Razvoj keramike kroz vekove

Piše: Jelena Mitrović

OD KOMADA GLINE DO REMEK-DELA

Keramičarski zanat je jedan od ubedljivo najstarijih na svetu.

Otkada zna za sebe, istorijski čovek imao je iskonsku potrebu da

svemu što ga okružuje da neki oblik i značenje. Kako nije umeo baš

najbolje da ono što vidi i oseća pretoči u reči ili muziku, jer ipak je

pripovedanje i opevanje dar retkih, posegnuo je za poznatim. Zemlje

ima na svakom koraku, i uz malo vode se pretvara u masu kojoj može

koristeći samo svojih deset prstiju da udahne dušu. Ubrzo je shvatio

da to što pravi nije samo oku privlačno, već se čini korisnim i onima

oko njega, pa je razbibrigu u kojoj je uživao u časovima dokolice

pretvorio u glavno zanimanje, a svoje rukotvorine preimenovao u

predmete za praktičnu upotrebu. Konstruisao je grnčarski točak kako

bi što bolje i lakše oblikovao glinu, a onda gotove predmete sušio na

suncu. Ali kada je uvideo da obična suva glina nije dovoljno čvrsta,

već posle nekog vremena puca, u potrazi za rešenjem se opet obratio

prirodi za pomoć. Spojio je tri elementa života – zemlju, vodu i vatru,

nešto tako jednostavno a istovremeno tako moćno, od čega je sazdan

sav svet, i pronašao magičnu formulu. Od tog prvog parčeta gline do

danas umetnost izrade predmeta od keramike prešla je dug razvojni

put i njeno usavršavanje je dostiglo neslućene razmere, ali joj je

suština, koju je pozajmila od majke prirode, ostala ista.

POČECI

Kada govorimo o istorijatu i evoluciji keramičkih pločica kao

građevinskog i dekorativnog materijala, potragu treba da započnemo

u kolevci sveta – na Starom istoku. Prve dekorativne glinene pločice

napravljene su u Egiptu u doba faraona, oko 4000. pne, a nakon toga

ih nalazimo u arhitekturi Asirije, Vavilona i Mesopotamije. Služile su

za popločavanje prilaza hramovima , predvorja carskih palata i

faraonskih grobnica. Izrađivane su od gline i blata kojih je bilo na

pretek na obalama Nila, Tigra i Eufrata, baš kao i cigle od kojih su

vekovima unazad građene piramide. Isprva su oblikovane slobodnom

rukom zbog čega su imale pomalo nesavršen oblik, ali su zato crteži

na njima predstavljali prava mala umetnička dela. Prikazivale su

likove vladara i visokih sveštenika, bogova i svetih životinja, scene iz

dvorskog života, ali i svakodnevne događaje, oslikane u zemljanim

tonovima crvene, narandžaste i žute, uz primese bele i plave kojima

su bojene faraonske kape i carske odore. Iako se još iz doba neolita

znalo za primitivnu metodu jamskog pečenja grnčarije pomoću koje

je dostizana temperatura i do 1100˚C, istočne civilizacije nisu pekle

ciglu jer za tim nije bilo potrebe – podneblje u kom su živeli je

pustinjsko sa izrazito suvim vazduhom i nije bilo bojazni da će vlaga

nagristi građevine, a njihov vek trajanja potvrđuje da su bili u pravu.

Ipak, peći za pečenje keramike pronađene u Mesopotamiji nam

govore da je sa pločicama slučaj bio drugačiji, i da su zajedno sa glinenim posuđem izlagane plamenu kako bi se iz njih izvukla sva voda i kako bi dodatno očvrsnule.

U vekovima koji su usledili, u red naroda koji izrađuju keramiku staju Grci, Rimljani, Persijanci, kao i dalekoistočni kolosi Kina i Indija. Kinezi su svoj pečat na sceni istorije umetnosti utisnuli onog trenut-ka kada su napravili porcelan i razvili tehniku glaziranja keramike. Glaziranje podrazumeva premazivanje ili potapanje keramičkih pred- meta u supstancu (najčešće okside određenih metala, alumosilikate ili tečno staklo) koja služi za formiranje zaštitnog sloja koji svodi na minimum poroznost keramike, odnosno procenat upijanja vode i drugih tečnosti; kao i za što bolje vezivanje boje za oslikanu površinu.

To je proces koji se odvija između dva pečenja keramike, a drugo pečenje je i uvedeno zbog dodatnog sušenja i očvršćivanja i radi materijalizovanja efekata glaziranja. Interesantno je da je glaziranje ustvari inicijalno osmišljeno za porcelan, i to iz estetskih razloga, kako bi glazura sprečila lepljenje prašine i stvaranje mrlja, pošto je sam porcelan specifičan spoj minerala, veoma otporan i niskoporozan, te mu ojačavanje suštinski nije potrebno, ali je zato za keramiku od esencijalne važnosti. U zavisnosti od sastava, pre svega od vrste gline koja je osnova keramičke mase, imamo i razne vrste keramike. Najčistija i najotpornija je bela glina bazirana na mineralu kaolinitu (ključnom sastojku porcelana), slede crvena glina (iliti terako-ta), žuta glina, i na kraju ilovače koje nemaju nikakvu upotrebnu vrednost u vajarstvu i keramičarstvu. Kinezi su glaziranje otkrili još veoma davno. To nam nedvosmisleno potvrđuju čuvene figure „Vojnici od terakote“ koje datiraju iz 3. veka pne. Reč je o preko 8 000 vojnika, 130 kočija sa 520 konja i 150 bojnih konjanika napravljenih u prirod-noj veličini, uz koje su išli još i dvorski velikodostojnici, akrobate i muzičari, svi zajedno u sklopu pogrebne povorke za prvog kineskog cara iz dinastije Ćin. Sve figure su zajedno sa telom cara položene u njegov mauzolej kako bi ga, po verovanju, čuvale i služile u zagrob-

stila, polako definisali svoje stilove ljudi koji su se vremenom

transformisali u neke od najboljih italijanskih majstora. Za najveće

rasadnike važila su dva gradića u pokrajini Umbrija, Deruta, u kome

se danas nalazi muzej keramike, i Gubio. Gubio je svojim radom

„stavio na mapu sveta“ maestro Đorđo Andreoli, tvorac polihromne

majolike, čija keramika je zbog specifičnog efekta presijavanja u

duginim bojama i zapanjujuće lepote postala omiljena među plemst-

vom, pa čak i kod samog pape. Ključni faktor za njen ovakav izgled

bila je naročita dodatna glazura koja se nanosila na već glaziranu i

oslikanu pločicu, i potom treće pečenje. Kako su njegove beleške

izgubljene, nikada se nije saznalo koji su sve sastojci činili originalnu

recepturu, samo se zna da je sadržala srebro i bakar. Ubaciti keramiku

po treći put u pećnicu bio je veoma rizičan potez, jer je sva prilika da

bi se zbog previše dugog izlaganja jako visokoj temperaturi umesto

zaštitnog postigao kontraefekat i pločica jednostavno pukla, a sav

trud pao u vodu. To je korak na koji bi se malo ko odlučio, ali je i korak

koji razlikuje majstora od keramičara.

Jedan od značajnijih proizvodnih centara bio je i grad Faenca,

karakterističan po pravljenju isključivo belih pločica sa šarama u

nijansama plave, po uzoru na kineski porcelan iz perioda dinastije

Ming. Keramika se inače dekorisala na dva osnovna načina, slikanjem

slobodnom rukom ili šaranjem pomoću šablona. Njihova koloritna

svedenost na samo dve boje je akcenat stavila na šaru, što znači će

svaka eventualna greška biti vidljiva. Stoga je ovde primenjen

spolvero metod ( u prevodu prašinarenje), po kom se željena šara

prvo iscrta na tankom parčetu papira, potom se preko papira,

Kada govorimo o istori-jatu i evoluciji keramičkih pločica kao građevinskog

i dekorativnog materijala, potragu treba da

započnemo u kolevci sveta – na Starom istoku. Prve dekorativne glinene pločice napravljene su u Egiptu u doba faraona, oko 4000. pne, a nakon

toga ih nalazimo u arhitekturi Asirije,

Vavilona i Mesopotamije. Služile su za popločavanje

prilaza hramovima , predvorja carskih palata i

faraonskih grobnica. Izrađivane su od gline i

blata kojih je bilo na pretek na obalama Nila,

Tigra i Eufrata, baš kao i cigle od kojih su vekovi-

ma unazad građene piramide. Isprva su

oblikovane slobodnom rukom zbog čega su imale

pomalo nesavršen oblik, ali su zato crteži na

njima predstavljali prava mala umetnička dela

nom životu, a upravo zahvaljujući transparentnom premazu nanesen-om preko boje je najveći broj njih potpuno očuvan do danas. Ipak, ova

praktična metoda je ostala dobro čuvana tajna narednih deset vekova,

jer će glas o njoj u Evropi odjeknuti tek mnogo, mnogo kasnije.

ITALIJANSKA KERAMIKA

Grnčarstvo je kroz čitavo razdoblje antike bilo naširoko raspros-

tranjeno u Starih Grka, a konkretno su se Etrurci i Italici,

starosedelačko stanovništvo priobalja na jugu Italije, ispostavili kao

njihovi najbolji učenici. No, umetnošću pravljenja glaziranih dekora-

tivnih keramičkih pločica Evropljane su „zarazili“ arapski narodi, od

kojih su Italijani usvojili i tehnologiju i dezene, a paradoks je da za

njeno širenje treba da zahvalimo okupaciji. Arabljani su u 8.veku

okupirali Malu Aziju, sever Afrike i Pirinejsko poluostrvo. Baš tu, na

prostoru današnje Španije formirali su jedan od tri kalifata – kalifat

Kordoba, koji je ostao njihovo najjače uporište na Starom kontinentu

čak i nakon što je moć njihove države počela da bledi. Iz ovog perio-

da, konkretnije iz 9. veka, datira i najstariji očuvani primerak

glaziranih pločica, samo što se ovde radilo o pločicama sa mlečno -

belom glazurom luksuzne izrade. Italijani su ovakvu vrstu keramike,

koja im je dospela u ruke prvi put u 13.veku, nazvali majolika pogreš-

no misleći da je poreklom sa ostrva Majorka, iako se ustvari radilo o

persijskoj i arapskoj keramici. Zabuna je nastala jer je Majorka u to

vreme bila stecište trgovačkih putnika koji su robu sa istoka

distribuirali u Španiju i Italiju, ali je naziv uprkos razjašnjenju ostao.

Poznata je izreka: „Izgleda da je učenik nadmašio učitelja“. U

ovom slučaju je malo reći da je to tačno. U Srednjem veku, epohi koja

je po svemu predstavljala mračno doba kompletnog zastoja ljudske

misli i kreativnosti, u Italiji je cvetala proizvodnja keramike. Njen

razvoj će se preliti i na doba humanizma i renesanse, u kome su,

nakon što su prestali da se slepo drže kopiranja islamskog i španskog

izbušenog prema šablonu, posipa ugljeni prah koji ostavlja trag na

pločici, koji majstor prati prilikom oslikavanja. Na ovaj način dobija

se keramika izrazito prefinjenog, gotovo aristokratskog izgleda, kojoj

je ta nota tokom 16. i 17. veka donela ogromnu popularnost među

pripadnicima engleskog noblesa. Čitava stvar je išla dotle da je

prema načinu na koji najvernije mušterije izgovoraju naziv njenog

mesta porekla nazvana fajans.

Prve fabrike keramičkih pločica otvorene su u prvoj polovini 19.

veka u Engleskoj, a onda i u SAD, zemljama začetnicama industrijske

revolucije. U Italiji su se još neko vreme opirali ovom trendu čuvajući

tradicionalni način proizvodnje, ali je potražnja za keramikom ipak

na kraju poslala manufakturu u istorijski arhiv. Uprkos tome što su se

naknadno ukrcali na ovaj brod, Italijani su vrlo brzo uhvatili

priključak i danas i dalje važe za najveće tehnološke inovatore u

svetu keramike, od kojih su učili mnogi.

ŠPANSKA KERAMIKA

Od 8. veka Španija je, sa prekidima, bila pod osam vekova dugom

mavarskom okupacijom sve do 1492. godine, kada je došlo do

ujedinjenja Aragona i Kastilje, i potom pada poslednjeg neprijateljsk-

og bastiljona, Granade. Sve što znaju o keramici naučili su od Mavara,

pa je i njihov stil, posledično, kopija arapskog, i tako će ostati sve do

modernog doba. U islamu je zabranjeno prikazivanje ljudskog lika na

umetničkim delima, što važi i za keramiku, i zato su na pločicama

dominirali složeni geometrijski oblici, mozaik i cvetni motivi. Pločice

su služile pre svega za dekoraciju vladarskih palata i džamija, i na

njima od boja preovlađuje kobalt plava, tirkizna, zelena i tamno žuta.

Zbog predominacije plave i njenih mnogih nijansi ove pločice su

postale poznate pod nazivom azulehos (azul-plava), a neki od

najlepših primeraka krase zidine palate Alhambra u Granadi, kao i

mnoge plemićke kuće širom južne Andaluzije.

Domom španske keramike mogu se smatrati gradovi Sevilja i

Valensija, a o tome koliko je jak bio uticaj arapske kulture na njenu

proizvodnju govori primer uredbe Alfonsa X, kralja Leona i Kastilje iz

13.veka, po kojoj je u Sevilji samo muslimansko stanovništvo imalo

dozvolu da pravi keramiku. Ipak, nije pravljenje keramike bilo vezano

samo za velike gradove. Glavni takmac im je gradić Talavera de la

Reina u relativnoj blizini Toleda, koji se smatra čuvarom baštine

kastiljanske keramike i centrom koji je postavio standarde u svetu. Tu

se u prvom redu misli na Meksiko, gde se ručno oslikana keramika

plave, zelene, suncokret žute i bele boje uopšteno naziva talavera,

kao omaž njenom poreklu.

print&web izdanje

PODOVI • www.podovi.org • maj 2016 • broj 3164

Keramičarski zanat je jedan od ubedljivo najstarijih na svetu.

Otkada zna za sebe, istorijski čovek imao je iskonsku potrebu da

svemu što ga okružuje da neki oblik i značenje. Kako nije umeo baš

najbolje da ono što vidi i oseća pretoči u reči ili muziku, jer ipak je

pripovedanje i opevanje dar retkih, posegnuo je za poznatim. Zemlje

ima na svakom koraku, i uz malo vode se pretvara u masu kojoj može

koristeći samo svojih deset prstiju da udahne dušu. Ubrzo je shvatio

da to što pravi nije samo oku privlačno, već se čini korisnim i onima

oko njega, pa je razbibrigu u kojoj je uživao u časovima dokolice

pretvorio u glavno zanimanje, a svoje rukotvorine preimenovao u

predmete za praktičnu upotrebu. Konstruisao je grnčarski točak kako

bi što bolje i lakše oblikovao glinu, a onda gotove predmete sušio na

suncu. Ali kada je uvideo da obična suva glina nije dovoljno čvrsta,

već posle nekog vremena puca, u potrazi za rešenjem se opet obratio

prirodi za pomoć. Spojio je tri elementa života – zemlju, vodu i vatru,

nešto tako jednostavno a istovremeno tako moćno, od čega je sazdan

sav svet, i pronašao magičnu formulu. Od tog prvog parčeta gline do

danas umetnost izrade predmeta od keramike prešla je dug razvojni

put i njeno usavršavanje je dostiglo neslućene razmere, ali joj je

suština, koju je pozajmila od majke prirode, ostala ista.

POČECI

Kada govorimo o istorijatu i evoluciji keramičkih pločica kao

građevinskog i dekorativnog materijala, potragu treba da započnemo

u kolevci sveta – na Starom istoku. Prve dekorativne glinene pločice

napravljene su u Egiptu u doba faraona, oko 4000. pne, a nakon toga

ih nalazimo u arhitekturi Asirije, Vavilona i Mesopotamije. Služile su

za popločavanje prilaza hramovima , predvorja carskih palata i

faraonskih grobnica. Izrađivane su od gline i blata kojih je bilo na

pretek na obalama Nila, Tigra i Eufrata, baš kao i cigle od kojih su

vekovima unazad građene piramide. Isprva su oblikovane slobodnom

rukom zbog čega su imale pomalo nesavršen oblik, ali su zato crteži

na njima predstavljali prava mala umetnička dela. Prikazivale su

likove vladara i visokih sveštenika, bogova i svetih životinja, scene iz

dvorskog života, ali i svakodnevne događaje, oslikane u zemljanim

tonovima crvene, narandžaste i žute, uz primese bele i plave kojima

su bojene faraonske kape i carske odore. Iako se još iz doba neolita

znalo za primitivnu metodu jamskog pečenja grnčarije pomoću koje

je dostizana temperatura i do 1100˚C, istočne civilizacije nisu pekle

ciglu jer za tim nije bilo potrebe – podneblje u kom su živeli je

pustinjsko sa izrazito suvim vazduhom i nije bilo bojazni da će vlaga

nagristi građevine, a njihov vek trajanja potvrđuje da su bili u pravu.

Ipak, peći za pečenje keramike pronađene u Mesopotamiji nam

govore da je sa pločicama slučaj bio drugačiji, i da su zajedno sa glinenim posuđem izlagane plamenu kako bi se iz njih izvukla sva voda i kako bi dodatno očvrsnule.

U vekovima koji su usledili, u red naroda koji izrađuju keramiku staju Grci, Rimljani, Persijanci, kao i dalekoistočni kolosi Kina i Indija. Kinezi su svoj pečat na sceni istorije umetnosti utisnuli onog trenut-ka kada su napravili porcelan i razvili tehniku glaziranja keramike. Glaziranje podrazumeva premazivanje ili potapanje keramičkih pred- meta u supstancu (najčešće okside određenih metala, alumosilikate ili tečno staklo) koja služi za formiranje zaštitnog sloja koji svodi na minimum poroznost keramike, odnosno procenat upijanja vode i drugih tečnosti; kao i za što bolje vezivanje boje za oslikanu površinu.

To je proces koji se odvija između dva pečenja keramike, a drugo pečenje je i uvedeno zbog dodatnog sušenja i očvršćivanja i radi materijalizovanja efekata glaziranja. Interesantno je da je glaziranje ustvari inicijalno osmišljeno za porcelan, i to iz estetskih razloga, kako bi glazura sprečila lepljenje prašine i stvaranje mrlja, pošto je sam porcelan specifičan spoj minerala, veoma otporan i niskoporozan, te mu ojačavanje suštinski nije potrebno, ali je zato za keramiku od esencijalne važnosti. U zavisnosti od sastava, pre svega od vrste gline koja je osnova keramičke mase, imamo i razne vrste keramike. Najčistija i najotpornija je bela glina bazirana na mineralu kaolinitu (ključnom sastojku porcelana), slede crvena glina (iliti terako-ta), žuta glina, i na kraju ilovače koje nemaju nikakvu upotrebnu vrednost u vajarstvu i keramičarstvu. Kinezi su glaziranje otkrili još veoma davno. To nam nedvosmisleno potvrđuju čuvene figure „Vojnici od terakote“ koje datiraju iz 3. veka pne. Reč je o preko 8 000 vojnika, 130 kočija sa 520 konja i 150 bojnih konjanika napravljenih u prirod-noj veličini, uz koje su išli još i dvorski velikodostojnici, akrobate i muzičari, svi zajedno u sklopu pogrebne povorke za prvog kineskog cara iz dinastije Ćin. Sve figure su zajedno sa telom cara položene u njegov mauzolej kako bi ga, po verovanju, čuvale i služile u zagrob-

stila, polako definisali svoje stilove ljudi koji su se vremenom

transformisali u neke od najboljih italijanskih majstora. Za najveće

rasadnike važila su dva gradića u pokrajini Umbrija, Deruta, u kome

se danas nalazi muzej keramike, i Gubio. Gubio je svojim radom

„stavio na mapu sveta“ maestro Đorđo Andreoli, tvorac polihromne

majolike, čija keramika je zbog specifičnog efekta presijavanja u

duginim bojama i zapanjujuće lepote postala omiljena među plemst-

vom, pa čak i kod samog pape. Ključni faktor za njen ovakav izgled

bila je naročita dodatna glazura koja se nanosila na već glaziranu i

oslikanu pločicu, i potom treće pečenje. Kako su njegove beleške

izgubljene, nikada se nije saznalo koji su sve sastojci činili originalnu

recepturu, samo se zna da je sadržala srebro i bakar. Ubaciti keramiku

po treći put u pećnicu bio je veoma rizičan potez, jer je sva prilika da

bi se zbog previše dugog izlaganja jako visokoj temperaturi umesto

zaštitnog postigao kontraefekat i pločica jednostavno pukla, a sav

trud pao u vodu. To je korak na koji bi se malo ko odlučio, ali je i korak

koji razlikuje majstora od keramičara.

Jedan od značajnijih proizvodnih centara bio je i grad Faenca,

karakterističan po pravljenju isključivo belih pločica sa šarama u

nijansama plave, po uzoru na kineski porcelan iz perioda dinastije

Ming. Keramika se inače dekorisala na dva osnovna načina, slikanjem

slobodnom rukom ili šaranjem pomoću šablona. Njihova koloritna

svedenost na samo dve boje je akcenat stavila na šaru, što znači će

svaka eventualna greška biti vidljiva. Stoga je ovde primenjen

spolvero metod ( u prevodu prašinarenje), po kom se željena šara

prvo iscrta na tankom parčetu papira, potom se preko papira,

Arabljani su u 8. veku okupirali Malu Aziju, sever Afrike i Pirinejsko poluostrvo. Baš tu, na prostoru današnje Španije formirali su jedan od tri kalifata – kalifat Kordoba, koji je ostao njiho-vo najjače uporište na Starom kontinentu čak i nakon što je moć njihove države počela da bledi. Iz ovog perioda, konkretnije iz 9. veka, datira i najstariji očuvani primerak glaziranih pločica, samo što se ovde radilo o pločicama sa mleč-no-belom glazurom luksuzne izrade. Italijani su ovakvu vrstu keramike, koja im je dospela u ruke prvi put u 13.veku, nazvali majolika pogrešno misleći da je poreklom sa ostrva Majorka, iako se ustvari radilo

nom životu, a upravo zahvaljujući transparentnom premazu nanesen-om preko boje je najveći broj njih potpuno očuvan do danas. Ipak, ova

praktična metoda je ostala dobro čuvana tajna narednih deset vekova,

jer će glas o njoj u Evropi odjeknuti tek mnogo, mnogo kasnije.

ITALIJANSKA KERAMIKA

Grnčarstvo je kroz čitavo razdoblje antike bilo naširoko raspros-

tranjeno u Starih Grka, a konkretno su se Etrurci i Italici,

starosedelačko stanovništvo priobalja na jugu Italije, ispostavili kao

njihovi najbolji učenici. No, umetnošću pravljenja glaziranih dekora-

tivnih keramičkih pločica Evropljane su „zarazili“ arapski narodi, od

kojih su Italijani usvojili i tehnologiju i dezene, a paradoks je da za

njeno širenje treba da zahvalimo okupaciji. Arabljani su u 8.veku

okupirali Malu Aziju, sever Afrike i Pirinejsko poluostrvo. Baš tu, na

prostoru današnje Španije formirali su jedan od tri kalifata – kalifat

Kordoba, koji je ostao njihovo najjače uporište na Starom kontinentu

čak i nakon što je moć njihove države počela da bledi. Iz ovog perio-

da, konkretnije iz 9. veka, datira i najstariji očuvani primerak

glaziranih pločica, samo što se ovde radilo o pločicama sa mlečno -

belom glazurom luksuzne izrade. Italijani su ovakvu vrstu keramike,

koja im je dospela u ruke prvi put u 13.veku, nazvali majolika pogreš-

no misleći da je poreklom sa ostrva Majorka, iako se ustvari radilo o

persijskoj i arapskoj keramici. Zabuna je nastala jer je Majorka u to

vreme bila stecište trgovačkih putnika koji su robu sa istoka

distribuirali u Španiju i Italiju, ali je naziv uprkos razjašnjenju ostao.

Poznata je izreka: „Izgleda da je učenik nadmašio učitelja“. U

ovom slučaju je malo reći da je to tačno. U Srednjem veku, epohi koja

je po svemu predstavljala mračno doba kompletnog zastoja ljudske

misli i kreativnosti, u Italiji je cvetala proizvodnja keramike. Njen

razvoj će se preliti i na doba humanizma i renesanse, u kome su,

nakon što su prestali da se slepo drže kopiranja islamskog i španskog

izbušenog prema šablonu, posipa ugljeni prah koji ostavlja trag na

pločici, koji majstor prati prilikom oslikavanja. Na ovaj način dobija

se keramika izrazito prefinjenog, gotovo aristokratskog izgleda, kojoj

je ta nota tokom 16. i 17. veka donela ogromnu popularnost među

pripadnicima engleskog noblesa. Čitava stvar je išla dotle da je

prema načinu na koji najvernije mušterije izgovoraju naziv njenog

mesta porekla nazvana fajans.

Prve fabrike keramičkih pločica otvorene su u prvoj polovini 19.

veka u Engleskoj, a onda i u SAD, zemljama začetnicama industrijske

revolucije. U Italiji su se još neko vreme opirali ovom trendu čuvajući

tradicionalni način proizvodnje, ali je potražnja za keramikom ipak

na kraju poslala manufakturu u istorijski arhiv. Uprkos tome što su se

naknadno ukrcali na ovaj brod, Italijani su vrlo brzo uhvatili

priključak i danas i dalje važe za najveće tehnološke inovatore u

svetu keramike, od kojih su učili mnogi.

ŠPANSKA KERAMIKA

Od 8. veka Španija je, sa prekidima, bila pod osam vekova dugom

mavarskom okupacijom sve do 1492. godine, kada je došlo do

ujedinjenja Aragona i Kastilje, i potom pada poslednjeg neprijateljsk-

og bastiljona, Granade. Sve što znaju o keramici naučili su od Mavara,

pa je i njihov stil, posledično, kopija arapskog, i tako će ostati sve do

modernog doba. U islamu je zabranjeno prikazivanje ljudskog lika na

umetničkim delima, što važi i za keramiku, i zato su na pločicama

dominirali složeni geometrijski oblici, mozaik i cvetni motivi. Pločice

su služile pre svega za dekoraciju vladarskih palata i džamija, i na

njima od boja preovlađuje kobalt plava, tirkizna, zelena i tamno žuta.

Zbog predominacije plave i njenih mnogih nijansi ove pločice su

postale poznate pod nazivom azulehos (azul-plava), a neki od

najlepših primeraka krase zidine palate Alhambra u Granadi, kao i

mnoge plemićke kuće širom južne Andaluzije.

Domom španske keramike mogu se smatrati gradovi Sevilja i

Valensija, a o tome koliko je jak bio uticaj arapske kulture na njenu

proizvodnju govori primer uredbe Alfonsa X, kralja Leona i Kastilje iz

13.veka, po kojoj je u Sevilji samo muslimansko stanovništvo imalo

dozvolu da pravi keramiku. Ipak, nije pravljenje keramike bilo vezano

samo za velike gradove. Glavni takmac im je gradić Talavera de la

Reina u relativnoj blizini Toleda, koji se smatra čuvarom baštine

kastiljanske keramike i centrom koji je postavio standarde u svetu. Tu

se u prvom redu misli na Meksiko, gde se ručno oslikana keramika

plave, zelene, suncokret žute i bele boje uopšteno naziva talavera,

kao omaž njenom poreklu.

print&web izdanje

broj 31 • maj 2016 • www.podovi.org • PODOVI 65

Keramičarski zanat je jedan od ubedljivo najstarijih na svetu.

Otkada zna za sebe, istorijski čovek imao je iskonsku potrebu da

svemu što ga okružuje da neki oblik i značenje. Kako nije umeo baš

najbolje da ono što vidi i oseća pretoči u reči ili muziku, jer ipak je

pripovedanje i opevanje dar retkih, posegnuo je za poznatim. Zemlje

ima na svakom koraku, i uz malo vode se pretvara u masu kojoj može

koristeći samo svojih deset prstiju da udahne dušu. Ubrzo je shvatio

da to što pravi nije samo oku privlačno, već se čini korisnim i onima

oko njega, pa je razbibrigu u kojoj je uživao u časovima dokolice

pretvorio u glavno zanimanje, a svoje rukotvorine preimenovao u

predmete za praktičnu upotrebu. Konstruisao je grnčarski točak kako

bi što bolje i lakše oblikovao glinu, a onda gotove predmete sušio na

suncu. Ali kada je uvideo da obična suva glina nije dovoljno čvrsta,

već posle nekog vremena puca, u potrazi za rešenjem se opet obratio

prirodi za pomoć. Spojio je tri elementa života – zemlju, vodu i vatru,

nešto tako jednostavno a istovremeno tako moćno, od čega je sazdan

sav svet, i pronašao magičnu formulu. Od tog prvog parčeta gline do

danas umetnost izrade predmeta od keramike prešla je dug razvojni

put i njeno usavršavanje je dostiglo neslućene razmere, ali joj je

suština, koju je pozajmila od majke prirode, ostala ista.

POČECI

Kada govorimo o istorijatu i evoluciji keramičkih pločica kao

građevinskog i dekorativnog materijala, potragu treba da započnemo

u kolevci sveta – na Starom istoku. Prve dekorativne glinene pločice

napravljene su u Egiptu u doba faraona, oko 4000. pne, a nakon toga

ih nalazimo u arhitekturi Asirije, Vavilona i Mesopotamije. Služile su

za popločavanje prilaza hramovima , predvorja carskih palata i

faraonskih grobnica. Izrađivane su od gline i blata kojih je bilo na

pretek na obalama Nila, Tigra i Eufrata, baš kao i cigle od kojih su

vekovima unazad građene piramide. Isprva su oblikovane slobodnom

rukom zbog čega su imale pomalo nesavršen oblik, ali su zato crteži

na njima predstavljali prava mala umetnička dela. Prikazivale su

likove vladara i visokih sveštenika, bogova i svetih životinja, scene iz

dvorskog života, ali i svakodnevne događaje, oslikane u zemljanim

tonovima crvene, narandžaste i žute, uz primese bele i plave kojima

su bojene faraonske kape i carske odore. Iako se još iz doba neolita

znalo za primitivnu metodu jamskog pečenja grnčarije pomoću koje

je dostizana temperatura i do 1100˚C, istočne civilizacije nisu pekle

ciglu jer za tim nije bilo potrebe – podneblje u kom su živeli je

pustinjsko sa izrazito suvim vazduhom i nije bilo bojazni da će vlaga

nagristi građevine, a njihov vek trajanja potvrđuje da su bili u pravu.

Ipak, peći za pečenje keramike pronađene u Mesopotamiji nam

govore da je sa pločicama slučaj bio drugačiji, i da su zajedno sa glinenim posuđem izlagane plamenu kako bi se iz njih izvukla sva voda i kako bi dodatno očvrsnule.

U vekovima koji su usledili, u red naroda koji izrađuju keramiku staju Grci, Rimljani, Persijanci, kao i dalekoistočni kolosi Kina i Indija. Kinezi su svoj pečat na sceni istorije umetnosti utisnuli onog trenut-ka kada su napravili porcelan i razvili tehniku glaziranja keramike. Glaziranje podrazumeva premazivanje ili potapanje keramičkih pred- meta u supstancu (najčešće okside određenih metala, alumosilikate ili tečno staklo) koja služi za formiranje zaštitnog sloja koji svodi na minimum poroznost keramike, odnosno procenat upijanja vode i drugih tečnosti; kao i za što bolje vezivanje boje za oslikanu površinu.

To je proces koji se odvija između dva pečenja keramike, a drugo pečenje je i uvedeno zbog dodatnog sušenja i očvršćivanja i radi materijalizovanja efekata glaziranja. Interesantno je da je glaziranje ustvari inicijalno osmišljeno za porcelan, i to iz estetskih razloga, kako bi glazura sprečila lepljenje prašine i stvaranje mrlja, pošto je sam porcelan specifičan spoj minerala, veoma otporan i niskoporozan, te mu ojačavanje suštinski nije potrebno, ali je zato za keramiku od esencijalne važnosti. U zavisnosti od sastava, pre svega od vrste gline koja je osnova keramičke mase, imamo i razne vrste keramike. Najčistija i najotpornija je bela glina bazirana na mineralu kaolinitu (ključnom sastojku porcelana), slede crvena glina (iliti terako-ta), žuta glina, i na kraju ilovače koje nemaju nikakvu upotrebnu vrednost u vajarstvu i keramičarstvu. Kinezi su glaziranje otkrili još veoma davno. To nam nedvosmisleno potvrđuju čuvene figure „Vojnici od terakote“ koje datiraju iz 3. veka pne. Reč je o preko 8 000 vojnika, 130 kočija sa 520 konja i 150 bojnih konjanika napravljenih u prirod-noj veličini, uz koje su išli još i dvorski velikodostojnici, akrobate i muzičari, svi zajedno u sklopu pogrebne povorke za prvog kineskog cara iz dinastije Ćin. Sve figure su zajedno sa telom cara položene u njegov mauzolej kako bi ga, po verovanju, čuvale i služile u zagrob-

stila, polako definisali svoje stilove ljudi koji su se vremenom

transformisali u neke od najboljih italijanskih majstora. Za najveće

rasadnike važila su dva gradića u pokrajini Umbrija, Deruta, u kome

se danas nalazi muzej keramike, i Gubio. Gubio je svojim radom

„stavio na mapu sveta“ maestro Đorđo Andreoli, tvorac polihromne

majolike, čija keramika je zbog specifičnog efekta presijavanja u

duginim bojama i zapanjujuće lepote postala omiljena među plemst-

vom, pa čak i kod samog pape. Ključni faktor za njen ovakav izgled

bila je naročita dodatna glazura koja se nanosila na već glaziranu i

oslikanu pločicu, i potom treće pečenje. Kako su njegove beleške

izgubljene, nikada se nije saznalo koji su sve sastojci činili originalnu

recepturu, samo se zna da je sadržala srebro i bakar. Ubaciti keramiku

po treći put u pećnicu bio je veoma rizičan potez, jer je sva prilika da

bi se zbog previše dugog izlaganja jako visokoj temperaturi umesto

zaštitnog postigao kontraefekat i pločica jednostavno pukla, a sav

trud pao u vodu. To je korak na koji bi se malo ko odlučio, ali je i korak

koji razlikuje majstora od keramičara.

Jedan od značajnijih proizvodnih centara bio je i grad Faenca,

karakterističan po pravljenju isključivo belih pločica sa šarama u

nijansama plave, po uzoru na kineski porcelan iz perioda dinastije

Ming. Keramika se inače dekorisala na dva osnovna načina, slikanjem

slobodnom rukom ili šaranjem pomoću šablona. Njihova koloritna

svedenost na samo dve boje je akcenat stavila na šaru, što znači će

svaka eventualna greška biti vidljiva. Stoga je ovde primenjen

spolvero metod ( u prevodu prašinarenje), po kom se željena šara

prvo iscrta na tankom parčetu papira, potom se preko papira,

Jedan od značajnijih proizvodnih centara bio je i grad Faenca, karakterističan po pravljenju isk- ljučivo belih pločica sa šarama u nijansama plave, po uzoru na kineski porcelan iz perioda dinastije Ming. Keramika se inače dekorisala na dva osnovna načina, slikanjem slobodnom rukom ili šaranjem pomoću šablona. Njihova koloritna svedenost na samo dve boje je akcenat stavila na šaru, što znači će svaka eventualna greška biti vidljiva. Stoga je ovde primenjen spolvero metod (u prevodu prašinarenje), po kom se željena šara prvo iscrta na tankom parčetu papira, potom se preko papira, izbu- šenog prema šablonu, posipa ugljeni prah koji ostavlja trag na pločici, koji majstor prati prili-kom oslikavanjao persijskoj i arapskoj keramici

nom životu, a upravo zahvaljujući transparentnom premazu nanesen-om preko boje je najveći broj njih potpuno očuvan do danas. Ipak, ova

praktična metoda je ostala dobro čuvana tajna narednih deset vekova,

jer će glas o njoj u Evropi odjeknuti tek mnogo, mnogo kasnije.

ITALIJANSKA KERAMIKA

Grnčarstvo je kroz čitavo razdoblje antike bilo naširoko raspros-

tranjeno u Starih Grka, a konkretno su se Etrurci i Italici,

starosedelačko stanovništvo priobalja na jugu Italije, ispostavili kao

njihovi najbolji učenici. No, umetnošću pravljenja glaziranih dekora-

tivnih keramičkih pločica Evropljane su „zarazili“ arapski narodi, od

kojih su Italijani usvojili i tehnologiju i dezene, a paradoks je da za

njeno širenje treba da zahvalimo okupaciji. Arabljani su u 8.veku

okupirali Malu Aziju, sever Afrike i Pirinejsko poluostrvo. Baš tu, na

prostoru današnje Španije formirali su jedan od tri kalifata – kalifat

Kordoba, koji je ostao njihovo najjače uporište na Starom kontinentu

čak i nakon što je moć njihove države počela da bledi. Iz ovog perio-

da, konkretnije iz 9. veka, datira i najstariji očuvani primerak

glaziranih pločica, samo što se ovde radilo o pločicama sa mlečno -

belom glazurom luksuzne izrade. Italijani su ovakvu vrstu keramike,

koja im je dospela u ruke prvi put u 13.veku, nazvali majolika pogreš-

no misleći da je poreklom sa ostrva Majorka, iako se ustvari radilo o

persijskoj i arapskoj keramici. Zabuna je nastala jer je Majorka u to

vreme bila stecište trgovačkih putnika koji su robu sa istoka

distribuirali u Španiju i Italiju, ali je naziv uprkos razjašnjenju ostao.

Poznata je izreka: „Izgleda da je učenik nadmašio učitelja“. U

ovom slučaju je malo reći da je to tačno. U Srednjem veku, epohi koja

je po svemu predstavljala mračno doba kompletnog zastoja ljudske

misli i kreativnosti, u Italiji je cvetala proizvodnja keramike. Njen

razvoj će se preliti i na doba humanizma i renesanse, u kome su,

nakon što su prestali da se slepo drže kopiranja islamskog i španskog

izbušenog prema šablonu, posipa ugljeni prah koji ostavlja trag na

pločici, koji majstor prati prilikom oslikavanja. Na ovaj način dobija

se keramika izrazito prefinjenog, gotovo aristokratskog izgleda, kojoj

je ta nota tokom 16. i 17. veka donela ogromnu popularnost među

pripadnicima engleskog noblesa. Čitava stvar je išla dotle da je

prema načinu na koji najvernije mušterije izgovoraju naziv njenog

mesta porekla nazvana fajans.

Prve fabrike keramičkih pločica otvorene su u prvoj polovini 19.

veka u Engleskoj, a onda i u SAD, zemljama začetnicama industrijske

revolucije. U Italiji su se još neko vreme opirali ovom trendu čuvajući

tradicionalni način proizvodnje, ali je potražnja za keramikom ipak

na kraju poslala manufakturu u istorijski arhiv. Uprkos tome što su se

naknadno ukrcali na ovaj brod, Italijani su vrlo brzo uhvatili

priključak i danas i dalje važe za najveće tehnološke inovatore u

svetu keramike, od kojih su učili mnogi.

ŠPANSKA KERAMIKA

Od 8. veka Španija je, sa prekidima, bila pod osam vekova dugom

mavarskom okupacijom sve do 1492. godine, kada je došlo do

ujedinjenja Aragona i Kastilje, i potom pada poslednjeg neprijateljsk-

og bastiljona, Granade. Sve što znaju o keramici naučili su od Mavara,

pa je i njihov stil, posledično, kopija arapskog, i tako će ostati sve do

modernog doba. U islamu je zabranjeno prikazivanje ljudskog lika na

umetničkim delima, što važi i za keramiku, i zato su na pločicama

dominirali složeni geometrijski oblici, mozaik i cvetni motivi. Pločice

su služile pre svega za dekoraciju vladarskih palata i džamija, i na

njima od boja preovlađuje kobalt plava, tirkizna, zelena i tamno žuta.

Zbog predominacije plave i njenih mnogih nijansi ove pločice su

postale poznate pod nazivom azulehos (azul-plava), a neki od

najlepših primeraka krase zidine palate Alhambra u Granadi, kao i

mnoge plemićke kuće širom južne Andaluzije.

Domom španske keramike mogu se smatrati gradovi Sevilja i

Valensija, a o tome koliko je jak bio uticaj arapske kulture na njenu

proizvodnju govori primer uredbe Alfonsa X, kralja Leona i Kastilje iz

13.veka, po kojoj je u Sevilji samo muslimansko stanovništvo imalo

dozvolu da pravi keramiku. Ipak, nije pravljenje keramike bilo vezano

samo za velike gradove. Glavni takmac im je gradić Talavera de la

Reina u relativnoj blizini Toleda, koji se smatra čuvarom baštine

kastiljanske keramike i centrom koji je postavio standarde u svetu. Tu

se u prvom redu misli na Meksiko, gde se ručno oslikana keramika

plave, zelene, suncokret žute i bele boje uopšteno naziva talavera,

kao omaž njenom poreklu.

Od komada gline do remek-delaprint&web izdanje

PODOVI • www.podovi.org • maj 2016 • broj 3164

Keramičarski zanat je jedan od ubedljivo najstarijih na svetu.

Otkada zna za sebe, istorijski čovek imao je iskonsku potrebu da

svemu što ga okružuje da neki oblik i značenje. Kako nije umeo baš

najbolje da ono što vidi i oseća pretoči u reči ili muziku, jer ipak je

pripovedanje i opevanje dar retkih, posegnuo je za poznatim. Zemlje

ima na svakom koraku, i uz malo vode se pretvara u masu kojoj može

koristeći samo svojih deset prstiju da udahne dušu. Ubrzo je shvatio

da to što pravi nije samo oku privlačno, već se čini korisnim i onima

oko njega, pa je razbibrigu u kojoj je uživao u časovima dokolice

pretvorio u glavno zanimanje, a svoje rukotvorine preimenovao u

predmete za praktičnu upotrebu. Konstruisao je grnčarski točak kako

bi što bolje i lakše oblikovao glinu, a onda gotove predmete sušio na

suncu. Ali kada je uvideo da obična suva glina nije dovoljno čvrsta,

već posle nekog vremena puca, u potrazi za rešenjem se opet obratio

prirodi za pomoć. Spojio je tri elementa života – zemlju, vodu i vatru,

nešto tako jednostavno a istovremeno tako moćno, od čega je sazdan

sav svet, i pronašao magičnu formulu. Od tog prvog parčeta gline do

danas umetnost izrade predmeta od keramike prešla je dug razvojni

put i njeno usavršavanje je dostiglo neslućene razmere, ali joj je

suština, koju je pozajmila od majke prirode, ostala ista.

POČECI

Kada govorimo o istorijatu i evoluciji keramičkih pločica kao

građevinskog i dekorativnog materijala, potragu treba da započnemo

u kolevci sveta – na Starom istoku. Prve dekorativne glinene pločice

napravljene su u Egiptu u doba faraona, oko 4000. pne, a nakon toga

ih nalazimo u arhitekturi Asirije, Vavilona i Mesopotamije. Služile su

za popločavanje prilaza hramovima , predvorja carskih palata i

faraonskih grobnica. Izrađivane su od gline i blata kojih je bilo na

pretek na obalama Nila, Tigra i Eufrata, baš kao i cigle od kojih su

vekovima unazad građene piramide. Isprva su oblikovane slobodnom

rukom zbog čega su imale pomalo nesavršen oblik, ali su zato crteži

na njima predstavljali prava mala umetnička dela. Prikazivale su

likove vladara i visokih sveštenika, bogova i svetih životinja, scene iz

dvorskog života, ali i svakodnevne događaje, oslikane u zemljanim

tonovima crvene, narandžaste i žute, uz primese bele i plave kojima

su bojene faraonske kape i carske odore. Iako se još iz doba neolita

znalo za primitivnu metodu jamskog pečenja grnčarije pomoću koje

je dostizana temperatura i do 1100˚C, istočne civilizacije nisu pekle

ciglu jer za tim nije bilo potrebe – podneblje u kom su živeli je

pustinjsko sa izrazito suvim vazduhom i nije bilo bojazni da će vlaga

nagristi građevine, a njihov vek trajanja potvrđuje da su bili u pravu.

Ipak, peći za pečenje keramike pronađene u Mesopotamiji nam

govore da je sa pločicama slučaj bio drugačiji, i da su zajedno sa glinenim posuđem izlagane plamenu kako bi se iz njih izvukla sva voda i kako bi dodatno očvrsnule.

U vekovima koji su usledili, u red naroda koji izrađuju keramiku staju Grci, Rimljani, Persijanci, kao i dalekoistočni kolosi Kina i Indija. Kinezi su svoj pečat na sceni istorije umetnosti utisnuli onog trenut-ka kada su napravili porcelan i razvili tehniku glaziranja keramike. Glaziranje podrazumeva premazivanje ili potapanje keramičkih pred- meta u supstancu (najčešće okside određenih metala, alumosilikate ili tečno staklo) koja služi za formiranje zaštitnog sloja koji svodi na minimum poroznost keramike, odnosno procenat upijanja vode i drugih tečnosti; kao i za što bolje vezivanje boje za oslikanu površinu.

To je proces koji se odvija između dva pečenja keramike, a drugo pečenje je i uvedeno zbog dodatnog sušenja i očvršćivanja i radi materijalizovanja efekata glaziranja. Interesantno je da je glaziranje ustvari inicijalno osmišljeno za porcelan, i to iz estetskih razloga, kako bi glazura sprečila lepljenje prašine i stvaranje mrlja, pošto je sam porcelan specifičan spoj minerala, veoma otporan i niskoporozan, te mu ojačavanje suštinski nije potrebno, ali je zato za keramiku od esencijalne važnosti. U zavisnosti od sastava, pre svega od vrste gline koja je osnova keramičke mase, imamo i razne vrste keramike. Najčistija i najotpornija je bela glina bazirana na mineralu kaolinitu (ključnom sastojku porcelana), slede crvena glina (iliti terako-ta), žuta glina, i na kraju ilovače koje nemaju nikakvu upotrebnu vrednost u vajarstvu i keramičarstvu. Kinezi su glaziranje otkrili još veoma davno. To nam nedvosmisleno potvrđuju čuvene figure „Vojnici od terakote“ koje datiraju iz 3. veka pne. Reč je o preko 8 000 vojnika, 130 kočija sa 520 konja i 150 bojnih konjanika napravljenih u prirod-noj veličini, uz koje su išli još i dvorski velikodostojnici, akrobate i muzičari, svi zajedno u sklopu pogrebne povorke za prvog kineskog cara iz dinastije Ćin. Sve figure su zajedno sa telom cara položene u njegov mauzolej kako bi ga, po verovanju, čuvale i služile u zagrob-

stila, polako definisali svoje stilove ljudi koji su se vremenom

transformisali u neke od najboljih italijanskih majstora. Za najveće

rasadnike važila su dva gradića u pokrajini Umbrija, Deruta, u kome

se danas nalazi muzej keramike, i Gubio. Gubio je svojim radom

„stavio na mapu sveta“ maestro Đorđo Andreoli, tvorac polihromne

majolike, čija keramika je zbog specifičnog efekta presijavanja u

duginim bojama i zapanjujuće lepote postala omiljena među plemst-

vom, pa čak i kod samog pape. Ključni faktor za njen ovakav izgled

bila je naročita dodatna glazura koja se nanosila na već glaziranu i

oslikanu pločicu, i potom treće pečenje. Kako su njegove beleške

izgubljene, nikada se nije saznalo koji su sve sastojci činili originalnu

recepturu, samo se zna da je sadržala srebro i bakar. Ubaciti keramiku

po treći put u pećnicu bio je veoma rizičan potez, jer je sva prilika da

bi se zbog previše dugog izlaganja jako visokoj temperaturi umesto

zaštitnog postigao kontraefekat i pločica jednostavno pukla, a sav

trud pao u vodu. To je korak na koji bi se malo ko odlučio, ali je i korak

koji razlikuje majstora od keramičara.

Jedan od značajnijih proizvodnih centara bio je i grad Faenca,

karakterističan po pravljenju isključivo belih pločica sa šarama u

nijansama plave, po uzoru na kineski porcelan iz perioda dinastije

Ming. Keramika se inače dekorisala na dva osnovna načina, slikanjem

slobodnom rukom ili šaranjem pomoću šablona. Njihova koloritna

svedenost na samo dve boje je akcenat stavila na šaru, što znači će

svaka eventualna greška biti vidljiva. Stoga je ovde primenjen

spolvero metod ( u prevodu prašinarenje), po kom se željena šara

prvo iscrta na tankom parčetu papira, potom se preko papira,

Domom španske keramike mogu se smatrati gradovi Sevilja i Valensija, a o tome koliko je jak bio uticaj arapske kulture na njenu proizvodnju govori primer uredbe Alfonsa X, kralja Leona i Kastilje iz 13.veka, po kojoj je u Sevilji samo muslimansko stanovništvo imalo dozvolu da pravi keramiku. Ipak, nije pravl-jenje keramike bilo vezano samo za velike gradove. Glavni takmac im je gradić Talavera de la Reina u relativnoj blizini Toleda, koji se smatra čuvarom baštine kastiljanske keramike i centrom koji je postavio standarde u svetu. Tu se u prvom redu misli na Meksiko, gde se ručno oslikana keramika plave, zelene, suncokret žute i bele boje uopšteno naziva talavera, kao omaž njenom poreklu

nom životu, a upravo zahvaljujući transparentnom premazu nanesen-om preko boje je najveći broj njih potpuno očuvan do danas. Ipak, ova

praktična metoda je ostala dobro čuvana tajna narednih deset vekova,

jer će glas o njoj u Evropi odjeknuti tek mnogo, mnogo kasnije.

ITALIJANSKA KERAMIKA

Grnčarstvo je kroz čitavo razdoblje antike bilo naširoko raspros-

tranjeno u Starih Grka, a konkretno su se Etrurci i Italici,

starosedelačko stanovništvo priobalja na jugu Italije, ispostavili kao

njihovi najbolji učenici. No, umetnošću pravljenja glaziranih dekora-

tivnih keramičkih pločica Evropljane su „zarazili“ arapski narodi, od

kojih su Italijani usvojili i tehnologiju i dezene, a paradoks je da za

njeno širenje treba da zahvalimo okupaciji. Arabljani su u 8.veku

okupirali Malu Aziju, sever Afrike i Pirinejsko poluostrvo. Baš tu, na

prostoru današnje Španije formirali su jedan od tri kalifata – kalifat

Kordoba, koji je ostao njihovo najjače uporište na Starom kontinentu

čak i nakon što je moć njihove države počela da bledi. Iz ovog perio-

da, konkretnije iz 9. veka, datira i najstariji očuvani primerak

glaziranih pločica, samo što se ovde radilo o pločicama sa mlečno -

belom glazurom luksuzne izrade. Italijani su ovakvu vrstu keramike,

koja im je dospela u ruke prvi put u 13.veku, nazvali majolika pogreš-

no misleći da je poreklom sa ostrva Majorka, iako se ustvari radilo o

persijskoj i arapskoj keramici. Zabuna je nastala jer je Majorka u to

vreme bila stecište trgovačkih putnika koji su robu sa istoka

distribuirali u Španiju i Italiju, ali je naziv uprkos razjašnjenju ostao.

Poznata je izreka: „Izgleda da je učenik nadmašio učitelja“. U

ovom slučaju je malo reći da je to tačno. U Srednjem veku, epohi koja

je po svemu predstavljala mračno doba kompletnog zastoja ljudske

misli i kreativnosti, u Italiji je cvetala proizvodnja keramike. Njen

razvoj će se preliti i na doba humanizma i renesanse, u kome su,

nakon što su prestali da se slepo drže kopiranja islamskog i španskog

izbušenog prema šablonu, posipa ugljeni prah koji ostavlja trag na

pločici, koji majstor prati prilikom oslikavanja. Na ovaj način dobija

se keramika izrazito prefinjenog, gotovo aristokratskog izgleda, kojoj

je ta nota tokom 16. i 17. veka donela ogromnu popularnost među

pripadnicima engleskog noblesa. Čitava stvar je išla dotle da je

prema načinu na koji najvernije mušterije izgovoraju naziv njenog

mesta porekla nazvana fajans.

Prve fabrike keramičkih pločica otvorene su u prvoj polovini 19.

veka u Engleskoj, a onda i u SAD, zemljama začetnicama industrijske

revolucije. U Italiji su se još neko vreme opirali ovom trendu čuvajući

tradicionalni način proizvodnje, ali je potražnja za keramikom ipak

na kraju poslala manufakturu u istorijski arhiv. Uprkos tome što su se

naknadno ukrcali na ovaj brod, Italijani su vrlo brzo uhvatili

priključak i danas i dalje važe za najveće tehnološke inovatore u

svetu keramike, od kojih su učili mnogi.

ŠPANSKA KERAMIKA

Od 8. veka Španija je, sa prekidima, bila pod osam vekova dugom

mavarskom okupacijom sve do 1492. godine, kada je došlo do

ujedinjenja Aragona i Kastilje, i potom pada poslednjeg neprijateljsk-

og bastiljona, Granade. Sve što znaju o keramici naučili su od Mavara,

pa je i njihov stil, posledično, kopija arapskog, i tako će ostati sve do

modernog doba. U islamu je zabranjeno prikazivanje ljudskog lika na

umetničkim delima, što važi i za keramiku, i zato su na pločicama

dominirali složeni geometrijski oblici, mozaik i cvetni motivi. Pločice

su služile pre svega za dekoraciju vladarskih palata i džamija, i na

njima od boja preovlađuje kobalt plava, tirkizna, zelena i tamno žuta.

Zbog predominacije plave i njenih mnogih nijansi ove pločice su

postale poznate pod nazivom azulehos (azul-plava), a neki od

najlepših primeraka krase zidine palate Alhambra u Granadi, kao i

mnoge plemićke kuće širom južne Andaluzije.

Domom španske keramike mogu se smatrati gradovi Sevilja i

Valensija, a o tome koliko je jak bio uticaj arapske kulture na njenu

proizvodnju govori primer uredbe Alfonsa X, kralja Leona i Kastilje iz

13.veka, po kojoj je u Sevilji samo muslimansko stanovništvo imalo

dozvolu da pravi keramiku. Ipak, nije pravljenje keramike bilo vezano

samo za velike gradove. Glavni takmac im je gradić Talavera de la

Reina u relativnoj blizini Toleda, koji se smatra čuvarom baštine

kastiljanske keramike i centrom koji je postavio standarde u svetu. Tu

se u prvom redu misli na Meksiko, gde se ručno oslikana keramika

plave, zelene, suncokret žute i bele boje uopšteno naziva talavera,

kao omaž njenom poreklu.

Od komada gline do remek-dela print&web izdanje

broj 31 • maj 2016 • www.podovi.org • PODOVI 65