VISOKA TEHNIČKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA „NOVI BEOGRAD“

Seminarski rad- PLATIRANJE -

Student: Profesor:Sandić Nenad Karastojković mr Zoranbr. indeksa: 210/2010

April, 2013.

SADRŽAJ

Strana

1. UVOD.................................................................................................................... 1

2. POJAM PLATIRANJA..........................................................................................1

3. KONTAKTNA METODA PLATIRANJA.............................................................2

4 PLATIRANJE TOPLIM POTAPANJEM...............................................................3

5. ELEKTROPLATIRANJE....................................................................................... 3

5.1. Elektroplatiranje kalajem........................................................................................4

5.2. Elektroplatiranje cinkom......................................................................................... 8

5.3. Elektroplatiranje niklom.......................................................................................10

5.4. Elektroplatiranje bakrom....................................................................................... 12

5.5. Elektroplatiranje hromom.....................................................................................14

5.6. Elektroplatiranje plemenitim metalima.................................................................16

6. PLATIRANJE PRSKANJEM...............................................................................19

7. EKSPLOZIJSKO PLATIRANJE..........................................................................20

8. PLATIRANJE PRAHOM.....................................................................................21

9. LITERATURA..................................................................................................... 22

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 1

1 UVOD

Korozija je razaranje metala usled hemijskog ili elektrohemijskog dejstva spoljne sredine. Intenzitet korozije raste ako su metali jednovremeno podvrgnuti promenljivim opterećenjima i korozionoj sredini. rezultat je pojava korozionog zamora, smanjenje granice izdržljivosti. Prilikom obrade bilo koje metalne pozicije, ona dobija plastične ili elestične deformacije. Što je veći stepen deformacije utoliko više raste brzina korozije.

Izbor metode zaštite uglavnom zavisi od uslova eksploatacije metala i postavljenih zahteva. U metode protivkorozione zaštite spadaju:

a) zaštitne prevlake,b) pasivizacija,c) zaštita strujom od spoljnih izvorad) elektrohemijska zaštitae) tretiranje korozione sredine i dr.

Od navedenih zaštita najviše se primenjuju zaštitne prevlake. One imaju višestruku ulogu: štite od korozije, daju dekorativne osobine površini metala, povećavaju otpor na habanje itd.

Prema načinu dobijanja zaštitne prevlake se mogu podeliti na: galvanske, anodne, kontaktne, hemijske, vruće (toplo potapanje), difuzione, termomehaničke, metalizacione i cementne i zaštitno podmazivanje.

2. POJAM PLATIRANJA

Platiranje (ili plakiranje) je nanošenje zaštitnih slojeva od nikla, kalaja ili sličnih metala na čelične limove. Platiranje se može izvesti valjanjem na toplo ili zavarivanjem eksplozijom tankih folija od navedenih metala.

Platiranje je postupak kojim se vrućim valjanjem ili sličnim postupkom na osnovni metal nanosi traka iz drugog metala. Osnovni metal prethodno se mehanički pripremi (ohrapavi) radi boljeg prianjanja trake.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 2

Olovo, cink, kadmijum i nikl upotrebljavaju se za zaštitu čeličnih delova od korozije. Za skuplje delove najviše se koristi platiranje niklom, a za robu široke potrošnje (limove, zavrtnje) cink.

Platiranje zlatom i srebrom najbolja je zaštita metalnih delova od hemikalija i oksidacije. Mogu se naneti u veoma tankim slojevima, a da se ne umanji kvalitet zaštite.

Platiranje se izvodi pod visokim pritiskom koji uzrokuje tečenje metala prevlake (obloge), a eventualno i podloge (jezgra). Obično se tom metodom nanose postojaniji metali na jeftinije i/ili čvršće podloge. Često se platirani metali nazivaju bimetalima ili obučenim metalima.

Platiranje se najčešće izvodi hladnim ili vrućim valjanjem, odnosno provlačenjem ili vrućim presovanjem. Meki metali (zlato, srebro, kalaj itd.) mogu se utisnuti u podlogu (najčešće u bakar i Cu – legure) i čekićanjem, ali ono je skupo pa se uglavnom primenjuje za izradu umetničkih proizvoda.

3. KONTAKTNA METODA PLATIRANJA

Kontaktna metoda (obično platiranje) zasniva se na elektro-hemijskom nanošenju prevlaka bez korišćenja električne struje iz spoljašnjeg izvora. Tako se, na primer, nanose nikal ili kalaj na čelične delove, ili kalaj na mesingane delove.

Dobijaju se tanke prevlake debljine 5-20 μm, koje mogu biti samostalne ili samo osnova za galvansku prevlaku, ili kontaktni sloj pre emajliranja (na livenom gvoždju i čeliku - Ni).

Običnim platiranjem (valjanje, provlačenje i presovanje) ređe se prevlače gotovi proizvodi, a češće poluproizvodi (ploče, trake folije, profili, žice, šipke i cevi). Prevlake su debele između 0,05 i 10 mm, a odnos između njihove debljine i debljine podloge znatno varira.

Dodirne ploče pri platiranju moraju biti potpuno čiste da bi pri visokom pritisku došlo do oblikovanja međusloja legure koji osigurava čvrsto prianjanje. Najvažniji su bimetali od niskolegiranog čelika sa oblogama od inoksa, titana, nikla, Ni – legura, ili legura za lemljenje, kao i bimetali od tehničkog aluminijuma ili čvrstih Al – legura. Bimetal od aluminijuma i Al – legura naziva se „Elkled“, a ako je podloga od durala „Duralplat“. Bimetali se široko primjenjuju u elektrotehnici, elektronici i termotehnici pri čemu je završni sloj najčešće od Cu, Cu – legura, Ag, Au i Pt. Takvi slojevi služe za povećanje lemljivosti.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 3

Ako se platiranje vrši hladnom deformacijom najčešće se naknadnom termičkom normalizacijom uklanjaju napetosti u bimetalima. Finalni se proizvodi oblikuju iz poluproizvoda pa dolazi do problema kod zavarivanja bimetala gde proces treba prilagoditi kako podlozi tako i prevlaci. Takođe pri preradi bimetalnih proizvoda dolazi do otpadaka koji se teško upotrebljavaju u daljnjim metalurškim postupcima.

4. PLATIRANJE TOPLIM POTAPANJEM

Toplo potapanje ostvaruje se unošenjem osnovnog materijala u toplo kupatilo zaštitnog metala. U stvari, metali niske temperature topljenja služe za platiranje metala visoke temperature topljenja. To znači da se čelik ili mesing mogu zaštititi potapanjem u kupatilo cinka, hroma, kalaja, aluminijuma ili olova (pocinkovavanje, kalaisanje, alitiranje, poolovljavanje) ili dragocenih metala. Na slici 1 data je šema platiranja toplim potapanjem.

Zaštita potapanjem izvodi se u kadi sa rastopljenim zaštitnim metalom. Uglavnom je reč o pocinkovavaju cevi, oluka, zavrtnjeva i navrtki, rezervoara, limenih krovova i dr. Kada je reč o trakama, specijalni valjci ih uvode u kadu sa rastopljenim cinkom, potom se traka provlači kroz komoru za hladjenje u kojoj nataloženi cink otvrdnjava. Finalni proizvodi se namotavaju u koturove ili seku na table limova.

Treba napomenuti da je zaštitni sloj dobijen potapanjem (na toplo) znatno deblji i grublji nego sloj dobijen galvanskim putem.

5. ELEKTROPLATIRANJE (GALVANIZACIJA)

Elektrolitičko platiranje ili galvanizacija je pokrivanje jednog metala slojem drugog, elektrolitičkim putem. Čeličane na ovaj način proizvode velike količine kalajisanih čelika, od kojih se prave konzerve (limenke). Takodje se ovim postupkom izradjuju i hromiraju proizvodi koji se dalje upotrebljavaju za konzerve i druge proizvode.

Elektrolitičke prevlake se nanose uspostavljanjem strujnog kola preko elektrolita u kome se nalazi radni predmet i zaštitni metal (sl. 1). Radni predmet postaje katoda, a zaštitni metal anoda kada se kroz elektrolit propusti jednosmerna struja. Elektrolitičke prevlake su od Cr, Sn, Cu, Pb, Zn, Cd, Ni i dragocenih metala.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 4

Slika 1. Šema elektroplatiranja

Hromiranje može biti dekorativno, porozno i tvrdo.

Dekorativno hromiranje se obično obavlja na delovima koji su prethodno bili platirani bakrom ili niklom.

Porozno hromiranje izvodi se na tarnim površinama koje u toku rada treba da zadrže mazivo ulje, kao što je to na primer slučaj kod cilindara malih dvotaktnih motora.

Tvrdo hromiranje se koristi radi povećanja korozione otpornosti čeličnih i aluminijumskih površina.

Kalaisanje se primenjuje za kuhinjsko posudje, jer kalaj nije toksičan, ne korodira i ne tamni sa vremenom. Može se kombinovati sa bakarisanim ili niklovanim površinama.

Bakarne ili mesingane prevlake uglavnom služe kao podloga za hromiranje ili pozlaćivanje. Pored toga mesing može biti ne samo zaštitna već i dekorativna prevlaka. Sklonost mesinga ka zatamnjivanju može se sprečiti organskim premazima.

Olovo, cink, kadmijum i nikal upotrebljavaju se za zaštitu čeličnih delova od korozije. Za skuplje delove najviše se koristi platiranje niklom, a za robu široke potrošnje (limove, zavrtnje) cink.

Platiranje zlatom i srebrom najbolja je zaštita metalnih delova od hemikalija i oksidacije. Mogu se naneti u veoma tankim slojevima, a da se ne umanji kvalitet zaštite.

5.1. Elektroplatiranje kalajem

Kalaj je srebrno-beli, mekani, elastični metal čija se izložena površina prevuče zaštitnim oksidnim filmom. Stabilan je na vazduhu i u vodi. Topljiv je u kiselinama i bazama. Organski spojevi kalaja mogu biti jako toksični. Najvažnije rude kalaja su kasiterit (SnO2), stanit (Cu2FeSnS4) i tealit (PbZnSnS2). Zbog svoje stabilnosti na vazduhu upotrebljava se kao

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 5

zaštitna prevlaka na mnogim metalima, posebno gvožđu (beli lim). Vrlo važna primena kalaja je za dobijanje legura (bronza, legura za lemljenje i sl.).

Kalaj je hemijski stabilan, ne tamni na vazduhu, pa se stoga koristi u proizvodnji belog lima, posebno namenjenog proizvodnji limenki za industriju konzerviranja hrane.

Elektroplatiranje kalajem važno je još i u izradi kuhinjskog pribora, aparata prehrambene industrije, delova hladnjaka i sličnih proizvoda. Zbog zaštite od korozije i povoljnog delovanja galvanskih slojeva kalaja pri lemljenju, elektroplatiranje kalajem takođe je važno i za izradu niza proizvoda za elektrotehniku i finu mehaniku.

Zbog antifrikcijskog delovanja ovih slojeva često se elektroplatiraju kalajem i klizne površine (npr. klizni ležajevi i osovine motora). Određenu tehničku važnost ima i dekorativno elektroplatiranje kalajem.

Najstariji postupak za nanošenje prevlaka od kalaja je uranjanje lima u rastopljeni kalaj. Međutim, uspeh postignut u elektrolitičkom taloženju kalaja doveo je do potiskivanja tog postupka.

Za galvanotehničku proizvodnju belog lima upotrebljavaju se tri postupka. Najvažniji je tzv. ferrostan postupak u kojem je elektrolit kalajev sulfat, zakiseljen fenol sulfonskim ili krezol sulfonskim kiselinama, po kojem se, po grubim procenama, u svetu proizvodi oko 65% belog lima.

Osim toga važni su još i tzv. halogendni postupak s elektrolitom od kalajevog hlorida i kalajevog fluorida, i tzv. alkalni s elektrolitom od stanata (SnO2-) i alkalija.

5.1.1. Postupak sa sulfatnim elektrolitima

Glavne komponente sulfatnog elektrolita su kalajev sulfat, sumporna kiselina i površinsko aktivne materije. Iz ovog elektrolita, kada ne sadrži dodatke, taloži se na katodi kalaj i to bez znatnog prednapona.

Kalaj se slično drugim metalima pri taloženju izlučuje u obliku dendrita, pa je iz tog razloga u kisele elektrolite potrebno dodati površinski aktivne materije, kao i koloide, da bi se dobio dobar talog na katodi. Upotrebljavaju se različite organske materije kao npr. želatin.

Uloga sumporne kiseline je da spreči pojavu hidrolize kalajevog sulfata koji nastaje oksidacijom. Hidrolizom kalajevog sulfata nastaje kalajev hidroksid koji ima karakter gela. Starenjem ovih rastvora dolazi do taloženja metakalajne kiseline. Pojava taloga u elektrolitu je vrlo nepoželjna, jer se čestice taloga mogu uklopiti u prevlaku, a elektrolit osiromašuje u Sn2+ jonima.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 6

Uloga natrijumovog sulfata ili sličnih dodataka je da uspori oksidaciju Sn2+ jona.

Površinski aktivne materije i koloidi pored toga što utiču na strukturu taloga na katodi regulišu i moć prekrivanja i sposobnost elektrolita u raspodeli metala na katodi.

Pri radu s ovim elektrolitima najbolji rezultati se postiže ako se elektrolit često filtrira. U praksi filtriranje se izvodi obično nekoliko puta godišnje. Kiseli elektroliti nisu osjetljivi na prisustvo nečistoća, pa se vrlo retko ukazuje potreba da se elektrolit pročišćava. Hloridi su nepoželjni, jer pri koncentraciji od 2 g/l sužavaju interval gustine struje pri kojoj se dobija dobra prevlaka kalaja.

Karakteristike postupka sa kiselim sulfatnim kupkama

PREDNOSTI MANE1. Visoko katodno i anodno iskorišćenje

struje.2. Relativno niski početni troškovi.3. Relativno jednostavno održavanje i

kontrola postupka.4. Mogućnost dobijanja mat, polusjajnih i

sjajnih prevlaka kalaja.

1. Mogućnost anodne pasivacije pri visokim gustinama struja.

2. Znatna korozivnost rastvora.

5.1.2. Postupak sa bor-fluorid elektrolitima

Jedan od najstarijih postupaka elektroplatiranja kalajem, obično se koristi za brzo platiranje. Glavne komponente ovih elektrolita su kalajev bor-fluorid Sn(BF4)2 i slobodna bor-fluoridna kiselina HBF4.

Topljivost kalajevog bor-fluorida u vodi je velika, pa se može ostvariti velika koncentracija Sn2+-jona u rastvoru, a time omogućiti rad s velikim gustinama struje.

Preporučljivo je intenzivno mešanje elektrolita, pri većim gustinama struje, da ne bi došlo do raslojavanja elektrolita. Uloga slobodne bor-fluoridne kiseline je da omogući anodno otapanje kalaja i učini elektrolit stabilnim. Borna kiselina igra ulogu pufera i sprečava mogućnost pojave slobodne fluorovodonične kiseline.

Uloga površinski aktivnih materijaje ista kao i u drugim elektrolitima.

PREDNOSTI MANE1. Mogućnost rada pri visokim gustoćama 1. Visoki troškovi obrade otpadnih voda.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 7

struja.2. Visoka katodna i anodna strujna

efikasnost.

2. Korišćeni elektroliti spadaju u najkorozivnije rastvore koji se koriste za elektroplatiranje kalajem.

5.1.3. Postupak sa halogenidnim elektrolitima

Ovaj se elektrolit sastoji od hlorida i fluorida. Karakteristika je ovih elektrolita primena velike gustine struje. Iskorišćenje struje je 95 - 97 %. Prisustvo fluorida čini ove elektrolite stabilnim, jer se stvara kompleks (Sn F2Cl2)2-. Prisustvo kompleksne soli takođe uslovljava porast katodnog prednapona, a time i sitnozrnasti talog na katodi.

PREDNOSTI MANE1. Mogućnost rada pri visokim gustinama

struja.1. Stvaranje mulja.2. Visoki troškovi obrade otpadnih voda

uslijed prisustva cijanida.

5.1.4. Postupak sa fenolsulfatskim elektrolitima

Fenolsulfonski kiseli elektroliti najčešće se koriste uz halogenidne elektrolite, u kontinuiranom postupku platiranja čelika. pH vrednost elektrolita je najčešće niža od 1.

PREDNOSTI MANE1. Mogućnost rada pri visokim gustoćama

struja.2. Fenolsulfonska kiselina djeluje i kao

antioksidant.

1. Stvaranje mulja (manja količina u usporedbi s kloridnim elektrolitima).

2. Visoki troškovi obrade otpadnih voda uslijed toksičnosti fenolnih skupina.

5.1.4. Postupak sa alkalnim elektrolitima

Glavna komponenta alkalnih elektrolita su natrijumov ili kalijumov stanat i natrijov hidroksid. Ovo ukazuje da se kalaj u alkalnim elektrolitima nalazi u četverovalentnom stanju.

Hidroksilni joni uslovljavaju visoku provodljivost navedenih elektrolita. Stanatni rastvori podležu razlaganju od strane CO2, pa je potreban višak slobodnog hidroksida da apsorbovani CO2 prevede u karbonat.

Višak hidroksida sprečava hidrolizu stanatnog jona, koja se odvija prema reakciji:

Sn2+-jon je vrlo nepoželjan u elektrolitu, jer uslovljava spužvast talog kalaja na katodi. Sn2+-jon se pojavljuje kada se anoda nepravilno otapa. Zbog toga je potrebno Sn2+-jone oksidirati u

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 8

Sn4+-jon . Zato se koristi H2O2, koji je pogodan, jer pri oksidaciji stvara vodu tj. nikakve štetne sastojke.

U stanatne elektrolite nije potrebno dodavati specifične dodatke u svrhu poboljšanja elektrokristalizacije.

Stanatni elektroliti daju zadovoljavajuće rezultate samo na povišenim temperaturama. Temperatura kupke od 60oC smatra se minimalnom radnom temperaturom.

U stanatnim rastvorima kalaj se kao anoda može ponašati različito. Može se otapati u obliku Sn2+-jona, zatim u obliku Sn4+- jona i konačno može se ponašati pasivno. Ovakvo ponašanje kalaja dovelo je do velikih teškoća u prvo vreme primene stanatnih otopina.

5.2. Elektroplatiranje cinkom

Cink je poznat od davnih vremena. Ime mu dolazi od njemačke riječi zinke što znači zubac zbog pojavljivanja cinkovog karbonata u rudama zupčastog oblika. To je plavkasto-beli metal koji je na sobnim temperaturama krt, ali postaje kovan kada se zagreje na 100-150oC. Otapa se u bazama i kiselinama. Na vazduhu je stabilan, jer mu na površini nastane sloj oksida koji ga štiti od dalje korozije.

Gori na vazduhu kada se zagreje do crvenog žara. Burno reaguje sa oksidansima. Cinka u zemljinoj kori ima oko sto puta više nego bakra. Glavne rude su mu sfalerit (ZnS) i smitsonit (ZnCO3). Glavna namena cinka je zaštita gvožđa i čelika (pocinkovano gvožđe). Cink štiti gvožđe i kad se obloga ošteti. Upotrebljava se za dobijanje različitih legura kao što je mesing (legura cinka i bakra) i kao anoda u galvanskim člancima (baterijama).

Postupci za dobijanje prevlaka od cinka su:

Uranjanjem predmeta u rastopljeni cink, Termičkom difuzijom, Cementacijom, Elektrolitičkim taloženjem.

Osnovne karakteristike elektroplatiranja cinkom su:

omogućava stvaranje zaštitnih slojeva željene i jednolične debljine, ne dolazi do nastajanja krtih spojeva gvožđa sa cinkom, promena oblika izradaka pod

uticajem toplote, otpadaka od tvrdog cinka i cinkovog pepela, ne dolazi do razvijanja otrovnih para cinka i njegovih spojeva, postupak troši manje energije u odnosu na druge postupke.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 9

Slika 2. Šema pocinkovanja žice (1 – Uređaj za odmotavanje, 2 – Kupka za čišćenje, 3,5,7 – Tuševi za ispiranje, 4 – Kupka za dekapiranje, 6 – Kupka za pocinkovanje, 8 – Kupka za završnu obradu, 9 – Uređaj za sušenje, 10 – Uređaj za ujednačavanje sile istezanja, 11 –

Uređaj za namotavanje žice

Za dobijanje cinkovih prevlaka elektrolitičkim putem upotrebljavaju se sledeće vrste elektrolita.

kiseli elektroliti, cijanidni elektrolit, cinkov elektrolit, pirofosfatni elektrolit, amonijakalni elektrolit.

Svi osim prvog su alkalni elektroliti. U svim elektrolitima cink je prisutan u obliku dvovalentnog jona.

Prednosti i nedostaci postupka elektroplatiranja cinkom u sulfatno kiselim elektrolitima dati su u sledećoj tableli.

PREDNOSTI NEDOSTACI

1. Sulfatni elektrolit je jeftin2. Nije štetan za zdravlje u poređenju sa

drugim elektrolitima3. Može se koristiti za nanošenje debljih

prevlaka cinka na različite metalne površine

1. Uslijed male katodne polarizacije nastale prevlake su krupnozrnaste.

2. Elektrolit mora biti besprekorno čist – velika osjetljivost na nečistoće

Prednosti i nedostaci postupka elektroplatiranja cinkom u kiselim hloridnim elektrolitima dati su u sledećoj tabeli.

PREDNOSTI NEDOSTACI

1. Visoka delotvornost i pri visokim 1. Kiselo hloridni elektroliti su jako

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 10

gustinma struje2. Dobijene prevlake su visokog sjaja 3. Mogućnost pocinkovanja materijala koji

nisu pogodni za obradu u drugim elektrolitima (npr. izradci od livenog gvožđa)

4. Električna vodljivost je viša u odnosu na druge elektrolite, što rezultuje uštedama energije

5. Neutralizacijom se smanjuje količina otpada na minimum

korozivni2. Dobijene prevlake su krupnozrnate

Prednosti i nedostaci postupka elektroplatiranja cinkom u cijanidnim elektrolitima dati su u sledećoj tabeli.

PREDNOSTI NEDOSTACI

1. Iskorišćenje struje dostiže vriednost 95-99 %

2. Sposobnost elektrolita da ravnomerno raspodeli istaložen metal po površini katode je velika za alkalne cijanidne elektrolite

3. Cijanidni rastvoti cinka dozvoljavaju upotrebu relativno velikih gustoća struje

1. Cijanidi su jako toksični2. Cijanidne rastvori nisu stabilni u dodiru

sa vazduhom3. Anode u cijanidnim elektrolitima mogu

postati pasivne, što može proizvesti smanjenje koncentracije cinka u rastvoru

5.3. Elektroplatiranje niklom

Nikal je 1751. godine otkrio Axel Fredrik Cronstedt. Ime je dobio od nemačke reči kupfernickel što znači lažni bakar.

To je sjajni, srebrno beli metal koji zajedno sa gvožđem i kobaltom čini trijadu gvožđa. Mekan je, kovan i savitljiv i može se polirati do visokog sjaja. Otporan je na koroziju u vazduhu. Topljiv u razrđenenim oksidirajućim kiselinama, a u koncentrisanoj nitratnoj kiselini se pasivizira. Vrlo je otporan na baze sve do temperature od 500 °C. Duža izloženost niklovoj prašini i nekim njegovim spojevima je kancerogena.

Više od tri četvrtine nikla upotrebljava se za izradu različitih legura sa i bez gvožđa. Ostatak se upotrebljava za galvansko niklovanje materijala, za katalizatore, za izradu Ni-Cd baterija i kovanog novca.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 11

Galvanske prevlake nikla imaju dobra mehanička svojstva i lep izgled. Debljina slojeva je jednolična pa je moguća naknadna obrada prevlaka.

Primjenjuje se u zaštiti tehnički važnih metala od korozije. Veliku primjenu ima u hemijskoj i prehrambenoj industriji. Osim zaštite uređaja i aparatura, na ovaj način se sprečava kontaminacija hrane i hemikalija produktima korozije. Važno je elektroplatiranje niklom i radi popravaka istrošenih ili izlizanih delova mašina i uređaja. Elektroplatiranje niklom vrši se i u dekorativne svrhe.

Elektroplatiranje niklom slično je drugim postupcima elektroplatiranja, a sastoji se od prolaza jednosmerne struje kroz dve elektrode uronjene u vodljivi rastvor niklovih soli. Tok struje dovodi do otapanja anoda i prekrivanja katode s niklom.

Slika 3. Šematski prikaz elektroplatiranja niklom

Za elektroplatiranje niklom još uvek se najviše koristi Wattsova kupka (po G. P. Wattsu), s elektrolitom od niklovog sulfata i niklovog hlorida, i bornom kiselinom kao puferom. U novije vreme raste značenje sulfatnih, kobaltnih i fluoro boratnih elektrolita, a za zakiseljavanje upotrebljava se i fosforna kiselina.

Obično se ne nanosi samo čista prevlaka nikla, već se upotrebljavaju višeslojne prevlake sledećih kombinacija:

bakar – nikal – hrom, polusjajni nikal – sjajni nikal – krom, bakar – polusjajni nikal – sjajni nikal.

Bakar se kao prevlaka ispod nikla upotrebljava stoga što se prevlaka bakra može lakše obraditi.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 12

Osnovne komponente Wattsovog elektrolita su Niklov sulfat (NiSO4 × 7H2O) – najjeftinija so nikla, može se dobiti vrlo čista.

Dozvoljena gustina struje zavisi od koncentracije katjona nikla u elektrolitu. Niklov hlorid (NiCl2 × 6H2O) – dodaje se u cilju unošenja hloridnih jona. Glavni

zadatak hloridnih jona je sprečavanje pasiviteta anoda. Borna kiselina (H3BO3) – ima ulogu pufera, za održavanje pH vrednosti elektrolita. Specifični dodaci (sredstva za kvašenje koja smanjuju površinsku napetost i sredstva

za sjaj kojaomogućujavaju dobijanje sjajnih prevlaka nikla).

Vrste prevlaka od nikla mogu biti: Sjajne prevlake nikla - Wattsov elektrolit uz dodatak supstanci kao sredstava za sjaj. Tvrde prevlake nikla - prevlake debljine 200 – 3000 μm. Nanose se na delove mašina.

Koriste se elektroliti različitih sastava. Crne prevlake nikla - primena za prevlačenje oružja i delova optičkih instrumenata.

Nemaju zaštitno djelovanje, porozne su i obično se impregniraju odgovarajućim uljima ili mastima.

5.4. Elektroplatiranje bakrom

Bakar je poznat od davnih vremena. Ime mu dolazi od latinske reči za ostrvo Kipar - Cyprium. To je svetlo-crvenkasti, sjajni metal.

Relativno je mekan, ali žilav i savitljiv. Dobro provodi toplotu i električnu struju. Na vazduhu je stabilan, ali dužim stajanjem dobija zelenu patinu. Otapa se samo u oksidirajućim kiselinama. U prisutnosti kiseonika iz vazduha otopit će se i u razređenoj sumpornoj kiselini i koncentrisanoj hloridnoj kiselini.

Oko polovine proizvodnje bakra upotrebljava se za izradu provodnika električne struje. Zbog dobre toplotne provodljivosti od njega se izrađuju kotlovi, grejači i razni izmenjivači toplote. Važno područje primene bakra je dobijanje legura, u prvom redu mesinga (legura Cu-Zn) i bronze (legura Cu-Sn).

Elektroplatiranje bakrom važno je zbog toga što se, zbog srazmerno velike plemenitosti bakra, većina tehnički važnih metala lako galvanizira vrlo gustim slojem (bakrarni galvanski slojevi s visokim sjajem), ili uz naknadnu mehaničku obradu (poliranjem), i tako supstrat dobro izoluje od okoline pri čemu se otpornost materijala od manje plemenitih metala prema koroziji povećava do granica otpornosti bakra.

Druge važne karakteristike uzoraka elektroplatiranih bakrom su: visoka strujna i toplotna provodljivost površine (primena u elektroindustriji i izmenjivačima toplote) i antifrikcijsko djelovanje (primena u kliznim ležajevima, u tehnici izvlačenja). Određenu važnost ima i

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 13

elektroplatiranje bakrom u dekorativne svrhe, obično da bi sa na proizvodima formirala patina i time stvorio utisak starog bakra.

Elektroliti za dobijanje prevlaka bakra su: kiseli elektroliti (sulfatni, flouroboratni i silikofluoridni), alkalni elektroliti (cijanidni, pirofosfatni i amonijski).

Najveću upotrebu u praksi imaju sulfatni elektroliti čija je osnovna komponenta CuSO4.

Bakrov sulfat i sumporna kiselina ili bakrov fluorborat i fluorboratna kiselina čine osnovne komponente elektrolita. Bakrove soli su nositoci bakrovih jona u rastvoru. Kiseline povećavaju vodljivost rastvora i poboljšavaju karakteristike taloženja bakra na metalnim površinama. Promena u koncentraciji sumporne kiseline ima veći uticaj na katodnu i anodnu polarizaciju od promena koncentracije bakrovog sulfata.

Hloridi u elektrolitu smanjuju anodnu polarizaciju i eliminiršu prugaste naslage u područjima visokih gustina struja. Hloridni joni utiču na izgled površine, strukturu, mikrotvrdoću, kristalografsku orijentaciju i unutrašnju napetost prevlake.

Bakrov fluorborat je topljiviji od bakrova sulfata, pa koncentracija Cu2+ jona može biti dvostruko veća u poređenju sa sulfatnim rastvorima. Niska koncentracija fluorborata dovodi do stvaranja tamnih i mutnih prevlaka.

Borna kiselina u elektrolitu stabilizuje rastvor i sprečava razgradnju bakrova fluorborata. Dodaci za sjaj, glatkoću površine i čistoću zrna dodaju se u kisele sulfatne elektrolite.

Osnovni uslovi rada kod elektroplatiranja bakrom su: Temperatura - od 18 – 60°C; uobičajeno 32 – 43°C. Povećanje temperature smanjuje

katodnu i anodnu polarizaciju i povećava provodljivost rastvora. Gustina struje - povećanje gustine struje dovodi do povećanja katodne polarizacije,

smanjuje se koncentracija bakrovih jona u rastvoru, a povećava koncentracija sulfatnog jona. Obično se vrednosti primenjenih gustina struja kreću od 16 – 22 A/dm3, uz mešanje rastvora vazduhom. U poslednje vreme sve više se koristi i ultrazvučno mešanje koje dovodi do povećanja granične gustine struje i strujne delotvornosti.

Anodni materijal - livene i valjane šipke i ploče od elektrolitičkog bakra koriste se kao anode. Još se mogu koristiti i anode visoke čistoće, bez oksida, čija uptreba smanjuje nastanak anodnog mulja.

5.5. Elektroplatiranje hromom

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 14

Hrom je 1797. godine otkrio Louis-Nicholas Vauquelin. Ime je dobio od grčke reči chroma što znači boja zbog obojenosti svojih spojeva. To je plavo-beli do srebrno-sivi, sjajni metal. Jako je tvrd i krt i može se ispolirati do visokog sjaja. Ne otapa se ni u dušičnoj kiselini ni u zlatotopci ali se otapa u vrućoj kloridnoj i sumpornoj kiselini. Spojevi hroma su toksični i kancerogeni.

Mnogo se upotrebljava kao prevlaka na drugim metalima zbog svoje velike korozijske otpornosti i visokog sjaja. Hrom daje staklu smaragdno zelenu boju.

Osobine prevlaka hroma su: Otpornost prema atmosferskoj koroziji na sobnim i povišenim temperaturama. Visoka trajnost i otpornost na habanje. Mali koeficijent trenja. Visoki sjaj bez naknadne obrade.

Prevlake od hroma prema nameni mogu se podeliti na: dekorativne, tvrde i porozne.

Hrom se javlja u više valentnih stanja. Dvovalentne soli hroma nestabilne su na vazduhu, pa nisu pogodne za elektrolite. Trovalentni Cr3+-jon u vodenim rastvorima jako je hidriran, pa ga je vrlo teško redukovati, i iz ovog razloga soli trovalentnog hroma se ne upotrebljavaju u galvanotehnici. Šesterovalentni hrom u obliku hromata i sedmerovalentni u obliku bihromata moguće je redukovati na katodi kada elektrolit sadrži određene anjone, koji imaju ulogu katalizatora, na primjer sulfatne jone, fluoridne jone, silikofluoridne jone.

Glavna komponenta hromovih elektrolita je hromov oksid, CrO3. Poznato je da se u rastvorima hromovog oksida grade polihromne kiseline kao dihromna kiselina H2Cr2O7, zatim trihromna H2Cr3O10, i tetrahromna kiselina H2Cr4O13.

Za dobijanje prevlaka hroma sa visokom otpornošću na habanje koriste se razređeni elektroliti. Osnovne karakteristike ovog postupka su:

bolja raspodela taloga, veće iskorišćenje struje, manji gubici elektrolita pri vađenju predmeta.

Za dobijanje tvrdih prevlaka i dekorativno hromiranje koriste se standardni elektroliti, dok se koncentrirani elektroliti koriste za dekorativno hromiranje. Karakteristike navedenih postupka je:

dobra pokrivna moć, veća stabilnost elektrolita, manje iskorišćenje struje, veći gubici elektrolita pri vađenju predmeta.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 15

Uticaj gustine struje i temperature na elektrolitičko taloženje hroma jako je izraženo. Gustina struje i temperatura utiču na iskorišćenje struje, na strukturu i osobine prevlake.

Da bi se očuvao dobar izgled hromne prevlake oscilacije u temperaturi ne smeju biti veće od nekoliko oC. Ako se usled loše izabrane temperature dobiju mat prevlake njih je gotovo nemoguće polirati.

Karakteristično za proces hromiranja je i naglo opadanje iskorišćenja struje s porastom temperature.

Od svih elektrolita, elektroliti za hromiranje najmanje su osetljivi na prisustvo primesa. Organske primese ne dodaju se u elektrolit, ali i kada ih ima one ne utiču na osobine prevlake.

Elektrolit na bazi hromne kiseline nije osetljiv na prisustvo drugih katjona, kada se nalaze u maloj količini.

Greške koje se mogu uočiti pri hromiranju date su u sledećoj tabeli

Karakter greške Mogući uzroci

Taman izgled prevlake – pregorela prevlaka

Niska temperatura, prekidi u radu, prisustvo Fe3+ ili Cr3+ preko dozvoljene granice

Nepokrivena udubljena mesta i mat izgled prevlake

Visoka koncentracija H2SO4, visoka temperatura

Prevlaka je siva i puna mrlja Površina predmeta nije adekvatno očišćena, elektrolit zagađen masnim materijama

Hrapava prevlaka Niska temperatura elektrolita, niska koncentracija H2SO4, elektrolit zagađen koloidnim materijama

Prevlaka Ni-Cr ili Cu-Ni-Cr se ljušti Neodgovarajuća priprema površine Neprekriveni delovi površine hromom

Neodgovarajući raspored predmeta u kadi

Ravnomerna mlečna prevlaka Visoka temperatura za primenjenu gustinu struje

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 16

5.6. Elektroplatiranje plemenitim metalima

5.6.1. Elektroplatiranje srebrom

Srebro je dobilo po latinskoj riječi argentum što znači beo, sjajan. To je beli metal visokog sjaja, neobično kovan i rastezljiv. Najbolji je provodnik toplote i električne struje od svih metala. Na vazduhu ne oksidše, ali nakon nekog vremena potamni zbog reakcije s tragovima sumporovodonika u vazduhu pri čemu nastaje crni sulfid. Topljiv je samo u oksidirajućim kiselinama, kao što su vruća koncentrisana sumporna i azotna kiselina. Srebrni jon ima baktericidno delovanje, pa voda u srebrnoj posudi dugo ostaje sveža.

Elektroplatiranje srebrom primenjuje se u dekorativne svrhe (izrada ukarsnih i umetničkih predmeta, pribora za jelo, nakita i sl.), za izradu tehničkih proizvoda (najčešće u elektrotehnici i proizvodnji specijalnih ležajeva) i za izradu kliznih površina (legure srebra sa olovom i kadmijumom).

Osnovne karakteristike elektroplatiranja srebrom su: Galvanski slojevi srebra su vrlo dobro rastezljivi, srazmerno mekani i odlični

provodnici toplote i elektriciteta. Otporni su prema mnogim hemijskim utjicajima. Imaju veliku refleksiju svetla. Površine prekrivene srebrom imaju lep izgled. Zbog sklonosti sulfidizaciji površine lako gube sjaj i istovremeno im opada

provodljivost.

Srebro se taloži na većini metalnih podloga uronjenih u rastvor njegovih soli i bez uticaja električne struje iz spoljašnjeg izvora zbog vrlo pozitivnog standardnog potencijala. Budući da tim procesom nastali galvanski slojevi nisu čvrsto spojeni, pri galvanizaciji mora se sprečiti njihovo odvajanje. To se u elektroplatiranju srebrom postiže galvaniziranjem s dva, ili kada je podloga čelik, čak i sa tri uzastopna ciajnidna rastvora, pri čemu je u prvom odnos koncentracije srebro cijanida prema drugim cijanidima mali, a u završnom rastvoru normalan. Pri elektroplatiranju bakrenih ili mesinganih podloga srebrom može se pre toga amalgamirati podloga.

Sastav cijanidnih rastvora za elektroplatiranje srebrom zavisi od namene predmeta koji se posrebruju. Tako, ako se posrebrivanje vrši u dekorativne svrhe rastvori za posrebrivanje imaju nižu koncentraciju srebra u odnosu na one u kojima se vrši posrebrivanje u inženjerske svrhe, gdje su potrebni deblji slojevi srebra. Veća koncentracija srebrenih jona omogućuje i rad s većim gustinama struje i, kao posledicu toga, veću brzinu elektroplatiranja.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 17

Postupci koji se primjenjuju za posrebrivanje izolatora (keramika i staklo) nazivaju je bezstrujni postupci (electroless deposition). Ovi postupci imaju neke prednosti u poređenju sa elektrohemijskim postupcima nanošenja, kao što su jednostavnost korišćene aparature, mogućnost prekrivanja predmeta složenih oblika i pogodnost metoda za masovnu proizvodnju.

Faze u procesu nanošenja srebra bezstrujnim postupkom su: Čišćenje i odmašćivanje površine. Uranjanje u otopinu SnCl2 i ispiranje. Uranjanje u srebrenu metalizacijsku kupelj.

Fine čestice srebra koje su pozitivno nabijene će se apsorbirati na površini stakla, a Sn2+ joni će reducirati srebrene jone do elementarnog srebra pri čemu će se oksidirati u Sn4+ jone prema hemijskoj reakciji:

U praksi, koriste se dve odvojene kupke: jedna u kojoj se nalaze srebreni joni, a druga je rastvor reducirajućeg agensa.

5.6.2. Elektroplatiranje zlatom

Simbol elementa dolazi od latinskog naziva za zlato - aurum. To je sjajni, žuti metal. Mekan, kovan i savitljiv pa se može izvući u listiće debele samo 10-5 mm. Na vazduhu je stabilan i ne reaguje s kiseonikom ni na kojoj temperaturi. Ne otapa se u kiselinama ni bazama. Otapa se jedino u carskoj vodi (HNO3:HCl = 1:3) i u cijanidnim rastvorima koje sadrže kiseonik, zbog stvaranja kompleksa s hloridom odnosno cijanidom.

Elektroplatiranje zlatom koristi se u dekorativne svrhe, odnosno zbog povećanja vrednosti proizvoda.

Elektroplatiranje zlatom izvodi se i u tehničke svrhe: zaštita finih mernih i medicinskih instrumenata, proteza, preciznih tegova i alata, za dobijanje slojeva nepromeljive moći refleksije (naročito za infracrveno zračenje) i

velike stabilnosti (posebno za električne kontakte, kod proizvodnje poluprovodnika, ispravljača, računara, talasovoda vakumskih cevi, u nuklearnoj i svemirskoj tehnici).

Često se umesto zlatom, posebno kad se traži veća tvrdoća galvanskih slojeva i/ili jeftiniji proizvod, elektroplatira njegovim legurama, obično sa antimonom, kalajem, niklom, bakrom i kobaltom.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 18

5.6.3. Elektroplatiranje paladijumom

Paladijum je 1803. godine otkrio William Hyde Wollaston. Ime je dobio prema asteroidu Pallasu koji je otkriven u to vreme. To je sjajni, srebrno beli metal koji zajedno s rutenijumom i rodijumom čini grupu lakih platinskih metala.

Čist paladijum je kovan i savitljiv, dok mu hladnom obradom tvrdoća puno poraste. Otporan je na koroziju. Topljiv je u nitratnoj kiselini, vrućoj koncentrisanoj sumpornoj kiselini i carskoj vodi. Apsorbira velike količine vodika. Metalni prah je zapaljiv.

Legura zlata i paladijuma zove se belo zlato i koristi se za izradu nakita. Velike količine paladijuma upotrebljavaju se za izradu električnih kontakata.

Za postupke elektroplatiranja paladijumom potroši se 5 do 8% godišnje proizvodnje ovog metala. Tehnološki značaj elektroplatiranja paladijumom porastao je krajem sedamdesetih godina prošlog veka.

Elektroplatiranje paladijumom koristi se u proizvodnji elektroniskih delova telekomunikacione tehnike, u proizvodnji delova računara, kod proizvodnje poluprovodnika, izradu električnih kontakata i sl. Takođe se elektroplatiranje paladijumom koristi i u dekorativne svrhe gde sve više zamenjuje nikal, jer je ustanovljeno da nikal može dovesti do pojave kožnih oboljenja.

Utvrđeno je da su mehaničke osobine prevlaka paladijuma kao što su tvrdoća, provodljivost i termička stabilnost u mnogim slučajevima superiorniju u poređenju sa prevlakama "tvrdog" zlata. Zbog toga u elektronskoj industriji elektroplatiranje paladijumom u određenim slučajevima zamjenjuje postupke elektroplatiranja zlatom.

Elektroplatiranje paladijumom može se izvoditi u velikom broju elektrolita različitih sastava. Ove elektrolite možemo podeliti, s obzirom na pH vrednosti rastvora, na alkalne (pH 8 – 13), neutralne (pH 5 – 8) i kisele (pH < 1 do 5).

5.6.4. Elektroplatiranje rodijumom

Rodijum je 1804. godine otkrio William Hyde Wollaston. Ime je dobio prema grčkoj riječi rodeos što znači ružičast po boji rastvora nekih njegovih soli.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 19

Rodijum je tvrdi, srebrni, sjajni metal koji zajedno s rutenijumom i paladijumom čini grupu lakih platinskih metala. Stabilan je na vazduhu i u kiselinama. Rodijum i njegovi spojevi su jako toksični.

Upotrebljava se za legiranje platine i paladijuma (povećava im tvrdoću), kao katalizator i kao dodatak staklu za reflektore i projektore.

Postupak elektroplatiranja rodijumom skuplji je od elektroplatiranja zlatom, ali rastvori za elektroplatiranje rodijmom imaju jednostavni sastav pa se lako kontrolišu.

Galvanski slojevi rodijuma imaju veliku tvrdoću, otpornost prema hemijskim uticajima i veliku moć refleksije. Rodij je jedan od nekoliko belih metala koji zadržavaju sjaj i refleksivnost pri svim atmosferskim uslovima.

Primenjuje se najviše u dekorativne svrhe za prevlačenje nakita, satova, u elektrotehnici za izradu kontakata i sklopki od kojih se traži odlična postojanost. Dekorativne prevlake rodijuma imaju debljinu od 0.5 do 1.5 μm, dok u elektrotehnici i za specijalne namjene debljina prevlaka rodijuma može biti i do 5 μm.

Rodijumom se može platirati skoro svaka metalna površina. Primarno se platiraju metalne površine koje su izložene trošenju usled trenja, a koje su izrađene od materijala kao što je srebro, niklove i bakrarne legure. Rodijum posjeduje najveću otpornost na trošenje trenjem od svih metala platinske grupe.

6. PLATIRANJE PRSKANJEM

Platiranje metala prskanjem (metalizacijom) ostvaruje se raspršivanjem istopljenog metala po komadu koji se štiti. Po pronalazaču Švajcarcu M. U. Shoopu, postupak se često naziva i šopiranjem.

Mlaz kapljica, stvoren brzim strujanjem vazduha ili drugog gasa, udara o podlogu pri čemu se kapljice spljošte, naglo hlade i skrućuju u kružne pločice prečnika do 0,1 mm debele do 0,05 mm. To je popraćeno stezanjem tako da pločice stisnu mikroizbočine podloge prianjajući na nju tzv. sidrenjem. Na polustvrdnute pločice udaraju nove kapljice formirajući prevlaku delimično zavarivanjem, delimično sidrenjem.

Kad raspršene čestice udare u površinu metala one čvrsto naležu na nju. Efekat prianjanja je tim veći što je grublja površina, pa je zato potrebno da se prethodno primeni peskarenje ili drugi postupak za povećanje hrapavosti. Dodatni materijal u obliku praha ili žice, topi se u

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 20

gasnom plamenu, odnosno u električnom luku, a zatim raspršuje u sitne kapljice dejstvom komprimovanog vazduha. Uglavnom se nanose W, Mo, te legure tipa NiCr i Co za zaštitu čelika od hemijske (gasne) korozije.

Slika 1. Pojednostavljen prikaz pištolja za metalizaciju prskanjem

Prednosti platiranja prskanjem su:

mogućnost prevlačenja bilo kog materijala (drvo, beton, staklo, karton, plastika, keramika),

relativno jednostavan način rada, mogućnost regulisanja debljine prevlake, mogućnost zaštite velikih konstrukcija i predmeta u sklopljenom, završnom stanju.

Nedostaci platiranja prskanjem su sledeći: velika poroznost prevlake kod tanjih slojeva, veliki gubitak materijala pri prskanju, nedovoljna čvrstoća spajanja prevlake za površinu predmeta.

Osnovni preduslov za platiranje prskanjem je da metalna površina predmeta mora da bude hrapava zbog dobrog prianjanja.

7. EKSPLOZIJSKO PLATIRANJE

Eksplozijsko platiranje koristi eksploziv koji udarnim talasom odbacuje oblogu prema podlozi i platira je. U pravilu eksplozijski se dobijaju debeli bimetalni proizvodi koji se stanjuju naknadnim valjanjem ili provlačenjem.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 21

8. PLATIRANJE PRAHOM

Platiranje prahom ili mehaničko platiranje jeste metalizacija gde se metalni prah (npr. nikal) vrućim presovanjem ili valjanjem na podlogu platira, pri čemu prevlaka nastaje sinteriranjem. Međutim češće se prah koristi u platiranju malih proizvoda u rotacijskim zvonima ili bubnjevima gdje se, nakon pripreme površine, predmeti obrađuju bez grijanja u smjesi metalnog praha, staklenih kuglica i vodene otopine tzv. promotora. Prah se sastoji od oblih zrnaca promjera 3 – 30 um, dok se promjer kuglica kreće između 0,15 – 5 mm. Promotori su kemikalije koje uz koncentraciju od 3 – 5 % u otopini blagim nagrizanjem aktiviraju površinu obratka i metalnog praha. Staklene kuglice pri sudarima s predmetima deformiraju metalni prah i utiskivanjem tvore prevlaku koja se sastoji od srašćenih pločica, ali je po građi srodna prevlakama nastalim vrućim prskanjem, ali bolje prianja te je manje porozna i glađa. kvalitetnije se obloge dobiju ako se metalni prah ne doda odjedanput nego u nekoliko navrata (npr. svakih 10min).

Platiranje prahom služi za nanošenje mekših metala na tvrđe. Najčešće se čelik i sivi lijev prevlače sa Zn, Cd, Pb, Sn, Cu i Al i njihovim legurama. Uzastopnim dodavanjem praha različitih metala u isti uređaj moguće je dobiti višeslojne prevlake a istodobnim dodavanjem različitih prahova mogu se dobiti prevlake pseudolegura (npr. od Zn i Cd ili od Sn i Cd). Na vrlo tvrde podloge (npr. kaljeni čelik) prevlake od mekih metala slabo prianjaju pa se, zbog poboljšanja adhezije, predmeti tijekom predobrade vrlo tanko pobakruju ionskom zamjenom, tj. kemijskim postupkom, pa otopina za pripremu mora sadržavati bakrene spojeve. Platiranjem prahom nastaju polusjajni slojevi ravnomjerne debljine. Čak i na visokoprofiliranim proizvodima odstupanje od prosječne debljine iznosi ispod +- 20%. Primjenom prikladnih staklenih kuglica iako se platiraju udubine navoja, dublji utori, pa i šupljine koje može oplakivati otopina promotora. Obloge su nešto tanje na izbočinama i oštrim vanjskim bridovima.

PLATIRANJE

Uradio:

Nenad

Sandić

VTŠNovi Beograd

Strana 22

9. LITERATURA

[1] Bahvalov G.T., Birkgan L.N., Labutin V.P., „Galvanizacija“ , IP Rad, Beograd, 1964.

[2] Regodić D., „Tehnički sistemi“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2011.

[3] Jovanović M., Adamović D., Lazić V., Ratković N., „Mašinski materijali“, Mašinski fakultet u Kragujevcu, Kragujevac 2003.

[4] Sedmak A., Šijački-Žeravčić, V., Milosavljević, A., Đorđević, V., Vukićević, M., „Mašinski materijali, I i II deo“, Mašinski fakultet u Beogradu

[5] http://afrodita.rcub.bg.ac.rs