 et mod-ificaiton de l' article 544 du code civil) dopunjen čl. 544 Građanskog zakonika Luksem-burga kojim se odre-đuju pojam i domašaj prava svojine. Vid.: Code civil en vigueur dans le Grand-Duche de Luxembourg, Publie par le Ministère de la Justice, Luxembourg, 2014. Tekst je dostupan i u elektronskom obliku na: http://www.legilux.public.lu/leg/ textesco-ordonnes/codes/code_civil/ L2_T2_propriete.pdf (29.11.2014.).

34 Cour de cassation, 27 novembre 1844. 35 Vid.: François Guy Trébulle, Les techniques contentieuses au service de l’envi-

ronnement Le contentieux civil. Dostupno na: https://www.courdecassation.fr/venements 23/colloques activites_formation_4/2005_2033/ intervention_m._trebulle_8133.html (12.11.2014.).

36 Vid.: Cour de cassation. Req. 20 févr. 1849 : DP 1849.1.148. Prema: François Guy Trébulle, op. cit.

37 Vid.: Cour de cassation, troisième chambre civile, arrêt du 4 février 1971.


97

smetanje38. Godine 2010. raspravljano je o prevenciji rizika od nastupa-nja štete i o principu preventivnog ograničavanja prava svojine (préven-tion du risque de dommage)39. Dve godine kasnije, Kasacioni sud je svojom odlukom znatno proširio pojam suseda40.

O apsolutnosti prava svojine raspravljano je i na plenarnoj sednici Ka-sacionog suda 2004. godine, povodom čuvenog slučaja SCP Hôtel de Gi-rancourt v. SCIR Normandie. Privredno društvo za promet nekretnina SCIR Normandie angažovalo je reklamnu agenciju Publicis Qualigraphie za izradu reklamnog materijala o objektima u izgradnji. Uz podatke o pro-jektu objavljena je i fotografija fasade jednog od istorijskih spomenika u Ruanu (Hôtel de Girancourt). Vlasnik objekta je podneo tužbu za naknadu štete protiv naručioca reklamnog materijala, tvrdeći da je zbog objavljiva-nja fotografije povređeno njegovo pravo kao titulara prava svojine i pri tom se pozvao na čl. 544 Građanskog zakonika. U ovom kontekstu je značajno to što je Apelacioni sud u Ruanu (Cour d’appel de Rouen) odbio zahtev tu-žioca zaključivši, između ostalog, da pravo svojine, koje nije ni apsolutno, ni neograničeno (ni absolu ni illimité), ne daje vlasniku isključivo pravo na sliku (droit de l’image) njegove nepokretnosti41. Kasacioni sud je odlukom od 7. maja 2004. godine42 odbio apelaciju tužioca i time potvrdio stav Ape-lacionog suda, ukazujući na to da vlasnik, inače, može tražiti zaštitu ukoli-ko zbog neovlašćenog korišćenja slike njegove stvari trpi prekomerno uz-nemiravanje, što se u konkretnom slučaju nije dogodilo.

Na kraju, treba imati u vidu činjenicu da je i Sud pravde Evropske unije doneo više odluka u kojima je konstatovao da pravo svojine ima so-cijalnu funkciju i da nije apsolutno.

Krajem sedamdesetih godina XX veka, u presudi povodom slučaja Li-selotte Hauer v. Land Rheinland-Pfalz (C 44/79)43 razmotrena je zabrana po-dizanja novih zasada vinove loze u državama članicama, koja je uvedena ––––––––––

38 Vid.: Cour de cassation, troisième chambre civile, arrêt du 19 novembre 1986. 39 Vid.: Cour de cassation, troisième chambre civile, arrêt du 3 mars 2010, pourvoi

n° 08-19.108, Bull. 2010, III, n° 53. Vid.: https://www.courdecassation.fr/publications _26/rapport_annuel_36/rapport_2011_4212/troisieme_partie_etude_risque_4213/livre_3._risque_prevenu_4266/anticipation_risque_4269/principe_precaution_22866.html (12.11.2014.).

40 Vid.: Cour de cassation, troisième chambre civile, arrêt du 21 nov. 2012, n° 11-25200.

41 Vid: Cour d’appel de Rouen, arrêt du 31 octobre 2001. 42 Cour de cassation - Assemblée plénière, Arrêt n° 516 du 7 mai 2004. Vid.:

https://www.courdecassation.fr/jurisprudence_2/assemblee_pleniere_22/arr_ecirc_459.html 43 Presuda je objavljena na srpskom jeziku, u časopisu Evropski pravnik / European

Lawyer Journal, 1/2007, 167-176, prevod: Maja Stanivuković.


98

Uredbom Saveta EZ 1162/7644. Tumačeći odredbe Prvog Protokola uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava, Sud pravde je konstatovao da: „član 1 Protokola daje važnu smernicu, utoliko što priznaje pravo države da „primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovi-ne u skladu sa opštim interesima.“ Shodno tome, u Protokolu je prihvaćeno načelo zakonitosti ograničenja koja se preminjuju na korišćenje imovine, dok se u isto vreme ova ograničenja dopuštaju u meri u kojoj ih država smatra „neophodnim“ radi zaštite „opšteg interesa“. U presudi je takođe rečeno da: „u svim državama članicama, postoje brojne zakonodavne mere koje daju konkretan izraz socijalnoj funkciji prava svojine [italikom istakao D.N.]. Osim toga, Sud je, pozivajući se na svoju presudu u slučaju Internationale Handelgesellschaft (1970), naglasio da „ pitanje da li neka mera koju donesu institucije Zajednice, eventualno predstavlja povredu osnovnih prava, može prosuđivati samo u svetlu samog prava Zajednice“. Uvođenje posebnih krite-rijuma za takve procene, koji bi proisticali iz zakonodavstva ili ustavnog pra-va određene države članice, smatra se neprihvatljivim, jer bi, ugrozilo kohe-ziju Zajednice. Drugim rečima, Sud je zauzeo stav da je utvrđivanje pravne politike i ustanovljavanje posebnog režima upotrebe za pojedine vrste doba-ra, prvenstveno u nadležnosti Zajednice (danas: Evropske unije).

U odluci povodom slučaja Tocai - Regione autonoma Friuli-Venezia Giulia v. Agenzia regionale per lo sviluppo rurale (C-347/03), Sud je konstatovao da „u skladu sa sudskom praksom, pravo na posedovanje imovine predstavlja jedno od opštih načela komunitarnog prava. Ipak, to pravo nije apsolutno i mora se posmatrati u odnosu na njegovu socijalnu funkciju [italikom istakao D.N.]. Iz toga sledi da pravo na imovinu može biti ograničeno pod uslovom da takva ograničenja odgovaraju ciljevima koje želi postići Zajednica i da u odnosu na cilj koji se želi postići ne predstavljaju nesrazmerno i nepodnošljivo mešanje koje utiče na samu suštinu garantovanog prava45“.

Navedene odluke nesumnjivo imaju uticaja i na razvoj nacionalnog prava u zemljama članicama Evropske unije, među kojima je i Francuska.

Zaključak

U pravnim sistemima evropskog kontinentalnog tipa postoje brojna ograničenja prava svojine. Ona su, po pravilu, ustanovljena zakonom. U Francuskoj i nekim drugim zemljama, pravo svojine je u značajnoj meri ––––––––––

44 Pojedine odredbe su izmenjene Uredbom Saveta EZ br. 2776/78. 45 Presuda je objavljena na srpskom jeziku, u časopisu Evropski pravnik / European

Lawyer Journal, 3/2006, 169-182, prevod: Boško Kaćanski.


99

ograničeno aktima organa izvršne vlasti i odlukama najviših sudova. Oči-gledno je da ono više nije apsolutno u tom smislu da ovlašćuje vlasnika da čini sa svojom stvari sve što želi. To naročito važi za pojedine vrste nepokretnosti46, kulturna dobra i sl. O apsolutnosti prava svojine se može osnovano govoriti samo sa stanovišta njegove sadržine (kruga ovlašćenja) i u kontekstu poređenja sa relativnim pravima47. U tom pravcu se razvija i savremena francuska civilistika. Kao što je već rečeno, u francuskoj prav-noj teoriji se smatra da je pravo svojine apsolutno, jer je najpotpunije, od-nosno, zato što vlasniku daje najširi krug ovlašćenja.

U savremenom svetu pitanje apsolutnosti prava svojine prevazilazi okvire pravne teorije i zalazi u domen pravne politike. Ono je postalo na-ročito aktuelno u periodu svetske ekonomske krize, ograničenosti resursa kojima raspolažu pojedina društva, drastičnog socijalnog raslojavanja i sl. U takvim okolnostima treba imati u vidu činjenicu da se ni u pravno i ekonomski najrazvijenim zemljama pravo svojine više ne shvata u duhu francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina i građanskog zakoni-ka s početka XIX veka.

–––––––––– 46 Vid.: Dušan Nikolić, Tamara Gajinov,“ Konvencionalna upotreba poljopriv-

rednog zemljišta i imisije genetski modifikovanih organizama,“ Zbornik radova Prav-nog fakulteta u Novom Sadu, 4/2014, 79-103.

47 Upor. sa: Christian von Bar, „Why do We Need Grundstücke (Land Units), and What are They? On the Difficulties of Divining a European Concept of ‘Thing’ in Property Law”, Juridica – International, 22/2014, 3


100

Dušan Nikolić, Ph.D., Full Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Absoluteness of Ownership in French Law48

Abstract: Some of the developed Western European countries and

countries of East Europe that are in transition process, found themselves at different conceptual and ideological positions, regarding the notional characteristics of ownership and understanding it’s absoluteness. The East of Europe, which was, for decades, known for excessive state inter-ventionism and drastic reducing of private property, is today dominated by the neoliberal concept. In the West, which is traditionally regarded as symbol of liberty and democracy, the state increasingly interferes in pro-perty rights, and limits ownership to a substantial extent.

In legal systems of almost all European countries, exist norms which grant the owner of things a great deal of freedom, while, at the same ti-me, they prescribe the possibility for the ownership rights to be limited. The difference, however, lies in the fact that in the majority of Eastern European countries, it is prescribed that the limitations can be introdu-ced only through laws, while in certain Western European countries, it is possible to do so, by means of general acts of lower legal strength, enac-ted by bodies of executive power. Such normative solution exists in the French Civil Code. It allowed for the ownership, qualified as the most absolute, to be substantially limited, by means of special laws, and bylaws. Certain limitations have been introduced through practice of the Court of Cassation. A testimony to that is provided by the so called histo-rical decisions, based on which, theories on abuse of rights (Тhéorie de l’abus de droit) and excessive disturbance of neighborhood (Théorie des troubles anormaux du voisinage), were developed. Some court decisions and legal literature state that ownership is no longer absolute. Similar conceptual positions are shared by the Court of Justice of the European Union, which is responsible for shaping the supranational law. ––––––––––

48 The paper is based on research that was realised within scientific project of the Novi Sad University – Faculty of Law, entitled Theoretical and practical problems of creation and application of law (EU and Serbia).


101

The liberal model which is widespread in the East of Europe offers the citizens a greater level of legal certainity, since limitations can be in-troduced only by law. On the other hand, the interventionistic (etatistic) approach, developed in France and in some other countries, allows for a more efficient protection of public interests, by the bodies of executive power, which can be of great importance, in the times of economic crisis and social instability. The choice of regulative model and direction of de-velopment of ownership relations lies in the domain of legal politics.

Key words: ownership, absoluteness, liberalism, state interventio-nism, French law


102


103

Originalni naučni rad 343.123.1 doi:10.5937/zrpfns48-7570

Dr Ištvan Feješ, redovni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

POLOŽAJ OKRIVLJENOG U ISTRAZI U NEKIM ISTORIJSKIM MODELIMA KRIVIČNOG POSTUPKA1

Sažetak: Tokom istorije krivičnog postupka, značaj i obim istrage se menjao.U rimskom krivičnom postupcima službene istrage je bilo, u zavi-snosti od tipa postupka.U ranofeudalnom optužnom postupku nije bilo .Na-suprot tome,u inkvizitorskom postupku istraga je centralni deo postupka. U mešovitom tipu postupka, ima istrage. To je deo postupka u kome dolaze do izražaja inkvizitorski elementi ali se presuda donosi u samostalnoj sudskoj fazi.Na postojanje ili nepostojanje istrage u znatnoj meri utiču mnogobroj-ni društveni , ekonomski i drugi faktori Značajnu ulogu ima i priroda doka-znih sredstava .Ako se u krivičnom postupku koriste racionalni dokazi,njih treba na neki način prikupiti i pripremiti za suđenje.U postupcima sa ira-cionalnim dokazima nije bilo potrebe za tim, pa je istraga u savremenom smislu bila suvišna.U ovom radu obrađujemo položaj okrivljenog u istrazi u nekim istorijskim tipovima krivičnog postupka u obimu koji ovakav rad dozvoljava.

Ključne reči: Krivični postupak , istorija,okrivljeni,položaj u istrazi.

I. Pojam i značaj istrage

1) Pojam

Krivični postupak je , zbog svoje složenosti i raznorodnosti ciljeva koje sukcesivno treba ostvariti, oduvek bio proces koji se delio na više različitih etapa sa različitim funkcijama, koji se nadograđuju jedan na ––––––––––

1 1 Članak je rezultat rada na projektu» teorijski i praktični problemi stvaranja i pri-mene prava(EU i Srbija)

Dr Ištvan Feješ, Položaj okrivljenog u istrazi u nekim istorijskim... (str. 103–129)

104

drugi.Možemo razlikovati dva krupna stadijuma postupka: pripremni stadijum i samo suđenje .Ovi stadijumi se po pravilu dele i na razne ma-nje celine.Prema savremenom evropskim kontinetalnim krivično-proce-snim pravima, pripremni stadijum se deli na policijski, neformalni, kri-minalistički postupak i formalizovanu tužilačku ili sudsku istragu . To-kom istorije evropskog kontinetalnog postupka , nije uvek tako bilo .Pripremni postupak je bio neizdiferenciran2 i u tom širem smislu ćemo u ovom radu koristiti termin «istraga». Značaj , obim i organi ovako shvaćene istrage su se tokom istorije menjali kao i položaj okrivljenog u njemu.

2) Značaj istrage

Istraga je faktički najvažnija faza postupka u krivičnom postup-ku.U njemu se prikupljaju podaci i činjenice o izvršenom krivičnom de-lu i njihovom učioniocu . Na njima se zasniva optužni akt, na osnovu koje će se organizovati samo suđenje.Prikupljeni materijal će biti osno-va dokazivanja na pretresu pred sudom .Međutim, činjeničnog materija-la sakupljenog u pripremnoj fazi je još i mnogo veći . Iskustvo je poka-zalo da se u toku dokazivanja na glavnom pretresu,uprkos često suprot-nim namerama zakonodavaca, zapravo i ne vrši meritorno dokazivanje , nego reprodukcija materijala sakupljenog u istrazi3. Zbog toga, rezultat istrage suštinski utiče na samo suđenje.Prvo, od toga zavisi da li će uop-šte doći do suđenja , i drugo, kakav će biti ishod.Suđenje jeste srž po-stupka, jer se tu donosi presuda,ali da li će ga uopšte biti, to u bitnoj meri zavisi od ishoda istrage . Ako u istrazi nije sakupljen materijal do-voljne količine i kvaliteta, neće doći ni do suđenja. Nadalje, kvalitet i količina prikupljenih dokaza u istrazi bitno utiču i na ishod budućeg pretresa . Faktički, dokazi prikupljeni u istrazi određuju pravac dešava-nja na suđenju i njen konačan ishod.Slikovito rečeno ,suđenje je «gla-va» postupka a istraga je «vrat».

Istraga ima i važnu garancijalnu funkciju za okrivljenog.Ona treba da spreči njegovo neopravdano izvođenje na suđenje . U istrazi se mora sakupiti toliko dokaza , da to bude po oceni tužioca dovoljno za osudu okrivljenog na samom suđenju4. Ako u istrazi nije sakupljeno toliko ma-terijala koji opravdavaju izvođenje okrivljenog na suđenje postupak se mora obustaviti.

–––––––––– 2 To je osnovna karakteristika i savremenog anglosaksonskog optužnog postupka. 3 Farkas, Á./Róth, E.:A büntetőeljárás,Budapest,2004.str.20. 4 Putzke /Scheinfeld:Strafprozessrecht,München,2012,str.19.


105

Na osnovu rečenog, jasno je da je sudbina okrivljenog u suštini reša-vana u istrazi i da se na «istrazi sve zasniva» jer «Istraga daje osnov za presudu i od toga zavisi konačna sudbina okrivljenog» kako je rečeno već i u kaznenom redu Marije Terezije5.Jednom rečju, položaj okrivljenog u istrazi je od kapitalnog značaja.To je razlog našeg proučavanja njegovog položaja u istrazi.U daljem izlaganju pokazaćemo kakav je bio položaj okrivljenog u istrazi u nekim istorijskim tipovima krivičnog postupka.

II Rimski krivični postupak

1) Organi sudske vlasti i krivični postupci

Krivični postupak su za vreme duge istorije rimske države sprovodi-li razni organi i imao je različite oblike6.Može se uopšteno reći da je na-stupanje protiv učinilaca dela opasnih po društvo(iudicatio) bilo u nadle-žnosti rimskih magistrata koji su imali imperijum.Kraljevi,diktatori,kon-zuli, pretori, narodni tribuni i u izvesnoj meri i edili su takođe bili nadle-žni za iudicatio.Krivični postupak je u velikoj meri zavisio od organa koji je vršio sudsku vlast.

Krivični postupak su sprovodili: 1.samostalno i javno sprovođen postupak magistrata, progon u okvi-

ru kaznene vlasti na osnovu imeriuma tzv. coercitio. 2.javni progon od strane magistrata(iurisdictio),okrivljeni je mogao

izjaviti žalbu narodnom zboru (komicijama), 3.privatno gonjenje u kom je meritornu odluku donosio sudija- po-

rotnik postavljen od magistrata, 4.porotni sud pod predsedavanjem magistrata (iudicum publicum), 5.krivični postupak u municipijama, 6.krivično sudovanje senatske komisije pod predsedavanjem konzula, 7.krivični postupak princepsa i njegovih legata, 8.krivično pravosuđe carskih činovnika u periodu dominata, 9.krivični postupci i organi progona staleškog karaktera.7 Osim postupka pred porotnim sudom, ostale procesne forme su vo-

đene po službenoj dužnosti od strane organa vlasti .Pre donošenja odluke sprovođena je službena istraga.8

U najranije vreme, ceo krivični postupak je pokretan i vođen od strane organa vlasti(magistrata) po službenoj dužnosti .Sprovodili su ga ––––––––––

5 Constitutio Criminalis Theresiana (1768.g.) Art.XX. par.1 , par. 2. 6 U jednom ovakvom radu nemoguć je detaljan prikaz. 7 Prema Zlinszky, J.: Római büntetőjog ,Miskolc,1995.str.45. 8 O tome piše i Ulpijan(Ulpianus):»Radi otkrivanja krivičnih dela običaj je da se

organizuje istraga(...)» Digeste,48.18.1-4.


106

posebni magistrati:duoviri perduellionis,questores parricidi itd.Magistrat je pozivao okrivljenog i sprovodio je službenu istraga za prikupljanje do-kaza (anquisitio). Postupak je bio javan ,sudelovanje branioca nije bilo uobičajeno, ali nije bilo ni nedopušteno9.Nakon završetka postupka ,ma-gistrat je mogao izreći oslobađajuću presudu i postupak je time bio okon-čan.Ako je okrivljeni osuđen na smrt10 ili globu u korist hrama, imao je pravo da traži konačnu odluku naroda.Zbog toga je magistrat od početka morao voditi postupak tako da bude sabrano svo potrebno dokazno gradi-vo, koje će, ako bude potrtebno ,biti prezentovano narodnom zboru.Tako je nastao pravno uređen krivični postupak.11

U pogledu svih drugih javnih krivičnih dela za koje okrivljenom nije pretila smrtna kazna , ili globa preko određenog iznosa, magistrati su su-dili na osnovu svog imperijuma koja se u ovim slučajevima ispoljavala kao kaznena vlast (coercitio).Ta vlast nije bila ni u kom pogledu pravno uređena i magistrati su sudili po svojoj uviđavnosti.

I u doba republike magistrati su na osnovu svog imperijuma imali mogućnost kažnjavanja (coercitio).Postupak je pokretan po službenoj du-žnosti, vođen je javno, a dokaze su prikupljali državni službenici. Magi-strati su posle obavljenog istražnog postupka (anquisito) pripremili pred-log presude. Konačnu odluku je donosila narodna skupština.

Sredinom perioda republike osnovani su stalni krivični sudovi(kve-stije) za sva javna krivična dela , uveden akuzatorski postupak i porotni sud. Nestao je tip magistartskog krivičnog postupak sa mogućnošću prizi-va na zbor naroda.

Za krivična dela za koja nisu bile nadležne kvestije i dalje su sudili magistrati u pravno neuređenom postupku(coercitio kasnije nazvana cog-nitio).Za taj postupak nije bila potrebna formalna tužba.Započinjan je i vođen po službenoj dužnosti po nečijoj prijavi ili na osnovu vlastitog sa-znanja magistrata.Dokazni materijal su sakupljali činovnici.

U carsko doba nastaju značajne promene. U periodu principata, u praksi je dominirao cognitio sa službenom

istragom,koji je proširen i na slučajeve privatnih delikata u kojima je ra-nije bila dopuštena samo građanska tužba. Ako je sudija postupak pokre-nuo i vodio na osnovu prijave, ili sopstvenog saznanja, po službenoj du-žnosti, taj postupak nije bio pravno uređen,već je postupao po svojoj sa-vesti. ––––––––––

9Zlinszky, J.: Cit.delo,str.47. 10 U to vreme su postojala već definisana krivična de koja vređaju javni interes .Za

njih je bila propisana smrtna kazna i mogućnost okrivljenog da se obrati narodnom zboru (komiciji).

11 Bayer,V.:Cit.delo,str.


107

Pored kvestija, uvedeni su i konzulsko-senatski kazneni sudovi .Konzuli su na osnovu prijave obavljali istragu. Kad su smatrali da je si-tuacija dovoljno razjašnjena, sazivali bi sednicu senata.Na sednici bi bio obavljen pretres i izvođenje dokaza12 .Nakon toga doneta je odluka.

Pored ovih sudova, paralelno se razvilo i princepsovo(carsko) pra-vosuđe.Bio je po prirodi , specijalni sud namenjen da otkloni praznine u nadležnosti redovnih sudova. Postupak pred njim nije bio pravno ure-đen, vođen je po službenoj dužnosti i nije bilo stranaka.Zbog ovih ka-rakteristika nazivan je extraordinaria cognitio . Postupak se odvijao na osnovu diskrecionog ovlašćenja carskog činovnika, slično koerciciji magistrata.

Ukoliko je postupak vođen na osnovu formalne tužbe, imao je uglavnom istu formu kao u doba republike, ali se javljaju i značajne novi-ne.Više nije sudio porotni sud, već sudija-činovnik, koji je sprovodio po-stupak od početka do kraja. Značajno se menja i položaj sudije u doka-znom postupku.Sudija je počeo aktivno učestvovati u dokaznom postup-ku.Pored stranaka, i on je ispitivao svedoke,a počeo je ispitivati i optuže-nog.Sa tim u vezi, odmah na početku carskog doba, počela je primena torture i protiv slobodnih građana13, dotad primenjivana samo na robovi-ma14. Postupak više nije bio javan, ali se pojavila mogućnost žalbe na presudu.

Za vreme dominata sudski sistem je potpuno preuređen u odnosu na principat.Sudovi su postali deo hijerarhijski strogo ustrojenog državnog aparata.Sudski postupak je sprovođen u carskoj kancelariji pred carskim činovnikom, bez javnosti 15.Pokretan je po službenoj dužnosti.Sudija-či-novnik je prikupljao dokaze i donosio presudu.Ovaj postupak se smatrao vanrednim u odnosu na akuzatorski postupak i nije bio pravno uređen kao optužni postupak pred kvestijama. U praksi je međutim, akuzatorski po-stupak bio u potpunosti potisnut. Oživeo je pred sam kraj Rimskog car-stva.

Iz ovog sumarnog pregleda jasno je da je neka vrsta istrage uvek po-stojala u rimskoj državi.To je proisticalo iz dokaznog sistema krivičnog postupka .Korišćeni su racionalni dokazi (svedoci, iprave i sl.) , njih je trebalo nekako pribaviti.Već je tada shvaćeno , da to najbolje mogu izve-––––––––––

12 Ovaj postupak se vremenom pretvorio u postupak za okrivljene iz senatorskog staleža.

13 Na to ukazuje citat Ulpijana u Digestama:» Car Avgust je naredio da se istraga ne sme početi torturom i da ona nije neophodna radi autentičnosti istrage.(...)(Dige-ste,48.18.1-4.).

14 Njima i nisu sudile kvestije već ih je kažnjavao pater familias. 15 Detaljnije Sič, M.:Osnovi rimskog prava , Novi Sad , 2010.str.111-121.


108

sti organi vlasti.Kakva će biti sudbina okrivljenog u velikoj meri je zavi-sila od ishoda istrage.

2)Položaj okrivljenog u toku istrage

U vreme kvestija,rimski krivični postupak dostiže zavidnu visinu ,merenu čak i današnjim standardima.Nastojao je da obezbedi objektivno suđenje.To je omogućavalo optužno načelo,javnost,usmenost ,neposred-nost postupka i racionalni dokazi. Na samom suđenju, optuženi je imao položaj stranke. Dakle,njegov procesni položaj je bio povoljan, jednak položaju tužioca.16

O položaju okrivljenog u toku istrage ima malo podataka, jer osim pravno regulisanog optužnog postupka pred kvestijama, gde službene is-trage i nije bilo,ostali postupci, vođeni po službenoj dužnosti nisu bili pravno uređeni.Vođeni su na osnovu diskrecionog ovlašćenja javnog slu-žbenika.Ipak na osnovu raspoloživih podataka (npr.da su dugo vođeni javno,okrivljeni se javno saslušavao i sl.) se može zaključiti da je okri-vljeni imao pravni subjektivitet.Za početak postupka bio je neophodan određeni stepen sumnje,o čemu piše i Ulpijan:» Car hadrijan je pisao Klaudiju Kvartinu,da se istraga ima početi od najsumnjivijeg i od koga se po mišljenju sudije najlakše može saznati istina»17

U doba republike,torture protiv okriljenog radi iznude priznja nije bilo,štaviše optuženi na pretresu se uopšte nije ni smeo ispitivati.Ni pred-sednik, ni bilo ko drugi nije mu smeo postavljati pitanja.Ako je želeo, mogao je po svojoj volji davati izjave i komentare.Teret dokaza krivice bio je na tužiocu.Pošto je gonio u javnom interesu, imao je neka ovlašće-nja koje tužilac u građanskim sporovima nije imao.

Prema nekim autorima, imajući u vidu ukupan položaj okrivljenog u krivičnom postupku, važila je pretpostavka nevinosti18.

Okrivljeni je u isvesnim slučajevima , mogao biti stavljen u pri-tvor, u zavisnosti od procene organa postupka.Braća Grah (Gracchus) a posle njih i J.Cezar (Caesar) zakonom su ukinuli pritvor ,osim za neke slučajeve.Ti zakoni su odredili da se rimskom građaninu mora dati mo-gućnost da se brani sa slobode, izuzev ako je zatečen na delu ili je go-njen zbog neposlušnosti prema državnim organima.U klasično doba se vraća pritvor . Organ postupka je cenio da li je potreban .Ulpijan piše:» O čuvanju okrivljenih odlučivao je prokonzul po sopstvenoj proceni i na

–––––––––– 16 Bayer,V.: Cit.delo,str.35. 17 Ulpijan,D.48.18.1-4. 18 Zlinszky, J.:Cit.delo str.70.


109

osnovu toga je mogao odlučiti da se okrivljeni zatvori,preda vojnoj straži,da postavi jemce, ili mu dopusti da se sam javi (na poziv)».19U carsko doba, pritvor je bio uobičajen u slučajevima teških krivičnih de-la, u ostalim slučajevima okrivljeni je mogao ostati na slobodi ako po-stavi jemce.20

U početku carskog doba suđenje u odsutnosti nije bilo dozvolje-no21.Kasnije postupak je mogao biti vođen i protiv odsutnog okrivljenog, ali ako je optužen za teško krivično delo, odsutni okrivljeni nije mogao biti osuđen .

Krivica okrivljenog je morala biti dokazana, nije mogao biti osuđen na osnovu proste sumnje.22

Okrivljeni je u toku službene istrage od strane gradskih magistrata, javno saslušavan (ankvizicija).Prelaskom sudske vlasti na vladara, postu-pak je postao nejavan i tako izostaje kontrola javnosti.Sugestivna pitanja su bila zabranjena.23

Do značajnog pogoršanja položaja okrivljenog dolazi u periodu principata,kad je počela primene torture i na slobodne građane.Kasnije, u drugoj polovini II. veka,zabranjena je tortura nad pripadnicima viših slo-jeva, osim za neka dela .U kasnije doba carstva u postupcima zbog uvre-de veličanstva, tortura se počela primenjivati i na slobodne svedoke (nad robovima -svedocima je to bilo odavno praktikovano, jer se smatralo da se od njih drugačije ne može saznati istina) 24. Na oprez u pogledu istini-tosti iznuđenih iskaza upozoravali su i carevi25 .

–––––––––– 19 D.48.3.1. 20 «Car Pije u jednom svom pismu naređuje da se ne mora okovati onaj ko postavi

jemce za sebe,izuzev ako je optužen za takvo teško delo da se ne može poveriti jemcima ni vojnoj straži»Ulpijan,D.48.3.3.

21 «Carevi Sever i Karakala su naredili da se niko ne kažnjava u odsustvu.Otad važi pravilo da se odsutni ne može osuditi.Pravičnost ne dozvoljava da se neko osudi, a da nije ni saslušan»Marcijan(Martianus),D.48.17.1.

22 «Prema pismu cara Trajana Juliju Fortu niko(...)se ne može osuditi na osnovu proste sumnje(...)pravilnije je, naime, krivično delo ostaviti nekažnjenim, nego osuditi ne-vinog»Ulpijan D.49.19.5.

23 “Onaj ko vrši ispitivanje,ne sme postaviti pitanje, da li je Lucije Tit ubica? već pitanje treba postaviti uopšteno:ko je ubica?Inače se, ono više čini sugestijom nego pita-njem.To konstatuje i dopis cara Trajana»Ulpijan, D.48.18.1.21.

24 Treba ipak naglasiti da je primena torture i u carsko dona ,u poređenju sa kasni-jim vremenima bila prilčno ograničena(videti: Bayer,V.:Cit.delo,str.37.).

25 Na to ukazuje Ulpijan u Digestama:»Carske naredbe naglašavaju da se rezultati-ma torture ne sme uvek i u svemu poverovati.To je opasna i osetljiva stvar i često daje sa-mo privid istine.Mnogi su kadri da podnose muke i daju takve iskaze iz kojih se ne može izvući istina.Drugi su toliko osetljivi da slažu bilo šta samo da ne moraju trpeti bolove


110

III. Akuzatorski postupak u ranofeudalnim državama 1) Organi sudske vlasti i krivični postupci

U državama osnovanim na teritoriji nekadašnje rimske države, ve-kovima je primenjivan tradicionalni germanski plemenski optužni postu-pak, zasnovan na versko –magijskim verovanjima.

Postupak je bio prost i demokratičan.Presudu je donosio narodni zbor (Thing),na predlog posebnog tela, sastavljenog od najuglednijih lju-di vičnih pravu.Njih je birao narodni zbor za dati slučaj, ili na određeni vremenski period.Presuda je bila doneta , kad je predlog usvojio zbor .Po-stupak je bio javan i usmen.Sudilo se na otvorenom, na poljani, bregu, pod starim drvećem, određenog dana ili kad je pun ili mlad mesec.Postu-pak je bio neidifenreciran, jednako se sudilo u građanskim sporovima i krivičnim predmetima.To je bila,između ostalog ,i posledica privatno-pravnog shvatanja krivičnog dela koje se nije razlikovalo od građanskog delikta.Krivično delo je bila stvar učinioca i oštećenog i nije uticala na odnos učinioca i zajednice. Krivičnopravne sankcije su bile u suštini na-knada štete učinjene krivičnim delom, po precizno razrađenom cenovni-ku26.Krivična tužba je na to i bila upravljena .27Ponekad i eventualno okrivljeni je obavezan da plati i pomirninu (fredus)28. Za najteže delikte , optuženom je moglo biti izrečeno i proterivanje iz zajednice(Friedlosle-gung) .Postao je «vukodlak» (Werwolf) i svi članovi zajednice su imali pravo i dužnost da ga ubiju.

Postupak je bio je čisto akuzatoran,vodio se po tužbi oštećenog ili njegovog roda , pored toga,ponegde su postojali i određeni oblici postu-panja po službenoj dužnosti.29 Ovako koncipiran optužni postupak se ve-kovima održao,ali vremenom su se javile i neke novine. Narodno pravo-suđe se zadržalo, s tim da je zborom predsedavao grof-kraljev službe-nik.Postepeno se razvio i kraljevski sud koji je vremenom postao drugo-stepeni odnosu na zborove.Karlo Veliki je sproveo reformu kojom je na-rodni zbor bio eliminisan iz suđenja.On je uveo pored redovnih i obave-znih zborova, na kojima je morao učestvovati sav narod(tj. svi muškarci sposobni za oružje),vanredne (“naređene”) zborove na kojima je učestvo-–––––––––– mučenja.Zbog toga daju različite iskaze i lažno optužuju ne samo sebe već i druge» (Di-geste,48.18.1.23.).

26 Zbog toga ,tadašnji krivični zakonici deluju kao pijačni cenovnik. Dobar primer je zakonik Salijskih franaka (Lex Salica).

27 To dobro ilustruje tzv. Wergeld, naknada štete porodici,rodu,plemenu u slučaju ubistva .

28 Ona se plaćala državi.To je bio jedini javnopravni aspekt kazne. 29 Takav je bio npr.postupak pred Sinodalnim sudom.


111

valo samo 7 skabina (porotnika) na koje je u suštini preneta pravosudna vlast.On je po nekima time “hteo da oslobodi narod od teške obaveze su-delovanja na zboru”30.Zapravo, radilo se o jačanju kraljeve vlasti u pra-vosuđu, jer su skabini postali kraljevski službenici.

Pošto su krivično delo i progon smatrani za privatnu stvar učinioca i oštećenog,oni su se skoro uvek mogli nagoditi. U tom slučaju, do sud-skog postupka nije ni dolazilo.Suđenja su bila zbog toga retkost,31i do njih bi dolazilo, samo ako se učinilac i oštećeni nisu mogli nagoditi i iključivo na inicjativu oštećenog,jer se država dosledno držala po strani. Racionalni dokazi nisu ni prikupljani ni izvođeni. To pravo nije npr. po-znavalo slučajne svedoke,glavno dokazno sredstvo u rimskom postupku . Dokazivao je po pravilu okrivljeni a tužilac samo izuzetno. Dokazna sredstva su bila iracionalna , strogo formalizovana , primitivna32i nepo-dobna za utvrđivanje istine33: zakletva i božji sud .

Glavno dokazno sredstvo je bila zakletva očišćenja okrivljenog. Ali samo zakletva okrivljenog nije bila dovoljna za teža krivična dela .U tim slučajevima ,okrivljeni je morao pronaći pravnom normom propisani broj (najviše 12 ) lica, koja su svojom zakletvom bila spremna potvrditi da je zakletva okrivljenog istinita.To su bili tzv. saklevetnici34.Njih treba strikt-no razlikovati od činjeničnih svedoka . Saklevetnici su samo polagali za-kletvu da imaju poverenje u zakletvu okrivljenog, tj . da je smatraju isti-nitom. Niko ih nije pitao na osnovu čega. Treba imati u vidu da je krivo-kletstvo tada strogo kažnjavano. Saklevetnik se izlagao ozbiljnim proble-mima , ako se ispostavilo da je zakletva okrivljenog bila lažna .To je bio jak podsticaj da se dobro obaveste o slučaju, pre nego što polože zakle-tvu.35 Zakletva je dakle, mogla biti data na osnovu rezultata lične istrage saklevetnika, ali i na osnovu prostog poverenja u okrivljenog.


O položaju okrivljenog u istrazi se i ne može govoriti,jer nikakve službene istrage usmerene na prikupljanje dokaza nije bilo, pošto racio-nalni dokazi (svedoci,veštaci i sl.) nisu ni bili potrebni. Zbog toga je po-stupak posle minimalnih priprema, ( npr.pozivanja okrivljenog pred sud) ––––––––––

30 Roxin,C.: Strafverfahrensrecht,München,1989.str.423. 31 Kindhaeuser,U.:Strafprozessrecht,Nomos,Baden-Baden,2010.str. 387. 32 Roxin,C.: Cit. delo str .423. 33 Kindhaeuser,U.: Cit delo,str.387. 34 Poznavao ih je i Dušanov Zakonik. 35 Bayer, V.: Kazneno postupovno pravo, prva knjiga,poviestni razvoj,Za-

greb,1943.str. 84.


112

počinjao sa suđenjem.Međutim ,okrivljeni u sopstvenom interesu morao je ipak obaviti neke pripremne radnje .Zbog toga je pripremni postupak za njega i tu bio važan, iako bitno drugačije prirode nego danas, zbog bit-no drugačije prirode dokaznih sredstava.

Njegova glavna pripremna aktivnost, po prirodi stvari, bila je usme-rena na prikupljanje saklevetnika36 koji će svojom zakletvom podržati njegovu zakletvu očišćenja37, ili nalaženje borca koji će ga zastupati u dvoboju , ako se neće , ili se nije mogao sam boriti.Ukoliko se saklevetni-ci i zastupnik u sudskom dvoboju smatraju dokaznim sredstvom,tada je pripremna aktivnost okrivljenog usmerena na pribavljanje tih “dokaznih sredstava” bila neki vid privatne istrage. U tome je mogao računati samo na pomoć svog roda ili plemena.Ako nije uspeo sakupiti dovoljan broj sa-klevetnika , ili zakletvu uopšte nije ni mogao položiti,ostalo je drugo do-kazno sredstvo:božji sud38 .U nekim slučajevima optuženi je bio prisiljen dokazivati božjim sudom.Optužba je mogla biti već tako podignuta da je morao dokazivati svoju nevinost božjim sudom.Bilo je i takvih tužbi kod kojih je unapred bilo određeno da optuženi , ako ne prizna, mora dokazi-vati božjim sudom. To je bio redovno sudski dvoboj.Izvođenje božjeg su-da su organizovali sud i crkva.Crkva se dugo i žestoko protivila božjim sudovima, ali ni posle više stoleća nije ih uspela suzbiti,u toj meri su oni bili ukorenjeni u tadašnja shvatanja.Napokon ih je i sama prihvatila i pri-menjivala i u svojim sudovima.Božji sudovi su posle vekovima obavljani uz versku pompu i ceremonije.Izvođeni su pred crkvom ili u samoj crkvi uz zvonjavu zvona ,u prisutnosti crkvenih dostojnika i crkvene ceremoni-je.Među predstavnicima svetovne vlasti bila su podeljena mišljenja o nji-hovoj vrednosti.To međutim nije smetalo da se u praksi primenjuje u ve-likim razmerama39.

Božji sudovi su mogli biti tzv. jednostrani,u kojima je učestvovao samo okrivljeni ili izuzetno ,tužilac( božji sud hladnom vodom,vrućom vodom,usijanim železom, kockom, mrtvački odar, sud jela sl40.)i dvostra-––––––––––

36 U nekim germanskim pravima saklevetnike je birala suprotna strana,ili pola okri-vljeni, pola tužilac.

37 Suprotna strana je mogla napasti dokaz zakletvom.Time je nastao spor između napadača i suprotne strane(okrivljenog,svedoka pa i sudije).Taj se spor morao rešavati sudskim dvobojem.Ishod dvoboja je odlučivao i o konačnom uspehu prevobitnog dokazi-vanja.(Videti:Bayer,V.: ,cit.delo ,str.90.)

38 Božji sudovi su korišćeni i izvan krivičnog postupka,kao univerzalno sredstvo za rešenje teških sporova Kad je npr.Karlo Veliki u svom testamentu podelio carstvo među sinovima , odredio je da u slučaju spora oko granica odluči božji sud krstom.(Videti :Bayer ,V.:Cit. .delo,str.86.fn.25.).

39 Bayer,V.:Cit.delo,str.84. 40 Neke od njih poznavao je i Dušanov zakonik.


113

ni u kome su učestvovali tužilac i okrivljeni(sudski dvoboj i »krst»).Naj-važniji božji sud je bio sudskim dvoboj.Imao je različite forme kod poje-dinih plemena (različita pravila, oružja). Pobednik dvoboja je uspeo sa dokazivanjem i dokazao svoje pravo.Sudski dvoboj je bio povlastica slo-bodnih ljudi u prvom redu plemstva. Dvoboj je vođen pravim,bojevim oružjem najčešće koljem i mačem na konju. Česte su bile teške povrede pa i smrtna ranjavanja41.Neka plemena su dopuštala zastupanje u dvobo-ju.Zastupane su mogle biti obe strane.Tako su mogla svoje pravo doka-zivati i lica koja nisu bila sposobna ili vična oružju.Zastupanje je bilo tim pre moguće jer se ova “ustanova” uopšte zasnivala na verovanju da će pobediti onaj ko je u pravu.Tj. da Bog neće dozvoliti da pobedi jači i spretniji, nego onaj ko je u pravu.Sudski dvoboj nije bio nikakav eks-ces, već legalni sastavni deo dokaznog postupka.Tzv. «dokazna presu-da» suda je mogla glasiti i na dvoboj. Legalno sredstvo je bio i vansud-ski dvoboj.Služio je za “sporazumno” rešenje spora van suda i zamenji-vao sudski postupak u celini42 . Ako je stvar rešavana dvobojem, za okrivljenog se “ pripremni postupak “ svodio na nalaženje borca koji će se boriti za njega ( ako je zastupanje bilo dozvoljeno) ili na trening u baratanju oružjem.

U klasno strogo podeljenom društvu,položaj okrivljenog je u značaj-noj meri zavisio od staleške pripadnosti, porekla ,položaja i imovnog stanja.

Pripadnik plemstva i druga privilegovana lica ,imućan ,ugledni član zajednice lako se mogao nagoditi sa oštećenim ako je ovaj bio nižeg ran-ga ili njegovim rodom ili plemenom i tako izbeći krivični postupak.

Nejednakost je dolazila do izražaja i u mogućnosti da takva lica pri-bave saklevetnike ili ako su morala dokazivati sudskim dvobojem, da unajme nekog prekaljenog borca da ih zastupa.

Ako zanemarimo ove okolnosti, položaj okrivljenog koji proističe iz same strukture postupka, bio je loš. U nekim slučajevima,optuženi uopšte nije ni smatran strankom, pa nije ni dolazio do reči pred sudom, a teret dokaza je bio na njemu.Važila je dakle prezumpcija krivice.To je već samo po sebi bilo krajnje nepovoljno po okrivljenog, jer ako nije uspeo sa dokazivanjem, čekala ga je osuda. Ako je morao dokazivati božjim sudom,ishod je bio krajnje neizvestan i lako je mogao biti fata-lan za njega, čak i ako je dobio na dokazivanju. Naime, pored sudskog dvoboja i neki drugi vrlo često praktikovani božji sudovi su bili opasni

–––––––––– 41 Edicija:Nagy civilizációk, Frank Birodalom(prevod, naslov originala:Imperio Ca-

rolingo,ur.D.Gimeno),izd.Kossuth, 2010,str.48 42 Bayer,V.:Cit. delo,str.88.


114

po život.Dobar primer u tom smislu je božji sud hladnom vodom.Okri-vljenom su čvrsto vezane ruke i noge, a oko pasa mu je vezan kono-pac.Nakon toga je bačen u vodu . Ako je potonuo, pobedio je,ali se vr-lo lako moglo desiti da se usput udavi.Jer, ako su sudije htele biti si-gurne, nisu žurile sa izvlačenjem davljenika iz vode.Ako se toliko ko-prcao da nije potonuo,a nagon za samoodržanje ga je na to terao, igu-bio je («neće da ga primi čista voda, kriv je») i sledila je osuda.Božji sud vrelom vodom i usijanim gvožđem su takođe bili opasni po život , zbog teških opekotina .Ta vrsta povreda se i danas teško leči.U srednje-vekovnim katastrofalnim higijenskim uslovima te rane su se veoma la-ko mogle zagaditi i dovesti do teške infekcije i u nedostatku leko-va,prouzrokovati smrt okrivljenog.Posebno, ako imamo u vidu,da je nakon vađenje predmeta iz vrele vode ili nošenja užarenog železa u ru-kama, sledila druga faza božjeg suda.Ispečena ruka je umotavana u za-voj( o nekim uslovima sterilnosti nije moglo biti ni govora).Sveštenici su stavljali pečate na zavoj i određeni broj dana se nije smeo skida-ti.Tako su stvarani idealni uslovi za infekciju opekotine.Tek nakon ski-danja zavoja je postalo jasno da li je okrivljeni dobio ili izgubio.Ako su se na rani pokazivali znaci zaceljenja, pobedio je, u suprotnom , izgu-bio. Božja volja se po verovanju , nije ispoljavala u tome da li će se okrivljeni opeći ili ne. Ni srednjevekovni čovek nije bio toliko ograni-čen da ne bi znao, da će se onaj ko nosi užareno železo u rukama ili uranja ruku u ključalu vodu,sigurno opeći. Božja volja se ispoljavala u znacima zaceljenja ili nezaceljenja opekotine.To je bilo merodavno.Is-hod božjih sudova je bio potpuno neizvestan i opasan.Ako bi okrivljeni i dobio na dokazivanju ,zbog infekcije rane i drugih komplikacija, to ga je moglo koštati života .Ako je izgubio čekao, ga je dželat, naročito u kasnijim periodima, kad su se počele primenjivati telesne kazne.Zbog toga njegov položaj je u suštini bio krajnje nepovoljan.Malo uprošćeno , samo od slučaja je zavisilo da li će umreti od ruke dželata kao krivac ili od posledice božjeg suda kao nevin.Ipak, treba reći, da nisu svi božji sudovi bili opasni po život,štaviše, neki su pružali neke šanse i krivcu da se se izvuče.Takav sud je bio tzv .mrtvački odar. U nekim krajevima često praktikovan kod ubistva .Okrivljeni je morao poljubiti leš:ako je iz rana potekla krv ili pojavi pena na ustima (negde se tražilo i da se leš pokrene) bio je kriv ,u suprotnom nevin.Iz rana na lešu ,pošto je pre-stao rad srca ,teško je mogla poteći krv,pa su kod ovog božjeg suda i krivac i nevin imali dobre šanse da ne budu kažnjeni.Kod nekih božjih sudova telesna konstitucija,snaga i spretnost, uvežbanost su mogli ima-ti odlučujući uticaj na ishod božjeg suda.Takav je bio tzv.»krst».Tuži-


115

lac i okrivljeni su stali jedan naspram drugog , ispružili ruke postrance i podigli do visine ramena.Tako, da im je telo stvorilo oblik krsta.Onaj ko je prvi spustio ruke, izgubio je.Ovaj «beskrvni» božji sud je forsira-la crkva. Izloženo dobro pokazuje da je ishod božjeg suda bio najčešće vrlo neizvestan i mogao je biti i krajnje nepravedan.Tj.mogao je dove-sti do toga ,da se krivac oslobodi ili nevin osudi.To je postalo naročito važno kad su krivične sankcije, umesto čisto imovinskih, u periodu od XI-XIII veka počele postajati kazne uperene protiv života i tela.Uprkos svemu, božji sudovi su praktikovani dugi niz stoleća , sve dok IV Late-ranski sabor 1215.g.nije zabranio jednostrane božje sudove (hladna i vrela voda,usijano železo itd.).Oni su polako odumrli, i na njihovo me-sto je stupila tortura.Sudski dvoboj je opstao duže. Ima izveštaja o ta-kvom rešavanju spora čak iz sredine XV veka43.

Tek u drugoj polovini srednjeg veka počinju reformerska strujanja u prvom redu u gradovima severne Italije, a posle i drugim velikim centri-ma kontinetalne Evrope. Umesto tradicionalnog optužnog postupka sve više i više se primenjuje postupak po službenoj dužnosti sa racionalnim dokazima, svedocima itd.Tj. polako se formirao, razrađivao i širio inkvi-zitorski postupak.Van gradova,sve je još dugo ostalo isto:privatan progon sa formalnim dokazima i božjim sudovima.44

IV. Inkvizitorski postupak

1) Nastanak i karakteristike inkvizitorskog postupka

U srednjevekovnoj Evropi dugo je važio gore opisan optužni postu-pak zasnovan na plemenskim tradicijama i versko-magijskim elementi-ma.Nastao je običajnim pravom.Ovaj postupak prepušten privatnom li-cu(oštećenom ili bilo kom iz naroda) nikad nije potpuno zadovoljavao ,a sa razvijanjem društvenih odnosa, u kasnom srednjem veku i formiranjem ap-solutističkih država , zadovoljavao je sve manje.Nedostaci ove forme dove-li su vrlo rano do odstupanja od nje,tj. do nekih oblika gonjenja po službe-noj dužnosti.Ali,takve forme postupanja su imale uglavnom lokalni karak-ter.Međutim,ti izuzeci su vremenom postali “sve brojniji i doveli su do pot-punog napuštanja optužne i prihvatanje istražne forme postupanja”45.

Nakon vekova opšte društveno-ekonomske i kulturne krize i stagna-cije u kome je vladalo sujeverje i verski misticizam, kasni srednji vek do-––––––––––

43 Videti opis jednog sudskog dvoboja iz 1455. g. u Francuskoj,kod Hojzinga , J.: Jesen srednjeg veka, Novi Sad,1991.str.130.

44 Roxin,C.: Cit.delo,str.422. 45 Vasiljević,T.: Sistem krivičnog procesnog prava SFRJ, Beograd,1981.str.18.


116

nosi duboke društveno-ekonomske promene. U doba opšteg preporoda , mnoge dotad neprikosnovene društvene institucije postaju nepodobne za ispunjavanje društvene funkcije koju su dotad vršili i koče dalji razvoj društva. Jedna od takvih zastarelih institucija bio je i tradicionalni optužni krivični postupak .U praksi je tada već ispoljavao tako teške nedostatke da više nije bio održiv. Taj postupak je bio u celini nepodoban za siste-matsko suzbijanja kriminaliteta, ali najviše zbog toga što je pokretanje postupka bilo u rukama privatnog lica( oštećenog ili nekog drugog) i zbog iracionalnog dokaznog sistema koji je bio apsolutno nepodoban da se utvrdi stvarna istina o delu i krivcu.

U tradicionalnom optužnom postupku, inicijativa za gonjenje učini-laca je u principu bila u rukama privatnog tužioca.On je gonio kada je to bilo u njegovom interesu, ignorišući evenetualni opšti interes.Zahvaljuju-ći tome,okrivljeni se skoro uvek mogao nagoditi sa tužiocem i tako izbeći krivični postupak.Zbog toga je do krivičnog postupka dolazilo samo izu-zetno, ako se oštećeni i učinilac nisu nagodili.Nagodba je bila moguća i nakon izricanja presude.Postupak je bio neizvestan,vladala je samovolja a ovlašćenja sudije su bila neograničena46 .

U doba renesanse sazreva ideja ,da su krivična dela štetna i opasna ne samo za oštećenog već i za celu društvenu zajednicu i da je neop-hodno njihovo sistematsko suzbijanje u javnom interesu od strane dr-žavnih organa .Zbog toga , više se gonjenje učinilaca krivičnigh dela ne može prepustiti ličnim interesima oštećenog 47.Spoznaja, da je ka-žnjavanje krivaca neophodno radi održanja pravnog poretka i da je za-datak javne vlasti progoniti ih po službenoj dužnosti, vršila je snažan uticaj na dalji razvoj krivičnog postupka . Najveće dostignuće pravne misli tog doba je upravo potpuno sagledavanje javnopravne prirode krivičnog prava48.

Tada je već u toj meri ojačala centralna državna vlast, da je ideju o javnopravnom progonu učinilaca krivičnih dela mogla sprovesti u delo.

Drugi nedostatak koji je onemogućavao sistematski progon, bio je dokazni sistem,koji je još uvek počivao na iracionalnim ,versko-magij-skim osnovama i iracionalnim dokaznim sredstvima , nasleđenim iz ple-menskog doba49. Verovanja na kojima se taj sistem zasnivao, nisu bila više tako jaka kao u prethodnom istorijskom periodu i sve su više slabi-

–––––––––– 46 Peters, K.:Strafprozess, Heidelberg ,1985.str.60. 47 Bayer, V. : Cit.delo,str. 100. 48 Balogh, J.:A Magyar bűnvádi eljárási jog, Budapest,1901.str.30. 49 Nakon što je IV Lateranski sabor 1215.g .zabranio jednostrane božje sudove , oni

su polako nestajali iz sudske prakse.


117

la . Zbog toga, iracionalna dokazna sredstva su sve više gubila svoj legi-timitet .Bili su i neizvesni i nepravedni i bili su sve manje prihvatljivi . Zbog toga, čitav se kazneni postupak počeo “ ljuljati u svojim temelji-ma,u svom dokaznom pravu”50. U krajnjoj liniji, na njima se nije mogao zasnovati organizovani sistematski progon kriminaliteta u javnom inte-resu.

Očigledan društveno-ekonomski razvoj u tom periodu, nakon mno-go vekova stagnacije, sve složeniji društveni odnosi, rast društvene po-kretljivosti time i kriminaliteta , izmenjeni pogledi na svet itd.zahtevali su hitnu i temeljitu reformu krivičnog postupka. Osećala se jaka potreba za uvođenje novog , dobro razrađenog i sistematizovanog krivičnog postup-ka, koji će radikalno prevazići strukturalne nedostatke tradicionalnog op-tužnog postupka i omogućiti sistematski i efikasan progon učinilaca kri-vičnih dela.Rimsko pravo koje je tada smatrano osnovnim izvorom prava, nije imalo pravno oblikovan i sistematizovan krivični postupak po službe-noj dužnosti.Jedini takav raspoloživi model je bio taj koju je razradila ita-lijanska pravna misao i praksa na temelju kanonskog postupka po službe-noj dužnosti. Taj postupak kanonskog prava je za vreme pape Inoćentija III , na IV Lateranskom crkvenom saboru 1215.g.dobio zakonsku formu51 . Sredinom XIII veka u Italiji započinje recepcija tog italijansko-rimsko-kanonskog inkvizitorskog postupka u svetovnim sudovima i pravnoj teo-riji52. Kroz sudsku praksu počeo se primenjivati i u Nemačko-rimskom carstvu i Austriji ali dugo nije bio zakonski regulisan.

Posle donošenja više pratikulranih inkvizitorskih postupnika53 na Zemaljskoj skupštini Nemačko –rimskog carstva u Regensburgu ,1532.g, usvojen je “Red za kaznene sudove cara Karla V. i svetog rimskog car-stva”54 poznat i po latinskom nazivu “Constitutio Criminalis Carolina” (ili skraćeno C.C.C.a često se koristi i skraćenica “Karolina”)55. Sa njime ––––––––––

50 Bayer V.:Cit.delo,str.101. 51 Peters,K.: Cit.delo, str.63. 52 Naročit uticaj je imao poseban crkveni postupak «istraga za iskorenjivanje jere-

si»(“Inquisitio hereticae pravitatis”)koji je poznavao torturu. 53 Najznačajniji i najuspeliji među partikularnim zakonicima bio je Halsgeric-

htsordnung für Bistum Bamberg 53(1508.g.)u kojem su na uspešan način spojeni instituti italijansko-rimsko-kanonskog krivičnog prava i postupka sa elementima domaćeg prava.U Austriji , najstariji inkvizitorski postupnici su bili Halsgerichtsordnung für Tirol 1499.g., Halsgerichtsordnung für Radolfzell 1506.g. i Ladsgerichtsordnung za Donju Austriju 1514.g.

54 Bayer, V.: Cit .delo, str.103. 55 Zakonik je izdat na nemačkom jeziku.Potpuni naziv: “Des allerdurchleuchtigsten

grossmechtiggsten vnüberwindlichsten Keyser Karls des füfften:vnd des beyligen Römischen Reichs peinlich gerichts ordnung ,auff den reichstaegen zu Auspurgk vnd Re-


118

je i formalno osnažena recepcija italijansko-kanonskog-rimskog prava.56

Tako je stvorena “majka” svih inkvizitorskih postupnika, koja će vr-šiti snažan uticaj sve do kraja “ere”inkvizitorskog tipa postupka sredinom XIX veka.To je razlog da se ukratko osvrnemo na neke njene odredbe ko-je odražavaju suštinke karakteristike inkvizitorskog postupka i položaj okrivljenog.

2)Karolina

Karolina je najznačajnija krivičnopravna kodifikacija srednjeg ve-ka57 čiji se uticaj i danas oseća58.

Ona je nastala spajenjem rimsko-kanonskih pravnih instituta sa ne-kim elementima tradicionalnog domaćeg nemačkog prava.Ti tradicionalni elementi su imali u prvom redu ulogu očuvanja iluzije da još uvek važe najvažniji instituti starog prava i tako otupe oštricu otpora novom postup-ku.Zakonodavac se potrudio da oni imaju uglavnom samo simboličan značaj,bez stvarne,praktične vrednosti.

Na idejnim osnovama javnopravne prirode krivičnih dela i potrebe za sistematskim javnim progonom u javnom interesu ,Karolinom su nači-njeni važni radikalni koraci ka novom tipu krivičnog postupka .

Javnopravno shvatanje krivičnog dela i progona je dosledno sprove-deno.Okrivljeni se više nije mogao osloboditi postupka i kazne nagod-bom sa oštećenim.Progon više nije bio u rukama oštećenog.Formalno, optužni postupak nije bio ukinut,već je izjednačen sa inkvizitorskim.Šta-više, Karolina detaljno reguliše samo optužni postupak, 59 a o inkvizitor-skom postupku govori često uopšteno i uz napomenu da važe analogno propisi za optužni postupak.Na osnovu toga se sticala iluzija da je optužni postupak pravilo a inkvizitorski izuzetak . Ali je u praksi bilo upravo su-protno.Krivični postupak za bilo koje delo mogao je započeti ili na tužbu oštećenog ili po službenoj dužnosti.Međutim ,Zakonik je imao neke izra-zito destimulativne odredbe u pogledu tužbe oštećenog,verovatno da bi –––––––––– genspurgk ,inn jaren derissig,vnd zwey vnd dreissig gehalten,auffgericht vnd beschlos-sen” ili na nemačkom jeziku u kraćem obliku “ Peinliche Gerichtsordnung Kaiser Karls V” (skraćeno P.G.O.)

56 Ogorelica , N.: Kazneno procesualno pravo,Zagreb ,1899.str.21. 57 Pošto se o njoj dosta zna,smatramo da nema potrebe za njeno obimnije prikaziva-

nje.Ograničićemo se samo na neke napomene. 58 Peters,K.:Cit.delo,str.61. 59 Zakoni pojedinih nemačkih zemalja su još dugo smatrali optužni postupak jedi-

nim redovnim postupkom a inkvizitorski vanrednim.Tako npr. još i pruski Landsrecht od 1721.g.


119

do toga što ređe došlo,a ako i dođe , da uloga tužioca bude marginal-na.Sud je naime, bio dužan pritvoriti tužioca dok nije pružio materijalno jemstvo da će optuženom nadoknaditi svu štetu (materijalnu i nemateri-jalnu ) ako bude oslobođen60.Takvoj neprijatnosti se retko koji oštećeni izlagao, jer za tim i nije bilo nikakve potrebe .Podnošenjem proste prijave sudu , postupak je započeo ,tekao i okončao ex officio.Zbog toga je optu-žni postupak u praksi bio retkost. Tako je omogućena puna afirmacija na-čela oficijelnosti.To je i bio cilj reforme: osigurati javni progon po slu-žbenoj dužnosti od strane državnih organa.

Temeljno je promenjeno i dokazno pravo .Napušten je stari sistem formalizovanih, iracionalnih dokaznih sredstava , nepogodnih za utvrđi-vanje stvarne istine,a uveden rimsko –kanonski sistem racionalnih do-kaza. Sud je imao pravo i dužnost da utvrdi istinu u javnom interesu, i da osudi stvarnog krivca .Za osudu okrivljenog su propisani strogi uslo-vi.Neophodno je bilo njegovo dobrovoljno priznanje ili saglasna izjava najmanje dva svedoka određenog kvaliteta.Priznanje je bilo glavno do-kazno sredstvo(«regina probationem»)koje je trebalo da garantuje da je utvrđena stvarna istina.61Na osnovu indicija,kao manje pouzdanih doka-za, okrivljeni nije mogao biti osuđen.Međutim,u praksi je bio redak slu-čaj da je bilo dva svedoka zadovoljavajućeg kvaliteta, a iz razumljivih razloga ni dobrovoljno priznanje okrivljenog nije bilo često.Pošto di-rektnih dokaza najčešće nije bilo, a na osnovu indicija se nije mogla do-neti osuđujuća presuda, bilo je neophodno propisati dodatni mehanizam za pribavljanje direktnih dokaza.Najjednostavniji način za to bilo je na-terati okrivljenog da prizna,kad je njegova krivica indicijama već inače dokazana.Iz shvatanja, da je progon u javnom interesu, nije bilo teško izvesti zaključak, da je okrivljeni upravo zbog javnog interesa, dužan dati istinit iskaz62 .Ako okrivljeni neće dobrovoljno da ispuni tu svoju dužnost,na to se može naterati primenom prinude,isto kao i na ispunje-nje drugih zakonom propisanih dužnosti. Tako je uvedena tortura u do-kazni sistem .Ona sama po sebi nije bilo dokazno sredstvo već samo po-moćno sredstvo za pribavljanje pravog dokaza, tj.priznanja okrivlje-nog.Priznanje iznuđeno torturom je beleženo u zapisnik. Nakon dan-dva ,na ponovnom saslušanju, okrivljenom je zapisnik pročitan i pozvan da ga potvrdi63. Ako je okrivljeni to učinio,ova potvrda se smatrala „slo-

–––––––––– 60 C.C.C. čl.12-15. 61 Kindhaeuser,U.: Cit delo,str.388. 62 Ovo shvatanje je opstalo do kraja važenja inkvizitorskog postupka. Videti, No-

vokmet,A.: Austrijski Zakon o kaznenom postupku iz 1853. g. s osvrtom na njegovu ulo-gu u povijesti hrvatskog kaznenog procesnog prava, Pravni vjesnik br. 2/2011, str.98.

63 C.C.C. čl. 56. i 58.


120

bodno datim priznanjem” i okrivljeni je mogao biti osuđen.Tvorci Karo-line su sagledali opasnost torture po istinu 64pa je bio predviđen poseban mehanizam za otklanjanje njenih negativnih efekata . Prvo, određivanje torture bilo je vezano za dokaze65 na osnovu kojih bi danas sud sigurno osudio okrivljenog66 .I drugo, bila je propisana obavezna temeljna pro-vera postignutog priznanje posle torture67.Praksa je ove garancijalne od-redbe punom snagom ignorisala, ali one i inače nisu mnogo vredele, jer po Zakoniku, u slučaju da ne potvrdi priznanje, okrivljeni je ponovo 68podvrgavan mučenju69 . Tortura je zbog toga dovodila do čestih pogre-šnih osuda na osnovu iznuđenih lažnih priznanja, masivnih zloupotreba i bezgranične sudske samovolje . Pošto je u najvećem broju slučajeva bilo nemoguće pribaviti dva svedoka ili dobrovoljno priznanje okrivlje-nog,ustanova torture je faktički postala centralna ustanova ovog doka-znog sistema „os oko koje se u praksi okretao čitav tadanji kazneni po-stupak” 70. Okrivljeni koga je zahvatio mlinski kamen ovog mehanizma bio je izgubljen. Tako je progresivna ideja o uklanjanju prevaziđenog iracionalnog dokaznog sistema i zasnivanja osude na materijalnoj istini i njeno dosledno i kruto sprovođenje kroz dokazni sistem, bez obzira na cenu, dovela do ignorisanja i potiskivanja bilo kakvih , makar i elemen-tarnih prava okrivljenog u dokazivanju , a time i u celom postupku.No tada se smatralo da je to nephodno, jer se samo tako može očuvati javni interes utvrđivanja materijalne istine 71.

Insistiranje na materijalnoj istini opravdao bi sistem pravnih leko-va.Međutim, Karolina nije poznavala institut pravnog leka.Ipak, u delovi-ma zemlje , gde je već postojao od ranije , opstao je i dalje .No ,nekom začetku pravnih lekova se može smatrati pravo i tužioca i okrivljenog (kao i njegovih zagovornika i prijatelja) da zahtevaju odašiljanje celokup-nih spisa (Aktenversendung) na „učene zborove”72 radi saveta73 .

–––––––––– 64 Na tu opasnost su upozoravali su već i rimski pravnici.Videti gore pomenuta dva

citata Ulpijana u Digestama. 65 Institut torture je poznavao i tradicionalni optužni postupak ,ali je primenjivan sa-

mo u retkim slučajevima,kao neka vrsta božjeg suda, čije određivanje nije bilo vezano za strogo definisane uslove.

66 C.C.C., čl.20. i dalje. 67 C.C.C.čl.54. 68 Zato je ograničenje torture u Terezijani na «samo» tri puta ipak štitila

okrivljenog. 69 C.C.C.čl.55. 70 Bayer,V.:Cit. Delo ,str.108. 71 Bayer,V.: Cit. Delo ,str.114. 72 Ogorelica,N.: Cit. delo ,str.27. 73 C.C.C. čl.219.


121

Uprkos svim nedostacima, merenih današnjim merilima,Karolina je bila ogroman napredak u odnosu na ranije stanje i imala je veliki uticaja na dalji tok razvoja krivičnog postupka,koji se oseća do današnjih da-na.Uvela je neophodan red74 i trasirala razvoj krivičnog procesnog prava za sledećih nekoliko vekova u Evropi75.

3) Sudovi

Proces nastanka inkvizitorskog postupka je povezan sa procesom ja-čanja centralne vlasti vladara 76, što je dovelo do formiranja apsolutističke države kasnog feudalizma.Naglašen javnopravni karakter krivičnog po-stupka je mogao biti ostvaren samo u hijerarhijski strogo ustrojenom si-stemu državnih sudova apsolutističke države u kome je vrhovna sudska vlast pripadala vladaru.


Ikvizitorski postupak se vremenom menjao77,ali je istraga je bila uvek centralni deo postupka.Sudbina okrivljenog je tu rešavana.

Tok istrage i položaj okrivljenog u istrazi u inkvizitorskom postupku prikazaćemo prema Constitutio Criminalis Theresiana , inkvizitorskom postupniku srednje generacije(1768.g.) 78.Postupak je po tom zakoniku vodio sud,koji se starao i o optužbi i odbrani.Stranaka nije bilo.Sve osnovne procesne funkcije su bile spojene u jedinom subjektu postupka ,u sudu.Postupak je započinjao istragom po službenoj dužnosti. Sud je mo-gao započeti postupak na osnovu bilo kakvih glasina i drugih indicija.Po Karolini je istraga je još bila jedinstvena. Kasnije se deli na generalnu in-kviziciju , koja se vodi povodom sumnje da je učinjeno krivično delo,i na specijalnu inkviziciju uperenu protiv određenog lica.Sud je bio obavezan da u fazi generalne inkvizicije utvrdi corpus delicti79.To je onemogućava-

–––––––––– 74 Peters ,K.:Cit. delo,str.63. 75 Peters stiče (cit.delo, str.64)„(...)ako se zanemari preterana strogost i neprihva-

tljivi metodi postupanja(tortura)iz zakona zrači istinski zahtev za pravednost,primerenost i ljudskost”.

76 To naglašava i M .Škulić ističući da je invizitorski postupak «tipičan za doba ja-ke države,posebno za apsolutne monarhije» (Škulić,M.: Krivično procesno pravo, Beo-grad, 2011.str.7.).

77 Završni oblik je dobio sa zadnjim postupnicima u prvoj polovini XIX Veka. 78 Detaljnije videti:Feješ,I.:Tok krivičnog postupka prema zakoniku Constitutio Cri-

minalis Theresiana ,Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu,br.3/2013,str.173-195. 79 O tome detaljnije videti:Feješ,I.:Constitutio Criminalis Theresiana-corpus delicti,

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu,br.2/2013,str.163-187.


122

lo da se faza preliminarnih izviđanja(generalna inkvizicija) bez ozbiljnih dokaza nastavi postupkom uperenim protiv određenog lica(specijalna in-kvizicija).

Kad je utvrđen corpus delicti80 , i započela specijalna inkvizici-ja,okrivljeni je uhapšen , preliminarno saslušan i pozvan da dokaže svoju nevinost.Važila je prezumpcija krivice.Sud je imao neograničene moguć-nosti da odredi pritvor.Posle izvesnog vremena, nakon što se sudija pri-premio i sastavio optužne tačke, sledilo je saslušanje po optužnim tačka-ma.Ako optuženi nije priznao,usledio je dokazni postupak u kome je sud saslušavao uglavnom svedoke,ali je mogao izvoditi i druge dokaze.Nakon završetka dokaznog postupka okrivljenom je odobreno izvesno vreme da razmisli o svojoj konačnoj odbrani.Posle toga je obavljeno finalno saslu-šanje.Time je istraga bila završena . Presudu je donosilo sudeće veće is-ključivo na osnovu spisa,dokazi se nisu izvodili.Presuda je mogla glasiti i na određivanje torture.U svim značajnijim slučajevima, presuda je slana višem sudu na prethodno odobrenje,pa je tek nakon toga saopštavana okrivljenom.Pravnog leka u pravom smislu nije bilo

Okrivljeni je imao krajnje nepovoljan položaj.Pravo na branioca u istrazi nije imao.Zatvoren, sam ništa nije mogao učiniti za svoj spas.Sudi-ja se starao i o optužbi i o odbrani okrivljenog, u meri koju je on smatrao potrebnom.

Imajući u vidu drakonske, neljudske kazne feudalnog krivičnog pra-va,razumljivo je da okrivljeni po pravilu nije priznavao delo.Ako se steklo dovoljno indicija o krivici,sud je kao što je gore već rečeno,mogao tortu-rom iznuditi priznanje.Sveukupno posmatrano,okrivljeni je faktički bio li-šen pravnog subjektiviteta u postupku.On je bio objekt postupka.

V. Mešoviti postupak

1)Nastanak i krakteristike postupka mešovitog tipa

Mešoviti postupak je nastao u Francuskoj nakon buržoaske revolucije.

U Fracuskoj je do revolucije važio inkvizitorski postupak.Pod utica-jem prosvetitelja u prvom redu Monteskjea(Montesquieu),1791.g. kao reakcija na omrznut inkvizitorski postupak, preuzet je engleski akuzator-ski postupak,sa popularnom tužbom i porotom.Postupak je bio javan ––––––––––

80 Corpus delicti pominje i rodonačelnik mešovitog tipa postupka, Code d instruc-tion criminelle, propisujući u čl. 32. slučajeve kad je «kraljevski tužilac(republikanski tu-žilac)» obavezan da ga utvrdi.


123

usmen, sa teretom dokazivanja na strankama.Sudija je bio dokazno pasi-van .Ovaj pokušaj presađivanja klasičnog akuzatornskog postupka iz En-gleske, gde je već imao vekovnu tradiciju, bio je potpun neuspeh i doveo je do haotičnog stanja u pravosuđu.Zbog toga je hitno pristupljeno temelj-noj reformi.Radovi na reformi počeli su već 1801.g.Tvorci novog postup-nika su imali težak posao.Povratak na stari inkvizitorski postupak nije bio moguć, a akuzatorski postupak preuzet iz Engleske je doveo do kolapsa pravosuđa, dakle , ni on se nije mogao preuzeti.

Uprkos teškoćama, novi postupnik, Code d instruction criminelle (skraćeno CIC) je ipak objavljen već 1808.godine81 . Sa brojnim izme-nama bio je na snazi u Francuskoj sledećih 150 godina i vršio je snažan uticaj na formiranje savremenog krivičnog postupka u kontinentalnoj Evropi.

Zakonikom je stvoren novi, mešoviti tip postupka, koji je nastojao da objedini pozitivne elemente akuzatorskog i inkvizitorskog postupka. Postupak je u osnovi optužnog tipa sa podelom osnovnih procesnih funk-cija na samostalne subjekte,sud,tužioca i okriljenog. Procesna funkcija optužbe je poverene posebnom samostalnom državnom organu: javnom tužiocu82. Da bi on mogao vršiti svoju funkciju,bila je propisana dužnost prijavljivanja krivičnih dela83.

Glavni problem, novog postupnika , kako obezbediti efikasnost po-stupka i pravo na odbranu,84 tvorci novog zakonika su nastojali rešiti po-delom postupka na dva dela: na pripremni postupak i glavni pretres.Cilj pripremnog postupka koji vodi istražni sudija, je da se početna sumnja da je osumnjičeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret,u toj meri razjasni da se može doneti odluka, da li će mu se suditi ili postupak obu-staviti.U njemu se ispoljavaju inkvizitorski elementi.

Pripremni postupak je podeljen na izviđaj i istragu .Istraga je spro-vođena u slučajevima krivičnih dela za koje je nadležan porotni sud.Ova-

–––––––––– 81 CIC je objavljen -vrlo neobično-u tri nastavka:17.novembra, 21.novembra i

10.decembra 1808.godine.Njegove odredbe su prikazane na osnovu izdanja: Francuski krivični postupnik, preveo dr Emilijan Bogosavljević, Štamparija U.D.D. Đorđe Natoše-vić, Novi Sad(bez god.izdanja).

82 Prema čl.22 “Kraljevski tužioci (republikanski tužioci) dužni su istraživati i pro-goniti sva krivična dela čije suđenje spada u dužnost prestupnih i porotnih sudova».Me-đutim , osim izuzetno po čl.32. i 46,nije imao pravo da sprovodi izviđaj.

83 Prema čl.29 CIC.«Svako postavljeno zvanje, svaki javni činovnik ili zvaničnik ko-ji u vršenju svojih dužnosti sazna za zločin ili kakav prestup, dužan je o tome neizostavno obavestiti kraljevskog tužioca(republikanskog tužioca(...)»

Po čl.30,istu dužnost ima i svako ko je bio svedok nekog napada na bezbednost,na slobodu i imovinu nekog lica .

84 Ovaj problem je i danas prisutan.


124

kva struktura postupka je značila konačno napuštanje tradicionalne struk-ture inkvizitorskog postupka, podele procesnih funkcija na samostalne su-bjekta i sprovođenje u delo građanskih ideja o podeli vlasti u krivičnom postupku85.

Cilj istrage je upodobljavanje istražnog (izviđajnog) materijala i tužbe za sudski postupak.Nosilac istrage je istražni sudija(juge d in-struction).Njime se CIC detaljno bavi u posebnoj glavi šest.Postupa po službenoj dužnosti i uključuje se u postupak nakon zaključenja izviđaja. Bez predloga javnog tužioca ne može započeti istragu, ali ona posle te-če po službenoj dužnosti.86 Istražni sudija je sudija ,član sudijskog tela, nezavistan i nepristrasan. On treba da pripremi predmete u kojima je iz-viđaj okončan, da ne bude sumnje u pogledu njihove autentičnosti i ko-rektnosti.Ima dvostruki zadatak:s jedne strane obavlja dokazne rad-nje.Plod njegovog rada u tom pogledu je konačno formiran spis na osnovu kojih će raditi sudeći sud. Duga važna funkcija mu ja da , do-zvoljava tužiocu da podnese optužni akt a u slučaju negativne odluke, obustavlja postupak. Kad je istraga završena istražni sudija to saopštava tužiocu,koji može podneti predloge najkasnije za tri dana87. Ako istražni sudija smatra da delo nije ni zločin ni prestup ni istup , obustaviće po-stupak .Ako je okrivljeni bio u pritvoru, pušta ga.Ako istražni sudija smatra da je u pitanju zločin i da je tužba protiv okrivljenog dovoljno osnovana ,sve spise dostavlja generalnom tužioca da bi mogao započeti postupak stavljanja pod optužbu. Tužilac je bio dužan da u roku od pet dana od prijema spisa»sredi spor» i da u roku od daljnjih pet dana pod-nese izveštaj apelacionom sudu88. U roku od tri dana89 posebno odelje-nje apelacionog suda je donosilo odluku o izveštaju tužioca i stavljanju okrivljenog pod optužbu.Ako se delo kvalifikuje kao zločin i ako sud nađe dovoljno dokaza da «može obrazložiti stavljanje pod optužbu» on će narediti da se okrivljeni uputi porotnom sudu.U slučaju takve odluke , generalni tužilac je dužan sačiniti optužnicu90 .Nakon toga je sledio postupak pred porotnim sudom ,koji je organizovan po engleskom uzo-ru.Prevladavali su elementi akuzatorskog postupka. Postupak je bio ja-van, usmen i neposredan.Zakonska ocena dokaza je ukinuta, dokazi se cenili po slobodnom uverenju. ––––––––––

85 Farkas, Á.- Róth, E.:Cit delo,str.21. 86 Čl.61. CIC 87 Čl.127.CIC 88 Čl.217. CIC 89 Čl.218 CIC 90 Čl.241. CIC


125

2)Položaj okrivljenog u istrazi

U odnosu na inkvizitorski postupak , položaj okrivljenog u istrazi je spektakularno popravljen.Postaje subjekt postupka, nosilac procesne funkcije odbrane. Raspolaže sa određenim spektrom prava kojima može realizovati svoje pravo na odbranu. CIC ne pominje prezupmciju nevino-sti, ali je ipak jasno da je teret dokaza na tužiocu .

Međutim , položaj okrivljenog u istrazi je ipak znatno nepovoljniji u odnosu na savremeni postupak.

CIC ne pominje pravo na branioca u istrazi, kad mu je on najpotreb-niji.Ovo verovatno zbog toga da bi istražni sudija mogao «na miru» raditi , «neometan» od branioca.Zakonotvorci su izgleda smatrali da je najva-žnije da branioca bude na glavnom pretresu, jer se tu donosi odluka.Zbog toga CIC pravo na branioca91 prvi put pominje tek nakon okončanja po-stupka stavljanja pod optužbu,ali je odbrana od toga momenta bila obave-zna92.Branilac je trebao biti iz reda advokata.

Pošto branioca nije bilo,nije mogao ni prisustvovati saslušanju okri-vljenog u istrazi niti saslušanju svedoka.

Okrivljeni je saslušavan u istrazi, ali o tome ima malo odredaba, za razliku od saslušanja svedoka koji je regulisan posebnom glavom.Mogli su ga saslušati istražni sudija, predsednik prvostepenog suda ili sudija ko-ga on odredi i javni tužilac.

Istražni sudija je pozivao okrivljenog na saslušanje.Ako se okrivlje-ni odazove na poziv, istražni sudija će ga odmah «preslušati».Ako je mo-rao izdati naredbu za dovođenje,okrivljenog je dužan saslušati u roku od 24 sata od dovođenja u «opštinsko pričuvalište ili pritvorni zavod prvo-stepenog suda.» Ako istekne rok,okrivljeni mora biti odveden javnom tu-žiocu»koji će da zamoli istražnog sudiju da ga neodložno presluša.Ako istražni sudija ovo odbije,ako je odsutan ili opravdano sprečen,okrivlje-nog će bez odlaganja ispitati predsednik prvostepenog suda ili sudija ko-ga će ovaj odrediti»,ako se ni ovo ne realizuje, okrivljeni se pušta.Ako se ipak zadrži, smatraće se da je samovoljno pritvoren i krivci će se goniti zbog povrede lične slobode93. Javni tužilac, njemu dovedenog sumnjiče-nog bio je dužan saslušati bez odlaganja: «Kraljevski tužilac (republikan-––––––––––

91 U postupku za prestupe, okrivljeni je imao pravo na zastupnika,tako da se lično nije ni morao pojavljivati pred sudom.Sud je ipak mogao narediti i da se lično pojavi. (čl.185.CIC)

92 Čl.294: «Optuženi će se pozvati da se izjasni kojeg je branitelja izabrao da ga u odbrani pripomogne ; u protivnom slučaju sudija će mu odmah jednog imenovati pod po-sledicom nišatavosti svega onog što ovom bude sledilo.Ovo imenovanje će se smatrati za nevažna, ništavost se neće izreći, ako optuženi izabere branitelja.»

93 Čl.93. CIC


126

ski tužilac) odmah će preslušati njemu dovedenog osumnjičenog»94. O sa-slušanju okrivljenog na glavnom pretresu zakonik ćuti .Pada u oči, da u odredbama o saslušanju okrivljenog nema ni traga o mnogobrojnim ga-rancijama savremenog postupka . Oni su se razvili afirmacijom ljudskih prava, naročito posle II svetskog rata.

Postupak saslušanja svedoka je detaljno regulisan. Istražni sudija će ih ispitati pojedinačno i « u odsustvu osumnjičenog»95.Dakle ispitivanju svedoka okrivljeni nije mogao prisustvovati.

Nasuprot tome,pretresanju svog stana i zapleni «isprava ili drugih pismenih dokaza i stvari» okrivljeni obavezno prisustvuje.96

Da li okrivljeni ima pravo da prisustvovanja veštačenju,o tome se zakonik ne izjašnjava.Uopšte je malo odredba o veštačenju.

Okrivljeni za vreme istrage nije imao ni pravo uvida u spise istrage. Pritvor i neki drugi oblici lišenja ili ograničenja slobode su detaljno

regulisani u glavi sedmoj. Posle ispita ili u slučaju bekstva okrivljenog ,sudija može izdati nalog za «pričuvanje ili pritvor ako delo povlači ka-znu zatvora ili drugu težu kaznu»97.Nalog za pritvor može izdati samo na predlog javnog tužioca Propisan je razrađen sistem puštanja na kauciju u glavi osmoj.

U ovako regulisanom pripremnom postupku mogućnost odbrane je znatno sužena,jer okrivljeni ne zna šta su rekli svedoci, niti kakvi su do-kazi protiv njega sakupljeni.Sva ta ograničenja su bila usmerena na spre-čavanje krivog osumnjičenog da ometa sud u saznanju istine i da istra-žnom sudiji omoguće optimalne uslove za istragu. Kad je istražni sudija razjasnio stvar koliko je mogao,nestaju sva ograničenja. Zbog brojnih ograničenja prava okrivljenog u pripremnom postupku , u teoriji postoji shavatanje , da pripremni postupak u suštini nema prirodu pravnog spora u kome bi dve ravnopravne stranke pred sudom zastupale svoje suprotne stavove,već ima značaj jednostranog vršenja javne vlasti98.Tvorci CIC su smatrali da ograničenja odbrane u duhu inkvizitorskog postupka, u princi-pu ne mogu imati odlučujući uticaj na ishod postupka, jer se više ne sudi na osnovu spisa kao u inkvizitorskom postupku.Istraga ima samo značaj ––––––––––

94 Čl.40. CIC 95 Čl.73. CIC 96 Čl.36-39. CIC 97 Čl.94. CIC 98 Bayer ,V.: cit. delo .str.293.Sličan stav su zastupali brojni kasniji teoretičari u po-

gledu položaja javnog tužioca u istrazi, i stranačkog krivičnog postupka,npr.Ro-xin,C.:cit.delo str.48;Peters,K.:cit.delo str.15. Škulić/Ilić:Reforma u stilu “jedan korak na-pred-dva koraka nazad”,Beograd,2012,str.49. i drugi. Za protivargumente videti: Gru-bač,M.:Krivično procesno pravo,Beograd,2009,str.126.


127

pripreme za glavni pretres kojim se «ni u kom slučaju ne prejudicira»99 ishod glavnog pretresa.Čisto formalno posmatrano i u principu to je sva-kako tačno.Međutim, neporecivo je, da istraga, mada ne i formalno, već stvarno, ima veliki,pa čak i odlučujući uticaj na ishod glavnog pretresa.

Za okrivljenog je bila značajna garancija da je u slučajvima težih krivičnih dela, posebno veće od sudija po zvanju , odlučivalo da li je po-trebno njegovo izvođenje na sud, ili postupak treba obustaviti.Na osnovu ove odluke , javni tužilac je sastavljao optužnicu.Na osnovu te optužnice je organizovan glavni pretres po principima optužnog postupka engleskog prava.Ostvaruju se načelo javnosti,usmenosti i neposrednosti, dokaze sud ceni po slobodnom uverenju.Ovde okrivljeni već ima puno pravo na stručnu odbranu putem branioca.

Iz rečenog se vidi da je CIC nastao kombinacijom inkvizitorskog i akuzatorskog postupka i sa pravom je nazvan mešoviti postupak.Inkvitor-ski elementi dolaze do izražaja u istrazi , a u fazi glavnog pretresa,načela akuzatorskog postupka.

Položaj okrivljenog u istrazi je radikalno popravljen.Više nije obje-kat postupanja već samostalni subjekt sa određenim asortimanom pra-va,kojima može ostvariti svoju osnovnu procesnu funkciju-odbranu.Me-đutim u odnosu na današnja, njegova prava su znatno ograničena.

CIC je izvršio odlučujući uticaj u velikoj reformi evropkog krivič-nog postupka tokom XIX veka. Tako je mešoviti postupak postao osnov-na karakteristika evropskog kontinetalnog krivično-procesnog prava .U novije vreme i u kontinentalna procesna prava sve više prodiru elementi anglosaksonskog optužnog postupka.

Zaključak

Pitanja postojanja okrivljenog kao subjekta (stranake) u postupku i njegovog procesnog položaja u krivičnom postupku su izuzetno važna jer od njihovog rešenja zavisi celokupno uređenje krivičnog postupka.Ta re-šenja su tokom istorije zavisila od političkih kulturnih i drugih prilika da-tog društva.Istorija krivičnog postupka se u suštini svodi na istoriju stra-naka i njihovog položaja u krivičnom postupku100. Na osnovu gore izlo-ženog, može se zaključiti da se položaj okrivljenog u istrazi tokom poje-dinih faza razvoja krivičnog postupka bitno menjao.U drugoj polovini re-publikanskog perioda rimskog prava položaj okrivljenog u akuzatorskom krivičnom postupku generalno posmatrano bio je povoljan ,jer je imao položaj stranke,ali u ovom postupku nije bilo nikakve službene istra-––––––––––

99 Bayer,V:Cit. delo str.295. 100 Marković, B.:Udžbenik krivičnog procesnog prava, Beograd, 1930,str.146.


128

ge.Postupci vođeni po službenoj dužnosti nisu bili pravno uređeni, pa o položaju okrivljenog u ovim postupcima nema puno podataka.Ipak se može zaključiti da je okrivljeni imao pravni subjektivitet i da su neki aspekti njegovog položaja bili regulisani parcijalnim propisima(npr. pri-tvor).U periodu carstva dolazi do degradacije položja okrivljenog zbog torture.

U ranofeudalnim državama ,formiranim na nekadašnjojnteritoriji Rimskog carstva,primenjivan je tradicionalni plemenski optužni postu-pak.

U tom postupku nikakve istrage nije bilo .Položaj okrivljenog ,ako je došlo do krivičnog postupka , bio je nepovoljan, jer je ishod dokaziva-nja iracionalnim dokaznim sredstvima bio krajnje neizvestan.

U inkvizitorskom postupku, koji je zamenio plemenski optužni po-stupak,istraga je centralni stadijum krivičnog postupka .Položaj okrivlje-nog je bio vrlo nepovoljan.Lišen skoro svakog prava a sa teretom dokazi-vanja svoje nevinosti, imao je položaj objekta a ne subjekta istrage.

U vreme nastanka mešovitog postupka u istrazi su još bili prisutni jaki inkvizitorski elementi.Mogućnost odbrane okrivljenog je bila znatno ograničena u odnosu na današnji mešoviti postupak.

Na osnovu izloženog o nekoj pravolinijskoj evoluciji položaja okri-vljenog u postupku uopšte,pa ni u istrazi, se ne može govoriti.Istorija po-stupka beleži uspone i padove u funkciji društvenih uslova i potreba. Tre-ba imati u vidu da su gore analizirani tipovi postupaka vekovima važili101. Bili su dakle dugo u skladu sa tadašnjim shvatanjima i potrebama .Zbog toga je metodološki pogrešno primenjivati današnja merila u davanju oce-na.Međutim , imajući u vidu i ovu konstataciju, ipak se može reći da je položaj okrivljenog u krivičnom postupku pa i u istrazi, danas neuporedi-vo povoljniji nego u bilo kom analiziranom istorijskom modelu krivičnog postupka .

–––––––––– 101 Rimski postupak je važio preko 1000 godina.Ranofeudalni akuzatorski postupak

je važio samo u periodu od osnivanja «varvarskih» država na teritoriji nekadašnjeg Rim-skog carstva do Karoline oko 1000 godina.Koliko je važio u «»plemensko» doba, neizve-sno je .Inkvizitorski postupak od Karoline do velike reforme krivičnog postupka sredinom i krajem XIX.veka, važio je oko 500 , mešoviti postupak važi u evropskom kontinental-nom pravo od početka XIX.veka do danas tj. oko 200 godina.


129

Ištvan Feješ, Ph.D., Full Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

The Position of the Accused in Investigation in some Historical Models of Criminal Procedure

Abstract: In the short first section, the author points out that the in-vestigation is crucial for the trial and because of this the position of the accused in investigation is of utmost importance. This also justifies the analysis of the accused’s position in four historical models of criminal proceedings.

The second section is concerned with the position of the accused in investigation of Roman law.

The third section discusses the position of the accused in early feu-dal criminal proceedings when neither official nor private investigation in the contemporary form existed.

The fourth section is devoted to the position of the accused in the in-quisitorial procedure.

The fifth section deals with the position of the accused in the investi-gation of a mixed type process of the early nineteenth century.

In the brief conclusion the author highlights that there is no straight line evolution of the accused’s position in investigation. The historical models rather show its raises and falls. The current position of the accu-sed in investigation is certainly far more favourable than it was in the examined historical models of criminal proceedings.

Key words: criminal procedure, history, accused, position in investi-gation


130


131

Originalni naučni rad 347.922:502/504 doi:10.5937/zrpfns48-7408

Dr Marija Salma, redovni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

PREVENTIVNA TUŽBA ZA OTKLANJANJE IZVORA OPASNOSTI OD ŠTETE U SVETLU

ODRŽIVOG RAZVOJA

Sažetak: Rad razmatra ekološku odgovornost u svetlu održivog raz-

voja. Jedan deo te odgovornosti je usmeren na sprečavanje nastupanja opasnosti od štete širih razmera, kada je rizik štete za neodređeni krug li-ca na putu realizacije. Tada je cilj ekološke parnice da se spreči nastupa-nje štete. On se ostvaruje traženjem tužioca da parnični sud obaveže tuže-nog, potencijalnog imisionog štetnika, na primenu odgovarajuće mere koja je podobna, da se na njegov trošak otkloni dalje delovanje izvora opasnosti, tj. da se spreči nastupanje štete.Tužbu u tom slučaju može pod-neti ne samo lice kome preti šteta, već i svako drugo zainteresovano lice (actio popularis).U slučaju da je imisiona šteta već nastupila, tužbu mogu podneti samo lica koja su stvarno pretrpela štetu. Kod preventivne ekolo-ške parnice se ističe potreba za hitnim rešavanjem spora.

Ključne reči: Orživi razvoj, preventivna tužba, tužba za naknadu štete

1. POJAM ODRŽIVOG RAZVOJA

Održivi razvoj evropskog prava čija je sintagma i pravno značenje

prihvaćeno i u našem pravu, - npr. u Zakonu o zaštiti životne sredine1, ––––––––––

Rad je napisan u oviru istraživačkog projekta” Biomedicina, zaštita životne sredi-ne i pravo“(broj 179079) čiji je nosilac Ministarsvo prosvete i nauke Republike Srbije.

1V.čl.2,st.1,tač.1-2,st.2. Zakona o zaštiti životne sredine, Sl. glasnik RS, br. 135/2004,36/2009,36/2009 – dr. zakon,72/2009 – dr. zakon i 43/2011 –Odluka US.Prema navedenim odredbama sistem zaštite životne sredine čine mere, uslovi i instrumenti za 1) održivo upravljanje, očuvanje prirodne ravnoteže, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta prorirodnih vrednosti i uslova za opstanak svih živih bića, 2) sprečavanje, kontrolu, sma-njivanje i sanaciju svih oblika zagađivanja životne sredine. Zakon određuje da se održivo

Dr Marija Salma, Preventivna tužba za otklanjanje izvora... (str. 131–145)

132

Zakonu o vodama2 idr.ne sprečava, već naprotiv, unapređuje razvoj, u koji se uključuju savremeni ekološki zahtevi, tj. interes za očuvanjem i unapređenjem životne sredine.3

Krajem 80-ih godina 20. veka došlo je do promene u konceptu eko-loškog prava. Do tog vremena smatralo se, da je ulaganje u unapređenje i zaštitu životne sredine „ekonomska“ balast, te ekološki rizik razvoja pri-vrede ne treba da tereti investitora novog industrijskog ulaganja. Taj ri-zik, tj. troškovi su se „socijalizovali“ u smislu poreskog tereta svih građa-na u datoj zemlji, sa obrazloženjem da od razvoja imaju koristi svi građa-ni, i da ekološke posledice do izvesnih granica, određenih administrativ-nim limitima za pojedine vrste imisija, treba da snose svi građani. Prome-na tog koncepta je uslovljena porastom zagađenja u svim sferama životne sredine, vazduha, zemljišta i voda koji su poprimili i prekogranične me-re.Uključiv i klimatske promene. Osnovna promena koncepta ekološkog prava je od toga vremena pa do danas, sažeta upravo u održivom razvoju. To znači da bi se ekološki rizici, u smislu činilaca koji dovode ili mogu dovesti do zagađenja životne sredine, trebalo pre investicionih zahvata prevenirati4 ekološkim dozvolama, sa prethodnom kontrolom, da li je pro-jekat predvideo potrebne filtere radi zaštite od štetnih imisija. Ekonomski

–––––––––– upravljanje prirodnim vrednostima životne sredine ostvaruje u skladu sa ovim i posebnim zakonom. Po čl. 3, st. 1, tač.4. Zakona o zaštiti životne sredine „održivi razvoj je usklađe-ni sistem tehničko-tehnoloških ekonomskih i društvenih aktivnosti u ukupnom razvoju u kojem se na princiima ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti Republike Srbije sa ciljem da se sačuva i unapredi kvalitet životne sredine za sadašnje i buduće generacije.“

2V. čl. 3, st. 1, tač. 61, čl. 10, st. 1, tač.1-5, čl. 24, st.1. Zakona o vodama RS, Sl. ga-snik RS, br. 30/2010.

3V. Jožef Salma,Obligacionopravna zaštita životne sredine - tužba radi otklanjanja izvora opasnosti za nastanak ekološke štete i tužba radi naknade ekološke štete, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Collected Papers, XLIII, 2/2009, Novi Sad, 33-53; ibid, Smernice i Uredbe Evropske Unije o zaštiti životne sredine, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 2/2011, 22-44;Dušan Nikolić,Pravna zaštita životne sredine i održivi razvoj:civilizacija na pogrešnom putu? Glasnik advokatske komore Voj-vodine br.12/2012, 781;Bojan Pajtić, Održivi razvoj i procena uticaja na životnu sredinu, Zbornik radova pravnog fakulteta u Novom Sadu, XLVI 1/2012, 409-426. Jožef Salma, Apsolutna i relativna građanskopravna odgovornost za atomske štete, Anali Pravnog fa-kulteta u Beogradu br. 2/2012, 56-73.

4V. čl. 9, st.1, tač.2. Zakona o zaštiti životne sredine RS. Prema ovoj odredbi svaka aktivnost mora biti planirana i sprovedena na način da prouzrokuje najmanju moguću pro-menu u životnoj sredini; predstavlja najmanji rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi; smanji opterećenje prostora i potrošnju sirovina i energije u izgradnji, proizvodnji, distri-buciji i upotrebi; uključi mogućnost reciklaže; spreči ili ograniči uticaj na životnu sredinu na samom izvoru zagađenja.


133

aspekt je promenjen.Više se ne smatra da je ulaganje u zaštitu životne sredine5 nešto što je trošak, već i nešto što je moguća dobit (npr. prečišća-vanje otpadnih voda, navodnjavanje čistom vodom, prečišćavanje zaga-đenih reka i jezera). Ekološka ulaganja mogu pomoći razvoju turizma, proizvodnji ekološki zdrave hrane itd. Osim toga, održivi razvoj znači i to da „zagađivač plaća“6, tj. zagađivač je dužan da snosi troškove sanacije zagađenih elemenata životne sredine.Takođe, on je dužan da naknadi šte-tu pojedincima koji su je pretrpeli u vidu oštećenja zdravlja, naravno uz dokaze o uzročnosti. Ne u poslednjem redu, sistem evidencije izvora za-gađivanja, (koji je uveden i u zajedničko evropsko pravo, kao smernica za unutrašnje pravo), kao skup podataka o vrstama, količini, načinu i me-stu ispuštanja zagađenih materija u zeljište, vode i vazduhu, posebno sa prekograničnim dejstvom, koji bi trebalo da posluži kao polazna tačka za njeno postepeno saniranje.

Ekološka odštetnopravna odgovornost, mada je delom preventivna, nije jedina vrsta ekološke pravne odgovornosti. Tome se priključuje i kri-vičnopravna odgovornost, koja je doduše posledična, primenjuje se tek kada je ekološki delikt propisan posebnim delom krivičnog prava nastu-pio. Krivična odgovornost je u ekološkom pravu represivna. Na preventi-vu ipak, posredno utiče u smislu stavljanja u izgled krivične sankcije za slučaj da se povredi ekološka inkriminacija, budući da deluje svojim propisanim sankcijama na odvraćanje potencijalnih učinilaca krivičnog delikta. 7

U ovom radu posvećujemo pažnju privatnopravnom aspektu, tj. pre-ventivnoj ekološkoj tužbi u svetlu novije teorije i sudske prakse, kako u oblasti materijalnog, tako i procesnog prava. Normativna podloga nam je i dalje, kao i nekim našim ranijim radovima8, čl. 156. Zakona o obligacio-nim odnosima. ––––––––––

5U čl. 9, st.1, tač. 9. Zakona o zaštiti životne sredine propisano je načelo primene podsticajnih mera, na više načina, i to: smanjenjem korišćenja sirovina i energije, smanje-njem zagađenja životne sredine, primenom ekonomskih i drugih mera, izborom najboljih dostupnih tehnika, postrojenja i opreme koja ne zahteva prekomrne troškove kao i izbo-rom proizvoda i usluga.

6V. čl. 9, st. 1, tač. 6 Zakona o zaštiti prirode, prema kome „zagađivač plaća nakna-du za zagađivanje životne sredine kada svojim aktivnostima prouzrokuje ili može prou-zrokovati opterećenje životne sredine,odnosno, ako proizvodi, koristi ili stavlja u promet sirovinu, poluproizvod ili proizvod koji sadrži štetene materije po životnu sredinu.“

7Upor. Dragan Jovašević, Zaštita životne sredine u uporednom krivičnom postupku, Strani pravni život, izd. Instituta za uporedno pravo, Beograd br. 3/2010, 257-286.

8 Marija Salma, Procesna zaštita čovekove sredine-pojam, osnovne karakteristike, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 6/1989, 742-748.


134

2. POJAM, PRAVNI ZNAČAJ I KARAKTER PREVENTIVNE EKOLOŠKE TUŽBE

Ekološka tužba za otklanjanje izvora opasnosti od ekoloških šteta re-

gulisana je u našem pravu u čl. 156. Zakona o obligacionim odnosima. Ona ima dva vida. Prvi, kada se tužba podnosi iako do štete nije došlo, ali po-stoji opasnost za njeno nastupanje za širi odn. neodređeni krug lica. Drugi vid zaštite se ostvaruje kada je ekolški rizik nastupio, tj., kada je došlo do prouzrokovanja štete i to na određenoj imovini ili u zdravlju pojedinaca. Prva tužba se podnosi u slučaju ako je ekološka pretnja šireg dejstva, te ugožava veći broj subjekata, širi od subjekata susednih nekretnina (tj. šire od onoga što je regulisano u čl. 5. Zakona o osnovama svojinskopravih od-nosa)9,tj. kada se radi o tužbi vlasnika susedne nekretnine sa kojeg postoji imisiono ugrožavanje putem dima, potresa, senke i sličnih imisija koje u principu ne zadiru u šire okruženje. Tada se može tražiti zabrana daljeg ugrožavanja kao i naknada nastale štete.

Zbog preventivnog karaktera prva tužba se naziva i tužbom za ot-klanjanje izvora opasnosti od štete čiji je petit usmeren na traženje od suda da obaveže imitenta na primenu preventivnih mera zaštite.Tužba radi otklanjanja izvora opasnosti treba da bude uperena prema konkret-nom imitentu, tj.imaocu postrojenja koje predstalja izvor opasnosti za nastupanje štete za neodređeni krug lica. Tužilac može da bude lice či-joj imovini ili zdravlju neposredno preti nastupanje štete usled imisione opasnosti. Međutim tužbu može da podnese i lice čije se pravo, imovina ili zdravlje direktno ne ugrožava, ali je izvesno, da usled nedostatka po-trebnih mera može nastupiti šteta i za njega. Tužbu prema čl. 156. ZOO može podneti i svako zainteresovano lice, čak i ono kome ne preti opa-snost od štete. Zaštita životne sredine je interes svih građana. Otuda se ova tužba naziva actio popularis. Ova tužba je u izvesnom smislu javno-pravne prirode i služi za zaštitu celine životne sredine. Ona se razlikuje od klasične parnične tužbe koja se može podneti samo od strane lica ko-je tvrdi da je povređeno njegovo subjektivno pravo ili pravom zaštićeni interes.

U slučaju preventivne tužbe radi otklanjanja izvora opasnosti od šte-te, od procesnih pretpostavki ne treba dokazivati da tužilac ima pravni in-teres, jer je po zakonu zaštita životne sredine obaveza, pravo i pravni in-teres svih građana.

–––––––––– 9Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, Sl. list SFRJ, br. 6/80,36/90, Sl list

SRJ,br29/96, Sl.Glasnik, RS br.115/2005-ZOSPO


135

Materijalnopravni uslov za podnošenje ove tužbe je da je rizik za nastupanje štete na putu realizacije i da se sa visokim stepenom verovat-noće može pretpostaviti njeno nastupanje ako izostanu preventivne me-re.10 Kod uzročne veze između imisione radnje i eventualne posledice po-trebno je dokazati da postoji izvor opasnosti od štete koji preti nastupa-njem. Potrebno je i da se učini verovatnim da će šteta širih razmera nastu-piti, jer je rizik na putu realizacije i da je stoga neophodno da sud odredi adekvatnu meru sprečavanja nastupanja štete. Krivica u principu nije uslov odgovornosti, budući da su ekološke štete zasnovane na principu objektivne odgovornosti. Protivpravnost se u preventivnim ekološkim parnicama prezumira, pošto se radi o pretnji štetom neodređenom krugu lica. Međutim, novija sudska praksa traži i dokazivanje protivpravnosti, ali samo za slučaj da se radi o zahtevu za naknadu štete, koji je podnet nakon što se opasnost od štete realizovala, a ne o tužbi radi otklanjanja iz-vora opasnosti. 11Ako se u parnici dokaže da preti šteta širih razmera, po-seban dokaz o protivpravnosti nije potreban, s obzirom na opštu zabranu prouzrokovanja štete drugom.

Petit tužbenog zahteva je traženje tužioca da parnični sud naloži imi-tentu-tuženom, da preduzme potrebne preventivne mere, koje su podobne za sprečavanje nastupanja štete.Istovremeno, u tužbenom zahtevu se traži da troškovi otklanjanja rizika od štete padnu na teret tuženog imitenta. (princip: zagađivač plaća).

U praksi sudova, te odgovarajuće preventivne mere mogu da budu ugradnja zaštitnih filtera kod zagađivanja vazduha, mere prečišćavanja otpadnih voda, ugradnja instrumenata za sprečavanje buke, i dr., naravno o trošku imitenta.

U dokaznom postupku u parnici povodom ekološke opasnosti širih razmera, tužilac je dužan da dokaže da bi imisiono dejstvo sigurno nastu-pilo bez naloženih sudskih preventivnih mera. Potrebno je dokazati da imisiona pretnja nije usmerena samo prema određenom subjektu (kao što je slučaj kod čl. 5. ZOSPO), već prema neodređenom krugu lica, tj. da preti štetom širih razmera, većem broju subjekata. Kod susedskih imisija

–––––––––– 10Uporedno pravo analizira uslove ekološke odštete u svetlu opštih uslova za nakna-

du šgtete, kao što su šteta, protivpravnost, uzročnost. V. npr.Dinka Šago, Ekološka tužba kao instrument građanskopravne zaštite okoliša, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Spli-tu, god. 50, br. 4/2013, 895-915.

11Tako, prema presudi Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. II 113/2010 (2) od 21.1. 2010. godine, „da bi postojala šteta u smislu člana 156 Zakona o obligacionim odno-sima, treba da postoji protivpravnost u radnjama tužene JKP koja gazduje javnim vodovo-dom, a kojom tužena zlonamerno svojim aktivnostima, pa i rekonstrukcijom vodovodne mreže, želi da omogući nezakonito ostvarenje privilegovanog položaja samo jednoj grupi korisnika vodovoda na račun ostalih korisnika.“


136

kao što je dim, senka12, potresi može da se traži zabrana daljeg imisionog delovanja. Kod imisionih dejstava širih razmera i ugrožavanja(ne samo susedne nepokretnosti), ne radi se o zabrani delatnosti imitenta, već o na-laganju preventivnih mera, budući da se naknadnom zabranom, kada je rizik na putu realizacije (npr. kod postojanja prekomernog jonizirajućeg zračenja), ne može sprečiti nastupanje štete.

Što se tiče tereta dokazivanja kod preventivne tužbe on pada na tu-žioca (potencijalno oštećenog, odnosno oštećenog). On bi trebalo da do-kaže činjenicu da određeni izvor opasnosti preti realizacijom štete za neodređeni krug lica. Ali, ako je po sredi dokazivanje činjenice dašteta ne prelazi normalne granice kadaje šteta nastala usled opštekorisne de-latnoti za čije vršenje je tuženi dobio dozvolu nadležnog organa,teret dokazivanja pada na štetnika, tj. tuženog.13Postoje faktičke teškoće u dokazivanju opasnosti od ekoloških šteta širih razmera jer kod ekolo-škog rizika postoji vremenska distanca između pretnje štetom i nastupa-nja posledica širih razmera. Često se radi o imisijama koje kratkoročno gledano nemaju vidljivo štetno dejstvo, ali dugoročno mogu imati štet-no dejstvo po zdravlje ljudi. Zbog vremenske disproporcije između imi-sione radnje i posledice, dokazivanje je skopčano sa teškoćama, jer šteta može biti posledica isključivo inicijalne imisione radnje, ali i sadejstva drugih faktora, uzroka. Šteta može da nastupi ne usled incijalne imisio-ne radnje, već nekih docnijih bitnih uzroka, kada se nosilac inicijalne imisione radnje oslobađa odgovornosti. To je između ostalog važno i zato što novija ekološka načela govore da „zagađivač plaća“, tj. da on snosi obavezu naknade štete.

Ako ima više nosilaca ekološke opasnosti, u slučaju realizacije štete njihova odgovornost treba da bude podeljena prema doprinosu u prouzro-––––––––––

12U pogledu štete od senke, hlada zanimljivo je i danas prihvatljivo stanovište biv. Vrhovnog suda Vojvodine (VS Vojvodine, Rev. 854/1987 – izvor: www.šteta.rs), prema kome „tužilac ima pravo na naknadu štete u smislu čl. 156, st. 3 Zakona o obligacionim odnosima koju je pretrpio ili trpi na usevima na svom poljoprivrednom zemljištu usled hlada od susedne šume tuženog. Pri tome nema uticaja činjenica da je tužiočevo zemljište dobilo nižu klasu i da zbog toga plaća niži porez.“

13V. presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 939/2013 od 14. 11. 2013. godi-ne. U obrazloženju se ističe da po čl. 156, st. 3. ZOO, kada je šteta nastala u obavljanju opšte korisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa, može se zahtevati naknada štete koja prelazi normalne granice. S tim u vezi se može postaviti pitanje, da li se negativne činjenice uopšte imaju dokazivati. Pre bi trebalo da bude predmet dokaziva-nja činjenica da je šteta preko normalne granice. Razumljivo je nastojanje suda da se pre-bacivanjem tereta dokazivanja na tuženog htelo da olakša položaj oštećenika, tužioca. Te-ret dokazivanja uopšte, određuje materijalno pravo i pitanje je da li je sud imao za takvo shvatanje oslonca u materijalnom pravu.


137

kovanju štete odn. solidarna, ako se dokaže da su njihove radnje svesno povezane.Podeljena odgovornost je primarna, ako se udeo uzročnog do-prinosa svakog imitenta može dokazati. U suprotnom se primenjuju pra-vila o pasivnoj solidarnosti svih imitenata, posebno ako su radnje imite-nata svesno povezane. Tada se šteta može naplatiti od bilo kog imitenta, pri čemu isplatilac ima pravo da pokrene regresnu parnicu protiv (u imi-sionoj parnici netuženih) solidarnih sadužnika. U slučaju da imisija potiče od objekta koji se nalazi u susvojini, prema sudskoj praksi, za imisionu štetu suvlasnici odgovaraju solidarno.14U regresnoj imisionoj parnici tu-žilac je onaj koji je štetu isplatio u prvobitnoj imisionoj parnici, a tuženi su ostali, u toj parnici netuženi solidarni imitenti. Konačno snošenje štete će se realizovati, na kraju, ipak prema pravilima o podeljenoj odgovorno-sti. Naravno, teškoća će ostati ista, kao i u prvoj parnici. Mora se utvrditi uzročni doprinos svakog imitenta. Budući da se kod solidarnosti traži sve-sna povezanost više učesnika u deliktu, može se utvrditi ko je izvršilac, saizvršilac, podstrekač, onda će i podela odgovornosti sa uzročnosti preći na subjektivni kriterijum, prema krivici. Izvršilac i saizvršilac bi trebalo da snose veći udeo u konačnoj raspodeli odgovornosti za imisionu štetu u odnosu na podstrekača.

Kod preventivne ekološke parnice se radi o realizaciji štete širih raz-mera gde se u slučaju više imitenata podela odgovornosti može utvrditi, pre svega, preko uzročnosti, utvrđivanjem uzročnog doprinosa svakog imitenta.

Pored zahteva da se otkloni izvor opasnosti od štete primenom pre-ventivnih tehničkih mera, može se tražiti i naknada štete, ako je do nje došlo, ali samo u meri koja prelazi normalne granice, i to u slučajevima kada se radi o obavljanju opštekorisne delatnosti za koju je data dozvola nadležnog organa. Tada se može tražiti naknada štete samo u onoj meri koja prelazi granice administrativnog limita, odnosno uobičajene grani-ce.15Po sudskoj praksi, može se tražiti naknada štete prouzrokovane pre-

–––––––––– 14V. prsudu Vrhovnog suda Srbije, Rev.4031 od 21. maja 2003. godine. 15Po presudi Vrhovnog suda Republike Srbije, Rev.434/2001 od 6.2. 2002. g.

(izvor: Sudska praksa trgovinskih sudova – Časopis Privreda i pravo, br. 2/2002 –str.110) „Uobičajenu – normalnu štetu zbog izvođenja građevinskih radova na uređe-nju ulice tuženi nije dužan da nadoknadi tužiocu, već samo onu štetu koja prelazi normalne granice a koja je nastala ukoliko tuženi pri izvođenju radova nije preduzeo odgovarajuće potrebne mere da do štete ne dođe, odnosno da ona bude manja.“ U obrazloženju sud se poziva na čl. 156, st. 3. ZOO, prema kome, ako se radi o opšte-korisnim delatnostima za koju je data dozvola nadležnog organa, može se tražiti na-knada štete koja prelazi normalne granice, ali i u tom slučaju se može tražiti preduzi-manje društveo opravdanih mera za sprečavanje nastupanja štete ili za njeno smanje-nje. U konkretrnom slučaju za vreme izvođenja građevinskih radova na vodovodu i


138

komernom bukom samo ako se opasnost od buke ne može otkloniti ili sprečiti odgovarajućim merama tako da bude svedena na nivo koji ne pre-lazi normalne granice. U konkretnom slučaju se radilo o trajnoj i preko-mernoj buci stvaranoj od transportne trake, koja je prevazilazila dozvolje-ni nivo buke po Pravilniku u životnoj sredini. Tužioci su tu buku trpeli u dužem trajanju, godinama, tako da je došlo do njihovog umanjenja opšte životne sposobnosti, te su po tom osnovu tražili naknadu neimovinske štete.16

Dalja razlika susedskih imisija u odnosu na ekološke tužbe zbog opasnosti od šteta se zapaža u tome što je kod susedskih imisija (čl. 5. ZOSPO) tužba usmerna na vlasnika susedne nepokretnosti sa koje dolazi imisija, a kod ekolške preventivne tužbe tužbeni zahtev se podnosi prema vlasniku ili imaocu postrojenja ili objekta koji predstavlja izvor opasnosti od štete. Zatim, kod susedskih imisija potrebno je da je imisija realizova-na, tj. da je šteta nastupila putem dima, potresa, senke17 i sl. Međutim, specifičnost tužbe za sprečavanje ekološke opasnosti od štete je u tome, što do realizacije štete još nije došlo, ali je izvesno da će nastupiti, za neodređeni krug lica. To je jedan od retkih slučajeva kada se dopušta na-knada štete pre nego što je šteta nastupila, budući da je nastupanje štete kod klasične građanskopravne odgovornosti osnovni materijalnopravni

–––––––––– kanalizaciji, elektro i PTT mreži, tužilac nije mogao da normalno radi odnosno da koristi svoju knjižaru.

16V. Presudu Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2269 od 24. 8. 2006. godine. U ovoj par-nici veštak je predložio mere sanacije u cilju smanjenja buke na dozvoljen nivo zvučnom izolacijom transportne trake. Ali tužioci su tražili naknadu štete u visini umanjenja vred-nosti njihove nekretnine u blizini izvora opasnosti. Sud ovaj zahtev nije usvojio, smatraju-ći da naknada štete u visini umanjenja vrednosti stambene nepokretnosti može tražiti sa-mo ako se buka ne može otkloniti na drugi način, pozivajući se na čl. 156. st.3. ZOO i čl. 5, i 42, st.2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

17Po sudskoj praksi (Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 10047/2010 od 15. 9.2010.g.), „nema ograničenja u korišćenju stambenog objekta usled otvaranja pro-zora na susednom objektu, ako se kroz okno na otvorenom prozoru ne može vrštiti uvid u susedni stambeni objekat.“ Sud je to utvrdio uviđajem. Na osnovu toga je sud dalje utvrdio da prozori suseda ne otežavaju korišćenje nepokretnosti tužilje preko mere koja je uobičajena, obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, tako da je tuženi postupa u skladu sa čl. 5 ZOSPO i odbio zahtev za naknadu štete tužilje. Slično je i gledište Vrhovnog suda Federacije BiH (Bilten VS FBiH, br. 2/2010. od jula-dec. 2010, tač. 28.) prema kome „vlasnik nekretnine koja je izložena negativnim uticajima sa susedne nekretnine (smanjenje osunčanosti i preglednosti) ima pravo na naknadu šte-te samo u slučaju ako ti uticaji po svom intenzitetu u znatnoj meri ograničavaju njegova vlasnička prava, odnosno prelaze uobičajene granice.U slučaju porodične kuće pod štet-nim posledicama se smatra kada je obejkat za vlasnika izgubio upotrebnu vrednost ili je došlo do smanjenja prometne vrednosti.“ U tom smislu i VS FBiH, Gž.br. 00-0-Rev-09-00077 od 01.07. 2010. g.


139

uslov nastupanja građanskopravne odgovornosti za štetu.Zatim, kod su-sedskih imisija može se tražiti direktna zabrana imisione delatnosti, kao i naknada realizovane štete.

Tužba radi naknade štete zbog susedske imisije se razlikuje od pose-dovne parnice.18Naime, kod smetanja poseda imamo, a kod susedske imi-sje nemamo neovlašćeno oduzimanje poseda.Zajedničko im je to, da se može izreći zabrana daljeg smetanja ili imisionog ugrožavanja, kao i to da je postupak u obe parnice hitan.

Sudske odluke, odnosno presude povodom preventivnih ekoloških tužbi mogu biti usvajajuće i odbijajuće, u zavisnosti od dokazanosti mate-rijalnopravnih uslova. Ako je došlo do reallizacije rizika i ako je šteta na-stupila (npr. uništen riblji fond usled ispuštanja zagađujućih voda u vodo-tok odn. drugi vodni recipijent) evropski propisi predviđaju obavezu štet-nika na sanaciju o svom trošku, a ne samo na naknakdu štete. Posebno onda ako je imitent ostvario nesrazmernu korist štedeći na primeni dužnih preventivnih mera.

Za razliku od klasične tužbe radi naknade štete, ekološka preventiv-na tužba odstupa u tome što se tužba može podneti i ako nema štete, upr-kos tome što je nastanak štete osnovni uslov odštetno pravnih zahteva. Ali, tužba zbog ekološkog ugrožavanja se može podneti i onda kada je do štete došlo. Dakle, u tom pogledu se radi u principu, o klasičnoj građan-skopravnoj deliktnoj odgovornosti. Istina, zapaža se i tu jedna posebnost, koja se sastoji u tome da se po čl.156. ZOO nadoknađuje samo ona šteta koja je preko dozvoljenog (administrativnog) imisionog limita. U tom po-gledu važeća odredba ZOO još prati raniji koncept ekološkog prava, o so-cijalizaciji rizika, u delu štete nastupele usled imisionog dejstva ispod granice dozvoljenog administrativnog limita.

Preventivna ekološka parnica se od klasične deliktne parnice razli-kuje i po pitanju uzročnnosti odn. po drugom najvažnijem materijalno-pravnom uslovu građanskopravne odgovornosti. Kod klasične parnice ra-di naknade štete se mora dokazati uzročna veza između protivpravne rad-nje i nastupele štete. U klasičnoj materiji odštetne odgovoronosti, ako se radi o šteti od opasnih stvari ili opasnih delatnosti, dakle, o objektivnoj odgovornosti, uzročnost se pretpostavlja, ako se prethodno dokaže da je šteta nastala od dejstva opasne stavri ili delatnosti. Dokazivanje uzročne

–––––––––– 18V. rešenje Vrhovnog suda RS Gz 196/99 od 26. aprila 2000. godine, prema ko-

me„u slučaju smetanja državine prava stvarne službenosti ustanovljava da „pravo na kori-šćenje stvarne službenosti, osim vlasnika povlasnog dobra pripada i licima koja povlasno dobro koriste u interesu vlasnika povlasnog dobra i po njegovom ovlašćenju,ometanje ovih lica u vršenju prava stvarne službenosti predstavlja ometanje vlasnika povlasnog do-bra kao držaoca prava stvarne službenosti.“


140

veze se u ovom smislu ne traži kod preventivne tužbe, budući da posledi-ca, šteta još nije nastupila. Dovoljno je da se dokaže da bi dato imisiono dejstvo verovatno dovelo do nastupanja štete. Ali, ako je došlo do realiza-cije ekološkog rizika, tj. štete, neophodno je dokazati postojanje uzročne veze između imisione radnje i nastale štete, posebno u slučaju oštećenja zdravlja. U tom smislu uporedna sudska praksa ističe da u slučaju da je radnik oboleo od dugog dejstva azbesta na radnom mestu u fabrici u ko-me se taj materijal proizvodi, činjenica da su i drugi radnici takođe obole-li od istog dejstva u istoj fabrici, ne znači da se radi o tzv. notornoj uzroč-nosti, već se u svakom takvom slučaju, posredstvom veštaka ima dokazati postojanje uzročne veze.19

Potrebno je razlikovati rizik povećane opasnosti od štete, odnosno uzročnost kod klasične objektivne odgovornosti od rizika preventivne ekološke tužbe. Naime, kod objektivne odgovornosti rizik je „statičan“, još nije na putu realizacije. Potrebno je da je šteta nastupila od stvari ili delatnosti koje samim svojim postojanjem ili svojstvima (npr. po položa-ju) imaju karakter povećane opasnosti za nastupanje štete.Međutim, kod preventivne ekološke odgovornosti, rizik je „dinamičan“, potrebno je da je rizik već delimično realizovan (npr. ima jonizirajućeg zračenja20, ali zdravstvene posledice još nisu nastupile) i da je izvesno da će usled pot-pune realizacije doći do štete širih razmera.

Posebnost preventivne ekološke tužbe se može zapaziti i kod protiv-pravnosti.Kod klasične parnice radi naknade štete mora da se radi o pro-tivpravnom ponašanju, a kod otklanjanja izvora opasnosti se ne traži pro-tivpravnost. Odgovornost nastupa i kad postoji administrativna dopušte-nost delatnosti. Naime, administrativna dopuštenost ne znači i građansko-pravnu dopuštenost, budući da ZOO sadrži opštu zabranu prouzrokovanja štete drugom. Na taj način pozivanje ekološkog štetnika na administrativ-nu dopuštenost delatnosti ne dovodi do ekskulpacije od građanskopravne odgovornosti za štetu. Građanskopravna protivpravnost je u našem pravu, ali i pravu svih kontinentalnih građanskopravnih kodeksa, opšta i sastoji se u tome da je svako dužan da svoje ponašanje tako upodobi da ne dođe

–––––––––– 19V. npr.,Vrhovni sud Republike Hrvatske, Rev. 3o55/95od 29. travnja 1998, Izbor

sudske prakse, Zagreb, 1/1999 – str.32. 20Prema sudskoj praksi (Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž.1606/2003 od 20.

11.2003. godine)„antenski stub kablovske televizije ne emituje jonozirajuće zračenje tako da ne predstavlja izvor opasnosti od koga preti šteta.“ U konkretnom slučaju veštak je iz-vršio merenje električnog polja u neposrednoj blizini antenskog stuba u dvorištu i unutra-šnjim prostorijama kuće tužioca i na osnovu toga je sud utvrdio da antenski stub kablov-ske TV ne vrši nikakav štetan uticaj po okolinu u smislu izloženosti jonizirajućem zrače-nju, tako da je sud odbio zahtev za naknadu štete.


141

do štete, u suprtonom odgovara za nastalu štetu. Administrativna dopušte-nost ne znači dopuštenost stvaranja povećanog rizika za nastupanje eko-loške štete. Ako postoji opšta zabrana prouzrokovanja štete, onda i radnje koje izvesno dovode do nje mogu biti tretirane kao zabranjene.

Materijalnopravno gledano, klasična deliktna parnica je zasnovana ili na subjektivnpoj ili na objektivnoj odgovornosti, u zavisnosti od toga da li šteta potiče od opasne stvari ili delatnosti. Za razliku od toga parnica radi otklanjanja izvora opasnosti od štete je uvek zasnovana na objektiv-noj odgovornosti pošto se polazi od pretpostavke da izvor opasnosti od ekološke štete širih razmera potiče per definitionem od opasne stvari ili delatnosti, čime je imisina delatnost takva da preti opasnost nastupanja štete za neodređeni krug lica, zdravlje ili imovinu. Otuda se krivica ne dokazuje, jer nije uslov odgovornosti.

Cilj ekološke odgovornosti za slučaj da preti šteta širem, neodređe-nom krugu lica jeste, da se pre realizacije preteće štete spreči njeno nastu-panje. Otuda, ova ekološka parnica pored privatnopravnog ima i javno-pravni značaj, budući da se preventivno dejstvo ne proteže samo na poje-dinačne slučajeve, već i na veći broj štetom ugroženih lica.

3. POVEZANOST PROCESNIH I MATERIJALNOPRAVNIH ASPEKATA PREVENTIVNE EKOLOŠKE TUŽBE

Ukazano je već, da ekološka tužba radi otklanjanja izvora opasnosti

od nastupanja ekoloških šteta, iako regulisana materijalnim, tj. privatnim pravom ima kako javnopravni tako i privatnopravni karakter.

Na javnopravne osobine te tužbe ukazuju sledeće osobenosti: Tužbu može podneti svako zaintersovano lice, a ne samo onaj kome direktno preti nastupanje opasnosti od štete. Po tome se razlikuje ova tužba i parni-ca povodom nje, od ostalih parnica, bilo u oblasti opšteg, bilo u oblasti posebnih parničnih postupaka. Naime, po klasičnom parničnom postup-ku, u doktrini povodom procesne pretpostavke o predmetu spora,tj. tuži-vosti, traži se da po sadržaju tužbenog zahteva, postoji tvrdnja tužioca o povredi subjektivnog prava ili pravom zaštićenog interesa. Toga ovde, per definitionem, nema, pošto još nema povrede subjektivnog prava, ona je samo u izgledu. Zatim, po ovlašćenju za podizanje tužbe, nju parnič-nom sudu može da podnese i lice čije pravo ili pravni interes nije direktno ugroženo. Tužbu može da podnese i treće lice, čak i lice koje zastupa op-šti, javni interes, npr. pravobranilac ili javni tužilac. U klasičnoj parnici pravo na pravozaštitni zahtev ima samo lice čije je pravo ili pravni inte-res, po trdnji tužioca direktno povređeno ili ugroženo. Na javnopravni ka-


142

rakter ove tužbe ukazuje i potreba za hitnim rešavanjem. Ova osobina proističe iz preventivog karaktera ove tužbe. Cilj je ove tužbe da se pri-menom sudske mere spreči nastupanje preteće štete. Otuda opravdana mera suda treba da usledi u skraćenom postupku, da bi sprečila nastupa-nje štete.

Privatnopravne osobine ove tužbe nose parnice kod kojih je ekolo-ška pretnja realizovana, tj. kada je nastupila šteta. Tada tuženi imitent od-govara za štetu svim oštećenim licima kao tužiocima kao i u slučaju kada su tužioci samo oni koji su u konkretnom slučaju pretrpeli štetu.U tom slučaju se više ne radi o actio popularis, tj. o tome da tužbu može da pod-nese bilo koje zainteresovano lice. Tada tužbu može podneti samo onaj koji je pretrpeo merljivu imisionu štetu, bilo na imovini ili ličnim pravi-ma, kao što je oštećenje zdravlja. Petit tužbenog zahteva tada nije otkla-njanje izvora opasnosti od štete, već naknada nastale štete. U literaturi se ističe, pre svega naknada materijalne štete, ali prema brojnim autorima nema smetnje da se traži i naknada neimovinske štete, pre svega u pogle-du pravom zaštićenih nematerijalnih dobara, kao što je telesno oštećenje, oštećenje zdravlja.

Novi evropski principi ekološkog prava podrazumevaju dužnost sa-radnje između različitih organa vlasti, tj. princip koordinacije, sve u cilju prevencije i u cilju sanacije.

4. ZAKLJUČNE NAPOMENE

Cilj ovog rada je da se ukaže na novije tendencije evropskog i domaćeg prava u oblasti zaštite životne sredine. Nove tendencije eko-loškog prava, prihvaćene i u pravu Republike Srbije ukazuju na tri va-žna principa: princip prevencije, princip sanacije i princip odštete, sa-glasno pravnoj sintagmi o snošanju tereta ekoloških šteta od strane sa-mog zagađivača, odustajući od ranije primenjenog načela o socijaliza-ciji rizika od ekoloških šteta. U tom svetlu se ima sagledati i ekološka tužba iz člana 156. Zakona o obligacionim odnosima. Zapravo u tom članu su regulisane dve tužbe, jedna je preventivna, a druga je posle-dična. Prva se podnosi u „fazi“ kada do štete još nije došlo, sa petitom da se spreči nastupanje štete. U toj fazi petit se ne odnosi na naknadu štete, već na to da sud obaveže imitenta, da o svom trošku primeni tehnološki adekvatnu meru koja sprečava nastupanje štete kod rizika na putu realizacije. Druga vrsta parnice se pokreće tužbom pred par-ničnim sudom, kada je do imisione štete već došlo, i kada je petit ošte-


143

ćenih prema imitentu okrenut ka traženju naknade materijalne ili izu-zetno nematerijalne štete.

Princip održivog razvoja se sagledava u tome da se sa jedne strane spreči nastupanje štete, ne samo putem ekoloških parnica već i putem preventivne ekološke kontrole u fazi novih investicija, zatim, putem eko-loških evidencija u skladu sa ekološkim smernicama Evrope, te ne u po-slednjem redu u potrebnim zakonskim merama u cilju smanjenja ili otkla-njanja postojećih ekoloških šteta, zagađivanja vazduha, voda i zemljišta. Ove javnopravne mere se ne posmatraju samo kao trošak, već i kao mo-guća dobit, jer ulaganja u sanaciju životne sredine svakako može uticati na održivi razvoj industrijske privrede, kao i na razvoj turizma, saobraća-ja i infrastrukture.

U oblasti prava zaštite životne sredine naravno, preventivna ekolo-ška tužba je najznačajnije sredstvo za otklanjanje daljeg narušavanja ži-votne sredine. Međutim, to sredstvo nije jedino. Preventivi služe i javno-pravni, npr. administrativni propisi, kao što su evidencije nosioca zagađe-nja, administrativna dozvola i saglasnost, kao i ukidanje dozvole ako je imisija prekoračila dozvolom ustanovljene standarde zagađenja. Indirekt-no, preventivi služe i represivna i posledična javnopravna pravila, poseb-no krivičnog prava, koja služe kažnjavanju ekoloških štetnika. Ova pravi-la su, iako su posledična, važna, jer otklanjaju dalja zagađenja, pretnjom buduće krivične odgovornosti za preduzimanje novih ekoloških incidena-ta. Za razliku od krivične odgovornosti, koja je subjektivna (mada je bilo pokušaja u domaćoj doktrini da se u ovom domenu uvede objektivna kri-vična odgovornost), dakle podrazumeva da se dokaže da je ekološka opa-snost ili šteta izazvana namerno, svesno, građanskopravna odgovornost za imisiono ugrožavanje ili za imisionu štetu je objektivna, ne mora da se dokaže svest i namera, dovoljno je da se dokaže verovatnoća nastupanja štete širih razmera ili u slučaju realizacije štete, da se dokaže uzročna ve-za između imisione radnje ili propuštanja,kada je zakonom propisana du-žna radnja.

Zaštita životne sredine je kompleksna, zahteva koordiniranost pro-pisa svih oblasti prava, ali isto tako i aktere (sudove i administraciju) primene prava, te se povodom prirodnih vrednosti životne sredine pro-pisuje integralna zaštita.21Nakon dugogodišnjeg važenja, čl. 156. ZOO posebno deo koji se odnosi na tužbu radi otklanjanja izvora opasnosti od štete je u novije vreme, prema citiranoj sudskoj praksi, „zaživeo“. Što je pozitivan trend. Pozitivan je i trend, što je praksa pokazala zahte-––––––––––

21V. čl. 9, st. 1, tač. 1.Zakona o zaštiti životne sredine RS.


144

ve za naknadu štete usled nesprečenih, a relizovanih šteta.Parnični su-dovi, naravno, postupaju kada postoje individualne inicijative. Iako čl. 156. omogućava da tužbu za otlanjanje izvora opasnosti od štete po ši-rem krugu lica mogu da podnesu i javni organi, uključiv i pravobranio-ca kao i javnog tužioca, u parnici, nažalost, gotovo da i nema.


145

Marija Salma, Ph.D., Full Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Preventive Legal Action for Eliminating the Source of Possible Damage in Light of Sustainable Development

Abstract: The paper looks into environmental responsibility in light of sustainable development. A part of that responsibility is directed to-wards eliminating danger of wide spread damage, when the risk of dama-ge is threatening an unspecified number of individuals. In such a scena-rio the aim of the environmental lawsuit is to prevent the occurrence of damage. The aim of such litigation is achieved by the request of the plaintiff that the civil court order the defendant, potential pollution emit-ter, to apply appropriate measure, at his expense, to eliminate further im-pact of the source of pollution, that is to prevent the damage from occur-ring. The action in that case may be filed not only by an entity that is threatened by such damage but it may be brought by any party holding interest (action popularis). In the event that the pollution emission has al-ready occurred, the action may be filed only by persons that have sustai-ned damage. The need for expedient adjudication of preventive environ-mental litigation is essential. A relative increase in the number of law-suits for elimination of sources of environmental damage has been noted as well as a stagnation of a number of preventive lawsuits by the state or-gans that are obliged by the law to prevent the damage from occurring.

Key words: Sustainable development, preventive legal action, law-suit for damages.


146


147

Originalni naučni rad 347.952.2(497.11) doi:10.5937/zrpfns48-7535

Dr Radenka Cvetić, redovni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

PRAVO PREČE KUPOVINE U IZVRŠNOM POSTUPKU U REPUBLICI SRBIJI1

Sažetak: U radu je, polazeći od pojma, vrste i dejstva prava preče kupovine, razmotreno pitanje adekvatnosti izmene pravila izvršnog po-stupka u slučaju naplate novčanog potraživanja izvršenjem na nepokret-nosti. U pitanju je pravilo, kojim je, kao posledica izostavljanja jedne reči (veznika), izmenjeno dejstvo prava preče kupovine. Takva izmena, koliko god na prvi pogled izgledala bezazleno (naročito u sklopu ostalih pravila za sprovođenje izvršenja na nepokretnosti), nije u skladu sa postojećom regulativom prava preče kupovine. Protivrečnosti u pravnom sistemu su uvod u pravnu nesigurnost. Zbog toga je dužnost zakonodavca da ih ne stvara, a obaveza stručne javnosti da ukaže na njih i omogući njihovo uklanjanje.

Ključne reči: pravo preče kupovine, zakonsko pravo preče kupovi-ne, upis u javni registar, izvršni postupak, nepotrebna izmena

1. POJAM PRAVA PREČE KUPOVINE

Pojmovno određenje prava preče kupovine uz nastojanje da takav pojam obuhvati sve razvojne oblike, slučajeve i vrste ovog prava, zahteva apstrahovanje posebnosti, odnosno obuhvatanje samo onih elemenata koji su zajednički. Na tom nivou apstrakcije, pravo preče kupovine može se definisati kao pravo čiji je imalac ovlašćen da u slučaju prodaje stvari na koju se odnosi pravo preče kupovine, stekne tu stvar pre svih ostalih, po ––––––––––

1 Ovaj članak sadrži rezultate istraživanja u okviru projekta Teorijski i praktični problemi u stvaranju i primeni prava (EU i Srbija) koji finansira Pravni fakultet u Novom Sadu.

Dr Radenka Cvetić, Pravo preče kupovine u izvršnom postupku ... (str. 147–160)

148

osnovu kupovine, ako ispuni sve uslove prodaje koje diktira vlasnik stvari (prodavac). 2

Iz ovako određenog pojma prava preče kupovine proizlaze njegova opšta obeležja, koja su prisutna bez obzira o kojoj vrsti prava preče kupo-vine se radi i šta je njegov objekt. Pre svega, imalac ovog prava mora biti obavešten o nameravanoj prodaji i uslovima prodaje.3 Zatim, ovo pravo se aktualizuje samo u slučaju prodaje stvari, a odluku o tome da li će pro-daje biti i pod kojim uslovima donosi vlasnik stvari.4 Prvenstvo u sticanju date stvari suština je ovog prava, pa je u tom smislu nebitno da li je imao-cu prava preče kupovine ponuda učinjena pre nego bilo kome drugom, pa čak i da li je stvar već otuđena, budući da se tada aktivira pravo prekupa. Razlika je samo u tome što se, kada se posmatra sadržina prava preče ku-povine, pravo prvenstva realizuje pre nego što je zaključen ugovor o pro-daji, a pravo prekupa nastaje tek ako je zaključenjem ugovora sa trećim licem povređeno pravo prvenstva.5 Ostvarenje ovlašćenja koja proističu iz prava preče kupovine vezano je za stroge zakonske, prekluzivne roko-ve, čiji protok dovodi do gubitka prava preče kupovine.

Nepoštovanje obaveze koju ima vlasnik stvari na koju se odnosi pra-vo preče kupovine, povlači sankciju koja se sastoji ili u njegovoj odgo-vornosti za štetu koju zbog toga trpi titular prava preče kupovine ili akti-viranju prava prekupa. Pravo prekupa se može uvek isticati u slučaju po-vrede zakonskog prava preče kupovine, a ako se radi o povredi ugovor-nog prava preče kupovine samo ako je lice kome je stvar prodata bilo ne-savesno, odnosno ako mu je bilo poznato ili mu nije moglo ostati nepo-znato da je povređeno pravo preče kupovine.

–––––––––– 2 Drugačije definisanje prava preče kupovine sa upućivanjem na odgovarajuću lite-

raturu, vid. Radenka Cvetić, Pravo preče kupovine, Novi Sad 2002, 21, fn. 1. 3 Na kome je obaveza, način njenog izvršenja i dejstvo obaveštenja, te koje su po-

sledice njenog neispunjenja, najvažnija su pitanja koja se postavljaju vezano za ovo obe-ležje prava preče kupovine.

4 Proces formiranja vlasnikove odluke o prodaji stvari na koju se odnosi pravo pre-če kupovine potpuno je van sfere uticaja imaoca prava preče kupovine. Istovremeno, nje-gova odluka da proda stvar je conditio iuris da bi pravo preče kupovine ostvarilo svoje dejstvo. Vid. Alain Bugnon, Le droit de préemption agricole, These de licence presentee a la Faculte de droit de l Universite de Lausanne, Lausanne 1991, 21. O tome kakav je polo-žaj imaoca prava preče kupovine kada je prodaja simulovana nekim drugim pravnim po-slom, vid. R. Cvetić, 162-166 (Kada se imalac prava preče kupovine može pozvati na svo-je pravo?).

5 "Pravo prvenstva pojavljuje se dok još nema nikakvog ugovora, pravo prekupa na-staje tek ako je između sopstvenika i trećeg lica zaključen punovažan ugovor o kupovini i prodaji stvari." (Miodrag Orlić, Pravo preče kupovine, odrednica u Enciklopediji imovin-skog prava i prava udruženog rada, tom II, Beograd 1978, 1114). Detaljno o dejstvu pra-va preče kupovine sa odgovarajućim upućivanjima, vid. R. Cvetić, 148-213.


149

2. VRSTE PRAVA PREČE KUPOVINE

Kada se postavi pitanje sankcije zbog povrede prava preče kupovi-ne, javlja se, potreba utvrđivanja o kojoj vrsti prava preče kupovine se ra-di. Nije to, međutim, jedina razlika zavisna od vrste prava preče kupovi-ne. Pored toga, da bi se moglo uočiti u čemu je nedostatak regulative ovog pitanja u postupku izvršenja, neophodno je ukratko izložiti vrste prava preče kupovine i najvažnije razlike koje među njima postoje.

Vrste prava preče kupovine uobičajeno6 se određuju s obzirom na osnov njegovog nastanka, tj. izvor iz kojeg proističu ovlašćenja titulara ovog prava. Polazeći od ovog kriterijuma razlikuju se zakonsko, koje ima izvor u samom zakonu, i voljno pravo preče kupovine, koje nastaje kao rezultat autonomije volje subjekata građanskog prava. Voljno pravo preče kupovine, zavisno od toga da li nastaje na osnovu saglasne izjave volja ili jednostrane, i to poslednje izjave volje, može biti ugovorno i testamental-no.7 Kako se testamentalno pravo preče kupovine8 ređe javlja i ima dej-stvo kao i ugovorno pravo preče kupovine, ovde će biti reči samo o pravu koje nastaje na osnovu zakona odnosno ugovora.

2.1. Zakonsko pravo preče kupovine

Zakonsko pravo preče kupovine nastaje neposredno na osnovu sa-mog zakona9 kojim se pravo preče kupovine priznaje određenom licu, u momentu kada taj zakon stupi na snagu (ne zahteva se bilo čiji pristanak, upis u odgovarajući registar i sl.). Samim zakonom se određuje ko ima ovo pravo, odnosno ovlašćena lica, stvari na koje se ono odnosi, kada i pod kojim uslovima se može ostvariti. ––––––––––

6 Upor. Nikola Pavković, Pravo preče kupovine u običajnom pravu Srba i Hrvata, Beograd 1972. U pitanju je studija iz pravne etnologije koja je prevashodno orijentisana na rodbinsko pravo preče kupovine i uslove koji su ga iznedrili. Uprkos tome, autor je pri-kazao samu suštinu ovog instituta nevezanu za istorijski kontekst razvoja prava preče ku-povine. Klasifikacija prava preče kupovine izvršena u ovom radu polazi od pojavnih, raz-vojnih oblika ovog prava, bez obzira po kom osnovu su nastajali. Govori se o tri osnovna oblika prava preče kupovine: 1) obavezna saglasnost rođaka prilikom otuđenja baštine (laudatio parentum), 2) obavezna ponuda ovlašćenim licima da kupe dobro koje se proda-je i 3) otkupno pravo već otuđenog dobra (ius retractus). Vid. R. Cvetić, 89-91.

7 Vid. R. Cvetić, 88, fn. 161. 8 Ibid., 129-133. 9 Zakonsko pravo preče kupovine (retractus legalis) kao vanugovorna kategorija, je

uobičajeni naziv za sve slučajeve ovog prava koji svoj neposredan osnov imaju u nekom pravilu (pisanom ili nepisanom) koje ima karakter izvora prava. Običajno pravo preče ku-povine takođe se često podvodi pod ovaj termin. Vid. Mile Boras, Pravo prvokupa, dok-torska disertacija, Zagreb 1964, 13.


150

Zaštitom interesa određenih lica na način da im se na osnovu samog zakona obezbedi prvenstvo u pribavljanju nekih stvari (kada vlasnik želi da ih proda) teži se ostvarenju opšteg interesa uže ili šire društvene zajed-nice. U tome i jeste opravdanje favorizovanja nečijeg privatnog interesa putem zakonskog prava preče kupovine. Zato se od zakonodavca očekuje odmeravanje svih sukobljenih interesa pri priznavanju ovog prava, nasu-prot slobodi pravnih subjekata pri nastanku voljnog (ugovornog) prava preče kupovine. Kada nije neophodno i opravdano opštim interesom, ne treba ograničavati slobodu ugovaranja privatnopravnih subjekata meša-njem u izbor ugovornog partnera.

2.1.1. Titulari zakonskog prava preče kupovine

Uporedni pregled istorijskog razvoja prava preče kupovine pokazuje da su među ovlašćenim licima uvek bili određeni srodnici,10 zatim suvla-snici, sanaslednici, zajedničari u pravu, susedi, sugrađani (istoplemenici). Svaka istorijska epoha davala je pečat institutu prava preče kupovine, bu-dući da je oblik društvenog uređenja i način proizvodnje znatno uticao na širenje ili redukovanje kruga ovlašćenih lica. Shvatanja o privatnoj svoji-ni imala su znatan uticaj na zakonodavca pri regulisanju ovog prava. U periodu liberalnog kapitalizma, ono je marginalizovano (negde, čak sve-deno na ugovorno pravo preče kupovine) kao adekvatan odgovor na ap-solutnost i neprikosnovenost privatne svojine. Sa promenjenim shvata-njem o privatnoj svojini, isticanjem njenih socijalnih funkcija, brojne i ra-znovrsne zakonodavne intervencije u privatnopravnoj sferi opravdavaju se zaštitom javnog interesa.11 Takav trend dovodi do svojevrsne renesan-se zakonskog prava preče kupovine, mada ipak nikada nije dobilo pređa-šnje dimenzije. ––––––––––

10 Izuzetak je Otomansko pravo. Vid. R. Cvetić, 76-79 (Otomanski građanski zako-nik – Medžele). Pri određivanju ovlašćenih lica naglešen je značaj njihove stvarne veze prema dobru koje se otuđuje, bez obzira na srodstvo sa prodavcem.

11 "Slobodi pojedinca postavljaju granice, ne samo jednake slobode ostalih, nego i pravila kolektiva – društva, užeg i šireg, u kojem živi i deluje. Građansko pravo trebalo bi da osigura dovoljno širok prostor slobode za pojedinca, kako bi on mogao koristiti i dalje razvijati svoje sposobnosti, ostvarujući svoje ciljeve... Društvo postepeno stvara sve više ograničenja slobode za pojedince, koja su potrebna za ostvarenje nekih bitnih opštih i jav-nih interesa. Ponekad, međutim, stvara i takva koja nisu preko potrebna... Potrebno je, sto-ga, stalno bdeti nad granicom slobode pojedinca, kako ta ne bi dovodila u opasnost druge pojedince i njihovu slobodu, niti društvo kao celinu, ali niti bila suviše inhibirana, jer bi to bilo na štetu celog društva i njegovih članova." (Nikola Gavella et al, Građansko pravo i pripadnost hrvatskog pravnog poretka kontinentalnoeuropskom pravnom krugu, Zagreb 2005, 7, fn.8)


151

Što se tiče našeg domaćeg prava, revolucionarni prekid kontinuite-ta s pravnim poretkom Kraljevine Jugoslavije, koji je ozakonjen 1946. godine,12 ostavio je prostora za primenu tzv starih pravnih pravila.13 U pogledu prava preče kupovine, na ovaj način održan kontinuitet pravnog poretka, omogućio je da se nastavi sa primenom pravnih pravila koja su važila za dato područje: gde nisu postojala pravna pravila o zakonskom pravu preče kupovine, ono nije ni priznavano, a gde jesu, priznavano je onim licima koja su tim pravilima određena kao titulari prava preče ku-povine. Međutim, ubrzo, nakon što je društvena svojina postala osnovni i favorizovani svojinski oblik, i u ovoj oblasti je došlo do propisivanja pravila koja su posredno ograničavala privatnu svojinu. Postojali su brojni slučajevi zakonskog prava preče kupovine, čiji su titulari subjekti društvene svojine. Odnos prema prodavcu i prema stvari koja se proda-je, prestaju biti osnovni kriterijumi za određivanje kruga lica kojima se priznaje pravo preče kupovine. Kako je osnovni cilj bio maksimalna za-štita i jačanje društvene svojine, to postaje osnovno polazište i pri odre-đivanju titulara prava preče kupovine. Bilo je potpuno irelevantno po-stojanje određenog stvarnopravnog odnosa povodom stvari koja se otu-đuje, kao i ličnog odnosa ovlašćenog lica sa prodavcem.14

Značajne promene učinjene su u Republici Srbiji stupanjem na sna-gu Zakona o prometu nepokretnosti iz 1998. godine.15 Krug lica kojima se zakonom priznaje pravo preče kupovine nepokretne stvari,16 sveden je na suvlasnike, uz pravo preče kupovine suseda kada se prodaje poljopri-vredno zemljište. U tom pogledu ništa nije menjano ni sada važećim Za-konom o prometu nepokretnosti iz 2014. godine17 ––––––––––

12 Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije (Zakon o nevažnosti...), Službeni list FNRJ, br. 86/1946.

13 Na osnovu čl. 3 i 4 Zakona o nevažnosti… 14 Slučajeve zakonskonskog prava preče kupovine (predimenzionirani sistem kakav

je postojao u Republici Srbiji do 1998. godine, pozitivnopravna rešenja, kao i određene predloge de lege ferenda), vid. R. Cvetić, 218-254.

15 Zakona o prometu nepokretnosti, Službeni glasnik RS, 42/1998, 111/2009. 16 Za ostale slučajeve zakonskog prava preče kupovine, vid. fn. 14 u ovom radu. 17 Zakon o prometu nepokretnosti, Službeni glasnik RS, br. 93/2014, 121/2014.

6/2015. "Član 5. Suvlasnik nepokretnosti koji namerava da proda svoj suvlasnički deo du-žan je da ga prethodno ponudi na prodaju ostalim suvlasnicima. U slučaju kada ima više suvlasnika, prvenstvo u ostvarivanju prava preče kupovine ima suvlasnik sa većim suvla-sničkim delom. Kada ima više suvlasnika koji bi prema stavu 2. ovog člana imali pravo preče kupovine, suvlasnik nepokretnosti ima pravo da sam odluči kome će od njih prodati svoj deo nepokretnosti. Član 6. Vlasnik koji namerava da proda poljoprivredno zemljište, dužan je da ga prethodno ponudi vlasniku susednog poljoprivrednog zemljišta. U slučaju kada ima više vlasnika susednog zemljišta čije se poljoprivredno zemljište gra-


152

2.1.2. Objekt zakonskog prava preče kupovine

Činjenica da se oduvek zakonom predviđalo pravo preče kupovine nepokretnih stvari, ne znači da kriterijum za razlikovanje zakonskog i ugovornog prava preče kupovine može biti vrsta stvari na koju se pravo odnosi.18 U našem, a i u uporednom pravu, zakonsko pravo preče kupovi-ne odnosi se ne samo na nepokretne, već i na pokretne stvari,19 kao i na udeo u privrednom društvu.20

Objekt prava preče kupovine može biti svaka stvar koja se inače može prisvajati, odnosno koja nije izuzeta iz stvarnopravnog režima, bez obzira da li je ona nepokretna ili pokretna. Razlika nastaje zbog toga što je objekt zakonskog prava preče kupovine samo ono što je kao takvo za-konom izričito utvrđeno, dok je u slučaju ugovornog prava preče kupovi-ne to u sferi autonomije volje privatnopravnih subjekata.

2.2. Ugovorno pravo preče kupovine

Ugovorno pravo preče kupovine nastaje kao rezultat slobode ugova-ranja, te se za njega ne može reći da predstavlja ograničenje za vlasnika stvari na način kako je to u slučaju zakonskog prava preče kupovine.21

Autonomija volje ugovornih strana daje im mogućnost da zaključe poseban ugovor koji se tiče isključivo prava preče kupovine. Ipak, najče-šće se ugovaranje ovog prava vrši u vidu sporedne pogodbe uz neki –––––––––– niči sa poljoprivrednim zemljištem prodavca, prvenstvo u ostvarivanju prava preče kupo-vine ima vlasnik susednog zemljišta čije se poljoprivredno zemljište pretežnim delom gra-niči sa zemljištem prodavca. Ako ima više vlasnika susednog zemljišta čije se poljopri-vredno zemljište pretežnim delom graniči sa zemljištem prodavca, a granične linije su jed-nake, prednost između njih ima vlasnik susednog zemljišta čija je površina najveća. U ostvarivanju prava preče kupovine vlasnik susednog zemljišta je po redosledu iza suvla-snika zemljišta koje je predmet prodaje."

18 Upor. Živojin Perić, O ugovoru o prodaji i kupovini, III deo, Beograd 1921, 168-169; Sofija Mišić, Pravo preče kupovine, doktorska disertacija, Beograd 1965, 7.

19 Na primer, kulturno dobro koje je pokretna stvar, arhivska građa, stara i retka knjiga, umetničko-istorijsko delo. To su sve stvari u pogledu kojih postoji zakonsko pravo preče kupovine odgovarajuće ustanove.

20 Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon, čl. 161-166 (pravo preče kupovine članova društva sa ograničenom odgovornošću).

21 Ono je posledica autonomije volje i na njegovo ustanovljenje nije uticao niko ko stoji izvan ugovornog odnosa; ni zakonodavac, niti bilo koje treće lice. Stoga, po sistema-tizaciji ograničenja svojine datoj u: Dragoljub Stojanović, Pozitivno-pravna ograničenja privatne svojine, Beograd 1963, 37, ugovorno pravo preče kupovine ne spada u svojinska ograničenja u užem smislu, jer su to "samo ona ograničenja postavljena pravnim poret-kom, a ne ograničenja sadržaja svojine koja proizilaze iz pravnih poslova."


153

osnovni ugovor. To je, po pravilu, ugovor o kupoprodaji,22 pa se u zakon-skim tekstovima prodaja s pravom preče kupovine predviđa kao posebna vrsta ili modalitet prodaje.23

Zakonom o obligacionim odnosima (ZOO)24 prodaja s pravom preče kupovine predviđena je kao jedan od šest slučajeva prodaje sa naročitim pogodbama. "Ugovornom odredbom o pravu preče kupovine obavezuje se kupac da izvesti prodavca o nameravanoj prodaji stvari određenom licu, kao i o uslovima te prodaje, i da mu ponudi da on stvar kupi za istu cenu."25

Ugovorno pravo preče kupovine nastaje u momentu zaključenja ugovora26 kojim je predviđeno. Taj momenat ima konstitutivno dejstvo, što znači da se ne zahteva ništa dodatno za nastanak prava preče kupo-vine. Pravo se, međutim, može ojačati upisom u javni registar u koji se upisuju stvari na koje se odnosi pravo preče kupovine (katastar nepo-kretnosti, zemljišne knjige). Nakon što je upisano u registar čija je sadr-žina dostupna javnosti, ono postaje svima poznato (suprotno se ne može dokazivati). Upis ugovornog prava preče kupovine ima deklarativno dejstvo i funkciju publikovanja postojećeg prava, tako da se upisano pravo može suprostaviti svim trećim licima. Ne postavlja se pitanje nji-hove savesnosti pri isticanju prava prekupa od strane titulara prava pre-če kupovine, jer se ne može biti savestan u odnosu na činjenice koje su upisane u javni registar. ––––––––––

22 Mada to može biti i neki drugi ugovor (ugovor o poklonu, zakupu, razmeni, za-meni ispunjenja). Više o tome vid. R. Cvetić, 117-119.

23 O potrebi razlikovanja pojmaova vrste i modaliteti kupoprodaje vid. Marija Toro-man, Vrste i modaliteti ugovora o kupovini i prodaji, Beograd 1975, 8. O vrstama kupo-prodaje govori se kada se određuje oblast u kojoj se kupoprodaja vrši (građanska, trgovin-ska, pomorska), dok se modalitetom određuje moguća modifikacija ugovora o kupoproda-ji (bez obzira o kojoj vrsti se radi) da bi se dejstvo ugovora prilagodilo potrebama i intere-sima ugovornih strana (to su subjektivno motivisani modaliteti kupoprodaje, a pored njih postoje razne modifikacije s obzirom na predmet, način isporuke i sl.).

24 Zakon je donet 1978. godine (Službeni list SFRJ, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 – odluka USJ, 57/1989, Službeni list SRJ, br. 31/1993, Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja. Izmene i dopune nisu imale uticaja na pravila koja se odnose na prodaju s pravom preče kupovine sadržana u tekstu Zakona iz 1978. godine.

25 Član 527 Zakona o obligacionim odnosima. O nekim nedostacima ovakve formu-lacije pravila i problemima koje bi ona mogla prouzrokovati, vid. R. Cvetić, 119-120.

26 Nisu propisani nikakvi posebni uslovi u pogledu forme ugovora na osnovu kojeg nastaje pravo preče kupovine. Saglasnost o ovom pravu postiže se u onoj formi u kojoj je zaključen i osnovni ugovor, a ako se radi o posebnom ugovoru o pravu preče kupovine, primenjuju se opšta pravila (načelo konsesualnosti i neformalnosti ugovora). Prema Op-štem imovinskom zakoniku za Crnu Goru iz 1888. godine za punovažnost ugovornog pra-va preče kupnje zahtevala se pismena forma (čl. 254, st. 2), što olakšava dokazivanje ovog prava.


154

Praktičan značaj upisa ugovornog prava preče kupovine naglašen je jer se posledice povrede prava prvenstva u našem pravu određuju zavisno od savesnosti lica koje je kupilo stvar, odnosno od činjenice da li mu je bilo poznato ili mu nije moglo ostati nepoznato da je povređeno ugovorno pra-vo preče kupovine. Pored toga, činjenica da je ugovorno pravo preče kupo-vine upisano u javni registar znači i poseban položaj titulara tog prava u postupku javne prodaje nepokretne stvari na koju se pravo odnosi.27

3. PRAVO PREČE KUPOVINE U IZVRŠNOM POSTUPKU

Pravo preče kupovine, zavisno od osnova po kome je nastalo, proiz-vodi određeno dejstvo u izvršnom postupku kada se izvršenje radi naplate novčanog potraživanja sprovodi na nepokretnosti.28 Kada izvršni poverilac zahteva izvršenje na ovaj način, pravo preče kupovine koje se odnosi na nepokretnost koja je predmet izvršenja, obavezuje sud na preduzimanje od-ređenih radnji, a svom imaocu obezbeđuje specijalan tretman u odnosu na ostale kupce. Ta pravila favorizuju na određeni način samo imaoce zakon-skog prava preče kupovine i upisanog ugovornog prava preče kupovine.

3.1. Zaključak o prodaji

Ako se uporede pravila izvršnog postupka relevantna za zaštitu pra-va preče kupovine prilikom prinudnog izvršenja koje se sprovodi na stva-ri na koju se odnosi pravo preče kupovine, može se lako zaključiti da se u dužem vremenskom periodu, promenama zakona nije ništa ili skoro ništa menjalo. Ipak, na prvi pogled nebitna izmena učinjena je 2004. godine.29 Za razliku od do tada važećeg zakona kojim je bio regulisan izvršni po-stupak,30 ZIP iz 2004. godine sadrži odredbu po kojoj se zaključak o pro-daji između ostalih dostavlja i licima koja imaju upisano zakonsko pravo ––––––––––

27 U austrijskom pravu upis ugovornog prava preče kupovine u pogledu ostvarenja prava prekupa ima konstitutivni karakter. Upisom u zemljišne knjige pravo prekupa se transformiše u stvarno pravo i može se suprostaviti licu koje je kupilo tu stvar. U suprot-nom, ako nije izvršen upis u zemljišnu knjigu, čime pravo prekupa ostaje bez stvarnoprav-nog dejstva, titular povređenog prava ima samo mogućnost da traži naknadu štete od pro-davca koji je povredio njegovo pravo prvenstva. Vid. § 1072-1079 Austrijskog građan-skog zakonika iz 1811. godine

28 Zakon o izvršenju i obezbeđenju – ZIO, Službeni glasnik RS, br. 31/2011, 99/2011 – drugi zakon, 109/2013 – odluka US, 55/2014, 139/2014, čl. 104-145.

29 Zakon o izvršnom postupku – ZIP 2004, Službeni glasnik RS, br. 125/2004. 30 Zakon o izvršnom postupku – ZIP 2000, Službeni list SRJ, br. 28/2000,73/2000,

71/2001.


155

preče kupovine (italikom istakla R.C.).31 Tim pravilom je zamenjeno pra-vilo iz ZIP iz 2000. godine kojim je propisano da se zaključak o prodaji između ostalih dostavlja i licima koja imaju upisano ili zakonsko pravo preče kupovine (italikom istakla R.C.) 32

Prema važećem zakonu koji reguliše izvršni postupak (ZIO, čl. 119), zaključak o prodaji33 objavljuje se na oglasnoj tabli i internet stranici nadle-žnog suda i na drugi uobičajeni način.34 Nakon objavljivanja zaključka o prodaji do dana prodaje mora proći najmanje 15 odnosno najviše 30 dana. Dostavljanje zaključka o prodaji obavezno je strankama, založnim poverio-cima, učesnicima u postupku i licima koja imaju upisano zakonsko pravo preče kupovine (italikom istakla R.C.). Šta može biti u osnovi ovakve for-mulacije i koja pitanja se mogu postaviti polazeći od nje?

Ako je postojao problem da sud u izvršnom postupku "... istražuje ko sve ima zakonsko pravo preče kupovine i saznaje druge podatke sa tim po-vezane,35" te ako se upotreba atributa upisano zakonsko pravo preče kupovi-ne koristi samo za potrebe dostavljanja, dakle da je pravno-tehničke prirode, odnosno da mu nije smisao da se ne priznaje zakonsko pravo preče kupovi-ne u izvršnom postupku ako nije upisano u javni registar,36 pitanje je zašto se zaključak o prodaji ne dostavlja licu koje ima upisano ugovorno pravo preče kupovine?37 To pitanje naročito dobija na značaju kada se ima u vidu

–––––––––– 31 ZIP 2004, čl. 116, st. 5. 32 ZIP 2000, čl. 147, st. 5. Identično pravilo bilo je sadržano i u Zakonu o izvršnom

postupku iz 1978. godine (Službeni glasnik SFRJ, br.20/1978, 6/1982, 74/1987, 57/1989, 20/1990, 27/1990, 35/1991; Službeni list SRJ, br. 27/1992, 31/1993, 24/1994). Na osnovu odredbe čl. 156, st. 5 (prvobitno st. 4 u tekstu Zakona iz 1978. godine) zaključak o prodaji između ostalih dostavlja se i licima koja imaju uknjiženo ili zakonsko pravo preče kupovi-ne (italikom istakla R.C.).

33 Kada utvrdi vrednost nepokretnosti sud, odnosno izvršitelj donosi zaključak o prodaji nepokretnosti. Njime se odruđuju način prodaje (putem usmenog javnog nadmeta-nja ili neposrednom pogodbom), uslovi prodaje, vreme i mesto prodaje i kada se može razgledati nepokretnost ako se prodaja vrši putem javnog nadmetanja.

34 Stranka može o svom trošku objaviti zaključak o prodaji u sredstvima javnog in-formisanja i obavestiti lica koja se bave posredovanjem u prodaji nepokretnosti.

35 Borivoj Starović, Komentar Zakona o izvršnom postupku, Beograd 2007, 408. 36 Ibid., 407 37 U Republici Hrvatskoj pri donošenju Ovršnog zakona iz 1996. godine (Narodne

novine, br. 57/1996), na osnovu kojeg je prestala primena Zakona o izvršnom postupku (Narodne novine, br. 53/1991, 91/1992 – Zakon o preuzimanju ZIP koji je donet 1978. godine u SFRJ) predviđeno je da se zaključak o prodaji dostavlja, između ostalih, i licu koje ima upisano pravo prvokupa. Naglasak je stavljen na činjenicu kako sud utvrđuje ko je imalac prava preče kupovine, tako da ovim pravilom barem nije pravljena razlika izme-đu zakonskog i ugovornog prava preče kupovine ako je ono upisano u zemljišnoj knjizi. Isto pravilo zadržano je sve do 2014. godine kada je Ovršnim zakonom (Narodne novine, br. 112/2012, 25/2013, 93/2014) sama prodaja nekretnine preneta na Agenciju (čl. 95a) i propisano da se prodaja vrši elektronskom javnom dražbom (čl. 97).


156

pravilo sadžano u ZOO (čl. 530, st. 2) kojim je predviđeno da prodavac čije je pravo preče kupovine bilo upisano u javnoj knjizi može zahtevati ponište-nje javne prodaje, ako nije bio posebno pozvan da joj prisustvuje.

Šta je bio pravi razlog ove izmene propustili su da objasne tvorci pravila. Naime, kada je Ministarstvo pravde Republike Srbije 2004. godi-ne formiralo radnu grupu za pripremu predloga Zakona o izvršnom po-stupku, ona je svoj rad bazirala na tekstu Nacrta koji je izradio Centar za liberalno-demokratske studije, koji je objavljen 2004. godine.38 Obrazla-žući najvažnije novine u predloženom tekstu Nacrta, između ostalog ko-mentarisano je i uvođenje prava preče kupovine izvršnog poverioca pri izvršenju na nepokretnosti radi naplate novčanog potraživanja.39 Među-tim, nikakva pažnja nije poklonjena novoj formulaciji o dostavljanju za-ključka o prodaji licima koja imaju upisano zakonsko pravo preče kupo-vine.40 Ta formulacija zadržana je, kao što je već istaknuto, i u važećem ZIO iz 2011. godine (čl. 119, st. 4).41

3.2. Prodaja javnim nadmetanjem

Ovakva formulacija u suprotnosti je sa suštinom zakonskog prava preče kupovine, o čemu je bilo reči, ali i sa važećom regulativom ovog instituta u našem pravnom sistemu. Osim toga, nije u skladu ni sa ostalim pravilima o pravu preče kupovine u izvršnom postupku. ––––––––––

38 file:///C:/Users/xxxx/Downloads/Zakon_o_izvrsnom_postupku.pdf (Novi Zakon o izvr-šnom postupku). Vid. Predgovor, 7.

39 Tekst Nacrta ZIP, čl. 107 koji je bez izmene postao čl. 118 ZIP iz 2004. godine. Vid. file:///C:/Users/xxxx/Downloads/Zakon_o_izvrsnom_postupku.pdf, Obrazloženje Uz Zakon o izvršnom postupku, 57-58.

40 Tekst Nacrta, čl. 105, st. 5. Identična odredba sadržana je u ZIP iz 2004, čl. 116, st. 5.

41 O tome kakve probleme u pogledu tumačenja može izazvati, na određeni način pokazuje i činjenica da sudovima nije jasno šta se podrazumeva pod upisanim pravom preče kupovine. Odgovor može da izgleda i ovako: "U skladu sa odredbom člana 119, stava 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, zaključak o prodaji dostavlja se kada je u pitanju pravo preče kupovine, samo licima koja imaju upisano zakonsko pravo preče kupovine. To znači da zakonsko pravo preče kupovine nekog lica mora biti upisano u javnoj knjizi (katastru ili zemljišnoj knjizi), a u odnosu na nepokretnost koja je predmet prodaje – izvršenja. Ukoliko zakonsko pravo preče kupovine nije upisano u javnoj knjizi, sud nije u obavezi da takvim licima neposredno dostavlja zaključak o prodaji, nego se zaključak o prodaji oglašava na način propisan odredbom čl. 119, st. 1, 2 i 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.“ (Odgovori na pitanja privrednih sudova koji su utvrđeni na sednici Odeljenja za privredne sporove Privrednog apelacionog suda održanoj dana: 12.11.2013. i 14.11.2013. godine i na sednici Odeljenja za privredne prestupe i upravno – računske sporove održanoj dana 06.11.2013. godine – Sudska praksa privrednih sudova – Bilten br. 3/2013). Uočljivo je da se upisano ugovorno pravo preče kupovine ne spominje što znači da su oni koji su odgovarali na pitanje prevideli odredbu čl. 530, st. 2 ZOO.


157

Imalac zakonskog prava preče kupovine svoj položaj povlašćenog kupca, u smislu zaštićenog prvenstva u sticanju date stvari, zadržava i u sudskom izvršnom postpku. Pri tome, nije bitno da li se prodaja vrši pu-tem usmenog javnog nadmetanja ili neposrednom pogodbom.

"Lice koje ima zakonsko pravo preče kupovine nepokretnosti koja je predmet izvršenja prodajom ima prvenstvo pred najpovoljnijim ponudio-cem, ako na javnom nadmetanju, odmah po zaključenju,42 izjavi da nepo-kretnost kupuje pod istim uslovima."43 Imalac zakonskog prava preče ku-povine je ravnopravan u nadmetanju sa ostalim učesnicima. Da njegovo prisustvo ne bi remetilo redovan tok nadmetanja i uticalo na ostale poten-cijalne kupce, sud ne treba, pre nego što zaključi javno nadmetanje, na bi-lo koji način da ga izdvaja u odnosu na ostale učesnike u nadmetanju. Po-stoji mišljenje da ga o njegovom položaju i mogućnostima treba poučiti već u pozivu za ročište za prodaju.44

Ako se imalac zakonskog prava preče kupovine ne pozove na svoje pravo nakon zaključenja prodaje, ne može kasnije zahtevati ostvarenje prava prekupa od kupca kojem je dosuđena nepokretnost.45 Njegovo pra-vo preče kupovine imaće značaja tek u slučaju ponovne prodaje stvari na koju se odnosi pravo preče kupovine.

Za razliku od ZIP iz 1978 i 2000. godine, ovakva zaštićena pozicija predviđena je i za lice koje ima ugovorno pravo preče kupovine u ZIP iz 2004 (čl. 117, st. 2), a zadržana je i u važećem ZIO (čl. 120, st. 2). Do 2004. godine imaocu uknjiženog (upisanog) ugovornog prava preče ku-povine obavezno se dostavljao zaključak o prodaji i time se završavalo njegovo favorizovanje u sudskom izvršnom postupku u odnosu na ostale eventualne kupce. Od 2004. godine, kada ne postoji zakonsko pravo pre-če kupovine ili ga titular nije iskoristio u postupku javnog nadmetanja, njegov položaj ima titular ugovornog prava preče kupovine.46

–––––––––– 42 Ovršnim zakonom Republike Hrvatske (izmenama i dopunama iz 2014. godine)

položaj imaoca zakonskog odnosno ugovornog prava prekupa upisanog u zemljišnjoj knjizi, poboljšan je jer im se za kupovinu pod najpovoljnijom ponudom ostavlja rok od tri dana od zaključenja javnog nadmetanja (čl. 96).

43 ZIO, čl. 120, st.1. 44 B. Starović, 411, upućivanje na odgovarajuću literaturu.. 45 B. Starović, 411: "Propust da se u ovom momentu izjavi pravo preče kupovine vodi

prestanku tog prava 'prema kupcu' kome je dosuđena nepokretnost. Mislimo da titular za-konskog prava preče kupovine može da ostvaruje to pravo i dalje, ako je po čl. 129 ZIP (odredba ZIP iz 2004. godine – napomena R.C.) zbog neplaćanja cene nepokretnost dosuđe-na drugom, odnosno trećem kupcu – ponuđaču. Sud bi zato trebao na prikladan način, pre dosuđenja nepokretnosti novom kupcu, da pozove titulara zakonskog prava preče kupovine da li u ovim situacijama hoće da koristi svoje zakonsko pravo preče kupovine."

46 ZIP iz 2004. godine ustanovljeno je, kako je već napomenuto, i pravo preče ku-povine izvršnog poverioca (čl. 118). On je u ostvarenju svog prava preče kupovine u


158

3.3. Prodaja neposrednom pogodbom

"Ako se nepokretnost prodaje neposrednom pogodbom sud, odnosno izvršitelj poziva nosioca zakonskog prava preče kupovine, nosioca ugo-vornog prava preče kupovine koje je upisano u javne knjige i izvršnog poverioca da se pismeno izjasne da li će to pravo koristiti."47 Sud, prak-tično, obaveštava ovlašćeno lice o uslovima pod kojim se ugovor zaklju-čuje sa zainteresovanim trećim licem. Taj ugovor se zaključuje pod odlo-žnim uslovom i proizvodiće dejstvo ako se ovlašćeno lice ne izjasni u ostavljenom roku, odnosno ako u tom roku izjavi da nije zainteresovano za kupovinu pod ponuđenim uslovima.

Iz formulacije odredbe čl. 121 ZIO proističe da sud (izvršitelj) u slu-čaju prodaje neposrednom pogodbom, obaveštava imaoca zakonskog pra-va preče kupovine, bez insistiranja na činjenici da je ono upisano, kao i imaoca ugovornog prava preče kupovine, čije je pravo upisano u javni re-gistar nepokretnosti. Ako sud (izvršitelja) ne treba opterećivati istraživa-njem radi utvrđivanja ko ima zakonsko pravo preče kupovine, zbog čega mu se ne dostavlja zaključak o prodaji kada njegovo pravo nije upisano, postavlja se pitanje zašto bi to bilo uredu kada se prodaja vrši neposred-nom pogodbom?48

Zaključak

Analiza navodi na zaključak da je izostavljanje veznika ili (licima koja imaju upisano ili zakonsko pravo preče kupovine) dovelo da neznat-ne razlike u jezičkoj formulaciji, ali je dovelo do postavljanja niza prav-nih pitanja. Smatramo da svi čija prava se tangiraju vođenjem izvršnog postupka na određenoj stvari moraju biti na isti način obavešteni o njego-vom vođenju, što znači i titulari zakonskog prava preče kupovine, odno-–––––––––– izvršnom postupku bio po redosledu iza titulara zakonskog prava preče kupovine, odno-sno ugovornog prava preče kupovine upisanog u javne knjige. Izvršni poverilac prema ZIO iz 2011. godine nema pravo preče kupovine.

47 ZIO, čl. 121. Ovakva formulacija ostavlja neizvesnost na koje pravo izvršnog po-verioca se misli. Ona je bila adekvatna u ZIP iz 2004. godine jer je bilo predviđeno pravo preče kupovine izvršnog poverioca (vid. prethodnu fn.). Budući da se to pravo više ne priznaje izvršnom poveriocu, postavlja se pitanje da li je ono "slučajno" preuzeto iz ZIP iz 2004. godine.

48 Oni koji smatraju da je glavna intencija zakonodavca pri utvrđivanju pravila koja se odnose na upisano zakonsko pravo preče kupovine bila rasterećenje suda, smatraju da se i ovde obaveštenje vrši preko oglasne table suda. B. Starović, 416: "Mislimo da iz istih razloga i ovde treba tako postupiti kada je u pitanju zakonsko pravo preče kupovine koje nije upisano u javnu knjigu. Samo što bi uz ediktalni poziv na oglasnoj tabli suda bilo potrebno da se istavi i ugovor o prodaji sa trećim licem."


159

sno upisanog ugovornog prava preče kupovine. Pravila o tome kako se vrši dostavljanje izvršnom dužniku (čl. 29 ZIO) analogno se mogu prime-niti i na dostavljanje navedenim titularima prava preče kupovine. To znači da ne postoji opravdanje za održavanje formulacije pravila iz čl. 119, st. 4 ZIO, već da ga treba izmeniti i uskladiti kako sa regulativom prava preče kupovine koje postoji u Republici Srbiji, tako i sa ostalim pravilima o ostvarenju ovog prava u izvršnom postupku.


160

Radenka Cvetić, Ph.D., Full Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

The Right of Pre-emption in the Enforcement Procedure in Serbia

Abstract: This article raises the issue of compatibility of the amend-ments of the rules for enforcement sale of real property for the satisfac-tion of monetary claims with the concept of the right of pre-emption. Lin-guistic error in the amendments, where one word (conjunction) was drop-ped, has completely changed the effect and meaning of the right of pre-emption. Such an error cannot be deemed as irrelevant or harmless, not only because it cannot be reconciled with the overall enforcement frame-work, but also because it contradicts other regulations granting the right of pre-emption. Contradictions within the legal system open the door for legal uncertainty. It is the duty of legislature to avoid such contradic-tions. Equally, it is the duty of academia to raise such issues and initiate necessary reforms.

Key words: right of pre-emption, statutory right of pre-emption, en-try into public register, enforcement procedure, redundant legislative amendments


161

Originalni naučni rad 342.721:502/504(497.11) doi:10.5937/zrpfns48-7559

Dr Slobodan P. Orlović, vanredni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

PRAVO NA ŽIVOT U USTAVU – EKOLOŠKI UGAO1

Sažetak: u radu se obrađuje pravo na život iz specifičnog ekološkog ugla. Zapravo, analizira se međusobni odnos dva ljudska prava definisa-na ustavom: pravo na život i pravo na zdravu životnu sredinu. Njihova veza je veoma bliska odnosno, konkretnije kazano, očigledna, uslovljena, trajna i rastuća. Ovo se ne bi moglo zaključiti ako se uzme u obzir vreme nastanka (ustavnog regulisanja) ovih prava. Pravo na život je najstarije ljudsko pravo a pravo na zdravu životnu sredinu spada u novu generaciju ljudskih prava.

Ali ako se usporede sadržaji prava na život i prava na zdravu život-nu sredinu postaje jasno da su ova ljudska prava protkana jedno drugim. Razvoj država i menjanje uslova života stanovništva menjaće i sadržaj prava na život, prateći i ekološke standarde. To govori da će međuzavi-snost ova dva prava biti sve veća i složenija.

Ključne reči: pravo na život, pravo na zdravu životnu sredinu, ljud-ska prava, ustav, Srbija.

1. UVOD

Na početku priče o ljudskim pravima je pravo na život. Čovek se ra-

đa slobodan sa svim pravima i slobodama koje mu pripadaju kao živom (rođenom) ljudskom biću. Kako su ljudska prava „prirodna“ pojava, svi ljudi su obdareni istim korpusom ljudskih prava bez obzira gde žive.2

Ljudska prava od nastanka buržoaskih država pa do danas razvija-la su se na liberalnom ideološkom temelju. Istican je individualitet i podrazumevano je da su privatna prava baza svakog demokratskog ––––––––––

1 Rad je deo projekta „Biomedicina, zaštita životne sredine i pravo“ br. 179079 koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

2 Vid. Saša Gajin, Ljudska prava: pravno sistemski okvir, Beograd 2012, 15.

Dr Slobodan P. Orlović, Pravo na život u ustavu – ekološki ugao (str. 161–175)

162

pravnog sistema. Takav koncept se tokom istorije povremeno sukoblja-vao sa ljudskim pravima koja su, pored privatnih (svojinskih) prava po-jedinca, uzimala u obzir i jednakost, ravnopravnost kao i posebna prava određenih grupa i kolektiviteta. Paleta ljudskih prava se još uvek nado-građuje. Od prve generacije ljudskih prava, među koja spada i pravo na život, do potonje, treće generacije menjao se i proširivao predmet nji-hove zaštite. Ljudska prava prve generacije imala su za cilj zaštitu po-jedinca od arbitrernosti države. Čovek je morao biti zaštićen jer je no-silac suverenosti. Druga generacija ljudskih prava tiče se posebne za-štite ranjivih grupa kao što su dece, žene, izbeglice, stari i dr. Oni zbog svog posebnog statusa trebaju naročit pravni tretman. Treća generacija ljudskih prava uređuje okruženje ljudi (stanište) i vrednosti koje su drugačije ali u svojoj ukupnosti imaju opšti, globalni značaj. Tako se garantuje različitost kultura, štiti nacionalno nasleđe, čuva biodiverzitet i životna sredina.3

U redu osnovnih ljudskih prava pravo na život zauzima prvo mesto. Takav pravni status ovog prava logično prozlazi iz samog života kao vrednosti bez kojeg nema ni drugih garantovanih prava. Otuda je pravo na život kao neka vrsta i logičnog i pravnog izvorišta povezano sa svim drugim ljudskim pravima. Teškoća je što pravo na život nije jednostavno definisati. Postoje razmimoilaženja oko obima ovog prava, forme i statu-sa (da zanemarimo verske poglede na sam pojam života). Ono nema jasne granice pa s početka izgleda jednostavno da bi kasnije pokazalo svoju problematičnu prirodu.4 Život kao vrednost koji je zaštićen ovim pravom nema jednaku univerzalnu zaštitu na međunarodnom nivou. Isto je i sa zaštitom u nacionalnim pravnim sistemima – različita je.

Iako je pravo na život od „vrhunske važnosti“5 ono po svom statusu nije neprikosnoveno niti je po dejstvu (zaštiti) apsolutno. Šta više, čini se da je pravo na život sveobuhvatnije zaštićeno u nekom od svojih brojnih prenesenih i konkretizovanih oblika pod imenom drugih ljudskih prava. Tako je, primera radi, pravo na život, konkretizovano kroz slobodu misli i veroispovesti sasvim (apsolutno) zaštićeno a da sam život unutar prava na život nema takvu potpunu zaštitu. Pravna relativizacija prava na život, to jest mogućnost legalnog oduzimanja života vidi se, pre svega, u institutu

–––––––––– 3 Judith R. Blau, Alberto Moncada, Human Rights: Beyond the Liberal Vision,

Oxford 2005, 26 i 32. 4 Vid. Jon Yorke, „The Right to Life and Absolution of the Death Penalty in the

Council of Europe“, The Right to Life and the Value of Life: Orientations in Law, Politics and Ethics (ed. Jon Yorke), Farnham 2010, 234.

5 Surendra Kumar, Environmental Protection, New Delhi 2009, 64.


163

smrtne kazne. Pitanje legalnosti oduzimanja života čoveku i time ništenja mu prava na život povezuje se, u drugom planu, i sa legalizacijom abortu-sa i eutanazije.6 Ipak, činjenicom da nemali broj država koje u svom pravnom sistemu zadržavaju i primenjuju smrtnu kaznu za najteže zloči-ne, onemogućava se da pravo na život u svom osnovnom obliku i znače-nju ima potpunu zaštitu.

Samu zaštitu prava na život možemo, za potrebe ovog rada, posma-trati kao apstraktnu i konkretniju. Prva bi bila ustavnopravna zaštita koju propisuje sam ustav. I ta norma o pravu na život nema sankciju. Druga je krivičnopravna zaštita koja je konkretna i u realnosti „najznačajniji i naj-snažniji segment pravne zaštite“. Savremene tendencije pokazuju da se krivičnopravna zaštita učvršćuje i proširuje putem propisivanja krivičnih dela koja štite pravo na život ali i druge vrednosti (ustavno uređenje, bez-bednost, čovečnost i dr).7

Pravo na život dobija sve potpuniju zaštitu i preko grupe prava u ve-zi sa zdravom životnom sredinom – ekoloških prava. Reč je o pravima poslednje (treće) generacije, od druge polovine XX veka, koja imaju veo-ma dinamičan pravni i praktični razvoj.8 Najčešće se naglašava da ekolo-ška prava ustvari štite sam ljudski život (i život flore i faune) koji ugroža-va ljudskom aktivnošću stvorena nezdrava životna sredina. Tako pravo na život uživa novi nivo posredne zaštite koji samom njegovom pojmu daje novu sadržinu. Samim tim mu i podiže vrednost. To se dokazuje pravnom regulativom koja praktično nadograđuje pravo na život sa pravom na ži-vot u „odgovorajućoj životnoj sredini“.9

–––––––––– 6 Eutanazija – ubistvo iz milosrđa je posebno pravno zamršena. Tu su u konfliktu

dve pravne zapovesti. Lično pravo i sloboda na samoodređenje, što podrazumeva raspola-ganje sopstvenim pravima pa i pravom na život, je u sukobu sa zabranom ubistva. Vid. Bertrand Mathieu, The right to life, Strasbourg 2006, 71.

7 Dragiša Drakić, „Krivično-pravna zaštita prava na život i ličnu slobodu“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 1-3/2002, 328-329.

8 Zaštita životne sredine kao univerzalno javno pitanje pojavljuje se tek šezdesetih godina prošlog veka. Ali lokalni propisi o zaštiti životne sredine su donošeni mnogo rani-je. Kralj Edvard I je još u XIV veku zabranio loženje uglja u otvorenim pećima u Londo-nu kako bi se sprečilo zagađenje vazduha. Donald K. Anton, Dinah L. Shelton, Environ-mental Protection and Human Rights, Cambridge 2011, 1. Dalje u istoriji, za Rimske im-perije olovo je široko korišćeno u različite svrhe i njegovom štetnom dejstvu je bilo izlo-ženo celokupno stanovništvo. Čak postoje stavovi (Jerome O. Nriagu) da je štetan uticaj olova doprineo propasti Zapadnog rimskog carstva. Magdolna Sič, „Uticaj zagađenja olo-vom na zdravlje čoveka (životnu sredinu) u starom Rimu“, Zbornik radova Pravnog fa-kulteta u Novom Sadu 3/2012, 192, 203-204.

9 Arhuska konvencija (1998), pored konkretnih prava, garantuje generalno pravo svakom čoveku da živi u odgovarajućoj životnoj sredini. Vid. Rodoljub Etinski, „Specific


164

2. PRAVO NA ŽIVOT U SRPSKOM USTAVU

Pravo na život štite nacionalni i međunarodni akti. U tom smislu, može se izdvojiti Evropska konvencija o ljudskim pravima10 koja je imala snažan uticaj na uređenje ljudskih prava i u nas. Tako je i sa pra-vom na život. Objekat zaštite po Konvenciji je „život svakog lica“ što znači da se svim ljudskim bićima štiti život i to, kako se navodi, zako-nom.11 Pravo na život je apsolutno jer se ne može poreći čak ni u „doba rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije“.12 S druge stra-ne, pak, Konvencija izričito ne obuhvata prava životne sredine ali se preko regulisanih ljudskih prava posredno štiti i životna sredina. Život čoveka može biti ugrožen ozbiljnim zagađenjem životne sredine tako da je jasno vidljiva veza između života, zdravlja i životne sredine. Evrop-ski sud za ljudska prava, koji primenjuje i štiti odredbe Konvencije, svoju praksu zaštite životne sredine vezuje za ljude. Ako zagađenje ži-votne sredine ne utiče na ljude praksa Evropskog suda nam kazuje da taj sud verovatno neće doneti odluku da je došlo do povrede ljudskih prava zajemčenih Konvencijom.13

Na svetskom nivou, Generalna skupština UN je usvojila Drugi fa-kultativni protokol (1989) uz Pakt o građanskim i političkim pravima (1966). Njime se države potpisnice obavezuju da više neće izvršavati smrtne kazne i da će preduzeti mere da ovu sankciju uklone iz svojih za-kona. Država, pak, može da izrekne smrtnu kaznu za najteža krivična de-la vojne prirode izvršena za vreme ratnog stanja. Naša država još nije ra-tifikovala ovaj protokol.14

Ljudska prava su danas „osnovna“, „temeljna“, „najviša“ vrednost ustava. Prvi ustav koji nedvosmisleno određuje da ljudska prava imaju najvišu vrednost u ustavu je nemački Osnovni zakon od 1949. Ipak, iz-vornim tekstom prvog buržoaskog ustava, Ustava SAD od 1787, ljudska prava nisu bila obuhvaćena. Smatralo se da bi garantovanje određenih –––––––––– Features of Human Rights Guaranteed by the Aarhus Convention“, Zbornik radova Prav-nog fakulteta u Novom Sadu 2/2013, 80.

10 Ratifikovana od strane Državne zajednice Srbije i Crne Gore 26. decembra 2003. 11 Čl. 2 tač. 1 Konvencije glasi: „ Pravo na život svakog lica zaštićeno je zakonom.

Niko ne sme biti namerno lišen života, osim prilikom izvršenja presude suda kojom je osuđen za zločin za koji je ova kazna predviđena zakonom.

12 Ove norme se čak definišu i kao imperativne norme opšteg međunarodnog prava (ius cogens). Ljuba Slijepčević, „Pravo na život prema čl. 2. Evropske konvencije o ljud-skim pravima i Protokolu br. 6. i 13“, Glasnik Advokatske komore Vojvodine 4/2012, 293.

13 Edo R. Korljan, Evropska konvencija o ljudskim pravima i pravo na život, dok-torska disertacija, Beograd 2012, 293-295.

14 Dragan M. Stojanović, Ustavno pravo, II, Niš 2009, 330.


165

prava u ustavu značilo njihovo nepravdano favorizovanje u odnosu na ona prava koja su ostala izvan ustava. S toga su ljudska prava postala ustavna kategorija kasnije donetim amandmanima (1791).15

Ustav Republike Srbije od 2006. posvećuje mnogo prostora ljud-skim pravima, čak 77 članova, više nego trećinu ukupnog broja ustavnih članova (Ustav Danske, primera radi, ima samo 15 članova, Holandije 23 a Finske 18).16 Pravo na život Ustav svrstava među apsolutno zaštićena prava. To znači da ne mogu biti preduzete bilo kakve „mere odstupanja“ u pogledu obima i kvaliteta prava na život koje je postavio sam Ustav. Drugim rečima, „ljudski život je neprikosnoven“ kako u redovnim prili-kama tako i za vreme ratnog i vanrednog stanja.17 Norma istog člana ka-zuje i da „u Republici Srbiji nema smrtne kazne“ i, u trećem stavu, da je „zabranjeno kloniranje ljudskih bića“.

Ovo su tri dela ustavnog člana koji grade pojam prava na život u našem ustavu. Neprikosnovenost ljudskog života znači prvi rang na listi vrednosti koje štite ustavom uređena ljudska prava. Ljudski život mora poštovati i zaštititi svaki čovek, grupe ljudi ili udruženja, ustanove, in-stitucije, sve do države. Praktična mera neprikosnovenosti života odre-diva je tek kada se ustavnoj normi doda i realno postojeći institucional-ni sistem koji vrednuje i štiti život. U našoj državi tu postoji određeni, često nemali, raskorak između propisanog i stvarnog. Vrhovna vrednost života, sa svim pravnim segmentima iz Ustava, u praksi je često mnogo siromašnija, daleko od „neprikosnovenosti“. Isti, najviši nivo nepriko-snovenosti u Ustavu uživa i ljudsko dostojanstvo kao duhovna vrednost ličnosti.18

Nepostojanje smrtne kazne je formalna potvrda izuzetnosti ljudskog života u Srbiji. Pitanje smrtne kazne jedna je od večitih tema krivičnog prava, a kod nas je podignuto na ustavni nivo i rešeno, kao i kod drugih evropskih država (osim Belorusije), u skladu sa stavovima abolicionizma. Nikome, ni za najteže zločine kako u ratu tako i u miru, sudovi ne mogu ––––––––––

15 Vladan Petrov, „Ustav i ljudska prava danas – jesu li ljudska prava najvažniji deo ustava?“, Ustavne i međunarodnopravne garancije ljudskih prava (ur. Zoran Radivoje-vić), Niš 2008, 310-311 i 314.

16 Darko Simović, “Ljudska prava u Ustavu Srbije od 2006 – kritička analiza”, Ustavne i međunarodnopravne garancije ljudskih prava, Niš 2008, 326-327. Ustavopisac je želeo brojnošću normi o ljudskim pravima da ostavi što impresivniji utisak i tako ustav-ni tekst uskladi sa postojećim međunarodnim standardima. Ovakvo njegovo opredeljenje, neuobičajeno u uporednom ustavnom pravu, neminovno otvara jedno pitanje, „u kojoj meri broj ustavnih normi posvećen materiji ljudskih prava određuje demokratski karakter jedne države“. Ibid., 326.

17 Čl. 24 Ustava Republike Srbije od 2006. 18 Čl. 23 Ustava od 2006.


166

izreći smrtnu kaznu. Ovo znači da je život svakog pa i najvećeg zločinca u pogledu te najteže sankcije neprikosnoven.

Treći prilog ustavnom pravu na život štiti sam nastanak života. S ob-zirom da se genetika razvija i u pravcu stvaranja ljudi laboratorijskim (ve-štačkim) putem, kopiranjem ljudskog gena, Ustav štiti samo ljudski život koji je nastao prirodnim putem (telesnom ili vantelesnom oplodnjom).19 Samo kloniranje ili pokušaji kloniranja ljudi su obavijeni izvesnom fa-mom i tajnovitošću, a na osnovu ovakve ustavne odredbe su i protivprav-ni. To znači da i kada bi se veštački stvorio čovek koji je zapravo ljudski klon, on ne bi uživao pravo na život, niti bi za njega važile ustavne odred-be koje neposredno i posredno štite život. Pitanje koje se ovde može po-staviti je da li je ustavopisac ispravno postupio kada je zabranu kloniranja predvideo u članu koji uređuje pravo na život, a ne u okviru prava na ljudsko dostojanstvo i na razvoj ličnosti.20

Pravo na život se razrađuje i ujedno štiti nizom drugih ljudskih prava i sloboda u Ustavu. Nećemo navoditi sva ta prava jer je lista po-dugačka, već ćemo izabrati neka od prava „najbližih“ životu koja su time i među najvažnijim. Pravo na ljudsko dostojanstvo je najbliži pratilac ljudskog života. Ono bi se moglo definisati kao poštovanje ličnosti, kako samog ljudskog tela tako i duha čovekovog – njegovog morala, ideja, stavova. Pravo na dostojanstvo je nužnost prava na ži-vot. Prosto, život bez dostojanstva bi bio forma bez ključne sadržine, sveden na necivilizacijski nivo i sadržaj. Važnost prava na dostojan-stvo vidi se i u tome što se ono više ne vezuje samo za čoveka već se postepeno proširuje i na životinje, biljni svet, kao i na ukupnu životnu sredinu. Ustav ima i konkretizaciju prava na dostojanstvo, a time po-sredno i prava na život, u članu o nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta.21 Pravo na život se štiti odredbama kojima je zabranjeno mučenje, ponižavanje, nečovečno kažnjavanje, medicinsko eksperi-mentisanje ljudima.

–––––––––– 19 Na evropskom nivou nema saglasnosti o prirodi i statusu embriona ili fetusa ma-

da počinju da dobijaju neku zaštitu u svetlu razvoja genetike i posledica koje proizvode genetski inženjering, medicinsko pomaganje rađanja i eksperimentisanje sa embrionom. Judit Sándor„Bioethics and Basic Rights: Persond, Humans, and Boundaries of Life“, The Oxford Handbook of Comparative Constitutional Law, (eds. Michel Rosenfeld, András Sajó), Oxford 2012, 1148.

20 D. Simović. Zabrana kloniranja trebala je biti predviđena u okviru čl. 23 Ustava koji uređuje pravo na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti budući da ne sme biti osporeno pravo svakog da bez genetičkih manipiulacija bude začet, da se razvije i rodi. Ibid., 332.

21 Čl. 25 Ustava od 2006.


167

Niz drugih vrednosti najbliže povezanih sa pravom na život štite na-redni članovi Ustava. Tako su zabranjeni ropstvo i položaji slični ropstvu, trgovina ljudima, prinudni rad, seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje podređenog lica. Lična sloboda i bezbednost su takođe prvoredne vredno-sti koje upotpunjuju sadržaj prava na život. Lišenje slobode mora biti ure-đeno zakonom, a lice koje je lišeno slobode i koje je u pritvoru ima niz prava koja mu se garatnuju dok takvo stanje traje, kao i pre, u toku i posle suđenja.22

Pravo na život se raspoznaje i u ustavnom pravu na pravnu lič-nost. Svako ima pravo na pravnu sposobnost – da bude nosilac prava i obaveza. Ovo je nešto kao pravna primena prava na život bez kojeg bi ono u bilo kojoj državi ostalo samo puka proklamacija. Po redovnom sledu događaja pravo na život preko pravne sposobnosti dobija i ko-načnu pravnu dimenziju koja se naziva poslovnom sposobnošću – da svojom pravnom radnjom proizvodi pravne posledice. I dok su uslovi za sticanje poslovne sposobnosti egzaktni (starost i mentalno zdravlje) u teoriji i praksi postoje razlike po pitanju kada se stiče pravna spo-sobnost. Pravna rešenja su različita – momenat začeća, momenat rođe-nja ili neki interval između (12, 14 ili 40 dana od začeća).23 Prema to-me i početak pravne sposobnosti odnosno prava na život, u tom smislu vremenski varira.

Poređenjem prava na život uređenog sadašnjim Ustavom sa rešenji-ma iz prethodnog srpskog Ustava, doprineće se saznanju o tome koliko je sveobuhvatno pravo na život i koliko je intenzivan odnos prava na život sa pravom na zdravu životnu sredinu.

U Ustavu Republike Srbije od 1990. takođe je život čoveka „nepri-kosnoven“.24 Ipak ova ista reč iz oba ustava nema i isto značenje. Ovde neprikosnovenost ne znači apsolutnost prava na život u redovnim i van-rednim prilikama. To znamo jer taj Ustav ne deli, po kriterijumu veće i manje zaštite,25 ljudska prava na apsolutno zaštićena i ostala. Štaviše, u istom članu Ustava se ta neprikosnovenost čovekovog života suštinski ne-gira jer se dozvoljava izricanje smrtne kazne. Tako je najteža krivična sankcija spuštena na zakonski nivo jer se njime propisuju uslovi pod koji-––––––––––

22 Čl. 27-36 Ustava od 2006. 23 Vid. Darko Simović, Dragutin Avramović, Radomir Zekavica, Ljudska prava,

Beograd 2013, 114. 24 Čl. 14 Ustava od 1990. 25 U Ustavu od 1990. nema podele na apsolutno zaštićena prava i ostala prava, već

u vanderdnom stanju predsednik Republike, na predlog Vlade, donosi akte koje posebne okolnosti iziskuju, što znači da čak može suspendovati bilo koje ljudsko pravo garantova-no Ustavom.


168

ma se može izreći smrtna kazna. Doduše, Ustav tu mogućnost, u istom članu, sužava na izuzetke koje povezuje sa najtežim oblicima teških kri-vičnih dela. Ovu ustavnu mogućnost („može se izuzetno propisati“) uki-nuo je zakon 2002. godine. Tako je ustavna odredba praktično derogirana zakonom.

Pravo na život u Ustavu od 1990. je skromnije sadržine u odnosu na pravo na život u sadašnjem ustavu i kada čitamo druge odredbe koje do-punjuju polaznu normu o neprikosnovenosti života. Ljudsko dostojanstvo nije, kao u novom Ustavu, neprikosnoveno i tako izjednačeno sa samim ljudskim životom. Raniji ustav ljudsko dostojanstvo štiti blaže – termi-nom nepovredivosti. Ono je tu ne na nivou neprikosnovenosti čovekovog života, već stepen niže, i kao i pravno na privatan život, nepovredivo. Ipak, Ustavom se razrađuje „poštovanje ljudske ličnosti i dostojanstva“ time što se zabranjuje mučenje, ponižavajuće kažnjavanje ili postupanje. Ne pominje se kloniranje ljudi ali se zabranjuju medicinski i drugi ogledi sa ljudima bez njihovog pristanka.26

Sadržaj prava na život ne obogaćuju ni odredbe poput sada postoje-ćih o zabrani ropstva i sličnog položaja, o zabrani trgovine ljudima, o za-brani prinudnog rada, seksualnog ili ekonomskog iskorišćavanja. Sa ljud-skim životom izjednačena je sloboda koja takođe uživa neprikosnovenost. Isto kao i kod propisivanja i izricanja smrtne kazne, izuzeci od zabrane li-šenja slobode i sam postupak utvrđuju se zakonom.27 Za razliku od aktu-elnog ustava, raniji nije imao toliko „krivičnopravnih odredbi“. U jednom članu prethodnog ustava detaljnije je uređeno lišenje slobode kroz istitut pritvora, a u nekoliko članova se uređuje pravo na pravnu zaštitu, pretpo-stavka nevinosti, pravo na odbranu, pravo na naknadu štete.28

3. PRAVA NA ŽIVOT I NA ZDRAVU ŽIVOTNU SREDINU Preskačući sva ostala ljudska prava uređena Ustavom, dolazimo do

odnosa prava na život i prava na zdravu životnu sredinu. Njihova veza je očigledna, međusobno uslovljena, trajna i sve značajnija. U tom smislu joj se posvećuje sve više pažnje u teoriji, struci, pozitivnom pravu i u konkretnim merama vladinog i nevladinog sektora.

Očiglednost veze prava na život i prava na zdravu životnu sredinu proizlazi iz same definicije ovih prava. Dimenzija prava na život, pored na-––––––––––

26 Čl. 26 Ustava od 1990. 27 Čl. 15 Ustava od 1990. 28 Čl. 16, 22-25 Ustava od 1990.


169

pred pomenutog dostojanstva, slobode i dr, podrazumeva i zdrav život. Ustav ovo razrađuje posebnom odredbom o tome da svako ima pravo na zdravstvenu zaštitu, to jest, na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.

Međusobna uslovljenost prava na život i zdrave životne sredine znači da ova dva prava utiču jedno na drugo kao neophodni uslovi konzu-macije prava. Zdrava životna sredina je uslov ljudskog života, time i pra-va na život, jer obratno, nezdrava životna sredina ugrožava ljudski život i ograničava, sve do onemogućavanja, ostvarenje prava na život. Ljudski život je, pak, uslov postojanja zdrave životne sredine. Jedno od merila da li je životna sredina zdrava ili ne, jeste njen uticaj na ljude, odnosno i či-njenica da li je u njoj moguć opstanak ljudi ili ne. U tom smislu definicija zdrave životne sredine podrazumeva i element ljudskog života, a to je pravnim rečima, pravo na život.

Trajnost odnosa prava na život i prava na zdravu životnu sredinu podrazumeva postojanje neprekidnog međusobnog uticaja. Taj uticaj ima svoju pozitivnu stranu – oba prava se obogaćuju i sve bolje štite. Čovek, uživajući svoje pravo na život, utiče na prirodno okruženje čuvajući ga i unapređujući. Ali odnos dva prava ima i svoju negativnu stranu - ljudi če-sto ugrožavaju pravo na zdravu životnu sredinu a tako i sopstveno pravo na život, radnjama zagađivanja. Povratno, tako zagađena životna sredina negativno utiče na život ljudi. Odnos dva prava je neprekidan i paralelan – dok ljudi s jedne strane čuvaju životnu sredinu, sa druge strane neki drugi ljudi je ugrožavaju i uništavaju. Životna sredina, bilo da je zdrava ili nezdrava, neprekidno utiče na ljudski život, šireći i obogaćujući pravo na život ili ga, pak, sužava i ugrožava.

Međuzavisnost prava na život i na zdravu životnu sredinu kon-stantno raste. To je posledica mnogih uslova, pre svega onih poveza-nih sa načinom života i stvaranjem dobara ljudske civilizacije. Prosto, ostvarenje prava na život u različitim segmentima (ishrana, stvaranje, zdravstvena zaštita i dr) utiče u sve većoj meri na zdravu životnu sre-dinu. Tu je najveći rast uticanja napravljen u pogledu praktičnog ost-varenja prava na rad – učešćem u proizvodnji dobara u industriji, po-ljoprivredi i drugim granama privrede. Te delatnosti su neophodne za ostvarenje prava na život jer čovek tako stiče materijalna sredstva i dobra neophodna za sopstvenu egzistenciju, ali stvarajući sve više ro-be raste i njegov uticaj na životnu sredinu. Porast broja ljudi ide para-lelno sa razvojem proizvodnje (od nafte do hrane) što sve više ugroža-va životnu sredinu. Obratno, standardi zdrave životne sredine sve više utiču - propisima, merama, aktivnostima, na tehnologiju proizvodnje, način privređivanja i na rad čoveka uopšte. U prenesenom smislu to je i rast uticaja na pravo na život.


170

U Srbiji je oblast zaštite životne sredine višestruko uređena različi-tim pravnim aktima. U pitanju su državni propisi, Ustav, zakoni, podza-konski akti, kao i pravni akti autonomne pokrajine i lokalnih samoupra-va.29 Ovde ćemo se zadržatio na ustavnim normama.

Pravo na zdravu životnu sredinu, po ustavnoj definiciji, ima dve komponente.30 Prvu čini samo pravo na zdravu životnu sredinu. To ima svako. Ovde je „svako“ upravo ljudsko biće koje uživa pravo na život pa bi se moglo reći da je predmet (obuhvat) ova dva prava isti. Druga kom-ponenta prava na zdravu životnu sredinu je „blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju“. Drugim rečima, svako ima pravo da živi (realizacija prava na život) u zdravoj životnoj sredini. Pošto svi nemamo saznanja o stanju životne sredine, „svakome“ je dato pravo da na vreme i u potpunosti bude obavešten o stanju životne sredine. Ovde nije naznače-no ko ima obavezu da pruža takva obaveštenja.

Ono što se dalje u istom članu uređuje jeste odgovornost i dužnost u vezi sa zdravom životnom sredinom. Ponovo je subjekat najšire po-stavljen – svako je odgovoran za zaštitu životne sredine. Ovo bi prak-tično značilo da pravno ili fizičko lice, bez izuzetka, može biti kažnje-no zbog činjenja ili nečinjenja. Ako ugrožava ili uništava životnu sredi-nu (činjenje) ili zbog toga što je ne štiti (nečinjenje). Iz ove sveobu-hvatne grupe subjekata izdvojene su Republika Srbija i autonomne po-krajine. Njihova odgovornost u vezi sa zaštitom životne sredine odre-đuje se kao posebna. Ali ne precizira se šta se smatra pod posebnom odgovornošću. Ako već postoji terminološka razlika između „odgovor-nosti svakog“ i „posebne odgovornosti“, pravno bi se te dve sintagme mogle razlikovati kao obična pažna koju je dužan da ima svako i naro-čita pažnja – pažnja dobrog domaćina koju su dužni da imaju Republi-ka i obe pokrajine.

U trećem stavu ovog člana govori se o dužnosti čuvanja i poboljša-vanja životne sredine. Pravno-logički ovaj deo norme bi trebalo da stoji pre definisanja subjekata odgovornosti. Prirodan sled je: pravo (prvi stav) pa dužnost (drugi stav) i na kraju odgovornost (treći stav). Ovde dužnost ni sadržajno nije jasno odvojena od odgovornosti. Teško je naći stvarnu razliku između radnji „štititi“ i „čuvati“ životnu sredinu. Svako ––––––––––

29 Razvijen pravni sistem zaštite životne sredine smatra se čak osnovom savremene pravno uređene države. Uopšteno, pravo koje se tiče zaštite životne sredine može se gru-pisati u četiri široke kategorije: privatno pravo (posebno deliktno i imovinsko pravo), jav-nopravni propisi (posebno krivično pravo), tržišna pravila i ustavno pravo odnosno ljud-ska prava. D. K. Anton, D. L. Shelton, 16.

30 Čl. 74. Ustava od 2006.


171

je po prvom pojmu odgovoran a po drugom dužan, iako su te dve reči, štititi i čuvati, suštinski identične. Pored toga, u dužnost svakoga spada i poboljšavanje životne sredine. To, bez razrade u zakonu, ostaje „mrtva“ dužnost. Jer ovako kako je napisano svako bi morao da bude aktivan u odnosu na životnu sredinu u smislu da preduzima određene radnje koji-ma se stanje životne sredine unapređuje. To prosto nije moguće, niti je realno. Svi ne mogu da preduzimaju takve aktivnosti, niti hoće, a mnogi nemaju saznanja (nisu svesni) kakve su to radnje kojima se efektivno poboljšava životna sredina. Otuda bi ovaj deo ustavne dužnosti morao biti jasno definisan propisom niže pravne snage kako u pogledu subje-kata na koje se odnosi i u kojoj meri, tako i u pogledu konkretnih radnji poboljšavanja. Bez toga ova odredba ostaje samo apel, a ne dispozicija ustavne norme.

Druge odredbe o životnoj sredini su raštrkane po Ustavu i nalazimo ih i izvan čl. 74. Tako je pravo na preduzetništvo po pravnoj snazi „is-pod“ prava na zdravu životnu sredinu jer se može ograničiti radi zaštite životne sredine i prirodnih bogatstava.31 Takođe, pravo korišćenja i ras-polaganja određenim nepokretnostima se može ograničiti odnosno uslovi-ti, da bi se otklonila opasnost od nanošenja štete životnoj sredini. Tako je pravo na zdravu životnu sredinu „nadređeno“ stvarnim pravima nad po-ljoprivrednim, šumskim i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini.32 Među odredbama o nadležnostima Republike našla se i životna sredina. Ustav ustanovljava nadležnost Srbije da uređuje i obezbeđuje si-stem zaštite i unapređenja životne sredine i sa njim najbliže povezanu za-štitu i unapređivanje biljnog i životinjskog sveta.33

Ako bismo sudili po broju odredbi o životnoj sredini zaključili bi-smo da Ustav od 1990. nije toj temi pridavao važnosti kao ovaj sadašnji. U čl. 31. Ustava koji govori o zdravoj životnoj sredini uređuje se jedno pravo i dve obaveze. „Čovek“ je subjekt koji ima pravo na zdravu životnu sredinu. On je naizgleg užeznačan nego što je to u sadašnjem ustavu sa pojmom „svako“. Ali suštinski obe reči ovde imaju isto značenje. Iako bi pojam „svako“ u pravnom značenju obuhvatao, pored fizičkih, i pravna lica, kada je reč o zdravoj životnoj sredini jasno je da tu pravo mogu da imaju samo živa bića. S toga je odredba o tome ko je subjekt prava na

–––––––––– 31 Čl. 83 Ustava od 2006. 32 Čl. 88 Ustava od 2006. 33 Čl. 97. st. 1 tač. 9 Ustava od 2006. Verovatno su omaškom napisani slični ali po

značenju i različiti termini: unapređenje životne sredine i unapređivanje biljnog i životinj-skog sveta. Prvi izraz više odgovara napredovanju u nekoj službi – vojno unapređenje ofi-cira je dobijanje višeg čina.


172

zdravu životnu sredinu u ovom ustavu – čovek, preciznija pa i primereni-ja nego odredba sadašnjeg ustava – svako.

Drugi stav ovog člana uređuje dve dužnosti – prva je da se štiti, a druga da se unapređuje životna sredina. Šta se podrazumeva pod zaštitom životne sredine trebalo bi da je svima shvatljivo. To je prvenstveno ne-preduzimanje onih radnji kojima se šteti životnoj sredini (primera radi, zagađivanje životne sredine rasipanjem otpada). Pored nečinjenja, zaštita životne sredine može se provesti i različitim aktivnostima kako od strane pojedinca u njegovom okruženju („mikrosferi“), tako i organizovanom aktivnošću više učesnika, organizacija i dr. na širem polju. U vezi sa oba-vezom unapređivanja životne sredine jasno je, kao i kod odredbe sada-šnjeg ustava, da bez konkretizacije pojma „unapređivanje“ u pravnom propisu niže pravne snage, „svakome“ neće biti jasno šta ta obaveza kon-kretno znači i podrazumeva. Upravo zbog toga i postoji odredba „u skla-du sa zakonom“ koju je, nejasno zbog čega, novi ustav izostavio.

Dalje u ovom članu treba prokomentarisati još dve odredbe. Prvo u pogledu različitog definisanja subjekta prava i subjekta obaveze. Nosilac prava na zdravu životnu sredinu je čovek, a subjekat obaveze štićenja i unapređivanja životne sredine su svi. Ova terminološka različitost je sa-svim opravdana. Pravo na zdravu životnu sredinu ima čovek kao ljudsko biće. Od živih bića, jedino je čovek subjekt u Ustavu. Pravnim rečnikom kazano čovek je fizičko lice, a pravna lica kao neživi subjekti, nisu nosio-ci prava na zdravu životnu sredinu.

Druga primedba tiče se pojmova „zdrava životna sredina“ i samo „životna sredina“. Prvi je u vezi sa pravom a drugi u vezi sa obavezom pa se tu može i pronaći suvislo objašnjenje ove razlike. Čovek živi u ne-kakvoj životnoj sredini, bilo da je ona zdrava ili nezdrava. Ali pravo se može imati samo na zdravu životnu sredinu jer ona druga, nezdrava ži-votna sredina nije nikakva pogodnost za čoveka koju bi mu još i ustav trebao garantovati. Naprotiv. U vezi sa obavezama da se štiti i unapre-đuje životna sredina a ne zdrava životna sredina, postoji jedno objašnje-nje. To je širina samog predmeta zaštite. Životna sredina je širi pojam od zdrave životne sredine. Ova druga je, štaviše, konačan cilj svih eko-loških aktivnosti. Tako da je potrebno unapređivati životnu sredinu sve dok ona ne dostigne nivo zdrave životne sredine. Obavezu zaštite život-ne sredine a ne zdrave životne sredine ne treba tumačiti tako da zaštitu uživa i nezdrava (zagađena) životna sredina. Ovde se ustavopisac ruko-vodio time da i životna sredina koja ne ispunjava standard zdrave uživa zaštitu, u smislu da je obaveza svih da je štite tako što je ne smeju do-datno zagađivati.


173

I u pogledu broja ostalih ustavnih odredbi koje pominju životnu sre-dinu ovaj ustav je skromniji u poređenju sa sadašnjim ustavom. Nema ograničenja privrednih i drugih delatnosti na način da se štiti životna sre-dina, niti su stvarna i druga prava na nepokretnostima uslovljena stara-njem o zdravoj životnoj sredini. Mesta gde se u Ustavu još pominje život-na sredina su odredbe o nadležnostima Republike, pokrajina i opština.34 Najviše, ali i najapstraktnije, sistemsko uređenje životne sredine je nadle-žnost Republike. Srbija uređuje i obezbeđuje „sistem zaštite i unapređiva-nja životne sredine“ i sa njom povezanu „zaštitu i unapređivanje biljnog i životinjskog sveta“. Autonomna pokrajina, u skladu sa Ustavom i zako-nom, donosi podzakonske akte „kojima uređuje pojedina pitanja od inte-resa za građane u autonomnoj pokrajini“ a tiču se, između ostalog, i „za-štite i unapređivanja životne sredine“. Na trećem, najnižem nivou vlasti deluju organi opštine u skladu sa (samo) zakonom. Jedna od opštinskih nadležnosti je i „zaštita i unapređenje životne sredine“, konkretnim mera-ma na području opštine.

4. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Pravo na život je temelj osnovnih ljudskih prava. Po logici prizašloj iz teorije prirodnih prava, ono je početno ljudsko pravo, neophodno za pravno uređenje i praktičnu primenu drugih ljudskih prava. Jasna veza ovog prava postoji sa pravima sve tri generacije ljudskih prava.

Iako pripada znatno kasnijoj generaciji prava proklamovanih i zašti-ćenih tek u drugoj polovini XX veka, pravo na zdravu životnu sredinu blisko je povezano sa pravom na život. Ovo pravo je važna nadogradnja prava na život. U uslovima postojanja današnjih država i života njihovog stanovništva, pravo na zdravu životnu sredinu sve više se stapa sa pravom na život. Uslovi životnog okruženja u nekim regijama su toliko loši da je otvoreno pitanje opstanka ljudskog života u njima. To znači da se tamo ugrožava i samo pravo na život.

Normativno poređenje dva poslednja srpska ustava pokazalo je razliku u obimu prava na život, kao i rast značaja prava na zdravu život-nu sredinu. Dimenzija prava na život je u Ustavu od 2006. proširena kvalitativno i kvantitativno u odnosu na prethodni ustav. To govori da se društveni razvoj i promene odražavaju i na ovo početno, bazno ljud-sko pravo.

–––––––––– 34 Čl. 72 st. 1 tač. 5, čl. 109 st. 1. tač. 3, čl. 113 st. 1. tač. 5 Ustava od 1990.


174

Bitna i veoma dinamična strana proširenja prava na život vidljiva je kroz prizmu razvoja prava na zdravu životnu sredinu. Klasifikacija ovog ekološkog prava kao sve važnijeg (čak i najvažnijeg) po ljude i i biodive-ritet u celini, znači i da se njegova važnost po pravo na život uvećava. Po-ređenjem ova dva srpska ustava preko normi o pravu na zdravu životnu sredinu vidi se da je potonji ustav posvetio više normi životnoj sredini i time joj povećao značaj. Pravo na zdravu životnu sredinu čak je i nadre-đeno nekim pravima koja takođe imaju svoje mesto u sadašnjem ustavu.

Sve ovo navodi na zaljučak da će pravo na zdravu životnu sredinu po kriterijumu važnosti i dalje imati uzlazni put. Samim tim će i njegov uticaj na pravo na život i dalje rasti. Nije neosnovano pretpostaviti da će se čak i ustavna definicija prava na život direktno povezati sa zdravom ži-votnom sredinom. Formulacija bi mogla da glasi: svako ima pravo na ži-vot u zdravoj životnoj sredini.


175

Slobodan P. Orlović, Ph.D., Associate Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Right to Life in Constitution– an Ecological View

Abstract: this work deals with the right to life from the specific eco-logical view. Actually, it is analysing the relationship between two human rights defined by the Constitution: the right to life and the right to healthy environment. Their relationship is very close and, specifically said, it is: obvious, conditional, permanent and growing. This could not bet conclu-ded if the time of occurrence (Constitutional regulation) of these rights is considered. The right to life is the oldest human right while the right to healthy environment belongs to new generation of human rights.

However, if the contents of the right to life and the right to healthy environment are compared, it becomes clear that those two human rights are interwoven with each other. Development of states and change of life conditions of citizens will also change the content of right to life, by follo-wing ecological standards. This means that the interdependence of those two rights will be larger and more complex.

Key words: right to life, right to healthy environment, human rights, constitution, Serbia.


176


177

Originalni naučni rad 347.468:340.5 doi:10.5937/zrpfns48-7696

Dr Bojan Pajtić, vanredni profesor Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

JEMSTVO U SRPSKOM I UPOREDNIM

PRAVNIM SISTEMIMA1

Sažetak: Autor je komparirao institut jemstva u srpskom pravu i

drugim uporednim pravnim sistemima, kako kontinentalnim, tako i anglo-saksonskim. Jemstvo se kao klasični pravni institut razvijalo od rimskog prava do današnjih dana. Analiza sličnosti i razlika u tretiranju ovog sredstva obezbeđenja potraživanja korisna je kako zbog ukazivanja na uzajamnu povezanost evropskih pravnih sistema, tako i zbog upućivanja na institute proizašle iz ugovora o jemstvu, koji su našli svoje mesto van granica naše zemlje, a pogodni bi bili za preuzimanje i primenu i u srp-skom pravu i praksi.

Ključne reči: jemstvo, sredstva obezbeđenja potraživanja, Zakon o obligacionim odnosima

Srpsko, kao i uporedni kontinentalni pravni sistemi, prepoznaju dve

osnovne grupe sredstava obezbeđenja izvršenja: realna ili stvarna, i lična, odnosno personalna sredstva. Najčešća stvarna sredstva obezbeđenja su za-loga, hipoteka koja predstavlja založno pravo na nepokretnim stvarima, ka-ucija i kapara. Jemstvo spada u lična sredstva obezbeđenja. Lična ili perso-nalna sredstva obezbeđenja potraživanja su karakteristična po tome što daju ovlašćenje poveriocu da, u slučaju da dužnik nije izvršio svoju obavezu, zahteva od dužnika ili trećeg lica da ispuni dužnikovu prestaciju. Pored jemstva, ugovorna kazna2 i odustanica predstavljaju klasična personalna sredstva obezbeđenja sa kojima se najčešće susrećemo. ––––––––––

1 Rad je nastao kao rezultat rada na projektu „Teorijski i praktični problemi stvara-nja i primene prava (EU i Srbija)“ u 2013. godini, čiji je nosilac Pravni fakultet u Novom Sadu.

2 Šire: Treitel G.H, Remedies for Breach of Contract, Clarendon press, Oxford 1988, 208. – Ovo delo ukazuje na odnos nemačkog i francuskog prava u odnosu na ugo-vornu kaznu, kao sredstvo obezbeđenja, odnosno kao oblik ’’apstraktne štete’’.

Dr Bojan Pajtić, Jemstvo u srpskom i uporednim pravnim sistemima (str. 177–184)

178

Valja napomenuti da će ovaj rad biti koncentrisan, pre svega, na institut jemstva u građanskopravnom smislu, a ne i jemstva u krivičnom postupku. Za-konodavac je u članu 202 Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije ja-sno istakao da se „okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1. i 4. ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište”). Iz navedenog proizlazi koja je funkcija ovog sredstva obezbeđenja. U našem krivičnom za-konodavstvu, jemstvo predstavlja zamenu za pritvor. Na sličan način, jemstvo u krivičnom postupku regulišu i uporedna zakonodavstva.3 Jasna je distinkcija između pravne prirode i funkcije jemstva u različitim granama prava. Uočljivo je da ova razlika stoji i kada su u pitanju uporedna zakonodavstva, kako konti-nentalna, tako i anglosaksonska. Tako, u engleskoj pravnoj literaturi nalazimo da se „jemstvo opredeljuje kada policija, Prekršajni sud ili Kraljevski sud pusti na slobodu lice koje se nalazilo u pritvoru, dok čeka suđenje, odnosno, dok tra-je žalbeni postupak u odnosu na krivičnu presudu. Osoba koja je dužna da obezbedi jemstvo obavezuje se da plati određenu sumu novca sudu, ukoliko se ne pojavi na suđenju u vreme koje je opredelio sud.“4

Ovaj institut u formi pravnog posla pronalazimo već u odredbama Za-kona dvanaest tablica. Jemstvo je, u skladu sa osnovnim postulatima i prak-som rimskog prava, prvobitno bilo strogo formalno, odnosno zaključivano je u formi stipulacije. Ispoljavalo se u obliku „fideipromissio” i „sponsio”, i imalo je, makar u svojim počecima - apstraktan karakter. Klasične građan-ske kontinentalne kodifikacije preuzele su od rimskog prava i institut jem-stva. U austrijskom Opštem građanskom zakoniku, donetom 1811. godine, pronalazimo ovo sredstvo obezbeđenja. Srpski građanski zakonik, odnosno Građanski zakonik kraljevine Srbije iz 1844. godine, dominantno nastaje kao adaptirani prevod AGZ, pa tako, normira i jemstvo kao pravni posao. Zakon o obligacionim odnosima opsežnije reguliše ovu građanskopravnu ustanovu, nadograđujući je i proširujući obim odredaba kojim je predratno zakonodavstvo regulisalo ovaj ugovor.

Ugovor o jemstvu je akcesorni, imenovani5, jednostrano obavezni,6 pravni posao, čija osnovna funkcija jeste obezbeđenje izvršenja obaveze ––––––––––

3 Pogledaj: Oxford Dictionary of Law, Oxford University Press, 2002, 43. 4 Oxford Dictionary of Law, Oxford University press, 2002, 43. 5 Imenovani pravni poslovi su oni poslovi koji su regulisani odredbama pozitivnih

pravnih propisa, kako nazivom, tako i sadržajem. U slučaju jemstva, Zakon o obligacio-nim odnosima je propis koji u sebi sadrži odredbe o ugovoru o jemstvu.

6 Aleksandar Gloginić, Glavna sredstva pojačanja ugovora, Službeni glasnik, Beograd 2004, 54.


179

dužnika iz glavnog, odnosno, osnovnog kontrakta. Kada je u pitanju prav-na priroda ovog ugovora, u doktrini nailazimo na različita promišljanja na ovu temu. Neki pravni teoretičari jemstvo podvode pod kategoriju odgo-vornosti za tuđi dug, dok drugi čak upućuju na tezu da se jemstvo može smatrati poslovodstvom bez naloga.7 Po mom mišljenju, ovaj pravni po-sao nije, „negotiorum gestio” zbog toga što se jemstvo zasniva, po pravi-lu, uz saglasnost dužnika (u čiju korist se pravni posao i sklapa), dok se nezvanom vršenja tuđih poslova pristupa u korist, ali bez saglasnosti go-spodara posla. Zato je prihvatljiviji stav da ovo sredstvo obezbeđenja mo-žemo smatrati ugovorom u korist trećeg lica. Anglosaksonsko pravo na sličan način definiše ovaj pravni institut. Tako, u već pomenutom „Ox-ford Dictionary of Law” na strani 224. nalazimo sledeću definiciju: „jem-stvo je sekundarni sporazum u kome osoba (jemac) postaje odgovorna za dug glavnog dužnika. Jemstvo predstavlja poseban ugovor i mora biti za-ključeno u pismenom obliku. Jemac koji je isplatio poverioca ima pravo da traži obeštećenje od glavnog dužnika“.

Navedeni pravni posao spada u kategoriju formalnih kontrakata ka-ko našeg, tako i drugih pravnih sistema.8 Srpski Zakon o obligacionim odnosima je u članu 998. propisao da ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ukoliko je izjavu o jemstvu učinio pismeno. Forma je konstitutivan, odnosno, bitan sastojak pravnog posla.9 Zakonodavac je, propisujući oba-veznu formu (vođen potrebom da osnaži princip pravne sigurnosti), od-stupio od opšteg pravila o dispozitivnosti, predviđenog članom 67. Zako-na o obligacionim odnosima. Ovakav pristup preuzet je od Austrijskog građanskog zakonika u kome je, u paragrafu 1346, istaknuto da je za pu-novažnost ugovora o jemstvu neophodna pismena forma. Kogentne od-redbe o obaveznoj pismenoj formi jemstva nalazimo i u anglosaksonskom pravu.10 Postoje i određeni izuzeci od ovog principa. Tako, u pojedinim uporednim zakonodavstvima, određene vrste trgovačkog jemstva11 nasta-ju na osnovu proste saglasnosti volja ugovornih strana, pod uslovom da nekim pravnim propisom nije propisan drugačiji pristup.12

–––––––––– 7 Wolfgang Fikentscher, Schuldrecht, šesto izdanje, Gruyter, Berlin-New York 1976, 538

i 539. 8 Vid. detaljnije Jožef Salma, Forma obligacionih ugovora, Zbornik radova Pravnog

fakulteta u Novom Sadu, 1/1985, 203–222. 9 Slobodan Perović, Komentar Zakona o obligacionim odnosima, Savremena admi-

nistracija, Beograd 1995, 1598. 10 Oxford Dictionary of Law, Oxford University University press, str. 224 11 Vid. detaljnije Jožef Salma, Građanskopravni i trgovinski ugovori - osnovna te-

orijska i metodološka pitanja njihove kodifikacije, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 2/2010, 37–64.

12 Vidi: HGB, par. 350. i 351.


180

Neki građanski zakonici definišu formu na još precizniji način. Francuski građanski zakonik paragrafom 1326 definiše da se novčana obaveza u ugovoru o jemstvu konstatuje kako brojevima, tako i slovima. Doktrina, ali i sudska praksa Francuske nema jedinstven stav da li nepo-dudarnost između iznosa konstatovanog brojevima i iznosa napisanog slovima predstavlja razlog za nepunovažnost ovog kontrakta. Citirana od-redba jasno definiše da je dvostruka konstatacija prestacije obavezni deo forme kontrakta. Većina teoretičara i primenioca prava smatra da, iako bi prestacija jemca bila lako utvrdiva na osnovu obaveze iz osnovnog prav-nog posla, ukoliko u ugovoru o jemstvu postoji razlika u iznosima, on, zbog nedostatka forme, nije punovažan.13

Pomenuo sam da je ugovor o jemstvu akcesoran pravni posao. Pre-ma odredbama Zakona o obligacionim odnosima, jemstvo se može dati za svaku punovažnu obavezu, bez obzira na njenu sadržinu. Dakle, zakono-davac je istakao da prestacija glavnog dužnika, koja se obezbeđuje ovim sredstvom obezbeđenja, mora biti punovažna, odnosno, predmet glavnog pravnog posla mora biti moguć, dopušten i treba da ima imovinski karak-ter.14 U članu 1002 ZOO-a, sadržane su odredbe koje utvrđuju obim jem-čeve odgovornosti. Stav prvi precizira da jemčeva obaveza ne može biti veća od obaveze glavnog dužnika, a ako je ugovoreno da bude veća, ona se svodi na meru dužnikove obaveze. Navedeno stanovište predstavlja lo-gičnu posledicu akcesorne prirode jemstva kao sredstva obezbeđenja po-traživanja. Zakonodavac, međutim, uvodi i izuzetak od pravila da jemče-va obaveza ne može biti veća od ugovorene mere dužnikove obaveze. Prema stavu 4. člana 1002 Zakona o obligacionim odnosima, jemac od-govara i za svako povećanje obaveze koje bi nastalo dužnikovom doc-njom ili dužnikovom krivicom, ukoliko nije drukčije ugovoreno. Ovakva pozicija razlikuje se od stava Austrijskog građanskog zakonika, koji u pa-ragrafu 1353. naglašava da iznos obaveze jemca ne može biti veći od onoga na šta se on izričito obavezao. Srpski građanski zakonik sledio je ovu logiku, pa se u paragrafu 828 izričito navodi da: „ko se za drugoga podjemči, onaj mora dug onoga platiti onako kako se podjemčio, jer ga na više ni poverilac ni sud obavezati ne može, nego na koliko se sam oba-vezao”. Presedan je uspostavljen kao posledica intencije Zakona o obliga-cionim odnosima da se obezbedi viši stepen sigurnosti za poverioca, u

–––––––––– 13 Capitant Henri, Francois Terré, Lequette Yves, Les grands arrets de la jurispru-

dence civile, Tome 2, Dalloz, Paris 2008, 835-847. 14 Bukljaš Ivan, Vizner Boris, Komentar zakona o obveznim odnosima, Zagreb

1980, 277.


181

slučaju da je dužnik postupio nesavesno u odnosu na izvršenje svoje oba-veze, ili pao u docnju. Članom 1002 ZOO zaštićen je jemac, koji, prema stavu 5. navedenog člana, odgovara samo za onu ugovorenu kamatu koja je dospela posle zaključenja ugovora o jemstvu.

Kada govorimo o odnosu između srpskog i uporednih pravnih siste-ma, odnosno uticaju velikih građanskih zakonika na naše pravo u kontek-stu konkretnog sredstva obezbeđenja potraživanja, sajemstvo se nameće kao važna tema. Naime, Zakon o obligacionim odnosima u članu 1018. uspostavlja princip po kome, kad ima više jemaca, pa jedan od njih isplati dospelo potraživanje, on ima pravo zahtevati od ostalih jemaca da mu svaki naknadi deo koji pada na njega. Ovakav pristup preuzet je iz Opšteg građanskog zakonika, konkretno, iz paragrafa 1359. pomenutog pravnog propisa. Navedena odredba AGZ-a opredeljuje da „ako je više lica jemči-lo za ceo iznos potraživanja, odgovaraju za ceo iznos. Ako je, međutim, jedan sajemac isplatio ceo dug, ima pravo da traži povraćaj od ostalih.” Srpski građanski zakonik sledio je logiku svog austrijskog uzora, pa u pa-ragrafu 834 nailazimo na definiciju da „ako njih više ima, koji su za jedan dug dobri stajali onda svaki pojedini od njih jemstvuje za sav dug”. Valja napomenuti da sajemstvo nikako nije isto što i pasivna solidarnost, pošto u slučaju ove vrste jemstva važi princip akcesornosti. Poverilac je obave-zan da se za izvršenje obaveze prvo obrati glavnom dužniku, a tek potom sajemcu, odnosno, sajemcima.

U švajcarskom pravu nailazimo na institut zajedničkog jemstva.15 Ono se uspostavlja tako „što više lica zajednički jemči za jedan isti deljivi dug svako od njih je obavezan kao običan jemac za svoj deo, a kao jem-čev jemac za deo ostalih.”16 Pojedini kontinentalni pravni sistemi prepo-znaju i institut koga nazivaju „jemstvom poravnanja’’. Za ovaj pravni po-sao karakteristično je to da jemac poravnanja garantuje za izvršenje oba-veza prema poveriocima u stečajnom postupku ili postupku prinudnog poravnanja.17

Uporedni pravni sistemi poznaju i institute čija pravna priroda u od-ređenoj meri odgovara pravnoj prirodi jemstva, koji se čak i nazivaju jemstvom, ali nemaju akcesoran karakter. Tako u francuskom pravu nai-lazimo na institut samostalnog jemstva (garantie autonome), koje nema akcesornu prirodu. Malinvo ukazuje da je to, „to obavezivanje koje je ne-zavisno od osnovnog ugovora u smislu da jemac (ili garant) ne može da ––––––––––

15 Švajcarski građanski zakonik, paragraf 497. stav 1. 16 Jožef Salma, Jemstvo, Pravni život, Beograd br. 7-8/1993, 718. 17 Franz Gschnitzer, Österreichisches Schuldrecht II, Springer, Wien – New York

1986, 267.


182

se poziva ni na jedan prigovor koji se bazira na osnovnom ugovoru. Otu-da se može definisati kao: prihvatanje obaveze da se plati određena suma koja je predviđena osnovnim ugovorom i to kao garancija da će taj ugo-vor biti izvršen tako da se time konstituiše nezavisna obaveza garante ko-joj se ne mogu suprotstaviti prigovori iz osnovnog ugovora”.18 I Švajcar-ski zakon o obligacijama u članu 492. utvrđuje da je jemstvo strogo akce-sorno sredstvo obezbeđenja potraživanja, ali poznaje i ugovor o garanciji (contract de porte fort). Karakteristično za ovaj pravni posao je da „jedno lice obećava poveriocu da će nadoknaditi štetu ili platiti unapred određeni iznos u slučaju da dužnik ne isplati svoj dug. Od jemstva se razlikuje jer je nezavisno od glavnog duga, pa se bankarska garancija na prvi poziv smatra ovakvim obavezivanjem. Banka mora da plati na poziv poverioca, ali ako dužnik smatra da uslovi za realizaciju garancije nisu ostvareni, može protiv poverioca podneti tužbu zbog neosnovanog obogaćenja.“19

Uporedni pravni sistemi prepoznaju i institute koji su izvedeni iz jemstva, ali ih naš Zakon o obligacionim odnosima i sudska praksa. Insti-tut „lettre de confort“, odnosno „lettre de patronage“, predstavlja sredstvo obezbeđenja koje nije akcesorno, ali predstavlja praktičan i ustaljen in-strument podrške matičnih firmi svojim filijalama. Ovaj institut prvi put se pojavljuje u anglosaksonskim zemljama, šezdesetih godina prošlog ve-ka, a deceniju kasnije preuzet je i u pojedinim kontinentalnim pravima. „Lettre de confort“ nastaje tako što se jedno privredno društvo obaveže da će svojoj ekspozituri omogućiti plaćanje duga. Kabrilak ističe da je glavna karakteristika ovog instituta „nepreciznost izraza kojima se defini-še obaveza da se garantuje, koja ima više značenja. Zbog toga je cilj onih koji kreiraju jednu ovakvu obavezu da pruže korisniku obezbeđenje sol-ventnosti glavnog dužnika, bez namere da se a priori obavežu kao jemac ili preuzmu izvršenje obaveze ’na prvi poziv’. Najčešća situacija u kojoj se pojavljuje ovo sredstvo je kada jedno preduzeće (filijala) unutar finan-sijske ili industrijske grupe odluči da zaključi kao dužnik ugovor o zajmu koji inače prevazilazi finansijske kapacitete te filijale. Poverilac manje ili više jasno zna da grupa neće tek tako dopustiti da filijala padne u stečaj. Da bi se formalizovalo takvo očekivanje, društvo ’majka’ ili ’sestra’ daju jemstvo. Ali, takvo jemstvo proizvodi znatne poteškoće. Ono mora biti objavljeno u finansijskim izveštajima društva jemca, što će umanjiti nje-gove kreditne sposobnosti. Takođe, to iziskuje neke manje neprijatnosti, ––––––––––

18 Philippe Malinvaud, Droit des obligations, Litec, Paris 2007, 317. 19 PierreTercier, Le droit des obligationes, Z4e éd., éditions Schulthess, Genève/Zu-

rich 2009, 279.


183

ali značajne. Naprimer, u francuskom pravu neophodno je obezbediti sa-glasnost Upravnog saveta akcionarskog društva. Da bi se otklonile ove poteškoće, prihvaćena je praksa iz anglosaksonskog sistema (od 1960. godine) potpisivanja jednog ’confort letter’, prilično neformalne izjave, u kojoj društvo potpisnik garantuje onome kome je pismo upućeno da će podržavati i održavati filijalu da ne padne u stečaj, poklanjajući tome ve-liku pažnju.“20 Citat upućuje na to da ova garancija ima, pre svega, etički karakter. Koje su posledice neizvršavanja obaveze od strane filijale, od-nosno, društva – ćerke? Ukoliko ima pravni subjektivitet, filijala može pasti u stečaj, odnosno, doći u situaciju insolventnosti. Međutim, „pitanje se može postaviti i kao: da li je obaveza društva majke obligacija sredsta-va ili obligacija rezultata. Sudska praksa pod određenim uslovima to treti-ra kao obligaciju cilja21, a to znači – jemstvo.“22 Novi član 2322. Francu-skog građanskog zakonika (ugrađen 23.03.2006.) potvrdilo je ovakvo opredeljenje. Uslov je da u samom pismu bude izrađena volja da se jemči ili na drugi način garantuje izvršenje dužnikovog duga. Već i sama činje-nica da se ova odredba nalazi u onom delu zakonika koji govori o ličnim sredstvima obezbeđenja govori u prilog navedenoj tezi.23

Jemstvo predstavlja klasično personalno sredstvo obezbeđenja izvr-šenja obaveze. Ono je doživljavalo evoluciju u različitim istorijskim raz-dobljima, ali su razlike u normiranju ovog pravnog instituta, u različitim pravnim sistemima – simbolične. Izuzetak čine samo odredbe onih upo-rednih pravnih propisa koje uspostavljaju i regulišu pravne poslove koji svoje ishodište nalaze u jemstvu, ali se od njega razlikuju po bitnim ka-rakteristikama. Takvi instituti dugoročno mogu naći primenu i u našem zakonodavstvu.

–––––––––– 20 Michel Cabrillac, Christian Mouly, Cabrillac Séverine, Pétel Philippe, Droit des

suretés, Litec, Paris 2010, 395-399. 21 Henri Capitant, Francois Terré, Lequette Yves, Les grands arrets de la jurispru-

dence civile, Tome 2, Dalloz, Paris 2008, 848. U presudi se ističe da ako je pismo upuće-no direktno na kreditora, i ako se iz izjave jasno vidi namera da podrži filijalu za sva neo-phodna finansijska sredstva, i ako je ta izjava prihvaćena od druge strane, smatra se da je dato jemstvo za tu obavezu.

22 Philippe Malinvaud, Droit des obligations, Litec, Paris 2007, 318. 23 Pogledaj: M. Cabrillac Michel, Christian Mouly, Cabrillac Séverine, Pétel Philip-

pe, Droit des suretés, Litec, Paris 2010, 395-399.


184

Bojan Pajtić, Ph.D., Associate Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Suretyship in Serbian and Comparative Legal Systems

Abstract: The author has compared the institute of suretyship in Ser-bian law and other comparative legal systems, both continental and common-law. With the development of economy, these instruments of creditor’s protection in the contractual relationship have gained full pro-motion. The analysis of the similarities and differences in the treatment of suretyship implies a relationship between the European legal systems.

Key words: suretyship, collateral, the Law of Obligations.


185

Оригинални научни рад 366.5(497.11) doi:10.5937/zrpfns48-7583

Dragan Vujisić, Ph.D., Associate Professor University of Kragujevac Faculty of Law Kragujevac Borko Mihajlović, Assistant University of Kragujevac Faculty of Law Kragujevac

LABELING OF GENETICALLY MODIFIED FOOD AND CONSUMERS’ RIGHTS

Abstract: The legal regulation of genetically modified food directly affects

consumers, since they are the ones who encounter genetically modified food on the shelves every day. At the beginning, authors indicate that there are huge dif-ferences between legal regulation of genetically modified food in the United States and in the European Union. These differences result in different labeling regimes in those two systems of genetically modified food regulation. Authors consider several factors from which depend efficiency of the labeling regime, and labels’ influence on the actual realization of basic consumers’ rights. Aut-hors will analyze these factors in the paper, such as: label complexity, opting for positive or negative labeling regime, whether labeling regime is mandatory or voluntary, etc. In the conclusion authors give recommendations to the Ser-bian legislator, and propositions for changes in current domestic legal regula-tion, which would improve realization of basic consumers’ rights in relation with genetically modified food.

Key words: genetically modified food, consumer, genetically modified food labeling regime, basic consumers’ rights.

INTRODUCTION Production, turnover, and labeling of food that contains genetically modi-

fied organisms (hereinafter: GMO) is extremely complicated issue. This issue is at the intersection of different sciences, and nowadays it becomes more and more important, since the presence of genetically modified food (hereinafter:

Dr Dragan Vujisić; Borko Mihajlović, Označavanje genetski... (str. 185–199)

186

GM food) has been expanding last years. Development of GM food has al-ways been subject of dispute between proponents and opponents of GM food. The proponents argue that genetically modified plants provide important be-nefits, such as decreased pesticide use, increased vitamin content, and increa-sed crop yields, and that they have great potential to yield even more impres-sive benefits in the future. On the other hand, opponents contend that the ge-netically modified technology poses significant risks, such as gene drift, the production of new allergens or toxins, and the transfer of genetically modified proteins to human cells.1

Said differences between proponents and opponents of GM food caused significant differences in the legal regulation of production, turnover, and labe-ling of GM food in different parts of the world. These differences are particu-larly expressed in the diametrically opposed approach to this issue in the United States and European Union. At the beginning, EU tried to completely prohibit production, growth, and export of GM food.2 However, USA, Canada, and Ar-gentina successfully thwarted this attempt before World Trade Organization (hereinafter: WTO). WTO has stated that prohibition of production and export of GM food infringes Agreement on the Application of Sanitary and Phytosani-tary Measures. Nonetheless, after this WTO decision, EU has adopted the broa-dest and the most stringent regulation of GM food all around the world.3 Basic EU laws on this issue are two regulations: Regulation (EC) No. 1829/2003 of the European Parliament and of the Council of 22 September 2003 on geneti-cally modified food and feed (hereinafter: Regulation),4 and Regulation (EC) No. 1829/2003 of the European Parliament and of the Council of 22 September 2003 concerning the traceability and labeling of genetically modified organisms and the traceability of food and feed products produced from genetically modi-

–––––––––– 1 Valery Federici, “Genetically Modified Food and Informed Consumer Choice: Comparing

U.S. and E.U. Labeling Laws“, Brooklyn Journal of International Law, 35-3/2010, 515-516. 2 Peter Mitchell, “Europe Angers US with Strict GM Labeling“, Nature Biotechnology,

21-1/2003, 6. 3 There are some indications that future EU regulation will be even more stringent. Namely,

in 2009, 13 Member States asked the European Commission for more flexibility to decide not to cultivate GMOs on their territory. This is why, in 2010, the Commission adopted a proposal to the European Parliament and to the Council to offer additional possibilities to Member States to ban or restrict the cultivation of GMOs on part of or all their territory, based on their national circum-stances, and without affecting the EU permission system. In July 2011, the European Parliament issued a positive first reading opinion with amendments and after several years, the Council adop-ted on 12 June 2014 a political agreement which will allow the co-legislators to get one step clo-ser towards the adoption of the proposal. The European Parliament and the Council will continue discussions in second reading to reach agreement on a common text. The GMO cultivation propo-sal is foreseen for final adoption in 2015.

4 Official Journal of the European Union, L 268/1.


187

fied organisms.5 In the heart of these regulations is the so called permission system, combined with very broad mandatory labeling regime. That means that all GM food intended for sale in EU, first of all, must obtain permission for sale, and once the permission is given, all GM food must be labeled as such. On the contrary, American regulation on GM food is based on assumption that bioengi-neered foods do not differ from other foods in any meaningful or uniform way. Thus, applying this assumption, the U.S. Food and Drug Administration (herei-nafter: FDA) has stated that foods developed by the new techniques do not pre-sent any different or greater safety concern than foods developed by traditional plant breeding.6 Consequence of this approach is non-existing of special regula-tion on GM food labeling. The so called national uniform clause on food labe-ling, prescribed in the Federal Food, Drug, and Cosmetic Act (hereinafter: FDCA),7 applies on labeling of GM food as well.

The issue of labeling of GM food is now relevant in Serbia, too, because Serbian consumers encounter GM food on the shelves regularly. Considering Serbia’s endeavors to become member of EU, Serbian Law on this issue predo-minantly adopts EU approach. Relevant sources of law on GM food in Serbia are: Law on Food Safety (hereinafter: LFS),8 and Law on Genetically Modified Organisms (hereinafter: LGMO).9 Common impression is that Serbian regula-tion on GM food is not developed enough, and that many important issues are still unresolved.10

Consequences of using GM food directly affect consumers. American and EU Law give totally opposed answer on the question whether presence of GMO in food is of essential importance for consumers’ decision to purchase and con-sume food. In EU Law dominates opinion that consumer does have right to know whether food that he/she consumes has been genetically modified or not. On the other hand, in American Law consumers’ right to know is not considered as important enough for prescribing mandatory labeling regime.

It is clear that labeling of GM food helps consumers to make informed choice about consumption of GM food. It is still important to emphasize that la-bel itself does not provide realization of consumers’ informed choice. There are different kinds of labels, and they could be more or less useful for consumers. A legal regime of GM food labeling should be based on the regulation that has the ––––––––––

5 Official Journal of the European Union, L 268. 6 Guidance for Industry: Voluntary Labeling Indicating Whether Foods Have or Have Not

Been Developed Using Bioengineering, http://www.fda.gov/food/guidanceregulation/guidancedo-cumentsregulatoryinformation/labelingnutrition/ucm059098.htm, 11th October 2014.

7 United States Code Annotated, Title 21, Food and Drugs. 8 „Službeni Glasnik RS“, 41/2009. 9 “Službeni Glasnik RS“, 41/2009. 10 Dragan Vujisić, Borko Mihajlović, “Genetski modifikovana hrana – pravo potrošača na

izbor i obaveštenost”, Pravo i privreda, 7-9/2014, 295.


188

best consumers’ interests as its objective.11 That regulation should consider se-veral factors from which depend efficiency of the label, and labels’ influence on the actual realization of consumers’ rights on choice and information. These factors are: label complexity, opting for positive or negative labeling regime, whether labeling regime is mandatory or voluntary, what threshold should trig-ger duty for producers and traders to label GM food, whether regulation should be focused on the final product or both on the final product and production pro-cess, and the size and the spot of the label on the packaging.12 All these factors are relevant, and the legislator should consider all of them before creating the GM food labeling regime.

The goal of this paper is attempt of determination what characteristics of the label are the most favorable for consumers’ interests, i.e. how the label should look like in order to enable consumers to make informed choice. Therefore, su-bject of analysis in the paper will be afore mentioned factors from which depend efficiency of the label. Each factor will be analyzed through comparison of legal regulation of GM food between two opposed systems – American and European. Serbian regulation, relevant for considering the factors, will be analyzed as well. At the end, authors will give recommendations to the Serbian legislator, and pro-positions for changes in current domestic legal regulation, which would improve realization of basic consumers’ rights in relation with GM food.

1. LABEL COMPLEXITY Label complexity indicates how many information food’s label conveys to

consumer. Considering label complexity, there are two kind of labels: simple and complex. Simple labels indicate only whether a product has been geneti-cally modified or not. They are often not that useful, since they do not provide sufficient information, and therefore do not enable consumer to adequately compare products of different producers considering their key features. Label that contains only information whether a product has been genetically modified or not will not adequately help a consumer when he/she tries to find differences among different products, since the reason why some product has been geneti-cally modified influences consumers’ choice as well. Consumers may choose to use GM food instead of GM - free food because that food contains more food ingredients or less pesticides or herbicides.13

–––––––––– 11 Maja Stanivuković, "Ugovori sa potrošačima sa inostranim elementom - merodavno

pravo i nadležnost", Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 3/2003, 190. 12 V. Federici, 546. 13 Ibid., 547.


189

Complex labels indicate not only whether a product has been genetically modified or not, but they do explain as well a reason why that product has been modified, and what are the changes on the product as result of modification.14 Complex labels may have negative impact on the actual realization of consu-mers right on choice and information. Adding information about GMO ingre-dients increases amount of information which packaging generally contains; more information means that each information has less room on the packaging, and attracts less consumers attention. Every new information put on the packa-ging must be significant for our decision whether to purchase a product or not. Simple increasing of amount of information on the packaging may actually dec-rease consumers ability to notice other, maybe more important information.15

Labels’ complexity reffers as well on the information that foods’ label con-veys to consumer, i.e. which information on the label contributes the most to the realization of basic consumers rights. Benefits of labeling are reached: if infor-mation is important for many consumers, even though that information actually is not that important for each consumer; if information itself is extremely impor-tant for consumers, even though only a few consumers have interest about that information.16

Surveys show that huge per cent of consumers want GM food to be labe-led. For instance, 94% of American consumers want to see labels on GM food.17 Therefore, a label should contain at least whether food contains GMO or not.

In order to create labeling regime which would effectively facilitate consu-mers choice, label must contain information that consumers understand, infor-mation in which consumers believe, and information must enable consumers to notice differences between products.18 Transfer of information that consumers understand is very hard to achieve. Biotechnology science is extremely compli-cated, and it is not easy for understanding by laypersons. This difficulty repre-sents huge obstacle for every labeling regime.

EU law does not pay much attention to the issue of labels’ complexity. More attention has been paid to the form of label and its place on the packaging. The Regulation in most of the cases only requires that the label must have infor-

–––––––––– 14 Ibid. 15 Byung-Kwan Lee, Wei-Na Lee, “The Effect of Information Overload on Consumer

Choice Quality in an On-Line Environment“, Psychology & Marketing, 21-3/2004, 159. 16 Mario Teisl, Julie Caswell, “Information Policy and Genetically Modified Food: Weig-

hing the Benefits and Costs”, University of Massachusetts Amherst, Department of Resource Economics, Working Paper no. 2003-1, page 6, available at http://scholar-works.umass.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1195&context=peri_workingpapers,

15.10.2014. 17 Robert Paarlberg, Starved for Science: How Biotechnology Is Being Kept Out of Africa,

Cambridge 2008, 23. 18 M. Teisl, J. Caswell, 18.


190

mation that food was genetically modified. That means that Regulation requires the so called simple labels. However, this rule does have some exceptions. In certain cases, all characteristics and properties of GM food have to be disclosed on the label. This exception applies where a food is different from its conventio-nal counterpart as regards the following characteristics or properties: composi-tion; nutritional value or nutritional effects; intended use of the food; implica-tions for the health of certain sections of the population; where a food may give rise to ethical or religious concerns.19

United States do not have special regulation on GM food labeling. This is-sue in USA has been regulated by general provisions on food labeling, i.e. FDCA. This Act contains so called national uniform clause on food labeling, which requires labeling on food that discloses serving size, the presence of adul-terations such as chemical preservatives and colorings, and nutritional data such as the content of calories, cholesterol, saturated and unsaturated fat, sodium, to-tal and complex carbohydrates, sugars, dietary fiber, total protein, and vitamins and minerals.20

Even though food labeling is not mandatory in United States, the Cen-ter for Food Safety promulgated guidance, titled “Voluntary Labeling Indi-cating Whether Foods Have or Have Not Been Developed Using Bioengi-neering”. This guidance encourages voluntary labeling of GMO materials in food. The purpose of the guidance is to construe provisions of FDCA, which is partially relevant for degree of labels complexity. The FDA applied the FDCA requirements to biotech foods as follows: if a bioengineered food is significantly different from its traditional counterpart such that the common or usual name no longer adequately describes the new food, the name must be changed to describe the difference; if an issue exists for the food or a constituent of the food regarding how the food is used or consequences of its use, a statement must be made on the label to describe the issue; if a bioen-gineered food has a significantly different nutritional property, its label must reflect the difference; if a new food includes an allergen that consumers would not expect to be present based on the name of the food, the presence of that allergen must be disclosed on the label. Thus, while the label need not say specifically, for example, “this tomato has been genetically enginee-red to contain a Brazil nut gene,” it must say something to the effect of, “this tomato contains proteins that may engender allergic responses in people al-lergic to Brazil nuts.21 ––––––––––

19 Regulation, Article 13, Paragraph two. 20 FDCA, Article 343-1. 21 Guidance for Industry: Voluntary Labeling Indicating Whether Foods Have or Have Not

Been Developed Using Bioengineering.


191

LFS regulates the issue of labeling of GM food in Serbian law with only one provision, leaving in that way many issues unresolved.22 These issues are regulated in detail in EU law. To the issue of complexity of label has not been paid enough attention as well. LFS provides that GM food intended for sale shall have on declaration, besides general labeling requirements, additional in-formation on its features, i.e. information about its GMO ingredients.23 Minister will prescribe aditional requirements for labeling of GM food.

2. SYSTEM OF POSITIVE AND NEGATIVE LABELING

One of the factors that hinges efficiency of labeling is whether a label is positive or negative, or is it both positive and negative. So called positive labe-ling requires from traders to inform consumers that biotechnology has been used in the manufacturing of the product, or that GMO ingredients in food ex-ceed prescribed threshold which requires labeling. In other words, positive label is one that says “This product contains GMO“. On the other hand, negative la-beling enables traders to inform consumers that their food does not contain GMO. For instance, negative label is one that says “This product does not con-tain GMO“. Finally, there is the third system - the system of both positive and negative labeling, which requires all food to be labeled, i.e. all food has to pro-vide information whether it contains GMO or not.

Consumers are fully informed in the regime that provides both positive and negative labels. However, there are arguments that this comprehensive labeling is unnecessary, if it is possible to establish the labeling regime that would requi-re only positive or negative labeling, relying on consumers’ assumptions about GMO status of food that has not been labeled.24 For instance, if we opt for posi-tive labeling regime, consumers should assume that products which do not have any labels are GMO-free. This assumption is correct only if the system is “symetric“, in the sense that all cases of presence or absence of GMO are pro-perly labeled.

In the positive labeling regime all the food that contains GMO have to be labeled, but at the same time GMO-free food must not have negative labels. This regime causes strong opposition of organic food producers, who currently label their food as “GMO-free“, and in that manner they occupy part of the mar-ket against GM food. On the other hand, in the negative labeling regime organic food producers may still follow their practice of labeling, but that regime might ––––––––––

22 D. Vujisić, B. Mihajlović, 295. 23 LFS, Article 63, Paragraph three. 24 V. Federici, 549.


192

be confusing for consumers, since some surveys show that consumers do not believe in negative labels.25

EU law adopts principle of positive labeling of GM food. That means that pro-ducers and traders should clearly label GM food. However, the Regulation is ambi-gious with respect to possibility of negative labeling. Considering that clear prohibi-tion does not exist, follows that it is allowed to put on GMO-free food labels such as “This product does not contain GMO“. That could cause consumers confusion, since lack of prohibition of negative labeling in EU law makes the labeling regime asymetric. In the so called asymetric systems, consumer cannot assume that food without any label does not contain GMO, because he/she will be finding food with both positive and negative labels on the shelves. Serbian law provides for principle of positive labeling as well, without prohibition of negative labeling.

We cannot say whether US law has adopted system of positive or negative labeling, since this country does not require mandatory labeling of GM food. Although American producers are not obliged to label their products as geneti-cally modified, they may label their products as “GMO-free“, provided that this kind of labeling is not misleading. Aditionally, consumers who want to avoid GM food may constrain their purchases only on food labeled as “organic food“. That is the only certain way of avoiding GM food in United States.26

3. SYSTEM OF MANDATORY OR VOLUNTARY LABELING

The issue whether labeling should be positive or negative is narrowly rela-ted with the issue if labeling should be mandatory or voluntary. This factor re-presents the biggest difference between the legal regime of labeling of GM food in US and EU law. There are several elements that should be taken in considera-tion when opting for mandatory or voluntary regime: consumers attitude toward GM food, economic elements, opting for precaution principle or principle of risk assessment.

In countries in which consumers attitude towards GM food is extremely negative, the legislator should opt for mandatory labeling regime for sure. Ot-herwise, consumers would completely lose confidence in the legal regulation of food safety and labeling regime. Also, if consumers do not have negative attitu-de towards GM food, the legislator should adopt mandatory regime, in case that majority of consumers want to see the labels on the food they purchase. Of cource, it is always hard to find out the public opinion. Considering complexity of biotechnology and inability of average consumer to actually understand bene-––––––––––

25 R. Paarlberg, 5. 26 V. Federici, 541.


193

fits and shortcomings of GM food, it is justifiable to raise the issue whether consumers attitude in this area should be that important.27 Nevertheless, even in USA, which adopted voluntary regime of labeling of GM food, and where con-sumers generally do not have negative attitude towards GM food, surveys show that 94% of consumers consider that GM food should be labeled.28

When we consider economic elements, we think of, first of all, economic benefits that one country reaps from production of GM food. It is clear that countries that are huge producers and exporters of GM products do have posi-tive attitude towards GM food and do not require mandatory labeling of GM food. That is the case with USA as well, since USA are the biggest producers of GM products all around the world. This may be the most important rationa-le for adopting voluntary labeling in this country. That made strong farmers loby in USA that generally supports GM food, as well as developed biotec-hnological industry that invested huge amounts of money in expanding new methods of food production.29 Also, all of this unabled groups against GM food to develop campagne against GM food, unlike in Europe, where this campagne has been particularly strong.30

Finally, adopting of mandatory or voluntary labeling regime depends from the fact whether the legislator opted for the precaution principle or for the princi-ple of risk assessment. The precaution principle is based on the idea that the legi-slator should always be on the safe side, even when there is no any obvious risk. The legislator should be dedicated completely to avoiding of risk. Potential bene-fits are, therefore, excluded from analyses.31 Precaution principle has prevention in its nature, and it is based on idea that even though some activity could not be proven as unsafe or detrimental, it does not mean that that activity does not have negative consequences.32 On the other hand, the principle of risk assessment en-tails comparison between risks and benefits. In that analyses, potential benefits of new technology and reasonably foreseeable risks for human health and environ-ment are weighed.33 There is a difference between EU and US regulation on this issue as well. European regulation adopts precaution principle, while American regulation opts for principle of risk assessment, with the prevailing opinion that

–––––––––– 27 Ibid., 532. 28 R. Paarlberg, 23. 29 Ibid., 18. 30 Emilie Leibovitch, “Food Safety Regulation in the European Union: Toward an Unavoi-

dable Centralization of Regulatory Powers”, Texas International Law Journal, 43-3/2008, 434. 31 Cass Sunstein, “Beyond the Precautionary Principle”, University of Pennsylvania Law

Review, 151-3/2003, 1012. 32 Bojan Tubić, "Načelo predostrožnosti u međunarodnom pravu životne sredine i među-

narodnoj sudskoj praksi", Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 2/2014, 368. 33 V. Federici, 537.


194

potential benefits of GM food outweigh its risks. Serbian regulation, following the example of EU, adopts the precaution principle.

4. MINIMAL PERCENTS

Minimal percents that represent threshold relevant for labeling have long history in the legal regulation of food is USA as well as in EU. However, the is-sue what threshold should be applied has been raised, i.e. what per cent of GMO in food requires labeling.

Theoretically, if the purpose of labeling is informing of consumers, then the threshold should be set on the level that consumers deem relevant.34 Howe-ver, it would require determination of per cent of GMO ingredients that average consumer deems relevant and which makes him eager to know that food has been genetically modified. This method is practically impossible, because a ma-jority of consumers do not understand biotechnology, and therefore they could not identify what level of GMO ingredients in food would be relevant.35

Of course, some consumers would like all GM food to be labeled. Some groups are strongly against GM technology, and in case they cannot obtain re-gulation that would completely ban GM food, they would argue for at least system of comprehensive labeling. Even EU, which system has been considered as the broadest and the most stringent regime of legal regulation of GM food in the world, recognizes that it is impossible to use labels for each product that has been genetically modified in some manner. Therefore, labeling regime must ha-ve some threshold that would require labeling.

Four factors are relevant for determining that threshold: costs, consumers reliance (confidence), sort of genetical modification, and whether mixing of GMO and non-GMO ingredients has been done purposely or not.36

Among countries which require labeling, EU set up the lowest threshold. All the products that have been deliberately genetically modified, first of all, must be permitted for sale in EU, and after that they have to be labeled as GMO. The labe-ling regime shall not apply only to foods containing material which contains, con-sists of or is produced from GMOs in a proportion no higher than 0,9 per cent of the food ingredients considered individually or food consisting of a single ingre-dient, provided that this presence is adventitious or technically unavoidable.37 EU

–––––––––– 34 Ibid., 552. 35 Alan McHughen, Pandora's Picnic Basket : The Potential and Hazards of Genetically

Modified Foods, Oxford 2000, 207. 36 V. Federici, 553. 37 Regulation, Article 12, Paragraph two.


195

regulation does not explain in what way the 0,9% per cent threshold was determi-nated, nor which criterias were used. Among countries which require labeling, Ja-pan is the most flexible with the 5% per cent threshold.38

The problem is that even though high threshold is more practical and chea-per, a label in that case becomes less significant for consumers, who become distrustful of all labels generally.39 For example, if some product contains 2% of GMO and that product is not labeled because it is below prescribed threshold, and consumers consider that 2% of GMO ingredients is of essential importance, they would lose confidence in the labeling regime. There is no information that indicates which threshold is essentially important for consumers when they ma-ke decision whether to consume GM food or not. Considering complexity of biotechnology, scientists have decided what is the relevant threshold so far.

The threshold is necessary, inter alia to put the legal regulation of GM food in accordance with general legal regulation of food. However, considering differences in methods of genetical modification, threshold should be determi-ned for each sort of modification separately, and maybe even for particular pro-ducts within each sort of modification.40

In Serbian law, LGMO uses minimal per cents. It prescribes explicitly that nobody can put in turnover modified live organisms nor products that contain GMOs, or to harbour them for commercial purposes in Republic of Serbia. The Law prescribes two exceptions. Genetically modified organism is not: agricultural product of vegetable origin which contains up to 0,9% of GMO impurities or im-purities that originates from GMO, nor seed or reproductive materials if they con-tain up to 0,1% of GMO impurities or impurities that originates from GMO.41

5. FOCUS OF REGULATION

One more significant difference in regulatory approach between European and American regulation is that American legislator is focused on final product made by new technology, while European legislator is focused on the product, as well as on the process of its production. In USA dominates opinion that with respect to the food safety issue subject of concern should be the characteristics

–––––––––– 38 Colin Carter, Guillaume Gruere, International Approaches to the Labeling of Genetically

Modified Foods, Agricultural Issues Center University of California and Department of Agricul-tural and Resource Economics University of California, Davis, available at: http://www.ag-mrc.org/media/cms/cartergruere_16D28F0207B6C.pdf, 24.10.2014.

39 V. Federici, 553. 40 Ibid., 554. 41 LGMO, Article three.


196

of a product itself, and not the methods used in its production. In other words, in USA the same rules on food safety control and food labeling apply, no matter what methods have been used in production of food. With respect to biotech foods specifically, the FDA has stated that it “has no basis for concluding that bioengineered foods differ from other foods in any meaningful or uniform way, or that, as a class, foods developed by the new techniques present any different or greater safety concern than foods developed by traditional plant breeding”.42

However, even in USA there are different opinions on this issue. American Center for Science in the Public Interest considers that there is no a priori ratio-nale for FDA to narrow its approach only on final product.43 Also, consumers potentially could be misled by labels that reffer only on final product. Namely, a food, in which production GMO materials have been used, is not necessarily ge-netically modified itself, and information that in production of food GMO mate-rials have been used is still important for consumers. Product oriented labels do not provide for consumers information about materials used in production pro-cess. In that way, one of the main principles od labeling, proclaimed by FDA - principle that labeling shall not be misleading for consumers, has been questio-ned.44 One of the arguments is that in some other federal labeling systems infor-mation on production process are mandatory as well, and the same approach has been adopted by the proposed U.S.“Genetically Engineered Food Right to Know Act”.45

On the other hand, EU takes into account not just the product, but the process of production as well. That regulation provides labels which reffer to product, such as “this product contains GMO“, and labels which reffer to pro-duction process, such as “this product has been produced from GMO mate-rials“. European legislator did not, however, always opt for principle of focu-sing on both the final product and the production process. According to the old regulation, which was part of EU food regulation from 1997, “GM food shall be labeled only if its GMO ingredients could be found in the final pro-duct“. In September 2003, EU changed the old regulation, oriented towards final product, with the new one, which adopted approach oriented towards production process as well. The Regulation prescribes that provisions on ap-

–––––––––– 42 Guidance for Industry: Voluntary Labeling Indicating Whether Foods Have or Have Not

Been Developed Using Bioengineering. 43 U.S. Center for Science in the Public Interest (updated 2012): Biotechnology Project:

Frequently-Asked Question, available at: http://www.cspinet.org/biotech/faq.html, 11.09.2014. 44 V. Federici, 551. 45 M. Teisl, J. Caswell, 6.


197

proval and scrutiny apply on GM food and food produced from genetically modified materials.46

Similar to the EU Law, Serbian Law adopts principle of focusing both on the final product and on the production process as well. This principle derives from the notion of GM food adopted in Serbian Law. GM food comprises food and food for animals produced from GMO or which contain ingredients produ-ced from GMO.47

6. THE SIZE AND THE SPOT OF THE LABEL ON THE PACKAGING

Even if label contains all necessary information on GMO in food, that in-

formation could be without practical importance for consumers, if the informa-tion are not sufficiently visible on the packaging. Therefore, the form and the spot of label on the packaging become very significant, as factor which influen-ces usefulness of labeling of GM food. Much attention has been paid to this is-sue in EU Law. The Regulation differentiates three sorts of food: pre-packaged food with list of ingredients, pre-packaged food without list of ingredients, and non-pre-packaged food or pre-packaged food in small containers. For each sort the Regulation prescribes in detail form, spot, and content of the label. On the packaged food with list of ingredients, which consists of more than one ingre-dient, the words ‘genetically modified’ or ‘produced from genetically modified (name of the ingredient)’ shall appear in the list of ingredients. Where there is no list of ingredients, the words ‘genetically modified’ or ‘produced from gene-tically modified (name of organism)’ shall appear clearly on the labeling. Where the food is offered for sale to the final consumer as non-pre-packaged food, or as pre-packaged food in small containers, the information required under the Regulation must be permanently and visibly displayed either on the food dis-play or immediately next to it, or on the packaging material, in a font suffi-ciently large for it to be easily identified and read. 48

Unfortunately, these provisions have not been implemented in Serbian Law so far. LFS, Law on Consumers' Protection, and Rules on Food Declaring, Labeling, and Advertising (hereinafter: Rules) do not have special provisions concerning the size and the spot of the label on GM food packaging. Rules do have some provisions with respect to the issue of size and the spot of the label on the packaging, but these provisions are part of general legal regulation of food. Rules do not provide special rules for labeling of GM food. ––––––––––

46 Regulation, Article three, Paragraph one. 47 LFS, Article 60, Paragraph one. 48 Regulation, Article 13, Paragraph one.


198

CONCLUSION

Serbian LFS dedicates only one provision to the labeling of GM food. It is clear that this issue deserves much more attention of Serbian legislator, conside-ring, first of all, that EU Law regulates this issue in detail. The objective of the legal regulation of GM food, and especially the legal regulation of GM food la-beling must be fully realization of the basic consumers’ rights, such as right on choice, and right on information. Therefore, the Serbian legislator has to begin from this objective, and to try to prescribe the rules which would suit the best consumers’ interests. It is clear that GM food labeling contributes to the realiza-tion of consumers’ rights on choice and information, and mandatory labeling re-gime is the one that protects consumers’ interests. The Serbian legislator pre-scribed that GM food labeling is mandatory, but he did not do anything else, but that. Labeling itself is not sufficient. The future Serbian GM food regulation must provide more details on this issue.

First, the legislator should prescribe what information a label is supposed to contain. In doing this, he has to have in mind that neither simple nor complex labels protect consumers’ interest entirely. That means that the legislator should find a right balance between simple and complex labels – a label that provides only information whether food has been genetically modified is not sufficient, but on the other hand, a label must not contain too much information, since it would cause the so called “information overload problem” to consumers. The legislator should strive to avoid both of these extremes. Second, the legislator should prescribe that all foods must have labels about theirs GMO status. In ot-her words, authors recommend to the legislator to adopt the system of both posi-tive and negative labeling, even though there are some opinions that this com-prehensive labeling is unnecessary. The reason why this system is recommen-ded is that the system of both positive and negative labeling is the most favora-ble one for consumers. In case that the legislator assesses that this system is too expensive, he has to provide for “symetric” system of positive labeling, with clear prohibition of negative labeling. Third, the Serbian legislator should pre-scribe some threshold, which would be a border for mandatory labeling. The 0,9% threshold, adopted in EU Law, seems like logic choice for our legislator, considering a general need for implementation of EU Law in Serbian Law. Fourth, the size and the spot of the label on the packaging of GM food have strong influence on the actual realization of consumers' rights on choice and in-formation. Thus, special provisions concerning this issue should be introduced in Serbian Law, having in mind solutions adopted in EU Law on this issue. Fi-nally, at least some of the basic provisions of GM food labeling regime should become a part of Law on Consumers Protection.


199

Dr Dragan Vujisić, vanredni profesor Univerzitet u Kragujevcu Pravni fakultet u Kragujevcu Borko Mihajlović, asistent Univerzitet u Kragujevcu Pravni fakultet u Kragujevcu

Označavanje genetski modifikovane hrane i prava potrošača

Sažetak: Pravno regulisanje genetski modifikovane hrane direktno utiče

na potrošače, s obzirom da su oni ti koji se svakodnevno susreću sa genetski modifikovanom hranom u supermarketima. Na početku rada, autori ukazuju na to da postoje velike razlike u pravnom regulisanju genetski modifikovane hrane u SAD i EU. Te razlike za posledicu imaju razlike u pravnim režimima označa-vanja između ova dva sistema pravnog regulisanja genetski modifikovane hra-ne. Autori razmatraju nekoliko faktora od kojih zavisi efikasnost pravnog reži-ma označavanja i uticaj oznake na faktičko ostvarivanje osnovnih prava potrošača. Autori će u radu analizirati te faktore: složenost oznake, usvajanje pozitivnog ili negativnog režima označavanja, opredeljivanje za obavezni ili fa-kultativni režim označavanja itd. U zaključku autori će dati preporuke srpskom zakonodavcu i predloge za usvajanje novih rešenja u važećoj zakonskoj regula-tivi, koja će unaprediti ostvarivanje osnovnih prava potrošača u vezi sa genetski modifikovanom hranom.

Ključne reči: genetski modifikovana hrana, potrošač, pravni režim označa-vanja genetski modifikovane hrane, osnovna prava potrošača.


200


201

Pregledni članak 347.961(497.1)”1930”(094.5) doi:10.5937/zrpfns48-7568

Dr Gordana Drakić, docent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

NORMATIVNO UREĐENJE USTANOVE JAVNOG BELEŽNIŠTVA U KRALJEVINI SRBA, HRVATA

I SLOVENACA (KRALJEVINI JUGOSLAVIJI)1

Sažetak: U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca ustanova javnog be-ležništva postojala je na onim područjima koja su pre 1918. godine bila u sastavu Austro-Ugarske, sa izuzetkom Bosne i Hercegovine. U radu je, najpre, ukazano na propise o javnim beležnicima koji su važili na pod-ručju Vojvodine do donošenja jedinstvenog zakona za čitavu državu. Za-kon o javnim beležnicima donesen 1930. godine trebalo je ne samo da na jedinstven način uredi ustanovu javnog beležništva nego i da je imple-mentira u onim delovima Kraljevine Jugoslavije u kojima do tada nije po-stojala. U radu su izložene glavne odredbe jedinstvenog zakona i podza-konskih akata kojima je naknadno izmenjen osnovni tekst. Ukazano je i na suprotne stavove koji su izraženi u stručnoj javnosti Kraljevine Jugo-slavije u pogledu potrebe postojanja ustanove javnog beležništva, jer je upravo to bio jedan od razloga zbog kojih, i pored formalnih pretpostav-ki, ustanova javnog beležništva nije zaživela na čitavoj teritoriji međurat-ne jugoslovenske države.

Ključne reči: javno beležništvo, zakon o javnim beležnicima, Kraljevi-na Srba, Hrvata i Slovenaca, područje Vojvodine, Kraljevina Jugoslavija.

Pravni sistem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca karakterisao je

pravni partikularizam. U državi je postojalo šest pravnih područja na kojima su važili različiti propisi preneseni iz pravnih sistema država kojima su poje-dina područja pripadala pre 1. decembra 1918. godine. Izjednačavanje zako-nodavstva, odnosno kreiranje jedinstvenog pravnog sistema predstavljalo je

–––––––––– 1 Rad je nastao kao rezultat naučnog angažovanja u toku 2014. godine na projektu

„Teorijski i praktični problemi stvaranja i primene prava (EU i Srbija)“ čiji nosilac je Pravni fakultet u Novom Sadu, Univerzitet u Novom Sadu.

Dr Gordana Drakić, Normativno uređenje ustanove javnog... (str. 201–215)

202

kompleksan zadatak, te je trebalo obezbediti odgovarajuće pretpostavke za njegovu uspešnu realizaciju2. U prvoj vladi Kraljevine Srba, Hrvata i Slove-naca ustanovljeno je Ministarstvo pripreme za Ustavotvornu skupštinu i iz-jednačenje zakona, koje je posle donošenja Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 28. juna 1921. godine, promenilo naziv u Ministarstvo za izjed-načenje zakona. Pored navedenog i Ministarstvo pravde je u svojoj nadle-žnosti imalo organizovanje poslova na izjednačavanju zakona u državi. S tim ciljem je u okviru Ministarstva pravde osnovan Stalni zakonodavni sa-vet.3 Svojim radom trebalo je da doprinese stručnoj i harmoničnoj izradi je-dinstvenih zakonskih projekata putem kontinuirane saradnje sa ostalim mi-nistarstvima i njihovim stručnim telima.

U Ustavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, članom 133, propi-san je tzv. kraći postupak za izjednačavanje zakonodavstva i uprave u dr-žavi, koji je trebalo da omogući brže donošenje novih jedinstvenih zako-na. Propisano je da će kraći postupak za izjednačenje zakona važiti u na-rednih pet godina, uz mogućnost njegovog produženja u slučaju potrebe. Kako se u međuvremenu u praksi pokazalo da, Ustavom predviđeni, pe-togodišnji rok nije ni približno bio dovoljan da bi se proces izjednačava-nja prava okončao, 1926. godine došlo je do njegovog produženja za još tri godine donošenjem odgovarajućeg zakona.4 Rad na izjednačavanju za-konodavstva u državi nastavljen je, potom, na osnovu istih pretpostavki, a konkretne rezultate pokazao je tek posle uvođenja kraljevog ličnog reži-ma. Vlada generala Petra Živkovića, koju je kralj imenovao 6. januara 1929. godine, istakla je kao jedan od svojih osnovnih ciljeva upravo do-nošenje jedinstvenih zakona.5 Period Šestojanuarske diktature, kada go-vorimo o zakonodavstvu, karakterisala je dinamična aktivnost koja je ostvarila rezultate, te su brojni zakoni ugledali svetlost dana i pravo je u dobroj meri unifikovano. Jedan od jedinstvenih zakona donesenih u tom periodu bio je i Zakon o javnim beležnicima Kraljevine Jugoslavije 1930. godine o kojem ćemo govoriti u radu. ––––––––––

2 Vid. G. Drakić, Formiranje pravno sistema u međuratnoj jugoslovenskoj državi, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 1–2/2008.

3 Organizacija Ministarstva pravde bila je propisana Uredbom o uređenju Ministar-stva pravde Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Službene novine Kraljevine SHS, br. 168/19. prema kojoj su u okviru Ministarstva pravde postojala četiri odeljenja, jedno od njih bilo je Odeljenje za izradu zakonskih projekata.

4 Zakon o produženju roka za kraći postupak za izjednačenje zakonodavstva i upra-ve u zemlji, Službene novine Kraljevine SHS, br. 268/26. O uticaju političkih prilika u državi na zakonodavni rad Narodne skupštine u pomenutom periodu, videti: Branislav Gligorijević, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji (1919-1929), Beograd 1979, 225-227.

5 Vid. G. Drakić, Pravni položaj sudija za vreme Šestojanuarskog režima kralja Aleksandra, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 2/2010, 254.


203

Na početku državnog života Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ustanova javnog beležništva postojala je, odnosno bila zatečena, na onim područjima koja su pre 1918. godine bila u sastavu Austro-Ugarske, sa iz-uzetkom Bosne i Hercegovine. Podela na šest pravnih područja u državi: srbijansko, vojvođansko, crnogorsko, bosansko-hercegovačko, hrvatsko-slavonsko i dalmatinsko-slovenačko bila je izvršena kako s obzirom na pravne propise koji su se na njima primenjivali, tako i s obzirom na sud-sko-administrativnu nadležnost. Ustanova javnog beležništva postojala je, dakle, na teritorijama nadležnosti apelacionih sudova u Zagrebu, Ljublja-ni, Splitu i Novom sadu.

Na teritoriji nadležnosti Apelacionog suda u Zagrebu, kada je u pita-nju bilo javno beležništvo, na snazi je bio austrijski Notarski (Beležnički) red iz 1855. godine, dok se na teritorijama nadležnosti apelacionih sudo-va u Splitu i Ljubljani primenjivao austrijski Notarski (Beležnički) red iz 1871. godine.6 Na području Vojvodine delatnost javnih beležnika bila je regulisana ugarskim Zakonskim člankom XXXV iz 1874. godine sa iz-menama iz 1886. godine, a potom i onim koje su usledile u Kraljevini Sr-ba, Hrvata i Slovenaca donošenjem odgovarajućih akata sa čijim odred-bama ćemo se upoznati u daljem tekstu.

Ugarski Zakon iz 1874. godine propisivao je da javni beležnik može postati punoletni ugarski državljanin koji nije smeo biti osuđivan i koji je potpuno vladao službenim jezikom. Podnošenjem odgovarajuće isprave, kandidat je morao da dokaže da je položio advokatski ili sudijski praktič-ni ispit i da ima trogodišnju javnobeležničku praksu, od kojih bar dve go-dine nakon položenog ispita. Umesto trogodišnje javnobeležničke prakse, priznavalo se i ukoliko je, nakon položenog ispita, četiri godine radio kao sudija ili državni tužilac, ili je isto toliko vremena bio ubeleženi član neke advokatske komore. Javni beležnik nije mogao istovremeno da bude na-rodni poslanik, praktični advokat, redovni ili vanredni profesor ili učitelj, niti je mogao da ima neko drugo (državno, crkveno, opštinsko) javno zva-nje ili službu. Javne beležnike imenovao je ministar pravde na osnovu prethodno raspisanog konkursa. Nakon što bi primio odgovarajuću ispra-vu o imenovanju za javnog beležnika, bio je dužan da u roku od tri mese-ca preduzme, Zakonom propisane, korake kako bi mogao da otpočne sa radom. Pre svega morao je da deponuje odgovarajuću svotu novca kao jemstvo, da položi zakletvu, načini zvaničan pečat i obavesti nadležni okružni sud o datumu otvaranja kancelarije. Delokrug poslova javnog be-––––––––––

6 Mirela Krešić, „Zakon o javnim bilježnicima Kraljevine Jugoslavije iz 1930.: su-djelovanje javnog bilježnika u ostavinskom postupku-iskustva iz prošlosti“, Zbornik Prav-nog fakulteta u Zagrebu 2/2013, 357.


204

ležnika činilo je: sastavljanje javnih isprava i testamenata, izdavanje potvr-da, čuvanje isprava i vrednih stvari, kao i izvršenje naloga dobijenih od su-da ili organa starateljstva i vršenje određenih poslova u ostavinskom po-stupku. Navedene poslove imao je pravo da obavlja na teritoriji nadležnosti okružnog suda na kojoj se nalazilo sedište njegove kancelarije. Javni bele-žnik nije smeo da stanuje izvan mesta u kojem je bilo sedište njegove kan-celarije, niti da vrši javnobeležničku dužnost u stvarima u kojima je bio zainteresovan on lično ili neko od članova njegove porodice, odnosno bli-skih srodnika.7

Posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kada se radilo o vojvođanskom pravnom području, bila je donesena načelna odluka da će ugarski zakoni ostati u važnosti sve dok se ne donesu odgovarajući jedin-stveni zakoni nove države. To je naravno važilo samo ukoliko odredbe ugarskih zakona nisu bile u suprotnosti sa zakonodavstvom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. S obzirom na to da je u ugarskom Zakonu o javnim beležnicima, kako smo rekli, bilo propisano da kandidat za javnog beležnika mora biti ugarski podanik, te da javni beležnici mogu izdavati isprave samo na mađarskom jeziku, to je stvorilo potrebu za usklađiva-njem zakonskih odredaba sa novim državnopravnim uređenjem.

Ministarski savet Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na predlog ministra pravde doneo je u decembru 1920. godine Uredbu o izmeni i do-puni u Zakonu o kr. javnim beležnicima za teritoriju Banata, Bačke i Ba-ranje.8 Prema prvom članu javni beležnik mogao je biti građanin Kralje-vine Srba, Hrvata i Slovenaca koji je imao 30 godina, vladao službenim jezikom i ispunjavao druge uslove koji su propisani zakonom i Uredbom za teritoriju Banata, Bačke i Baranje. Naglašeno je, zatim, da javni bele-žnik nije mogao da vrši advokatsku praksu. Međutim, mogao je biti prav-ni zastupnik državnih, samoupravnih i kulturnih ustanova, koje su, za tu svrhu, dobile dozvolu ministra pravde. Članom tri Uredbe ustanovljeno je 27 javnobeležničkih mesta na teritoriji Banata, Bačke i Baranje. U Subo-tici je bilo utvrđeno tri, a u Novom Sadu i Senti po dva javnobeležnička mesta. Ostala vojvođanska mesta u kojima su bila sedišta sreskih sudova dobila su po jednog javnog beležnika. Uredbom je propisano da javni be-ležnik mora da položi „jamčevinu“ u gotovom novcu, koja je ako su u pi-tanju bila mesta sa više od 20.000 stanovnika iznosila 8.000, a u mestima sa manje od 20.000 stanovnika 4.000 dinara. U članu pet Uredbe bio je naveden tekst zakletve koju su polagali javni beležnici. Narednim članom ––––––––––

7 Zakon o javnim beležnicima (XXXV:1874 – VII:1886.), Mali zbornik zakona za pravno područje BBB i Međumurje, sv. 31, Novi Sad s. a.

8 Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca br.1/21.


205

bio je propisan izgled službenog javnobeležničkog pečata. Na pečatu je trebalo u sredini da stoji grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a oko njega ime i prezime, čin i sedište dotičnog javnog beležnika. Pre izrade pečata, javni beležnik bio je dužan da njegov nacrt podnese na odobrenje nadležnom okružnom sudu. Proglašeno je potom ukidanje javnobeležnič-kih komora, a njihova prava i dužnosti preneta su na nadležni okružni sud. Prava i dužnosti koja je imao predsednik javnobeležničke komore su, po njihovom ukidanju, prelazile na predsednika nadležnog okružnog su-da, odnosno njegovog zamenika. Predsednik okružnog suda imao je du-žnost da jednom godišnje izvrši pregled poslovanja javnobeležničkih kan-celarija koje su se nalazile na području nadležnosti tog suda. Obavljanje pregleda poslovanja javnih beležnika, predsednik okružnog suda mogao je da poveri i starešini nadležnog sreskog suda, koji je morao podneti iz-veštaj u roku od osam dana.

Stupanjem na snagu Uredbe o izmeni i dopuni u Zakonu o javnim beležnicima za teritoriju Banata, Bačke i Baranje sva ranije izvršena po-stavljenja za javne beležnike učinjena od strane ugarske vlade smatrana su za ništava. Isto tako, poništena su i sva postavljenja za staraoce javno-beležničkih kancelarija izvršena od strane vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na teritoriji Banata, Bačke i Baranje. I pored toga, u Uredbi je bilo propisano da postojeći javni beležnici, odnosno staraoci javnobele-žničkih kancelarija treba da nastave da obavljaju svoju dužnost, po odred-bama relevantnih zakona i Uredbe, do odgovarajućeg naređenja ministra pravde. Posebno je bilo naglašeno da će propisi postojećih (ugarskih, prim. G.D.) zakona o javnim beležnicima važiti samo ukoliko se ne proti-ve zakonima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i predmetnoj Uredbi. Napomenuto je i da na mestima gde se u relevantnim ugarskim zakonima pominju mađarski jezik, odnosno mađarski državljanin „treba razumeti državni jezik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno državljanin Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“.9

U decembru 1922. godine, u skladu sa postupkom propisanim čla-nom 130 Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Zakonodavni odbor Narodne skupštine doneo je odluku da, prethodno pomenutu, Uredbu o javnim beležnicima na teritoriji Banata, Bačke i Baranje izmeni. Na taj način izmenjena Uredba potom je proglašena kao zakon. Naime, Mini-starski savet imao je obavezu da, u roku od mesec dana od donošenja Ustava, dostavi Zakonodavnom odboru na pregled sve akte koje je doneo u periodu provizorijuma. Odbor je, zatim, u roku od pet meseci trebalo da

–––––––––– 9 Čl. 9 Uredbe o izmeni i dopuni u Zakonu o kr. javnim beležnicima za teritoriju

Banata, Bačke i Baranje, Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca br.1/21.


206

donese odluku da li će određeni akt biti izmenjen, ukinut ili će ostati na snazi bez izmena. Odluke Zakonodavnog odbora proglašavane su, shodno Ustavu, kao zakoni.10

U pogledu Uredbe o javnim beležnicima na području Vojvodine, Zakonodavni odbor je 28. decembra 1921. godine doneo odluku o njenoj izmeni. Shodno tome, nakon što je objavljen u decembru 1922. godine u Službenim novinama Zakon o izmeni i dopuni u Zakonu o javnim bele-žnicima na teritoriji Apelacionog suda u Novom Sadu dobio je obaveznu snagu.11 Zakonom je ustanovljeno 28 javnobeležničkih mesta na teritoriji Apelacionog suda u Novom Sadu, što je predstavljalo jedno mesto više u odnosu na Uredbu iz 1920. godine. Naime, pored tri javnobeležnička me-sta u Subotici, u red gradova sa po dva javnobeležnička mesta pored No-vog Sada i Sente bio je uvršćen i Veliki Bečkerek. Drugom članu Zakona, kojim je utvrđen broj javnih beležnika, dodat je novi stav. Propisano je, naime, da će prilikom rešavanja o povećanju broja javnobeležničkih me-sta važiti pravilo da na svakih „četrdeset hiljada duša dolazi jedan javni beležnik“, te da se, u skladu s tim, nova mesta mogu ustanoviti „tek onda, kada se u dotičnom srezu napuni novih četrdeset hiljada duša, a Ministar Pravde je ovlašćen, da priključi već sistemizovano a još nepopunjeno me-sto onome, gde broj duša iznosi punih četrdeset hiljada“.12 U Zakonu je upotrebljen termin „kaucija“ za svotu novca koju je javni beležnik bio obavezan da deponuje, dok su iznosi ostali isti kao u uredbi iz 1920. godi-ne, a zavisili su od broja stanovnika mesta u kojem se nalazila kancelari-ja. Tekst zakonom propisane zakletve koju su polagali javni beležnici i odredbe o službenom pečatu, te nadzornoj i disciplinskoj vlasti ostale su nepromenjene.

S obzirom na to da javno beležništvo, kako smo istakli, nije postoja-lo u čitavoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, postavilo se ne samo pi-tanje izjednačenja propisa o javnom beležništvu, nego i pitanje da li tu ustanovu treba implementirati i na ostala pravna područja u državi. Prema odredbama pomenutih zakona koji su regulisali javnobeležničku delatnost na pojedinim područjima u državi, na teritoriji nadležnosti Apelacionog suda u Zagrebu bilo je dozvoljeno vršenje javnobeležničkih poslova od strane advokata, odnosno tzv. spajanje advokature i javnog beležništva. S druge strane, na teritorijama nadležnosti apelacionih sudova u Ljubljani, Splitu i Novom Sadu to nije bilo moguće. S ciljem razrešenja navedene dileme, Ministarstvo pravde je 1921. godine sprovelo anketu u sudskim ––––––––––

10 Ferdo Čulinović, Dokumenti o Jugoslaviji, Zagreb 1968, 229-230. 11 Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca br. 294/22. 12 Ibid.


207

instancama na teritoriji čitave države. Rezultati ankete govorili su u pri-log opstanku i proširenju ustanove javnog beležništva. Naime, sudovi svih instanci, osim Velikog suda u Podgorici, i privredne organizacije iz-jasnili su se „za to da se radi rasterećenja sudova i u interesu stranaka ta institucija unificira i proširi na sva područja Kraljevine“.13

Pitanje notarijata bilo je jedna od centralnih tema kongresa pravnika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca održanog u Ljubljani u septembru 1926. godine. U vreme održavanja kongresa rezultati ankete o potrebi proširenja ustanove javnog beležništva na teritoriji čitave države koju je sprovela vlada već su bili poznati. Glavni referent Ivan Grašič notar iz Slovenije u zaključku svog izlaganja istakao je važnost ustanove javnog beležništva i potrebu da postoji u čitavoj državi. Međutim, s tim u vezi, po njegovim rečima, nakon uvođenja te ustanove u krajevima gde ne po-stoji, treba što pre pristupiti donošenju modernog zakona o javnim bele-žnicima jednistvenog za celu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Kore-ferent na temu javnog beležništva izneo je kritičko mišljenje, rekavši da zbog nesumnjivih korisnih strana tu ustanovu treba zadržati na područji-ma na kojima postoji. Međutim, u pogledu proširenja na čitavu teritoriju države izrazio je rezervu, navodeći sledeće razloge: „Prvo treba u celoj Kraljevini izjednačiti zakone, koji dodiruju krug rada notara pa onda tek doneti jedan zakon o notarima za celu zemlju. Prilike poratne u mnogome još traju. Život nije ušao u normalan kolosek, te bi neuputno bilo zavoditi nov red ljudi sa tako širokim krugom rada. Zasada u Srbiji vrlo mnoge od poslova, koje van nje vrše notari, vrše sudovi policijske pa donekle i op-štinske vlasti, a redakciju tih akata većinom vrše advokati, kojih ima više nego dovoljno. Narod nije naviknut na ovu ustanovu i ako bi se ona i uve-la; to bi moralo postepeno ići od većih centara ka manjim“14. Nakon uvodnih referata, u kojima su, kao što se može videti, zastupani različiti stavovi, razvila se diskusija u kojoj su uzeli učešća pravnici, među kojima je bilo i univerzitetskih profesora, sudija, te javnih beležnika, iz različitih krajeva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Naposletku, usvojena je re-zolucija u kojoj je izražen stav da javno beležništvo treba da postoji u či-tavoj državi. Kongres pravnika je, s tim u vezi, formulisao i odgovarajuće predloge, pre svega: „1. da se odmah donese jedinstven okvirni zakon o notarijatu, koji da se međutim s obzirom na postojeće pravne prilike u krajevima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine sukcesivno uvede u ––––––––––

13 Franjo Žilić, Miroslav Šantek, Zakon o javnim bilježnicima (notarima) s tumačem i sudskim rješidbama, Zagreb 1934, 11.

14 Spomenica na drugi kongres pravnika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Lju-bljana 1927, 117-118.


208

istim krajevima, u prvom redu u gradovima i sedištima prvostepenih su-dova, a zatim i drugde; 2. da se ovim jedinstvenim zakonom o notarijatu uvede sistem takozvanog čistog notarijata na podlozi najmodernijih nače-la i na avtonomnoj osnovi sa notarskim komorama;“.15 U skladu s tim, pravnici okupljeni u Ljubljani zaključili su da s ciljem napredovanja jav-nog beležništva treba, po mogućstvu što pre, osnovati na nekim pravnim fakultetima u državi katedru za notarsko pravo.

Afirmativni stavovi izneti u stručnoj javnosti u prilog postojanja ustanove javnog beležništva predstavljali su čvrst osnov za otpočinjanje priprema za donošenje jedinstvenog zakona koji bi regulisao njene okvi-re. Konkretan potez usledio je dve godine nakon što su pravnici Kraljevi-ne Srba, Hrvata i Slovenaca okupljeni u Ljubljani usvojili navedenu rezo-luciju. U maju 1928. godine ministar pravde, svojim rešenjem, poverio je izradu nacrta zakona o javnim beležnicima Slavoljubu Sovi penzionisa-nom predsedniku Banskog stola u Zagrebu. Kao osnova za izradu jedin-stvenog zakona, što je predloženo i na pomenutom kongresu pravnika, uzet je austrijski projekat zakona o javnim beležnicima iz 1911. godine prema kojem nije bilo dozvoljeno spajanje advokature i javnog beležni-štva. Izrađeni nacrt pretresla je u januaru i februaru 1930. godine komisija koju su, osim pisca, činili ugledni stručnjaci: Nikola Ignjatović predsed-nik Apelacionog suda u Novom Sadu, Ivo Milić profesor Pravnog fakul-teta u Subotici, Ivan Grašič javni beležnik u Kranjskoj Gori, Svetislav Po-pović ministar na raspoloženju, advokat i javni beležnik u Zemunu, Radi-voje Miladinović javni beležnik u Subotici i Milutin Tičak javni beležnik u Vukovaru. Nakon što je komisija unela određene izmene u tekstu nacr-ta, konačnu redakciju izvršio je Bertold Ajsner (Berthold Eisner) profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu.16

Jedinstveni Zakon o javnim beležnicima (notarima) donesen je 11. septembra 1930. godine sadržao je 253 paragrafa raspoređena u petnaest poglavlja.17 Javne beležnike postavljala je, prema § 1, državna vlast i da-vala im karakter lica od javnog poverenja da bi, prema odredbama zako-na, sastavljali i otpravljali javne isprave o pravnim poslovima, izjavama i činjenicama na kojima se zasnivaju prava, te da bi primali isprave radi čuvanja ili novac i papire od vrednosti radi predaje drugim licima ili vla-stima i, najzad, da bi po nalogu sudova ili drugih javnih vlasti sprovodili postupke koji su im po zakonu mogli biti povereni. Javnobeležničke is-prave proglašene su za javne isprave ukoliko su prilikom njihovog sasta-––––––––––

15 Ibid., 120. 16 F. Žilić, M. Šantek, 11-12. 17 Službene novine Kraljevine Jugoslavije br. 220-LXXVII/30.


209

vljanja i izdavanja poštovane sve bitne formalnosti propisane Zakonom. Javni beležnici bili su ovlašćeni da na zahtev stranaka rade na sastavlja-nju privatnih isprava, kao i da u nespornim stvarima pred sudovima i ostalim vlastima zastupaju stranke i upućuju podneske kao punomoćnici kad su ti predmeti stajali u neposrednoj vezi „sa nekim od njih sastavlje-nim aktom ili posvedočenjem“.

Uslovi za postavljanje za javnog beležnika bili su propisani u § 6 Zakona, a zahtevalo se sledeće: da je u pitanju samovlasni državljanin Kraljevine Jugoslavije koji je navršio 30 godina života i koji je kao redo-van slušalac završio pravni fakultet i potom položio advokatski ili sudij-ski ispit. Osim toga, trebalo je da ima pet godina radnog iskustva i to naj-manje dve godine kod javnog beležnika i jednu kod redovnog suda, dok je ostale dve godine mogao provesti u službi kod javnog beležnika, re-dovnog suda, advokata ili državnog pravobranioca. Za javnog beležnika su mogli biti postavljeni, ukoliko su ispunjavali osnovne uslove u pogle-du državljanstva i godišta, državni pravobranioci, predsednici okružnih sudova, predsednici i sudije viših sudova, vrhovni i viši državni tužioci i njihovi zamenici, te redovni profesori prava na univerzitetu, bez obzira na to koliko vremena su proveli na tim položajima, i bez položenog advokat-skog, odnosno sudijskog ispita. Advokati su mogli postati javni beležnici ukoliko su se najmanje pet godina bavili advokaturom. U § 9 izričito je propisano da javni beležnik nije mogao istovremeno da bude advokat.

Javnog beležnika je, kao i po ranije važećim zakonima, postavljao ministar pravde na osnovu konkursa koji je raspisivala javnobeležnička komora po naređenju ministra pravde. Postavljeni javni beležnik imao je obavezu da, pre polaganja zakletve, uplati „jamčevinu“ i dobije odobrenje svog javnobeležničkog pečata. Javni beležnik čija kancelarija se nalazila u mestu sedišta apelacionog suda uplaćivao je 50.000 dinara, odnosno 25.000 ako je bila u mestu sedišta okružnog suda, dok je u ostalim mesti-ma iznosila 10.000 dinara. Položenu „jamčevinu“ primao je okružni sud i o tome izdavao potvrdu javnom beležniku, a služila je kao zaloga za oba-veze javnog beležnika koje su proizlazile iz njegovog poslovanja kao lica javnog poverenja, kao i za novčane kazne ili troškove disciplinskog po-stupka. U § 21 Zakona sadržane su odredbe o pečatu i potpisu javnog be-ležnika. Posle položene „jamčevine“ javni beležnik je podnosio na odo-brenje okružnom sudu otiske svojih zvaničnih pečata za mastilo i za vo-sak. Pečat je morao biti okruglog oblika, sa državnim grbom u sredini, a oko njega stajalo je ime i prezime, oznaka zvanja i sedište, sve ispisano ćirilicom i latinicom. Nakon odobrenja pečata, javni beležnik je polagao zakletvu pred predsednikom okružnog suda. Predsednik okružnog suda, nakon što su navedene dužnosti bile obavljene, slao izveštaj predsedniku


210

apelacionog suda koji je određivao dan kada je javni beležnik mogao da otpočne sa službom.

Osim iz razloga navedenih u Zakonu, javni beležnik nije mogao biti lišen svog zvanja niti premešten u drugo mesto bez svog pristanka. Dakle, s obzirom na takvu odredbu § 29, može se zaključiti da su javni beležnici uživali stalnost i nepokretnost za razliku od sudija redovnih sudova. Pre-ma Zakonu o sudijama redovnih sudova iz 1929. godine na predlog mini-stra pravde, kralj je mogao sudiju premestiti, penzionisati ili otpustiti iz službe.18

Javnobeležnički akt bio je neophodan da bi određeni ugovori bili pravno valjani. Takvi su bili ugovori između bračnih drugova, ugovori o odricanju prava na nasledstvo, kao i sve isprave o pravnim poslovima među živima koje su lično preduzimala slepa lica, gluva lica koja nisu znala da čitaju, odnosno nema koja nisu znala da pišu (§ 52). Osim to-ga, javni beležnici bili su ovlašćeni da sastavljaju akte o izjavama po-slednje volje i da ih čuvaju, potvrđuju privatne isprave (solenizacija), overavaju prevode, prepise dokumenata (vidimiranje) i potpise (legali-zovanje), da vrše posvedočavanje (potvrđivanje) činjenica i izjava i da o tome vode posebne registre. U njihovoj nadležnosti bilo je i izdavanje potvrda o određenim učinjenim izjavama poput opomene, otkaza, ponu-de i drugih izjava koje jedna stranka daje na znanje drugoj s ciljem po-stizanja određenog pravnog dejstva. Javni beležnici su, takođe, izdavali potvrde otpravaka, te prepise i izvode svojih javnobeležničkih isprava, i preuzimali isprave, novac i hartije od vrednosti radi čuvanja. Javni bele-žnici postupali su i u ulozi sudskih poverenika. Tako je, prema § 221 Zakona, sprovođenje ostavinskih postupaka, ukoliko posebnim zako-nom nije bilo drugačije propisano, spadalo u delokrug javnih beležnika kao sudskih poverenika.19

Za obavljanje poslova koji su spadali u njihov delokrug, javni bele-žnici su dobijali nagradu po propisanoj tarifi. „Ugovori, da će se javnom beležniku platiti veća nagrada od one iz tarife, zabranjeni su i pravno ne-valjani“.20 U slučajevima kada je javni beležnik postupao kao sudski po-verenik nagradu je uvek utvrđivao sud koji ga je postavio za poverenika. U desetom poglavlju Zakona, prilično opširnom po broju paragrafa, regu-lisana je disciplinska odgovornost javnih beležnika. ––––––––––

18 Član 17 Zakona o sudijama redovnih sudova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovena-ca, Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca br.7/29.

19 O ulozi javnih beležnika u sprovođenju ostavinskih postupaka videti: Nebojša Šarkić et al, O javnom beležniku – notaru, Beograd 2004, 39-43. i M. Krešić, 365-379.

20 § 227. st. 1 Zakona o javnim beležnicima.


211

Odredbe u poslednjem poglavlju Zakona propisivale su određena, vremenski ograničena, odstupanja od naređenja pojedinih paragrafa usled specifičnosti uslovljenih uvođenjem ustanove javnog beležništva u onim delovima države gde ranije nije bila poznata. Izmene i dopune Zakona koje su usledile 1931. i 1932. godine odnosile su se, stoga, upravo na od-redbe sadržane u poslednjem poglavlju.

Tako je, najpre, Zakonom od 22. januara 1931. godine, izmenjen i dopunjen tekst § 244.21 Ministar pravde imao je ovlašćenje da u onim područjima države u kojima je od ranije postojala ustanova javnog bele-žništva, za vreme od 10 godina od stupanja Zakona na snagu, ustanovi veći broj javnobeležničkih mesta od broja propisanog u Zakonu. Naime, prema § 10 Zakona o javnim beležnicima,u sedištu svakog sreskog suda osnivalo se, po pravilu, jedno javnobeležničko mesto. U srezovima sa ve-ćim brojem stanovnika osnivalo se u sedištu sreskog suda više javnobele-žničkih mesta, tako da na svakih 30.000 stanovnika dođe po jedan javni beležnik.

U maju iste godine, donesen je Zakon o izmeni i dopuni Zakona o javnim beležnicima.22 Izmenjen je, najpre, § 250 u čijem prvom stavu je bilo propisano da će ministar pravde u roku od dva meseca odgovaraju-ćom uredbom utvrditi broj i sedišta javnih beležnika po prethodnom kon-sultovanju predsednika apelacionih sudova. U drugom stavu je, posle iz-mene, propisano da će popunjavanje javnobeležničkih mesta, ustanovlje-nih u skladu sa st. 1, izvršiti ministar pravde po potrebi. Prema sledećem stavu § 250, propisano je da se danom stupanja na snagu Zakona o jav-nim beležnicima, u područjima u kojima je ta ustanova postojala od ranije svi javni beležnici stavljaju na raspolaganje. Oni su, međutim, nastavljali sa obavljanjem svoje dužnosti dok novopostavljeni javni beležnici ne počnu sa službom. Izmenama Zakona iz 1931. godine dodat je i četvrti stav § 250 kojim je određeno da je ministar pravde mogao javne beležni-ke stavljene na raspoloženje lišiti zvanja iz razloga navedenog u § 9 br. 9 koji je glasio: „Ko ispoljava načela protiv postojeće državne forme ili na-čela državnog poretka“. Dakle, ukoliko se za nekog javnog beležnika, ko-ji je to postao prema odredbama ranije važećih propisa, utvrdi navedeno, on je rešenjem ministra pravde lišavan zvanja. Protiv rešenja ministra pravde nije imao mogućnost žalbe. Ovim izmenama Zakona dovodilo se u pitanje načelo stalnosti i nepokretnosti položaja javnih beležnika. Omo-gućeno je ministru pravde da iz javnobeležničke službe ukloni lica koja su od ranije bila na tom položaju odnosno postavljena u periodu parlamentari-

–––––––––– 21 Službene novine Kraljevine Jugoslavije br.22-VI/31. 22 Službene novine Kraljevine Jugoslavije br. 123-XXXVI/31.


212

zma, a za koja je utvrđeno da su politički nepodobna, odnosno protiv reži-ma diktature koji je u maju 1931. godine još trajao.

Naredne 1932. godine izmenjen je poslednji paragraf Zakona o jav-nim beležnicima. Naime, § 253 propisano je da će na područjima apela-cionih sudova u Beogradu i Skoplju, te Velikog suda u Podgorici Zakon o javnim beležnicima dobiti obaveznu snagu kada ministar pravde u sagla-snosti sa predsednikom Ministarskog saveta to odredi. Na ostalim pod-ručjima u Kraljevini Jugoslaviji Zakon je trebalo da dobije obaveznu sna-gu dva meseca posle obnarodovanja u Službenim novinama. U tu grupu spadalo je i područje nadležnosti Vrhovnog suda u Sarajevu. Međutim, Zakonom donesenim u decembru 1932. godine, Zakon o javnim beležni-cima stavljen je van snage za pomenuto područje Vrhovnog suda u Sara-jevu.23 U drugom članu propisano je da će svi pravni poslovi za koje je bio potreban javnobeležnički akt, navedeni u § 52 Zakona o javnim bele-žnicima, koji su u međuvremenu bili sklopljeni, smatrati valjanim iako nisu učinjeni u obliku javnobeležničkog akta ukoliko su bili u skladu sa propisima koji su ranije važili na tom području.

Donesen sa intencijom da ustanovu javnog beležništva utvrdi, odno-sno proširi na sva područja u državi Zakon o javnim beležnicima nije, kao što se može videti, u čitavoj državi stupio na snagu u isto vreme. Štaviše oklevalo se sa otpočinjanjem njegove primene što potvrđuje činjenica da pomenutu uredbu ministar pravde nikada nije doneo, te tako Zakon nije ni stupio na snagu na područjima na kojima je ustanova javnog beležni-štva bila nepoznata, sa izuzetkom Vrhovnog suda u Sarajevu.24 Međutim, s obzirom na to da je 1932. godine suspendovana primena Zakona na području Sarajevskog vrhovnog suda, javno beležništvo u Kraljevini Ju-goslaviji u praksi je egzistiralo, kao i ranije, samo na područjima nadle-žnosti apelacionih sudova u Novom Sadu, Zagrebu, Splitu i Ljubljani.

Naime, i pored načelno pozitivnog stava, izraženog u pravosudnim instancama prilikom sprovođenja ankete Ministarstva pravde, u prilog uvođenju ustanove javnog beležništva, posle donošenja jedinstvenog za-kona sve češći i oštriji bili su zahtevi za njenim potpunim ukidanjem, što donekle objašnjava „oklevanje“ državnih vlasti da konsekventno sprove-du Zakon u život. Nezadovoljstvo su naročito ispoljavali advokati smatra-jući da su ovlašćenja javnih beležnika prevelika. To je rezultiralo donoše-njem od strane ministra pravde Uredbe o ukidanju prava vršenja advoka-ture pored javnog beležništva 1931. godine, kojom je zabranjeno da javni beležnici vrše advokatske poslove, a od advokata koji postanu notari zah-

–––––––––– 23 Službene novine br. 304-CXIV/32. 24 N. Šarkić et al, 91. i M. Krešić, 360.


213

tevalo se davanje izjave kojom bi se odrekli bavljenja advokaturom.25 Da se zaista ozbiljno razmišljalo o ukidanju javnog beležništva u Kraljevini Jugoslaviji svedoči sadržina Spomenice udruženja javnih beležnika obja-vljena 1935. godine u kojoj su na 60 stranica, osim kratkog istorijata usta-nove, veoma angažovano izneseni razlozi zbog kojih javno beležništvo treba da postoji, a koja je izdata upravo povodom pokrenutog pitanja o ukidanju, odnosno opstanku javnog beležništva. Navodeći da se pravosu-đe jedne moderne države ne može zamisliti bez javnog beležništva, bilo je, između ostalog, rečeno: „Nesamo u pravnome životu pojedine države, već i u međunarodnom pravnom životu i saobraćaju pruža notarska ispra-va za pravni promet i pravnu sigurnost nenadoknadivo uporište. Svi me-đunarodni ugovori koji regulišu pitanje međunarodnoga privatnoga prava i pravne pomoći, priznaju notarskoj ispravi i van granica naše zemlje pu-nu dokaznu snagu. Ukidanje notarske ustanove, dok ona postoji u skoro svim civilizovanim državama, a u doba kada se zbog potreba međuna-rodnog prometa teži i radi na što većem izjednačenju međunarodnog privatnog prava, značilo bi tešku štetu za naš prestiž i naš kredit u ino-stranstvu“.26 Udruženje javnih beležnika bilo je mišljenja da potpuna spoznaja o prednostima neke pravne ustanove može da usledi tek nakon dugogodišnje primene i iskustva. Upravo to je nedostajalo u pojedinim krajevima države koji nisu poznavali ustanovu javnog beležnika i u ko-jima je nepoverenje prema njoj bilo najveće. „U neobavještenosti, da-kle, treba u prvome redu, ako ne i isključivo, tražiti razlog otporu na ko-ji nailazi notarijat. Da je to tako, najrječitiji se dokaz ima u činjenici što iz krajeva, gdje notarska ustanova postoji, nije nikad nitko digao glas za njezino dokidanje“.27

Status quo u pogledu ustanove javnog beležništva, odnosno formal-no postojanje u čitavoj državi, a faktičko samo na pojedinim područjima zadržao se do kraja postojanja Kraljevine Jugoslavije. Zahtevi za ukida-njem javnog beležništva kao posledica suprotstavljenih interesa advokata i javnih beležnika, takođe, nisu zamrli. Jedan od primera predstavlja pred-stavka upućena ministru pravde od strane Advokatske komore u Novom Sadu iz 1939. godine. Kao jedan od razloga za takvo zahtevanje predsed-nik Novosadske advokatske komore je naveo: „Videli smo dalje da ni ovih 7 godina od kako je zakon stupio na snagu nisu uverili našu državnu vlast o bezuslovnoj korisnosti javnobeležničke ustanove, jer istu nije uve-––––––––––

25 Sima Avramović, „Iz istorije javnog beležništva“, Zbornik radova u spomen prof. dr Miodraga Trajkovića, Beograd 2006, 39. i Miloš Živković, Vesna Živković, „O uvođe-nju javnog beležništva u Srbiji“, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu 2/13, 435.

26 Spomenica Udruženja javnih bilježnika Kraljevine Jugoslavije, Split 1935, 21. 27 Ibid., 5.


214

la na mnogim svojim teritorijama, čak je odmah posle kratkog vremena s novelom odgodila to uvođenje u BiH, gde je po zakonu trebala biti od-mah zavedena. I zaista takvi razlozi ne postoje, a ukoliko ima opravdanih razloga da izvesne ustanove moraju biti overene ili sačinjene pred javnom vlašću, izvršili bi tu overu sudovi, što i danas čine na teritorijama gde ne-ma javnih beležnika...“.28

Na osnovu svega izloženog možemo zaključiti da je ustanova jav-nog beležništva u Kraljevini Jugoslaviji bila Zakonom o javnim beležni-cima uređena na odgovarajući način. Karakter funkcije notara kao lica javnog poverenja, očuvanje autonomije volje stranaka, strogo propisani uslovi za postavljanje javnih beležnika i polaganje velike svote novca kao garancije za vršenje službe, te pravo javnih beležnika da obavljaju delat-nost samo na području okružnog suda na kome se nalazilo sedište njego-ve kancelarije predstavljaju dobre karakteristike tog zakona. Ne čudi sto-ga što je „...naravno uz brojne specifičnosti koje su plod različitih uticaja, jedan nedugovečni Zakon o javnim beležnicima iz 1930. g. nadživeo sa-mog sebe, predstavljajući u velikoj meri podlogu za normiranje ustanove notarijata na svim prostorima bivše Jugoslavije“.29

–––––––––– 28 Ceo tekst predstavke Advokatske komore u Novom Sadu videti u: N. Šarkić et al,

91-92. 29 S. Avramović, 50.


215

Gordana Drakić, Ph.D., Assistant Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Legal Regulation of the Institute of Notary Public in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes

(Kingdom of Yugoslavia)

Abstract: In the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes existed six different legal territories. Due to legal particularism the institute of no-tary public existed only in those parts of the state that were former Au-stro-Hungarian territories: Voivodina, Croatia and Slavonia, Slovenia and Dalmatia. In other territories in the common Yugoslav state the insti-tute of notary public was unknown. The basic question regarding the in-stitute of notary public was whether it should be retained in the legal system of Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. After the positive out-come of the survey conducted by the Ministry of Justice, it was decided to adopt a law on notaries, which would apply to the whole state territory.

The author in the first part of the paper reviewed the regulations on notary public that were in force in the territory of Voivodina until the adoption of unified law on public notaries. Then the author analyzed the provisions of the Law on Notary Public of Kingdom of Yugoslavia enac-ted in 1930. However after the adoption of unified Law on Notary Public, it did not enter the force in all parts of the state as it was planed. The is-sue of justification of the existence of notary public appeared again in the professional public. The lawyers considered that notaries got extended powers and therefore sought to abolish the institution of public notaries. On the other hand the Association of Notaries Public of the Kingdom of Yugoslavia fought for the retention of the institute emphasizing all its advantages.

Key words: institute of notary public, Law on Notary Public, King-dom of Serbs, Croats and Slovenes, territory of Voivodina, Kingdom of Yugoslavia.


216


217

Pregledni članak 347.65(497.1) doi:10.5937/zrpfns48-7540

Dr Jelena Vidić Trninić, docent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

SLIČNOSTI I RAZLIKE U POLOŽAJU NUŽNIH

NASLEDNIKA NA PROSTORU BIVŠE SFRJ1

Sažetak: U radu se vrši komparativni pregled postojećih zakonskih rešenja kojima se reguliše položaj nužnih naslednika u pravima koja su nastala na prostoru bivše SFRJ (Srbija, Crna Gora, Slovenija, Hrvatska, Makedonija, BiH i Republika Srpska). U njemu su najpre sagledana pita-nja koja se odnose na širinu kruga lica kojima je priznato svojstvo nužnih naslednika, uslovljavanje ovih lica svojstvom nužnog naslednika, veličinu njihovog nužnog dela, kao i uticaj veličine zakonskih naslednih delova na položaj nužnih naslednika. Posebna pažnja posvećena je analizi uticaja mogućih promena u veličini zakonskih naslednih delova na veličinu nu-žnih delova nužnih naslednika. S tim u vezi, konstatuje se da je nasledno-pravni položaj nužnih naslednika u većini ovih zemalja po pojedinim ka-rakteristikama specifičan u odnosu na većinu ostalih savremenih evrop-skih zakonodavstava, posebno iz razloga njegove podložnosti promena-ma. Istovremeno se ukazuje da se i pored zajedničke pravne tradicije i u osnovi nasleđenih sličnosti koje potiču iz bivše zajedničke države, između analiziranih zakonodavstava mogu uočiti određene razlike i mimoilaženja u pogledu naslednopravnog položaja nužnih naslednika u njima. Njiho-vim sagledavanjem, autor nastoji ukazati na prednosti i nedostatke poje-dinih rešenja sadržanih u propisima ovih zemalja i u tom smislu iznosi mišljenje o prihvatljivosti pravne regulative položaja nužnih naslednika, posebno u domaćem zakonodavstvu.

Ključne reči: nužni naslednici, zakonski deo, nužni deo. ––––––––––

1 Rad je posvećen projektu „Teorijski i praktični problemi u stvaranju i primeni pra-va“ (EU i Srbija).

Dr Jelena Vidić Trninić, Sličnosti i razlike u položaju nužnih... (str. 217–238)

218

UVOD Nužni naslednici predstavljaju posebnu vrstu zakonskih naslednika,

koji imaju pravo na određeni deo zaostavštine ostavioca, nezavisno od volje ostavioca koja je izražena u njegovim dobročinim raspolaganjima. Ovaj deo zaostavštine, kojim se štite naslednopravni interesi ostaviocu najbližih lica, naziva se nužni deo. Na određivanje kruga ovih lica, kao i na veličinu njihovog nužnog dela, te uopšte, na položaj koji će nužni na-slednik imati u konkretnom zakonodavstvu, utiču razni činioci, kao što su značaj koji društvo pridaje braku, zakonom uređenoj zajednici dva lica, porodici i pretpostavljenoj bliskosti veza između članova uže i šire poro-dice, kao i stepen slobode raspolaganja imovinskim pravnim poslovima, koji konkretni pravni poredak garantuje pojedincu.2

Predmet analize ovog rada, predstavlja naslednopravni položaj koji nužni naslednici imaju prema zakonima zemalja koje su ulazile u sastav bivše SFRJ: Zakonu o nasleđivanju Srbije iz 1995. godine,3 Zakonu o na-sleđivanju Slovenije iz 1976. godine (izmenjenog i dopunjenog 2001. go-dine),4 Zakonu o nasljeđivanju Hrvatske iz 2003. godine,5 Zakonu o na-sleđivanju bivše jugoslovenske Republike Makedonije iz 1996. godine,6 Zakonu o nasljeđivanju Crne Gore iz 2008. godine,7 Zakonu o nasljeđiva-nju BiH iz 2014. godine,8 kao i prema Zakonu o nasljeđivanju Republike Srpske iz 2009. godine, kao entitetu BiH.9

–––––––––– 2 Vid. Novak Krstić, „Određivanje veličine nužnog dela“, Zbornik radova Pravnog

fakulteta u Nišu 65/2013, 437-438. 3 Zakon o nasleđivanju Srbije – ZON Srbije, Sl.glasnik RS, br. 46/95. 4 Zakon o nasleđivanju Slovenije – ZON Slovenije, Uradni list, br. 15/76, 67/2001.

Vid. na internet adresi: http://www.pisrs.si/Pis.web/pregledPredpisa?id=ZAKO317/, 11. novembar 2014.

5 Zakon o nasljeđivanju Hrvatske – ZON Hrvatske, Narodne novine, br. 48/2003. Vid. na internet adresi: http://www.poslovniforum.hr/zakoni/z_naslj01.asp/, 14. novembar 2014.

6 Zakon o nasleđivanju bivše jugoslovenske Republike Makedonije – ZON Make- donije, Službeni vesnik na Republika Makedonija, br. 47/96. Vid. na internet adresi: http://www.pravo.org.mk/, 14. novembar 2014.

7 Zakon o nasljeđivanju Crne Gore – ZON Crne Gore, Službeni list Crne Gore, br. 74/2008. Vid. na internet adresi: http://www.sllistcg.me/PravniAktDetalji.aspx?tag ={4E8FCC1E-3A73-40C4-B53E-45BFE22B9AF6}/, 15. novembar 2014.

8 Zakon o nasljeđivanju u Federaciji BiH – ZON BiH, Službene novine Federacije BiH, br. 80/14. Vid. na internet adresi: https://advokat-prnjavorac.com/zakoni_bih.html/, 15. novembar 2014.

9 Zakon o nasljeđivanju Republike Srpske – ZON Republike Srpske, Službeni gla-snik Republike Srpske, br. 1/2009. Vid. na internet adresi: http://advokati-bijeljina.com/zakon-o-nasljedivanju-republike-srpske/, 17. novembar 2014.


219

Analizirajući zakonska rešenja ovih zemalja, kojima se na direktan ili indirektan način reguliše položaj nužnih naslednika u njima, nastojali smo definisati sličnosti i razlike u pogledu pravne regulative navedenog pitanja, izložiti prednosti i nedostatke njenih pojedinih aspekata, a napo-sletku i ukazati na suštinske karakteristike po kojima je položaj nužnih naslednika u ovim zemljama specifičan u odnosu na ostale savremene pravne poretke Evrope.

1. KRUG NUŽNIH NASLEDNIKA

U svim pravima koja predstavljaju sastavni deo ovog uporedno-pravnog prikaza u krug zakonskih, a time i nužnih naslednika, ulaze su-pružnik i srodnici. Pravno relevantne vrste srodstva na kojima su zasno-vana pravila nužnog nasleđivanja predstavljaju krvno i adoptivno srod-stvo. Konkretan krug srodnika kao potencijalnih imalaca prava na nužni deo, u svim novonastalim zakonodavstvima na prostoru bivše SFRJ, ge-neralno posmatrano, određen je na jedan širi način. Tako su, kada je reč o krvnom srodstvu, ovim krugom, u svima njima obuhvaćeni potomci i roditelji. U pravima Srbije, Slovenije, Makedonije, Crne Gore, BiH i Republike Srpske, u krug srodnika kao potencijalnih nužnih naslednika ulaze i braća i sestre ostavioca, u pravima Slovenije i Crne Gore i dede i babe ostavioca, a u pravima Srbije i Hrvatske i svi dalji direktni preci ostavioca. Kada je reč o adoptivnom srodstvu, njime su u svim ovim za-konodavstvima obuhvaćeni ostaviočevi usvojenici i njihovi potomci, a u zakonodavstvima Srbije, Hrvatske i Crne Gore i ostaviočev/i usvoji-lac/usvojioci.10 Ovakav način određivanja kruga srodnika kao nužnih naslednika u većini posmatranih prava, nije u skladu sa aktuelnim ten-dencijama u određivanju ovog kruga u ostalim pravima Evrope, u koji-ma je on znatno uži, pre svega u smislu izostavljanja bilo kojih poboč-nih srodnika i predaka iz njega.11 Širina ovog kruga posebno dolazi do izražaja u pravu Srbije, imajući u vidu da su njime, kada se radi o srod-nicima, obuhvaćeni svi preci ostavioca. Temelji ovakvih pravila o nu-žnom nasleđivanju u domaćem pravu zasnovani su na modifikovanoj

–––––––––– 10 Vid. čl. 39, st. 1 ZON Srbije, čl. 25, st. 1-2 ZON Slovenije, čl. 69, st. 1-2 ZON

Hrvatske, čl. 30, st. 1-3 ZON Makedonije, čl. 27, st. 1-2 ZON Crne Gore, čl. 28, st. 1-2 ZON BiH, kao i čl. 30, st. 1-2 ZON Republike Srpske.

11 Opširnije o krugu nužnih naslednika u ostalim savremenim pravima Evrope vid. Jelena Vidić, Naslednopravne posledice odnosa srodstva, bračne i vanbračne veze, dokto-rska disertacija, Beograd 2010, 431-456.


220

teoriji izdržavanja,12 a pored toga i na opravdanoj potrebi za doslednim poštovanjem načela uzajamnosti u nasleđivanju.13

Pored supružnika i srodnika, a skladu sa aktuelnim tendencijama u pravima Evrope, u značajnom broju prava ove grupe zemalja, u krug za-konskih, a time i nužnih naslednika ulazi i vanbračni partner ostavioca,14 iz heteroseksualne ili (i) iz istopolne vanbračne zajednice.15 Tako je Za-konom o nasleđivanju Slovenije predviđeno da samostalni osnov zakon-skog pozivanja na nasleđe predstavlja trajna zajednica života muškarca i žene, odnosno takva životna zajednica koja je trajala duže vreme, pod uslovom da nema razloga zbog kojih bi njihov brak da su ga zaključili bio nevažeći.16 Zakonom o registraciji istopolne partnerske zajednice iz 2005. godine,17 u pravu Slovenije, došlo je i do priznavanja zakonskih i nužnih naslednih prava istopolnom partneru iz registrovane vanbračne zajedni-ce.18 Odlukom Ustavnog suda Slovenije iz 2013. godine, gore spomenuta odredba Zakona o nasleđivanju, proglašena je neustavnom, uz obrazlože-nje da se njome na ovakav način pravi diskriminacija u nasleđivanju isto-––––––––––

12 Vid. Oliver Antić, Zoran Balinovac: Komentar Zakona o nasleđivanju, Beograd 1996, 235-236.

13 Vid. O. Antić, Z. Balinovac (1996), 211; Nataša Stojanović, Novak Krstić, „Neka zapažanja o zakonskom i nužnom nasleđivanju u Republici Srbiji de lege lata i de lege ferenda“ Aktuelna pitanja građanske kodifikacije, Zbornik radova Niš 2008, 217.

14 U tom smislu, valja spomenuti da je vanbračnom partneru svojstvo zakonskog i nužnog naslednika priznato u više od polovine zemalja članica Evropske unije – Sloveniji, Danskoj, Švedskoj, Finskoj, Holandiji, Belgiji, Nemačkoj, Hrvatskoj, Engleskoj, Češkoj, Grčkoj, Mađarskoj, Irskoj, Austriji i Malti. Vid. Jelena Vidić Trninić, „Vanbračni partner kao zakonski naslednik u savremenim pravima Evrope“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu 68/2014, 409-411.

15 O načinima regulisanja istopolnih zajednica u uporednom pravu vid. Gordana Kovaček Stanić, „Komparacija različitih evropskih pravnih koncepata o zajednici lica istog pola“, Evropsko zakonodavstvo 19-22/2007, 106.

16 Vid. čl. 10, st. 2 ZON Slovenije. 17 Zakon o registraciji istopolne partnerske zajednice, Uradni list RS, br. 65/2005.

Vid. na internet adresi: http://www.uradni-list.si/1/content?id=56999/, 18. novembar 2014.

18 Odlukom Ustavnog suda Slovenije iz 2009. godine, čl. 22 Zakona o registraciji istopolne partnerske zajednice, kojim je bilo regulisano nasleđivanje između istopolnih vanbračnih partnera, proglašen je neustavnim, uz obrazloženje da se njime pravi diskri-minacija u nasleđivanju istopolnih vanbračnih partnera u odnosu na supružnike, odnosno vanbračne partnere različitog pola. Usled toga, nakon navedene odluke, u pogledu na-sleđivanja između istopolnih partnera iz registrovanih vanbračnih zajednica, važe ista ona pravila koja se primenjuju i u pogledu nasleđivanja između supružnika, odnosno van-bračnih partnera različitog pola iz faktičkih zajednica, prema Zakonu o nasleđivanju ove -zemlje (Odluku U-I-425/06-10, 2.7.2009., vid. na internet adresi: http://www.uradni-list.si/1/content?id=93249#!/Odlocba-o-ugotovitvi-da-je-22-clen-Zakona-o-registraciji-istospolne-partnerske-skupnosti-v-neskladju-z-Ustavo()/, 22. novembar 2014.


221

polnih vanbračnih partnera iz faktičkih zajednica, i to isključivo po osno-vu seksualne orijentacije. Stoga, nakon navedene odluke, pravo zakon-skog i nužnog nasleđivanja u zakonodavstvu ove zemlje pripada i istopol-nim vanbračnim partnerima iz faktičkih zajednica.19 U pravu Hrvatske, vanbračnom partneru različitog pola iz faktičke zajednice, svojstvo za-konskog i nužnog naslednika priznato je Zakonom o nasleđivanju iz 2003. godine. Njime je predviđeno da je vanbračni partner različitog pola, u zakonskim naslednim pravima izjednačen sa supružnikom, pod pretpo-stavkom da je vanbračna zajednica trajala duže vreme, te pod uslovom da su bile ispunjene pretpostavke neophodne za valjanost braka.20 Donoše-njem Zakona o životnom partnerstvu osoba istog pola iz 2014. godine,21 došlo je i do priznavanja zakonskih i nužnih naslednih prava, kako isto-polnim partnerima iz registrovanih vanbračnih zajednica, tako i istopol-nim partnerima iz faktičkih vanbračnih zajednica, pod uslovom da je neformalno životno partnerstvo trajalo najmanje tri godine i od početka ispunjavalo pretpostavke propisane za njegovu valjanost.22 Naposletku, u pravima Crne Gore i BiH, svojstvo zakonskog i nužnog naslednika, priznato je isključivo vanbračnom partneru različitog pola iz faktičke zajednice. On je prema ZON-u Crne Gore u zakonskim naslednim pra-vima izjednačen sa supružnikom, ukoliko je vanbračna zajednica trajala duže vreme, te pod uslovom da su bile ispunjene pretpostavke neophod-ne za valjanost braka, a prema ZON-u BiH, ukoliko je vanbračna zajed-nica trajala najmanje tri godine ili kraće, ukoliko je u njoj rođeno zajed-ničko dete.23

Naslednopravni položaj nužnih naslednika u zakonodavstvima koja su predmet analize, uslovljen je najpre pravilima imperativnog zakonskog (nužnog) nasleđivanja, kao što su uslovljavanje pojedinih lica svojstvom nužnog naslednika i veličina nužnog dela konkretnog nužnog naslednika,

–––––––––– 19 Odluka U-I-212/10-15, 14.3.2013. Vid. na internet adresi: http://odlocitve.us-

rs.si/usrs/us-odl.nsf/o/FC62EF78571FE59EC1257B4800408D62/, 25. novembar 2014. 20 Vid. čl. 8, st. 2 ZON Hrvatske. 21 Zakon o životnom partnerstvu osoba istog spola, Narodne novine, br. 92/14. Vid.

na internet adresi: http://www.zakon.hr/z/732/Zakon-o-%C5%BEivotnom-partnerstvu-osoba-istog-spola/, 28. novembar 2014.

22 Vid. čl. 3, st. 1, čl. 4, st. 2 i čl. 55 Zakona o životnom partnerstvu osoba istog spola. Opširnije o pravnim dejstvima faktičke istopolne vanbračne zajednice i registrovanog partnerstva u pravima Slovenije i Hrvatske vid. Gordana Kovaček Stanić, Porodično pravo: partnersko, dečje i starateljsko pravo, Novi Sad 2014, 208-209, 215-216.

23 Vid. čl, 9, st. 2-3 ZON Crne Gore i čl. 9, st. 2 ZON BiH u vezi sa čl. 3 Porodič-nog zakona BiH iz 2005. godine. (Porodični zakon BiH, Službene novine Federacije BiH, br. 35/05, vid. na internet adresi: http://zakonibih.tripod.com/id1.html/, 29. novembar 2014.


222

a zatim i pravilima dispozitivnog zakonskog nasleđivanja o redu poziva-nja konkretnog zakonskog, a time i nužnog naslednika na nasleđe, kao i o veličini zakonskog naslednog dela konkretnog naslednika, s obzirom na to, da je u svim ovim pravima, prihvaćen pojedinačni način određivanja nužnog dela, koji je prihvaćen i u najvećem broju ostalih savremenih pra-va Evrope. Prilikom izračunavanja zakonskih delova, u obzir se uzimaju svi zakonski naslednici, nezavisno od toga da li oni istovremeno ulaze u krug nužnih naslednika, pri čemu se nužni deo lica koji su u konkretnom slučaju postali nužni naslednici određuje u zakonom definisanom razlom-ku od zakonskog dela.24

2. USLOVLJAVANJE SVOJSTVOM NUŽNOG NASLEDNIKA

Lica koja ulaze u krug nužnih naslednika mogu ostvariti pravo na nužni deo onda kada ispune zahteve koji su inače neophodni za sticanje svojstva zakonskog naslednika, što znači da nužni naslednik mora posto-jati u momentu delacije, biti sposoban za nasleđivanje, dostojan, nerazba-štinjen, kao što mora postojati i htenje da se postane nužnim nasledni-kom. Međutim, pored navedenih objektivnih uslova, čije se ispunjenje zahteva u svim savremenim pravnim sistemima Evrope, u pravima svih zemalja na prostoru bivše SFRJ, u odnosu na pojedine nužne naslednike zahteva se i ispunjenje određenih dodatnih, subjektivnih uslova, nekarak-terističnih za ostalu većinu savremenih pravnih poredaka Evrope. Tako se u svim ovim zakonodavstvima vrši distinkcija dve kategorije nužnih na-slednika. U prvu kategoriju ulaze nužni naslednici u pogledu kojih je neophodno ispunjenje samo objektivnih uslova, odnosno bezuslovni ili apsolutni nužni naslednici. U drugu kategoriju ulaze nužni naslednici u pogledu kojih je, pored objektivnih, neophodno ispunjenje i određenih su-bjektivnih uslova, odnosno, uslovni ili relativni nužni naslednici.25

U pogledu širine kruga lica koja moraju ispuniti dopunski uslov, kao i u pogledu njegove prirode, između zakonodavstava koja predstavljaju predmet analize, mogu se uočiti značajne razlike. U tom smislu, uslovni, ––––––––––

24 Vid. Borislav Blagojević, „Nužni naslednici i veličina nužnog dela“, Anali Prav-nog fakulteta u Beogradu 2/1955, 140; Nataša Stojanović, Nasledno pravo, Centar za pu-blikacije Pravnog fakulteta u Nišu, Niš 2011, 154.

25 Ovo razlikovanje između nužnih naslednika predstavlja posledicu postignutog kompromisa prilikom redakcije pravila o nužnom nasleđivanju još u ZON-u SFRJ iz 1955. godine i usvajanja tzv. modifikovane alimentacione teorije. Vid. Novak Krstić, „Konceptualna mimoilaženja u regulisanju nužnog nasleđivanja u Republici Srbiji i Republici Srpskoj“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu LIX 2012, 236.


223

odnosno relativni nužni naslednici su: u pravu Hrvatske roditelji, usvojio-ci i svi dalji preci; u pravu Srbije usvojilac iz nepotpunog usvojenja, bra-ća i sestre i svi preci, osim roditelja; u pravima Slovenije i Crne Gore de-de i babe i braća i sestre; u pravu Makedonije svi potomci, osim dece i usvojenika, roditelji i braća i sestre; u pravu BiH svi potomci osim dece i usvojenika iz potpunog usvojenja, usvojenici iz nepotpunog usvojenja i njihovi potomci, roditelji i braća i sestre; te u pravu Republike Srpske svi potomci osim dece i usvojenika iz nepotpunog usvojenja, roditelji i braća i sestre.26 Kada je reč o prirodi dopunskog uslova, čije se ispunjenje zah-teva u pogledu navedenih kategorija nužnih naslednika, u pravima Srbije, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, BiH i Republike Srpske, ovaj uslov od-nosi se na trajnu nesposobnost za rad i nemanje nužnih sredstava za život na strani navedenih nužnih naslednika, dok u pravu Makedonije ovaj uslov zavisi od vrste nužnih naslednika. On je u pogledu potomaka dece i potomaka usvojenika, alternativno postavljen i ispunjen, ukoliko je u mo-mentu smrti ostavioca postojala zajednica života ovih lica sa ostaviocem ili ukoliko ih je ostavilac izdržavao ili ukoliko su navedena lica trajno ne-sposobna za rad i nemaju nužnih sredstava za život, dok se u pogledu ro-ditelja i braće i sestara odnosi na trajnu nesposobnost za rad i nemanje nužnih sredstava za život.27

Mišljenja smo da rešenja prihvaćena naslednopravnim propisima Makedonije, BiH i Republike Srpske, prema kojima drugostepeni i dalji potomci ostavioca imaju svojstvo uslovnih, odnosno, relativnih nužnih naslednika nisu prihvatljiva, te da je veoma teško pronaći odgovarajuće argumente kojima se ona mogu opravdati, imajući u vidu činjenicu da se radi o naslednicima prvog naslednog reda, te o najbliskijim srodnicima ostavioca.28 Iz sličnih razloga, po našem mišljenju, nisu opravdana ni za-konska rešenja prema kojima su roditelji ostavioca svrstani u navedenu kategoriju nužnih naslednika, kao što je to slučaj u Hrvatskoj, Makedoni-––––––––––

26 U ZON-u Republike Srpske, u čl. 30, st. 1 propisano je da usvojenici iz nepotpu-nog usvojenja nasleđuju po objektivnom kriterijumu, a u st. 2 istog člana, omaškom je propisano da po objektivno-subjektivnom kriterijumu nasleđuju usvojenici i njihovi po-tomci, umesto samo potomci usvojenika iz nepotpunog usvojenja. Vid. Oliver Antić, „Pr-vi Zakon o nasleđivanju Republike Srpske“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Istoč-nom Sarajevu Pale, 5/2009, 25.

27 Vid. čl. 39, st. 2 ZON Srbije, čl. 25, st. 2 ZON Slovenije, čl. 69, st. 2 ZON Hrvat-ske, čl. 27, st. 2 ZON Crne Gore, čl. 28, st. 1-2 ZON BiH, čl. 30, st. 1-2 ZON Republike Srpske, kao i čl. 30, st. 2-3 ZON Makedonije, O podeli nužnih naslednika na one koji na-sleđuju po objektivnom ili po objektivno-subjektivnom kriterijumu vid. Oliver Antić, In-ternational encyclopaedia of laws – Serbia&Montenegro, Chapter 3, Intestacy, Kluwer Law International 2006, (ed. R. Blanpain) 184-185.

28 Vid. u tom smislu i N. Krstić (2012), 237.


224

ji, BiH i Republici Srpskoj, imajući u vidu činjenicu da se radi o krvnom srodstvu prvog stepena prave linije, a posebno s obzirom na značaj koji se istom pridaje na ovim prostorima, s tim što je ovakvo rešenje ipak done-kle u skladu sa generalnom tendencijom sužavanja, pa i izostavljanja bilo kojih predaka iz kruga nužnih naslednika u modernim pravima Evrope.

3. POLOŽAJ NUŽNIH NASLEDNIKA U SLUČAJU PRIMENE

REDOVNIH PRAVILA ZAKONSKOG NASLEĐIVANJA

Imajući u vidu pravila dispozitivnog zakonskog nasleđivanja,29 pre-ma kojima se na nasleđe najpre pozivaju supružnik ostavioca, kao i nje-gova deca i usvojenici, odnosno, njihovi potomci po pravu reprezentacije, to navedena lica imaju prednost i prilikom ostvarivanja nužnih naslednih prava u odnosu na bilo koje druge srodnike kao potencijalne nužne na-slednike. U pravima Srbije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Crne Gore, ostaviočevoj deci i usvojenicima, odnosno bilo kom njihovom potomku, kao i ostaviočevom supružniku,30 kao licima koja se dakle, prva pozivaju u svojstvu nužnih naslednika, na ime nužnog dela pripada pravo na 1/2 od dela koji bi im pripao prema pravilima dispozitivnog zakonskog nasleđi-vanja.31 Samo u pravima BiH i Republike Srpske, naslednopravni položaj drugostepenih i daljih potomaka je nepovoljniji od naslednopravnog po-ložaja prvostepenih potomaka ostavioca kao njegovih nužnih naslednika, pri čemu je, posmatrano sa aspekta veličine nužnog dela, u pravu BiH i naslednopravni položaj usvojenika iz nepotpunog usvojenja nepovoljniji od ovakvog položaja ostaviočeve dece, njegovih usvojenika iz potpunog usvojenja i njegovog supružnika. Tako, u poslednje spomenutom pravu, deci ostavioca, usvojenicima iz potpunog usvojenja i supružniku pripada pravo na 1/2 od dela koji bi im pripao prema pravilima dispozitivnog za-konskog nasleđivanja, dok svim daljim potomcima, kao i usvojenicima iz nepotpunog usvojenja i njihovim potomcima na ime nužnog dela pripada

–––––––––– 29 Opširnije o pravilima dispozitivnog zakonskog nasleđivanja u zakonodavstvima

na prostoru bivše SFRJ vid. Jelena Vidić Trninić, „Zakon kao pravni osnov pozivanja na nasleđivanje na prostoru bivše SFRJ“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 2/2012, 281-291.

30 U daljem tekstu, isključivo će biti korišćen termin – supružnik, pa i u onim zako-nodavstvima u kojima su nasledna prava priznata i vanbračnom partneru, s obzirom na prethodno navedenu potpunu izjednačenost njihovog naslednopravnog položaja sa ova-kvim položajem supružnika, a radi izbegavanja nepotrebnog ponavljanja.

31 V. čl. 40, st. 2 ZON Srbije, čl. 26, st. 2 ZON Slovenije, čl. 70, st. 3 ZON Hrvat-ske, čl. 31, st. 2 ZON Makedonije, kao i čl. 28, st. 2 ZON Crne Gore.


225

pravo na 1/3 od dela koji bi im pripao prema pravilima dispozitivnog za-konskog nasleđivanja. U pravu Republike Srpske deci i usvojenicima iz nepotpunog usvojenja32 kao nužnim naslednicima pripada pravo na 1/2 od dela koji bi im pripao prema pravilima dispozitivnog zakonskog nasle-đivanja, koliko na ime nužnog dela pripada i supružniku ostavioca, dok svim daljim potomcima ostavioca na ime nužnog dela pripada pravo na 1/3 od dela koji bi im pripao prema pravilima dispozitivnog zakonskog nasleđivanja.33 Razlikovanje veličine nužnog dela između prvostepenih i daljih potomaka ostavioca, kao što je to slučaj u poslednje spomenutim pravima, predstavlja rešenje koje je neuobičajeno u većini savremenih za-konodavstava Evrope, te koje je, po našem mišljenju neprihvatljivo iz istih onih razloga zbog kojih u njima nije prihvatljivo ni rešenje koje sve potomke, osim dece svrstava u krug relativnih nužnih naslednika.34

S obzirom da supružniku kao zakonskom nasledniku prvog nasled-nog reda, u svim posmatranim zakonodavstvima pripada pravo na nasled-ni deo koji je jednak naslednom delu jednog prvostepenog potomka kao zakonskog naslednika ovog naslednog reda,35 to onda istovremeno znači i da ova lica imaju potpuno isti položaj i kada se javljaju u svojstvu nužnih naslednika prvog nužnog naslednog reda. Navedeno pravilo u svima nji-ma je relativizirano činjenicom da bilo koji potomak ostavioca kao jedini preostali zakonski naslednik ovog naslednog reda može naslediti celu zaostavštinu u svojinu. Ovo istovremeno znači da bilo kom potomku kao jedinom preostalom nužnom nasledniku prvog nužnog naslednog reda, na ime nužnog dela može pripasti 1/2 zaostavštine (u zakonodavstvima Srbi-je, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije i Makedonije), odnosno da prvostepe-nom potomku kao jedinom preostalom nužnom nasledniku prvog nužnog naslednog reda može pripasti 1/2 zaostavštine, a bilo kom udaljenijem potomku 1/3 zaostavštine (u zakonodavstvima BiH i Republike Srpske). To nije istovremeno i slučaj sa supružnikom ostavioca, koji u slučaju ne-postojanja nijednog potomka koji može i hoće da nasledi, u svim ovim ––––––––––

32 Kao što je to slučaj i u većini ostalih posmatranih prava, ni u pravu Republike Srpske usvojenici iz potpunog usvojenja nisu posebno naglašeni kao nužni naslednici, s obzirom na to da je potpuno usvojenje potpuno izjednačeno sa krvnim srodstvom.

33 Vid. čl. 28, st. 1-2 u vezi sa čl. 29, st. 2 ZON BiH i čl. 30, st. 1-2 u vezi sa čl. 31, st. 2 ZON Republike Srpske.

34 Opširnije o veličini nužnih delova, te o naslednopravnom položaju nužnih nasled-nika u savremenim pravima Evrope, kao što su prava Rusije, Češke, Mađarske, Bugarske, Nemačke, Austrije, Švajcarske, Grčke, Francuske, Belgije, Italije, Španije, Holandije, Danske, Švedske i Finske vid. J. Vidić (2010), 278-286, 314-320, 352-361, 365-379.

35 Vid. čl. 9, st. 1-2 ZON Srbije, čl. 11 ZON Slovenije, čl. 11 ZON Crne Gore, čl. 9 ZON Hrvatske, čl. 10, st. 1-2 ZON BiH, čl. 9 ZON Republike Srpske, kao i čl. 13 ZON Makedonije.


226

pravima prelazi u drugi zakonski, a time i u drugi nužni nasledni red,36 te kojem stoga u ovom nužnom naslednom redu na ime nužnog dela najviše može pripasti 1/4 zaostavštine, u slučaju kada mu kao nužni naslednik konkuriše samo jedan ostaviočev potomak. Osim toga, navedeno pravilo, u pravima Makedonije, BiH i Republike Srpske, relativizirano je i u slu-čaju kada supružniku kao nužni naslednici konkurišu drugostepeni ili da-lji potomci ostavioca, uzimajući u obzir činjenicu da navedena lica u ovim pravima, za razliku od supružnika ostavioca imaju svojstvo uslov-nih nužnih naslednika, pri čemu je ovo pravilo u pravima BiH i Republi-ke Srpske, relativizirano još i spomenutom veličinom pripadajućeg nu-žnog dela supružnika u odnosu na veličinu pripadajućeg nužnog dela dru-gostepenih i daljih potomaka ostavioca.

Roditelji koji se istovremeno pozivaju sa supružnikom, u svojstvu zakonskih naslednika drugog zakonskog naslednog reda, a time i u svoj-stvu nužnih naslednika drugog nužnog naslednog reda, onda kada nema potomaka kao zakonskih, odnosno nužnih naslednika, u svim posmatra-nim zakonodavstvima na ime nužnog dela pripada 1/3 od zakonskog na-slednog dela, pri čemu veličina nužnog dela supružnika i u ovom nasled-nom redu ostaje nepromenjena.37 Kako supružniku kao zakonskom na-sledniku drugog naslednog reda, pripada pravo na 1/2 zaostavštine, dok se preostala 1/2 zaostavštine deli između roditelja,38 to onda njemu na ime nužnog dela pripada 1/4 zaostavštine, dok deo zaostavštine koji na ime nužnog dela pripada roditeljima, u svim ovim pravima iznosi ukupno 1/6 zaostavštine. Dakle, u svim posmatranim pravima, posmatrano sa aspekta veličine zakonskih, odnosno nužnih naslednih delova, nasledno-pravni položaj supružnika kao nužnog naslednika drugog nužnog nasled-nog reda, povoljniji je od naslednopravnog položaja roditelja ostavioca. Razlika u naslednopravnom položaju supružnika i roditelja ostavioca, kao nužnih naslednika, naročito dolazi do izražaja u Hrvatskoj, Makedoniji, BiH i Republici Srpskoj, imajući u vidu činjenicu da u ovim pravima, ro-ditelji ostavioca za razliku od supružnika imaju svojstvo uslovnih nužnih naslednika. U onim pravima, u kojima je i braći i sestrama, odnosno polu-

–––––––––– 36 Vid. čl. 11 ZON Srbije, čl. 14, st. 1 ZON Slovenije, čl. 13, st. 1 ZON Crne Gore,

čl. 11, st. 1 ZON Hrvatske, čl. 10, st. 3 i čl. 12, st. 1 ZON BiH, čl. 11, st. 1 ZON Republi-ke Srpske, kao i čl. 16, st. 1 ZON Makedonije.

37 Vid. čl. 40, st. 2 ZON Srbije, čl. 26, st. 2 ZON Slovenije, čl. 70, st. 3 ZON Hrvat-ske, čl. 31, st. 2 ZON Makedonije, čl. 28, st. 2 ZON Crne Gore, čl. 29, st. 2 ZON BiH, kao i čl. 31, st. 2 ZON Republike Srpske.

38 Vid. čl. 12, st. 2 ZON Srbije, čl. 14, st. 2 ZON Slovenije, čl. 13, st. 2 ZON Crne Gore, čl. 11, st. 2 ZON Hrvatske, čl. 12, st. 2 ZON BiH, čl. 11, st. 2 ZON Republike Srp-ske i čl. 16, st. 2 ZON Makedonije.


227

braći i polusestrama priznato svojstvo nužnih naslednika (Srbija, Sloveni-ja, Makedonija, Crna Gora, BiH i Republika Srpska), supružnik kao nu-žni naslednik i u konkurenciji sa navedenim srodnicima ima povoljniji naslednopravni položaj, imajući u vidu pravilo prema kojem i spomenu-tim pobočnim srodnicima na ime nužnog dela pripada 1/3 od zakonskog naslednog dela,39 dakle, manje nego supružniku, kao i uzimajući u obzir činjenicu da navedeni srodnici u svim ovim pravima, za razliku od supru-žnika imaju svojstvo uslovnih nužnih naslednika. Deo zaostavštine koji navedenim pobočnim srodnicima pripada na ime nužnog dela, zavisiće od broja ovakvih srodnika, odnosno, od visine njihovog potencijalnog za-konskog naslednog dela, u svakom konkretnom slučaju.

Iako u pravima Srbije, Slovenije, Hrvatske i Crne Gore, u krug po-tencijalnih nužnih naslednika ulaze i dede i babe ostavioca, o postojanju konkurencije navedenih srodnika sa supružnikom u ostvarivanju nužnih naslednih prava, ne može se govoriti, s obzirom na to, da nadživeli supru-žnik isključuje iz nasleđivanja spomenute rodonačelnike trećeg naslednog reda, kao zakonske,40 te shodno tome i kao nužne naslednike. Usled nave-dene činjenice, supružniku ostavioca će čak i u slučaju postojanja deda i baba ostavioca, kao jedinom nužnom nasledniku, na ime nužnog dela pri-pasti pravo na 1/2 zaostavštine. Samo u slučaju nepostojanja nadživelog supružnika, svakom dedi i babi na ime nužnog dela, može pripasti 1/3 od njihovog zakonskog naslednog dela, ukoliko ispunjavaju uslov koji se od-nosi na trajnu nesposobnost za rad i nemanje nužnih sredstava za život, pri čemu u pravima Srbije i Hrvatske, isti ovakav položaj imaju i svi dalji preci ostavioca, kao nužni naslednici četvrtog i eventualno daljih nužnih naslednih redova.41

4. POLOŽAJ NUŽNIH NASLEDNIKA U SLUČAJU ODSTUPANJA OD REDOVNIH PRAVILA ZAKONSKOG NASLEĐIVANJA

Iz istih razloga, zbog kojih je mogućnost postojanja odstupanja od

redovnih pravila zakonskog nasleđivanja bila predviđena još Zakonom o nasleđivanju SFRJ iz 1955. godine, a koji su se ogledali u nastojanju da ––––––––––

39 Vid. čl. 40, st. 2 ZON Srbije, čl. 26, st. 2 ZON Slovenije, čl. 31, st. 2 ZON Make-donije, čl. 28, st. 2 ZON Crne Gore, čl. 29, st. 2 ZON BiH, kao i čl. 31, st. 2 ZON Repu-blike Srpske.

40 Vid. čl. 15 ZON-a Srbije, čl. 17 ZON-a Slovenije, čl. 11, st. 3 ZON Hrvatske i čl. 16 ZON Crne Gore.

41 Vid. čl. 40, st. 2 ZON Srbije, čl. 26, st. 2 ZON Slovenije, čl. 70, st. 3 ZON Hrvat-ske, kao i čl. 28, st. 2 ZON Crne Gore.


228

se zaštite naslednopravni interesi pojedinih naslednika nepovoljnog imo-vinskog stanja, korektivi redovnim pravilima zakonskog nasleđivanja pri-hvaćeni su i u svim novonastalim zakonodavstvima na prostoru bivše SFRJ, osim u zakonodavstvu Hrvatske. Ova specijalna pravila o podeli zaostavštine zasnovana su na kategorijama fleksibilnosti, funkcionalnosti i pravičnosti u nasleđivanju i kao takva predstavljaju specifičnost zakono-davstava zemalja bivše SFRJ, čije postojanje ih izdvaja u odnosu na naj-veći broj ostalih savremenih pravnih poredaka Evrope, u kojima nasled-nopravna ovlašćenja zakonskih naslednika nisu promenljiva, imajući u vi-du apstraktnost normi zakonskog nasleđivanja u njima.42

Kako osnovicu za određivanje nužnog dela predstavlja onaj deo zao-stavštine koji bi konkretnom nužnom nasledniku pripao po zakonskom re-du nasleđivanja, te kako za određivanje zakonskog naslednog dela zakon-skih naslednika, mogu biti merodavne i zakonske odredbe kojima se reguli-še mogućnost izmena njihovog naslednopravnog položaja, to znači da u si-tuaciji kada postoje pretpostavke za odstupanja od redovnih pravila zakon-skog nasleđivanja, u smislu mogućnosti povećanja, smanjenja ili gubitka naslednog dela koji bi nasledniku trebao pripasti po redovnim pravilima za-konskog nasleđivanja, tada može doći i do povećanja, smanjenja, odnosno, gubitka nužnog dela ovih lica, kada se isti pojavljuju u svojstvu nužnih na-slednika. Dakle, u osnov za izračunavanje nužnog dela ulaze i sva poveća-nja i smanjenja zakonskog naslednog dela, u kom smislu se izjašnjava i pretežni deo pravne doktrine.43 Stoga, u najvećem broju posmatranih prava u kojima je predviđena mogućnost odstupanja od redovnih pravila zakon-skog nasleđivanja, konkretno u pravima Srbije, Crne Gore, Slovenije, BiH i Republike Srpske, iako to nije eksplicitno propisano, u osnov za izračuna-vanje nužnog dela ulaze i sva povećanja i smanjenja zakonskog naslednog dela.44 Na ovaj način u njima može doći do značajnih izmena u prethodno

–––––––––– 42 Vid. Jelena Vidić Trninić, „Odstupanja od redovnih pravila zakonskog nasleđivanja

na prostoru bivše SFRJ“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 2/2013, 386. 43 Vid. O. Antić, Z. Balinovac (1996), 218.; Borislav Blagojević, Nasledno pravo u

Jugoslaviji – prava republika i pokrajina, Beograd 1988, 149.; Milan Kreč, Đuro Pavić, Komentar Zakona o nasljeđivanju (sa sudskom praksom), Zagreb 1964, 74. U delu doktri-ne, međutim, izneto je mišljenje koje dovodi u pitanje opravdanost utvrđivanja veličine nužnog dela kada se na ime zakonskog naslednog dela dobija deo zaostavštine na plodou-živanje, argumentovano činjenicom da je određivanje vrednosti nužnog dela u ovakvim situacijama skopčano sa gotovo nepremostivim preprekama. Vid. o tome detaljno N. Kr-stić (2013), 447-449.

44 Izuzetak predstavlja jedino pravo Makedonije, u kojem je predviđeno da se po-stojeća odstupanja od redovnih pravila zakonskog nasleđivanja, odnosno, odredbe zakona o povećanju ili smanjenju naslednih delova, ne mogu primeniti u situaciji kada se radi o utvrđivanju veličine nužnog dela. Vid. čl. 31, st. 2 ZON Makedonije.


229

iznetom naslednopravnom položaju srodnika, supružnika i vanbračnog partnera i kao nužnih naslednika. Posmatrano i sa ovog aspekta, zakono-davstva zemalja koja su nastala na prostoru bivše SFRJ, predstavljaju izu-zetak u odnosu na većinu ostalih prava Evrope, u kojima, kako je to nave-deno, ne postoji mogućnost korektiva redovnim pravilima zakonskog na-sleđivanja, a time ni mogućnost njihovog eventualnog uticaja na nasledno-pravni položaj koji će nužni naslednici imati u njima.

4.1. Položaj nužnih naslednika u slučaju odstupanja od redovnih

pravila zakonskog nasleđivanja u prvom naslednom redu Usled dejstva korektiva redovnim pravilima zakonskog nasleđivanja

u okviru prvog zakonskog naslednog reda, u pravu Srbije može doći do poboljšanja naslednopravnog položaja potomaka kao zakonskih, a time i nužnih naslednika u odnosu na ovakav položaj supružnika. U pravima Cr-ne Gore i Slovenije, na ovaj način može doći do poboljšanja nasledno-pravnog položaja potomaka kao zakonskih, pa i nužnih naslednika u od-nosu na ovakav položaj supružnika, ali i do poboljšanja naslednopravnog položaja supružnika kao zakonskog, a time i nužnog naslednika u odnosu na ovakav naslednopravni položaj potomaka, pri čemu u pravu Slovenije na ovaj način može doći i do poboljšanja naslednopravnog položaja poto-maka kao zakonskih, odnosno, nužnih naslednika u odnosu na druge po-tomke. U pravima BiH i Republike Srpske, primenom navedenih korekti-va može doći do poboljšanja naslednopravnog položaja prvostepenih po-tomaka ostavioca kao zakonskih, a time i nužnih naslednika u odnosu na ovakav položaj supružnika i ostalih prvostepenih potomaka ostavioca, kao i do poboljšanja naslednopravnog položaja supružnika kao zakon-skog, pa i nužnog naslednika u odnosu na ovakav položaj bilo kog po-tomka ostavioca.

Tako, u pravima Srbije i Crne Gore, konkretan deo zaostavštine koji na ime nužnog dela pripada supružniku može biti manji, a deo zaostavšti-ne koji na ime nužnog dela pripada deci, odnosno, njihovim potomcima po pravu reprezentacije, može biti veći od onog dela zaostavštine koji bi navedenim naslednicima pripao da je osnov za izračunavanje nužnog dela predstavljao zakonski deo koji bi oni dobili primenom redovnih pravila zakonskog nasleđivanja. Do ovoga će doći u slučaju kada ostavilac, pri-mera radi, raspolaganjem putem zaveštanja u korist trećeg lica, povredi nužni deo naslednika prvog naslednog reda, a prvostepeni potomci osta-vioca kojima nadživeli supružnik nije drugi roditelj, ishoduju smanjenje njegovog zakonskog naslednog dela i na taj način povećaju, kako sop-stveni zakonski nasledni deo, tako i zakonski nasledni deo bilo kog dru-


230

gog deteta ostavioca. U ovom slučaju doći će i do povećanja nužnog dela svakog ostaviočevog deteta ili njihovih potomaka, po pravu predstavlja-nja, na teret nužnog dela supružnika.45 Upotreba korektiva redovnim pra-vilima zakonskog nasleđivanja, ni u jednom od ova dva prava, ne može dovesti do eventualnog gubitka nužnog dela supružnika, imajući u vidu činjenicu da u njima ne postoji takva mogućnost povećanja naslednog de-la dece, koja bi se kretala do sticanja celokupne zaostavštine u svojinu.

S obzirom na to da u pravu Slovenije bilo koji potomak ostavioca može povećati svoj zakonski nasledni deo, kako na teret naslednog dela supružnika, tako i na teret naslednog dela drugog potomka, više njih ili svih ostalih potomaka, koji mu u konkretnom slučaju konkurišu na nasle-đe ili eventualno, istovremeno i na teret naslednog dela supružnika i na teret naslednog dela potomaka, to znači da će u slučaju povrede nužnog dela nužnih naslednika prvog naslednog reda, deo zaostavštine koji će na ime nužnog dela pripasti onom potomku koji je ishodovao povećanje za-konskog naslednog dela, biti veći od dela koji bi on dobio da je osnov za izračunavanje nužnog dela predstavljao zakonski nasledni deo koji bi on dobio primenom redovnih pravila zakonskog nasleđivanja. Usled navede-nog povećanja, istovremeno će doći do smanjenja dela zaostavštine koji će na ime nužnog dela pripasti ostalim naslednicima prvog nužnog na-slednog reda i to konkretno, onog (onih) naslednika na teret čijeg nasled-nog dela je došlo do ishodovanja navedenog povećanja, a koji deo će u svakom konkretnom slučaju zavisiti od obima u kom je došlo do smanje-nja njegovog (njihovog) naslednog dela. Imajući u vidu da u ovom pravu potomak ostavioca može ishodovati proširenje svojih naslednih prava, na način koji podrazumeva sticanje celokupne zaostavštine u svojinu, to zna-či da će u ovom slučaju doći do gubitka zakonskog, a time i nužnog dela svih ostalih naslednika prvog naslednog reda.46 Na sličan način, do izme-

–––––––––– 45 Da bi došlo do smanjenja zakonskog naslednog dela supružnika, moraju biti ku-

mulativno ispunjeni zakonom predviđeni uslovi. Prvi uslov, odnosi se na postojanje osta-viočevog deteta čiji drugi roditelj nije ostaviočev supružnik. Drugi uslov, odnosi se na imovinske prilike nadživelog supružnika. Naime, zahteva se da je imovina supružnika po vrednosti, veća od naslednog dela koji bi mu pripao podelom zaostavštine prema redov-nim pravilima zakonskog nasleđivanja. Treći uslov, propisan je samo u pravu Srbije, a od-nosi se na sudsku ocenu opravdanosti smanjenja naslednog dela supružnika u svakom konkretnom slučaju. Pod pretpostavkom ispunjenja navedenih uslova, svako ostaviočevo dete u pravu Srbije može naslediti do dva puta više nego ostaviočev supružnik, odnosno, u pravu Crne Gore, dva puta više nego ostaviočev supružnik. Vid. čl. 9, st. 3 ZON Srbije i čl. 23 ZON Crne Gore.

46 Osnovni uslov pod pretpostavkom čijeg ispunjenja može doći do povećanja za-konskog naslednog dela potomaka odnosi se na nemanje nužnih sredstava za život, odno-sno, u situaciji kada se zahteva sticanje celokupne zaostavštine u svojinu na činjenicu da


231

na u naslednopravnom položaju nužnih naslednika prvog naslednog reda, može doći i u pravima BiH i Republike Srpske, sa tom razlikom što u nji-ma, zahtev za povećanje mogu postaviti samo prvostepeni potomci osta-vioca. Ovaj zahtev oni mogu postaviti kako na teret naslednog dela su-pružnika, tako i na teret naslednog dela drugog prvostepenog potomka, više njih ili svih ostalih prvostepenih potomaka koji mu u konkretnom slučaju konkurišu na nasleđe ili istovremeno i na teret naslednog supru-žnika i na teret naslednog dela prvostepenih potomaka. Kao što je to slu-čaj u zakonodavstvu Slovenije, prvostepeni potomak ostavioca i u ovim zakonodavstvima može ishodovati proširenje svojih naslednih prava na način koji podrazumeva sticanje celokupne zaostavštine u svojinu, u kom slučaju će doći do gubitka zakonskog, a time i nužnog dela svih ostalih naslednika prvog naslednog reda.47

Naposletku, u pravima Slovenije, Crne Gore, BiH i Republike Srp-ske, supružnik ostavioca može ishodovati povećanje svog zakonskog na-slednog dela na teret zakonskog naslednog dela samo nekih ili svih poto-maka kao naslednika prvog naslednog reda. Ono se u svim spomenutim pravima ostvaruje sticanjem u svojinu uvećanog naslednog dela, osim u pravu Crne Gore, u kojem se ono može ostvarivati bilo sticanjem u svoji-nu uvećanog naslednog dela, bilo ustanovljavanjem lične službenosti plo-douživanja u korist supružnika. Usled ishodovanja navedenog povećanja, u slučaju povrede nužnog dela, deo zaostavštine koji će na ime nužnog dela pripasti supružniku, biće veći od dela koji bi on dobio da je osnov za izračunavanje nužnog dela predstavljao zakonski nasledni deo koji bi mu pripao primenom redovnih pravila zakonskog nasleđivanja. Stoga će isto-vremeno doći do smanjenja dela zaostavštine koji će na ime nužnog dela pripasti onim potomcima na teret čijeg naslednog dela je došlo do ishodo-vanja navedenog povećanja, koji deo zaostavštine će u svakom konkret-nom slučaju zavisiti od obima u kojem je došlo do smanjenja naslednog dela konkretnog potomka. U svim ovim pravima, može doći i do gubitka nužnog dela svih potomaka ostavioca, u situaciji kada supružnik ishoduje povećanje svog naslednog dela tako da stekne u svojinu celokupnu zao-stavštinu, imajući u vidu činjenicu da u ovom slučaju potomcima neće preostati ništa od zakonskog naslednog dela.48 –––––––––– je zaostavština tako male vrednosti da bi njenom podelom potomak zapao u oskudicu. V. čl. 13, st. 2-4 ZON Slovenije.

47 Uslov/i pod pretpostavkom čijeg ispunjenja može doći do navedenih odstupanja od redovnih pravila zakonskog nasleđivanja u korist prvostepenih potomaka ostavioca, određeni su na isti način kao i u pravu Slovenije. V. čl. 24, st. 1-2 ZON BiH i čl. 23, st. 1-2 ZON Republike Srpske.

48 Osnovni uslov pod pretpostavkom čijeg ispunjenja može doći do povećanja za-konskog naslednog dela supružnika odnosi se na nemanje nužnih sredstava za život, od-


232

4.2. Položaj nužnih naslednika u slučaju odstupanja od redovnih pravila zakonskog nasleđivanja u drugom naslednom redu Primena odgovarajućih zakonskih odredaba kojima je u pravima Srbi-

je, Slovenije, Crne Gore, BiH i Republike Srpske predviđena mogućnost odstupanja od redovnih pravila zakonskog nasleđivanja u drugom zakon-skom naslednom redu, a koje postoje kao rezultat uvažavanja nepovoljnog imovinskog stanja roditelja ili supružnika ostavioca, može u svim spome-nutim pravima dovesti do: poboljšanja naslednopravnog položaja supružni-ka kao zakonskog, pa i nužnog naslednika u odnosu na ovakav nasledno-pravni položaj roditelja ili (i) braće i sestara; poboljšanja naslednopravnog položaja roditelja kao zakonskih, pa i nužnih naslednika u odnosu na ova-kav položaj supružnika; poboljšanja naslednopravnog položaja jednog rodi-telja kao zakonskog, a time i nužnog naslednika u odnosu na ovakav polo-žaj supružnika, drugog roditelja ili braće i sestara ostavioca.

Poboljšanje naslednopravnog položaja bilo supružnika, bilo roditelja ostavioca, u pravima Slovenije, BiH i Republike Srpske ostvaruje se uvek sticanjem u svojinu uvećanog naslednog dela, u pravu Srbije putem lične službenosti plodouživanja u njihovu korist, a u pravu Crne Gore bilo sti-canjem u svojinu uvećanog naslednog dela, bilo ustanovljavanjem lične službenosti plodouživanja u njihovu korist.49 –––––––––– nosno, u situaciji kada on zahteva sticanje celokupne zaostavštine u svojinu, na činjenicu da je zaostavština tako male vrednosti da bi njenom podelom supružnik zapao u oskudicu. V. čl. 13, st. 1 ZON Slovenije, čl. 24, st. 1-2 ZON Crne Gore, čl. 26, st. 1 ZON BiH, kao i čl. 25, st. 1 ZON Republike Srpske.

49 Naime, naslednopravnim propisima svih spomenutih zemalja predviđeno je da supružnik koji nema nužnih sredstava za život može zahtevati: da nasledi i jedan deo od onog dela zaostavštine koji bi po zakonu trebalo da naslede ostali naslednici drugog na-slednog reda (prava Slovenije, BiH i Republike Srpske); doživotno uživanje na celini ili delu zaostavštine koji su nasledili ostali naslednici ovog naslednog reda (pravo Srbije); doživotno uživanje na celini ili delu zaostavštine koji su nasledili ostali naslednici drugog naslednog reda ili kada za to postoje opravdani razlozi jedan deo od onog dela zaostavšti-ne koji bi po zakonu trebalo da naslede ostali naslednici drugog naslednog reda (pravo Cr-ne Gore). U svim ovim pravima i roditelji ostavioca mogu zahtevati povećanje svog na-slednog dela na teret naslednog dela supružnika, pri čemu pod zakonom predviđenim uslovima, ovakav zahtev jedan roditelj može postaviti i na teret naslednog dela drugog ro-ditelja ili eventualno i potomaka roditelja koji ne može ili neće da nasledi. Osnovni uslov pod pretpostavkom čijeg ispunjenja može doći do povećanja naslednog dela roditelja, ta-kođe se ogleda u nemanju nužnih sredstava za život, pri čemu se povećanje njihovog na-slednog dela realizuje u istom onom vidu, na koji se u svakom od ovih zakonodavstava, može realizovati i povećanje naslednog dela supružnika. Vid. čl. 23, st. 1 i čl. 24, st 1-3 ZON Slovenije, čl. 26, st. 1, čl. 27, st. 1 i st. 3-4 ZON BiH, čl. 25, st. 1 i čl. 26, st. 1-3 ZON-a Republike Srpske, čl. 23, st. 1. i čl. 31, st. 1-3 ZON Srbije, kao i čl. 24, st. 1-2 i čl. 26, st. 1-4 ZON Crne Gore.


233

U svakom slučaju, nezavisno od načina povećanja, osnovicu za izra-čunavanje nužnog dela supružnika, odnosno, roditelja, uvek će predsta-vljati njihov uvećani nasledni deo. U tom smislu, ukoliko je zaveštalac povredio pravo na nužni deo nužnih naslednika drugog nužnog naslednog reda raspolaganjima u korist trećih lica, a roditelji ostavioca ishoduju po-većanje svog zakonskog naslednog dela, to će u krajnjim konsekvencama dovesti do toga da će deo zaostavštine koji će ovim naslednicima pripasti na ime nužnog dela biti veći, a da će deo zaostavštine koji će na ime nu-žnog dela pripasti supružniku ili eventualno drugom roditelju, odnosno braći i sestrama i polubraći i polusestrama, biti manji od onog dela zao-stavštine koji bi navedenim licima pripao da je osnov za izračunavanje nužnog dela predstavljao zakonski nasledni deo koji bi im pripao po osnovu redovnih pravila zakonskog nasleđivanja. Na isti način, ishodova-nje povećanja zakonskog naslednog dela od strane supružnika, dovešće do toga da će deo zaostavštine koji će njemu pripasti na ime nužnog dela biti veći, a da će deo zaostavštine koji će na ime nužnog dela pripasti ro-ditelju(ima), odnosno braći i sestrama i polubraći i polusestrama ostavio-ca, biti manji od onog dela zaostavštine koji bi svakom od navedenih lica pripao da je osnov za izračunavanje nužnog dela predstavljao zakonski nasledni deo koji bi im pripao primenom redovnih pravila zakonskog na-sleđivanja.

Osim toga, u svim ovim pravima, povećanje zakonskog naslednog dela ostaviočevih roditelja na način koji podrazumeva sticanje celokupne zaostavštine u svojinu, dovodi do gubitka nužnog dela supružnika osta-vioca ili i drugog ostaviočevog roditelja, te eventualno i braće i sestara ostavioca (u zavisnosti od konkretne situacije), kao što i sticanje celokup-ne zaostavštine u svojinu od strane ostaviočevog supružnika dovodi do gubitka nužnog dela roditelja, odnosno braće i sestara, te polubraće i po-lusestara ostavioca.50 Ovo stoga, što u navedenim situacijama, spomenu-tim nužnim naslednicima, ne preostaje ništa od zakonskog naslednog de-la, tako da ne postoji osnovica za izračunavanje nužnog dela.

Treba istaći da u pravu Srbije, do poboljšanja naslednopravnog po-ložaja roditelja i (ili) braće i sestara kao nužnih naslednika u odnosu na naslednopravni položaj supružnika kao nužnog naslednika, može doći i

–––––––––– 50 Naslednopravnim propisima svih ovih zemalja predviđeno je da supružnik osta-

vioca može zahtevati u svojinu celokupnu zaostavštinu ukoliko je vrednost zaostavštine tako mala da bi njenom podelom zapao u oskudicu. Isto pravo, pod istim uslovima, pri-znato je i roditeljima ostavioca. Vid. čl. 23, st. 1 i čl. 24, st. 1 ZON Slovenije, čl. 26, st. 1 i čl. 27, st. 2 ZON BiH, čl. 25, st. 1 i čl. 26, st. 1 ZON-a Republike Srpske, čl. 23, st. 2. i čl. 31, st. 4 ZON Srbije, kao i čl. 24, st. 2 i čl. 26, st. 2 ZON Crne Gore.


234

usled primene korektiva redovnim pravilima zakonskog nasleđivanja, ko-ji postoje kao rezultat uvažavanja činjenice vrednosti nasleđenih dobara ostavioca. Kako naime, u drugom naslednom redu, zakonski nasledni deo supružnika, pod zakonom predviđenim uslovima može biti i smanjen na zahtev ostalih naslednika iz ovog naslednog reda do četvrtine zaostavšti-ne,51 to će u ovom slučaju, u osnov za izračunavanje nužnog dela ostalih nužnih naslednika drugog naslednog reda, ući njihov ovako uvećan za-konski nasledni deo, dok će osnov za izračunavanje nužnog dela supru-žnika, predstavljati njegov smanjeni svojinski zakonski nasledni deo. Ukoliko je supružnik, međutim, umesto nasleđivanja u svojinu manjeg dela zaostavštine, izabrao doživotno uživanje na polovini zaostavštine,52 osnov za izračunavanje njegovog nužnog dela predstavljaće upravo iza-brani obim doživotnog uživanja, pa će mu na ime nužnog dela pripasti če-tvrtina od obračunske vrednosti zaostavštine na plodouživanje.53

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Položaj nužnih naslednika u pravima koja su nastala na prostoru biv-

še SFRJ u osnovi je koncipiran na sličnim principima, što dolazi do izra-žaja u mnogobrojnim aspektima njegove pravne regulative, s tim što se u pogledu određenog broja zakonskih rešenja kojima je regulisano ovo pita-nje, mogu uočiti i određene razlike među njima. Istovremeno, položaj nu-žnih naslednika u svim zemljama ove grupe prava, po svojim pojedinim suštinskim obeležjima je veoma specifičan u odnosu na većinu ostalih sa-vremenih poredaka Evrope.

U tom smislu, krug nužnih naslednika u svima njima zasnovan je na činjenicama srodstva i braka, a u većini njih, u skladu sa aktuelnim ten-dencijama u ostalim razvijenim pravima Evrope i na činjenici vanbračne zajednice. Domaće zakonodavstvo ne svrstava vanbračnog partnera u

–––––––––– 51 Srodnici drugog naslednog reda mogu zahtevati ovo smanjenje ukoliko ostavio-

čeva nasleđena dobra čine više od polovine njegove posebne imovine i ukoliko zajednica života ostavioca i supružnika nije trajala duže vremena. V. čl. 26, st. 1 ZON Srbije. Imaju-ći u vidu cilj, koji se želeo postići normiranjem ove ustanove, zahtev za smanjenje može da postavi samo srodnik iz one loze iz koje su dobra svojevremeno putem nasleđa ili po-klona ušla u ostaviočevu zaostavštinu, prema pravilu materna maternis, paterna paternis (majčina imovina majčinim srodnicima, očeva imovina očevim srodnicima). Vid. Dejan B. Đurđević, „Smanjenje naslednog dela supružnika u drugom naslednom redu do jedne četvrtine“, Pravni život Beograd 10/2001, 158.

52 Vid. čl. 28, st. 1. ZON Srbije. 53 Vid. O. Antić, Z. Balinovac (1996), 218.


235

krug zakonskih, odnosno, nužnih naslednika, s tim što je u Prednacrtu Građanskog zakonika Srbije, predložena mogućnost registracije vanbrač-ne zajednice.54 Koncept vanbračne zajednice, koji bi podrazumevao oba-vezu njene registracije pred odgovarajućim organom, a koji je kao takav, prihvaćen i u velikom broju ostalih prava Evrope, predstavljao bi bolji i kvalitetniji način njenog regulisanja od postojećeg koncepta faktičke van-bračne zajednice, pod pretpostavkom čijeg prihvatanja bi, po našem mi-šljenju, mogućnost uvođenja uzajamnog zakonskog i nužnog nasleđivanja između vanbračnih partera, trebalo razmotriti i u našem pravu.

Kada je reč o srodnicima kao nužnim naslednicima, iako njegova ši-rina u pojedinim od ovih prava nije ograničena na naslednike bilo kog na-slednog reda, dok je u nekim od njih ograničena na naslednike trećeg ili čak drugog naslednog reda, krug ovih nužnih naslednika u svima njima je generalno posmatrano, određen na nešto širi način u odnosu na postojeće tendencije u ostalim savremenim pravima Evrope. Kada je reč o doma-ćem pravu, mišljenja smo da u prilog opravdanosti obuhvatanja bilo kojih predaka, kao i braće i sestara ovim krugom, govori potreba za usaglašava-njem njihovih nužnih naslednih prava sa postojanjem zakonske obaveze izdržavanja, koja prema domaćim porodičnopravnim propisima postoji između njih, pri čemu u prilog opravdanosti obuhvatanja svih predaka krugom nužnih naslednika, govori i potreba za potpunim poštovanjem na-čela uzajamnosti u nasleđivanju.

Podela nužnih naslednika na apsolutne i relativne, prihvaćena u za-konodavstvima svih posmatranih zemalja, predstavlja jedno od izrazitijih obeležja po kojima se položaj nužnih naslednika u njima, razlikuje u od-nosu na položaj koji nužni naslednici imaju u ostalim savremenim pravi-ma Evrope, u kojima poslednje navedena kategorija nužnih naslednika ne postoji. Dok je samo postojanje kategorije relativnih, odnosno uslovnih nužnih naslednika u najvećem broju posmatranih prava motivisano istim razlozima, dotle su, već kada je reč o licima koja ulaze u ovu kategoriju, među njima uočljive određene razlike. U tom smislu, kako je to navede-no, čini nam se da su najmanje prihvatljiva i opravdana, te zasnovana na posve nejasnim pretpostavkama, zakonska rešenja onih zemalja u kojima i određeni potomci imaju svojstvo ovakvih nužnih naslednika. Domaće pravo, po našem mišljenju, sasvim opravdano, u ovu kategoriju nužnih naslednika svrstava samo braću i sestre, dede i babe i ostale pretke, ne i ostale bliže srodnike ostavioca. Zakonskim rešenjem prema kojima ova

–––––––––– 54 Vid. čl. 4 Prednacrta Građanskog zakonika Srbije, Treća knjiga, Porodični odno-

si. Vid. na internet adresi: http://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/articles/zakonodavna-aktivnost /gradjanski-zakonik/, 01. decembar 2014.


236

lica mogu ostvariti pravo na nužni deo, samo pod pretpostavkom ispunje-nja uslova koji se odnose na trajnu nesposobnost za rad i nemanje nužnih sredstava za život, doprinosi se i ublažavanju eventualnih kritika na račun njihovog obuhvatanja krugom potencijalnih nužnih naslednika, jer je iz-vesno, da će usled ovakvog načina normiranja, navedeni srodnici samo u izuzetnim situacijama, zaista i ostvariti pravo na nužni deo.

U pravima svih zemalja nastalih na prostoru bivše SFRJ, prihva-ćen je pojedinačni način određivanja veličine nužnog dela, koji kao ta-kav predstavlja pravilo i u pretežnom broju ostalih savremenih prava Evrope, usled čega je i uticaj pravila dispozitivnog zakonskog nasleđi-vanja na položaj nužnih naslednika u svima njima nesporno velik. Po-smatrano sa aspekta normiranja veličine nužnih delova, po našem mi-šljenju, sasvim opravdano, položaj potomaka u većini ovih prava, po pravilu je izjednačen sa položajem koji supružnik ima u njima, imajući u vidu značaj i intenzitet srodničkih odnosa između ostavioca i njego-vih potomaka, odnosno, između ostavioca i nadživelog supružnika, kao ostaviocu najbližih lica, dok je položaj supružnika u svima njima po-voljniji od položaja ostalih srodnika kao nužnih naslednika, na koji na-čin je u svima njima, istaknut društveni značaj kategorije braka, u od-nosu na kategoriju srodstva u pravoj ushodnoj i pobočnoj liniji. Prili-kom određivanja veličine nužnog dela, kao kriterijum se koristi pripad-nost srodnika određenom nužnom naslednom redu, te je u tom smislu ona određena na isti način za srodnike koji pripadaju istom nužnom na-slednom redu, sa izuzetkom manjeg broja posmatranih prava u kojima se, kako smo to videli, u ovom pogledu ponekad pravi neopravdana diskriminacija između potomaka kao naslednika prvog nužnog nasled-nog reda, što predstavlja rešenje koje je neuobičajeno i u većini ostalih razvijenih prava Evrope.

Naposletku, najizraženiju specifičnost zakonodavstava na prostoru bivše SFRJ, predstavljaju odstupanja od redovnih pravila zakonskog na-sleđivanja, usled čije primene u većini ovih zakonodavstava, nasledno-pravni položaj srodnika i supružnika, odnosno, vanbračnog partnera kao zakonskih, a time i kao nužnih naslednika može dobiti jednu sasvim dru-gačiju dimenziju. Iako, kako smo to videli, konkretan krug nužnih nasled-nika, do čijih izmena u naslednopravnom položaju može doći primenom ovih pravila, nije identičan, kao što nije identičan ni obim, niti način na koji u svakom od posmatranih prava može doći do realizacije ovih izme-na (u smislu vrste naslednopravnih ovlašćenja), korektivi redovnim pravi-lima zakonskog nasleđivanja su u svima njima motivisani istim razlozi-ma, koji se ogledaju u opravdanoj težnji uvažavanja posebnih imovinskih


237

prilika i potreba pojedinih naslednika. Po postojanju ovih pravila, posma-trana grupa zakonodavstava Evrope najizrazitije se razlikuje u odnosu na najveći broj ostalih savremenih pravnih poredaka Evrope, u kojima na-slednopravna ovlašćenja zakonskih naslednika nisu promenljiva, odno-sno, u kojima ne postoji mogućnost korektiva redovnim pravilima zakon-skog nasleđivanja, a time ni mogućnost njihovog eventualnog uticaja na naslednopravni položaj koji će nužni naslednici imati u njima.


238

Jelena Vidić Trninić, Ph.D., Assistant Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Similarities and Differences in the Status of Forced Heirs on the Territory of the Former Republic of Yugoslavia

Abstract: This paper provides a comparative review on the existing legislation which regulates the status of forced heirs in legal systems on the territory of former Yugoslavia (Serbia, Montenegro, Slovenia, Croa-tia, Macedonia, Bosnia and Herzegovina and Republic of Srpska). The paper gives an overview of the persons that are eligible for forced heirsh-ip, conditions for being recognized as forced heir, size of the forced share, as well as influence of the size of the legal shares on the position -of forced heirs. Special attention is given to the analysis of the influence of possible changes in the size of legal shares of inheritance on the size of shares belonging to forced heirs. In this context it is concluded that legal status of forced heirs in most countries which belong to this group, is up to a certain extent specific compared to the one in most other contempo-rary European legal systems, primarily because of its volatile character. Simultaneously, it is observed that, regardless of a common legal backgr-ound and inherited similarities dating from the former joint state, there are significant differences between the analyzed legal systems concerning the legal status of forced heirs. Through this comparative review, the author strives to point out the advantages and disadvantages of the legal provisions existing in legislation of these countries. In this aspect, the author expresses the opinion whether there is a need for modification in national legislation regarding the analyzed aspects of the regulated status of forced heirs.

Key words: forced heirs, legal share of inheritance, forced share.


239


Dr Vladimir Marjanski, docent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

VREME VAŽENJA (VALIDNOST) PROSPEKTA

I OBAVEZA DOPUNE (AKTUELIZACIJE I ISPRAVLJANJA) PROSPEKTA1

Sažetak: U radu se obrađuju dva važna pitanja prava tržišta kapita-la. To su vreme važenja (validnost) prospekta i obaveza dopune (aktueli-zacije i ispravljanja) prospekta. Zakonom o tržištu kapitala utvrđena je validnost tj. vremensko važenje prospekta. Prospekt za upućivanje javne ponude ili uključenje u trgovanje na regulisano tržište, odnosno MTP va-lidan je u periodu od 12 meseci nakon objavljivanja, pod uslovom da je prospekt dopunjen, po potrebi, dodatkom prospekta s novim informacija-ma o izdavaocu i hartijama od vrednosti koje će biti u javnoj ponudi ili uključene na regulisano tržište, odnosno MTP. U radu se posebno navode razlike između vremena važenja prospekta i perioda trajanja javne ponu-de hartija od vrednosti. Vreme važenja (validnost) prospekta je pitanje koje se dovodi u vezu sa obavezom aktuelizacije i ispravljanja prospekta, ali i obavezom ad hoc informisanja javnosti na tržištu kapitala. Obaveza dopune (aktuelizacije i, ili ispravljanja) tj. sastavljanja dodatka prospek-ta traje od trenutka odobrenja prospekta pa sve do okončanja javne po-nude odnosno do trenutka uključenja hartija od vrednosti na regulisano tržipte ili MTP. Obaveze aktuelizacije i ispravljanja prospekta podrazu-mevaju unošenje potpuno novih bitnih činjenica u dodatak prospekta ili ispravljanje bitnih nepravilnosti i nepotpunosti podataka sadržanih u prospektu koje se odnose na izdavaoca i hartije o vrednosti koje se izdaju ili uvrštavaju na regulisano tržište, ukoliko te činjenice mogu biti od uti-caja na donošenje investicone odluke.

Ključne reči: emitent, hartije od vrednosti, prospekt, vreme važenja prospekta, obaveza dopune prospekta ––––––––––

1 Rad je posvećen projektu „Teorijski i praktični problemi stvaranja i primene prava (EU i Srbija) koji finansira Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

Dr Vladimir Marjanski, Vreme važenja (validnost) prospekta... (str. 239–248)

240

1. VREME VAŽENJA (VALIDNOST) PROSPEKTA

1.1. Opšte napomene Članom 22 Zakona o tržištu kapitala2 utvrđena je validnost tj. vremen-

sko važenje prospekta. Prospekt za upućivanje javne ponude ili uključenje u trgovanje na regulisano tržište, odnosno MTP validan je u periodu od 12 meseci nakon objavljivanja, pod uslovom da je prospekt dopunjen, po po-trebi, dodatkom prospekta s novim informacijama o izdavaocu i hartijama od vrednosti koje će biti u javnoj ponudi ili uključene na regulisano tržište, odnosno MTP u skladu sa odredbama člana 33 ZTK. Članom 33 ZTK, utvđena je obaveza aktuelizacije i, ili ispravljanja prospekta putem sasta-vljanja dodatka prospekta u periodu njegovog važenja. Ovo pravilo preuze-to je iz Direktive EU o prospektu.3 Prema članu 9 st. 1 Direktive prospekt važi u periodu od 12 meseci od njegovog objavljivanja za javne ponude ili uključenje hartija od vrednosti za trgovinu na regulisanom tržištu, pod uslovom da je prospekt dopunjen bilo kakvom dopunom (ispravljanje i, ili aktuelizacija) u skladu sa članom 16 pomenute Direktive.

Vreme važenja (validnost) prospekta je pitanje koje se dovodi u ve-zu sa obavezom aktuelizacije i ispravljanja prospekta, ali i obavezom ad hoc informisanja.4 Dok traje javna ponuda postoji obaveza dopune (aktu-elizacije i, ili ispravljanja) prospekta, a po uvrštenju hartija od vrednosti na regulisano tržište ona ustupa mesto obavezi ad hoc (povremenog) in-formisanja. Dakle, jednom odobren i objavljen prospekt uz adekvatne do-pune važi ne samo za jednu konkretnu javnu ponudu odnosno konkretno uključenje hartija od vrednosti za trgovinu na regulisanom tržištu, već i za svaku narednu javnu ponudu odnosno uključenje hartija od vrednosti istog izdavaoca ukoliko javna ponuda odnosno zahtev za uključenje budu podneti u toku važenja prospekta, tj. pre isteka pomenutog roka od 12 meseci. Drugim rečima, nova emisija može biti sprovedena na osnovu ra-nije objavljenog još uvek važećeg prospekta.5

Ako javna ponuda otpočne pre isteka roka važenja prospekta, ali se završi po isteku roka njegovog važenja, nema obaveze njegovog ponov-––––––––––

2 „Službeni Glasnik RS“ br. 31/2011 (dalje u tekstu: ZTK). 3 Direktiva EU o prospektu (OJ 2003/71/EC). 4 U vezi sa obavezom povremenog (ad hoc) informisanja javnosti na tržištu kapitala

videti opširnije kod Vladimir Marjanski, „Obaveze javnih društava u pogledu ad hoc in-formisanja javnosti na tržištu kapitala“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 2/2012, 297-309.

5 Vladimir Marjanski, Javna ponuda hartija od vrednosti, doktorska disertacija, No-vi Sad 2009, 159.


241

nog sastavljanja, odobrenja i objavljivanja. Pri tome obaveza njegove do-pune (aktuelizacije i, ili ispravljanja) ipak postoji sve do okončanja kon-kretne javne ponude. Ovde nije bitno kada se ta javna ponuda zapravo okončava. Po isteku važenja ne sme na osnovu istog prospekta biti spro-vedena nova javna ponuda, niti biti izvršeno uključenje „novih“ hartija od vrednosti na regulisano tržište.6

Prema članu 22, st. 2 ZTK u slučaju upućivanja programa ponude dužničkih hartija od vrednosti predviđenih odredbom člana 18 stav 1, tač-ka 1 ZTK ranije podneseni osnovni prospekt7 važi najduže 12 meseci.

Konačno, kod tzv. trajnih emisija koje se sprovode od strane kredit-nih institucija koje izdaju dužničke hartije od vrednosti osnovni prospekt važi sve dok se hartije od vrednosti na koje se on odnosi izdaju kontinui-rano ili periodično8 tj. dok u okvirima određene emisije ne preostane više hartija od vrednosti za nuđenje.9

Uz sam prospekt validan prospekt čine i dokument o registraciji10, dokument o hartijama od vrednosti po potrebi inoviran u skladu sa čla-nom 25 ZTK, kao i skraćeni prospekt.

1.2. Razlike između vremena važenja (validnosti) prospekta

i trajanja javne ponude Da ne bi bilo nedoumica, navodimo i da se institut vremenskog va-

ženja prospekta razlikuje od trajanja javne ponude. Pitanje trajanja javne ponude hartija od vrednosti ima izuzetan značaj iz više razloga.

Prvo, od početka važenja (trajanja) javne ponude nastupa mogućnost predaje ponuda za upis ili kupovinu hartija od vrednosti. Početak trajanja javne ponude se dakle poklapa sa trenutkom nastanka konkretne moguć-nosti sticanja hartija od vrednosti (predaja ponuda za sticanje hartija od vrednosti) od strane ulagača.11

Drugo, za vreme važenja javne ponude postoje značajne obaveze na strani emitenta ili ponudioca u vezi sa prospektom. Tu spadaju obaveza aktuelizacije i ispravljanja – dopune prospekta. Adresatu obaveze nije svejedno do kog momenta može imati navedene obaveze. Uprkos značaju ovog pitanja, vreme važenja javne ponude kod nas, ali ni u uporednom ––––––––––

6 Videti Direktivu EU o prospektu. čl. 9 st. 5. 7 Osnovni prospekt je definisan članom 18 ZTK. 8 Videti ZTK, čl. 22, st. 3. 9 Thomas Zivny., Kurzkommentar - Kapitalmarktgesetz, Wien 2007, 102. 10 Dokument o registraciji je sastavni deo tzv. podeljenog prospekta koji sadrži po-

datke o izdavaocu, videti ZTK, čl. 17, st. 1-2. 11 T. Zivny., 24.


242

pravu nije precizno definisano. U tom domenu se daje prednost shvatanju da postupak nuđenja hartija od vrednosti treba da bude što fleksibilniji – deregulisan i prepušten na volju onoga ko ponudu upućuje. Ipak, razlozi pravne sigurnosti govore u prilog potrebi da se u pozitivnom pravu odredi barem trenutak do koga najkasnije javna ponuda prestaje da važi. Stoga u uporednom pravu postoje predlozi da se unese odredba o tome da javna ponuda važi najkasnije do trenutka uvrštenja hartija od vrednosti na ure-đeno (regulisano, organizovano) tržište ili trenutka otvaranja trgovine od-nosnim hartijama od vrednosti.12

Početak važenja javne ponude, poklapa se sa početkom roka za upis ili kupovinu hartija od vrednosti jer od tog momenta nastaje mogućnost predaje ponuda za sticanje hartija od vrednosti (upis ili kupovinu). S druge strane, javna ponuda, po pravilu, prestaje da važi uvrštenjem hartija od vrednosti na uređeno (regulisano) berzansko ili vanberzansko (slobodno) tržište, a najkasnije istekom roka predviđenog za upis ili kupovinu hartija od vrednosti.13 Budući da u uporednom pravu postoji mogućnost izdavanja hartija od vrednosti neposredno na uređenom tržištu, logično je da javna ponuda može da prestane da važi, još pre isteka roka koji je predviđen za upis i uplatu hartija od vrednosti, ako je u pogledu njih otvorena trgovina na istom tržištu. Stoga bi pitanje krajnjeg trenutka do koga važi javna po-nuda iz razloga pravne sigurnosti emitenta i njegove eventualne odgovor-nosti za dopunu prospekta, bilo korisno definisati.14

Dakle, javna ponuda traje sve dok postoji tzv. konkretna mogućnost sticanja hartija od vrednosti tj. predaje obavezujućih ponuda za njihovo sticanje (upis i uplatu ili kupovinu od pokrovitelja emisije). Iako se u jav-nom pozivu, po pravilu, određuje vreme važenja javne ponude15 (npr. od-ređivanjem datuma „od – do“ ili broja dana i dr.) ono se ne mora poklapa-ti sa stvarnim trajanjem javne ponude u konkretnom slučaju. Do prestan-ka njenog važenja može doći i u nekom trenutku pre isteka vremena koje je određeno u javnom pozivu (npr. trenutak konačne raspodele hartija od vrednosti, trenutak uvrštenja hartija od vrednosti na uređeno tržište ili tre-nutak otvaranja trgovine hartijama od vrednosti na regulisanom tržištu). U slučaju tzv. stalne (kontinuirane) emisije, javna ponuda prestaje da važi tek iscrpljenjem ponude tj. „prodajom“ svih hartija od vrednosti ili kada tu javnu ponudu emitent obustavi.

–––––––––– 12 Obaveštenje o trgovini hartijama od vrednosti na regulisanom tržištu ne predsta-

vlja javnu ponudu hartija od vrednosti. 13 T. Zivny., 24. 14 O mogućim problemima zbog izostanka takve norme videti kod Jochen Seitz,,

„Das neue Wertpapierprospektrecht“, Die Aktiengesellschaft 18/2005, 683. 15 Izuzetak su kontinuirane emisije.


243

Pored navedenog, posebno je značajno razgraničenje između javne ponude koja još uvek važi i nove javne ponude.16 Dodela novog ISIN broja17, po pravilu, pokazuje da je reč o novoj emisiji. Ipak, kod objavlji-vanja povećanja obima emisije (npr. vršenja dodatne raspodele)18 ili u okviru trajne emisije ne postoji samostalna nova javna ponuda.

Da rezimiramo, javna ponuda traje od početka do prestanka postoja-nja konkretne mogućnosti upisa ili kupovine hartija od vrednosti po osno-vu učinjene javne ponude.

2. OBAVEZA DOPUNE (AKTUELIZACIJE I ISPRAVLJANJA) PROSPEKTA

Obaveza dopune prospekta podeljena na dve obaveze, obavezu ispra-

vljanja i obavezu aktuelizacije prospekta, kod kojih postoje iste pravne po-sledice u slučaju njihovog vršenja ili neizvršenja. Naime, nakon odobrenja prospekta mogu se pojaviti nove bitne činjenice ili pak biti utvrđene (pri-mećene) bitne netačnosti ili nepotpunosti u pogledu podataka sadržanih u prospektu, koje mogu imati uticaja na procenu vrednosti hartija od vredno-sti tj. na donošenje investicione odluke. Ukoliko u periodu od kada je pro-spekt odobren pa do okončanja javne ponude hartija od vrednosti, odnosno do trenutka uključenja na tržište hartija od vrednosti, nastane značajna nova činjenica, utvrdi se postojanje bitne greške ili nepreciznosti u vezi sa infor-macijama iz prospekta koje mogu uticati na procenu hartija od vrednosti, izdavalac ili ponuđač je dužan da odmah sačini dodatak prospektu i dostavi Komisiji zahtev za njegovo odobrenje.19

Ovde je reč ili o potpuno novim bitnim činjenicama ili o bitnim ne-pravilnostima i nepotpunostima podataka sadržanih u prospektu, koje se odnose na finansijsku poziciju, stanje ukupne imovine i obaveza, dobit i gubitke u poslovanju, pravni položaj, potencijalne poslovne rezultate i druge bitne činjenice i okolnosti u vezi sa izdavaocem i hartijama o vred-––––––––––

16 T. Zivny., 24. 17 ISIN broj je međunarodni identifikacioni broj finansijskog instrumenta (engl. In-

ternational securities identification number). 18 Videti opširnije o tome kod Vladimir Marjanski, „Raspodela hartija od vrednosti

nuđenih javnom ponudom“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 1/2009, 369-386.

19 ZTK, čl. 33, st. 1. Isto rešenje sadrži i Direktiva EU o prospektu, čl. 16, st. 1.: „Ukoliko se pomenute činjenice pojave ili budu utvrđene u periodu od odobrenja prospek-ta do okončanja javne ponude ili do uključenja hartija od vrednosti na regulisano tržište, adresat ima obavezu da te činjenice objavi u dopuni prospekta.


244

nosti koje se izdaju. U pogledu činjenica ili nepravilnosti odnosno nepot-punostima koje nisu bitne, ova obaveza ne postoji.

Obaveza dopune (aktuelizacije i, ili ispravljanja) tj. sastavljanja traje od trenutka odobrenja prospekta pa sve do okončanja javne ponude odno-sno do trenutka uključenja na tržište hartija od vrednosti.20 Od tog trenut-ka, dopuna prospekta potpada pod obavezu ad hoc informisanja. O odnosu između obaveze dopune i ad hoc informisanja ćemo govoriti kasnije.

Obaveza ispravljanja, koja podrazumeva ispravljanje netačnih i, ili popunjavanje nepotpunih podataka sadržanih u prospektu, je nešto šira od obaveze aktuelizacije. Dok je kod obaveze aktuelizacije dovoljno u dopu-ni (dodatku prospekta) samo naznačiti nove činjenice, kod ispravljanja je „stare“ neispravne neophodno naznačiti i korigovati. Jedno od spornih pi-tanja je da li se izmena cenovnog raspona do koga može doći u toku po-stupka stvaranja knjige (eng. bookbuilding-a)21 ili promena emisionog vo-lumena (količine hartija od vrednosti koje se nude) predstavljaju bitne no-ve činjenice koje izazivaju obavezu dopune prospekta. To, čini nam se, zavisi prvenstveno o toga da li te izmene utiču na sadržinu prospekta. U odredbama o sadržini prospekta predviđeno je da informacije o emisionoj ceni i obimu emisije mogu biti izostavljene. Ipak, ako na primer, zbog promene obima emisije trebaju biti obezbeđena prava „starih“ akcionara u pogledu prava prioritetnog upisa, onda o tome ulagači moraju biti oba-vešteni u dopuni (dodatku) prospekta.

Dodatak prospektu odobrava se na isti način kao i prospekt, u roku od sedam radnih dana od dana prijema zahteva za odobrenje dodatka i objavljuje se prvog narednog radnog dana od dana odobrenja, na isti na-čin na koji je objavljen prospekt.22 Interesantno je da ZTK ne sadrži od-redbu o odgovornosti Komisije za hartije od vrednosti ukoliko u tom peri-odu ona ne donese odluku o odobrenju ili odbijanju zahteva za odobrenje dodatka prospekta. U uporednom pravu se sreće rešenje po kojem ukoliko u tom periodu (period od sedam radnih dana) nadležna vlast ne donese odluku o odobrenju ili odbijanju odobrenja dopuna, ona po službenoj du-žnosti odgovara za naknadu eventualne štete koja je time prouzrokovana adresatu obaveze i, ili podnosiocu zahteva.23 ––––––––––

20 Sussane Kalss, Martin Oppitz, Johannes Zollner, Kapitalmarktrecht: System. Wi-en 2005, Band I, 270.

21 Postupak stvaranja knjige (engl. Bookbuilding) je postupak utvrđivanja emisione vrednosti akcija. Detaljno je opisan kod Vladimir Marjanski, „Utvrđivanje emisione cene akcija“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 1-2/2008, 837-855.

22 ZTK, čl. 33, st. 3. Videti i Direktivu EU o propektu čl. 16, st. 1 reč. 2. 23 Za austrijsko pravo videti S. Kalss, M. Oppitz, J. Zollner, 270.


245

Inače, dopuna (dodatak prospektu) treba da bude neodložno obja-vljena na istovetan način putem iste vrste medija kojim je objavljen „ori-ginalni“ prospekt. Dopuna ne predstavlja novi prospekt, jer u skladu sa funkcionalnim shvatanjem pojma javnosti24 u pravu tržišta kapitala, ne postoji pravni osnov za objavljivanje novog prospekta.

Jedno od novih prava predviđenih ZTK i Direktivom EU o prospek-tu je pravo ulagača koji se saglasio da upiše hartije od vrednosti ili da za-ključi ugovor o kupovini hartija od vrednosti da odustane, opozove ponu-du ili raskine već zaključen ugovor, u roku određenom u dodatku, a koji ne može biti kraći od 2 radna dana od dana odobrenja dopune prospek-ta.25 Pre toga, on u nekim pravima ima pravo raskida ugovora zbog neiz-vršenja obaveze dopune prospekta. Stoga pravo odustanka koje postoji na strani ulagača i pre trenutka objavljivanja dopune (ispravljanja ili aktuali-zacije) prospekta traje do isteka određenog roka od dana objavljivanja do-pune (taj rok prema Direktivi ne sme biti kraći od dva radna dana).

Pravo odustanka imaju po prirodi stvari samo oni ulagači koji su upisali ili zaključili ugovor o kupovini hartija od vrednosti pre trenutka objavljivanja dopuna. U nekim državama članicama EU (npr. Nemačkoj) ono se, međutim, ne daje ulagaču ukoliko je ugovor o sticanju hartija od vrednosti već bio ispunjen. Osim toga, ovo pravo, koje je izričito predvi-đeno Direktivom i zakonima država članica koji se odnose na njenu im-plementaciju, ima smisla samo u slučajevima kada ponuda ili prihvat po-nude ulagača imaju obavezujući karakter tj. tamo gde ne postoji moguć-nost opoziva ponude ili prihvata po opštim pravilima građanskog prava i uslovima propisanim u javnoj ponudi. Tako npr. mogućnost opoziva po-nude postoji, po pravilu, u postupku stvaranja knjige (engl. bookbuilding) sve do isteka roka upisa ili eventualno i pre, u slučaju ranijeg izvršenja preraspodele hartija od vrednosti.

Jedno od značajnih pitanja je i pitanje kako pravo odustanka (koje postoji na osnovu opštih pravila građanskog prava ili ono koje je ustano-vljeno izričitom odredbom Direktive) i njegovo eventualno vršenje ili ne-vršenje imaju uticaja na odgovornost u vezi sa prospektom.26 Dopuna prospekta (ispravljanje ili aktuelizacija) sama po sebi ne uklanja odgovor-nost po osnovu prospekta u odnosu na ulagača koji je još pre objavljiva-

–––––––––– 24 O funkcionalnom shvatanju pojma javnosti ponude videti opširnije kod Vladimir

Marjanski, Javna ponuda hartija od vrednosti, doktorska disertacija, 16-17. i Michael Gruber, „Das öffentliche Angebot in Kapitalmarktgesetz“, Zeitschrift für Finanzmar-ktrecht 1/2007, 22 - 35.

25 Vid. ZTK, čl. 33, st. 5 i Direktivu EU o prospektu, čl. 16, st. 2. 26 Wolfgang Groß., Kapitalmarktrecht, 3. Auflage, München 2006, 331.


246

nja dopuna verujući u netačne ili nepotpune podatke sadržane u prospektu već stekao hartije od vrednosti.27 Ovde ostaje jasno da korigovane ili do-punjene informacije do trenutka odluke o kupovini hartija od vrednosti i zaključenja ugovora o upisu ili kupoprodaji još nisu postojale i stoga već nastala odgovornost u vezi sa prospektom ne može biti izmenjena. Ipak, i nakon izvršenja dopune ulagač u roku od najmanje dva radna dana ima pravo odustanka (opoziva svoje ponude ili raskida ugovora). To je pravo odustanka utvrđeno izričitim odredbom ZTK.

Postavlja se stoga pitanje kakav uticaj ima pravo odustanka ulagača zasnovano na njegovoj dopuni na odgovornost u vezi sa prospektom.28 Ako ulagač ne izvrši svoje pravo odustanka, koje je zasnovano na dopuni prospekta, zahtev ulagača za naknadu štete po osnovu odgovornosti u ve-zi sa prospektom (npr. zbog pada vrednosti stečenih efekata) ne bi bio osnovan, jer je ulagač bio obavešten o netačnim i, ili nepotpunim podaci-ma i, ili novim okolnostima u dopuni prospekta i istovremeno imao i pra-vo da odustane od svog ulaganja, ali ga nije iskoristio. Isto tako, ukoliko su ponuda ili prihvat ulagača bili po svojoj prirodi opozivi (npr. u postup-ku stvaranja knjige pre izvršenja raspodele), a obaveza dopune (ispravlja-nja ili aktuelizacije) je izvršena sve do isteka roka predviđenog za upis hartija od vrednosti odnosno preraspodele hartija od vrednosti, zahtev ulagača za naknadu štete po osnovu odgovornosti u vezi sa prospektom bi takođe bio neosnovan, jer je po saznanju za dopune sve do isteka roka predviđenog za upis ili izvršene preraspodele hartija od vrednosti imao priliku da odustane od svoje inače opozive ponude odnosno prihvata (tj. svog ulaganja), a to nije učinio.29 Osim toga, od objavljivanja dopune je prospekt bio ispravan i potpun. Takođe, svest o postojanju nepotpunih ili netačnih informacija isključuje odgovornost za sadržinu prospekta.30

Naravno, ako dopunom nisu otklonjene određene nepravilnosti ili nepotpunosti, a ulagač ostane privržen ugovoru (ne odustane od njega), njemu i dalje stoji na raspolaganju zahtev za naknadu štete po osnovu od-govornosti u vezi sa prospektom, ali ne zbog informacija obuhvaćenih dopunom, već zbog netačnih ili nepotpunih podataka koji dopunom nisu ispravljeni ili popunjeni, a usled kojih je ulagač pretrpeo štetu. Ukoliko, međutim, adresat uopšte ne izvrši obavezu objavljivanja dopune prospek-ta, njega tereti odgovornost za eventualnu naknadu štete uz postojanje

–––––––––– 27 Ibidem. 28 Ibidem. 29 Ibidem. 30 O isključenju odgovornosti za sadržaj prospekta videti opširnije kod Vladimir

Marjanski, Javna ponuda hartija od vrednosti, 218-219.


247

prava ulagača da raskine zaključen ugovor (u nemačkom pravu samo ako ugovor još nije ispunjen).

Na kraju, treba ukazati da se obaveza dopune (pre svega aktuelizaci-je) i obaveza ad-hoc informisanja mogu izvršavati paralelno, u periodu od upućivanja javne ponude pa sve do njenog okončanja odnosno uključenja hartija od vrednosti na regulisano tržište.31 Nakon tog trenutka obaveza dopune u potpunosti ustupa mesto obavezi ad-hoc informisanja. Jedno od pitanja koje se pri tome nameće je, kakav je odnos između obaveze dopu-ne i obaveze ad-hoc informisanja u slučaju njihovog paralelnog postoja-nja.32 Ako je obaveza ad-hoc informisanja izvršena i po osnovu nje je ob-javljena neka nova informacija, onda je dovoljno samo u dopuni prospek-ta napomenuti kako ta informacija glasi i gde je ona objavljena.33 Razlika između ove dve obaveze jeste u obimu ali i proceduri objavljivanja novih činjenica. Naime, obaveza aktuelizacije se odnosi samo na nove činjenice koje trebaju biti sadržane u prospektu, a ad-hoc informisanje i na nove či-njenice koje svoje mesto mogu naći i u drugim dokumentima (npr. finan-sijskim izveštajima i sl.). Pored toga, dok objavljivanju dopune prethodi obavezan postupak odobrenja od strane nadležne vlasti, dotle obaveza ad-hoc informisanja ne podleže takvom postupku.

–––––––––– 31 T. Zivny, 99. 32S., Kalss, S., M. Oppitz, J. Zollner, 272. 33 Ibidem.


248

Vladimir Marjanski, Ph.D., Assistant Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Prospectus Validity and Obligation to Asupplement (to Correct and Update) the Prospectus

Abstract: The paper deals with the two important issues of the law of capital market. Namely, the period of time in which the prospectus is valid (validity) and obligation to asupplement (to correct and update) the prospectus. The Law on the Capital Market of Serbia regulates validity of the prospectus, i. e. the time period in which the prospectus is valid. The prospectus shall be valid for 12 months after its publication for the pur-poses of the offers of securities to the public or the admission to a regula-ted market, under the condition that the information in the prospectus, where appropriate, updated by a supplement to the prospectus, contai-ning the latest information on the issuer and securities which shall be of-fered to the public or admitted to trading on a regulated market or MTF. The paper is particularly focused on the difference between the time of the validity of the prospectus and the period of the validity of public offe-ring of securities. The time for which the prospectus is valid (validity) is an issue which is connected to the obligation to update and supplement the prospectus as well as to the ad hoc obligation to inform the public in the capital market. An obligation to supplement (to update and/or to cor-rect). i. e. to create a supplement to the prospectus exists from the mo-ment the prospectus is approved until the end of the public offering or un-til the securities are admitted to trading on a regulated market or MTF. An obligation to update and correct the prospectus indicates and obliga-tion to include completely new relevant information in the supplement of the prospectus or to correct the relevant irregularities or incompleteness of information contained in the prospectus with regard the issuer and se-curities which are to be offered to the public or admitted to trading on a regulated market or MTF, as long as those facts might be of relevance for the investment decision.

Key words: issuer, securities, prospectus, the time period in which the prospectus is valid, an obligation to supplement the prospectus.


249

Pregledni članak 658.23(497.11) doi:10.5937/zrpfns48-7646

Dr Aleksandar Martinović, docent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

PROBLEM „BLOKADE“ I „DEBLOKADE“ GRAĐEVINSKOG ZEMLJIŠTA

U REPUBLICI SRBIJI1

Sažetak: Oblast planiranja i izgradnje predstavlja izuzetno važnu

oblast društvenog života u svakoj državi, pa i u Republici Srbiji. Radi se o materiji koja je u značajnoj meri uređena upravno-pravnim normama. Nakon što je 2009. godine donet Zakon o planiranju i izgradnji, Ustavni sud je svojom Odlukom br. IUz-68/2013 od 10. oktobra 2013. godine sta-vio van snage odredbu člana 103. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji, što je dovelo do „blokade“ građevinskog zemljišta u Republici Srbiji. „Deblokada“ je omogućena donošenjem Zakona o izmenama i dopuna-ma Zakona o planiranju i izgradnji od 2014. godine. Time je, kao i dru-gim značajnim novinama sadržanim u ovom Zakonu, ova važna oblast društvenog života značajno unapređena. Za očekivati je da će to biti kori-sno za građane, ali i za srpsku privredu u celini.

Ključne reči: planiranje i izgradnja, blokada i deblokada građevin-skog zemljišta, upravni postupak, građevinska dozvola.

Uvod

Pravni režim planiranja i izgradnje, uređivanja građevinskog zemlji-šta, kao i postupak izdavanja građevinske dozvole (reč je o pravnom reži-mu koji je prevashodno regulisan normama upravnog prava) od izuzetne je važnosti za svaku državu. Sledstveno tome, i za Republiku Srbiju, koja se strateški opredelila da postane punopravni član Evropske unije. Kvali-tet propisa u ovoj oblasti u velikoj meri utiče na svekoliki razvoj Republi-

–––––––––– 1 Rad je rezultat istraživanja na projektu „Teorijski i praktični problemi stvaranja i

primene prava (EU i Srbija)“ koji se finansira iz sopstvenih sredstava Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

Dr Aleksandar Martinović, Problem „blokade“ i „deblokade“... (str. 249–264)

250

ke Srbije, naročito njene ekonomije i njenih investicionih potencijala. Za-kon o planiranju i izgradnji od 2009. godine2, iako najavljivan kao propis koji treba da unese značajne pozitivne novine u ovu oblast, u praksi se, zapravo, pretvorio u svoju suprotnost: smanjena je transparentnost u obla-sti planiranja i izgradnje, pravna izvesnost kada su u pitanju postupci koji se vode po ovom Zakonu, a same procedure su bile prilično komplikova-ne i neefikasne.3 Kako pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku, broj izdatih građevinskih dozvola u 2013. godini bio je za skoro 30% niži u odnosu na 2008. godinu. Istini za volju, ovi poražavajući pokazatelji ni-su bili samo rezultat loše pravne regulative u ovoj oblasti nego i nepo-voljnih kretanja na svetskom finansijskom tržištu, kao i opšteg smanjenja investicione aktivnosti. Negativni trendovi nastavljeni su i u 2014. godini. Za prvih osam meseci 2014. godine, broj izdatih građevinskih dozvola bio je samo za oko 2,5% veći nego u istom periodu 2013. godine. Prema međunarodno priznatim kriterijumima rangiranja konkurentnosti poslov-nog okruženja, Republika Srbija je u kontinuitetu izrazito nepovoljno ocenjena sa stanovišta efikasnosti postupka izdavanja građevinskih do-zvola. U izdanjima Doing Business Svetske banke, od izdanja za 2008. godinu do izdanja za 2015. godinu, naša zemlja je nazadovala za 34 me-sta (sa 149 u 2008. godini na 183 u 2015. godini). Naučna i stručna jav-nost, kao i domaći i strani investitori, osnovne nedostatke u pravnom okviru planiranja i izgradnje, prema Zakonu od 2009. godine, prepoznali su sledeće: neuređenost svojinsko-pravnih odnosa, nedovoljnu pokrive-nost teritorije Republike Srbije odgovarajućim planskim dokumentima i njihov relativno slab kvalitet, fragmentiranost nadležnosti u postupcima ostvarivanja prava na gradnju (država, AP Vojvodina, jedinice lokalne sa-mouprave, javna preduzeća i dr.), nepostojanje mehanizama za praćenje i vrednovanje rezultata rada svih subjekata u postupcima izdavanja odgo-

–––––––––– 2 „Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 – ispravka, 64/10 – US, 24/11, 121/12,

42/13 – US, 50/13 – US i 98/13 – US. 3 Na ovom mestu valja napomenuti da je načelo efikasnosti jedno od osnovnih na-

čela Zakona o opštem upravnom postupku (član 7), a sastoji se u tome da organi uprave i drugi subjekti koji rešavaju u upravnim stvarima imaju obavezu „da obezbede uspešno i kvalitetno ostvarivanje prava i pravnih interesa fizičkih lica, pravnih lica ili drugih strana-ka.“ Posmatrano sa teorijskog stanovišta, „pod efikasnošću se podrazumeva najbolji od-nos između postavljenog cilja i njegove realizacije, ali se ne može unapred reći za svaki konkretan slučaj koji odnos je najbolji. Postoji više elemenata o kojima treba da se vodi računa, a to su: stepen zaštite prava i pravnih interesa pojedinaca i organizacija, stepen za-štite javnog interesa, odnosno objektivne zakonitosti, brzina rešavanja i troškovi postupka. Optimalan odnos između ovih elemenata, koji može biti različit od slučaja do slučaja, kao rezultat daje efikasnost rada.“ (Dragan Milkov, Upravno pravo II – upravna delatnost, Novi Sad 2012, 80).


251

varajućih dozvola, saglasnosti i odobrenja, kao i velika fiskalna zahvata-nja i visoke administrativne troškove u vezi sa ostvarivanjem prava na gradnju.

Imajući u vidu sve gore navedeno, Vlada Republike Srbije predloži-la je, a Narodna skupština usvojila, Zakon o izmenama i dopunama Zako-na o planiranju i izgradnji.4 Ovim Zakonom rešen je, između ostalog, i je-dan veliki problem koji se javio usled primene propisa od 2009. godine – problem „blokade“ građevinskog zemljišta u Republici Srbiji.

Kako je došlo do „blokade“ građevinskog zemljišta?

Saglasno odredbi člana 82. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji od 2009. godine, građevinsko zemljište je zemljište određeno zakonom i planskim dokumentom kao građevinsko, koje je predviđeno za izgradnju i redovno korišćenje objekata, kao i zemljište na kojem su izgrađeni objekti u skladu sa zakonom i zemljište koje služi za redovnu upotrebu tih objekata. Odredbama člana 83. Zakona propisano je: da građevinsko zemljište može biti u svim oblicima svojine (stav 1.); da je građevinsko zemljište u prometu (stav 2.); da pravo svojine na građevinskom zemljištu u javnoj svojini ima Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno je-dinica lokalne samouprave (stav 3.) i da je građevinsko zemljište u javnoj svojini u prometu, pod uslovima propisanim ovim i drugim zakonom (stav 4.). Prema odredbama člana 84. Zakona, građevinsko zemljište mo-že biti gradsko građevinsko zemljište i građevinsko zemljište van granica gradskog građevinskog zemljišta. Odredbama čl. 100. do 106a Zakona ustanovljena je konverzija prava korišćenja građevinskog zemljišta u dr-žavnoj, odnosno javnoj svojini u privatnu svojinu, i to u dva oblika: kao konverzija bez naknade (čl. 100. do 102.) i kao konverzija uz naknadu (čl. 103. do 106a). Tako je odredbom člana 103. stav 1. Zakona predviđe-no da se na građevinskom zemljištu u državnoj, odnosno javnoj svojini, na kome su nosioci prava korišćenja bila ili jesu privredna društva i druga pravna lica na koja su se primenjivale odredbe zakona kojima se uređuje privatizacija, stečajni i izvršni postupak, kao i njihovi pravni sledbenici, pravo korišćenja može konvertovati u pravo svojine, uz naknadu tržišne vrednosti tog građevinskog zemljišta u momentu konverzije prava, uma-njenu za troškove pribavljanja prava korišćenja na tom građevinskom ze-mljištu. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgrad-nji od 2011. godine5 propisano je da troškovi pribavljanja prava korišće-

–––––––––– 4 „Službeni glasnik RS“, br. 132/14. 5 „Službeni glasnik RS“. br. 24/11.


252

nja građevinskog zemljišta obuhvataju, u smislu ovog zakona, ukupnu re-valorizovanu cenu kapitala, odnosno imovine isplaćenu u postupku priva-tizacije, odnosno ukupnu revalorizovanu cenu isplaćenu za imovinu ili deo imovine privrednog društva ili drugog pravnog lica u stečajnom ili iz-vršnom postupku, kao i druge stvarne troškove. Članom 105. Zakona predviđeno je da lica čiji je položaj određen zakonom kojim se uređuje sport, kao i udruženja građana, kao nosioci prava korišćenja na građevin-skom zemljištu, ostaju nosioci prava korišćenja, osim ako se na njih mo-gu primeniti druge odredbe ovog zakona koje se odnose na prestanak pra-va korišćenja ili poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta, do okončanja po-stupka privatizacije. Takođe, propisano je da se po uplati kupoprodajne cene nakon privatizacije, a na osnovu potvrde Agencije za privatizaciju, može izvršiti konverzija prava korišćenja u pravo svojine na tom zemlji-štu u korist privatizovanog lica, u skladu sa ovim zakonom. Članom 106. Zakona propisano je da društvena preduzeća kao nosioci prava korišće-nja na građevinskom zemljištu, ostaju nosioci prava korišćenja, osim ako se na njih mogu primeniti druge odredbe ovog zakona koje se odno-se na prestanak prava korišćenja ili poništaj rešenja o izuzimanju ze-mljišta, do okončanja postupka, a određeno je i da se po uplati kupopro-dajne cene nakon privatizacije, a na osnovu potvrde Agencije za privati-zaciju, može izvršiti konverzija prava korišćenja u pravo svojine na tom zemljištu u korist privatizovanog preduzeća, u skladu sa ovim zakonom. Zakonom je takođe propisano da se novčana sredstva ostvarena po osnovu konverzije prava korišćenja u pravo svojine po ovom zakonu uplaćuju u iznosu od 50% u poseban fond za restituciju i u iznosu od 50% u budžet jedinice lokalne samouprave, da se sredstva koja se upla-ćuju u budžet jedinice lokalne samouprave koriste u skladu sa članom 92. stav 3. ovog zakona (za uređivanje građevinskog zemljišta, priba-vljanje građevinskog zemljišta i izgradnju i održavanje objekata komu-nalne infrastrukture), da se sredstva koja se uplaćuju u fond za restituci-ju ne mogu koristiti do donošenja zakona kojim se uređuje restitucija i da se fond za restituciju osniva kao budžetski fond, u skladu sa zako-nom (član 107.).

Povodom inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti od-redaba čl. 100. do 108. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11 i 121/12) sa aspekta ustavnog ovla-šćenja zakonodavca da propiše konverziju kao osnov za prevođenje prava korišćenja na građevinskom zemljištu u državnoj svojini u pravo svojine, odredbe člana 103. stav 1. Zakona, u delu kojim je propisano šta obuhva-taju troškovi pribavljanja prava korišćenja građevinskog zemljišta kada


253

su nosioci ovog prava bila privatizovana privredna društva i odredbe čla-na 106. Zakona u delu u kome ova odredba - u pogledu uslova i postupka konverzije nakon izvršene privatizacije - upućuje na član 103. stav 1. Za-kona, Ustavni sud je 23. maja 2013. godine doneo Rešenje IUz-68/2013 kojim je pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 103. stav 1. i čl. 105. i 106. Zakona. Istim Rešenjem Ustavni sud je obu-stavio izvršenje pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu odredaba istog zakona, navedenih u tački 3. izreke. Polazeći od relevant-nih ustavnih odredbi, Ustavni sud je u vezi sa osporenim odredbama Za-kona, kao sporna, postavio dva ustavno-pravna pitanja: da li je osporenim načinom obračuna naknade za konverziju prava korišćenja na građevin-skom zemljištu u državnoj, odnosno javnoj svojini u privatnu svojinu, u kome prodajna cena kapitala ili imovine subjekta privatizacije predstavlja protivvrednost i na ime sticanja prava korišćenja građevinskog zemljišta, odstupljeno od koncepta privatizacije propisanog Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07-dr.zakon, 30/10-dr. zakon i 93/12) i time narušeno načelo jedinstva pravnog poretka utvrđeno odredbama člana 4. stav 1. i člana 194. st. 1. i 3. Ustava Repu-blike Srbije, odnosno da li se propisane pogodnosti u načinu obračuna na-knade za konverziju zemljišta mogu opravdati javnim interesom za iz-gradnju objekata na ovom zemljištu i njegovim racionalnim korišćenjem, kao i da li ove pogodnosti predstavljaju prekomerni teret za društvenu za-jednicu u celini.

Rešenje o pokretanju postupka dostavljeno je na odgovor Narodnoj skupštini. Kako Narodna skupština nije u ostavljenom roku, a ni naknad-no, dostavila odgovor, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US), nastavio postupak.

Ustavni sud je smatrao da su za sagledavanje odredbi člana 103. stav 1. i čl. 105. i 106. Zakona, u delovima u kojima je osporena njihova ustavnost, od značaja odredbe Ustava Republike Srbije kojima se utvrđu-je: da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa, razvoj Republi-ke Srbije, kao i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom (član 97. tač. 7, 8, 12. i 17.); da je pravni poredak Republike Sr-bije jedinstven i da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. st. 1. i 3.).

U razmatranju ustavnosti osporenih odredaba Zakona, Ustavni sud je takođe imao u vidu i odgovarajuće odredbe sledećih zakona:


254

- Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 i 99/11), kojim je određeno da imovinu društva, u smislu ovog zakona, čine stvari i prava u vlasništvu društva, kao i druga prava društva, da neto imo-vina (kapital) društva u smislu ovog zakona jeste razlika između vrednosti imovine i obaveza društva, a da je osnovni (registrovani) kapital društva novčana vrednost upisanih uloga članova društva u društvo koja je registro-vana u skladu sa zakonom o registraciji (član 44.);

- Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07-dr.zakon, 30/10-dr. zakon i 93/12), kojim je propi-sano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatiza-cije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet pri-vatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom i da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privati-zacije (član 3. st. 1. do 3.); da je jedan od modela privatizacije i prodaja kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije koja se sprovodi putem javnog tendera ili javne aukcije (član 9. tačka 1) i član 10.); da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži, između ostalog i odredbe o ko-rišćenju zemljišta (član 41. stav 1.);

- Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11 i 71/12-US), kojim je, između ostalog, propisano: da se stečaj, u smislu ovog zakona, sprovodi bankrotstvom ili reorganizacijom, a da se pod bankrotstvom podrazumeva namirenje poverilaca prodajom, između osta-log, celokupne imovine stečajnog dužnika (član 1. st. 2. i 3.); da je stečaj-na masa celokupna imovina stečajnog dužnika u zemlji i inostranstvu na dan ostvaranja stečajnog postupka, kao i imovina koju stečajni dužnik stekne tokom stečajnog postupka (član 101. stav 1.); da stečajni upravnik popisuje stvari koje ulaze u stečajnu masu, uz naznačenje njihove procene u visini očekivanog unovčenja (član 106. stav 1.); da je stečajni upravnik dužan da u roku od 30 dana od dana preuzimanja imovine i prava stečaj-nog dužnika sastavi početni stečajni bilans u kom će navesti i uporediti aktivu i pasivu stečajnog dužnika (član 109. stav 1.); da po donošenju re-šenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celo-kupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika (član 132. stav 1.); da se na kupca, kada isplati cenu, prenosi pravo svojine na kupljenoj imovini bez obzira na ranije upise i bez tereta, kao i bez ikakvih obaveza nastalih pre izvršene kupoprodaje, kao i da će stečajni sudija rešenjem konstatova-ti da je prodaja izvršena i naložiti po pravnosnažnosti rešenja odgovaraju-


255

ćem registru upis prava svojine i brisanje tereta nastalih pre izvršene pro-daje, odnosno upis drugih prava stečenih prodajom (član 133. stav 12.);

- Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11-dr. zakon), kojim je uređen postupak prinudnog ostvari-vanja potraživanja (u daljem tekstu: postupak izvršenja) i obezbeđenja potraživanja (u daljem tekstu: postupak obezbeđenja) na osnovu doma-će ili strane izvršne ili verodostojne isprave i kojim je predviđeno: da je sredstvo izvršenja radi ostvarivanja novčanog potraživanja, između ostalog, i prodaja nepokretnosti, a da su predmeti izvršenja stvari i pra-va na kojima se po zakonu može sprovesti izvršenje radi ostvarivanja potraživanja (član 19. st. 2. i 4.); da je potrebno da izvršni poverilac uz predlog za izvršenje i predlog za sprovođenje izvršenja na nepokretno-sti, podnese izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika (član 105. stav 1.); da nakon po-laganja cene u slučaju prodaje nepokretnosti javnim nadmetanjem, od-nosno po polaganju cene u slučaju prodaje neposrednom pogodbom sud, odnosno izvršitelj donosi zaključak da se nepokretnost preda kup-cu i da se u javnu knjigu upiše pravo svojine u njegovu korist (član 131. stav 1.);

- Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni gla-snik RS“, broj 72/11), kojim su uređena pitanja uslova, načina i postupka vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu (član 1. stav 1.), uključujući i vraćanje oduzetog građevinskog zemljišta i propisano da se imovina vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu dr-žavnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom (član 4.); kada je u pitanju „vraćanje podržavljenog građevinskog zemlji-šta“, Zakonom je utvrđeno građevinsko zemljište koje se vraća (član 22.), odnosno zemljište koje se ne vraća (član 23.) pri čemu su određena i pra-vila za sprovođenje restitucije građevinskog zemljišta koje je obuhvaćeno konverzijom prava korišćenja u pravo svojine na ovom zemljištu, između ostalog i po odredbama osporenog člana 103. Zakona o planiranju i iz-gradnji, tako što je predviđeno da će se bivšem vlasniku vratiti pravo svo-jine i pravo korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu ako lice iz člana 103. Zakona o planiranju i izgradnji nije podnelo ili ne podnese zahtev za konverziju u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona i ako se ne izvrši konverzija prava korišćenja u pravo svojine uz naknadu u roku od dve godine od dana podnošenja tog zahteva, a sve pod uslovom da je kupac u ugovoru o prodaji kapitala zaključenom u postup-ku privatizacije prihvatio vraćanje imovine (član 23. stav 4.). Zakonom je takođe propisano da su izvori sredstava za izmirenje obaveza po osnovu izdatih obveznica i isplate novčane akontacije – namenski izdvojena sred-


256

stva u postupku privatizacije, sredstva ostvarena konverzijom prava kori-šćenja građevinskog zemljišta u svojinu uz naknadu, predviđena poseb-nim zakonom i namenska sredstva predviđena budžetom Republike Srbi-je (član 36. stav 1.).

Ceneći saglasnost odredbe člana 103. stav 1. Zakona u osporenom delu sa ustavnim načelom jedinstva pravnog poretka koje nalaže da osnovni principi i pravni instituti predviđeni zakonima kojima se na si-stemski način uređuje jedna oblast društvenih odnosa budu poštovani i u posebnim zakonima, osim ako je tim sistemskim zakonom izričito propisana mogućnost drugačijeg uređivanja istih pitanja, Ustavni sud je pošao od citiranih odredbi Zakona o privatizaciji kojima su uređeni uslovi i postupak privatizacije. Iz navedenih zakonskih odredbi, prema shvatanju Suda, proizlazi da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital, bez obzira da li je iskazan u akcijama ili udelima, u preduzećima i drugim pravnim licima, tj. subjektima privatizacije. Pri-vatizacija ne podrazumeva prodaju zemljišta subjekata privatizacije, bez obzira na obim, vrstu i titulara prava na zemljištu, već promenu vlasni-štva nad društvenim, odnosno državnim kapitalom u ovim subjektima. S tim u vezi, kada se privatizuje preduzeće koje u sastavu svoje imovine ima pravo korišćenja na građevinskom zemljištu u državnoj, odnosno javnoj svojini, ne menja se titular prava nad tim zemljištem. Naime, prava privatizovanog preduzeća nad takvim zemljištem ne prelaze na kupca društvenog ili državnog kapitala, s obzirom na to da nisu ni bila predmet prodaje, već privatizovano preduzeće i dalje ostaje samo kori-snik ovog građevinskog zemljišta čiji je vlasnik neki od titulara prava javne svojine (Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokal-ne samouprave). Takođe, i kada je u postupku privatizacije vršena pro-daja imovine ili dela imovine, odnosno objekata preduzeća na građevin-skom zemljištu u državnoj svojini, predmet prodaje mogli su biti samo objekti u vlasništvu ovog preduzeća, ali ne i građevinsko zemljište na kome su se ovi objekti nalazili, jer je na ovom zemljištu preduzeće ima-lo samo pravo korišćenja. Materijalno-pravna dejstva navedene prodaje su, saglasno opštim pravilima o prometu nepokretnosti utvrđenim Zako-nom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09), da je prenosom prava svojine na objektu, kupac objekta sticao pravo korišćenja na građevinskom zemljištu na kome se objekat nalazi, a da vlasnik građevinskog zemljišta nakon prodaje objekta, i u ovom slučaju, ostaje neki od titulara javne svojine. Ustavni sud je, takođe, ukazao da identične materijalno-pravne posledice nastaju i prodajom imovine ili dela imovine privrednog društva u stečajnom ili izvršnom postupku, jer su u ovim postupcima, kao i kod privatizacije, predmet


257

prodaje mogli biti samo objekti na kojima stečajni ili izvršni dužnik ima pravo svojine, ali ne i građevinsko zemljište na kome se ovi objekti na-laze i na kome su ova lica imala samo pravo korišćenja.

Iz citiranih zakonskih odredbi, po mišljenju Ustavnog suda, takođe proizlazi da nezavisno od toga da li je predmet prodaje kapital ili imovina subjekta privatizacije, odnosno imovina stečajnog ili izvršnog dužnika, prodajna cena isplaćena u postupcima privatizacije, stečaja ili izvršenja predstavlja isključivo protivvrednost na ime sticanja kapitala ili imovine navedenih subjekata, ali ne i zemljišta na kome navedeni subjekti imaju pravo korišćenja, s obzirom na to da ovo zemljište nije tržišno vrednova-no. Stoga se pravo korišćenja na građevinskom zemljištu stečenom u po-stupcima privatizacije, stečaja ili izvršnom postupku, može konvertovati u pravo svojine plaćanjem tržišne cene zemljišta. Moguće je da je pravo korišćenja na građevinskom zemljištu u državnoj svojini vrednovano kod određivanja prodajne cene kapitala ili imovine u postupcima privatizacije, stečaja ili izvršenja. Međutim, kako se u navedenim postupcima vrednost prava korišćenja na građevinskom zemljištu u državnoj svojini mora od-rediti primenom tržišnih kriterijuma, ista vrednost ne može, prema shva-tanju Suda, predstavljati trošak na ime pribavljanja ovog prava, u smislu osporene odredbe člana 103. stav 1. Zakona. Shodno tome, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim određivanjem troškova pribavljanja prava kori-šćenja građevinskog zemljišta na način da prodajna cena kapitala, odno-sno imovine subjekta privatizacije, stečajnog ili izvršnog dužnika predsta-vlja protivvrednost i na ime sticanja prava korišćenja građevinskog ze-mljišta, zakonodavac narušio načelo jedinstva pravnog poretka utvrđeno odredbama člana 4. stav 1. i člana 194. st. 1. i 3. Ustava. Ovo iz razloga što Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju i Zakon o izvršenju i obezbeđe-nju, kojima se na sistemski način uređuju uslovi, postupci i druga pitanja u vezi sa prodajom kapitala, odnosno imovine subjekata privatizacije, ste-čajnih ili izvršnih dužnika, ne poznaju prodajnu cenu kapitala ili imovine na način kako je ona određena osporenom odredbom člana 103. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji, što, prema shvatanju Suda, predstavlja neosnovano odstupanje od osnovnih principa i instituta utvrđenih ovim zakonima.

Polazeći od sadržine drugog spornog ustavno-pravnog pitanja u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je zakonodavac određujući tro-škove pribavljanja prava korišćenja građevinskog zemljišta, na način ka-ko je to propisano osporenom odredbom člana 103. stav 1. Zakona, pred-video pogodnost za privatizovana preduzeća i kupce imovine ili dela imo-vine u postupcima privatizacije, stečaja ili izvršenja, kod obračuna visine


258

naknade za konverziju prava korišćenja ovih lica na građevinskom ze-mljištu, u pravo svojine. Navedena pogodnost se, u zavisnosti od toga da li je cena kapitala ili imovine isplaćena u postupcima njihove prodaje, ve-ća ili manja od tržišne vrednosti građevinskog zemljišta koje je predmet konverzije, manifestuje na način da nosioci prava korišćenja na građevin-skom zemljištu imaju mogućnost da ostvare konverziju ovog prava uz ni-žu naknadu ili bez naknade.

S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao da je ocenjujući ustavnu zasno-vanost zakonskog propisivanja mogućnosti i uslova za prevođenje prava korišćenja na građevinskom zemljištu u državnoj, odnosno javnoj svoji-ni u pravo privatne svojine, u obrazloženju Rešenja IUz-233/2009 od 26. septembra 2012. godine istakao „da nalazi nespornim ovlašćenje za-konodavnog organa da rukovođen sagledanim opštim razvojnim intere-sima i ekonomskim i socijalnim razlozima države i društva, na šta ga ovlašćuju i obavezuju odredbe člana 97. tač. 8, 12. i 17. Ustava, odluči da će, pod uslovima koje zakonom propiše, ustanoviti osnov za pretva-ranje jednog imovinskog prava - prava korišćenja, u drugo imovinsko pravo - pravo svojine“. Ovlašćenje zakonodavnog organa da propiše uslove za konverziju prava korišćenja na građevinskom zemljištu u pra-vo svojine, obuhvata, prema shvatanju Suda, i ovlašćenje da propiše i određene pogodnosti za navedenu konverziju. S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je zakonodavac propisujući Zakonom o iz-menama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 24/11) osporenu pogodnost kod obračuna visine naknade za konverziju građevinskog zemljišta, istakao javni interes za davanje ove pogodnosti nosiocima prava korišćenja na zemljištu, koji je zasnovao na generalnoj proceni da donošenjem ovog zakona treba da se stvori osnov, između ostalog, „za proširenje kruga lica koja mogu ostvariti pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine bez naknade, čime se omogućava privođenje građevinskog zemljišta nameni izgradnjom objekata u skladu sa planskim dokumentom i istovremeno doprinosi ra-cionalnom korišćenju građevinskog zemljišta“. Međutim, sloboda zako-nodavca da utvrdi postojanje javnog interesa za davanje pogodnosti kod obračuna visine naknade za konverziju prava korišćenja na građevin-skom zemljištu, ne znači – prema shvatanju Ustavnog suda - da država na osnovu slobodne procene može doneti zakon po sopstvenom nahođe-nju kojim bi proizvoljno propisala navedene pogodnosti, već da je zako-nodavac ograničen Ustavom, odnosno ustavnim principima na kojima se temelji pravni poredak. Ovo iz razloga što javni interes za propisiva-nje osporene pogodnosti, mora biti zasnovan na objektivnom i razum-nom osnovu, odnosno objektivnim pokazateljima na osnovu kojih je za-


259

konodavac procenio da situacija u kojoj se nalaze privatizovana privred-na društva i kupci imovine ili dela imovine u postupcima privatizacije, stečaja ili izvršenja, zahteva i čini opravdanim davanje pogodnosti ovim licima u vidu osporenog načina obračuna visine naknade za konverziju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ukazao da osporeno zakonsko rešenje, prema kome prodajna cena kapitala, odnosno imovine subjekta pri-vatizacije, stečajnog ili izvršnog dužnika predstavlja protivvrednost i na ime sticanja prava korišćenja na građevinskom zemljištu, dovodi do sma-njenja fonda građevinskog zemljišta u svojini države, uz gubitak značajnih budžetskih prihoda, po osnovu prodaje ili davanja u zakup ovog zemljišta po adekvatnoj tržišnoj ceni, kojima država finansira svoje nadležnosti. Osporene pogodnosti kod obračuna visine naknade za konverziju direktno dovode i do smanjenja novčanih sredstava koja su odredbama člana 107. Zakona namenski određena za finansiranje uređivanja i pribavljanja građe-vinskog zemljišta, izgradnju i održavanje objekata komunalne infrastruktu-re, odnosno za davanje obeštećenja (u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu) bivšim vlasnicima oduzete imovine, tj. korisnicima resti-tucije. Naime, određujući konverziju prava korišćenja i na oduzetom građe-vinskom zemljištu u pravo svojine, Zakon o planiranju i izgradnji je preju-dicirao rešenja iz Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, tako što je ograničio restituciju „podržavljenog građevinskog zemljišta“ isključi-vo na davanje obeštećenja bivšim vlasnicima ovog zemljišta, a osporenim rešenjem iz 2011. godine je i smanjio priliv novčanih sredstava u budžetski fond za restituciju, što može da poveća dug države po ovom osnovu prema korisnicima restitucije.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je zauzeo stav da osporena pogod-nost kod obračuna visine naknade za konverziju prava korišćenja na gra-đevinskom zemljištu u pravo svojine, ne predstavlja ustavno-pravno pri-hvatljivu meru javnog interesa. Naime, u situaciji kada je država ospore-nim Zakonom omogućila i imaocima prava korišćenja na oduzetom gra-đevinskom zemljištu da konvertuju ovo pravo u pravo svojine, istaknuti razlozi za uvođenje osporene pogodnosti ne mogu se, prema shvatanju Suda, smatrati objektivnim i razumnim osnovom koji opravdava propisi-vanje ove pogodnosti koja, u krajnjem ishodu, predstavlja prekomerni te-ret za zajednicu u celini i posebno za korisnike restitucije. Ustavni sud je takođe konstatovao da je zakonodavac, nakon uvođenja osporene pogod-nosti 2011. godine, Zakonom o planiranju i izgradnji od 2012. godine propisao još jednu, dodatnu pogodnost za nosioce prava korišćenja na građevinskom zemljištu određene osporenom odredbom člana 103. stav 1. Zakona, tako što im je omogućio da, u određenom zakonskom roku, ostvare pravo na gradnju novih objekata, odnosno dogradnju i rekon-


260

strukciju postojećih objekata bez dostavljanja dokaza o izvršenoj konver-ziji zemljišta. S obzirom na izneto, Ustavni sud je našao da procena zako-nodavca da je potrebno propisati pogodnost kod obračuna visine naknade za konverziju da bi se „omogućilo privođenje građevinskog zemljišta na-meni izgradnjom objekata i njegovo racionalno korišćenje“, nije bila za-snovana na objektivnim pokazateljima položaja u kome su se nalazili nosi-oci prava korišćenja građevinskog zemljišta iz člana 103. stav 1. Zakona, a koji pokazatelji bi propisanu pogodnost činili ustavno-pravno prihvatlji-vom. Shodno tome, Ustavni sud je utvrdio da je odredba člana 103. stav 1. Zakona, u osporenom delu, iz navedenih razloga neustavna („Utvrđuje se da odredba člana 103. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12, 42/13-US i 50/13-US), u delu koji glasi: „Troškovi pribavljanja prava korišćenja građevinskog ze-mljišta obuhvataju, u smislu ovog zakona, ukupnu revalorizovanu cenu ka-pitala, odnosno imovine isplaćenu u postupku privatizacije, odnosno ukup-nu revalorizovanu cenu isplaćenu za imovinu ili deo imovine privrednog društva ili drugog pravnog lica u stečajnom ili izvršnom postupku, kao i druge stvarne troškove.“, nije u saglasnosti sa Ustavom.”).

U vezi sa odredbama čl. 105. i 106. Zakona u pogledu kojih je tako-đe pokrenut postupak za ocenu njihove ustavnosti, Ustavni sud je zaklju-čio da ove odredbe Zakona, u osporenim delovima, u pogledu uslova i načina konverzije prava korišćenja na građevinskom zemljištu, a nakon privatizacije nosilaca ovog prava (lica čiji je položaj određen zakonom kojim se uređuje sport, udruženja građana i društvena preduzeća), upuću-ju na odredbe Zakona, odnosno na odredbu člana 103. stav 1. Zakona ko-ja jedina reguliše navedena pitanja u vezi sa konverzijom nakon privati-zacije. Imajući u vidu da je utvrđivanjem neustavnosti odredbe člana 103. stav 1. Zakona u osporenom delu, isključena mogućnost da kod konverzi-je prava korišćenja na građevinskom zemljištu u državnoj, odnosno jav-noj svojini, u slučajevima utvrđenim ovim članom Zakona, troškovi pri-bavljanja prava korišćenja građevinskog zemljišta obuhvataju ukupnu re-valorizovanu cenu kapitala, odnosno imovine isplaćenu u postupku priva-tizacije, odnosno ukupnu revalorizovanu cenu isplaćenu za imovinu ili deo imovine privrednog društva ili drugog pravnog lica u stečajnom ili iz-vršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da zahtev za utvrđivanje neu-stavnosti odredaba čl. 105. i 106. Zakona, u osporenim delovima, nije osnovan te je, saglasno odredbi člana 53. stav 4. Zakona o Ustavnom su-du, zahtev u ovom delu odbio.6 ––––––––––

6 Odluka Ustavnog suda br. IUz-68/2013 od 10. oktobra 2013. godine, „Službeni glasnik RS“, br. 98/2013.


261

Na ovaj način je faktički onemogućena dalja konverzija prava korišće-nja u pravo svojine na građevinskom zemljištu, budući da je ukinuto pravo na umanjenje tržišne cene koja je plaćena za konverziju, odnosno došlo je do svojevrsne „blokade“ građevinskog zemljišta u Republici Srbiji.

„Deblokada“ građevinskog zemljišta

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji od 2014. godine (član 79) – kojim se menja član 135. Zakona o planiranju i izgradnji od 2009. godine – propisani su uslovi i način za izdavanje gra-đevinske dozvole sa navođenjem imovinsko-pravnih odnosa koji moraju da budu rešeni pre izdavanja građevinske dozvole7, u zavisnosti od vrste objekta za čiju izgradnju se traži izdavanje građevinske dozvole. Ova-kvim normiranjem, zakonodavac je očigledno želeo da izbegne situaciju koja se u praksi često dešavala – naime, da se izbegne različito tumačenje potrebnih dokaza koji se u postupku dostavljaju, jer su prema vrsti i na-meni objekta predviđeni različiti dokazi koji predstavljaju, po mišljenju Vlade kao predlagača ovog Zakona, odgovarajuće pravo u toj situaciji.

Takođe, izmenom člana 135. Zakona od 2009. godine dozvoljava se gradnja po osnovu prava korišćenja subjektima koji konverziju prava ko-rišćenja u pravo svojine ostvaruju isključivo uz naknadu: privrednim dru-štvima i drugim pravnim licima na koja su se primenjivale odredbe propi-sa o privatizaciji, stečaju i izvršenju, nosiocima prava korišćenja na neiz-građenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini koji su to pravo ste-kli radi izgradnje u skladu sa ranije važećim zakonima kojima je bilo ure-đeno građevinsko zemljište do 13. maja 2013. godine ili na osnovu odlu-ke nadležnog organa, nosiocima prava korišćenja na građevinskom ze-mljištu čiji je položaj uređen propisima o sportu, kao i udruženja građana, društvenim preduzećima – nosiocima prava korišćenja na građevinskom zemljištu, kao i nosiocima prava korišćenja na građevinskom zemljištu na koje se primenjuju propisi Republike Srbije i bilateralnih međunarodnih ugovora kojima se uređuje sprovođenje Aneksa „G“ Sporazuma o pitanji-ma sukcesije bivše SFRJ. Ovim zakonodavnim novelama u oblasti plani-ranja i izgradnje omogućava se „deblokada“ građevinskog zemljišta, koja je nastupila navedenom Odlukom Ustavnog suda od 10. oktobra 2013. godine, pri čemu treba napomenuti da je i do sada Zakonom o izmenama Zakona o planiranju i izgradnji8 produžavan rok u kome su ovi korisnici građevinskog zemljišta mogli ostvarivati pravo na građenje do januara 2014. godine. ––––––––––

7 Građevinska dozvola, inače, spada u kategoriju „ovlašćujućih upravnih akata“, ko-jima se „strankama daju neka ovlašćenja“ (vid. D. Milkov, 31-32).

8 „Službeni glasnik RS“, br. 121/12.


262

Zaključak Zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji od

2014. godine u značajnoj meri je reformisao ovu važnu oblast društvenog i ekonomskog života. Između ostalog, prema rešenjima sadržanim u ovom Zakonu, investitor je rasterećen od pribavljanja svih neophodnih is-prava i dokumenata koje poseduje nadležni državni ili drugi organ, budu-ći da će njihovo pribavljanje sada biti službena dužnost ovih organa. Čini se da će ovu izmenu građani i investitori najpre moći da osete. Ovakvim rešenjem postiže se ušteda vremena, mogućnost praćenja predmeta u sva-koj fazi postupka, a svi troškovi koji se u postupku pojavljuju svode se, zapravo, na stvarne troškove tih radnji za organe koji ih preduzimaju. Smanjen je i broj procedura. Umesto lokacijske dozvole – kao upravnog akta – izdavaće se lokacijski uslovi kao javne isprave. Umesto da prolazi kroz niz upravnih postupaka sa javnim preduzećima i drugim imaocima javnih ovlašćenja koji izdaju uslove, daju saglasnosti na glavni projekat, odnosno dozvolu za priključenje na infrastrukturne mreže (puteve, struju, vodu, kanalizaciju i sl.), gotovo svi odnosi investitora sa odgovarajućim imaocima javnih ovlašćenja biće uređeni jednom ispravom – lokacijskim uslovima. Takođe, omogućava se gradnja objekata po principu „projektuj i izgradi“ (design and build), koji omogućava ne samo značajno ubrzava-nje postupaka, već i dobijanje znatno jeftinijih ponuda investitorima, bu-dući da će istom privrednom subjektu biti omogućeno da izrađuje proje-kat i izvodi radove, što po Zakonu od 2009. godine nije bio slučaj (zaklju-čivala su se dva odvojena ugovora: ugovor o projektovanju i ugovor o iz-vođenju građevinskih radova). Sa stanovišta upravnog prava, naročito je važno da se istaknu dve novine sadržane u Zakonu o izmenama i dopuna-ma Zakona o planiranju i izgradnji od 2014. godine: pojačana je odgovor-nost svih učesnika u postupku izdavanja potrebne dokumentacije za grad-nju, a naročito odgovornost odgovornih projektanata, vršioca stručne kontrole, izvođača radova, kao i članova komisije za tehnički pregled objekata, a – s druge strane – ojačana je uloga građevinskih inspektora. Umesto da se građevinski inspektori nadležnih organa uprave bave kon-trolom tehničke dokumentacije, za šta su po pravilu manje stručni od pro-jektanata koji tu dokumentaciju izrađuju, prema novim zakonskim reše-njima oni će sada imati znatno veću ulogu na „terenu“, budući da su pro-pisane najmanje dve obavezne inspekcijske kontrole svakog objekta to-kom izgradnje, kao i nova ovlašćenja građevinskim inspektorima u cilju suzbijanja nelegalne gradnje i gradnje suprotno građevinskoj dozvoli. Najzad, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgrad-nji od 2014. godine omogućava se i „deblokada“ građevinskog zemljišta


263

u Republici Srbiji, koja je nastupila nakon što je Ustavni sud u oktobru 2013. godine stavio van snage odredbu člana 103. stav 1. Zakona o plani-ranju i izgradnji od 2009. godine, čime je de facto onemogućena dalja konverzija prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu, s obzirom na to da je ukinuto pravo na umanjenje tržišne cene koja je pla-ćana za konverziju.


264

Aleksandar Martinović, Ph.D., Assistant Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Problem of „Blockade“ and „Removal of Blockade“ of Building Land in the Republic of Serbia

Abstract: The area of planning and building is an extremly impor-tant part of social life in each country, as well as in the Republic of Ser-bia. This area is regulated by administrative legal norms in large extend. After the adoption Act on the planning and building in 2009, the Consti-tutional Court declared unconstitutional the provision of Article 103, Pa-ragraph 1 of the Law on the planning and building by his Decision No. IUZ-68/2013 from 10th October 2013. This decision led to a „blockade“ of building land in the Republic of Serbia. The exit from that situation was enabled by passing the Law on Amendments to the Law on Planning and Building in 2014. This important area of social life was significantly improved by those provisions. It could be expected that those roles will be usefull not only for citisens, but also for the Serbian economy as a whole.

Key words: planning and building, blockade and removal of blocka-de of building land, administrative procedure, authorization for building.


265


Dr Sanja Radovanović, docent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

ZASTARELOST POTRAŽIVANJA NAKNADA

ORGANIZACIJA ZA KOLEKTIVNO OSTVARIVANJE AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA1

Sažetak: Predmet analize ovog rada jeste pitanje zastarelosti na-knada organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih pra-va. Naime, u sistemu autorskog i srodnih prava, mogućnost kolektivnog ostvarivanja predstavlja jedan vid vršenja prava. Ovaj kolektivitet pro-izlazi iz činjenice da je iskorišćavanje predmeta zaštite autorskog i srodnih prava u savremenom društvu dostiglo razmere koje prevazilaze mogućnosti autora, odnosno titulara srodnih prava, kao pojedinaca, da svoja prava vrše samostalno. Stoga ulogu svojevrsnog posrednika preu-zimaju ovlašćene organizacije za kolektivno ostvarivanje, čija se uloga, suštinski, svodi na ubiranje naknada. Budući da je reč o obligacionom odnosu između organizacije i korisnika, pitanje koje se u praksi javilo, a smatramo da nije dobilo zadovoljavajući odgovor, jeste pitanje u kom roku zastarevaju potraživanja ovih subjekata. U odsustvu izričitih za-konskih propisa, odgovor se mora potražiti u shodnoj primeni odnosnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, čemu je ovaj rad posvetio naročitu pažnju.

Ključne reči: zastarelost, dospelost, docnja, autorska naknada, po-sebna naknada

1. UVOD

Evolucija autorskog, odnosno srodnih prava (prava interpretatora,

proizvođača fonograma, prava filmskog producenta (proizvođača video-grama), proizvođača emisije, proizvođača baze podataka, prava izdavača) zasnovana je na tehničko-tehnološkim pretpostavkama iskorišćavanja ––––––––––

1 Rad je posvećen projektu „TEORIJSKI I PRAKTIČNI PROBLEMI U STVARA-NJU I PRIMENI PRAVA (EU I SRBIJA), koji finansira Pravni fakultet u Novom Sadu.

Dr Sanja Radovanović, Zastarelost potraživanja naknada... (str. 265–277)

266

predmeta zaštite. Digitalizovani sadržaji postaju lako dostupni kroz razli-čite oblike kompjuterskog umrežavanja. Sledstveno, iskorišćavanje autor-skih dela i predmeta zaštite srodnim pravima više nije vezano za posed fi-zičkog primerka dela. Samim tim, informaciju, koja je se nalazi u osnovi zaštićenog objekta, u svom neizmenjenom obliku, istovremeno može da koristi neograničeni broj lica. Svako od njih, zapravo, koristi autorsko de-lo, ili predmet srodnopravne zaštite, za šta se, po pravilu, plaća odgovara-juća naknada titularu. Upravo polazeći od ove „masovnosti“, teško je za-mislivo da titular prava svoja ovlašćenja vrši samostalno. Stoga u sistemu autorskog i srodnih prava postoji mogućnost da titular svoja ovlašćenja ostvaruje individualno ili kolektivno, odnosno preko organizacije za ko-lektivno ostvarivanje. Ovaj vid ostvarivanja prava se zapravo svodi na na-plaćivanje naknade za iskorišćavanje dela, u ime i za račun autora, odno-sno titulara srodnog prava.

Kada se ovlašćenja vrše preko kolektivnih organizacija, potonje se javljaju u svojstvu nalogoprimca, ugovornog ili zakonskog,2 koji istupa u svoje ime, ali za račun titulara.3 Spolja posmatrano, odnos potraživanja nastaje između kolektivnih organizacija, kao poverilaca, i korisnika dela, kao dužnika. S obzirom na to da je reč o obligacionom odnosu, prava ko-ja iz njega proizlaze zastarevaju u određenom roku. Rok zastarelosti, me-đutim, nije izričito određen za ovu vrstu potraživanja, ni Zakonom o au-torskom i srodnim pravima, niti Zakonom o obligacionim odnosima. Isti-na, Tarifom naknada SOKOJ-a (Organizacija muzičkih autora Srbije) je propisan trogodišnji rok zastarelosti potraživanja svih naknada koje ova organizacija naplaćuje.4 Međutim, u opštim aktima ostalih organizacija (Organizacija proizvođača fonograma Srbije (OFPS), Organizacija za ko-lektivno ostvarivanje prava interpretatora (PI), Organizacija fotografskih

–––––––––– 2 Vid. Sanja Radovanović, „Neka pitanja u vezi sa naplatom posebne naknade u slu-

čaju umnožavanja za privatne potrebe“, Pravne i infrastrukturne osnove za razvoj ekono-mije zasnovane na znanju, knjiga druga, Kragujevac, 2013, 181.

3 Ugovor između titulara i organizacije za kolektivno ostvarivanje je, zapravo, ugo-vor o komisionu, kao posebna vrsta ugovora o nalogu.

4 Čl. 13 Tarife naknada koje naplaćuje SOKOJ – organizacija za zaštitu autorskih muzičkih prava – TNS, Službeni glasnik RS, br. 117/2013. Pitanje da li rok zastarelosti mora da bude propisan isključivo zakonom ili može bilo kojim opštim aktom imperativ-nog karaktera zaslužuje posebnu pažnju. Pored opšteprihvaćenog shvatanja da rokove za-starelosti određuje isključivo zakon, pojedini autori navode da „rokove zastarelosti može da odredi samo propis (podvukao autor), i određuje ih kogentno.“ (cit. Vladimir V. Vodi-nelić, Građansko pravo – Uvod u građansko pravo i opšti deo građanskog prava, Beo-grad, 2012, 523). U ovom radu nismo želeli da otvaramo raspravu o toj temi, a činjenica da navedena Tarifa, kao opšti akt jedne kolektivne organizacije, takvu odredbu sadrži sva-kako nije mogla da bude ignorisana.


267

autora (OFA)), takvu odredbu ne nalazimo. Stoga nam se čini da ovo va-žno pitanje ostavlja prostora za različita tumačenja u sudskoj praksi. Iz tih razloga, u ovom radu ćemo nastojati da shodnom primenom relevantnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima preciziramo vremensku di-menziju potraživanja naknada.

2. SUBJEKTI OBLIGACIONOG ODNOSA Prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima, organizacija za ko-

lektivno ostvarivanje u svoje ime, a za račun titulara zaključuje ugovore o neisključivom ustupanju imovinskopravnih ovlašćenja i naplaćuje nakna-de od korisnika.5 Jasno je da naknade koje se naplaćuju ovim putem pri-padaju autoru, odnosno titularu srodnog prava. To znači da su oni i izvor-ni poverioci naknada. Ipak, budući da su titulari na isključiv način ustupi-li ovlašćenja organizaciji, sa praktičnog stanovišta, poziciju poverioca ima organizacija.

Odnos titulara i organizacija je mnogo složeniji nego što se to na pr-vi pogled čini. Naime, naplaćivanje naknada ne predstavlja prosto izvrša-vanje naloga, već naprotiv, organizacije za kolektivno ostvarivanje imaju značajnu ulogu u uređenju njihovog međusobnog odnosa, ali i odnosa sa korisnicima. Naknade se naplaćuju u iznosima koji se obračunavaju upra-vo prema tarifama organizacija (ne određuju se voljom titulara), a ubrane naknade se nadalje raspoređuju opet prema kriterijumima koje određuje organizacija, svojim opštim aktima.

Dužnicima naknade smatraju se korisnici zaštićenih dela. Imajući u vidu organizacije za kolektivno ostvarivanje koje su registrovane u Srbiji, najzastupljeniji korisnici su različiti ugostiteljski objekti6 (hoteli, odmara-lišta, restorani, diskoteke, kafane, kafići, noćni klubovi, itd.), organizatori muzičko-zabavnih priredbi7 (npr. muzičko-plesna takmičenja), zabavnih priredbi (npr. doček Nove godine, maturske večeri, svadbe), javnih mani-festacija (mitinzi, sportski događaji, itd.), ali i pozorišta, bioskopi, sport-sko-rekreativni centri, trgovinske radnje, i slično8. Dakle, uglavnom je reč o privrednim subjektima, što može da ima daljeg uticaja na pitanje koje odredbe o zastarelosti će se shodno primeniti.

–––––––––– 5 Čl. 153 ZASP 6 Tarifni broj 2. TNS 7 Tarifni broj 1 TNS 8 Tarifni broj 3 TNS


268

3. POTRAŽIVANJA ORGANIZACIJA ZA KOLEKTIVNO OSTVARIVANJE AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA

Organizacije za kolektivno ostvarivanje, u okviru svoje delatnosti,

ubiraju naknade za korišćenje predmeta zaštite sa svojih repertoara. Osnov obaveze plaćanja naknada je različit. Radi lakšeg razumevanja problema, zadržaćemo se na onim koje pripadaju autoru, budući da je op-seg autorskog prava najširi, a na srodna prava se analogno primenjuju.

U prvom redu, naknade koje organizacija ubira jesu one koje autoru pripadaju na ime vršenja njegovog isključivog subjektivnog prava. Nai-me, autor, kako je to već rečeno, može da vrši isključiva ovlašćenja, od-nosno ubira naknade za iskorišćavanje predmeta zaštite, individualno ili kolektivno, putem ovlašćenih organizacija. Za pojedina ovlašćenja je Za-konom propisano da se mogu vršiti jedino putem organizacija za kolek-tivno ostvarivanje prava.9 S druge strane, i za ovlašćenja koja se mogu vr-šiti individualno, moguće je da titular prava poveri organizaciji njihovo vršenje. Ovo vršenje se zapravo svodi na pozitivni aspekt subjektivnog prava autora (davanje saglasnosti za iskorišćavanje i ubiranje naknade, tj. na promet isključivih imovinskih ovlašćenja).

Nadalje, potraživanja organizacija mogu da obuhvataju i autorske naknade na koje titular ima pravo po osnovu iskorišćavanja dela u okviru ograničenja autorskog prava (tj. zakonskih licenci).10

Na kraju, organizacija je ovlašćena da ubira naknade koje titularu pripadaju po osnovu vršenja određenih ovlašćenja relativnopravnog ka-raktera. Tu se misli na posebnu naknadu i naknadu za davanje na poslu-gu. Kada je reč o posebnim naknadama, potrebno je učiniti određene na-pomene. Naime, pravo autora na posebnu naknadu ne stoji u neposrednoj vezi sa vršenjem prava, već se odnosi na obavljanje delatnosti kojima se stvaraju uslovi za dozvoljeno iskorišćavanje dela. Tako, kada se autorsko delo (književno, muzičko, filmsko, i dr.) umnožava za nekomercijalne potrebe fizičkih lica, autorsko pravo je suspendovano.11 Saglasnost autora nije potrebna, niti se za takvo iskorišćavanje plaća naknada. Međutim, imovinski interes autora, odnosno titulara srodnog prava je zaštićen uvo-đenjem prava na posebnu naknadu od uvoza, odnosno prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta za koje se opravdano može pretpostaviti da će biti korišćeni za takvo umnožavanje.12 Slična je situa-––––––––––

9 Čl. 150 Zakona o autorskom i srodnim pravima – ZASP, Službeni glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012.

10 Čl. 55-57 ZASP 11 Čl. 46 ZASP 12 Čl. 39, 142, 146. ZASP


269

cija i u pogledu naknada za davanje dela na poslugu. Korpus isključivih ovlašćenja ne obuhvata ovaj vid iskorišćavanja, ali autor može da ubira naknade od lica kojima je delatnost davanje primeraka dela na poslugu (npr. javne biblioteke). Dakle, u oba slučaja je reč o potraživanju koje iz-vire iz samog zakona, odnosno o zakonskoj obligaciji.

Razlika u pogledu osnova (ugovor ili zakon) po kojem se naknada naplaćuje utiče i na prirodu potraživanja organizacija za kolektivno ostva-rivanje autorskih prava, iako su ona (potraživanja) spolja posmatrano, uvek ugovorne prirode.

Naime, redovni put legalnog korišćenja autorskih dela i predmeta srodnopravne zaštite jeste zaključivanje ugovora o neisključivom ustupa-nju imovinskih ovlašćenja autora, odnosno titulara srodnog prava, sa ovlašćenom kolektivnom organizacijom. Isto je i u situacijama kada kori-snik ne prijavi korišćenje predmeta zaštite (odnosno ne zaključi ugo-vor),13 odnosno kada su predmet potraživanja posebne naknade. U prvom slučaju se može smatrati da korišćenje dela sa repertoara organizacije predstavlja konkludentnu saglasnost korisnika sa opštom ponudom koju je organizacija dala za zaključivanje ugovora o neisključivom ustupanju. Ovaj smeli zaključak nameće nam, između ostalog, činjenica da organiza-cija mora da zaključi ugovor sa svakim zainteresovanim subjektom.14 Po-sebne naknade korisnici duguju po osnovu zakona, ali se i povodom ove obaveze zaključuje ugovor sa organizacijom za kolektivno ostvarivanje,15 kojim se određuje iznos naknade, obaveze korisnika u pogledu podnoše-nja izveštaja o činjenicama relevantnim za opredeljivanje naknade (npr. broj uvezenih primeraka praznih medijuma, i sl.). Pri tom, ne smemo iz-gubiti iz vida činjenicu da je izvor potonjih sâm zakon, te obaveza plaća-nja postoji i kada ugovor nije zaključen.

4. ZASTARELOST Prema Zakonu o obligacionim odnosima, zastarelošću prestaje

pravo zahtevati ispunjenje obaveze.16 Premda u praksi ne postoje pro-blemi u pogledu tumačenja ove odredbe, ne smatramo suvišnim da na

–––––––––– 13 U ovim slučajevima postoji kaznena odgovornost korisnika prema čl. 187. i 188.

ZASP, te čl. 199. Krivičnog zakonika, Službeni glasnik RS, br. 108/2014. 14 Čl. 183 ZASP 15 Upor. Slobodan Marković, Dušan Popović, Pravo intelektualne svojine, Beograd,

2013, 236. 16 Čl. 360 Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, Službeni list SFRJ, br. 29/78,

39/85, 45/89, 57/89 i Službeni list SRJ, br. 31/93).


270

ovom mestu preciziramo njeno značenje. Naime, poverilac čije je po-traživanje zastarelo može da pokrene sudski postupak radi prinudnog ostvarivanja svog obligacionog prava17, ali ukoliko dužnik istakne pri-govor, njegovo zastarelo potraživanje se ne može prinudno izvršiti.18 Suprotno, ukoliko dužnik obaveze ne istakne prigovor, poverilac čak može i da naplati svoje potraživanje prinudnim putem. Stoga bi najpre-ciznije bilo zastarelost odrediti kao protek roka usled kojeg dužnik sti-če pravo na prigovor, radi odbijanja zahteva poverioca.19 Nastupanjem zastarelosti se ne gasi sâmo pravo, već se pretvara u prirodnu obligaci-ju. Štaviše, i zakonska odredba nedvosmisleno upućuje na to da se po-stupak može pokrenuti, čak i okončati u korist poverioca, ukoliko izo-stane prigovor dužnika.

Da bi nastupile posledice zastarelosti, potrebno je da protekne odre-đeno vreme od trenutka kada je obaveza dospela. Stoga ćemo se u daljoj analizi zadržati upravo na određenju ovih relevantnih momenata: dospe-losti obaveze naknade i vremena potrebnog za nastupanje zastarelosti.

5. DOSPELOST NAKNADE Trenutak od kojeg poverilac ima pravo da od dužnika zahteva ispu-

njenje obaveze, odnosno, u novčanim obligacijama, isplatu novčanog iz-nosa označava se kao dospelost. Od ovog trenutka počinju da teku i roko-vi zastarelosti. Dospelost se određuje samim ugovorom kojim nastaje obaveza, ali ako nije izričito ugovoreno, dospelost nastupa kada iz svrhe pravnog posla, njegove prirode i drugih okolnosti to proizlazi. Ukoliko se ni na ovaj način ne može utvrditi, dospelost nastupa odmah po zaključe-nju ugovora, a dužnik propuštanjem da ispuni svoju obavezu pada u doc-nju.20 S druge strane, ako poverilac ne zahteva prinudno ispunjenje dužni-kove obaveze, vreme u kojem se poverilac pasivno drži protiče u korist dužnika, obezbeđujući mu pravo na prigovor zastarelosti.

Shodno činjenici da organizacija ugovore o neisključivom ustupanju zaključuje u formi ugovora po pristupu, na međusobne odnose se prime-njuju opšti akti organizacija, odnosno tarife naknada. Ovim aktima se preciznije regulišu obaveze korisnika, način obračuna naknade, vreme dospelosti naknade. U smislu potonjeg, naknade koje naplaćuje organiza-––––––––––

17 Upor. Dušan Nikolić, Uvod u sistem građanskog prava, Novi Sad, 2013, 245. 18 Vid. Vladimir V. Vodinelić, 521. 19 Ibid. 20 Čl. 324 ZOO


271

cija, kako već proizlazi i iz Zakona o autorskom pravu i srodnim pravi-ma,21 dospevaju godišnje. Još preciznije, obračun se vrši za kalendarsku godinu, pa korisnik ima obavezu da plati naknadu 1. januara naredne go-dine.22 Međutim, opšti akti kolektivnih organizacija predviđaju obavezu plaćanja autorske naknade i u toku kalendarske godine u kojoj je prija-vljeno korišćenje zaštićenih autorskih dela, odnosno predmeta srodno-pravne zaštite. Navedena obaveza realizuje se, zapravo, u formi akonta-cionih iznosa (jer konačni obračun prema utvrđenim kriterijumima sledi tek na kraju godine). Rok za plaćanje akontacionih iznosa se razlikuje od organizacije do organizacije, ali i od oblika iskorišćavanja za koje se na-knada naplaćuje. Obično se određuje da se akontacioni iznos ima platiti osam23 ili četrnaest dana24 od dana prijema računa, i slično.

S obzirom na to da su rokovi plaćanja računa precizno određeni, sa aspekta zastarelosti potraživanja postavlja se pitanje da li je dan označen u opštim aktima zapravo trenutak dospelosti od kojeg teče rok zastarelo-sti? Drugim rečima, da li se za svaki akontacioni iznos računa vreme po-trebno za zastarelost?

Ukoliko imamo u vidu odredbu Zakona o obligacionim odnosima, dužnik pada u docnju ukoliko ne ispuni obavezu u trenutku koji je odre-đen ugovorom, ili u trenutku kada ga poverilac pozove da to učini. Stoga navedeno pitanje možemo da posmatramo i iz drugog ugla: da li kolektiv-na organizacija može, ukoliko korisnik zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze po izdatom i primljenom računu, da pokrene sudski postupak, ra-di prinudne naplate ili bi se takav zahtev smatrao preuranjenim?

Iako nije obuhvaćeno analizom kojom se ovaj rad bavi, s obzirom na vezu koja postoji sa pitanjem dužničke docnje u novčanim obligacijama, čini nam se potrebnim osvrnuti se i na mogućnost zahteva zakonskih za-teznih kamata.

Sudska praksa u ovom pitanju nije dosledna. Tako, Privredni apela-cioni sud navodi da je „prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužiocu na iznos glavnog duga dosudio zateznu kamatu po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od datuma koji su na računima tužioca označeni kao datumi dospelosti... Tužilac u toku postupka nije dokazao da je tuženi račune primio pre dostavljanja predloga za dozvolu izvršenja... Shodno tome, Privredni apelacioni sud ––––––––––

21 Čl. 171a, st. 5 ZASP 22 Proizlazi iz čl. 171a, st. 5 ZASP 23 Čl. 11 TNS 24 Čl. 8. Sporazuma o jedinstvenoj tarifi naknada za emitovanje fonograma i na nji-

ma zabeleženih interpretacija, Službeni glasnik RS, br. 25/2014.


272

nalazi da je podnošenjem predloga za dozvolu izvršenja tužilac pozvao tuženog da plati naknadu na ime javnog saopštavanja fonograma za 2008. godinu, od kog datuma mu pripada pravo na zateznu kamatu.“25

Jasno je da Sud u ovom sporu naplatu zatezne kamate vezuje za mo-menat dospelosti, odnosno za trenutak koji je tužilac istakao u svom zah-tevu. Ova odluka sledi odgovor Odeljenja Privrednog apelacionog suda na pitanje privrednih sudova od kada tužilac ima pravo na kamatu: „...ako između O.F.P.S. i korisnika fonograma nije zaključen ugovor o neisklju-čivom ustupanju prava na iskorišćavanje predmeta zaštite (rok za ispunje-nje nije određen), tuženi pada u docnju kada ga poverilac pozove da ispu-ni obavezu...ali poverilac nema pravo na zakonsku zateznu kamatu pre 1. januara naredne godine, bez obzira na to kada je faktura za tekuću godinu ispostavljena...ugovorom može biti predviđeno akontaciono plaćanje ili plaćanje na rate, pa dužnik pada u docnju kada ne ispuni obaveze u ugo-vorenom roku.“26

Čini nam se da ovakva sudska praksa ipak zahteva komentar. Naj-pre, nejasno je zašto Sud trenutak od kojeg obračunava zakonsku zateznu kamatu razdvaja od trenutka kada je dužnik pao u docnju, budući da su ova dva momenta u neposrednoj vezi već na osnovu samog zakona.27

Nadalje, ovakvim vakuumom između docnje i prava na zateznu ka-matu dovodi se u pitanje i funkcija pravičnosti primenjenih zakonskih od-redaba. Naime, shodno ovom tumačenju, korisnik koji je sa iskorišćava-njem predmeta zaštite autorskog ili srodnog prava počeo pre zaključiva-nja ugovora sa kolektivnom organizacijom nalazi se u povoljnijem polo-žaju, u građanskopravnom smislu. On će biti u obavezi da plati zakonsku zateznu kamatu tek nakon što ga organizacija za kolektivno ostvarivanje pozove da plati naknadu za korišćenje dela, a korisnik koji je takav ugo-vor blagovremeno zaključio, od momenta kada je proteklo predviđeno vreme za plaćanje izdatih računa. U potonjem slučaju, vremenski period za koji se obračunava kamata je, po pravilu, duži.

Stoga smatramo da je korektnija odluka istog suda kojom se pravo na zateznu kamatu ne priznaje na akontacione iznose: „...Neosnovana je žalba u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za kamatu do dospelosti potraživanja (odnosno na ranije izdate račune, prim. aut.), jer tužilac ne-––––––––––

25 Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 4310/2010. od 3.2.2011., dostupno u bazi podataka ParagrafLex

26 Odgovori na pitanja privrednih sudova koji su utvrđeni na sednicama Odeljenja Privrednog apelacionog suda održanim 9. i 10.11.2010. godine, Sudska praksa privrednih sudova – Bilten, br. 3/2010.

27 Čl. 277. ZOO


273

ma pravo na kamatu pre isteka kalendarske godine za koju je naknada ob-računata.“28

Navedeni zaključak nam se nameće iz same prirode ovog novčanog davanja. Naime, akontacija ili avans predstavlja delimično ispunjenje ugo-vora,29 a iskazani iznosi na periodičnim računima su samo „okvirni“. Ko-načan iznos novčane obaveze obračunava se na kraju kalendarske godine za koju se naknada plaća. Stoga korisnik i ne može da bude u docnji po po-jedinačno izdatom računu, jer svoju konačnu obavezu još uvek ne zna. Šta-više, ni njegova obaveza za period za koji je račun izdat nije konačna. Pre-ciznije, plaćanje po računima za određeni period godine u toku koje se na-knada plaća ne isključuje taj period iz konačnog godišnjeg obračuna.

U smislu navedenog, smatramo da je trenutak dospelosti naknade koju naplaćuju kolektivne organizacije za jednu kalendarsku godinu 1. ja-nuar naredne godine, bez obzira na činjenicu da li je korisnik sa kolektiv-nom organizacijom zaključio ugovor ili je obaveza naknade utvrđena u nekom kasnijem momentu (najčešće prilikom redovne kontrole potenci-jalnih korisnika, koju vrše kolektivne organizacije) ili je, pak, nastala na osnovu zakona (kao što je slučaj, primera radi, sa posebnim naknadama).

6. VREME POTREBNO ZA ZASTARELOST Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme, a trenu-

tak od kojeg se ono računa jeste dospelost, o kojoj je prethodno bilo reči. S obzirom na to da Zakonom o autorskom i srodnim pravima, kao ni Za-konom o obligacionim odnosima nisu izričito određeni posebni rokovi za-starelosti ovih potraživanja, postavlja se pitanje da li je moguća shodna primena odredaba o posebnim rokovima zastarelosti ili se na pitanja za-starelosti naknada organizacija za kolektivno ostvarivanje primenjuje op-šti, desetogodišnji rok.

U smislu navedenog, prostor za primenu posebnih rokova iz Zakona o obligacionim odnosima nalazimo u odredbama o rokovima zastarelosti povremenih potraživanja i potraživanja iz ugovora u privredi, budući da su obveznici naknade uglavnom privredni subjekti.

Pošto smo utvrdili da naknade organizacija za kolektivno ostvariva-nje dospevaju godišnje, smatramo da je primenljiva odredba prema kojoj ova zastarevaju za tri godine od svakog pojedinog davanja,30 osim ako je

–––––––––– 28 Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž 4729/12, od 03.04.2013. godine. 29 Vid. Jožef Salma, Obligaciono pravo, Novi Sad, 2007, 437. 30 Čl. 372, st. 1 ZOO


274

reč o otplatama u obrocima i drugim delimičnim ispunjenjima,31 što je slučaj sa akontacionim iznosima, odnosno iznosima iskazanim po računi-ma u toku godine za koju se naknada plaća. Dakle, naknada se obračuna-va na godišnjem nivou i dospeva godišnje, a akontacioni iznosi ne pred-stavljaju povremeno davanje za koje teče posebni rok zastarelosti.

Mogućnost shodne primene kraćih rokova zastarelosti na potraživa-nja iz ugovora u privredi ne proizlazi na očigledan način iz teksta odno-sne odredbe. Naime, prema Zakonu o obligacionim odnosima, međusob-na potraživanja pravnih lica iz ugovora u prometu robe i usluga, kao i po-traživanje naknada za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima zastare-vaju za tri godine.32

Najpre, postavlja se pitanje da li se ugovori o neisključivom ustupanju imovinskopravnih ovlašćenja autora, odnosno titulara srodnih prava mogu smatrati ugovorima u prometu roba i usluga. Iako ovo pitanje zahteva du-blju analizu, na ovom mestu ćemo dati načelno afirmativni odgovor. S ob-zirom na to da organizacija i korisnik (kada je on privredni subjekt, a najče-šće jeste) zaključuju ugovor o neisključivom ustupanju autorskih, odnosno srodnopravnih ovlašćenja, odnosno o naplaćivanju posebnih naknada, u okviru svojih delatnosti, takav ugovor jeste ugovor u privredi, na koji se odnosi navedena odredba zakona. Međutim, zakonski tekst sužava krug su-bjekata čija obaveza plaćanja naknada zastareva za tri godine samo na kori-snike koji su pravna lica. Dakle, doslovno tumačenje ove zakonske odredbe upućuje na to da potraživanja organizacija prema korisnicima - fizičkim li-cima koja se bave privrednom delatnošću zastarevaju u opštem roku od de-set godina. Na tom stanovištu je i sudska praksa koja se oslanja na pravno shvatanje Višeg privrednog suda u Beogradu: „...Kraći rok zastarelosti iz ove odredbe ne može se primeniti na druga lica – imaoce radnji ili druge pojedince koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku drugu delat-nost, a koja lica se pojavljuju u sporovima pred privrednim sudovima kao stranke u postupku. To što ta lica zaključuju ugovor u privredi saglasno članu 25. st. 2. ZOO i u spornim situacijama se pojavljuju pred privrednim sudovima nije od uticaja na primenu materijalno-pravne odredbe u pogledu zastarelosti potraživanja...“33

Svakako da se isticanjem ovog shvatanja nastojalo da se ujednači sudska praksa u pogledu primene trogodišnjeg roka zastarelosti na ugovo-re u privredi. Taj rezultat je bez sumnje postignut, budući da od tada ne postoji ni jedna sudska odluka u kojoj se sporna zakonska odredba druga-––––––––––

31 Čl. 372, st. 2 ZOO 32 Čl. 374, st. 1 ZOO 33 Pravno shvatanje Odeljenja za privredne sporove Višeg privrednog suda u Beo-

gradu od 25. marta 1996. godine, Sudska praksa privrednih sudova – Bilten br. 2/96, 5.


275

čije tumači. Ipak, ne možemo da ignorišemo činjenicu da je time istovre-meno ugrožen osnovni princip obligacionog prava, princip ravnopravno-sti strana u obligacionim odnosima. Odstupanja od ovog načela, istina, postoje, ali su ona propisana isključivo uzimajući u obzir nužnost efika-snijeg odvijanja privrednog prometa34. Tim pre nije jasno zbog čega se stavljaju u različit položaj subjekti koji pripadaju istoj sferi ugovaranja – sferi privredne delatnosti. U navedenom pravnom shvatanju Sud vidi ar-gumentaciju za ovakav stav u činjenici da su norme o zastarelosti impera-tivne prirode, zbog čega se „pravnim poslom ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog koje je određeno zakonom....“35, te da se time postavlja granica i sudskom tumačenju relevantnih odredaba.

Mišljenja smo da se Sud zadržao na jezičkom tumačenju sporne od-redbe, zanemarujući njen smisao. Naime, Zakonom o obligacionim odno-sima propisano je da se odredbe o ugovorima primenjuju na sve vrste ugovora, osim ako za ugovore u privredi nije izričito drukčije određeno.36 Ugovorima u privredi, pak, se smatraju ugovori koje preduzeća i druga pravna lice koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost zaključuju među sobom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima. Dakle, je-dino relevantno jeste pitanje da li se ugovor zaključuje u okviru privredne delatnosti ili ne. Bez značaja je da li je privredni subjekt fizičko ili pravno lice. To je potpuno razumljivo ukoliko imamo u vidu cilj kojem je zako-nodavac težio: stvaranje uslova za brže odvijanje privrednog saobraćaja, odnosno razmenu robe i usluga. Stoga smatramo da je i spornu odredbu, koja je lex specialis u pogledu zastarelosti potraživanja iz ugovora, treba-lo tumačiti saglasno cilju zbog kojeg je ona (ali i druge odredbe iste priro-de) propisana. Tim pre nam se ovaj zaključak nameće ako uzmemo u ob-zir činjenicu da je razlikovanje fizičkog i pravnog lica kao privrednog su-bjekta usamljen primer u obligacionim odnosima. U prilog navedenom govori i stvarna nadležnost privrednih sudova za sve privredne subjekte (i fizička i pravna lica) u sporovima u kojima se odlučuje upravo o među-sobnim odnosima iz ugovora zaključenih u okviru njihove privredne de-latnosti.37 Dakle, u istom odnosu isti sud mora da primeni različita pravi-la. Istina, i u navedenom pravnom shvatanju se ova okolnost uzima u ob-zir, ali joj se ne pridaje potrebni značaj.

–––––––––– 34 Npr. čl. 277, 329,374, 430, 481 i 482, 493,538,558,981,1004, 35 Pravno shvatanje Odeljenja za privredne sporove Višeg privrednog suda u Beo-

gradu od 25. marta 1996. godine, Sudska praksa privrednih sudova – Bilten br. 2/96, 5. 36 Čl. 25. ZOO 37 Čl. 25 Zakona u uređenju sudova, Službeni glasnik RS, br. 101/2013.


276

7. ZAKLJUČAK Rok zastarelosti potraživanja naknada organizacija za kolektivno

ostvarivanje autorskog i srodnih prava nije izričito određen ni Zakonom o autorskom i srodnim pravima, niti Zakonom o obligacionim odnosima. Stoga je ovaj rad imao za cilj da opredeli vremenske granice zahteva za prinudno ispunjenje obaveze plaćanja naknada titularima autorskog, od-nosno srodnih prava.

U tom smislu, analizirana je pravna priroda ovih potraživanja, te nji-hova dospelost, koje okolnosti su relevantne za računanje rokova zastare-losti. Shodno dobijenim rezultatima, koji su u radu istaknuti, primena od-redbe o potraživanjima iz ugovora u privredi, uz nužnu kritiku sudske prakse, navodi nas na zaključak da naknade organizacija zastarevaju u ro-ku od tri godine. Isti rezultat daje i primena odredbe o povremenim potra-živanjima za naknade koje svoju obaveznost crpe iz samog zakona. U oba slučaja, trogodišnji rok se računa od 1. januara naredne godine, za godinu u kojoj je obaveza nastala. Akontacioni računi, koji se korisnicima izdaju u toku godine, predstavljaju delimično ispunjenje obaveze, te dospevaju zajedno sa konačno utvrđenim iznosom.


277

Sanja Radovanović, Ph.D., Assistant Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Obsolescence of Fees of Collective Society

Аbstract: The subject of analysis in this paper is the issue of obsole-scence of fees of organizations for collective management of copyright and related rights. Namely, in the system of copyright and related rights, the possibility of collective management is one aspect of the exercise of rights. This collectivity stems from the fact that the exploitation of the su-bject of protection of copyright and related rights in modern society has reached level that exceed the capabilities of the author, or title holder of related rights as individuals to exercise their rights independently. There-fore, authorized organization for collective management, has a role to collect fees. Since it is an obligation between the user and the organiza-tion, the question that arose in practice, and we believe that has not re-ceived a satisfactory answer, is the question of obsolescence of claims within these entities. In the absence of express statutory regulations, the answer must be sought in analog application of the corresponding provi-sions of the Law on Obligations, which this paper is devoted special at-tention.

Key words: obsolescence, maturity, default, royalties, special compen-sation


278


279

Originalni naučni rad 341.63:502/504 doi:10.5937/zrpfns48-7469

Dr Petar Đundić, docent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

PROTIVTUŽBA U INVESTICIONOJ ARBITRAŽI KAO INSTRUMENT ZAŠTITE

ŽIVOTNE SREDINE1

Sažetak: Rad se bavi mogućnošću da tužena država u investicionoj

arbitraži koristi protivtužbu kao instrument za utvrđivanje odgovornosti ulagača zbog povrede životne sredine. Analiza je usmerena na dve najva-žnije prepreke koje stoje na putu ovakvom korišćenju protivtužbe. Prva se tiče pitanja da li je ulagač pokretanjem arbitraže protiv države prijema ulaganja dao pristanak za to da arbitražni sud rešava i o zahtevima iz pro-tivtužbe. Arbitražna praksa naročito pokazuje da se problem javlja u vezi sa tumačenjem uslova bliske veze (koneksiteta) između spora i zahteva is-taknutih u protivtužbi, kao uslova dopuštenosti protivtužbe. Takođe, pod uslovom da je arbitražni sud utvrdio da je nadležan za odlučivanje o pro-tivtužbi i da je ona dopuštena, javlja se problem njene normativne osnove. Reč je o pitanju da li pravna pravila koja arbitražni sud primenjuje na su-štinu spora sadrže obavezu za ulagača čija bi povreda bila osnov za pod-nošenje protivtužbe.

Ključne reči: investicije, arbitraža, životna sredina, protivtužba.

1. Uvod Poslovna delatnost stranih ulagača i povećanje obima stranih ulaga-

nja ne bi trebalo da negativno utiču na životnu sredinu u državi prijema niti da dovedu do snižavanja standarda zaštite ovog dobra. Održivi razvoj privrede je najvažniji razlog za takmičenje zemalja u razvoju u pogledu privlačenja stranih ulaganja. U međunarodnim ugovorima, dvostranim ili višestranim, koji se zaključuju u cilju podsticanja i zaštite ulaganja u po-––––––––––

1 Rad je posvećen projektu „Biomedicina, zaštita životne sredine i pravo“ br. 179079 koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

Dr Petar Đundić, Protivtužba u investicionoj arbitraži... (str. 279–294)

280

slednjih desetak godina naglasak je upravo na održivosti ekonomskog razvoja. Prema istraživanju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organization for Economic Cooperation and Development), u više od polovine dvostranih sporazuma o zaštiti i unapređenju ulaganja (eng. Bi-lateral Investment Treaties, u daljem tekstu: BIT) koji su zaključeni na-kon 2005. godine sadržane se odredbe u kojima se pominje interes zaštite životne sredine.2 Mesto ovakvih odredaba u međunarodnim ugovorima je različito od slučaja do slučaja. Najčešće se zaštita životne sredine pomi-nje u preambuli ugovora u kojoj se ona apostrofira kao interes država ugovornica, u odredbama u kojima se strane ugovornice obavezuju da ne-će snižavati standarde zaštite u cilju privlačenja ulaganja3, te u onima ko-je ustanovljavaju pravo država ugovornica da regulišu odnose koji se tiču životne sredine4, bez opasnosti da se to smatra povredom obaveze iz me-đunarodnog ugovora.5

Pitanje poštovanja normi koje se odnose na zaštitu životne sredine može biti značajno u investicionoj arbitraži iz različitih razloga. Primera radi, da li je ulagač poštovao propise na snazi u državi prijema ulaganja u ovoj materiji ključno je za zaključak o tome da li je ulaganje izvršeno u skladu sa propisima države ugovornice, što je u mnogim BIT neophodan uslov da bi ulaganje uživalo zaštitu.6 Sa druge strane, neprimenjivanje ili čak otvoreno kršenje propisa o zaštiti životne sredine od strane države može da povredi neki od materijalnopravnih standarda zaštite ulagača iz međunarodnog ugovora o zaštiti ulaganja i da dovede do odgovornosti dr-žave. To će biti slučaj kada je ulagač planirao svoj poslovni poduhvat na osnovu uverenja da će država prijema ulaganja sprovoditi svoje ekološke propise.7

–––––––––– 2 Vid. Kathryn Gordon (Gordon), Joachim Pohl (Pol), Environmental Concerns in

International Investment Agreements: A Survey, OECD Working Papers on International Investment 01/2011, 5.

3 Vid., na primer, čl. 11. Model BIT Kanade (2004). Tekst ovog dokumenta na en-gleskom jeziku dostupan je na: http://italaw.com/documents/Canadian2004-FIPA-model-en.pdf.

4 Vid. čl. 12 st. 3. Model BIT SAD (2012). Vid. na: http://www.state.gov/ docu-ments/ organization/188371.pdf.

5 Ibid., 6. 6 Uopšteno o nadležnosti arbitražnog suda da odlučuje o zaštiti ulaganja kada je po-

našanje ulagača bilo protivno propisima države prijema ulaganja vidi, na primer, arbitražne odluke u predmetima Mr. Saba Fakes v. Republic of Turkey (ICSID Case No. ARB/07/20), Award, July 14, 2010 i Marvin Feldman v. Mexico (ICSID Case No. ARB (AF)/99/1), Award, December 16, 2002.

7 Vidi o ekološkoj regulativi u ovom kontekstu kod Jorge E. Viñuales (Vinjuales), Foreign Investment and the Environment in International Law, Cambridge 2012, 89, 90.


281

Bez obzira na neporeciv značaj pomenutih pitanja, ona ne predstavlja-ju predmet ovog rada. Njegov cilj je drugačiji – da ispita mogućnost da dr-žava prijema ulaganja u investicionoj arbitraži koristi protivtužbu kao pro-cesno sredstvo kojim će prinuditi investitora da plati naknadu štete za slu-čaj povrede propisa o zaštiti životne sredine, te da na taj način indirektno obezbedi zaštitu ovog dobra u postupku realizacije stranih ulaganja. Za ostvarivanje ovog cilja državi stoje na putu dve prepreke o kojima će biti reči u nastavku rada. Prva se tiče problema nadležnosti arbitražnog suda za ovakve protivtužbe. Naime, sporno je da li je u investicionoj arbitraži, ima-jući u vidu specifičan karakter arbitražnog sporazuma na kojem su one za-snovane, protivtužba države uopšte moguća. Druga prepreka se odnosi na normativnu osnovu protivtužbe. Ako je arbitražni sud ovlašćen da odluči o tome da li je investitor povredio norme koje se odnose na zaštitu životne sredine, šta je pravni izvor ovih normi? Da li je to nacionalno pravo države prijema, međunarodni ugovor ili običajno pravno pravilo međunarodnog prava? U redovima koji slede pokušaćemo da damo svoj doprinos odgovo-rima na navedena pitanja.

2. Nadležnost arbitražnog suda i dopuštenost

protivtužbe države Notorna je činjenica da se zaštita stranim ulaganjima u savremenim

uslovima pruža prvenstveno zaključenjem međunarodnih ugovora posve-ćenih ovom pitanju. Najznačajniji aspekt ovih ugovora je činjenica da se njima obezbeđuje pravo ulagača iz jedne države ugovornice da neposred-no tuži drugu državu ugovornicu pred međunarodnim arbitražnim sudom, ukoliko smatra da mu je ona povredila neko subjektivno pravo garantova-no ugovorom.8 Jednostranost sistema zaštite je takođe jedno od njegovih najznačajnijih obeležja. Ona podrzumeva da se pokretanje arbitraže osta-vlja na volju investitoru, odnosno da se u ulozi tužioca u investicionoj ar-bitraži javlja gotovo isključivo strani ulagač.

Da bi u ovakvom sistemu protivtužba države bila moguća, ona prvo mora biti dozvoljena procesnim mehanizmom, tj. pravilima postupka koja uređuju arbitražu u datom slučaju. Ovo ne predstavlja značajniji problem, barem kada je reč o dva u praksi najvažnija mehanizma za rešavanje inve-sticionih sporova. Tako čl. 46. Vašingtonske konvencije o rešavanju inve-sticionih sporova između država i državljana drugih država9 predviđa da je arbitražni sud Međunarodnog centra za rešavanje investicionoh sporova

–––––––––– 8 Vid. Surya P. Sybedi (Subedi), International Investment Law, Reconciling Policy

and Principle, Oxford-Portland, 2008, 96. i dalje. 9 Službeni list SCG – Međunarodni ugovori, br. 2/2006.


282

(eng. International Centre for Settlement of Investment Disputes, u daljem tekstu IKSID) ustanovljenog Konvencijom nadležan da na zahtev stranke odlučuje, između ostalog, o protivtužbama koje proističu direktno iz pred-meta spora, pod uslovom da su one obuhvaćene saglasnošću stranaka i da spadaju u nadležnost IKSID.10 Takođe, Arbitražna pravila Komisije Ujedi-njenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo (eng. United Nations Com-mission on International Trade Law, u daljem tekstu: UNCITRAL) od 2010. godine koja imaju najveći značaj za ad hoc investicione arbitraže, uređuju pravo tuženog na podnošenje protivtužbe u odgovoru na tužbu, od-nosno u kasnijoj fazi postupka u slučaju da arbitražni sud proceni da je ka-šnjenje sa podnošenjem protivtužbe bilo opravdano.11

Mnogo značajnija prepreka za tuženu državu koja želi da podnese protivtužbu su nejasnoće u pogledu toga da li arbitražni sporazum koji je zaključila sa ulagačem obuhvata i njegovu saglasnost da bude izložen pro-tivtužbi. Istorijski posmatrano, arbitražni sudovi su nedvosmisleno pružali pozitivan odgovor na ovo pitanje u situaciji kada je arbitražna klauzula bila deo ugovora o ulaganju koji je zaključen između investitora i države.12 Ako je nadležnost arbitražnog suda zasnovana na ovakvom instrumentu i ako se spor tiče tumačenja ili izvršenja ugovornih obaveza, nema razloga da se tu-ženoj državi zabrani da protivtužbom štiti svoja ugovorna prava, kao što to može da čini svaka druga ugovorna strana.

U savremenim uslovima, međutim, arbitražni sporazum koji je te-melj investicione arbitraže se najčešće ne nalazi u ugovoru sa stranim ula-gačem. On je po pravilu deo međunarodnog ugovora i čine ga odredbe o rešavanju sporova u BIT kojima države ugovornice unapred daju prista-nak neodređenom krugu subjekata (fizičkim i pravnim licima druge drža-ve ugovornice kojima se priznaje status ulagača) za arbitražu u slučaju navodne povrede njihovih prava proisteklih iz ulaganja. Investitor koji smatra da mu je pravo povređeno prihvata ovu jednostranu ponudu tako što jednostavno pokreće postupak pred arbitražnim sudom koji je u dvo-stranom ili višestranom sporazumu o zaštiti ulaganja označen kao nadle-žni forum.13 U ovakvim slučajevima teško je dati odgovor na pitanje da li ––––––––––

10 Uopšteno o nadležnosti IKSID vid. Sanja Đajić, Značaj predugovornog postu-panja za nadležnost i meritum u investicionoj arbitraži, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 3/2013, 276-279.

11 Čl. 21. st. 3. Arbitražnih pravila UNCITRAL (2010). 12 Vid. Hege Elisabeth Veenstra-Kjos (Vinstra-Kjos), „Counterclaims by Host Sta-

tes in Investment Treaty Arbitration“, Transnational Dispute Management 4/2007, 6. 13 Vid. Petar Đundić, „Pristanak države na arbitražu sa stranim ulagačem – mo-

daliteti pristanka, ograničenja i merodavno pravo“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 3/2013, 361.


283

je investitor, podnošenjem tužbe međunarodnom arbitražnom sudu na osnovu BIT ili višestranog međunarodnog ugovora, istovremeno dao svo-ju saglasnost da ovaj sud odluči i o eventualnoj protivtužbi države. Reč je o nimalo jednostavnom problemu, za koji arbitražna praksa nalazi rešenje u tumačenju odredaba o rešavanju sporova iz međunarodnog sporazuma o zaštiti i podsticanju ulaganja.

Da li ratione materiae nadležnost arbitražnog suda pokriva i odluči-vanje o protivtužbi zavisi od toga kako su odredbama o rešavanju sporova definisani sporovi koji mogu biti predmet odlučivanja. U predmetu Salu-ka protiv Češke Republike (Saluka v. Czech Republic), arbitražno veće je zaključilo da je odredba čl. 8. BIT između Holandije i Češke (1991) koja govori o nadležnosti za „sve sporove između države ugovornice i ulagača druge države ugovornice u pogledu ulaganja ovog poslednjeg“ načelno dovoljno široka da obuhvati protivtužbu države koja je bila zasnovana na tvrdnji da ulagač nije poštovao odredbe ugovora o kupovini akcija banke u državnom vlasništvu, kao ni odredbe domaćih propisa o bankarskom poslovanju, trgovini i zaštiti konkurencije.14 Sa druge strane, u sporu Ru-salis protiv Rumunije (Roussalis v. Romania) koji se odvijao pod okri-ljem IKSID, arbitražni sud je smatrao da se čl. 9. grčko-rumunskog BIT (1997) ne može tumačiti tako da obuhvata pristanak investitora na nadle-žnost povodom protivtužbi.15 Pomenuta odredba poverava nadležnost ar-btražnom sudu da rešava sporove između države ugovornice i investitora druge države ugovornice koji se tiču obaveze države na osnovu BIT pre-ma njegovoj investiciji. Uz činjenicu da pomenuti član daje mogućnost pokretanja spora samo investitoru, to je bilo dovoljno za arbitražni sud da zaključi kako je njegova nadležnost ograničena na „tužbe investitora pod-nete povodom obaveza države prijema.“16

Ako se država nađe u poziciji da je tužena na osnovu BIT ili višestra-nog međunarodnog ugovora koji sadrži široku definiciju predmeta spora kao što su „spor povodom ulaganja“ ili „svaki spor povodom ulaganja“, izgledi da arbitražni sud prihvati nadležnost za odlučivanje po protivtužbi se pove-ćavaju.17 Suprotno tome, restriktivne definicije koje se oslanjaju samo na sporove povodom obaveza države drastično smanjuju ove izglede. Na pri-––––––––––

14 Vid. Saluka Investments B.V. v. The Czech Republic (UNCITRAL), Decision on Jurisdiction over the Czech Republic’s Counterclaim, 7 May 2004, pasus 39. Naglasak autora.

15 Spyridon Roussalis v. Romania (ICSID Case No. ARB/06/1), Award, December 7, 2011, pasusi 859-877.

16 Ibid., pasus 869. 17 Vid. Inmaris Perestroika Sailing Maritime Services GmbH and Others v. Ukraine

(ICSID Case No. ARB/08/8), Award, March 1, 2012, pasus 432.


284

mer, Model BIT Nemačke (2008) u čl. 10. na uopšten način govori o reša-vanju „sporova između države ugovornice i ulagača druge države ugovorni-ce koji se odnose na ulaganje.“ Definicija spora data na ovaj način ne pruža nijedan razlog da se saglasnost stranaka u pogledu nadležnosti arbitražnog suda ograniči samo na tužbe investitora. Sa druge strane, čl. 26. st. 1. Ugo-vora o energetskoj povelji (eng. Energy Charter Treaty) predviđa da se od-redbe o rešavanju sporova odnose samo na sporove povodom povrede oba-veza koje države ugovornice ima na osnovu ovog međunarodnog ugovora prema ulaganju ulagača druge države ugovornice.18 Ovakva formulacija mogla bi opravdti tvrdnju da ulagač koji pokreće arbitražu na osnovu Ugo-vora nije dao saglasnost za to da bude izložen protivtužbi.

Uticaj koji na odluku arbtražnog suda o nadležnosti za protivtužbu imaju formulacije odredaba o rešavanju sporova između države i ulagača u sporazumima o zaštiti ulaganja je očigledan. Razlike u njima presudno utiču na postojanje nadležnosti.19 Potrebno je, međutim, istaći da ovakvo gledište nije jedino koje se javlja u arbitražnoj praksi. U sistemu IKSID postoje pokušaji da se zaključak o saglasnosti investitora u pogledu pro-tivtužbi izvede na osnovu same činjenice da je ovaj subjekat pokrenuo postupak pred arbitražnim sudom IKSID, bez potrebe da se posebno ispi-tuje sadržina instrumenta u kojem je arbitražni sporazum sadržan. Ovo stanovište koje se u literaturi naziva i ipso facto doktrinom20 promovisano je u izdvojenom mišljenju arbitra Rajsmana (Reisman) u predmetu Rusa-lis protiv Rumunije i izričito prihvaćeno od strane arbitražnog veća u spo-ru Gec protiv Burundija (Goetz v. Burundi).21 Osnovna ideja je jednostav-na – kada države daju svoj uslovni pristanak na nadležnost arbitražnog suda IKSID, u njega je automatski inkorporisan čl. 46. Vašingtonske kon-vencije koji zatim prihvata i investitor, time što pokreće arbitražni postu-pak pod okriljem IKSID.22 Navedena odredba izričito pominje nadležnost arbitražnog suda za protivtužbe, te nikakva „dodatna“ saglasnost tužioca za to da arbitražni sud odlučuje o protivtužbi nije neophodna. ––––––––––

18 Tekst međunarodnog ugovora na engleskom jeziku dostupan je na: http://www.encharter.org/ fileadmin/user_upload/document/EN.pdf.

19 Pierre Lalive (Laliv), Laura Halonen (Halonen), „On the Availability of Counterclaims in Investment Treaty Arbitration”, Czech Yearbook of International Law 2/2011, 146. Takođe, Anne K. Hoffmann, „Counterclaims in Investment Arbitration“, ICSID Review vol. 28, 2/2013, 447.

20 Vid. Jose Antonio Rivas (Rivas), „ICSID Treaty Counterclaims: Case Law and Treaty Evolution”, Transnational Dispute Management vol. 11, 1/2014, 19.

21 Antoine Goetz & Consorts et S. A. Affinage des Metaux v. Republique du Burundi (Affaire CIRDI No. ARB/01/2), Sentence, 21 juin 2012, pasusi 278, 279.

22 William Michael Reisman (Rajsman), Separate Opinion (attached to the Award), December 7, 2011.


285

U pravnoj doktrini je ovakvo gledište kritikovano prvenstveno zbog toga što je suprotno samom tekstu čl. 46. Vašingtonske konvencije koji, istina, govori o nadležnosti arbtražnog suda da odlučuje o protivtužbama koje su u direktnoj vezi sa sporom, ali samo „pod uslovom da se nalaze u okvirima saglasnosti stranaka i nadležnosti Centra.“23 Ako se prihvati po-menuto tumačenje ove odredbe, uslovi koji se posebno navode u njoj bi izgubili svaki smisao.24 Ipak, bez obzira na to što ga nije lako pomiriti sa tekstom konvencijske odredbe, ovakvo tumačenje bi trebalo pozdraviti. U prilog tome govori ne samo načelo ekonomičnosti, nastojanje da se izbeg-nu paralelni postupci pred različitim formumima i sa tim povezani troško-vi,25 već i potreba da se u investicionu arbitražu unese element pravično-sti. Na taj način bi tužena država mnogo češće dobila priliku da insitira na utvrđivanju odgovornosti investitora pred arbitražnim sudom, uključujući tu i odgovornost zbog povrede životne sredine.

Drugi uslov koji se u savremenoj arbitražnoj praksi neizostavno ja-vlja u vezi sa protivtužbama država odnosi se na koneksitet – direktnu ve-zu koja mora postojati između predmeta spora i protivtužbe. Za razliku od saglasnosti tužioca koja se odnosi na nadležnost arbitražnog suda, mo-guće je zamisliti situaciju u kojoj je arbitražni sud nadležan, ali ne postoji direktna veza između predmeta spora i protivtužbe.26 Zbog toga se ovo pitanje često pominje kao pitanje dopuštenosti (eng. admissibility) protiv-tužbe.27 U pitanju je uslov koji, ako se tumači restriktivno, gotovo uvek može da eliminiše protivtužbu države koja je zasnovana na tvrdnji da tu-žilac nije poštovao neku obavezu prisutnu u nacionalnom zakonodavstvu države prijema.

Na primer, u predmetu Saluka protiv Češke, iako je prethodno kon-statovalo da je klauzula o rešavanju sporova iz holandsko-češkog BIT formulisana tako da arbitražnom sudu daje nadležnost da odlučuje o pro-tivtužbi, arbitražno veće je odbilo da to čini upravo sa opravdanjem da iz-među spora i zahteva koji su bili istaknuti u protivtužbi Češke ne postoji ––––––––––

23 Dafina Atanasova (Atanasova), Carlos Adrian Martinez Benoit (Martinez Ben-oa), Josef Ostransky (Ostranski), Counterclaims in Investor-State Dispute Settlement (ISDS) under International Investment Agreements (IIAs), The Graduate Institute, Centre for Trade and Economic Integration, Geneva 2012, 13.

24 H. E. Veenstra-Kjos, 26. 25 W. M. Reisman, Separate Opinion. 26 U kontekstu IKSID o ovom pitanju vid. Christoph Schreuer (Šrojer), The ICSID

Convention: A Commentary, Second Edition, Cambridge 2009, 751. 27 Vid., na primer, H. E. Veenstra-Kjos, 30. Takođe, Antoine Goetz & Consorts et S.

A. Affinage des Metaux v. Republique du Burundi, pasusi 282-285.


286

dovoljna povezanost.28 Obrazloženje u kojem se naglašava potreba da iz-među tužbe i protivtužbe postoji „bliska veza“,29 oslanja se u značajnoj meri na odluku arbitražnog suda IKSID u predmetu Klukner protiv Kameruna (Klöckner v. Cameroon).30 Arbitražno veće u Saluka protiv Češke prihvata stanovište izneto u citiranom slučaju da zahtevi iz tužbe i protivtužbe mora-ju da čine „nedeljivu celinu“, te da moraju imati „zajedničko poreklo, iden-tične izvore i činiti operacionalno jedinstvo.“31 Pozivajući se na praksu Iran-sko-američkog tribunala (eng. Iran-US Claims Tribunal) i odluku arbitra-žnog suda IKSID u predmetu Amko protiv Indonezije (Amco v. Indone-sia)32, arbitražni sud zaključuje da ovaj uslov ne može biti ispunjen ako je tužbeni zahtev zasnovan na ugovoru o ulaganju, a protivtužba na obaveza-ma investitora koje proističu iz „opšteg zakonodavstva“ tužene države.33

Gledište promovisano u Saluka protiv Češke potpuno je prihvaćeno u još jednom sporu na osnovu Arbitražnih pravila UNCITRAL, u pred-metu Paušok protiv Mongolije (Paushok v. Mongolia). Arbitražni sud je odbio da odlučuje o protivtužbi zbog toga što je zaključio da između nje i tužbe ne postoji dovoljno bliska veza, pri čemu se kao osnovni kriterijum za postojanje ove veze uzima karakter pravnog izvora obaveze.34 Potreb-na veza ne postoji jer su obaveze investitora na koje se protivtužba poziva zasnovane na zakonodavstvu tužene države.35

Tumačenje da protivtužba nije dozvoljena ako je zasnovana na dru-gačijem pravnom okviru u odnosu na tužbu izloženo je kritici pravne doktrine kao suviše restriktivno.36 Ističe se da je pozivanje arbitražnog veća u predmetu Saluka protiv Češke na kriterijume koji su utvrđeni u ––––––––––

28 Saluka Investments B.V. v. The Czech Republic (UNCITRAL), Decision on Jurisdiction over the Czech Republic’s Counterclaim, pasusi 59-82.

29 Ibid., pasus 61. 30 Klöckner Industrie-Anlagen GmbH and others v. United Republic of Cameroon

and Société Camerounaise des Engrais (ICSID Case No. ARB/81/2), Award, 21 October 1983.

31 Saluka Investments B.V. v. The Czech Republic, pasus 79. 32 Amco Asia Corporation and others v. Republic of Indonesia (ICSID Case No.

ARB/81/1), Resubmitted Case, Decision on Jurisdiction, May 10, 1988. 33 Vid. Saluka Investments B.V. v. The Czech Republic, pasusi 74, 75, 78 i 79. Zaht-

evi iz protivtužbe koji su se odnosili na navodno nepoštovanje ugovornih obaveza matič-nog privrednog društva tužioca (Nomura) odbačeni su pozivom na činjenicu da je Ugovor o kupovini akcija sadržao arbitražnu klauzulu koja je obavezujuća za tuženu državu. Vid. pasuse 47-58.

34 Sergei Paushok et al. v. Republic of Mongolia (UNCITRAL), Award on Jurisdic-tion and Liability, April 28, 2011, pasus 693.

35 Ibid., 694-698. 36 Vid. H. E. Veenstra-Kjos, 46. Takođe, D. Atanasova, C. A. Martinez Benoit, J.

Ostransky, 36, 37.


287

sporu Klukner protiv Kameruna koji je suštinski nastao kao ugovorni spor između države i ulagača, neopravdano u investicionoj arbitraži po-krenutoj na osnovu međunarodnog ugovora o zaštiti ulaganja.37 Posebno se kritikuje insistiranje na identičnom pravnom osnovu tužbe i protivtu-žbe, uz naglašavanje da postavljanje takvog uslova čini mogućnost pod-nošenja tužbe „iluzijom“, budući da se protivtužba države, po pravilu, ne može zasnivati na BIT koji ne sadrži obaveze za ulagača.38

Zaista, insistiranje na pravnoj vezi između tužbe i protivtužbe kao preduslovu dozvoljenosti ove poslednje čini načelnu mogućnost podnoše-nja protivtužbe potpuno izlišnom. Budući da je materijalnopravni osnov odgovornosti države najčešće BIT, kriterijumi povezanosti tužbe i protiv-tužbe na kojima insistiraju arbitražni sudovi u predmetima Saluka i Pau-šok ne bi ne teoretski mogli biti ispunjeni jer je u pitanju instrument koji gotovo isključivo normira obaveze država ugovornica. Ovo znači da bi već u inicijalnoj fazi bila eliminisana protivtužba države koja bi se odno-sila na naknadu štete pričinjene aktivnostima ulagača škodljivim za život-nu sredinu, ukoliko bi šteta nastala povredom nacionalnih ekoloških pro-pisa države prijema. Najbolja ilustracija je odluka arbitražnog suda u predmetu Paušok koja se jednim delom ticala upravo ovakvog zahteva iz protivtužbe. Naime, arbitražno veće je odbacilo zahtev tužene države da tužioci nadoknade štetu pričinjenu životnoj sredini koju je načinilo pri-vredno društvo u njihovom vlasništvu, uz obrazloženje da se zahtev iz protivtužbe zasniva na zakonodavstvu Mongolije.39 Štaviše, u obrazlože-nju je istaknuto i to da se navodne neregularnosti vezuju sa delovanje ru-darske kompanije u vlasništvu tužilaca, a ne za same tužioce.40 Iako je reč o rezonovanju koje zaslužuje posebnu analizu, na ovom mestu je dovolj-no naglasiti da je u pitanju formalističko shvatanje koje unosi dodatnu ne-ravnopravnost u procesne pozicije stranaka u investicionoj arbitraži – odvojivost pravnih ličnosti ulagača i pravnog lica koje je osnovano u dr-žavi prijema radi realizacije ulaganja se ne javlja kao smetnja za nadle-žnost arbitražnog suda kada je delovanjem države pričinjena šteta doma-ćem pravnom licu u vlasništvu ulagača, ali se ulagač može „sakriti“ iza subjektiviteta domaćeg pravnog lica kada je u pitanju protivtužba države za štetu koja joj je prouzrokovana.

Umesto insistiranja na tome da je za dopuštenost protivtužbe potreb-no da su ona i tužba zasnovane na istom pravnom izvoru, smatramo da ––––––––––

37 P. Lalive, L. Halonen, 153. 38 Ibid., 154. 39 Sergei Paushok et al. v. Republic of Mongolia, pasus 696. 40 Ibid.


288

interesima procesne pravičnosti i ekonomije više odgovora gledište koje zastupaju brojni autori u doktrini - da uslov koneksiteta treba posmatrati isključivo kao pitanje činjenične povezanosti između spora povodom in-vesticije i protivtužbe.41 Time se za tuženu državu otvara realna moguć-nost podnošenja protivtužbe i postiže da se o svim povezanim sporovima reši pred istim forumom čime se štede sredstva i vreme. Tendencija ubla-žavanja uslova koneksiteta može se primetiti i u Arbitažnim pravilima UNCITRAL od 2010. godine. Za razliku od ranije važećih pravila koja su zahtevala da protivtužba „proističe iz istog ugovora“ povodom kojeg je nastao spor42, izmene su učinjene upravo kako bi se obezbedilo lakše ko-rišćenje pravila o protivtužbama u investicionim sporovima koji najčešće nisu ugovornog karaktera.43 U novoj odredbi o protivtužbama se ne pomi-nje uslov koneksiteta već se jednostavno navodi da se ona može podneti pod uslovom da je za nju nadležan arbitražni sud.44 Kako uslov postojanja pravne veze između tužbe i protivtužbe ne poznaju BIT na kojima je obično zasnovana nadležnost arbitražnog suda, može se tvrditi da je na ovaj način bitno ublažen pomenuti uslov.

3. Normativna osnova protivtužbe zbog povrede životne sredine

– problem merodavnog prava Pod uslovom da arbitražni sud zaključi da postoji saglasnost investi-

tora da se o protivtužbi odlučuje u arbitražnom postupku i da je ispunjen uslov koneksiteta, to još uvek ne znači da je protivtužba pravno sredstvo koje će obezbediti da tužilac snosi odgovornost zbog povrede životne sre-dine. Poseban problem koji bi se mogao javiti kod protivtužbi ovakve vr-ste odnosi se na njenu normativnu bazu, odnosno na pitanje u kom prav-nom izvoru se nalaze materijalnopravne norme koje su povređene pona-šanjem ulagača i čine osnov njegove odgovornosti.

Pravna pravila koja dolaze u obzir za primenu u investicionoj arbi-traži mogu se nalaziti na tri različita nivoa.45 Prvo, to mogu da budu od-redbe ugovora između države prijema ulaganja i stranog ulagača, ukoliko je investicija zasnovana na ugovoru. Drugo, relevantne norme se mogu ––––––––––

41 Vid., na primer, Zachary Douglas (Daglas), The International Law of Investment Claims, Cambridge 2009, 263. Takođe, D. Atanasova, C. A. Martinez Benoit, J. Ostrans-ky, 37 i P. Lalive, L. Halonen, 153.

42 Čl. 19. st. 3. Arbitražnih pravila UNCITRAL (1976). 43 David D. Caron (Karon), Lee M. Caplan (Kaplan), The UNCITRAL Arbitration

Rules: A Commentary, second edition, Oxford 2012, 426, 427. 44 Čl. 21. st. 3. Arbitražnih pravila UNCITRAL (2010). 45 J. E. Viñuales, 100.


289

pronaći u nacionalnom pravu države prijema (ili države investitora). Ko-načno, u investicionim sporovima se primenjuju pravila ugovornog i obi-čajnog međunarodnog prava. U svakoj od ove grupe izvora su prisutne norme koje se tiču zaštite životne sredine.46 Problem za tuženu državu ko-ja razmatra podnošenje protivtužbe je taj što ne sadrže svi pomenuti izvo-ri norme o materijalnopravnim obavezama ulagača u pogledu zaštite ži-votne sredine. Takve norme se mogu pronaći u nacionalnom zakonodav-stvu države prijema ulaganja ili, eventualno, u ugovoru koji je zaključen između države i ulagača. Sa druge strane, njih najčešće nema u BIT ili vi-šestranim međunarodnim ugovorima koji su posvećeni zaštiti ulaganja. Najvažnije je stoga pitanje načina na koji država može da izdejstvuje pri-menu sopstvenog zakonodavstva od strane arbitražnog suda, kako bi na njemu zasnovala protivtužbu zbog povrede ekoloških standarda.

Arbitražna pravila UNCITRAL i Vašingtonska konvencija kao osnovno pravilo u pogledu određivanja merodavnog prava uspostavljaju autonomiju volje stranaka – arbitražni sud je dužan da primeni pravna pravila označena sporazumom stranaka.47 Ako je investiciona arbitraža pokrenuta na osnovu BIT ili multilateralnog sporazuma o zaštiti investici-ja, sporazum može da sadrži odredbu o određivanju merodavnog prava, što vodi zaključku da su strane u sporu izabrale merodavno pravo, bez obzira na to što su međunarodni ugovor u kojem je taj izbor sadržan za-ključile države ugovornice, a ne investitor (tužilac) i tužena država.48 Me-đutim, većina sporazuma o zaštiti ulaganja ne sadrži odredbu o pravu me-rodavnom za suštinu spora.49 Među BIT koji ovakvu odredbu sadrže, od-ređeni broj upućuje na rešavanje sporova na osnovu odredaba samog BIT i odgovarajućih pravila međunarodnog prava.50 U takvom slučaju bi se moglo zaključiti da protivtužbi države koja se zasniva na tvrdnji da je in-vestitor povredio propise o zaštiti životne sredine nedostaje normativna osnova. ––––––––––

46 Ibid. 47 Vid. čl. 35. st. 1. Arbitražnih pravila UNCITRAL (2010) i čl. 42. st. 1.

Vašingtonske konvencije. 48 Vid. Yas Banifatemi (Banifatemi), The Law Applicable in Investment Treaty Arbitra-

tion (Chapter 9)", Arbitration Under International Investment Agreements: A Guide to the Key Issues (ed. Katia Yannaca-Small), Oxford 2010, 193, 194.

49 Ibid. 197. 50 Na primer, čl. X st. 4. Model BIT Italije (2003); čl. 18. Model BIT Austrije

(2010); čl. 9. st. 4. BIT na snazi između Srbije i Grčke (1997) i čl. 9. st. 4. BIT između Srbije i Kipra (2005). Takođe, čl. 1131. st. 1. Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini i čl. 26. st. 6. Ugovora o energetskoj povelji. Tekstovi pomenutih dokumenata dostupni su na: http://www.italaw.com/investment-treaties, osim tekstova BIT Srbije koji su preuzeti iz baze Paragraf Lex.


290

Potrebno je naglasiti da se nepozivanje BIT na primenu nacional-nog zakonodavstva države prijema ulaganja i nedostatak pravnog osno-va protivtužbe nekada smatra i pitanjem koje utiče na nadležnost arbi-tražnog suda i na mogućnost da arbitražni sud uopšte razmatra zahtev koji je postavljen protivtužbom. Tako je arbitražni sud u predmetu Ru-salis protiv Rumunije smatrao da ga upućivanje grčko – rumunskog BIT na primenu odredaba samog sporazuma i odgovarajućih pravila među-narodnog prava sprečava da uopšte uzme protivtužbu u razmatranje, bu-dući da je za to neophodno, prema shvatanju veća, da BIT ustanovljava nadležnost za sporove koji se rešavaju na osnovu nacionalnog prava dr-žave prijema ulaganja.51 Međutim, u pravnoj doktrini postoji i gledište da bi se protivtužba države koja se odnosi na povredu životne sredine mogla zasnivati i na pravilima međunarodnog prava, pod uslovom da je pravna norma na koju se država poziva formulisana tako da stvara utu-žive obaveze za fizička i pravna lica privatnog prava, kao što bi mogao da bude slučaj sa međunarodnim ugovorm između države prijema ula-ganja i države porekla ulagača.52

Pojedini BIT izričito pominju nacionalno zakonodavstvo države ugovornice kao merodavno za rešavanje spora sa ulagačem druge države ugovornice. Takav je, na primer, slučaj sa Model BIT NR Kine (2003)53, ali i sa nekoliko BIT koji danas obavezuju Srbiju.54 U investicionim spo-rovima koji su pokrenuti na osnovu ovakvih BIT, moguće je da država podnese protivtužbu zasnovanu na povredi ekoloških standarda iz sop-stvenog zakonodavstva.55 Slično tome, protivtužba bi mogla da bude za-snovana na zakonodavstvu države prijema i onda kada relevantni BIT upućuje arbitražni sud da spor reši primenom pravnih pravila na koja uka-zuje ugovor zaključen između države i ulagača.56 Naravno, neophodni preduslov za ovo je da ugovor sadrži klauzulu o izboru nacionalnog prava države prijema ulaganja kao merodavnog. Ako sporazum o zaštiti ulaga-nja sadrži nalog arbitražnom sudu da spor reši primenom odredaba samog ––––––––––

51 Spyridon Roussalis v. Romania, pasusi 870, 871. 52 Vid. Z. Douglas, „The enforcement of environmental norms in investment treaty

arbitration“, Harnessing Foreign Investment to Promote Environmental Protection: Incentives and Safeguards (eds. P. Dupuy, J. E. Viñuales), Cambridge 2013, 438-442.

53 Čl. 9. st. 3. Model BIT Kine (2003). Za tekst dokumenta vidi: http://www.italaw.com/investment-treaties.

54 Vidi, na primer, čl. 9. st. 4. BIT između Srbije i Maroka; čl. 9. st. 7. BIT između SRJ i NR Kine (1995); čl. 11. st. 5. BIT između Srbije i Azerbejdžana (2011); čl. 11. st. 3. BIT između SRJ i Španije (2002); čl. 11. st. 3. BIT između SRJ i Albanije (2002) i čl. 9. st. 6. BIT između SCG i Kuvajta (2004).

55 J. E. Viñuales, 103. 56 Vid., na primer, čl. 30. st. 2. t. a) Model BIT SAD (2012).


291

ugovora o ulaganju, činjenica da su u tom ugovoru sadržane obaveze ula-gača koje se odnose na zaštitu životne sredine može biti od ključnog zna-čaja za protivtužbu države.57

Kada ne postoji sporazum strana u sporu o merodavnom pravu (od-redba BIT koja bi regulisala ovo pitanje) Vašingtonska konvencija nalaže arbitražnom sudu da spor reši primenom prava tužene države, uključujući njena pravila o sukobu zakona, i odgovarajućih pravila međunarodnog prava.58 U pogledu međusobnog odnosa prava tužene države i pravila me-đunarodnog prava, tradicionalno shvatanje, prihvaćeno od strane tvoraca teksta Vašingtonske konvencije i drugih pravnih pisaca59 je da međuna-rodno pravo ima dopunsku i korektivnu (eng. supplemental and correcti-ve) funkciju u odnosu na nacionalno pravo države koja je strana u sporu. Pravila međunarodnog prava imaju dvostruku ulogu u odnosu na nacio-nalno pravo države domaćina – ona dopunjuju nacionalne norme u sluča-ju postojanja pravne praznine, ali i imaju prednost u primeni za slučaj da odredbe nacionalnog prava nisu u skladu sa ovim načelima. U oba slučaja se od arbitražnog suda zahteva da utvrdi i primeni nacionalno pravo drža-ve domaćina, a nije mu dozvoljeno da zasnuje odluku isključivo na pravi-lima međunarodnog prava.60 Ovakvo tumačenje bi značilo da arbitražni sud ne može da izbegne primenu prava države prijema, što je nesumnjivo dobra vest za državu koja zasniva protivtužbu na tvrdnji da je ulagač po-vredio njene propise o zaštiti životne sredine.

Sa druge strane, u savremenoj praksi arbitražnih sudova koji deluju u okviru IKSID široko je rasprostranjeno gledište utvrđeno u postupku po tužbi za poništaj odluke u predmetu Vena Hotels protiv Egipta (Wena Hotels v. Egypt), da ne postoji oštra granica u pogledu primene nacional-nog i međunarodnog prava, već da arbitražni sud uživa izvesnu slobodu u izboru izvora koji će primeniti.61 To znači da pravo države domaćina mo-že biti primenjeno u kombinaciji sa međunarodnim pravom, ako je to opravdano, ali isto tako da međunarodno pravo može biti primenjeno i sa-mostalno, ako se odgovarajuće pravilo može pronaći u ovoj vrsti izvora.62 ––––––––––

57 Vid. J. E. Viñuales, 103. 58 Čl. 42. st. 1. Konvencije. 59 Vid. C. Schreuer, 623, fn. 252. Takođe, Taida Begic (Begić), op. cit., Applicable

Law in International Investment Disputes, The Hague 2005, 155. 60 Klöckner v. Republic of Cameroon (ICSID Case No. ARB/81/2), Decision on

Annulment, May 3, 1985, ICSID Review – Foreign Investment Law Journal, 1/1986, 92-144, pasus 69.

61 Wena Hotels Limited v. Arab Republic of Egypt (ICSID Case No. ARB/98/4), Decision on Annulment, January 28, 2002, ILM 41/2002, 933-953, pasus 39.

62 Ibid., pasus 40.


292

Iako ovakvo tumačenje daje veću slobodu arbitražnom sudu da odredi iz-vor prava koji će primeniti prilikom rešavanja spora, ono ni u kom sluča-ju ne isključuje mogućnost primene prava države prijema na zahteve koje bi ona istakla u protivtužbi.

Za razluku od sistema rešavanja sporova koji funkcioniše na osnovu Vašingtonske konvencije, Arbitražna pravila UNCITRAL nedvosmisleno daju arbitražnom sudu ovlašćenje da, u odsustvu sporazuma stranaka o merodavnom pravu, primeni pravo koje smatra odgovarajućim.63 Time se i u arbitražama koje se odvijaju na osnovu ovih pravila ostavlja otvore-nom mogućnost primene nacionalnog zakonodavstva države prijema u slučaju podnošenja protivtužbe.

4. Zaključak

Dosadašnja arbitražna praksa pokazuje da se protivtužba države još uvek retko koristi kao instrument za utvrđivanje odgovornosti ulagača u bilo kojoj oblasti, pa i kada je reč o odgovornosti za povredu normi o za-štiti životne sredine. Ipak, na osnovu malobrojnih arbitražnih odluka koje se bave problemom protivtužbe u investicionoj arbitraži i na osnovu dok-trinarnog razmatranja ovog pitanja, moguće je utvrditi svojevrsne smerni-ce čije poštovanje povećava izglede da protivtužba evoluira u efikasan in-strument zaštite od ponašanja investitora koje ugrožava životnu sredinu. Prvo, u interesu je države da obezbedi što je moguće širu definiciju inve-sticionog spora prilikom zaključivanja BIT ili multilateralnog sporazuma o zaštiti ulaganja. Formulacije u ovim instrumentima koje govore o nad-ležnosti arbitražnog suda da rešava „sporove povodom ulaganja“ ili „sve sporove povodom ulaganja“ povećavaju izglede da arbitražni sud zaključi kako je ulagač koji je pokrenuo arbitražu na osnovu datog međunarodnog ugovora prećutno dao svoju saglasnost da ovaj sud rešava i o protivtužbi države. Naravno, problem tumačenja je moguće potpuno zaobići ukoliko međunarodni ugovor sadrži izričitu saglasnost strana u sporu u pogledu nadležnosti arbitražnog suda za protivtužbe država.64

Drugo, veliku prepreku za dopuštenost protivtužbe države predsta-vlja shvatanje iskazano u pojedinim arbitražnim odlukama da je uslov ko-neksiteta između zahteva istaknutih u tužbi i protivtužbi ispunjen samo ukoliko su oba akta zasnovana na istom pravnom osnovu. U tom smislu je za države značajno insistiranje na gledištu koje je široko rasprostranje-––––––––––

63 Čl. 35. st. 1. Arbitražnih pravila UNCITRAL (2010). 64 Vid., na primer, čl. 28. st. 9. Investicionog ugovora Zajedničkog tržišta Istočne i

Južne Afrike (eng. Common Market for Eastern and Southern Africa – COMESA) od 2007. godine.


293

no u doktrini i za koje se može pretpostaviti da će uticati na stavove arbi-tražnih sudova – da je za ispunjenost uslova koneksiteta dovoljno da je između tužbenog zahteva i protivtužbe postoji samo činjenična poveza-nost.

Konačno, budući da bi pravnu osnovu odgovornosti ulagača za po-vredu životne sredine trebalo tražiti prvenstveno u nacionalnim propisima države prijema ulaganja, izgledi za uspeh protivtužbe rastu ukoliko je ar-bitraža pokrenuta na osnovu BIT ili drugog instrumenta koji predviđa pri-menu zakonodavstva države strane u sporu na suštinu spora.

Iako je pravni režim ustanovljen Vašingtonskom konvencijom pri-marno namenjen zaštiti subjektivnih prava ulagača, prema sadašnjem sta-nju stvari, tužena država lakše može da uspe sa protivtužbom koja je pod-neta arbitražnom sudu pod okriljem IKSID, nego što je to slučaj sa sudom koji postupa kao ad hok arbitražni sud na osnovu Arbitražnih pravila UN-CITRAL. Ovaj paradoks se može objasniti prisustvom tumačenja u arbi-tražnoj praksi prema kojem je ulagač koji pokrene arbitražu na osnovu Vašingtonske konvencije automatski pristao na mogućnost podnošenja protivtužbe od strane države. Osim toga, u odsustvu drugačijeg sporazu-ma stranaka, ova konvencija izričito nalaže arbitražnom sudu da prilikom rešavanja spora primeni nacionalno pravo države koja je strana u sporu.


294

Petar Đundić, Ph.D., Assistant Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Counterclaim in Investment Arbitration as an Instrument for Protection of the Environment

Abstract: The paper considers the possibility for respondent states in investment arbitration to use the counterclaim as an instrument for establishing responsibility of the investor for infringement of the environ-ment. The analysis is directed towards the two most significant obstacles in this regard. The first is the issue of whether the investor has, by com-mencing arbitration against the host state, consented to the jurisdiction of the arbitral tribunal for issues raised in the counterclaim. The practice of those tribunals shows that the problem is particularly complex with re-gard to the interpretation of the close connection requirement for admis-sibility of the counterclaim, i. e. the requirement that there is a connec-tion between the dispute in question and claims raised by the respondent state. Furthermore, apart from the problem of jurisdiction and admissibi-lity of the counterclaim, the respondent state is faced with the potential lack of its normative basis. This is the issue of whether the legal rules ap-plied by the tribunal to the merits of the dispute contain an obligation owed by the investor and whether the infringement of that obligation would constitute a basis for submission of a counterclaim.

Key words: investments, arbitration, environment, counterclaim.


295


Dr Bojan Tubić, docent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

TERITORIJALNI SPOROVI U MEĐUNARODNOJ

ARBITRAŽNOJ PRAKSI1

Sažetak: Ovaj rad se bavi pitanjem rešavanja teritorijalnih sporova

pred međunarodnim arbitražama. Pored diplomatskih načina rešavanja sporova i postupka pred Međunarodnim sudom, arbitraža predstavlja efi-kasno sredstvo za određivanje međudržavnih granica. Strane u sporu sa-me biraju arbitre, pravila postupka i obavezuju se da prihvate i primene arbitražnu odluku, koja je zasnovana na međunarodnom pravu.Države mogu da ugovore ad hoc arbitražu, ili, pak da svoj spor reše pred Stal-nim arbitražnim sudom u Hagu. U dosadašnjnoj arbitražnoj praksi je bi-lo slučajeva uspešnih arbitraža i to naročito u situacijama kada je sporno pitanje bilo pretežno činjenično i nije imalo veliki ekonomski ili politički značaj.

Ključne reči: arbitraža, teritorijalni sporovi, međunarodno pravo.

1. UVOD

Jedno od osnovnih pravila međunarodnog prava jeste da je zabranje-

no rešavati sporove upotrebom sile. Oni se danas rešavaju na miran način i to diplomatskim ili sudskim načinima. Povelja Ujedinjenih nacija izriči-to navodi arbitražu kao jedan od prihvatljivih načina mirnog rešavanja sporova nakon Drugog svetskog rata.2 Povelja UN zahteva od država da sporove rešavaju na miran način, ali Ujedinjene nacije nisu bile dovoljno aktivne na polju ohrabrivanja država da reše međusobne razlike. Ovakav pasivan pristup je naročito štetan kod teritorijalnih sporova, jer oni mogu ––––––––––

1 Rad je nastao kao rezultat istraživanja na projektu: „Teorijski i praktični problemi stvaranja i primene prava (EU i Srbija)“, čiji je nosilac Pravni fakultet u Novom Sadu.

2 Član 33 stav 1 Povelje UN. Charter of the United Nations, June 26, 1945, 59 Stat. 1031, T.S. 993.

Dr Bojan Tubić, Teritorijalni sporovi u međunarodnoj arbitražnoj praksi (str. 295–310)

296

ozbiljno da naruše međunarodni mir i bezbednost, ukoliko se ne otkriju i ne reše na vreme.

Teritorijalni sporovi mogu da budu efikasno rešeni pred međunarod-nim arbitražama, koje se formiraju posebno za svaki slučaj. Jedna od osnovnih karakteristika ovog načina rešavanja sporova jeste da strane u sporu definišu pitanje o kojem će se odlučivati, biraju arbitre i pravila po-stupka koji će biti korišćeni pri rešavanju sporova. Arbitraža se sve češće koristi kao način rešavanja međunarodnih sporova, ne samo u slučajevi-ma transnacionalnih trgovinskih sporova, već i sporova koji se tiču jav-nog prava. Cilj ovog rada je da prikaže nekoliko međunarodnih arbitra-žnih odluka u teritorijalnim sporovima između država, kako bi se utvrdilo da li postoje određene zakonitosti, odnosno opšte prihvaćena pravila po-stupanja.

2. RAZVOJ MEĐUDRŽAVNIH ARBITRAŽA Arbitraža, kao način rešavanja međudržavnih sporova, prihvaćena je

krajem 19. veka. Kao prvu takvu arbitražu mnogi autori smatraju stvara-nje Mešovite komisije za sporove koji su proistekli iz američkog rata za nezavisnost, u skladu sa Džej ugovorom (Jay Treaty) iz 1794. godine. Naime, Opšti ugovor o prijateljstvu, trgovini i navigaciji između SAD i Ujedinjenog Kraljevstva (Džej ugovor – nazvan tako prema Državnom sekretaru SAD koji je pregovarao o zaključenju ovog ugovora) je vero-vatno prvi ugovor u kojem je arbitraža prihvaćena kao način rešavanja složenih sporova između država. Jedno od pitanja o kojima je odlučivala ova arbitraža je bila granična linija između preostalih britanskih teritorija i SAD. Takođe, Ugovorom iz Genta, iz 1814. godine, kojim je okončan rat između SAD i Ujedinjenog Kraljevstva, bilo je predviđeno da će četiri posebna teritorijalna pitanja između država rešiti četiri posebna arbitražna veća. Ovim Ugovorom je bilo predviđeno da će, u slučaju da mešovita komisija ne uspe da postigne sporazum, spor rešiti suveren koji nema po-seban interes u ovom sporu. Ovo je bila stara arbitražna praksa, da se do-nošenje odluke poverava autoritetu nekog suverena. Međutim, ovakav na-čin rešavanja spora se nije pokazao efikasnim. Naime, pitanje severoi-stočne granice nije mogla da reši komisija, pa je zbog toga ono upućeno kralju Holandije na odlučivanje. SAD nisu prihvatile njegovu preporuku, koja nije bila u skladu sa uslovima postavljenim u kompromisu i strane su nastavile da rešavaju spor putem pregovora i na kraju su zaključile ugo-vor 1842. godine. Ovaj primer, koji je potvrđen u modernoj praksi, poka-zuje da uspeh arbitražnog veća uglavnom zavisi od sposobnosti arbitara,


297

koje imenuju strane u sporu da postignu sporazum, bez uključivanja neu-tralnog člana veća.3

Definiciju međudržavne arbitraže možemo pronaći u članu 15 Haške konvencije o mirnom rešavanju sporova iz 1899. godine,4 koja je pono-vljena u članu 37 Haške konvencije iz 1907. godine.5 U njoj se navodi da arbitraža predstavlja rešavanje razlika između država od strane sudija ko-je oni izaberu i na osnovu poštovanja prava. Ova definicija je korišćena u kasnijoj arbitražnoj i sudskoj praksi.

Stalni arbitražni sud ne predstavlja sudsko telo, već se sastoji od Međunarodnog biroa koji deluje kao registrar i obezbeđuje administra-tivnu podršku za arbitražne tribunale. On sadrži listu arbitara, koju su sastavile države članice Konvencije i čiji je cilj da pomognu državama članicama pri izboru međunarodnih arbitara. Tokom prvih godina svog postojanja, Stalni arbitražni sud je bio prilično uspešan i pod njegovim njegovim nadzorom je vođeno više arbitraža. Nakon osnivanja Stalnog suda međunarodne pravde, 1923. godine, Stalni arbitražni sud je bio pomalo zapostavljen, ali su i dalje ugovarane arbitraže u okviru njega. Takođe, jedan broj značajnih međudržavnih sporova je rešen putem arbitraža ali ne preko Stalnog arbitražnog suda. O njima će biti više reči u narednim poglavljima ovog rada. Osnova svih arbitraža, pa i u slučaju međudržavnih sporova jeste izričit pristanak država da se spor reši na taj način. Takav pristanak može biti dat u posebnom arbitra-žnom sporazumu – kompromisu, ili može biti sadržan u posebnoj od-redbi o rešavanju sporova, koja se nalazi u opštem ugovoru. Iako je ovaj postupak dobrovoljan po svojoj prirodi i možda dovodi do veće fleksibilnosti nego suđenje od strane nekog stalnog suda, ne može se tvrditi da arbitri više nego sudije favorizuju kompromisna rešenja i da češće donose odluke na osnovu pravičnosti. Pravo koje primenjuje ar-bitraža je identično onome koje primenjuje sud – to je međunarodno pravo, zasnovano na izvorima navedenim u članu 38 Statuta Međuna-rodnog suda.

Nakon Drugog svetskog rata, ne postoji pravilo da se donose opšti arbitražni ugovori kao na primer Pakt iz Bogote iz 1948. godine6 i Evrop-––––––––––

3 Srecko Vidmar , „Compulsory Inter-State Arbitration of Territorial Disputes”, Denver Journal of International Law & Policy, 31/2002-2003, 92.

4 Convention for the Pacific Settlement of International Disputes, 29 July 1899, 32 Stat. 1779, 187 Consol. T.S. 410.

5 Convention for the Pacific Settlement of International Disputes, 18 October 1907, 36 Stat. 2199, 205 Consol. T.S. 233.

6 American Treaty on Pacific Settlement (“Pact of Bogota), 30 April 1948, U.N.T.S., Vol. 30, 55.


298

ska konvencija o mirnom rešavanju sporova iz 1957. godine,7 koji pred-stavljaju izuzetke. Međutim, porastao je broj arbitražnih klauzula u ugo-vorima koji regulišu drugu materiju.8Ukupan broj međudržavnih arbitraža je opao u odnosu na period pre Drugog svetskog rata. Prema nekim poda-cima, u periodu između 1900. i 1945. godine, 178 sporova je rešeno pred arbitražama, a u narednih 45 godina, manje od 50.9

3. RAZLIKE IZMEĐU ARBITRAŽNOG I SUDSKOG REŠAVANJA SPOROVA

Postoje određene razlike između arbitražnog i sudskog načina reša-

vanja međunarodnih sporova. Na primer, kontrola stranaka nad postup-kom je mnogo veća u slučaju arbitraža, nego pred Međunarodnim sudom. Pored dobrih strana, ova kontrola strana u sporu može da dovede do zna-čajnih odlaganja. U arbitražnim postupcima nije moguća intervencija tre-će strane, što pojedini autori smatraju kao prednost u odnosu na postupak pred Međunarodnim sudom.10 Arbitraža obično ne stvara probleme po pi-tanju nadležnosti. Postupak pred arbitražama je relativno brz, ali je jedan broj arbitraža o teritorijalnim sporovima i razgraničenju na moru trajao podjednako dugo kao postupci pred Međunarodnim sudom. Jedina prava prednost Suda je što postupak pred njim ne zahteva posebne troškove. Problem primene i sprovođenja odluka u praksi zajednički je za arbitražu i Međunarodni sud.11

Jedna od prednosti u odnosu na Sud bi mogla da bude i poverljivost postupka. Rasprave pred Sudom su otvorene za javnost i svi podnesci, kao i presdua se objavljuju na veb sajtu i u publikacijama Suda.12

–––––––––– 7 European Convention for the Peaceful Settlement of Disputes, 29 April 1957,

CETS No.: 023. 8 Christine Gray and Benedict Kingsbury, „Developments in Dispute Settlement:

Inter-State Arbitration since 1945”, The British Year Book of International Law, 1992, 101. 9 S. Vidmar, 93. 10 Ian Brownlie, „The Peaceful Settlement of International Disputes”, Chinese Jour-

nal of International Law, 8/2009, 274. 11 O teritorijalnim sporovima pred Međunarodnim sudom videti: Rodoljub Etinski,

„Primena načela uti possidetis u sporu o granici između Burkina Faso i Malija”, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 3/2013, 43-59; Rodoljub Etinski, „Spor između Nikaragve i Kolumbije o razgraničenju u Karipskom moru”, Zbornik radova Pravnog fa-kulteta u Novom Sadu, 2/2014, 39-56.

12 Loretta Malintoppi, „Methods of Dispute Resolution in Inter-State Litigation: when States go to Arbitration rather than Adjudication”, The Law and Practice of Interna-tional Courts and Tribunals, 5/2006, 140.


299

Arbitražne odluke su obavezujuće i veoma je retko dozvoljeno pra-vo žalbe: međutim, mogući su postupci za poništaj, na primer u slučaju prekoračenja nadležnosti. Pojedini arbitražni sporazumi dozvoljavaju nove postupke u slučaju spora povodom primene i tumačenja arbitražne odluke.13

4. SPOROVI PRED STALNIM ARBITRAŽNIM SUDOM

4.1. Slučaj Ostrva Palmas

U slučaju između SAD i Holandije, povodom Ostrva Palmas, SAD su tvrdile da su ostrva njihova, jer su, sa Španijom, zaključili ugovor o prenosu suvereniteta nad njima. Naime, Španija je putem međunarodnog ugovora ustupila Ostrva Palmas, zajedno sa Filipinima, Sjedinjenim Američkim Državama 1898. godine. Neposredno nakon toga, SAD su sa-znale da Holandija polaže pravo na suverenitet ovih ostrva, uz obrazlože-nje da na tim ostrvima, od 1677. godine, neometano vrši suverenu vlast. Španija je tvrdila da je takvo vršenje vlasti bez posledica po njen pravni osnov, jer je ona stekla pravo svojine mirnom okupacijom ovih ostrva, te da je ona jedini nosilac suvereniteta. Tako je došlo do spora između SAD i Holandije u pogledu suvereniteta nad ovim ostrvima. Arbitar Huber je zaključio da Španija nikada nije vršila efektivnu kontrolu nad ostrvom, već da je Holandija ostvarivala takvu kontrolu do određenog nivoa. Sto-ga, doneo je odluku u korist Holandije.14

4.2. Slučaj granica na ostrvu Timor

U slučaju povodom granica na ostrvu Timor, došlo je do spora izme-đu Holandije i Potrugalije, jer je istočni deo ostrva pripadao Portugaliji, a zapadni je bio pod suverenitetom Holandije. Ove dve države su zaključile nekoliko sporazuma kako bi jasno i precizno utvrdile međusobnu granicu. One su imenovale zajedničku komisiju da odredi granice njihovih koloni-ja na ostrvu i da se ukinu enklave na drugoj strani. Međutim, u pojedinim oblastima, članovi komisije nisu postigli dogovor, pa su sporna pitanja ponovo uputili svojim vladama. Činjenice su bile vrlo komplikovane i nejasne, jer su, između ostalog uključivale i pogrešna imena reka i drugih oblasti. Arbitar Lardi je pokušao da sprovede nameru ugovornih strana

–––––––––– 13 I. Brownlie, 277. 14 The Island of Palmas Case (or Miangas), United States of America v. The Net-

herlands, Permanent Court of Arbitration, Award of the Tribunal, 4. April 1928.


300

pri zaključivanju ugovora o rešavanju teritorijalnih sporova. Zapravo, do-šlo je do primene načela jednakosti infra legem. Namera ugovornih strana je bila da se dozvoli Portugaliji da zadrži jednu enklavu, dok bi se ona od-rekla ostalih.15

4.3. Slučaj ostrva u Crvenom moru

U Slučaju ostrva u Crvenom moru (spor između Eritreje i Jemena) arbitražno telo je trebalo da donese odluku u pogledu teritorijalnog su-vereniteta nad određenim ostrvima u Crvenom moru i u pogledu razgra-ničenja na moru. Naime, vojska Eritreje je zauzela neka ostrva, čijim posedovanjem je mogla da zasnuje svoje zahteve na delove mora bogate rezervama nafte. Arbitražni sporazum koji su strane potpisale 1996. go-dine predviđao je da će postupak biti organizovan u dve faze, odnosno da će se posebno razmatrati pitanja ostrva16 i granica na moru.17 Arbitra-žno veće je odlučilo da teritorijalni spor obuhvata sva ostrva u pogledu kojih su podneti zahtevi. Veće je odlučilo da tri grupe ostrva i stena pri-padaju Eritreji, a dve grupe pripadaju Jemenu. Arbitražna odluka o su-verenitetu Jemena obuhvata i održavanje tradicionalnog režima ribare-nja u regionu, uključujući slobodan pristup i ribarenje za ribare iz Eri-treje i Jemena. Arbitražno veće je ovde bilo pažljivo kod konačnog do-deljivanja teritorije jednoj ili drugoj strani, što je omogućavalo da grani-ce na moru i pristup prirodnim resursima budu određeni uz uvažavanje tradicionalnih aktivnosti u spornim oblastima.

5. RANN OF KUTCH ARBITRAŽA18

Značajan broj teritorijalnih sporova je rešen putem arbitraža izvan Stalnog arbitražnog suda. Jedna od najznačajnijih arbitraža u teritorijalnim sporovima nakon Drugog svetskog rata jeste ona u sporu između Indije i ––––––––––

15 Boundaries in the Island of Timor, The Netherlands v. Portugal, Permanent Court of Arbitration, Award, 25 June 1914.

16 The Government of the State of Eritrea and The Government of the Republic of Yemen, Award of the Arbitral Tribunal in the first stage of the proceedings (Territorial Sovereignty and Scope of the Dispute), 9 October 1998.

17 The Government of the State of Eritrea and The Government of the Republic of Yemen, Award of the Arbitral Tribunal in the second stage of the proceedings (Maritime Delimitation), 17 December 1999.

18 The Indo-Pakistan Western Boundary (Rann of Kutch) between India and Paki-stan (India, Pakistan), 19 February 1968, Reports of International Arbitral Awards, Volu-me XVII pp. 1-576.


301

Pakistana o teritoriji Rann of Kutch. Arbitražno veće je trebalo da utvrdi deo granice između teritorije koja je u britansko doba bila poznata kao Sind, koja je u trenutku spora pripadala Pakistanu i države Kač i drugih in-dijskih država koje su sada bile deo provincije Gudžarat u ovoj državi. Rann of Kutch se prostire na približno 200 milja preko južnog dela granice Indije i zapadnog Pakistana. Ova teritorija je bila gotovo nenastanjena i imala je veoma mali ekonomski i strateški značaj.

Ovaj teritorijalni spor je imao svoje korene još u ranijem periodu, ali je dobio na značaju odmah nakon što su Indija i Pakistan postali nezavisne dr-žave, 1947. godine. Indija je smatrala da je Rann of Kutch deo njene teritori-je, dok je Pakistan insistirao da granica treba da ide sredinom ove teritorije odnosno duž 24. paralele. Početkom 1965. godine Indija je tvrdeći da Paki-stan nelegalno patrolira teritorijom severno od 24. paralele, postavila granič-nu patrolu duž linije razgraničenja. Pakistanska vojska je napala indijske graničare i proterala ih sa te teritorije. Neprijateljstva su se potom intenzivi-rala i u narednih nekolko nedelja vojske ove dve države su bile uključene u velike sukobe sa nekoliko hiljada vojnika na obe strane. Nakon početka su-koba, Velika Britanija je počela pregovore i ubrzo potom, sporazumom od 30. juna 1965. godine, obe države su se saglasile da obustave sukobe i da podnesu spor na rešavanje arbitraži.

Tribunal je na početku postupka, nakon razmatranja velikog broja dokaza, zaključio da nije postojala istorijska granica u spornoj oblasti. Nakon toga, Tribunal je trebalo da utvrdi da li je Velika Britanija izričito, ili prećutno prihvatila argument bivše Države Kač, koja je sada deo Indi-je, da je Ran deo njene teritorije. Ukoliko bi se dokazao takav pristanak Velike Britanije, Pakistan ne bi uspeo u svojim zahtevima u pogledu bilo kog dela sporne teritorije. Naime, Pakistan je bio pravni sledbenik Sinda i u skladu sa tim i teritorijalnih suverenih prava Velike Britanije u regionu. Tribunal se primarno oslonio na mape koje je objavila vlada Britanije u Indiji na kojoj su granice bile gotovo identične sa onima u zahtevu Indije. Ova granica je bila na svim mapama od 1907. godine. Indija je kao dokaz ponudila činjenicu da britanske vlasti nisu osporavale navode vladara Ku-ča da je Ran deo njegove teritorije, tokom perioda od otprilike 75 godina pre sticanja nezavisnosti. Tribunal je zaključio da ovo predstavlja akte odricanja Velike Britanije.

Tribunal je zaključio da aktivnosti organa vlasti Kuča i Sinda nisu bile dovoljne da predstavljaju kontnuirano i efektivno vršenje suverene vlasti. One su bile ograničene na nametanje carina i poreza na zemljište, životne namirnice i poljoprivredne proizvode i na održavanje javnog reda i mira. Međutim, Tribunal je istakao da je Sind vršio suverenu kontrolu


302

nad određenim delovima teritorije poznate kao Dara Bani i Čad Bet, obla-stima koje su stanovnici Inda koristili kao pašnjake. Na osnovu ovih aka-ta suverene vlasti nad teritorijama Dara Bani i Čad Bet, Tribunal je dode-lio ove oblasti Pakistanu, kao pravnom sledbeniku Sinda. Takođe, Tribu-nal je Pakistanu dodelio i poluostrvo Nagar Parkar, iako nije postojao pravni osnov za to. Tribunal je zasnovao svoju odluku na činjenici da je ta oblast bila u potpunosti okružena pakistanskom teritorijom. Ovde su prevagu odneli politički razlozi, jer ukoliko bi ova teritorija bila dodelje-na Indiji, to bi nesumnjivo dovelo do oružanog sukoba. U pogledu osta-log dela teritorije, Tribunal je zaključio da dokazi o postojanju suvereni-teta Sinda nad većim delom Rana nisu bili dovoljni. Zbog toga se Tribu-nal primarno oslonio na dokaze koje je podnela Indija o britanskom odri-canju od prava nad Ranom i dodelio je Indiji ostatak teritorije (oko 90% teritorije Rana).

U ovom slučaju, arbitraža je bila izuzetno uspešna u rešavanju teri-torijalnog spora između dve države koje su imale istorijat sukoba. Tokom postupka strane u sporu su sarađivale međusobno i sa arbitražnim tribu-nalom, nisu osporavale autoritet tribunala i srađivale su u sprovođenju njegove odluke. Jedan od razloga za uspeh ovog Tribunala je možda u to-me što je dati spor u suštini bio spor o činjenicama i strane se nisu bavile komplikovanim pravnim pitanjima. Tribunal je, pri donošenju svoje odlu-ke ocenjivao podnete dokaze i relativnu snagu argumenata strana u sporu. On se, uglavnom, nije pozivao na načela međunarodnog prava koja su mogla biti sporna.

Pojedini autori smatraju da je možda najznačajniji razlog koji je do-prineo uspehu arbitraže taj što spor oko ove oblasti nije predstavljao veli-ki politički spor između ove dve države. Ova teritorija je imala mali eko-nomski i strateški značaj i bila je slabo naseljena. Zbog toga je možda ceo spor više bio simboličkog nego suštinskog karaktera.19

6. ARBITRAŽA U SLUČAJU OBLASTI TABA20

U slučaju između Egipta i Izraela povodom oblasti Taba, arbitraža je trebalo da odredi gde se nalazi 14 graničnih stubova međunarodno pri-znate granice između Egipta i Palestine - nekadašnje teritorije pod siste-

–––––––––– 19 Carla S. Copeland, „The Use of Arbitration to Settle Territorial Disputes“, Ford-

ham Law Review, 67/1999, 3081. 20 Case concerning the location of boundary markers in Taba between Egypt and

Israel, 29 September 1988, Reports of International Arbitral Awards, Volume XX pp. 1-118.


303

mom mandata. Na taj način bi se odlučilo o statusu oblasti Taba, koja je predstavljala pojas zemlje na Sinajskom poluostrvu, na obali zaliva Akaba.

Poreklo spora se može pratiti još od 1906. godine, kada je turska vojska okupirala obalno naselje Tabu, ali je pod pritiskom Velike Britani-je bila prinuđena da se povuče. Nakon pregovora između predstavnika Velike Britanije i Egipta na jednoj strani i predstavnika Turske na drugoj, zaključen je ugovor o granici, u kojem je definisano da granica između Egipta i Turske ide kroz Tabu. 1915. godine, britanska vojska je napravi-la mapu koja je pokazivala da granica ide duž linije koja se nalazila ¾ mi-lje severoistočno od linije uspostavljene 1906. godine. Granična linija iz 1915. godine je postala granica između Egipta i britanske teritorije pod mandatom – Palestine i ostala je takva sve do maja 1948. godine, kada je Izrael proglasio nezavisnost. U ratu između Izraela i Egipta iz 1967. godi-ne, Izrael je zauzeo Sinajsko poluostrvo od Egipta i na taj način je oblast Taba došla pod izraelsku kontrolu.

U martu 1979. godine zaključen je Ugovor o miru, između Izraela i Egipta. U skladu sa njim, Izrael se saglasio da povuče svoje jedinice sa Sinajskog poluostrva i priznao je potpuno vršenje egipatskog suvereniteta do međunarodno priznate granice između Egipta i Palestine pod manda-tom. Formirana je zajednička komisija koja je trebalo da odredi granicu. Kada je došla do oblasti Tabe, strane su se uspele saglasiti samo o polo-žaju tri granična stuba, ali nisu uspele da se saglase o položaju preostalih stubova. Zbog toga, države su se saglasile da podnesu spor na rešavanje arbitraži, u skladu sa Ugovorom iz 1979. godine.

Izrael je tvrdio da arbitražni tribunal treba da se pozove na granicu definisanu Ugovorom iz 1906. godine, jer su je, Velika Britanija, kao mandatna sila i Egipat izričito prihvatili kao granicu između Egipta i Palestine, u deklaracijama iz 1926. godine. Tribunal je ovo odbio, navo-deći da je Ugovor o miru iz 1979. godine upućivao na priznatu međuna-rodnu granicu između Egipta i bivše teritorije pod mandatom - Palesti-ne, a ne na Ugovor iz 1906. godine. Tribunal je, stoga, smatrao da je re-levantan period zapravno mandatni period u Palestini i da je značajna lokacija graničnih stubova u tom periodu. Strane u sporu su kao argu-mente za svoje zahteve podnele mape, fotografije oblasti, uključujući postavljanje, uklanjanje ili menjanje konkretnih stubova. U pogledu de-vet stubova na severu, koji su se nalazili u nenaseljenom pustinjskom regionu i koji nisu bili od posebnog interesa za strane u sporu, Tribunal je uvažio argumente obe strane. On je odlučio da povuče granicu pra-vom linijom koja spaja susedne stubove oko čijeg položaja je postojala


304

saglasnost. Tako je pet graničnih oznaka pripalo Egiptu, a četiri Izraelu. U pogledu preostale četiri oznake, Tribunal je zaključio, na osnovu či-njeničnih dokaza, da su oznake koje je predložio Egipat uspostavile pri-znatu granicu tokom kritičnog perioda. U pogledu poslednje i najsporni-je oznake, Tribunal se primarno oslonio na fotografije koje je podneo Egipat, a koje su ukazivale na postojanje oznake poznate kao „Parkerov stub“ koji su postavili članovi Komisije primenjujući Ugovor iz 1906. godine. Tribunal je zaključio da je stub postojao na lokaciji koju je na-veo Egipat i da su strane priznale taj stub kao granicu tokom celog kri-tičnog perioda. 21

Ova arbitražna odluka govori u prilog značaju međunarodne arbitra-že u postupku određivanja međudržavnih granica. Tribunal je u svojoj od-luci pohvalio strane u sporu za pokazanu saradnju koja je omogućila vo-đenje ovog postupka. Nakon pregovora i zaključivanja ugovora, Izrael je 1989. godine preneo na Egipat suverenitet nad oblašću Taba, uključujući i hotelske komplekse koji se tamo nalaze.

Za razliku od arbitraže u slučaju Rann of Kutch, oblast Taba je imala ekonomski značaj. Ona je obuhvatala hotelski kompleks i prateća turistič-ka mesta u vrednosti od nekoliko miliona dolara. Nakon donošenja arbi-tražne odluke, Izrael se suočio sa protestima građana koji su radili u Tabi. Međutim, kada su se dogovarale o arbitraži, države su se saglasile da kontrola nad Tabom nije vredna toga da se okonča mirovni ugovor iz 1979. godine, koji je zvanično predstavljao kraj rata između ove dve dr-žave, koji je trajao preko trideset godina.22

7. ARBITRAŽA U SLUČAJU BRČKO

Dejtonski mirovni sporazum, zaključen i prihvaćen 1995. godine okončao je rat u Bosni i Hercegovini. On je predvideo podelu teritorije iz-među dva entiteta: Republike Srpske i Bosansko-hrvatske Federacije koje su bile odvojene međuentitetskom graničnom linijom. Na pregovorima u Dejtonu, države se nisu mogle dogovoriti o prostiranju ove linije u opštini Brčko, pa je Aneksom 2 uz Dejtonski sporazum predviđeno osnivanje ar-bitraže povodom ovog pitanja. U njemu je bilo predviđeno da arbitri treba da primene relevantna pravna načela i načelo pravičnosti. Bilo je predvi-đeno da arbitraža bude završena za godinu dana ali je postupak okončan tek za četiri godine od donošenja Dejtonskog sporazuma. Došlo je do ––––––––––

21 C. Copeland, 3084. 22 Ibid.


305

odugovlačenja arbitraže zbog prirode pitanja koja su bila predmet odluči-vanja, kao i zbog političkog karaktera samog spora. Međunarodna krizna grupa je predložila nekoliko rešenja kao što su: stvaranje privremene me-đunarodne administracije u spornoj oblasti, ili stvaranje posebne admini-stracije pod zajedničkim institucijama Bosne i Hercegovine, kao i stvara-nje slobodne ekonomske zone.

Pošto je prošao rok za donošenje odluke, glavni arbitar Roberts Oven, doneo je međuodluke kako bi odgovorio na datu situaciju. Prva međuodluka, doneta 14. februara 1997. godine, privremeno je ostavila međuentitetsku graničnu liniju na liniji koja je važila u trenutku prestanka sukoba, ali je uspostavljen međunarodni nadzor cele oblasti. Međunarod-ni nadzornik je trebalo da nadgleda postepeno vraćanje izbeglih i raselje-nih osoba, da jača i podržava demokratsku vladu i multietničku admini-straciju u gradu, da obezbedi slobodu kretanja i nastanjivanja i da nastavi da radi na uspostavljanju efikasne carinske kontrole i na promociji eko-nomskog oporavka. Konačna odluka je doneta 5. marta 1999. godine23 i njome je uspostavljen poseban distrikt za ceo region Brčko, koji se nala-zio pod suverenitetom cele Bosne i Hercegovine. Određeno je da teritori-ja distrikta pripada istovremeno i jednom i drugom entitetu, tako da je praktično u statusu kondominiuma. Predviđeno je da distrikt bude samou-pravan i da ima unitarnu, multietničku i demokratsku lokalnu administra-ciju, da u njemu postoji multietnička policija, a da cela oblast bude demi-litarizovana. Međuentitetska linija bi ostala na istom mestu, sve dok me-đunarodni nadzornik ne utvrdi da treba da bude promenjena u skladu sa promenama u distriktu.

Postavilo se pitanje da li je ova odluka u okviru nadležnosti arbitra-žnog tribunala, jer međuentitetska linija u oblasti Brčko nije utvrđena kao što je navedeno u Aneksu uz Dejtonski sporazum. U konačnoj odluci, Oven je istakao da je ovakav rezultat nagovešten u prethodnim odlukama i da postoji široka podrška za nastavak međunarodne administracije u ovoj oblasti. Punovažnost ove arbitražne odluke zavisi od toga da li su ar-bitri bili ovlašćeni da postignu ovaj rezultat kroz primenu relevantnih pravnih načela i načela pravičnosti, u skladu sa Aneksom. Prihvatanje ovakve odluke nije zavisilo od njene pravne valjanosti, već zbog prisu-stva međunarodnih vojnih snaga – SFOR-a, kao i zbog političke i admini-strativne kontrole kancelarije Visokog predstavnika za BiH. ––––––––––

23 Arbitral Tribunal for Dispute Over Inter-Entity Boundary in Brcko Area, Final Award, 5 March 1999, dostupno na http://www.ohr.int/ohr-offices/brcko/arbitration/ default.asp?content id=42738, 14. decembar 2014.


306

Pravna pitanja o tome da li je konačna odluka bila ultra vires bila su raspravljana i u objašnjenju samog arbitra Ovena, koji je naveo da će se teritorije dva entiteta preklapati kroz ovaj novi distrikt, iako oba moraju da predaju kontrolu novoj vladi u distriktu. Ostalo je pitanje koje pravo će biti primenjeno u oblasti distrikta. Arbitar je naveo da će biti primenjeno ono pravo koje je do tada primenjivano, odnosno pravo oba entiteta, a ukoliko postoje neke nedoslednosti, one će biti uklonjene pod posebnim nadzorom. U avgustu 1999. godine arbitar je izdao poseban aneks uz fi-nalnu odluku, u kojem je naveo kako bi institucije distrikta trebalo da iz-gledaju.

Zajednička administracija nad opštinama na teritoriji Brčko, u okvi-ru ustavnog sistema Bosne i Hercegovine, sprečila je eventualne sukobe. Međutim, takvo rešenje verovatno ne bi bilo prihvaćeno da na teritoriji Bosne i Hercegovine nisu jake međunarodne vojne snage.

8. ARBITRAŽA POVODOM KANALA BIGL24 Spor povodom Kanala Bigl, između Argentine i Čilea uključivao je

granice na moru, suverenitet nad ostrvima i sa tim povezana prava plo-vidbe u oblasti na samom jugu Južne Amerike. Kao skoro sve granice u Latinskoj Americi, granice između ove dve države su bile definisane u skladu sa granicama koje su uspostavljene tokom kolonijalnog perioda, kao podele između različitih kolonijalnih administracija. Ovo je bilo po-tvrđeno u Ugovoru između Argentine i Čilea 1810. godine. U udaljenim oblastima, kao što su visoke planine i polarne oblasti, postojali su samo ograničeni dokazi u pogledu kolonijalne prakse. U takvim slučajevima, ove dve države su pribegavale takvoj vrsti podele, da ukoliko je neka oblast primarno pod uticajem Atlantika, tada Argentina ima ima pravo nad njom, a ukoliko je teritorija bliža Pacifiku, tada je može tražiti Čile. Ove dve države su 1855. godine zaključile ugovor u kojem su potvrdile da njihove međusobne granice treba da budu zasnovane na kolonijalnoj praksi, koja je ustanovljena 1810. godine. One su se saglasile da ukoliko se pojave određena pitanja povodom granica, one će ih naknadno rešavati dogovorom, a ukoliko ne budu uspeli da postignu sporazum, tada će za-tražiti arbitražu neke prijateljske države. Nakon toga, zaključen je, 1881. godine, još jedan, ali ovoga puta sveobuhvatniji sporazum o granicama. U pogledu velikog ostrva pod nazivom Ognjena zemlja, granica između dve

–––––––––– 24 Dispute between Argentina and Chile concerning the Beagle Channel, 18

February 1977, Reports of International Arbitral Awards, Volume XXI pp. 53-264.


307

države je uspostavljena duž meridijana, celom dužinom, od oblasti Mage-lanovog moreuza, na severu, do obale Kanala Bigl na jugu. Primenom pomenutog pravila, ostrva južno od Zaliva Bigl pripala su Čileu, dok je bila manje jasna situacija u pogledu ostalih ostrva.

Ugovor iz 1881. godine je predviđao arbitražu za sve sporove izme-đu ove dve države, a predviđao je demilitarizaciju Magelanovog moreuza i slobodu prolaza za brodove svih država.

Sedamdesetih godina prošlog veka, oblast južnih ostrva dobila je ve-liki politički, ekonomski i strateški značaj. Riba iz južnih delova Atlant-skog i Tihog okeana postala je predmet sve veće eksploatacije. Treća Konferencija UN o pravu mora, održana 1973. godine, za rezultat je ima-la proširivanje nadležnosti obalnih država nad morskim resursima, uklju-čujući ribarenje i eksploataciju nafte i gasa. Pojavili su se i zahtevi obal-nih država za proširenjem njihovih kontinentalnih platoa, kao i pretenzije na pojedine delove Antarktika, odnosno na zauzimanje pojedinih delova Južnog pola. Ostrva u oblasti Zaliva Bigl uticala su na povlačenje rele-vantnih granica prema Južnom polu i njihov status je mogao dovesti do utvrđivanja suvereniteta nad zapadnim Antarktikom.

Argentina i Čile su se Ugovorom iz Santjaga iz 1902. godine dogo-vorili da će vlada Ujedinjenog Kraljevstva organizovati arbitražu sva-kog eventualnog spora na osnovu Ugovora iz 1881. godine. Arbitražni tribunal je doneo odluku da sporna ostrva pripadaju Čileu. Takođe, od-ređena je granična linija na kopnu i moru između Argentine i Čilea i sva ostrva, stene, obale i ostalo što se nalazi severno od te linije pripada Ar-gentini, a ono što se nalazi južno od te linije pripada Čileu. Arbitražni tribunal je zauzeo stav da je Ugovor imao jasno značenje, iako su posto-jale indicije da pojedini delovi ugovora ne mogu biti adekvatno obja-šnjeni. Stranke su postigle samo delimično rešenje problema svojih ju-žnih granica, dok će potpuno rešenje biti moguće verovatno tek nakon određenog vremena. Postupci Čilea tokom perioda od oko stotinu godi-na mogu da predstavljaju gotove činjenice koje mogu da posluže kao potvrda da su sprovodile namere stranaka u oblastima koje su ostale ne-jasno definisane. Od značaja su svakako i protesti Argentine i činjenica do kog stepena su aktivnosti Čilea bile u skladu sa duhom Ugovora. Ar-bitražni tribunal je veoma usko shvatio svoju ulogu. On je, arbitražnim sporazumom, bio ograničen na razmatranje položaja ostrva u jednoj ma-loj oblasti, ali to nije bio razlog da ne uzme u razmatranje posledice od-luke na teritorije van te oblasti. Odluke o granicama moraju da teže ne-koj vrsti kompriomisa između strana u sporu, ukoliko se želi postići da budu uspešno i primenjene. Usvajanje zahteva samo jedne strane u spo-


308

ru može da bude prihvatljivo samo kada sporna teritorija ima mali zna-čaj i ne donosi ekonomske ili strateške prednosti i u slučaju kada su dr-žave prijateljske. U ovom slučaju nijedan od ova dva uslova nije zado-voljen. Ostrva su imala ekonomski i politički značaj koji je prevazilazio njihovu veličinu. Takođe, odnosi između Argentine i Čilea su više puta prerastali u otvorena neprijateljstva.

Pojedini autori smatraju da arbitražna odluka nije doprinela rešava-nju suštinskih razlika između strana u sporu.25 Vlada Argentine je bila obaveštena o odluci 2. maja 1977. godine. Ona je 25. januara naredne go-dine donela Deklaraciju o ništavosti, tvrdeći da to čini na osnovu člana XIII Opšteg ugovora o arbitraži iz 1902. godine. U Deklaraciji se navodi da odluka ima ozbiljne i brojne nedostatke, da je doneta uz kršenje među-narodnih pravila koja je arbitražni tribunal morao da poštuje, kao i da je tribunal razmatrao pitanja izvan svoje nadležnosti. Argentina je stoga, tvrdila da je odluka ništava jer ne ispunjava standarde predviđene među-narodnim pravom. Na ove navode Čile je odgovorio tako što je naglasio pravno obavezujuću prirodu arbitraže. Nakon toga, države su pokušale da spor reše diplomatskim putem - pregovorima, međutim, oni nisu bili uspešni. Tadašnji papa Jovan Pavle II se obratio državama da potraže mirno rešenje spora i ponudio pomoć Vatikana. Države su 1984. godine potpisale Zajedničku deklaraciju o miru i prijateljstvu, a kasnije te godine zaključen je i Ugovor o miru i prijateljstvu.

9. ZAKLJUČAK

Sukobi oko teritorija uvek predstavljaju pretnju za celu međunarod-nu zajednicu. Stoga je potrebno da se razviju mirna sredstva rešavanja ovih sporova. Arbitraža svakako predstavlja jedno od takvih sredstava. Ona ima određene prednosti u odnosu na postupak pred Međunarodnim sudom, što se pre svega ogleda u uticaju stranaka na sastav arbitražnog tribunala i u njegovoj fleksibilnosti i brzini odlučivanja. Na osnovu obra-đenih primera iz arbitražne prakse, možemo uočiti da se arbitražno reša-vanje sporova ne može primenjivati na isti način na sve vrste sporova. Naime, neki sporovi su pogodniji za ovakvo rešavanje i to su uglavnom sporovi koji nemaju veliki ekonomski ili politički značaj, odnosno sporo-vi koji se ne tiču vitalnih interesa država. Zapravo, sve je u rukama drža-va koje same i ugovaraju arbitražu i utiču na njen sastav i pravila po koji-––––––––––

25 D. W. Greig, The Beagle Channel Arbitration, Australian Year Book of Interna-tional Law 7, 1976-1977, 382.


309

ma postupa. Ukoliko postoji dobra volja da se spor poveri na rešavanje arbitraži, realno je očekivati da će država i da prihvati arbitražnu odluku koja bude doneta. Ukoliko se arbitraža ugovara pod nekom vrstom eko-nomskog ili političkog pritiska, može se očekivati opstrukcija države i ne-primenjivanje arbitražne odluke. I pored određenih nedostataka, međudr-žavne arbitraže će i dalje imati značajnu ulogu u rešavanju međunarodnih sporova i razvoju međunarodnog prava.


310

Bojan Tubić, Ph.D., Assistant Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Territorial Disputes in International Arbitration Practice

Abstract: This paper deals with the issue of territorial disputes set-tlement in international arbitrations. The arbitration represents an effi-cient way of determining state borders, together with diplomatic means of dispute resolution and procedure before the International Court of Justi-ce. Parties in а dispute choose arbiters, rules of procedure and commit themselves to accept and implement arbitration award, which is based on international law. States can create an ad hoc tribunal or they can decide to resolve the dispute before the Permanent Court of Arbitration in The Hague. In arbitration practice there were cases of successful arbitra-tions, especially in situations when a dispute was primarily factual and when major economic and political interests were not involved.

Key words: arbitration, territorial disputes, international law.


311

Originalni naučni rad 343.97:343.16(497.11) doi:10.5937/zrpfns48-7252

Dr Milica Kovačević, asistent Univerzitet u Beogradu Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju

EVROPSKA ZBIRKA PODATAKA O KRIMINALITETU I KRIVIČNOM PRAVOSUĐU – ZNAČAJ UPOREDNIH STATISTIKA, PODACI O

KRIMINALITETU I KRIVIČNOM PRAVOSUĐU U SRBIJI1

Sažetak: U radu je ukazano na značaj uporednih statistika i njihovu

ulogu u unapređivanju nacionalnih sistema evidentiranja kriminaliteta, ali i nacionalnih sistema krivičnog pravosuđa uopšte. Centralni deo rada posvećen je upoznavanju sa istorijatom, značajem, metodologijom izrade i sadržinom Evropske zbirke podataka o kriminalitetu i krivičnom pravo-suđu. Ukazano je na ključne probleme pri prikupljanju uporednih poda-taka o kriminalitetu na nivou Evrope, te na probleme sa kojima se Srbija susrela pri pripremanju priloga za peto izdanje pomenute zbirke. S obzi-rom da Evropska zbirka podataka o kriminalitetu i krivičnom pravosuđu sadrži podatke o šest oblasti koje su značajne za sistem krivičnog pravo-suđa (policija, javno tužilštvo, sudovi, kaznene ustanove, probacijske slu-žbe i viktimizacija) u radu su iznete preporuke za unapređenje evidentira-nja u nekima od ovih oblasti u Srbiji.

Ključne reči: Evropska zbirka podataka o kriminalitetu i krivičnom pravosuđu, statistika, upoređenja.

1. UVOD

Države se neminovno oslanjaju na iskustva drugih zemalja pri traže-

nju odgovora i sistemskih rešenja u borbi za suzbijanje kriminaliteta. S obzirom da uvođenje inovacija, poput, primera radi, novih oblika alterna-––––––––––

1 Tekst je nastao kao rezultat rada na projektu Razvoj metodologije evidentiranja kriminaliteta kao osnova efikasnih mera za njegovo suzbijanje i prevenciju, br. 179044, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a implementira Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Rukovoditeljka projekta je prof. dr Vesna Nikolić-Ristanović.

Dr Milica Kovačević, Evropska zbirka podataka o kriminalitetu... (str. 311–328)

312

tivnih sankcija, iziskuje velika materijalna ulaganja, ali i mnoga kompli-kovana prilagođavanja, logično je da u takve promene ne treba srljati ne konstatujući mane i nedostake rešenja sa kojima su se neke druge države već ranije upoznale. Pri tome, na ruku ide i činjenica da se kvalitet, koli-čina i dostupnost uporednih statističkih podataka iz godine u godinu ubr-zano povećavaju, te da više internacionalnih organizacija konstantno radi na unapređivanju kompleksnih statističkih izveštaja.2

Izuzetno je bitno da se pri korišćenju rezultata uporednih studija za-ključci ne izvlače olako i bez uzimanja u obzir svih relevantnih činilaca. U tom smislu treba primetiti da je u prošlosti bilo i slučajeva usvajanja re-šenja iz pravnih sistema stranih država bez prethodnog objektivnog sagle-davanja realnih potreba i mogućnosti u državi u kojoj se pristupa imple-mentaciji. Ovakvi slučajevi su se odnosili na kopiranje represivnih mera poput doživotnog ili dugotrajnog zatvaranja nakon treće osude (three stri-kes and you’re out), iako se ove mere nisu pokazale kao posebno efikasne ni u zemljama gde su ponikle.3

Sa druge strane, i pored razlika u socio-ekonomskim, kulturnim, religijskim i nebrojenim drugim činiocima koji utiču na kriminalitet u različitim državama, nesporno je da nema države koja upoređujući sopstveni kriminalitet neće utvrditi sličnosti sa ovom pojavom u nekoj drugoj državi. U krajnjoj liniji ne može se osporiti da je u osnovi kri-minalnog ponašanja ljudska priroda, koja je, u suštini, istovetna bez obzira na različita geografska područja.4 Stoga naučnici i praktičari ši-rom sveta žele da se upoznaju sa tekovinama i iskustvima koja odliku-ju sisteme krivičnog pravosuđa u zemljama iz njihovog bližeg i daljeg okruženja.

Prvo se pojavljuje ideja da se sistematično prikupljaju podaci o kri-minalitetu u sopstvenoj državi, kako bi se proučavala kriminalna ponaša-nja i otkrivale pravilnosti sa kojima se ona javljaju. Kasnije se sama po sebi nameće ideja da se takvi podaci uporede sa podacima iz drugih drža-––––––––––

2 Vid. Jerome Neapolitan, Cross-national crime, A research Review and Sourcebo-ok, Westport 1997, 12.

3 Ovakve mere se primenjuju u Velikoj Britaniji. U Mađarskoj je tokom 2010. go-dine izmenjen Krivični zakon kako bi se omogućilo dvostruko strožije sankcionisanje lica koja i po treći put bivaju osuđena za krivična dela sa elementima nasilja. Vid. Alenka Šelih, Aleš Završnik, Crime and transition in Central and Eaestern Europe, Springer, London 2012, 136. Zanimljivo je da je u momentu usvajanja ovih izmena stopa nasilnič-kog kriminaliteta u Mađarskoj bila u padu, te da se ovakvo rešenje sukobljava sa zakon-skim odredbama koje nalažu da se kazna mora prilagođavati individualnim okolnostima datog slučaja.

4 Vid. Denis Szabo, „Comparative Criminology“, The Journal of Criminal Law & Criminology 3/1975, 367.


313

va. Tako je Ketle (Quetelet) još u prvoj polovini 19. veka među prvima u kriminološkim istraživanjima obilato koristio tada dostupnu statističku građu o kriminalitetu u Francuskoj, uočavajući da se iz godine u godinu sa začuđujućom pouzdanošću potvrđuju pravilnosti u pogledu uslovljeno-sti kriminaliteta individualnim i socijalnim karakteristikama.5 Geri (Gue-rry) se, pak, smatra, utemeljivačem komparativnih statističkih istraživa-nja kriminaliteta, s obzirom da je sredinom 19. veka poredio stope krimi-naliteta u Engleskoj i Francuskoj.6

2. EVROPSKA ZBIRKA PODATAKA O KRIMINALITETU I KRIVIČNOM PRAVOSUĐU, NASTANAK I ISTORIJAT

Evropske zbirke podataka o kriminalitetu i krivičnom pravosuđu poja-

vljuju se periodično tokom poslednjih dvadesetak godina, s obzirom da se pred kraj proteklog veka, sa izraženijim priključivanjem novih država čla-nica Evropskoj uniji (skraćeno: EU), počelo intenzivnije razmišljati o mo-gućim poređenjima trendova kriminaliteta i krivičnih pravosuđa na nivou starog kontinenta.7 Razume se da je i pre toga bilo različitih veoma sadr-žajnih zbirki podataka o kriminalitetu na interacionalnom nivou. Tako In-terpol i United Nations Office on Drugs and Crime (UNODC) skupljaju i kompariraju podatke o kriminalitetu širom sveta već nekoliko decenija. Međutim, pokazalo se da zbirke koje pokušavaju da na jednoobrazan, siste-matičan i sveden način predstave podatke o kriminalitetu u gotovo svim ze-mljama sveta obiluju krupnim nedostacima. Volfgang (Wolgfang) tako su-mira te mane, svodeći ih na nekompatibilnosti među nacionalnim statistika-ma, pa posebno ističe: različite inkriminacije i različite nivoe krivičnoprav-ne zaštite; različito definisanje istovetnih krivičnih dela; različito sankcio-nisanje istovetnih krivičnih dela; drugačiji pogledi i moralni nazori u pogle-du zaštite telesnog integriteta i imovine; različite administrativne tehnike u radu policije; efikasan ili manje razvijen sistem za prikupljanje podataka, te izračunavanje stopa kriminaliteta shodno policijskim ili pak sudskim stati-stikama.8

–––––––––– 5 Frank Hagan, Introduction to Criminology, Theories, Methods and Criminal Be-

haviour, Sage publications, Thousand Oaks 2011, 105. 6 F. Hagan, 105. 7 Vesna Nikolić-Ristanović, Ljiljana Stevković, „Evropska zbirka podataka o kri-

minalitetu i krivičnom pravosuđu: Karakteristike i značaj za razvoj evidencije kriminalite-ta u Srbiji“, Sociološki pregled 3/2013, 375.

8 Marvin Wolfgang, „International criminal statistics: Proposal“, The Journal of Criminal Law, Criminology and Police Science" 1/1967, 65.


314

Imajući u vidu značaj komparativnih istraživanja, ali i upravo pome-nute manjkavosti, evropski stručnjaci pokušavali su da osmisle efikasnu i što jednostavniju metodologiju za sagledavanje statističkih podataka o kri-minalitetu na nivou Evrope. Ovakvi podaci postaju jednostavno neophodni za osmišljavanje bilo kavog strateškog pristupa u suzbijanju kriminaliteta. Tako je CDPC (European Committee on Crime Problems) tokom 1993. godine formirao grupu specijalista za pitanja u vezi sa statistikom i kvanti-tativnim istraživanjima iz domena krivičnog pravosuđa.9 Grupu su prvobit-no sačinjavali stručnjaci iz Francuske, Nemačke, Mađarske, Holandije, Švedske, Švajcarske i Velike Britanije. Ova grupa je 1995. godine predsta-vila radnu verziju prve Evropske zbirke podataka o kriminalitetu i krivič-nom pravosuđu (u daljem tekstu: Zbirka), čiji su se podaci odnosili na deset evropskih zemalja i kriminalitet u 1990. godini. Nakon toga je CPDC istoj grupi poverio izradu jednog celovitog pregleda podataka o krivičnom prav-suđu za područje čitave Evrope.10

Grupa eksperata se u svom radu prvobitno oslanjala i na rezultate prikupljene od strane Interpola i UNODC-a. Međutim, ovi rezultati su se zasnivali na izveštajima nacionalnih predstavnika u pomenutim ogra-nizacijama koji su prenosili, odnosno prepisivali, ono što piše u nacio-nalnim statistikama, bez udubljivanja u kvalitet i međusobnu kompati-bilnost podataka. Eksperti su s pravom sumnjali u pouzdanost i uporedi-vost ovakvih podataka, pa su odlučili da bitno modifikuju sopstveni pri-stup, i to tako što će formirati jedinstvenu mrežu nacionalnih referenata koji će kritički procenjivati dostupne izvore podataka, to jest prikupljati podatke u skladu sa unapred zadatim definicijama.11 Nacionalni referen-ti su odabrani među stručnjacima za oblast krivičnog pravosuđa. Njihov zadatak je bio da se staraju o celokupnom procesu prikupljanja podata-ka, ali i da obaveštavaju ekspertsku grupu o relevantnim promenama za-kona i o aktuelnim dešavanjima koja mogu biti od uticaja za razumeva-nje i tumačenje podataka. Određeni su i predstavnici sa ulogom regio-nalnih koordinatora, koji su potom nadgledali prikupljanje podataka za po tri ili četiri države iz istog regiona. Nova metodologija rada se poka-zala kao veoma uspešna, pa je prva zvanična Zbirka objavljena 1999. godine. Neke segmente ove metodologije kasnije su usvojili i UNODC i Eurostat.12 ––––––––––

9 Marcelo Aebi et al., European Sourcebook of Crime and Criminal Justice Stati-stics 2014, HEUNI, Helsinki 2014, 15.

10 Ibid., 15. 11 Ibid. 12 M. Aebi et al., 15.


315

3. STRUKTURA ZBIRKE I METODOLOŠKI PRISTUP

Do sada je objavljeno pet zbirki sa uporednim podacima o kriminali-tetu i krivičnom pravosuđu na teritoriji Evrope. Prvo izdanje ugledalo je svetlost dana 1999. godine, drugo je usledilo 2003. godine, treće 2006. godine i četvrto 2010. godine. Tokom godina uočavale su se mogućnosti za unapređenje kvaliteta, sadržaja i strukture Zbirke. Tako poslednje, pe-to, izdanje Zbirke sadrži šest ključnih segmenata koji se odnose na slede-će oblasti: policija, tužilaštvo, sudovi, kaznene ustanove, probacija i istra-živanja o viktimizaciji. U svakom od ovih segmenata nalaze se i opšti ko-mentari bitni za razumevanje statističkih podataka, te naznake o izvorima putem kojih su podaci prikupljeni. Tamo gde je potrebno data su posebna pojašnjenja kako ne bi došlo do pogrešnih tumačenja značajnih razlika u podacima. Petim izdanjem Zbirke obuhvaćeni su podaci o kriminalitetu i krivičnom pravosuđu za period od 2007. do 2011. godine, dok su detalj-nije izloženi i analizirani podaci za 2010. godinu. Zbirka je izrađena u sklopu projekta DECODEUR, koji finansira EU.

Prvo poglavlje poslednjeg izdanja Zbirke sadrži podatke koje pri-kuplja policija. Dakle, u pitanju su podaci o osumnjičenima za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, a za koje je policija saznala tokom vršenja poslova iz svog delokruga ili pak po prijavama ošteće-nih i drugih pravnih i fizičkih lica. Smatra se da su policijski podaci za-pravo najpouzdaniji ukoliko se želi spoznati siva brojka i tamno polje kriminaliteta.13 Osim toga ove statistike daju realniju sliku no neke druge i zbog toga što se na nivou tužilaštva značajan broj predmeta može okončati primenom načela oportuniteta, kao što i izvestan broj sudski procesuiranih predmeta iz formalno-pravnih razloga neće rezul-tirati osuđujućom presudom.

Drugo poglavlje Zbirke je posvećeno tužilačkim statistikama. Tako su zabeleženi podaci o odbačenim krivičnim prijavama, ali i o onim kri-vičnim stvarima koje su razrešene već na nivou tužilaštva, na primer, me-dijacijom između okrivljenog i oštećenog. Evidentirani su i uslovi pod kojima je okončano dalje krivično gonjenje, na primer, prihvatanje dru-štveno korisnog rada od strane okrivljenog ili izmirenje sa oštećenim. Za sistem krivičnog pravosuđa od velikog značaja je i pitanje policijskog za-državanja i pritvora pre početka sudskog postupka, pa se i podaci o tome nalaze u ovom poglavlju.

U trećem poglavlju Zbirke nalaze se podaci o osudama. Tako ćemo u ovom poglavlju saznati za koja krivična dela i na koje krivične sankcije ––––––––––

13 Vid. V. Nikolić-Ristanović, LJ. Stevković, 374.


316

su osuđivani prestupnici u posmatranom vremenskom periodu. Nešto de-taljniji podaci o ličnim karakteristikama osuđenih lica dati su za osuđene na zatvorske kazne. Na ovo poglavlje nadovezuje se četvrto u kome su sumirani podaci o izvršenju krivičnih sankcija u posmatranih pet godina, te o trendovima koji se odnose na zatvorsku populaciju.

Peto poglavlje Zbirke je posebno zanimljivo jer sadrži podatke o probaciji. U odnosu na prethodna izdanja Zbirke sada su ovi podaci znat-no obimniji i sadržajniji, što je u skladu sa veoma izraženom tendencijom u gotovo svim evropskim državama da se jačaju kapaciteti za primenu al-ternativnih sankcija. Poglavlje sadrži i podatke o merama društveno kori-snog rada i elektronskog nadzora, kao i o razlozima zbog kojih se prime-na ovih mera obustavlja. Tu su i podaci o broju probacijskih službenika i o njihovim aktivnostima, s obzirom da i oni rečito govore o kriminalnoj politici koja se primenjuje u jednoj državi.

Konačno, šesto poglavlje Zbirke sadrži podatke o viktimizaciji. Za-pravo, sistematičnog i planskog prikupljanja podataka o viktimizaciji kri-minalitetom na nivou celog starog kontinenta nije ni bilo, tako da se u zbirci nalaze rezultati nacionalnih istraživanja koja su sprovođena u poje-dinim državama u periodu od 1990. do 2010. godine. Kako ovako priku-pljeni podaci nisu proizvod primenjivanja jedinstvenog metodološkog pristupa, to bitno utiče na mogućnost upoređivanja.

U svim poglavljima su sadržani podaci o polu učinilaca krivičnih dela, o uzrastu (pre svega podela na maloletne i punoletne), te o drža-vljanstvu ovih lica. Kada je reč o državljanstvu, razlikuju se tri ključne kategorije: domaći državljani, državljani drugih država koje su članice EU i ostali strani državljani.

Grupa eksperata je posvetila posebnu pažnju pitanjima u vezi sa na-činom prikupljanja podataka na nacionalnom nivou. Autentičnost i preci-znost podataka je studiozno proveravana, i to na više nivoa. Tako su tren-dovi u kretanju kriminaliteta upoređivani sa trendovima koji su utvrđeni u prthodnim izdanjima Zbirke ne bi li se detektovale eventualne nelogično-sti. Ukoliko bi se uočila nepravilnost, na primer trend koji drastično od-stupa od ranijih kretanja, onda bi se pristupalo dodatnim proveravanjima. Vodilo se računa i o međusobnom poklapanju podataka, o nepodudarno-stima koje su ukazivale na to da dve kategorije pri sabiranju ili razlučiva-nju daju neodgovarajuće ishode. Konačno, prikupljeni podaci su upoređi-vani sa podacima iz drugih srodnih baza, pa su se u slučaju većih odstu-panja vršila dodatna proveravanja.14 ––––––––––

14 M. Aebi et al., 18.


317

Glavni problemi su se ipak ticali nepodudarnosti samih definicija kriminalnih ponašanja, kao i velikih razlika u ustrojenosti sistema vo-đenja evidencija u različitim evropskim zemljama. Stoga su eksperti bi-li svesni toga da podaci iz Zbirke ne mogu ponuditi pouzdane odgovore o značajnom broju pitanja u vezi sa kriminalitetom i krivičnim pravo-suđem. Polazeći od toga usmerili su se na to da podatke iznesu i kom-pariraju na način koji će, uz brojna ograničenja i u limitiranoj meri, pratiti distribuciju, nivoe i trendove određenih kriminalnih ponašanja u Evropi. Autori su decidno istakli faktore koji otežavaju poređenja. Pr-vo, faktičke okolnosti su takve da se od zemlje do zemlje razlikuju spremnost građana da vrše određena krivična dela, rizik od otkrivanja, spremnost građana da prijave krivična dela i učinioce i efikasnost pra-vosudnog sistema u reagovanju. Drugo, veoma su bitni faktori koji se tiču uređenja pravnog sistema, odnosno rešenja u pozitivnom krivič-nom zakonodavstvu, te samog ustrojstva i ažurnosti sistema pravosud-nih institucija. Treće, tu su i faktori koji se tiču načina na koji je uređe-no prikupljanje i sistematizovanje statističkih podataka u različitim fa-zama pretkrivičnog i krivičnog postupka, te kasnije u vezi sa izvršava-njem krivičnih sankcija.15

Eksperti su vodili računa o tome da se pri razmatranju statističkih podataka ne gube iz vida pravni, statistički i drugi faktori, jer bi to vodi-lo kreiranju iskrivljene slike o kriminalitetu u Evropi. Naglasili su i da treba biti oprezan pri tumačenju većih razlika u statističkim podacima od zemlje do zemlje. Takve razlike ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer one neretko mogu biti posledica skorašnjih izmena nacionalnog kri-vičnog zakonodavstva, ili pak promena u metodologiji prikupljanja po-dataka. Stoga ne preporučuju izolovano kompariranje pojedinih podata-ka, te ukazuju da se pravilniji zaključci mogu izvesti upoređivanjem trendova kriminaliteta u jednoj zemlji sa trendovima koji se odnose na veće grupe drugih država.

4. SADRŽINA PETOG IZDANJA ZBIRKE Uz sudske statistike, najveći deo petog izdanja Zbirke zauzimaju po-

daci iz policijskih evidencija. Načelno se smatra da se najpotpuniji podaci o kriminalitetu mogu naći upravo u policijskim statistikama, s obzirom da se građani pre svega obraćaju policiji kada su oštećeni krivičnim delom. No, ni ove statistike nisu potpune, jer neka krivična dela ne budu prija-––––––––––

15 Ibid., 20-21.


318

vljena zbog straha ili stida na strani oštećenih, ili pak zbog nepoverenja u pravosudni sistem.16 Ne treba gubiti iz vida ni krivična dela kod kojih ne postoje neposredno oštećena lica.

Kada se policijske statistike koriste za kompariranje treba uzeti u obzir različita ustrojstva i ovlašćenja policije u različitim zemljama. Naime, u pojedinim državama policija ima značajna ovlašćenja u reša-vanju krivičnih stvari, dok je u drugim policija pre svega pozvana da pomaže rad tužilaštva i da postupa po njegovim nalozima.17 Tako će se u nekim zemljama jedno lice uvesti u policijsku statistiku čim policija oceni da ono može biti smatrano osumnjičenim, dok će se to u drugim dogoditi tek kada tužilaštvo preduzme određene radnje po datom pred-metu. Osim toga na broj prijavljenih krivičnih dela sve više utiče i rad privatnog obezbeđenja koje angažuju pravna i fizička lica. Tako se ne-zanemarljiv broj krivičnih stvari nikada neće ni procesuirati usled toga što privatno obezbeđenje rešava situacije kao što su uočavanje lica koja pokušavaju da ukradu robu iz tržnih centara ili lica koja prave nered u noćnim klubovima.18

Kada je reč o policijskim statistikama u petom izdanju Zbirke, osnovni zaključak je da je ukupni nivo kriminaliteta bio u blagom padu, s obzirom da je u 20 zemalja zabeležen pad, a u 13 zemalja rast nivoa kriminaliteta. Takođe je zabeležen pad u broju prijavljenih ubistava. Kod telesnih povreda je uočen problem pri vršenju poređenja, s obzirom da se u nekim zemljama nanošenje povreda podvodi pod narušavanje javnog reda i mira, te sa tim ograničenjem treba prihvatiti i podatak da je broj prijavljenih telesnih povreda veći u Srednjoj i Severnoj, nego u Istočnoj Evropi.19

Interpretiranje podataka u odgovarajućem kontekstu i uz uvažavanje društvenih, kulturnih i moralnih vrednosti ima poseban značaj pri sagle-davanju podataka o krivičnim delima protiv polnih sloboda.20 Tako je za-beleženo da je najviša stopa napada na seksualne slobode bila u skandi-navskim zemljama, te u Belgiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, dok su ovakvi napadi, u posmatranom petogodišnjem perio-du, najmanje bili zastupljeni u Albaniji, Jermeniji i Turskoj.21 Značajnije ––––––––––

16 M. Aebi et al., 23. 17 O ovlašćenjima policije u krivičnom postupku u Srbiji: Goran P. Ilić et al., Ko-

mentar Zakonika o krivičnom postupku, JP Službeni glasnik, Beograd 2014, 691-697. 18 M. Aebi et al., 24. 19 Ibid., 26. 20 Vid. Richard Posner, Sex and reason, Harvard University Press, Cambridge,

Massachusetts 1994, 370. 21 M. Aebi et al., 27.


319

razlike su uočene i kod krađe vozila, s obzirom da neke zemlje kao po-sebno krivično delo izdvajaju neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila (joyri-ding), te da neke zemlje uzimaju u obzir i podatke o ukradenim biciklima, čamcima i drugim vozilima, ne ograničavajući se samo na automobile. Načelno, zabeležen je manji broj krađa vozila, a smatra se da se to može pripisati usavršavanju tehnologija za zaštitu od krađe.22 Podaci o korup-tivnim krivičnim delima nisu bili podobni za poređenje, s obzirom na ve-like razlike u definisanju ovih krivičnih dela. Veći broj ovakih krivičnih dela prijvljen je policiji u Poljskoj i Litvaniji.23

Što se tiče broja policajaca zaposlenih u evropskim zemljama, ta cifra se u 2011. godini kretala od 150 policajaca na 100.000 građana, koliko ih je u Finskoj, do 940 policajaca u Gruziji. Korelacija između niže stope kriminaliteta i veće zastupljenosti policajaca ipak nije mogla biti potvrđena, iako je u Švedskoj i Finskoj, gde policijske snage nisu brojne stopa kriminaliteta među višima, dok je u Gruziji, Ukrajini i Ki-pru opšta stopa kriminaliteta među nižima uz angažovanje većeg broja čuvara reda.24

Pri prikupljanju podataka o radu javnog tužilaštva bilo je dosta pote-škoća. Pre svega treba naglasiti da tužilačke statistike obuhvaćene Zbir-kom nisu i formalno posmatrano isključivo tužilačke statistike. Naime, u obzir su uzeti podaci onih nacionalnih organa koji odlučuju o tome da li će jedno lice biti krivično gonjeno, bez obzira kakvo je ustrojstvo organa koji o tome odlučuje. Tako se u nekim državama ova ovlašćenja daju po-sebnom organu vlasti, u drugima javnom tužilaštvu, a u trećima istražnim sudijama.25 U svakom slučaju, u ovom delu Zbirke se nalaze podaci o onoj fazi postupanja koja se odvija nakon policijske obrade, a pre sud-skog postupka. U pojedinim državama praktično nema razlika u policij-skim i u tužilačkim statističkim podacima. To je slučaj sa Nemačkom i Francuskom, gde policija nema nikakva ovlašćenja u pogledu filtriranja krivičnih prijava, te sva svoja saznanja samo prenosi tužilaštvu. Stoga se čini da se u tužilačkim statistikama takvih država pojavljuje znatno veći broj krivičnih dela kada se brojke uporede sa drugim državama.26 Sa dru-ge strane, pak, u državama kao što su Kipar, Češka, Grčka, Island, Holan-dija, Rusija, Slovačka i Škotska, policija ima ovlašćenja da rešava odre-đene lakše krivične stvari i lakša krivična dela iz domena saobraćajnog

–––––––––– 22 Ibid., 28. 23 Ibid., 29. 24 M. Aebi et al., 31. 25 Ibid., 111. 26 Ibid., 112.


320

kriminaliteta, pa se stoga čini da je u ovim zemljama manji broj procesui-ranih okrivljenih.27

Sledeći problem sa tužilačkim statistikama tiče se nerazjašnjenih krivičnih stvari, s obzirom da se u nekim tužilačkim evidencijama ovakva krivična dela ne spominju. Razume se da ovo bitno utiče na mogućnost kompariranja podataka. Uz to, ne treba gubiti iz vida da se delikti druga-čije definišu od zemlje do zemlje. Tako neke zemlje u obzir uzimaju sa-mo krivična dela, dok neke zemlje ne zanemaruju ni prekrašaje i prestu-pe, pa čak ni lakše saobraćajne prekršaje. Dalje, bitno se razlikuju ovla-šćenja tužilaštva u pogledu odlučivanja o preocesuiranju ili neprocesuira-nju, pri čemu neka tužilaštva mogu određivati sankcije, pa čak i faktički donositi osuđujuće presude. Zato su u Zbirci svi modusi po kojima tužila-štva u Evropi postupaju podeljeni na: preusmaravanje krivične stvari na sud nakon obavljanja odgovarajućih radnji od strane tužilaštva (u država-ma u kojima tužilaštvo nema ovlašćenje ni da odustane od krivičnog go-njenja, ni da odredi sankciju, već se striktno poštuje načelo zakonitosti); bezuslovno odustajanje od krivičnog gonjenja i uslovno odustajanje od krivičnog gonjenja, uz prihvatanje određenih obaveza na strani okrivlje-nog (u najvećem broju država tužilaštva imaju ovakva ovlašćenja) i odre-đivanje krivičnih sankcija od strane tužilaštva što i formalno-pravno vodi osuđujućoj presudi i statusu osuđivanog lica (manji broj država poznaje ovakva tužilačka ovlašćenja).28

Pri tumačenju velikih razlika u brojevima obrađenih predmeta ne treba gubiti iz vida različite moduse rada i različita ovlašćenja nacional-nih tužilaštava. Tako je u 2010. godini u Albaniji tužilaštvo postupalo u svega 661 slučaju posmatrano na 100.000 građana, dok je ista brojka u Turskoj iznosila čak 7.669. U Zapadnoj Evropi je, pak, broj predmeta koji se obrađuju od strane tužilaštva uglavnom stabilan u periodu od 2007. do 2011. godine. U Bugarskoj, Gruziji, Holandiji, Poljskoj i Engleskoj i Velsu je broj tužilačkih predmeta opao u proseku za 25% u posmatranom periodu.29

U petom izdanju Zbirke predstavljeni su podaci o uslovnom odlaga-nju krivičnog gonjenja, ali po pitanju ove kategorije postoje velike razli-ke, pa su poređenja veoma otežana. Procenat uslovnog odlaganja krivič-nog gonjenja od strane tužilaštva se tako u 2010. godini kretao od 0,2% od ukupnog broja slučajeva po kojima je tužilaštvo postupalo u Turskoj, ––––––––––

27 Ibid. 28 M. Aebi et al., 113. 29 Ibid., 114. Tužilački podaci se vezuju za lica protiv kojih se postupa, ne za krivič-

na dela.


321

preko 4,3% u Nemačkoj, 8,8% u Litvaniji, do 20% u Holandiji i čak 30,9% u Škotskoj. Pri čemu u državama poput Ukrajine, Bugarske, Kipra i Islanda nije bilo uslovnog odlaganja.30

Pri predstavljanju podataka o osudama u trećem poglavlju Zbirke tako-đe je bilo mnogo metodoloških problema. Podaci o osudama najslikovitije prikazuju ključne odlike nacionalnih sistema krivičnog pravosuđa. Tako se u nekim zemljama osude koje su proizašle iz sporazuma o priznavanju krivice ne ubrajaju u statistike o osudama, ili se pak osude na kraće zatvorske kazne automatski ubrajaju u alternativne sankcije čijim se izvršavanjem bave lokal-ne vlasti a ne pravosudni sistem, kao što je to, na primer, slučaj u Grčkoj.31 Takođe, moguće je da se tokom odvijanja postupka krivično delo prekvalifi-kuje u odnosu na prijavu podnetu policiji ili u odnosu na optužni akt koji je podnelo tužilaštvo. Dalje, u nekim zemljama, poput Jermenije, Litvanije i Turske, postoji praksa da se u slučaju lica koja su osuđena za više krivičnih dela, takva lica po više puta broje u odgovarajućim statistikama, usled čega se prividno uvećava ukupan broj osuđenih lica.32

Veliki problem za Zbirku je predstavljala nemogućnost da se opre-deli jedna precizna, a opet i sveobuhvatna, definicija osuđenog lica. Auto-ri su tako odlučili da u osuđenike ne ubrajaju lica koja su postigla određe-ne sporazume sa tužilaštvom, pod uslovom da se sporazum nije mogao podvesti pod priznanje krivice. Takođe, iz ukupnog broja osuđenih lica isključena su lica koja su sankcionisana od strane policije ili uopšte od strane izvršne vlasti.33 Poseban problem su predstavljale osude maloletnih lica, kako zbog drugačijeg minimalnog uzrasta od koga maloletnici mogu krivično odgovarati, tako i uopšte zbog velikih razlika u statusu malolet-nih učinilaca krivičnih dela.34

Podaci o osudama za period od 2007. do 2011. godine su veoma za-nimljivi. Tako je u Finskoj u 2010. godini zabeležen najveći broj osuda na 100.000 stanovnika, čak 3.851. Zatim slede Engleska i Vels sa 2.461, a na samom dnu liste su Albanija sa 270 i Jermenija sa 135 osuda na 100.000 građana u 2010. godini. Međutim, da bi interpretacija ovih poda-taka imala smisla, treba znati da je u Finskoj u ukupnom broju osuda veo-ma veliki broj onih za dela iz domena saobraćajnog kriminaliteta35 Najza-stupljenija sankcija u celoj Evropi tokom 2010. godine bila je novčana ––––––––––

30 Ibid., 122. 31 M. Aebi et al., 147. 32 Ibid., 149. 33 Ibid., 148. 34 Vid. Dragiša Drakić, "Krivično pravo i psihologija-tačke spajanja", Zbornik ra-

dova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 2/2014, 252. 35 Ibid., 149.


322

kazna, sa ukupnim učešćem od 37%.36 Ukupno učešće neinstitucionalnih i alternativnih sankcija bilo je oko 25% na nivou starog kontinenta.37 No, zanimljivo je da je mnogo poteškoća bilo pri pribavljanju podataka o dru-štveno korisnom radu i drugim sličnim merama. S obzirom na velike raz-like u ovoj oblasti, značajan broj zemalja nije bio u mogućnosti da dosta-vi podatke u formatu i po kategorijama koje su koncipirali eksperti. Efek-tivne zatvorske kazne u 2010. godini najviše su izricane u Bugarskoj, 57%, i u Litvaniji, 53%, od ukupno izrečenih sankcija.38 Za krivično delo ubistva najčešće je izricana efektivna zatvorska kazna, a podaci ukazuju na to da je osuda za ovo krivično delo u 2010. godini prosečno u Evropi zastupljena u jednom slučaju na 100.000 stanovnika.39

Podaci o osudama za 2010. godinu ukazuju da je stopa razbojništva bila najviša u Srbiji, sa 37 osuđenih za ovo krivično delo na 100.000 gra-đana, pa potom u Litvaniji (34) i Portugalu (27), a najniža u Albaniji sa 4 osuđena lica za razbojništvo na 100.000 stanovnika.40 No, pri interpretira-nju ovih podataka ne treba gubiti iz vida da se u nekim državama pod krađu podvodi i krađa sa elementima nasilja, što je slučaj sa Francuskom, što bitno utiče na preciznost podataka o zastupljenosti razbojništva u tim zemaljama. S tim u vezi, primećujemo da je učešće osuda za krivično de-lo krađe najviše u Finskoj, sa 715 osuđenih na 100.000 građana u 2010. godini, a najmanje od svega 18 u Srbiji.41 Zanimljivo je da je i stopa osu-da za krivično delo prevare među najnižima upravo u Srbiji, 6 osuđenih na 100.000 građana u 2010. godini, dok ta brojka iznosi 123 u Nemač-koj.42 Značajniji porast osuda za krivična dela u vezi sa narkoticima, po-smatrano na svakih 100.000 stanovnika u periodu od 2007. do 2011. go-dine, zabeležen je u Albaniji, Litvaniji i Slovačkoj.43

Što se tiče statistike o penalnim ustanovama, tu su uočene značajnije razlike među državama. Tako je, primera radi, u 2011. godini na Islandu zabeležena brojka od 47 lica lišenih slobode, dok je u Gruziji ta brojka iz-nosila 540 lica, posmatrano na 100.000 stanovnika.44 Statistika ukazuje da je na nivou Evrope u 2010. godini od ukupnog broja lica lišenih slobo-

–––––––––– 36 U Srbiji se novčana kazna nedovoljno primenjuje, iako su se promene krivičnog

zakonodavstva od 2006. godine i nadalje ticale i popularisanja ove kazne. Vid. Zoran Sto-janović, „Vezanost suda kaznenim rasponima novčane kazne“, Crimen 1/2012, 96.

37 M. Aebi et al., 150. 38 Ibid. 39 Ibid., 150, 151. 40 Ibid., 152. 41 Ibid., 152. 42 Ibid., 153. 43 Ibid., 173. 44 Ibid., 268.


323

de 19% lica bilo osuđeno za krađu, 17% za pljačku i 17% za krivična dela u vezi sa narkoticima.45 Ni u petom izdanju Zbirke nije bilo moguće izne-ti pouzdanije podatke o recidivizmu među bivšim zatvorenicima, zbog to-ga što države primenjuju različite metodologije pri notifikovanju povrata. Svaka država odlučuje o tome koje kategorije osuđenika će pratiti i u kom periodu nakon osude, kao i koji će kriterijumi opredeljivati šta se ima smatrati recidivizmom. Ipak, uočene su određene pravilnosti. Tako praksa pokazuje da na povrat dominantno utiče karakter kriminalne pro-šlosti, da je među mlađim osuđenicima i među muškarcima recidivizam zastupljeniji, te da se povrat najčešće događa u prvoj godini nakon osude, odnosno otpuštanja sa izdržavanja kazne.46

Za deo Zbirke koji se odnosi na probaciju podaci su prikupljeni sa-mo za 2010. godinu. Zapravo, ovde nije bila reč samo o probaciji koju bi-smo mogli poistovetiti sa uslovnom osudom, već su probacijom obuhva-ćeni i elektronski nadzor tokom perioda kušnje, drugi oblici nadzora to-kom perioda kušnje i uslovna osuda uz društveno korisni rad. Pri poređe-nju ovih podataka javljaju se značjne poteškoće, jer je probacija uređena na mnogo različitih načina i obuhvata raznorodne mere. Prvo se uočava da su prisutne velike razlike u obimu primenjivanja probacije, pa se tako u Hrvatskoj ova mera u 2010. godini primenjivala svega spram 10 osoba, za razliku od čak 944 osobe koliko ih je na probaciji bilo u Poljskoj, po-smatrano na 100.000 stanovnika. Međutim, pri komparacijama ne treba gubiti iz vida da ima zemalja u kojima je primena probacionih mera ak-tuelna tek tokom poslednjih nekoliko godina.47

Zanimljivi su podaci o strukturi ukupno primenjenih probacionih mera u Evropi u 2010. godini. Tako je nadzor nad licima koja su uslov-no otpuštena sa izdržavanja zatvorske kazne bio najzastupljeniji, sa ukupnim učešćem od 43%. Probacija kao samostalna krivična sankcija bila je nešto manje zastupljena (35%), dok je nadzor nad licima koja su u celosti izdržala zatvorsku kaznu bio zastupljen kod 4% lica prema ko-jima su primenjivane probacione mere.48 U 78% slučajeva razlog za prestanak nadzora bio je uspešno privođenje kraju istog. Zanimljivo je da je društveno korisni rad uz nadzor na uslovnoj osudi minimalno pri-menjivan, iako je društveno korisni rad kao samostalna sankcija sve za-stupljeniji širom Evrope.49 ––––––––––

45 M. Aebi et al., 269. 46 Ibid. 47 Ibid., 300. 48 Ibid. 49 M. Aebi et al., 300.


324

Elektronski nadzor tokom probacije je takođe bio slabo zastupljen na nivou Evrope, uz velike razlike od države do države. Tako su tokom 2010. godine 42 lica u Engleskoj i Velsu bila na probaciji sa elektronskim nadzo-rom, dok je ova brojka bila blizu nule u Srbiji, posmatrano na 100.000 sta-novnika. Sa druge strane, u Engleskoj i Velsu se broj probacionih službeni-ka kreće oko 33 na 100.000 stanovnika, dok je u Srbiji ovih službenika (po našoj terminologiji poverenika) toliko malo da se o njihovoj zastupljenosti na svakih 100.000 građana ni ne može govoriti.50

Konačno, šesti deo Zbirke predstavlja podatke o viktimizaciji. Za razliku od preostalih delova za koje su se podaci neposredno prikupljali popunjavanjem upitnika, ovde su na raspolaganju bili samo sekunadarni podaci. Stoga je kompariranje moguće u vrlo ograničenim razmerama. Uz to, neke države nisu ni sprovodile zasebne nacionalne ankete o viktimiza-ciji, te su za njih korišćeni podaci dostupni u studijama ICVS (Internatio-nal Crime Victim Survey) u EU-ICS (European Union Crime and Safety Survey).51 Bilo kako bilo, podaci ukazuju da su građani tokom 2010. go-dine u Evropi najčešće bili oštećeni krivičnim delom krađe, dok su krivič-na dela protiv polnih sloboda bila najmanje zastupljena. Takođe, u prose-ku je manje od 50% građana izjavilo da se ne oseća bezbedno na ulicama kada padne mrak.52

5. SRBIJA I PODACI ZA PETO IZDANJE ZBIRKE

Sa petim izdanjem Zbirke Republika Srbija je po prvi put dobila pri-liku da svojim prilogom doprinese potpunijoj slici o kriminalitetu i kri-vičnom pravosuđu u Evropi. Nacionalni referenti izveštavali su ekspert-sku grupu, odnosno odgovarajućeg regionalnog koordinatora o toku pro-cesa prikupljanja podataka u Srbiji. S obzirom da svi potrebni podaci u našoj zemlji nisu javno dostupni, referenti često nisu bili u mogućnosti da samostalno ispune svoja zaduženja, već im je bila potrebna pomoć pred-stavnika određenih državnih institucija.

Proces prikupljanja podataka započeo je tako što su tokom novem-bra 2012. godine odgovarajući upitnici prosleđeni Ministarstvu unutra-šnjih poslova, Republičkom zavodu za statistiku (za podatke o osudama), Republičkom javnom tužilaštvu i Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Srbija nije bila u mogućnosti da ekspertima dostavi podatke o viktimiza-

–––––––––– 50 Ibid. 51 Ibid., 341. 52 Ibid., 347.


325

ciji, s obzirom da se nacionalna anketa o viktimizaciji kriminalitetom kod nas ne sprovodi.53 Podaci iz policijskih statistika, sudski podaci i podaci o izvršenju krivičnih sankcija su uredno pribavljeni. U Zbirci na kraju nije bilo podataka iz tužilačkih statistika. Naime, nadležni nisu dostavili po-datke o radu tužilaštva i pored više nastojanja nacionalnog referenta da te podatke pribavi.54 Stoga se naše ključne preporuke odnose na to da bi tre-balo sprovesti anketu o viktimizaciji kriminalitetom, odnosno preduzeti korake da i tužilačke statistike postanu dostupne javnosti.

Zanimljivo je da su upravo zahvaljujući Zbirci javnosti u Srbiji po-stale dostupne policijske statistike.55 U tom smislu preporučujemo da se ubuduće i policijski podaci učine dostupnijim, kako bi stručna i naučna javnost mogla da ih upotrebi na produktivan način. Podrazumeva se da nije na odmet ni da opštoj javnosti bude omogućen uvid u ove podatke. No, istovremeno je potrebno istaći i da su od Ministrastva unutrašnjih po-slova Republike Srbije prikupljeni najobimniji podaci, kako o kriminal-nim ponašanjima i odlikama učinilaca, tako i o organizacionom ustrojstvu policije, a sve shodno pitanjima po upitniku iz Zbirke.

Sudski podaci, dakle podaci o osudama, ne sadrže sve kategorije koje su predviđene upitnikom. To se pre svega odnosi na vođenje evi-dencija o državljanstvu stranaca osuđenih za različita krivična dela. Upitnik za Zbirku je tako koncipiran da se svi osuđeni dele na domaće državljane, strane državljane i državljane zemalja koje ne pripadaju EU. Kako Srbija nije članica EU, to je sasvim razumljivo da se u našoj stati-stici trenutno ne prave podele stranih državljana na one iz EU i one iz-van nje, mada bi usvajanje ovake podele nesumnjivo doprinelo uporedi-vosti naših podataka.

Naše izveštavanje o probaciji i neinstitucionalnim sankcijama je posebno oskudno i ne sadrži sve kategorije koje su predviđene upitni-kom. Moramo istaći da je ovo posledica specifičnog uređenja sistema izvršenja krivičnih sankcija u našoj zemlji, s obzirom da, za razliku od većine evropskih zemalja, mi nemamo posebnu agenciju za probaciju. Uporedni podaci o sankcijama mogu da budu veoma korisni u kreiranju buduće kriminalne politike, tako da bi u tom smislu trebalo unaprediti naše evidencije. Dalje, o kazni rada u javnom interesu nema detaljnijih podataka, već se sve svodi na ukupan broj izrečenih sankcija. S obzi-rom da je ovo alternativna krivična sankcija koja se intenzivno popula-riše poslednjih godina, a čiji efekti još uvek nisu dovoljno poznati i ––––––––––

53 Vid. V. Nikolić-Ristanović, LJ. Stevković, 383. 54 Ibid., 382-384. 55 Ibid., 398.


326

evaluirani, izuzetno bi bilo važno da imamo više podataka o njoj, od-nosno da možemo da vršimo poređenja sa iskustvima drugih zemalja. Takođe, uočavamo da naši podaci o krivičnim sankcijama i merama iz-rečenim maloletnim učiniocima krivičnih dela nisu kompatibilni sa po-dacima iz Zbirke, te da nismo bili u mogućnosti da dostavimo podatke u propisanom formatu. S obzirom da je oblast reagovanja na malolet-nički kriminalitet izuzetno dinamična, da je već sproveden veći broj uporednih istraživanja56 i da će se mnoga tek implementirati, treba raz-mišljati o tome kako da se naša metodologija evidentiranja uskladi sa onom koja je primenjena u Zbirci.

6. ZAKLJUČAK

Ono što se jasno uočava u načinu izlaganja i interpretiranja podataka u ovom, kao i u prethodnim izdanjima Zbirke, jeste izuzetna samokritič-nost istraživačkog tima koji je prikupio, sistematizovao i prikazao podat-ke. Naime, metodološki pristup je kreiran tako da se u budućnosti može usklađivati prema uočenim nedostacima, s obzirom da se opravadano po-šlo od pretpostavke da će primenjena metodologija iziskivati bitnije mo-difikacije.57 Čitav poduhvat je od početka koncipiran kao svojevrsni rad u stalnom progresu, što smatramo i glavnim kvalitetom Zbirke. Zato su au-tori nastojali da gde god je to bilo moguće i sami ukažu na razloge zbog kojih određene podatke ne smatraju potpunim, pouzdanim ili pogodnim za upoređivanje. Samim tim je na vrlo jednostavan i efektan način ukaza-no pojedinim državama šta i kako mogu da promene u sopstvenom nači-nu prikupljanja podataka, kako bi u budućnosti mogle da koriste blagode-ti komparacija.

Sa druge strane, Zbirku ne odlikuju samo nesavršenosti koje se tiču metodologije prikupljanja podataka. U tom smislu je stručna i naučna jav-nost već ukazala na neke nedostatke, kao na primer na činjenicu da nisu obuhvaćena kriminalna ponašanja poput nasilja u porodici58 i trgovine ––––––––––

56 Vid. Alex Stevens, Isabel Kessler, Ben Gladstone, Review of Good Practices in Preventing Juvenile Crime in the European Union, report prepared for the European Commission 2006, http://www.eucpn.org/pubdocs/A review of good practice in preven-ting juvenile crime in the EU.pdf, 7. novembar 2014.

57 Vid. Badr-El-Din Ali, „Methodological Problems in International Criminal Justi-ce Research“, International Journal of Comparative and Applied Criminal Justice 1-2/1986, 163.

58 Vid. Sandra Samardžić, "Pravni mehanizmi zaštite žena od nasilja u porodici", Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 4/2012, 424.


327

ljudima.59 Takođe, smatramo da bi podaci o starosti učinilaca krivičnih dela trebalo da budu znatno detaljniji, s obzirom da podela na maloletne i punoletne ne daje adekvatnu polaznu osnovu za dalja poređenja i izvlače-nje zaključaka. U Zbirci bi trebalo da se nađu, u meri u kojoj je to izvo-dljivo, i osnovni podaci o socio-ekonomskim prilikama u državama, ima-jući u vidu da se bez njih ni ostali podaci ne mogu adekvatno tumačiti. Konačno, poželjno bi bilo da u nekom sledećem izdanju Zbirke podaci o kriminalitetu maloletnih lica budu znatno sadržajniji, jer u aktuelnom iz-danju za maloletnike nema svih onih podataka koji su pribavljeni kada je reč o punoletnim učiniocima krivičnih dela.

–––––––––– 59 V. Nikolić-Ristanović, LJ. Stevković, 398.


328

Milica Kovačević, Ph.D., Assistant University of Belgrade Faculty of Special Education and Rehabilitation

The European Sourcebook of Crime and Criminal Justice Statistics – Importance of Comparative Statistics, Serbia

and the Data on Crime and Criminal Justice

Abstract: Thе paper points out the importance of comparative stati-stics and their role in the enhancement of the national system of criminal justice statistics, and the national criminal justice system in general. The central part of the paper is about history, significance, methodology and content of the European Sourcebook of Crime and Criminal Justice Stati-stics. It indicates the key problems in the process of collection of compa-rable data on crime at the European level, and the problems which Ser-bia faced in the process of preparation of inputs for the fifth edition of the aforementioned Sourcebook. Given that the European Sourcebook of Cri-me and Criminal Justice Statistics contains information on six equally important areas of the criminal justice system (police, public prosecution, courts, penal institutions, probation service and victimization), the paper includes recommendations for the improvement of the data collection in some of these areas in Serbia.

Key words: The European Sourcebook of Crime and Criminal Justi-ce, statistics, comparisons.


329

Originalni naučni rad 347.952(497.11) doi:10.5937/zrpfns48-7565

Marko Knežević, asistent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

KRUG OPOZICIONIH RAZLOGA U PRIGOVORU PROTIV REŠENJA O IZVRŠENJU NA OSNOVU

IZVRŠNE ISPRAVE

Sažetak: - predmet rada je pitanje opozicionih razloga u prigovoru izvršnog dužnika protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave. Radi se o razlozima koji se odnose na sam zahtev koji se prinudno ostva-ruje u izvršnom postupku. Nakon prikaza ranijih rešenja domaćeg prava, kao i uporednog prava, razmatra se problem deficitarne redakcije ZIO i nudi se rešenje.

Ključne reči: opozicioni razlozi, materijalna pravnosnažnost pre-suda, izvršne isprave

1. UVOD

Već i letimičan pogled na stanje stvari u oblasti građanskog proces-nog prava u Srbiji pokazuje da se ono nalazi u stanju permanetne re-forme. Ne samo da novi sistemski zakoni neuobičajeno brzo zamenjuju prethodne, već se i oni sami menjaju u intervalu dok ih ne smeni naredni. Uz to, krajem 2009. godine je izvršena tzv. reforma pravosuđa, koja je imala, i još uvek ima, uticaja na funkcionisanje građanskog pravosuđa.

Zakonodavna aktivnost na planu izvršnog postupka je reprezentati-van primer permanente reforme. Naime, u poslednjih 20 godina primen-jivala su se četiri zakona – Zakon o izvršnom postupku iz 1978,1 Zakon o izvršnom postupku iz 2000,2 Zakon o izvršnom postupku iz 2004,3 i danas važeći Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011.4 Da se radi o re-––––––––––

1 ZIP 78, Služebni list SFRJ, br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91; Služebni list SRJ, br. 27/92, 31/93, 24/94.

2 ZIP 2000, Službeni list SRJ, br. 28/00, 73/00 i 71/01. 3 ZIP, Službeni glasnik RS, br. 125/04 4 ZIO, Službeni glasnik RS, br. 31/11, 99/11 (dr. zakon), 109/13 (US), 55/14 i

139/14.

Marko Knežević, Krug opozicionih razloga u prigovoru protiv... (str. 329–357)

330

formi, a ne samo o izmenama, pokazuje naizmenično menjanje paradig-me u pogledu pravnih lekova, posebno izvršnog dužnika protiv rešenja o izvršenju. Ove promene su bile takve da se slobodno može reći da su one bile sama obeležja iznova postuliranih reformskih poduhvata. Tako je do-nošnjem ZIO – čini se s pravom zaključuje Bodiroga – izvršena „drama-tična izmena“ u odnosu na dotadašnje stanje.5 Ne samo da je izvršena maksimalna redukcija pravnih sredstava,6 već su i ona zadržana promeni-la u mnogome svoju fizionomiju. Uz to, ne treba zaboraviti, proširen je krug izvršnih isprava, što u svakom slučaju tangira – ili bi trebalo – oblast pravnih sredstava.

Tema ovog rada se tiče upravo jednog segmenta navedenih izmena, i to uređenja jednog od razloga za izjavljivanje prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave, tzv. opozicionog razloga.

2. DOSADAŠNJE SHVATANJE I UREĐENJE OPOZICIONIH RAZLOGA

2.1. Period do ZIP 78: Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 1930.

2.1.1. Opozicioni razlozi za vreme važenja Ip

Ishodište učenja o opozicionim prigovorima je austrijsko pravo i ve-zuje se za njegovo preuzimanje u Kraljevini Jugoslaviji. Poznato je da je prva jugoslovensa kodifikacija izvršnog prava, uostalom kao i druge koje se odnose na građanski sudski postupak, preuzimanje austrijskih, Klajnovih (Klein) zakona. Tako je i Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 1930.7 gotovo doslovan prevod austrijskog Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 1896.8 Opozicionim razlozima se su se shodno tome označavala odbrana izvršnog dužnika protiv određenog izvršenja koja se odnosila na sam materijalno-pravni zahtev koji se prinudno izvršavao.9 Naime, izvršenje se određivalo ––––––––––

5 Nikola Bodiroga, Teorija izvršnog postupka, Beograd 2012, 280. 6 Tako Ranko Keča, Građansko procesno pravo, Beograd 20125, 549. Opširnije o

ovoj redukciji N. Bodiroga, 281. 7 Zakon o izvršenju i obezbeđenju (Izvršni postupnik) – Ip, Službene novine br.

165-LXII. 8 Zakon o izvršenju i obezbeđenju (Izvršni postupnik) [Gesetz über das Exekutions

- und Sicherungsverfahren <Exekutionsordnung>] – aIp, Reichsgesetzblatt 1896/79. Ukratko o odstupanjima od austrijskog uzora u Ip vid. Franja Goršić, Tumač Zakona o iz-vršenju i obezbeđenju (Izvršnog postupnika), Zagreb 1930, 5-7.

9 Termin „opozicioni razlog“ se ne spominje u aIp, sledstveno tome ni u Ip, već se radi o terminu koji potiče iz starog austrijskog prava, što nije razlog da se još i danas uni-formno ne koristi u Austriji; upor. Richard Holzhammer, Österreichisches Zwan-


331

na osnovu izvršnog naslova (u današnjoj domaćoj terminologiji „izvršna is-prava“) u kome je bio utvrđen ili sadržan materijalnopravni zahtev, i to bez provere izvršnog suda da li on zaista postoji, odnosno da li je sudski ostva-riv. S obzirom na to, kao i na okolnost da nakon nastanka izvršnog naslova mogu da nastupe promene koje se tiču materijalnopravnog zahteva, izvr-šnom dužniku je priznavano posebno pravno sredstvo kojim će upravo isti-cati takve promene – opoziciona tužba.10

Iako se u samom rubrumu § 34 Ip govorilo o „prigovorima izvršeni-kovim protiv samog zahteva“ (precizniji prevod sa nemačkog je „protivlje-nja“11), već na redakcijskom planu su oni bili redukovani na one koji se ti-ču ukidanja (prestanka) ili zaustavljanja zahteva (§ 34 st. 1 reč. 1 Ip). Pre-ma tome, jezičkom redkacijom nisu bili obuhvaćena protivljenja koja su se u materijalnopravnom smislu vezivala za nastanak zahteva. S druge strane, takva ideja je dodatno potvrđena kroz dalje određivanje vremenskog gra-ničnika od kojeg treba da nastupe činjenice koje se tiču opozicionih razloga da bi oni bili dopušteni. Za sudske odluke kao izvršne naslove graničnik je bio određen u vidu mogućnosti izvršnog dužnika da u prethodnom sud-skom postupku istakne činjenice koje se odnose na opozicione razloge – ukoliko je to bio slučaj, oni su bili nedopušteni (§ 35 st. 1 reč. 2 Ip). U osta-lim slučajevima opozicioni razlozi su morali da nastanu nakon nastanka iz-vršnog naslova (§ 35 st. 1 reč. 1 in fine Ip).

Tadašnja literatura je – sasvim logično – bila orijentisana na tadašnju austrijsku doktrinu i sudsku praksu.12 Što se tiče egzemplarnog nabrajanja razloga koji ukidaju zahtev to su bili svi materijalnopravni razlozi koji vo-de tome: ispunjenje, odricanje, novacija, poček i sl. Važno je napomenuti da se u to vreme i zastarelost jednodušno svrstava u ukidanje zahteva, ba-rem kod onih koji je uopšte i navode.13 Dalje, kao primeri zaustavljanja

–––––––––– gsvollstreckungsrecht, Wien 19934, 145. O opozicionom traženju i opozicionoj tužbi u au-strijskom pravu pre aIp, prema Dvorskom dekretu od 22-VI-1836 vid. Raban Freiherr von Canstein, Lehrbuch der Geschichte und Theorie des Oesterreichischen Civilprozessrec-htes II, Berlin 1882, 835-837.

10 Upor. Borislav T. Blagojević, Sistem izvršnoga postupka, Beograd 1938, 284 i dalje.

11 Upor. rubrum § 35 aIp: „Einwendungen gegen den Anspruch“. 12 Posebno je značajno što je Komentar Nojmana i Lihtblaua (Georg Neumann,

Ludwig Lichblau, Kommentar zur Executionsordnung I-II, Wien 19284) preveden od stra-ne Bačmeđejija i Brankovića i izdat na srpskom jeziku, doduše sa značajnim skraćivanji-ma. Aleksije Bačmeđeji, Stevan Branković, Komentar jugoslovenskog Izvršnog postup-knika, Novi Bečej 1932.

13 Srećko Culja, Građansko procesno pravo Kraljevine Jugoslavije II, Beograd 1938, 80; Ivo Matijević, Ferdo Čulinović, Komentar Zakona o izvršenju i obezbeđenju, Knj. I, Beograd 1937, 61; A. Bačmeđeji, S. Branković, 88.


332

zahteva su se navodili, pod uticajem ranije austrijske teorije i prakse, i za-plena zahteva u nekom drugom izvršnom postupku (§ 254 Ip), zabrana is-punjenja zahteva kao privremena mera (§§ 331 t. 4, 333 t. 7 Ip).14

Vreme nastanka opozicionih razloga bilo je jednodušno shvaćeno u smi-slu objektivne teorije. Prema tome, oni su bili nedozvoljeni ako su činjenice nastupile pre trenutka u kojem je tuženi mogao da ih istakne u parničnom po-stupku; njegova subjektivna mogućnost – znanje za njih – nije igrala nikakvu ulogu. Razlog za to je sama ideja materijalne pravnosnažnosti presuda.15

2.1.2. Opozicini razlozi iz Ip kao pravna pravila

Donošenjem Zakona o nevažnosti pravnih propisa16 konačno je izvr-šena abrogacija predratnog pravnog sistema. Međutim, na donošenje pro-pisa koji bi sistemski regulisao postupak izvršenja čekalo se dugo, pa se Ip sve do 1978. godine primenjivao kao pravna pravila u smislu čl. 4 ZNevProp. Za sve to vreme nije bilo odstupanja od predratnog shvatanja opozicinih razloga i njihove klasifikacije.17 No, važno je istaći, iako se to samo između redova može pročitati, promenu shvatanja o prirodi zastare-losti. Poznić govoreći načelno o ukidanju i zaustavljanju zahteva upućuje na svoje izlaganje o odbrani tuženog u parnici uopšte,18 na kom mestu on zastupa shvatanje da je zastarelost „činjenica na kojoj se zasniva jedno pravo tuženog da svojom izjavom volje uskrati činidbu“.19

2.2. Period od ZIP 78 do ZIO

2.2.1. ZIP 78: redakcijsko stanje

Prva posleratna kodifikacija izvršnog prava (ZIP 78), iako je za uzor imala Ip,20 donela je izmene – kako na koncepcijskom, tako i na redakcij-

–––––––––– 14 F. Goršić, 144-145; I. Matijević, F. Čulinović, 61; A. Bačmeđeji, S. Branković,

88-89. 15 Upor. S. Culja, 80; A. Bačmeđeji, S. Branković, 88; F. Goršić, 145; B. T. Blago-

jević, 287. 16 Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1946. godine i za vreme

neprijateljske okupacije - ZNevProp, Služebni list FNRJ br. 86/76 i 105/47. 17 Upor. Borivoje Poznić, Građansko procesno pravo, Beograd 1962, 371 i dalje

(t. 684 i dalje). Nikola Vorgić, Izvršni postupak (rukpisi predavanja), neobjavljeno, Novi Sad 1969, 70 i dalje.

18 Borivoje Poznić, (1962), 371 (t. 684). 19 B. Poznić (1962), 211 (t. 343). Takvo shvatanje ističe već i ranije, vid. Borivoje

Poznić, „Presuda zbog izostanka“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu (Anali) IV (1956), 272-289.

20 Za takvu konstataciju vid. Siniša Triva, u: Siniša Triva, Velimir Belajec, Mihajlo Dika, Sudsko izvršno pravo, Zagreb 19842, 15 (§ 3 t. 11).


333

skom planu. Uveden je prigovor protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave u kojoj je izvršni dužnik trebao već da iznese svoju odbranu protiv određenog izvršenja. Tek ukoliko bi činjenice koje se odnose na potraživanje bile sporne, izvršni dužnik bi bio upućivan na parnicu, tj. tada bi se podizala opoziciona tužba (čl. 54 ZIP 78). Izmena u odnosu na predratni koncept je ta da je prethodno ulaganje prigovora, odnosno upućivanje izvršnog suda, bilo pretpostavka dozvoljenosti opozicione tužbe.21

Razlozi za prigovor protiv rešenja o izvršenju su bili regulisani u čl. 50, i to egzemplarnim nabrajanjem razloga koji „sprečavaju izvršenje“.22 Od onih koji bi se odnosili na samo potraživanje koje se prunudno ostvaruje, u obzir bi došli sledeći: prestanak potraživanja (t. 8), odlaganje ispunjenja oba-veze od strane poverioca (t. 9) i zastarelost potraživanja (t. 11). Međutim, sa-mo za prestanak potraživanja je izričito bilo predviđeno vreme u koje su tre-bale nastupe činjenice: ili nakon izvršnosti odluke, ili pre toga, ali u vreme kad izvršni dužnik to nije mogao da istakne u postupku iz kojeg potiče izvr-šna isprava; ako je izvršna isprava bilo sudsko poravnanje, graničnik je bio njegovo zaključenje (čl. 50 t. 8 ZIP 78).

2.2.2. Početno protivurečno shvatanje literature

Pojam opozicionog razloga se u doktrini zadržao, i u prvim godina-ma nakon donošenja ZIP 78 težište doktrine je bilo ukazivanje na izmene u odnosu na Ip. Problem je bio već na redakcijskom planu – za razliku od Ip nije više bilo spomena opozicionih razloga u smislu „prestanka ili zau-stavljanja zahteva“. I pored prilično jasne redakcije ZIP 78 o egzemplar-nom nabrajanju razloga za prigovor, dobar deo literature je smatrao da je ZIP suzio mogućnost isticanja opozicionih razloga, jer jednostavno zau-stavljanje potraživanja se više nije spominjalo.23 No, za ovu grupu autora,

–––––––––– 21 Vladajuće shvatanje teorije (Borivoj Starović, „Sistem pravnih lekova u izvršnom

postupku“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu [ZboNS] 13 Suppl. 2 [1979], 211; Borivoj Starović, Komentar Zakona i izvršnom postupku, Novi Sad 19912, 174; Bori-voje Poznić, Vesna Rakić-Vodinelić, Građansko procesno pravo, Beograd 199915, 452 [t. 824]; S. Triva, u: S. Triva, V. Belajec, M. Dika, 316 [§ 41 t. 3]) i sudske prakse (Vrhovni sud Srbije Rev 7424/98, Bilten Vrhovnog suda Srbije [Bilten VSS] 2/2001, 89; Vrhovni sud Hrtvatske Rev 537/87 od 22-VII-1987, Sudska praksa [SP] 9/1988, 50, br. odluke 112.

22 Vladajuće shvatanje, umesto svih S. Triva, u: S. Triva, V. Belajec, M. Dika, 294-295 (§ 40 t. 11). Suprotno jedino Milisav Čizmović, „Pravni lekovi u izvršnom postupku“, Glasnik Advokatske komore Vojvodine (GlaAKV) 1/1979.

23 Tako Vesna Rakić, „Prigovori dužnika protiv rešenja o izvršenju i upućivanje na parnicu“, Izvršenje sudskih odluka (red. Z. Ivošević), Beograd 1979, 172; Nedeljko Sreć-ković, Dragutin Lukić, Priručnik sudskog izvršnog postupka, Beograd 1981, 102; Olga Janković, „Prigovor dužnika protiv rešenja o izvršenju“, Izvršenje sudskih odluka (red. Z. Ivošević), 164. Suprotno, međutim, već Borivoj Starović (1979), 210.


334

ali i one koji su načelno priznavali dopuštenost opozicionih razloga u vi-du zaustavljanja zahteva, karakteristično je to da se uopšte nije dala defi-nicija pojma zaustavljanje zahteva. Uz to, čini se po inerciji sa predrat-nom literaturom, zastarelost potraživanja se svrstavala u prestanak potra-živanja, a ne zaustavljanje.24

2.2.3. Trivina kritika

Izloženo shvatanje je odlučno kritikovao Triva, pokazujući protivu-rečnosti onih koji su isticali da (bilo koje) zaustavljanje zahteva nije više razlog za izjavljivanje prigovora, a ujedno da nabrajanje razloga u čl. 50 ZIP 78 nije taksativno.25 Prema tome, jasno je da je i ZIP 78, baš kao i Ip, dozvoljavao odbranu protiv izvršenja s pozivom da je zahtev zaustavljen. Međutim, možda je od većeg značaja dalja Trivina argumentacija u po-gledu kvalifikacije razloga koji zaustavljaju zahtev – to su već postojeći nabrojani razlozi: odlaganje ispunjenja obaveze (čl. 50 t. 9) i zastarelost (čl. 50 t. 11). Jer, to su razlozi koji „ne dovode do njegovog posvema-šnjeg gašenja, već samo do nemogućnosti, privremene ili trajne, da se po-traživanje ostvari prinudnim sredstvima u izvršnom postupku“.26 U tom smislu, opozicioni razlozi ove vrste su i npr. retencija, zabrana isplate, moratorijum, dozvola da se potraživanje namiri u obrocima i sl.27

Triva je uz navedeno pružio i podrobno obrazloženje vremenske granice nastupanja opozicionih razloga, sa zaključkom da činjenice na kojima se oni zasnivaju moraju da nastupe nakon vremenskih granica pravnosnažnosti presude.28

2.2.4. ZPP 2000, ZIP

Donošenje ZIP 2000 bitno je uticalo na koncepciju opozicionih raz-loga, iako se to možda zanemaruje. Naime, opoziciona tužba kao način rešavanja opozicionih razloga u slučaju spora o činjenicama je odstranje-––––––––––

24 Tako izričito B. Starović (1991), 173; N. Srećković, D. Lukić, 102. Nevezano za ovu tematiku, i drugi autori su isticali da je zastarelost „činjenica na osnovu koje se pravo gasi“; tako Branko Čalija, „Funkcija i pravna priroda pravila o teretu dokazivanja, Godi-šnjak Pravnog fakulteta u Sarajevu (GSa) XXXIII (1985), 15.

25 S. Triva, u: S. Triva, V. Belajec, M. Dika, 298 (§ 40 t. 17). 26 S. Triva, u: S. Triva, V. Belajec, M. Dika, 305 (§ 40 t. 19). 27 Ibid. 28 S .Triva, u: S. Triva, V. Belajec, M. Dika, 299 i dalje (§ 40 t. 18.3. i dalje). Tako i

sudska praksa: Vrhovni sud Bosne i Hercegovine Pž 408/86 od 28-XII-1987, SP 12/1988, 49, br. odluke 100; Okružni sud u Zagrebu Gž 1945/87-2 od 24-III-1987, SP 3/1988, 51, br. odluke 92; Gž 8760/87-2 od 29-XII-1987. SP 12/1988, 52, br. odluke 108; Viši sud u Novom Sadu Gž 3000/87 od 27-IV-1988, SP 9/1988, 49, br. odluke 111.


335

na iz pravnog sistema. Na taj način je njihovo rešavanje bilo rezervisano samo za izvršni postupak, to kroz rešavanje o prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave. Samo četiri godine kasnije, donet je nov zakon – ZIP – kojim je umesto prigovora predviđena žalba kao prav-ni lek izvršnog dužnika pritiv rešenja o izvršenju. Opoziciona tužba, me-đutim, nije vraćena.

Zajedničko za ZIP 2000 i ZIP je nabrajanje razloga za pravni lek protiv rešenja o izvršenju. I pored toga što je ono kao i u ZIP 78 bilo eg-zemplarno, izostavljeno je bilo izričito spominjanje zastarelosti kao opo-zicionog razloga.

Shvatanja u literaturi o opozicionim razlozima nisu se menjala u od-nosu na ranije formiranu doktrinu. Prema tome, načelno se priznavala mogućnost isticanja svih razloga prestanka ili zaustavljanja potraživa-nja.29 Isto tako, vreme nastupanja činjenica na kojima su se oni zasnivali je bilo shvaćeno u smislu vremenskih granica pravnosnažnosti.30

Na kraju, kao izuzetno značajno treba navesti shvatanje Starovića povodom nespominjanja opozicione tužbe u ZIP 2000. Smatrao je da i pored toga ima mesta „tužbama povodom izvršenja“, i to s pozivom na rešavanje prethodnog pitanja. Prema tome, izvršni sud bi uputio stranke na parnični postupak i prekinuo izvršni postupak. To ne bi, međutim, bile tipične tužbe povodom izvršenja, ali bi se time ipak delom otklonili pro-pusti zakonskog teksta da dozvoli odlaganje izvršenja po predlogu dužni-ka u situacijama u kojim bi to bilo opravdano.31

2.3. Zaključak

Svi prethodnici ZIO su omogućavali suprotstavljanje određenom izvr-šenju na osnovu izvršne isprave iz razloga koji se tiču materijalnopravne osnovanosti zahteva. Bez obzira koji je pravni put bio previđen, postojala je mogućnost da se izmenjeno materijalnopravno stanje nakon nastanka iz-vršne isprave, odnosno nakon granica vremenske pravnosnažnosti istakne kao odbrana izvršnog dužnika. Ograničenja spram vrste opozicionih razlo-ga u materijalnopravnom smislu nisu postojala – to su bili svi načini pre-stanka ili zaustavljanja zahteva. Ono što je karakteristično za celokupan pe-riod je konfuzija u pogledu klasifikacije pojedinih razloga u smislu da li spadaju u prestanak zahteva ili u njegov zaustavljanje. Tom aspektu, mo-žda i ključnom za temu ovog rada, biće posvećena posebna pažnja u daljem ––––––––––

29 Vid. Borivoje Poznić, Vesna Rakić-Vodinelić, Građansko procesno pravo, Beo-grad 201016, 503 (t. 876)

30 Ibid., 502 (t. 876). 31 Borivoj Starović, Ranko Keča, Građansko procesno pravo, Novi Sad 20043, 617.


336

izlaganju. Ovde je dovoljno da se zaključi da posebna pažnja – možda sa izuzetkom Trive – nije bilo poklonjena problemu.

3. UPOREDNOPRAVNI EKSKURS: AUSTRIJSKO I NEMAČKO PRAVO

3.1. Austrijsko pravo

U izlaganju austrijskog prava, nakon što je prikazano stanje doma-ćeg predratnog prava, treba se fokusirati na shvatanje prakse i teorije po-vodom spornih pitanja. Naime, odredba koja reguliše opozicione prigovo-re je neizmenjena (§ 35 aIp). Praksa nije od početka shvatala interakciju vremenskog ograničenja nastanka opozicionih prigovora i vremenskih granica pravnosnažnosti. Tako je isprva bilo smatrano da pitanje „moguć-nosti iznošenja u postupku“ podrazumeva subjektivnu mogućnost, pa bi shodno tome bili dopušteni oni razlozi koji spadaju u ono što se termino-logijom parničnog prava naziva nova reperta.32 No, ubrzo je ovo shvata-nje napustio sam Vrhovni sud, i do danas je jedinstveno shvatanje sudske prakse i teorije da znanje izvršnog dužnika ne igra nikakvu ulogu.33 Pre-ma tome, opocizioni razlozi mogu da nastupe – ukoliko se svakako radi o pravnosnažnim odlukama kao izvršnim naslovima – tek nakon vremen-skih granica pravnosnažnosti. Eventualna subjektivna nemogućnost du-žnika da ih istakne u parničnom postupku (npr. neznanje) razlog je za tu-žbu radi obnavljanja parničnog postupka.

Dalja dilema je u pogledu zaplene i zabrane raspolaganja potraživanja koje je zahtev za koji je određeno izvršenje. Za razliku od ranog shvata-nja,34 na koje se oslanjala i domaća doktrina, prema sadašnjem vladajućem

–––––––––– 32 OGH [Oberster Gerichtshof – Vrhovni sud] 3 Ob 410/25 vom 26-V-1925, Sam-

mlung Zivilsachen Entscheidungen des österreichischen Obersten Gerichtshofes in Zivil-(und Justizverwaltung)sachen (SZ) 7/191; 1 Ob 45/30 vom 19-II-1930, SZ 12/49. Suprot-no, međutim, doktrina već u prvim godinama primene aIp zastupa objektivnu teoriju. Vid. Georg Neumann, Kommentar zur Executionsordnung, Wien 1909-102, 120; Rudolf Pol-lak, System des Österrichischen Zivilprozeßrechts mit Einschluß des Executionsrecht, Wien 1906, 874 fn. 7 (§ 177), s pozivom i na nemačku doktrinu.

33 Upor. Richard Holzhammer, 155-156 sa daljim upućivanjima; Walther H. Rec-hberger, Paul Oberhammer, Executionsrecht, Wien 20095, 104-105 (Rn. 199); Georg Petschek, Ekkehard Hämmerle, Otto Ludwig, Das österreichische Zwangsvollstreckun-gsrecht, Wien 1968, 81; OGH 3 Ob 154/07d vom 23-X-2007, Zivilrecht aktuell 2007, 38 (br. odluke 65).

34 Georg Neumann, Ludwig Lichtblau, Kommentar zur Executionsordnung I, Wien 1928, 166 sa upućivanjem na praksu s početka XX veka u fn. 6.


337

shvatanju to nije opozicioni razlog u vidu zaustavljanja zahteva; izvršni du-žnik u svakom slučaju može ispuniti potraživanje prijemniku u čiju je ko-rist ono zaplenjeno, ili može deponovati kod suda.35 Na taj način zahtev prestaje, jer je ispunjen, pa to može istaći kao svoj opozicioni razlog.

3.2. Nemačko pravo

Za materijalnopravnu odbranu protiv određenog izvršenja u nemač-kom pravu36 je predviđen isključivo parnični put, s tim da se ne koristi naziv opoziciona tužba, već izvršna pritivtužba (Vollstreckungsgegekla-ge),37 ili tužba radi zaštite od izvršenja (Vollstreckungsabwehrklage).38 § 767 nGrpp, koji se odnosi na nju, međutim, drugačije je redigovan od aIp. Naime, kao opozicioni razlozi se jednostavno ističu samo „protivljenja koja se tiču samog zahteva utvrđenog presudom“ (§ 767 st. 1 nGrpp) . No, kroz ograničenje u § 767 st. 2 se dolazi do isključenja osporavanja konstitutivnih činjenica zahteva i impeditvnih protivljenja, tj. dopušteni su samo ekstintivna i zaustavljajuća protivljenja. Jer, dopuštena su samo takva protivljenja koja su nastala nakon zaključenja usmene rasprave u postupku iz kojeg potiče presuda (§ 767 st. 2),39 a po prirodi stvari samo prestanak ili zaustavljanje zahteva mogu da nastupe nakon tog trenutka.40 U tom smislu je vidljiva nit sa vremenskim granicama pravnosnažnosti, ko-je su upravo vezane u nemačkom postupku za zaključenje usmene raspra-ve. Što se tiče izvršnih naslova koji imaju svojstvo pravnosnažnosti od toga nema nikakvog izuzetka.41 Isto važi i za činjenice koje nisu uzete u obzir u parničnom postupku zbog prekluzije iznošenja.42 Smisao je svakako obez-––––––––––

35 OGH 1 Ob 534/54 vom 7-VII-1954, SZ 27/194; samo u rezultatu već G. Petschek, E. Hämmerle, O. Ludwig, 79.

36 Građanski parnični postupak [Zivilprozessordnung] – nGrpp, Reichsgesetzblatt 1877, 83, u verziji od 5-XII-2005, Bundesgesetzblatt 2005 I, 3202; 2006 I, 431; 2007 I, 1781, posled-nji put menjan kroz čl. 1 zakona od 08-VII-2014, Bundesgesetzblatt 2014 I, 890.

37 Termin potiče od Kolera (Kohler); J. Kohler, „Ueber executorische Urkunden“, Archiv für civilistische Praxis (AcP) 72 (1888), 4.

38 Od 2001. to je i zvačnični rubrum (§ 767 nGrpp). 39 Izuzetak su presude na osnovu propuštanja, gde je graničnik pomeren na istek

roka za ulaganje prigovora kao pravnog leka protiv takvih presuda. 40 Umesto svih Reiner Hüßtege, u: Thomas/Putzo, Zivilprozessordung mit Ge-

richtsverfassungsgesetz, den Einführungsgesetzen und europarechtlichen Vorschriften, München 200829, 1058 (§ 767 Rn. 20).

41 Tako izričito BGH [Bundesgerichtshof – Savezni sud] IX ZR 56/11 vom 1-XII-2011, NJW-Rechsprechugs-Report (NJW-RR) 2012, 304 sa daljim upućivanjima na raniju praksu.

42 BGH VIII ZR 132/98 vom 30-III-1994, Entscheidungen des Bundesgerichtshofs in Zivilsachen (BGHZ) 125, 351 sa daljim upućivanjima na praksu; R. Hüßtege, u: Tho-mas/Putzo, Zivilprozessordung, 1059 (§ 767 Rn. 21a).


338

beđivanje osnovne misli materijalne pravnosnažnosti, i to se vidi već iz na-mere zakonodavca, što do danas nije izgubilo na svojoj vrednosti.43

Ipak, u nemačkom pravu za izvršne naslove koji nemaju svojstvo pravnosnažnosti postoji izričito drugačije rešenje. U tim slučajevima – a to su, pre svega, sudska poravnanja i notarske izvršne isprave – § 767 st. 2 ne važi (§ 797 st. 4).44 Prema tome, dopušteno je da se iznose i impedi-tivna protivljenja protiv zahteva koji je sadržan u takvoj ispravi, ali i osporavanje da je zahtev uopšte nastao – osporavanje konstitutivnih či-njenica.45 Osnovna ideja je da nikakvo ograničenje ispitivanja zahteva ne postoji zbog nedostatka svojstva pravnosnažnosti.46

Reprezentativan je primer ugovora o zajmu sačinjenog kod notara, kada je zajmoprimac izjavio da je primio iznos zajma, i istovremeno se podvrgao neposrednom izvršenju po dospelosti. Njegovo protivljenje pro-tiv izvršenja zahteva za vraćanje zajma, da on u stvari nije nikada ni pri-mio iznos zajma je dopušteno, jer isticanje protivljenja protiv samog zah-teva kod nepravnosnažnih izvršnih naslova nije ograničeno.47

4. POSTAVLJANJE PROBLEMA: DEFICITARNA REDAKCIJA ZIO

U čl. 42 ZIO predviđeni su razlozi za prigovor na rešenje o izvrše-nju. Nabrajanje je prema jezičkom tumačenju taksativno, jer se u prvoj alineji navodi da se prigovor može izjaviti „iz razloga koji sprečavaju iz-vršenje, i to:“. Za razliku od svojih prethodnika, čini se, ZIO sada meto-dom numerus clausus nabraja moguće razloge za pravni lek protiv reše-nja o izvršenju.48 U okviru nabrojanih, kao opozicioni se zasigurno javlja-ju onaj u t. 1 – ako je obaveza iz rešenja o izvršenju ispunjena, odnosno ––––––––––

43 Vid. BGH IX ZR 56/11 vom 1-XII-2011, NJW-RR 2012, 304; Johann Kindl, u: Zivilprozessordnung (Hrsg. I. Saenger), Baden-Baden 20072, 1568-1569 (§ 767 Rn. 20).

44 Odredba § 797 nGrpp se doduše jezički ne odnosi na sudska poravnanja, ali se analogijom dolazi do rečenog zaključka; vid. BGH IV ZR 57/52 vom 27-XI-1952, NJW 1953, 345 sa daljim upućivanjima; Hans Brox, Wolf-Dieter Walter, Zwangsvollstreckun-gsrecht, München 201210, 643 (Rn. 1351).

45 Dopušteno je da se ističe da je pravni posao sadržan u notarskoj ispravi ništav; Karl Blomeyer, Zwangvollstreckungsrecht, Berlin 19562, 46.

46 S pozivom na Joakima Minha (Joachim Münch, „Die Beweislastverteilung bei der Vollstreckungsgegenklage“, Neue Jurisrische Wochenschrift (NJW) 1991, 795 [803]) Savezni sud jasno ističe: „izvršna protivtužba protiv izvršne isprave [isprave koja nije pravnosnažna odluka, prim. M. K.] treba da omogući ispitivanje materijalnopravnog odno-sa u punom okviru, jer ovom naslovu nije prethodio kognicioni postupak“ (BGH XI ZR 120/00 vom 3-IV-2001, BGHZ 147, 203 = NJW 2001, 2096).

47 BGH XI ZR 120/00 vom 3-IV-2001, BGHZ 147, 203 = NJW 2001, 2096. 48 Tako i N. Bodiroga, 285; čini se da tako rezonuje i R. Keča (2012), 551.


339

onaj u t. 4 – ako nije protekao rok za ispunjenje obaveze, gde bi spadalo i bilo koje pomeranje roka dospelosti od strane samog izvršnog poverioca (odlaganje ispunjenja, nem. Stundung). Razlog dat u čl. 42 t. 5 ZIO (ako je protekao rok u kome se po zakonu može predložiti izvršenje), nema prirodu opozicionog razloga i ne treba ga poistovećivati sa zastarelošću. Naime, ovde se radi o situacijama u kojima se izričito zakonom predviđe-no da se izvršenje nekog zahteva iz izvršne isprave može tražiti u određe-nom roku, kao što je primer sa izvršenjem obaveze iz rešenja o smetanju državine, gde izvršni poverilac ima rok od 30 dana da zahteva izvršenje (čl. 453 ZPP).49 Više od toga se ne spominje – ne spominju se niti even-tualni drugi načini prestanka zahteva, niti zastarelost, niti drugi oblici zaustavljanja potraživanja. S druge strane, ni za ispunjenje obaveze nema spomena o vremenu u kojem treba da usledi da bi bilo dozvoljeno kao opozicioni razlog.

Shodno rečenom, postavlja se kao pitanje dopuštenost drugih opozi-cionih razloga od onih koji su izričito predviđeni, kao i pitanje vremenske granice njihovog nastupanja.

5. SHVATANJA U TEORIJI I SUDSKOJ PRAKSI

U literaturi je Bodiroga – prvi i jedini – uočio nedostatak redakcije čl. 42 ZIO u pogledu opozicionih razloga. Naime, polazeći od konstataci-je da su razlozi za prigovor nabrojani taksativno, ističe da ZIO nije na pravi način uredio opozicione razloge za izjavljivanje prigovora, te dalje govori o svim razlozima prestanka potraživanja; uz to, napominje da oni ne smeju da nastupe u okvirima vremenske granice pravnosnažnosti.50 Či-ni se da se on time zalaže za dopuštenost svih opozicionih razloga. S dru-ge strane, Jakšić tumači čl. 42 ZIO suprotno, jer smatra da se ne radi o taksativnoj enumeraciji razloga za prigovor; stoga je dozvoljen svaki koji sprečava izvršenje, gde spada i gašenje potraživanja na bilo koji način. I on vezuje dopuštenost isticanja ovih razloga za vremenske granice prav-nosnažnosti.51

–––––––––– 49 Isto za ovakvu prirodu ovog razloga za pravni lek. Drugi slučajevi su: rok za

predlaganje izvršenja obaveze vraćanja na rad (čl. 236 ZIO) i rok za predlaganje izvršenja zbog ponovnog smetanje državine (čl. 222 st. 2 ZIO). Da se ovaj razlog odnosi na ove situacije, a ne one koje se tiču opozicionih protivljenja vid. A. Jakšić, 812 (t. 4450); B. Starović (1991), 163.

50 (cit. u fn. ) 285 i sled. 51 Aleksandar Jakšić, Građansko procesno pravo, Beograd 20126, 812-813 (t. 4454

i dalje).


340

Ono što se već na ovom mestu može istaći kao značajno, jeste da se u teoriji i sadašnje stanje shvata na način kao što je to bilo ranije. No, ce-lokupna argumentacija ima smisla ukoliko bi izvršne isprave bile isključi-vo one koje imaju svojstvo pravnosnažnosti. To, međutim, više nije slučaj u sadašnjem pozitivnom pravu. Pitanje je može li se zanemariti okolnost da u sadašnjem sistemu osim izvršnih isprava koje imaju svojstvo prav-nosnažnosti postoje i one koje nemaju – izvršne notarske isprave,52 izvr-šni ugovor o hipoteci, odnosno izvršna založna izjava (čl. 13 t. 4 ZIO), iz-vod iz registra založnih prava na pokretnim stvarima (čl. 13 t. 3 ZIO) i dr.

6. OPOZICIONI RAZLOZI PREMA ZIO

6.1. Dogmatički pojam opozicionog razloga Trivina kritika tadašnje literature, koja do kraja i nije na pravi način

prihvaćena, pokazuje nužnost prethodnog, dogmatičkog pojma opozicio-nog prigovora. Naime, njegovo insistiranje da su u sistemu ZIP 78 (a isto se može reći i za njegove sledbenike) opozicioni razlozi oni koji su doveli do prestanka ili zaustavljanja zahteva do danas nije dobilo svoju stvarnu potvrdu, jer se pojam zaustavljanja zahteva nije iskristalisao. Ne samo da se zastarelost potraživanja svrstavala – kao i u predratnoj doktrini – u pre-stanak, a ne u zaustavljanje obligacionopravnog zahteva, već je i na čisto građanskopravnom terenu zaustavljanje zahteva gotovo nepoznat pojam. Čini se da se upravo spram poslednje rečenog i krije uzrok nemogućnosti prihvatanja Trivinog shvatanja, koje, ako se uporednopravno sagleda, predstavlja rezultat germanske civilistike. Za određivanja dogmatičkog pojma opozicionog razloga u tom smislu je ishodište samo učenje o zah-tevu, gde je integralni deo i učenje o protivljenjima i prigovorima. Jer, ne-sporno je da se opozicioni razlog vezuje za sam zahtev, odnosno da se ti-če isključivo materijalnopravnih kategorija.

6.1.1. Ishodište: učenje o zahtevu i protivljenjima

i prigovorima

Postupak izvršenja služi prinudnom ostvarivanju građanskopravnih zahteva, a ne, kao što se to često ističe, prinudnom izvršenju pravnosna-žnih sudskih presuda. To je lako odbraniti s obzirom na pozitivnopravno stanje: izvršne isprave nisu samo pravnosnažne presude ili isprave koje

–––––––––– 52 Čl. 85 Zakona o javnom beležništvu – ZJB, Službeni glasnik RS, br. 31/11, 85/12,

19/13, 55/14 (dr. zakon), 93/14 (dr. zakon) i 121/14.


341

imaju svojstvo pravnosnažnosti (sudska poravnanja). No, taj aspekat nije ovde bitan, već okolnost da je i u kondemnatornim presudama, pre svega, pravnosnažno utvrđen samo jedan građanskopravni zahtev,53 a da je zbog stvaranja posebnog zahteva za prinudno izvršenje kao subjektivno-objek-tivnog prava sadržan i nalog tuženom da ispuni zahtev.54 Radi se o pojmu koji odgovara germanskom shvatanju i koji još uvek nije postao opšteu-svojeni koncept domaće civilistike, ali koji upravo na primeru izvršnog postupka pokazuje da je nužan. Naime, iako ZIO, kao i svi njegovi posle-ratni prethodnici govore o potraživanju kao pravu koje se prinudno ostva-ruje u izvršnom postupku, to nije potraživanje u standardnom značenju – obligacionopravno subjektivno pravo – već građanskopravni zahtev. Jer, zahtev vlasnika za predaju stvari (reivindikacioni zahtev) se isto tako pri-nudo ostvaruje u izvršnom postupku, a to nije – notorno – obligaciono-pravno potraživanje.

Zahtev je pravo jednog lica da zahteva od drugog neko činjenje, pro-puštanje ili trpljenje.55 Radi se o posebnom subjektivnom pravu koje pone-kad korespodira sa drugim subjektivnim pravom (tako u relaciji potraživa-nje–zahtev),56 ponekad služi zaštiti drugih subjektivnih prava (tako kod ap-solutnih prava), a ponekad služi zaštiti određenih interesa koji nisu ujedno i subjektivna prava (reprezentativni primer sa zaštitom od nelojalne konku-rencije).57 Stoga postoje obligacionopravni zahtevi (potraživanja), stvarno-pravni, naslednopravni, porodičnopravni, ali i zahtevi iz privrednostatusni itd. Čak i kada zahtevi služe ostvarenju drugih subjektivnih prava, a tipičan primer za to su stvarnopravni zahtevi koji služe ostvarenju stvarnih prava, oni su samostalna subjektivna prava, i nastaju onda kada su ispunjeni uslo-ve iz tzv. normi zahteva (Anspruchnormen).58

–––––––––– 53 Vid. Herbert Roth, u: Stein/Jonas, Kommentar zur Zivilprozessordnung IV,

Tübingen 200822, 49 (vor § 253 Rn. 74); Hans. W. Fasching, Lehrbuch des österreichischen Zivilprozeßrechts, Wien 19902, 548 (Rn. 1059); B. Poznić, Komentar Zakona o parničnom postupku, Beograd 2010, 397, 743; implicitno i A. Jakšić, 800 i dalje (t. 4376), s obzirom da ističe da su izvršne isprave akti u kojima je „autoritativno utvrđeno postojanje potraživanja“, a kondemnatorne presude su prototip. Za učenje o nalogu tuže-nom kao posebnom preobražajnom dejstvu upor. H. Roth, u: Stein/Jonas, Kommentar zur Zivilprozessordnung IV, 49 (vor § 253 Rn. 74);

54 U tom smislu Leo Rosenberg, Karl Heiz Schwab, Peter Gottwald, Zivilprozes-srecht, München 201017, 485 (§ 89 Rn. 2).

55 Vid. § 194 st. 1 nemačkog Građanskog zakonika. 56 Vid. Dieter Medicus, Allgemeiner Teil des BGB, Heidelberg 20028, 35 i dalje

(Rn. 73 i dalje); 57 Upor. Dieter Medicus (2002), 35 i dalje (Rn. 73 i dalje); Slavica Krneta, „Subjek-

tivna prava“, Enciklopedija imovinskog prava i udruženog rada, Beograd 1977, t. 30 i dalje. 58 O normama zahteva upor. Hans Brox, Allgemeiner Teil des BGB, Köln ua 199923,

284 (Rn. 602).


342

Suprotno od ovog učenja je još uvek dominatno domaće, u kojem se ono što se naziva zahtev naziva tužbom u materijalnom smislu, i nema navedeno značenje. To je element nekog drugog subjektivnog prava koji nema identitet, i koji nastaje tek povredom subjektivnog prava. Svodi se na mogućnost titulara subjektivnog prava da sudski ostvari svoje pravo. O slabostima ovog učenja je već pisano u domaćoj teoriji, ali do značajnije promene u shvatanju još nije došlo.59

Integralni deo doktrine o zahtevu je i učenje o protivljenjima i prigovo-rima, za koje se pokazalo, nakon rezultata diskusije povodom tereta dokazi-vanja, da nema u svemu materijalno pravni značaj. Naime, učenje o zahtevu i protivljenjima i prigovorima je upodobljeno procesnom načinu razmišlja-nja. Ono podrazumeva da se iz vizure tužioca kao pretedenta zahteva i tuže-nog kao protivnika zahteva rasčlanjuje činjenično stanje i da se spram razli-čitih kategorija govori o poziciji titulara zahteva (konstitutivne činjenice) i poziciji protivnika zahteva (protivljenja i prigovori).60

Protivljenja (Einwendungen) su u tom smislu pravnorelevante či-njenice koje sprečavaju nastanak zahteva ili koje ga gase. Za prve se ko-risti termin pravnosprečavajuća protivljenja (rechtshindernde Einwe-nungen), a za druge pravnoukidajuća (rechtsvernichtende). Uvažavajući sugestije Uzelca, i na srpskom bi bilo primerenije da se govori o impe-ditivnim (pravnosprečavajućim) i ekstintivnim (pravnoukidajućim) pro-tivljenjima. Važno je, međutim, napomenuti da je pojam impeditivno protivljenje u materijalnopravnom smislu, i to na primarnom planu, ire-levantno. Za nastanak zahteva je sasvim svejedno da li su ispunjene konstitutivne činjenice, ili da li nisu nastupile impeditivne – ili zahtev nastaje, ili ne nastaje. Celokupno razlikovanje je bitno samo za sekun-darni materijalnopravni nivo – za distribuciju tereta tvrdnje i tereta do-kazivanja.61 Dakle, činjenice koje se tiču impeditivnih protivljenja se vezuju za isti vremenski trenutak kao i konstitutivne činjenice. Suprot-no, ekstintivna protivljenja imaju samostalni materijalnopravni značaj,

–––––––––– 59 Upor. Marko Knežević, „Teret dokazivanja nedozvoljenosti imisija kao pretpo-

stavke negatornog zahteva“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu (ZboNS) XLVII/4 (2013), 356-358 sa daljim upućivanjima.

60 O učenju o zahtevu i prigovorima kao didaktičke metode civlistike vid. Dieter Medicus, „Anspruch und Einrede als Rückgrat einer zivilistischen Lehrmethode“, Archiv für civilistische Praxis (AcP) 174 (1974), 313-331

61 Od Lajpolda (Leipold) ovo je vladajuće shvatanje; vid. Dieter Leipold, Beweisla-stregeln und gesetzliche Vermutungen, Berlin 1966, 38 i dalje. Zaključak da se radi o se-kundarnom materijalnopravnom nivou je uslovljen kvalifikovanjem normi tereta tvrdnje i tereta dokazivanja kao materijalnopravnim, što nije nesporno. Upor. Eberhard Schilken, Zivilprozessrecht, München 20106, (Rn. 510) sa daljim upućivanjima.


343

jer pretpostavljaju da je zahtev već nastao, i da je, makar i u najkraćem vremenskom intervalu, postojao.62

Prigovori su, na kraju, razlozi usled kojih se zahtev zaustavlja. Radi se o posebnim pravima protivnika zahteva na osnovu kojih on ima pravo da uskrati ispunjenje (Leistungsverwegerungsrecht). Stoga, to nije ništa drugo do jedno preobražajno pravo koje mora da se ostvari da bi došlo do zaustavljanja zahteva, pa tako u pravnorelevante činjenice zaustavljanja zahteva spadaju kako one koje se tiču ispunjenosti uslova za nastanak prava prigovora, tako i sama izjava volje njegovog titulara – isticanje pri-govora.63 Dejstvo prigovora je u privremenom ili trajnom uskraćivanju is-punjenja zahteva, što nije ništa drugo do zaustavljanje ostvarivosti zahte-va. On i dalje postoji, ali se ne može sudskim putem ostvariti.

Ovakvo shvatanje prigovora nije prisutno u domaćoj civilistici,64 ali jeste u doktrini procesnog prava. Kako je već napred rečeno, Poznić je to-kom celokupne karijere zastupao ovakvo shvatanje.65

Da bi se pokazala ispravnost izloženog shvatanja prigovora, treba navesti primer zastarelosti kao tipičnog i najčešćeg prigovora. I pored to-ga što se u domaćoj doktrini govori da zastarelošću prestaje zahtev u smi-slu sudske ostvarivosti, a ne samo pravo, misleći na potraživanje, pa i da redakcija čl. 360 st. 1 ZOO na prvi pogled govori u prilog tome, suština je u pravu dužnika da uskrati ispunjenje obaveze, tj. potraživanja. Naime, vladajuće domaće shvatanje nije u stanju da objasni mehanizam nastupa-nja zastarelosti, odnosno ono što čl. 360 st. 3 ZOO krije u sebi, a to je jedno pravo dužnika. Naime, kakav je to „prestanak zahteva“ samo u slu-čaju da dužnik to istakne? I dalje, ako se to ne desi: kako objasniti da ne-ma kondikcije?

Na ova pitanja izgrađena nemačka doktrina nudi odgovor: kako je zahtev subjektivno pravo, kao takvo i uživa pravnu zaštitu u vidu sudske ostvarivosti (gerichtliche Durchsetzbarkeit). Tako nešto je normalno u pravnoj državi, a kako još Vindšajd (Windscheid) ističe, ako bi smo govori-li o pravu na sudsko sprovođenje, o jednom pravu tužbe, umesto samo o zahtevu, onda bismo imenovali posledicu umesto osnova.66 No, kada po-

–––––––––– 62 Umesto svih Dieter Leipold, Beweislastregeln und gesetzliche Vermutungen, Ber-

lin 1966, 37 sa navođenjem posledica takvog zaključka. 63 Tako i L. Rosenberg, K. H. Shwab, P. Gottwald, 562 (§ 102 Rn. 13); Herbert

Roth, u: Stein/Jonas, Kommentar zur Zivilprozessordnung IV, 49 (vor § 253 Rn. 74). 64 Vodinelić iako definiše prigovore upravo kao „pravo da se odbje ispunjenje pravo-

zaštitnog zahteva“, dalje izlaže prigovore kako u smislu protivljenja, tako i u smislu prigovo-ra na način kako se ovde izlaže; upor. Vladimir V. Vodinelić, Građansko pravo, Uvod u građansko pravo i Opšti deo građanskog prava, Beograd 2012, 314 (t. 946 i dalje).

65 V. gore iznad fn. 19. 66 Bernhard Windscheid, Lehrbuch des Pandektenrechts I, Düsseldorf 18754, 105


344

stoji pravo prigovora (ispunjene su činjenične pretpostavke) pasivna strana ima pravo da uskrati ispunjenje. Drugim rečima, vršenjem ovog prava zau-stavlja se ostvarivost, ona se suspenduje – trajno ili privremeno. Da li će doći do toga, zavisi od titulara prigovora, jer je to vlast njegove volje – od-luka je isključivo na njemu da li će dopustiti ostvarenje ili ne.67

Dilema izleda da je beznačajna i veštačka, jer se vezuje, na prvi po-gled, za potraživanja i zastarelost kao najčešći slučaj. Tako se može reći da je svejedno da li se kaže da prestaje zahtev a ostaje potraživanje koje ne uživa pravnu zaštitu, ili da se kaže da ostaje zahtev koji nije sudski ostvariv. Međutim, potraživanja nisu jedini zahtevi. Tu se može prigovo-riti da u našem sistemu već od posleratnog dominatnog shvatanja stvarno-pravni zahtevi ne zastarevaju,68 što je potvrđeno kasnije u Zakonu o osno-vama svojinskopravnih odnosa (čl. 37 st. 3, 41 st. 3, 42 st. 3). No, i to je presudno, nije ni zastarelost jedini slučaj zaustavljanja zahteva. Repre-zentativan je primer prigovora retencije: on služi, pre svega, uskraćivanju ispunjenja svojinskopravnog zahteva za predaju stvari (arg. čl. 286 st. 1 ZOO).69 Prema tome, ako se ne prihvati učenje o zaustavljanju zahteva – koje je dejstvo prigovora retencije?70 Ono je upravo u zaustavljanju rei-vindikacinog zahteva, i to privremenom – do ispunjenja potraživanja koje retinent ima prema vlasniku stvari.71 Zapravo, u dosadašnjoj razmerno bogatoj diskusiji o prirodi retencije, ovaj aspekt, u praktičnom smislu do-sta važan, uopšte nije spominjan.72

–––––––––– 67 Zbog toga što je dejstvo prigovora zavisno od volje njegovog titulara, oni se, kao

uostalom i druga preobražajna prava, svrstavaju u subjektivna prava. Vid. H. Brox, 289 (Rn. 613).

68 Vid. Andrija Gams, „O mogućnosti zastarevanja svojinskih tužbi“, Anali 1-2/1962, 18 i dalje.

69 Kažemo po pravlu, jer se analogijom čl. 286 st. 1 ZOO može proširiti i na zahte-ve titulara ličnih službenosti za predaju stvari.

70 Sporno može biti i samo kvalifikovanje prava retencije kao prigovora, jer se u ZOO uopšte ne govori niti o prigovoru, niti o tome da sud ne pazi na pravo zadržanja po sl. dužnosti. Međutim, shodno i nemačkoj doktrini i praksi, kvalifikovanje prava retencije kao prigovora je nužno zarad zaštite imaoca reivindikacionog zahteva. Naime, da bi on mogao da dâ obezbeđenje i time obesnaži pravo retencije (čl. 288 ZOO), on sam mora da zna da li će retinent uopšte vršiti svoje pravo. Upor. BGH IX ZR 82/10 vom 10.03.2011, NJW 2011, 2649 (Rn. 31 sa daljim upućivanjem na praksu); Brigitta Jud, u: BGB Kommen-tar (Hrsg. H. Prütting, G. Wegen, G. Weinreich), Köln 20094, 429 (§ 274 Rn. 18); Helmut Heinrichs, u: Palandt, Bürgeliches Gesetzbuch, München 200059, 323 (§ 273 Rn. 19)

71 Upravo zbog toga je analogna primena čl. 122 st. 2 ZOO na uspešan prigovor re-tencije nužna, što znači da njegovo usvajanje vodi usvajanju tužbenog zahteva „Zug um Zug“. Suprotno međutim u domaćoj teoriji se ističe da usvajanje prigovora retencije vodi odbijanju tužbenog zahteva; tako B. Poznić (2010), 800; Miodrag Orlić, u: Obren Stanko-vić, Miodrag Orlić, Stvarno pravo, Beograd 19969, 266 (t. 827).

72 Iscrpno istraživanje domaće doktrine Jelene Brkić, „Pojam i pravna priroda prava zadržanja u našem pravu“, Pravo i privreda 7-9/2011, 147-159 pokazuje da u doktrini


345

U svakom slučaju je nužno da se prigovori kao takvi isključivo ve-zuju za prava koja daju njihovim titularima mogućnost da uskrate ispu-njenje zahteva. Stoga se nikako ne može govoriti o „prigovoru prekluzi-je“, pa čak i da je ona – svesnom odlukom zakonodavca ili ne, nebitno je – ustanovljena za sudsko ostvarenje potraživanja. Prekluzija je prestanak prava, pa ako se radi o zahtevima onda je to ekstintivno protivljenje, koje ne zavisi isključivo od volje protivnika zahteva. Jer, tada je zahtev pre-stao da postoji.

6.1.2. Posledice po pojam opozicionog prigovora

Izloženo sumarno shvatanje zahteva, protivljenja i prigovora ima svoju vrednost ne samo za shvatanje postupka izvršenja, već i za dogma-tički pojam opozicionih razloga. Kako je rečeno, ono što se prinudno ostvaruje u izvršnom postupku nije presuda (nalog), već sam zahtev koji je utvrđen u izvršnoj ispravi, koji na kraju i ne mora da bude isprava koja ima svojstvo pravnosnažnosti.

Pojam opozicionih razloga ne treba vezivati za konkretno uređenje njihove dopuštenosti, već je potrebno, upravo kako je to na redakcijskom planu učinjeno u nemačkom pravu, shvatiti ih jednostavno kao protivlje-nja i prigovore koji se odnose na sam zahtev. Prema tome, u opozicione razloge spadaju kako impeditivna i ekstintivna protivljenja, tako i prigo-vori. To su sve okolnosti koje se odnose na sam zahtev, što je i smisao opozicionog razloga. Konkretan krug dopuštenih opozicionih razloga za-visi od konkretnog uređenja i nema veze sa dogmatičkim pojmom. Tim pre što u sadašnjem pozitivnom pravu nema ni oslonca za svođenje opo-zicionih razloga samo na ekstintivna protivljenja i prigovore.

Na izloženo ne utiče postojanje načela (strogog) formalnog legalite-ta u izvršnom postupku.73 Ne bismo mogli da se složimo sa shvatanjem da ovo načelo podrazumeva nemogućnost preispitivanja postojanja zahte-va koji je utvrđen izvršnom ispravom, pa makar to bila i pravnosnažna presuda. Ukoliko se o tome radi, to nije nikakvo načelo svojstveno izvr-šnom postupku, već posledica materijalne pravnosnažnosti. U tom smislu, i vezanost drugih parničnih sudova za pravnosnažnu presudu (pozitivno dejstvo pravnosnažnosti) bi moralo da se nazove načelom formalnog le-galiteta, što naravno nije slučaj. Ukoliko bi i postojalo ovo načelo, kao –––––––––– građanskog prava uopšte nema svesti o prigovornoj prirodi retencije. Suprotno procesna doktrina, sa obrazloženjem i praktičnih razlika; vid. B. Poznić (2010), 689.

73 Radi se o opšteprihvaćenom načelu izvršnog postupka u domaćoj teoriji; upor. N. Bodiroga, 232 i dalje; Ranko Keča, „O osnovim načelima Zakona o izvršenju i obezbeđe-nju“, ZboNS XLVI/1 (2012), 160 i dalje; A. Jakšić, 785 i dalje (t. 4289 i dalje).


346

načelo postupka, onda bi se ono ogledalo u tome da se rešenje o izvršenju donosi bez provere postojanja zahteva; on je „pretpostavljen“, jer je utvr-đen/konstatovan u izvršnoj ispravi.74 Zapravo, ukoliko se ide do kraja, onda ono podrazumeva jednu formalizovanost, tj. izričito formalno propi-sanu kogniciju. Da bi se odredilo izvršenje izvršni sud sprovodi formalni kognicioni postupak u kojem je potrebno, pre svega, da je u ispravi kojoj se, pretpostavljeno, poklanja poverenje, utvrđen zahtev.75 Ako bi se pri-hvatilo načelo formalnog legaliteta, onda bi trebalo da se potraži njegovo ishodište, a to je misao da se u izvršnom postupku uopšte ništa ne može ispitivati materijalnopravno postojanje zahteva. Ali ne samo u stadijumu određivanja izvršenja, već i kasnije, naročito povodom odbrane izvršnog dužnika u tom smeru.76 Takva ideja je strana domaćem pravu, jer od 2000. i uklanjanja opozicionih tužbi u okviru izvršnog postupka se rešava meritorno i o postojanju zahteva – povodom pravnog leka izvršnog du-žnika u kojem on ističe da je npr. zahtev ispunjen, instancioni sud u izvr-šnom postupku odlučuje. Prema tome, formalni legalitet više ne podrazu-meva ideju da nema materijalnopravnog ispitivanja zahteva u izvršnom postupku.

6.2. Metodološki plan

Osnovno pitanje koje treba da se reši, pa već i za postojeće i nespor-no rešenje, jeste pitanje vremena nastanka opozicionih razloga. Kako je rečeno, u ZIO – sasvim neobjašnjivo – nema više bilo kakvog spomena toga. Da se radi o klasičnom primeru pravne praznine očigledno je – ne može se reći da se radi o segmentu koji treba da bude pravno slobodan prostor (rechtsfreier Raum). Kako je s druge strane pokazano, i u ranijem domaćem pravu, i u uporednom pravu, granice su bile različito određene za slučajeve kada izvršna isprava ima svojstvo pravnosnažnosti, od onih kada nema. U osnovi je ideja o pravnosnažnosti presudna.

S druge strane, nespominjanje drugih opozicionih razloga, pre svega drugih načina prestanka i zaustavljanja zahteva postavlja pitanje njihove dopuštenosti. Iako bi se na prvi pogled reklo da se radi o pravnoj prazni-ni, iz metodološkog ugla to nije tako. Kako će bi ti pokazano, od odgovo-

–––––––––– 74 Za pretpostavljenost zahteva i isticanje opozicionih prigovora kao obaranje pret-

postavke upor. Mihajlo Dika, Građansko ovršno pravo I, Zagreb 2007, 332 i dalje (§ 97 t. 10.4.).

75 Da je i izvršni postupak u suštinskom smislu kognicioni postupak, ali redukovan, minuciozono ističe M. Dika, Pravo na tužbu, Zagreb 1987, 191, fn. 999.

76 Tako je shvaćeno načelo formalnog legaliteta u nemačkom pravu; upor. Fritz Baur, Rolf Stürner, Zwangsvollstreckungsrecht, Heidelberg 1996, 76.


347

ra na pitanje da li uopšte postoji praznina zavisi neposredno i odgovor na pitanje dopuštenosti opozicionih razloga.

U pokušaju da se dâ rešenje celokupnog problema čini se da je naj-bolji metod razdvajanje prema izvršnim ispravama.

6.3. Opozicioni razlozi protiv rešenja o izvršenju donetog na

osnovu isprave koja ima svojstvo pravnosnažnosti 6.3.1. Popunjavanje pravne praznine u pogledu

vremena nastanka

Kako je rečeno, u pogledu vremena nastanka opozicionih prigovora postoji pravna praznina – potpuno odsustvo bilo kakve regulative. Pre svega, u takvim situacijama bi trebalo ispitati da li postoji uslov za analo-giju, i to iz nekog drugog zakona. Potencijalni osnov postoji, a to je Za-kon o stečaju77 i uređenje osporavanja potraživanja koja su utvrđena izvr-šnim ispravama. Ono je dopušteno ukoliko je potraživanje prestalo „na osnovu činjenice koja je nastupila nakon izvršnosti“ izvršne isprave (čl. 113 st. 3 t. 2 ZSt). Prema tome, i opozicioni razlog protiv rešenja o izvr-šenju na osnovu izvršne isprave bi bio dopušten samo ako bi nastao naon izvršnosti isprave. Jasno je, međutim, da se analogija ovde ne može pri-meniti. Štaviše, to je i povod za odvojeno razmatranje samog uređenja u stečajnom postupku, s obzirom da graničnik opozicionih razloga u vidu nastupanja izvršnosti nema nikakvog smisla. Izvršnost ne nastupa zajedno sa nastankom izvršne isprave već (mnogo) kasnije; kod sudskih presuda to može da bude interval od nekoliko godina. Ukratiti izvršnom dužniku mogućnost da istakne da je npr. dug platio za vreme revizijskog postupka u kome je doneta izvršna isprava nema nikakvog opravdanja.

Popunjavanje pravne praznine mora da se bazira na stvarnim razlo-zima i vrednovanjima. Za izvršne isprave koje imaju svojstvo pravnosna-žnosti upravo je pravnosnažnost centralna vrednost. U tom smislu granič-nik je vremenska granica pravnosnažnosti, pa se zato za ove izvršne is-prave mora prihvatiti rešenje koje seže sve do Ip. Materijalna pravnosna-žnost podrazumeva da je predmet spora konačno rešen, i izražava se u dva pravca – negativnom, da je nedozvoljena nova parnica o tome, i pozi-tivno, da su svi drugi sudovi vezani za rešenje spora. Ideja je jasna, a to je da se ne može dovoditi u pitanje pravnosnažni rezultat jednog spora. Na to se nadovezuje ono što je ovde najbitinije, a to je predmet i granice pravnosnažnosti. ––––––––––

77 Zakon o stečaju – ZSt, Službeni glasnik RS br. 104/09, 95/11 (dr. zakon), 71/12 (US), 83/14.


348

Predmet materijalne pravnosnažnosti je odluka suda o osnovanosti tužbenog predloga. U tom smislu se govori o izreci presude kao pred-metu pravnosnažnosti. Ipak, kako je izreka u dosta velikom broju sluča-jeva sasvim neodređena, za konkretizaciju predmeta pravnosnažnosti se uzima u obzir i drugi element predmeta spora: činjenična podloga, od-nosno bliže – životni događaj. Naime, da bi pravnosnažnost imala svoje dejstvo – negativno ili pozitivno – neophodno je da se uopšte zna pred-met spora. Prema vladajućem shvatanju o dvočlanoj procesnoj koncep-ciji predmeta spora, u njegovom identitetu participira i životni doga-đaj.78 Utoliko i on postaje pravnosnažan, ali samo radi potrebe konkreti-zacije pravog predmeta pravnosnažnosti, a to je rezultat glavnog sud-skog silogizma iz presude.

Kako je predmet pravnosnažnosti samo rezultat silogizma presude, koji je u najvećem broju slučajeva sam za sebe nedovoljno određen, a kod kondemnatornih presuda je to uvek slučaj, za njegovu konkretizaciju je neophodno dovođenje u vezu sa stanjem stvari, dakle sa činjeničnim aspektom predmeta spora.

Dalja posledica nužnosti konkretizacije predmeta spora, time i pred-meta pravnosnažnosti, dovodi do potrebe određivanja vremenskih granica pravnosnažnosti. Naime, s obzirom da u identitet predmeta spora spada i činjenična podloga, i to u smislu životnog događaja, potrebno je da se on sam vremenski fiksira. Da nije tako, presude bi imale prirodu pro futuro rešavanja sporova, dakle i onih koji će tek nastati. Otuda postoji vremen-ska granica pravnosnažnosti koja određuju na kraju pojam predmet spora u kontekstu materijalne pravnosnažnosti. U domaćem pravu to je, princi-pijelno, zaključenje prvostepene glavne rasprave (čl. 360 st. 3 ZPP). Pre-ma tome, materijalnom pravnosnažnošću su obuhvaćene sve činjenice ko-je spadaju u životni događaj, a koje su nastale, opet principijelno, do za-ključenja glavne rasprave.79 Ukoliko se podigne nova tužba koja ima identičan predmet spora kao i pravnosnažno okončan postupak, a tvrdnje tužioca se odnose samo na činjenice koje su u okviru vremenske granice, ona se odbacuje – negativno dejstvo pravnosnažnosti (čl. 359 st. 2 ZPP). ––––––––––

78 B. Poznić (2010), 412 i dalje; A. Jakšić, 316 i dalje (t. 1540 i dalje); Vrhovni sud Srbije Rev 1254/99, Bilten VSS 2/2001, 92; Rev 1463/97, Bilten VSS 4/1997, 31 = Zbirka sudskih odluka XXII (1997), br. odluke 125; Rev 1017/97, Bilten VSS 1/1997, 11; Rev 4148/93, GlaAKV 6/1994, 30.

79 Drugačiji graničnik uvek postoji kada se presuda ne donosi na osnovu usmene rasprave (presuda zbog propuštanja, presuda bez usmene rasprave), ali o konkretizaciji graničnika ne postoji saglasnost. Upor. R. Keča (2012), 306 s jedne strane, i A. Jakšić, 813 (t. 4456) s druge strane. Takođe, postoji i problem određivanja vremenske granice pravnosnažnosti u slučaju obavezne žalbene rasprave, upor. R. Keča (2012), 305-306.


349

Isto tako, ukoliko u potonjoj parnici jedna od stranaka želi da opovrgne prejudicijum, i to navođenjem činjenica koje su u okvirima vremenske granice, one se nikako ne mogu uzeti u obzir – pozitivno dejstvo pravno-snažnosti (arg. čl. 12 ZPP).

Posledica vremenske granice pravnosnažnosti u izloženom smislu se u teoriji objašnjava konceptom „prekluzije kroz pravnosnažnost“ (Präk-lusion durch Rechtskraft)80 ili prekluzivnim dejstvom pravnosnažnosti (Präklusionswirkung).81 To podrazumeva da su stranke prekludirane da u novoj parnici ističu činjenice koje su obuhvaćene vremenskim granicama pravnosnažnosti, a koje nisu iznete u prethodnom postupku.

Kada se rečeno ima u vidu, za rešenje konkretnog problema je jasno da opozicioni razlozi ne mogu da budu zasnovani na činjenicama koje su obuhvaćene vremenskim granicama pravnosnažnosti. Kako je u kondem-natornoj presudi utvrđeno postojanje zahteva, to dalje znači da opozicioni prigovor ne može da bude impeditivno protivljenje. Jer, radi se o proti-vljenju koje se po definiciji odnosi na sam nastanak zahteva, a to je prav-nosnažno utvrđeno. Suprotan zaključak bi obesmislio ideju pravnosna-žnosti, koja ima fundamentalni značaj u ideji pravne države.82 Prema to-me, u slučaju da izvršna isprava ima svojstvo pravnosnažnosti kao opozi-cioni razlog se mogu javiti samo ekstintivna protivljenja i prigovori, i to samo ako su činjenice na koje se oni odnose nastupile nakon vremenske granice pravnosnažnosti.

6.3.2. Popunjavanje pravne praznine u pogledu

ekstintivnih protivljenja

Izostajanje spomena drugih načina prestanka zahteva bi impliciralo da se radi o pravnoj praznini, pa da shodno tome stoji na raspolaganju jedan dva metoda – argumentum a contrario ili analogija. Razvijeno učenje o pravnoj praznini, pre svega nemačke metodologije prava, nudi drugačije viđenje stvari. Pravna praznina je samo ona koja je neplanska; da je zakonodavac sledio svoj zakonodavni plan, on bi izričito regulisao ––––––––––

80 Radi se o konceptu nemačke doktrine, umesto svih vid. L. Rosenberg, K. H. Schwab, P. Gottwald, 885-886 (§ 155 Rn. 5) I u domaćoj doktrini se govori o prekluziji isticanja činjenica kao posledici vremenskih granica pravnosnažnosti, upor. B. Poznić (2010), 809; A. Jakšić, 533-534, (t. 2831 i sled.)

81 Radi se o austrijskom konceptu; upor. Walter H. Rechberger, u: Kommentar zur ZPO (Hrsg. W. H. Rechberger), Wien 20063, (vor § 390 Rn. 30).

82 I više nego reprezentativno Ustavni sud (US) u Už 390/09 od 17-II-2011, Službe-ni glasnik RS br. 49/11: [p]ravni sistem u kome bi bilo moguće nakon konačnog presuđe-nja opet pokrenuti spor u istoj stvari, ne bi mogao pružiti neophodnu stabilnost u pravnim odnosima i pravnu sigurnost.


350

deficitarno stanje stvari, ali ne način do kojeg bi se došlo primenom me-toda argumentum a contrario. Jer, ako se primenjuje ovaj metod, nema neplanske praznine, već planske: zakonodavac nije želeo da veže odre-đene pravne posledice za stanje stvari koje nije ni ubuhvaćeno postoje-ćom redakcijom.83 U tom smislu, ispitivanje da li uopšte postoji pravna praznina je prethodno vrednovanje rezultata do kojeg bi se došlo prime-nom argumentum a contrario. Tek ako se ustanovi da rezultat nije pri-hvatljiv, može se govoriti o pravnoj praznini i nužnosti njenog popunja-vanja. U tom smislu je nužno da se ispita rezultat primene ovog metoda na ostale načine prestanka zahteva, tj. njihovu nedopuštenost kao opozi-cionog razloga.

U prilog negiranju pravne praznine bi govorio pre svega redakcijski pristup – čl. 42 ZIO je zaista redigovan tako da se radi o takstativnom na-brajanju razloga za prigovor.84 Ovakvom zaključku bi s druge strane go-vorilo u prilog još dva razloga. Prvi, da je ZIO upravo u odnosu na ZIP izmenio redakciju norme koja reguliše razloge pravnog leka izvršnog du-žnika. Dakle, zakonodavac je hteo određenu promenu, pa zato i nema go-vora o „neplanskoj praznini“, već suprotno – ona je planska. Drugi, ure-đenje opozicionih razloga za prigovor protiv rešenja na osnovu verodo-stojne isprave je drugačije. Tamo se izričito nabrajaju ostali razlozi pre-stanka potraživanja (čl. 46 t. 4 ZIO). Distinkcija u odnosu na čl. 42 ZIO stoga bi govorila u prilog izloženom zaključku.

Međutim, kako je rečeno, za opravdanost metoda argumetum a con-trario jedino je bitno prethodno vrednovanje rezultata. Redakcijski pri-stup u smislu taksativnog nabrajanja nije tome prepreka, jer je on samo preduslov za korišćenje ovog metoda koji, međutim, ne dovodi uvek do njegovog korišćenja.85 Prema tome, treba vrednovati negiranje drugih razloga za prestanak zahteva kao opozicionih, pri čemu se već sada mora utvrditi i svrha izričitog regulisanja ispunjenja zahteva.

–––––––––– 83 Upor. Karl Larenz, Methodenlehre der Rechswissenschaft, Berlin-Heidelberg-

New York 19794, 376 s pozivom na Kanarisa (Canaris). 84 Time bi, shodno Larencu (Larenz) bio ispunjen prvi i neizostavni uslov za kori-

šćenje argumentum a contrario u vidu redakciju norme koja predviđa određenu pravnu posledicu samo za određen slučaj; upor. K. Larenz, 376.

85 U tom smislu K. Larenz, 376. Štaviše, Hans W. Fasching, „Zur Auslegung der Zivilprozessgesetzen“, Juristische Blätter 1990, 758, fn. 73 ističe da je danas nesporno da se u procesnom pravu i norme koje predstavljaju izuzetke mogu analogno koristiti, za šta navodi i potvrdu austrijske prakse. U istom smislu kod nas na nivou opštosti Radomir Lu-kić, Budimir Košutić, Uvod u pravo, Beograd 200827, 319. Suprotno domaća starija nau-ka, po kojoj nema mesta analogiji ukoliko se radi o taksativnom nabrajanju, ili o izuzetku – tada se mora koristiti argumentum a contrario; tako Mihajlo Vuković, Opći dio Gra-đanskog prava I, Zagreb 1959, 236 (t. 457).


351

Cilj posebnog regulisanja ispunjenja obaveze kao opozicionog raz-loga jeste svakako opravdan interes izvršnog dužnika da se spreči pru-nudno ostvarenje zahteva koje je prethodno već ispunio. Niko ne bi tre-bao da dva puta ispuni svoju obavezu, i to je potvrđeno kroz institut stica-nja bez osnova (čl. 210 i sled. ZOO). Međutim, ispunjenje iako je daleko najčešći nije i jedini način prestanka obaveze, jer kao što je rečeno posto-je i ostali. Onda se i postavlja pitanje koliko je rezultat koji se dobije kori-šćenjem argumentum a contrario u skladu sa navedenim ciljem zakono-davca i uopšte zadacima građanskog sudskog postupka. Jer, pored toga što niko ne treba da dva puta ispuni svoju obavezu, ne treba ni da je ispu-ni onda kada ona više ne postoji. Dakle, primaran razlog regulisanja ispu-njenja obaveze jeste usaglašavanje sa postojećim materijalnopravnim sta-njem – zahteva više nema, pa zato se i ne može ni prinudno izvršiti.86 To je u potpunosti u skladu sa ciljem izvršnog postupka – ostvarenje materi-jalnopravnih zahteva. Stoga, ako se bi se dozvolilo izvršenje i pored toga što je zahtev prestao na drugi način od ispunjenja, onda bi izvršni postu-pak u potpunosti promašio svoj cilj. Uz to, takav metodološki pristup je protivan tzv. načelu prijateljskog tumačenja procesnih normi u odnosu na materijalno pravo (Grundsatz der materiellrechtsfreundlichen Ausle-gung), koje podrazumeva da tumačenje procesnih normi ne treba da one-mogućuje ostvarenje subjektivnih prava, jer postupak nije sam sebi cilj.87 Utoliko se i kvalifikacija postojanja pravne praznine mora uzeti u obzir navedeno. Prema tome, ne samo da nema nikakve stvarne razlike između svih načina prestanka zahteva, već i rezultat metoda argumentum a con-trario dovodi do neprihvatljivih rezultata.

Principijelne razlike nema u načinu prestanka obaveze – sasvim je svejedno da li je ona prestala ispunjenjem ili npr. oprostom duga, kom-penzacijom i sl. Smisao je jasan: pri određivanju izvršenja treba da se uzme za merodavno stanje stvari u pogledu potraživanja koje postoji u tom trenutku, a ne ono koje je postojalo onda kada je ono utvrđeno u izvr-šnoj ispravi. Ako se tako gleda na stvari, onda je argumentum a contrario ovde protivan cilju čl. 42 t. 1 ZIO, i doveo bi do nesagledivih posledica.

Na kraju, tumačenje svih zakona treba da bude ustavnokomforno, što se naročito naglašava za izvršno pravo zbog svoje tesne povezanosti ––––––––––

86 Za teoretsko obrazloženje opozicionih prigovora u kontekstu obaranja pretpostav-ke da potraživanje iz izvršne isprave više ne postoji upor. M. Dika (2007), 332 i dalje.; i u starijoj literaturi u istom smislu B. T. Blagojević, 284 i dalje.

87 Radi se o načelu tumačenja koje je našlo svoju široku primenu u Nemačkoj, i to kako u sudskoj praksi, tako i u teoriji; vid. Max Vollkommer, u: Zöller, Zivilprozessord-nung, Köln 200626, 17, 19-20 (Einl. Rn 92, 99) sa daljim upućivanjima; za Austriju vid. H. W. Fasching (1990b), 754 i dalje.


352

sa ustavom i konvencijama zagarantovanim ljudskim pravima.88 Stoga i kvalifikovanje postojanja pravne praznine mora biti isto takvo. Ustavni sud (US) je s pozivom na praksu ESLJP zauzeo stav da svako potraživa-nje dosuđeno pravosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverio-ca, te stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživa-nje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine za-jemčenog čl. 58 st. 1 Ustava.89 Odatle bi moglo da se zaključi i obratno: prinudno ostvarenje zahteva koji je prestao predstavlja povredu ustavnog prava izvršnog dužnika na mirno uživanje imovine.90 Prema tome, negira-nje drugih načina prestanaka zahteva kao opozicionih razloga prigovora nije ustavnokomforno.

Kao rezultat se bez rezervi nameće zaključak da pravna praznina po-stoji, a ujedno se isto tako pokazuje da je analogija nužna. U tom smislu je ovo klasičan primer istovremenog konstatovanja i popunjavanja pravne praznine.91

6.3.3. Popunjavanje pravne praznine u pogledu prigovora

Nakon što je rečeno i obrazloženo da je za ekstintivna protivljenja analogija nužna, treba ispitati da li je to opravdano i kod prigovora, tj. kod opozicionog razloga koji podrazumeva zaustavljanje zahteva. Baza za analogiju je odlaganje ispunjenja.

Odgovor je svakako potvrdan, i to suštinski iz istih razloga kao i za ek-stintivna protivljenja. Smisao izvršnog postupka ne može biti prinudno ostvarenje zahteva bez obzira na materijalnopravno stanje u vreme njegovog vođenja. Nekorišćenje analogije ovde ne bi samo bilo protivno zaštiti su-bjektivnih prava (ovde izvršnog dužnika), već bi i neke norme materijalnog prava izgubile svaki svoj smisao, što je slučaj sa zastrelošću (čl. 379 ZOO).92 S druge strane, negiranje dopuštenosti prigovora kao opozicionih

–––––––––– 88 Tako izričito W. H. Rechberger, P. Oberhammer, 4-5 (Rn. 5). O odnosu Ustava i

EKLJP i izvršnog postupka vid. A. Jakšić, 781-782 (t. 4262 i dalje); N. Bodiroga, 21 i da-lje, 25 i dalje. O primatu ustavnokomfornog tumačenja u procesnom pravu vid. H. W. Fasching, (1990b) 753 i dalje, odnosno u pravu uopšte K. Larenz, 329 i dalje.

89 Stalna sudska praksa US, vid. npr. poslednju odluku, i to sa pozivom na praksu ESLJP, Už 3123/11 od 23-V-2012. g., neobjavljena, dostupna na internet stranici US.

90 Tako izričito US Už 81/2009 od 18-IV-2012, Službeni glasnik RS br. 52/2012. 91 O tome vid. Franc Bidlinski, Pravna metodologija, Podgorica 2011, 75-76; V. V.

Vodinelić, 175 (t. 509). 92 U čl. 379 ZOO je propisan poseban rok zastarelosti od 10 godina za potraživanja

utvrđena u sudskim postupcima, tj. u izvršnim ispravama u kontekstu izvršnog prava. Ako bi se uzelo da izvršni dužnik kao opozicioni razlog u prigovor protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave ne bi mogao i da istekne zastarelost, čl. 379 ZOO bi izgubio svaki smisao i bio bi faktički derogiran.


353

razloga bi značilo i obesmišljavanje subjektivnih prava izvršnog dužnika, jer, kako je rečeno, prigovori jesu subjektivna prava. Primera radi, ukoliko se ne bi dozvolilo da izvršni dužnik istakne prigovor retencije protiv zahteva za vraćanje stvari, i to na osnovu potraživanja koje je stekao nakon vremen-skih granica pravnosnažnosti izvršne isprave, onda bi to značilo se njemu negira samo subjektivno pravo. Takvim shvatanjem procesnog prava se uru-šava projektovani materijalnopravni poredak.

6.4. Opozicioni razlozi protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu isprave koja nema svojstvo pravnosnažnosti: jedino

pitanje – vreme nastanka opozicionog razloga U svim prethodnicima ZIO vremenska granica nastanka opozicionih

razloga u slučaju izvršnih isprava koje nisu sudske odluke je bila određe-na kao trenutak njihovog nastanka.93 Pitanje je, međutim, može li se tako nešto prihvatiti. Stanje u Nemačkoj, doduše za koje postoji izričita zakon-ska osnova, pokazuje da je moguće drugačije rezonovati. Naime, određi-vanje graničnika dopuštenosti opozicionih razloga ima svoj osnov u ideje materijalne pravnosnažnosti. Ukoliko izvršna isprava nema takvo dejstvo, čemu onda postavljanje graničnika? Primera radi, izvršni javnobeležnički zapis ima samo svojstvo javne isprave – dokaznu snagu – i to samo u po-gledu onih činjenica koje su se pred njim odigrale; samo njih notar „bele-ži“. Stoga, ukoliko zajmoprimac izjavi da je primio iznos zajma, to znači da dokaznu snagu u smislu oborive pretpostavke ima konstacija da je iz-java data. Da li je on zaista primio iznos zajma, suprotno, nema. U sva-kom slučaju ni postojanje zahteva za vraćanje zajma nije pravnosnažno utvrđeno. Prema tome, zamislivo bi bilo da se istakne kao opozicioni raz-log upravo osporavanje da je iznos zajma dat, što nije ništa drugo do osporavanje konstitutivne činjenice. Ne postoji stvarni razlog da se tako nešto negira, jer izvršna isprava nema svojstvo pravnosnažnosti. S druge strane, zamislivo je i isticanje impeditivne činjenice, kao što bi slučaj – shodno sudskoj praksi94 – davanje zajma uz znanje da će on biti iskori-šćen za kockanje.95 Jer, radi se o ništavom ugovoru, a razlozi ništavosti su impeditivne činjenice.

–––––––––– 93 Kako je rečeno, ovde se ne misli na sudska poravnanja, jer je tu graničnik odre-

đen kroz vremenske granice pravnosnažnosti, što se međutim poklapa sa trenutkom njego-vog nastanka.

94 Okružni sud u Valjevu Gž 885/05 od 09-VIII-2006, ISP 12/2008, 52 (br. odluke 74). 95 To bi bilo zamislivo da je izvršna isprava jb zapis ili solemnizovana isprava u ko-

jem je određeno da će se zajam tek dati. Zajmodavac bi mogao da istakne kao opozicioni razlog ništavost ugovora.


354

Prema tome, treba zaključiti da su opozicioni razlozi progovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave koja nema svojstvo pravno-snažnosti ne samo ekstintivna protivljenja i prigovori, već i osporavanje konstitutivnih činjenica zahteva i isticanje impeditivnih protivljenja. Time je i rešeno pitanje popunjavanja pravne praznine u celosti.

7. UMESTO ZAKLJUČA: DEFICIT OPOZICIONE TUŽBE

KAO KLJUČNI PROBLEM Rezultati ovog istraživanja su dati na odgovarajućim mestima, pa ih

je potrebno samo sumirati. Deficitarnu redakciju ZIO u pogledu opozicionih prigovora treba raz-

umeti tako da su dopušteno isticanje svih razloga koji se odnose na postoja-nje zahteva i na njegovu ostvarivost, ali uz poštovanje pravila vezanih za vremenske granice pravnosnažnosti. Stoga, ukoliko se radi o zahtevima ko-ji su utvrđeni u ispravama koje imaju svojstvo pravnosnažnosti, ne mogu se isticati opozicioni razlozi koji se zasnivaju na činjenicama koje su obuhva-ćene vremenskim granicama pravnosnažnosti. To znači da su tada dopušte-ni samo ekstintivna protivljenja i prigovori koji se baziraju na činjenicama koje nisu obuhvaćene vremenskom granicom pravnosnažnosti. Suprotno, kod zahteva koji su sadržani u ispravama koje nemaju svojstvo pravnosna-žnosti, dozvoljeni su svi mogući opozicioni razlozi, uključujući i osporava-nje konstitutivnih činjenica zahteva.

Na ovom mestu treba, međutim, istaći ono što je srž problema srp-skog izvršnog postupka kada se govori o opozicionim razlozima. To-kom rada nije bio spomenuta i problematizovana koncepcija odbrane iz-vršnog dužnika u vidu isticanja opozicionih razloga. Drugim rečima, prelazilo se preko pitanja prirode pravnog sredstva. Sa napuštanjem opozicione tužbe 2000. godine došlo se do toga da se o opozicionim razlozima odlučuje u samom izvršnom postupku, što podrazumeva, s obzirom na neraskidivu vezu činjenica i prava, i utvrđivanje činjenice koje se tiču opozicionih razloga. Bez obzira na prirodu pravnog sredstva protiv rešenja o izvršenju (žalba ili prigovor) u izvršnom postupku se, ukoliko je to potrebno, sprovodi kognicija. Glavno pitanje je da li je ta-kvo uređenje opravdano i dobro.

Uporednopravna iskustva sistema koji su i više nego stabilni poka-zuju da je neprimereno da se o opozicionim razlozima odlučuje van par-ničnog postupka.96 Kako to još 1909. Nojman ističe, to je delatnost koja ––––––––––

96 Stabilnost je očigledna, jer koncept tužbe kao pravnog sredstva u kojem se ističu opozicioni razlozi postoji u Nemačkoj i Austriji od XIX veka, i nema govora o njegovom


355

je rezervisana za kognicioni (parnični) postupak,97 koji je, na kraju kraje-va, i uspostavljen na način da omogući svestrano raspravljanje spora u či-njeničnom smislu.98 U tome je, kako je rečeno, i prava vrednost načela formalnog legaliteta.99 Drugim rečima, tužba kao pravno sredstvo za isti-canje opozicione odbrane je uslovljena načelo formalnog legaliteta.100 S druge strane, pitanje je da li je današnje domaće stanje ustavnopravno i konvencijski komforno. Odlučivanje o opozicionim razlozima, gde se sa-svim izvesno odlučuje o građanskim subjektivnim pravima101 u smislu čl. 6 st. 1 EKLJP, odnosno čl. 32 st. 1 Ustava, mora da usledi u postupku ko-ji će ispuniti garantije fer, pravičnog postupka.102 Mehanizam odlučivanja o prigovoru izvršnog dužnika svakako to ne ispunjava.103 Utoliko je nu-

–––––––––– napuštanju. S druge strane, trebalo bi istaći i stanje u Hrvatskoj kao primer, s obzirom da se radi o zemlji sa kojom delimo istu pravnu istoriju. U oba zakona koji su uređivali izvr-šni postupak nakon ZIP 78 je zadržana opoziciona tužba; za Ovršni postupak iz 1996. vid. M. Dika (2007), 346 i dalje. Za sadašnje stanje vid. čl. 52 Ovršnog zakona, Narodne novi-ne Republike Hrvatske br. 112/12, 25/13, 93/14.

97 G. Neumann, 120. 98 Iscprno Rolf Stürner, Die Aufklärungspflicht der Parteien des Zivilprozesses,

Tübingen 1976. 99 Upor. F. Baur, R. Stürner, 76. 100 Upor. Johann Kindl, u: Zivilprozessordnung, Handkommentar (Hrsg. I. Saen-

ger), Baden-Baden 20072, 1561 (§ 767 Rn. 1). 101 Upor. K. Blomeyer, 46. 102 Ustavni sud zanemaruje ovaj aspekat kada na jednom načelnom i opštem nivou go-

vori o tome da se u izvršnom postupku ne utvrđuju subjektivna prava i obaveze, pozivajući se na isto takvo načelno shvatanje Evropskog suda za ljudska prava; upor. Už 7749/13 od 21-XI-2013, Službeni glasnik RS br. 115/13. No, upravo u citiranoj odluci ESLJP utvrđuje da se u konkretnom slučaju radilo o „utvrđivanju građanskih prava i obaveza“, pa je zato bi-la nužna garantija pravičnog postupka, koja je ipak bila zadovoljena; upor. Dombach vs. Deutschland 11258/84 od 7-VI-1986, http://caselaw.echr.globe24h.com/0/0/germany/ 1986/07/07/dornbach-v-the-federal-republic-of-germany-554-11258-84.shtml (29-XII-2014).

103 Primer: izvršni dužnik u prigovoru ističe prigovor zastarelosti, jer je prošlo deset godina od izvršnosti presude. Izvršni sudija rešenjem usvaja prigovor i obustavlja izvrše-nje (čl. 44 st. 1 ZIO). Izvršni poverilac na to rešenje izjavljuje prigovor (čl. 44 st. 3 ZIO) i ističe da je došlo do prekida roka zastarelosti, jer je izvršni dužnik priznao dug, doduše usmeno, ali za to postoje svedoci. Prvi problem: da li se obezbeđuje mogućnost izvršnom dužniku da odgovori na ove navode? Jer, veće izvršnog suda mora da odluči o prigovoru u roku od pet radnih dana od njegovog ulaganja (čl. 39 st. 4 ZIO), a ne od proteka roka za davanje odgovora na prigovor. Drugi problem: kako će veće izvršnog suda uopšte utvrditi da li je data izjava o priznanju duga, ako se uzme da je izvršni dužnik uspeo da ospori takvu tvrdnju poverioca? Treći problem: ukoliko veće izvršnog suda usvojilo prigovor izvršnog poverioca, izvršni dužnik ne bi imao mogućnost da podigne negativnu utvrđuju-ću tužbu sa predlogom da se utvrdi da je zahtev zastareo. Jer, prema shvatanju Građan-skog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, i dela teorije, takva tužba je nedopuštena, jer se zahteva utvrđenje činjenica; vid. Pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacio-nog suda od 21-V-2012, Bilten Vrhovnog kasacionog suda 1/2013, 153 i dalje. S druge


356

žno da da postoji opoziciona tužba, i to sa svojom osnovnom pratećom posledicom u vidu mogućnost odlaganja izvršenja. Efikasnost izvršnog postupka, i uopšte građanskog pravosuđa, ne može da dovede do toga da je dovedena u pitanje osnovna zamisao. Kako god da se ona nazivala – zakonitost, materijalna pravičnost, i sl. – građansko pravosuđe ne može da bude u raskoraku sa osnovim vrednostima koje su izričito imenovane Ustavom. Ideja pravne države zahteva u oblasti građanskog sudskog po-stupka upravo pravo na fer, pravičan postupak, što nije samo, kako se to danas gotovo kao mantra spominje, pravo na suđenje u razumnom roku. To je pre svega omogućavanje ostvarivanja građanskih subjektivnih pra-va u postupku u kojem će se pružiti strankama pružiti šansa da se dođe do rezultata koji je idealan – sklad sa vanprocesnim materijalnopravnim stanjem.

Nedostatak regulisanja opozicione tužbe ne predstavlja pravnu prazni-nu, pa se sledstveno tome ne može ni popunjavati. Radi se o svesnoj odluci zakonodavca da ona nije dozvoljena, a ne o neplanskoj praznini. To što je to pravnopolitička greška ne daje za pravo kreiranje novog instituta od stra-ne sudske prakse.104 Stoga postoji nužnost zakonodavne intervencije koja će imati – iznova – reformski karakter. Dilema o pravnoj prirodi pravnog leka protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave (žalba ili prigo-vor), stoga je drugorazredna, jer se ne tiče suštine.

–––––––––– strane, zahtevati da se utvrdi da zahtev ne postoji nije osnovano, jer zastarelošću on ne prestaje da postoji! Na ova pitanja odgovora nema, i pokazuje se da su redaktori ZIO zanemarili realnost pravnog života, kao i fundamentalne vrednosti koje treba da budu obezbeđene u građanskom pravosuđu. Ako se našem primeru uputi jedna paušalna kritika, u smislu pitanja „Zašto priznanje duga nije dokumentovano ispravom?“, onda treba reći da prema jedinom merodavnom propisu – ZOO – priznanje duga kao način prekida zasta-relosti ne mora da bude u pisanoj formi! Uostalom, i da jeste, opet bi morala da se ostavi mogućnost da izvršni dužnik dovede u pitanje dokaznu snagu takve isprave. To je mogu-će, naravno, samo u parničnom postupku koji se inicira opozicionom tužbom.

104 K. Larenz, 358.


357

Marko Knežević, Assistant University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

The Scope of Substantial Defenses in Objection Against Enforcement Order

Abstract: The paper examines question of substantial defenses in objection against enforcement order in present Serbian law. Substantial defenses are those related to claim enforced in execution procedure. The problem arises with deficient regulation in Enforcement and Security Act, as only performance of obligation and prolongation are mentioned, but without of determination of time limits of their establishment. After hig-hlighting previous legislation, as well as comparative law, the solution for present situation is offered.

Key words: substantial defenses, res adjudicata effect, titel of enfor-cement.


358


359

Pregledni članak 342.565.2:342.53(497.11) doi:10.5937/zrpfns48-7490

Nataša Rajić, asistent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

INTERPRETATIVNE ODLUKE U PRAKSI

USTAVNOG SUDA SRBIJE1

Sažetak: Odnos ustavnog suda i parlamenta obeležen je napetim,

neprestano evoluirajućim procesom u kojem željenu ravnotežu u sve ve-ćoj meri narušava ustavni sud. Posledično, u tom procesu menja se i sam supstrat ustavnosudske funkcije, izvorno oblikovane kao funkcije „nega-tivnog zakonodavca“. Jedan od načina delovanja ustavnog suda, koji čini upitnim ustavnopravnu poziciju parlamenta kao državnog organa koji uređuje društvene odnose u izvornom obliku, jesu tzv. interpretativne od-luke, specifičan oblik odbijajućih odluka koje, kao uslov, sadrže obavezu-juće uputstvo u pogledu tumačenja sadržine zakonske norme, koje je čini saglasnom ustavu. Rad u tom smilu ima za cilj da, analizom prakse Ustavnog suda Srbije, utvrdi da li se, u kojoj meri i u kom obliku inter-pretativne odluke javljaju u radu ovog Suda, kao i da li postoji jasan ustavnopravni osnov za uspostavljanje nadležnosti njihovog donošenja u našem ustavnom sistemu.

Ključne reči: ustavnost zakona, interpretativne odluke, Ustavni sud Srbije,

1. UVODNA RAZMATRANJA

Položaj ustavnog suda, kao jedne od najmlađih, ali nezaobilaznih,

institucija u ustavnom sistemu, nije u potpunosti definisan i evolutivno se menja u kvalitativnom smislu, što se najjasnije vidi ukoliko se posmatra u relaciji sa parlamentom.2 Ustavni sudovi postepeno menjaju prirodu svo-––––––––––

1 Rad je rezultat istraživanja na projektu „Teorijski i praktični problemi stvaranja i primene prava (EU i Srbija)“ koji se finansira iz sopstvenih sredstava Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

2 O položaju ustavnog sudstva vid. Slobodan Orlović, „Promena položaja ustavnog sudstva“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu (Zbornik radova PFNS) 4/2013, 145-161.

Nataša Rajić, Interpretativne odluke u praksi Ustavnog suda Srbije (str. 359–373)

360

jih odnosa sa parlamentom i tom procesu postepeno zauzimaju primat, preuzimajući deo prerogativa zakonodavne funkcije. Posledično, u tom procesu menja se i sam supstrat ustavnosudske funkcije, izvorno obliko-vane kao fukcije „negativnog zakonodavca“. Teorija, oslanjajući se na praksu koja to svakako potvrđuje, i dalje drži otvorenim pitanje dokle do-sežu granice dopustivnog delovanja ustavnih sudova u pogledu kontrole parlamenta.3

Jedan od načina delovanja ustavnog suda, koji čini upitnim ustavno-pravnu poziciju parlamenta kao organa državne vlasti koji uređuje dru-štvene odnose u izvornom obliku jesu tzv. interpretativne odluke, specifi-čan oblik odbijajućih odluka4 kojima se zakon održava na snazi uz nazna-čenje tumačenja sadržine na način saglasan ustavu. Ustavni sudovi, nai-me, u vršenju kontrole ustavnosti zakona kao esencije ustavnosudske funkcije, donose „odluke konstatacije“ dakle, odluke kojom utvrđuje da zakon nije saglasan ustavu odnosno kojom odbija predlog za utvrđivanje ustavnosti zakona.5 Neustavnost zakona može biti utvrđena u odnosu na formalnu i sadržinsku stranu zakona. Nasuprot formalnoj neustavnosti, koja kao posledicu povlači neustavnost zakona u celini, materijalna ili sa-držinska neustavnost se, po pravilu, utvrđuje u odnosu na pojedine odred-be zakona i vodi delimičnoj kasaciji spornih odredbi, pod uslovom da se njihovim odstranjivanjem preostali tekst zakona može racionalno prime-njivati.6 Odluka, pak, kojom se odbija predlog za utvrđivanje ustavnosti zakona podrazumeva da je sporni zakon u svemu saglasan ustavu, bilo u formalnom, bilo u materijalnom smislu.

U praksi ustavnih sudova postepeno je uobličen poseban oblik odlu-ka kojim se odbija predlog za utvrđivanje ustavnosti zakona u materijal-nom smislu. To su odluke koje, pored odbijanja utvrđivanja neustavnosti spornih odredbi zakona, sadrže i uslov pod kojim one opstaju u pravnom poretku. Taj uslov najčešće je sadržan u obrazloženju odluke i, praktično, predstavlja (obavezujuće) uputstvo u pogledu načina tumačenja sadržine spornih odredbi zakona koje ih čini saglasnim ustavu. Ovaj oblik ustav-nosudskog delovanja ustalio se u praksi ustavnih sudova velikog ugleda i duge tradicije, a postepeno je počeo da se ustaljuje i u praksi ustavnih su-dova onih država u kojima se ove ustavnosudske instance nisu u dovolj-noj meri stabilizovale u sistemu organa vlasti, naročito u odnosu prema parlamentu. ––––––––––

3 Bosa Nenadić, „Ustavnosudska kontrola zakonodavne vlasti – prilog raspravi o sudskom aktivizmu“, Pravni informator 12/2013, 3.

4 Ibid., 8. 5 Ibid., 6. 6 Ibid.


361

Rad u tom smislu ima za cilj da, analizom prakse Ustavnog suda Sr-bije, utvrdi da li se, u kojoj meri i u kom obliku interpretativne odluke ja-vljaju u radu ovog Suda, kao i da li postoji jasan ustavnopravni osnov za uspostavljanje nadležnosti njihovog donošenja u našem ustavnom siste-mu. Radi celovitijeg razumevanja pojma i pravne prirode ovakvih odluka u radu će biti dat osvrt na neka problemska mesta koja prate ovakav vid odlučivanja ustavnih sudova.

2. INTERPRETATIVNE ODLUKE – PROBLEMSKA MESTA Interpretativne odluke, kao oblik odlučivanja ustavnosudskih instan-

ci, prisutne su u praksi Ustavnog Saveta u Francuskoj, kao i ustavnih su-dova Italije, Nemačke, Rusije i nekih drugih država. Oblici u kojima se one izražavaju različiti su i moglo bi se, praktično, reći da je svaki od na-vedenih sudova razvio sopstvenu tipologiju interpretativnih odluka odno-sno tehniku njihovog donošenja u svojoj praksi.7 Ono što je, pak, zajed-ničko svim ovim odlukama jeste činjenica da se njima sporna odredba za-kona održava na snazi, uz određivanje odnosno tumačenje njene sadržine na način saglasan ustavu. U tom smislu interpretativne odluke odstupaju od klasične forme ustavnosudskog odlučivanja u oblasti ocene ustavnosti zakona, čime na svojevrstan način redefinišu koncept ustavnosudske funkcije kao i mesta i uloge ustavnog suda u sistemu podele vlasti, otva-rajući nekoliko ozbiljnih pitanja.

Prvo i osnovno pitanje jeste pitanje nadležnosti ustavnog suda da tu-mači stvarnu sadržinu odredaba zakona. U pogledu nadležnosti tumačenja ustava, stvar je donekle jasna, jer samo vršenje ustavnosudske funkcije, prema mišljenju Martina Drata (Martin Drath) podrazumeva dovođenje ustavne norme u vezu sa ustavnom stvarnošću.8 Nadležnost tumačenja zakona od strane ustavnog suda, pak, više je nego sporna i otvara pitanje okvira u kojima se mogu definisati odnosi ustavnog suda i parlamenta u oblasti ostvarivanja i zaštite ustavnosti zakona. U tom smislu, donošenje interpretativnih odluka od strane ustavnih sudova svakako dolazi u kolizi-ju sa autentičnim tumačenjem zakona što predstavlja nadležnost donosio-

–––––––––– 7 O interpretativnim odlukama kao i njihovoj tipologiji vid. Tanasije Marinković,

„Interpretativne odluke ustavnih sudova“, Ustavni sud Srbije - U susret novom ustavu Sr-bije, Zbornik radova, Beograd, 2004, 243-261; Marko Stanković, „Ustavni sud kao aktiv-ni normotvorac – o interpretativnim odlukama ustavnih sudova“, Pravni život, 12/2011, 889-900, Bosa Nenadić, navedeno delo i dr.

8 Pejić Irena, „Uloga ustavnog suda u očuvanju ustavne demokratije“ , Pravni život br. 12 /2006, 1161-1162.


362

ca zakona odnosno parlamenta.9 Suština donošenja interpretativnih odlu-ka ogleda se u tumačenju sadržaja odnosno značenja sporne odredbe za-kona (sa stanovišta njene saglasnosti sa ustavom) odnosno iznalaženju pravog smisla zakona merenom aršinom ustavnosti, što se umonogome približava autentičnom tumačenju zakona koje vrši zakonodavac.

Drugo pitanje, kada je reč o donošenju interpretativnih odluka, po-stavlja se u pogledu njihovog pravnog dejstva. Imajući u vidu da supstrat ovih odluka, pored dipozitiva, neizostavno uključuje i obrazloženje odlu-ke u kojem je sadržano ustavnoprihvatljivo tumačenje sadržine sporne odredbe, opravdano se postavlja pitanje da li se ovim odlukama „remeti ustavom uspostavljeni sistem izvora prava“ odnosno da li „tumačenja sa-držana u obrazloženju presude postaju izvori prava“.10 Drugim rečima, pitanje je da li se dejstvo odluke proteže samo na dispozitiv ili i na obra-zloženje odluke. Odgovor na ovo pitanje nije nedvosmisleno izdiferenci-ran ni u teoriji ni u praksi.11

Iako ima argumenata u prilog tvrdnji da se ovim odlukama ublažavaju tenzije između zakonodavca i ustavnog suda, ostaje kao nesumnjiv zaklju-čak da se ovim odlukama ipak u izvesnoj meri apstrahuje vršenje zakono-davne funkcije odnosno da se „ustavno sudstvo udaljava od uobičajeno shvaćene sudijske vlasti, dajući sebi za pravo da, po potrebi, dopisuje zako-ne“ te da na taj način „ustavni sudija gubi status negativnog zakonodavca i pretvara se u pravog (pozitivnog) zakonodavca“.12 Delovanjem ustavnog suda na polju interpretacije zakona dolazi do promena u ustavnopravnom položaju ovih organa vlasti. Menjaju se ustavom uspostavljene nadležnosti ovih organa u kvalitativnom smislu, te se nadležnost stvaranja zakona u iz-vesnoj meri ostvaruje i kroz nadležnost ocene ustavnosti zakona.

3. INTERPRETATIVNE ODLUKE U PRAKSI USTAVNOG SUDA SRBIJE

Ustavni sud Srbije je, sledeći tendenciju koja se javila u praksi

uglednih ustavnosudskih instanci, i sam počeo da, doduše sporadično, pribegava donošenju interpretativnih odluka. U tom smislu, korisno je sa-gledati u kojoj meri i na koji način Ustavni sud interpretira pojedine od-redbe zakona, dajući im smisao saglasan Ustavu. ––––––––––

9 B. Nenadić, 8. 10 T. Marinković, 255 i 256. 11 Ibid., 255-260. 12 Ibid., 246.


363

Analizom prakse Ustavnog suda uočava se nekoliko modaliteta inter-pretativnih odluka, koje u krajnjem ishodu, praktično imaju utvrđivanje one sadržine sporne zakonske norme koja je u svemu saglasna Ustavu. To su odluke kojima se u dispozitivu, pored odluke o odbijanju zahteva za utvrđi-vanje neustavnosti, precizira tumačenje sadržaja osporene zakonske norme saglasno Ustavu; zatim, odluke kojima se u dispozitivu, pored odluke o od-bijanju zahteva za utvrđivanje neustavnosti, upućuje na obrazloženje u ko-jem je navedeno tumačenje sadržaja osporene zakonske norme saglasno Ustavu. U širem smislu, karakter interpretativnih mogu imati i odluke koji-ma se u obrazloženju daje tumačenje sadržaja osporene zakonske norme, odnosno utvrđuje šta zakonska odredba zapravo jeste, dok dispozitiv zadr-žava standardnu formulaciju odgovarajuće odluke. Prikaz odabranih odluka ilustrovaće način na koji Ustavni sud Srbije interpretacijom značenja sadr-žine osporenih zakonskih odredbi odbija njihovo utvrđivanje neustavnosti odnosno zadržava ih u sistemu pozitivnog prava.

3.1. Interpretativne odluke kojima se u dispozitivu odluke precizira tumačenje sadržaja osporene zakonske norme

saglasno Ustavu Ova vrsta interpretativnih odluka formulisana je u obliku odbijanja

predloga za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba zakona, uz na-vođenje u dipozitivu odluke Ustavnog suda, načina na koji se one moraju tumačiti i primenjivati. To, praktično, znači, da Ustavni sud svojom odlu-kom održava sporne odredbe zakona na snazi, uz uslov da one budu tu-mačene i primenjivane na način koji je dat u samom dispozitivu odluke, kako bi njihova sadržina u svemu bila saglasna Ustavu. U obrazloženju se ta odluka dodatno pojašnjava.

Primer za ovu vrstu interpretativnih odluka predstavlja odluka Ustav-nog suda u vezi sa ocenom saglasnosti sa Ustavom odgovarajućih odredbi Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, u delu koji se odnosi na osporavanje odredbi člana 14 stavova 1, 4 i 7.13 Ovim odredbama je propi-sano da roditeljski dodatak ostvaruje majka za prvo, drugo, treće i četvrto dete pod uslovom da je državljanin Republike Srbije, da ima prebivalište u Republici Srbiji i da ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu preko Repu-bličkog zavoda za zdravstveno osiguranje; da to pravo ostvaruje majka ko-ja neposredno brine o detetu za koje je podnela zahtev, čija deca prethod-nog reda rođenja nisu smeštena u ustanovu socijalne zaštite, hraniteljsku porodicu ili data na usvojenje, i koja nije lišena roditeljskog prava u odnosu ––––––––––

13 Odluka Ustavnog suda Srbije broj IUz-40/2012 od 11.07.2013. godine, Službeni glasnik RS, br.104/2014.


364

na decu prethodnog reda rođenja; da ovo pravo, ukoliko ispunjava uslove propisane odredbama 1 do 5 ovog člana, može ostvariti i otac deteta, ukoli-ko majka deteta nije živa, ukoliko je napustila dete ili je iz objektivnih raz-loga sprečena da neposredno brine o detetu.

Prema mišljenju predlagača, kao sporno, postavilo se ustavnopravno pitanje ravnopravnosti roditelja u oblasti ostvarivanja prava na roditeljski dodatak, jer je ono u potpunosti je vezano za majku, dok otac samo izu-zetno može koristiti to pravo. Drugi ovlašćeni predlagač koncentrisao je, pak, problem eventualne neustavnosti spornih odredbi na pitanje diskri-minacije deteta čija majka nema državljanstvo Republike Srbije, u smislu ukraćivanja prava na roditeljski dodatak detetu (budući da je u krajnji ko-risnik ovog prava, praktično, dete) po osnovu ličnog svojstva člana poro-dice odnosno državljanstva majke.

Ustavni sud je zauzeo sledeći stav: „Uvažavajući legitimno i razum-no opredeljenje zakonodavca da podsticajne mere u oblasti populacione politike usmeri prema domaćim državljanima, sistemskim i ciljnim tuma-čenjem odredaba člana 14. st. 1. i 7. navedenog Zakona, Ustavni sud na-lazi da činjenica da majka koja nije državljanin Republike Srbije, u smi-slu odredbe člana 14. stav 1. Zakona ne može biti titular prava na rodi-teljski dodatak, predstavlja jedan od objektivnih razloga koji je sprečava-ju da podnošenjem zahteva ostvari pravo na roditeljski dodatak koji je, u krajnjoj liniji, u interesu deteta, budući da je objektivno sprečena da se na taj način, odnosno ostvarivanjem ovog prava, neposredno brine o de-tetu. Međutim, imajući u vidu da su roditelji, prema Ustavu, ravnopravni u ostvarivanju svojih roditeljskih dužnosti, u takvoj pravnoj situaciji na mesto majke stupa upravo otac, koji je domaći državljanin. Ukoliko se u ovom kontekstu tumači osporena odredba člana 14. stav 1. navedenog Zakona, onda se nedostatak državljanstva Republike Srbije, po nalaženju Suda, ima smatrati objektivnim razlogom, u smislu ostvarivanja prava na roditeljski dodatak, zbog koga je majka sprečena da se neposredno brine o detetu.“

Sadržaj dispozitiva, u ovom slučaju, pored odluke o odbijanju pred-loga za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 14. st. 1, 4. i 7. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, uključuje i izričito navođenje uslova pod kojim odredba člana 14. stav 7. Zakona treba da se tumači i primenjuje. Uslov se sastoji u zahtevu da pravo na roditeljski dodatak može ostvariti i otac deteta ukoliko majka nije državljanin Republike Sr-bije, ako sam ispunjava uslove propisane stavom 1. do 5. tog člana. U obrazloženju je, kao što je navedeno, istaknuto da se nedostatak drža-vljanstva (Republike Srbije) majke podvodi pod objektivan razlog zbog kojeg je majka sprečena da neposredno brine o detetu.


365

3.2. Interpretativne odluke kojima se u dispozitivu odluke upućuje na obrazloženje odluke u kojem je navedeno tumačenje

sadržaja osporene zakonske norme saglasno Ustavu Nasuprot prethodno navedenom obliku interpretativnih odluka kojim

se tumačenje sadržaja spornih odredbi zakona koje navodi u samom dispo-zitivu odluke, a u obrazloženju odluke samo pojašnjava, u ovom slučaju, pak, to se čini upućivanjem na obrazloženje odluke. Dakle, i u ovom, kao i u prethodnom slučaju, Ustavni sud svojom odlukom održava sporne odredbe zakona na snazi, uz uslov da one budu tumačene i primenjivane na način sa-glasan Ustavu, ali, pak, tumačenje sadržaja sporne zakonske odredbe koje je čini saglasnom Ustavu navodi u obrazloženju, a ne u dispozitivu odluke.

U praksi, ovakav oblik interpretativnih odluka može biti formulisan u obliku odbijanja predloga za utvrđivanje neustavnosti osporenih odre-daba zakona, pod uslovom i ograničenjima datim u obrazloženju odluke. Ova formulacija unosi se u dipozitiv odluke Ustavnog suda, uz naznače-nje spornih odredbi zakona kao i dela obrazloženja u kojem su navedeni „uslovi i ograničenja“ pod kojima se predlog za utvrđivanje neustavnosti tih odredbi odbija.

Primer ovakve formulacije interpretativnih odluka predstavlja odlu-ka Ustavnog suda o ustavnosti određenih odredbi Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina14:

„ Odbija se zahtev za utvrđivanje neustavnosti sledećih odredaba

Zakona iz tačke 1: - odredbe člana 2. stav 2, pod uslovima i ograničenjima datim u de-

lu VI tačka 2. obrazloženja ove odluke, - odredaba člana 10. tač. 10), 11) i 13), pod uslovima i ograničenji-

ma datim u delu VI tač. 3.2. i 3.3. obrazloženja ove odluke, - odredbe člana 11. stav 3, pod uslovima i ograničenjima datim u

delu VI tačka 4. obrazloženja ove odluke, - odredbe člana 13. tačka 3), pod uslovima i ograničenjima datim u

delu VI tačka 6. obrazloženja ove odluke, (.......).“ (iz dispozitiva Odluke)

Pored toga, ovaj oblik interpretativnih odluka može biti formulisan i

kao sastavni deo odluke o utvrđivanju neustavnosti pojedinih odredbi čla-na zakona (člana osporenog u celini), pri čemu se navodi da se u preosta-lom delu odredbe tog člana tumače i primenjuju pod uslovima i ograniče-

–––––––––– 14 Odluka Ustavnog suda Srbije broj IUz-882/2010 od 06.01.2014. godine, Službeni

glasnik RS, br. 20/2014.


366

njima datim u obrazloženju odluke, što se kao modalitet, takođe, javlja u pomenutoj odluci.

„Utvrđuje se da sledeće odredbe Zakona o nacionalnim savetima

nacionalnih manjina („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) nisu u sagla-snosti sa Ustavom:

(.....) - odredbe člana 25. stav 1. u delu koji glasi: „Narodnoj skupštini,

Vladi i drugim“ i člana 25. stav 3, dok se u preostalom delu odredbe čla-na 25. imaju primenjivati pod uslovima i ograničenjima datim u delu VI tačka 13. obrazloženja ove odluke

(.....) - odredba člana 27. stav 1. u delu koji glasi: „državnim organima,“,

dok se u preostalom delu ova odredba ima tumačiti i primenjivati pod uslovi-ma i ograničenjima datim u delu VI tačka 15. obrazloženja ove odluke.“

(iz dispozitiva Odluke)

Identična formulacija ovih odluka javlja se i u odluci Ustavnog suda

o ustavnosti Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Voj-vodine15

„Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti sledećih odredaba

Zakona iz tačke 1: (......) - odredbe člana 3. stav 2, pod uslovima i ograničenjima datim u de-

lu VI tačka 2. Podtačka 2.2. obrazloženja ove odluke, - odredbe člana 4. stav 4, pod uslovima i ograničenjima datim u de-

lu VI tačka 3. Podtačka 3.2. obrazloženja ove odluke, - odredbe člana 5. stav 2, uz tumačenje dato u delu V obrazloženja

ove odluke i pod uslovima i ograničenjima datim u delu VI tačka 4. pod-tačka 4.1. obrazloženja ove odluke,

(.....) - odredbe člana 25. tačka 5), pod uslovima i ograničenjima datim u

delu VI tačka 11. podtačka 11.2. obrazloženja ove odluke, - odredbe člana 38, pod uslovima i ograničenjima datim u delu VI

tačka 13. obrazloženja ove odluke, (.....)“

(iz dispozitiva Odluke) ––––––––––

15 Odluka Ustavnog suda Srbije broj IUz-353/2009 od 10.07.2012. godine, Službeni glasnik RS, br. 67/2012.


367

Primeri nekoliko osporenih odredbi ilustrovaće koji su to uslovi i ograničenja posredstvom kojih osporena zakonska norma zadržava kvali-tet norme saglasne Ustavu. Ustavni sud je, između ostalih, ispitivao sa-glasnost sa Ustavom odgovarajućih odredbi člana 10 Zakona o nacional-nim savetima nacionalnih manjina kojima su propisana opšta ovlašćenja nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Tačkom 10 i 11 ovog člana Za-kona propisano je da nacionalni savet učestvuje u pripremi propisa i pred-laže izmenu i dopunu propisa kojima se uređuju Ustavom garantovana prava nacionalnih manjina u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma, odnosno predlaže posebne propise i pri-vremene mere u oblastima u kojima se ostvaruje pravo na samoupravu. Ocenjujući ustavnost ovih odredbi, Ustavni sud je našao da „ (...) ospore-ne zakonske odredbe neće biti nesaglasne sa Ustavom, ukoliko se odnose isključivo na pravo nacionalnog saveta nacionalne manjine da kod orga-na koji je nadležan za pripremu propisa, a to su, pre svega, resorna mini-starstva i nadležni organi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samou-prave, inicira donošenje, izmenu ili dopunu odgovarajućeg propisa u ne-koj od navedenih oblasti ili da inicira odgovarajuća rešenja u toku pri-preme propisa, a bez prava da se pojavi kao ovlašćeni predlagač i bez obaveze organa nadležnog za pripremu, odnosno organa nadležnog za donošenje propisa da nacionalni savet nacionalne manjine uključi u po-stupak izrade (pripreme) propisa, što svakako ne isključuje mogućnost nadležnog organa da nacionalni savet ne samo konsultuje tokom pripre-me propisa, već i da ga uključi u ovaj postupak u svakom slučaju kada smatra da je to celishodno sa stanovišta delotvorne zaštite kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina.“ Ovakvom interpretativnom od-lukom Ustavni sud je, praktično, definisao sadržaj osporene odredbe, pri-hvatljiv sa stanovišta njene saglasnosti sa Ustavom i u tom smislu odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti ove odredbe, pod napred navedenim uslovima i ograničenjima odnosno uz interpretaciju njenog sadržaja na iz-ložen način.

Sistemskim tumačenjem celine ustavnog sistema, Ustavni sud je na-šao da ne postoji ustavnopravni osnov da nacionalni savet može imati svojstvo ovlašćenog predlagača zakona ili drugog opšteg pravnog akta. Međutim, Ustavni sud je zaključio da ne postoji ustavnopravna prepreka da nacionalni savet može inicirati donošenje, izmenu ili dopunu odgova-rajućeg zakona ili drugog propisa u oblastima u vezanim za svoju kulturu, obrazovanje, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i pisma. Takav ob-lik delovanja nacionalnih saveta, prema mišljenju Ustavnog suda, pred-stavlja integralni deo ostvarivanja Ustavom garantovanog prava pripadni-


368

ka nacionalnih manjina na učestvovanje u odlučivanju o pojedinim pita-njima iz napred navedenih oblasti. Ovakav oblik delovanja nacionalnih saveta, takođe, predstavlja i jednu od mera konsultacije pomoću koje se obezbeđuje efikasno učešće pripadnika nacionalnih manjina u kulturnom, socijalnom i ekonomskom životu i javnim stvarima, saglasno Okvirnoj konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina.

Ustavni sud je u istom postupku ocenjivao ustavnost odredbi člana 27 istog Zakona kojima je definisana međunarodna i regionalna saradnja ko-ju ostvaruju nacionalni saveti nacionalnih manjina. U tekstu ovog člana, bilo je propisano da nacionalni savet, u skladu sa zakonom, sarađuje sa međunarodnim i regionalnim organizacijama, sa državnim organima, or-ganizacijama i ustanovama u matičnim državama, kao i sa nacionalnim savetima ili sličnim telima nacionalnih manjina u drugim državama; da predstavnici nacionalnog saveta učestvuju u pregovorima ili se konsultuju povodom pregovora o zaključivanju bilateralnih sporazuma sa matičnim državama, u delu koji se neposredno odnosi na prava nacionalnih manji-na; da predstavnici nacionalnih saveta učestvuju u radu mešovitih među-državnih tela čiji je zadatak da nadziru sprovođenje bilateralnih međudr-žavnih sporazuma o zaštiti prava određene nacionalne manjine.

Ocenjujući pomenute odredbe, Ustavni sud je kao sporno, otvorio pitanje ustavnopravnog utemeljenja mogućnosti saradnje nacionalnog sa-veta nacionalne manjine sa međunarodnim i regionalnim organizacijama i državnim organima u matičnim državama propisanih stavom 1 ovog čla-na i u tom smislu zauzeo stav da „ (...) u slobodnom i otvorenom društvu međusobni kontakti, posete, razmene iskustava, realizacija zajedničkih projekata i sl. nacionalnih saveta nacionalnih manjina sa međunarodnim i regionalnim organizacijama koje se bave zaštitom i unapređenjem ljud-skih i, posebno, manjinskih prava, ne može biti ustavnopravno sporna pod uslovom da se zakonom propisana saradnja nacionalnih saveta sa ovim organizacijama kreće u navedenim granicama i da se saradnja ostvaruje samo sa onim međunarodnim i regionalnim organizacijama či-ja je sfera bavljenja u neposrednoj vezi sa osvarivanjem kolektivnih pra-va nacionalnih manjina. Takođe, uslov da se osporena odredba Zakona ne smatra nesaglasnom sa Ustavom je da se saradnja nacionalnog saveta sa ovim i svim drugim subjektima, kreće u okvirima spoljne politike Re-publike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije (....).“ U odnosu na deo odredbe koji se odnosi na sarad-nju nacionalnih saveta nacionalnih manjina sa državnim organima u ma-tičnim državama, Ustavni sud je zauzeo drugačiji stav i konstatovao da navedeni kriterijumi i tumačenja u tom slučaju nisu primenljivi odnosno


369

da takav oblik saradnje nacionalnih saveta nacionalnih manjina nije ustavnopravno dopušen. U tom smislu, „Ustavni sud je utvrdio da odred-ba člana 27. stav 1. Zakona, u delu koji glasi: „državnim organima,“, ni-je u saglasnosti sa Ustavom, dok se u preostalom delu ova odredba ima tumačiti i primenjivati pod iznetim uslovima i ograničenjima.“

Kao primer interpretativne odluke Ustavnog suda poslužiće i odluka u vezi sa odredbom člana 3 stava 2 Zakona o utvrđivanju nadležnosti Au-tonomne pokrajine Vojvodine, kojom je propisano da Autonomna pokra-jina Vojvodina zaključuje međuregionalne sporazume u okviru svoje nad-ležnosti.

Ustavni sud je zauzeo stav da „(...) ustavnopravno nije neprihva-tljivo da AP Vojvodina saradnju sa odgovarajućim teritorijalnim zajed-nicama drugih država realizuje i kroz zaključivanje sporazuma sa tim zajednicama o uspostavljanju i ostvarivanju saradnje i to u pojedinim pitanjima iz svoje izvorne nadležnosti, a pod uslovima i u granicama utvrđenim odredbom člana 181. Ustava.“ Kao sporno, pak, Ustavni sud je identifikovao problem pravne prirode sporazuma koji su u Zakonu označeni kao međuregionalni. Polazeći od činjenice da autonomna po-krajina u Republici Srbiji nema međunarodnopravni subjektivitet koji između ostalog obuhvata, sposobnost zaključivanja međunarodnih ugo-vora, predstavljanje u inostranstvu, stvaranje međunarodnih obaveza i međunarodnu odgovornost, Ustavni sud je zauzeo stav da „ (...)nespor-no sledi da međuregionalni sporazumi čije zaključivanje predviđa ospo-rena odredba člana 3. stav 2. Zakona nemaju i ne mogu imati karakter međunarodnih ugovora, jer ih zaključuje subjekt koji nema međunarod-ni ugovorni kapacitet. Takođe, Ustavni sud nalazi da nedostatak među-narodnopravnog subjektiviteta na strani AP Vojvodine isključuje mo-gućnost da se zaključenim međuregionalnim sporazumom stvore među-narodne obaveze za AP Vojvodinu – neposredno ili za Republiku Srbiju – posredno, prema organima javne vlasti druge države, niti obaveze ko-je za sobom povlače odgovornost države prema drugim državama ili te-ritorijalnim zajednicama tih država. Konačno, kako autonomna pokraji-na, ostvarujući saradnju sa teritorijalnim zajednicama drugih država u pitanjima koja su u njenoj izvornoj nadležnosti, međuregionalni spora-zum može zaključiti samo u okviru spoljne politike Republike Srbije i uz poštovanje njenog teritorijalnog jedinstva, Ustavni sud ocenjuje da to znači da država, preko organa centralne vlasti, uvek zadržava za sebe pravo da procenjuje valjanost ovog instrumenta saradnje autonomne pokrajine i to ne samo sa stanovišta njegove pravne valjanosti, već i sa stanovišta političkog oportuniteta.“


370

Analizirajući kao uporedive odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi koje se odnose na pravni režim zaključenja sporazuma o saradnji jedinice lokalne samouprave sa jedinicom lokalne samouprave druge države, Ustavni sud je zaključio „ (...) da je osporena odredba stava 2. člana 3. Zakona ustavnopravno prihvatljiva samo pod uslovom da međuregional-ni sporazum zaključuje Skupština AP Vojvodine, pošto se radi o pravnom instrumentu putem koga se ostvaruje saradnja sa odgovarajućom teritori-jalnom zajednicom druge države, dakle o uređivanju pitanja koje je, u skladu sa članom 181. Ustava, u nadležnosti autonomne pokrajine, pri čemu ovaj sporazum ima karakter opšteg pravnog akta koji, kao i ostale odluke AP Vojvodine podleže ustavnosudskoj kontroli na način propisan odredbama člana 9. ovog zakona.“ U tom smislu, Ustavni sud je odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 3 stav 2 Zakona o Za-kona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine, uz uslov da se pomenuta odredba tumači na izložen način.

4. MANDAT ZA DONOŠENJE INTERPRETATIVNIH ODLUKA Savezni ustavni sud Nemačke je primer ustavnosudske instance koja

svoj ustavnopravni osnov za uspostavljanje nadležnosti donošenja inter-pretativnih odluka nalazi neposredno u samom tekstu Osnovnog zakona 16 Štaviše, „vodeći princip kontrole ustavnosti u Nemačkoj obavezuje sud da tumači zakon, kad god je moguće, saglasno Osnovnom zakonu (Pficht zur verfassungskonformen Auslegung)“.17 Praksa pokazuje da su ovo naj-češće donošene odluke u radu ovog Suda.

Nasuprot tome, analiza propisa kojima se uređuje nadležnost Ustav-nog suda Srbije ne dopušta zaključak da Ustavni sud ima mandat za tako čim, već suprotno, da se ovakav oblik odlučivanja praktikuje bez jasnog i izričitog ustavnopravnog osnova. Ni Ustav Republike Srbije, kao ni Za-kon o Ustavnom sudu ne propisuju, kao nadležnost Ustavnog suda, dono-šenje interpretativnih odluka. Ovaj oblik delovanja, dakle, izlazi iz pra-vom definisanog okvira saradnje Ustavnog suda i Narodne skupštine kada je reč o ostvarivanju i zaštiti ustavnosti zakona.18

–––––––––– 16 M. Stanković, 893. 17 Donald P. Kommers, „The Constitutional Jurisprudence of the Federal Republic

of Germany“, Durham and London, 1997, 51, Nav. prema M. Stanković, 893. 18 O saradnji Ustavnog suda i Narodne skupštine u domenu zaštite i ostvarivanja

ustavnosti videti: Marijana Pajvančić, „Dinamičke kompetencije državne vlasti – osvrt na novi Ustav Republike Srbije“, Zbornik radova PFNS 1-2/2007, 39 i 40.


371

U većini pravnih sistema koji poznaju ovakav vid ustavnog sudova-nja interpretativne odluke uvedene su na sličan način, dakle, bez jasnog, pravom dopuštenog osnova, pa se u teoriji s pravom ukazuje na zabrinu-tost u pogledu načina „na koji je ova tehnika ušla u pravni život“.19 Kon-statuje se da je po sredi svojevoljno proširivanje sopstvene nadležnosti ustavnog suda i zapaža da takva forma uzurpacije ima dodatnu dimenziju, jer se vrši upravo od strane samog ustavnog suda kao i da takva uzurpaci-ja „prećutno poziva ostale državne organe da i oni tumače ustav na svoj način i da, po potrebi uvećaju svoj domen.“20 Ovim se dovodi u pitanje sam autoritet ove visoke ustavnosudske instance i podriva i inače krhka legitimnost ovog organa. Upravo na temelju nedostajućeg ustavnoprav-nog osnova za donošenje interpretativnih odluka, postavilo se pitanje nji-hove pravne prirode u smislu nepisanih ustavnih pravila, ustavnih kon-vencija ili prostog negiranja karaktera izvora prava odnosno tvrdnje da se njihova snaga nalazi u moralnom autoritetu.21

U Republici Srbiji, dakle, kao i u nizu drugih pravnih sistema, ovaj oblik ustavnosudskog odlučivanja nije utemeljen izričitim ustavnopravnim mandatom, nego je, praktično, plod prakse ustavnosudske instance, vero-vatno motivisan željom za izbegavanjem uklanjanja spornih zakonskih nor-mi iz sistema pozitivnog prava odnosno stvaranja pravnih praznina. Ova-kva praksa je, bez obzira na motive i praktične posledice, sa ustavnoprav-nog aspekta očigledno upitna i nimalo bezopasna, jer se njome remeti us-postavljeni sistem u pogledu stvaranja, kontrole i primene prava.

5. ZAKLJUČAK Interpretativne odluke predstavljaju način odlučivanja ustavnih su-

dova kojima se sporna zakonska norma zadržava u važećem sistemu pravnih normi, uz opredeljivanje njenog sadržaja koje je čini saglasnom ustavu, obavezujućeg prilikom njene primene.

Ovaj oblik odlučivanja pomerio je polje delovanja ustavnosudskih instanci, izmeštajući ih iz okrilja klasičnog okvira ustavnosudske funkci-je, prvobitno osmišljene kao funkcije „negativnog zakonodavca“. Pored toga, ovaj oblik odlučivanja otvorio je pitanje pravnog dejstva ovih odlu-ka, posledično otvarajući pitanje održivosti uspostavljenog sistema izvora prava. Otvoreno je i pitanje uzurpiranja vlasti od strane ustavnosudskih

–––––––––– 19 T. Marinković, 260. 20 Ibid. 21 Ibid., 261.


372

instanci, budući da mandat za donošenje ovakvih odluka ne crpe iz pra-vom (ustavom) postavljene norme.

Ustavni sud Srbije sledi, doduše u ograničenoj meri, praksu ugled-nih ustavnosudskih instanci koje već ustaljeno praktikuju ovakav vid od-lučivanja u oblasti zaštite ustavnosti zakona. Analizom prakse Ustavnog suda Srbije uočava se nekoliko modaliteta interpretativnih odluka, koje u krajnjem ishodu, praktično imaju utvrđivanje one sadržine sporne zakon-ske norme koja je u svemu saglasna Ustavu. To su odluke kojima se u dispozitivu, pored odluke o odbijanju zahteva za utvrđivanje neustavno-sti, precizira tumačenje sadržaja osporene zakonske norme saglasno Usta-vu; zatim, odluke kojima se u dispozitivu, pored odluke o odbijanju zah-teva za utvrđivanje neustavnosti, upućuje na obrazloženje u kojem je na-vedeno tumačenje sadržaja osporene zakonske norme saglasno Ustavu, dok u širem smislu, praktično, karakter interpretativnih mogu imati i od-luke kojima se u obrazloženju odluke daje tumačenje sadržaja osporene za-konske norme, odnosno utvrđuje šta zakonska odredba zapravo jeste, dok dispozitiv zadržava standardnu formulaciju odgovarajuće odluke. Interpre-tativne odluke, prikazane u tekstu, donete su u vezi sa ocenom ustavnosti Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine kao i Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Ustavnopravno utemeljenje nadležnosti za ovakvim postupanjem Ustavnog suda je, pak, sporno, jer ne postoji izričit ustavni osnov u pogledu donošenja interpretativnih odluka.

Dodatno, ovaj oblik delovanja Ustavnog suda, budući da u izvesnoj meri apstrahuje funkciju stvaranja prava, dovodi do pomeranja u odnosi-ma ovog organa i Narodne skupštine i remeti Ustavom uspostavljenu po-delu nadležnosti ova dva organa.


373

Nataša Rajić, Assistant University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Interpretative Decisions in the Practice of the Constitutional Court of Serbia

Abstract: The relationship between the Constitutional Court and Parliament is marked by envolving process. The desired balance between these two state bodies was gradually disturbed by the Constitutional Court. Consequently, the substrate of the constitutional function origi-nally designed as a function of „negative legislator“ is also changed in that process.

Interpretative decision is one of the model of the activity of the Con-stitutional Court which makes questionable the position of the Parliament as a state body which regulates social relations in original form. Inter-pretative decision is an specific form of rejected decisions that contains binding instruction regading the interpretation of the norm, as a condi-tion. This interpretation is given by Constitutional Court in order to make the norm in accordance with the Constitution. By the analysis of the prac-tice of the Constitutional Court of Serbia, the paper has a task to determi-ne wheter, to what extend and in what form the interpretative decisions occur in the work of the Court as well as to determine is there a clear constitutional base for establishing the jurisdiction of their adoption in our legal system.

Key words: Constitutionality of the Law, Interpretative Decisions, Constitutional Court of the Serbia.


374


375

Pregledni članak 343.55-055.2:341.176(4) doi:10.5937/zrpfns48-7639

Stefan Samardžić, asistent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

KRIVIČNOPRAVNI ASPEKTI KONVENCIJE SAVETA EVROPE O SPREČAVANJU I BORBI

PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA I NASILJA U PORODICI1

Sažetak: Istambulska konvencija predstavlja sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije. Ustav predviđa njenu neposrednu primenu, na-pominjući da mora biti u skladu sa odredbama najvišeg srpskog pravnog akta. Rad osim centralnog pitanja usklađenosti odnosno potrebe za us-klađivanjem nacionalnog krivičnog zakonodavstva sa Konvencijom, ima za cilj i analizu kvaliteta relevantnih odredaba same Konvencije sa aspekta krivičnog materijalnog prava, a sa naročitim osvrtom na kvalitet njenog prevoda na srpski jezik. Radi definisanja obaveza koje je Republi-ka Srbija preuzela ratifikacijom Istambulske konvencije, osim detaljne analize ovog međunarodnog ugovora, pristupili smo u određenoj meri i obradi problema neposredne primene međunarodnog prava u nacional-nom sistemu krivičnog materijalnog prava.

Ključne reči: nasilje, žena, porodica, krivično pravo

1. OPŠTA PITANJA VAŽENJA ISTAMBULSKE KONVENCIJE

Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad

ženama i nasilja u porodici (u daljem tekstu: Konvencija), doneta je u Is-tanbulu 11. maja 2011. godine, a stupila je na snagu 1. avgusta 2014. go-dine.2 Uslov za stupanje Konvencije na snagu je bilo 10 ratifikacija, ––––––––––

1 Članak je rezultat rada na projektu „Teorijski i praktični problemi stvaranja i prime-ne prava (EU i Srbija) u 2014. godini, čiji je nosilac Pravni fakultet u Novom Sadu.

2 Council of Europe Convention on preventing and combating violence against women and domestic violence (CETS No. 210), http://www.conventions.coe.int/Treaty/Commun/ QueVoulezVous.asp?CL=ENG&NT=210, 17. decembar 2014.

Stefan Samardžić, Krivičnopravni aspekti konvencije... (str. 375–390)

376

uključujući 8 država članica Saveta Evrope.3 Republika Srbija je ratifiko-vala Konvenciju 2013. godine.4 Ona je postala obavezujuća za Republiku Srbiju u trenutku kada je stupila na snagu po pravilima međunarodnog prava, odnosno samog ugovora.

Konvencija proklamuje sledeće ciljeve: zaštitu žena od svih vidova nasilja i sprečavanje, procesuiranje i eliminisanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici; doprinos suzbijanju svih oblika diskriminacije nad ženama i promocija suštinske jednakosti između žena i muškaraca.5 Konvencija kao jedan od ciljeva navodi i izradu sveobuhvatnog okvira, politika i mera zaštite i pomoći svim žrtvama nasilja nad ženama i nasi-lja u porodici.

Konvencija se odnosi na sve vidove nasilja nad ženama, uključu-jući nasilje u porodici. Prema Konvenciji, pod nasiljem u porodici se podrazumeva kršenje ljudskih prava i oblik diskriminacije nad ženama i predstavlja sva dela rodno zasnovanog nasilja koja dovode do ili mo-gu da dovedu do: fizičke, seksualne, psihičke, odnosno, finansijske povrede ili patnje za žene, obuhvatajući i pretnje takvim delima, pri-nudu ili proizvoljno lišavanje slobode, bilo u javnosti bilo u privatnom životu; Nasilje u porodici" označava svako delo fizičkog, seksualnog, psihičkog, odnosno ekonomskog nasilja do kojeg dolazi u okviru po-rodice ili domaćinstva, odnosno između bivših ili sadašnjih supružnika ili partnera, nezavisno od toga da li počinilac deli ili je delio isto bora-vište sa žrtvom.6

Osim velikog broja ambicioznih, a imajući u vidu ograničene mo-gućnosti oblikovanja društvene stvarnosti koje poseduje pravo uopšte, a naročito krivično pravo, mogli bismo reći i pretencioznih odredaba soli-dan broj odredaba Konvencije ipak je adekvatan za analizu sa gledišta krivičnog prava, iako se nameće pitanje u kojoj meri je krivično pravo adekvatno ostvarivanju pomenutih ciljeva.

Sagledavajući iznete odredbe, a naročito način formulacije obaveza u oblasti krivičnog prava, mogli bismo zaključiti da se obaveze Republike ––––––––––

3 U skladu sa članom 75 Konvencije, koji predviđa da je Konvencija otvorena za potpisivanje državama članicama Saveta Evrope, ne članicama koje su učestvovale u nje-noj izradi i Evropskoj uniji. Konvenciju su do 17. decembra 2014. godine ratifikovale sledeće države: Albanija, Andora, Austrija, Bosna i Hercegovina, Danska, Francuska, Italija, Malta, Monako, Crna Gora, Portugalija, Srbija, Španija, Švedska i Turska.

4 Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori, br. 12/2013.

5 O nasilju nad muškarcima vidi: Daša Poredoš Lavor, Slavko Jerković, „Nasilje nad muškarcima“, Policija i sigurnost 3/2012, 400-406.

6 čl. 3 Konvencije.


377

Srbije koje proističu iz Istambulske konvencije na jedinstven način sasto-je u preduzimanju neophodnih zakonodavnih ili drugih mera po određe-nim pitanjima koje obrađuje ovaj međunarodni ugovor.

2. PITANJE NEPOSREDNE PRIMENE KONVENCIJE Opšta ustavna odredba o neposrednoj primeni međunarodnih ugovo-

ra sadržana je u stavu 2 člana 16 Ustava Republike Srbije iz 2006. godine i glasi: „Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni među-narodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i nepo-sredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skla-du sa Ustavom.“ Stav 2 člana 16 Ustava nalaže neposrednu primenu po-tvrđenih međunarodnih ugovora, ne praveći bilo kakvu razliku među ugo-vorima i ne stavljajući bilo kakve uslove u pogledu neposredne primene. Saglasno tom ustavnom propisu, sve međunarodne ugovore treba prime-njivati neposredno.7

Neposredna primena odredbe međunarodnog prava je u odnosu na krivično pravo veoma retka i veoma je sporna dozvoljenost ovakvog pristu-pa u nacionalnom sistemu krivičnog prava. Ovo iz razloga što je jedan od uslova koji pred krivičnog zakonodavca postavlja načelo zakonitosti kao vrhunsko načelo krivičnog prava jeste i visok stepen određenosti i preci-znosti normi krivičnog prava. Poznato je da norme međunarodnog prava po svojoj nomotehnici, koja odražava i kompromisni način nastanka ovih nor-mi u međunarodnoj zajednici u velikoj meri ne zadovoljavaju ove standar-de. Norme krivičnog prava moraju biti precizne u najvećoj mogućoj meri, što se posebno odnosi na one norme kojima se kreiraju konkretne inkrimi-nacije i propisuju kazne za njih.8 Dužnost je zakonodavca da u što je mogu-će većoj meri ostvari zahtev sadržan u elementu lex certa.9

U pogledu različitih stanovišta u našoj teoriji, zauzimamo stav onih koji smatraju da Ustav Srbije iz 2006. godine ne ostavlja prostor za nepo-srednu primenu svih oblika međunarodnog krivičnog prava.10

Neposredna primena međunarodnih ugovora vrednost je po sebi jer doprinosi vladavini međunarodnog prava. Ipak, to nije, naravno, najviša

–––––––––– 7 Rodoljub Etinski, „Neposredna primena čl. 9, stava 3 Arhuske konvencije u prav-

nom poretku Republike Srbije“, Strani pravni život 3/2013, 23-44. 8 Milan Škulić, „Načelo zakonitosti u krivičnom pravu“, Anali Pravnog fakulteta u

Beogradu (Anali) 1/2010, 80. 9 M. Škulić, 81. 10 vid. M. Škulić, 100; suprotno Miodrag Majić, „Načelo legaliteta – normativna i

kulturna revolucija (II deo) “, Anali 2/2009, 40.


378

vrednost i, ponekad, neki razlozi mogu da prevagnu protiv neposredne primene. Imajući izloženo u vidu, stav 2 člana 16, kao i stav 2 člana 18 Ustava treba razumeti pre kao ustavnu pretpostavku u korist neposredne primene međunarodnih ugovora, a ne kao imperativnu ustavnu naredbu u pogledu neposredne primene. Ovo naročito u pogledu mogućnosti nepo-sredne primene međunarodnih ugovora u nacionalnom krivičnom pravu, u kome smatramo da je najcelishodnije obaveze iz međunarodnih ugovo-ra ispuniti izmenama nacionalnog krivičnog zakonodavstva.

3. MATERIJALNOPRAVNE ODREDBE KONVENCIJE11 U pogledu same strukture teksta Konvencije, primetno je da ne po-

stoji dosledna razlika između instituta materijalnog i procesnog prava. Tako pitanje priznanja stranih sudskih odluka12 i problematiku diverzio-nih modela kao alternativa sudskom krivičnom postupku13 reguliše u delu koji sadrži materijalnopravne odredbe, dok recimo pitanje zastarelosti14, koje je kod nas regulisano Krivičnim zakonikom, svrstava u procesne od-redbe Konvencije.

Konvencija,15 kao jedan od primarnih ciljeva koji želi da postigne jeste svakako da obaveže države članice Konvencije da inkriminišu rad-nje kojima se vrši nasilje nad ženama. Međutim, odredbe kojima se propi-suju obaveze inkriminisanje takvih ponašanja nisu najpreciznije propisa-ne, tako da se državama ostavlja široka mogućnost krivičnopravne inter-vencije u ovoj oblasti.16 S tim u vezi, potrebno je naći pravi način, tačnije odrediti najbolji način zaštite kroz odgovarajuće zakonsko regulisanje. Možda se na prvi pogled čini da se najbolja zaštita pruža normama krivič-nog zakonodavstava, što ne mora uvek biti istina. Tako se nekada efika-snija i pravičnija zaštita pruža, ne krivičnim, već recimo prekršajnim pra-

–––––––––– 11 Naslov poglavlja V u originalu na engleskom jeziku glasi „Substantive law“ dok

je kod nas prevedeno kao „Materijalno krivično pravo“. Koliko je prevod pogrešan vidi se iz naslova prvog člana ovog poglavlja koji glasi „Građanske parnice i pravni lekovi“. Naslov poglavlja trebao bi da glasi „Materijalno pravo“.

12 čl. 47 Konvencije 13 čl. 48 Konvencije 14 čl. 58 Konvencije 15 Vid. Gordana Kovaček-Stanić, Sandra Samardžić, „Novine koje donosi Konv-

encija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici“, Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad (Zbornik PFNS) 2/2014, 93-115.

16 Slađana Jovanović, „Krivičnopravna zaštita od nasilja u porodici – nova rešenja“, Nauka, bezbednost, policija 2/2006, 79-100.


379

vom.17 U daljem radu videćemo koja su sve ponašanja države članice Konvencije dužni da inkriminišu u svom nacionalnim krivičnom zakono-davstvu.

Nasilje u porodici18 kao posebno krivično delo uvedeno je u naše kri-vično pravo 2002. godine izmenama i dopunama tadašnjeg Krivičnog za-kona19. Razume se da su ponašanja čija bi radnja odgovarala inkriminaciji krivičnog dela nasilje u porodici i pre uvođenja naročitog krivičnog dela bi-la inkriminisana kroz druga, opšta krivična dela. Činjenica da je neko od tih dela učinjeno prema članu porodice20, u zavisnosti od konkretnog krivič-nog dela i okolnosti slučaja bi mogla biti uzeta u obzir prilikom odmerava-nja kazne, i to smatramo, češće kao otežavajuća okolnost. Pa ipak, ne mo-žemo isključiti da kod nekih krivičnih dela koja štite privatnu sferu poje-dinca činjenica da je delo izvršeno prema članu porodice može biti uzeta i kao olakšavajuća okolnost, dok bi možda u nekim slučajevima mogla is-ključiti i postojanje bića krivičnog dela.21

Iako prema pripadnosti različitim glavama, pa prema tome i različi-tom grupnom objektu zaštite, u prvom redu to bi bila dela kojima se ne-posredno pružala zaštita22 određenim dobrima koja se štite samim krivič-nim delom nasilja u porodici, ili kojima su inkriminisane neke od radnji ––––––––––

17 Ivana Radić, Ana Radina, „Zaštita od nasilja u obitelji: obiteljskopravni, prekršaj-nopravni i kaznenopravni aspekt“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu 3/2014, 727-754.

18 Vid. i Zorana Medarić, „Obiteljsko nasilje nad ženama u Sloveniji: javni problem?“, Revija za socijalnu politiku 1/2011, 25-45.

19 Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 10/2002.

20 prema čl. 112 st 28 KZ članom porodice smatraju se: supružnici, njihova deca, preci supružnika u pravoj liniji krvnog srodstva, vanbračni partneri i njihova deca, usvojilac i usvojenik, hranilac i hranjenik. Članovima porodice smatraju se i braća i sestre, njihovi supružnici i deca, bivši supružnici i njihova deca i roditelji bivših supružnika, ako žive u zajedničkom domaćinstvu, kao i lica koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.

21 Npr. u slučaju krivičnog dela Iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz čl. 172 KZ, mogao bi se prilično uspešno braniti stav da ovo delo iznošenjem porodičnih prilika ne može izvršiti čl. porodice, jer su to istovremeno i njegove porodične prilike. Naročito u smislu stava 4 ovog član koji isključuje kažnjivosti „pri zaštiti opravdanih interesa“ ako dokaže istinitost tvrdnje ili dokaže da je imao osnovanog razloga da poveruje u istinitost onog što je iznosio ili pronosio. Iznošenje određenih intimnosti, u smislu ličnih prilika, punoletnog sina od strane roditelja u porodičnom ili čak širem krugu, čak i ako bi smo za-uzeli stav da je u ovom slučaju ostvareno biće ovog krivičnog dela, svakako bi činjenicu da je to učinjeno od strane roditelja kao člana porodice trebalo ceniti kao olakšavajuću okolnost.

22 Vid. Stanko Pihler, „Osnovna pitanja pravne zaštite žena sa posebnim osvrtom na kaznenopravnu zaštitu“, Zbornik PFNS 3/2006, 191-209.


380

koje odgovaraju radnji izvršenja ovog krivičnog dela. U obzir smo uzeli stanje krivičnog zakonodavstva Republike Srbije u momentu uvođenja krivičnog dela nasilje u porodici.23 U ovu grupu, bez ulaska u naročitu analizu mogli bismo svrstati sledeća krivična dela: teška i laka telesna povreda, ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči ili svađi, izlaganje opa-snosti, napuštanje nemoćnog lica, prinuda, pa čak i protivpravno lišenje slobode, veoma široko postavljenu inkriminaciju ugrožavanje sigurnosti, uvreda,

Mogli bismo uzeti u obzir i krivična dela u sferi seksualnog nasilja u porodici različitih seksualnih delikata, zapuštanje i zlostavljanje malolet-nog lica, kršenje porodičnih obaveza, a u zavisnosti od specifičnog pojav-nog oblika u konkretnom slučaju čak i nekih drugih dela kao što su to pri-nuda, te iznošenje ličnih i porodičnih prilika.

Države su se obavezale da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da se brakovi sklopljeni pod prinudom mogu sma-trati ništavim ili predmetom poništenja, odnosno razvoda bez nepotreb-nog finansijskog ili administrativnog opterećivanja žrtve.

3.1. Psihičko nasilje, proganjanje i fizičko nasilje

Jedna od osnovih obaveza jeste svakako i obaveza država da inkri-minišu sva ponašanja koja se sastoje u bilo kom obliku nasilja. Tako je potrebno inkriminisati radnje koja se sastoje u psihičkom i fizičkom nasi-lju, kao i u proganjanju. Svaki od ovih oblika ponašanja Konvencija regu-liše posebnim članom.

U članu 33 Konvencije se države članice obavezuju da inkriminišu namerno ponašanje, koje ozbiljno narušava psihički integritet nek og lica prinudom, odnosno pretnjama.24 Nadalje, države treba da preduzmu sve mere da inkriminišu namerno ponašanje ponavljanjem pretnji upućenih drugom licu, koje uzrokuju da se lice plaši za svoju bez-bednost,25 kao i da inkriminišu namerno počinjena dela fizičkog nasilja nad drugim licem.26

Psihičko nasilje27, kao oblik zabranjenog ponašanja predviđa se na samom početku materijalnih odredaba, te se strane ugovornice obvezuju ––––––––––

23 Krivično delo Nasilje u porodici uvedeno je Zakon o izmenama i dopunama Kri-vičnog zakona Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 10/2002, koji je stupio na pravnu snagu 9. marta 2002. godine.

24 čl. 33 Konvencije. 25 čl. 34 Konvencije. 26 čl. 35 Konvencije. 27 čl. 33 Konvencije.


381

da preduzmu zakonodavne ili druge mere i obezbede da namerno ponaša-nje, koje ozbiljno narušava psihički integritet nekog lica prinudom, odno-sno pretnjama bude inkriminisano. Konvencija u članu u kome predviđa inkriminisanje proganjanja pod tim podrazumeva namerno ponašanje po-navljanjem pretnji upućenih drugom licu, koje uzrokuju da se lice plaši za svoju bezbednost, bude inkriminisano.28

Navedenom odredbama države ugovornice se obavezuju da inkrimini-šu sva ponašanja koje se sastoje u psihičkom uznemiravanju u najširem smi-slu. Iako se na prvi pogled ovakva intencija Konvencije čini nimalo spor-nom, smatramo da ipak nije lako odrediti šta Konvencija ovde smatra pod psihičkim nasiljem. Sličan zaključak mogli bismo izvesti i u pogledu pojma proganjanja, kod kog je potrebno da učinilac namerno ponavlja pretnje zbog kojih se lice kom se preti plaši za svoju bezbednost. Ovakav način for-mulacije norme upućuje na zaključak da Konvencija predviđajući inkrimini-sanje proganjanja, od država očekuje da inkriminiše samo takvu radnju pro-ganjanja koja se ponavlja više puta. Logičkim tumačenjem mogli dolazimo do zaključka da države nisu obavezne da inkriminišu one situacije u kojima se žrtvi jednokratno upućuje pretnja. Do istog zaključka možemo doći već samim jezičkim tumačenjem člana Konvencije koji predviđa inkriminisanje psihičkog nasilja, imajući u vidu da se pojam pretnji koristi u množini. Kri-vični zakonik sadrži odredbu kojom predviđa da kad je radnja krivičnog de-la određena trajnim glagolom smatra se da je delo učinjeno, ako je radnja iz-vršena jednom ili više puta.29 Iako se ova odredba može dovesti u vezu sa pomenutim slovom Konvencije, smatramo da naglašavajući „ponavljanje“ pretnji ipak treba tumačiti tako da bi zakonski opis adekvatnog krivičnog dela trebao u sebi da sadrži formulaciju koja bi višekratnost radnje eksplicit-no predviđala kao element bića krivičnog dela.

Nadalje u pogledu proganjanja ponavljanjem pretnji, one trebaju da budu takvog intenziteta da uzrokuju da se žrtva plaši za svoju bezbednost. Ovde se postavlja nekoliko pitanja, među kojima i to sa kog aspekta bi-smo trebali procenjivati strah žrtve za svoju bezbednost. Da li bismo strah trebali procenjivati objektivno30 ili subjektivno31? Iako ne bez dileme, skloniji smo stavu da bi osećanje straha trebalo procenjivati subjektivno, sa aspekta žrtve. Pa ipak, smatramo da ne bi trebalo pristupiti isključivo subjektivno i uvažiti bilo koje, pa i potpuno neosnovano osećanje straha, ––––––––––

28 čl. 34 Konvencije. 29 čl. 112 st. 30 Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 - ispr.,

107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014), u daljem tekstu: KZ. 30 Objektivan način podrazumeva da bi svaki prosečan čovek bio u osećanju straha. 31 Subjektivan način procene sastoji se u proceni psihičkog stanja, u našem slučaju

straha, iz ugla lica kojem se preti.


382

koje je npr. pre rezultat strukture ličnosti ili sumanutih ideja nego li mini-muma okolnosti koje ukazuju da bi lice moglo da strahuje za svoju bez-bednost. Nadalje ostaje pitanje šta se podrazumeva pod bezbednošću, od-nosno za šta to žrtva treba da strahuje da bi se situacija mogla podvesti pod ovaj član Konvencije.

Nadalje, strane ugovornice se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da namerno počinjena dela fizič-kog nasilja nad drugim licem budu inkriminisana. Pod fizičkim nasiljem smatramo da treba podrazumevati radnje koje povređuju telesni integritet. Mišljenja smo da se pod fizičkim nasiljem ne bi mogle smatrati radnje ugrožavanja telesnog integriteta, već da bismo ovakve radnje pre mogli svrstati u smislu Konvencije, u psihičko nasilje.

Smatramo da se navedena ponašanja u smislu važećeg krivičnog materijalnog zakonodavstva Republike Srbije mogu posmatrati iz dva ugla. Ako je žrtva lice koje se u ranije iznetom smislu može smatrati čla-nom porodice32 učinioca, sva tri ponašanja bi predstavljala radnju krivič-nog dela nasilja u porodici iz člana 194 KZ. Sa druge strane ukoliko je žr-tva lice van kruga porodice tada smatramo da bi ove radnje trebalo po-smatrati kao radnje opštih krivičnih dela protiv života i tela, opšte sigur-nosti ljudi i imovine, te sloboda i prava čoveka i građanina.

U iznetom smislu smatramo da su obaveze Republike Srbije prema članovima 33, 34 i 35 Konvencije ispunjene, odnosno da postojeće inkri-minacije krivičnog materijalnog prava u zadovoljavajućoj meri pružaju zaštitu u smislu navedenih članova Konvencije.33

3.2. Seksualno nasilje, silovanje i seksualno uznemiravanje Najteža dela koja mogu biti izvršena prema ženama svakako jesu i

dela koja predstavljaju seksualno nasilje. Tako se članom 36 Konvencije države ugovornice obavezuju da inkriminišu seksualno nasilje, uključuju-ći silovanje.34 ––––––––––

32 vid. fn. 24. 33 vid. Danijela Spasić, „Žrtve porodičnog nasilja u Srbiji“, Nauka, bezbednost,

policija 3/2010, 77-92. 34 Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbe-

de da sledeći vidovi namernog ponašanja budu inkriminisani: a) vaginalna, analna ili oralna penetracija seksualne prirode na telu drugog lica bez njenog, odnosno njegovog pristanka, korišćenjem bilo kog dela tela, odnosno predmeta; b) druge seksualne radnje sa licem bez njenog, odnosno njegovog pristanka; c) navođenje drugog lica na pokušaj sek-sualnih radnji sa trećim licem bez njenog, odnosno njegovog pristanka. 2) Pristanak mora da bude dobrovoljan i nastao kao ishod slobodne volje lica procenjene u kontekstu datih okolnosti. 3) Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da se odredbe iz stava 1. ovog člana, takođe, primenjuju na dela počinjena nad bivšim, odnosno sadašnjim supružnicima ili partnerkama u skladu sa domaćim propisima.


383

Vidimo da Konvencija dosta široko postavlja kriminalnu zonu u oblasti seksualnih zabrana. Uzimajući u obzir inkriminacije predviđene u glavi XVIII Krivičnog zakonika smatramo da je reč o krivičnim delima silovanja i nedozvoljenih polnih radnji. Zanimljivo je da se u odnosnom članu izričito predviđa i navođenje drugog lica na neku od ovih radnji, a da se dalje u članu 41 Konvencije naročito naglašava obaveza inkrimini-sanja podstrekavanja na navedena krivična dela.

Interesantno je da Konvencija od država očekuje da se navedene radnje protiv polne slobode inkriminišu ukoliko je reč i o bivšim i sadašnjim supru-žnicima. Ova obaveza očigledno je namenjena državama pod okriljem Save-ta Evrope u kojima se još uvek različito gleda na granice polne slobode i bračnih obaveza supružnika, ukoliko takve države postoje. Srpski zakonoda-vac još izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije 2002. go-dine proširio kriminalnu zonu krivičnih dela silovanja, prinude na obljubu ili protivprirodni blud i bludnih radnji i na supružnike.

Krivični zakonik od 2005. na određeni način ipak uzima u obzir si-tuaciju kada su učinilac i oštećeni u braku pa tako krivično gonjenje za ova krivična dela učinjena prema bračnom drugu uslovljava predlogom oštećenog, što smatramo usklađenim sa navedenom odredbom Konvenci-je, jer je predlog bračnog druga samo uslov krivičnog gonjenja, a ne i osnov isključenja postojanja krivičnog dela.

Što se tiče seksualnog uznemiravanja35 Konvencija obavezuje strane da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da svaki oblik neželjenog verbalnog, neverbalnog ili fizičkog ponašanja seksualne prirode u svrhu ili uz ishod povrede dostojanstva lica, posebno kada se stvara zastrašujuća, neprijateljska, degradirajuća, ponižavajuća, odnosno uvredljiva atmosfera, bude predmet krivične ili druge pravne sankcije. Dakle, reč je o najširoj kriminalnoj zoni u oblasti polnih sloboda, pa u značajnoj meri i časti i ugleda. Naše važeće krivično zakonodavstvo štiti polne slobode36 u najširem smislu, te adekvatnim krivičnim delima iz drugih glava obezbeđuje zaštitu časti i ugledu lica od svih oblika napada pa i od seksualnog uznemiravanja.

3.3. Prinudni brak

S obzirom da je za sklapanje braka potrebna saglasnost volja, odno-sno slobodni pristanak budućih supružnika37, ali da nisu retki primeri da postoje i prinudni brakovi, Konvencija zahteva da se inkriminišu prinudni ––––––––––

35 čl. 40 Konvencije. 36 Ljubiša Lazarević, Komentar Krivičnog zakonika, Beograd 2011, 614-642. 37 čl. 3 Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, br. 18/05 i 72/2011 – dr. zakon), u da-

ljem tekstu: PZ.


384

brakovi. Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da prisiljavanje odraslog lica ili deteta da stupi u brak bude inkriminisano. Dalje, strane se obavezuju da preduzmu neop-hodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da namamljivanje odraslog lica, odnosno deteta na teritoriju strane ili države, koja nije njena država boravišta, s ciljem prinude tog odraslog lica ili deteta da stupi u brak bude inkriminisano.38

Ne ulazeći u porodičnopravne uslove za sklapanje braka kao što je uzrast, niti razloge za ništavost braka, smatramo da je važno napomenuti da u odnosu na ove pojave naše krivično zakonodavstvo nije bilo bez slu-ha. Tako je u našem krivičnom zakonodavstvu do 2005. godine postojalo krivično delo Prinude na zaključenje braka predviđeno čl. 113a Krivičnog zakona Republike Srbije, kada je izvršena njegova dekriminalizacija.39 Nakon uklanjanja pomenutih inkriminacija iz glave krivičnih dela protiv braka i porodice, prinuda na zaključenje braka ostala je u kriminalnoj zo-ni i pokrivena je opštim krivičnim delom prinude.

Imajući u vidu razvojni put našeg krivičnog materijalnog zakono-davstva po pitanjima prinudnog braka, mišljenja smo da nije potrebno, ni-ti bi bilo celishodno vršiti bilo kakve izmene u smislu ponovnog uvođenja pomenutih inkriminacija.40

3.4. Genitalno sakaćenje žena, prinudni abortus i

prinudna sterilizacija Strane se obavezuju i da inkriminišu genitalno sakaćenje žena,41 kao

i abortus žene bez njenog prethodnog i informativnog42 pristanka, kao i ––––––––––

38 čl. 37 Konvencije. 39 Ovde bi u kontekstu obaveze države da inkriminiše ponašanja lica koja postupaju

u ime države, odnosno njihovo propuštanje da spreče određene radnje predviđene Konvencijom, bilo zanimljivo osvrnuti se na postojanje krivičnog dela Omogućavanje zaključenja ništavog braka iz ranijeg člana 114 Krivičnog zakona Republike Srbije. Odgovarajuće krivično delo Omogućavanje zaključenja nedozvoljenog braka nastavilo je da egzistira i u izvornom tekstu Krivičnog zakonika iz 2005. godine, da bi izmenama iz 2009. godine ovo delo brisano iz posebnog dela KZ.

40 Više u uporednom pravu vid. Anita Matijević, „Nasilje u obitelji – Europski mo-deli“, Policija i sigurnost 2/2010, 195-209; Ivanka Marković, „Pravna zaštita žrtava nasilja u porodici u Republici Srpskoj“, Temida 1/2008, 5-24; Jevtić Marija, „Krivično delo nasilja u porodici“, Pravni život 10/2006, 113-117.

41 čl. 38 Konvencije. 42 U originalnom tekstu Konvencije upotrebljen je izraz „informed consent“. Prevod

„informisani pristanak“ ni u kom slučaju ne možemo smatrati adekvatnim, a izraz „informed“ bi svakako trebao da nosi značenje „upoznat“, verovatno u smislu da je žena koja daje pristanak na abortus upoznata sa njegovim posledicama. U prilog ovakvom shva-


385

operacija u svrhu ili uz ishod onemogućavanja prirodne reprodukcije kod žene, bez njenog informativnog pristanka ili razumevanja procedure.43

Smatramo da se radnja izvršenja genitalnog sakaćenja žena sasvim adekvatno može podvesti pod krivično delo Teške telesne povrede.44 Ka-da je reč o ponašanju koje Konvencija podrazumeva pod pojmom prinud-nog abortusa, mislimo da je i tu naša država ispunila obavezu na način što je propisala krivično delo Nedozvoljenog prekida trudnoće.45 Naime, ovo krivično delo ima kvalifikovani oblik koji glasi: „Ko bremenitoj ženi bez njenog pristanka, a ako je mlađa od šesnaest godina bez njenog pristanka i bez pisane saglasnosti njenog roditelja, usvojioca ili staraoca, izvrši ili započne da vrši pobačaj, kazniće se zatvorom od jedne do osam godi-na“.46 U smislu obaveze inkriminisanja pokušaja navedenih dela koje predviđa član 41 Konvencije, ovde je značajno primetiti da je naš zako-nodavac čak i nesvršeni pokušaj, odnosno samo započinjanje pobačaja predviđeno kao radnja izvršenja ovog krivičnog dela. U tom smislu odgo-vornost za pokušaj ovog krivičnog dela nije moguća, što je naš zakonoda-vac i učinio, kako smatramo, da bi isključio mogućnost fakultativnog ublažavanja kazne po ovom osnovu.

3.5. Pomaganje, podstrekavanje47 i pokušaj

Vršenje krivičnih dela od strane više lica predstavlja veću društvenu opasnost i zato se sa razlogom traži od država članica da inkriminišu i po-našanja koja se sastoje u pomaganju i podstrekavanju na izvršenje ovih krivičnih dela. Osim toga, zbog težine ovih dela, u većini slučajeva bilo bi potrebno predvideti kažnjavanje i za pokušaj ovih krivičnih dela.48 Smatramo da je ovakav način obavezivanja država da inkriminišu pona-šanja koja se sastoje ne samo u izvršenju dela, dobro rešenje iz razloga što i podstrekač i pomagač daju na određeni način i u određenom obimu „doprinos“ izvršenju krivičnog dela u njegovom konačnom obliku. Suvi-šno je postaviti pitanje da li Republika Srbije ispunjava ovu obavezu. Op-–––––––––– tanju govori i sledeća tačka ovog člana Konvencije koja osim upoznatosti žene sa dava-njem pristanka pominje i „razumevanje procedure“.

43 čl. 39 Konvencije. 44 čl. 121 KZ. 45 čl. 120 KZ. 46 Više o ovom krivičnom delu vid. Bora Čejović, Mirko Kulić, Krivično pravo,

Beograd 2011, 414-416. 47 Želeli bismo da termin „podstrekivanje“ koji koristi Konvencija smatramo teh-

ničkom omaškom. 48 čl. 40 Konvencije,


386

štim delom Krivičnog zakonika predviđena je odgovornost za podstreka-vanje i pomaganje kao i granice odgovornosti i kažnjivosti saučesnika.49 Pokušaj je takođe prema rešenju Krivičnog zakonika kažnjiv kod krivič-nih dela za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, ali i za pokušaj drugog krivičnog dela, onda kada zakon izri-čito propisuje kažnjavanje i za pokušaj.50

3.6. Nadležnost51

U članu 44 je regulisano pitanje nadležnosti. Države su se obavezale da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede nadle-žnost nad svakim krivičnim delom iz ove konvencije, kada je delo poči-njeno: na njihovoj teritoriji; na brodu koji plovi pod njihovom zastavom; u avionu registrovanom prema njihovom zakonu; od strane njihovog dr-žavljana, ili od strane lica, koje ima stalno boravište na njihovoj teritoriji. Države ugovornice nastoje da preduzmu neophodne zakonodavne ili dru-ge mere i uspostave nadležnost nad svakim krivičnim delom utvrđenim na osnovu ove konvencije kada je ono učinjeno nad nekim njihovim drža-vljaninom ili nad licem, koje ima stalno boravište na njihovoj teritoriji. Kod sudskih postupaka za krivična dela utvrđena na osnovu čl. 36, 37, 38. i 39. Konvencije, države su se obavezale da preduzmu neophodne za-konodavne ili druge mere i obezbede da njihova nadležnost ne bude uslo-vljena inkriminacijom dela na teritoriji na kojoj su počinjena.

Smatramo da su odredbe KZ koje regulišu pitanja važenja krivičnog za-konodavstva u potpunosti pokrivaju sve slučajeve, a rezerve stavljene na član 44 važe dok Republika Srbija ne izvrši usaglašavanje unutrašnjeg krivičnog zakonodavstva sa navedenim odredbama Konvencije. Tako rezerva u pogle-du člana 44 stav 1 tačka e) kojim se zahteva da se obezbedi nadležnost nad delom počinjenim od strane lica, koje ima stalno boravište na našoj teritoriji stav 3, smatramo da je uslovljena pojmom stalnog boravišta, koji ne poznaje ni naše krivično materijalno ni procesno zakonodavstvo.52

–––––––––– 49 Vid. Zoran Stojnović, Krivično pravo – opšti deo, Beograd 2009, 230-239. 50 Vid. Ljubiša Lazarević, Krivično pravo – opšti deo, Beograd 2000, 157-162. 51 U pravnom sistemu Republike Srbije pitanje nadležnosti pitanje je procesnog, pa

tako i krivičnog procesnog prava. Adekvatan prevod naslova ovog člana u smislu krivič-nog materijalnog prava bio bi: Važenje krivičnog zakonodavstva.

52 Uvođenje u naš pravni sistem ovog, u međunarodnom pravu uobičajenog pojma (franc. résidence habituelle; eng. habitual residence) čini se da je na pragu u konačnoj verziji nacrta Zakona o međunarodnom privatnom pravu iz juna 2014. godine, koji ga prevodi kao uobičajeno boravište; vid. čl 6 Nacrta na: http://www. drzavnauprava.gov.rs/ obavestenje/6274/konacna-verzija-nacrta-zakona-o-medjunarodnom-privatnom-pravu-.php, 17. decembar 2014. Iako se predmetni propis odnosi na pitanja izvan krivičnog prava, ipak uvođenje ovog pojma u naš pravni sistem obećava da bi ovaj opšteprihvaćeni pojam


387

Rezervom u pogledu stava 3 istog člana predviđa se da za određene povrede Konvencije odnosno odgovarajuća krivična dela53 nadležnost dr-žave ugovornice ne bude uslovljena inkriminizacijom54 dela na teritoriji na kojoj su počinjena. U našem važećem krivičnom zakonodavstvu bi se za odgovarajuća dela morao primeniti član 10 stav 2 KZ koji predviđa da se tada krivično gonjenje može preduzeti samo ako se za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je ono učinjeno, osim kada postoji odobrenje republičkog javnog tužioca ili kada je to predviđeno potvrđe-nim međunarodnim ugovorom.55 Smatramo da bi se u cilju ispunjavanja obaveza preuzetih Konvencijom u odnosu na navedenu odredbu KZ mo-žda moglo iznaći tumačenje prema kom bi se Konvencija mogla prihvatiti upravo u smislu koji i pominje član 10 stav 2 KZ kada u slučaju postoja-nja potvrđenog međunarodnog ugovora nije nužno da se za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je ono učinjeno.

U pogledu odredaba o važenju krivičnog zakonodavstva naš zakono-davac stavio je i rezervu na stav 4 člana 44 Konvencije kojim je predviđeno da nadležnost za dela počinjena od strane našeg državljana, te lica koje ima stalno boravište na našoj teritoriji, ne bude uslovljena time da sudski postu-pak može biti pokrenut samo na osnovu prijave žrtve krivičnog dela ili do-stavljanjem informacija države u kojoj je krivično delo počinjeno. Iako nam razlozi, kao ni u pogledu prethodnih rezervi nisu do kraja poznati, a imajući u vidu da prijava od strane žrtve pa ni dostavljanje informacija od strane eventualno druge države nisu nikada formalni razlog za uspostavlja-nje nadležnosti našeg suda, smatramo da je razlog za ovu rezervu to što se odnosi i na slučaj lica koje ima stalno boravište na našoj teritoriji, u skladu sa nešto ranije iznetim razlozima.

3.7. Otežavajuće okolnosti

U pogledu obaveza Republike Srbije da svoje krivično zakonodav-stvo uskladi sa odredbom člana 46 Konvencije koja predviđa koje okol-nosti prilikom izvršenja krivičnog dela države treba da inkriminišu kao

–––––––––– međunarodni institut mogao postati sastavni deo našeg pravnog poretka u celini i time značajno olakšati rešavanje različitih za njega vezanih problema.

53 Seksualno nasilje, silovanje, prinudni brak, genitalno sakaćenje žena, prinudni abortus i prinudna sterilizacija.

54 pod čime bi se u duhu naše krivičnopravne terminologije podrazumevalo da se za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je ono učinjeno.

55 Ovde ne treba da zbunjuje činjenica što predmetna Konvencija predstavlja potvr-đen međunarodni ugovor, jer ona ne reguliše eksplicitno pitanje važenja krivičnog zako-nodavstva i u slučaju kada određeno ponašanje ne predstavlja krivično delo po zakonu ze-mlje u kojoj je učinjeno.


388

otežavajuće možemo zaključiti da naš Krivični zakonik nabrajajući eg-zemplarno olakšavajuće i otežavajuće okolnosti u članu 54, i ostavljajući mogućnost da to mogu osim nabrojanih biti i sve okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća, te predviđajući posebnu obavezu da kod dela učinjenih iz mržnje ovu okolnost obavezno uzme kao otežavajuću, kao i da povrat može uzeti kao otežavajuću okolnost u potpunosti zadovoljava standard koji u pogledu otežavajućih okolnosti zahteva Konvencija.

4. ZAVRŠNA RAZMATRANJA Na osnovu svega iznetog u radu, u smislu analize relevantnih odre-

daba važećeg krivičnog materijalnog prava, iako na prvi pogled izrazito sumarno, ipak možemo zaključiti da gotovo da nema nikakve potrebe za bilo kakvim izmenama važećeg nacionalnog krivičnog materijalnog zako-nodavstva radi eventualnog usklađivanja sa predmetnom Konvencijom. Usvajanje Konvencije smatramo delom političkog procesa evropskih in-tegracija Republike Srbije, a sama Konvencija Saveta Evrope o sprečava-nju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici u pravni sistem Republike Srbije, prema našem mišljenju ne donosi gotovo ništa novo u oblasti krivičnopravne zaštite od nasilja, te nasilja u porodici. Pa ipak, treba primetiti da Konvencija dozvoljava pristup i državama koje nisu članice Saveta Evrope što joj omogućava da bude široko prihvaćena i da na taj način doprinese međunarodnim standardima koji zabranjuju nasilje nad ženama i naročito nasilje u porodici.56

Imajući u vidu da je Konvencija naročito posvećena nasilju nad že-nama, sa krivičnopravnog aspekta naš zakonodavac ne pravi nikakvu raz-liku u odnosu na pol pasivnog subjekta, pa tako ni u odnosu na relevantna krivična dela, te je ženi pružena identična zaštita kao i muškarcu. Kako Konvencija zahteva od država ugovornica posebnu zaštitu žena, smatra-mo da drugi propisi poput strategija za borbu protiv nasilja nad ženama ili drugih propisa van krivičnog prava mogu odgovoriti na ovu obavezu Re-publike Srbije.

Ustav, po pravilu, ne predviđa eksplicitno oblik pravne zaštite odre-đenih dobara koja prepoznaje. U nekim slučajevima, to se čini kroz for-mulaciju „zabranjeno je“, a vrlo retko i „kažnjivo je“ (npr. član 42 stav 3 Ustava), što bi moglo da upućuje na korišćenje krivičnog zakonodavstva.

–––––––––– 56 Bonita Meyersfeld, „Introductory Note to the Council of Europe Convention on

preventing combating Violence against Women and domestic Violence“, International Legal Materials 2012, 108.


389

Ni to, međutim, ne mora nužno da podrazumeva krivičnopravnu zaštitu.57 Imajući u vidu način na koji Konvencija, kao ipak pravni izvor niže snage od Ustava, predviđa zaštitu od nasilja u najširem smislu, skloni smo mi-šljenju da određene obaveze po Konvenciji efikasnije i delotvornije mogu biti ispunjene preduzimanjem zakonodavnih ili drugih intervencija u dru-gim oblastima prava osim krivičnog, kao što bi to u prvom redu moglo biti porodično pravo. Pa ipak, određena ponašanja koja bismo mogli sma-trati kažnjivim, a ne posreduju dovoljan kriminalni potencijal u smislu dovoljne društvene opasnosti mogla bi se regulisati kaznenim odredbama građanskog odnosno upravnopravnog zakonodavstva.

Osvrćući se na iznete zaključke o (ne)mogućnosti neposredne pri-mene međunarodnog ugovora kao izvora krivičnog prava, te adekvatnost ispunjavanja međunarodnih obaveza izmenama nacionalnog krivičnog zakonodavstva smatramo da naš zakonodavac retko i u nedovoljnoj meri poštuje osnovne principe kojima bi se morao rukovoditi pri ovakvom po-stupku. Ovde treba imati u vidu da se to mora učiniti veoma pažljivo. U najmanjem mora se voditi računa o izboru adekvatnog propisa, te mesta u okviru samog propisa gde se međunarodna norma unosi u domaće krivič-no zakonodavstvo. Nadalje od velikog je značaja pitanje adekvatnog pre-voda norme, pre svega u duhu srpskog jezika, a naročito u pogledu doma-ćeg stručnog nazivlja i nomotehnike. Naposletku mora se imati u vidu usklađenost nove norme sa ostalim normama u nacionalnom pravnom si-stemu, te adekvatna podrška njenom ostvarenju sa procesnog i drugih aspekata. Iako bi se svakako još značajnih napomena moglo učiniti o to-me kako unositi transplantate u nacionalno krivično materijalno zakono-davstvo, smatramo da bi iznete smernice morale predstavljati barem mi-nimum standarda kako bi se međunarodna norma mogla oživeti i valjano primeniti u domaćem krivičnom materijalnom pravu.

–––––––––– 57 Stojanović Zoran, „Ustav i krivično zakonodavstvo“, Branič 1-2/2008, 14.


390

Stefan Samardžić, Аssistant University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Criminal Law Aspects of the Council of Europe Convention on Preventing and Combating Violence against Women

and Domestic Violence

Abstract: The Istanbul Convention is a part of domestic legislation of the Republic of Serbia. The Constitution provides for direct applica-tion of the Convention, provided that it is in compliance with the provi-sions of the highest law of Serbia. Apart from the focal point relating to the question of compliance of or the need to comply the national crimi-nal legislation with the Convention, the aim of the article is to analyze the quality of the relevant provisions of the Convention from the crimi-nal law point of view and with particular reference to the quality of the translation of the Convention into the Serbian language. In order to de-fine obligations of the Republic of Serbia that have arisen after the rati-fication of the Istanbul Convention we dealt, to a certain degree, with the problem of direct application of the international law to the natio-nal criminal law system, along with providing a detailed analysis of this international treaty.

Key words: violence, women, family, criminal law


391

Originalni naučni rad 347.91/.95(44)”1806”(094.5) doi:10.5937/zrpfns48-7496

Uroš Stanković, asistent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

SRPSKI PREVOD FRANCUSKOG ZAKONIKA O

GRAĐANSKOM POSTUPKU (1806) IZ 1837.1

(Prvi deo: nastanak i odnos prema izvorniku)

Sažetak: U radu se govori o izradi prevoda francuskog Zakonika o građanskom postupku (Code de procédure civile) iz 1806, koji je 1837. sačinio Lazar Zuban i njegovom odnosu prema svom izvorniku. Autor je prvo izneo pretpostavke s kojih tekstova je i kada Zakonik preveden, a za-tim ukazao na razlike između prevoda i originala. Ponudio je i objašnje-nja zbog čega se dva teksta na nekim mestima razlikuju.

Ključne reči: Lazar Zuban, istorija građanskog postupka u Srbiji, izrada prvih zakonika u Srbiji, prevodi stranih zakona, kodifikacija gra-đanskog postupka.

1. RAD NA KODIFIKACIJI GRAĐANSKOG POSTUPKA 1829–1836.

Izrada zakonika o građanskom postupku u Srbiji započela je 1829.

Pismom od 1. juna te godine knez Miloš poslao je šabačkom učitelju Georgiju Zaharijadesu knjigu ,,Civilgerichtsordnung” da je prevede s ne-mačkog. Zaharijades je obavio povereni zadatak – 11. jula vratio je knezu knjigu s prevodom, čijim je kvalitetom vladar knez bio zadovoljan.2 ––––––––––

1 Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru naučnoistraživačkog projekta ,,Teorijski i praktični problemi stvaranja i primena prava”, koji se finansira iz sredstava Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

2 Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović i Vuk Stef. Karadžić, Beograd 1908 (sepa-rat), 30; Slobodan Jovanović, ,,Srpski zakonopisac”, Život i rad dra Jovana Hadžića Sve-tića, Novi Sad 1899, 27; Andra Đorđević, Sistem privatnog (građanskog) prava, Beograd 1996, 67; Uroš Stanković, ,,Prvi pokušaji kodifikacije građanskog postupka u Srbiji (1829–1844)”, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu (ZRPFNS) XLVI/2 (2012), 491; Dragan Nikolić, ,,Rad na građanskom zakoniku u Srbiji 1829–1835. godine”, Sto pedeset godina od donošenja Srpskog građanskog zakonika, septembar 1994, Niš 1995, 25. Polazeći od činjenica da je prvoj komisiji formiranoj radi izrade zakonika (tzv.

Uroš Stanković, Srpski prevod francuskog zakonika o građanskom... (str. 391–407)

392

Na zakoniku o građanskom postupku radila je i Zakonodateljna ko-misija. Njen član Vuk Karadžić pisao je 7. juna3 1830. svom prijatelju Jerneju Kopitaru da mu nabavi knjigu ili dekret ,,Delaporte”, koji se po-minje u Civilgerichtsordnung-u.4 Kopitar ga je upitao da li misli na publi-kaciju Formularien zur Gerichtsordnung, objavljenu u Hamburgu 1812.5 i ponudio mu i drugo Delaportovo delo, za koje je kazao da se sastoji od tri knjige, takođe odnosi na Zakonik i nije prevedeno na nemački.6 Tu se storija o radu Zakonodateljne komisije na kodifikaciji građanskog postup-ka, bar za sada, završava.

Sledeći pomen rada na zakoniku datira iz 1834: knez Miloš je tada poverio pregledanje ,,sudejskog zakona” svom sekretaru Stefanu Radiče-viću. On je taj posao, po svoj prilici, obavljao zajedno sa Lazarom Teodo-rovićem, Janićijem Đurićem i Lazarom Zubanom7. Međutim, Radičevića je ubrzo snašla sudbina mnogih ljudi iz kneževe okoline – navukao je na sebe Milošev gnev, što je, izgleda, uticalo da se rad na kodifikaciji gra-đanskog postupka privremeno obustavi. To vidimo iz pisma kojim knez poručuje svom bivšem sekretaru da se lati pregleda zakona kako bi što pre bili gotovi.8 Takve poruke svakako ne bi bilo da je rad na zakoniku besprekidno obavljan.

–––––––––– Zakonodateljna komisija) stajao na raspolaganju nemački prevod Zakonika, a da samo je-dan takav prevod u naslovu sadrži kovanicu „Civilgerichtsordnung”: delo Kristijana Dani-jela Erharda (Christian Daniel Erhard), Civilgerichtsordnung des französischen Reichs, Leipzig 1813, mišljenja smo da je Zaharijadesu poslata upravo ta knjiga. Spisak prevoda Zakonika na nemački u to doba vidi u Oskar Albert Walther (Valter), Hand-Lexicon der juristischen Literatur des neunzehten Jahrhunderts, Weimar 1854, 202, 203, 206, 211.

3 Datumi u radu navedeni su prema julijanskom kalendaru. 4 Radi se o delu Formulaire de Code de procédure civile,ou differents actes de

procédure civile d’après ce nouveau code (Zbirka obrazaca Zakonika o građanskom po-stupku ili modeli različitih akata postupka prema tom novom zakoniku), autora Žana Bati-sta Delaporta, francuskog sudije i pravnog pisca sa početka XIX veka. U fusnotama Er-hardove gore pomenute knjige taj zbornik često se citira, što je dokaz više u prilog tezi da je upravo ona korišćena prilikom prevođenja Zakonika.

5 U pitanju je nemački prevod Delaporotovog zbornika. Vidi O. A. Walther, 209. 6 Vuk Stefanović Karadžić, Prepiska I–XII Beograd 1987–1998; IV, 280; Aleksa S.

Jovanović, ,,Rad na ,,toržestvenim zakonima“” Arhiv za pravne i društvene nauke (APDN) VIII–IX (1909, 1911), VIII/4, 260; U. Stanković, 492. U Delaportovom opusu pronašli smo delo koje približno odgovara Kopitarevom opisu. Vid. Jean-Baptiste de La-porte, Nouveau Ferrière. Dictionaire du droit et du pratique judiciaire civile, Paris 1807.

7 Lazar Zuban rođen je u Melencima 1795. Po prelasku u Srbiju bio je sekretar Narod-nog suda (1834–1835), Ministarstva pravde (1835) i Državnog saveta (1835–1839), sudija Apelacionog suda (1839– 1842) i član Saveta (1842–1849). Umro je u Osijeku 1850.

8 Tomica Nikčević, Postanak i pokušaj prerade Građanskog zakonika Kneževine Srbije, Beograd 1971, 15; Mita Petrović, Finansije i ustanove obnovljene Srbije I, Beo-grad 1897, 581–582.


393

U godinama koje su usledile taj posao pao je u drugi plan. Tako bar kažu izvori: nijedan koji govori o izradi zakona ne spominje kodifikaciju građanskog postupka. Kada knez Miloš u pismu od 10. aprila 1834. kriti-kuje tekstove zakona koji su mu podneti, predmet kritike su samo građan-skopravni instituti. Ministar pravde Lazar Teodorović izvestio je 10. sep-tembra iste godine kneza Miloša dokle se odmaklo u radu na kodeksima; u izveštaju se nalaze samo ,,zločinstveni”, ,,policajni” i građanski zako-nik9, ali procesne kodifikacije nema. Na Sretenjskoj skupštini, održanoj u februaru 1835. i poznatoj po tome što je na njoj proglašen prvi srpski ustav (tzv. Sretenjski), knez Miloš najavio je narodu da će biti doneti gra-đanski i krivični zakonik.10 Kneževa najava nije se obistinila. Zuban je u decembru 1835. i septembru 1836. muku mučio da iznađe smisao članova 2240 i 2232 Code Civile-a, pa je molio Vuka Karadžića da mu pošalje komentare tih odredbi.11

2. IZRADA PREVODA FRANCUSKOG ZAKONIKA O GRAĐANSKOM POSTUPKU IZ 1806.

Da li se i kako Zuban oslobodio tih muka, ne znamo. Ali zato znamo

da je od 11. januara 1837. bio zaokupljen drugim poslom: prevođenjem nemačkog prevoda francuskog Zakonika o građanskom postupku (Code de procédure civile, 1806) na srpski. Taj podatak otkrila nam je beleška na prvoj strani Zubanovog prevoda, koji se čuva u zaostavštini Nikole Krstića12 u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, pod signaturom 7966/16. Iako u delovodnom protokolu VI Arhiva SANU (brojevi 7030–

–––––––––– 9 Civilni kodeks ne navodi se eksplicitno, ali Teodorović navodi da je Lazar Zuban

ispisao trećinu zakonika, tj. 650 članova. Ako se uzme u obzir da je francuski Građanski zakonik (Code civil) imao 2281 član, onda nema nikakve dileme u pogledu to-ga o kojem tekstu se radi. Vid. T. Nikčević, 15; ,,Prilozi za istoriju našeg zakonodavstva”, Porota, br. 19 (1881), 302–303.

10 Autor Srpskog građanskog zakonika Jovan Hadžić usamljen je u tvrdnji da je knez Miloš poslanicima te skupštine pokazivao prevod nekog zakonika o građanskom postupku. Vid. Jovan Hadžić, ,,Spomeni iz moega dnevnika”, Ogledalo srbsko I/3 (1864), 68.

11 ,,Prilozi”, 302–303; T. Nikčević, 15; Radoš Ljušić, Kneževina Srbija (1830–1839), Beograd 2004, 145; Bartolomeo Kunibert, Srpski ustanak i prva vladavina kneza Miloša Obrenovića 1804–1850, Beograd 1901 (prev. M. Vesnić), 398; T. Vasiljević, „Rad na zakonima za prve vlade kneza Miloša (1828–1837) (Vuk Karadžić kao pisac za-kona)”, ZRPFNS XVIII/1–3 (1984), 135; Vukova prepiska V, 727; Golub Dobrašinović, Arhivska građa o Vuku Karadžiću, Beograd 1970, 242–243.

12 Nikola Krstić (1829, Vac – 1902, Beograd), profesor Liceja, sudija i predsednik Kasacionog suda, član Državnog saveta.


394

8572) nema nikakvih podataka o datumu prijema ovog rukopisa, može se pretpostaviti da je on dospeo u Akademiju nakon Krstićeve smrti.13 Nauč-noj javnosti ostao je nepoznat do pre nekoliko godina, kada ga je na vide-lo izneo S. Avramović.14

Prevod se nalazi u delimično oštećenom omotu na kojem je Zubano-vim rukopisom zabeleženo: ,,Građanskiй postupakь po fran. Napoleono-vomь zakoniku prevodь slobodanь L. Zubana, s nemačkog prevoda”. Tekst prevoda ispisan je Zubanovom rukom na 76 tabaka.15 U vreme svog nastanka taj sastav nije bio jedini rukopis Zubanovog prevoda. Iz prevodiočeve beleške na petom tabaku teksta vidi se da je postojao još je-dan rukopis, i to čistopis prevoda sačinjen pre manuskripta iz Krstićeve zaostavštine. Zuban nije dovršio prevod; stigao je do člana 1003.16

Prevodilac nam na svom ,,sočinjeniju” nije ostavio podatak kada je završio s radom. S velikim stepenom izvesnosti može se pretpostaviti da je to učinio do kraja aprila 1837, jer je baš on tada predao dvojici zakono-pisaca pristiglih iz Austrije – Jovanu Hadžiću i Vasiliju Lazareviću, pre-vode građanskog zakonika, krivičnog zakonika i zakonika o građan-skom postupku (podvukao U. S.). Tačnost ove pretpostavke, nažalost, ne možemo da zacementiramo poznatim izveštajem Hadžića i Lazarevića knezu Milošu od 25. jula 1837. o svojstvima podnetih im prevoda, jer taj izveštaj upravo o zakoniku o građanskom postupku sadrži najmanje poda-taka. Navodi se samo da je srpski tekst prevod sa francuskog, ali nema ni-

–––––––––– 13 Arhiv SANU (dalje: ASANUB), Delovodni protokol ASANUB VI, br. 7966. Kr-

stić je 1900. sve svoje rukopise zaveštao Akademiji. Vid. ,,Dr. Nikola Krstić – tetamenat”, Dr. Nikola Krstić: spomenica izdana prilikom stupanja u život pokojnikove zadužbine, Beograd 1908, 488, 496; Godišnjak Srpske kraljevske akademije XVI (1902), 28.

14 Vid. Sima Avramović, „The Serbian Civil Code of 1844: a Battleground of Legal Traditions”, Konflikt und Koexistenz. Die Rechtsordnungen im 19. und 20. Jahrhundert, Bd. II – Serbien und Bosnien-Herzegowina, Frankfurt am Mein 2014 (im Druck). Osim Zubanovog rukopisa, u Krstićevoj bogatoj zaostavštini nalaze se mnogi tekstovi od prvo-razrednog značaja za srpsku pravnu istoriju. Među njima valja izdvojiti nepotpuni nacrt Zakonika o građanskom postupku (425 članova) čiji je tvorac Vasilije Lazarević (zaveden pod signaturom 7966/17), koji smo pre dve godine bezuspešno tražili i na sopstvenu sra-motu nismo pronašli. Ako pak poručimo signaturu 7966/18, dobićemo rukopis pod nazi-vom Postupak u sudejskima i notarijalnim delima, od 499 članova, koji predstavlja ne-kompletan prevod grčkog Ustrojstva sudova i beležničke službe (Oργανισμοσ τον δικαστεριον και σιμβολαιογραφον) iz 1834. Odlomak nekog nacrta krivičnog zakonika (čl. 221–384), čiji identitet tek treba utvrditi, signiran je brojem 7966/14.

15 Vid. Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti (dalje: ASANUB) 7966/16, Gra-đanski postupak po fran. Napoleonovom zakoniku prevod slobodan L. Zubana, s nemač-kog prevoda. Karakteristike Zubanovog rukopisa utvrdili smo na osnovu njegovih pisama sačuvanih u ASANUB pod signaturama 7051/300, 7051/309 i 7051/463.

16 ASANUB 7966/16, tabak 5.


395

kakvih drugih detalja o tom rukopisu. Iz tog razloga ne možemo s apso-lutnom sigurnošću da kažemo jesu li Hadžić i Lazarević u rukama imali Zubanov prevod ili pak neki drugi tekst.17

Zuban nam na svom tekstu nije otkrio ni s kog nemačkog prevoda je prevodio Zakonik na srpski. Stoga smo odlike njegovog teksta uporedili sa svojstima dostupnih nemačkih prevoda.18 Srpski i Erhardov prevod imaju nekoliko zajedničkih karakteristika – česte zagrade uz članove Za-konika u kojima se upućuje na neku drugu odredbu tog kodeksa ili nekog drugog pravnog akta, podložne napomene, gde se neki pravni institut ob-jašnjava primerom, objašnjenje nemačkog, tj. srpskog izraza nekim latin-skim pojmom. Sadržina tekstova u zagradama, fusnotama i objašnjenjima kod Zubana i Erharda se poklapaju.19 Svi ovi argumenti navode nas na zaključak da se srpski prevodilac obilato služio Erhardovim štivom.

No neka mesta u Zubanovom rukopisu svedoče da se Zuban koristio i drugim prevodima. Tako se, na primer, srpski pojam ,,lični zatvor” sreće u članovima gde ga sadrže Lasoov i Danijelsov, ali ne i Erhardov tekst.20 Zubanov ,,protivni tutor” očigledno je skovan po uzoru na nemačkog ,,Gegenvormund”-a (čl. 378 i 883)21, kojeg spominje samo Laso. Zuba-nov prevod ponegde je kombinacija Erhardovog, Lasoovog i Danijelso-––––––––––

17 A. S. Jovanović, APDN XI/1, 19; A. Ivić, ,,Izrada zakonika za Kneževinu Srbiju (od 1829 do 1843)”, APDN XI/3 (1921), 184–185; Jovan Hadžić, ,,Spomeni izь moega Dnevnika”, Ogledalo srbsko I/2 (1864), 37–38.

18 Pored Erhardovog prevoda, na raspolaganju su nam stajali i prevodi profesora prava na Visokoj školi u Koblencu Franca fon Lasoa (Lassaulx) i zamenika carskog gene-ralnog prokurora Kasacionog suda u Parizu Hajnriha Danijelsa (Daniels). Vid. Franz von Lassaulx, Gesetzbuch über das Verfahren im bürgerlichen Prozeß, Koblenz 1808; Hein-rich Gottfried Wilhelm Daniels, Gesetzbuch über das rechtliche Verfahren in Civil=Sac-hen, Cöln 1807. U tekstu koji sledi Zubanove prevode poredićemo sa Erhardovim. Tamo gde budemo koristili neki od drugih prevoda, to će biti izričito naglašeno.

19 Vid. npr. prevode članova 49, 170, 399, 636, 940. ASANUB 7966/16, t. 3, 4, 9, 29, 46, 71; C. D. Erhard, 21, 57, 109, 128, 196, 301. Međutim, Zuban za razliku od Erhar-da nikad ne objašnjava pojam iz svog teksta nekom francuskom rečju, svakako zato što taj jezik nije znao. No zato se u Zubanovom rukopisu mogu videti i objašnjenja srpskog pravnog termina njegovim nemačkim ekvivalentom, čega, razume se, kod Erharda nema. Vidi npr. naslov druge i petnaeste glave prvog dela prve knjige Zakonika i čl. 118, 503 i 948 ASANUB 7966/16, t. 2, 5, 24, 36, 72; C. D. Erhard, 13, 43, 158, 304.

20 Vid. čl. 126, 201, 213, 221, 264 i 712. ASANUB 7966/16, t. 6, 12–14, 19, 53; C. D. Erhard, 44, 68, 73, 76, 90; F.von Lassaulx, 80, 84, 90, 105, 240; H. G. W. Daniels, 33, 51, 54, 56, 68, 218.

21 ,,Gegenvormund”(ili ,,Nebenvormund” iz Erhardovog i Lasoovog teksta) je lice koje vrši nadzor nad radom tutora i stara se o interesima maloletnika ukoliko su oni u su-protnosti sa tutorovim interesima. Vid. Ernst Spangenberg (Špangenberg), Commentar über den Code Napoleon. I, Göttingen 1810, 362–363; ASANUB 7966/16, t. 66; F. von Lassaulx, 138, 292; H. G. W. Daniels, 90, 210; C. D. Erhard, 122, 279.


396

vog. Recimo, član 3, tačka 2 Zubanovog teksta kaže da će kmet mesta u kojem se nalazi predmet spora biti, između ostalog, nadležan za parnice povodom ,,...u trajanju poslednje godine učinjenoga protivuzakonoga po-svoja...”. Takva formulacija ne postoji ni u jednom od nemačkih prevoda, ali zato svaki od njih sadrži poneki njen deo.22

3. SADRŽINA ZUBANOVOG PREVODA Već letimičnim pogledom na Zubanov tekst uverićemo se da opis sa

njegovog omota vrlo precizno ukazuje na obeležja srpskog prevoda Zako-nika. Zubanov rukopis se po broju članova ne poklapa sa izvornikom. Dok Zakonik u originalu ima 1042 člana, srpski prevod ima 1012.23 Ne-podudaranje broja članova posledica je nepoklapanja u sadržaju dvaju tekstova. Podudarnosti u sadržini pak nema zato što je Zuban prekrajao tekst prevodeći ga. Neke odredbe izvornika prevodilac je izostavio, neke izmenio, a neke dodao u svoj tekst.

Prevodiočeve dopune izvornika mogli bismo da podelimo na potpu-ne i delimične. Pod potpunom dopunom podrazumevamo umetanje u pre-vod članova kojih u originalu nije bilo. Delimičnom dopunom nazvali smo dodavanje teksta u članove koji su u izvorniku postojali.

Zuban je u svoj tekst ubacio sedam članova24, od kojih se po značaju izdvajaju četiri. Prvi je ubačen u prvu glavu prve knjige prvog dela (O pozivima (pred mirovni sud, primedba U. S.), drugi u dvanaestu glavu pe-te knjige prvog dela (O uzapćenju nepokretnih dobara), treći u prvu glavu druge knjige drugog dela (O zapečaćenju posle smrtnog slučaja) i četvrti ––––––––––

22 Vid. ASANUB 7966/16, 1. C. D. Erhard, 4 sadrži konstrukciju ,,...Von Gränzverrückungen, widerrechtlichen, innerhalb des letzten Jahres erfolgten Anmaßun-gen...” (,,...O povredama međe, protivpravnim pretenzijama učinjenim za poslednjih godi-nu dana...”). U Lasoovom prevodu isti deo glasi: ,,...Wegen Verrückungen von Gränzsteinen, Usurpationen von Grund und Boden...” (,,...Za povrede graničnih kamena, prisvajanje zemlje i tla...”)., F. Von Lassaulx, 4. Danijels (Daniels) je prevao taj odlomak ovako: ,,…Von Gränz-Verrückungen, widerrechtlichen in den letzten zwölf Monaten geschehenen Anmaßungen…” (,,...O povredama međe, protivpravnim pretenzijama koje su se dogodile u proteklih dvanaest meseci…”). H. G. W. Daniels, 4.

23 Vid. Code de procédure civile, Paris 1806; ASANUB 7966/16. 24 ASANUB 7966/16, t. 1, 2, 4, 53, 61, 69, 76; C. D. Erhard, 3, 8, 24, 219, 243,

295, 327. Članovi koji potiču od Zubana vizuelno se raspoznaju od onih preuzetih iz ori-ginala. Naime, članove koji postoje u izvorniku Zuban je numerisao, a one čiji je on sasta-vljač nije. Nenumerisanih članova, inače, ima devet, ali za jedan član iz glave o arbitraža-ma ne bi se moglo reći da je novi, već po sadržaju predstavlja preradu člana 1009 Zakoni-ka. Vid. ASANUB 7966/16, l. 76; C. D. Erhard, 328.


397

u jedinu glavu treće knjige drugog dela Zakonika (O odlukama arbitra-žnih sudova).25

Za razliku od izvornika, Zuban je propisao sastav mirovnog suda. Njega prema prevodu čine sreski starešina, glavni mesni kmet i još dva otmena kmeta.26 Ako vrednost spora ne prelazi pet carskih talira, kmetovi vode postupak bez sreskog starešine. On se uključuje u pokušaj izmirenja stranaka tek ako vrednost spora prelazi navedeni iznos. Međutim, toleri-salo bi se da kmetovi sami donesu presudu u sporovima čija je vrednost manja od dvadeset carskih talira. Na takav zaključak nas navodi Zubano-va formulacija da naročito u sporovima vrednosti preko te sume posebno treba paziti da se pokušaj poravnanja sprovede pred sreskim starešinom, a ne da se on o tome samo obavesti.27

Zuban je propisao da uzapćenju i prinudnom izvršenju prodaje na li-citaciji nisu podložne kuća na tuđoj zemlji ili zemlji koja nije pod tapijom (tj. za koju ne postoji dokaz da je kupljena) i kuća neodložno potrebna za stanovanje dužnika i njegove porodice.28

Prvi deo ove dopune bio je možda Zubanov pokušaj da se ublaže po-sledice nesređenosti svojinskopravnih odnosa na zemlji. Naime, zemlja i kuća su tada u Srbiji podlegale drugačijim svojinskopravnim režimima. Za sopstvenika zemlje smatran je onaj ko ima tapiju na nju, dok se za vla-snika kuće smatrao njen držalac.29 Pošto pravilo superficies solo cedit u zakonodavstvu Srbije tada još nije postojalo, moglo se dogoditi da neko

–––––––––– 25 ASANUB 7966/16, t. 1, 53, 69, 76. 26 Podela kmetova na glavne kmetove i kmetove – uglednije seljake nastala je posle

Drugog srpskog ustanka. Glavnog kmeta postavljala je državna vlast, dok za kmetove – uglednije seljake način dolaska na to mesto nije utvrđen. Prvi su imali šire nadležnosti, ali i veću odgovornost nego drugi. Kmetovi – ugledniji seljaci delili su se u nekoliko grupa, od kojih se jedna zvala ,,otmeniji kmetovi”. Iza tog naziva verovatno se krio samo opis njihovih ličnih svojstava. Vid. Ružica Guzina, Opština u Kneževini i Kraljevini Srbiji I: 1804–1839, Beograd 1966, 104, 107; Fedor Nikić, Radovi (1919–1929) II, Beograd 1982, 185, 186.

27 ASANUB 7966/16, t. 1. U vreme izrade Zubanovog prevoda u Srbiji je već su postojali mirovni sudovi, koji su se sastojali od sreskog starešine, kmeta i jednog ugledni-jeg čoveka iz sela. Njihov rad, međutim, nije bio regulisan nikakvim propisima. Možda je dopunski član i našao mesta u Zubanovom baš zato što je prevodilac drugačije zamišljao sastav mirovnog suda i potrebe da ova ustanova bude zakonski regulisana. Vid. R. Ljušić, 253; Miroslav Popović, ,,Organizacija sudstva u Kneževini Srbiji 1838–1846”, Srpske stu-dije I/1 (2010), 159.

28 ASANUB 7966/16, t. 53. 29 Takvo stanje predstavljalo je ostatak iz doba turske vladavine Srbijom, jer su tada

Srbi često na zemljištima u svojini Turaka često podizali kuće, za koje su sopstveniku ze-mljišta plaćali godišnju zakupninu. Vid. Opredѣlenie prava i otnošeniя između gospodara mѣsta i gospodara zdanія, Sbornikь zakonâ i uredbâ i uredbenы’ ukazâ izdanы’ u Knяže-stvu Srbskomь (Zbornik zakona) I, Beograd 1840, 210.


398

ima u svojini kuću koja se nalazi na tuđem zemljištu. Zabranom da se ta-kva kuća uzapti ili proda na licitaciji Zuban je pokušao da napravi mali iskorak ka uvođenju načela da pripadak prati sudbinu zemlje.30

Drugi deo dopune odraz je namera kneza Miloša da sačuva svoje po-danike od preteranog osiromašenja zbog lakomislenog zaduživanja. Ta na-mera našla je izraza u ukazu kneza Miloša od 29. maja 1836, prema kojem stanovnici gradova ne mogu radi izmirenja duga da prodaju kuću, a seljaci kuću, baštinu, dva vola i kravu. Mogućnost preispitivanja tog rešenja knez je najavio tek 28. jula, pošto su mu prethodno Hadžić i Lazarević skrenuli pažnju da se ono kosi sa osnovama na kojima treba da počiva buduće zako-nodavstvo.31 Pošto je Zuban na prevodu radio pre primedbe dvojice zako-nodavaca, svoju dopunu morao da uskladi s kneževim ukazom.

U glavu posvećenu zapečaćenju imovine nakon smrti ostavioca Zu-ban je dodao član kojim se predviđa da nezakonito sačinjeno zaveštanje neće moći da se poništi pre nego što se o tome obavesti knez.32 Odredba nije sasvim jasna. Ne može se, naime, razlučiti da li je to obaveštenje sa-mo obaveštenje ili pak upućivanje predmeta vladaocu na odlučivanje.

Jedina delimična dopuna motivisana nalazi se u osmoj glavi pete knjige prvog dela Zakonika (O prinudnom izvršenju na pokretnim stvarima). Pisana je u istom duhu kao ona iz glave o uzapćenju nepokretnih dobara. Prema Zu-banovom naumu licu protiv kojeg se sprovodi prinudno izvršenje ne bi mogli da se oduzmu jedna krava, dve koze, tri ovce i slama, seno i žito potrebni za jednomesečnu ishranu te stoke (čl. 592).33 Odredba neodoljivo podseća na gore pomenuti ukaz kneza Miloša, koji je prevodilac, kako vidimo, podelio na dve manje celine koje je dodao na odgovarajuća mesta u Zakoniku.

Zubanovi dodaci u glavi o arbitražnim sudovima regulišu izbor arbi-tara, i (ne)prihvatanje dužnosti izabranog sudije. Svaka od stranaka može da izabere onoliko arbitara koliko se sa svojim protivnikom dogovori, pri čemu između stranaka mora postojati saglasnost oko ličnosti predsednika arbitražnog suda. Izabrani sudija nije dužan da se prihvati te uloge, ali ako to učini mora da vodi postupak do kraja.34

–––––––––– 30 A. S. Jovanović, APDN XI/1, 24; R. Ljušić, 59. Prvilo superficies solo cedit uveo

je u Srbiju Srpski građanski zakonik iz 1844 (čl. 278 i 279). Vid. Zakonikь građanskiй za Knяžestvo Srbsko., Beograd 1844, 51.

31 Maša Kulauzov, ,,Pokušaji da se zakonskim putem ublaže posledice zelenaštva u Srbiji XIX veka”, Harmonizacija građanskog prava u regionu, oktobar 2012, Istočno Sarajevo 2013, 120; A. S. Jovanović, APDN XI/1, 24; XI/2, 91.

32 ASANUB 7966/16, l. 69. 33 ASANUB 7966/16, t. 43; C. D. Erhard, 183–184. 34 ASANUB 7966/16, t. 76. Zakonik je, nasuprot drugom Zubanovom dodatom čla-

nu, predviđao da se arbitar ne može opozvati bez saglasnosti obeju strana (čl. 1008). C. D. Erhard, 328.


399

Dopune u glavi o arbitražama bile su i te kako neophodne. U origi-nalu nema odredaba o sastavu arbitražnog suda jer je njegovim adresati-ma to bilo poznato. Za potencijalne adresate Zubanovog teksta ta tvrdnja ne važi. Ozakonjenjem Zubanovog prevoda arbitražni sud postao bi nova ustanova u zakonodavstvu Srbije. Stoga prevodilac nije mogao mehanički da prevede propise o radu izbornog suda, a da prethodno ne pomene obe-ležje koje ga čini onim što jeste.

U Zubanovom tekstu nalazimo velik broj izmena odredaba izvorni-ka. Izmene originalnog teksta Zakonika podelili smo na nužne, prilago-đavajuće i eksplikativne. Nužna izmena je promena sadržine odredaba koje zbog svog teksta u Srbiji nikako nisu mogle opstati. Prilagođavaju-će izmene su menjanje sadržaja neke odredbe u cilju njihovog upodo-bljavanja prilikama u Srbiji. Eksplikativnim izmenama prevodilac je na pojedinim mestima proširivao tekst Zakonika da bi bolje objasnio nje-gov smisao.

Budući da je Zubanov prevod trebalo da postane zakonski tekst u Srbiji, mesta na kojima se pominju ,,Francuz” i ,,Francuska” zamenio sa ,,Srbin” i ,,Srbija” (vidi npr. čl. 167, 486, 547, 585). I druge nužne izmene su slične prirode. Pošto francuski franak u Srbiji nije bio platežno sred-stvo, u Zubanovom prevodu su novčani iznosi izraženi u carskim taliri-ma, koji to jesu bili (vidi npr. čl. 10, 263, 390, 471). Takođe, francuska mera za dužinu mirijametar35 nije se koristila u Srbiji, pa je Zuban razda-ljine izražavao u satima (čl. 175, 602, 695, 931).36

Ali u pogledu novčanih iznosa i rastojanja Zuban je vršio i prilago-đavajuće izmene. Novčane kazne u Zubanovom prevodu su šest puta ma-nje nego u izvorniku. Stranci koja se u postupku pred mirovnim sudom ne pridržava reda prema izvorniku se izriče kazna ne veća od deset franaka, dok kod Zubana ne sme da pređe iznos od jednog carskog talira (čl. 10). Izvornik je propisao da će strana koja ne uspe u zahtevu da se parnični predmet uputi drugom sudu morati da plati pedeset franaka, a Zubanov prevod da će se u tom slučaju plaćati pet carskih talira (čl. 374). Za onoga čiji zahtev za izuzeće sudije ne bude prihvaćen izvornik predviđa globu od sto franaka, a Zubanov prevod deset carskih talira (čl. 390).37 Iznos ––––––––––

35 1 mirijametar = 10 km. 36 ASANUB 7966/16, t. 2, 9, 18, 29, 34, 35, 42, 44, 51, 70. Laso je pored udaljeno-

sti u mirijametrima navodio kolika je to razdaljina u satima. Vid. npr. F. v. Lassaulx, 71, 103–104, 220.

37 Odnos vrednosti carskog talira i francuskog franka 1837. bio je 3:5. Do tog poda-tka došli smo posredno, tako što smo saznali da je navedene godine carski talir vredeo de-set groša, a francuski franak šest. Vid. Die Stadt= und Landschule (Hrsg. Friedrich Lud-wig Würkert und Wilhelm Haan), Leipzig 1837, 225; Bojana Katić Miljković, ,,Poreska


400

kazni prevodilac je snizio zbog toga što je stanovništvo Srbije bilo mnogo siromašnije od francuskog.

Pošto je Srbija obuhvatala znatno manju teritoriju od Francuske, Zu-ban je smanjio rastojanja koja je propisao Zakonik. Mirijametre je pretva-rao u isti broj sati, tako da su udaljenosti dvostruko smanjene, što naravno nije odgovaralo srazmeru površina Francuske i Srbije.

Izvornik daje stranci dodatni dan za poziv jemcu da se umeša u parni-cu na svaka tri mirijametra udaljenosti, dok joj Zuban tu olakšicu daje za svaka tri sata udaljenosti (čl. 175).38 Rok za uručenje poziva za svedočenje licu koje stanuje dalje od tri sata rastojanja od suda39 gde će se obaviti nje-govo saslušanje skraćuje se za po jedan sat (sic!)40 na svaka tri dodatna sata udaljenosti (čl. 260). Rok za obaveštavanje nakog lica da je imenovano za tutora u izvorniku se produžava za po jedan dan na svaka tri mesta udalje-nosti između mesta održavanja rodbinske skupštine41 koja je izvršila ime-novanje i mesta boravišta imenovanog tutora (čl. 882).42

Osmodnevne rokove koji zbog svoje kratkoće ozbiljno pogađaju ne-ku od strana (rok za ulaganje protivljenja na presudu zbog izostanka, rok u okviru kojeg tuženi u parnici za naknadu štete mora da plati tužiocu iz-nos štete koji smatra za pravičan, rok za izjavljivanje žalbe protiv presude kojom se neka nepokretna stvar izuzima od prodaje na licitaciji itd.) Zu-ban je produžio na četrnaest. Međutim, rokovi čiji protek ne proizvodi ta-–––––––––– politika ustavobranitelja”, Istorijski časopis LVII (2008), 220, fn. 2. I pored toga što je Zuban snizio kaznu, ona je, ako se uzme u obzir da je godišnji porez iznosio šest talira, bila prilično visoka. ASANUB 7966/16, t. 2, 27, 29; C. D. Erhard, 7, 120, 125.

38 Misli se na udaljenost između prebivališta ili boravišta stranke i prebivališta ili boravišta umešača. Vid. Eustache Nicolas Pigeau (Pižo), Introduction a la procédure civi-le. Paris 1815, 70.

39 U izvorniku je to poziv pred niži sud (što su u Francuskoj bili sud prvog stepena i trgovački sud), a kod Zubana pred okružni. Radi se o još jednoj adaptaciji teksta Zakoni-ka: u Srbiji nije bilo nijednog drugog suda višeg od mirovnog, a nižeg od Sovjeta, pa zato nije bilo ni potrebe za genusni pojam nižeg suda. Vid. C. D. Erhard, 19, 88, 89; ASANUB 7966/16, 3, 18; Pascal Bonnin (Bonen), Commentaire de la procédure civile, Paris 1845, 55; Srđan Šarkić, Dragoljub Popović, Dragan Nikolić, Istorija srpskog pravosuđa (XII–XX vek), Beograd 1997, 52; Stevan Maksimović, Suđenja u požarevačkom magistratu 1827–1844, Beograd 1973, 239–240.

40 Verovatno je u pitanju Zubanova omaška. 41 U izvorniku se ta ustanova zove avis des parens (mišljenje rođakȃ), a u francuskom

Građanskom zakoniku (Code civil) naziva se conseil de famille (porodični savet); potonji termin preuzet je i u nemačkom prevodu (Familienrath). Radi se o sudu koji je odlučivao o interesima lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost, maloletnika i odsutnih lica. Vid. Antoine Magnin (Manjen), Traité des minorities, tutteles et curatelles, de la puissance pa-ternelle, conseils de famille, interdictions, généralément des capacités et incapacités qui naissent de ces diverses situations I, Bruxelles 1835, 105; Code, 194; C. D. Erhard, 276.

42 ASANUB 7966/16, t. 9, 18, 66; C. D. Erhard, 59, 89, 276.


401

ko teške posledice po neku od strana (kao, na primer, rok za žalbu u skra-ćenom postupku, rok za objavu oglasa o prodaji zaplenjene nepokretnosti na licitaciji, rok za postavljanje zahteva da se utvrdi rang poverilaca) pre-vodilac je zadržao.43

Kada je reč o francukim ustanovama koje se pominju u Zakoniku, Zubanove izmene razlikovale su se u zavisnosti od toga da li u Srbiji po-stoji ista ustanova ili ne. U slučaju da ona nije postojala, Zuban je prona-lazio njen približni srpski ekvivalent i njemu poveravao nadležnosti fran-cuskog parnjaka. Ali ako u Srbiji takva ustanova i jeste postojala, nije nu-žno u postupku imala istu rolu kao francuski pandan.

U Zubanovom prevodu nema nekih francuskih ustanova, ali je tu njihov srpski ekvivalent. Tamo gde se u Zakoniku pojavljuju predsednik opštine (maire) i njegov zamenik (adjoint) (primaju sudski poziv i zapisnik o izvrše-nju ako stranka nije kod kuće, potpisuju se na ispravu o plenidbi nepokretne stvari, predlažu zapečaćenje kuća, stanova, soba ili nameštaja ostavioca itd.) u Zubanovom prevodu nalaze se kmet i njegov pomoćnik.44 Materiju koju Zakonik stavlja u nadležnost Apelacionim sudovima45 i Kasacionom sudu46: o sukobu nadležnosti između mirovnih sudova koji nisu na području istog ni-žeg (okružnog) suda, odlučivanje o tužbi protiv sudija zbog povrede službe-ne dužnosti, odnosno donošenje presude u sporovima koje su dva suda u po-slednjem stepenu različito presudila i dr.), Zuban poverava Savetu.47

U izvorniku predsednik prvostepenog suda48 imao je značajnu ulogu u postupku izdavanja izvoda ili prepisa isprava i ostavinskom postupku. Bio ––––––––––

43 Vidi čl. 157, 524, 730, 736, 750, 809 Zakonika i 158 Zubanovog prevoda. ASA-NUB 7966/16, t. 8, 37, 54 –56, 61; C. D. Erhard, 53, 165, 223, 225, 228, 246.

44 Koliko god na prvi pogled zvučalo smešno, prilagođavanje je bilo adekvatno. Kmet je bio starešina opština (seoskih i varoških) u Srbiji. Zar on onda nije pandan maire-u? Vid. J. B. de Laporte, 23, 343; R. Guzina, 114 i dalje.

45 U vreme donošenja Zakonika u Francuskoj je, prema zakonu od 18. vantoza godine osme (9. marta 1800) postojalo 27 apelacionih sudova. Vid. Alfred Hiver de Beauvoir (De Bo-voar), Histoire critique des institutions judiciaires de la France de 1789 a 1848, Paris 1848, 508.

46 Kasacioni sud u Francuskoj je uveden dekretom od 27. novembra 1790, koji je stupio na snagu 1. decembra iste godine. Do usvajanja Zakonika pretrpeo je izmene jedino u pogledu broja sudija (zakonom od 27. vantoza godine osme, tj. 18. marta 1800). A. Hi-ver de Beauvoir, 294, 534.

47 Vid. čl. 68, 363, 504, 509, 673, 911, ASANUB 7966/16, t. 5, 26, 36, 49, 68; C. D. Erhard, 27, 116, 117, 158–160, 205, 290. Davanje Savetu ovakve nadležnosti samo je mala nadgradnja tadašnjeg sistema sudova. Prema članu 14 Ustrojenija Državnog sovjeta (1835) Savet je bio sud poslednjeg stepena u građanskom postupku. Zbornik zakona XXX, Beograd 1877, 62–63.

48 Prvostepeni sudovi ustanovljeni su u Francuskoj zakonom od 18. marta 1800. Su-dili su u prvom ili poslednjem stepenu u građanskopravnoj i popravnoj materiji. Bili su žalbena instanca za presude koje je u prvostepenom postupku izrekao mirovni sud. A. Hiver de Beauvoir, 488.


402

je ovlašćen ovlašćen da izdaje naredbe i donosi odluke po hitnom postup-ku. Ako javni beležnik ili čuvar isprave uskrate izdavanje isprave, predsed-niku suda uputiće se zahtev za hitnu odluku49 (čl. 843). Jedino on može da naredi da se stranci izda izvod presude na osnovu koje se može zahtevati prinudno izvršenje (čl. 854). Posle izvršenog popisa imovine ostavioca, za-pečaćenje se može izvršiti jedino na osnovu naredbe predsednika suda (čl. 923). Ako izbije spor u vezi sa prodajom pokretnih stvari iz zaostavštine, on će na osnovu zahteva za hitnu odluku doneti privremenu presudu (čl. 948). Sva ta ovlašćenja Zuban je dao okružnom sudu kao kolektivu.50 Po-stavlja se pitanje: zašto? Da se nije možda plašio samovolje predsednika sudova koji bi u svojim rukama imali veliku moć?

Eksplikativne izmene javljaju se najčešće u naslovima glava i knjiga prevoda, a vrlo retko u njegovim odredbama. Na prvu nailazimo već u naslovu prve glave prve knjige prvog dela. U nemačkom prevodu on glasi ,,O pozivima” (Von den Vorladungen), a Zuban ga je naslovio ,,O sastavu poravnitelnoga suda i pozivu pred isti”. Sedma glava prve knjige prvog dela u nemačkom prevodu je naslovljena ,,O saslušanjima svedoka” (Vom Zeugenverhör), a u srpskom ,,O postupku pri svedočanstvu črez (kroz, primedba U. S.) svedoka”. Četrnaesta glava prve knjige drugog dela Za-konika u nemačkom prevodu nosi naslov ,,O zabrani” (Von der Interdic-tion), dok mu je Zuban dao naslov ,,O zabrani upravljanja sopstvenim imanjem”.51 Proširenja naslova imala su svoju svrhu. Zuban je verovatno imao u vidu da su potencijalni primenjivači i adresati njegovog prevoda neuki ljudi, koji bi teško našli ono što im treba ukoliko im se naširoko ne objasni šta dolazi ispod nekog naslova. Lakonski naslovi izvornika mogli bi da ih navedu na pomisao da onoga što traže nema u Zakoniku i odvrate od dalje pretrage.

U odredbama prevoda javlja se jedna, ali vrlo vredna eksplikativna izmena. Zuban je objasnio šta je obezbeđenje potraživanja nabrajanjem slučajeva kada ono postoji, na konkretnom primeru jednog obligacionog odnosa, čije učesnike je umesto ,,poverilac” i ,,dužnik” nazvao Petar i Pa-vle (čl. 125). Manir da se za objašnjenje nekog pravnog odnosa umesto apstraktnih pravnih pojmova koriste lična imena bio je čest kod kasnijih pravnih pisaca.52 ––––––––––

49 Radi se o našem prevodu francuskog termina référé (zahtev upućen sudiji u hit-nim slučajevima, na osnovu kojeg on odmah donosi odluku). Vid. J. B. De Laporte, 619; Code, 185, 215.

50 ASANUB 7966/16, l. 64, 65, 69, 72; C. D. Erhard, 263, 265, 294, 295, 304. 51 C. D. Erhard, 4, 14, 281; ASANUB 7966/16, t. 1, 2, 66. 52 ASANUB 7966/16, l. 11; Đorđe Pavlović, O obveznostima i ugovorima uopšte.,

Beograd 1869, 117, anonimni autor, ,,Saučešće u zločinstvu.”, Pravda, br. 11, 20. IV


403

Zuban je iz svog prevoda izostavio mnogo članova, pa čak i čitave gla-ve Zakonika. Izostavljanja su bila potpuna ili delimična. Pod potpunim izo-stavljanjem podrazumevamo izbacivanje nekog pravnog instituta iz celog teksta izvornika. Delimično izostavljanje postojalo je kada prevodilac neki pravni institut ne uvrsti u jedan deo svog prevoda, ali ga ubaci u drugi.

U Zubanovom prevodu, recimo, nisu našli mesto brakorazvodni po-stupak i razdvajanje od stola i postelje, prokuratura53 i trgovački sudovi. Izostaviti propise o brakorazvodnom postupku i razdvajanju od stola i po-stelje bilo je vrlo lako. Propisi o tim pravnim institutima nalazili su se u jednoj jedinoj glavi Zakonika (O razdvajanju od stola i postelje i potpu-nom razvodu braka), pa je posao bio završen izostavljanjem te glave. Od-stranjenje prokurature i trgovačkih sudova iziskivalo je veći napor. Od-redbe o njima bile su razasute u celom Zakoniku. Pored glava kojima su bili primarno regulisani, pominjali su se u čitavom nizu članova koji su bili smešteni van tih glava. Međutim, Zuban je izgleda uspeo da pronađe sve te propise, jer od njih u prevodu nije ostalo ni traga.54

Sve ove ustanove nisu se našle u Zubanovom tekstu iz jednog zajed-ničkog razloga: bile su nepodesne za primenu u Srbiji. Uvođenje prokuratu-re zahtevalo bi veliki broj obrazovanih pravnika, koje Srbija nije imala. Osim toga, veliko je pitanje koliko bi primenjivači i adresati prava bili u sta-nju da pojme ovaj prilično složeni pravni institut. Trgovačkih sudova u to vreme u Srbiji još nije bilo, pa je bilo besmisleno preuzeti odredbe koje se na njih odnose. Pošto rimokatolička crkva ne dozvoljava formalan razvod braka, nego samo razdvajanje od stola i postelje, postojanje te ustanove u zakonodavstvu Francuske, pretežno rimokatoličke zemlje, imalo je opravda-nja. Međutim, njena recepcija u Srbiji, državi čije stanovništvo su ogrom-nom većinom činili pravoslavci, nije imala smisla.55 –––––––––– 1869, 327; Aleksa Radulović, ,,Krivična dela u staroj carevini i novoj kraljevini srpskoj”, Otadžbina IX/27 (1891), 124.

53 U pitanju je francuska ustanova koja je je ulogu organa gonjenja, a u građanskom se starala o izvršenju zakona, očuvanju dostojanstva suda i sudija, štitila javne interese i interese pojedinaca kojima zakon pruža posebnu zaštitu. Vid. J. B. De Laporte, 348, 353, 354. U nemačkim prevodima izgubila se njena suština, jer je tamo nazvana ,,državno nad-leštvo” (Staatsbehörde) ili ,,javno ministarstvo” (Öffentliche Ministerium). Vid. npr. C.D. Erhard, 32, 99, 203; F. v. Lassaulx, 37, 136, 176; H. G. W. Daniels, 88, 178, 200.

54 Vidi čl. 69, 138, 140, 227, 251, 371, 381, 385, 394, 471, 498, 553, 561, 856, 859, 875–881, 886, 892, 900, 901, 903, 981, 987, 988. ASANUB 7966/16, t. 5, 7, 14, 17, 27, 28, 29, 34, 36, 40, 65, 66, 67, 75; C. D. Erhard, 28, 48, 49, 77, 86, 119, 123, 124, 126, 149, 157, 174, 176, 266, 269, 280, 284, 286, 287, 317, 320.

55 Dimšo Perić, Crkveno pravo, Beograd 1999, 297; Ante Crnica, Priručnik kanon-skog prava katoličke crkve, Zagreb 1945, 228–231; R. Ljušić, 254; Dragoslav Janković, Istorija države i prava Srbije u XIX veka, Beograd 1955, 120. Trgovački sud u Srbiji XIX veka oba puta je uvođen u pretposlednjoj godini vladavine kneza Miloša (1838. i 1859). Tek posle drugog uvođenja postao je trajna ustanova u pravnom sistemu Srbije.


404

Bilo je pravnih instituta koji su u izvorniku zauzimali dosta prosto-ra, koji bi, s obzirom na uslove u Srbiji, u srpskom prevodu teško mogli da dobiju. Takav je slučaj sa mirovnim sudovima i zastupnicima56. Njih je Zuban uneo u svoj tekst, ali su tu bili mnogo manje zastupljeni nego u Zakoniku.

Iz knjige posvećene postupku pred mirovnim sudovima kod Zubana su izostale tri glave (O presudama u odsustvu i opoziciji57 protiv njih, O presudama donetim povodom državinskih tužbi i O presudama koje nisu konačne i njihovom izvršenju), tako da ih je u srpskom prevodu ostalo šest. Prevod ne sadrži ni članove 12 i 17, u kojima se navodi da su dve vr-ste odluka mirovnog suda (o izricanju kazne stranci koja uvredi sud58 i presude u sporovima vrednosti do 300 franaka) privremeno izvršne.59

Razlog za izostavljanje dela odredaba o mirovnom sudu je više nego očigledan. Mirovni sud u Francuskoj i mirovni sud u Srbiji nisu se mogli porediti.60 Francsuki mirovni sud bio je sud u pravom smislu te reči, a srpski nije. Mogućnosti prostih i neobrazovanih lokalnih starešina u suđe-nju dosezale su do pokušaja izmirenja parničara. Mnoštvu hipotetičkih si-tuacija u postupku, koje dovode do izricanja različitih vrsta presuda i brojnim formalnostima vezanim za te presude srpske mirovne sudije nisu bile vične.

–––––––––– 56 Francusko avoué (zastupnik ad litem) nemački prevodioci preveli su širim poj-

mom Sachwalter (zastupnik). Zuban je pak preveo Sachwalter-a kao ,,zamenioca” ili ,,punomoćnika”, čime je suzio smisao nemačkog prevoda, a odlutao od francuskog. Mada smo svesni da se zbog toga što u prevodu nema zastupnika ad litem može govori-ti o potpunom izostavljanju te ustanove, treba imati na umu da je Zuban menjao ono što je imao pred sobom – nemački prevod. Stoga postupak koji je prevodilac primenio u vezi s ovim pravnim institutom može da se okarakteriše samo kao delimična izmena. Iz istog razloga u radu smo naveli da je Zuban delimično izostavio zastupništvo, a ne za-stupništvo ad litem. Vid. J. B. Delaporte, 117; Code, passim; C. D. Erhard, passim; -Johann August Eberhard (Eberhard), Johann Gebhard Ehrenreich Maass (Maas), Johann Gottfried Gruber (Gruber), Deutsche Synonimik II, Leipzig 1853, 241; Wilhelm Possidius Nikl (Nikl), Blicke in die Etymologie der deutschen Sprache: ein Beitrag zum Verständniß für Studierende, Neuburg 1869, 20.

57 Opozicija je u tadašnjem francuskom procesnom zakonodavstvu bila peremptorni prigovor na presudu zbog izostanka. Vid. Ernst Jul. Paraquin (Parakin), Die französische Gesetzgebung III. Die bürgerliche Prozeß-Ordnung, München 1861, 63.

58 U izvorniku tu kaznu izriče sam mirovni sud, a kod Zubana okružni (čl. 11), tako da je i na ovom mestu smanjena uloga uloga najniže sudske instance u građanskom po-stupku. Moguće je da je prevodilac tu izmenu napravio zbog bojazni od samovolje lokal-nih starešina. ASANUB 7966/16, t. 2; C. D. Erhard, 7.

59 ASANUB 7966/16, t. 2; C. D. Erhard, 7–13. 60 O uvođenju mirovnog suda u Francuskoj, njegovoj nadležnosti i npostupku vid.

Ph. Baudouin (Boduen), Code spécial de la justice de paix, Paris 1838, V, 1 i dalje.


405

Međutim, Zuban je ipak želeo mirovni sud u Srbiji da podigne na vi-ši nivo i približi ga svom francuskom parnjaku. To se jasno vidi iz činje-nice da su u njegovom prevodu, kao i u izvorniku, bili propisi o obavešta-vanju jemca o parnici, saslušanjima svedoka, uviđaju i izuzeću mirovnih sudija.61 Postupak pred mirovnim sudovima je, dakle, usložnjen samo re-ceptabilnim odredbama izvornika.

U Zubanovom prevodu zastupnik je izostavljen gotovo sa svih me-sta na kojima se pominje u originalu. Nema treće glave prve knjige prvog dela Zakonika, koja između ostalog reguliše zastupnika. Izostavljene su mnoge odredbe u kojima je propisano da neka radnja stranaka u postupku proizvodi dejstvo radnjom zastupnika ili kada jedan zastupnik o tome obavesti drugog (vidi npr. čl. 215, 406, 518, 761). Izostali su i propisi prema kojima računanje rokova počinje od dostavljanja nekog akta za-stupniku (čl. 157, 224, 257, 723).62

Zastupnik se u Zubanovom nacrtu javlja samo u dve glave – O po-navljanju postupka i postavljanju novog zastupnika i O polaganju računa. Kako je Zuban zamislio ustanovu zastupnika, vidi se iz prve od njih. Za-stupnika bi ,,postavljale” stranke (čl. 345). Mogao je biti suspendovan ili lišen službe (čl. 342, 344). Ako zastupnik bude suspendovan, lišen slu-žbe, ode ili umre, sve eventualno naknadno preduzete radnje u postupku i presuda biće ništavi do imenovanja novog zastupnika (čl. 344). U glavi O uračunavanju plodova zastupnika pronalazimo u članovima 529 i 536. U prvom se predviđa da će primaoci računa (od poslovođe bez naloga, ugo-vornog, sudskog ili pravnog zastupnika) koji imaju isti interes u nekom predmetu biti dužni da imenuju zajedničkog punomoćnika (čl. 529). Ako takvi primaoci ipak imenuju različite punomoćnike, račun se podnosi naj-starijem od njih. Ukoliko primaoci računa imaju različite interese, račun će biti podnet svakom punomoćniku ponaosob (čl. 536).63 Na osnovu iz-loženog stekli smo utisak da je Zuban gledao da izbegne zastupnike gde god je to moguće. U zemlji s vrlo malo ljudi koji bi taj posao mogli dobro da vrše drugo rešenje nije bilo moguće.

4. ZAKLJUČAK

Zuban svoj prevod nije stigao da dovrši jer je na njemu kratko ra-dio. Za nekoliko meseci ne bi se mogao prevesti ni mnogo jednostavniji tekst istog obima kao Zakonik, a pogotovo ne štivo s obiljem stručnih ––––––––––

61 ASANUB 7966/16, t. 2 , 3. C. D. Erhard, 13–19. 62 ASANUB 7966/16, t. 8, 13, 14, 18, 30, 37, 54; C. D. Erhard, 53, 73, 76, 88, 131, 163, 231. 63 ASANUB 7966/16, t. 24, 25, 38; C. D. Erhard, 111, 112, 167, 169; P. Bonin, 371–372.


406

termina. Međutim, prevodiocu se ne može osporiti da je ozbiljno pristu-pio poslu. Izvori kojima se služio govore da je ulagao veliki trud da pronikne u smisao propisa Zakonika i pravilno ih presadi u zakonodav-stvo svoje zemlje.

Prevodilac se pokazao kao dobar zakonopisac. Izmenama, dopuna-ma i izostavljanjima odredaba Zakonika napravio je dobar spoj izvornika i tada važećeg srpskog prava. Posebne pohvale Zuban zaslužuje za normi-ranje pojedinih pravnih instituta. Njih je regulisao tako da načini pomak u odnosu na ono što su dotad bili u Srbiji, ali da i dalje zaostaju za onim što su predstavljali u Francuskoj. To je bio mudar potez. Postupno napredo-vanje bilo je sigurniji put do cilja od naglih koraka, za koje se kasnije po-kazalo da su vraćali posao izrade zakonikâ na početak.

Sve do sada izneto dokazuje da je Zuban dugogodišnjim pisanjem zakona uspeo prilično da ovlada tim poslom.


407

Uroš Stanković, Assistant University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Serbian Translation of French Code of Civil Procedure (1806) from 1837

Abstract: The article deals with Serbian translation of French Code of Civil Procedure (1806), drafted in 1837 by Serbian politician and wri-ter Lazar Zuban. He translated the Code not from his original text, but from one or several German translations. Zuban commenced its work on January 11th, 1837. However, one do not know when the translation was completed.

Serbian translation does not fully correspond with the original Code. The translator omitted, amended or supplemented the Code’s provisions un-suitable for the circumstances in his country. Omittances were either com-plete or partial, based on whether some matter was omitted wholly or partly. Amendments could be divided into necessary, adapting and explica-tive. By necessary amendments are understood all alterations of the original text dealing with the provisions impossible to remain in a code written for a country other than the France. Adapting amendments changed French text in a manner to become applicable in Serbia. By using explicative amend-ments the translator broadened original text in orther to bring about its bet-ter understanding within people in his country. Zuban inserted full and par-tial supplements of the Code in his translation. Full supplement meant in-serting a whole new article, whereas partial supplement signified putting additional text in already existing provisions of a Code. All omittances, amendments and supplements were appropriate, so one could tell that Zu-ban made a good amalgam of the original Code and then Serbian law.

Key words: Lazar Zuban, history of civil procedure in Serbia, pro-duction of first codes in Serbia, translations of foreign laws, codification of civil procedure.


408


409

Pregledni članak 351.74/.78 doi:10.5937/zrpfns48-7473

Nenad Radivojević, asistent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu

ZNAČAJ BEZBEDNOSNE KULTURE U KONTROLI KAO FUNKCIJI RUKOVOĐENJA U POLICIJI1

Sažetak: Kontrolu kao funkciju rukovođenja u policiji prate brojni problemi, koji su uglavnom vezani za sam proces rukovođenja. Jedan od tih problema jeste i specifična supkultura u policiji. Supkultura u policiji se ja-vlja između ostalog i kao posledica zatvorenosti policije, unutar koje se raz-vijaju posebne vrednosti, stavovi i ponašanja. To je naročito vidljivo na re-laciji rukovodilac-potčinjeni. Naime, u praksi se često dešava da rukovodio-ci i potčinjeni neblakonaklono gledaju jedni na druge. Sa druge strane, veli-ka solidarnost između rukovodilaca i potčinjenih može da dovede do ne-sprovođenja kontrole ili situacije da se fingiraju izveštaji o rezultatima kon-trole, čime se ona praktično obesmišljava.

U radu je analizirana bezbednosna kultura kao jedan od faktora ru-kovođenja u policiji. Njen značaj u kontekstu kontrole kao funkcije ruko-vođenja je veliki zbog toga što su rukovodioci ti koji u značajnoj meri kreiraju kulturu (bezbednosti) u policiji. Rukovodioci moraju biti svesni značaja kontrole, i to na način da kontrolu ne treba zanemarivati, ali isto tako ne treba ni preterivati sa njom. S tim u vezi, u radu je ukazano na potrebu permanentnog razvoja i primene koncepta bezbednosne kulture u policiji, sa praktičnim smernicama za rad rukovodilaca koji će uvažava-njem osnovnih principa i pravila bezbednosne kulture ostvariti ciljeve kontrole.

Ključne reči: policija, bezbednosna kultura, funkcije rukovođenja, problemi kontrole.

UVOD

Sve demokratske države teže pravnoj državi, vladavini prava, zaštiti

ljudskih prava i sloboda. Indikatori postojanja takve države su svakako ––––––––––

1 Ovaj rad je nastao kao rezultat rada na projektu „Teorijski i praktični problemi stvaranja i primene prava (EU i Srbija)“ čiji je nosilac Pravni fakultet u Novom Sadu.

Nenad Radivojević, Značaj bezbednosne kulture u kontroli... (str. 409–425)

410

uspostavljeni mehanizmi kontrole subjekata sistema nacionalne bezbed-nosti koji imaju legitimno i legalno pravo upotrebe sile. S tim u vezi, sve države nastoje da pravno urede delokrug, nadležnosti, ovlašćenja, odgo-vornosti i kontrolu policije. Borba protiv terorizma, organizovanog krimi-nala i korupcije i drugih oblika ugrožavanja svakako ne mogu biti izgovor za kršenje ljudskih prava i sloboda, kao i neetično ponašanje policijskih službenika. Zbog mogućnosti kršenja ljudskih prava i sloboda od strane policije, ista mora biti podvrgnuti posebnoj (dopunskoj) kontroli. Ta kon-trola treba da dovede do toga, kako kaže S. Miletić, da policija i službe bezbednosti ,,ne smeju sve što mogu“.2 To znači da policija ne sme da iz-lazi iz svojih pravnih okvira, i da, upravo u tim pravnim okvirima, predu-zme sve što je u njenoj faktičkoj moći, a da pri tom ne dođe do povrede ljudskih prava i sloboda.3

U eri sve brojnijih i destruktivnijih oblika ugrožavanja bezbednosti države i građana, imperativ je svake države da ima efikasnu policiju. Zbog toga se nameće potreba za visoko profesionalnim rukovodećim kadrom u policiji. To je naročito izraženo prilikom izvršavanja složenih bezbedno-snih zadataka. Prilikom izvršavanja ovih zadataka neophodno je da rukovo-dioci dobro poznaju sve elemente organizacije, kojim će se obezbediti skladno funkcionisanje organizacione jedinice sa krajnjim ciljem zaštite bezbednosti države i njenih građana. Navedeni ciljevi se ostvaruju funkci-jama rukovođenja, među kojima kontrola zauzima značajno mesto.

Kontrola kao funkcija rukovođenja u policiji se javlja kao nezaobila-zni element policijske funkcije. Pravom su uređene nadležnosti rukovodila-ca, njihova ovlašćenja, kao i načini i ciljevi te kontrole. Međutim, postoja-nje pravne regulative jeste svakako neophodno, ali nije i dovoljno da bi se ostvarili ciljevi kontrole, a to su pružanje pomoći policijskim službenicima prilikom izvršavanja zadataka, zaštita ljudskih prava i slobode i zaštita objektivne zakonitosti. Na ostvarivanje ciljeva kontrole utiču i brojni fakto-ri, među kojima su policijska i bezbednosna kultura, pri čemu je bezbedno-sna kultura apsolutno pozitivna kategorija koja značajno doprinosi inicira-nju i sprovođenju kontrole. Pojava kao što je policijska subkultura u znat-noj meri utiče na međuljudske odnose unutar policije, i to na način da se formiraju specifične vrednosti i stavovi nezavisni i često suprotni opštepri-hvaćenim u policiji. To može dovesti do pojava netrpeljivosti između ruko-vodilaca i njihovih potčinjenih, što u krajnjoj liniji onemogućava izvršava-nja određenih zadataka ili izvršavanja na neodgovarajući način. Zbog toga

–––––––––– 2 Slobodan Miletić, Pravo unutrašnjih poslova, Kriminalističko-policijska akademi-

ja, Beograd 2009, 311. 3 Ibid.


411

je neophodno da rukovodioci aktivno učestvuju u formiranju kulture (bez-bednosti) u svojoj organizacionoj jedinici, u kojoj će kontrola imati značaj-no mesto.

1. O KONTROLI KAO FUNKCIJI RUKOVOĐENJA U POLICIJI

U savremenom društvu koje je zasnovano na idejama ljudskih prava i pravnoj državi, neophodno je da se podvrgnu kontroli organizacije koje imaju tako značajnu ulogu u društvu i raspolažu tako širokim ovlašćenji-ma. Zbog toga bi se moglo reći da kontrola rada policije predstavlja naj-važniji aspekt problema odnosa policije prema zaštiti ljudskih prava u pravnoj državi.4

Za kontrolu možemo reći da predstavlja trajnu ljudsku delatnost i da je stara koliko i ljudsko društvo. Ono što se tokom vremena menjalo jeste njen pojam, sadržaj, pojavni oblici, vrste i nosioci, a sve to je uslovljavao sam razvitak društva.5 Sam razvitak društva i države, sve složeniji društve-ni odnosi, a samim tim i državne uprave, nametnuli su potrebu za nekim novim vrstama i oblicima kontrole. Naročito je izražen interes svakog dru-štva da posebno uredi pitanje kontrole onih organa uprave koji poseduje le-galno i legitimno pravo upotrebe sile, a to je policija.

Kontrolu možemo definisati kao ,,svesnu ljudsku aktivnost koja se sastoji u upoređivanju postignutih rezultata sa nameravanim odnosno očekivanim. U tom smislu kontrola se sastoji od posmatranja i ocenjiva-nja tuđe delatnosti, i to prema ranije utvrđenim merilima, nakon čega, ukoliko se utvrdi da postoje odstupanja, može doći i do određene inter-vencije korektivnog karaktera, usmerene na otklanjanje nedostataka“.6

S obzirom na subjekte koji vrše kontrolu policije, a nalaze se unutar ili van policije, postoji: unutrašnja i spoljna kontrola policije. Unutrašnja ili interna kontrola je kontrola koju vrši jedan organ u odnosu na druge organe unutar policije. Takođe, unutrašnju kontrolu mogu da vrše i organi istog ranga kao i kontrolisani subjekt kao i rukovodilac organa ili organi-zacione jedinice, kada kontrolu posmatramo kao jednu od funkcija ruko-vođenja.

–––––––––– 4 Ištvan Feješ, „Problem policije u pravnoj državi – problem kontrole policije“,

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 1-3/2002, 252. 5 Branislav Marković, Nauka o upravljanju, Pravni fakultet Univerziteta u Kragu-

jevcu, Kragujevac 2003, 461. 6 Dragan Milkov, Upravno pravo III – Kontrola uprave, Pravni fakultet u Novom

Sadu, Novi Sad 2010, 8.


412

Kontrolnu delatnost ostvaruje svaki rukovodilac u policiji, jer samo rukovođenje podrazumeva i kontrolu. To proističe iz principa hijerarhije koji je karakterističan za organizacije poput policije. Kao nosioci ovlašće-nja za vršenje tzv. hijerarhijske kontrole (kontrolori) javljaju se rukovo-dioci organizacionih jedinica u policiji. Sa druge strane nalaze se lica či-jim radom se rukovodi (kontrolisani, potčinjeni), a to su policijski službe-nici kao neposredni izvršioci konkretnih bezbednosnih zadataka.

Kao funkcija rukovođenja, kontrola obuhvata aktivnosti uvida u rad, utvrđivanje rezultata rada, davanje ocena o izvršenom radu i nala-ganje mera za otklanjanje uočenih nepravilnosti. Na taj način je mogu-će izvesti određene zaključke i pouke koje će se koristiti za poboljšanje pojedinih faza rukovođenja, kao i za usavršavanje radnih postupaka i čitavog rada policijske organizacije.7 Na ovaj način rukovodioci pruža-ju pomoć potčinjenima prilikom izvršavanja zadataka, a sve u cilju obavljanja poslova na zakonit način, primereno i racionalno.8 Iz nave-denog možemo videti da ,,kontrola uvek podrazumeva odnos između dva različita subjekta u kojima je jedan, uslovno rečeno aktivan a drugi pasivan“.9

Svaka kontrola, pa i kontrola kao funkcija rukovođenja, da bi bila efikasno sprovedena potrebno je da se jasno definišu sledeći opšti ele-menti: vršilac kontrole (kontrolor); kontrolisani subjekt (subjekt podvrg-nut kontroli); predmet kontrole; postupak i način (forma) vršenja kontro-le; kontrolna ovlašćenja; cilj (svrha) kontrole; intervencija (sankcija ili pohvala).10 Pored definisanja opštih elemenata kontrole, a u cilju njenog adekvatnog sprovođenja, potrebno je da se ispune i određene pretpostav-ke u vidu kvalitativnih elemenata kontrole. To će reći da kontrola mora biti: kompleksna i stalna; objektivna, argumentovana, analitička; organi-zovana i planska; stručna i ekonomična; blagovremena i diferencirana; javna i podsticajna; pripremljena.11

Cilj kontrole kao funkcije rukovođenja jeste pružanje stručne i druge pomoći potčinjenima u izvršavanju postavljenih zadataka, otklanjanje uo-čenih propusta i nedostataka u radu, izricanje određenih kritika i pohvala, kao i preduzimanje zakonom predviđenih mera odgovornosti u slučaju

–––––––––– 7 Bogoljub Milosavljević, Nauka o policiji, Policijska akdemija, Beograd 1997,

442. 8 Momčilo Talijan, Rukovođenje unutrašnjim poslovima, Viša škola unutrašnjih po-

slova, Beograd 2001, 126. 9 D. Milkov, 8. 10 Ljubomir Stajić, Kontrola policije i službi bezbednosti, Pravni fakultet u Novom

Sadu, Novi Sad 2012, 20. 11 O kvalitativnim elementima kontrole vid. M. Talijan, 117-119.


413

zloupotrebe ili prekoračenja službenih ovlašćenja. Ali, kontrolom se tako-đe obezbeđuje i zaštita prava i pravnih interesa građana, s jedne strane, i zaštita objektivne zakonitosti, s druge strane.12 Na taj način će se sve eventualno utvrđene nepravilnosti u radu ispraviti, kako u budućnosti ne bi dolazilo do kršenja ljudskih prava i kako bi policijski službenici svoje aktivnosti uskladili sa pravnim normama. To će za krajnji cilj imati da ce-lokupno delovanje policije bude podvedeno pod princip vladavine prava.

2. PROBLEMI KONTROLE KAO FUNKCIJE RUKOVOĐENJA U POLICIJI I POLICIJSKA KULTURA

Pitanje i problemi vezani za unutrašnju kontrolu uopšte, pa onda i

kontrolu kao funkciju rukovođenja, su pre svega vezani za opredeljenje društva za oblike spoljašnje ili unutrašnje kontrole policije. Naime, ukoliko u društvima postoji visok stepen poverenja građana u sposob-nost policije da se sama izbori sa pitanjima nediscipline, zloupotrebe i prekoračenja ovlašćenja,13 u njima će biti zastupljeniji oblici unutrašnje kontrole. Ukoliko to poverenje izostaje, u tom društvu će više biti za-stupljeni oblici spoljne kontrole policije (kao što su npr. kontrola od strane obudsmana, poverenika za ljudska prava, državne revizorske in-stitucije i sl.). Kao prednosti unutrašnje kontrole policije navode se či-njenice da pojedini organi i lica dolaze upravo iz policije i da su zbog toga upoznati sa načinom rada u policiji, poslovima, ovlašćenjima, di-sciplinom i sl.

Međutim, upravo činjenica da su lica koja vrše unutrašnju kontrolu (rukovodioci) i sami policijski službenici, može dovesti do određenih problema. Tu pre svega mislimo na specifičnu kulturu u policiji, tzv. poli-cijsku kulturu, koja u velikoj meri determiniše odnos nadređeni-podređe-ni (kontrolor-kontrolisani). Policijska kultura pored svoje pozitivne uloge u policiji, može imati i negativan predznak, naročito kada se radi o kon-troli kao funkciji rukovođenja u policiji. ––––––––––

12 D. Milkov, 10. 13 Kao najčešći oblici nedoličnog ponašanja od strane policijskih službenika navode

se: primanje mita, ignorisanje i izigravanje zakona, prevare, odbijanje (prihvatanja kritike na svoj rad), pretnja ili upotreba sile prema svojim kolegama, preterane i neprikladna upo-treba sile, predrasude i rasizam, neprimerena selekcija prilikom izvršavanja određenih za-dataka (pojave poput nepotizma i kronizma), vršenje poslova kojim se dolazi u sukoba in-teresa (npr. obavljanje poslova privatnog obezbeđenja u slobodnom vremenu – tzv. pojava moonlighting), nedolično ponašanje van radnog vremena, povezanost sa kriminalnim grupama. Vid. Toolkit on Police Integrity, Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces, Geneva 2012, 26-28.


414

Pod potkulturom u policiji podrazumevamo sistem vrednosti, stavo-va i uverenja koji policijski službenici usvajaju u odnosu na svoj posao, svoje kolege, rukovodstvo, pojedine kategorije građana, društvene grupe, sudove, pravo i različite pojave u društvu koje su od uticaja na njihov po-sao. Dve bitne karakteristike potkulture policajaca su: 1) velika solidar-nost između članova grupe i 2) zatvorenost, koja je posledica specifičnog posla i statusa.14 Pitanja solidarnosti i zatvorenosti (izolacije) u kontekstu odnosa nadređeni-podređeni možemo posmatrati iz dva ugla: solidarnosti koja postoji između rukovodilca i podređenih i solidarnost koja postoji iz-među podređenih (policijskih službenika).

Velika solidarnost između rukovodioca i potčinjenih može značajno uticati na pravilno sproveden postupak kontrole. Na to u velikoj meri utiče i tzv. neformalna struktura kao posledica poznaničkih i prijateljskih veza, za-jedničkih interesa i sl. Takva struktura može dovesti do pojave da rukovodio-ci ,,pokrivaju“ nepravilnosti u radu svojih potčinjenih. Kontrola se tada svodi na fingiranje izveštaja o rezultatima kontrole i praktično se obesmišljava.

Sa druge strane, mogu se javiti situacije da potčinjeni izražavaju duboko nepoverenje prema rukovodiocima, sumnjajući da oni rade u njihovom najboljem interesu. Na česte konflikte između rukovodilaca i policijskih službenika utiču i različiti pogledi na njihove uloge, pa se ta-ko pravi razlika između „nižih policajaca“ i „policajaca rukovodilaca“.15 Tako se unutar policije stvara specifična supkultura policijskih službe-nika koja se ogleda u negativnom stavu prema profesiji, ciljevima poli-cije ali i prema rukovodiocima, za koje se smatra da se ne bave „pravim policijskim poslom“. To je izraženo u stavu „mi protiv njih“,16 i za po-sledicu ima čvrst stav među policijskim službenicima da podrže jedni druge u slučaju povrede radne discipline, prekoračenja ili zloupotrebe policijskih ovlašćenja.17 Ovako stvoreno „neprijateljsko“ okruženje u

–––––––––– 14 Vid. Ljubomir Stajić, Saša Mijalković, Svetlana Stanarević, Bezbednosna kultu-

ra, Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad 2013, 162. 15 Richard J. Johanson, „Police Officer Job Satisfaction: A Multidimensional

Analysis“, Police Quarterly, Vol. 15, No. 2, 2012, 161. 16 Postojanje stava „mi pritiv njih“ je izraženo u sledećim ponašanjima potčinjenih:

ne govori nikome više od onoga što treba da zna, jer to može biti loše i po tebe i po njega; ne veruj novozaposlenom sve dok ga ne proveriš; drži se dalje od rukovodilaca iz drugih organizacionih jedinica; upoznajte svoje šefove; ne radite poslove svojih šefova umesto njih; ne verujte da šefovi vode računa o vašem interesu; ne govori previše ni premalo; za-štiti sebe. Gene L. Scaramella, Steven M. Cox, William P. McCamey, Introduction to Policing, Sage Publications 2010, 103.

17 Robert Reiner, The Politics of the Police – fourth edition, Oxford University Press, New York, 2010. Nav. prema Jan Terpstra and Dorian Schaap, „Police culture, stress conditions and working styles“, European Journal of Criminology, Vol. 11, No. 1, 2013, 60-61.


415

velikoj meri otežava sprovođenje kontrole koja mora biti zasnovana na objektivno utvđenim činjenicama. Navedeno će se dalje reflektovati na odnos koji će rukovodioci imati prema svojim potčinjenima, što nekad može dovesti do situacija kao što su česte i ponekad besmislene kontrol-ne aktivnosti.

Na naveden način izraženi obrasci supkulture rukovodilaca i potči-njenih stvaraju tzv. „kulturu nebezbednosti“ odnosno „bezbednosnu ne-kulturu“ u policiji koja predstavlja antipod bezbednosne kulture. Naime, mnogi propusti u sprovođenju kontrole desili su se upravo zbog nepošto-vanja osnovnih principa i pravila bezbednosne kulture, kako od strane ru-kovodilaca tako i samih potčinjenih. Zbog toga možemo reći da je potreb-no izvršiti transfer policijske kulture u bezbednosnu kulturu, koji podra-zumeva nužnost transfera akumuliranog znanja, iskustava i drugih poten-cijala iz sfere policijske kulture u bezbednosnu kulturu. Na taj način će bezbednosna kultura postati jedan od „čuvara“ nacionalne bezbednosti.18 Značajnu ulogu u tom procesu će imati rukovodioci u policiji, počev od ministra pa sve do najnižih nivoa rukovođenja. Od njihove obrazovanosti u pogledu bezbednosne kulture, shvatanja njenog značaja i uloge u dru-štvu uopšte, pa i policiji, zavisi i uspešnost prenošenja tog znanja na svoje potčinjene. Upoznavanjem potčinjenih sa kulturnim osobenostima polici-je, moguće je usmeriti njihove stavove i ponašanja ka međusobnom razu-mevanju i poštovanju, ali i prihvatanju razlika prizašlih iz specifičnosti posla kojim se bave.

3. ZNAČAJ BEZBEDNOSNE KULTURE U KONTROLI KAO FUNKCIJI RUKOVOĐENJA U POLICIJI

U osnovne faktore rukovođenja u svim organizacija, pa tako i u poli-

ciji, spadaju: autoritet, odgovornost, poverenje, disciplina, moral (etika), vreme, prostor.19 Pored ovih osnovnih faktora rukovođenja, u faktore ru-kovođenja u policiji kao specifičnim organizacijama u društvu, spada i bezbednosna kultura, kao apsolutno pozitivna kategorija. U kontekstu kontrole kao funkcije rukovođenja, bezbednosna kultura treba da dovede do neutralisanja negativnih posledica „loše“ policijske kulture koja utiče na odnos kontrolor-kontrolisani. Zbog toga se kaže da su (bezbednosna) ––––––––––

18 Vid. Svetlana Stanarević, Koncept bezbednosne kulture i pretpostavke njegovog razvoja, doktorska disertacija, Fakultet bezbednosti Univerziteta u Beogradu, Beograd 2012, 293-305.

19 O uticaju ovih faktora na rukovođenje vid. Obrad Stevanović, Rukovođenje u po-liciji, Policijska akademija, Beograd 2003, 113-128.


416

kultura i rukovođenje dve strane istog novčića. Rukovodioci su ti koji kreiraju kulturu nakon što je uspostavljena organizacija. Rukovodilac ne može dobro obavljati svoj posao ukoliko nije svestan kulture organizacije u kojoj egzistira. Ukoliko elementi kulture postanu disfunkcionalni (de-struktivni), zadatak rukovodilaca je da uoče funkcionalne i disfunkcional-ne elemente postojeće kulture, tako da usmeravaju kulturne promene na način da organizacija i njeni zaposleni mogu da nastave sa obavljanjem svojih funkcija. Ukoliko rukovodioci nisu svesni kulture koje su i sami deo, postaće vođeni od strane te iste kulture.20

Činjenica je da je postupak kontrole policije neophodno pravno urediti. To znači da je neophodno urediti pitanja kao što su ovlašćenja kontrolora, mogućnosti primene tih ovlašćenja, da li će se kontrola sprovesti, da li će kontrolori biti kompetentni, da li će u kontroli biti uo-čeni određeni nedostaci, da li će nakon sprovedenog postupka kontrole biti adekvatne reakcije u skladu sa rezultatima kontrole, ili pak svega toga neće biti.

Međutim, pravo samo po sebi nije dovoljno, već je potrebno pridr-žavati se i pravila i principa bezbednosne kulture koja je neraskidivo povezana sa zaštitom ljudskih prava i sloboda, kao i drugim vitalnim vrednostima jednog društva. Njena uloga i značaj u policiji proizilaze iz njene društvene uloge i značaja u savremenom društvu. Ona ima potpu-ni legitimitet jer je neraskidivo povezana sa svim tokovima drštvenog života i integrisana je u sve društvene procese i tokove.21 S tim u vezi, možemo reći da bezbednosna kultura u policiji podrazumeva drugačije načine promišljanja i diskusije na temu iznalaženja novih načina i me-hanizama rukovođenja (pa i vršenja kontrole kao jedne od funkcija), ko-jima će se sprečiti i preduprediti neprimereno ponašanje svih pripadnika policije.

Kontrola kao funkcija rukovođenja treba da dovede do otklanjanja određenih nepravilnosti i do sprečavanja budućih nepravilnosti u radu pri-padnika policije, a (bezbednosna) svest o neophodnosti sprovođenja i značaja postupka kontrole od strane rukovodilaca svakako odražava nivo njihove bezbednosne kulture, jer se kontrola i sprovodi upravo zbog mo-gućnosti postojanja grešaka i nepravilnosti u radu koje mogu ugroziti ne-čiju bezbednost. Zato razvijanjem i unapređenjem bezbednosne kulture u policiji možemo očekivati širenje (bezbednosne) svesti o potrebi suprot-

–––––––––– 20 Edgar H. Schein, Organizational culture and leadership (4th ed.), Jossey Bass,

San Francisco 2010, 22. 21 Svetlana Stanarević, Milenko Bodin, „Bezbednosna kultura kao društveni resurs

nacionalne bezbednosti“, Vojno delo, (1) proleće, 2014, 103.


417

stavljanja ugrožavajućim pojavama koje mogu nastati od strane policij-skih službenika, ali i rukovodilaca ukoliko se kontrola ne sprovede na adekvatan način.

Potreba za izgradnjom efikasnog sistema kontrole kao jedne od funk-cija rukovođenja u policiji je neophodna i zbog pridobijanja i jačanja me-đusobnog poverenja rukovodilaca u svoje potčinjene, kao i poverenja gra-đana u policiju. Uspostavljeno poverenje će se reflektovati na spremnost potčinjenih za saradnju kao i pružanje pomoći potčinjenima od strane nji-hovih rukovodilaca prilikom realizacije funkcije bezbednosti. Postojanje kontrole znači i otvorenost policije prema javnosti što ima uticaja i na nji-hov legitimitet. To za posledicu ima izgradnju partnerstva sa građanima, što takođe predstavlja jedan od elemenata bezbednosne kulture.

3.1. Koncept bezbednosne kulture

Kultura je, isto kao i bezbednost, jedna od osnovnih pojava, fenome-na koji omogućavaju čoveku da se ,,oblikuje“, stvara, da se razvija, da na-preduje. To je ono što ga razlikuje od ostalih živih bića i formira kao sve-sno biće. Ono što povezuje ove pojmove jesu: pojedinac, društvo, država i vrednosti formirane od strane navedenih. Ako kulturu shvatimo kao skup vrednosti koje pojedinca, društvo, državu određuju među drugim pojedincima, društvima i državama a bezbednost kao zaštićenost tih vred-nosti, povezanost je više nego očigledna.22

Koncept bezbednosne kulture je relativno nov teorijski i praktični model promišljanja zaštite i unapređenja vitalnih vrednosti jednog dru-štva. Te vitalne vrednosti su objekt zaštite od strane države, njenih organa ali isto tako i samih građana. S tim u vezi, kažemo da koncep bezbedno-sne kulture počiva na osnovama koje podrazumevaju bezbednosne aktiv-nosti i ponašanja zasnovanih na odgovornosti i spremnosti delovanja svih subjekata u društvu. Te aktivnosti i ponašanja zasnovani na stečenim zna-njima, veštinama, prihvaćenim vrednostima, verovanjima i stavovima utemeljenim u datoj kulturi i kulturnom nasleđu, treba da dovedu do za-štite vitalnih vrednosti društva od svih izazova, rizika i pretnji. Zbog toga se bezbednosna kultura može razmatrati kroz njene unutrašnje i spolja-šnje manifestacije, pri čemu se unutrašnje odnose na promišljanje bez-bednosti ili razvoj ideje bezbednosti, a spoljašnje na ponašanje u sferi bezbednosti, kao i odnos ili pristup bezbednosti zasnovan na spremnosti i sposobnosti da se odgovori na rizike i pretnje.23 ––––––––––

22 LJ. Stajić, S. Mijalković, S. Stanarević, 34. 23 S. Stanarević, 30-31.


418

Termin bezbednosna kultura se prvi put spominje 1986. godine u Završnom izveštaju Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA, 1986) a vezan je za nuklearnu katastrofu u Černobilju. U Izveštaju iz 1988. godine, bezbednosna kultura se definiše kao „skup karakteristika i stavova organizacija i pojedinaca koji ustanovljavaju da, kao najvažniji prioritet, najviše pažnje dobijaju (nuklearna) bezbednosna pitanja kojima je to zagarantovano njihovim velikim značajem“. Zanimljivom nam se čini i definicija koju je dala britanska Zdravstvena bezbednosna komisija, pre-ma kojoj je bezbednosna kultura „proizvod individualnih i grupnih vredno-sti, stavova, zapažanja, nadležnosti i modela ponašanja koje određuju oba-vezivanje, u istoj meri kao i stil i veština zdravstveno-bezbednosnog me-nadžmenta jedne organizacije“.24 Na ovaj način određena bezbednosna kultura se prvenstveno odnosila na bezbednost i kulturu zaštite na radu. Međutim, bezbednosna kultura danas obuhvata mnogo širi spektar odnosa u čijem su centru pojave bezbednosti i kultura.

Iako navedene definicije bezbednosne kulture smatramo korisnim, one nisu uspele da objasne i obuhvate sve sadržaje savremenog shvatanja pojma bezbednosti, pa samim tim i njegove korelacije sa pojmom kultura. U tom pravcu, od izuzetnog je značaja rad profesora Ljubomira Stajića, koji bezbednosnu kulturu definiše kao ,,skup usvojenih stavova, znanja, veština i pravila iz oblasti bezbednosti, ispoljenih kao ponašanje i proces, o potrebi, načinima i sredstvima zaštite ličnih, društvenih, nacionalnih i međunarodnih vrednosti od svih izvora, oblika i nosilaca ugrožavanja bez obzira na mesto ili vreme njihovog ispoljavanja“.25

3.2. Bezbednosna kultura u policiji

Razlike unutar organizacija od velikog su značaja za njenu kulturu, naročito bezbednosnu. Organizacije u kojima je formirana svest da se bezbednosni interes pojedinca (kao člana organizacije) podudara sa inte-resom celine, i obratno, sigurnija su i zaštićenija, odnosno manje su ranji-va na izazove i pretnje koje mogu dolaziti iz same organizacije i spolja. Divergentni interesi pojedinaca u nekim slučajevima mogu dovesti do konflikata. Zato je proces saradnje neophodan, ali i najpovoljniji za iz-gradnju bezbednosne kulture koja će dovesti do prevencije konflikata.26 Saradnja i zajednički interesi su ključ uspeha u organizacijama kao što je

–––––––––– 24 Ibid., 255-256. 25 Ljubomir Stajić, Osnovi sistema bezbednosti - sa osnovama istraživanja bezbed-

nosnih pojava, Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad 2013, 59. 26 Radomir Milašinović, „Bezbednosna kultura kao faktor prevencije društvenih

konflikata“, Zbornik radova Fakulteta civilne odbrane Univerziteta u Beogradu, Beograd 2005, 54.


419

policija, imajući u vidu specifičnost njene funkcije, a to je zaštita javnog poretka.

Bezbednosnu kultura u policiji možemo odrediti kao „skup nefor-malnih profesionalnih normi i vrednosti koje funkcionišu unutar hijerar-hijske bezbednosne organizacione strukture, a u funkciji su izvršavanja bezbednosnih zadataka“.27 Reč je o specifičnom sistemu vrednosti, jezi-ku, ideologiji kojima se unosi red u svakodnevni rad policije. Bezbed-nosna kultura doprinosi definisanju odnosa među samim pripadnicima policije i njihovog odnosa sa spoljnim okruženjem. Pa tako, bezbedno-sna kultura pripadnika policije obuhvata svest o zakonskim obavezama, stavove o načinu njihovog izvršavanja, pisana i nepisana pravila pona-šanja sa kolegama, rukovodiocima, okruženjem, etički kodeks kojim se definišu ,,pravila“ društvenih odnosa unutar same policije, odnosa pre-ma nosiocima ugrožavanja bezbednosti, razvijen mehanizam za preven-tivno i represivno delovanje u odnosu na pojave i nosioce ugrožavanja vitalnih vrednosti društva, kao i sopstvene bezbednosti i bezbednosti kolega.28

Osnovi bezbednosne kulture pripadnika policije načelno su isti kao i osnovi bezbednosne kulture profesionalnih subjekata sistema bezbedno-sti.29 Ono po čemu se razlikuju elementi njihove bezbednosne kulture je-su specifična znanja, veštine i pravila neophodni za izvršavanje rukovo-dećih ili izvršilačkih poslova, koja u krajnjem slučaju doprinose realizaci-ji funkcije policije. Stepen razvijenosti bezbednosne kulture u policiji ogleda se u postojanju svesti o neophodnosti poštovanja određenih princi-pa. To su principi: stručnosti, odgovornosti u radu, zakonitosti, etičnosti, postupnosti i srazmernosti, istine, objektivnosti i temeljitosti, sistematič-nosti i ekonomičnosti, individualnosti, pravovremenosti, tajnosti i tran-sparentnosti.30 Kao što možemo videti, neki od navedenih principa se po-klapaju sa kvalitativnim elementima kontrole, što ukazuje na povezanost bezbednosne kulture i procesa kontrole.

Ako bezbednosnu kulturu shvatimo kao faktor prevencije i proaktiv-nog delovanja u odvraćanju i sprečavanju nastanka oblika i nosilaca ugro-žavanja, vidimo da je bezbednosna kultura nezaobilazni faktor u ostvari-vanju javne bezbednosti. Naročito nam se čini značajnom postojanje i razvijenost bezbednosne kulture rukovodilaca u policiji, kao lica nepo-

–––––––––– 27 Ljubomir Stajić, Osnovi sistema bezbednosti sa osnovama istraživanja bezbedno-

snih pojava, Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad 2013, 62. 28 Ibid. 29 Vid. LJ. Stajić, S. Mijalković, S. Stanarević, 153-158. 30 Ibid.


420

sredno odgovornih za ostvarivanje te bezbednosti. Značajno je da ukoliko ,,primarni nivo“ zaštite bezbednosti zakaže, to bude ustanovljeno, otklo-njeno i eventualno sankcionisano.

3.3. Bezbednosna kultura rukovodilaca policije

Značaj bezbednosne kulture u kontroli kao funkciji rukovođenja se prvenstveno ogleda u bezbednosnoj kulturi rukovodilaca. Naime, mnogi propusti u rukovođenju, a onda i sprovođenju kontrole desili su se upravo zbog nepoštovanja osnovnih principa i pravila bezbednosne kulture, kako od strane rukovodilaca tako i samih potčinjenih. Kao najčešće greške, ko-je su posledica nedovoljno razvijene bezbednosne kulture rukovodilaca, javljaju su:

nedovoljna obrazovanost i obučenost i nespremnost da se to pri-zna („niko ne sudi oštrije i drskije od neobrazovanog čoveka“);

neshvatanje uloge i značaja bezbednosne kulture kao novog i ne-zaobilaznog i sve značajnijeg faktora rukovođenja u policiji;

mešanje privatnog i službenog u realizovanju kontrole; ignorisanje i zataškavanje neadekvatnog ponašanja potčinjenih

(korupcija, nemarnost, javašluk, nedisciplina i sl.) rutinsko i šablonsko sprovođenje kontrole; stavljanje ličnih interesa i ciljeva iznad interesa i ciljeva

službe; nedovoljno poznavanje međunarodnih i domaćih normi i standarda,

principa tajnosti, sredstava i metoda rada i bezbednosne komunikacije; nedostatak komunikacije, naročito na relaciji rukovodilac-mladi

policijski službenik; preterivanje sa kontrolom, što može dovesti do pojave tzv. totalne

kontrole koja sputava svaku inicijativnost i kreativnost potčinjenih; izbegavanje kontrole, čime može doći do neodgovornosti u radu i

nepoštovanja rukovodilaca od strane potčinjenih.31 „Loša“ policijska kultura (supkultura) može da se ukoreni u organi-

zaciji toliko duboko da sistemi kontrole i odgovornosti ne funkcionišu uopšte ili ne funkcionišu na pravi način. Toga organizacije i rukovodioci često nisu ni svesni sve dok ne bude prekasno, odnosno dok neko (građa-nin, policijski službenik) ne bude povređen. Tome u prilog govore i sva-kodnevni primeri iz prakse, koji potvrđuju da dolazi do porasta ugrožava-––––––––––

31 Upor. Ljubomir Stajić, „Uloga i značaj bezbednosne kulture u izgradnji bezbed-nosti države“, U: Gaćinović, R. (prir.): Srbija – bezbednosni i institucionalni izazovi, Institut za političke studije, Beograd 2009, 35-49.


421

jućih pojava od strane policijskih službenika (i to kako onih mlađih, tako i onih sa dugogodišnjim radnim iskustvom).

Ukoliko dođe do povrede ljudskih prava i sloboda, tada izostaju pre-ventivni efekti kontrole. Zbog toga je odgovornost rukovodilaca velika. Novododeljeni poslovi zahtevaju od potčinjenih da prođu kroz određeni proces upoznavanja sa istima, kako bi razvili veštine i obrasce ponašanja i navika. Da bi se osigurao visok nivo kvaliteta izvršavanja bezbednosnih zadataka, neophodno je obezbediti dodatno vreme, sredstva i odgovaraju-će znanje. To znači da će se rukovodioci pobrinuti za dodatno uvežbava-nje koje će biti praćeno neposrednim korektivnim merama bez kažnjava-nja, kao i objašnjavanjem kako i zašto nešto (ne)treba raditi.32 Zbog toga pružanje pomoći potčinjenima ka što potpunijoj realizaciji postavljenih ciljeva i jeste osnovni smisao kontrole, i zbog toga je treba primenjivati u početnim fazama realizacije zadataka.33 Rukovodioci su ti koji su svako-dnevno u kontaktu sa svojim potčinjenima i njihov je zadatak da na vre-meme uoče određene promene i ponašanja koja mogu dovesti do ugroža-vanja. Takođe, rukovodioci treba svojim ličnim primerom i ponašanjem da utiču na potčinjene. Samo tako će se izgraditi uzajamno poverenje i komunikacija koji su neophodan preduslovi za izvršavanje složenih bez-bednosnih zadataka.

Osnov razvoja bezbednosne kulture u policiji leži u rukovodioci-ma, njihovoj viziji razvoja organizacije kao i efektivnoj kontroli. To će dovesti do toga da će potčinjeni biti sposobni da sami identifikuju po-tencijalno ugrožavajuće pojave i ponašanja i da ih samoinicijativno eli-minišu. Time će se zapravo razviti tzv. samokontrola kod potčinjenih. Na taj način će potčinjeni svesno, svojevoljno i svakodnevno preispiti-vati svoje ponašanje, usklađujući ga sa usvojenim pravnim i etičkim standardima i normama u radu. Zbog toga je neophodno da rukovodioci izgrade transparentan i objektivan sistem ocenjivanja i utvrđivanja od-govornosti. Takav sistem će podsticati lično zalaganje i inicijativnost u radu potčinjenih. Efekti ovako razvijene samokontrole će se pozitivno odraziti u radu policijskih službenika na način da će njihovo ponašanje biti u „granicama“ prava.

Bezbednosna kultura rukovodilaca se stiče tokom školovanja34, a razvija i dopunjuje u praksi, odnosno tokom radnog veka. Neophodno je

–––––––––– 32 Nathan Crutchfield and James Roughton, Safety Culture: An Innovative Leader-

ship Approach, Elsevier Inc., Amsterdam-Boston 2014, 152. 33 Ljubomir Stajić, Obrad Stevanović, Građanski neredi, Policijska akademija,

Beograd 1995, 85. 34 Vid. Ljubomir Stajić, „Značaj policijskog školstva u izgradnji mederne srpske

države“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 2/2004, 286–288.


422

permanentno raditi na razvoju sopstvene bezbednosne kulture, u suprot-nom može doći do pojava kao što su rutinsko i šablonsko obavljanje po-stupka kontrole, pri čemu se zanemaruju i zaboravljaju krajnji ciljevi sprovođenja kontrole. Upravo zato bezbednosna kultura rukovodilaca mora da obuhvata: svest o zakonskim obavezama, pisana i nepisana pra-vila ponašanja u postupku kontrole, specifičan etički kodeks kojim će biti definisani odnosi između rukovodilaca i potčinjenih, razvijene mehani-zme za preventivno i represivno delovanje u odnosu na kontrolisane su-bjekte čije delovanje dovodi do ugrožavanja vitalnih vrednosti društva, kao i svest o sopstvenoj i bezbednosti svojih kolega.35

Na formiranje i razvoj bezbednosne kulture rukovodilaca tokom rad-nog veka utiče tzv. neformalna struktura36 koja se uspostavlja između ruko-vodilaca i potčinjenih. Ta neformalna struktura podrazumeva postojanje strukture hijerarhije autoriteta i vrednosti koji su nezavisni od postojeće, pravnim normama određene strukture. Na formiranje neformalne strukture između rukovodilaca i potčinjenih utiču, pre svega, poznaničke, prijateljske i rodbinske veze, zajedničko etničko poreklo, zajednički interesi i vredno-sti, zajednički stavovi po određenim pitanjima u društvu i sl. To svakako može uticati na sprovođenje postupka kontrole na taj način što kontrola uopšte neće biti inicirana, sprovedena ili će se sprovesti šablonski, čisto da bi se zadovoljila forma. Na taj način se svakako kompromituju i kontrola i rukovodilac nadležan za sprovođenje kontrole. Krajnja posledica je to da nisu ostvareni ciljevi kontrole.

Poštovanje principa bezbednosne kulture u sprovođenju kontrole je izuzetno značajno. Pri planiranju i sprovođenju kontrole treba uvažavati specifičnosti u pogledu stavova, znanja, veština i pravila koje rukovodioci moraju imati i usvojiti, a od kojih zavisi i sam ishod kontrole. Osnovu de-lotvorno sprovedene kontrole svakako čini poznavanje i dosledno sprovo-đenje pozitivnopravnih normi vezanih za rad i postupanje policije. Pored toga, treba poštovati i druge elemente bezbednosne kulture u kontroli. U skladu sa tim, bezbednosna kultura rukovodilaca u policiji, kao faktor u kontroli, prvenstveno podrazumeva:

stav da se samo savesnim, stručnim i odgovornim sprovođenjem po-stupka kontrole može doprineti optimalnom stanju bezbednosti u društvu;

svest o poštovanju kodeksa policijske etike; zauzimanje stava o potrebi sankcionisanja svakog neprofesional-

nog delovanja policijskog službenika koje može ugroziti ljudska prava i slobode;

–––––––––– 35 LJ. Stajić, S. Mijalković, S. Stanarević, 153. 36 Ibid., 154.


423

razvijanje svesti kod potčinjenih o neophodnosti poštovanja ljud-skih prava i sloboda;

dosledno sprovođenje pravnih propisa kojima se reguliše unutra-šnja kontrola;

strogo pridržavanje zakonskih i podzakonskih akata vezanih za postupanje sa tajnim podacima (naročito onih za koje se sazna u postupku sprovođenja kontrole);

poštovanje principa tajnosti, naročito podataka vezanih za prikri-vene islednike;

permanentnu samoedukaciju, naročito praćenje aktuelne stučne i naučne literature iz oblasti bezbednosnih, pravnih i organizacionih nauka;

prijavljivanje nadležnim organima slučajeve prekoračenja ili zlo-upotrebe službenih dužnosti (iniciranje pokretanja disciplinske, prekršaj-ne ili krivične odgovornosti);

izbegavanje neprofesionalnih kontakata sa potčinjenima i nedo-zvoljavanje da prijateljske i slične veze utiču na sam postupak kontrole;

poznavanje procedure, metoda i sredstava rada svojih potčinje-nih;

sprovođenje efektivne neposredne kontrole nad radom svojih pot-činjenih (neposredni nadziranje prilikom izvršanja zadataka);

regulisanje internih pravila ponašanja prilikom izvršavanja kon-kretnih zadataka, u slučaju da oni nisu normirani, kao i njihovo upozna-vanje sa potčinjenima;

izradu objektivnih kriterijuma za ocenjivanje rezultata rada i nji-hovo upoznavanje sa licima čiji se rad ocenjuje;

pripremanje i donošenje plana konkretne kontrole; upoznavanje potčinjenih, neposredno viših rukovodilaca i javnosti

sa razultatima kontrole, kao i sa eventualnim merama koje su preduzete; izricanje kritika i pohvala na račun potčinjenih u cilju unapređe-

nja postupanja u budućnosti, kako bi se ono što je dobro i dalje radilo, a ono što je bilo loše korigovalo;

permanentno praćenje stanja u svojoj organizacionoj jedinici pu-tem sprovođenja nenajavljenih i vanrednih kontrola;

razvijanje saradnje sa licima koja sprovode kako unutrašnju tako i spoljnu kontrolu u cilju razmene iskustava kojima će se doći do pobolj-šanja u daljim postupanjima policijskih službenika;

razvijanje periodične komunikacije sa potčinjenima u pogledu određenih bezbednosnih tema;

omogućavanje potčinjenima pristup određenim bezbednosnim podacima neophodnim za bolje obavljanje redovnih zadataka;


424

omogućavanje participiranja potčinjenih u identifikovanju bez-bednosnih rizika i pretnji.

Navedeni elementi bezbednosne kulture rukovodilaca u sprovođenju kontrole treba da spreče nastanak negativnih pojava nastalih kao posledica specifične policijske supkulture. Rukovodioci zato moraju biti svesni znača-ja praćenja stanja u svojoj organizacionoj jedinici. Kontinuirano praćenje ra-da i ponašanja svojih potčinjenih im omogućava priliku da na vreme uoče potencijalne probleme i da spreče nastanak ugrožavajućih pojava.

ZAKLJUČAK

Najčešće greške u sprovođenju postupka kontrole javljale su se zbog nedostatka bezbednosne kulture rukovodilaca. Nedovoljna obrazovanost i stručnost, nespremnost da se to prizna, nemarnost, javašluk, nepoznava-nje normi pozitivnog prava, nedovoljno vremena za kontrolu su samo ne-ki od problema koje mogu dovesti do šablonskog i rutinskog obavljanja kontrole. Zbog toga je neophodno da na rukovodeća mesta u policiji budu postavljena lica odgovarajućeg obrazovnog profila sa određenim brojem godina radnog staža.

Razvijenost bezbednosne kulture u policiji će doprineti tome da se unutar policije podigne svest o potrebi osuđivanja svih pripadnika policije čije se ponašanje može okarakterisati kao nezakonito, neetično i ugroža-vajuće. Zbog toga je neophodna kontrola, koja se u policiji javlja kao jed-na od funkcija rukovođenja. Bezbednosnu kulturu u kontroli kao funkciji rukovođenja možemo odrediti kao skup formalnih i neformalnih normi i vrednosti koje funkcionišu između rukovodioca (kontrolora) i potčinje-nog (kontrolisanog), a koje su u funkciji ostvarivanja ciljeva kontrole.

Potreba za razvijenom bezbednosnom kulturom rukovodilaca u kon-troli tiče se, između ostalog, i činjenice vezane za postojanje tzv. neformal-ne strukture koja se javlja u policiji, kao posledice tzv. „loše“ policijske kulture (supkulture). Pojavom ove „kulture“ dovodi se u pitanje iniciranje kontrole, kao i objektivnost i istinitost činjenica utvrđenih u kontroli. To proističe iz toga što rukovodioci kao kontrolori praktično vrše kontrolu nad sopstvenim pripadnicima, sa kojima mogu da dele iste vrednosti, stavove, uverenja. Takođe, treba uvažiti i to da je jedan od ciljeva kontrole od strane rukovodilaca i korektivno-usmeravajuća pomoć koja se pruža potčinjeni-ma, kako bi što efikasnije i racionalnije obavili konkretne zadatke. Zbog to-ga kontrola treba da podrazumeva saradnju i međusobno razumevanje na relaciji rukovodilac-potčinjeni.


425

Nenad Radivojević, Assistant University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Importance of Security Culture in Control as a Function of Management in the Police

Abstract: Control as a function of management in the police is ac-companied by numerous problems, which are mainly related to the mana-gement process itself. One of these problems is the specific subculture in the police. Subculture in the police occurs, among other, as a result of tightness of the police, within which specific values, attitudes and beha-viors are developed. This is particularly evident in the relation manager-subordinate. In fact, in practice it often happens that managers and sub-ordinates unsympathetically look at each other. On the other hand, great solidarity between managers and subordinates can lead to a failure to implement control or situations of forging reports on the results of con-trol, and so make it pointless in practice.

This paper analyzes the security culture as a factor in the manage-ment of the police. Its importance in the context of control as a function of management is great because these managers, to a large extent, create the (security) culture in the police. Managers must be aware of the im-portance of control, in such a way that the control should not be neglec-ted, but they also should not overdo it. In this regard, the paper points out the need for ongoing development and implementation of the concept of security culture in the police, with practical guidelines for working managers who will respect the basic principles and rules of security cul-ture to achieve control objectives.

Key words: police, security culture, functions of management, con-trol problems.


426


427

Pregledni članak 342(497.113) doi:10.5937/zrpfns48-7695

Dr Svetozar Čiplić, docent Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet u Novom Sadu AUTONOMNA POKRAJINA VOJVODINA IZMEĐU

USTAVA I ODLUKE USTAVNOG SUDA REPUBLIKE SRBIJE*

Sažetak: Autor se bavi pojedinim odrebama ocene Ustavnog suda

Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine i njegovog različitog tu-mačenja zakonskih odredbi. Autor stoji na stanovištu da je Ustavni sud izmenio ustavom garantovanu poziciju AP Vojvodine i da je „konzerva-tivnim tumačenjem“ umanjio prava građana u odnosu na garancije koje sam ustav postavlja.

Ključne reči: Ustav Republike Srbije, odluka Ustavnog suda, AP Vojvodina, pokrajinska autonomija

1. UVOD Ustav Republike Srbije doneo je niz novina u jednnom od najsporni-

jih pitanja čitave srpske ustavnopravne istorije. To je pitanje decentraliza-cije. Dok je do ovog ustava decentralizacija podrazumevala pripadanje nekoj federativnnoj, savezoj državi, a sama Republika Srbija bila deceni-jama „konzervativno“ uređena po vertikalnoj organizaciji, sada se ustavo-tvorac osmelio i uveo tri vida decentralizacije. Iako profesor Ratko Mar-ković navodi da je zadržano rešenje iz ustava od 1991. godine1 ipak su vidne promene.

Naime, kao i prethodni i aktuelni Ustav predviđa dve autonomne po-krajine, AP Vojvodinu i AP Kosovu i Metohiju. No, među njima, za raz-liku od Ustava Republike Srbije, pravi značajnu razliku. AP Kosovo i ––––––––––

* Rad je nastao kao rezultat rada na projektu „Teorijski i praktični problemi stva-ranja i primene prava (EU i Srbija)“ u 2013. godini, čiji je nosilac Pravni fakultet u Novom Sadu.

1 Ustav Republike Srbije, Istina o Ustavu od 2006. godine – Reč izdavača, 61.

Dr Svetozar Čiplić, Autonomna pokrajina Vojvodina između... (str. 427–438)

428

Metohija pominje se u preambuli Ustava. Takođe, za nju je predviđen su-štinski status2 koji se ima regulisati posebnim, naročitim zakonom koji se donosi po proceduri za promenu ustava.

Autonomna pokrajina Vojvodina je kao i prethodna osnovana usta-vom, ali jedina ima novu ustavnu garanciju svojih porihoda3

Napokon važeći ustav poznaje i treći kategoriju autonomnih pokraji-na. S jedne strane su one koje se osnivaju Ustavom (i koje su već pome-nute i imenovane), ali predviđene su i autonomne pokrajine, nove, koje se mogu osnivati, već osnovane ukidati ili spajati po postupku kojim se ustav menja. Pri tome osnivanje novih ili ukidanje postojećih, odnosno njihovo spajanje utvrđuju građani na referendumu u skladu sa zakonom4.

Novi ustav je uneo i izvesnu nedoumicu, pominjući dva termina za istu jedinicu decentralizaciije. Ustav, naime, pominje teritorijalnu autono-miju i pokrajinsku autonomiju, imajući u vidu pri tome identične subjek-te. Ova nedorečenost je zasigurno omogućila Ustavnom sudu da prilikom odlučivanja, Autonomnu pokrajinu Vojvodinu, prema potrebi tretira kao deo teritorijalne organizacije Republike Srbije, odnosno u određenim si-tuacijama, kao politički kolektivitet koji je decentralizovan i pripadaju mu određene ustavnopravne garancije.

No, novi Ustav je i dalje među teoretičarima ostavio nedoumicu o svrsi i poreklu pojedinih autonomnih pokrajina, a posledično čak i poslo-vično5 i o pojmu usklađenosti pravnog poretka6. Naime, često se sloboda uređivanja određenih pitanja, koja je garantovana ustavom, dakle sloboda decentralizacije, meša sa pojmom dekoncentracije.

Ustavnopravna teorija je u poslednjih niz godina pojavnost principa decentralizacije (često slučajno, a ponekad i namerno) izjednačavala sa pojmom i principima dekoncentracije i to nasuprot onome što je u Ustavu

–––––––––– 2 Ustav Republike Srbije - URS, Službeni glasnik RS, br. 98/2006, čl. 182, st. 2. 3 URS, čl. 184, st. 4 „Budžet Autonomne pokrajnie Vojvodine iznosi najmanje 7%

u odnosu na Budžet Republike Srbije, s tim što tri sedmine od budžeta Autonomne pokra-jine Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda“.

4 URS, čl. 182, st. 3. Poslednji stav ovog člana, predviđa da se teritorija autonomnih pokrajina i uslovi pod kojima se mogu promeniti granice između autonomnih pokrajina uređuje zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana koja je izražena na referendumu u skladu sa zakonom.

5 Naime u srpskoj ustavnopravnoj teoriji se često ne razume značenje „jedinstvenost pravnog poretka“, nego se ovaj pojam razume kao istovetnost pravnog poretka. Otuda je po logici ovakvog shvaranja, svako odstupanje od ustava, koji garantuje, npr. pravo na sa-moorganizovanje pokrajinskih autonomija, postaje jedan ustavni problem, jer ustav ova-kvu materiju ne definiše.

6 Slobodan P. Orlović, „Najviši akti u autonomiji Vojvodine“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 2/2014, 257-287.


429

izričito zapisano. Dekoncentracija je vezana za organe uprave i ona ima svoje dva oblika7. Nasuprot tome stoji, u sferi ustavnog prava, ustavno-pravni svet slobode, između ostalok, kako to navodi srpski ustavotvorac - decentralizacija8. Koliki će ovaj svet slobode biti, zavisi naravno, od usta-votvorca, ali je nesumnjivo, ma koliki obim i sadržaj tog sveta slobode bio, njegovu meru određuje ustavotvorac. O tome ne može da odlučuje ni Ustavni sud, nego tu vrstu slobode može samo da štiti9.

Osnovni nivo ovakve slobode odnosi se na srednji, odnosno drugi nivo vlasti10. Što je ustavotvorac rečitiji, ostavlja manje mesta „zaštitniku ustava“- ustavnom sudu za bilo kakvo tumačenje. Ako je pak ustavotvo-rac nedorečen, odnosno ako je ustavotvorac izraz političkih kompromi-sa11, ustavni sud će imati veću ulogu u sporovima koji mogu da nastanu. Tako će se ustavni sud pojaviti kao negativni ustavotvorac, makar pojedi-ne odredbe ustava tumačio suprotno od želje i namere koju je ustavotvo-rac imao (mogli bi zaključiti da je u tom slučaju ustavotvorac bio nemušt ili nedorečen, slučajno ili namerno).

Ponekad, ustavnom sudu pomažu i dogmatski stavovi pojedinih ustavno pravnih teoretičara. Od već pomenutog nerazlikovanja pojma je-dinstvenosti pravnog poretka, s jedne strane i njegove istovetnosti, poja-vljuje se i nerazlikovanje floskule „sklad pravnog sistema“12 u odnosu na njegovu asimetričnost.

U ovom radu, naglasak će biti posebno stavljen na analizu pojedinih stavova Ustavnog Suda Republike Srbije, koji zapravo deformišu ustavom garantovanu poziciiju AP Vojvodine, a Ustavni sud Republike Srbije, vla-stitom odlukom dovosi sebe do pozicije tzv. negativnog ustavotvorca.

Usklađenost pravnog sistema ima svoja dva osnovna oveležja: ustavnost u materijalnom i ustavnost u formalnom smislu. Kako prof. dr

–––––––––– 7 „S jedne strane , centralnim propisima se mogu preneti određeni poslovi na lokal-

ne jedinice, a sa druge, mogu se obrazovati područne organizacione jedinice centralnih or-gana koje će obavljati poslove na jdnom delu teritorije.... Razlika između centralnih i pod-ručnih organa uprave se zasniva na dva kriterijuma. S jedne strane razlika se tiče teritorije, a sa druge strane, u pitanju su međusobni odnosi...“ Dragan Milkov, Upravno pravo I - uvodna i organizaciona pitanja, Centar za izdavačku delatnost Pravnog fakulteta u No-vom Sadu, Novi Sad 2011, 74-75.

8 URS, čl. 12. 9 URS, čl. 187. Istovremeno je ustavom definisano da je isti organ onaj koji jedini

može da vrši kontrolu, odnosno, nadzor nad radom organa autonomne pokrajine, ali su granince takve kontrole, ustavom jasno omeđene (URS, čl. 186.)

10 Ovakva konstatavija, odnosi se, naravno na države koje imaju tri nivoda horizon-talne vlasti, ali se ne odnosi na federalne države, posebno Nemačku.

11 A kompromisi nisu zapravo izraz konsenzusa nego „odmeravanja“ političkih snaga. 12 S. P. Orlović, 258.


430

S.P. Orlović pravilno zaključuje: „Sklad pravnog sistema je odgovor na pitanje ko je donosilac propisa, u kom postupku se propis stvara i kakvu formu (oblik) mora da ima. Sadržaj (materija) pravnih propisa mora biti usklađen tako da je onaj u propisu manje pravne snage odgovarajući sadr-žaju akta veće pravne snage13“.

Na žalost ovde je izostavljeno teorijsko, a čini se i praktično poima-nje asimetričnosti, odnosno, razumevanje pravnog poretka koji na terito-riji jedne države, koji po vertilnoj sadržini ne mora biti identična, jer je ustavotvorac dao određenu slobodu teritorijalnim jedinicama da samostal-no, u većoj ili manjoj meri, određuju izvorna pitanja, pa čak i vlastitu or-ganizaciiju. Tako se asimetričnost može odnositi na različitu teritorijalnu organizovanost, kao i na posebnu, naročitu normativnu delatnost jedinice teritorijalne samouprave. Tada se o skladu pravnog sistema ne postavlja pitanje ko je donosilac propisa, nego da li je ovlašćen da takav propis do-nese, te kakva i kolika mu je ustavnopravna sloboda da njegovu sadržinu (materiju) uredi.

Napokon, verovatno je da određeni „pravni animozitet“ srpska ustavnopravna teorija, prema teritorijalnim autonomijama i njihovom shvatanju odnosu tumačenju, ima zbog činjenice da je ovo pitanje u Evro-pi često povezano sa pitanjem samoopredeljenja nacionalnih manjina.

2. ODREĐENA SHVATANJA USTAVNOG SUDA ILI USTAVNI SUD KAO NEGATIVNI USTAVOTVORAC

Postavljena problematika se posebno uočava u tumačanju člana 12

Ustava14, pošto je ustavotvorac jasno odredio kome ovo pravo pripada i u koju svrhu. Ustavni sud je međutim stao na suprotno gledište, koje se mo-že protumačiti kao kolektivno pravo građana. Šta više. Ustavni sud je i naveo u svom obrazloženju, da građani Srbije, imajući dve autonomne pokrajine jesu ostvarili ustavno pravo i garanciju iz navedenog člana 12 Ustava, makar i ne živeli na teritoriji ovih pokrajina.

Svrha ovog rada je da na nekolicini pitanja na koje je Ustavni sud Republike Srbije davao odgovor, ocenjujući ustavnost i zakonnitost Za-kona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, ukaže da postoje značajne razlike između jemstva i normi koje je su Ustavom date i shvatanja Ustavnog suda u pomenutoj odluci a naročito u obrazloženju odluke.

–––––––––– 13 Ibid. 14 „Državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokal-

nu samoupravu. Pravo građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu podleže samo nadzoru ustavnosti i zakonitosti“


431

Posebno su naglašeni i kritikovani stavovi Ustavnog suda povodom člana 12 Ustava, njegovo zalaženje u tumačenje prirode prava građana na pokrajinsku autonomiju, ne razlikovanje različitih vrsta pokrajinskih autonomija, kako ih sam Ustav utvrđuje, te napokon i ne razlikovanje pi-tanja nadležnosti pokrajinskih autonomija, izvornih i prenetih.

Shvatanje Ustavnog suda u pomenutoj odluci, zasniva se na poima-nju da su autonomija, odnosno autonomne jedinice kao njen pravni izraz zapravo oblik jedne po pravilu, unitarne države. To je razlog da autonom-ne jedinice budu shvaćene kao deo unutrašnjeg uređenja države. Ovo je, zapravo pravni pleonazam, jer autonomne jedinice ne mogu biti ni u pravnom niti u logičkom smislu deo spoljašnjeg uređenja neke države. U suprotnom bi se moglo govoriti o samostalnoj državi kao takvoj.

Nadalje objašnjeno je da razlozi obrazovanja ovog, srednjeg nivoa državne vlasti leže u različitim izvorima: od istorijskih do nacionalnih, kulturnnih ali i nekih drugih mogućih obeležja nekog dela teritorije. Ustavni sud, u svom obrazloženju izvodi zaključak, na osnovu iznetog, da autonomne jedinice predstavljaju oblik političko teritorijalne decentrali-zacije. Nadalje kroz teritorijalnu autonomiju, kao i kroz lokalnu samou-pravu „kao drugi oblik teritorijalne organizacije države“15, izražava se funkcionalna organizacija države kao vid teritorijalne decentralizacije centralne (državne) vlasti.

Zapravo Ustavni sud u pokušaju da teorijski objasni model i znače-nje srednjeg nivoa vlasti nije se udaljio od konzervativnog stanovišta kla-sične ustavnopravne misli iz vremena SFRJ, gde je autonomija shvaćena iskljućivo kao teritorijalna, kao deo vertikalne organizacije jedne unitarne države. To bi bilo opravdano da u Ustavu Republike Srbije ne postoje, ipak, jasni argumenti da nije reč samo o delu teritorijalne organizacije. Pokrajinske autonomije su mnogo više, a Ustavni sud je, imajući autoritet „nepogrešivog“ državnog organa zauzeo pojednostavljeno stanovište. Po-krajina autonomija u sebi nema ničeg političkkog već samo teritorijaln-nog. Ideja Ustavnog suda je bliža suštini dekoncentracije, a veoma uda-ljena od ideje decentralizacije koja i po Ustavu Republike Srbije jeste su-ština pokrajinskih autonomija16.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje postojanje asimetričnosti između dve autonomne pokrajine: AP Vojvodine i AP Kosova i Metohije. Polo-žaj AP Vojvodine se utvrđuje Ustavom dok je članom 182. stav 2 Ustava

–––––––––– 15 Jasno je da ustavni sud autonomiju kao i lokalnu samoupravu doživljava i razume

kao deo teritorijalne organizacije države, a da pojam političke decentralizacije ili zanema-ruje ili ne poima u izvornom značenju.

16 URS, čl. 12.


432

normirano da će se suštinska autonomija Kosova i Metohije urediti po-sebnim zakonom koji se donosi po proceduri za promenu ustava.

No, Ustavni sud je propustio u svom obrazloženju da konstatuje ne-koliko povreda Ustava. Naime, pomenuti zakon koji bi regulisao suštin-sku autonomiju AP Kosova i Metohiije nikada nije donet, još od 2006. godine pa sve do odluke ustavnog suda, a potom nije utvrdio da postoji i treća vrsta asimetričnosti: postoje i autonomne pokrajine koje se mogu osnivati, ukidati ili spajati, ali nikako ne mogu imati identičan prvni sta-tus kao dve, prethodno imenovane. Naime AP Vojvodina ima ustavnu ga-ranciju svojih budžetskih prihoda. Niti jedna druga, u Ustavu pomenuta pokrajinska autonomija (pa ni AP Kosovo i Metohija) ovakvo ustavno jemstvo nemaju.

Asimetričnost, dakle postoji u tri elementa: jedna pokrajinska auto-nomija pominje se u preambuli i za nju ustavotvorac, nazivajući je suštin-skom, obavezuje zakonodavca da po posebnoj proceduri donese zakon kojim će njenu suštinu urediti; AP Vojvodina je osnovana ustavom i ima naročitu garanciju ne samo u pogledu svojih nadležnosti, nego posebno u delu budžeta. Napokon, postoje pokrajine koje se mogu osnivati (ali ne postoje), odnosno spajati ili ukidati, ali za to su potrebna dva uslova. Je-dan je zakon koji će utvrditi proceduru, a drugi je referendum građana ko-ji će se izjasniti o granicama ovakvih autonomnih pokrajina.

Sasvim je jesno da ovakve pokrajinske autonomije nemaju isti polo-žaj kao AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija. Niti jedna od njih nije osnovana Ustavom Republike Srbije, nego će eventualno biti formirana zakonom, a potom, za nastanak svake od njih potreban je referendum gra-đana. U slučaju postojećih pokrajinskih autonomija ovi uslovi nisu, po sa-mom slovu Ustava potrebni.

Možda je ključno stanovište Ustavnog suda o članu 12 Ustava17. U navodima Ustavnog suda ovakva norma se tumači kao „negativna kom-peticiona norma, doduše ne u njenm apsolutnom značenju“. U srpskom jeziku kao i u pravnoj terminologiji, ovakav izraz nema nikakvo znače-nje. Odnosno, stanovište suda moralo je biti jasnije izraženo. Tumačeći ono što je nemušto formulisano, Ustavni sud je objasnio da se ovo pravo može smatrati institucionalnom garancijom decentralizacije kao modela organizacije vlasti (verovatno vertikalne organizacije vlasti), ali ne kao individualno ili kolektivno ljudsko ili manjinsko pravo. ––––––––––

17 URS, čl. 12: „Državna vlast ogranničena je prvom građana na pokrajinsku auto-nomiju i lokanu samoupravu.

Pravo građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu poddleže samo nadzoru ustavnosti i zakonitosti.“


433

Pri tome, Ustavni sud je izgubio iz vida činjenicu da nije upitna pri-roda nego suština prva. Ovo pravo nije ni ljudsko ni manjinsko, nije ni kolektivno. Ovo pravo pripada svim građanima, a ustavotvorac je odredio njegovu suštinu: ograninčenje državne vlasti. Odredio je takođe i kome sve pripada: svim građanima Srbije koji žive na njenoj teritoriji. Ustavni sud je propustio da konstuje kako su neki od građana Republike Srbije ovo pravo realizovali, dok drugi nisu došli u priliku da ga konzumiraju. Naime, ne postoji zakon koji utvrđuje nastanak novih autonomnih pokra-jina, kao što i ne postoji zakon, odnosno odgovarajući pravni akt koji bi utvrdio na koji način će se građani na referendumu izjašnjavati o granica-ma novonastale autonomne pokrajine. Suština nije dakle u prirodi prava, nego u njenoj realizaciji.

No, svakako ostaje pitanje, kako Ustavni sud, nasuprot Ustavu, ima mogućnost da garanciju koja u sebi sadrži pojam „prava građana“ na ovaj način razume član 12. Ustava?

Dokaz da je stanovište Ustavnog suda, blago rečeno, pogrešno i su-protno izričitim ustavnim odredbama je i obrazloženje da član 12 st.1 ustava ima značenje temeljnog i načelnog, odnosno da je ustavotvorac ovim odredbama utvrdio opredeljenje ka stvaranju i jačanju decentralizo-vane države koja je „servis građana“ kao što je i jedan od načina izraža-vanja građanske suverenosti, a ne zajamčenog ljudskog ili manjinskog prava. Upravo u ovakvom stavu se vidi nerazumevanje „nepogrešivog“ Ustavnog suda. Ustavni sud je naime ušao, ili bolje rečeno prihvatio spor o prirodi ovog prava. I konstatovao je da je reč o temeljnim i načelnim odrerdbama. No, u ustavnoj teoriji ne postoje stanovišta koja će jednim ustavnim odredbama davati veću ili manju snagu. Sve ustavne odredbe imaju istu pravnu snagu, pa tako i ova. Ona jeste temeljna, jeste i načelna, ali njena pravna snaga identična je sa drugim normama ustava18. Pošto i ona sama, jeste norma ustava. Upravo se tu pokazuje koliko je Ustavni sud pogrešio praveći razliku među ustavnim normama. Baš zato što je reč o temeljnim i načelnim odredbama (a one su tako imenovane jer se nalaze na početku ustava) dokaz je koliko je Ustavni sud pogrešno rezonovao. Pošto su temeljne, ove odredbe su morale biti strogo poštovane. Nikako se nije moglo desiti da Ustavni sud učini ono što nije smeo: da pojedinim ustavnim normama da veću važnost, veće i jače pravno značenje, a da po-jediine ustavne norme, samo zbog mesta na kojem se u ustavu nalaze, us-krati građanima ili im smanji pravnu snagu. ––––––––––

18 Ustavne norme stvaraju sistem i sistemski organizuju državnu vlast, kako po horizontalnom tako i po vertikalnom principu (pa i u slučaju da takav sistem nije savršen).


434

Ustavotvorac nije bio naročito spretan u značajnom broju pitanja ko-je je normirao. Zasigurno, razlog tome je i činjenica da je ustav od 2006 godine rezultat kompromisa tri, tada najače stranke, kao i činjenice da je podneto nekoliko predloga za donošenje ustava od strane ovlašćenih predlagača. Otuda ustav nema potrebnu konzistentnost, kao i što, sagla-sno tome sadrži i veliki broj nelogičnosti19 i elemenata nedovršenog prav-nog akta.

Jedan od takvih primera je i deo o nadležnostima. Ustavni sud navo-di da u Ustavu postoji prenošenje (devolucija) dela nadležnosti centralne vlasti na autonomnu pokrajinu kao sub-centralnu vlast, uz kriterijum da pokrajinske autonomije na „svrsishodan način“ ostvaruju pojedina pitanja unutar autonomne pokrajine a „u kojima nije nadležna Republika Srbi-ja“20. Pošto je Ustav garant prava iz člana 12, onda se nikako ne može go-voriti o devoluciji, odnosno, prenošenju nadležnosti. Taj pojam ima pot-puno drugačije značenje od onog koji uređuje i predviđa Ustav. Ustav, naime, garantuje izvorne nadležnosti autonomnim pokrajinama, pri čemu, a Ustavni sud je tu upravu, određuje ne samo oblasti nego i kriterijum: ako na svrsishodan način, autonomne pokrajine ovakve nadležnosti mogu da realizuju. Ustavotvorac je, na žalost ovde napravio još jednu grešku navodeći da su autonomne pokrajine nadležne u oblastima u kojima nije nadležna Republika Srbija. Postavlja se pitanje da li su autonomne pokra-jine nadležne u oblastima u kojima je npr. nadležna evropska unija ili Ve-lika Britanija? Pri tome ustavotvorac nadležnosti pokrajinskim autonomi-jama garantuje kao ustavna prava, posebno kada se radi o pravu na samo-organizovanje.21 ––––––––––

19 Najrečitiji primer je čl. 126. URS koji, uređujući nespojivosti ministara Vlade Repuvlike Srbije, navodi da oni ne mogu biti istovremeno i članovi izvršnog veća auto-nomnih pokrajina. Na drugom mestu, u čl. 179. URS, gde se uređuje pravo autonomnih pokrajina na samoorganizovanje, Ustav predviđa samo postojanje Skupštine kao pokrajin-skog organa, dok dalje garantuje da sa ustavom i zakonom, autonomne pokrajine, samo-stalno propisuju urešenje i nadležnost svojih organa i javnih službi!

20 URS, čl. 177, st. 1. 21 U čl. 188. Ustava navedene su izričito utvrđene izvorne nadležnosti autonomne

pokrajine (ovde se naravno postavlja pitanje da li one odnose na sve ili samo poneke od njih): autonomija u uređivanju, u skladu sa ustavom i zakonom, nadležnosti, izbora, orga-nizacije i rada organa i službi koje osniva (st. 1); autonomija, da u skladu sa zakonom ure-đuje pitanja od pokrajinskog značaja u Ustavom utvrđenim oblastima društvenog života (st. 2); staranje o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, u skladu sa zakonom (st. 3); autonomija u utvrđivanju simbola pokrajine i načina njihovog korišćenja (st. 4); upravlja-nje pokrajinskom imovinom na način koji je predvišen zakonom (st. 5); finansijska auto-nomija, u skladu sa Ustavom i zakonom, koja uključuje i pravo na samostalno donošenje


435

Kako Ustavni sud navodi, Ustav dozvoljava i predviđa da autonom-na pokrajina ima normativnu nadležnonst, ali da joj se ne prenose ele-menti, oblici ili deo zakonodavne vlasti. Kada obavlja normativnu vlast u navedenim oblastima, autonomna pokrajina je ograničena zakonom i ove oblasti može uređivati samo, kako Ustavnni sud navodi, „u skladu sa sek-torskim zakonom“. Ovi zakoni definisani su kao vrsta zakona kojima za-konodavac, na sistemski način, jedinstveno za čitavu teritoriju Republike Srbije, i jednako za sve građane, uređuje odgovarajuće oblasti, nezavisno od činjenice gde građani žive i rade.

Uočljiva su dva pravna problema. Prvi je da Ustav ne poznaje „sek-torske“ zakone, i Ustavni sud je verovatno mislio na sistemske zakone, ali je koristio neformalne i vanustavne termine (kao što i sistemski zakoni jesu vanustavni i neformalni termini). Drugi pravni problem proizlazi iz činjen-nice da je Republika Srbija asimetrično decentralizovana. Otuda zakonoda-vac donosi zakone za čitavu teritoriju Republike Srbije, želeći pre svega da uredi onaj deo teritorije na kojem ne postoje autonomne pokrajine. Pokra-jinskim autonomijama po jednom ustavnom, ali nejasnom i nesigurnom kriterijumu22 preostaje da u ustavom garantovanim oblastima normativno uredi pitanja koja nije uredila Republika Srbija.

Ustavni sud je ocenjujući ustavnost Zakona o utvrđivanju nadležno-sti AP Vojvodine, doveo u vezu odnos pokrajine i lokalnih samouprava koja se nalaze na njenoj teritoriji23. U odnosu na nadležnosti i ustavom garantovana prva autonomne pokrajine, prava lokalne samouprave su od-lukm Ustavnog suda branjena u većoj meri nego položaj i prava autonom-ne pokrajine. Naravno da se osnov za ovakav stav može naći u nejasnom i nedorečenom Ustavu, ali nije jasno zašto je lokalna samouprava, odno-sno zašto su jedinice lokalne samouprave pretpostavljene pokrajinskoj autonomiji. Naime, svaki građanin živi na teritoriji određene jedinice lo-kalne samouprave i on je tako deo svog prava iz člana 12. Ustava realizo-vao. Ali, većina građana ne živi na teritoriji autonomnih pokrajina, pa je –––––––––– budžeta i završnnog računa, ali i obavezu obezbeđivanja sredstava jedinicama lokalne sa-mouprave za obavljanje poverenih poslova iz nadležnosti autonomne pokrajine (st. 6).

22 „svrsishodan način“ 23 „Takođe, Ustavni sud ukazuje da bi svako drugo tumačenje dovelo u pitanje

ostvarivanje principa decentralizacije u odnosu na lokalni nivo vlasti, kada je reč o lokal-noj samoupravi na teritoriji autonomne pokrajine, a time i Ustavom utvrđeni položaj jedi-nice lokalne samouprave na teritoriji autonomne pokrajine, kojima je, kao i svim drugim jedinicama lokalne samouprave, saglasno odredbama člana 177 i člana 190 stav 1. Ustava garantovana izvorna nadležnost u utvrđivanju pitanja od lokalnog značaja i to u oblastima koje su u pretežnom delu istovetne oblastima iz člana 183. stav 2. Ustava.“


436

njihovo pravo time nerealizovano. Kako je Ustavni sud koonsekventno branio pravo građana na lokalnu samoupravu, tako je morao imati istove-tan kriterijum da odbrani pravo svih građana Republike Srbije na pokra-jinsku autonomiju.

Jedno od pravno najspornijih pitanja postaviljena je priroda člana 12. Ustava. Ustavni sud je zauzeo stav da pravo na pokrajinsku autonomi-ju ne predstavlja ljudsko pravo zajamčeno Ustavom24. Ustavni sud je ušao u raspravu oko prirode ovog prava. Razmatrajući ovo sporno pita-nje, utvrdio je da iz celokupnog teksta Ustava sledi da se zakonom odre-đuju kako izvorne nadležnnosti pokrajine tako i poslovi Republike Srbije čije se obavljanje poverava autonomnoj pokrajini. Imajući u vidu navede-no, Ustavni sud se koristio pogrešnom argumentacijom. S jedne strane zanemario je jasnu, nedvosmislenu i izričitu odredbu ustava, dok je na drugoj strani upotrebio neadekvatnu argumentaciju, izjednačavajući iz-vorne nadležnosti AP Vojvodine kojima je garant sam Ustav i poslove koji su u nadležnosti Republike, a čije se obavljanje može poveriti auto-nomnoj pokrajini, što zavisi od samog zakonodavca.

Ustavni sud određene nadležnosti AP Vojvodine preimenuje u „sa-moobavezivanje“ i „samoograničavanje“ Narodne skupštine u vršenju za-konodavne vlasti. Stav Ustavnog suda, u skladu sa ovim je da nije mogu-će i da je neprihvatljivo obavezivati nekog budućeg zakonodavca, koji donoseći zakone, mora voditi računa o dostignutom nivou prava građana na pokrajinsku autonomiju. Kako Ustavni sud zaključuje, „jednom pove-reni poslovi iz nadležnosti centralnih organa nikada više ne mogu biti vraćeni u nadležnost centralnog organa“.

Takođe, druga vrsta argumentacije zasniva se na činjennici da u po-gledu, kako Ustavni sud navodi „prenetih (izvornnih)“ nadležnosti jedan zakonodavac u budućnosti ne bi mogao takve poslove da vrati u svoju nadležnost, mada ih je neki prethodni preneo zbog stanja u nekoj društve-noj oblasti, u nadležnost AP Vojvodine. Ovo je glavna argumentacija, zbog čega je „dostignuti nivo“ prava AP Vojvodine neodrživ, prema sta-vu Ustavnog suda.

Nejasno je i podosta apsurdno, kako Ustavni sud nije napravio razliku između ove dve vrste nadležnosti. Izvorne garantuje Ustav, i one takve ostaju sve do ustavnih promena, ma kakva bila želja ili potreba nekog budućeg za-konodavca koji stoji pod važećim Ustavom. Prenete nadležnosti se svakako ne bi mogle svrstati u krug „dostignutog nivoa“ prava. Dostignuti nivo prava mogao bi se ticati samo izvornih, ali ne i prenetih nadležnosti.

–––––––––– 24Iako ustavotvorac izričito navodi u čl. 12 da je državna vlast ogranničena pravom

građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu.


437

Napokon za ovaj rad bitno je i sporno pitanje o ograničenju Narodne skupštine u pogledu prethodno zatraženog mišljenja organa AP Voojvo-dine u postupku donošenja zakona. Kako Ustavni sud navodi, da se jedan tip zakona donosi po posebnom postupku25, što je za Ustavni sud dokaz da se uspostavlja svojevrsni, partnerski odnos između Narodne skupštine i organa autonomne pokrajine nezavisno od toga što je reč samo o, kako sam Ustavni sud navodi, najslabijoj pravnoj formi, jer se traži mišljenje pokrajinskog organa koji nema obavezujuću snagu.

Ustavni sud, a i subjekt koji je pred istim sudom postupak pokrenuo, zapitao se da li ovakva odredba predstavlja svojevrsno ograničenje Na-rodne skupštine u njenoj zakonodavnoj vlasti koju propisuje Ustav Repu-blike Srbije? Odgovor na ovakvo pitanje može biti samo pozitivan. I on je u skladu sa članom 12. Ustava, jer pokrajinska autonomija predstavlja po-red prava građana i oblik ograničenja državne vlasti. Sve što jeste oblik ograničenja, makar, kako sam sud navodio u najslabijoj ustavnojpravnoj normi (jer se samo traži mišljenje) jeste u skladu sa ustavom. Ideja ustava je da su suvereni građani26

3. ZAKLJUČAK

Imajući u vidu da je prema Ustavu Republike Srbije promenjena po-zicija autonomnih pokrajina, odluka Ustavnog suda, na primeru ocene ustavnosti i zakonitosti Zakona o uzvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, u velikoj meri je deformisala garantovanu poziciju ove pokrajine.

Ustavni Sud se ponašao, često interpretirajući, prema svojoj nadle-žnosti i logici, kao negativni ustavotvorac i zakonodavac. Često je oči-gledne i jasne ustavne norme tumačio na sasvim drugačiji način, pa je prava koja su ustavom, a razrađena zakonom, deformisao i suzio na meru dekoncentracije, a ne decentralizacije vlasti što je inače suština vertikalne organizacije vlasti prema Ustavu od 2006. godine. Može se zaključiti da je Ustavni sud svojom odlukom ionako nedorečene i počesto protvrečne odredbe ustavotvorca dodatno zakomplikovao, naročito kada je reč o po-ložaju AP Vojvodine. Zbog toga je delu građana uskratio prava koja, po samom tekstu ustava im jesu zajamčena.

–––––––––– 25 Reč bi bila o onim zakonima kojima se uređuju pitanja od pokrajinskog značaja. 26 URS, čl. 2: Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom

inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Nijedan državni organ, politička organizaciija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti su-

verenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodnno izražene volje građana.


438

Svetozar Čiplić, Ph.D., Assistant Professor University of Novi Sad Faculty of Law Novi Sad

Autonomous Province of Vojvodina between The Constitution and the Decision of the Constitutional

Court of Republic of Serbia

Abstract: The author deals individual assessments Constitutional court of the Competent im Law, as well as its different interpretation of constitutional and legal provisions. The author is of the opinion that the Constitutional Court amended the constitution and the law guaranteed the position of the Autonomous Province of Vojvodina and that the "con-servative interpretation of" diminished the rights of citizens by the consti-tution itself by.

Key words: Constitution of the Republic of Serbia, the decision of the Constitutional Court, the AP Vojvodina, provincial autonomy

403

ODELJAK ZA STUDENTE

404


441

Originalni naučni rad 341.223.3:061.1EU doi:10.5937/zrpfns48-7359

Mr Vladimir Vasiljev, student doktorskih studija Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka

OSNOVE ZAKONSKOG OKVIRA EU PREMA JAVNO-PRIVATNIM PARTNERSTVIMA

Sažetak: Rad predstavlja pregled osnovnih elemenata statusa javno-

privatnog partnerstva u komunitarnom pravu. Prikazuje se pregled za-konske regulative EU koji se bavi JPP i osnovni principi komunitarnog prava i njihov uticaj na JPP aranžmane. Posebno se analiziraju članovi 56 i 49 Ugovora o EU o slobodi pružanja usluga i slobodi osnivanja i po-zitivne odredbe o transparentnosti, uz osvrt na primere iz sudske prakse Evropskog suda pravde. Analiziraju se Direktive o javnim nabavkama Evropske komisije i njihov uticaj na JPP. Posebno se analizira odnos Di-rektiva prema koncesijama kao modelu JPP i ostalim ugovornim JPP, kao i njihov položaj u odnosu na Ugovor o EU i osnovne principe komu-nitarnog prava. U zaključku se sumiraju nedostaci trenutnog zakonodav-nog okvira EU u odnosu na JPP.

Ključne reči: komunitarno pravo, javno-privatna partnerstva, direk-tive o javnim nabavkama EU

1. JAVNO-PRIVATNA PARTNERSTVA U KOMUNITARNOM PRAVU

Pravila o javnim nabavkama EU koja se odnose na javno-privatna

partnerstva (JPP), izvode se iz četiri pravna dokumenta EU: 1. Ugovor o funkcionisanju EU (eng. The Treaty on the functioning

of the EU); 2. Direktiva za javne nabavke EU (eng. EU public procuremend directives); 3. Relevantna sudska praksa Evropskog suda pravde (eng. Europian

Court of Justice - ECJ); 4. Interpretativna saopštenja Evropske komisije (eng. Interpretative

Communications) i druge, tzv. meke pravne mere (eng. Soft-law measu-res) Evropske komisije.

Mr Vladimir Vasiljev, Osnove zakonskog okvira EU prema... (str. 441–457)

442

Prva tri dokumenta su obavezujući zakoni (eng. Hard Law), dok su Saopštenja EK neobavezujuća, tzv. meka pravna mera (eng. Soft Law), koja je u suštini vodič za primenu obavezujućih zakona i predstavlja tu-mačenje i gledište EK kada su u pitanju JPP.1

Komunitarno pravo koje se odnosi na dodelu javnih ugovora (javne nabavke, koncesije i javno-privatna partnerstva) temelji se na opštim prav-nim načelima Evropske unije. Tako se iz četiri tržišne slobode Ugovora o EU (slobode ketanja roba, radne snage, usluga i kapitala) izvode temeljna načela tržišnog nadmetanja. To su načela: nediskriminacije, jednakog tret-mana, transparentnosti i uzajamnog priznavanja i uvažavanja.

Kada su javne nabavke u pitanju, svi dosadašnji Ugovori o EU za-branjuju članicama međusobnu diskriminaciju forsiranjem dodeljivanja ugovora domaćim firmama.2 To pravilo važi (sa ograničenim izuzecima) za sve javne nabavke i sve vrste javnih ugovora, uključujući i JPP. Kada su u pitanju JPP, najvažnije odredbe su one vezane za slobodu osnivanja i pružanja usluga (čl. 49 i 56 Ugovora o EU).3 Kada god javna vlast poveri neku ekonomsku aktivnost trećem licu, to mora biti u skladu sa tim od-redbama i principima transparentnosti, jednakosti, proporcionalnosti i međusobnog uvažavanja, kao i osnovnim načelima Ugovora o EU po pi-tanjima slobode kretanja roba, usluga i radne snage.

Ugovor o EU daje slobodu članicama EU da daju koncesije, ali pro-cedure dodeljivanja moraju biti u skladu sa komunitarnim pravom. I dru-ge vrste ugovornih JPP i institucionalnih javno-privatnih partnerstava - IJPP, kojih nema u Direktivama o javnim nabavkama, moraju biti u sa-glasnosti sa principima i pravilima Ugovora o EU. To znači da svi oblici JPP moraju biti u saglasnosti sa Ugovorom o EU.

2. ČLAN 56 UGOVORA O EU O SLOBODI PRUŽANJA USLUGA Član 56 se odnosi na otvaranje tržišta usluga i omogućava državlja-

nima EU da pružaju usluge (uključujući i građevinske) kao građani jedne ––––––––––

1 Više o Soft Law merama u dr Dušanka Đurđev: Soft Law u evropskom komuni-tarnom pravu, Zbornik pravnog fakulteta u Novom Sadu, (1) 2013, str. 101-117.

2 Eu ima u svojoj istoriji od 1948. godine 12 ugovora, ali su najznačajnija tri: Rim-ski ugovor iz 1957, stvorena je Evropska ekonomska zajednica, (pun naziv je Treaty on establishing the European Economic Community), Ugovor iz Mastrihta 1992, stvorena je Evropska unija, (pun naziv je Treaty on establishing the European Community, dakle, iz-bačena je reč Economic) i Lisabonski ugovor iz 2009, (pun naziv je Treaty on the Fun-ctioning of the European Union). U ovom radu se koristi termin - Ugovor o EU, i tada se misli na važeći Lisabonski ugovor.

3 Consolidated version of the Traty on the functionig of the Europian union, Offi-cial Journal of the EU, 30.3.2010, čl. 49 i 56, str. 21 i 24.


443

članice u bilo kojoj drugoj članici EU. To znači da mogu privremeno biti na radu u drugoj članici (kao npr. konsultanti na projektu u drugoj ze-mlji), da mogu slati radnike na rad u inostranstvo, ali i da mogu pružati usluge u drugim zemljama, ostajući pravno registrovani u svojoj zemlji. Članicama se zabranjuje da sprečavaju na bilo koji način koncesionare drugih zemalja da učestvuju na tenderima u zemljama-koncedentima.

Sudska praksa ECJ utvrdila je tri načina kršenja člana 56 od strane članica, a same presude predstavljaju dopunu odredbi Ugovora o EU o koncesijama:

1. Direktna diskriminacija stranog koncesionara na osnovu nacional-nosti: odnosi se na pravila koja zabranjuju stranim firmama učešće na tenderu za koncesiju, daju povlašćen tretman domaćim ponuđačima, ili imaju različite uslove učešća za strane u odnosu na uslove koji važe za domaće firme.4

2. Indirektna diskriminacija stranog koncesionara na osnovu favori-zovanja domaćih firmi: postoje mere na tenderima za koncesije koje u po-jedinim članicama važe naizgled jednako i za domaće i strane firme, ali kroz primenu imaju efekat favorizovanja domaćih firmi. Takođe, član 56 zabranjuje bilo kakvo ograničavanje angažovanja radne snage koncesio-nara u zemlji-koncedentu na radovima u koncesiji.5

3. Indirektna diskriminacija stranog koncesionara na osnovu tender-skih uslova: postoje slučajevi kada su uslovi tendera na prvi pogled isti i za strane i za domaće firme. Stav ECJ je da svako ograničenje ponuđači-ma u tenderskoj proceduri u smislu posebnih zahteva mora biti opravdano tako da dokazuje da je zahtev neophodan i srazmeran.6 Zato je svaka me-ra koja ne diskriminiše direktno ili indirektno koncesionare iz drugih ze-malja, a koja utiče na slobodnu trgovinu uslugama, u suprotnosti sa Ugo-vorom o EU, odnosno članom 56.

3. ČLAN 49 UGOVORA O EU O SLOBODI OSNIVANJA

Član 49 Ugovora o EU odnosi se na slobodu poslovanja bilo kog stanovni-

ka EU koji može u bilo kojoj zemlji EU da započne biznis: članice EU moraju dozvoliti bilo kome iz drugih članica da na njihovoj teritoriji osnuju i rade pod ––––––––––

4 Slučaj C-360/89 Commission vs Italy, 1992, E.C.R. I-3401. 5 Slučaj C-243/89 Commission vs Kingdom of Denmark, 1993, E.C.R. I-1141; The Gre-

at Belt Bridge je most koji spaja dva danska ostrva, Zeland i Funen, dug je 6.8 km i najveći je građevinski poduhvat u istoriji Danske. Pušten je u rad 1998. godine. Više o indirektnoj diskriminaciji u dr Rodoljub Etinski: Indirect Discrimination in the Case-Law of the Europian Court of Human Rights, Zbornik pravnog fakulteta u Novom Sadu, (1) 2013, str. 57-73.

6 Slučaj C-234/03 Contse vs Insulad, 2005, I-9315


444

istim uslovima koje imaju domaći preduzetnici. Mere koje onemogućavaju uče-šće u javnim ugovorima (uključujući i koncesije) krše član 49 i ECJ je u takvim slučajevima presuđivao na štetu javnih autoriteta koji su diskriminisali slobodu osnivanja. Takav slučaj nalazimo u Italiji, gde zakonodavstvo diskriminiše slo-bodu osnivanja u poslovima obrade podataka. Italijanski zakoni ograničavaju da se poslovi obrade podataka mogu dodeljivati samo preduzećima koja su u celini, ili većim delom u javnom vlasništvu.7

Članovi 51, 52 i 62 propisuju opravdane razloge zbog kojih je mo-guće ograničiti slobodu pružanja servisnih usluga i slobodu osnivanja. To su slučajevi u određenim situacijama javnih politika, državne bezbednosti i javnog zdravlja (čl. 52), ili slučajevi u aktivnostima povezanih sa poslo-vima zvaničnih organa (čl. 51). U vezi sa članom 51, oglasila se i Evrop-ska komisija, sa stavom da se ovakav izuzetak može praviti samo u situa-cijama kada koncesionar direktno i naročito vrši posao zvaničnih organa, ali da to ne znači da se primenjuje automatski za aktivnosti koje se vrše po službenoj dužnosti ili su posebno određene zakonom ili su kvalifiko-vane od strane države kao poslovi od nacionalnog interesa.8

ECJ odbacuje primenu člana 51 u slučajevima kada povereni poslo-vi od strane javnog sektora ostaju predmet nadzora zvaničnih organa koji ima na raspolaganju odgovarajuća sredstva za obezbeđenje zaštite intere-sa koji su mu povereni9, ili gde su poverene aktivnosti tehničke prirode i zbog toga nisu povezane sa poslovima zvaničnih organa u meri da mogu biti izuzetak od principa slobode osnivanja i pružanja servisnih usluga.10

4. POZITIVNE ODREDBE UGOVORA O EU O TRANSPARENTNOSTI

Ustaljno je mišljenje da Ugovor o EU u odnosu na javne nabavke

ima uglavnom negativne odredbe. Misli se na zabrane prema članicama da usvajaju mere koje ograničavaju stranim firmama mogućnost konkuri-sanja ili samog izbora na tenderima (principi slobode osnivanja). Među-tim, postoje i pozitivne odredbe Ugovora o EU, kao ona o oglašavanju tendera. Tu odredbu potvrđuje slučaj Telaustrija.11 Telekom Austrija (dr-žavno preduzeće) raspisao je koncesiju za javne usluge za izradu telefon-––––––––––

7 Slučaj C-3/88 Commission vs Italy, 1989, E.C.R. 4035 8 EC: Interpretative Communication of the Commission on Concessions under

Community law, OJ C 121/2, 2000, poglavlje 3.1.5 9 Slučaj 147/86 Commission vs Greece, 1988, E.C.R. 1637 10 Slučaj C-272/91 Commission vs Italy (koncesija za informatički sistem državne

lutrije), 1994, E.C.R. I-01409 11 Slučaj C-324/98 Telaustria Verglas GmbH vs Telekom Austria, 2000, E.C.R. I-10745


445

skih imenika, u kojoj servisni provajder ne bi bio plaćen direktno, već bi mu bilo dozvoljeno da koristi imenike za komercijalna oglašavanja. Au-strijska federalna kancelarija za javne nabavke imala je obavezu da kon-troliše da li je tenderska procedura u skladu sa Direktivama EU o javnim nabavkama.12 Kako je reč o ugovoru o koncesiji za javne usluge, koju, kako smo videli, ne obuhvataju važeće Direktive o javnim nabavkama EU, ECJ je, u odgovoru na zahtev Austrijske federalne kancelarije za jav-ne nabavke, ustanovio tu okolnost, ali je potvrdio da se u dodeli koncesija za javne usluge mora poštovati princip nediskriminacije Ugovora o EU, koji propisuje obavezu transparentnosti koja podrazumeva stepen oglaša-vanja dovoljan da obezbedi otvoreno nadmetanje na tržištu u toj oblasti servisa i nepristrasnost procesa javnog nadmetanja.

Pozitivna odredba Ugovora o EU o transparentnosti potvrđena je u još dva kasnija sudska procesa pred ECJ.13 Međutim, ostaje nejasno šta je potrebno da bi zadovoljio zahtev o transparentnosti u kontekstu koncesija ili drugih ugovora koji nisu obuhvaćeni regulacijom u Direktivama EU o javnim nabavkama, ali podležu principima Ugovora o EU, kao što su ne-prioritetni ugovori za javne usluge. Nije jasno da li tenderi moraju biti ob-javljeni u Službenom glasniku EU (eng. Official Journal of EU), koje in-formacije moraju biti objavljene, da li se mora objaviti svaki ugovor (što Direktive na zahtevaju), da li samo opšte odredbe ugovora ili ceo kvalifi-kacioni sistem. Nejasno je i koji je postupak nakon objavljivanja i koja se forma zvaničnog nadmetanja zahteva.

Jedina uputstva o transparentnosti u cilju poštovanja principa nediskri-minacije po osnovu nacionalnosti propisuje Interpretativno saopštenje Evrop-ske komisije o koncesijama u komunitarnom pravu iz 2000. godine.14 Uput-stva o transparentnosti, prema preporukama Saopštenja, trebalo bi primenjiva-ti svim odgovarajućim sredstvima: objavljivanjem oglasa o tenderu u dnevnoj štampi ili specijalizovanim listovima ili postavljanjem odgovarajućih obave-štenja; oglas mora da sadrži potrebne informacije koje omogućavaju potenci-jalnom koncesionaru da proceni da li će učestvovati na tenderu (kriterijume izbora i bodovanja), uključujući predmet koncesije, okvir i karakteristike uslu-ge koje se očekuju da ih koncesionar ispuni.15

–––––––––– 12 Kako je slučaj Telaustria iz 2000. godine, reč je o Direktivi za usluge 92/50 (eng.

Service Directive) koja je prethodnik važeće Direktive za javni sektor (eng. Public Sector Directive) i Direktivi za komunalne usluge 93/38 (eng. Utilities Directive), prethodnici istoimene važeće Direktive iz 2004. godine.

13 Reč je o slučajevima C-410/04 ANAV vs Commune di Bari iz 2006, i C-458/03 Parking Brixen iz 2005.

14 EC: Interpretative Communication of the Commission on Concessions under Community law, OJ C 121/2, 2000

15 Ibid. odeljak 3.1.2


446

5. DIREKTIVE EU O JAVNIM NABAVKAMA

Direktiva je zakonodavna forma koja obavezuje svaku članicu da usaglasi svoje zakone tako da direktiva može da se primenjuje unutar za-konodavnog sistema članice. Uopšteni principi Ugovora o EU nisu do-voljni za uređenje sektora javnih nabavki. Da bi se osigurala transparent-nost procedura i onemogućilo diskriminatorsko ponašanje javnih vlasti u dodeli ugovora, EU je još od 1971. godine počela direktivama da reguliše ugovaranje javnih radova16 i pravila ugovaranja za poslove snabdevanja javnog sektora robom i uslugama.17 Cilj Direktiva je osiguravanje tran-sparentnosti i nediskriminatorskih procedura i obezbeđivanje sigurnosti učesnicima na tržištu javnih nabavki EU da će uživati slobodu u nadmeta-nju za ugovore o javnim nabavkama.

Krajem 80-ih, usledio je talas regulacije u svim sektorskim politika-ma EU, pa i u sektoru javnih nabavki, kao deo napora Eropske komisije da se pripremi teren za zajedničko tržište i carinsku politiku EU, verifiko-vane 1992. Mastrihtskim ugovorom i stvaranjem Eropske unije od dota-dašnje Evropske ekonomske zajednice. Direktive za javne radove i snab-devanje dopunjavane su i 1993.18, da bi današnje važeće regulative EU u poslovima javnih nabavki bile donešene 2004. godine. Reč je o dve direk-tive koje regulišu procedure dodele javnih ugovora. Novina je u uvođenju obaveze objavljivanja svih tendera u EU i selektovanja isključivo na osnovu komercijalnih kriterijuma. Većina članica morala je da usvoji no-ve zakone da bi ispunila obavezu implementacije pravila koja propisuju direktive EU iz 2004. godine.

Radi se o sledećim direktivama za regulaciju procedura javnih na-bavki:

1. Direktiva o ugovorima za javne radove (skraćeno eng. Works Directive 2004/18/EC)19, reguliše procedure dodele ugovora za javne ra-dove, javno snabdevanja i javne usluge.

2. Direktiva o ugovorima za javne usluge (skraćeno eng. Services Directive 2004/17/EC)20, reguliše procedure javnih nabavki za tela anga-––––––––––

16 Council Directive 71/305/EEC of 26 July 1971 concerning the co-ordination of procedures for the award of public works contracts

17 Council Directive 77/62/EEC of 21 December 1976 coordinating procedures for the award of public supply contracts

18 Directive 93/38 on utilities contracts (works, supplies and services), kojom su objedi-njene prethodne tri direktive za javne radove (93/36), snabdevanje (93/37) i usluge (92/50).

19 Directive 2004/18/EC of the Europian Parliament and of the Council of 31 March 2004 on the coordination of procedures for the award of public works contracts, public supply contracts and public service contracts,Official Journal L 134 , 30/04/2004 P. 0001 - 0127


447

žovana u sektorima vodosnabdevanja, energije, transporta i poštanskih usluga, odnosno sektorima komunalnih usluga, zato se u literaturi nekada Direktiva za javne usluge naziva i Komunalnom direktivom (eng. Utili-ties Directive). Tela koja u procesu javne nabavke pokriva Direktiva o ugovorima za javne radove, potpadaju i pod Direktivu za javne usluge ako je ugovor vezan za komunalne delatnosti. Direktiva za javne usluge nije ograničena na javni sektor, već važi i za ostale učesnike u komunal-nim poslovima, dakle i privatne kompanije, ako su uključene svojim de-lovanjem u javne radove.

Ove dve Direktive su usvojene 2004. godine, a članice su u obavezi da ih primenjuju od 2006. godine. Evropska komisija kvalifikuje JPP kao javne ugovore pod prvopomenutom Direktivom o ugovorima za javne ra-dove (2004/18/EK). Svi ugovori u kojima javni sektor dodeljuje posao koji uključuje ekonomsku aktivnost trećem licu (bilo u formi JPP ili ne), moraju biti u skladu sa Direktivama i principima Ugovora o EU, uključu-jući posebno principe transparentnosti, jednakosti, proporcionalnosti i međusobnog uvažavanja.

Direktive se primenjuju samo na ugovore čija vrednost bez PDV-a, (eng. VAT) prelazi određenu graničnu vrednost. Granične vrednosti ugo-vora propisuje Evropska komisija svake dve godine i one su:

- 125.000 evra za ugovore o snabdevanju i ugovore za usluge koje dodeljuje centralna vlada, (Directive 2004/18/EC, article 7(a), article 67(1)(a));

- 193.000 evra za ugovore o snabdevanju i ugovore za usluge koje dodeljuju drugi javni entiteti, (Directive 2004/18/EC article 7(b), article 67(1)(b));

- 193.000 evra za ugovore za usluge koji su subvencionisani od dr-žave više od 50%, (Directive 2004/18/EC article 8(b));

- 387.000 evra za ugovore o snabdevanju i uslugama u komunalnim delatnostima, uključujući i usluge projektovanja, (Directive 2004/17/EC, article 16(a), article 61);

- 4.845.000 evra za ugovore o komunalnim i javnim radovima, kao i ugovore koji su subvencionisani od strane države više od 50% i uključuju izgradnju škola, bolnica, sportskih ili rekreativnih objekata, (Directive 2004/17/EC article 16(b); Directive 2004/18/EC article 7(c), article 8(a));

- 4.845.000 evra za koncesije za javne radove, (Directive 2004/18/EC article 56, 63(1)).

–––––––––– 20 Directive 2004/17/EC of the European Parliament and of the Council of 31 March

2004 coordinating the procurement procedures of entities operating in the water, energy, transport and postal services sectors, Official Journal L 134 , 30/04/2004 P. 0001 - 0113


448

Granične vrednosti umanjuju transakcione troškove javnog sektora u dugim i skupim tenderskim procedurama jer sprečavaju male ponude. Prema studiji EK, nabavke čije su vrednosti manje od graničnih vrednosti Direktiva trostruko su veće.21 Razlog je što javne vlasti namerno izbega-vaju regulativu razbijajući nabavke na više delova da bi izbegli prelazak graničnih vrednosti.

Direktive EU o javnim nabavkama primjenjuju se na ugovore o jav-nim nabavkama i ugovore o koncesijama za javne radove.

Ugovori o javnim nabavkama su naplatni ugovori sklopljenim u pi-sanom obliku između jednog ili više privatnih subjekata i jednog ili više naručilaca, čiji je predmet izvođenje radova, isporuka robe ili pružanje usluga

Postoje tri vrste ugovora o javnim nabavkama uređenih Direktiva-ma:

- Ugovori o javnim radovima su ugovori o javnoj nabavci čiji je predmet izvođenje građevinskih radova ili projektovanje, ili oboje.

- Ugovori o javnoj nabavci roba (snabdevanju) jesu javni ugovori koji nisu ugovori o javnim radovima, a čiji je predmet kupovina, uzima-nje u zakup, davanje u zakup, kupovina na otplatu, sa ili bez opcije kupo-vine proizvoda.

- Ugovori o javnim uslugama su ugovori koji nisu ugovori o rado-vima ili robi, a čiji je predmet pružanje usluga.

Direktive 2004/17 i 18 razlikuju dva tipa koncesija: koncesije za javne radove i koncesije za usluge.

- Koncesija za javne radove je ugovor istog tipa kao i ugovor o javnim radovima, a razlikuje se samo u činjenici da se naknada za radove koji se izvode sastoji ili samo od prava na eksploataciju radova, ili od tog prava zajedno s naknadom.

- Koncesija za usluge je ugovor istog tipa kao i ugovor o javnim uslugama, a razlikuje se samo u činjenici da se naknada za pružanje uslu-ga sastoji ili samo od prava na eksploataciju usluga, ili od tog prava za-jedno s naknadom.

Iako su definicije ugovora o javnim nabavkama i ugovora o koncesi-ji slične, jer je reč o javnim ugovorima, razlika među njima je u pitanju finansiranja javnih radova, odnosno pružanja usluga. Kod ugovora o jav-noj nabavci, obaveza finansiranja je na strani javnog sektora, dok kod koncesije obavezu finansiranja radova, odnosno usluga, ima koncesionar, tj. privatni subjekt. S obzirom na to da koncesionar naplaćuje radove ili

–––––––––– 21 Christopher H.Bovis, EU Public Procurement Law, Elgar European Law Series,

Edward Elgar Publishing, 2007, str. 70.


449

usluge od krajnjeg korisnika i time vraća uloženi kapital i ostvaruje odre-đeni profit, finansijska konstrukcija takvih koncesionih ugovora može biti kompleksna, pa je u zavisnosti od tržišnih prilika moguće i finansijsko učešće javnog sektora u projektu. Činjenica da Direktive dopuštaju dodat-no plaćanje naknade uz pravo privatnog korišćenja ne menja temeljnu razliku javne nabavke i koncesije, odnosno prirodu ugovora o koncesiji. U tim slučajevima, kada i država snosi deo troškova ostvarenja koncesije čiji veći deo snosi privatni partner, država to čini kako bi snizila cenu za korisnike (odnosno osigurala tzv. socijalnu cenu).

Dok Direktiva o ugovorima za javne radove (2004/18/EK) uređuje koncesije za javne radove u javnom sektoru, Direktiva za javne usluge (2004/17/EK) ne uređuje koncesije za usluge ili javne radove u području primene Direktive za usluge. Tako su iz Direktiva isključene smernice za koncesije za javne usluge ili javne radove u oblastima vodosnabdevanja, energije, transporta i poštanskih usluga.

Sledeće vrste javnih ugovora takođe nisu predmet Direktiva: - Ugovori o prižanju ili korišćenju javnih telekomunikacionih mreža; - Ugovori vezani za državnu bezbednost sa oznakom tajnosti; - Ugovori za sledeće usluge: iznajmljivanje postojećih zgrada; priba-

vljanje, razvoj ili (ko)produkcija medijskih programa; usluge arbitraže i medijacije; kupovina, prodaja ili transfer finansijskih instrumenata; uslu-ge centralne banke; ugovori o radu; usluge istraživanja i razvoja koje ne pripadaju ugovornom organu, ili nisu u potpunosti finansirane od strane ugovornog organa;

- Servisni ugovori dodeljeni po osnovu ekskluzivnih prava; - Koncesije za javne usluge i - Određeni javni ugovori iz oblasti odbrane i bezbednosti koje pokri-

va Direktiva 2009/81/EC.

6. DIREKTIVE EU O JAVNIM NABAVKAMA PREMA KONCESIJAMA

Koncesije nisu definisane Ugovorom o EU. Jedinu definiciju konce-

sije nalazimo, kao što smo videli, u Direktivama o javnim nabavkama, dok se konkretne odredbe o koncesijama nalaze samo u Direktivi za javne radove (2004/18/EK), u kojoj se uređuju koncesije za javne radove u jav-nom sektoru čija je vrednost iznad 5 miliona evra. Dakle, sekundarnim zakonodavstvom EU nisu uređene i ostale koncesije: koncesije za javne radove u uslužnom sektoru, koncesije za javne radove u javnom sektoru


450

čija je vrednost ispod navedenog finansijskog praga i koncesije za javne usluge u oba sektora, bez obzira na vrednost. Evropska komisija u Inter-pretativnom saopštenju o koncesijama smatra da koncesije koje nisu obu-hvaćene Direktivom za javne radove 2004/18 podležu pravilima i načeli-ma Ugovora o EU i načelima koja potiču iz prakse Evropskog suda prav-de.22 Komisija smatra da praksa ECJ ukazuje na nužnost pridržavanja na-čela slobodnog tržišnog nadmetanja u slučajevima dodele javnih ugovora i kad nisu uređeni Direktivama 2004/17 i 18.

Isto kaže i Zelena knjiga o javno-privatnom partnerstvu i pravu Zajed-nice o javnim ugovorima i koncesijama, koju je Evropska komisija objavila 2004. godine.23 Prema Zelenoj knjizi, svaki akt, bilo da je ugovorni ili jed-nostrani, kojim javno telo poverava pružanje javnih usluga trećoj strani, mora biti u skladu sa načelima Ugovora o EU, posebno u pogledu načela slobode osnivanja i pružanja usluga. Pravila o unutrašnjem tržištu, uključu-jući pravila i načela koja regulišu javne ugovore i koncesije, primjenjuju se na bilo koju poslovnu aktivnost, tj. bilo koju aktivnost koja se sastoji u pru-žanju usluga, dobara ili preduzimanju radova na tržištu, čak ako su ove usluge, dobra ili radovi namenjeni pružanju javnih usluga. Načela o slobodi osnivanja i pružanja usluga obuhvataju posebno načela transparentnosti, jednakosti, proporcionalnosti i uzajamnog priznavanja.

Direktive EU imaju različit tretman prema koncesijama (koncesije za javne radove i koncesije za usluge) u odnosu na druge aranžmane jav-nih nabavki. Koncesija za javne radove (eng. Public works concession) definisana je kao ugovor istog tipa kao i ugovor o javnim radovima (eng. Public works contract), osim u činjenici da je naknada za radove koji su predmet koncesije u pravu koncesionara da naplati korišćenje predmeta koncesije.24 Kao primer radne koncesije navodi se koncesionar koji gradi most ili put i koji naplaćuje svoj rad sakupljanjem putarina od korisnika u ugovorenom periodu.

Koncesija za javne usluge (eng. Service concession) definisana je kao ugovor istog tipa kao i ugovor o javnoj usluzi (eng. Public service contract), osim u činjenici da koncesionar ima pravo naplate naknade za pružanje usluga predmeta koncesije.25 Primer koncesije za javne usluge

–––––––––– 22 EC: Interpretative Communication of the Commission on Concessions under

Community law, 2000, OJ C 121/2 23 EC: Green Paper on Public-Private Partnerships and Community Law on Public

Contracts and Concessions, COM (2004) 327, 30.4.2004. 24 EC: The Public Sector Directive - 2004/18/EC, čl.1(3). Ista definicija je i u The

Utilities Directive- 2004/17/EC, čl.1(3)a. 25 EC: The Public Sector Directive - 2004/18/EC, čl.1(4). Ista definicija je i u The

Utilities Directive- 2004/17/EC, čl.1(3)b.


451

dat je u konzorcijumu koji gradi i upravlja gradskom tramvajskom mre-žom i naplaćuje svoj rad prodajom karata za prevoz korisnika.

Pravo naplate korišćenja predmeta koncesije podrazumeva da kon-cesionar snosi ekonomski rizik koji proizlazi iz obezbeđivanja i upravlja-nja uslugom. U koncesiji za usluge rizik predstavlja trošak koji snosi kon-cesionar u upravljanju uslugom u poređenju sa profitom koji ostvaruje je-dino ako uspešno prodaje uslugu korisnicima. Zato značajan deo eko-nomskog rizika predstavlja rizik tražnje - stepen u kom će javnost koristi-ti uslugu. Ako se taj rizik u ugovoru ne nalazi na strani koncesionara, Di-rektiva takav ugovor ne smatra koncesijom. To znači da nije dozvoljeno garantovanje nivoa prometa od strane javnog partnera. I Saopštenje Evropske komisije o koncesijama ne prihvata garancije za minimalni obim prometa, jer u tom slučaju ne postoji dovoljan rizik da bi se ugovor smatrao koncesijom, već se tada takav aranžman smatra ugovorom o jav-nim radovima.26 Osim ekonomskog rizika i rizika tražnje koje snosi kon-cesionar, kao i zabrane ublažavanja rizika od strane koncedenta (javnog partnera), Direktive EU propisuju i da koncesija mora ostvarivati prihod od direktnih korisnika, a ne koncedenta.27

U članovima 56-61 Direktive o ugovorima za javne radove daju se posebna pravila za koncesije za javne radove. Dodela koncesije za javne radove od strane javnog partnera ne podleže pravilima koja važe za druge vrste ugovora o javnim radovima, osim zajedničke obaveze javnog ogla-šavanja ugovora u Službenom glasniku EU (eng. Official Journal of EU) i roka od 52 dana za potencijalne učesnike na tenderu da konkurišu. Ne-ma posebnih pravila o vrstama tenderskih procedura, načinu vođenja ten-dera, niti o kriterijumima izbora najboljeg ponuđača.

Glavni razlog zašto koncesije u Direktivama imaju drugačiji tretman od ostalih javnih ugovora jeste taj što se koncesije u zakonima pojedinih članica EU ne smatraju običnim javnim nabavkama i nisu obuhvaćene za-konima o javnim nabavkama. Sa druge strane, zbog dugog perioda kon-cesionih ugovora (od 25-30, pa i do 50 godina), ogromnih vrednosti ugo-vora (više stotina miliona evra) i potencijalno visokih profita, nedostatak jedinstvenog zakonodavnog okvira koji bi uredio pravila dodele koncesija u EU ostavlja prostor javnim vlastima za diskrecione odluke koje guše međunarodnu konkurenciju i odbijaju potencijalne ponuđače na interna-cionalnom tržištu JPP. ––––––––––

26 EC: Interpretative Communication of the Commission on Concessions under Community law, 2000, OJ C 121/2, fn. 9.

27 Svi zaključci u direktivama EU, ali i Saopštenjima EK, izvedeni su uglavnom iz sudske prakse koja je osnov anglosaksonskog prava.


452

7. DIREKTIVE EU O JAVNIM NABAVKAMA PREMA OSTALIM UGOVORNIM JPP

Za razliku od koncesija, u ugovornim JPP javni sektor poziva pri-

vatnog partnera da izgradi i upravlja infrastrukturnim objektom za po-trebe javnog sektora (npr. škola, bolnica, zatvor, transportna infrastruk-tura, itd.). Privatni partner ne ubira profit kroz naplatu naknada kraj-njim korisnicima kao kod koncesija, već isplatama od strane javnog partnera u ugovorenoj dinamici. Plaćanje može biti u fiksnim iznosima, ali i varijabilno, u zavisnosti od stepena iskorišćenja objekta. Tipičan primer je britanski model JPP, tzv. Inicijativa za privatno finansiranje (eng. Private Finance Initiative - PFI). Direktive definišu javne ugovo-re kao ugovore između operatora (izvršilac) i ugovornog autoriteta (na-ručilac), čiji je cilj izvršenje radova, snabdevanje produktima, ili vrše-nje usluga. Termin operator, pojednostavljeni izraz za izvođača radova, snabdevača i provajdera servisne usluge, odnosi se na bilo koje fizičko, pravno lice, ili javni entitet, koji na tržištu nudi izvođenje radova, proizvode ili usluge.

Javni ugovori se dalje dele na radne, ugovore za snabdevanje ili usluge. Direktiva primenjuje ista pravila za sva tri tipa, osim graničnih vrednosti koje su veće za radne ugovore.

Ugovori za usluge dalje dele se na prioritetne i neprioritetne uslu-ge. Na prioritetne se primenjuju sva pravila Direktive, dok se na ne-prioritetne primenjuju samo pravila o tehničkim specifikacijama, ogla-šavanju i obavezi dostavljanja statističkih podataka. Aneks IIa Direkti-ve daje listu prioritetnih usluga (npr. održavanje vozila, usluge čišće-nja, računovodstvene usluge, IT servis i konsalting). Sve usluge koje nisu na listi (npr. pravne ili medicinske usluge), spadaju u neprioritetne servise. Prioritetni servisi su određeni na osnovu potencijala za preko-graničnu saradnju i trgovinu, potencijalnim uštedama i dostupnosti in-formacija o usluzi.

Ovakva kategorizacija usluga napravila je mnogobrojne probleme. Na primer, ako ugovor sadrži uslugu prevoza invalida uz pratnju medicin-ske sestre, takav ugovor ima istovremeno i prioritetni karakter (transport) i neprioritetni (medicinske usluge). Iz bogate prakse Evropskog suda pravde, koja obiluje sličnim sporovima, važeće tumačenje je da se klasifi-kacija ugovora za usluge koje sadrže više usluga određuje tako što se pr-vo odredi koje su usluge na spisku prioritetnih ugovara za usluge, a koje su neprioritetne, pa se uporedi njihova vrednost u ugovoru, čiji karakter određuje usluga sa najvišom cenom.


453

Postoje ugovori koji sadrže i radove i snabdevanje i usluge. Pre 2004. godine, nisu postojale konkretne odredbe za mešovite ugovore. Međutim, Direktiva o ugovorima za javni sektor sadrži odredbe za mešo-vite ugovore (član 1(2)d, paragraf 3), koji kaže da javni ugovori koji ima-ju za glavni objekat usluge sa liste u Aneksu II i uključuju aktivnosti sa liste Aneksa I koje su sporedne u odnosu na glavni objekat ugovora - ta-kvi ugovori se smatraju ugovorima za usluge.

I klasifikacija mešovitih ugovora predstavlja problem, kao i klasifi-kacija ugovora za usluge. Dok je ECJ u slučajevima sporova oko karakte-ra ugovora za usluge odredio da se klasifikacija vrši po osnovu vrednosti različitih usluga u jednom ugovoru, u slučaju mešovitih ugovora klasifi-kacija se sprovodi na osnovu određivanja osnovne svrhe ugovora, a zatim vrednosti radova i usluga, koji su samo jedna od odrednica glavne svrhe mešovitog ugovora.

Usled različitog tretmana javnih ugovora, prvi zadatak jeste određi-vanje da li npr. PFI ugovor spade u ugovore za javne radove ili u ugovore za javne usluge; ako je ugovor za javne usluge, određuje se da li je priori-tetni ili neprioritetni. Ako ugovor nije neprioritetna usluga, ceo set pravila Direktive za javni sektor mora biti primenjen.

Dalje, poseban problem predstavljaju pravne tradicije kontinentalnog i anglosaksonskog prava. U mnogim državama kontinentalnog prava, prava koja su relevantna za JPP uređena su zakonima. Zato se dešava da javna te-la imaju prava koja im dodeljuju upravnopravni propisi, a koja privatnom partneru deluju destimulativno u toku pregovora o ugovoru o JPP koji se radi po meri svakog projekta pojedinačno. To su, na primer, prava da javni naručilac može da jednostrano raskine ugovor odmah nakon potpisivanja, pravo operatora na naknadu štete zbog neočekivanog porasta troškova upravljanja, ili pravo nekog tela da jednostrano menja ugovor ako su te promene u javnom interesu, zabrana prava uplitanja i slično. Sa zabranom prava uplitanja je u vezi i zabrana zamene koncesionara bez ponovnog ten-dera, koja postoji u nekim zemljama kontinentalnog prava (npr. Slovačka), što pravi problem zajmodavcima. Jasno je da takav pravni okvir otežava sklapanje JPP jer odvraća privatni sektor od posla.

8. UGOVOR O EU I OSNOVNI PRINCIPI KOMUNITARNOG PRAVA PREMA OSTALIM UGOVORNIM JPP

Osim koncesija i druge vrste ugovornih JPP mogu biti izvan opsega

Direktiva EU o javnim nabavkama. To je slučaj u situacijama kada je vrednost ugovora ispod granice koju propisuju Direktive; kada je reč o


454

neprioritetnim servisnim ugovorima i kada je u pitanju ugovor koji Direk-tive oslobađaju obaveze o oglašavanju i nadmetanju na tenderu po osno-vu hitnosti. Takvi ugovori nisu obuhvaćeni Direktivama, delom jer se smatra da nisu uvek od interesa za međugraničnu razmenu. Ako neki ugovor ispunjava navedene uslove i ne spada pod Direktive, na njega se primenjuju odredbe Ugovora o EU, opisane u prethodnoj glavi.

Evropska komisija je u posebnom Saopštenju iznela svoje poglede o komunitarnom pravu prema dodeli ugovora koji ne potpadaju pod Direk-tive za javne nabavke.28 Prema Komisiji, obaveza oglašavanja za ugovore uključuje i obavezu sprovođenja javnog nadmetanja, iako ona ne mora bi-ti u formi zvaničnog tendera. Nadmetanje mora biti u skladu sa opštim principom jednakosti, koji uključuje zahteve za razumnim rokovima, uvid u kriterijume dodele ugovora itd, slično odredbama Direktiva, ali Saop-štenje EK smatra da se neka pravila u Direktivama ne primenjuju na isti način u poređenju sa pravilima Ugovora o EU. Iako po Direktivama neki ugovori ne moraju da se oglašavaju i da se sprovodi nadmetanje, oni mo-raju biti u skladu sa principom jednakog tretmana Ugovora o EU, što podrazumeva otvorenu konkurenciju i nadmetanje i uključuje sve obave-ze koje imaju i Direktive, koje, paradoksalno, oslobađaju pomenute ugo-vore u navedenim situacijama od obaveze oglašavanja i nadmetanja.

Ovakav stav Komisije stvorio je toliku zabunu, da je Nemačka sa još 7 članica tužila Evropsku komisiju Vrhovnom sudu EU 2006. godine, zbog toga što smatra da je Komisija u Saopštenju donela nova obavezujuća pra-vila koja su u suprotnosti sa komunitarnim pravom i koja proizvode pravne efekte na članice EU i da Komisija nije nadležna da donosi odredbe koje su obavezujuće za članice, a koje su u suprotnosti sa najvišim pravnim aktom - Ugovorom o EU.29 Sud je 2010. godine ustanovio da je tužba neosnova-na, jer Saopštenje EK nije pravno obavezujući dokument.30

Nakon ovog i već pomenutog slučaja Telaustria, koji su otvorili pi-tanje obaveze o transparentnosti ugovora, usledila je intenzivna kritika naučnih krugova. Glavne kritike upućene su u tri pravca:

- Da Komisija prelazi granicu prihvatljive sudske interpretacije i preduzima zakonodavne aktivnosti koje podrivaju pravilan odnos odgo-vornosti između zakonodavne i sudske vlasti EU, jer pravila koja donosi Komisija direktno su suprotna odredbama komunitarnog prava koja do-zvoljavaju isključenje određenih tipova ugovora iz detaljne regulacije;

–––––––––– 28 EC: Interpretative Communication on the Community law applicable to contract awards

not or not fully subject to the provision of the Public Procurement Directives, OJ C179/2, 2006. 29 Slučaj T-258/06 Germany vs Commission, OJ C-294/52, 2006. 30 Europian Commission legal service: Summaries of imortant judgments - Case T-258/06,

dostupno na: http://ec.europa.eu/dgs/legal_service/arrets/06t258_en.pdf, (pristupljeno 3.4.2013.)


455

- Da Komisija proizvodi nesigurnost u zemljama članicama, javnim en-titetima koja sprovode javne nabavke i potencijalnim učesnicima tendera;

- Da Komisija nameće neosnovane prepreke članicama u slobodi iz-bora u određivanju načina na koji će doći do najisplativijeg ugovora koji su isključeni iz regulacije Direktiva;

- I posebno zato što sudije ECJ ne bi trebalo da sude tako što u stvari žele da pomire stavove različitih politika javnih nabavki.31

I pored brojnih kritika o zahtevima o transparentnosti za ugovore koji nisu obuhvaćeni Direktivama, ista sudska praksa potvrđena je od strane Velikog veća ECJ u slučaju Coname.32 Reč je o koncesiji za usluge za upravljanje gasovodom u italijanskoj komuni Cingia de Botti. Konzor-cijum Coname tužio je komunu jer je dodelila koncesiju za usluge predu-zeću bez tendera u kom je 97% vlasništva javno. Sud je odbacio takvu mogućnost, bez obzira što koncesija za javne usluge nema u Direktivama, jer su prekršeni principi Ugovora o EU o slobodi osnivanja (čl. 43) i pru-žanja usluga (čl. 49). Odbačena je i mogućnost da se 97% kapitala može smatrati internom (eng. in-house) javnom nabavkom, u kojoj ne važe pra-vila EU o javnim nabavkama.

9. ZAKLJUČAK O ZAKONSKOM OKVIRU EU PREMA JPP

Rasprava o problemu nedostatka precizne definicije JPP i prateće zakonske regulative u EU započeta je 2000. godine.33 Nekolicina zemalja članica ukazala je na nedostatak jasnih pravila igre u oblasti JPP. U ras-pravu se uključila i Evropska komisija, sa zaključkom da nedostatak pra-vila nije problem. U 2004. godini, EK je objavila Zelenu knjigu o JPP34 u ––––––––––

31 S. Arrowsmith: The Law of Public and Utilities Procurement (2nd ed., London: Sweet & Maxwell, 2005), poglavlje 4.16; A. Brown: Seeing Through Transparency: the European Court’s Case Law on the requirement to advertise Public Contracts and Concessions under the EC Treaty, 2007, Public Procurement Law Review 1; P. Braun: A Matter of Principle(s): the Treatment of Contracts Falling Outside the Scope of he European Public Procurement Direc-tives, 2000, Public Procurement Law Review 39; P. Horijk and A. Meulenbelt: A Bridge Too Far: Why the European Commission’s Attempts to Construct an Obligation o Tender outside the Scope of the Public Procurement Directives should be Dismissed, 2005, Public Procure-ment Law Review 123; D. McGowan: Clarity at Last? Low Value Contracts and ransparency Obligations, 2007, Public Procurement Law Review 274.

32 Slučaj C-231/03 Consorzio Aziende Metano (Coname) vs Comune di Cingia de’ Botti, 2005, E.C.R. I-7287.

33 Sue Arrowsmith, PPP and the Europian procurement rules: EU policies in con-flict?, Common market law review, 2000, br. 37, str. 709-737

34 EC: Green paper on PPP and community law on public contracts and concessi-ons, Brussels, COM(2004)327 final.


456

kojoj je evidentno da postoji nedostatak zakonske regulative o JPP u po-stojećim pravilima o javnim nabavkama EU. Iste godine je i Evropski parlament zatražio da se objave vodiči i relevantna razjašnjenja u vezi sa uspostavljanjem institucionalnih JPP - IJPP. U odgovoru EK iz 2005, tzv. Saopštenju35, stav EK je i dalje bio isti, osim što su data pojašnjenja o problemima IJPP. Očigledno je da EK ne planira da kreira bilo kakav za-kon o JPP u bližoj budućnosti.

Izvestan napredak u prilagođavanju krutog zakonodavstva u sektoru javnih nabavki EU i dinamičnog sektora JPP, učinjen je članom 29. Di-rektive za javne radove (2004/18/EC), gde je javnom partneru u JPP do-zvoljeno da koristi konkurentni dijalog (eng. Competitive dialogue). Uvo-đenje člana 29 predstavlja pokušaj prilagođavanja restriktivnih procedura u procesu javnih nabavki u komunitarnom pravu sa potrebama narastaju-ćeg JPP tržišta i neophodnosti pregovaranja i kooperacije u sklapanju jav-no-privatnih partnerstava. Konkurentni dijalog ne donosi konkretan na-predak i rešavanje problema zabrane reugovaranja u zakonodavstvu EU. Problem i dalje ostaje: JPP ugovori su na dug rok i nemoguće je predvi-deti evoluciju servisa ili produkta decenijama unapred. Zato je nemoguće u startu predvideti i sve tačke ugovora. Usled generalne zabrane reugova-ranja u polju javnih ugovora u EU, oni ostaju nekompletni u situacijama kada je teško definisati krajnji cilj JPP.

–––––––––– 35 EC: Communication from the Commission to the Europian Parliament, The Co-

uncel, The Europian economic and social Committee and the Committee of the Regions on PPPs and Community Law on Public Procurement and Conncessions, Brussels, COM (2005)569 final.


457

Vladimir Vasiljev, LL.M., Ph.D. Student University of Belgrade Faculty of Political Sciences

The Legal Framework of the EU towards Public-Private Partnerships

Abstract: This paper presents an overview of the basic elements of the status of public-private partnerships in community law. Displays an overview of EU legislation that deals with the PPP and the basic princi-ples of community law and their impact on PPP arrangements. In parti-cular, analyzes Articles 56 and 49 of the EU Treaty on the freedom to provide services and freedom of establishment and the positive provisions on transparency, and examples from the case law of the European Court of Justice. It analyzes the Public Procurement Directives of the European Commission and its impact on PPP. In particular, we analyze the rela-tionship Directive as concessions as a PPP model and other contractual PPPs, as well as their position in relation to the EU Treaty and the fun-damental principles of community law. In conclusion summarizing the shortcomings of the current EU legislative framework in relation to PPP.

Key words: Community law, public-private partnerships, EU public procurement Directives


458

9

PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U NOVOM SADU

ZBORNIK RADOVA

Dosadašnji glavni urednici:

Prof. dr Vladimir Kapor (1966), prof. dr Nikola Vorgić (1967–1968), prof. dr Miloš Stevanov (1969–1973), prof. dr Borivoje Pupić (1974–1976), prof. dr Milijan Popović (1977–1983), prof. dr Stanko Pihler (1984–1988),

prof. dr Momčilo Grubač (1989–1990), prof. dr Jovan Munćan (1991–1997), prof. dr Milijan Popović (1998–2003), prof. dr Rodoljub Etinski (2004–2006),

prof. dr Dragiša Drakić (2006–2013).

Članovi Uredništva:

Prof. dr Ljubomir Stajić, prof. dr Damjan Korošec (Slovenija), prof. dr Wilhelm Brauneder (Austrija); prof. dr Tamás Prugberger (Mađarska),

prof. dr Serge Regourd (Francuska), prof. dr Gérard Marcou (Francuska), prof. dr Heinz Mayer (Austrija), prof. dr Peter Mader (Austrija),

prof. dr Branislav Ristivojević, mr Radmila Dabanović, Marko Knežević

Menadžer časopisa

Luka Baturan

Sekretarijat Uredništva

Dr Vladimir Marjanski, dr Dragana Ćorić, dr Bojan Tubić, Marko Knežević, Milana Pisarić, Nataša Rajić, Uroš Stanković, Sandra Samardžić,

Luka Baturan, Cvjetana Cvjetković, Stefan Samardžić, Ratko Radošević

Kompjuterska obrada teksta

Goran Hajzler

Štampa:

„Futura“ Petrovaradin Tiraž: 200 primeraka

2014

10

Documents

PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U NOVOM SADU ZBORNIK …english.pf.uns.ac.rs/images/zbornik/2014-4L.pdf · 2018-05-03 · 3 univerzitet u novom sadu pravni fakultet u novom sadu university