PRAVAC IRACIONALIZAM

Fridrih Niče

Tema: Sumrak idola

Profesor: Učenik:

Beograd,

april, 2013. Godine

SADRŽAJ

1. Iracionalizam kao pravac u filozofiji..........................................................................................................3

2. Friedrich Nietzsche (Fridrih Niče) – život i dela........................................................................................4

3. “Sumrak idola” – Fridrih Niče................................................................................................................... 6

Predgovor; Aforizmi i strelice................................................................................................6

Problem Sokrata...................................................................................................................6

"Um" u filozofiji......................................................................................................................6

Kako je "istinski svet" konačno postao bajka........................................................................7

Moral kao protivpriroda.........................................................................................................7

Četiri velike zablude..............................................................................................................7

"Popravljači" čovečanstva.....................................................................................................8

Šta nedostaje Nemcima........................................................................................................8

Čarkanja jednog nesavremenog...........................................................................................8

Na čemu sam zahvalan starima............................................................................................8

Govori čekić..........................................................................................................................8

5. Zaključak...................................................................................................................................................9

6. Literatura................................................................................................................................................ 10

2

1. Iracionalizam kao pravac u filozofiji

 Iracionalizam predstavlja filozofsko stanovište koje se suprostavlja racionalizmu – kako u

pogledu mogućnosti racionalnog shvatanja stvarnosti, tako i u pogledu ontološke pretpostavke da je osnovno načelo stvarnosti racionalno. Sâm termin potiče od latinske reči irrationalis (onaj ko nije razuman). Iracionalizam nalazi uporište u pretpostavci da je osnova stvarnosti nezavisna od razuma (npr. volja ili život). U saznajno-teorijskom smislu iracionalizam ističe da je itacionalno saznanje iznad racionalnog, da postoje posebni oblici stvarnosti, kao što su intuicija ili instinkti, koji su po svojoj vrednosti iznad logičkog saznanja. Ova filozofija razvila se u XIX i XX veku, ali se njeni začeci nalaze još kod Paskala, Avgustina i antičkih filozofa. U modernom dobu na iracionalizam su posebno uticali Čarls Darvin i Sigmund Frojd, a njegov uticaj vidljiv je posebno u filozofiji egzistencije. Zbog toga što ističe posebnost fenomena života u odnosu na neživu stvarnost, ova filozofija se označava i kao filozofija života. U pogledu shvatanja saznanja kao sredstva životne volje ili životnog nagona bliska je pragmatizmu. Filozofija života ima različite oblike, kao što su voluntarizam, vitalizam ili intuicionizam. Najpoznatiji predstavnici iracionalističke filozofije su Šopenhauer, Niče, Bergson i Diltaj.

I dok su se mnogi intelektualci i dalje držali pogleda na svet bliskog prosvetiteljstvu, neki mislioci s kraja devetnaestog veka doveli su u pitanje osnovne premise prosvetitelja i njihovih sledbenika u devetnaestom veku. Naročito su odbacivali ideju ljudske racionalnosti, naglašavajući umesto toga iracionalnu stranu ljudske prirode. Prosvetitelji su, spram razuma kao suverenog, definisali ljudska bića prema njihovoj sposobnosti da kritički razmišljaju; sada su mislioci videli slepe nagone i životinjske instinkte kao primarnu činjenicu Ijudskog postojanja. Izgledalo je da razum vrši vrlo ograničen uticaj na ljudsko ponašanje, da impulsi, nagoni, instinkti, sve sile ispod površine, u mnogo većoj meri određuju ljudsko ponašanje nego što to čini logička svest.

Novi uvidi u iracionalnu stranu Ijudske prirode i sve veći napadi na razum imali su ogromne implikacije na politički život. U decenijama koje su sledile, ove struje iracionalizma postaće ideologizovane i politizovane od strane beskrupuloznih demagoga, koji su pokušavali da mobilišu mase i njima manipulišu. Popularnost fašističkih pokreta, koji su otvoreno ocrnjivali razum i veličali rasu, krv, vodju i volju, pokazala je svu naivnost liberala devetnaestog veka, koji su verovali da razum trijumfuje u ljudskim delatnostima.

3

2. Friedrich Nietzsche (Fridrih Niče - slika1.) – život i dela

Nemački filzof, pesnik i klasični filolog koji je postao najprovokativniji i najuticajniji mislilac 19. veka. Rođen je 15. oktobra 1844. u mestu Röcken u Prusiji. Imao je dve godine kada mu se rodila sestra Elizabeta i tri kada mu se rodio brat. Njegov otac, luteranski sveštenik umro (od bolesti mozga) je 1849. godine kada je mladom Ničeu bilo pet godina. Brat mu umire u januaru naredne godine (1850.). Niče je gledao godinu dana oca kako umire u užasnim mukama, što je bio odlučan činitelj u njegovim sumnjama u hrišćanstvo jer nije mogao sebi objasniti zašto je njegov otac kažnjen, a služio je Bogu. Stoga će kasnije Čarls Darvin postati njegov uzor. Nakon bratove smrti porodica se seli u Naumburg, a Ničea šalju u internat u mestu Pforti (poznat po strogom verskom vaspitanju) udaljenom osam kilometara od Naumburga.

Školski drugovi u internatu zafrkavali su ga zbog njegove ozbiljnosti, a Niče će kasnije tvrditi kako se tada najbolje osećao kada je bio sam. Nakon završenog školovanja u internatu upisao je studije teologije u Bonu sa željom da postane sveštenik, kao i njegov otac. Na Uskrs 1865. godine odbija se pričestiti u crkvi u Naumburug. Na kraju godine odustaje od svešteničkog zvanja i posvećuje se učenju klasične filologije. Na fakultetu prve uzore nalazi u životu i filozofiji starih Grka pre pojave Sokrata. Zahvaljujući svome znanju imenovan je profesorom klasične filolofije na Univerzitetu u Bazelu kada je imao samo 24 godine (1869.). Smatra se da se u to doba kao studnet zarazio sifilisom u jednoj javnih kuća koje je posećivao. Godine 1870. učestvuje u nemačko-francuskom ratu kao bolničar dobrovoljac. Tada je oboleo od dizenterije i difterije. Nakon rata putuje po Švajcarskoj i Italiji te sklapa nova prijateljstva. Jedno vreme se bavio muzikom i družio sa Ričardom Vagnerom, ali razočaran Vagnerovom hrišćanskom orijentacijom i sklonosti ka starogermanskom kultu prekida sve odnose s njim.

Niz godina bavio se prirodnonaučnim problemima, a uz eminentna filozofska dela, pisana izvanredno lepim nemačkim jezikom, piše i pesme. Vidno bolestan (ceo život imao je loš vid i migrenične glavobolje) prisiljen je povući se u penziju 1879. godine, te se seli u švajcarske Alpe. Zimi s Alpa silazi na italijansku ili francusku rivijeru. Nešto kasnije - 1882. sreće svoju jedinu romantičnu ljubav Lou Andreu Saloné (njoj je bilo tek 20 godina), jedinu ženu kojom se oduševljavao. Niče ju je opisao kao bistru poput orlice i oštru poput lavice. Upoznao ih je Ničeov prijatelj Paul Reé. Te (1882.) su godine njih troje zajedno obilazili Italiju i živeli slobodoumno. Niče ju je zaprosio ali ona ga je odbila jer ga je htela deliti s Reéom. Sreli su se nešto kasnije u Leipzigu, ali Reé ju je "odveo" i time strašno povredio Ničea. Nakon toga Niče je bio strašno razočaran i ljut te mu filozofija postaje uteha za životna razočaranja.

1888. Godine Niče silazi s Alpa u Torino, a njegovo ludilo postaje sve jače pa je umislo da je bog i da mora preuzetu patnju za grehe sveta. Tada se počinje potpisivati kao Dioniz ili ponekad Razapeti. U januaru 1889. na torinskim ulicama sažalio se nad konjem koji je pao zbog tereta ili poledice - konj je pao, a Niče ga je obgrlio. Što je bilo prilično iznenađujuće jer se znalo da je Niče protiv bilo kakve vrste sažaljenja. Uskoro je smešten u duševnu bolnicu u Torinu, a potom u majčinu kuću u Nemačkoj. Tada je proglašen umobolnim. Poslednje godine života provodi kod svoje sestre Elizabet u Weimaru. Godine 1889. Pretrpeo je nervni slom od kog se nikad više nije oporavio. Umire pomračena uma od kapi u Weimaru 25. avgust 1900. godine, a njegova dela štampa i delimično grubo falsifikuje (posebno pisma) rasistički nastrojena sestra Elisabeth Förster-Nietzsche. Ona je - kako je u drugoj polovini XX. veka otkrio K. Schlechta - mnogo pridonela tome što se Ničeova filozofija široko propagirala i zloupotrebljava u Trećem Rajhu. Nakon bratove smrti vilu u kojoj je umro Elizabeta je pretvorila u “dom” Ničeovog kulta. Tu su zalazili mnogi nacistički intelektualci, a jednom čak i Hitler. Stoga se

4

ona pobrinula da Niče postane službeni mislilac Trećeg Rajha, što je bilo smešno jer je Niče mrzeo bilo kakav nacionalizam. Naravno, bio je jedan od prvih pravih Evropljana.

Niče je bio strastveni kritičar tada vladajućeg morala i verovanja. Smatrao je kako su i religija i moral osigurani na nemoralnim sredstvima te da nisu ništa drugo nego služenje lažnoj transcendentnoj ideji, pojmu, nečem što izvan konkretnog ovozemaljskog egzistiranja želi propisivati večne zakone. Niče je smatrao da ovaj život nije nemoralan nego da je besomučna borba u kojoj je umro Bog, a pobeđuju jači, sposobniji, smeliji. Stoga je on smatrao kako se umesto tradicionalnih trebaju stvoriti nove vrednosti. Niče je bio plodonosan pisac, koji je napisao nekoliko značajnih dela, među njima: Rođenje tragedije (1872.), Tako je govorio Zaratustra (1883.-1885.), S one stranu dobra i zla (1886.), Genealogija morala (1887.), Antikrist (1888.), Ecce Homo (1889. - poslednje i nikada dovršeno delo), O ljudskim i suviše ljudskim stvarima (1878.), Volja koja rađa moć, Sumrak idola i Volja za moći (1901.).

Pred kraj života Nietzsche je pozvao Vatikan i kralja Italije da na smrt osude nemačkog cara i sve antisemite. Tada se to činilo možda besmislenim ali dolazak nacizma na vlast 30-ak godina kasnije pokazaće kako je Niče na vreme osetio dah antisemitizma koji će preplaviti Nemačku. 

5

Slika 1. Fridrih Niče

3. “Sumrak idola” – Fridrih Niče

Sumrak idola (Götzen-Dämmerung) je jedno od Ničeovih poslednjih dela, dovršeno 30. septembra 1888. godine u Torinu. To je sažetak njegovih kasnijih filozofskih stavova, odnosno već ranije objašnjeni problemi, no sad izneseni na sažetiji i zaoštreniji način , a rečima samog Ničea “(…) vrlo smelo i precizno sastavljen sažetak mojih najbitnijih filozofskih heterodoksija: tako da taj spis može poslužiti upućivanju i otvaranju apetita za moje Prevrednovanje svih vrednosti (...)”. Iz ovoga je jasno da je Niče planirao da nastavi svoj intenzivni rad (1888. je napisao, osim Sumraka, još i Dionizove ditirambe, Ecce homo, Slučaj Wagner i Antihrista) I da će započeti svoje Prevrednovanje svih vrednosti, ali već u januaru iduće godine doživljava nervni slom, koji je ujedno i označio kraj njegovog stvaralaštva.

Delo je podeljeno u 12 delova, sledi kratki pregled svakog od tih.

Predgovor; Aforizmi i strelice

U Predgovoru Niče iznosi nameru spisa, "(…) čekićem postavljati pitanja i možda kao odgovor čuti onaj poznati šuplji ton koji ukazuje na nadute utrobe (...)", te pojašnjava da to "(…) nisu idoli nekog razdoblja, nego večiti idoli", od kojih "(…) uopšte nema starijih, osvedočenijih, naduvanijih (…) a niti šupljijih…", iako "(…) to ne sprečava da im se ponajviše veruje; i nikad ih se, posebno u najvažnijim slučajevima, ne naziva idolima…", čime iznosi ujedno i sadržaj dela, što će postati evidentno iz daljeg teksta.

Što se Poučnih izreka i strjelica tiče, tu Niče iznosi svoja mišljenja o mnogo čemu, ali ono što je usko povezano s filozofijom biće kasnije razrađeno, a ostalo će ovde biti preskočeno.

Problem Sokrata

Sokrat kao prvi dekadent, prvi od filozofa koji su prosudili da život ništa ne vredi, za šta Niče tvrdi da govori nešto o Sokratu, a ne o samom životu, za koji smatra da mu se ne može proceniti vrednost jer je živo biće "objekt spora", a mrtvo ima drugi problem. Sokrat je niži tip, dekadent koji pribegava dijalektici, koja "može biti jedino samoobrana u rukama nekoga kome je ponestalo drugih oružja", i Niče postavlja pitanje nije li "dijalektika kod Sokrata samo oblik osvete?". Takođe smatra da je Sokrat uvideo da čitava Atina, pa i čitav svet potražuje to "posebno umeće samoodržanja", budući da su nagoni pretili da postanu tirani, bilo je potrebno "pronaći protu-tiranina koji je jači", što je njemu i njegovim sledbenicima izgledalo upravo kao borba protiv dekadencije, no Niče smatra da je "(...) svestan život bez instinkta, suprotstavljen instinktima, sam beše samo bolest, jedna druga bolest (...)", za njega je "sreća jednaka instinktu", a ne umu tj. vrlini kao kod Sokrata.

"Um" u filozofiji

Pogrešno je odbacivati čula kao varljiva jer su ona jedini realitet, i sve čime su se filozofi bavili do sada su bile "pojmovne mumije", a ono što su smatrali "istinskim svetom" je "puka moralno-optička obmana", o kojoj nema smisla raspravljati. Niče izjednačava metafiziku jezika i uma, i smatra da se bivstvovanje "podmeće kao uzrok", nešto izvedeno iz koncepcije "ja" koji se preslikava na sve stvari – um nije ništa objektivno, baš suprotno.

6

Kako je "istinski svet" konačno postao bajka

Kako sam podnaslov ovog dela kaže, opisuje se "istorija jedne zablude", u šest tačaka Niče ukratko iznosi progresiju od najstarijeg oblika ideje o istinskom svetu do njegovog konačnog odstranjenja, koji je "Podne; trenutak najkraće senke; kraj najduže zablude; vrhunac ljudskog roda (...)".

Moral kao protivpriroda

Moral je životu stran i protuprirodan, želi ugušiti instinkte i zatrti strasti, služi onima koji su preslabi da nađu meru za svoje strasti, onima čiji su instinkti degenerisani, licimerima koji kažu da život nije vredan življenja i onda nastavljaju živeti, i čiji je sud o životu tek posledica slabog, opadajućeg života u njima samima. Oduhovljenje osećaja je ljubav, a oduhovljenje neprijateljstva još jedna pobeda, jer je htenje Crkve da uništi svoje neprijatelje imalo za posedicu imoralizam.

Četiri velike zablude

o Zabludu zamene uzroka i učinka Niče naziva "izopačenošću uma" i smatra da nema opasnije zablude od te, objašnjavajući je na nekoliko primera, od kojih bismo mogli citirati ovaj kao najbolji: "Crkva i moral kažu: 'Neko pokolenje, neki narod će putem poroka i raskoši propasti.' Moj oporavljeni um kaže: kad neki narod propada, fiziološki degenerira, iz toga slede porok i raskoš (to će reći potreba za sve jačim i sve češćim podražajima, kakve poznaje svaka iznemogla narav)."

o Zabluda lažne uzročnosti proizlazi iz verovanja "da se zna što je uzrok", Niče postavlja pitanje odakle to verovanje, a potom prosleđuje pokazati da je čovek "projicirao svoje tri 'unutrašnje činjenice', ono u šta je najviše verovao: volju, duh i unutrašnji svet", stoga se ne treba čuditi da je u stvarima kasnije nalazio samo ono što je sam u njih umetnuo, jer je stvar sama, pojam stvari "refleks verovanja u unutrašnji svet kao uzrok", a kako, prema Ničeu, "uopšte nema duhovnih uzorka", ta čitava teorija pada u vodu.

o Zabluda imaginarnih uzroka događa se kada se "odredbe koje je određeno stanje proizvelo pogrešno usvaja kao njegove uzroke", uvek želimo imati razlog zašto se osećamo kako se osećamo, "nikad nas ne zadovoljava naprosto utvrditi golu činjenicu da se tako i tako osećamo", uvek činjenicama pridodajemo motive, a činimo to jer "svesti nešto nepoznato na nešto poznato olakšava, smiruje, zadovoljava, povrh toga pruža osećaj moći", i Niče smatra da "čitavo područje morala i religije potpada pod taj pojam imaginarnih uzroka".

o Zabludu o slobodnoj volji Niče objašnjava kao "smicalicu teologa", koja za cilj ima učiniti ljude "odgovornima" kako bi mogli biti krivi i kažnjavani, te tvrdi da "niko nije odgovoran za to što uopšte postoji, što je tako i tako postavljen, što živi pod takvim okolnostima, u takvoj okolini", svrhu su ljudi izmislili, "u realitetu nedostaje svrha", čovek je nužan i pripada celini, a kako se ona ne može osuđivati (jer ne postoji ništa izvan nje), ni čovek se ne može osuđivati.

7

"Popravljači" čovečanstva

Polazeći od toga da "nema nikakvih moralnih činjenica", već je moral samo "tumačenje određenih fenomena, bolje rečeno – pogrešno tumačenje", Niče postavlja zahtev filozofima da se "uzdignu nad iluzijom moralnog rasuđivanja", moralom se htelo ljude "popravljati", tj. uzgajati jednu određenu vrstu ljudi, što Niče uspoređuje s dresiranjem životinja u cirkusu – zveri se čine slabim, bolesnim i, na kraju, poslušnim, što je sudbina kakvu religija i moral namenjuju i čoveku, te još dodaje, uz savez sa "popravljačima ljudskog roda", da su sredstva kojima su se služili za sprovođenje morala bila "iz temelja nemoralna".

Šta nedostaje Nemcima

Smatrajući da Nemcima nedostaje duhovnosti, Niče ih kritikuje zbog srozavanja kulture, trošenja na državu umesto na kulturu, smatrajući da su jedna drugoj antagonistične, da se "jedna razvija na račun druge", i da "sva velika razdoblja kulture" jesu "razdoblja političkog opadanja", tj. da je kulturna veličina nešto "nepolitično, čak antipolitično". Kritikuje i sistem višeg školstva, ustvrđujući da su potrebni "vaspitač", a ne "više dadilje", navodeći probleme koji žive i danas, (a ako je suditi po trenutnom trendu u evropskom obrazovanju, živeće još dugo) pa zato predstavlja tri zadatka zbog kojih su potrebni vaspitači – učiti gledati, učiti misliti i učiti govoriti i pisati.

Čarkanja jednog nesavremenog

Ovde Niče izražava svoja mišljenja, među ostalim, o nekim kulturalnim ličnostima, i to na samo njemu svojstven način, ali kako to nema puno veze s filozofijom u najužem smislu, preskočićemo njegovu kritiku Renana, Sainte-Beuvea, Imitatio Christi, G. Sand i T. Carlylea s jedne, a Emersona i Goethea s druge strane, dok je za G. Eliot bitno istaknuti njegovo mišljenje da je u Engleskoj "za svaku malu emancipaciju od teologije potrebno iznova sticati čast na način koji najviše zastrašuje, kao fanatik morala", i da "engleskim plitkim glavama" nije jasno da "kad se čovek odrekne hrišćanske vere, time sebi ispod nogu izvlači pravo na hrišćanski moral". Što se Schopenhauera tiče, osim afirmacije života nasuprot Schopenhauerovoj negaciji, čudi mu se jer je u lepoti video "poricanje nagona za rađanjem", izbavljenje od seksualnosti, čemu Niče kao protivprimer navodi Platona i njegovo zanos "lepim mladićima" koji mu je poslužio kao podsticaj na filozofiranje, kao i to da je "čitava viša kultura i literatura klasične Francuske iznikla iz tla interesa za seksualnošću".

Na čemu sam zahvalan starima

U ovom delu Niče govori o svom ukusu, stavljajući Rimljane iznad Grka, bar po pitanju stila, i priznajući ambiciju "oko rimskog stila" u svojim delima.

Govori čekić

Ovaj deo je zapravo odlomak iz Tako je govorio Zaratustra, dijalog između drvenog uglja i dijamanta, čija je poanta izražena u rečenici "svi stvaraoci su, naime, tvrdi".

8

5. Zaključak

“Čekić govori”

"Zašto tako tvrd?" – reče jednom drveni ugalj dijamantu: "zar nismo bliski rođaci?" Zašto tako mek? Oh, braćo moja, pitam ja vas, dakle: zar niste vi – moja braća? Zašto tako meki, tako pokorni i popustljivi? Zašto toliko mnogo poricanja, odricanja u vašim srcima? tako malo sudbine u vašim očima? A zar vi nećete biti kobni i neumitni: kako bi mogli jednom sa mnom – da pobedite? A ako vaša tvrdoća neće da seva i reže i raseca: kako bi mogli jednom sa mnom – da stvarate? Svi stvaraoci su, naime, tvrdi. I vama bi moralo izgledati blaženstvo da ostavite trag vaše ruke na milenijume kao na vosku – blaženstvo, pisati po volji milenijuma kao po bronzi – tvrđe od bronze, plemenitije od bronze. Potpuno je tvrdo, samo je najplemenitije. Ovu novu zapovest oh, braćo moja, dajem je vama budite tvrdi! – Iz “Tako je govorio Zaratustra”

9

6. Literatura

1) Fridrih Niče, Sumrak Idola, http://poezija.6forum.info/t3056-fridrih-niee-sumrak-idola2) http://hr.wikipedia.org/wiki/Sumrak_idola#cite_note-2 3) http://sr.wikipedia.org/sr/Фридрих_Ниче

10