1

I ПРАПОСТОЈБИНА СРБА

Аријевске сеобе

У другом миленијуму пре нове ере, индоевропски народи су се учвршћивали у

областима западне Азије, Ирана, Кавказа и северне Индије. Најранији покрети тих

племена, са Иранске висоравни, крајем IV и у III миленијуму пре н.е. можда су,

приморали, неке од староседелачких племена, да се селе даље, према богатим крајевима

Месопотамије, Египта и Сирије. Тако је дошло до мешања две етничке масе: индоевропске

и хамито- семитске. У најстаријем периоду, ниједно племе на Иранском платоу није

говорило индоевропским језицима. Протоиндоевропским су говорила тек нека касна

неолитска, пољопривредна и сточарска племена. Аријевски (индоирански, индоевропски)

језици, разгранати од раног протоиндоевропског, превладали су, у северној Индији и на

Иранском платоу, тек много касније, половином трећег миленијума старе ере. Понекад су,

Аријевци, преузимали освајачке походе на друге делове ове простране области.

Индоевропљани су прелазили преко пространих територија, водећи многе од

староседелаца као вазале или савезнике. Почетком II миленијума пре н.е. појавили су се,

на Блиском истоку, као завојевачи и освајачи.

Немачки историчар Ј.Е. Бикерман, у својој Хронологији древног света, наводи да је,

почетком аријевских сеоба, око 3500 година пре н.е. дошло до раздвајања племена: Сарба

(Синга, Скита, Сармата – касније, Срба),1 Словена, Германа, и Нордијаца (скандинавска

племена). Током прве половине II миленијума пре нове ере, горштаци су, у Азији, под

вођством индоевропских Аријеваца, држали под влашћу старије народе из равничарских

крајева – углавном, семитског порекла. Најмоћнија, од тих индоевропских племена, била

су племена Хетита; владали су Андолијом. Они су, касније, своју супремацију проширила

на северну Сирију. Њихова веза са моћним племенима Скита, из залеђа, није била блиска,

осим у времену удружених војних похода. Са хетитском културом су, непосредно, били

повезани и Сармати,2 Сарби из луристанског дела планинског масива Саброса (Subаrois,

1 Историографија Индије, како старија, тако и савремена, говори о народу Сарба (Срба) који је поникао на Иранској висоравни и одатле кренуо у вишемиленијумске сеобе под именима Скита, Синга и Сармата.2 Суштински, име Сармата (Σάυροήατάέ), означава следбенике култа Сунца, уопште.

2

касније именовано као Sagros, Zagros),3 као и племена Хурита, стигла из северних крајева,

нарочито из Јерменије.4 Друго име Хурита су Субаријани (Subarian) и, како И.Ј. Гелб

сматра, њихово име ваља протегнути на Сумере, будући да су ови пристигли са подручја

Арарата, управо из области зване Субарту.5 И једни и други, говорили су истим језиком;

говор је припадао сатемској групи индоевропских наречја, некада широко

распрострањеној. Најутицајнији људски фактор индоевропског порекла били су Хетити;

њихова историја се може поделити у неколико фаза. По доласку у Анадолију, око 1900.г.

старе ере, населили су се у граду Неса, освојивши Хатушу (Hatusha, данас Богазкале) коју

је основао Лабарна. Старо краљевство Хетита је освојило Сирију и, под Мурсилијем,

сломило Вавилон. Њихова вишевековна супремација престала је доласком Пелазга, око

1200.г. старе ере. У новоствореној пелашкој конфедерацији по градовима је успостављена

владавина савета господара – серанима.6 Познати градови су се звали Sarepta, Sarra,

Saronas.7 Код Хетита срећемо неколико елемената, присутних и код Срба. То су двоглави

орао, као саставни део грба, идентична народна ношња и обућа (опанци шиљкани).

Сармати (Σάρμάτάί, ∑άυρομάτάί, Σάυρομάτоν), су били у сродним везама са

Кимеријцима (Кимбри) и Скитима. Из имена Сармата, изведено је име Срба (Σέρβλοί,

Σέρτή, Σέρβων), у значењу српљаници, копљаници, од σάρίσά (сариса, копље) и наставка

μάτά, народ. У вези с овим је и serpe (косир) па, име Србин, може да значи и човек са

секиром – Серпин, Србин. Ово име јако је слично германском, где Герман (Верман),

означава човека- ратника. Тај назив, највероватније, дали су им кавкаски суседи, племена

из алародске породице народа. Назив Србин, иако се касније помиње у историјским

изворима, старији је од назива Сармат, уобичајеног на широком азијско- европском

простору и млађе од назива Сарб (Сурб).

Сарби, Серпи или Срби, користили су коње, као Скити, те им се, у гробовима, често

налазе ђемови необичног облика. Ипак, кључна сличност је била у језику, како смо већ

3 Становници Загроса, у раном периоду, били су и народи: Еламите, Касите и Гутијуми (Куте).4 Срби (Serboi) су сарматско (иранско) племе које је живело од Источне Европе (Азијска Скитија, касније преименована у Сарматија), до северних области око Каспијског језера. Рани историјски подаци (поред Херодотивих), датирају их у први век, у радовима историчара Тацита (Tacitus, 50.г. н.е.) и, географа Плинија (Plinus, 69-75 г. н.е.).5 I.J. Gelb, Hurrians and Subarians, Chicago, 1944.6 Историчари наводе следећа сачувана владарска имена: Маурасера, Сурасир, Писирис, Катусар. Последњи асирски цар се звао Саракос. Извршио је самоубиство спаљивањем, како пише З. Рагозин у Assyria, London, 1891. Страна 428.7 A.G. Findlay, A Classical Atlas to Illustrate Ancient Geoдraphy, F.R.G.S. 1849.

3

истакли. О томе сведочи Херодот, наглашавајаћи да: “Сауромати (Сарби тј. Срби) говоре

исквареним скитским језиком“. Било како било, Сарби, Скити и Кимеријци су били

савезници, заједнички наступајући против непријатеља.8 Сумерску државу ће, на крају,

уништити племена са Саброса. Њих су предводиле малобројне, али веома енергичне и

способне аристократске групе Индоевропљана. Они су, како смо рекли, први почели

користити коње за вучу лаких ратних кочија, на точковима са паоцима. Код Срба, Скита и

Кимера сва божанства су ратничка и носе индоевропска, аријевска имена као и имена

њихових поглавара. У свим случајевима, називи указују на индијски огранак индоевропске

заједнице, чија је главнина прешла преко Ирана, освојила северну Индију, населивши се у

сливовима река Инда и Гaнга, те области Синда.

Током своје владавине, Срби су образовали војну касту – себре, неку врсту војне

аристократије која се држала одвојено од осталог становништва. Ова каста ће, као

ситнопоседничка властела, одржати се на Балкану све до пада Србије под турску власт. У

златано доба Скито- Сармата и Кимера, Вавилон је био најмања од важних сила. У

месопотамијским записима се ретко говори о себрима, што нас наводи на закључак да

Вавилонцима нису остали у лепој успомени. Ипак, владавина ове еминентно ратничке

касте је значила осетно слабљење централне власти. Као народ, културно нижи и без већих

државотворних традиција, Срби и њихова војна каста су, у месопотамским градовима,

остављали домаће владаре који су се, током времена и измењених политичких прилика,

успели прилично осамосталити. Тако су, Сумерци, поново дошли до политичког утицаја у

својим градовима. Временом, моћ српских владара је слабила, тако да је сумерски владар

из Урука, Уту-хегал, протерао Србе преко Тигра и сам владао у својој земљи. Завео је ред

у градовима, одредивши своје заступнике. Од његових наследника, истакли су се Ур-наму,

господар Сумера и Акада и, Дунги. За време владавине Дунгијевог другог наследника,

дошло је до нове провале српских Аријеваца. Водећи положај тада преузима град Ларса,

прозвана по првобитној несеобини Ларистану (односно Луристану или Лугистану). За

време владавине Ларсе, дошло је до потпуног истребљења сумерског народа, чији је језик

потом ишчезао.

8 Срби Сарматије били су слични другим сарматско- иранским народима око северног Каспија, припадали су Аланима, говорећи индо- европским, иранским језиком, сличним данашњем језику Осетина. У исто време српски, старосарматски језик, био је подвргнут утицајима и мешању са словенским језицима у области Беле Србије. До трећег века, формираће се словено- српски језик, касније у употреби на Балкану – ипак, Срби ће, у свом речнику, задржати за трећину више ирано- сарматских речи од других словенских народа.

4

Једна од 18 великих провинција Персије била је и сатрапија Серика, где је живео

народ Сера (Serri, Serei, Птолемејеви Срби, Serboi). Сериком, како пише Амијан

Марцелин,9 управљају витаксе (команданти коњице), краљеви и сатрапи. Код витакси реч

је о, већ поменутој, војној аристократији, себрима. Међу планинама које окружују земљу

Сера, Амијан наводи и планину Опурокора; њу, Птолемеј, назива Оторокора (Ottorocora),

из Махабхарате позната као Uttara Kurus. Некадашња Серика, данашња је област

Кашмира, препозната по бројним заосталим србофоним топонимима и хидронимима.

Остали су градови Сер, Сазин (Цазин), Сура и Скард на реци Сура, Пекиа (Пећ), Добаи

(Добој), Зара, планина Самар, висока 3182м, планински прелази Баба, Лалик (Лалић) и

Билека (Билећа). Постоји планина и град Аграм. Серика је прва добро организована српска

сатрапија; њихова прва станица у даљим походима на Малу Азију и даље, све до обала

Атлантика. Ево шта Марцелин пише о оснивању града Батне: “Град, у Антемусију је

основала шачица старих Mакедонаца а, од реке Еуфрат, одвојен је малим растојањем.

Почетком месеца септембра град је пун богатих трговаца, због годишње свечаности; ту, на

вашару, скупи се шарено мноштво света да пазари робу коју шаљу Инди и Сери“.10 О

Серима, Амијан Марцелин,11 даље пише: “Преко ових двеју земаља је Скитија; у правцу

истока, врхови високих брда, у облику круга, обухватају Сере, познате по пространој и

богатој земљи. Они се, на западу, наслањају на Ските а, према северу и истоку, надовезују

се на снежну пустињу; према југу допиру све до Индије и Ганга. А, тамношње планине

зову се Аниба, Независне, Азмира, Емодон и Опурокора. Кроз ону равницу, одсечену

одасавуд стрмим одронима и, кроз земљу која се широко распростире, теку лагано две

чувене реке, Оихарт и Баутис. А, различита је природа појединих области: овде је широко

и равно, а онде је у благом паду; због тога је земља пребогата житом, стоком и воћем. У

овој ретко плодној земљи живе разни народи, од којих су Антропофаги, Аниби, Сизиги и

Харди изложени северцу и мразу. Излазак сунца гледају Рабане и Азмире и, најславнији од

свих, Еседони, на које се, са запада, надовезују Атагоре и Аспакаре. Према југу су, на

падинама стрмих планина, Бете, чувени по градовима којих нема много, али су велики и

богати: највећи од њих, Азмира, Еседон, Аспарта и Сера су врло лепи и познати.

9 Амијан Марцелин, Историја, Просвета, Београд, 1998.10 Ibid,XIV.11 Марцелин је писао у другој половини IV века.

5

Сами Сери12 живе мирно, клонећи се оружја и битака. Као тихи и благи људи, воле

мир и не сметају никоме од суседа. Код њих је поднебље пријатно и здраво, ваздух је чист

и дувају благи ветрови. Са свих страна су светлуцаве шуме, а плодове тога дрвећа они

прскају водом и омекшавају их у неку врсту руна, па извлачећи одатле врло танке нити,

помешане са течношћу, плету их и преду и тако праве свилу. А њу је раније користило

племство, док је сада, без разлике, набављају и најнижи слојеви. Сери су поштенији од

других, воле миран живот и избегавају дружења са осталим људима. Кад странци, ради

куповине свилених нити, или чега другог, пређу реку, Сери никако не одређују цену

изложене робе речима, већ само очима и, тако су уздржани да своје производе, продају на

својој земљи, а сами не купују ништа инострано. Иза Сера живе Аријани, изложени

нападима северца, кроз чију земљу протиче река Аријас, довољно велика да носи лађе; она

гради велико језеро, названо истим именом. Ова Арија има пуно градова међу којима су

чувени Витакса (управно средиште себра), Сармантина, Сотира, Низибис (Низа, Ниш) и

Александрија – одатле, до Каспијског мора, има 500 стадија пловдбе“.13

Лугистан или Луристан, област иранске висоравни у јужном делу планинског масива

Саброс, прославио се, половином ХХ века, по специфичним предметима од бронзе, који

су, у свом пуном развоју, карактеристични само за области претежно насељене Тирсенима,

Рашанима (или Етрурцима), Лужичким Србима и Сауроматима односно, Србима. Већина

лугистанских предмета нађена је у гробовима, у саставу мегалитскох некропола, на

висоравнима и удолинама масива Саброс, јужно од познатог пута до Багдада, преко

Киринда и Керманшаха, до Хамадана, односно старе Екбатане и северног Ирана. Како

пише Е.Д.Филипс, енглески археолог, први од тих предмета, случајно је открио један

сељак у својој њиви 1928. године.14 Када се испоставило да ти предмети представљају

драгоцене старине, староседеоци – „на гласу као пљачкаши и насилници, који поштују

само своју богињу Зоб (Zhоb)“, како пише Филипс, „приграбили су цео промет антивитета,

не дозвољавајаћи никоме да несметано вршља по њиховој територији.“

12 Сере, о којима пише и Псеудо Цезарије, неки историчари сврставају у Кинезе (сиц!). Да је реч о Кинезима, древне вести ( хронике и историчари) би свакако забележили да су они припадници друге расе која се по свему (култури, цивилизацији, језику), разликује од Аријеваца. Друго, сродна племена и суседи Сера – Скити и Аријани, свакако нису жуте расе (мада се покушало и то импутирати!); уосталом, како би Кинези могли живети окружени Аријевцима (откуда, како и зашто би дошли међу њих), а да то нико не забележи?! Иначе, Амијан, у своме делу, помиње културу и обичаје око 150 племена и, сва она имају сличну културу, ниво цивилизације и обичаје. 13 Ibid,XXIII, 64-69.14 Ишчезле цивилизације,Рад, Београд, 1961.

6

Мештани су открили велики број гробова, на тај начин што су шипке, дуге око један

метар, забадали у земљу, поред извора или старих насеља. Тако су откривали камене плоче

којима су гробови били прекривени. Разуме се, пљачкаши су насилно проваљивали у

гробове, без икаквог стручног надзора и уништавали би све, осим бронзаних предмета.

Сви гробни прилози: керамика, грнчарија, оружје, украсни делови, коњска и колска

опрема, указују на народ који је, углавном, гајио говеда, козе, овце и коње; није се много

бавио земљорадњом, нити је имао велики број сталних, утврђених насеља. Живот

ондашњих Срба није се много разликовао од живота данашњих становника ових области –

људи који, цео свој век, бораве у шаторима од црне козје коже и, сваке зиме, се селе у

ливаде по долинама док су, лети, на планинским пашњацима. Такав, полуномадски начин

живота, одувек је био раширен у Ирану, Авганистану и на Кавказу; номадство се тек у

нијансама разликује од правог номадског живота, у пространим степама.15 Споменули смо

коњске ђемове. Ови, пронађени у Лугистану, имају средњи део на зглоб и једноставне

бочне шипке, са прстенастим спојницама – тако израђивани, употребљавали су се за

јахаће и запрежне коње. Други се састоје од једне тешке средишње металне шипке и

изузетно уметнички украшених делова са стране. На некима од њих, приказани су коњи,

бикови, овце, јелени и друге животиње, у реалистичком стилу.16

На другима, те животиње имају људске главе, или су представљене опредмећене

визије вишеглавих божанстава (Триглав, Сканда, Вид) и јунака Србинде који, љутитог

погледа, јашу на коњу, или стоје са исуканим српом. Такође, Србинда17 је, често, приказан

како вози кола с лављом запрегом. На појединим фигурама, чини се да су коњ и јахач

стопљени у једно. Овакве стилске одлике предмета у бронзи, поред Етрурије и Сарматије,

срећемо још на Тибету, у кинеској пустињи Ордос и Јапану, што говори или о успешним

трговачким везама, или насељавању далеких предела. Ова, специфична уметност на тлу

Ирана, нестаје са Ахаменидским персијским царством. У кршевитим планинама, које се

источно и северно стрмо дижу од Месопотамије, земља и клима се потпуно разликују од

врелих, плодних равница Тигра и Еуфрата. Овде се, паралелни венци планина пружају на

северозапад; од источне обале Персијског залива, образују западну ивицу Иранске 15 Чињеница, да се сарматски Срби помињу под именом Сарба је јако важна јер, данашње племе Паштуна у Авганистану, себе назива Сарбанима што може значити да су паштунски Сарбани директини потомци или рођаци сарматских Срба. Постоји стара паштунска легенда која каже да је праотац Паштун имао четири сина: Сарбана (Србина), Бату (брата), Карана и Гургушта (Ghurgh, Georg, Ђорђе,Ђурађ).16 Родоначелници овог, животињског стила били су Скити.17 О њему опширније у једном од наредних поглавља.

7

висоравни и, простиру се на запад – кроз Јерменију и Анадолију. Клима је много хладнија,

зима веома оштра, с више падавина а, обрадиве површине су, већином, мале и прилично

посне. Обзиром на географски положај, народ Лугистана је трпео културне утицаје

Сумера, Асирије и Вавилоније, али је – што смо истакли, имао и своју властиту културу,

која, ни у којем случају, није била имитација месопотамијске.

Најважније седиште Сарба било је у данашњем западном Ирану у граду и истоименој

сатрапији Сарбану,18 на висији која је, географски, припадала Сабросу. За овај локалитет

везано је мноштво разноврсни налаза према којима разазнајемо аријевске Сарбе међу

осталим аријевским народима.19 Сатрапијом Сарбанијом и градом Сарбаном управљао је

истоимени краљ који је приказан на неколико бронзаних одлива главе и камених рељефа, у

друштву са својим војним заповедницима, добро наоружаним. Град – полис био је

подигнут на висоравни Кosva (Косово), интегралним делом Саброса.

Древно име Асирије било је Субарту (Shubir, Shubra); тек је владар Ашур Убалит

ранији назив заменио са Асирија. Асeрија, Ашур, било је име града повезаног са култом

божанства небеса, Саром. Праасирски Сар (Сур) небески бог, чији је потомак Бел

(Мардук) односно, Bel→Sar-bel (siru, ziru, уздигнут, вишњи)20. Касније је Сар (Сур)

помешано са Асур/Ашур (милостив), тј. како пише А.Х. Сајс,21 асирска митологија је знала

за божанство које је представљало небеса и коме су се обраћали са Сар. Временом је Сар

обликовано у Ашур, односећи се на божанског заштитника асирске престонице.22

Углавном, цела култура Иранске висије, производ је прожимања народа у великим

сукобима и сеобама на тлу западне Азије. У II миленијуму пре н.е. становници ове

области, релативно малобројни у односу на противнике, али одважни, често су – како смо

рекли, вршили пљачкашке упаде у месопотамске низије; касније, војно ослабивши и без

утицаја, једноставно се утапају у историју Персијског царства. Пространу област Иранске

висоравни, чији се обронци спуштају све до Каспијског мора, насељавају древни Сарби

(културе Сијалка, Хисара I и II, те Мире – Амри) које ће, знатно касније, грчки, римски и

арапски историчари идентификовати као племена Синда (Синга), Тирена, Ликијаца,

Сармата, Скита и Расена (Етрурци). 18 Данашње археолошко налазиште Тепе Сарбан (српски град).19 Ови налази откривају Сарбе као високо- цивилизован народ са властитом културом коју је, временом, проширио на остале, суседне народе и територије, освојене бројним војним походима.20 Sa-ra-bu→sur-ru- bu, у значењу, жарити, грејати се, пећи.21 A.H.Sayce, Assyria, its princes, priests and people, London, 1912. p. 2822 An- sar→A- usuar (долина богата водом), Assar, Assur (господар неба).

8

Ова територија, судећи по бронзаним фигурама лавова, јелена и медведа, у

преисторији је била прекривена густом шумом, те јој отуда и име Лугија или Лугистан,

како је називају арапски историчари који су, током VIII - X века, обилазили ово подручје;

Абдула ал Мамун га је посетио приликом похода на Визант; Бар Хебреј и Ал Димашки су

путовали туда са проносиоцима нове вере, ислама, док је, Ал Димашки, крстарио о свом

хлебу и води. Лугистаном (земљом, станом Лугија) је зову Арапи, као и остаци домородих

племена, тамо затечених и примораних да, под претњом истрбљења, пређу на нову веру.

Ипак, многи су сачували своје старе култове или су прелазили на хришћанство (није било

забрањено), што је био случај са Синдима.23 Рекосмо, савремена историја, ову територију,

зове Луристаном или Ларистаном, по ларима, кућним духовима, односно,

заштитиницима дома, чији култ је неговала свака породица, попут неговања српских

(хришћанских) слава, данас. Ово преименовање Лугије је извршила тзв. Немачка

карографска школа.24 Занимљиво је да су, при томе, оставили име једне планинске

висоравни под именом Косова (Kosva). На кућним олтарима, приношене су жртве мајци

богова – Великој Мајци, богињи Зоб и богу Виду. Луганија или Лугија је земља лугова,

шумовита област – шумадија. Ове шумадије су, у преисторији, регистроване на

многобројним локалитетима. Најславнија је, свакако, Ликија у Малој Азији, Луканија у

јужној Италији, Лугија у долини Елбе и источно од ње, Лугија у Моравској и, на српској

Морави – Шумадија, као и лужичка Лугија на тромеђи Пољске, Немачке и Чешке, која је

извршила пресудан културно- цивилизацијски утицај на све народе преисторијске Средње

Европе.

Из области Луристана, кренуће непрекидне сеобе; оне ће, током векова, Синде

одвести у долине реке Инд, где убрзо ничу велелепни градови. Оно што највише запањује

код њих јесте напредни метод просторног планирања. Унутар дебелих спољњих зидова,

ради заштите од непријатеља, велики блокови кућа су били раздвојени мрежом широких

улица. Куће су биле у низу; њихова величина је варирала, али су све изграђене око

унутрашњих дворишта, обично са степеништем које је водило на спрат. Грађани су

највећи део времена проводили у дворишту. Народ је брижљиво водио рачуна о личној

хигијени. Куће су имале купатила и нужнике од цигле, повезане мрежом одводних цеви

23 Данас су ова племена готово нестала, потпуно изгубивши идентитет виолентном исламском револуцијом имама Хомеинија.24 У складу са науковањем њене сестре и верног трабанта, Бечко- берлинске школе.

9

која је пратила трасу улица и била препуна канализационих отвора, сливника и јама. Куће

садрже скромне трагове обрађене дрвенарије а, омалтерисани зидови и подови су

осликавани и прекривани простиркама и засторима. Откривени накит, живописне

фигурице и весело осликана керамика показује да индском народу, у свакодневном

животу, нису недостајали уметничка машта и боје. Но, чини се да је ту било мало места за

трајнију световну и верску уметност јер су, о њој, сачувани врло оскудни докази.

Клима је била топла и сува па су усеви, изузев пиринча и проса, били уобичајени:

пшеница, јечам, зоб, грашак, сусам (од њега се цедило уље) и памук. Бујност реке Инд

била је слична обиљу воде у другој речној мрежи која је, ка југу, текла паралелно са њим –

изгубљени Сарасвати који данас постоји само у облику мањих река, као што је Хакра.

Област, коју је напајала ова моћна река, била је житница цивилизације. Народ је ловио

рибу из река и крупну дивљач; неки сељаци су држали кокошке, говеда, биволе, овце и

козе, док су се други посвећивали напасању стада, гонећи их по сезонским пашњацима.

Индоевропским заједницама упрљављао је свештенички сталеж у садејству са војном

аристократијом; базу друштва су чинили земљорадници, рибари, сточари и занатлије.

Неке групе Индоевропљана ће се населити на Босфору, око данашњег Керча, дуж

реке Окс (Аму Дарја) и около Солунског залива – допреће и до ушћа Саве у Дунав и,

доместификовати делове данашње Војводине. Синде или Синге, Херодот у IV књизи своје

Историје назива „азијским Сауроматима“, говорећи о кимеријском Босфору; у седмој их

спомиње поводом похода Ксерсксове флоте: једрећи, допловила је у град Синд, крај ког су

била још два мања насеља: Бела (Πηλλά, данашња Палатица, код Алаксиса) и Ихна.

Синге су насељавале долину Вардара, где су подигле бројна насеља, од којих је данас

најчувеније Скопље, основано после кратког рата с Пелазгима. Отуда и име града,

задобијеног – са копљем у рукама (с-копље).25 Временом су се Синге измешале са

староседеоцима Пелазгима и рашириле по целој Хелади: на Пелопонезу, Атици, Тесалији,

острву Лемну, итд. Тирсени ће запосести широке пределе у Малој Азији, нападаће и на

Египат где их, ондашње хронике, спомињу као Турше – коначно, населиће се у јужној

Италији – Луганији или Луканији.26 Тирсене често бркају са Етрурцима (Расенима) и, мада 25 Име овога града односи се на друго име Синга – Сигуни (Σίγυνόι), где сигун значи врсту копља.26 Тирсени (Tirsenai, Tusci, Τΰρσεναι), спомињу се на четвртом пилону великог храма у Мединет Хабу који садржи велики натпис са описом страшних невоља које су египатској држави нанели народи са мора. Овај монументални споменик, за нас, има велики значај првенствено због тога што је описао неке од индоевропских народа као веште морепловце, као и да хронолошки одредимо време када се дешавала велика миграција, на почетку гвозденог и крају бронзаног доба, у Европи.

10

је у питању исти народ Срба, Етрурију су основали делови народа поља са урнама који су,

на Апенинско полуострво, дошли преко Алпа. То је био народ високе културе и

градитељских способности, пореклом из Подунавља. Историјски је парадокс да се исти

народ, након 1500 година, сретне на територији где је сваки дошао с потпуно супротне

стране: Тирсени из Мале Азије, а Расени из Средње Европе и Балкана.

Најбројнија сарматска племена ће, преко Авганистана и Туркменистана, населити

просторе Закавказја и Кавказа, одакле ће се проширити по целој Европи, правећи

многобројне државе – Сарматије. За разлику од остала два српска племена, њихово име и

националну самобитност ће сачувати потомци на Балкану и Лужицама, где су опстали

упркос непрекидним таласима германизације. Антички историчари сматрају Синде

(измешане и претопљене у Пелазге) и Тирсене народима, носиоцима напредне културе у

области Медитерана док, Сармати, уживају углед непоправљивих варвара. Староседелачки

народи западних висија Луристана, сада се почињу изучавати и у сопственој постојбини,

Ирану. Данас, прикупљамо све више података о њиховим односима с другим

индоевропским завојевачима, чија су кретања одредила историју, најпре у висинским

крајевима а, затим, широм западне Азије.27

27 Поред уметности, српско- персијске (иранске) везе су највидљивије у језику. Ево неких заједничких речи у данашњем иранском и српском језику: амбар, азур, аждаја; бабо, башча, баждар, бакшиш, барабар, башта, баштован, бећар, бедак, бехар, берберин, безистан, бор, бостан, бошча, боза, буразер, бурек, бурекџија; чарапа, чардак, чарка, чаршав, чаршија, чифчија, чинија, чирак, чобанин, чоја, чорба, чунак; ћар, ћаса, ћела, ћемане, ћилибар, ћилим, ћора, ћорсокак, ћоса, ћоше; дада, дармар, дембел, дервиш, дилбер, диван, дугме, дунђерлук, душманин; џамбас, џигерица, џумбус; ђердап, ђевђир, ђул; ферман, гунгула,хоџа, јадац, јагма, јаран, јоргован, кафтан, кајгана, калуп, караван, кавга, каур, казан, кеса, курац, кумбара; лагум, лала, ленгер, леш, лимун, лола; мана, маја, механа, минђуша, мердевине, мезе, минтан, мурдара, муштулук; нафта, нар, наранџа, наргила, нишан, нишанџија, наут; пајдаш, памук, памуклија, панџа, папуча, пара, паралија, парче, патлиџан, пазар, пеливан, пекмез, пејгамбер, пенџер, пешкир, пихтије, пилав, пиљар, пиринач; ренде, русвај; самуровина, сарај, сердар, синџир, сирће, спанаћ, спахија; шах, шалваре, шећер, шегрт, шенлучење, шимшир, шира, шкембе; тамбура, тане, тараба, тарана, тава, тазе, теразије, тестера, тестија, тезга, тимар, тов, тулипан, туршија; вишња, зулуф, зурла... У српском језику постоји још већи број речи персијског порекла које се мање користе и слабо су познате али, ипак, чине саставни део српског речника. Много персијско- турских, као и персијско- арапских речи је продрло у српски речник што сведочи о знатном утицају персијског на српски језик. Међутим, ту се не завршава сличност између два језика; у персијском и српском постоје речи страног порекла у односу на оба језика, које су се у њима одомаћиле. Ево сличности између персијског, српског и енглеског језика:јек, један, one; јеdunak, јединац, only son, do, два, two; chetwer, четири, four; pyat, пет, five; shes, шест, six; hashi, осам, eight; noh, девет, nine; desyat, десет, ten; meymun, мајмун, monkey; sat, сат, hour; zemin, земља, ground; zemestun, зима, winter; ya sam, ја сам, I am; nisht, ништа, nothing; zia, сија, shine; ghabe, габор, ugly woman; guz, гуза, ass.Ево и заједничких личних имена Иранаца (Персијанаца) и Срба: Бобан, Белка, Борна, Борко, Каран, Илија, Куша, Раде, Гордана, Лила, Манда, Мила, Милена, Милијана, Мина, Мелка, Минка, Митра, Нађа, Неша, Парван, Раша, Роксанда, Сораја (Зорана), Вида, Вера, Јасмин, Јасминка, Јасна, Зека, Аниса, Аница.

11

Порекло српског имена

У Х веку, цар Константин Порфирогенет, тумачио је име Срба по опанцима,

цревљима (σέρβουλά, сербуле), обући коју су носили и која је још у употреби, углавном у

српским селима.28 Каспар Зеус, у духу индо- германистике, покушава га тумачити именима

Суеви и Вандали (Suevus, Vandalus), што су тек имена племена Лужичких Срба.

Добровски, по њему Шафарик и Јашкин, изводе Срб и Србадија од Сармати и Сарматија

но, касније, Шафарик се предомислио и Србе доводио у везу са санскритским su и

иранским sia (родити, сјати, блистати), по коме су они рођаци, сродници, једном речју,

народ. На Шафариковом трагу је велики слависта Ф. Миклошич, тражећи корен и значење

овог имена у пољском: pasierb, pasierbica (пасторак).29 Но, пре ће бити обрнуто, да је

пасторак настао од серб. Серби, који су некада представљали повлаштен сталеж освајача,

присрбљивали су заробљенике који су настављали да живе са њима, као равноправни

припадници фамилије, уживајући једнака права. Нико Жупанић, развија ову тезу идејом да

се пасторак паралелно развио са именом Срба и то од алародијског sir(b) у значењу син,

наводећи сродне примере у осталим језицима: турском, баскијском, еламском, грузијском,

лидијском, трачком и ингилојском, доводећи латински назив Serbius, Servius, са

палеоевропском (алаордијском) Сарбин (Sahr(b),+ sin, члан породице, дружине, племена,

Sаhrabsin) и, од тога, секундарни називи за слуге и децу, отроке. У чешком и

старосрпском језику, отрок значи слугу, у словеначком, дете. На истоку, владар назива

поданике синовима, сам се сматра оцем нације. С друге стране, старешина чланове

породичне задруге назива децом, синовима, момцима. У оба случаја, име Срб је

несловенског порекла.

Ђура Даничић је, у српском имену, видео корен сар (чувати, бранити), а Ф. Солмсен30

корен изводи од: sirbu, sibru, sebru, sebar, што би требало бити истоветно са готским sibja

и немачким suebi. Имена старих народа обично значе: људи, племе, родбина, “они који се

споразумевају говором“. Тако, лезгијска реч sur (sahr,/sa/e/i/о/ur) значи човек; од ње се

изводи плурал серби (сер+ би) у значењу народ или племе. Ово објашњење се слаже са

28 Constantinus Porphyrogenetus, De administrando imperio, Immanuel Bekkerus, Bonae, 1840.29 Franz Miklosich, Etymoloдisches Worterbuch der slavischen Sprahen, Wien, 1886.30 Felix Solmsen, Indoдermanische Eiдenamen als Spieдel der Kulturдeschichte, Haifelberg, 1922.

12

Плинијевим називом Serbi и Птолeмејевим Servoi. Друге, присутне варијанте, настале

плуралним суфиксима, су: Серфи, Серни, Серахи, Сираци, Сери (Сереи). Назив сур (човек)

може бити сродна са горе наведеном (сер, родити) но, свакако је тешко издвојити је од

предсловенске серб (син); античка литература и историја документује Србе, Сербе и Сере

(Serrei), док хронограф Помпоније Мела налази Сирахе (Sirachi) на Азовском приморју,

између Кимеријског Босфора и Дона.

Једначење Сирахи, Серби и Сереи даје нам права за тврдњу да су Срби, или једно

њихово племе, живели и у Колхиди, као суседи Черкеза (Cercetae), Maрда и Кефалотома и,

вероватно су, са северозапада Кавказа, сишли на југ, код провале Псеса и Зинха, у

североисточно приморје Понта. Плиније, ова племена, спомиње у близини града

Диоскурија (Dioskurias, Dioskleia, Duklia) и, његови Серахи су идентични са Серима из

старијих издања Помпонија Меле. Занимљиво је, да се краљ Сираха звао Зорсин (Zorsines,

Zore sin, Зоран), коме је 49.г. пребегао босфорски владар Митридат.31 Зорсин је, бранећи

свога госта, изгубио битку са Римљанима. Он је први познати српски владар, уопште.

Занимљиво тумачење српског имена, за које постоје само посрдени докази, везано је

за старокинеску реч sir (данас ssu, кореански sif) и односи се на произвођаче свиле.

Кинески цар Ву, склопио је, 114.г. пре н.е. директне трговачке везе са туранско- иранским

западом и, као одзив на овај промет, може се сматрати спомињање Сера у хеленистичкој

литератури, као произвођача цењене и скупе тканине. Тако је могло, једно или друго

племе, добити име Серби, захваљујући трговини свилом, изузетно раширеној. На крају,

није искључена ни могућност да је, поводом првог хунског удара на запад, у другом

столећу пре н.е. било једно или друго племе Сера бачено из далеке Азије на Кавказ. Ништа

чудно јер, већ у Птолeмејево доба, имамо Аваре у Немачкој и Хуне на Дњепру, јужно од

Кијева. У петом веку Хуни ће, са сарматским Аланима, допрети до срца Галије где ће, на

Каталонском пољу, бити страховиту Битку народа. Тако, путем трговине свилом, могло је

то име прећи на било који народ предње Азије, обзиром да је још Херодот знао за oдела из

Медије; међутим, Александров војсковођа и адмирал, Неарх (Νηάρχιοσ), ове трговце

свилом, децидирано назива Сербима.

Задржавајући се на анализи базе сер и плуралних суфикса би и ни, од којих се

добијају имена Серби и Серни, уочимо Јорданов опис географског положаја Скитије, која

31 У значењу, дарован од божанства Митре, Митрин син; српска верзија имена је Митар.

13

се на истоку граничи са Серенима, што бораве на Каспијском мору и, запис К.Г. Антона о

теутонцима, објављен у Лајпцигу 1973.г. који се слажу са Прокопијевом изјавом да су се

Анти и Словени пре звали Спори ( Σπορέί), тј. Срби. Изједначавање даје и Франц Мартин

Пелцл који сматра да су Прокопијеви Спори (Σποράδίνοι, Спорадини), исто што и

Јорданови Венди, додајући да су Вени (Winidi, Wenden) географско име народа. Пита се:

“Како би требало звати овај народ који су, Прокопије и Јордан, поделили у Словене и

Анте“ и, даје одговор: “Венди су дакле Срби и вендска земља је Србија“.32 У важном

Карловачком родослову, на самом почетку, под насловом, Историја в кратце о српских

цареј, пише: “Глогољу истини списатеље јако Ликинију Србину бити родом от Сера же

Србље“. У Бранковићевом Летопису налазе се имена Сер и Серби. У Никопољском

рукопису записан је истоветан податак: от Сера же Србље.

Врло значајно је и тумачење Милана Будимира33. Он каже: “Српско име Сирбу и

његова сложеница пасерб (истокрвни) јединствена је са називом себар (од simbro, садруг)

и са епитетом Меркурија Пелазгијског (Imbros), као и са дунавским Сигинима. Стога,

облик sibuna, значи исто што и siguna, а име Сигина потиче од старијег, Сибина.

Заједничко име Симбу (суседи, рођаци), осим колективне хетероклитне категорије34

simben/ ros (σίμβεη ροίσ) која, у словенском, даје simbra, sibra, paserb, потврђује да је

произишло из Хесихијевог zibu-nt-ides, што значи Трачани, Трачани рођењем. Исти је

корен изгледа за saip/simb (сјединити, удружити), за латинско prosapiа; илирско sаbeni,

sabeli, Sabini, Samnium, за трачко: sapai, abioi, Gabio и, можда, καπροντάί“.

Српско име селило се даље од Азова, према источно- кавкаским старинцима, у чијим

многобројним дијалкетима постоји б за стварање скупних, збирних именица. Тако би,

корен сур, сер, сар, означавао човека, а са додатим б људе. Српско име је, у Закарпатској

области, стигло до Лабе где је забележен латински облик Сурби док, источно- српски

облик, гласи Серб. Према југоистоку, српско име је отишло далеко у балканско- анадолски

простор, што показују топоними Serblia на тесалској Бистрици и Гордосрба (Сервохорион)

код Низе. Турски облик за место Серф, Серфиџе, према мишљењу Петра Скока, даје нам

право рећи како се изворно звао Сербица и тај назив је преисторијски. Изузетна

распрострањеност српског имена дала је повода многим славистима да сасвим озбиљно

32 Winden sind also Srben, und das Land Winden ist Srbien.33 М.Будимир, De nominis serbic ivestiдiis classicis, Глас ,књ.4, САНУ, CCXXXVI, Београд, 1959.34 У граматици, назив за именице које се мењају по различитим деклинацијама, па према томе: неправилан, чудан.

14

узму податак анонимног Баварског географа који бележи у IX веку: “Срби, чије царство је

толико да су се из њега развили сви словенски народи“.35

Mногобројни, старогрчки и латински, записи спомињу српско име. Најстаријe

белешке иду до године 446.г. пре наше ере, како наводи Олга Луковић- Пјановић.36 Тај се

датум односи на запис из атичке збирке којим је обележено име Σορβυλιεζ.37 Ево и записа

из CIS38: Σουρβίς (Сурбис), Σουρβιος (Сурбиос), Η σοροζ Σερβατου Στεφαν (урна Србина

Стефана), Σερβ (Серб), Ααωνιος Σρβιλιο (Антоније Србин), Λόυκ Σερβιλιος (Лука Србин),

Τλτόζ Σεβιιος (Титос Србин), Δ Σερβ (Д Срб), Σερβ Φαβιανός (Срб Фабије), Σηρβειλιον

Βιταλινωνις (Сербелија Биталионос), Σερβιω (Србио). У збирци IGSI39 налазе се натписи са

кореном срб: Σερβιλια Οικόηομια (Сербилијска Економија, у значењу домаћица, она која

економише), Σερβιλια Ονασιχα (Сербелија Онасиђе), Σερβανδα (Србанда, име града).40 У

истој збирци, налазе се још два облика од истог корена: Σερδιλδόυ и Σερβατοη. На плочи,

од црног камена, у Танагри, уклесана су имена оних који су пали у рату. Међу њима су:

Σερβαλός (Сербалос) и Λόύκος Σερβιλιος Μβκιμλος ύιός (Лука, Сербилија Максима син).41 У

истој овој збирци, означен је под бројем 669, један надгробни стећак у селу Бујурдере

близу Константинопоља,42 где се помиње српски архонт Сербелиос и његова жена Нада:

Αρχων Γ Σερβειλιος αρχεινή Σερβελια Ελις; мало даље, бележи се и име српског господара

Сарбелоса: Σεβελός κύριος. Исти лексикон доноси и име једне фригијске сибиле,43 именом

Сарбис: Σιβυλλα Φργια ή κλή υεισα υπο τινον Σαρβις. Плутарх, у животопису о Катону

млађем, помиње српкињу именом Сербелија ( Σερβήλεια). У биографији о Аратусу,

генералу Ахејске лиге из III века, пре н.е. исти писац помиње Србина Сербелиона

(Σηρβελιονιυς).44Но, то није све. Описујући живот Сципиона Емилијана, који је живео у II

веку пре н.е. Плутарх помиње неког Сербиоса. Исто име (Σερβιοσ), Нума Помпилије

помиње у својој биографији у глави 10. Ако имамо у виду да је Нума ступио на престо

714.г. пре н.е, лако је израчунати старост српског имена које залази у древну прошлост.

35 Zeruiani quod tantum est regnut ut ex eo cunctae gentes Slavorum exoptae sint et originem sicut affirmant ducant.36 Олга Луковић Пјановић Срби... народ најстарији, Досије, Београд 1990. стр. 158.37 Corpus inscriptionum Atticarum, 1,233,29;38 Corpus inscriptionum Graecarum, 4,428;4.429;3.378;3.702;2.244;5.101;5.821;6.752;8.572;1.952.39 Inscriptiones Graecae, Siciliae et Italie, Ed. Georgius Kaibel, Berolini, MDCCCXXXX40 5.995, 335, 2.098.41 Inscriptiones Gaecae Maдaridis Oropiae Boetiae, Edit. Max. Fraenkel, Berolina, MDCCCII.42 Stella in vicum Bujurdere prope Constantinopoli.43 Сибилама су се звале пророчице у античкој Грчкој.44 Plut. Cato Minor I, Aratus I

15

Нумин Сербиус сигурно је припадао Сабинима и чувеном истоименом роду што је Риму

подарило низ високих конзула и других достојанственика.

Да би изнео сопствено мишљење, о пореклу српског имена, Шафарик сматра

најсигурнијим историјски пут и отпочиње са најстаријим облицима српског имена: “Код

Плинија, Serbi. Код Птолемеја, Serbi и Serboi, у неким кодексима и Sirbi. Код Прокопија,

Спори, уместо Сорби. Код Вибијуса Секвестера, Servecii или, по неким рукописима,

Cervecii. Код Фрадегара, Surubi. У Хроници Мојсија Хоренског, Siurbi, код Ајнхарда,

Suurbi. У Хроници Шлеској, код Сомерберга, Surbiensis Provincia. У једном старом

документу, из 1136.г. помиње се Свуберланд; Битерлоф, два пута понавља, Surben. У

Гримовим Немачким јуначким причама такође, два пута, помиње се Surben. Ајнхард

Рудолф и Пруденцијус Троцен, код Адама Бременског и Хелмолда – Sorabi. Код Кадлубека

помиње се област Sorbiensis; у древном документу од 873.г. област Sarov. Богухвал пише

Sorb. У тумачењима и објашњењима бискупа Соломона, бележе се Сирби. Вицерад пише:

„Сармати, Срби тада називани (Sarmatae, Sirbi tum dicti)“.

Шафариков историјски пут настављамо следећим чињеницама везаним за широку

распрострањеност српског имена. Тако је, Сигоберт Гембл, записао име земље Сирбије;

кад Константин Порфирогенeт говори, о Србима на Дунаву, користи израз Σερβλοι док, за

Србе са оне са Карпата, каже Σερδιοι. Он помиње Сербију (τα Σερβια) и град Србицу у

Македонији. Српски град Zerben (Сербен, Загреб), означава један аутентичан документ из

949.г. У документу, о оснивању бискупије у Бранденбургу (940.г.), налази се име Ciervisti

као ознака једне области која је, 1161.г. у једном другом документу, записана као Cervisti.

Главни град области Ziruuisti je данашњи Зербст.45 У записаном сведочанству из 1147.г.

једно место у области данашњег Лајпцига, старе српске Љубице (Љубљане, Laibach),

означено је као Zervirizke; 1196.г. kao Cherwist; 961.г. кao Zurbici, данас Zerbig. Код

Дитмара се индентификује као Zurbizi и Kurbizi, а у Annal. Saxo je Zurbike. Sorbek се, у

сведочанству из 1144.г. зове Zorbowech. Данашњи Шренц, код Дитмара је Zribenz. Године

1040. у немачким летописима се спомиње област Зурба и градић Серебез, данас Schrabitz.

Минхенски рукопис, из XI века, бележи Зеруане, а у Глосама Чеха Вацерода из 1102.г.

записано је Zierbi. Космас пише, Zribia и Zribin.

45 Codex S.Mauric, Kiruisti, 1003, Dithmar

16

Хроничар Кедрин марљиво записује име Срба као Σερβιοι а, Јован Зонара и Ана

Комнена, кажу Σερβοι. Нестор је, у рукопису из 1377.г. писао Сереб и Серб, помињући

једну врсту дажбине која се плаћала у Белој Русији, под називом сербешчина и серебожи.

У српским споменицима, из XII- XIV века, налазе се облици: Срб, Србл, Србин, Срблин,

србскиј. Далимил употребљава облик Србове. У Русији и Пољској налазимо, још од старог

века, следеће форме српског имена: Сербшчизна, Сиербчизна, Серепчизна, Сиерпчизна.

Овај последњи означавао је награду за услуге престолу, како пише у литванском Уставу

од 1529.г. Историчар Бјелоски, употребљава облике Сервија и Сербовије; Блазовски,

1611.г. пише: Сербовије, Сербин, Серби. По Србима се још зову стара руска села: Сербен,

Сербигал, Сербино и Сиерби, у области Минска. Градић Сербоквиј је у Чернигову, Серби

и Сербиновка, у Волинијену. У Пољској бележимо топониме насеља: Serbentinie,

Serbentini, Serbentchiki, Serbinow, Siarbowice, Servi и Serviano.

Срби, древни ратници Сунца

Древна племена Срба живела су, са словенским племенима, на јединственом

простору још у трећем миленијуму пре наше ере; већ у том добу, пре расејања, говорили

су заједничким језиком који називамо општим, прасловенским говором. У време овога

заједништва, створен је првобитни систем богова чије заметке затичемо на прелазу из ІІІ у

ІІ миленијум пре Христа. Прва божанства су хелиоцентрична, ратничка а, са развитком

земљорадње и успоставом сталних станишта (појава тзв. седалачког становништва),

долази до изградње првобитног земљорадничког монотеизма и култа Велике Мајке.

Појам бога се, у свим словенским језицима, исто изговара; настао је са древним

митолошким системом Срба, повезан са светлошћу неба, односно светошћу и идејом

врховне власти и твораштва. Бог неба је, у првом реду, праотац људи и света; назив за

њега потиче од корена речи која означава душу, дух умрлог. Дух умрлог има душу, као

што жив човек има, поред душе, дах – душа дише. Индоевропски корен ове речи (deivos)

препознат је у речима: deus, dieva, div, tivar – оне, све одреда, означавају бога.46

Чињеница, да су сви Словени користили исти израз (бог), говори о њиховом изворном

јединству; ова реч је имала универзално значење – била је позната свим народима још док 46 Мирчеа Елијаде, каже да се идеја бога развија полазећи од односа живих према мртвима и њиховој дивинизацији.

17

су обитавали у јединственој празаједници. Реч бог сродна је иранској baga (bhaga на

староиндијском), што, у изворном значењу, указује на делиоца богатства или дароваоца

добра означавајући, једеном речју, благостање. Изворни смисао сачуван је у речима: богат,

богаташ, богато, богатство; супротна је убогост и убожништво. Велики број појмова, у

српском језику, везан за бога, највише се, у говору, користи кад треба да означи везу са

животом, у негативном или позитивном смислу.47 У српском пантеону су, главни богови,

Триглав, Световид и Сварог. Овај последњи је високо божанство паганских Руса, деда

богова, страшни бог рода божијега, небеско божанство, творитељ свеукупног света, његова

светлост; За Сварога, Срби имају одређење страшног божанства Страхила, бога као старог

крвника, што се находи у старој изреци „да да (пружи) јаки бог“.48 Историјске белешке

идентификују Сварога са Хефестом док се, Дажбог, његов син, изједначава са Хелиосом.

Дажбог је императивни композитум Сварога, у значењу давања среће и добра. Верници су,

Дажбога, начинили Свароговим сином, Сварожићем. Суфикс ић значи однос сина према

оцу и зато, код Руса, налазимо Сварожића Дажбога а, код Лужичких Срба, Сварожића

Радогоста. О култу Сварога индиректно сведоче многобројни руски трактати из ХІ и ХІІ

века. Његов култ је био нарочито присутан у великом културно- цивилизацијском центру

Новгороду (некад Сварожево, Сваружје), моћном трговачком средишту раног Средњег

века који је имао живе везе са Лужичким и Балтичким Србима где је, Сунчев култ, био

раширен и изузетно поштиван у Ретри.49

Док је, у Русији, Сварожић био божанство ватре, код Лужичких Срба, око

Макленбурга, стајао је на челу локалног пантеона и био врховно божанство. Поред

Свароговог, присутан је и популаран Сварожићев култ. Ватру (Сварожића) не треба

одвајати од Сварога (Сунца). Сварожић је, као у једној варијанти, Дажбог, Сварогово дете.

Код Лужичких Срба, балтичких и западних Словена, Сварожић је Радогост, име изузетно

често међу балканским (хелмским) Србима старог и раног Средњег века. Сварог, обзиром

свестворитељ, творац је Сунца - Сварожића. Према српским изворима, Сварог и Сварожић

47 Тако се, за нервни слом или неку пропаст, каже да је ударила божија рука, куга је звана божијом раном, богатство у усевима и стоци и данас се назива благом. Хлеб је божији дар а, када неко умре, узео га је бог.48 Потпунија обавештења о Сварогу имамо преко руских и српских хроника. Најзначајнији су кијевски Ипаћијски анали из ХІІ века, трећа редакција Повести временских лет и, Хроника антиохијског писца Јована Малале из VІ века.49 Немачки путописац Бруно Фон Кверфут, Сварога (Сваруна) 1008.г. означава ђаволским богом пагана – Zuarasiz diabolos; у сличном тону помињу га хроничари Титмар и Хелмолд. Сакс Граматик пише о њему као заштитнику, патрону појединих српских племена; суштински, дефинише га као бога рата али и доброг домаћина што се весели гостима и дочекује путнике намернике раширених руку (Радогост).

18

се односе као отац и син и, према обредној пракси, сагледавају се као старо и младо Сунце,

Бадњак и Божић. Сварог би био зимско, старо Сунце и оно порађа младо, новогодишње

Сунце.50 Поред тога, што је Сунце и ратни бог, Сварожић, из народне песме, господар је

неба и муња. Коледо је супституција остарелог Сунца кога симболизује Бадњи дан. Купало

и Коледо, заједно са Божићем, посматрају се као три модалитета структурално истог бића

– Сварога. Српски фолклор претпоставља могућност да се Сварог и Сварожић, као два

божанства која се, у народној свести и поезији, показују у језичкој форми Бадњака и

Божића (стари и млади), интерпретирају као два облика теоморфозе при чему се, у млађем,

појављује и старији.51 Сварог, као лично име и топоним је врло често на Хелму.

Поменућемо само неколико топонима из Србије: Сворник (Зворник), Сврљиг, Свраче,

Сварожићи, Варожићи, Сврача (Рача), Сварје, Сваруље... Рекосмо, код Срба старог и раног

Средњег века, име Сварог је врло често. Агатије, у својој Историји, помиње „Склавина по

имену Сварун“. Исту особу наводи и Прокопије Цезарец као Управдиног (Јустинијановог)

земљака и војводу, Србина који се нарочито истакао 555.г. у персијском рату.

У руском језику, реч сваритје значи заварити, венчати; прасловенска реч сварити

(свар) идентична је санскритској svarga (небо) или svaraj (независни господар); на

староиндијском svargas означава небо; слична јој је старогерманска реч svere (сфера) –

означава олујно небо или облак. Израз сварог преобликован је, као топоним, у тварог

(Тварожић) и присутан је, готово у истој мери, као и Сварог.

Сварог је, рекли смо, симбол неба и сунчевог кола; старословенски назив за месец

децембар је коложег, време кад се пали сунчево коло, доба је поновног рађања бога Сунца.

Окретање кола (точка) значи покрет великог сунчевог круга. У време српских божићних

празника, каже се:“Пали се сунчев точак“, славећи поновно рађање бога Сунца. Скитско

божанство Сунца и светлости звало се Колаксај (сјајно небо) и сачувано је у имену Колоса

са Родоса. Друга паралела је српски епитет за бога Сунца, Колаш (топоним Колашин у

смислу град Сунца), изведен из исте језичке комбинације, све у вези појма кола тј.

окретања Сунчевог точка. Оба језичка корена за овога бога (сваритје, свар) настали су из

исте језичке групе. То је оригинални корен праиндоевропског језика, постулиран као ср, 50 У једној песми из Босне, коју наводи Милојевић (1869:69), каже се:“ Додај мени хладне воде, Коледо, Коледо, Да купамо, окупамо младог бога, Тог Божића Сварожића... Коњиц му је јарко Сунце, бојни доро огњевити“.51 У песми Девојка са Сунцем проговара ( забележио Вук Караџић) се вели: “Лепши су око мене вјенци, Него твоји око тебе тракови, На то Сунцу жао било, Тужило је богу јединоме“. Сунце тражи заштиту Сварогову од таште девојке!

19

сур, сар, рс, рас; у санскриту sur (svar) прави широко семантичко поље везано за светлост,

сјај, небо и Сунце, али и кретање, ток, колање, долажење, наступање, ударање,

повређивање и убијање. Рас (Рус) други је назив за Србе (Расе), непосредно везан за

митизовану реку Расу, односно Ра (Волгу). Сви валери овог семантичног поља, изражени

су у српској, тј. словенској митологији светлости и Сунца односно, идеологији и њој

примереном социјалном вредносном систему потакнутог и уклопљеног у природне

циклусе.

Из поменутих језичких корена, изведени су називи за племена Руса и Срба – у својим

прапочецима, ови називи су култни апелативи, о чему сведочи огромна топономастика, на

широким географским просторима Европе, Блиског Истока и Азије, идентична називу

Сауромата, наслеђеног од Скита. Размотримо поближе ову тврдњу. Име Сауромата

(Σάυρομάτάί) сложеница је од скитског σάυρά (сура, сурја) и означава божанство, идола

бога Сунца, што се не разликује од горепоменутог свар (сварја). Други део именице мата

(μάτάί) је у значењу доктринарног мишљења и схватања. Сауромати су сами себе називали

Сурв(б)и – следбеници култа Сунца, што говори да је апелатив сурби старији од етникума

Срби. Ово потврђују све досадашње скромне информације, што нам их је оставила

историја и археологија, сведочећи о изграђеном хелиоцентричном религијском систему,

култу ватре, животињском симболизму (коњ, орао, соко, вук), начину сахрањивања, скоро

идентичном код древних Срба и Словена, с тим што је назив Словена култно изједначен са

именом Срба; као племенски назив, знатно је млађи од српског и релативно се касно

помиње у историји. Навели смо да назив Срба, Руса и Словена, потиче из истог језичког

корена. Исти је случај и са именима сарматских племена. Амијан упућује да се име Алана

тумачи од halana (они који се крећу, котрљају, на колима). Такође, корен ала упућује на

светло, ватру (митско биће ала, врста змаја, баца ватру), такође, у значењу риђ, рус,

црвенкаст. Назив за Роксолане је комбинација корена rus и Алани, блиско са arusha

(црвен, онај који сја; сунчеви зраци називају се аруши), у значењу румен, блистав, сјајан,

али и онај који повређује, убија. Алани се идентификују са Антима, чије име је у вези са

ant и atati, кретати се тамо- амо, лутати и, старогрчком άντοσ (сјајно, светло). Санскритско

anta (крајњи, погранични), упућује на Анте као Крајишнике, људе из Крајине. Име Аорса

се објашњава из поменутог аруша (румен, риђ, црвенкаст, сунчан, блистав, сјајан) и

одговара касније устаљеном етнониму Руса. То значи, можда, да се велико племе Руса

20

првобитно звало Аорси док се није, народносно, издвојило из сарматске масе. На ту

могућност указује и њихово повезивање са Аланима, такође светлим, риђим, сјајним ( у

средњевековној митологији белим) у називу здружених племена званих Аланорси (Алани

и Аорси).

Са култом Сунца нераздвојно је повезан и култ огња. Он је, код Срба, био доминантан

и води порекло од домаћег огњишта – огањ се сматрао Сунчевим сином. Тај култ је

нарочито видљив у погребном ритуалу, са којим су повезани камени жртвеници и

преносни олтари.52 Соларна божанства су увек ратна.53 Бригу о култу су монополизовале

жене, породичне или родовске свештенице, чуварице кућног огњишта. Посебан значај је

имало бајање и прорицање помоћу врбовог прућа. У погребном обреду користи се ватра;

покојници се, пре сахране, спаљују. Са култом Сунца повезују се прстенасте ограде око

гробова, као метални или камени привесци, у облику диска. Соларна симболика налази се

у разним крстовима и представама орла, коња и јелена.

Код Срба је култ Велике Мајке био повезан са соларним тако што је, земаљски

поредак, био у складу са небеским, тј. била су испреплетена оба религиозна пола: оца

(Сварога) и Велике Мајке, у оквиру јединственог култа светлости. Обожавање Велике

Мајке је срж култа плодности чија симболика је доминантно присутна мотивом ромба са

крстовима (или са четири тачке), на српској и руској ношњи, као и многобројним

артефактима, свакодневним предметима и живописима, нарочито раширеним у руском

средњевековљу.54 Симбол је запажен у антици (хеленистички период) и касније поприма

разне облике: више ромбова, један ромб, свастика са меандрираним крајевима, квадрат

пресечен крстом и тачкама (оцилима) у четири поља (српски грб); он је, често, присутан

код земљорадника неолита и енеолита, датујући његову старост, у време не пре IV

миленијума пре Христа. Овај мотив је носећи аграрни симбол Велике Мајке.55 На српској

народној ношњи обилато је заступљен. На древном Хелму, јавља се у археолошким

52 О култу мача, симболу огња код Сауромата, пише Амијан Марцелин и Климент Александријски. Поред њих, о Сауроматима као врсним ратницима, пишу Херодот и Страбон. Култ је, како увиђа Сакс Граматик, повезан са соларним божанствима, најчешће представљених мачем, у пратњи других ратних оружја (копља, стреле, ножеви, секире, топузине). Амијан сведочи да су Алани обожавали „го мач побијен у земљу“. Граматик бележи како је запазио „голем мач“ код једног Световидовог кипа Лужичких Срба.53 Херодот бележи жртвовање коња код Масагета, „штовалаца само једног бога Сунца“.54 Овај мотив (ромб са крочками) Рибаков, у Херодотовој Скитији, запажа на руској, српској и словенској ношњи, подвлачећи да је симбол широко присутан у фолклору – осликава се искључиво на сукњама које носе удате жене. Ромбо- тачкасти знак симболизовао је земљу- ораницу, смештену између подневног и ноћног, подземног Сунца. 55 Исти мотив је, у хришћанској симболици, повезан са Мајком Божијом.

21

ископинама из Винче, у орнаментици Кличевца, нешто модификован на керамици

дубовачко- жутобрдске групе, као и свастикама на појасевима гвозденог доба из Мраморка

и Умчара, уз друге симболе пронађене у српским гробовима.56

Ромб и симболи тог облика, универзални су и, скоро свуда, везани за жену, плодност

и женске репродуктивне органе. Овај знак Велике Мајке иде уз соларна значења и

симболе. Код пољопеивредних друштава плодност, својом симболиком, у себи обухвата

везу женског и мушког, неба и земље, Сунца и Месеца, семена и њиве. Како видимо, није

реч о статичком квадрату него о ромбу, квадрату у покрету, у промени, У њему су

сунчеви симболи (крст, кругови, тачке и оцила) и, није случајно што, крај њега, налазимо

свастику, типичан симбол светлости и покрета.

Насеља Хисара

Планинске долине Авганистана су стари мост за Индију и Далеки исток. Преко њих

су прохујали миленијуми људске историје; прошли су примитивни ловци, номадски

пастири, трговачки каравани, завојевачке војске, рушећи целе цивилизације и

мирољубиви мисионари, углавном утирући пут успостави нових међуљудских односа и

културних вредности. То је земља где су доминирале спољне силе и место одакле су се

шириле идеје и културе. Па ипак, једино што је трајно у Авганистану је његова епска

геологија и оштра клима, његови земљорадници и сточари, њихов мукотрпни живот у

малобројним долинама с оскудном водом . Он је предстаљао танку, али чврсту нит, која је

стари Инд повезивала са Персијом; том земљом су прошли аријевски завојевачи у свом

походу на Индију – касније је, истим путем, прошао и Александар Велики; освајач света је

грчку културу довео на праг Истока.57 Овде је будизам утврдио једно од својих највећих

светилишта; касније ће бити преплављено следбеницима ислама. Мало је области на свету

које су богатије остацима споменика културе, до пре нешто више од пола века,

56 Археолог М. Васић га је уочио у Кличевачкој некорполи, на једном фрагменту жртвене котарице. Новија археолошка истраживања затичу га у градинским гробовима.57 Епонимни оснивач Персије, под династијом Ахаменида, се звао Кира (Ќίρυς, Ћира). Поразивши Меде, ујединио је два подвојена иранска краљевства. Он је био први персијски краљ који је добио суфикс велики јер је ујединио Ските, Сармате, Парћане, Меде и Асирце, укупно 17 нација, што су сложно живеле у једној напредној држави. Тако је Кир, први, пре 2,5 хиљада година, створио прве уједињене нације. После њега, исту титулу су носили Дарије и Ксекрс. Кирина жена звала се Мандана; њено име је сачувано у српској епици у лику виле Мандалине.

22

непознатим. Први становници су били неандерлаталци горњих плеистоценских епоха.

Неандерталски човек је живео у многим деловима индо-иранске области, што се може

закључити по појавама оруђа мустијерског и левалоазијанског типа које се, обично,

повезује са њима. У северном делу Авганистана, француски археолог Луј Дипре открио ја

више пећинских локалитета, где су нађена оруђа и оружја средњег палеолита. Слични

налази су откривени и у Сејстану и сливу реке Машкела.

На овом другом месту, налазило се, како су геолошка испитивања показала, једно

велико језеро, или континентално море, на чијим обалама су боравили или биваковали

људи из каменог доба. Откриће оруђа од тесаног камена, из средњег палеолита, у терасама

на обали Инда – просторно стационираног ван ове области, указује на даље ширење

неандерталца на потконтинент. На овим огромним висоравнима и долинама, пронађено је

доста оруђа и оружја.Ту ће, пре око 30 000 година, палеолит досећи свој пун развој.

Области између Персијског залива, Каспијског мора и Узбекистана, област предње и

средње Азије, око 14 000 године пре н.е. насељена је Аријевцима и тај простор,

укључујући граничне делове Сирије, њихова је прадомовина. Они су били, такође,

носиоци и творци преисторијских култура. Њихов језик, једносложан и аглутинирајући,

представља основу индоевропских језика у веома старом, ембрионалном облику. Цела

територија је густо испресецана старим путевима; у њих спадају макранска обала – пут из

Сејстана за Кандахар, планински пут од Херата за Кабул, пустињски путеви од Мешада за

Мерв, Балк, Бухару и даље за Кину; тешки пут од туркестанске равнице, преко високих

клисура за Кабул и друга места и, најзад, историјски прелази: Мула, Гаџ, Белан, Кочи и

Кајбер. Све трасе иду правцем који је одредила сама природа; воде од извора до потока, од

оаза до река и клисура и, најзад, од села до градова. Због њих су, толики писци, Туркестан,

Авганистан, Балуџистан и Сејстан, називали мостовима народа. Они представљају

географске споне између великих средишта људске цивилизације, као што су биле

Месопатамија и Индија.

Четири хиљаде година пре н.е. на западу је изграђен Јерихон (данас Тел Ес Султан),

док на Иранској висправни ничу прва насеља у Сијалку. У Авганистану и суседним

областима, граде се прва земљорадничка насеља (културе Џејтун и Кајл Гул Мухамед). У

протоистиријском периоду, даље, развијају се насеља на Сијалку (културе I и II ); на

западу ничу културе Чашми и Али. У Авганистану, за време средњег неолита, долази до

23

снажног развоја неолитских култура: Намазгах Тепе, Кара Тепе, Анау I и II, Xисaр I i II.

На локалитету Хисара, долази до првог, историјског помена имена племена Сарбин и

имена Сораб, које припада праиндоевропском компексу култура Кот Диџи и Мира (Амри).

Оне су, заправо, нуклеуси касније цивилизације Инда. Санскритско бележење имена Сораб

и Србинда односе се, заправо, на именовање војника – бораца Инда, наоружаних

типичним оружјем – насталим од оруђа предње Азије, српом или србом. Локалитет Хисар I

налази се на обронцима Елбурса, недалеко од Каспијског мора, а Хисар II не реци

Сорабсин, Зарбашан.58 Реч хисар означава место становања – кућу, хижу. Хисар је

планина и древно насеље у Србији; од топонима вуку имена полуострва Истра и река

Дунав – Истар. Масив Елбурс добио је, арабизацијом топонима, име по Бурси, граду с

друге стране планине, на обали, чије право име скрива анаграм од Сарбу, Срба. Култура

Сарбина (Сарба) потпуно је неолитског карактера, о чему сведочи њено камено оруђе и

оружје. Прављено је од кремена или опсидијана – довоженог са Кавказа. У домаћој

радиности, од костију су прављена шила и игле а, од глине, вретена.

Најзанимљивије оружје били су српови. Направљени су од ситних, камених ножица

усађених у повијено дрвено или коштано држаље. Касније, ови српови (србе) ће

еволуирати у повијене мачеве – управо сабље, поставши оружје и знак владара. Ова

специјална врста наоружања је оригинални сарбски проналазак, који ће се, временом,

проширити по целој предњој Азији. У XIX веку пре н.е. срећемо се са скупоценим

примерцима српе, украшене интарзијама или превлакама од племенитих материјала, у

гробовима скитских и сарматских владара. Српа се шири у Палестину и Египат. У Новој

држави, јаља се у рукама фараона. Српе, повијене мачеве, видимо и на малоазијским,

хетитским рељефима, из средине другог миленијума пре н.е. а фрагмент оваквог оружја

нађен је у шестом слоју града Троје. Повијен мач се, касније, налази и у северној Европи.

Њихов особен изглед не дозвољава сумњу у то да су, ти мачеви, у домаћој средини били

потпуно туђ, са стране донет облик, који нема старијих узора, нити оставља трага у даљем

развоју северњачких мачева. Оба пронађена северна примерка имају облик типичан за

Сармате: сразмерно равну оштрицу и скоро спирално увијен врх. То су, очигледно,

58 За Елбурс је везана легенда сачувана у Персији (зороастерски текстови и митологија), о јунаку који је убио аждају (Azi dahaka) на планини Домовина (Damavand). Аждаха је била право чудовиште, у облику змаја, које је слетело на Земљу. У српској митологији, Перун и Радогост лавоглави, не желе ни да причају са чудовиштем већ му одмах одсецају главу. Касније, у хришћанству, свети Ђорђе убија аждаху, као и Милош Обилић.

24

имитације импорта који је, на север Европе, стигао када је средњеевропска подунавска

уметничка култура преузимала предњеазијске узорке и културне импулсе. Речни токови и

планински гребени су давали правац одважним трговцима, који су, у исто време, били и

пионири напретка у забаченим крајевима. Преисторијску културу првих Индоевропљана

су даровали становницима Европе, који ће је, у доцнијим миленијумима, баштинити и

даље развијати.

Истраживање и ископавање, у Туркменистану, дали су прве потпуне податке о

земљорадничким насељима источно од Каспијског језера. Близу североисточне границе

данашњег Ирана, испитан је велики број локалитета и на њима се, готово без прекида,

може пратити културни развој од IV до I миленијума пре н. е. Најстарији од тих

локалитета је Тепе Хисар. Приликом истраживања, откривено је насеље малих кућа,

грађених без међусобног реда, одвојених неправилним стазама. Те куће су биле

направљене од глинених блокова, сушених на сунцу. Свака кућа је имала ограђено

двориште за смештај коза и оваца. Типична кућа је имала четвртасту основу, површине од

20 до 36 квадратних метара. У њима је био ограђен простор за оставу; у једном случају је

нађена јама за смештај хране; била је испод пода, прекривена малтером. План куће, хисе,

допуњавало је огњиште у једном и ниша у супротном делу. Ниша је имала обредну намену

– служила је за смештај фигурине божанства – заштитника дома.

Најчешће је у питању била богиња плодности и жетве Зоб (Zhоb, Zhorb), пандан богу

Виду. Зоб је приказивана као и Вид, са великим округлим очима, често испупченим,

украшеним ниском тешких дојки у облику огрлица. И Зоб и Вид спадају у тзв. окулусну

фигурацију, типичну за културу мегалита, односно племена која су градила могиле –

гомиле (громиле) за обредне сврхе. Зоб је била носилац широко распрострањеног култа

Велике Мајке, односно Мајке широке земље – равнице или поља, на којем су се узгајале

житарице. Археолошка истраживања, сугеришу да је њено обожавање започело у области

река Горња и Доња Зоб, можда чак у XXVI веку пре наше ере. Веровало се да она поседује

способност да предвиди будућност и реши сукобе на мудар начин те је доцније била

предмет поштовања, међу Скитима, Сарматима и Словенима, све до раног ХХ века. До

тада су, жене са села, изводиле опсежне ритуале, призивајући је да их заштити од болести.

Нарочито је била обожавана међу сарматским племенима дуж реке Дон. Име ове богиње,

долази од имена житарице (зоби), коју су аријевска племена, уз јечам и пшеницу,

25

најчешће узгајали. Такође, поближе, њено име одређује и стари српски назив за узимање

хране (зобање), а ту су и кости вилице (зуби, зоби) којима се та храна жваће. Еволуцијом

митске свести Зоб се, касније, повезује са Lygodesmom (Лужицом) и грчком Артемидом.

Зоб се, као и ова старогрчка богиња, рекосмо, често приказује са великим бројем дојки,

што сугерише култ Велике Мајке, односно Мајке жита (исхране), који се, на различите

начине, одржао у фолклору европских народа. Тако се, у јужној Саксонији, млада зоби и

младожења зоби, заједно појављују на жетвеној светковини. У околини Неиса (Ниша) –

Шлезије, Краљ Зоби и Краљица Зоби, чудно обучени као млада и младожења, одвозе се у

село, након ритуала, на дрљачи, у коју су упрегнути волови.

Током развоја култа, дух Зоби постаће универзални дух жита, оваплоћен у људским

бићима; у ритуалу ће, лице које жање последњи сноп, или чини српом последњи удар

вршидбе, бити сматрано привременим оваплоћењем духа жита, у истој мери колико и

свежањ жита који оно жање или оврше. И Римљани су (у Церери), као Грци и чланови

аријевских племена, упражњавали жетвене обреде које су, далеко изван граница аријевског

света, још практиковали Индијанци у Перуу и многи народи источног дела Индијског

океана. Богиња Зоб је праузор и образац култа. Окулусну керамику, којом су приказивани

богиња Зоб и бог Вид, налазимо и на локалитетима Винче и Лепенског вира. Крупне очи и

крстаста керамика, којом су артефакти украшени, погрешно је навела неке археологе и

историчаре да фигурине најстаријих сарбских богова повежу са месопотамијским

божанством воде, Дагоном или Догоном. Религије Сумера и Акада немају ни једну

додирну тачку са култовима Сарба, односно каснијом митологијом Сармата, Срба и

Словена.

У карактеристичне облике керамике Сармата, Срба и Словена, која има црне

елементе, на светло мркој подлози (као и рана етрурска), спадају здепасти ћупови с малим

отвором на врху (такве још можете наћи на вашарима у Србији) и, пехаре на високој

ножици. Ту су и фигурине бикова (bo, во) расе bos indicus, које су најчешће жртвовали.

Насеља су се налазила усред обрађених поља. Сваки земљорадник је, из своје куће,

излазио право на њиву. У глини, од које су грађене куће, нађени су отисци зрневља

пшенице, зоби и јечма. Коштане дршке за срп, сечива од кремена и посуђе за храну,

показују колики је значај имала земљорадња у животу ових људи. Свет Сарба, још увек

претежно земљорадника, није се много разликовао од онога у западном Ирану или

26

Месопотамији. На северу су лежала сушна подручја пустиње Кара Кум, док су се, на југу,

налазили масиви Копет дага, са извориштима воде, одакле су наводњаване њиве. Са

разноврсним облицима производње хране, Хисар се повезује са старијим културама

Блиског истока. Подови, прекривени малтером, конични предмети од теракоте и посуде за

храну, јављају се и на локалитетима Јарко и Тел Ес Султан (Јерихон). Српа, са дршком од

кости, у вези је са Натуфијаном у Палестини и насељима око месопотамске реке Зерби

(Zherbis, Србица).

У каснијем периоду, запажа се, као што се може очекивати, напреднија обрада земље,

припитомљавање животиња и висока дресура коња, те постепено свођење скупљања хране

на споредну пољопривредну делатност. На свим локалитетима, у чијим оквирима су

постојале разумљиве варијације, ради се о једној јединственој култури многобројних

племена. Широм целе области, јасно је изражен развој од чисто земљорадничких задруга,

састављених од неколико породица, до пространих насеља с великим бројем

специјализованих занимања: грнчара, ковача ткача и оружара. Све ће ово бити елементи за

припрему и каснији развој индских цивилизација. Овај предуслов је био изражен у Хисару

где је, процес замењивања једне културе другом, текао све док се прва није потпуно

утопила у другу. Како у Хисару, тако и у целој области, долази до развоја ратничке

културе, окарактерисане сивом керамиком и бронзаним оружјем. Тај процес је отпочео

нешто пре позних фаза културе сликане керамике индоевропских области. Бујању

ратничког духа, донекле је допринело претерано искоришћавање природних богатстава.

Популације су постале сувише бројне а, захтеви за робом, све већи. Када испитамо

обредне грађевине из позних фаза, у славу Вида и Зоби, схватамо колико је

специјализованих радника било издржавано од пољопривредног становништва.

Свештеници, слуге, мајстори – сви они су исцрпљивали примитивну пољопривреду и

сточарство. С друге стране, оправдано се поставља питање, одакле потиче потреба за

толиким погребним грађевинама? Да ли зато што је економско стање било нестабилно?

Наравно, оно је било толико несигурно да је заиста било потребно умилостивити

свевидеће, окате богове природе, како би се избегла глад на сушној висоравни.

Оскудица у храни довела је до великих сеоба у нове крајеве. Тако је условљена и

најезда аријевских племена. Прво су се хорде, предвођене коњицом, пробиле кроз пролазе

за Индију, у сливове река Инд и Ганг. Сеобе, које ће трајати вековима, ишле су у три

27

правца: на север, преко данашњег Казахстана све до Сибира; затим, преко Волге у

Подунавље и даље на север, све до Атлантског океана; преко данашње Турске у Грчку,

Средоземље и Африку. У првој аријевској провали, Срби се насељавају у Балуџистану. У

долини Цвећа (Квета) , формирају преко двеста насеља, а у Орачу (јужни део Калата),

подигнуто их је осам. У равници око Дукље (Дукија), било је бар пет насеља. Једно од њих

се издвајало својом величином, па се могло назвати градом. Куће у Белом насељу и

Сервохориону, биле су тако густо збијене да су личиле на касније модерне градове

медитеранског типа. За домицилно становништво и њихове домородачке задруге неће,

доласком освајача, настати мрачно доба – градови постају колевка индске културе коју ће,

касније, захваљујући све новим и већим таласима сеоба, баштинити цела Европа, односно

свет. Доласком Аријеваца у долине Инда и Ганга, почела је да се рађа индоевропска

цивилизација.

Језик богова

Инди, Аријци, припадају индоиранској групи индоевропске језичке заједнице.

Разилазак Инда и Иранаца био је у III миленијуму пре н.е. а, долазак Инда у Индију,

између 2500 и 1500 година пре н.е. Њихово досељавање, у нову отаџбину, ишло је са

запада, из Авганистана и, није било јединствен ратни поход, него постепено померање –

низ провала појединих родова. Прошло је, вероватно, неколико векова док Инди нису

запосели долине рeка Инда и Ганга, потискујући прастановнике – негритска и

протомалајска племена Дравида, којима се приписује култура палеолитског карактера.

Напредовање није текло без ратова, иако је долазило до расног мешења и узајмног

прожимања култура народа – иначе, прилично удаљених пореклом, претходним развојем и

духовним диспозицијама. Тек ће се, каснија индијска култура и религија, с правом,

сматрати аутохтоним, заједничким делом Инда и Дравида.

Ко су били Аријевци? Покушаји да се одреди место где се налазила колевка народа

који су говорили заједнички индоевропски језик, нису више на нивоу несигурних

претпоставки – реч је о простору огромне Иранске висоравни, између Персијског залива и

Каспијског мора.59 О животу старих Инда, причају ведски спевови, сачувани усменом

59 Заједнички корени, у већини старих језика, проистекли из њега, на сличан начин означавају појмове из биљног и животињског света и друштвеног живота.

28

традицијом и касније записани. Делови спева нису подједнако стари. Њихов настанак,

може се сместити у време протоисторијског периода, око 3000 година пре н.е. Дакле, на

саме почетке индске цивилизације. Према поменутим спевовима, Аријевци су били прво

пастири, па земљорадници. Имали су оружје, ратовали су на коњима, користили су борна

кола и били изврсне занатлије, истицавши се у грнчарству, ковању метала и ткању. Метал

који су уптребљавали звали су ајас (бакар или гвожђе), чија видљива особина је био

високи сјај (сјајно оружје); односно, правили су сјајан ајас.

Адолф Пикте је, крајем XIX века, реконструисао цивилизацију најстаријих

Аријеваца на основу веда, где се индоевропски корени извлаче из санскрита. Језик

санскрит (у значењу: савршен), по легенди је дат људима од богова; поново ће га

Европљанима открити оснивач лингвистике Франц Боп, 1816.г. Санскриту ће посветити

готово цело своје научно дело.

Санскрит, не само да је сличан српском и словенским језицима, већ има и додирне

тачке у граматици са немачким, персијским, латинским и грчким. Али, најпотпунију везу

остварује са српским. Није реч о некој случајној подударности, него о сродности, коју

откривају лингвистичке структуре два језика. Граматика санскрита се поклапа са

граматиком српског – разлике су занемарљиве. Иначе, у индоевропској групи језика,

потеклој од првобитног језика, прото- санскрита, истичу се следеће групе и гране:

германска (келто-германска и келтска), српска (словенска, литванска, јерменска), грчка

(иранско-пелашка, грчко-латинска) и, мешовите (српско-германско-словенска и хунгаро-

албанска). Лингвиста Ф.Шлегел казује да су индоевропски језици рођени и формирани на

органски начин; и човек и језик су рођени заједно – санскрит је најближи савршенству зато

што је природно да су, у почетку, његови корени једносложни и зато што је логично да се,

тада, сваки појам изражава једним слогом. То је, „језик народа који се не састоји од

простака, него од чисте интелигенције“. Ово виђење неки лингвисти називају

германоцентричним, односно србоцентричним. Ф.Шлегел додаје да је санскрит (сакривен

у сну богова) најстарији међу индоевпропским језицима и да сви произлазе из њега. Он сам

је можда проистекао из неког старијег језика и разликује се од прелазних. Прелазни језици

су претрпели мешање; турске корене налазимо у немачком, немачке у српском, латинском,

грчком, трачком, итд. Ове промене, у језицима, показују да су аријевске миграције

захватиле веома велики простор и да су се језици, мешајући се, усавршили. Радови Р.

29

Раска (1814-1826) лингвисте, упућују на повезаност германског, српског, српско-

словенског и грчко-латинског језика. Тако, језици одређују Индоевропљане, а они су,

касније: Келти, Германи, Срби, Словени, Грци, Римљани и Скандинавци (Нордијци). Сви

они су потекли из првобитних аријевских племена.

Задаци преисторијске лингвистике су истраживање ортонима, хидронима, као и

антропонима. Многи су се, до данас, сачували па се, из њих, може сазнати о етимологијама

језика чије је постојање историјски потврђено. Проблем искрсава кад се топонимски

остатак не може протумачити помоћу неког од познатих језика. У топонимима се крију

бројни језички фосили, од којих је, за српски, најважнији онај везан за реку Аму Дарју

(раније Окс), Сарбашан (њену притоку на граници Туркменистана и Узбекистана) и Дунав.

Проналазак писма се, према једном акадском миту, приписује човеку- риби Оаксу, Оксу

или Оанесу. Ово биће је дошло на Земљу да би људе научило занатима и другим

вештинама. Оакс, човек-риба, у месопотамијској религији је Дагон, бог воде. Његове

бројне статуе су пронађене поред наведених река и реке Зерб (Серб) у месопотамијској

низији. Обиље фигурина сличних Оаксу, нађено је на локалитетима култура Лепенског

вира и Винче, где су директно повезане са вичанским писмом. То је, неке археологе,

потакло да изјаве како, у овом случају, археолошки налази чврсто подупиру мит, обзиром

да је вичанско писмо најстарије од свих, датирано у време чак 6000 година пре н.е.

Међутим , у винчанском случају, реч је о Оаку (енг. Храст) шумском богу Лугу, односно

божици Лужици (Lygodesmi). Забуну је изазвало име реке Окс (храст) која се, на српски,

уобичајено преводи као Лужица, Лугомир – по врсти храста лужњака, који расте на њеним

обалама. Обожавање Луга (храста), за сва аријевска племена, било је уобичајено, а акадски

Оанес је за њих био странац. На свим поменутим локалитетима су живели Сарби (Сораби,

Срби) с тим да се, на винчанским натписима, спомињу и Раси што је један од уобичајених

назива за Србе. Иначе, Акађани, као и Срби, систематски класификују слогове увек истим

редоследом: ма, ме, ми; ка, ке, ки; та, те, ти; са, се, си; ар, ер, ир, итд. Дакле, овај језик,

у III миленијуму пре н.е. перципира појмовно вокал, што је, за остале језике, незамисливо

и миленијуме након тога. Лаба, један од његових првобитних знакова (назив је многих

река од Косова до Скандинавије, око којих су живели Срби), представљао је вокал плус

глас х и означавао је неочекивану радост или изненађење. Како се читао? Kao у српском:

ух, ах, ех или их!

30

Оруђе, српу или србу, првобитно затичемо у Шурупаку, акадском трговинском

центру, око 2700. године пре н.е. Име насеља значи град у рупи, котлини – место где меље

и складишти жито, узима ушур (врста пореза) и где се роба пакује. Ту српа служи као

граматичка ознака или знак – реч, којим се прости бројеви претварају у редне јер,

ондашњи писари, нису умели да бележе граматички или синтаксички знак. Један срп значи

први, два други, итд. Те збирке знакова представљају оно што се назива сумерско – акадска

наука о списковима. Постоје каталози божансатава, заната, крупне и ситне стоке и разних

предмета – одређених помоћу речи. На пример кус (кусе, означава кожу), кам (предмете

од камена), бур (буре, означава посуђе), итд. Ту су и листе свих животиња, изведених од

знака пас. Пас се каже кујан (женка пса је куја), а име му потиче од српске кујне –

кухиње, места где се кувало и где су псима бацани остаци од оброка.

Вратимо се санскриту, чију је граматику Астадаја – која се састоји од 400 афоризама

или сутри надовезаних и формулисаних тако да престављају целину – написао Индијац

Панини у IV веку пре н.е. када је овај језик у Индији већ ишчезао из свакодневног говора.

Први пут је Астадаја угледала светло дана у Европи и Бетлинговом преводу 1840.г. Овај

немачки лингвиста је, на превођењу, радио скоро двадесет година. Најочитија сличност

санскрита и српског језика види се у фонетици, заснованој на редоследу консонаната,

груписаних на основу начина и места изговора. После вокала и дифтонга, долазе, као у

српском, велари (ка, га, ха), палатали (ша, џа, ња, ја, са), ретрофлексни (та, да, на, ра,

ша), дентални (на, ла, са), и лабијални ( па, ба, ма, ва). Кад их гласно изговарамо,

примећујемо јасно уочену опозицију између безвучног гласа к и звучног г, те назала н

између њих. Такође, српски и санскрит имају око 250 различих консонантских група типа:

рас, срб, рба, кта, прс, тка, тра, итд. Промене консонаната на санскриту и српском су

идентичне: п у б, б у т и, т у п. Са становишта опште антропологије, значајна чињеница је

то што је једна цивилизација, пре 2,5 миленијума пре Христа достигла ту тачку

лингвистичког знања. Данас, у свету, једино српски језик има знак за сваки глас и може се

писати на два писма, као и осетински. За све остале језике, то је немогуће. Санскрит је

остао готово непознат; толико дуго времена, Европа се није интересовала за санскрит, јер

је веровала да је заједнички језик прапредака хебрејски и била је глува за све идеје и

поређење санскрита са европским језицима. Друго, Грци и Римљани су испољавали свој

уобичајени недостатак радозналости за варваре и, треће, сами ти варвари су више полагали

31

на освајање територија и провођење својих култова, него да своје знање саопште онима са

којима су долазили у контакт.

Други миленијум пре н.е. био је немиран период у историји. Напредак у металургији,

земљорадњи, методима припитомљавања животиња, изради возила на точковима, итд. –

остварен је у развојним фазама старог света – проширио се на друге области, где је

подстакао нова унапређења у привреди. То је, нарочито у травним деловима Евроазије,

условило стварање изврсно прилагођених пасторалних култура. Оне су имале племeнску

друштвену организацију, засновану на широј породици и братству. Таква, унутрашња

подела друштва, савршено је одговарала изражавању јаких међусобних веза и

предузимању сталних подухвата појединих братстава унутар племена. Припитомљавање

коња ослободило је племена сувише јаких локалних веза, али их је, уједно, довело у сукоб

са суседима. Трвења су постала последице општег повећања становништва и честих суша.

Тако су племена била приморана да се селе у друге области, последично и у јужне крајеве.

Први од тих миграционих таласа захватио је индо-иранско погранично подручје. Била је

то најезда Аријеваца. Северни Авганистан и, суседна туркменистанска равница, понекад се

називају, нарочито у старијим немачким текстовима – Аријана. Тиме се, разуме се, хоће

рећи да су те земље биле постојбина Аријеваца. Позната је стара прича како су се ти

народи пробили кроз пролазе у Индију, нарочито преко Кајбера и како су се њихове хорде,

предвођене коњаницима и борцима на кочијама, сручиле на замљорадничка подручја у

сливу Инда и Ганга, где је њихов долазак имао двојако дејство – проузроковао је неку

врсту тешких времена за домороце, положивши темеље традиционалне индијске религије

и друштвеног уређења.

Већина археолога се слаже да је ова прича (о Аријевцима) заснована на чињеницама.

Нико не сумња да су номадски народи били принуђени на пресељење у земљорадничка

подручја Авганистана и Индије. Међутим, археолозима тешко полази за руком да открију

материјалне трагове номада. Разарање земљорадничких насеља, обично се узима као

сведочанство о освајачима. Трагање за позитивним доказима, један је од великих задатака

модерне археологије. Овај део историје, можемо најбоље схватити ако упознамо

величанствени локалитет Едит Шар (Edith Sar), недалеко од реке Порали и насеља Орач у

области Синда. Овај, величанствени споменик мегалитске културе, састојао се од високих

пирамидалним објеката – са ватриштима у врху, повезаних степеницама и терасама. Око

32

ових сакралних објеката, подигнутих у славу небеске светлости, налазило се насеље с

правоугаоним зградама, каменим темељима и горњим делом од непечене цигле. Подаци

казују да је, приликом кретања ранијих индоевропских племена, ка јужном делу

висоравни, крајем II миленијума пре н.е. овај комплекс пао у руке завојевача, који су ту

уништили постојећу културу Кули и наметнули нову. Нови народ је користио коње,

израђивао оружје од гвожђа и за домороце имао несхватљиву религију – с небеским

божанствима. Себе је звао небеским народом – Сарбима, Сорабима или Сурбима.60

Вишеглави богови

О животу старих Инда, приповедају бројни ведски спевови (Ргведа, Махабхарата,

Рамајана, Арањакапарва....), сачувани усменом традицијом и накнадно записаним. Како

смо навели, њихови делови нису подједнако стари; време настанка је непознато. Према

споменутим спевовима, Инди су били пастири и земљорадници, све док нису овладали

ратничким вештинама. У борби су користили коње и кола. Поседовали су разноврсна

оружја, целе арсенале. У ковању метала, досегли су савршенство, истичући се у ткачком и

грнчарском занату. Главно занимање становништва, које је претежно становало по

селима, у кућама од сушене опеке, била је замљорадња. Земља је била наводњавана

системом канала. Због значаја пољопривреде, често је долазило до интервенције државе,

ради њеног унапређења. Првобитно је владар био поседник целе земље; касније је то

пренесено на појединце и сеоске задруге. У сређеним политичким приликама, које је

омогућавала јака војска, цветала је трговина. И њу је надзирала држава. Путеви, који су

спајали Инде са суседним народима, били су сувоземни, морски и речни. Поред оруђа,

најчешће српе, извозна роба је обухватала драго камење, слоновачу и зачинске биљке; у

замену за све то, узимано је злато. Напретку трговине, допринело је завођење новчаног

система.

У епском материјалу веда, не постоји изразита субординација међу богивима –нема

потчињености другима, нити јасно изражене хијерархије. Традиционално, водећа улога

припада Индри, врховној војној божанској сили, он је бог богова и господар богова. Богови

граде натприродне светове добра и супротстављају се злим боговима – демонима, који

60 Сурб, у значењу свети и светли.

33

стоје насупрот чевековог света. Еп демонстрира непостојање њихове оштре међусобне

подвојености. Истиче свест о нераскидивом јединству човека, бога, добра и зла. Богови

Инда су фантастична слика човека и изразито су антропоморфни; њихов спољашњи

изглед, оружје, превозна средства и станишта, описани су по узору на људска. Карактером,

они су велики и мудри, снажни и одважни, добри и милостиви; блиставе лепоте, регулишу

силе стихије и искорењују зло; награђују врлине и морал; исповедају правду и жигошу

превару. Јединствен карактер акције митолошких ликова условљава њихов положај као

активних приповедачких лица. Ипак, они не показују одлучујући утицај на размишљање и

поступке епских јунака. Еп Инда је јединствен по томе што је изразито ратнички, том

чињеницом се разликује од староегипатске или грчке драме, где се такође појављују

јунаци – ратници, али акценат није на њиховим ратничким врлинама. С друге стране, ова

екипа је, садржајно, слична са германском и келтском, те са српским народним епским

песмама и приповеткама. За ратнички еп, неизоставан је приказ оружја сваког јунака. У

основи, арсенал небеских јунака је онај који употрбљавају људи: буздовани, мачеви,

копља, секире, лукови, сатаре, топузи, дискови, сулице (кратка копља за бацање) и српе.

Ратници, богови и демони, на бојишту се појављују у колима; красе их венци и тијаре,

имају ратничку опрему и заставе. Као што захтева ратнички еп и демони су вешти у

руковању оружјем и одважни су борци.

Индијска епика слави четири вредности: ћудоредност, поштење, здрав разум и

благостање. У епу, митолошки јунак не постоји изоловано и самостално – сличност,

преплитање митолошких и људских функција може, у коначном исходу, бити узроком

стапања и неразазнавања једних од других. Сканда је био врховни заповедник небеске

војске, произведен у то звање од стране Индре. По њему ће се, миленијумима касније,

прозвати цела једна област, где су живели балтички Нордијци, Скандинавијом. Сканда

(или Картикеја), уништитељ је демона; према предању су га одгајиле звезде из сазвежђа

Киртикаја (Плејаде). У великим еповима Махабхарати и Рамајани, Сканда се описује као

син бога Шиве. У миту о његовом рођењу, приповеда се како је Шива поклонио мало свог

семена богу ватре Агнију (Огни, Огњен), који га је, потом, поверио на чување речној

богињи Ганги. Из тог семена се, на крају, родило дете са шест глава и шест руку. Сканда је

у српско – словенској митолигији слављен као Симаргл. Он је син бога ватре и, са тим

атрибутима су га Срби славили као пролетње божанство; Симаргл, својом ватром и

34

топлином, тера зиму. Као ратник, он зиму рга – цепа; отуда му и име Симаргл, онај што

зиму разгони. Скандина спољашњост мотивисана је митом о рођењу и функционалним

значењем његовог лика. Првобитно се звао шестолики, јер је имао шест лица, на једном

врату. У сликању спљашњег изгледа ненадмашног бога рата, преовладава црвена боја –

кад се попне на кола, Сканда блешти „као крвави пламен смака света“.61 Сваког пута кад

крене у бој, тело му краси заштитни панцир. „Обучен у пурпур“62, – стална је

карактеристика Скандина; његов глас, подсећа на хучање океана. Иначе, одећа оивичена

пурпуром, била је заштитни знак Расена (Етрураца), римских царева и властеле, као и

српских владара у доба Немањића. Вишеглави Сканда се борио против, истих таквих,

многоглавих демона. Полицефалност (многоглавост) богова, демона, ала, аждаја и иних

немани и чудовишта, карактеристика је још једино српско – словенске митологије. Ако

неко остане без главе, проблема нема – брзо израста нова. Ово обожавање вишеглавости,

вуче порекло од вишепартитног чина ведских божанстава. Прво, ту су три корака који

симболизују пролажење Сунца кроз три сфере универзума: земљу, небо и атмосферу. Да

би се овладало овим сферама – краљевинама, нужно је имати више глава – оне

симболизују небо, земљу и пакао. У постведској традицији, Сканда је троглав и као такав

представља три манифестације једног те истог принципа. Ову синкретичност у потпуности

преузима религиозно – филозофска мисао хришћанства. Овде се мисли на идеју божије

тројединственоти духа, оца и сина, односно хришћанске Свете Тројице. У вези са индском

и хришћанском трипартитношћу је и крштење православних народа са три прста које

симболише пролажење Сунца кроз три сфере – краљевине. То је Свето тројство и

јединственост оца, духа и сина. Српско-словенска митологија бележи многе вишеглаве

богове и демоне, од којих су познатији седмоглави бог Руђевид и петоглави Поревид.

Свакако, најпознатији је Триглав, Троглав. Најстарије древно божанство Срба је (поред

Зоби и Вида) – Сарбан (Сурба, Зурбан, Зурван Акарана, Сербан).63

Сарбан – Зурван, у иранској митолигији, попримио је улогу трансцендентног бића, из

кога су потекли принципи добра и светлости (Ахура Мазда), те принципи зла и таме

61 Махабхарата, 218.3262 Ibid, 218,3163 Сораб (Sohrab) је заједно са Гордафридом (Гордана) јунак персијске збирке епских песама скупљене и записане у књизи Shahnama (Санама). Укратко, Сораб се у боју сукобљава са Горданом која је школован борац, маскирана у женску одећу (жена- ратница, Амазонка). Када је победи, стрпа је у затвор и открива да је његов заробљеник уствари лепа жена. Између њих се рађа љубав а онда полазе у заједничке авантуре. Сораб је и Сарбар, моћан јунак који непријатељима одсеца главе.

35

(Ахрима, Ангра Мајнију). Сасвим је могуће да је Зурбан првобитно био једно од водећих

божанстава ране митологије, поникле на иранској висоравни; међутим, у вековима који су

следили, након Зороастерове реформе, поклоници верског покрета, познатог под именом

зороизма, почели су да га сматрају првобитним и вечним бићем – створењем које се

налазило с оне стране добра и зла, створитељем Ахура Мазде и Ахримана, као принципа

који ће се међусобно надметати око управљања светом. Несумњиво сведочанство о старој

индоевропској религији, види се на сребрној плочи из Керманшаха (град подно планине

Саброс на иранској висоравни), која се данас чува у Уметничком музеју Синсинатија

(САД). Она, у средини, приказује троглавог бога Сарбана како седи на сунчевом престолу.

Из његових рамена израстају две главе, симболи мудрости (Ахура Мазда), таме и зла

(Ахриман), које пружају српе ка два низа фигура, с обе стране престола. Сарбан (Србан) је

био утелотворење три човекова доба, овде приказаним низом фигура што представљају

младост, зрело доба и старост.

Супротност мудрости, таме и зла, свакако је карактеристична за религију Инда; сам

бог Сарбан доследно приказује идеју трипартитности јер утелотворује три човека доба,

господар је мудрости, дух таме и зла. Сарбан се, у келтској митологији, одржао као Србан

(Србин); био је фоморијански ратник, један од древних водених богова. Сербан је, као

чувар светог стабла храста, повезан са Лугом и Лужицом (Lygodesmom), чији су култ

нарочито неговали Етрурци и стари Римљани, кроз богињу Цереру. Келтски мит је

варијација легенде о Дијани и Вирбију (Врбану), говорећи о осећајним љубавницима,

Дурмуду и Грејн. Пошто се спријатељили са Сербаном, он им дозвољава скривање у

крошњи магичног дрвета, због чега је прогонитељу Фину Макулу било тешко да их нађе.

Међутим, Сербан и Дурмуд су се посвађали, када је Грејн покушала да поједе неке од

магичних бобица што су расле красивши магично дрво. Србан гине у сукобу. Иначе,

Србана келтска митологија описује као једнооког, једноногог и једнорукок борца – чувара

мистичног храста, коме нико није смео да приђе. Можда његова смрт и једностраност

симболички описују разлаз Срба и германских народа око 4500. година пре н.е. Иначе,

Србан гине од сопствене тољаге.

Триглав, Triglous у германској митологији, како му само име каже, имао је три главе.

Оне симболизују небо, земљу и пакао. Код Шћећина, у данашњој Пољској, његов храм се

одржао све до XII века, када су приспели агресивни хришћани, разбили његову статуу, а

36

главе божанства послали папи у Рим, као сувенир. Српски мит бележи причу о Тројану

(троје, тројство, Тројан), полубожанству настањеном на планини Цер (цер, врста храста).

Једна глава је гутала људе, друга животиње а трећа рибе. Ноћи је проводио на Сави у

месту Ширину (Tsirin). Тројан није могао поднети сунчеву светлост, како бележи Вуков

Речник, те је био једна врста вампира. Прича даље вели да је Тројан оглувео у месту

Глушци, изгубио је табане близу Табановаца, ослепео је поред села Слепчевић, остао је без

штита код Штитара... Највећа несрећа му се се десила код Десића. Име Тројана или

Трајана, из овог српског предања, проширило се, у разним варијацијама, код свих Словена.

Такође, спомиње га, у више наврата, грчка средњевековна литература. Топоними са

његовим именом се налазе у Србији, Црној Гори, Македонији, Бугарској, Грчкој, Турској,

Румунији, Босни и Херцеговини, Словенији,Чешкој, Словачкој, Русији, Скандинавији ....

Србинда, херој Инда

Срби су једини индоевропски народ који може да нађе један од облика свог имена у

једној од најстаријих ведских химни Ргведи.64 Веда означава свето знање и најстарији је

индоевропски писани споменик. Састоји се од 1000 химни које су састављали древни

песници, како би увеличали свечаности приношења жртве боговима, заштитницима куће,

укућана, стоке, земље, чуварима и помагачима у боју са непријатељима. Најстарије ведске

химне донете су са северозапада у Индију, највероватније са Иранске висоравни но,

санскритолози нису успели ни до данас да установе или пронађу народ који је говорио

ведским језиком. Луј Рену, у Историји санскритског језика, каже: “Говорећи о

непремостивим тешкоћама да се дозна нешто одређеније о народу који је говорио језиком

најстаријих веда, из којих се тек касније развио санскрит, научио би нас вероватно много

више; ми осећамо његово присуство, али немамо, о њему, никакво непосредно

сведочанство“.65 Eмил Бирнуф настанак санскрита смешта у далеку преисторију док је,

Јаков Векернагел одређенији, датујући почетке у време од 4500 до 2500 г. пре н.е.

У расправи аустријског санскритолога Валтера Виста, тај облик имена одговара и

данас карактеристичном српском Србенда, уз незнатну алтерацију што је довела готово до

64 Walter Wust, Uber das Alter des Rдveda und die Hauptfraдen der indoarischen Fruh, Wiener Zaitschrift fur die Kunde des Morgenlandes (WZKM), Band XXXIV, s.165-21565 Louis Renou , Les lanдues du Monde (Historie de lanдue sanskrite), Lyon, 1956.

37

идентичне ведске форме Србинда. У енглеском преводу, стих гласи: “Strong God, he slew

Anarsani, Srbinda, Pipru, and the friend Ahisuva, and loosed the floods“.66 (Јаки боже, сатро је

Анарсанија, Србинду, Пипру и пријатеља Ахисуву, проузрокујући потоп.).67 У ведама, по

Вистовој интерпретацији, Србинда је властито име с одређеним значењем, потпуно у

складу са античким и савременим одговарајућим називом у Срба; ово именовање увек

означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштоваоца традиције; укратко,

човека који се увек наводи као пример и служи за углед.

Валтер Вист се врло исцрпно позабавио старошћу Ргведе укључујући, у своју

расправу, главна питања индоаријевске ране историје. Како би установио време постанка

најстаријег дела веда, Ргведе, анализирао је властита имена из најстаријих ведских химни.

Највећи део припао је Србинди. Да би одредио старост појединих ведских књига (има их

укупно десет), посебно осме, није расправљао само о властитом имену Србинда већ је, у

ширем смислу, узео у обзир називе река, планина, језера, насеља и народа, сматрајући да је

један тако исцрпан рад користан „не само за индологију, већ и за класичну филологију,

археологију, античку историју, географију и етнологију“. Овај аутор, сматра да су нетачна

тврђења о издвојености Индије од Европе; шта више, он верује да, кроз анализу имена

присутних у ведама, може далеко да се оде и објасни „аријевска цивилизација“ над којом,

још увек, „упркос напретку нашег века“ на разним подручјима, „лежи вео нејасности“. У

ствари, захваљујући аријевској инвазији, дошло је до стварања индијске цивилизације; за

њу, остављајући питање окупације отвореним, Хем Чандра Јоши каже: “Ми не

заборављамо да овај текст (веде) потиче од аријевских насељеника који су дали коначан

облик индијској цивилизацији“.68 Вист, остаје у уверењу да шеста и осма књига веда могу

да објасне значење имена не само у Индији већ, особито, изван потконтинента.

На санскриту стих о Србинди, наведен раније у енглеској транскрипцији, гласи:“ Yah,

Srbindam, Anarsanim, Piprum, dasam ahisuvam“. Абел Бергењ, ове стихове тумачи како се

66 Ргведа, књига осма, 32,2;67 Лингвиста Јакоб Вакернагел (1853- 1938), тврдио је да, од ведских речи и израза, до нашег доба ништа није стигло неизмењено и неизобличено. Тај став је изнесен у књизи Староиндијска граматика (Altindische Grammatik,Gottingen 1896), међутим, у почетном делу своје књиге, сам себе демантује помињући именицу sapatni: “Mноштво древних ведских речи изван је употребе док су, бројне, новоформиране, прихваћене, међу њима интересантна је сапатна, сапатни, супруга“. Онај који говори српски језик, не мора да је нужно лингвиста, у њој препознаје српску реч сапатница или сапатник која још живи у народном српском говору. Да су се ведама више бавили Срби, по мишљењу стручњака пуним архаизама, ко зна шта би се, у том смислу, могло закључити.68 Hem Chandra Joshi, Recherches sur le conceptions economiques et politiques dans lInde ancienne, D apres le Rgveda, Paris, 1928.

38

Пипру, митско биће, налази у друштву са Србиндом, Анаршанијем и Ахишувом; Индра,

ударајући на њих, успева да изазове потоп. У ведама је присутан непрегледан број

митских бића наднаравних способности.69 Индрин супарник је Србинда, по мишљењу

Х.Олденберга, у питању је име једног војсковође а не име неког магловитог митског бића.

Са овим војсковођом дошли су у сукоб Индуси и бог Индра. У свом рукопису Религија

веда, Олденберг напомиње да се скуп sr јавља у облицима srarja, srvaja, srmara, док се

слог srb јавља једном, у Србинда, наглашавајући да је све обрађене примере имена узео

искључиво из веда, сматрајући да је скуп srb иранског порекла, као и називи: drbhik,

brbu, brsaja, srnaja, за које А. Хилебрант сматра да потичу са Лугистана, односно планине

Серабенд (Сербендан) додајући, према Тајмсовом атласу, називе Сарбистан и Сербас или,

резонујући како долазе из суседних области. Олденберг закључује: “Србинда би, дакле,

значило исто што и господар, принц, први од Срба, са развојем значења које је, из ведског

и постведског периода, уобичајено“.

Приликом даље интерпретације имена Србинда, Валтер Вист настоји да га упореди са

једном другом категоријом имена лица, племена или народа, са завршетком на инда. По

томе, Србинда припада истој групи именичких облика као што су Милинда или Махинда

при чему би, инда, био скраћен облик од индара, пронађен у митанском личном имену

Индарута, или пак у имену из Ргведе – Тириндара. У белешци, писац упућује на још један

пример и доказ повезаности имена народа и вође, увек са завршетком на инда, наводећи

народ Каунинда. Да би ово доказао, Вист посеже за Мекдонел- Кеитовим Индексом веда и

Кифелсовом Космографијом. Србинда, као и Митравинда, Пулинда, Кусурбинда, спадају у

исту групу. Дошавши, у својој анализи до последњег имена (Kusur u binda), које је нашао

на Птолeмејевој географској карти, рашчлањује га на Ку Суруб Инда, изразивши уверење

како, оваква форма топонима, садржи у себи назив Суруба (такође, један од античких

облика, сачуван као име Срба) те би, према томе, Кусурубинда била ознака за земљу,

боравиште Суруба, чији је назив Птолeмеј и забележио. Јасно је, да тај назив има, као

основу и корен, већ више пута споменут облик срб.

Пошто је изређао древна имена која, заједно са Србинда, припадају првобитној

ведској прошлости, Вист прелази на постведска имена исте категорије, приказујући их

69 Наведимо имена неких још неких актера србофоне звучности: Шушна, Вала, Намучи, Саранија, Јама, Диводаса, Напат, Бага, Чињара, Гоша, Јахуша, Маманта, Питина, Пријамеда, Пуруша, Раји, Раса, Реба, Рака, Савја, Сура, Сурада, Тугра, Твашри, Урана, Вајнија, Варачика, Варуња, Јадва, Јакша...

39

азбучним редом. Тако, Пулинда првобитно означава господара, првака, принца Пулана док

би, Кулинда, био господар племена Кула. Ређајући постведска имена категорије Србинда,

Вист долази до историјске епохе и имена краља Кабулистана и Пенџаба из 150.г. пре н.е.

Христа Милинде. Ево пар имена из ове групе: Говинда, Тивинда, Митравинда, Куњинда,

Савинда, уз закључак да су то, у њиховом мноштву, имена вођа или принчева па, према

томе и – народа. Вист спомиње и Виндске планине (Vindhya gebrige) по којима је народ

Винда (или Венда) добио име. У наставку своје студије, Вист тврди да се елеменат инда,

постао од индра, присајединио првом делу назива, означавајући првобитног господара

ваниндијског порекла; затим се, још увек у заједници са тим првим делом, односио само на

име народа. Тако се Вист враћа на назив Србинда, разлажући га на Срб Инда и каже: “Ту

најпре потражимо господара или принца, затим и народ.“ У географском погледу, аутор не

иде даље од топографије простора на који га упућују веде нити, у историјском смислу,

излази из временског оквира одређеног осмим томом ведских химни.

„Тако опремљени“, пише Валтер Вист, „приступамо материјалу Клаудија Птолемеја“,70

наводећи топоним Сарбана (∑άρβανά) чија је ближа ознака „Индија с оне стране Ганга,71

кратко додајући: „Аssyria ∑άρβάνή de Stephanus von Byzans“72. Следи назив језера

Сербонис (∑ίρβονίς Λίμνή), по цитираном Птолемејевом Индексу, уз нашу напомену да

Херодот и Аристотел нису писали Сирбонис већ Сербонис Лимне тј. ∑έρβονίς Λίήνέ.73 О

том језеру, веома сликовито је писао Диодор Сицилијански. Име језера је било повезано са

именом једне потопљене српске војске, још пре Тројанског рата. О походу те армије на

Египат писао је Франо Марија Апендини у предговору Стулићевом Речнику. Херодот

тврди да је ово језеро, у његово доба, већ било исушено али да су му се трагови још

познавали. У грчкој митологији, постоји прича да се у дубоко језеро сурвао Тифон, митско

чудовиште. Прочитајмо опис Диодора Сицилијанског: 74

70 Вист користи Index nominum Geoдraphie Ptolemaei, у издању и редакцији Ц.Ф. Нобеа, изражавајући му захвалност. Такође и, Tabulae in Cl, Ptolemai Geoдraphiam in Carolo Mullero instructae (Europae, VIII, 16-17; Asiae II,31-32), Paris,1901.71 У напомени, Вист наводи иранска имена чији је завршетак истог сазвучја: Аријана, Бактријана, у уверењу да је Србинда био ирански принц или војсковођа.72 Реч је о Стефану Византинцу, грчком граматичару, с краја петог века, који је под насловом Ethnica сачинио један српски речник мада се, од њега, није много сачувало – свега један извод и пар фрагмената.73 Птолемеј, књига IV.12,20; Херодот (485- 425 пре н.е.)74 Diodorus Sicis. I, 30

40

„На половини пута, између Сирије и места Коеле, налази се једно језеро чија је

ширина незнатна, али чија је дубина чудновата.75 Његова дубина је отприлике 200 стадија.

Зове се Сербонис. Они који га не познају, а приближе се његовим обалама, наћи ће се у

потпуно непредвиђеној опасности. А, ево објашњења. Водено корито овога језера веома је

уско и доста налик на дугу траку уоквирену широким побрежјем. Чим подневни ветар

отпочне да дува, то обално прибрежје буде покривено гомилама песка у чијој се средини

више не види водена линија. Тако се, површина језера, стопи у једно са тереном који га

окружује и, како више погледом ока не може да се разликује, целе војске чије вође ово

место нису познавале, нестале су, удаљивши се са правога пута.

Уистину песак, по коме се лако гази, најпре је под ногама податљив, а онда, одједном,

као да нека кобна сила отпочне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима,

све дотле док људи опасност не запазе; међутим, тражећи да јој умакну и да се међусобно

помогну, одједном увиде да им је свака могућност бега и спаса немогућа јер човек, који

утоне у овакву мочвару, не може да плива, будући да брлог, који га притиска, онемогућава

сваки покрет тела; с друге стране, немогуће му је да се ослободи оваквог вртлога, будући

да нема ниједног чврстог ослонца на који би могао да стане. Мешавином воде и песка

ствара се једна нова средина која не дозвољава нити да се хода нити да се плива. Тако они,

који овим путем крену, бивају изгубљени, не усуђујући да се прихвате било чега што би

могло да их спасе јер, песак са обала, клизи скупа са њима, у сваком тренутку када га се

домногну. Ова опасна места добила су, због њихове такве природе, име barathres76 тј.

провалије које им савршено одговара“.

Због уобичајене грчке нетачности и нестабилности у писању, како Вист наводи,

претходни примери, бар што се тиче читања, недовољно су јасни док, код следећих, не

може да буде двоумљења. Они „могу да издрже сваку критику“ тј. не може се побити

тврђење да су настали од познатог корена срб. У оквиру ове групе, он наводи: Сарбакон

(∑άρβάκον), уз објашњење: Sarmatia Europea, (европска Сарматија). Затим, истиче српска

имена: Сербои (∑έρβοί), Sarmatia Asiatica, (сарматска Азија); Сорба (∑ορβά), Hurcania,

Хирканија77; Суруба (∑ουρουβά), (Sarmatia Asiatica, aзијска Сарматија).75 Језеро се налази између тзв. Дубоке Сирије (сиријска долина, између Либана и Антилибана) и места Coele.76 Данашњи назив језера је Sarbhakat bardoil.77 Некадашњи назив за предео Азије, који се протезао југоисточно од Каспијског, односно, некада, Хирканског мора или језера. То је била област окружена планинским венцима пуним тигрова, настањена, како обавештавају европски истраживачи, суровим људима који се убрајао међу најратоборније и најсмелије. Били су то људи најчешће одевени у животињске (тигрове) коже. Последњи примерци каспијског тигра

41

Детаљније објашњавајући, Вист тврди да је скуп срб са додатком консонаната в или б,

особито упадљив у области северно од Кавказа; та чињеница непорециво искључује ову

појаву као резултат случаја. Овде долази до изражаја један хронолошки ред: лична имена

која отпочињу скупином са/р/б утолико су старија уколико су ближа Каспију и Меотском

мору, уопште целом Црноморском базену, укључујући околне степе.78 Ако се крене према

западу, према европској Сарматији, млађа су. По Висту, пошто су Сармати преплавили

црноморска ушћа, продрли су затим ка средњем Дунаву те тако, од 11 назива формираних

помоћу скупа са/рб, пет се налази у северним областима Кавказа: Сирацени, Сераци,

Сираци, Серака, Серби (Суруба); шест је у ближој, или даљој, Сарматији: Сарматици,

северно од дунавске кривине; Серинум или Серимум, Сарбакум, у горњем току Дњепра;

Саргати, Сарум, источно од кривине Дњепра; Сармизегетуша, у Дакији. У ову категорију,

под шест, Вист уврштава и Сорбу, град у Хирканији.

У овим тврдњама, истиче Валтер Вист, нема ничег чудног будући да је још Стефан из

Византа (рођен у Цариграду), знао за ову уску географску повезаност; јер ова заједница, на

географском плану, заједница је и у етнографском смислу. На основу ових и сличних

докумената, Каспар Зеус даје важна сведочанства и античка документа о сродности

Сармата и Међана у расправи Die Deutchen und die Nachbarstamme, те појави гласовног

скупа сарма на подручју Ирана.79 Развијајући ову тему, аутор са сигурношћу тврди да су

поменуте географске и етнолошке везе загарантоване и језичким.80

При крају својих разматрања о Србинди, Вист пажњу усредсређује на топоним Сорба

(∑ορβά), у унутрашњој Хирканији и Сурубу (∑ουρουβά), која се налази: “πάρά δέ τσν

Оυάρδάνήν ποτάμον ∑ουρουβά“, што значи, покрај реке Вардана (налази се) Суруба народа

Серба (∑έρβοί). О овоме Птолемеј даје следеће обавештење: “Мέτάζ δε τών Кέράυνιών

ορέών κάι του Рά ποτάμον Σέρβοί“.81 Односно, између Кераунских планина и реке Ра (живе)

нестали су осамдесетих година ХХ века. 78 Меотско море, Meotis Palis данас, Азовско море. Име су му дали Скити, некада густо насељени око његових обала. Северно од њих, у степама, живели су Сармати. Стари Грци и једне и друге називају Скитима, а њихову земљу Скитијом. Доцније је, етно-топоним Сарматија, заменио овај назив.79 Plinus VI, 7.(23-79); Herodot, V,9. Mела Помпиније је латински географ који је око 43 г. написао дело De situ Orbis, (Положаји места на Земљи), у три књиге, сачуване до нашег времена; један је од најдрагоценијих извора за античку географију, будући да се служио изворима много старијим од времена у коме је живео.80 Вист користи у своме раду резултате истраживања S.Feista, H. Hirta и K.Zeussa, при томе не употребљавајући уобичајен термин Индоевропљани већ уобичајену одредницу Бечко-берлинске школе - Индогермани.81 Tabulae in Cl .Ptol. V,9. 28; V,9,21

42

Сербои.82 Друга варијанта овог имена је Сирбои (Σίρβοί), уз који је лако поставити

изведеницу Србинда/Срибинда. Најзад, упутно је питање да ли су Птолемејеви Пέρίέρβίτοί

у ствари настали од Пέρί σ έρβίσοί уз интервокални нестанак сигме (σ) како то обично бива

у грчком?83 Oдносно, Перибидои/ Перисерибидои. Уистину, због свих недостатака грчког

писања страних имена, имамо разлога да верујемо како се, у наведеном примеру, ради о

бази Сербидои (Σερβιδοί).

Као закључак, Вист каже: “Сербои су ваниндијски народ, бар што се тиче периода у

чијем самом почетку је била спевана наведена ведска химна; Србинда, άπάζ λέγομένον,

чува кроз столећа један историјски догађај, за нас још од непознатог домашаја“.84 Ради се о

томе да су језичке појаве веома често и историјски споменик (у овом случају српског

народа), било да се ради о његовој распрострањености или о додирима са другим

народима. Трагове српског имена проналазимо у топонимији или у историјским

белешкама где су Срби живели или још живе. Ово је тема о којој историографија ћути, у

најбољем случају намерно дозирано даје мутне и штуре податке, недовољне за било какве

чвршће закључке. Међутим, одсјај историје етноса, у народном језику, помаже да се

сагледају бар понеки елементи затамњене слике.

Индрина ваџра

Мит о Индри, рођен је у иранској препостојбини Аријеваца, пре њиховог продора у

Индију. Доминантна улога Индре везана је за прилично касни стадијум развитка ведске

митологије. Основни митолошки садржај, везан уз њега, односи се на уништење Вритре,

бога зиме, кога Индра пробада својом ваџром (враџбином), ослобађајући, на тај начин,

заробљене водотоке. Ваџра или ваџракила је опасно оружје; у њему је отелотворено моћно

божанство што разгони зле силе. Позната је као громовито жезло, израђено од моштију

светог мудраца; она је убојита направа лоптастог облика, са мноштвом ивица, углова,

избочина и зглобова. Сличне атрибуте овог оружја налазимо у шестопером топузу

Краљевића Марка – у српској епици. Индра се вози кочијама, његова оружја симболишу

82 Ра је древно име реке Волге.83 Tabulae in Cl. Ptol. V, 9, 16 (Nobbe)84 У овом случају не ради се само о столећима већ о периоду од више хиљада година како то тврди, између осталих, санскритолог Емил Бирнуф.

43

снагу, силовитост, енергичност и прецизност ударца. Вритра, обличјем застрашујуће змије,

оличавао је мрачне и нестваралачке природне силе; он је лишавао човечанство светлости

знања. Имао је троглавог сина Трисираса. У браманизму, Троглави је био син мудраца

Тваштрија. Но, када га је Индра убио, свет је био преплављен величанственом светлошћу.

Индра или Андра (Андреја) родио се као син Неба и Земље – родитеље је, заувек,

раставио. Он је херој Инда – пријатељ и заштитник.

Интерпретација Србиндиног имена везана је за Индру.85 Прво упориште је претежност

химни посвећених Индри86, друго је Хилебрантова теза: Индра/Вритра, коју смо поменули

и, по којој је Вритра најпре био ледени демон стран Индији; њега су Индијци усвојили из

Кашмира или пак са северозапада. У истој химни, 24 стиха даље, јавља се Ахишу, овога

пута у вези са Србиндом. Тако је, помоћу једне мале странпутице, читалац упућен према

земљама које се налазе на северу, где влада inforimis hiems (гадна зима) где, „ ледени

џинови окивају речне токове и опседају воду“. О победи над Вритром, леденим демоном,

говори се у Ирану и Јерменији. Што се тиче демона Вритре, Абел Бергањ каже за њега да

је он час стварни непријатељ, а час (ипак) стварни демон. Утолико пре можемо сад да се

сагласимо са Валтером Вистом, прихватајући његово резоновање о Србинди као о

стварном лицу и војсковођи који је, као „ледени џин“, направио поход на Индију са севера

или са северозапада.87 Ово потврђује теорију да су Аријевци у Индију дошли са Иранске

висоравни, преко планинских превоја о којима смо већ говорили.

Обзиром да је, поред ваџре, наоружан и српом „која удара без грешке“, не промашује

и „убија на стотине и поново се враћа у руку која ју је послала“ 88 Индра је огроман,

опасан, ратоборан и најчешће се, као Сканда, симболизује црвеном или златном бојом. На

челу је тридесеторице (или 33) богова, које ми тако разумевамо да означавају јединствену

(компактну) целину. Тридесеторица богова, то су они премудри што га окружују. Он је

њихов владар и ти премудри су он сам. Наиме, Индра је vasavi – од свих, сав свој. Једна од

85 Индра значи жесток, учествује у бојевима и краљ је богова. Господар је неба и туче громовима право у главу, што су Срби, примањем хришћанства, пренели на светог Илију. Народ каже: “Удари га свети Илија право у главу“. Он даје благотворну кишу, уједно је заштитник Аријеваца. У ведско доба он је најмоћнији, његово оружје је муња. Победоносно се бори против демона мрака да би ослободио небеске краве. Обожавани је бог Кшатрија, ратника и, као њихов заштитник, са њима, односи победе опијајући се шомом (врста јаке ракије). Једини је, међу боговима, са пороцима.86 У осмој књизи веда има их укупно 29.87 La reliдion vedique d apres les hymnes du Rд-Veda, Paris, Libr. Champion Honore, 1963;Biblioteque de l Ecole des Hautes Etades, IV section, Sciences historiques et philologiques, 5, fascicules pp.197-199.88 Махабхарата, 294.42

44

његових функција је доношење кише и по томе је идентичам са српско – словенским

Перуном. Господар је људских судбина, демоне држи у покорности. У епопеји се, за

Индру, употребљеавају многобројни називи и надимци. Тако га називају и хиљадуоким.

Овај назив вуче корен од окулусних, окатих божанстава Зоби и Вида, која су најстарија

индоевропска божанства. Богиња Зоб се сачувала у европском фолклору, везано за

жетвене радове, док се Вид, христијанизацијом, сачувао код Словена, посебно Срба, као

изузетно цењен светац.

Варуна се појављује у Ргведи – древној збирци светих химни, као један од небеских

богова. Симболизовао је небо и живео у палати високо изнад краљевства, где је обитавао

бог Индра. Аријевска предања повезују Индру са Варуном и Аријевци су их поштивали

више од осталих богова. Њихова имена објашњавају се сложеницом dvandva: један као два

и два као један. У овом типу сложенице, специфичној за санскрит и српски језик, оба

члана стоје у истом падежу.89 У Ргведи, Варуна је чувар универзалног кретања закона и,

као Сарбин пре њега, чувар светског поретка; свеприсутно је божанство, пред којим су,

као на длану, стајали прошлост и будућност. Ветар је био његов дах, звезде његове очи.

Моћан је делилац правде и, заједно са Индром, представља оличење једног великог

елемента живота. Такође, Варуна је обдарен мајом – магијом. Име Варуна потиче од

глагола варовати, видети гатањем. У Србији се, за онога који варује, каже да следи

предсказања пророка. У ведама се од Варуне тражи способност варовања – да гатањем

дође до жељеног одговора. То му није било тешко, јер је мотрио све што се дешава на

свету: надгледао је делатност људских бића, читајући њихове најскровитије мисли, често

шаљући своје гласнике да мотре на њихово владање. За гатање је онда, као и

миленијумима касније, код Срба и Словена, служио коњ, што не чуди, обзиром на

ратнички карактер аријевских народа. Наиме, кад је реч о рату, или миру, свештеници би

обично наместили испред храма тросотруки ред српа. Затим би, везали два копља укосо, са

шиљцима на доле. Тад, кад хоће да крену у рат, најпре обаве свечане молитве, а

свештеник доведе коња да пређе преко српа. Пође ли он сад, при прескакању српа, десном

ногом, одмах би се оканули поласка. Исто тако је рађено при доношењу свих важних

одлука.

89 На пример, даноноћно, филозофско- етички, итд.

45

У Ригведи, епски бог смрти зове се Јама, по положају у земљи где се његово царство

налази (понор), али и по месту где се мртваци спаљују и сахрањују. Обреди око

сахрањивања мртвих увек су се, код свих народа, обаваљали према утврђеним

церемонијалним обичајима и, они чине елементарну карактеристику одређеног простора, у

одређеним временима. Аријевци су се, као касније Срби и Индуси, спаљивали, с тим што

су древни Срби (Сарби), пепео одлагали у зидане гробнице од камена које ће, током

времена, на одређеним стаништима, задобити монументалне карактеристике. Ове

гробнице су се звале могиле или громиле. Арапски историчар Ибн Фослан каже да се неке

жене, по примеру индуских жена, „даваху спалити на истој ломачи на којој сагореваху

остаци њихових мужева“. Други Иранац, Масуди, у делу Златни лугови, наводи дужи

списак словеских племена; за Србе каже да се спаљују уз сличан ритуал као Индуси али, уз

важан податак о громилама. Пољски историчар Левицки, пишући о обредима спаљивања,

бележи:“... Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу, кад умре

владар или старешина, они такође спаљују његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан

Индусима.“.

Јама је плаховит и необуздан бог, који чува пакао и краљ је мртвих. Сматра се сином

бога Сунца и братом јединог људског бића које је успело да преживи велики потоп. Јамина

сестра и дружбеница била је Јами; управљала је душама покајника у паклу. По једном од

митова, Јама је кренуо да истражује свет, откривши стазу до Неба те је, овим несрећним

открићем, смртност доспела на Земљу. Јама се, као чувар мртвих, првобитно сматрао

пријатељски настројеним божанством. Најчешће се приказује зеленом бојом, наоружан

омчом и буздованом; његови пратиоци била су два четвороока пса. У митологији се сматра

владаром паклених домена, који упокојава живе. Сам појам смрти изражен је у српском

корену мре (умре), идентичан санскритском и латинском, а односи се на појам пропасти,

укочености и умора. Овај корен мре означава оно што задеси сваког ко умре (умрлог,

умерлог) – смрт (смерт). У смрти се свако смири. Уз Јаму су везане и пагано-свештеничке

модификације посмртних обреда, у част и сећање на умрлог. Јамина персонифакација је

Мритја (Мртва); она носи део Јаминих задужења. Касније ће Мритја, у хришћанству

приказана цртежом костура с косом у рукама, персонификовати Смрт, једног од јахача

апокалипсе. Заједно са Агнијем, Индра, Варуна и Јама, представљају локапале90 – чуваре

90 Локапал, онај који чува одређен простор, локалитет.

46

света. Јама, у миту нордијских земаља, представља Туонија, финског бога мртвих, који је

живео у мрачној земљи Туонел (од речи тунел – пролаз кроз земљу), из ње се вратио само

мали број путника. Са својом женом Туонетар (Тунелкиња), имао је неколико деце,

божанства патње. Туони је био заштитник тамног царства Тунела, смештеног на обалама

Црне реке. Кад је јунак Вианамоинен посетио Туонија, у потрази за магичним предметима,

ухваћен је у велику гвоздену мрежу над реком, али се претворио у видру и успео да

побегне.

Име Сураби (Сораби, Срби), назив је еликсира бесмртности у митовима јужне и

средње Азије. То је чувен мит о бућкању океана млека. У њему се приповеда како се, у

време када је моћ старих почела да слаби, тј. када су аријевска племена напуштала Синд,

над светом се надвила претња да ће демони узурпирати њихову власт. Велики бог Вишну

(његов култ је потекао од соларног божанства, које је било кадро да пређе цео свет у три

корака), заштитник универзума, предложио је да се богови окрепе испијањем чувеног

еликсира Сурабија, који ће направити бућкањем небеског океана. У томе им је била

неопходна помоћ демона. Након напорног рада, океан се претворио у млеко, а потом у

путер. Богови су били потпуно исцрпљени но, настављали су са бућкањем све док из воде

није изронила света крава Сураби. Након Сураби, појавила се богиња Бина, свето дрво,

Сунце, Месец и богиња благостања и среће. Мит има више верзија, једна приповеда како

су демони побегли са светим напитком, након чега се Вишну претворио у прелепу жену,

завео демоне и успео да им одузме еликсир. Богови су, на крају, попили сураби и

повративши тако своју божанску снагу, прогнали демоне.

Миодраг Милановић