ARISTOTEL O PESNIKOJ UMETNOSTI Definicija umetnikg stvaralatva. Razlike po sredstvima podraavanja. Ep i tragedija, komedija i diitramb, i najvei deo auletike i kitaristike: sve te umetnosti prikazuju podraavajui, a postoji izmeu njih trostruka razlika: one podraavaju razliitim sredstvima, razliite predmete ili razliitim nainom. Sve zajedno podraavaju ritmom, harmonijom i govorom, sluei se tim sredstvima odvojeno ili pomeano. Svirai se slue samo harmonijom i ritmom, igrai se slue samo ritmom i pokretima tela kojima vre karakterizaciju, doaravaju radnju i doivljaje. Epopeja (pesnitvo) podraava se samo govorom ili nevezanim (proza) ili u metrima (stihu) i to tako da metre mea jedne sa drugima ili da se slui samo jednom vrstom metra. Ditirambska i nomska umetnost slue se svim navedenim sredstvima u isti mah dok se tragedija i komedija razlikuju po tme to se slue svim sredstvima delimino. Razlike po predmetima podraavanja. Pesnici govore o ljudima koji su ili gori ili bolji ili slini realnim ljudima. To isto nalazimo i u drugim umetnotima koji e isto tako pokazivati te razlike. Tragedija podraava gore ljude a komedija bolje to je osnovna razlika izmeu tragedije i komedije. Razlike po nainima podraavanja. Dorsko poreklo drame, naroito komedije. Ovim razlikama prodruuje se i trea, a to je nain na koji se pojedini predmeti mogu podraavati. Pesnik pripoveda ili preko neke druge linosti ili sam, bez pretvaranja, a, sa druge strane, prikazuje lica tako da vre neku radnju. Po tome, kako neki smatraju, drama i dobija svoje ime. I Grci sa Sicilije i Grci iz polisa Megaran smatraju komediju svojom tvorevinom a kao dokaz za to uzimaju nazive mesta u okolini (komai). Neki Dorci na Peloponezu, i komediju i tragediju smatraju svojom. Ljudska priroda kao izvor umetnikog stvaralatva. Vrste pesnitva. Istorijski razvitak tragedije Pesnikoj umetnosti doprinela su dva uzroka: podraavanje kao nain sticanja saznanja i oseaj zadovoljstva koji na nas ostavljaju dela nastala podraavanjem. Pesnika umetnost produkt je talentovanog pojedinca koji, u pokuajima improvizacije, razvija oveku uroen oseaj za harmoniju, ritam i govor. Pesnitvo se podelilo prema osobinama pesnika. Pesnici kojima se svidelo uzvieno podraavali su plemenita dela a oni kojima se svidelo neznatno i prosto, podraavali su dela loih ljudi pevajui isprva pesme rugalice kao oni drugi himne i enkomije...Tako su od starih pesnika jedni postali jampski(rugalice) a drugi epski(himne). Vremenom je jampske oblike zamenila komedija a epske tragdeija jer ova dva oblika postaju cenjenija nego raniji oblici. U tragediji, Eshil je poveao broj glumaca sa jednog na dva, smanjio je uee hora i glavnu ulogu dodelio je dijalogu. Treeg glumca i scenografiju uveo je Sofokle. Tragedija kasnije dobija uzvien karakter i izdie se iz neznatnih mitova i smenih govora jer se preobrazila iz satirske pesme. U tragediju se uvodi jampski metar umesto trohejskog tetrametra i na kraju, broj inova (episodija) se poveao i sve ostalo u pojedinostima usavrilo, i postala je tragika govorna umetnost.

Predmet i razvitak komedije. Epopeja prema tragediji Komedija je podraavanje nieg karaktra, onog runog i podjednako smenog dela; pod smenim mislimo na neto to ne uzrokuje bol i nije pogubno. Za razliku od tragedije, promene u razvitku komedije ostale su nepoznate. Tek kada je komedija imala izvesne umetnike oblike, pominju se poznati pesnici. Obrauivanje mitova prvi su uveli Epiharm i Formid sa Sicilije dok je Kratet prvi od atinskih pesnika koji je obraivao istu temu i napustio jampski prvac. Epopeja i tragedija se bave istom tematikom ali se razlikuju po duini trajanja radnje (tragedija traje jedan dan ili malo preko toga a u epopeji je vreme neogranieno) i po tome to se epopeja slui jednim i istim metrom i istim oblikom pripovedanja dok kod tradgedije metar i oblik variraju kroz vreme. TRAGDEIJA. TRAGIKI PESNIK. EPSKI PESNIK. UPOREENJE TRAGDEIJE I EPA

TRAGEDIJA Definicija tragedije. Njeni kvalitativni delovi. Poredak delova prema vrednosti. Tragedija je podraavanje ozbiljne i zavrene radnje koja ima odreenu veliinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima,licima koja delaju a ne pripovedaju; a izazivanjem saaljenja i straha vri proiivanje takvih afekata. Svaka tragedija ima 6 sastavnih delova po kojima odreujemo njenu vrstu: pria, karakteri, govor, misli, scenski aparat i muzika kompozicija. Pria (gradivo,sie, fabula) je najvaniji element tragedije. Ona podrazumeva podraavanje radnje i sastoji se od peripetija i prepoznavanja. Karakteri slue da bi podrali radnju, prema karakteru licima se pripisuju odreene osobine. Karakter odraava odreenu volju. Misli predstavljaju sve ono to lica izjavljuju, ono o emu nas obavetavaju. I one su u tesnoj vezi sa govorom. Govor (dikcija) jeste sposobnost izraavanja misli posredstvom rei. Muzika kompozicija je pored pozorisnog aparata najvaniji ukras tragedije. Zavrenost, celina, jedinstvo i veliina tragike radnje Tragedija je podraavanje neke zavrene i cele radnje koja podrazumeva poetak, sredinu i kraj odnosno dobra pria ne moe poinjati bilo ime niti se zavravati bilo gde. Svaka tragika radnja mora da ima svoju odreenu veliinu i poredak koje delo ine lepim. Dakle, preduga pria bi se izgubila iz vida a prekratka bi omela razvoj radnje. Odreivanje te duine odnosi se na samo prikazivanje (gledanje i sluanje) tako da se lako pamti a da sutina ostane nepromenjena.

Jedinstvo trgike radnje, a ne jednog lica Jedinstvo tragine radnje ne zasniva se na jednom liku, niti na svim dogaajima vezanim za njega a koji ne utiu na sam tok radnje o kojoj se govori, ve na svim pojedinim dogaajima radnje koji je ine jedinstvenom i kompaktnom. Tragika pria treba da podraava jednu radnju i to celu. Razlika izmeu istoriografije i penitva. Tipinost tragike prie i njena saglasnost sa zakonima verovatnosti i nunosti. Traginost u sadrini prie.udo i sluaj kao dramski motivi. Sutinska razlika izmeu istoriografa i pesnika je u tome to prvi pripoveda o onome to je bilo a drugi o onome to je moglo biti po zakonima nunosti i verovatnosti. Zato je pesnitvo vie filozofska stvar nego istoriografija. Pesnitvo prikazuje ono to je opte a istoriografija ono to je pojedinano. U oblasi tragedije pesnici se dre pravih imena a uzrok tome je to je ono to je mogue, u isto vreme i verovatno. U nekim tragedijama se navode samo jedno ili dva poznata imena dok su ostala izmiljena a ima sluajeva da se ne nailazi ni na jedno poznato ime ni dogaaj. Radnja prie mora da bude takva da se po zakonitostima verovatnosti i nunosti mogla uistinu dogoditi pa s toga ona moe biti i stvarna ili dobro osmiljena. Najloije su episodijske prie u kojima pojedini delovi ne dolaze jedni za drugim ni po verovaatnosti ni po nunosti. Tragedija podraava i radnje koje izazivaju strah i saaljenje to se najvie deava kada se odreeni dogaaji razvijaju protiv oekivanja i na taj nain izazivaju jai utisak. Jo jai utisak izazivaju oni sluajni dogaaji za koje deluje da su se namerno dogodili. Prosta i prepletena radnja Prosta radnja je ona koja se odvija povezano i jedinstveno bez preokreta i prepoznavanja. Prepletena radnja je ona koja se razvija u vezi sa prepoznavanjem ili sam preokretom ili i jednim i drugim. U prostoj radnji dogaaji se jednostavno hronoloki reaju dok su kod prepletene dogaaji posledica prethodnih radnji. Tri dela prie: preokret i prepoznavanje, patos Prekret (peripetija) jeste okretanje radnje u neoekivani tok to se dogaa po verovatnosti ili nunosti. Prepoznavanje je prelaenje iz nepoznavanja u poznavanje, odnosno otkrivanje neke nepoznatosti. Prepoznavanje se moe odnositi na likove,predmete ili radnju. Patos je radnja koja donosi propast ili bol to na neki nain donosi razreenje radnje. Kvantitavni delovi tragedije Razlikujemo sledee delove radnje: prolog (poetna radnja), episodija (srednja radnja), eksoda (zavrna radnja) i horska pesma.

Horska pesma deli se na parodu (ulazna pesma) i stasimon (stajaa pesma). Ovi delovi se zajedniki za sve tragedije a posebni su delovi solarije (pesme koje se pavaju na pozornici) i komi. Prolog je ceo deo tragedije pre horske parode. Episodija je ceo deo tragedije izmeu celih horskih pesama. Eksoda je ceo deo tragedije posle koga ne dolazi nikakva horska pesma.

TRAGIKI PESNIK Tragina lica. Strah i saaljenje Zadatak tragedije je da izazove strah i saaljnje. Iz toga proizilaze tri stvari: -estiti ljudi ne bi trebbalo pred naim oima da doivljavaju pad iz nestree u sreu jer to ne bi izazvalo ni strah ni saaljenje nego gnuanje -ni rav iz nesree u sreu jer bi to bilo protivno zadatku tragedije -ni veome rav ovek iz sree da se strovaljuje u nesreu jer iako bi to izazvalo oseaj ovetva ne bi izazvalo oseaj straha i saaljenja. Saaljenje izaziva samo onaj koji nezaslueno pati a strah onaj koji je nalik nama samima a takav je onaj koji se ne istie ni vrlinom ni pravednou, niti pada u nesreu zbog svoje zlobe ve zbog neke greke (krivice) i obino uiva ugled i ivi srenim ivotom. Nuno je da dobro sklopljena tragika pria bude vie jendostruka nego dvostruka i da prikazuje relaenje iz sree u nesreu. Dvostruka kompozicija podrazumeva suprotan zavretak za dobre i za loe, a zauzima prvo mesto zbog slabosti pozorine publike jer u njima pesnici poputaju i ugaaju eljama gledaoca, to vie dolikuje komediji. etiri naina izazivanja straha i saaljenja i njhov red povrednosti Oseanje straha i saaljenja moe se izazvati samim sklopom radnje ili izvoenjem na sceni. Dogaaje koji izazivaju strah i saaljnje vre lica koja su meusobno ili neprijatelji ili prijatelji ili ni jedno ni drugo. Najjai utisak ostavlja sukob izmeu meusobno bliskih lica. Prvi nain izaivanja straha je sukob u kome je rtva poznata i namera se izvrava. U drugom sluaju lice ini strano delo ali u neznanju pa tek kasnije propoznaju svoju blisku vezu. Trei nain je namera izvrenja stranog dela u neznanju ali prepoznaje rtvu pre nego ga izvri. Najloija je etvrta mogunost u kojoj neko sa saznanjem neto strano namerava ali ne izvri jer to neto izaziva gaenje. Obraivanje karaktera i njihovih suprotnosti. Ugledanje tragikih pesnika na dobre ikonografe Prva i najvanija osobina lika je da bude plemenit. Druga stvar je da budu prilini osnosno da se karakter poklapa sa likom. Trea stvar je da karakteri budu slini (verni). etvrta stvar je da krakteri budu dosledni (konsekventni). U prikazivanju karaktera uvek mora postojaai nunost ili verovatnost. Isto tako i u radnji, nita ne sme da se deava bez razloga. U oslikavanju karaktera u tragediji, tragiki pesnici bi trebalo da poput ikonografa, oslikavaju likove sprenosei njihove osobine verno ali ipak malo uzvienije.

Pet naina propoznavanja i njhov red po vrednosti Prvi nain prepoznavanja je po znacima i on je najei iako umetniki najmanje vredan. Takvi su na primer, belezi ili ustaljni predmeti. Drugi nain je onaj koji udesi sam pesnik i oni imaju najveu umetniku vrednost. Trei nain propoznavanja nastaje po seanju odnosno kada jedan predmet ili pojava asocira lika na neki drugi predmet ili pojavu i na taj nain biva prepoznat. etvrti nain prepoznavanja vri se po zakljuivanju. (Stigao je neko slian meni, niko mi nije slian do Oresta, dakle stigao je Orest). Postoji, najzad i jedan sloen nain prepoznavanja, koji nastaje po krivom zakljuku. Osnosno, veruje se da e jedan znak uputiti na drugi ispravan ali se tako ne dogodi. Najvredniji je onaj nain prepoznavanja koji je sam pesnik udesio a zatim oni po zakljuivanju. Ostali postupci pesnikovi za tehniku kompozicije Pre svega, pesnik najpre mora da predstavi sebi dogaaje u svoj njihovoj ivosti pa tek onda da se posveti sastavljanju prie i izraivanju govora. Pesnik istovremeno treba da odreuje dranje i pokrete svojih lica u onoj meri u kolikoj je to mogue. Najpre, pesnik mora da da opti nacrt prie pa tek onda da je deli na episodije i da je proiruje. Zaplet i rasplet. etiri vrste tragedije. Mnogolanost i preobimnost prie. Zadatak hora Jedan deo svake tragedije ini zaplet kome esto pripadaju dogaaji pre drame i neki delovi same drame, a ostalo pripada drugom delu raspletu. Zaplelt je sve ono to prethodi obrtu a rasplet sve ono to se deava nakon obrta. Postoji etiri vrste tragedije: sloena tragedija koja je sva u preokretima i prepoznavanjima, druga je tragedija puna patnje, trea je tragedija koja crta duevni ivot, a etvrta je udesna tragedija. U poreenju tragedija, ne uzima se kao merilo obraena pria ve samo da li tragedije imaju isti zaplet i rasplet. Treba obratiti panju da se tragedija ne sastavlja na isti nain kao ep. Epsko sastavljanje je ono koje uzima suvie obimnu (mnogollanu) priu. Dok u epskom delu pojedini delovi dobijaju podesnu veliinu radi duine, u dramama takav pokuaj nikako ne daje oekivano. U peripetijama i u jedinstvenim dogaajima, pesnici postiu onaj cilj za kojim tee tragino i izazivanje oseanja ovetva. Pesnik treba da u obzir uzme hor kao glumca i uini ga delom celine mada pisanje horskih pesama nije preterano vezano za pesnikovu priu. Misli. Nain govora Misli podrazumevaju sve ono to govorom treba postii. Tu spadaju dokazivanje i pobijanje, izazivanje oseanja, a i prikazivanje predmeta kao velikog ili neznatnog. Dikcija, odnosno nain govora, nije tema koja bi trebalo da zanima teoriju pesnitva ve vie teoriju glume.

Osam delova jezikog izraza Celokupna dikcija ima sledee delove: glas, slog, svezu, lan, ime, glagol, oblik (fleksiju) i govor. Glas je neralanjen zvuk koji moe ulaziti u jedan glasovni skup. Dele se na zvune (vokale), poluzvune (poluvokale) i bezvune (konsonante). Slog je skup glasova bez odreennog znaenja, sastavljen od glasa bezvunog sa zvunim ili poluzvunim (razmatranjem takvih razlika glasova i slogova bavi se metrika). Sveza je re bez odreenog znaenja koji niti spreava niti ini jedinstvo vie rei. lan je re bez odreenog znaenja koja pokazuje poetak, kraj ili odreivanje govora. Ime je re koja neto znai ali bez izraavanja vremena kojoj pojedini delovi samosstalno nemaju odreena znaenja. Glagol je re koja, pored ostalog, znai i vreme a kojoj su pojedini delovi bez znaenja kao i kod imena. Oblik pripada imenima ili glagolima. Jedan oblik je nalik na padee a drugi se odnosi na jendinu ili mnoinu. Trei oblik odnosi se na nain izraavanja. Govor je skup rei koji ima neko znaenje i u kome bar pojedini delovi imaju znaenje za sebe. Pesniki ukrasi.Rod imenica Imena mogu biti prosta ili sloena.Svako ime je obino ili tuica(provincijalizam) ili metafra ili ukras ili kovanica (neologizam) ili produenica ili skraenica ili promenjeno. Imenice mogu biti mukog, enskog ili srednjeg roda. Pesnika dikcija Pesnika dikcija mora biti i razumljiva i uzviena u isto vreme ne odlazei ni u jednu krajnost. Zato je potrebno da se svi izrazi (tuice, metafore, ukrasi i obini izrazi) udrue tako da se ukloni prostota jezika ali da se postigne neophodna jasnoa. Za efekat jasnoe i otmenosti dikcije slue prduene, skraene i promenjene rei. Jer takve rei delimino odudaraju od svakodnevnog gvora i doprinose otmenosti ali zadravaju poznate oblike koji izraz ine jasnim. Najznaajnija je pesnika upotreba metafore jer se metafora ne moe uiti od drugoga ve je pesnik sam stvara ime pokazuje svoju genijalnost. Sloene rei najbolje stoje u ditirambima, tuice u junakim pesmama a metafore uz jampski trimetar u drami. EPOPEJA KAO OBRAZAC ZA JEDINSTVO RADNJE. NJENA RAZLIKA OD PISANJA ISTORIJE. HOMEROVO ODLIKOVANJE OD OSTALIH EPSKIH PESNIKA Kada je u pitanju eposko pesnitvo, u njemu prie treba sastavljati dramski tako da se one vezuju za jednu jedinstvenu celu i zavrenu radnju . Takvo delo po svom sastavu ne sme da lii na istorijka dela. Homer se smatra zato dobrim pesnikom jer se niej trudio da opeva ceo Trojanski rat, kako bi to uradili istoriari, jer bi to postala preobimna i nepregleedna pesma. On uzima za grau samo jedan deo Trojanskog rata a druge dogaaje uzima kao episodije kojima ukraava svoju pesmu. Ostali epski pesnici vezuju se za jednog oveka i jedno vreme i jednu radnju ali punu delova kao pesnik Kiparske pesme ili Male Ilijade od kojih bi se mogle napraviti mnoge pesme, dok se od Homerove Ilijade ili Odiseje mogu napraviti najvie dve pesme.

Dalje odlike Homerove na koje se treba ugledati. Obraivanje istovremenih dogaaja. Heksametar kao najpriliniji stih za epopeju. Homer kao uitelj u govorenju neistine koja odgovara svrsi i u zbegavanju bezrazlonosti. Dkcija epoepeje Epopeja treba da ima iste vrste koje ima i tragedija. Svim tim sluio se Homer u punoj meri. Ilijada je prosta i puna patnji a Odiseja prepletena i crta duevni ivot. to se tie kompozcije epopeja je dua i razlikuje se u metru. Epopeja se, da bi bila dovoljno dugaka da se pregleda od poetka do kraja, slui jednom svojom vanom osobinom: u epopeji se moe podraavati vie istovremenih dogaaja. to se tie metra, najzastupljenjiji i najpriliniji je heksametar. Heksametar je najmirniji i najobimniji pa doputa iroku upotrebu tuica i metafora. Homer se koristi heksametrom a, osim toga, njegova je veliina talenta u tome to se jako alo zadrava na sceni nego ve posle kratkog uvoda on na scenu uvodi nekog junaka. U epopejama, kao i tragedijama, treba prikazivati ono bezrazlono to je i najudnovatije. Ono to je udno izaziva zadovoljstvo te svi koji pripovedaju nastoje da poneto uveliaju ili dodaju. Homer najbolje od svih pesnika govori kako treba govoriti neistinu. On za to koristi postupak krivog zakljuivanja. Vie se treba drati onoga to nije mogue ali je verovatno nego onoga to je mogue ali neverovatno. Prie ne smeju biti sastavljene iz delova koji su bezrazloni a ako je neophodno i nema drugih reenja osim bezrazlonosti onda bi bilo dobro da to lei negde izvan radnje, moda kao ranije zakljuena istina. Ako pesnik donese neke nemogue elemente ali se oni pkau verovatnim, onda bi neistina mogla i da se dopusti. Suvie snana dikcija mogla bi da baci u zapeak karaktere i misli pa se posebna panja mora obratiti u prelaznim delovima gde ne ne opisuju ni misli ni karakteri. Glavne take za pesnike probleme i reenja. Pojedine zamerke i reenja. Opti osvrt na probleme i reenja. Pesnik mora da podraava stvari kakve su bile ili kakve jesu; kakve su prema verovanju ljudi; i najzad kakve treba da budu. Pogreke koje se prave protiv same pesnike umetnosti mogu se odnositi na samu pesniku umetnost ili za neto to je za nju od sporedne vanosti. Prva se odnosi na samu peniku umetnost u smislu da se moe napraviti greka pri odabiru teme ili izraza. Druga se odnosi pogreke koja je vezana za neku drugu stvar u smislu da je pesnik opisao neki nain umiranja koji je potpuno nemogu ili je opisao neku pojavu koja nikako ne moe fiziki biti takva. Druga vrsta pogreke moe se opravdati ukoliko je umetnost time postigla svoj cilj. Sve pogreke se moraju, radi utvrivanja njehove ozbiljnosti, stavljati u kontekst. Neke pogreke tiu se pesnikovog neznanja a neki izrazi koji deluju kao pogreni mogu se pripisati metafori, prosodiji, interpunkciji, dvosmislenosti. Ono to je nemogue treba pravdati razlozima umetnosti ili onim to je bolje ili to je opte misljnje. I mada je nemogue da postoje ljudi kakvi su u nekim delima opisani, to se ipak moe opravdati pretpostavkom da je u pitanju umetniki postupak kojim se ljudi idealizuju i prevazilaze stvarnost. Zamerke se dakle prave sa 5 gledita: ili se zamera neemu to je nemogue, ili to je nerazlono, ili to je u moralnom smislu loe, ili to je protivreno, ili pto je prootivu pravila pesnike umetnosti.

UPOREENJE TRAGEDIJE I EPOPEJE. PRVENSTVO TRAGEDIJE. SVRETAK Problematika tragedije najpre je u loim glumcima i ravim frulaima, odnsno u sceni i izvoenju uopte. Ali ne moe se zato odbaciti tragedija, jer ta optuba pogaa glumaku a ne pesniku umetnost. Epska umetnost ima otmenije gledaoce a tragika ima neobrazovanije gledaoce. Ako je, prema tome, tragedija prosta, onda se podrazumeva da je ona i gora. Tragedija postie svoj zadatak i bez izvoenja, samim itanjem pa, samim tim, prethodna optuba i nema mnogo smisla. Prvenstvo tragedije je u tome to je prati muzika i to ima sve to i epopeja ali sve to postie za krae vreme. Najzad, eposko podraavanje ne daje takvu jedinstvenost kakvu daje tragedija. Tragedija dakle svoj cilj postie potpunije nego epopeja.

Jovana ivkovi Beograd, 23. februar 2011.