=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=

PLAČ ZA DUŠAMA

Oswald J. Smith

=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=−=

SadržajPredgovor.............................................................................................1

I. IZLICE DUHA.....................................................................................2

II. ODGOVORNOST ZA PROBUDENJE..............................................9

III. TRUDOVI DUSE.............................................................................18

IV. SILA S VISINE...............................................................................28

V. PRESVEDOCENJE O GREHU.......................................................38

VI. PREPREKE PROBUDENJU..........................................................46

VII. VERA ZA PROBUDENJE.............................................................51

VIII. CEZNJA ZA PROBUDENJEM....................................................56

IX. DA LI JE EVANGELIZACIJA MRTVA?........................................63

X. POTREBA OVOGA VREMENA......................................................71

XI. EVANGELIZACIJA − BOZJI ODGOVOR UMIRUCEM SVETU....75

XII. EVANGELIZACIJA NA DELU......................................................85

XIII. POUKE IZ EVANGELIZACIJE..................................................101

XIV. CEZNJA SRCA, ZA PROBUDENJEM......................................112

i

SadržajXV. MANIFESTACIJE SILE BOZJE.................................................124

XVI. DUHOVNO ISKUSTVO OD NEPROCENJIVE VREDNOSTI....133

ii

Predgovor

Predgovor

Knjiga dr. Smitha Plač za dušama (The Passion For Souls) je po svojojveličini najsnažniji vapaj za probuđenjem koji sam ikada čuo. Njega jezaista vodio Duh Božji da je pripremi. Na njegov naglasak na potrebiprobuđenja preko Duha Svetoga, mogu samo reći najsrdačniji amin.Probuđenje koje sam video u Koreji i Kini potpuno se slažu saprobuđenjem na koje se on poziva u ovoj knjizi.

Dr. Smith pravovremeno upozorava na jalovo ljudsko nastojanje iljudsku metodu u modernim probuđenjma. Budemo li svi mi imali veruda u žarkoj molitvi čekamo na Boga, doći će do izvornog probuđenjaod Svetog Duha i živi će Bog primiti svaku slavu. Kad u Mandžuriji iKini nismo činili ništa drugo, već smo samo propovedali i puštali ljudeda se mole − te se držali podalje koliko je god bilo moguće − videli smonajsilnije manifestacije Božanske sile.

Kad bih bio milioner, nastojao bi da Plač za dušama dospe u svakihrišćanski dom na ovom kontinentu, te bi sa verom tražio probuđenjekoja će proći svetom.

−− Dr. Jonathan Goforth

1

I. IZLICE DUHA

I. IZLIĆE DUHA

Bilo je to 1904. Sav je Wales goreo. Taj se narod bio udaljio od Boga.Duhovno je stanje zaista bilo vrlo nisko. Posećenost crkve nikakva. Agreh je svuda bio veoma prisutan i velik.

Iznenada je, kao neočekivani tornado, Duh Božji prošao zemljom.Crkve su se tako napunile da mnogi nisu mogli ni ući. Sastanci sutrajali od deset sati ujutro do ponoći. Tri su se bogosluženja zapravoodržavala svakoga dana. Evan Roberts je bio ljudski instrument, ali jeuopšte bilo je vrlo malo propovedanja. Pevanje, svedočanstvo i molitvabile su glavni sadržaji sastanaka. Nije bilo pesmarica. Pesme su naučilijoš u detinjstvu. Nije bilo ni hora, jer su svi pjevali. Nije bilo skupljanjanovca ni reklame.

Nikada ničeg sličnog nije bilo u Walesu. Nevernici su se obraćali;pijanci, lopovi, kockari i hiljade drugih vratili su se poštenom načinuživota. Na svim se stranama moglo čuti priznavanje strašnih greha.Stari su se dugovi plaćali. Putujuće pozorište je moralo otići, jer nijebilo gledalaca. Mazge u ugljenokopima odbijale su raditi, jer nisu bilenaučene na ljudsku ljubaznost. U pet se nedelja dvadeset hiljada ljudipridružilo crkvama.

* * *

Godine 1835. Titus Coan pristao je uz obale Havaja. Već kod njegovogprvog obilaska ostrva, mnoštvo se sjatilo da ga sluša. Toliko je biotražen da nije imao vremena ni jesti. Jednom je tri puta propovedao predoručka. Osećao je da Bog čudnovato radi.

2

Godine 1837. izbio je "požar". Gotovo sav narod je postao slušatelj.Propovedao je skupu od petnaest hiljada ljudi. Kako ih on sam nijemogao sve dohvatiti, oni su dolazili k njemu, i tako je započetdvogodišnji sastanak. Nije bilo dana ili noći da se od dve do šesthiljada ljudi nije skupilo na zvuk zvona.

Neki su drhtali, plakali, jecali i glasno tražili milost, ponekad čakpreglasno za propovednika; a u stotinama su slučajeva slušaoci padalii u nesvest. Neki su vikali: "Dvosekli mač (Reč Božja) me seče nakomade!"

Neki je zlobni izrugivač, koji je došao da se zabavlja, pao i povikao:"Bog me udario!" Jednom kad se propovedalo na otvorenom dvemahiljadama ljudi, neki je čovek povikao: "Što moram učiniti da sespasim?" i molio molitvu carinika, a cela je zajednica zajednički vapilaza milošću. Pola sata Coan nije imao priliku govoriti, mirno je stajao igledao šta Bog čini.

Svadljivci su se prestali svađati, pijanci su prestali piti, bludnici su seobratili i ubice preporodile. Lopovi su vraćali ukradenu robu. Ljudi su seodricali greha koje su čitav svoj život činili. U jednoj se godini pridružiloCrkvi 5.244 ljudi. Jedne ih je nedelje bilo kršteno 1.705. StoluGospodnjem prisustvovalo je 2.400 ljudi, sve nekad najcrnji grešnici, asada sveci Božji. Kad je Coan otišao, iza sebe je ostavio 11.9601 ljudi,koje je sam krstio.

* * *

U gradiću Adams, u državi New York, godine 1821. jedan se mladiadvokat povukao u šumu na molitvu. Bog ga je tamo sreo i bio ječudnovato obraćen, a ubrzo zatim ispunjen Duhom Svetim. Bio je toCharles G. Finney.

Ljudi su čuli za to i veoma se zainteresovali, te se jedne večeri skupili u

3

nekoj kući da održe sastanak. Finney je bio prisutan. Duh se Božjispustio na njih u silnoj i presvedočavajućoj sili, i probuđenje je počelo.To se odmah proširilo i na okolne krajeve, dok konačno silnimprobuđenjem nisu bile zahvaćene sve istočne zemlje. Kad god jeFinney propovedao, Duh se izlivao.

Bog je često išao pred njim. Tako da, kad bi stigao na neko mesto, većje tu nalazio ljude kako vape i traže milost Božju.

Ponekad je presvedočenje o grehu bilo tako veliko i prouzrokovalo bitako veliko i strašno bolno jecanje da je morao stati s propovednjemdok nije ono ne bi prestalo. Obraćali su se i propovednici i članovicrkve. Hiljade se grešnika preporodilo i godinama je silno delo milostinapredovalo. Ljudi nikada pre nisu videli tako nešto.

* * *

Podsetio sam vas na tri istorijska događaja izlića Duha Svetoga.Mogao bi ih navesti na stotine, ali ovi su dovoljni da vam pokažem našta mislim. To je ono što mi danas trebamo više nego bilo što drugo!Kad se setim da je jedno takvo izliće došlo na Kinu, Indiju, Koreju,Afriku, Englesku, Wales, Sjedinjene Države, Ostrva i na mnoga drugamesta, a da Kanada, naša ljubljena domovina, nikada u istoriji nijedoživela nacionalno probuđenje, moje srce vapi Bogu za jednim takvimNjegovim pohođenjem.

Je li nam to potrebno? Poslušajte! Koliko je naših crkava i više negonapola prazno iz nedelje u nedelju? Koliko je mnogo onih koji nikadanisu ušli u dom Božji?

Koliko su molitveni sastanci tokom nedelje živi i napredni? Gde je gladza duhovnim stvarima?

A misije − daleke zemlje, mrak pogana − što mi radimo u pogledu

4

toga? Stvara li ikada, ta činjenica da mnogi svakodnevno umiru beznade, teskobne misli u nama? Jesmo li postali sebični?

A što da kažemo o ogromnom bogatstvu koje nam je Bog dao?Uzmimo za primer Sjedinjene Države, danas najbogatiju naciju nasvetu, glavnina njena bogatstva u rukama je hrišćana. A ipak,Sjedinjene Države u jednoj godini više troše na naoružanje, nego namisiju. Koliko hrišćana daje Bogu samo desetak od onog što On dajenjima?

Zatim pogledajmo naše koledže i škole, kako ovde tako i na misijskompolju, gde se poučava visoki kriticizam. Čujemo da Isus nikada nijeučinio ni jedno čudo, da nikada nikoga nije podigao iz mrtvih, da ga nijerodila devica, da nije umro umesto nas i da ne dolazi ponovo.

Koliko onih koji tvrde da su hrišćani živi pred ljudima životom poputHrista? O, kako smo postali slični svetu! Na kako malo suprotstavljanjanailazimo! Gde su progonstva koja su se dogodila Prvoj crkvi? Kako jedanas lako biti hrišćanin!

A što da kažemo o propovedničkoj službi? Hvata li propovednik,obraća i spasava svojom porukom? Koliko je duša zadobijeno krozpropovedanje Reči? O, prijatelji moji, jesmo li preopterećeni bezbrojnimcrkvenim aktivnostima, dok je stvarno delo Crkve, evangeliziranjesveta i zadobijanje izgubljenih, gotovo potpuno zanemareno.

Gde je presvedočenje o grehu koje smo nekada poznavali? Je li topostala stvar prošlosti? Pogledajmo na Finney−eve sastanke. O, kadbismo ih mogli danas ponoviti! On nam je pričao da ga je jedan staričovek, kad je jednom održavao sastanke u Antwerpu, pozvao dapropoveda u maloj školskoj zgradi u blizini. Kad je stigao, mesto je bilotako puno da je jedva našao mesto da i stane, blizu vrata. Dugo jegovorio. Na kraju ih je uverio u činjenicu da su oni jedna bezbožnazajednica, jer u svom kraju uopšte ne održavaju bogosluženja.

5

Odjednom su bili pogođeni prevedočenjem. Duh Božji je došao na njihpoput groma te su jedan po jedan padali na kolena ili ničice na pod,vapeći za milošću. Za dva minuta su svi bili na podu i Finney je moraostati sa propovedanjem, jer više nije čuo ni sam sebe. Na kraju jeprivukao pažnju jednog starca koji je krajnje zapanjen sedeo nasredprostorije zureći oko sebe, te mu najjačim mogućim glasom povikaoneka se i on moli. Nakon toga ih je sve, jednog po jednog, doveoIsusu. Sastanak je preuzeo starac kojeg je sazvao, dok je on otišao nadrugi. Sastanak je trajao čitavu noć, i tako je naime, bilo dubokoprevedočenje o grehu. Rezultati su bili trajni, a jedan od mladihobraćenika postao je vrlo uspešan propovjednik Evanđelja.

O da, ljudi su zaboravili Boga. Greh navire sa svih strana.Propovedaonica je prestala da ih privlači! A ja ne znam ništa drugoosim izlića Duha Božjega, što bi moglo promeniti situaciju. Takvo jeprobuđenje promenilo desetine i stotine zajednica, i ono možepromeniti i naše.

Kako možemo pribaviti takvo izliće Duha? Reći ćete, molitvom. Istinaje, ali postoji još nešto pre molitve. Pre toga moraćemo se pozabavitipitanjem greha; jer ako naši životi nisu ispravni u Božjim očima, akogreh nije ostavljen, moliti se možemo do Sudnjega dana i probuđenjenikada neće doći.

"Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, igresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da ne čuje."(Isa. 59,2)

Verovatno je naš najbolji vodič Joilovo proroštvo. Pogledajmo ga. Onopoziva na pokajanje. Bog čezne da blagoslovi svoj narod, ali grehzadržava taj blagoslov. I tako, u svojoj ljubavi i saosećanju, On nanjega dovodi strašan sud. O tome nam govori prvo i drugo poglavlje.Sud je gotovo dospeo do vrata grada. Ali pogledajte − kolika jeNjegova ljubav! Pažljivo pogledajte šta On govori:

6

"Zato još govori Gospod: Obratite se k meni svim srcemsvojim i posteći i plačući i tužeći. I razderite srca svoja, ane haljine svoje, i obratite se ka Gospodu Bogu svom,jer je milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđemi kaje se oda zla. Ko zna, neće li se povratiti i raskajatise, i ostaviti iza toga blagoslov, dar i naliv za GospodaBoga vašeg." (Joil 2,12−14)

Prijatelji moji, ja zaista ne znam koji su to vaši gresi. Vi znate i Bogzna. Ali ja želim da razmislite o njima, i da sebi ne dozvolite, prestati semoliti i dignuti se sa svojih kolena, dokle god se ne pozabavite ozbiljnosa njima i ne ostavite ih. "Da sam u srcu na zlo mislio, ne bi me uslišioGospod", kaže David. Dopustite da Bog istraži vaše srce i otkrije vamprepreku. Greh se mora priznati i ostaviti.

Možda će se dogoditi to da ćete morati ostaviti nekog svog omiljenogidola. Možda ćete morati popravljati stvari. Možda uskraćujete Bogaotimajući mu ono što mu pripada. Ali to je vaša stvar, ne moja. To ležiizmeđu vas i Boga.

Sad pogledajmo dalje. Prorok poziva na molitveni sastanak. Greh jebio priznat i ostavljen. Sad su mogli moliti. Sad su mogli usrdno molitiBoga radi imena Njegovog, da okolni narodi više ne bi govorili: "Gde imje Bog?" Sad su bili smrtno ozbiljni i njihove su molitve trebale pobediti.Poslušajte!

"Trubite u trubu na Sionu, naredite post, proglasitesvetkovinu. Saberite narod, osveštajte sabor, skupitestarce, saberite decu i koja sisaju; ženik neka iziđe izsvoje kleti i nevesta iz ložnice svoje. Između trema ioltara neka plaču sveštenici, sluge Gospodnje, i nekakažu: Prosti, Gospode, narodu svom, i ne dajnasledstvo svoje pod sramotu, da njim ovladaju narodi;zašto da kažu u narodima: Gde im je Bog?" (Joil

7

2,15−17)

O, braćo moja, molite li i vi? Borite li se s Bogom za ovaj grad?Preklinjete li ga dan i noć za izliće Njegova Duha? Jer sad je vreme zamolitvu! Čuli smo iz Finney−eva delovanja o razdoblju kada suprobuđenja prestala. On je tada sklopio savez s mladim ljudima danedelju dana mole ujutro, u podne i uveče, u svojim kletima. Duh bi seponovo izlio i pre nego je ta nedelja završila, sastanci su bilipreplavljeni mnoštvom.

Svakako, to mora biti molitva vere, molitva koja iščekuje. Ako Bogpotiče srca da mole za probuđenje, to je siguran znak da On želiposlati probuđenje. On je uvek istinit u svojoj Reči: "I blagoslovićunjih... daždi će blagoslovni biti." (Jezek. 34,26). Njegova obećanjanikada ne iznevere. Imamo li veru? Očekujemo li mi buđenje?

Pogledajte sad brzo odgovor u Joilu 2,18: "I Gospod..." nakon što suostavili svoj greh i zavapili Bogu u molitvi. "I Gospod će revnovati zazemlju svoju i požaliće narod svoj." Odgovoru nije potrebno dugovreme, kad se jednom ispune uslovi.

O, braćo moja, problem nije u Bogu. On je upravo ovde s nama. On jevoljan, i više nego voljan. Ali mi nismo spremni. A On čeka na nas.Hoćemo li ga pustiti da na nas još dugo čeka?

8

II. ODGOVORNOST ZA PROBUDENJE

II. ODGOVORNOST ZA PROBUĐENJE

Koliko god se mogu setiti unazad, moje je srce u meni uvek gorelo kadgod sam čuo ili čitao izveštaje o silnom delovanju Božjem, u velikimprobuđenjima koja su se odigrala u prošlim godinama. Herojskimisionari Krsta u stranim zemljama i usamljeni Božji ljudi na domaćempolju oko kojih su se ta slavna pohođenja Božja događala, uvek su biliizvor neizrecivog nadahnuća mom životu. David Brainerd, AdoniramJudson, Charles G. Finney, Robert Murray McCheyne − ovi i mnogidrugi, bili su moji bliski drugovi i prijatelji.

Promatrao sam ih, slušao i živeo sa njima, dok gotovo nisam počeo isam osećati duh ozračja u kom su oni delovali. Njihove kušnje inedaće, njihove molitve i suze, njihove radosti i žalosti, njihovi slavnitrijumfi i pobednička dostignuća, dodirivali su samu moju dušu te sampadao na svoje lice i zajedno sa prorokom iz davnina uzvikivao: "O darazdreš nebesa i siđeš!"

Veliko probuđenje osamnaestog veka, koje se odigralo pod John−omWesley−em, široko rasprostranjena irska manifestacija 1859., slavnoameričko probuđenje u devetnaestom veku pod Charles G. Finney−emi silno velško probuđenje 1904−1905, u ovo naše vreme − sumanifestacije koje su bile moje jelo i piće kroz mnoge godine uprošlosti. Ponovo bih čuo nekontrolirano jecanje i stenjanjepresvedočenih, gorko plakanje pokajnika i neizrecivo iskazivanjeradosti izbavljenih. A u sebi sam uzdisao za još jednom takvommanifestacijom Božje prisutnosti i sile.

Od mojih mladih dana, radost mi je bilo čitati o većem ili manjemdelovanju Božjem u bilo kom smislu, ali sam kasnije bio tako vođen da

9

sam sve odgurnuo u stranu i doslovce proždirao sve na što sammogao staviti svoje ruke u pogledu probuđenja. I dok sam proučavaoživote onih koje je Bog tako očigledno upotrebljavao u prošlimvekovima, posebno puritance i rane metodiste, kao i druge u kasnijimgodinama, video sam kako je On divno delovao kroz njih − kako suradili, iščekivali i dobijali šta su tražili − te sam bio prisiljen priznati dane vidim ništa slično, kako u svojoj vlastitoj službi, tako ni u službidrugih. Prosečna crkva niti ima niti postiže rezultate. Ljudi propovedajui nikada ni ne sanjaju da bi se nešto dogodilo. O, kako smo dalekoodlutali! Kako nemamo ni malo sile!

Priča se da postoji sedam hiljada crkava u kojoj nije zadobijena nijedna duša za Isusa Hrista u čitavoj godini. To znači da sedam hiljadapastira propoveda Evanđelje čitavu godinu i ne dosegne ni jednujedinu izgubljenu dušu. Pretpostavimo li i uzmemo kao najniži prosekda oni propovedaju četrdeset nedelja, isključujući posebne sastanke, toznači da tih sedam hiljada propovednika propoveda petsto šezdesethiljada propovedi u jednoj jedinoj godini. Da bi se to postiglo, potrebanje rad, novac za plate, itd. A ipak, petsto šezdeset hiljada propovedipropovedanih od sedam hiljada propovednika u sedam hiljada crkava,desetinama hiljada slušatelja u razdoblju od dvanaest meseci nijedovelo ni jednu dušu Hristu!

Braćo moja, nešto je negde radikalno pogrešno. Ili je nešto pogrešnosa 7.000 propovjednika, ili sa 560.000 propovedi, ili i sa jednim i sadrugim.

Čitajući Dvanaest pravila rane Metodističke crkve, bio sam pogođenčinjenicom da su oni imali za cilj i gledali na zadobijanje duša kao nasvoj najveći zadatak. Dopustite mi da citiram jedno od njih:

"Ne moraš raditi ništa drugo nego spasavati duše. Radi toga se troši ibudi potrošen u tom poslu. Nije tvoj posao da mnogo puta propovedaš,nego da spasiš toliko duša koliko samo možeš; da na pokajanje

10

dovedeš toliko grešnika koliko samo možeš, te da ih svom svojomsnagom izgrađuješ u svetosti bez koje niko neće videti Gospoda." (Iz"Dvanaest pravila" − John Wesley)

Praktična strana ovog pravila može se videti u životu WilliamaBramwella, jednog od njihovih najznačajnijih ljudi.

"On nije bio, kao što se to obično drži, veliki propovednik. Ali ako ječovek koji ima najviše ozdravljenja najbolji lekar, onda je najboljipropovednik onaj koji je instrument za dovođenje najvećeg broja dušaBogu, a u tom pogledu se Bramwell može ubrojiti među najveće inajbolje hrišćanske propovednike." (Sećanje na Williama Bramwella)

John Oxtoby je bio tako upotrebljavan od Boga da je mogao reći:"Svakodnevno sam svedok obraćenja grešnika, retko izađem, a da miBog ne da neki plod."

Za John−a Smith−a, jednog od njihovih najpomazanijih ljudi i duhovnogoca hiljadama, rečeno je da je "prestao ceniti svako propovedanje, asvakako i sav propovednički rad, ako nije davalo spasavajuće učinke"."Odlučio sam, milošću Božjom, da za cilj imam spasavanje duša",govorio je. "Propovednik Evanđelja poslan je da izvede ljude iz mrakau svetlo, od sile sotone k Bogu!" Prema onim područjima propovedanjakoja su stvarala samo intelektualna zadovoljstva, on je imao svetumržnju. Ništa ne može biti karakterističnije za tog čoveka od njegoveopaske prijatelju u pogledu propovedi u kojima je gotovo isključivoprisutna sila intelekta ili mašte: "Gospodine, one ne postižu ništa".

"Ne mogu reći kako oni koriste svoje vreme, rade do iznemoglosti, a nevide ploda. Da je tako u mom slučaju. Ja bih spremno prihvatiozaključak da sam na pogrešnom mestu." (Thomas Taylor)

"Ne budu li vaša srca težila da vide kraj vašega rada, ne budete ličeznuli da vidite obraćenja i izgrađivanje svojih slušatelja i ne budete li

11

proučavali i propovedali sa nadom, garantovano nećete videti mnogoploda. To je bolestan znak lažnog i sebičnog srca koje sazadovoljstvom radi, a ne vidi plod svog rada." (Richard Baxter)

Zatim sam upoređivao rezultate moje službe sa obećanjima Božjim. UJeremiji 23,29 sam pročitao: "Nije li reč moja kao oganj, govoriGospod, i kao malj koji razbija kamen?." A u Efescima 6,17: "... mačduhovni koji je reč Božja." Što sam više razmišljao o tome, sve sam biouvereniji da u mojoj službi Reč Božja nije ni oganj, ni malj, ni mač. Onanije palila, lomila i probadala. Tako se nešto nije događalo. Jevrejima4,12 govori da je "i jaka, i oštrija od svakog mača oštrog s obe strane, iprolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudimislima i pomislima srca." Nikada to nisam video. John Wesley je tovideo. John Smith je neprestano to gledao. David Brainerd je biosvedok njene oštrine, ali ne i ja. Zar ne piše: "Reč koja iz mojih ustaizlazi ne vraća k meni bez ploda, nego čini ono što sam hteo iispunjava ono zbog čega je poslah." Znao sam da se ovo divnoobećanje ne ispunjava u mom propovedanju. Ja mnogo puta nisamimao taj dokaz, kao Pavao, William Bramwell i Charles Finney, da sene vraća prazna. A imao sam pravo na taj dokaz. Nije li onda čudo dasam počeo sumnjati u svoje propovedanje?

I ne samo u svoje propovedanje, već i u moj molitveni život. A i on setrebao ispitati rezultatom. I bio sam prisiljen priznati da moja prava izJeremije 33,3: "Zovi me, i odazvaću ti se, i kazaću ti velike i tajnestvari, za koje ne znaš", nisu bila realizovana u mom iskustvu. "Velikimi nedokučivim tajnama" gotovo su svakodnevno bili svedoci EvanRoberts, Jonathan Goforth i drugi, ali ne i ja. Moje molitve nisu bilejasno i svakodnevno odgovorene. Zbog toga reči iz Jovana 14,13−14:"I šta god zaištete u Oca u ime moje, ono ću vam učiniti, da se proslaviOtac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti", nisu bileistinite u mom slučaju. Ta obećanja za mene nisu bila od životnevažnosti jer sam tražio mnoge stvari koje nisam primio, a to nije biloprema obećanju.

12

Zbog toga sam shvatio da je nešto radikalno pogrešno sa mojimmolitvenim životom. Čitajući autobiografiju Charles−a Finney−apronašao sam da je i on doživeo isti neuspeh. On govori:

"Bio sam posebno pogođen činjenicom, da molitve koje sam slušao iznedelje u nedelju nisu bile, bar koliko sam ja video, odgovorene.Zaista, iz njihovih sam reči u molitvi, kao i kroz druge znake nanjihovim sastancima, shvatio da oni koji su ih iznosili nisu primiliodgovor.

Poticali su jedni druge da se rano bude i da se mole za probuđenjetvrdeći da ako budu vršili svoju dužnost iskreno se moleći za izlićeDuha, da će se Duh Božji izliti i da će imati probuđenje, te će se okoreliu grehu obraćati. Ali su u svojim molitvama i na sastancima u većinislučajeva neprestano priznavali da ne napreduju u postizanjuprobuđenja.

To je protivrečnost, ta činjenica da su toliko molili, a nisu primiliodgovor, bio kamen sumnje za mene. Nisam znao šta da radim. Umom se umu stvarala misao da te osobe možda nisu dobri hrišćani i dazbog toga ne pridobijaju Boga, da ja pogrešno razumem obećanja iučenja Biblije u pogledu te teme ili da moram zaključiti da Biblija nijeistinita. Tu mi je bilo nešto neobjašnjivo i u jednom sam trenutku čakpomislio da će me to oterati u neveru. Izgledalo mi je da učenja Biblijenisu sasvim u skladu sa činjenicama pred mojim očima.

Jednom prilikom kad sam bio na molitvenom sastanku, pitali su menemam li želju da se mole za mene. Rekao sam im da ne, jer ne vidimda Bog odgovara na njihove molitve: 'Znam da mi je potrebna molitva,svestan sam da sam grešnik, ali ne vidim da će mi biti od neke koristida vi moliti za mene, jer neprestano tražite, a ništa ne primate. Moliteza probuđenje otkako sam ja u Adamsu, a još uvek je nemate.'"

13

Kad je John Wesley završio svoju poruku, zavapio je Bogu da "potvrdisvoju Reč," da je "zapečati" i da "donese svedočanstvo svojoj Reči." IBog je to učinio. Grešnici su odmah bili pogođeni i pod strašnimpresvedočenjem o grehu plačući počeli tražiti milosrđe. U trenutku suubrzo nakon toga bili oslobođeni i ispunjeni neizrecivom radosti uspoznaji prisutnog spasenja. U svom prekrasnom Dnevniku onsledećim rečima zapisuje ono što su mu oči videle i uši čule:

"Shvatili smo da su se mnogi sablaznili na vapaje onih na koje je palasila Božja; među njima je bio i jedan lekar koji se vrlo plašio da je tosve prevara. Danas je jedna osoba, koju je on mnoge godinepoznavao, prva provalila u jakim vapajima i suzama. Teško je mogaoverovati svojim vlastitim očima i ušima. Približio joj se i stao u njenojblizini motreći svaki simptom dok su velike kapi znoja klizile niz njenolice i celo joj se telo treslo. Nije znao što da misli, jer je bio jasnouveren da to nije obmana niti neki prirodan poremećaj. Ali u trenutkukad su njena duša i telo bili isceljeni, spoznao je prst Božji na delu."

Takvo je bilo iskustvo i Prve crkve. "A kad čuše, ražali im se u srcu, irekoše Petru i ostalim apostolima: Šta ćemo činiti, ljudi braćo?" (Dela2,37). "Ali oni ostaše dosta vremena govoreći slobodno u Gospodu kojisvedočaše reč blagodati svoje i davaše te se tvorahu znaci i čudesarukama njihovim." (Dela 14,3). Oni su se molili da se "znaci i čudesa."(Dela 4,30). A Pavle izjavljuje da je Evanđelje "sila Božja na spasenje."(Rim. 1,16). No sve je to ipak bilo potpuno strano mom delu.

U irskom probuđenju 1859. "čudesni su se znaci" videli na svimstranama. Među ranim metodistima bili su svakodnevna pojava. Nokod mene Evanđelje nije bilo "sila Božja na spasenje." Bog nije"potvrđivao svoju Reč," "zapečatio je" ili "doneo svedočanstvo svojojReči" kad sam ja propovedao. A znao sam da imam pravo to očekivatijer je sam Isus dao obećanje. Isus je rekao: "dela koja ja tvorim i on ćetvoriti, i veća će od ovih tvoriti" (Jn. 14,12).

14

Zatim sam jednoga dana čitao Dela apostolska i pronašao da su slugeBožje u Prvoj crkvi imali rezultate kuda god da su išli. I dok sam čitao,pronašao sam da im je to bio cilj, da su za to radili i to očekivali, i uvekje tamo bio rod. Petar je propovedao na Dan pentekosta i tri hiljadeljudi je odgovorilo na njegov prvi poziv. Tu je došlo do jasnog rezultata.Isto je bilo i s Pavlom. Sledite li ga iz mesta u mesto, kuda god je išao,podizale su se crkve. Pogledajte kako su uvek iznova zabeleženirezultati kroz čitavu Knjigu. "... i pristade u taj dan oko tri hiljade duša."(Dela 2,41). "... i mnogo ih verovaše i obratiše se ka Gospodu." (Dela11,21). "... I obrati se mnogi narod ka Gospodu." (Dela 11,24). "... igovorahu tako da verova veliko mnoštvo." (Dela 14,1). "I neki od njihverovaše... od pobožnih Grka mnoštvo veliko, i od žena gospodskih nemalo." (Dela 17,4). "A neki... verovaše..." (Dela 17,34). "I jedniverovahu..." (Dela 28,24). Pavle je mogao da priča "redom šta učiniBog u neznabošcima njegovom službom..." (Dela 21,19).

O, kako sam se samo osećao uskraćenim! Kako sam strašnoizneverio! Izneverio u samoj onoj stvari za koju me je Bog pozvao uslužbu. Kako sam retko nakon propovedanja mogao zapisati: "Velik sebroj, i to onaj što prigrli veru, obrati Gospodu," ili samo da su "nekipoverovali." A nisam mogao zajedno sa Pavlom ispričati ni ono "šta jesve Gospod mojom službom učinio..."

Bog jasno i nedvosmisleno izjavljuje da je Njegova volja da svakiNjegov sluga donosi rod. "... ja vas izabrah, i postavih vas da vi idete irod rodite..." (Jn. 15,16). Predugo sam ja zadovoljno sejao ievangelizirao opravdavajući se da rezultate ostavljam Bogu i misleći dasam ja svoju dužnost obavio. Kad su ljudi spašeni i blagoslovljeni, takomožemo reći, ali ako nisu, postoji razlog da se sumnja je li to stvarnotako. Nakon što je propovedao, George Whitfield je ponekad primio nastotine pisama koja su govorila o blagoslovima i obraćenjima.

"Pođite na neko javno okupljalište sa željom da tamo pronađete inagovorite neke duše na pokajanje i spasenje. Pođite slepima otvoriti

15

oči, gluvima vratiti sluh; učinite da hromi prohodaju, da ludi postanumudri. One koji su mrtvi u prestupima i gresima pođite podići u nebeskii božanski život. Kroz Isusa Hrista, velikog Pomiritelja, vratitebuntovnike u ljubav i poslušnost svom Stvoritelju da bi im bilooprošteno i da bi se spasili. Širite miris Hrista i Njegovog Evanđeljakroz čitavu zajednicu i privucite duše da postanu sudionici Njegovemilosti i slave." (Dr. Watts)

Postoje ljudi koji misle da poseduju neke posebne talente zapoučavanje vernika i tako se sasvim predaju izgrađivanju hrišćana uveri. To je bilo upravo ono gde sam ja skrenuo u stranu. Dok mi Bognije milostivo otvorio oči i pokazao koliko sam skrenuo, ja sam držaoda imam posebne darove za poučavanje da mladim hrišćanimagovorim o dubljem životu s Bogom, te sam tako pripremio brojnepropovedi misleći da ću sve svoje vreme posvetiti tom radu. Ništa nećetako brzo i potpuno produbiti hrišćansko iskustvo, poučiti vernike iizgraditi ih u veri, kao kad vide da se duše spašavaju. Duboki sastanciSvetoga Duha, gde sila Božja silno deluje u presvedočavanju ispasavanju grešnika, učiniće više za hrišćane od mnogo godinapoučavanja bez toga. Takvo je iskustvo David−a Brainerd−a. Pišući oIndijancima među kojima je radio, on kaže:

"Mnogi su od tih ljudi stekli više doktrinalne spoznaje o božanskimistinama otkad ih je Bog po prvi puta pohodio prošlog juna, nego što bise bez takvog božanskog uticaja uspelo godinama ubacivati u njihoveumove najrevnostnijom upotrebom odgovarajućih i poučnih sredstava."

Jedan događaj u pogledu toga odnosi se na William−a Bramwell−a:

"Nekoliko je lokalnih propovednika reklo da njihovi talenti nisu daprobude i podignu bezbrižne i okorele grešnike, već da izgrađujuvernike u veri. Bramwell je pokušao dokazati da se takvo razmišljanječesto koristi kao opravdanje za gubitak života i sile Božje. Iako nekipropovednici mogu imati karakterističan talenat za tešenje i

16

poučavanje vernika, ipak prave sluge Hristove, oni koje je On poslao usvoj vinograd, mogu raditi razne poslove. Oni mogu orati, kopati, saditi,sejati, zalivati, itd. Zbog toga je ozbiljno preklinjao propovednike da nebudu zadovoljni ako ne vide rod svoga rada kroz probuđenje iobraćanje grešnika."

"Izgrađivanje vernika u njihovoj najsvetijoj veri bio je glavni predmetSmithove službe, ali on nikada nije smatrao to područje rada uspešnimako njegovi razultati nisu pokazivali obraćenje grešnika." (Život John−aSmith−a)

"On je uvek temeljno poučavao vernike koji su vrlo gorljivi i biblijskiradnici u obraćenju grešnika." (Život John−a Smith−a)

Rad među vernicima sam po sebi nije dovoljan. Nije važno tvrdi li crkvada je duhovna, jer ako se duše ne spasavanju, nešto je radikalnopogrešno i ta je duhovnost jednostavno lažno iskustvo, i đavoljaprevara. Ljudi koji su zadovoljni da se okupe samo da bi se zajedničkidobro proveli, daleko su od Boga. Stvarna duhovnost uvek imarezultat. U njoj postoji čežnja i ljubav za duše. Mi smo bili na mestimakoja slove kao vrlo duboka i duhovna, ali smo često nalazili da je sve tosamo u glavi i da su im srca nepromenjena, a tamo je neretko bioprisutan i neki nepriznati greh. "Oni su sačuvali vanjski oblikpobožnosti, iako su se odrekli njezine sile."

O, kako žalosno! Izazovimo svoju duhovnost i zapitajmo se šta onastvara; jer ništa manje od pravog probuđenja u Hristovom Telu, kojarezultira istinskim buđenjem među nespašenima, nikada nećezadovoljiti Božje srce.

17

III. TRUDOVI DUSE

III. TRUDOVI DUŠE

U Isaiji 66,8 čitamo: "A tek što je osjetila trudove, Sionka rodi sinove!"(Prev. Stvarnost) i ovo je osnovni elemenat u radu Božjem. Mogu li sedeca roditi bez boli? Postoji li rođenje, bez trudova? A koliki očekuju naduhovnom području ono što nije moguće na prirodnom!

O, braćo moja, ništa, apsolutno ništa manje od trudova duše nećeroditi duhovnu decu! Finney nam govori da on nije mogao ni rečizgovoriti, samo je stenjao i jecao dok je Boga preklinjao za nekuizgubljenu dušu. To je bio pravi trud − bol.

Možemo li mi bolovati nad detetom koje se utapa, a ne i za dušom kojagine? Nije teško plakati kad shvatimo da to malo dete nestaje podpovršinom vode − zauvek. Teskoba je tad spontana. Nije teško pasti uagoniju kad vidimo da se iz kuće iznosi kovčeg u kome leži telo onogšto smo ga ljubili. Da, u takvo vreme suze su prirodne, spontane. Alijao, shvatiti i znati da duše, dragocene i besmrtne duše, ginu svudaoko nas odlazeći u mrak i očaj da bi bile večno izgubljene, a ipak neosećati muku, ne liti suze, ne poznavati trudove! Kako su naša srcasamo hladna! Kako malo znamo o Isusovom saosećanju! A ipak namBog to može dati, ali je greška naša ako to nemamo.

Sećate li se, Jakov se borio dok nije nadvladao. Ali ko, jao, ko to danasčini? Ko se stvarno u molitvi bori?

Koliki čak i naši najduhovniji hrišćanski vođe zadovoljni provodenekoliko minuta dnevno na svojim kolenima i tada se ponose timvremenom koje su dali Bogu! Očekujemo posebne rezultate − aposebni rezultati su mogući i znaci i čuda će slediti − no jedino kroz

18

poseban trud na duhovnom području. Zbog toga ništa manje odneprestanog preklinjanja u smrtnoj borbi za duše u molitvi, satima isatima, danima i noćima, neće doneti pobedu. Zato, "... plačitesveštenici; ridajte koji služite oltaru, dođite, noćujte u kostreti, slugeBoga mog; jer se unosi u dom Boga vašeg dar i naliv. Naredite post,oglasite praznik, skupite starešine, sve stanovnike zemaljske, u domGospoda Boga svog, i vapite ka Gospodu..." (Joil 1,13−14). O, da, Joilje poznavao tajnu. Hajde onda da sve drugo ostavimo i "zavapimoGospodu"!

"U biografijama naših praočeva, koji su bili vrlo uspešni u zadobivanjuduša, čitamo da su satima nasamo molili. Zbog toga se pojavljujepitanje možemo li mi imati iste rezultate, a da ne sledimo njihovprimer? Ako možemo, tada dokažimo svetu da smo pronašli bolji put;ali ako ne, tada u ime Božje ponovno počnimo slediti one koji su krozveru i strpljenje postigli obećanje. Naši praoci su plakali, molili i borili seu smrtnoj borbi pred Gospodom za spasenje grešnika i nisu prestajalidok ti grešnici nisu bili probodeni mačem Reči Božje. To je bila tajnanjihova silna uspeha; kad su stvari bile slabe i nisu se micale, oni su seborili u molitvi dok Bog nije izlio svoga Duha na narod i dok se grešnicinisu obratili." (Samuel Stevenson)

Svi su ljudi Božji postali silni ljudi u molitvi. Čuli smo da u Kini suncenikada nije izašlo, a da nije našlo Hudson Taylor−a na kolenima. Niječudo da je Kineska unutarnja misija bila tako divno upotrebljena odBoga.

Obraćenje je delovanje Duha Svetoga, a molitva je sila koja jamči todelovanje. Duše ne spašavaju ljudi, nego Bog, a s obzirom da Ondeluje u odgovoru na molitvu, nemamo drugog izbora nego slediti ovajbožanski plan. Molitva pokreće Ruku koja pokreće svet.

Molitva koja pobeđuje nije laka. Jedino oni koji su se borili sa silamatame znaju koliko je ona zaista teška. Pavle govori da "naš rat nije s

19

krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tameovog sveta, s duhovima pakosti ispod neba." (Ef. 6,12). A kad Duhsveti moli, On moli sa "uzdisanjem neiskazanim." (Rim. 8,26)

O, kako je malo onih koji nalaze vremena za molitvu! Za sve imamovremena, za spavanje i jelo, za čitanje časopisa i romana, za poseteprijateljima, za sve drugo pod suncem, ali ne i vremena za molitvu, zanajvažniju od svih stvari, za onu najpotrebniju.

Setimo se Susannah Wesley koja je, uprkos činjenici da je imaladevetnaestero dece, pronalazila vremena da se svakoga dana zatvarau svoju sobu na puni sat da bi bila nasamo s Bogom. Prijatelji moji, neradi se tu toliko o slučaju − pronalaženja vremena, nego o stvaranjuvremena. Ako smo voljni, stvorićemo vreme.

Apostoli su to držali tako važnim da čak nisu ni posluživali zastolovima, nego su rekli: "A mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati."(Dela 6,4). A koliko je propovednika danas preopterećeno financijskomstranom službe i koliko ih očekuje da to moraju nositi! Nije ni čudo daje njihova duhovna služba tako male vrednosti! "Tih, pak, dana iziđe nagoru da se pomoli Bogu; i provede svu noć na molitvi Božjoj..." (Lk.6,12). Takav je izveštaj zapisan o Sinu Božjem; a ako je to Njemu bilopotrebno, koliko je više nama! O, promislite! − "celu noć na molitvi".Koliko bi se to puta moglo zapisati za nas? Iz ovoga dolazi Njegovasnaga! Iz ovoga dolazi i naša slabost!

Kako često su proroci starih vremena podsticali na život molitve!Slušajte Isaiju dok uzvikuje:

"Na zidovima tvojim, Jerusalime, postavih stražare, koji neće umuknutinikada, ni danju ni noću. Koji pominjete Gospoda, nemojte ćutati. I nedajte da se umukne o Njemu dokle ne utvrdi i učini Jerusalim slavomna zemlji." (Isa. 62,6−7).

20

"Između trema i oltara neka plaču sveštenici, sluge Gospodnje, i nekakažu: Prosti, Gospode, narodu svom, i ne daj nasledstvo svoje podsramotu, da njim ovladaju narodi; zašto da kažu u narodima: Gde im jeBog?" (Joil 2,17).

Ne da su samo podsticali na molitvu, već su i sami molili. Danilogovori: "I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći Ga molitvom imolbama s postom i s kostreti i pepelom. I pomolih se Gospodu Bogusvom..." (Dan. 9,3−4)

I Jezdra je upotrebio isto snažno oružje, u svakoj teškoj situaciji: "...klekavši na kolena svoja raširih ruke svoje ka Gospodu Bogu svom..."(Jezd. 9,5). Tada je sledila njegova vrlo važna molitva. Istu metodukoristio je i Nemija: "A kad čuh te reči sedoh i plakah, i tužih nekolikodana, i postih i molih se pred Bogom nebeskim." (Nem. 1,4).

Takva je bila praksa i Prve crkve. Kad je Petar bio u tamnici, Svetopismo govori da je "Crkva neprestano molila Boga za njega."

Sada se na kraju možemo okrenuti onome šta je zabeleženo kako jeBog radio sa svojim počašćenim slugama i čuti što oni imaju za reći otajni tih rezultata. Ah, neka On na nas stavi breme molitve i prošnjekoje je bilo na tim silnim duhovnim velikanima i koje ih je ispunjavalotakvim trudovima!

"John Livingston−e je proveo čitavu noć u molitvi, u oči 21. juna 1630. nameravajući propovedati narednog dana. Nakon što je govorio sat ipol, nekoliko je kapi kiše uznemirilo ljude, ali je Livingston−e, pitajući ihimaju li zaklon od oluje Božjega gnjeva, nastavio propovedati još jedansat. Na licu mesta obratilo se pet stotina ljudi." (Livingstone iz Shottsa)

"Jednom sam poznavao propovednika koji je imao probuđenječetrnaest uzastopnih zima. Nisam znao kako je do toga došlo doknisam video jednog od njegovih članova kako se digao na molitvenom

21

sastanku i priznao: 'Braćo' rekao je, 'dugo sam imao naviku molitisvake subote do iza ponoći za silazak Duha Svetoga na nas. A sad,braćo, priznajem' i počeo je plakati, 'da sam zanemario to činiti dve ilitri nedelje'. Tajna se otkrila. Propovednik je imao molitvenu crkvu."(Charles G. Finney)

"Pobedonosna molitva je ona molitva koja postiže blagoslov koji traži.To je ona molitva koja delotvorno pokreće Boga. Sama zamisaodelotvorne molitve je da postigne svoje ciljeve." (Charles G. Finney)

"U jednom gradu nije bilo probuđenja mnogo godina; Crkva je gotovoizumrla; omladina je sva bila izgubljena i vladala je duhovna pustoš. Upovučenom delu grada živeo je jedan starac, kovač po zanimanju, takomucava jezika da ga je bilo neprijatno slušati dok je govorio. Jednogpetka dok je sam radio u svojoj kovačnici, um mu je bio vrlo zaokupljenstanjem Crkve i ljudima u grehu. Njegova je agonija postala tako velikada je bio primoran ostaviti posao, zaključati vrata i provesti poslepodneu molitvi. On je nadvladao i na Dan Gospodnji molio propovednika dasazove 'poseban sastanak'. Nakon malo oklevanja, propovednik jepristao, primećujući ipak da se boji da će ih doći malo. Sazvao je skupza isto veče u velikoj privatnoj kući. Kad je veče došlo, više je ljudidošlo nego ih je moglo i stati u kuću. Neko vreme svi su ćutali, a ondase jedan grešnik slomio i u suzama je tražio da se tu neko, ko znamoliti, pomoli za njega. Sledio je drugi, treći, četvrti, dok nije pronađenoda su ljudi iz svih četvrti grada pali pod duboko presvedočenje. A onošto je bilo značajno je da su svi mogli utvrditi vreme svogapresvedočenja: bilo je to u vreme kad je onaj starac u svojoj kovačnicimolio. Sledilo je snažno probuđenje. Tako je taj stari mucavi čovekpobedio i kao knez primio silu od Boga." (Charles G. Finney)

'"Danas sam u šumi satima revnosno molio Boga za duše; On će ih idati. Poznat mi je Njegov znak. Večeras ću zadobiti duše. Vaša će,verujem, biti jedna od njih.' Veče je došlo, a s njom i takva sila kakvunikada pre nisam osetio. Vapaji za milošću čuli su se po čitavoj

22

kapelici. Pre nego je propoved završila, i ja sam sa drugima pao nasvoja kolena i molio za spasenje." (Jedan obraćenik Thomasa Collinsa)

"Povukao sam se na osamu među stene. Mnogo sam plakao dok samvruće tražio Gospoda da mi da duše." (Thomas Collins)

"Petak sam proveo u tajnom postu, razmišljanju i molitvi za pomoć naDan Gospodnji. Negde usred propovedi jedan je čovek zavapio Bogu,a na taj se vapaj moja duša prelila. Pao sam na koljena u molitvi; višenisam mogao propovedati od vapaja i suza svud po kapeli. Nastavilismo u zagovorničkoj molitvi i spasenje je došlo." (Thomas Collins)

"On je sebe predao molitvi. Šume i usamljena mesta uz puteve postalasu tajna klet. Na takvim je mestima vreme nezaustavljivo letelo. On bizastao među usamljenim grebenima i molio, a Nebo se tako spuštaloda su sati nesvesno prolazili. Osnažen u moći takvog kršenja, postaoje hrabar u navješćivanju krsta, dragovoljno ga noseći." (ŽivotThomasa Collinsa)

"To me pritislo u velikoj agoniji. Kad sam se vratio u svoju sobu,osećao sam da ću se gotovo srušiti pod bremenom koje mi je bilo naumu; borio sam se, ječao, pao u agoniju, no nisam si mogao zamislitikako da slučaj iznesem pred Bogom u rečima, jedino u jecanjima isuzama. Duh se u meni borio s jecanjima neiskazanim." (Charles G.Finney)

"Predložio sam da pobliže razmotrimo zajedničku molitvu u našimkletima za probuđenje dela Božjega; da molimo u zoru, u podne i uzalazak sunca u našim kletima nedelju dana, a onda ćemo se ponovosastati i videti šta dalje moramo učiniti. Druga se sredstva nisu koristila.No duh se molitve odmah divno izlio na mlade obraćenike. Pre nego senedelju dana završio, saznao sam da su neki od njih, kad su se latili temolitve, izgubili svu svoju snagu i da se nisu mogli dići na noge ili čakklečati na kolenima u svojim tajnim kletima; ležali su na podu i sa

23

neizrecivim uzdisajima molili za izliće Duha Božjega. Duh se izlio, i prenego je nedelja završila, svi su sastanci bili prepuni. Mislim da su seljudi zanimali za veru kao i svugde tokom probuđenja." (Charles G.Finney)

"Često sam ga vidio kako ujutro, nakon nekoliko sati provedenih umolitvi, silazi stepenicama očiju natečenih od plakanja. Ubrzo bi meupoznao sa predmetom svoje agonije, govoreći: 'Ja sam čovekslomljena srca; da, zaista, ja sam nesretan čovek; ne zbog sebe, većzbog drugih. Bog mi je dao takav uvid u vrednost dragocenih duša daneću moći živeti ako duše ne budu spasene. O, daj mi duše ili ćuumreti!" (Život John−a Smith−a)

"Bog mi je dao takvu snagu da se smrtno borim u molitvi da sam biogotovo mokar od znoja uprkos jakom mrazu i hladnom vetru. Moja jeduša silno patila zbog mnogih duša." (David Brainerd)

"Negde usred poslepodneva Bog mi je dao snagu da se uposredovanju gorljivo borim za moje prijatelje. Ali tek me je noćuGospod čudesno pohodio u molitvi. Mislim da moja duša nikada ranijenije bila u jednoj takvoj agoniji. Nisam se osećao savladanim, jer mi jeblago božanske milosti bilo otvoreno. Borio sam se za prijatelje, zažetvu duša, za mnoge jadne duše i za mnoge za koje sam mislio da sudeca Božja. U takvoj sam agoniji bio od podne pa gotovo do mraka,tako da sam bio sav mokar od znoja." (David Brainerd)

"Povukao sam se na molitvu nadajući se snazi odozgo. U molitvi sambio krajnje osnažen, no moja je duša patila kao nikad pre u momživotu. Bio sam u strašnoj muci zauzimajući se sa takvom ozbiljnošću ipreklinjanjima, da kad sam se digao sa kolena, osećao krajnje slab isavladan. Teško sam mogao uspravno hodati, sav sam oslabio, znojmi je tekao niz lice i telo, i činilo mi se da ću se raspasti." (DavidBrainerd)

24

"Molitva mora nositi naš rad, kao i propovedanje. Onaj ko ne moli zasvoj narod ne propoveda mu iskreno. Ako Boga ne nagovorimo da imda pokajanje i veru, ni mi ih nećemo nagovoriti da se pokaju i veruju."(Richard Baxter)

"Nekoliko članova crkve Jonathan−a Edwards−a je provelo čitavu noću molitvi pre nego je on održao svoju poznatu propoved: 'Grešnici urukama gnevnog Boga.' Tokom iznošenja te propovedi Duh Sveti setako silno izlio i Bog se tako silno pokazao u svojoj svetosti iveličanstvu da su se starešine hvatale za stupove crkve i vikale:'Gospode, spasi nas, padamo u pakao!'"

"Među narodom je gotovo svake večeri bilo drhtanja i ja sam ih videogotovo dvadeset puštenih na slobodu. Verujem da bih trebao videtimnogo više, ali ne mogu naći ni jednog molioca − zagovornika. Postojimnogo dobrih ljudi, ali nisam našao one koji bi se borili sa Bogom. Nadva ili tri mesta čuli smo vapaje za milošću, a nekoliko ih je ostalo ustanju dubokog jada." (William Bramwell)

"Ako rezultati koje je želeo nisu bili postignuti u njegovoj vlastitoj službi,provodio bi dane i noći gotovo neprestano na svojim kolenima plačući iboreći se sa Bogom, posebno oplakujući svoju vlastitu manjkavost utom velikom poslu spašavanja duša. Povremeno, kad nije opažaoBožje delovanje u crkvi, je doslovce bio u agoniji trudova zadragocenim dušama, dok nije video Hrista proslavljenog u njihovomspasenju." (Život Johna Smitha)

"Ako dnevno provedete nekoliko sati u molitvi, videćete velike stvari."(John Nelson)

"Postalo mu je pravilo da se digne iz kreveta oko dvanaest sati i sedido dva u molitvi i razgovoru s Bogom; zatim je spavao do četiri kad jezapravo bilo njegovo vreme za ustajanje." (Život John−a Nelson−a)

25

"Budi brz i postojan u molitvi. Proučavanje, knjige, rečitost, dobrepropovedi, ništa ne vrede bez molitve. Molitva donosi duh, život, silu."(Sećanje na David−a Stoner−a)

"Pronašao sam potrebnim da započnem u pet sati ujutro i da molim usvim prilikama do deset ili jedanaest noću." (William Bramwell)

No, moramo li se mi vraćati do tih silnih ljudi prošlosti? Zar danasnema nikoga ko bi tražio Boga da mu da breme? Ne možemo li i midanas u ovoj generaciji imati probuđenje kao odgovor na vernu iborbenu molitvu koja je pobedila? O, dakle: "Gospode, nemoj nas učitikako moliti, već nas uči moliti."

Bože probuđenja, sretni nas sadadok ime Tvoje prizivamo;oprosti nam grehe, molitvu usliši,da kišu blagoslova uživamo.

Bože probuđenja, pronikni nam srca,učini nas čistima iznutra;spali nečistoću, obnovi;Gospode, od greha nas očisti!

Bože probuđenja, učini da budemo jednoda raditi s Tobom možemo.Pomozi nam moliti da i mi jednomdivnu silu Tvoju ugledamo.

Bože probuđenja, Božanska ljubavi,radost Tvoju u nama obnovi!Kao nekad, izlij od Duha Tvoga,još jednom srca nam probudi.

Bože probuđenja, spasi, molimo Te,

26

da ni jedan grešnik ne pogine!Učini nas svjedocima za Tebe,molitve mi prinosimo ponizne!

O. J. S.

27

IV. SILA S VISINE

IV. SILA S VISINE

Duh Sveti je može učiniti Reč tako uspešnom danas kao i u daneapostola. On može privesti duše kroz stotine i hiljade kao i kroz jednogili dvoje. Razlog zašto više ne napredujemo je taj što nemamo DuhaSvetoga s nama, u snazi i sili kao u ona nekadašnja vremena.

"Kad bi Duh zapečatio našu službu svojom silom, od malog bi značajabio naš talent. Ljudi mogu biti siromašni i neobrazovani, njihove rečimogu biti slomljene i negramatičke, ali ako ih prati moć Duha,najponizniji će evanđelist biti uspešniji od najučenijih bogoslova ilinajrečitijih propovednika. Posebna sila od Boga, a ne talent, je onakoja zadobija ovo vreme. Ono što nam je potrebno jeste posebnoduhovno pomazanje, a ne posebna umna sila. Umna sila moženapuniti dvoranu, ali duhovna sila puni crkvu dušama u potrebi. Umnasila može skupiti veliku zajednicu, ali samo će duhovna sila spasitiduše. Ono što trebamo jeste duhovna sila." (Charles H. Spurgeon)

"Ako dopustite da nedostaje Duh, možda će postojati mudrost reči, aline mudrost Božja; sila govorništva, ali ne sila Božja; demonstracijaargumenata i logike škola, ali ne demonstracija Duha Svetoga i nelogika Njegove svetlosti koja presvedočava, kao što je Savle biopresvedočen pred vratima Damaska. Kada je Duh bio izliven, učenicisu svi bili ispunjeni silom odozgo, najneobrazovaniji je jezik mogaoutišati one koji su protivrečili i sa novom vatrom prokrčili put krozprepreke kao što oganj silnim vetrom prokrči put kroz šumu." (Arthur T.Pierson)

"Propovednici Evanđelja trebaju tu silu Duha Svetoga, jer inače nezadovoljavaju za službu. Jer ni jedan čovek ne zadovoljava za delo

28

službe nekim svojim vlastitim prirodnim odlikama ili sposobnostima nitinekim naučenim odlikama ljudskog učenja i spoznaje, već jedino ovomsilom Duha Svetoga. Dok nije obučen u nju, usprkos svim njegovimdrugim obrazovanjima, on, sve u svemu, ne zadovoljava. Zbog toga susami apostoli morali mirovati dok se nisu obukli u silu; morali su čekatiu Jeruzalemu dok nisu primili obećanje Duha; do tada nisupropovedali. Da nisu imali tu silu Duha Svetoga, uopšte ne bi imali silu.Zbog toga, ako propovednici Evanđelja nemaju silu odozgo, potrebnaim je ta sila s visine; oni nemaju telesnu silu, ali moraju imati duhovnusilu; oni ne trebaju silu od zemlje i od čoveka, ali moraju imati silu izneba i od Boga, a to znači, sila Duha Svetoga mora doći na njih, jerinače uopšte neće imati silu." (William Dell)

Ali ko je danas u pomazanju? Ko ima to iskustvo? Ono je obećano,ono je preko potrebno, a ipak mi i dalje radimo bez njega, radimo u telukao učenici koji su svu noć lovili i ništa nisu uhvatili. A tako će biti i sanama. Jedan sat rada u Duhu više će obaviti od godine dana rada utelu. I plod će ostati. "Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa.Reči koje vam ja rekoh duh su i život su." (Jn. 6,63). "Šta je rođeno odtela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je." (Jn. 3,6). Ono što miželimo jeste plod Duha Svetoga, čisto zlato bez primesa − i ništa manjeod toga. Ne ono što će da propadne, već originalna stvar koja ćepodneti test vremena i večnosti; da to bude ono šta ćemo da nalazimona molitvenom sastanku kao i na nedeljnim bogosluženjima. Donosimoli takav plod? Postoji li presvedočenje i dolaze li duše u slavnu slobodudece Božje?

Jesmo li mi obučeni u silu? Ne mislim pod time da to "u veriispovedamo" i idemo dalje smatrajući to našim, nego, imamo li mi tokao stvarno iskustvo? Ako nema rezultata, sigurno to nemamo. Akosmo Duhom ispunjeni, postojaće plod Duha Svetoga. Ljudi će se nanašim sastancima slomiti i isplakati svoje grehe Bogu. Hajde da vidimoplod ako verujemo u pomazanje. "Primićete silu." Kad ju je Petarprimio, tri hiljade je bilo spaseno. Isto je tako bilo i s John−om

29

Smith−om, Samuel−om Morris−om, Charles−om G. Finney−em idrugima − oni su imali plod. To je dokaz, to je test, samo to. Ako samja čovek Božji, obučen u silu s visine, duše će se slomiti pod mojimpropovedanjem; a ako nisam, ništa se neobično neće događati. Nekato bude test za svakoga propovednika. Time stojimo ili padamo.

Charles G. Finney o tome piše:

"Ja sam doživeo snažno obraćenje ujutro 10. oktobra 1821., uvečeistoga dana primio sam silno krštenje Duha Svetoga koje je prošlo krozmene, kao što se meni činilo, i kroz telo i kroz dušu. Odmah sam uočioda sam obučen u silu s visine, jer je nekoliko reči bačenih pojedincimatu i tamo bilo sredstvo njihova trenutna obraćenja. Moje su se reči kaooštre strele zabadale u duše ljudi. Rezale su kao mač. Lomile su srcekao malj. Mnogi to mogu potvrditi. Često je neka reč pala, a da je senisam ni sećao, a donela bi brzo presvedočenje i često rezultirala ugotovo trenutnom obraćenju. Ponekad bih uvideo da sam u velikoj meribez te sile, prazan. Išao bih negde u posetu i uvideo da ne ostavljamspasavajući dojam. Nagovarao bih i molio, ali bez rezultata. Strahujućida ta sila ne ode od mene, uzeo bi tada dan za lični post i molitvu ibrižljivo istraživao razlog te vidljive praznine. Kad sam se ponizio izavapio za pomoć, sila se vraćala na mene sa svom svojom svežinom.To je bilo iskustvo moga života.

Ta je sila veliko čudo. Mnogo puta sam video ljude koji nisu bili u stanjupodneti Reč. Najjednostavnije i najobičnije izjave bi ljude kao odrezalesa njihovih sedišta, kao mač, oduzele bi im snagu i učinile ih gotovonemoćnima kao da su mrtvi. No, nekoliko se puta u mom iskustvudogodilo da nisam mogao podići glas niti išta reći u molitvi ilinagovaranju, osim tihim glasom, i nisam ih svladao. Ta sila ponekadprožme ozračje onog koji je visoko prožet njome. Mnogo puta je velikbroj osoba na jednom području bio obučen u tu silu kad je ozračječitavog onog mesta bilo prožeto životom Božjim. Stranci koji su dolaziliili prolazili kroz to mesto odmah su bili pogođeni presvedočenjem o

30

grehu i u mnogim slučajevima se obraćali Hristu. Kad se hrišćaniponize i nanovo posvete sve svoje Hristu te traže tu silu, često primajutakvo krštenje da postaju instrumenti za obraćenje više duša u jednomdanu nego u čitavom svom ranijem životu. Dok hrišćani ostaju dovoljnoponizni da zadrže tu silu, delo obraćenja ide dalje dok se čitavezajednice i pokrajine neke zemlje ne obrate Hristu. Isto je tako i saslužbom."

Gde su muke duše, uznemirena savest, besane noći, stenjanje i vapaji,strašno presvedočenje o grehu, jecaji i suze izgubljenih iz prošlihvremena? Je li moguće da će Bog to čuti i videti i u ovoj generaciji?

Koga ćemo kriviti, slušatelje? Pripisujemo li to njihovoj tvrdoći srca?Leži li krivica tamo? O ne, braćo moja, greška je naša, sebe moramookriviti. Kad bismo mi bili što trebamo biti i gde trebamo biti, znaci bisledili kao u stara vremena. Tada ne bi bilo neuspeha, svaka bi naspropoved, koja ne bi uspela slomiti ljude, terala na kolena i rezultiraladubokim istraživanjem srca i poniznošću. Nemojmo nikada kriviti ljude.Ako su naše crkve hladne i kao mrtve, to je zbog toga što smo mihladni. Kakav pastor, takav narod!

O, koliko je onih koji su ostali bez svoga svedočanstva ili koji nikadanisu upoznali silu Duha Svetoga u svom radu! Njihova je služba bezučinaka, njihovo je svedočanstvo loše, za Boga oni čine malo ili ništa.O da, oni čine nešto reda radi i ponekad su vrlo aktivni, ali to je sve usnazi tela i duhovni rezultati to ne slede. Duše nisu spašene, vernicinisu poučavani i izgrađivani u veri. Njihovo propovedanje ne stvaraplod a njihova služba je grozan neuspeh. O, kakvo razočaravajućeiskustvo!

Ali, hvala Bogu, tako ne mora biti jer "primićete snagu," Njegovo jeobećanje, i "ostanite u gradu dok se ne obučete u silu odozgo,"Njegova je zapovest.

31

Stih iz Dela 1,8 doslovno glasi: "Ali, primićete snagu pošto Duh Svetidođe na vas..." Dakle, to pomazanje ili oblačenje u silu jeste iskustvokoje je rezultat nastao po Duhu Svetom koji je sišao na vernika iopremio ga za službu.

Takva su pomazanja jedino primljena kroz vapaje duše u agoniji i krozduboke i strpljive molitve. Noći i dani smrtne borbe u molitvi za dušeljudi i bezbrojni sati posredovanja koje nalazimo u životu David−aBrainerd−a; teške borbe sa duhovnim silama tame dok mu je telo bilomokro od znoja, što je bilo karakteristično i za John−a Smith−a − to jenešto što odlazi daleko dalje od "lakog" učenja današnjice, ali je tojedina stvar koja će proizvesti plod i koja će obaviti nebesko delo okojem govorimo.

Dakle, iz tih sati molitve koja je pobedila mi idemo napred u naše delou pomazanju, upotrebljavajući mač Duha sa moćnim učinkom. Molitvaje tajna. Nema zamene za nju. A za svako posebno delo mora biti iposebno pomazanje. Ne radi se tu samo o stvarima predanja iverovanja. O ne! Slavni natprirodni rezultati o kojima govorim nepostižu se tako lako. Oni koštaju i koštaju!

"'Svi su ovi bili jednodušno ustrajni u molitvi...' Molitva iskrena, molitvajednodušna, molitva ustrajna − to su uslov, a budemo li ih ispunili,sigurno ćemo se 'obući u silu odozgo'! Nikada nemojmo očekivati da ćesila pasti na nas samo zato što smo se slučajno jednom probudili itražili je. I ni jedna zajednica hrišćana nema pravo tražiti velikumanifestaciju Duha ako nije spremna 'jednodušno' sudeluje u molitvi −čekati i moliti kao da se to tiče svakog pojedinog od njih.

Samo ustrajnim čekanjem ćemo doći pred prestolje milosti i primitisveti oganj; samo će onaj koji tamo dovoljno dugo čeka u veri upiti tajoganj i izaći iz svog zajedništva sa Bogom noseći obeležja mesta nakojem je bio. Za svakog pojedinačnog vernika i iznad svega, za svakogradnika u vinogradu Gospodnjem, jedini put da stekne duhovnu silu je

32

da pred prestoljem Božjim strpljivo čeka krštenje Duhom.

Ako, dakle, vaša duša nije ispunjena Božjim ognjem, i oni koji vam sepribližavaju ne osećaju neki tajanstveni uticaj koji iz vas izlazi,primaknite se ka izvoru ognja, prestolju Božjem i Jagnjetu, te seisključite iz sveta − ovog hladnog sveta koji tako brzo potkrada našoganj. Uđite u svoju tajnu klet, zatvorite vrata, i tamo, nasamo, predprestoljem, čekajte krštenje; tada će vas oganj ispuniti, a kad izađete,sveta će vas sila pohoditi, te tada više nećete raditi u svojoj vlastitojsnazi, već u 'očitovanju Duha i snage.'" (William Arthur)

Mnogi koji misle da su u pomazanju, su u lažnom iskustvu. Sve štomogu reći je da nedostaje dokaza. Da jesu, iste bi se stvari događalekao onima koji su uistinu pomazani svedoci. Ako su sva krštenja iispunjenja Duhom Svetim u današnjim obraćenjima stvarna, čitava bizemlja bila zapaljena. Jao, da je samo jedan muškarac ili jedna ženaprimila pomazanje, gradovi bi i sela kilometrima unaokolo bili pogođenisilnim probuđenjem i hiljade bi došle pod duboko presvedočenje ogrehu i vapile za milošću. Dokaz pomazanja je uvek vidljivi rezultat.Dokaz daje Ilijin duh pao na Jeliseja bila je činjenica da je i on udariopo vodama Jordana i razdvojio ih.

Zašto je to tako teško dobiti, pitate? Zašto? Zato što Bog ne izlivasvoga Duha na telo. On najpre mora svoje delo učiniti u nama, a uvekje za to potrebno dugo vreme, jer mu ne dopuštamo da sa nama radionako kako On hoće. Miris našeg vlastitog imena (ega), ljubav premaslavi ili druge takve grešne prepreke, zadržavaju ga na svakom koraku.On nas ne može poniziti; ali nije u stanju obnoviti naše srce, jer neželimo mu ga predati.

Ili štaviše, On zna da nam ne može poveriti takvu veliku čast, jer bi sanjome doživeli brodolom vere. O, kako su žalosni i bolni slučajevi ljudi ižena koji su jednom bili silno upotrebljavani u probuđenjima i upomazanju, Duha dovodeći stotine duša Bogu, ali koji su izgubili svoj

33

blagoslov i na kraju radili u telu, uradivši malo ili ništa! Oni su tosmatrali olakim; naduli su se, uzoholili i dopustili nekom malom grehuda uđe. Duh Sveti se ožalostio te su se našli, kao Samson nekad,lišeni svoje snage. Jednom kad su propovedali, duše su pod strašnihpresvedočenjem glasno tražile milost. Sad moljakaju i laskaju; sastancisu im mrtvi i hladni i tek šačica odgovara na njihov poziv, a ni oni nisuplod Duha Svetoga.

Ostaje jedino da damo svedočanstva onih koji su se obukli u silu, danas oni uvere u stvarnost tog iskustva. A ako je Bog to dao jednome ilidesetorici, On to može dati i svima.

"Trinaest godinama sam se," piše Evan Roberts, "molio za SvetogaDuha, a evo na koji sam način bio doveden do te molitve. WilliamDavies, starešina, jedne je večeri rekao: 'Ostanite verni. Što bi bilo dase Duh spusti, a vi niste prisutni? Setite se apostola Tome! Kakav je tobio gubitak!'

Tada sam sam sebi rekao: 'Ja ću primiti Duha!' te sam celo vreme,uprkos svim poteškoćama i vremenskim neprilikama, odlazio nasastanke. Često sam dolazio u napast da se pridružim dečacima uvožnji čamcima po talasima. Ali uvek sam ponavljao: 'Seti se svojeodluke!' Deset ili jedanaest godina verno sam odlazio na molitvenesastanke moleći se za probuđenje. Da, to je bio Duh Sveti koji me jepoticao da tako mislim."

Na jednom jutarnjem sastanku kojem je prisustovao i Evan Roberts,evanđelist je gorljivo molio slušatelje da dopuste Gospodu da ih slomi.Roberts−u je Duh progorovorio: "To je ono što ti trebaš − biti slomljen,skršen."

Evo kako on opisuje to svoje iskustvo: "U grudima sam osećao nekuživu silu. Ona je rasla i rasla i mislio sam da će me razneti. Ključalo mije u grudima. Ključao je to onaj redak iz Svetoga pisma: 'Bog pruža

34

svoju ljubav...' Pao sam na koljena i rukama se uhvatio za stolicuispred sobe. Suze i znoj su mi tekli niz lice, mislio sam da mi se slevakrv." Neki su mu prijatelji priskočili i brisali mu lice. A on je plakao: "O,Gospode, slomi me..." Odjednom se spustila slava!

Roberts nastavlja: "Kad sam bio slomljen, prekrio me oblak mira, a onioko mene su pevali: 'Čujem Tvoj glas dobrodošlice'. Dok su pevali,razmišljao sam o Sudnjem danu i bio sam ispunjen sažaljenjem za onekoji će se morati slomiti onoga dana. Plakao sam. Tada je spasenjeduša postalo teret moga srca i želeo sam obići celi Wales. A da je bilomoguće, bio bih čak voljan platiti Bogu za tu čast da mogu ići."

Takvo je bilo iskustvo Evan−a Roberts−a, kojemu je Bog dao tu častda bude Njegov instrument u velikom velškom probuđenju. Sadposlušajmo svedočanstva John−a Wesley−a i Christmas−a Evans−a:

"Oko tri ujutro, dok smo određeno vreme bili u molitvi, sila Božja jesilno sišla na nas, tako da su mnogi klicali od ogromne radosti, a mnogisu pali na pod. Čim smo se malo povratili od strahote i iznenađenja odprisutnosti Njegovog Veličanstva, jednoglasno smo uzviknuli: 'SlavimoTe, o Bože, i priznajemo da si ti Gospod.'" (John Wesley)

"Bio sam umoran od hladnog srca prema Hristu, Njegovoj žrtvi i deluNjegovog Duha − umoran od hladnog srca za propovedaonicom, utajnoj kleti molitve, u kancelariji. Petnaest godina ranije osećao sam dasrce u meni gori kao da sam hodao sa Isusom na putu za Emaus.Nikada neću zaboraviti onaj dan kad sam se penjao prema CaderIdrisu, mislio sam da bi mi kao propovedniku dužnost bila da se molim,međutim, srce mi je bilo tvrdo, a duh mi je bio svetovan. Počevši u imeIsusa, ubrzo sam osetio da spone popuštaju i da se stara tvrdoća srcasmekšava, te da se, kako sam mislio, brda od mraza i snega u menidrobe i rastapaju. To je u mojoj duši stvorilo pouzdanje u obećanjeDuha Svetoga. Osećao sam da mi se čitav um oslobodio od nekihvelikih okova, te su mi suze obilno potekle i bio sam prisiljen zavapiti

35

za milostivim pohođenjem Božjim − da u mojoj duši obnovi radostNjegova spasenja i da pohodi crkve svetih; po imenu sam molio zagotovo sve propovednike u kneževini. Bitka je traja tri sata; uvek seiznova dizala poput jednog talasa za drugim ili poput visoke bujicenošene jakim vetrom, dok moje telo nije klonulo od jecanja i plakanja.Tako sam i telo i dušu, darove i dela − čitav svoj život − predao Hristusvaki dan i svaki sat koji mi je preostao." (Christmas Evans)

Sad vidljivo ojačan "u snazi po Njegovu Duhu u unutrašnjem čoveku",radio je obnovljenom snagom i žarom, a novi i jedinstveni blagoslovispuštali su se na njegov rad. U dve se godine deset njegovihpropovedničkih mesta povećalo na dvadeset, a šest stotina obraćenikadodano je crkvi pod njegovom vodstvom.

O, da nam je Tvoga Duha moć silnai Tvoje odozgo pomazanje,da nam je nebeska kiša milostii ljubavi Božje punina!

To je potreba naša, samo to,od nje veće ništa neće biti!Pomazanje sada mi tražimo,Samo ono nam može pomoći.

Grehe naše Bogu priznajemoi Njemu sve svoje predajemo.Blagosloviće, verujemo,dok ime Njegovo prizivamo.

I tako se molitvi predajemoda Bog da da se susretnemo;srca će naša prvo pripremiti,delo u nama dovršiti.

36

Tad će ljudi krenuti ka Golgotisrcem pod bremenom jada.Spasenje će naša tema biti,ovde na zemlji već nebesa.

O. J. S.

37

V. PRESVEDOCENJE O GREHU

V. PRESVEDOČENJE O GREHU

Jedna je stvar uvek bila prisutna u velikim probuđenjima, u prošlosti, ato je duboko i istinsko presvedočenje o grehu. To je danas jedan odvitalnih elemenata koji nedostaje.

Gde je izvorno presvedočenje o grehu, tamo ne treba u snazi telanagovarati, laskati i gurati; grešnici će doći bez prisiljavanja; doći će,jer moraju doći. Oni koji odlaze kući sa sastanaka ne mogu niti jesti nitispavati zbog dubokog presvedočenja i nije ih potrebno nagovarati ilaskati im da bi tražili oslobođenje.

U modernim kampanjama evanđelisti pozivaju ljude da prihvate Hrista ito je ispravno. Ali kad bi smo samo mogli čuti grešnike kako prizivajuHrista da ih prihvati! Ljudi danas uzimaju spasenje na tako hladan iformalan način kao da sklapaju neki posao, i to izgleda kao da oniBogu čine čast što su se udostojili prihvatiti Njegovu ponudu spasenja.Njihove su oči suve, osećaj greha nedostaje i ne postoji neki znakkajanja i slomljenosti. Oni na to gledaju kao na neku "mušku stvar" kojutreba učiniti. Ali jao, da je samo postojalo presvedočenje! Da su došliponizna srca, slomljeni i skrušeni, da su došli s vapajem dušeopterećene krivicom: "Bože, budi milostiv meni grešniku!" − da su došlidršćući s onim životno važnim pitanjem koje je postavio tamničar uFilipima: "Šta mi treba učiniti da se spasim?" − kakvi bi samoobraćenici to bili!

Ako želimo imati plod Duha Svetoga, Bog mora pripremiti tlo; pre negoljudi mogu istinski poverovati, Duh Sveti mora presvedočiti o grehu.Pravilno je reći ljudima da veruju kad je Bog učinio svoje delo unjihovom srcu, ali pre svega oni moraju osetiti svoju potrebu. Pre nego

38

mi kažemo: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista pa ćeš se spasiti!" čekajmoda Duh Božji učini svoj deo. Najpre moramo videti znakovepresvedočenja kao u slučaju tamničara u Filipima. A kad je teskobatako duboka postala, da su prisiljeni glasno zavapiti: "Šta mi trebaučiniti da se spasim?" znaćemo da su spremni da ih se potakne da sepouzdaju i primenjuju veru u Hrista.

"Danas postoji drugo evanđelje, vrlo popularno, koje iz plana spasenjaisključuje presvedočenje o grehu i pokajanje, koje traži od grešnikauglavnom samo umni pristanak na činjenicu o njegovoj krivici igrešnosti, kao i intelektualni pristanak na čnjenicu i dovoljnost Hristovežrtve; a takav mu pristanak daje, odnosno govori, da ide u miru i dabude srećan i siguran da je Gospod Isus sve ispravio između njegoveduše i Boga, te viče mir, mir, kad mira uopšte nema.

Krhka i lažna obraćenja takve vrste mogu biti jedan od razloga zaštotoliki koji su uzeli zdravo za gotovo ispovedanje hrišćanstva, svojimživotom, koji nije u skladu s onim što ispovedaju, te na kraju svojimvraćanjem u svetovnost i greh, obeščašćuju Boga i donose sramotuCrkvi. Pre nego se radi greha može žaliti, on se mora osetiti. Grešnicimoraju biti u žalosti pre nego mogu biti utešeni. Prava su obraćenjavelika potreba ovoga vremena! Obraćenja kakva su nekada bilauobičajena, ponovo će biti kad Crkva sa sebe strese svojuravnodušnost, prigrabi Božju snagu i sazove onu staru silu. Tada će,kao u stara vremena, grešnici drhtati od straha Gospodnjeg." (J. H.Lord.)

Da li bi nama palo na pamet da pozovemo lekara kada nismo bolesni?Potičemo li mi zdrave i jake da požure lekaru? Zar čovek koji dobropliva poziva one na obali da ga dođu spasu? Svakako da ne! Ali čimdođe bolest, odmah osećamo potrebu i pozivamo lekara. Znamo danam je potrebno lečenje. Kada osetimo da tonemo ispod površine ishvatimo da se davimo, odmah pozivamo u pomoć. A kakva je tekagonija kroz koju prolazimo kad tonemo i shvatimo da smo izgubljeni i

39

da moramo poginuti ako nas neko ne spasi!

Tako je to i s dušom koja je na putu smrti. Kad je čovek presvedočen osvom izgubljenom stanju, on vapi u svojoj gorkoj teskobi duše: "Štamoram učiniti da se spasim?" Njemu nije potrebno nagovaranje ilaskanje, za njega je to pitanje života ili smrti i učiniće sve da budespasen.

To pomanjkanje presvedočenja je rezultat lažnog probuđenja, tenajvažnije delo ostaje neobavljeno. Jedna je stvar podići ruku, asasvim druga spasiti se. Duše moraju biti dovedene u čistu i trajnuslobodu da bi delo trajalo. Jedna je stvar imati na stotine onih koji uuzbuđenju (evangelizacione) kampanje ispovedaju obraćenje, ali jesasvim druga, vratiti se za pet godina i naći ih još uvek tamo.

John Bunyan je to dobro razumeo kad je Hrišćanina prikazao savelikim teretom greha na leđima i opisao njegovo stanje duše dok senije rešio svog tereta u podnožju krsta.

Bog je dao svoj vlastiti karakter svojoj Reči. On je naziva "oganj", "malj"i "mač." Oganj peče, udarac malja boli, a rez mača stvara stvarnu bol.A kad se Njegova Reč propoveda u sili pomazanja, ona ima tačno istumoć. Ona pali poput ognja, lomi poput malja i probada poput mača, aduhovna ili duševna bol isto je tako oštra i stvarna kao i telesna. Akone, onda nešto ne valja ili s porukom ili s onim koji je iznosi.

"Kad bi neko ko je izvršio neki strašan zločin iznenada bio uhvaćen ikad bi mu neki glasnik pravde probudio savest kroz reči Svetog pisma:'Ti si taj čovek," bilo bi savršeno prirodno za krivca da prebledi,zamuca, zadrhti i pokaže svaki simptom stvarne agonije i muke. Kad jeValtazar, asirski kralj, vidio prste čovečje ruke kako pišu po obeljenomzidu palate, "preblede, misli ga uznemiriše, zglobovi njegovih kukovapopustiše, i koljena mu stadoše udarati jedno o drugo." Ti se učincinikada nisu smatrali neprirodnima. Zašto bi se onda smatralo čudnim

40

videti grešnike, koji su snažno probuđeni Duhom Božjim i koji su takoduboko presvedočeni o veličini svojih zločina, da strepe da će svakogatrenutka biti bačeni u jezero ognjeno i da si zamišljaju da se pakaopokrenuo s dna da bi ih sreo na njihovom dolasku? Zašto bi se držaloneprirodnim da takve osobe otkrivaju spoljašnje simptomeuznemirujuće muke i strepnje u sebi?" (Sećanja na WilliamaBramwella)

"Usred propovedi jedan je čovek zavapio. Osjećao sam da se trebamomoliti, jer od vapaja i suza svud po kapeli nismo više moglipropovedati." (Thomas Collins)

"Kveker koji je stajao u blizini bio je vrlo nezadovoljan 'pretvaranjem' tihstvorenja te je grizao usne i mrštio se, ali je pao na pod kao gromompogođen. Agonija u kojoj je bio bila je strašna za gledati. Vruće smomolili Boga da ga ne krivi za njegovu ludost, te je ubrzo podigao glavu iglasno zavapio: 'Sad znam da si prorok Gospodnji.'" (John Wesley)

"J. H. je bio čovek uobičajnog života i govora, jedan od onih kojineprestano odlaze najavne molitve i sakramente, bio je revan za svojucrkvu i protiv svih drugih denominacija. Čuvši da ljude nešto čudnospopada na tim mestima, došao je da sam vidi i prosudi. Bili smo naputu kući kad nas je neko sreo i obavestio da je J. H. poludio. Seo jevečerati, ali je na umu imao samo jednu misao da prvo mora pročitatipropoved Spasenje po veri, koju je posudio. Čitajući poslednjustranicu, promenio je boju, pao sa stolice i počeo užasno urlatiudarajući glavom o pod. Komšije su se uznemirile i skupile u kući. Jasam došao između jedan i dva, i našao ga na podu, soba je bila punaljudi koje je njegova žena htela isterati, ali je on glasno plakao: 'Ne,neka svi dođu, neka sav svet vidi sud Božji!' Dvojica ili trojica su gadržali kako su najbolje mogli. Odmah me je pogledao i pruživši rukuzavapio: 'Jao, ovo je onaj za kojeg sam rekao da vara ljude. Ali Bog meje zatekao. Rekao sam da je to sve obmana. Ali nije'. Svi smo pošli namolitvu; njegove su boli nestale, a telo i duša su mu bili dovedeni u

41

slobodu." (John Wesley)

"Sila Božja je sišla na skupštinu poput silna vetra i sa zapanjujućomsilom sve nas svladala. Stajao sam zadivljen od njena uticaja koji jegotovo posvuda dosegao čitavo slušateljstvo i ne bi to mogao uporeditisa nečim prikladnijim, od sile silnog proloma oblaka ili nabujale rekekoja sa svojom neizdrživom težinom i pritiskom ruši i preplavljuje svepred sobom šta joj se nalazi na putu. Gotovo su svi, svih dobi, bilisagnuti od brige, i teško da je iko bio u stanju podneti šok togiznenadnog delovanja; stari ljudi i žene koji su godinama bili jadnipijanci i neka mala deca, ne starija od šest ili sedam godina, bili su umuci za svoju dušu kao i osobe srednje dobi.

Najtvrdokornija srca su se sada morala poniziti. Glavni se čovek međuIndijancima sad ozbiljno zabrinuo za svoju dušu, te je gorko plakao. Onje ranije bio najsigurniji i najsamopravedniji, o svom je stanju mislio daje dobro, jer je više znao od većine Indijanaca. Sa velikom mi jesigurnošću dan ranije rekao da je hrišćanin više od deset godina. Idrugi je čovek, poodmakle dobi, koji je bio ubica, vračar i notornipijanac, bio doveden pod presvedočenje, te je vičući i sa mnogo suzatražio milost, mnogo žaleći što se još više nije mogao zabrinuti kad jevideo svoju tako veliku opasnost.

Posvuda su molili i vapili za milošću, u svim delovima kuće, mnogi inapolju, a veliki broj nije mogao niti otići niti stajati. Njihova jezabrinutost bila tako velika, svakog pojedinog za sebe, da niko nijeprimećivao one oko sebe, svako je slobodno molio za sebe." (DavidBrainerd)

"Kapela je bila i više nego puna. Reč je bila 'živa i delotvorna' velik brojljudi je bio 'duboko u srcu potresen' i u smrtnoj je borbi presvedočenjasilno vapio za milošću. Nakon propovedi sledio je molitveni sastanak.Stigla je ponoć, a pokajnici su još uvek bili na svojim kolenima odlučnimoliti dok ne zadobiju pobedu. Kako su jedan za drugim poverovavši

42

stekli mir, udaljavali su se, te su drugi, čija su srca bila pogođena,zauzimali njihova mesta. Iako je Squire bio umoran, tako je žarko bilobuđenje da se uznemiren i ožalošćen narod nije dao nagovoriti danapusti kapelu, te je molitveni sastanak bez prekida trajao čitavu noć ičitav sledeći dan i noć. Obratilo se preko stotinu duša, a i mnogi su sestari ispoveditelji vere probudili i predali Bogu kroz jedno novo ipotpuno posvećenje." (Sećanje na Squire−a Brooke−a)

"Dok su bili zauzeti molitvom, dvoje je od onih koji su ušli bilo jeprobuđeno, te su počeli vapiti za milošću." (William Carvosso)

"Dok sam molio, sila se Božja spustila te su on i njegov raskajanprijatelj bili pogođeni u srce i glasno zaplakali radi svojih greha."(William Carvosso)

"Kad presvedočenje u umnom procesu dosegne svoju kritičnu tačku,osoba u svojoj slabosti ne može ni sediti, ni stajati, ni klečati, ni ležatina podu. Velik je broj tako presvedočenih osoba u ovom gradu, kao i ususjednom, a sad verujem i u svim pravcima na sever gde jeprobuđenje. Mnogi su iznenada kao udarcem oboreni te mlitavo padajuna pod, kao paralizovani su i bez snage, kao da su tog trenutkapogođeni puščanim zrnom. Padaju sa dubokim stenjanjem, neki divljevičući od užasa, a velik broj silno ozbiljno preklinjući: 'Gospode Isuse,budi milostiv mojoj duši!' Celo im telo drhti kao list jasike; na prsimaosećaju nepodnošljivu težinu; doživljavaju osećaj gušenja, aoslobođenje od svega toga nalazi se jedino u glasnoj i ustrajnoj molitviza oslobođenje. Telesna muka i duševna teskoba obično traju dok nenađu barem malo vere u Hrista. Tada se izgled, boja glasa i pokretismesta menjaju. Teskoba i očaj promene se u zahvalnost, trijumf iobožavanje. Jezik i izgled, strašne borbe i glasno očajno izražavanjeprezira uverljivo govore, kao što učesnici sami govore, da su u smrtnojborbi sa starom zmijom. Znoj teče sa napaćenih žrtava, sama kosa imje natopljena znojem. Neki prolaze kroz taj iscrpljujući sukob nekolikoputa, neki samo jednom. Ne postoji glad za hranom, mnogi više dana

43

ništa ne jednu. Ne spavaju, iako neki leže na podu zatvorenih očiju."(Irsko probuđenje, 1859.)

"Sila Gospodnjeg Duha postala je tako jaka na njihovim dušama, i kaoda će slomiti sve pred sobom, poput silna vetra Pentekosta. Neki suvikali od agonije; drugi su − među njima i neki snažni ljudi − pali na tlokao da su mrtvi. Bio sam nateran da izgovorim psalam, ali naši su seglasovi mešali sa tugovanjem i ječanjem mnogih zatvorenika koji suuzdisali za oslobođenjem." (William Burns)

"Probuđenje uvek uključuje presvedočenje o grehu u crkvi. Otpaliispoveditelji vere ne mogu se bez dubokog istraživanja srca probuditina službi Božjoj i započeti ispravan život. Izvori greha se morajuuništiti. U pravoj probudi hrišćani su uvek dovedeni pod takvopresvedočenje, oni svoje grehe vide u takvom svetlu da često ne moguverovati da će ih Bog ponovo prihvatiti. To se ne događa uvek do tihkrajnjih mera, ali u izvornom probuđenju uvek postoji dubokopresvedočenje o grehu." (Charles G. Finney)

Spasi, Gospode, molim Te, spasi danas,presvedoči i od greha spasi;tvrda srca slomi, pokajanje daj,idi Duše, mnoge dovedi!

Izlij Duha Gospode, to Te molim,da padne i spasi;velike i male, bogate i jadne,dragocene duše izbavi!

Neka teška tuga i patnjana svakog od nas padne sada,dok rođene Hristovom krvljuduše do Tvog ne dođu oltara!

44

Gospode, molim Te, spasi izgubljenepre no što Isus opet dođe;Duše Božji, i dalje se trudi i zovida ne bi jednom mnogi plakali!

O, Božanski Duše, od nas ne odlazi;ne dozvoli da grešnik pogine!Smrt je blizu, noć već dolazi,gle, sluga Tvoj plače i uzdiše!

O. J. S.

45

VI. PREPREKE PROBUDENJU

VI. PREPREKE PROBUĐENJU

Samo je jedna prepreka koja može zatvoriti kanal i ugušiti Božju silu, ato je GREH. Greh je velika prepreka. Samo on može otežati delovanjeDuha i sprečiti probuđenje. "Da sam video u srcu svom bezakonje, nebi me uslišio Gospod." (Ps. 66,18). A u Isaiji 59,1−2 imamo ove važnereči: "Gle, nije okraćala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti jeotežalo uho Njegovo da ne može čuti. Nego bezakonja vaša rastaviševas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da nečuje." Greh je, dakle, najveća prepreka, i on se mora ukloniti. Nemadruge alternative. Ne postoji kompromis. Bog neće raditi dokle god jegreh prisutan.

U Osiji 10,12 čitamo: "Sejte pravdu, žećete milost; orite krčevinu, jer jevreme da tražite Gospoda, da bi došao i podaždio vam pravdom." A i u2. Dnevnika 7,14 obećanje blagoslova je dopušteno i utemeljeno naneopozivim uslovima: "I ponizi se narod moj, na koji je prizvano imemoje, i pomole se, i potraže lice moje, i povrate se od zlih putevasvojih, i ja ću tada uslišiti s neba i oprostiću im greh njihov, i iscelićuzemlju njihovu." Iz ovoga proizlazi da ništa manje od slomljena srcaradi greha, punog priznanja i ispravljanja puteva neće zadovoljiti Boga.Greh se mora potpuno ostaviti.

I ne samo žalost radi posledica i kazne za greh, već radi samog grehaizvršenog protiv Boga. Pakao je pun onih koji se kaju, ali samo zbogkazne koju podnose. Tamo nema stvarnog kajanja. Bogataš nijeizgovorio ni jednu reč žalosti radi svog greha protiv Boga (Lk.16,23−31). Ali je David, kriv zbog ubistva i preljuba, video svoj grehkao greh protiv samog Boga (Ps. 51,6). Sama griža savesti nijeistinska žalost koja dovodi do pokajanja. Juda se, iako pun grižnje

46

savesti, nikada nije pokajao.

Samo Bog je moguć podariti skrušeno i slomljeno srce i žalost koja ćerezultirati priznanjem i ostavljanjem greha. Ništa manje od toga nezadovoljava. "Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poništeno neodbacuješ, Bože." (Ps. 51,17). "Ko krije prestupe svoje, neće bitisrećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost." (Pri. 28,13). "Samopoznaj bezakonje svoje, da si se odmetnula Gospodu Bogu svom..."(Jer. 3,13).

Uobičajna je stvar naći duše kako kleče pred oltarom i prizivaju Boga uvelikoj muci duše, ali koje ne primaju ništa. Isto je tako uobičajeno dase ljudi skupe na celo−noćnu molitvu za probuđenje i da njihovemolitve ipak nikada nisu odgovorene. U čemu je problem? Neka RečBožja odgovori: "... nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogomvašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da ne čuje." Dakle,pre svega razotkrijmo naš greh; ispravimo puteve nepravde, iskopajmoiz njive kamenje, i tada u veri i iščekivanju tražimo kiše blagoslova.

A sada uzmimo naše grehe jedan po jedan i pozabavimo se svakimprestupom posebno. Postavimo sami sebi sledeća pitanja, jer moždasmo krivi i Bog će nam o tome govoriti:

Jesmo li svima oprostili? Je li u našem srcu pakost, zloba,mržnja ili neprijateljstvo? Gajimo li ljutnju i odbijamo se pomiriti?

1.

Lako se razljutimo? Diže li nam se pritisak? Da li je istina dase još uvek lako razbesnimo? Drži li nas gnjev povremeno usvom zagrljaju?

2.

Postoji li u nama osećaj ljubomore? Kad se nekome dajeprednost (čast) pred nama, čini li nas to zavidnima? Jesmo liljubomorni na one koji mogu moliti, govoriti i činiti stvari bolje odnas?

3.

Postajemo li nestrpljivi i razdražljivi? Uzrujavaju li nas i malestvari i idu nam na živce? Ili smo blagi, mirni i prisebni u svim

4.

47

situacijama?Lako se uvredimo? Kad nas ljudi ne primete ili prođu mimo nasne progovorivši, boli li nas to? Ako se nekome pridaje velikapažnja, a mi smo zanemareni, kako se osećamo?

5.

Postoji li u našem srcu ponos? Jesmo li "naduvani", "dižemo linos visoko"? Razmišljamo li mnogo o našoj vlastitoj poziciji idostignućima?

6.

Jesmo li nepošteni? Je li naš posao čist i bez prigovora?Dajemo li metar za metar i kilogram za kilogram?

7.

Ogovaramo li ljude? Klevetamo li druge? Jesmo li tužibabe imešamo li se u tuđe poslove?

8.

Kritikujemo li bezosećajno, oštro? Pronalazimo li uvekpromašaje i tražimo greške u drugima?

9.

Otimamo li Bogu? Krademo li vreme koje pripada Njemu?Zadržavamo li svoj novac?

10.

Jesmo li svetovni? Volimo li sjaj i glamur ovoga života?11. Krademo li? Uzimamo li male stvari koje ne pripadaju nama?12. Gajimo li u sebi duh gorčine prema drugima? Postoji li mržnjau našim srcima?

13.

Jesu li naši životi ispunjeni lakomislenošću i ispraznošću? Dali je naše ponašanje nedolično? Bi li nas svet zbog naših delasmatrao da smo na njegovoj strani, a ne na Božjoj?

14.

Jesmo li nekome učinili neku nepravdu i nismo to popravili? Ilinas je obuzeo Zahejev duh? Jesmo li ispravili mnoge malestvari na koje nam je Bog ukazao?

15.

Brinemo li se i teskobi smo? Ne uspevamo verovati Bogu zanaše zemaljske i duhovne potrebe? Prelazimo li neprestanomostove (probleme) i pre negoli dođemo do njih?

16.

Jesmo li krivi zbog nemoralnosti? Dopuštamo li svom umu dagaji nečiste i nesvete misli?

17.

Jesmo li iskreni u svojim izjavama ili preterujemo i takoostavljamo lažan utisak o nama? Lažemo li?

18.

Jesmo li krivi zbog nevere? Usprkos svemu što je On za nasučinio, odbijamo li još uvek verovati Njegovoj Reči

19.

48

(obećanjima)?Činimo li greh nemoljenja? Posredujemo li? Molimo li? Kolikovremena provodimo u molitvi? Jesmo li izgurali molitvu iz svogaživota?

20.

Zanemarujemo li Reč Božju? Koliko poglavlja svakoga danapročitamo? Jesmo li proučavatelji Biblije? Zadovoljavamo lisvoje duhovne potrebe iz Svetoga pisma?

21.

Jesmo li izneverili javno priznati Hrista? Stidimo li se Isusa?Držimo li usta zatvorena kad smo okruženi svetovnim ljudima?Svedočimo li svakodnevno?

22.

Imamo li breme za spasenje duša? Imamo li ljubav zaizgubljene? Postoji li u našem srcu imalo saosećanja za onekoji su na putu za pakao?

23.

Jesmo li izgubili svoju prvu ljubav? Gorimo li još uvek zaBoga?

24.

To su stvari koje sprečavaju Božje delovanje usred svoga naroda.Budimo iskreni i nazovimo ih njihovim pravim imenom. "GREH" je rečkoju upotrebljava Bog. Što pre utvrdimo da smo sagrešili i da smospremni to priznati i odbaciti, to pre možemo očekivati da će nas Bogčuti i početi delovati u moćnoj sili. Zašto da varamo sami sebe? Bogane možemo prevariti. Dakle, uklonimo prepreke pre nego napravimosledeći korak. "Kada bismo sami sebe prosuđivali, ne bismo bilikažnjavani... vreme je da počne sud od kuće Božje."

Ovo je istorija dela probuđenja kroz vekove. Iz noći u noć sepropovedalo, a rezultati nisu bili postignuti dok neki starešina ili đakonnije provalio u agoniji priznanja te otišavši do onog kom je učinionepravdu, i molio ga za oproštenje. Ili bi se neka žena, koja je bilavažan radnik, slomila i u suzama javno priznala da je ogovarala nekusestru ili da nije razgovarala sa nekom osobom na drugom kraju crkve.Tada bi, kad bi se dalo priznanje i stvar se popravila, kad bi se pustazemlja udrobila, a greh otkrio i priznao, tada bi, ne pre, Duh Božjidošao na slušaoce i probuđenje bi se razlilo po čitavom kraju.

49

Generalno gledano, postoji samo jedan greh, jedna stvar kojasprečava. Bio je jedan Akan u Izraelovom logoru. Bog stavlja svoj prstupravo na tu mrlju. I On ga neće maknuti dok ta jedna prepreka nebude uklonjena.

Dakle, pre svega žarko izmolimo Davidovu molitvu: "Pronikni mesvega, Bože... pogledaj, ne idem li putem pogubnim..." A čim preprekagreha bude uklonjena sa puta, Bog će doći u silnoj sili probuđenja.

50

VII. VERA ZA PROBUDENJE

VII. VERA ZA PROBUĐENJE

Vera je ključ koji otključava vrata Božje sile. "Verom se srušiše zidinejerihonske..." A i u delu probuđenja jedan je od nužnih preduslova, živai snažna vera. "Sve je moguće onom koji veruje!"

Čovek koji će biti upotrebljen od Gospoda, čuće glas iz neba. Bog ćemu dati obećanje. Ne opšta obećanja Reči koja se odnose na mnoguNjegovu decu, već jasnu i nepogrešivu poruku direktno njegovomvlastitom srcu. Neko će ga poznato obećanje, najverovatnije, iznenadaobuzeti na takav način da će znati da mu je Bog govorio. Stoga, imamli nameru raditi novo delo za Boga, pre svega moram sam sebipostaviti ova pitanja: "Imam li obećanje? Da li mi je Bog lično govorio?"

To je ta božanska garancija koja je ovlastila proroke starih vremena daidu k narodu i kažu: "Ovako govori Gospod." A dok nas Bog tako neovlasti, bolje da ostanemo ničice u molitvi pred Njime, jer će inače Onreći: "Jao prorocima koji trče, a ja ih ne poslah!" Ali kad čovek čuje glasBožji, "ako i stiže polako, čeka, jer zaista će doći!" Pa ako i godineprođu, Bog će ipak ispuniti svoju Reč.

O, kakva je radost čuti i prepoznati taj glas! Kakvo ohrabrenje! Kakvavera! Kako srce samo poskakuje! Nema više sumnji! Nema višenagađanja i traženja. Možda se danima ili nedeljama ozbiljno i vrućemolilo u pogledu poznanja Božje volje. A zatim je iz Njegove Reči ili poDuhu Svetom došla Njegova poruka, i sada je nastao savršeni odmor.Stvari nisu postignute niti je iščekivanje realizovano, ali je Bog govorio iviše ne postoji nikakva sumnja. "On će izvršiti svoj naum."

U danima koji su prošli ja sam imao viziju velikog dela Božjeg u gradu

51

Torontu i molio sam za to da bih saznao naum Gospodnji. Na krajujednog dana On je progovorio. Da, drugi put je došla Njegova sigurnaReč. Smesta sam počeo čekati, čekati u molitvi i veri, znajući da će Onsigurno izvršiti svoj naum. Prošle su tri godine, godine strašnogtestiranja. Bez Njegovog obećanja bi pokleknuo, moje bi velike nadenestale u vetru, ali Bog mi je govorio i ja sam samo morao moliti: "Učinikako si rekao." Na kraju, kad su prošle tri pune godine, On je postaviodelo o kojem je govorio.

Jedan se događaj priča o mestu zvanom Filey u ranim danimametodizma, u koje su bili slani jedan propovednik za drugim, ali svi suišli uzalud. To je naselje bilo tvrđava sotonske sile i svi su oni biliisterani. Na kraju je bilo odlučeno da se sve ostavi, jer je to nemogućizadatak.

Međutim, upravo pre nego je donesena konačna odluka, sad poznatiJohn Oxtoby ili "Molitveni Johnny", kao sto su ga zvali, molio je Većeda pošalje njega, da bi se ljudima dala još jedna prilika. Složili su se inakon nekoliko dana John se uputio na svoje putovanje. Na tom ga jeputu jedna osoba koja ga je poznavala upitala kuda to ide. "U Filey",odgovorio je, "gde će Gospod obnoviti svoje delo."

Kako se približavao mestu, popeo se na brdo između Mustona i Fileya,te mu se iznenada na vidiku pojavio gradić. Tako su žarki bili njegoviosećaji da je ušao u neko grmlje, pao na koljena i počeo se boriti,plakao i molio da njegovo poslanje uspe. Rečeno nam je da je nekimlinar, koji je bio tu u blizini, čuo glas, te je iznenađen zastao i slušaoJohnny−ja: "Padni na mene! Padni na mene! U Bridlingtonu sam imrekao da ćeš Ti obnoviti svoje delo, moraš tako učiniti ili se nikada višesvojim licem neću smeti pojaviti među njima. A što bi tek ljudi rekli omolitvi i verovanju Tebi!?"

Nastavio je preklinjati u molitvi nekoliko sati. Borba je bila duga i teška,ali nije prestajao. Svestan svoje slabosti i nesposobnosti, vruće je

52

molio. Napokon su oblaci nestali i slava je ispunila njegovu dušu, te sedigao uzviknuvši: "Gotovo je, Gospode. Gotovo je. Filey je zauzet!Filey je zauzet!"

I bio je zauzet, i svi u njemu, tu nije bilo greške. Ušao je u to mestosvež od Prestolja milosti pevajući dok je išao ulicama: "Obratite seGospodu i tražite spasenje..." Skupila se gomila snažnih ribara da gasluša. Neuobičajena je sila bila prisutna u njegovom govoru, te su tvrdigrešnici zaplakali i snažni ljudi zadrhtali, a dok je molio, desetak i višeljudi palo je na svoja kolena glasno tražeći milost − i našlo je.

Znamo li mi uopšte što je to prineti molitvu vere? Jesmo li ikad takomolili? "Poznavao sam jednog oca," piše Charles G. Finney, "bio jedobar čovek, ali je imao pogrešne poglede na molitvu vere. Sva sunjegova deca odrasla, a ni jedan se od njih nije obratio. Napokon sejedan njegov sin razboleo i činilo se da će umreti. Otac je molio, ali jesinu bilo još gore, činilo se da će otići u grob bez nade. Otac je moliodok mu agonija nije postala nepodnošljiva. Više nije bilo izgleda da ćenjegov sin preživeti. Na kraju je otišao i tako molio izlivajući svoju dušu,da nije mogao biti odbijen, te je napokon dobio sigurnost da ne da ćenjegov sin ne samo poživeti, već da će se i obratiti, i to ne samo on,nego da će se i čitava porodica obratiti Bogu. Ušao je u kuću i svojojporodici rekao da sin neće umreti. Iznenađeno su gledali u njega.'Kažem vam,' rekao je, 'neće umreti. I ni jedno od moje dece nikadaneće umreti u svojim gresima." Sva su deca tog čoveka već godinamaobraćena."

"Jedan mi je sveštenik jednom pričao o probuđenju u njegovomnarodu, koje je započelo sa jednom gorljivom i pobožnom ženom ucrkvi. Ona je postala teskobna zbog grešnika i predala se molitvi zanjih. Molila je, a njena je muka tako rasla da je konačno došla dosveštenika i sa njim razgovarala moleći ga da sazove jedan posebansastanak za one koji su zabrinuti za svoju dušu, jer je smatrala da je topotrebno. Sveštenik ju je odbio, jer nije osećao da je to potrebno.

53

Naredne nedelje je ponovno došla i ponovo ga vruće molila da sazovetakav sastanak. Znala je da će neki doći na sastanak, jer je osećala daće Bog izliti svoga Duha. Sveštenik ju je još jednom odbio. Konačnomu je rekla: 'Ne sazovete li sastanak, umreću, jer će se zasigurnodogoditi probuđenje.' Narednog je Dana Gospodnjeg sazvao sastanak irekao da ako iko postoji ko sa njim želi razgovarati o spasenju svojeduše, sastaće se sa njim te večeri. On nije znao ni za jednoga, ali kadje došao na mesto, na svoje iznenađenje pronašao je velik brojteskobnih duša." (Charles G. Finney)

"Prvi zrak svetla koji je u ponoć pao na crkve u pokrajini Oneida ujesen 1825. bila je od žene krhkog zdravlja koja, verujem, nikada nijebila u nekom snažnom probuđenju. Njena je duša patila radi grešnika.Bila je u agoniji za svoju zemlju. Nije znala šta je muči, ali je nastavilasve više moliti dok joj se nije učinilo da će joj agonija uništiti telo.Napokon je postala puna radosti, te je uzviknula: 'Bog je došao! Bog jedošao!' Nema greške u pogledu toga, delo je započelo i proširiće se počitavoj pokrajini.' Delo je uistinu započelo i njena se čitava porodicaobratila, a delo se proširilo po čitavom tom delu zemlje." (Charles G.Finney)

To je, dakle, tajna − vera, vera iz Poslanice Jevrejima 11, vera Božja,Njegov dar, temeljena na Njegovoj Reči, upućena srcu Njegovogsluge. Takva će vera pokrenuti planine i postići nemoguće. Ne drskavera koja veruje bez dokaza Duha i ništa je ne košta, a kad vremeprođe i stvari se ne dogode, ona brzo nestaje, već vera Božja, rođenau agoniji borbene molitve i u porođajnim mukama duše. Takva će severa uzdići iznad oluja obeshrabrenja i nevolja; trijumfovaće i kakovreme prolazi nastaviti jasno goreti dok čeka da se ostvari njen cilj. O,takva nam je vera danas potrebna!

Vera, silna vera, obećanja vidi,na Boga jedinog gleda;nemogućem se smeje i viče:"Biće!"

54

Ona nadmašuje sve moje misli,jer veran je Gospod moj;kroz neveru posrtati neću,jer Bog je rekao Reč!

Silnu mi veru podarikoja uzalud tražiti ne može;koja drži i ne da da odešdok ono što tražim ne primim!

55

VIII. CEZNJA ZA PROBUDENJEM

VIII. ČEŽNJA ZA PROBUĐENJEM

Kad sam posetio rusko misijsko polje u Europi 1924., 1929. i 1936.,video sam kako Bog radi u sili probuđenja. Da bi posetili sastanke, ljudisu pešačili pedesetak kilometara ili se vozili u konjskoj zaprezi tristotine kilometara. Bogosluženja su trajala tri ili više sati, a u nekim suslučajevima održavana tri bogosluženja svakoga dana, no i tada suljudi prigovarali da nisu dovoljno dobili. Na jednom su se mestu samiokupljali već u ranim jutarnjim satima, čak i pre nego su radnici kretalina posao, održavajući četiri bogosluženja svakoga dana.

Nije bilo potrebe trošiti novac na reklamu. Jedan je rekao drugom i svisu došli, tako da su stajali u prolazima i sedeli na svakom slobodnommestu na podijumu, stvarajući takvu gužvu da bi se teško još jednaosoba mogla uvući. Dobro se sećam kad sam propovedao uluteranskoj crkvi pred tri hiljade ljudi. O, kako su slušali! Da, a i naotvorenom je bilo isto. Tri sam ih sata gledao kako stoje na kiši − ljudi,žene, deca − tako su bili gladni!

O, kako je Bog radio! Od samog početka duh probuđenja je bio uvazduhu. Molili se, pevali i svedočili, a suze su tekle niz njihoveobraze. Pogođenih srca, slušali su poruku, a kad je poziv bio upućen, ugomili su došli napred, pali na kolena i očiju preplavljenih suzama,vapeći tražili Boga za milost.

Pastor William Fetler bio je moj prevodilac, a kakvo je samo on bionadahnuće! Ali dopustite mi da citiram iz svog dnevnika da vam boljeilustrujem na šta mislim:

"Opisati scene koje su se događale po Duhu Svetom jednostavno je

56

nemoguće; jer ono što je Bog izvodio nije ništa manje od čudesnog.Svake je noći velika sala bila doslovno preplavljena, a kako su daniodmicali, bila je ispunjena i preko broja, i dole i gore na galeriji, svuda,ljudi su stajali svuda. Iz noći u noć duše su dolazile napred pospasenje, pred oltarom je iznova i iznova bilo mnogo ljudi. Velik je brojprihvatio Hrista po prvi put. Koliko, ne znam."

"Jutarnji sastanak u deset sati je bio prava svečanost. Prvo je jutroglavna sala, dole, bila puna, sa svega nekoliko slobodnih mesta gde jesedeo hor. Drugog dana je bilo više ljudi, trećeg još više, i slavno jedelovanje počelo. Ali četvrtog jutra više nije bilo mesta ni za stajanje.Sedišta hora su bila popunjena. Posebne stolice su bile donesene napodijum i gde god je bilo mesta. Još su uvek ljudi dolazili, tako da suna kraju mnogi bili prisiljeni stajati u prolazima. Tada je sila Božja palana slušateljstvo. Muškarci i žene su klečali na svim stranama, o kakvesu se samo molitve mogle čuti! Kakve suze! Kakvo pokajanje ipriznanje! Kakva radost i mir! Kakva svedočanstva! Aka ko su samopevali! Zaista, nebo je sišlo na zemlju!"

"Na završetku sastanka bio je upućen poseban poziv za četiri sataposlepodne. Hoću li ponovno propovedati? Pristao sam i u četiri su sesata ponovno vratili. Još jednom je sila Božja bila prisutna. Suze suslobodno tekle. Neiskazana radost i punina slave se videla na mnogimlicima. U tišini smo klekli pred Bogom i u mnoge živote je ušao Duh. Upola sedam sam ponovno propovedao i ponovno u osam − četiri puta ujednom danu."

"Čim sam ušao u svoju sobu na počinak, čuo se kucaj na vratima.Ušao je jedan od studenata. Ispričao mi je kako mu je Bog govorio.Opisao je svoju veliku glad srca. 'Odlučio sam moliti čitavu noć' rekaoje, 'neću prestati dok ne prepoznam silu Duha Svetoga u mom životu.'Zajedno smo molili i on je glasno jecao. Tako je proboj počeo."

"Nekoliko minuta kasnije čulo se drugo kucanje na vrata. 'Da li bi ste se

57

hteli sresti sa nekima u susednoj sobi?' Otišao sam. Kad sam ušao,našao sam grupu ljudi kako kleči. I njima je Bog govorio. Ponovno jemolitva, borbena i jasna molitva, odlazila Bogu. Greh je bio priznat iodbačen, učinjeno je potpuno predanje i Duh Sveti je još jednom imaootvoreni put."

"Okupljeni su studenti klečali te na ruskom, nemačkom, latvijskom iengleskom jednodušno izlivali svoja srca Bogu. O, kakvo vremepretapanja! Kako su plakali pred Gospodom! Kakva je radost bila biti ujednom takvom ozračju probude i videti samog Duha Svetoga na delu!Na kraju su otišli da nastave molitvu u svojim vlastitim sobama, dokada, ne znam. U dvanaest sam se sati vratio u svoju sobu i saradošću i zahvalnošću u mojoj duši otišao u krevet. Kako je to bioblagoslovljen dan!"

"Sledećeg smo jutra bili prisiljeni otići u glavnu dvoranu, jer je biloprisutno više od hiljadu dvesta ljudi i ponovno je mesto kod oltara bilopuno. Slava Bogu! U četiri sam sata ponovno propovedao, ovaj putslušateljima od preko hiljadu petsto ljudi, od kojih su mnogi bili prisiljenistajati. Još je jednom oltar bio pun duša. Zatim, u sedam sati, suočiosam se sa svojom trećom zajednicom, i sila je Duha bila najstvarnija. Uvelikom je slušateljstvu bila prisutna sveta tišina te je na krajubogoslužja došlo toliko mnogo ljudi napred da je dodatni sastanaknakon glavnog trajao još jedan sat. To se događalo u donjoj dvorani."

"U osam sam otišao gore i tu pronašao slušatelje, oko hiljadu trista ljudikoji su me čekali. Ponovno sam propovedao poruku i uputio poziv, iodmah se stvorio red muškaraca i žena, mladih i starih, koji su stajalipred oltarom i sa skrušenošću i radošću prihvatali Hrista. Bilo je tomoje četvrto bogosluženje toga dana i mislio sam i moje poslednje, alikad sam se vratio u dom misije, našao sam sobu punu Rusa, sveničice pred Bogom, moleći se tiho i iskreno, kao što to samo Rusiznaju. Na trenutak sam im se pridružio, a zatim ih napustio i udvanaest otišao u krevet. Kakav je to bio dan! Kakvi sastanci! Kakva

58

zadivljujuća obraćenja! Kakva radost! Kakva sila! Nikada u svom životunisam propovedao takvim zajednicama ni u Kanadi ni u SjedinjenimDržavama."

"Uskršnja nedelja je bila dan koji nikada neću zaboraviti. Prvo jebogosluženje bilo u šest ujutro. Noć ranije, u ponoć, posetio samgrčko−pravoslavno bogosluženje. Gledao sam ljude sa svećama iposmatrao sveštenike u njihovim prekrasnim odorama kako napolju triputa obilaze oko crkve; slušao sam divno pevanje hora i propovednadbiskupa o uskrsnuću. Bilo je dva sata kad sam otišao u krevet.Dakle, propovedati u šest ujutro nije bilo lako. Bilo je prisutno hiljadudvesta ljudi. Mnogi su se odazvali pozivu i prihvatili Hrista."

"U deset sam ponovno propovedao u zajednici od šest stotina ljudi.Čak su i prolazi na galeriji bili puni i ljudi su stajali gde god su mogli.Bila je to prekrasna slika. Sastanak je trajao četiri sata."

"Nakon ručka bacio sam se na krevet i zaspao, probudivši se upravona vreme za sledeće bogosluženje u četiri. Bilo je prisutno hiljadu četiristotine ljude. Dok je Duh Božji u strašnoj sili delovao na slušaoce, velikih je broj došao napred za spasenje. Suze su tekle niz mnoga lica.

Muškarci su stajali brišući svoje natečene oči. Spasenje je došlo umnoga srca te su sa sjajem radosti na svom licu toplo stiskali mojuruku dok sam prolazio uz dugi red obraćenika. Bilo je tamo mladihmuškaraca i mladih žena. I starijih. Mnogi sa sedom kosom. Nekolikomale dece. Svi su tražili i mnogi su našli Spasitelja. O kakva beskrajnaradost!"

"U ponedeljak sam bio u ruskoj crkvi gde sam pre gotovo pet godinapropovedao Evanđelje. Tu sam u deset sati pronašao prepunu salu,muškarce i žene kako vise na galeriji sa strane, ljude kako stoje gdegod se stajati moglo, te ogroman hor i grupu iza mene. Govorio sam sapresvedočenjem o pobedi nad grehom i na kraju su desetine klekle dok

59

je blagoslovljeni Duh Sveti ulazio u njihove živote i činio promenu. Bogje silno radio. Mnoga su lica doslovce izgledala veličanstveno, tako jevelika bila njihova radost."

"U drugom ruskom gradu naše se prvo bogosluženje održavalo ulokalnoj crkvi koja je bila samo do pola puna, ali je početak delovanjaDuha počeo odmah. Mnogi su sa suzama molili. Na sledećem jebogosluženju crkva bila puna, neki su stajali. Treće smo održavali udvorani gde ih je sedelo tri hiljade, kako su izjavili, ali se pokazalapremalom. Tako je veliko bilo mnoštvo i tako duboko zanimanje da sumnogi bili prisiljeni čitavo vreme stajati. Usprkos velikom mnoštvu,mnogi su došli napred i kleknuli ispred oltara da prihvate Hrista, jer jeveliko presvedočenje palo na zajednicu."

"Zatim u ponedeljak je došlo i veče. Hoće li veliko mnoštvo još jednomdoći? Ili će ponedeljak ovde biti kao tamo u Americi? Pitanje je brzodobilo odgovor, jer kad smo se približili crkvi, našli smo je nabijenu dokrova, brojni su stajali u prolazima. Kakav prizor! Dve galerije, jednadaleko iznad prve. Napeta su lica zurila dole na nas. Kako je mojaduša drhtala dok sam ih gledao! A kako su samo slušali! Nakonzavršetka pozvao sam na dodatni sastanak. Oko pet stotina ljudi jeotišlo, ostatak je ostao. I tako, sa približno dve hiljade pet stotinaprisutnih, morao sam nastaviti. Brzo su prva sedišta bila popunjena saonima koji su tražili spasenje. Pažljivo sam objasnio Evanđelje. Doksam govorio, suze su tekle niz njihova lica. Ubrzo su bili na kolenima.Gresi su bili priznati i oprošteni, Hrist prihvaćen i slavopoj prinet Bogu.O kako su njihovi izrazi lica bili promenjeni kad su se digli! Kako su imoči sijale od radosti!"

"Tako je završio jedan od najdivnijih nizova sastanaka probuđenja kojesam ikad održao. Nikada u Americi nisam imao slično iskustvo. Inikada neću zaboraviti te slavne scene kojima sam prisustvovao.Kakva duhovna glad i žeđ za Bogom! Gde bi se to u Kanadi mogloponoviti? Moja čitava duša odlazi tim velikim mnoštvima. Kako ih je

60

divno Bog pohodio! O, kako ga slavim! Slava neka je Njegovom imenuzauvek! On je još uvek isti. Bog Wesley−a i Finney−a, Bog Moody−ja iEvan−a Roberts−a − taj Bog je i naš Bog zauvek. On je još uvek Bogprobuđenja. Njegova ruka nije okraćala niti mu uho postalo teško. Ončuje, On odgovara na molitve. Aleluja!"

"Što se mene tiče, duboko sam se poklonio. Bog je bogato blagosloviomoju vlastitu dušu. To je značilo novo raspeće, dublje iskustvo i prisnijihod sa Bogom. Moje srce se topi i topi. Od sad pa nadalje, kao nikadpre, sve mora biti 'Bog prvo!' Moje vlastite planove i ambicije radosnostavljam na stranu i prihvatam Njegove. Šta budućnost donosi, neznam, ali moje je vreme u Njegovim rukama. Kad bi On bio tako dobarda me upotrebi u dubokom duhovnom delu probuđenja, bio bih i višenego zadovoljan, nije važno gde, ovde ili kod kuće. 'Kud me vodi,slediću ga'. Odlučio sam se potpuno prepustiti Bogu i svaki tren živeti ukraljevstvu tako daleko iznad sveta i tela da ću boraviti u neprekidnomzajedništvu sa mojim blagoslovljenim Gospodom."

Prijatelji moji, putovao sam Europom, Bliskim i Dalekim istokom,Kanadom i Sjedinjenim Državama. Bio sam od Atlantskog do Tihogokeana, od Meksičkog zaliva do Velikih jezera, mnogo puta. Posetiosam najbolje evanđeoske zajednice, slušao najveće evanđeliste ibiblijske učitelje na ovom kontinentu. Ali nikada nigde nisam video onošto sam upravo opisao, osim u radu onih koji rade u zemljama Rusije.

A zašto? Kakvo je objašnjenje? Je li Bog ostavio Ameriku? Je li završiosa Kanadom? Je li Engleska već imala svoju priliku? Zašto danasnigde u tim zemljama nema probuđenja? Jednostavno, jer glavnipreduslovi za probuđenje nedostaju. Ono što sam video ukontinentalnoj Europi tek moram videti ovde, a to je glad. Prijatelji moji,u ovoj zemlji ne postoji stvarna, prava, duboka, duhovna glad nitraganje srca za Bogom. Stvari su ispunile našu viziju. Mi imamo tolikokomfora i luksuza da ne osećamo potrebu za Bogom. Kad bismomorali ostati gotovo bez svega što posedujemo, to bi možda bilo naše

61

spasenje.

Ljudi ovde ne žele posećivati sastanke. Često je potrebna na stotinedolara vredna reklama da bi ih se samo malo zainteresovalo. Pozorištai bioskopi su prepuni, plesne dvorane, plaže i parkovi puni, ali su našecrkve uglavnom prazne. Ljudi ni u snu ne bi hodali tri kilometra da bidošli na neko bogosluženje niti bi tri sata stajali na otvorenom daslušaju Evanđelje. Iz toga proizlazi moja dijagnoza da ovde nemagladi. Što je lepši dan, veće je iskušenje za izletom, a Bog zauzimadrugo ili treće mesto. Ruski narod ima vrlo malo od tih svetovnihdobara, iz toga proizlazi da je duhovno gladan za bogatstvima Božjim.

Dakle mi, koji imamo glad − a hvala Bogu, postoji nas nekoliko tu itamo − mi počnimo tužiti nad ovim narodom i pozovimo Boga da stvoritu glad, bilo katastrofom, ratom, neimaštinom ili bilo čime, jer bez tegladi ne može doći do pravog probuđenja.

62

IX. DA LI JE EVANGELIZACIJA MRTVA?

IX. DA LI JE EVANGELIZACIJA MRTVA?

Jesu li slavni dani evangelizacije prošli i zauvek nestali? Zar višenikada neće biti nekog Wesley−a, Finney−a ili Moody−ja? Zar gradoviviše neće biti uskomešani silnim probuđenjima kao u danima koji suprošli? Je li zaista istina da su dani probuđenja prošli i da jeevangelizacija mrtva? Moj je odgovor i da i ne.

Neki dan je u jednom od izdanja naših kanadskih novina izašla slika D.L. Moody−ja i kratak izveštaj o njegovoj velikoj torontskoj kampanji udvorani Massey 1894. Govori se o ogromnom mnoštvu ljudi, onjegovom propovedanju i kako se on javno zahvalio gospodinu Hart−uA. Massey−u, koji je stajao u svojoj posebnoj loži, zbog darivanjadvorane Massey gradu. Zatim je izveštaj govorio o Moody−jevoj velikojkampanji:

"Priča o D. L. Moody−ju je ona iz dana herojskog evangelizjranja kojeje prošlo i koje se možda nikada više neće vratiti. To je razdoblje imalosvoj vlastiti duhovni sjaj. Nije bilo radija, telefona, automobila, a dokMoody nije postao prilično star, ni električnog svetla."

Kasnije je u istim novinama izašao izveštaj o velikim sastancimavažnih kanadskih evanđelista: Crossley−a i Hunter−a u Ottawi kad seSir John A. MacDonald, prvi kanadski premijer, slušajući Hunterovupresvedočavajuću propoved, digao na noge i javno ispovedio svojuveru u Hrista. Bilo je to 1889. godine kad sam se ja rodio.

Kratko pre nego je umro, dr. Crossley je pohodio neke od mojihbogosluženja. Hunter sa kojim je on četvrt veka putovaoevangelizirajući, je umro. Današnja generacija ga ne poznaje. Za

63

većinu onih koji su sad aktivno zaposleni u hrišćanskoj službi, slavaprošlosti je zaboravljena. Ali kad gledam na dr. Crossley−a i drugesede ratnike koji su bili u središtu evangelizacije, mislim na velikescene koje su bile viđene pre više od jedne generacije unazad kad jeevangelizacija bila na visini, te se pitam bi li one opet mogle biti viđeneu sadašnjoj ili sledećoj generaciji.

U svojoj biblioteci imam istrošeni svezak Moody−jevih propovedi,stenografisanih dok je govorio. Njegove negramatičke rečenice suzabeležene upravo onako kako što su pale s njegovih usana. Uputstvakoja je on dao sa podijuma, njegova upozorenja protiv piljara koji stičuzaradu prodajući njegove slike i protiv tričavih zbivanja − sve je to,upravo kao što se dogodilo, zapisao neko ko je bio prisutan i svojimvlastitim očima to gledao.

Cenim taj svezak, cenim ga, jer je pun ozračja evangelizacije, ozračjasa kojim ova sadašnja generacija uglavnom nije upoznata. Jer dokčitam, ponovno vidim velika, nagomilana mnoštva; još jednom čujempresvedočavajuće propovedi poznatog evangelizatora i svedok samdavnih događanja koja su tako mnogo značila Crkvi u prethodnojgeneraciji − svedok sam dana neba na zemlji. Ali pitanje koje sadpostavljam glasi: Hoće li se ti dani ikada opet ponoviti?

Herojski dani evangeliziranja kao da su prošli sa vremenom kad sam jabio tinejdžer. Moja je prednost bila susresti se sa njima barem unjihovoj slavi na zalasku. Dobro se sećam velikih sastanaka Torrey−a iAlexander−a u dvorani Massey u Torontu 1906. kad sam se ja obratio.Ono što me se dojmilo, bio je velik broj propovednika svihdenominacija kako zajedno sede na podijumu. Zatim, isto tako, moj seum vraća do duha evangelizacije u YMCA−i, godinu ili dve kasnije. Anikada neću zaboraviti ni sastanke Crossley−a i Hunter−a uHuntsville−u u Ontariju 1908. i utisak koji su ostavili na mene. Moje jemlado srce od uzbuđenja drhtalo kad god sam došao u dodir saevangelizacionim službama. Ali one su bile blizu iščeznuća. Tek je

64

negde u drugoj deceniji dvadesetog veka onaj duh evangelizacijestarih vremena uzeo svoj zamah.

Veliki centri evangelizacije

Ali evangelizacija nije mrtva. Ni govora. Niti može umreti, jer je to jedanjedini Božji metod da obavi svoje delo. Iz toga proizlazi da On danaspodiže velike pokrete i centre širom zemlje, posebno zaevangeliziranje, i u njima će vatra evangeliziranja nastaviti goreti.

Ti su centri podignuta dela koja se nadmoćno ističu u spasavanjuduša, obrazovanju vernika i evangelizaciji širom sveta, posebnonaglašavajući četiri bitne stvari: spasenje, dublji život, inostranu misiju ipovratak našeg Gospoda; oni svim sredstvima nastoje odneti porukumasama bez Hrista, kako kod kuće, tako i van granica, u što jemoguće kraćem vremenu.

Metoda koja sledi je metoda apostola Pavla. On nije održao kratkukampanju, koliko god ona vredna bila, te otišao dalje, već je ostajao usvakom mestu, ako je bilo moguće, dok stvarno delo nije biloustanovljeno.

Svaki veliki grad treba takve centre. Spurgeon je u Londonu uzeomuzičku dvoranu Surrey, koja ima deset hiljada sedišta, i CrystalPalace, koja ima dvadeset hiljada sedišta, te napuštajući svekonvencionalnosti, propovedao Evanđelje grešnim masama velikeengleske metropole, a zatim je podigao Metropolitan Tabcrnacle, kaotrajni evangelizacioni centar.

D. W. Moody i R. A. Torrey imali su istu viziju. I oni su verovali, poputSpurgeona, u rad na jednom mestu. Tako su velika Moody−jeva crkvau Chicagu, Crkva otvorenih vrata u Los Angelesu i Crkva naroda uTorontu trajni centri evangelizacije.

65

Neko je možda pozvan da putuje od mesta do mesta, ali najvrednijaevangelizacija postiže se kroz osnovane stožere gde se oganjprobuđenja nikada ne gasi, te od tamo, kao iz centra, deluje počitavom svetu.

Uopšteno prihvaćena zamisao o crkvi − mislim na male grupe vernikakoje se okupljaju negde u nekoj mračnoj ulici i muče muku kako bi daleplatu svom pastoru, a koje ne ostavljaju dojam na mnoštvo... − sigurnonije Božja vizija. Kako često nailazimo na samo šačicu ljudi, preteranouhranjenih i nedovoljno iskorištenih u radu, samozadovoljni pa čak iantievangelizacijski nastrojeni, bez vizije rasta i bez osećaja dužnostida nose poruku masama! To su isušene ili ustajale močvare bezizvora. Tek kad naše crkve postanu duhovna središta za agresivnoevangeliziranje, kako kod kuće tako i van zemlje, shvatićemo vizijuIsusa Hrista kao što je izražena u Njegovom Velikom nalogu.

Evangelizacija rešava probleme

Evangelizacija će napuniti svaku crkvu. Ona je punila metodističkecrkve, punila ih svuda po svetu sto i pedeset godina. Metodizam serodio kroz evangelizaciju; živeo je i rastao od evangelizacije. Bio jenajveći od svih evangelizacijskih delovanja od apostolskih dana.Dovodio je ljude da se spašavaju i da obraćenici ispune redove.

Štaviše, evangelizacija će rešiti i financijske probleme. Sve što je Petarmorao učiniti, bilo je da uhvati ribu, novac je bio u njenim ustima. Uvekje to tako. Zadobij nespašene za Hrista i oni će se brinuti za nužnasredstva da bi Njegov rad išao dalje. Mnoge od naših crkava morale suse zatvoriti, jer je evangelizacija zamrla.

Crkva naroda nije izuzetak. Sve ranije godine održavali smoneprestanu službu evangeliziranja i još uvek tako činimo. Pevaju se

66

evangelizacijske evanđeoske pesme i propovedaju propovedi zazadobijanje duša.

Mnogo smo se okoristili i radijem. Svake smo nedelje uveče, u eteru,dva i po sata, te hiljade mogu čuti poruku spasenja i biti evangelizirane.

Svake nedelje na uveče upućen je poziv ljudima. Naše bogosluženjese ne sastoji samo od okupljanja, propovedanja i razlaza. Mimuškarcima i ženama dajemo priliku da prihvate Hrista pozivajući ih uposebnu prostoriju za tu svrhu. Teško da i jedna nedelja prođe a daduše nisu spašene. Dobro znamo da crkva mora evangelizirati ili će seokameniti; i tako evangeliziramo, jer crkva koja prestaje bitievangelizacijska, ubrzo će prestati biti i evanđeoska.

Naša izjava govori da mi ističemo obraćenje duša, poučavanje vernikai evangeliziranje širom sveta. Mi smo "staromodni", jer još uvekverujemo u "obraćenje duša". Ljudi trebaju spasenje. Ta sezanemarena istina mora naglašavati više nego ikada. Tada će severnici izgrađivati u veri. A naše evangeliziranje ni u kom slučaju nijeograničeno samo na naš vlastiti grad. Hvala Bogu, rasprostire se širomsveta. Mi verujemo u delo u inostranim misijama i ponosimo se njime.

Četiri važne stvari

Sad slede četiri važne stvari: spasenje, dublji život, strane misije ipovratak našega Gospoda. Ne da mi ne pridajemo važnost drugimvažnim istinama! Ni govora. Ali oko ove četiri istine, nalazi se većina jevitalnog učenja Svetoga pisma.

Na sve to se misli pod dubljim životom o kom propovedamo. Bog želida Njegov narod bude Duhom ispunjen, da ima pobedu nad grehom,da je potpuno predan Njemu i sasvim odvojen od sveta i svih njegovihposlova, kako bi ga On mogao do kraja upotrebiti. Mi stavljamo

67

naglasak na Njega, na Osobu, više nego na darove, iskustva imanifestacije. "Sve u Isusu i Isus u svemu."

Isto tako, blagoslovljenu istinu povratka našeg Gospoda nezanemarujemo. To je velika nada Crkve. Naš se Gospod vraća.Detaljno, lično tumačenje proročanstva mi ne naglašavamo. U tome suse ljudi uvek razlikovali i razlikovaće se. Možemo se ne slagati, ali jošuvek smo braća. No mi smo ustrajni na važnoj istini ličnog, vidljivogpovratka našeg Gospoda da uspostavi svoje kraljevstvo.

Naša izjava završava rečima: "Svim sredstvima nastojimo odnetiEvanđelje masama koje ne poznaju Hrista, kako na domaćem polju,tako i u inostrane zemlje, u najkraćem mogućem vremenu." Na krajukrajeva, to je glavna stvar. Da bismo živeli, moramo davati. Da bismouneli, moramo izneti. Zbog tog razloga je Hrist došao, živeo, umro iposlao Duha Svetoga. To sačinjava najviši zadatak Crkve. Radi njegapostojimo. Naš je najvažniji posao nositi Evanđelje i širiti ga svimlegitimnim sredstvima.

Posebno je važno nositi ga narodima koji nisu čuli za Hrista.Nesebično i jednako nas mora zanimati strano polje rada kao idomaće, jer time sledimo program našega Gospoda koji jepropovedanje Evanđelja "po svemu svetu za svedočanstvo svimnarodima. I tada će doći posledak," (Mt. 24,14). Na taj način možemonajviše požuriti Njegov povratak s obzirom da Bog sada pohađapogane da "primi iz neznabožaca narod k imenu svom." (Dela 15,14).

O, kakva vizija! Kakav poziv! Kakvo delo! Kako neko može pronaćigrešku u takvom programu? Čovjek koji ljubi Gospoda i stoji na velikimtemeljima vere ne može odbiti da se sto posto ne preda tom velikomzadatku. Kako bismo trebali slaviti Boga za zdravu evangelizacijuprema Svetom pismu! Pokret koji gori za duše nije rođen od čoveka niod volje telesne, već od Boga.

68

Dakle, evangelizirajmo i ustrajmo u tome, večno evangelizirajmo, da biljudi mogli imati priliku čuti Evanđelje i biti spaseni. Neka sepropovednici, pravi propovednici, daju na evangelizaciju za svojimvlastitim propovedaonicama i učine svoje lokalne crkveevangelizacijskim centrima, jer će Bog blagosloviti evangelizaciju višeod bilo čega drugog. On će staviti svoj pečat kao dokaz toga naspašavanje duša, obnovu otpadnika i poučavanje vernika, jer jeevangelizacija još uvek veliki nalog ovoga vremena.

Idi, idi, izgubljene zadobij,evangeliziraj po svaku cenu;propovedaj Evanđelje u svakoj zemlji,idi, zapovest je to Gospodnja.

Evangeliziraj u svakom plemenu,Evanđelje ne uskrati nikom;idi i kaži kako je umro,idi, kazuj o Hristu raspetom!

Idi i kazuj kako On ustai kao pobednik živi nad neprijateljima svojim;kako će opet doćida vlada u sili i slavi!

On dolazi po zaručnicu svojuiz svakog roda i plemena,i vraća se da najaviDan suda za greh čoveka!

Idi, objaviti poruku treba!Idi, dovedi ih u stado Spasitelja!Gospodar zove, ustani sada!

69

Evangeliziraj! Evangeliziraj!

O. J. S.

70

X. POTREBA OVOGA VREMENA

X. POTREBA OVOGA VREMENA

"Kad nema utvare (objave), rasipa se narod..." (Pri. 29,18). Kakoistinito! Mnoštvo je onih u našim gradovima koji ginu u grehu, jer minemamo objavu. Mase bez Hrista za koje je Isus umro možda nikadaneće čuti Božju poruku spasenja ako mi ne dobijemo objavu. Našiveliki gradovi, za koje smo mi odgovorni, ne poznaju Evanđelje milostiBožje jer smo mi, Njegovi sledbenici, bez vizije. Šta ćemo u pogledutoga učiniti? Kada, o kada ćemo dobiti breme i postati svesni našeodgovornosti? Zaista je istinita ta misao: "Kad nema objave, narodgine..."

Smešteni u udobnom malom gnezdu usred svoga okruženja,zadovoljni šačicom presitih sledbenika, mi održavamo našabogosluženja, propovedamo naše propovedi i baš nas briga zamnoštva koja oko nas odlaze u večnu smrt. Bog nikada nije rekaogrešnicima da dođu k nama. On je rekao da mi idemo k njima. Zaštoonda njih krivimo što ne dolaze k nama kada je stvarna krivica nanama, jer ne idemo k njima? Bože, pomozi nam! "Kad nema objave,narod gine."

Svet izlazi napolje da bi privukao pažnju. Pozorišta su sagrađena nanajvažnijim ćoškovima i jasno osvetljena, a crkve prečesto izaberuneke sporedne ulice, grade male zgrade i instaliraju prigušena svetla, itada se pitaju zašto ljudi ne dolaze. "Jer sinovi su ovoga sveta mudrijiod sinova svetla..." Svaki grad u svom središtu treba velikoevanđeosko delo, jasno osvetljeno, pristupačno, sposobno privućiprolaznike, sa stvarno živim evanđeoskim programom, programompripremljenim da uzdrma ravnodušne, da probudi grešnike i okrene ihprema nebu. Bez takve vizije, ljudi su osuđeni na propast.

71

Sve što je potrebno da bi se takva Bogom dana vizija ostvarila je veraili, da tako kažem, vera i bolovi. Vera i bolovi će sve učiniti. Bogomdana vizija, Bogom dana vera plus bolovi, ili da kažem, teško,požrtvovano delo, učiniće nemoguće. Carey−ev moto to sumira ovako:"Očekuj velike stvari od Boga; lati se velikih stvari za Boga." Nemožete očekivati velike stvari od Boga dok se ne latite velikih stvari zaBoga. Pribavite Božju viziju i tada je realizujte. "Sve je moguće onomekoji veruje." "Bogu je sve moguće." "Verujte u Boga."

Mi živimo u danima strašnog otpada. Na mojim putovanjima po Europi,a nedavno i po Kanadi i Sjedinjenim Državama, postao sam kaonikada ranije opterećen verskom situacijom i njenim izgledom. Crkva,kao što govori proroštvo, ubrzano postaje otpadničkom. Mnogi seokreću od vere. To znači da je čitav svet sad postao jedno ogromnomisijsko polje. Hiljade običnih polaznika crkava nikada nije čuloEvanđelje.

Sa mnogih se propovedaonica danas od ordiniranih propovednikaEvanđelja čuju ovakve izjave: "Ne propovedam više čitavu Bibliju. Nepropovedam iz Biblije o nebu i paklu, a i ne poznajem ni jednogpropovednika od nekog značaja koji bi to činio. Moje mi obrazovanjezabranjuje da prihvatim čuda Biblije. Ne verujem u nauku spasenja pokrvi. Hvala Bogu, ja nisam spašen ni po čijoj krvi. Spasenje po krvi jeevanđelje iz mesare." S obzirom na takve izjave, nije li vreme da pravesluge Božje glasno zavape i još jednom naveste silne istine stareKnjige koje preobražavaju dušu.

General Booth je napisao "U najmračnijoj Engleskoj". Bog je nanjegovo srce utisnuo ovu strašnu izjavu: "Jer, gle, mrak će pokritizemlju i tama narode!" (Isa. 60,2). Ovo se danas obistinjuje ne samona inostranim misijskim poljima, nego i kod kuće. Ljudi su svuda ugotovo potpunom mraku, bar što se tiče Božjega spasenja. Samo tu itamo nailazimo na propovedaonicu gde se propoveda Evanđelje,

72

naglašava novorođenje, jasno govori o spasenju i poziva ljude naobraćenje. Pozivi k oltaru su retki, a bogosluženja sve formalnija. Umnogim crkvama propovednik propoveda kao da su u sali već svispašeni i na putu za nebo, međutim, u svakoj zajednici postoje oni kojinikada nisu doživeli novorođenje.

O, gde je propovedanje Bunyan−a, Baxter−a, Aileen−a, Edwards−a,Wesley−a, Whitfield−a i Fmney−a; propovedanje od kojeg 'su grešnicidrhtali i glasno vapili pod strašnim teretom greha i krivice. NekaGospod ponovo podigne takve ljude, ljude koji će, shvativši strašnuozbiljnost i odgovornost njihova poziva, ostaviti sve druge manje važnestvari i neustrašivo propovedati velike osnove vere da bi u ovimposlednjim danima ovoga vremena dali jasno i nepogrešivosvedočanstvo. Ne postoji drugo propovedanje niti druga poruka vrednaovoga vremena i truda.

Previše se vremena troši na religijske nesuglasice. Zašto bismo trebalibiti u obrani? Nesuglasice nikada nisu bile od koristi. Istine Biblije se netrebaju braniti; one se trebaju samo navešćivati. Biblija će se samaobraniti. Ona će preživeti i dugo nakon što će njene kritike umreti inestati. Potrebna nam je pozitivna poruka. Zbog nesuglasica se usevernoj Africi svetlo ugasilo, a to će se i ovde dogoditi ako nepromenimo metode.

Dakle, pazimo na naš jedan jedini veliki zadatak, da nosimo Evanđeljei ovde i van zemlje. Radimo zajedno u jedinstvu sa Duhom. Ako se nemožemo složiti ni u čemu drugom, možemo se složiti u evangeliziranju.Svi mi verujemo da je Evanđelje sila Božja za spasenje. Onda gapropovedajmo. Ateisti nikada nisu bili presvedočeni argumentima.

"Bez napada i bez obrane!" uvek je bio moj moto i to me je održalopostojanim. Ja ne znam za bolje i strogo bih savetovao da svakipropovednik čini isto.

73

Prema Svetome pismu, mi živimo u laodikejskim danima Crkve. Zbogtoga Crkva sama mora biti evangelizirana. Potreban je novi poziv naodvojenje od sveta i posvećenje Isusu Hristu čitavim srcem. Ne mogushvatiti da neko nanovorođen može ostati u ckrkvi koja nije ništa drugonego kao neki klub. Kompromis je u Reči Božjoj uvek bio osuđen. Mrakse mora rasterati. Kako ćemo se inače suočiti sa strašnim otpadnomdanašnjice!

Neprijatelj je iznad nas. Olujni se oblaci skupljaju i oluja samo što nijeprovalila. Ništa osim propovedanja Evanđelja u sili Duha Svetoga nećemoći zaustaviti bujicu. Dakle, evangelizirajmo! Pođimo gde su ljudi, i sanajboljom evanđeoskom muzikom, najboljim svedočanstvima inajboljom porukom privucimo mase koje ne poznaju Hrista. Planirajmojasne evanđeoske programe i zadobijmo ljude za našega Spasitelja.Nosimo Evanđelje u svaki dom u našem okrugu, iznova i iznova.

Jeste li ikada čitali Priče 24,11−12? Te su reči za promisliti. Pogledajteu njim:

"Izbavljaj pohvatane na smrt; i koje hoće da pogube,nemoj se ustegnuti od njih. Ako li kažeš: Gle, nismoznali za to; neće li razumeti Onaj koji ispituje srca, i kojičuva dušu tvoju neće li doznati i platiti svakome podelima njegovim?"

Kakva strašna izjava! Ko to može pročitati, a da ne bude presvedočen?Preti li ljudima smrt i mi ih ne upozorimo, bićemo krivi. Možemo seizgovarati da nismo znali. Ništa nam to neće vredeti. Jer možemoznati. Jer možemo otkriti potrebu. Takvo opravdanje Bog nećeprihvatiti. Mi se moramo oglasiti i upozoravati. Moramo im reći onjihovoj opasnosti.

To je, brate moj, potreba ovoga sata. Neka nam Bog da viziju, jer ćeinače ljudi odlaziti u pogibao a mi ćemo biti za to odgovorni.

74

XI. EVANGELIZACIJA − BOZJI ODGOVOR UMIRUCEM SVETU

XI. EVANGELIZACIJA −BOŽJI ODGOVOR UMIRUĆEM SVETU

Ovo je dvadeseti vek. Zle sile su na delu. Mnoštvo je lažnih religija nasvim stranama. Nacionalizmi razaraju zemlje i narode. Komunizam,najsilnije oružje ikada iskovano sotonskom domišljatošću, preti darazori hrišćanstvo. Atomska sila drži civilizaciju na milost i nemilost.

Voleo bi da mogu živeti do 2000. godine, ali to se neće dogoditi. Milionihoće, ako Hrist ne dođe, no ja ne mogu. Ja verujem da će narednihpedeset godina biti najznačajnije u istoriji čovečanstva. Događaji kojiće svojom važnošću potresti svet, već bacaju svoje senke pred sobom.

Uvedeni su ogromni pokreti; neki na dobro, drugi na zlo. Ljudska serasa suočava s uništenjem. Kataklizmički sudovi su neizbežni.Revolucija, sa svim svojim užasima, ponovo podiže svoju sedu glavu.Gvozdena zavesa krije ropstvo gore od smrti. Čitavo stvorenje stenje.Trudovi se novog doba osećaju sad po čitavom svetu. Još se jednomčuje "šum po vrhovima dudovog drveća." "Blizu je dolazak Gospodnji!"

Važnost evangelizacije

Ja nisam profesionalni evanđelist, ali ja nosim evangelizacijsko delo iznam da je jedina nada našega vremena nova manifestacija sile Božje.Bio sam u zemljama gde sam video tu silu na delu i uveren sam da i miovde možemo imati ono čemu sam ja tamo bio svedok. Evangelizacijaje zapovest i potreba za ovo vreme, potreba ovoga sata. Bezprobuđenja, život kakav poznajemo mora propasti. Moramoevangelizirati ili ćemo se pretvoriti u kamen.

75

Svi mi imamo svoje različitosti, ali postoji jedna stvar u kojoj semožemo složiti, a to je evangelizacija. Ako se ni u čemu ne možemoujediniti, trebali bismo biti u stanju zajednički raditi u zadobijanjuizgubljenih ljudi i žena za Gospoda Isusa Hrista. Kad se radi oevangelizaciji, propovednici i laici svih denominacija trebali bizajednički raditi.

Postoje propovednici koji drže da mogu sami obavljati svoj vlastitievangelizacijski rad i da nema potrebe dovoditi profesionalneevanđeliste. Dopustite mi da kažem, da svoje tvrđenje zasnivam načetrdesetogodišnjoj službi, uglavnom pastorskoj, da uspeh moga delau velikoj mjeri dugujem evangelizaciji. Pastor jedne crkve može bitidobar propovednik, njegovi ga ljudi mogu vrlo voleti, ali čak i najboljiglas može postati zamoran. Za mojom su propovedaonicom uvekdobrodošli drugi jer sam shvatio da je novi glas nužan. Jedanevanđelist može zadobiti one koje ja ne mogu. A zatim, kad ja ponovopreuzmem propovedaonicu, moj glas postaje novi glas i tako se ljudinikada ne zamore. Čim osetim da su me dovoljno često slušali, zapromenu im dovodim nekog drugog, a evanđelist nam uvek dovodinove prijatelje, od kojih većina ostaje sa nama i kad on ode.

Prva kampanja koju sam održavao u Torontu trajala je neprekidnosvake noći šest meseci, uključujući subote i dva ili tri bogosluženjanedeljom. Ja sam organizovao kampanju i bio voditelj svih sastanaka.Ali tokom tih šest meseci imao sam desetak ili više različitihevanđelista, jednog za drugim, koji su propovedali. Tako sam uvekimao nekog novog za naveštanje Evanđelja i ljudi su mogli neprestanoočekivati novi glas. Mnoštvo se povećavalo iz nedelje u nedelju.Zanimanje je bilo veliko i pre nego je kampanja završila, mnogo jestotina duša bilo spašeno, tako da je kao rezultat toga delo Božje vrloojačalo. Svaka je kampanja i više nego pokrila svoje troškove jer samvideo da je na kraju uvek nešto ostalo i u blagajni.

76

Tokom svih godina, sve do danas, imao sam dve ili tri, a ponekad i petdo šest kampanja na godinu, a usto i mnoge posebne konferencijeovakve ili onakve vrste. Sve je to poticalo duhovni život ljudi,pridonosilo novom zanimanju, stvaralo oduševljenje i učvršćivalo delo.Između kampanja propovedao sam ja, a kako je delo raslo i mnoštvose povećavalo, sve sam više bio za propovedaonicom, no nikadanisam smatrao da bih to mogao raditi sam. Sve do dana današnjegadovodim vanjske govornike da održavaju evangelizacijske kampanje.

Poteškoće evangelizacije

Ne tako davno bilo je dana u delu evangelizacije i probuđenja kad susve crkve određenog grada zatvorile svoja vrata i surađivale. Nije čudoda su ljudi poput Billy−ja Sunday−a imali velika mnoštva. GodinamaBilly Sunday nije hteo ići u neki grad ako se sve crkve toga grada nisusložile da zatvore svoja vrata i ujedine u kampanji. Posledica toga jebila da su horovi svih crkava bili na podijumu, a što je još važnije, ipropovednici; a kako su crkve bile zatvorene i ljudi nisu imali kuda otići,došli su na mesto gde se održavala kampanja i ispunili ga doposlednjeg mesta, a kad su videli da njihovi propovednici sede napodijumu, bili su nadahnuti da sarađuju, da daju prilog, da mole i radeštagod mogu da bi kampanja bila uspešna. To je idealan način da sezadobiju duše za Hrista.

Međutim, mi živimo u vreme kada izgleda gotovo nemoguće da svipropovednici i sve crkve iz jednog grada sarađuju. Danas smo sretniako uspemo dobiti makar evanđeoske crkve da zatvore svoja vrata irade sa nama, jer je i među fundamentalistima toliko razlike i borbe daje teško osigurati potrebnu saradnju. Ali je još uvek istina da bi svakigrad mogao biti zadobijen za Boga i da bi se moglo dogoditi silnoprobuđenje kad bi se crkve i propovednici svih denominacija ujedinili uzadobijanju duša i radili zajedno u evangeliziranju masa bez Hristasvuda oko nas.

77

Ponekad se prigovara da nam je potrebno više biblijskog poučavanja iviše biblijskih konferencija, i da bismo trebali obratiti više pažnje naproučavanje Reči. Evangelizacija, tvrde, ne učvršćuje i ne poučava.Molim vas, nemojte se s time složiti. Kad sam proučavao istorijuprobuđenja i evangelizacije vekovima unazad, otkrio sam da je biloviše poučavanja, više ličnog zadobijanja duša i da je veći broj ljudi bionadahnut da proučava Reč Božju tokom dana probuđenja ievangelizacije, nego u bilo koje drugo vreme.

Kad Duh Sveti radi, ljudi se sasvim prirodno okreću Bibliji i njenomproučavanju. Organiziraju se kursevi proučavanja Biblije. Daju seuputstva za lični rad. Novi obraćenici svedoče i javno mole, a kaorezultat toga, pridaje se veće značenje Bibliji nego u bilo koje drugovreme. Biblijsko učenje bez evangelizacije razultiraće stagnacijom, aevangelizacija, koja uvek daje i proučavanje Biblije, nadahnut će iblagosloviti ljude.

Dopustite da istaknem da je evangelizacija delo koje se mora nastavitiraditi i koje na mnoge računa, a ne delo koje obavi sam evanđelista.Evanđelista je poput lekara − on porodi dete na svet, ali niko nikada neočekuje da doktor ostane i brine se za dete. To moraju nastaviti raditiroditelji. Doktorova odgovornost prestaje kada se dete rodi. Bilo bipogrešno kriviti doktora ako dete ne raste kako treba nakon što je bilozdravo i normalno rođeno, a isto je tako pogrešno kriviti evanđelistuako obraćenici ne rastu u veri i ne napreduju nakon što ih je on uveo usvetlo. To je, tvrdim, odgovornost drugih, tačnije, pastora, učiteljanedeljnih škola, vođa mladih ljudi i svih onih koji su ostali da se brinuza nove obraćenike. Ako su osnovani posebni kursevi za obraćenike,obraćenici ubrzo stiču temelje i nauče temeljnu nauku vere, tako dastoje postojano u istini, te postaju aktivni radnici za Gospoda IsusaHrista.

Mnogo je evangeliziranja danas koje omalovažava pastora. Žao mi je

78

što to moram reći, ali to je istina. Potrebno nam je ono evangeliziranjekoje će pastorove ruke držati uspravnima i na svaki mogući način gapotpomagati i ohrabrivati. Jer ako evanđelist kritikuje ili na bilo kojinačin pronalazi greške pastira pred narodom, to je tragična pogreška.On ionako ima dovoljno borbe. Potrebno mu je da bude ohrabren ievanđelista bi trebao učiniti sve što je moguće da mu olakša. Potrebnoje da mu pred njegovim ljudima poda čast. Iz toga razloga verujem dabi svaki evanđelist, bar na nekoliko godina, trebao postati pastor da bimogao saosećati sa pastorom u njegovim problemima i znati mupomoći. Možda pastor nije savršen, ali to može biti istina i zaevanđelista, i ja se bojim da je jedan od razloga što se toliko crkavaokrenulo protiv evangelizacije upravo u tome što je neki evanđelista biogrub ili bahat prema pastoru i nije mu pomogao onda kada je trebalo.

S obzirom da sam bio i pastor i evanđelista, znam savršeno dobro daje rad pastora vrlo težak, a da evanđelista, u poređenju sa njim, živibezbrižno. On se na jednom mestu mora suočavati sa problemimasamo dve ili tri nedelje, zatim odlazi. Ali pastor je uvek opterećen. Iztog razloga ja volim da odlazim i održavam kampanje, jer mi toomogućava da zaboravim sitne probleme pastora. Evanđelisti bi učinilimnogo kada bi zauzeli novi stav prema pastorima sa kojima rade.

Potreba za evangelizacijom

Znate li da su svi svetski evanđelisti mrtvi? Svi osim Dr. Billy−jaGraham−a. D. L. Moody−je otišao; R. A. Torrey−a više nema; J. WilburChapman je preminuo; Billy Sunday je završio svoje delo, a sad je imoj vrlo dragi i lični prijatelj, svetski poznati Gypsy Smith isto takootišao, a nažalost, vrlo ih je malo na vidiku sposobnih da bi obuklicipele onih čija su imena svima u svetu poznata. To je zato što našeškole i biblijski fakulteti ne obučavaju studente da postanu evanđelisti.Oni obučavaju za pastore i misionare, ali ne i za evanđeliste. Koliko odnjih imaju studiranje istorije evangelizacije i probuđenja? Koliko je onih

79

koji proučavaju živote i metode velikih evanđelista i propovednikaprobuđenja iz prošlosti? Koliko je onih koji uče svoje studente kakoodržavati evangelizacijske kampanje?

Postojalo je vreme kad su velike denominacije Kanade, na primer,zapošljavale evanđeliste. Dobro se sećam kad su Crossley i Hunter,koji su zajedno radili četvrt veka, prošli Kanadom kao službenievanđelisti Metodističke crkve Kanade. Sećam se jer sam bio nanjihovim sastancima.

Danas ih više nema, a koliko ja znam, ni jedna od velikih denominacijaKanade ne zapošljava evanđeliste iako su naše crkve bile sagrađenena evangelizaciji. Sad se koriste druge metode, a kao rezultat toga,mnogi su redovi sad prazni. Zajednice su se urušile, vrlo je malomladih ljudi obraćeno i dovedeno u crkvu. Ono što danas Kanada trebaviše od svega i što svaka pokrajina u Kanadi treba, vojska jeevanđelista ili nositelja probuđenja koji bi prošli gore−dole zemljom, odcrkve do crkve, od grada do grada, pozivajući ljude natrag Bogu.

Zahvalan sam Bogu za svaku evangelizacijsku kampanju, posebnokad su svi komercijalni aspekti odsutni. Znam nešto o šteti koja je bilaučinjena zbog naglaska na finansijama, posebno u vezi sadobrovoljnim prilozima. Voleo bi videti taj dan kad će evenđelisti, poputpastora, biti stavljeni na platnu listu u glavnom sedištu Crkve, i da svitačno znaju koliko primaju para, da se optužbe za profiterstvo i verskikriminal više nikada ne bi čule. Za evanđelistu bi trebalo biti mesta usvakoj denominaciji. On bi trebao dobiti dozvolu iz glavnog sedišta i sviprilozi preko i iznad troškova trebali bi se vratiti u sedište. To jeverovatno jedino rešenje ovog problema.

Gotovo sve što imamo dugujemo evangelizaciji. Većina onih koji su seobratili, obratili su se na evangelizacijskoj kampanji ili tokom periodaprobuđenja. Rekao bih da je šezdeset i dva posto ljudi dosegnuto zaHrista kroz te posebne sastanke. Ja sam uvek iznova molio da se

80

podignu ruke i uvek je bilo isto. Šta će se dogoditi, pitam se, kadhrišćani današnjice umru, a ne bude kampanja u kojima bi se drugizadobili za Hrista? U Engleskoj su mladi ljudi uglavnom otišli. Oni suizgubljeni za Crkvu, a vapaj je starijih hrišćana: "Ko će zauzeti našamesta kad mi odemo?" Evangelizacija je jedino rešenje. Probuđenje jeimperativ!

Rezultati evangelizacije

Kao što sam izjavio, ja sam godinama radio na misijama ievangelizaciji. U ranim danima imali smo prosečno pet stotina odlukaza Hrista godišnje. Te su nanovorođene bebe ubrzo ispunile našeredove sa rezultatom da stariji hrišćani više nisu mogli zauzeti svojasedišta ako nisu došli ranije u crkvu. Godinama i godinama nismo se niu jednim novinama reklamirali, tako je mnogo ljudi dolazilo. Imampismo šefa vatrogasne stanice u kom zahteva da smanjim brojposetilaca zbog opasnosti od požara. Pročitao sam to pismo narodujedne nedeljne večeri kad je crkva bila prepuna. Bilo je prisutno više oddve hiljade ljudi, mnogi su stajali uza zid, drugi su sedili nastepenicama u prolazima, a brojni nisu mogli ni ući, no jedini je rezultattoga bio da je još veći broj pokušao ući naredne nedeljne večeri.

Imali smo ogromne orgulje koje su odostrag na galeriji zauzimale čitavprostor i kad su ljudi u onim ranim danima videli da toliko nespašenih iznedelje u nedelju ne može ući, počeli su moliti Boga da pošalje nekogda kupi te orgulje da bi se mogla sagraditi i druga galerija na njihovommestu, da bi bilo više mesta. Nakon nekoliko meseci Bog je čuo iodgovorio, i orgulje su sad u drugoj velikoj crkvi u Torontu. Nanjihovom smo mestu sagradili drugu galeriju, iznad i iza glavne galerije.Prve noći kad je bila otvorena, bila je krajnje puna tako da su desetinesedile na stepeništu. Od tog dana pa do danas, osim za vrućih letnjihmeseci i u vreme (godišnjih) odmora, krajnje je puna, a mnoge sudesetine, ako ne stotine duša, sišle kad smo zvali da budu spašene.

81

Jednom je ušla policija i tražila me upravo pre nego je počelobogosluženje, zahtevajući da smanjim broj slušatelja i ne dopuštajućitolikima da stoje sa strane i u prolazima. Jedino što sam mogao učiniti,kao što sam i izjavio, bilo je da zaustavim sve novine i listove da nasdalje reklamiraju tj. pišu o nama, no čak sam i tada brojne godine, sajedva kojim izuzetkom, propovedao pred više od dve hiljade ljudi svakenedelje.

Evangelizacija će ispuniti svaku crkvu. Ja sam to uvek iznovadokazivao; ona će popunjavati crkvi i iz nedelje u nedelju, iz godine ugodinu. Nikada neću zaboraviti kampanju koju sam održao u poznatojcrkvi Park Street u Bostonu. Ne samo daje bila ispunjena doposlednjeg mesta, već su mnogi bili prisiljeni stajati, a na kraju drugenedelje, je više od dve stotine njih donelo veliku odluku. Crkva se iztemelja izmenila. Otada više nikada nije bila ista. Bog je čudnovatodelovao, a što je evangelizacija učinila za crkvu Park Street, može i zabilo koju drugu crkvu.

Do 1938. najveće su se kampanje u mom životu održale u Australiji iNovom Zelandu. Mnogo puta je bilo nemoguće pronaći dovoljno velikomesto da bismo se mogli pobrinuti za mnoštva. Sam sam služio, ali jeod samog početka Bog delovao. Iznova i iznova štampali su seizveštaji. Delovi iz njih se nalaze u mojoj knjizi Priča moga života.Australija i Novi Zeland nikada neće zaboraviti kampanje iz 1938.Mene je pogodila groznica malarije, ali ipak je, usprkos mojoj velikojslabosti, Bog radio. Bilo je to čudo od početka do kraja. Na kraju jehiljade ljudi našlo Hrista, te su daleko pre nego su kampanje završile,sami obraćenici postali moji lični radnici. Bilo je to iskustvo koje senikada ne zaboravlja.

82

Radost i evangelizacija

Nakon što sam govorio velikoj grupi pastora u Sydney−u u Australiji upogledu evangelizacije, primetio sam jednog pastora sa vrlo žalosnimizrazom lica kako mi polako prilazi. Čekao sam ga pitajući se šta nije uredu. Pre nego je progovorio, trenutak je stajao, a zatim, koliko sesećam, rekao mi je nešto kao ovo: "Dr. Smith, mislite li vi stvarno onošto govorite?" "Zašto?" pitao sam, "na što zapravo mislite?" "Verujete livi stvarno," naglasio je, "da je moguće uraditi to što ste predložili?" "Očemu vi zapravo govorite?" ponovo sam zapitao. "Mislite li vi," nastavioje, "da je moguće da jedan prezbiterijanski pastor uputi poziv?"naglasivši reč "prezbiterijanski." "Pa," odgovorio sam, "ja samprezbiterijanski pastor i tokom čitavog svog službovanja i upućujempozive, video sam ljude i žene kako u stotinama dolaze napred daprihvate Isusa Hrista kao Spasitelja." "Ali znate," odgovorio je, "kako miradimo. Tako se jednostavno ne radi u prezbiterijanskim crkvama.""Znam," rekao sam, "ali ipak ne vidim razloga zašto jedanprezbiterijanski pastor ne bi ljudima uputio poziv."

Žalosna se izraza okrenuo i otišao, i ja sam za nekoliko trenutakapotpuno zaboravio na njega. Međutim, sledećeg sam ponedeljka kao iobično održavao sastanak u dvorani Prezbiterijanske crkve i upravosam se hteo popeti stepenicama za propovedaonicu kada samprimetio komešanje na vratima. Zastao sam pitajući se što se todogađa. Tamo sam, na moje čuđenje, video lice mog prijatelja,prezbiterijanskog pastora od prošle subote, kako se na vratima bori sabrojnim ljudima, i shvatio da se on pokušava probiti kroz gomilu, i takosam čekao. Na kraju se nekako uspeo probiti i brzo poći prolazom,pravo k meni. A onda sam na moje iznenađenje video da mu je s levestrane jedna mlada žena i isto tako i s njegove desne strane, i da on temlade žene vuče sa sobom.

Na kraju se toliko približio da sam ga mogao čuti. Primetio sam da mulice sjaji, a zatim sam ga čuo kako viče: "Deluje, deluje!" ali čak ni da

83

mi je život bio u pitanju, nisam mogao shvatiti na šta misli. "Štadeluje?" upitao sam ga kad je dospeo do mene. "Ono što ste u suboturekli," uzviknuo je. "U nedelju sam po prvi put u mom životu uputiopoziv i vidite šta sam dobio," tada je gurnuo one dve mlade žene predmene. Razgovarao sam sa njim i otkrio da su se one obe obratile − nanjegov poziv. Tada sam se setio događaja iz subote te mi je počelosvitati da se zaista nešto dogodilo.

On je dan ranije u strahu i drhtanju uputio poziv. Dve su se rukepodigle. Jedva je znao šta treba dalje učiniti, no pozvao je one koji supodigli ruke da se dignu. Te su se dve mlade žene digle. Nesiguran štada sledeće učini, ali sećajući se da sam ja one koji su hteli biti spašenipozvao u posebnu prostoriju, učinio je isto. Pošle su bez oklevanja.Pošto nije imao ličnih radnika, on je sam otišao s njima u sahristiju irazgovarao sa njima, i one su bile spašene. Kakva promena! Taj seprezbiterijanski pastor vratio na svoj posao da radi ono što jezanemarivao čitav svoj vek službovanja. On se vratio da ljudima kojimapropoveda da priliku da prihvate Isusa Hrista, umesto da proglasi krajbogosluženja i ode kući. Čitava se njegova služba iz temelja promenila.Doživeo je nešto od radosti evangelizacije i naučio iz tog iskustva dačak i prezbiterijanski pastor može uputiti poziv.

To je moj predlog i za tebe, prijatelju moj: "Idi i čini isto!"

84

XII. EVANGELIZACIJA NA DELU

XII. EVANGELIZACIJA NA DELU

Charles−a G. Finney−a se po ugledu u Velikoj Britaniji i u Americismatralo najvećim propovednikom probuđenja svih vremena. Ni jedančovek nikada nije postigao tako mnogo u tako kratkom vremenu. Oddana apostola Pavla nisu postignuti takvi rezultati. Niko kome je stalodo vlastitog ugleda nikada neće ispitivati delo Charles−a G. Finney−a.Zbog toga, baveći se evangelizacijom na delu, pre svega okrenut ćemose prema čudnovatoj službi ovog velikog propovednika probuđenja.

Prva stvar koju moramo upamtiti u svezi sa Finney−evimevangeliziranjem je da kuda god je išao, vera je postajala glavna temarazgovora. Svi su govorili o probuđenju. Sve je zanimalo šta će sedogoditi pod vodstvom tog velikog čoveka Božjeg.

Prekratke kampanje

Finney nije verovao u kratke kampanje. Možda je to razlog što midanas ne postižemo rezultate kakve bi trebali. Mi Bogu ne dajemopriliku. Kuda god je Finney išao, ostajao je dok se nešto nije dogodilo.Ostajao je dok nije izbilo probuđenje. Zbog toga su njegove kampanječesto bile vrlo duge. Na primer, u gradu Philadelphiji ostao je godinu ipo, održavajući sastanke iz noći u noć, propovedajući Evanđelje IsusaHrista i radeći dok probuđenje nije izbilo i čitav grad se nije probudio zaBoga.

I Pavle je, sećate se, sledio isti metod. Otišao je u grad Korint i ostaotamo godinu i po. Zatim je otišao u Efes i tamo proveo pune tri godinepropovedajući dok čitava teritorija nije bila evangelizirana, dok Bog nije

85

probudio čitavo to područje i dok silno probuđenje nije preplavilo čitavuAziju.

Kad sam ja započeo moj rad u Torontu, kao što sam ranije izjavio,moja je prva kampanja trajala šest meseci. Iz nedelje u nedelju u gradsam dovodio evanđeliste i održavao sastanke iz dana u dan. Evanđeljese navešćivalo svake noći dok nije prošlo čitavih šest meseci. Čak su isubote bile uključene. To su temelji na kojima smo gradili naše delo.Tokom tih meseci Bog je silno radio, a rezultati traju do ovoga dana.Nisam imao problema da hor dođe svako veče. Radnici (prim. prev.osobe koje su trebale razgovarati sa ljudima) su bili na svojim mestima.Molitveni su borci surađivali. Sve je zanimalo to delo.

Mislim da je jedan od razloga zašto danas nemamo probuđenje, taj štosu naše kampanje prekratke. Mi Duhu Božjemu ne dajemo dovoljnovremena da radi. Mora postojati vreme za sejanje semena, a zatim zažetvu letine. Ponekad presvedočenje ne dolazi lako, a mi smo prečestou žurbi. I mučimo se da vidimo žetvu pre nego je seme i stavljeno uzemlju, što je, svakako, nemoguće.

Zadivljujući rezultati

Kad je Finney otišao u Rochester, ostao je tamo dok probuđenje nijeizbilo, dok se nešto nije dogodilo, i ja sad želim govoriti o tome šta setamo dogodilo.

U gradu je postojalo samo jedno pozorište i ono se zatvorilo, zatvorilose kao rezultat probuđenja. Gostionice su se gotovo sasvim ispraznile,tako je snažno bilo probuđenje. Zločin je gotovo sasvim nestao, takoda su sudovi imali malo posla. Zatvori su se ispraznili − zamislite šta bito danas značilo kad su naši zatvori puni do poslednjeg mesta!

U drugu ruku, crkve su bile preplavljene, preplavljene do poslednjeg

86

mesta. Nije bilo potrebe trošiti novac na skupu reklamu da bi sesaznalo za bogosluženja. Crkve su se automatski napunile, napuniledo poslednjeg mesta. I tako je to trajalo mesecima i mesecima. Ljudisu teško nalazili slobodno sedište. Vidite, sve je zanimala probuđenje.Vera je postala glavna tema razgovora, ne politika, već vera. Ne vremeili međunarodna situacija, već probuđenje. Postojala je samo jednatema svih razgovora. A tako bi to trebalo biti i danas. Probuđenje bitrebalo biti tako snažno da svako o njemu govori!

Štaviše, sve društvene klase bile su bile zahvaćene. Ne samo nižeklase, već i gornje; bogati i siromašni, deca i odrasli, pijanci,inteligencija, naučnici, vođe društva, pravnici i sudije, bankari i lekari,skeptici i izrugivači. Nije bilo klase koja nije bila pod uticajemprobuđenja. Većina je vođa društva bila dotaknuta i mnogi su od visokoobrazovanih bili dovedeni Gospodu Isusu Hristu. Čak su i izrugivači bilispašeni. Bog je radio na najneobičniji način, tako da je svaki slojdruštva u čitavom gradu bio dosegnut.

Ispravljale su se stvari, dugovi su se plaćali, obveze namirivale. To seuvek događa kad je probuđenje pravo. Ja sam to mnogo puta video.Oni koji nisu bili u ispravnom odnosu sa svojim bližnjim, ispravljali sustvari. Izmirivali su se s onima koji su im učinili nepravdu. U svakom seprobuđenju stvari moraju dovesti u red ili probuđenje nije izvorno −pravo. Sređivanje stvari je jedan od najprirodnijih rezultata delovanjaDuha Božjega na zajednicu. Jedan je čovek, na primer, platio dug odtrideset hiljada dolara kao izravan rezultat Finney−evog probuđenja. Tobi danas bilo kao stopedeset hiljada dolara; sve je to bilo plaćeno urazdoblju od šest nedelja. Probuđenje donosi traženje oproštenja ipomirenja.

Drugi je divni rezultat je bio odaziv ljudi za službu i za misijska polja.Nije trebalo moljakati mlade ljude da predaju svoje živote Bogu nititražiti dobrovoljce za daleke krajeve. Direktni rezultat silnog probuđenjapod Finney−em je bio taj da su sa svih strana mladi ljudi ulazili u

87

službu i ispunjavali prazne propovedaonice crkava, a isto tako i oni kojisu odlučili ići kao misionari i nositi poruku Božjega spasenja onima kojisu u mraku. Kad nema probuđenja, teško je zadobiti ljude da uđu uslužbu ili da pođu na misijska polja, ali kad god Duh Božji deluje, ljudiidu dragovoljno.

Zadobijanje obraćenika

Obraćenici su bili zadobijeni. To se uvek događa kad je probuđenjeistinsko. Na primer, dok je Fmney održavao svoju veliku kampanju ugradu Philadelphiji, u grad je došla grupa drvoseča. Te su drvosečebile divno i slavno spašeni. Vratili su se u šume i kao rezultat njihovogsvedočanstva u šumama, najmanje pet hiljada drvoseča je bilodovedeno Gospodu Isusu Hristu.

Na jednom se Finney−evom sastanku obratilo najmanje dve hiljadeljudi. Jeste li ikada čuli za nešto ovakvo? Kako čudnovato delo milosti!Razmislite o tome! Dve hiljade obraćenika na jednom bogosluženju!Gde se danas takve stvari događaju?

Na Dan pentekosta, tri hiljade su pridodane Crkvi kad je propovedaoapostol Petar. Kasnije se broj povećao na pet hiljada. Finney je videodve hiljade. Nije li to bio drugi Pentekost? Zapamtite, ti obraćenici nisusamo potpisali članske pristupnice, nisu samo podigli svoje ruke, nisusamo došli napred do oltara, oni su bili definitivno i slavno spašeni. Bilisu nanovorođeni, dve hiljade na jednom jedinom sastanku.

Finney je jednom prilikom propovedao u anglikanskoj crkvi ianglikanski je sveštenik posvedočio da je hiljadu petsto njegovihčlanova bilo obraćeno kao rezultat tog jednog sastanka. Zamislitehiljadu petsto crkvenih članova kako izlazi iz smrti i ulazi u život nasamo jednom bogosluženju!

88

Jednog je dana Finney negde u Sjedmjenim Državama otišao u fabrikupamuka i propovedao samo jednu propoved, ali kao rezultat toga,gotovo je svako u toj fabrici je bio doveden Gospodu Isusu Hristu.

Kad je Finney prešao Atlantik i došao u Veliku Britaniju, rezultati su biliisti. Kuda god je išao, dolazila su velika mnoštva i svuda je izbijaloprobuđenje, upravo kao i u Sjedinjenim Državama. Dopustite mi davam navedem jedan primer.

Finney je bio u Londonu. Propovedao je u Whitfieldovom Tabernacleu.Nekoliko nedelja je propovedao samo hrišćanima, ni jednomnespašenima. Nije uputio ni jedan poziv. Prolazile su nedelje zanedeljom. Iz noći u noć navešćivao je svoju poruku onima koji su većispovedali obraćenje. Zatim se konačno okrenuo pastoru crkve i pitaoga ima li prostoriju gde bi radnici mogli − razgovarati sa dušama.

Pastor mu je ponudio prostoriju u kojoj je moglo sesti četrdeset ljudi.Finney ga je začuđeno pogledao. Rekao je:

"Čemu to, ja želim prostoriju u kojoj će moći sesti na stotine ljudi." Sadje pastor začuđeno pogledao u njega. Bio je vrlo skeptičan, ali da biugodio Finney−u, dao mu je dvoranu malo dalje od crkve sa hiljadupetsto sedišta, ni ne sanjajući šta će se dogoditi. Finney ju je prihvatio.

Kad je to veče uputio poziv do oltara − a bilo je to, setite se, prvi put daje uputio poziv − molio je sve one koji nisu sigurni u spasenje svojeduše − samo njih − da dođu u dvoranu malo dalje od crkve, koja bitrebala poslužiti kao prostorija za razgovor. Kad je i sam Finney došaodo te dvorane, ona je bila skroz puna. Ni jedno sedište nije bilo prazno,ljudi su stajali i sa strane. Te su noći stotine i stotine prešle iz smrti uživot i bile slavno nanovorođene. Od tada su nadalje ljudi i žene umnoštvu po čitavim britanskim ostrvima dolazili Hristu, jer jeprobuđenje izbijalo na svim stranama.

89

Znate li da je u jednoj nedelji ni više ni manje nego pedeset hiljada ljudiprihvatilo Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja za vreme probuđenjaCharles−a G. Finney−a? Zamislite, pedeset hiljada u samo sedamkratkih dana! To je bilo silno delovanje Duha Božjega kakvo se otadnije ponovilo. Kada ćemo to, pitam se, ponovo videti? O, gde su takvirezultati danas! Govori se da je tokom delovanja Finney−a u Americi, urazdoblju od deset godina oko 200.000 ljudi prešlo iz smrti u život.Kakva brojka!

Više od svega danas trebamo jedno silno probuđenje, novemanifestacije Duha Božjega. Oni koji najmanje osećaju svoju potrebu,najviše je trebaju. Crkve, koledži, biblijske škole i fakulteti, koji misle damogu dalje bez probuđenja, upravo su oni kojima je probuđenjepotrebno. Takvi se rezultati, kakve sam spomenuo, ne mogu postićibez probuđenja.

Pristupanje crkvi

Ne samo da su zadobijani obraćenici, već su oni pristupali i crkvama.Ako se to ne događa, evangelizacija je sasvim izgubila svrhu. Oni kojisu dovedeni Isusu Hristu moraju biti stavljeni negde da rade. Oni neštomoraju činiti za svog Spasitelja.

Setite se rezultata u Walesu i Americi o kojima sam upravo govorio.Znate li da se za kratko razdoblje od pet nedelja ne manje od dvadesethiljada se pridružilo crkvama Walesa? Kakvi čudnovati rezultati! Pitamse, što bi se dogodilo u Americi (Ili u našoj zemlji? prim. prev.) kad bise u bilo kojem gradu dvadeset hiljada pridružilo crkvama u periodu odsamo pet nedelja?

Kada je Charles G. Fmney ušao u svoj evangelizacijski rad uSjedinjenim Državama Amerike, postoji izveštaj da je u čitavoj zemljibilo samo 200.000 crkvenih članova, a kad je završio svoje delo

90

nekoliko godina kasnije, tri miliona imena je bilo upisanih u članstvorazličitih crkava u zemlji.

Nikada u istoriji sveta nisu bili takvi rezultati. Bog je upotrebio Finney−ada obavi više od svih pastora Amerike zajedno u istom razdoblju. Midanas malo shvatamo koliko mu dugujemo. To je, tvrdim,evangelizacija na delu. To je ona vrsta evangelizacije za koju molimo iza kojom čeznemo da je ponovo vidimo. Kad mi novinari dolaze ipostavljaju pitanje: "Šta mislite, koja je najveća potreba današnjice?" jauvek bez oklevanja odgovaram: "Silna manitestacija sile Božje."

Dr. Henry Ward Beecher rekao je ovo o Finney−evom delu probuđenja:"To je bilo najveće Božje delo i najveće probuđenje vere koju je svetikada video u tako kratkom razdoblju." Ova izava je od najvećevažnosti. Neka nam Bog da, da ponovno vidimo probuđenje. O, nekanam da nekog novog Finney−a!

Poljska

Jeste li ikada videli probuđenje? Ja jesam. Bilo je to na ruskimmisijskim poljima Europe. Ali sad vam želim govoriti o nekim mojimiskustvima u Poljskoj, Latviji, Australiji i na Jamajki. Kao rezultat toga,moja se čitava služba iz temelja promenila. Dopustite mi da vam toopišem. Citiraću iz mog dnevnika:

"U neudobnim poljskim vagonima putovali smo kroz duboke šume uunutrašnjost. Konačno smo stigli na kraj našeg putovanja, te su namsuze slobodno potekle kad su nas obraćenici okružili.

Dva su policajca sa puškama i nataknutim bajonetima bili su prisutni dapaze i slušaju na svakom sastanku. Na polju su bila smeštena dvaduga stola sa kojih smo se mogli poslužiti tankim kriškama crnogahleba, sirovom haringom, kuvanim jajima i divljim medom. Nad svime

91

tim letele su bezbrojne muve. Te su noći žene spavale u obližnjojvelikoj štali, a muškarci, njih stotinjak, jedan do drugog kao sardele, nasenu u potkrovlju iste štale.

U nedelju, uveče, silni talas probuđenja je preplavio slušatelje tako dasu stotine pale ničice na pod i plakale pred Gospodom. Snažnimuškarci su glasno jecali i teskobnih lica gledali prema gore preklinjućiBoga da im oprosti i prihvati ih.

Nastavljajući dalje u drugi deo Poljske, našli smo crkvu takonagomilanu da su me morali gurati do propovedaonice. Na završetkumoje poruke čuli su se jecaji sa svih strana i ubrzo je jedan broj ljudisvoj put do Golgote nakvasio suzama. Kasnije su njihova sjajna licasvedočila o radosti koja je sada bila prisutna u njihovim srcima. Da biprisustvovali, neki su putovali preko trista kilometara u zaprežnimkolima. Bilo mi je rečeno da je barem pet hiljada duša bilo spašeno uposlednjih pet godina.

Sa velikom smo se teškoćom laktovima probijali kroz ogromnomnoštvo. Kakav je to bio prizor gledati u more lica dole na zemljanompodu i gore u prepunoj galeriji!

Desetine su stajale u prolazima; naredna tri sata nije bilo nikakvemogućnosti da sednu. Napolju je lila kiša.

Kako bi voleo opisati to pevanje! Dok su zajednički podizali glas uslavnim pesmama probuđenja, činilo mi se kao da se i samo nebosavilo da sluša, te sam se pitao bi li čak i anđeoske vojske mogle saviše srčanosti slaviti i veličati Gospoda.

Na kraju propovedi osetio sam da moram voditi u molitvi i dok sammolio, činilo mi se kao da se talas plime blagoslova razliva poslušateljima. Isprva se čuo jedan jecaj, zatim drugi, dok se na krajupojedinačni izlivi nisu izgubili u jaukanju i plakanju koje je izbilo svuda

92

po zajednici. Kad sam otvorio oči, video sam na desetine ljudi, sasuzama kako teku niz njihove obraze, slomljene i smekšane DuhomBožjim.

Tad ih nije trebalo ni nagovarati ni mamiti. Trebao sam samo reći rečpoziva i na desetine ih se odazvalo. Kod oltara nije bilo mesta, a i daga je bilo, bilo bi nemoguće doći od tamo gde su bili, tako je gusta bilagužva. Ali su oni podigli svoje ruke i pokazali dokaz bezrezervnogodgovora. Koliko ih je prešlo u kraljevstvo svetla, ne znam. Koliko ih jeotvorilo svoje srce i primilo Duha Svetoga u svoj punini, ne mogu reći.Ali znam da je Bog radio − i to na silan način. Slava neka je Njegovomimenu!

Sastanci su u Luck−u bili prepuni. Dvorana je bila i više nego premala.Ne samo da su prepuni bili prolazi i mesta sa strane, mnogi nisu bili umogućnosti ući. Kad smo videli mnoštvo, odlučili smo u provincijiiznajmiti veću dvoranu, sjajnu salu sa dve galerije, jedna iznad druge.Ali su i one bile prepune, kao i prolazi i ulazi, i to ujutro.

Petina slušatelja su bili Jevreji. Kakvo iskustvo! Jevreji su pažljivoslušali šta sam govorio. Ljudi su bili začuđeni da su ostali tako tihi, nijebilo nikakvih smetnji.

Sve su upijali. Da, Jevreji su danas slušali Evanđelje, barem u Poljskoj.Nikada neću zaboraviti njihova ozbiljna lica dok su tri sata kaoskamenjeni stajali ili sedili. Na poslednjem bogosluženju u ponedeljakujutro na poziv da prihvate Hrista kao ličnog Spasitelja odgovorilo jepribližno sedamdeset i pet ljudi, koliko Jevreja, ne znam.

O, kako su pevali pesmu 'Spasen' na ruskom. Iznova i iznova pevalase Radosna vest: 'Spasen kroz Hrista'. Sumnjam da će Jevreji to ikadazaboraviti.

Tako je završilo moje delo među Rusima u Poljskoj, u Poljskoj koja će

93

ubrzo biti uništena ratom. Šta bi bilo da sam bio neposlušan nebeskojviziji? Koliko onih, koji su otada izgubili život, nikada ne bi čuloEvanđelje?"

Latvija

"O, kakav je prizor pozdravio moje oči! Ljudi i žene su stajali svudanaokolo, stotine i stotine. Vest se širila kao divlja vatra. Na kraju sampropovedao, a pastor Fetler je prevodio. Bogosluženje je trajalo gotovočetiri sata. Desetine su klečale pred oltarom plačući, moleći ipriznavajući svoje grehe. Bilo je prisutno više od tri hiljade ljudi, ipadala je kiša.

Zadivljeno sam gledao na to ogromno slušateljstvo. Ne samo da suredovi bili puni, već je i veliki središnji prolaz bio doslovce nagomilanljudima koji su stajali. Drugi su bili stisnuti uz zidove sa svake strane,dok su mnogi čučali na ivici podijuma. Visoko sa galerije veliki je brojljudi gledao prema dole. Nikada neću zaboraviti tu sliku. O, kakvomisijsko polje! Kakva zrela žetva, ali gde su žeteoci. O, gde sužeteoci?

Narednog smo jutra održavali bogoslužnje u jednoj od crkava, gde samgovorio na temu Duha Svetoga. Na završetku je jedna žena brzo došlanapred moleći za oproštenje dvojici kojima je učinila nepravdu.Desetine su klečale pred oltarom plačući i moleći, potpuno nesvesnionih oko sebe. Gresi su se priznavali i mnoge su se gorke suze prolile.Moje je srce bilo duboko dirnuto dok sam slušao plačne glasove žena imuškaraca koji su tražili Boga. Duh je to jutro delovao na svim srcima ibogosluženje je sa takvim žarom trajalo bez prestanka gotovo četirisata.

Kasnije sam propovedao u najvećoj pozorišnoj sali i naša je dupkompunu. Kakvo more lica! Tražio sam prolaze, ali ni jednog nije bilo. Ljudi

94

su stajali u njima od napred do pozadi. I balkon je bio dupkom pun.Desetine su bile prisiljene stajati čitavo vreme. Kakva prilika! I kakvasloboda, kakva radost! Zaključio sam svoju propoved u devet, ali jepastor Fetler nastavio sa sastankom do pola jedanaest. Niko nijeodlazio kući. Stajali su i upijali svaku reč.

Kad je na kraju upućen poziv, približno ih je četrdeset došlo i kleklo napodijum. Jedna mala devojčica, duboko presvedočena, glasno jeplakala govoreći da nije mogla verovati. Jedan se otpadnik vratio kući.Na kraju su svi bili oslobođeni i sa licima koja su zračila vratili međuslušatelje. Još je uvek bila prisutna velika zajednica.

Kad smo uveče došli do velike dvorane, zatekli smo je punu od jednogkraja do drugog, a isto je tako bila puna i galerija, kao i svaki prolaz.Došli su usprkos hladnoj zimskoj večeri. U zgradi nije bilo grejanja.Propovedao sam u bundi. O, kako su slušali! Ali kako smo mogli uputitipoziv kada napred nije bilo slobodnog prostora? Raspustili smo velikoslušateljstvo i održali drugi sastanak nakon glavnog. No više odpolovine ih nije otišlo. Prizemlje je bilo još uvek skoro pupunjeno.Nešto je drugo trebalo učiniti. I tako smo napred oslobodili pedesetsedišta i uputili poziv. U trenutku su se ispunila, a drugi koji su došli,morali su stajati. Bila je to slavna, nikada zaboravljena slika. Muškarci ižene slobodno su se predavali Hristu. Sastanak je završio uveče, u23:15.

Iznajmili smo najveću moguću dvoranu, ali takva su mnoštva dolazilada smo velik broj morali odbiti. Ispunili su prolaze, sedeli na prozorskimdaskama, stajali na platformi, nagurali se u svaki ćošak, velike masemuškaraca, žena i dece, uvek dolazeći, bez zastoja.

O, ta mnoštva! Hoću li ih ikada zaboraviti! Kakva mnoštva ljudi! Kakvavelika žetva, ali kako malo žeteoca! Kakvo misijsko polje! Ispunili sunaše misijske dvorane i tako su bili otvoreni!

95

Takvo je netaknuto misijsko polje koje sam sad posetio. Moje se srceprobudilo, moja je duša dobila novo breme. Svojim sam vlastitim očimavideo ona silna mnoštva; o kako su me samo osvojili! ZahvaljujućiBogu, mogao sam mesecima putovati iz mesta u mesto kroz Latviju igovoriti hiljadama koje još nikada nisu čule. Primio sam na stotinepisama zahvalnosti od obraćenika.

Sad kad sam se vratio, ponovno vidim bujice mnoštva, prepuneprolaze i zagušene redove. Još jednom čujem tugaljive pesme i žarkemolitve ljudi, i ponovo osećam stisak njihovih ruku dok me preklinju daostanem. I dok se sećam njihovih žalosnih i od suza mokrih lica,svestan sam kao nikada ranije što je to Gospod osećao kad je jednomdavno saosećajno gledao na mnoštva Judeje koja su odlazila upropast."

Australija

Kako da opišem bogosluženje u Lyceum Theatre? Kad govorim omnoštvu − ispunili su prolaze, sedili na stepeništu i stajali gde god sumogli, a preplavili su i kapelu u kojoj su slušali kroz zvučnike. A kakvirezultati! Sedamdeset i pet ih je došlo u posebnu prostoriju da se ličnosa njima razgovara. Radnici su bili svladani. Kakav prolom! Tamo jebilo duboko, duboko presvedočenje!

Pod naslovom 'Velika kiša' jedne od vodećih australijskih novina, TheMethodist, dale su izveštaj o bogosluženju i ja sebi uzimam tu sloboduda ih citiram: "Pisac je posetio mnoga velika verska okupljanja različitihvrsta, ali se ne seća ničeg tako divnog kao večernjeg bogosluženjaprošle nedelje, kad je Dr. Oswald J. Smith iz Kanade propovedao tupropoved. Verojatno nikada veće mnoštvo nije slušalo nekogpropovednika u Lyceum−u, a tu poplavu mnoštva po prvi put je primila iWesley−eva kapela, gde su zvučnici omogućili da i tamo veliki brojsudeluje u bogosluženju.

96

Kako su izveštaji o doktorovim uspesima kružila i na drugimbogosluženjima, pojavila su se velika očekivanja, te se kod svihprisutnih pokazivao jak duh iščekivanja. Dok je slušateljstvo čekalo dazapočne bogosluženje, održavalo se pevanje. Mnogi su stajali čitavovreme. Kad je upućen poziv, na ortodoksni način, odgovor je biotrenutan i gotovo su se svi odazvali. Radnici su bili prezaposleniupućujući tražitelje spasenja u četiri zasebne prostorije − dve za žene idve za muškarce. Sa svakim se tražiteljem spasenja lično razgovaralo idelo je išlo napred u silnoj sili. Suze su bile na većini lica."'

Jamajka

"Jedan svedok izveštava o sledećem, citiram ga doslovno:

'Kada je dr. Smith na službi otvaranja u nedelju uveče, u Kingstonu,uputio poziv, na trenutak je izgledalo kao da je lavina zasula dvoranu.Muškarci, žene i deca sjurili su se niz prolaze da prihvate Hrista. Došlisu poput vojske, neki iz prve galerije, mnogi iz druge, i na desetine izprizemlja. Bez zastoja su silazili niz stepenice, prelazili podijum i ulaziliu prostorije za razgovor. Svaki se radnik trebao pozabaviti sa desetakili više tražitelja spasenja, toliko ih je bilo. Nije ih trebalo ni nagovaratini mamiti. Sve je bilo spontano. Ozbiljnih lica i od suza zamagljenihočiju hrlili su k Spasitelju.

Neki su rekli da nikada nisu videli tako nešto na Jamajki. Kad jeevanđelist stigao, ogroman je auditorijum sa svojim velikim balkonimabio nagomilan do zagušenja. Čak je i ogromni podijum bio prepun.Bezbrojne su stotine bile odbijene. Svuda oko dvorane i u obližnjemparku stajalo je mnoštvo slušajući bogosluženje i propoved krozzvučnike. Bili su puni poštovanja i pažnje. Koliko ih je te prve nedeljnevečeri bilo spašeno ili obnovljeno, samo Bog zna.'

97

Ovo je izveštaj o mojoj drugoj kampanji na Jamajki, održanoj nahipodrumu, kada je i moj sin Paul bio sa mnom:

"Dr. Oswald J. Smith upravo je održao veliku kampanju na Jamajki,kampanju koja je gotovo postalo probuđenje. Iz večeri u veče okupljalose ogromno mnoštvo koje se neprestano povećavalo; započelo je sa4.000, dok ih tokom poslednje nedelje, prema rečima čuvarahipodruma i mnogih drugih, bilo prisutno 10.000 svake večeri.

Oni oprezni procenjuju da je poslednje večeri bilo 15.000 ljudi. Novećina je tvrdila da ih je bilo čak 20.000. Te jedne večeri doneseno jepreko 475 odluka za Hrista. Tribina je bila prepuna jedan sat prepočetka bogosluženja. Hiljade su čitavo vreme stajale. Jamajka ništaslično nije videla u svojoj istoriji.

Uobičajena je stvar bila da se 150 do 400 ljudi gura iz noći u noć krozveliko mnoštvo da bi prihvatili Hrista. Radnici su bili prezaposleni,morali su se pozabaviti sa tražiteljima spasenja u grupama. Bilo jenajmanje 2.000 onih koji su doneli veliku odluku, a bilo je i mnogo onihčija imena nije bilo moguće dobiti.

Ljudi su zaposeli svaki centimetar sedećih ili stajaćih mesta na tribini,tako da ni jedan prolaz nije bio vidljiv. Zatim je bio otvoren i prostornapred, na kojem su bile stolice, i on se isto tako ispunio, a hiljade sustajale sa obe strane. Stotine je parkiranih automobila, ispunjenihslušateljima, pokrivalo prostor izvan ograde, a desetine i desetine onihkoji su se mogli popeti, sedeli su svuda po krovu. Nikada u svoj svojojslužbi dr. Smith nije propovedao takvom mnoštvu.

Da bi se mogli pozabaviti obraćenicima, velika se tribina najpre moralaisprazniti, a tražitelji spasenja su za to vreme strpljivo čekali ispred dase rukuju sa evanđelistom, a zatim su, navalivši uz stepenice, konačnoobavili razgovor i bili dovedeni Hristu. Usprkos velikoj gužvi, vladao jesavršen red.

98

Oni oprezni procenjuju da je tokom dve nedelje kampanje bilo 150.000slušatelja. Dolazili su u velikim kamionima iz različitih delova ostrva.Bili su tamo u sedam sati svake večeri, a većina i sat ranije. Dva susata stajali rame uz rame bez da su se mogli pomaći. Novine su touporedile sa danima Wesley−a i Whitfield−a, i zaključile da hipodrumtakvo nešto nikada ranije nije vido."

Južna Amerika

"Buenos Aires bio je jedan od osam gradova u kojima je dr. Smithodržavao kampanje 1957. godine. Auditorijum je primio 25.000 ljudi, asamo jedne večeri ih nije moglo ući više od 5.000. Sarađivalo jepribližno 300 crkava. U osam kampanja bilo je 4.500 odluka za Hristadonesenih po prvi put. Billy Graham je rekao: 'Gospod je upotrebio dr.Smitha da zapali srca u Južnoj Americi kao što verovatno nikada nijebilo u istoriji evanđeoskog pokreta.' To su bile najveće kampanje unjegovom životu, veće čak od Južne Afrike, Australije, Novog Zelanda,Irske i skandinavskih zemalja."

Ono što sam video na tim poljima, moramo videti ovde u SjedinjenimDržavama Amerike. Ništa drugo neće rešiti probleme ovog vremena,ništa osim staromodnog probuđenja. Trebali bismo uvek iznova moliti:

"Gospode, čuh reč Tvoju, i uplaših se; Gospode, delosvoje usred godina sačuvaj u životu, usred godinaobjavi ga, u gnevu seti se milosti." (Avak. 3,2).

Verujem da živimo u poslednjim danima, poslednjim danima milosti.Sud nas čeka, sud ili probuđenje, milosrđe ili gnev Božji. Ne želimo limilosrđe, moraćemo prihvatiti sud. Ništa osim probuđenja neće nasmoći spasiti. To je istina za svakog pojedinca. A to je istina i za Crkvu, iza Ameriku.

99

Danas stojimo na raskršću. Ako Bog ne pošalje probuđenje, možda ćemorati poslati sud. Od nas zavisi hoće li to biti sud ili probuđenje.Možemo postati obični propovednici Evanđelja ili se možemo uhvatitiza rogove oltara i ne dati Bogu mira dok se još jednom ne pokaže umoćnoj sili probuđenja.

100

XIII. POUKE IZ EVANGELIZACIJE

XIII. POUKE IZ EVANGELIZACIJE

Postoji šest pouka koje bi se morale naučiti iz dela evangelizacije iprobuđenja. Neka nam Bog pomogne da ih učimo dok ne postanu deonašega iskustva, jer je svaka od njih veoma važna.

1. Malo se može postići bez manifestacije Duha Božjega

To je prva pouka. Sećate se da je Charles G. Finney bio divnoobraćen. Odmah nakon obraćenja, priča nam on, dok je stajao predkaminom u svojoj kancelariji, bio je kršten Duhom Svetim. U svojojautobiografiji daje nam živ opis tog krštenja. Dogodilo se nešto što gaje učinilo propovednikom probuđenja kakav je bio.

Dan nakon njegovog obraćenja, sećate se, otišao je u selo i svako sakim je razgovarao, makar se samo pozdravio sa njime, bio je kasnijepresvedočen i spašen, tako je snažna sila Duha bila na njemu. Iste jevečeri seo za nečiji sto i bio je zamoljen da se moli za blagoslov nadhranom. Dok se molio, jedan je prisutan čovek bio tako pogođenpresvedočenjem, da je izleteo iz sobe, pao na kolena, te se u agonijimolio Bogu dok nije bio slavno spašen. A sve to, jer je Finney samomolio za blagoslov za stolom.

Kad Duh Božji padne na čoveka kao na Finney−a, nešto se neobično,nešto divno, nešto fantastično se događa. To je, tvrdim, prva lekcijakoju moramo naučiti iz evangelizacije i probuđenja. Bez Duha Božjega,malo se može postići. Sve što je Finney postigao, bilo je učinjeno u siliDuha Svetoga. Sve što su Evan Roberts i John Wesley postigli, bilo jeisto tako postignuto kao rezultat posebne manifestacije Božjega Duha.

101

Ako želimo da naša služba bude od trajne vrednosti, ona mora biti deloDuha Svetoga.

2. Nepovoljno stanje uvek se može promeniti silom pobedničkemolitve

Dok vi ili ja nosimo evangelizacijsko delo, često ćemo biti suočeni sanepovoljnim stanjima. Stvari baš neće biti kao što bi smo hteli da budu.Povremeno će sve izgledati kao da ide u pogrešnom pravcu i ništaneće izgledati dobro. Ljudi neće hteti sarađivati. Biće mnogosuprotstavljanja. Neki će čudan duh karakterizovati sastanke.Kampanja neće biti što ste očekivali i dospećete do tačke kada ćeteteško znati šta da dalje činite. Razgovaraćete sa ovim ili sa onim ipokušati izmeniti stvari, ali uvidećete da je to nemoguće.

Sad dolazi druga lekcija koja bi se morala dobro naučiti i svaki bievanđelista trebao biti dobro upoznat sa njome. Ta nepovoljna stanjauvek mogu biti promenjena silom pobedničke molitve. Vi i ja moramonaučiti kako nadvladati Boga u našem evangelizacijskom radu.

Finney je otkrio da je to istina. Kad stvari nisu išle dobro, on sejednostavno povukao u šumu gde je satima izlivao svoje srce predBogom. Otac Nash bio je sa njime da mu pomogne, ne vođa hora, većmolitveni ratnik. Dok je Finney propovedao, Nash se molio. Svaki putkad se Finney suočio sa problemom koji nije mogao rešiti, uvek jeodlazio na molitvu, jer je naučio da se svaki problem, bez obzira kolikobio težak, može biti rešen kroz molitvu.

Kad vi i ja naučimo, poput Finney−a, kako se boriti s Bogom, kako bitiu molitvenoj agoniji, kako provoditi ponoćne sate na kolenima, tadaćemo naučiti tajnu pobede nad svakom poteškoćom. Rani metodisti supoznavali tu tajnu. Oni bi se uvek iznova povlačili na molitvu. Oni bi sesatima borili sa Bogom dok na kraju ne bi pobedili i stanje bi se

102

promenilo. I vi i ja moraćemo se uhvatiti za rogove oltara i moliti dok senepovoljne okolnosti oko nas ne promene i dok molitva ne budeodgovorena.

3. Potpuna pokornost volji Božjoj je preduslov za uspeh

Postoji jedna stvar u Finney−evom životu koja privlači pažnju. To jebezuslovna pokornost Bogu. Čak i u svakodnevnim sitnicama života,Finney je tražio volju Božju i onda ju je izvršavao. Slušali smo da jeišao po mladu ženu koja je trebala postali njegova supruga. Na svomse putu zaustavio da bi potkovao konja, ali dok je čekao da konj budepotkovan, nagovorili su ga da propoveda Evanđelje u obližnjoj crkvi.Ubrzo se skupilo mnoštvo, i dok je propovedao, izbilo je probuđenje.Duh Božji je sišao na slušatelje. Muškarci i žene su suzama natopilisvoj put do Golgote. Nije prošlo mnogo vremena i čitav se graduskomešao.

Zatim su ljudi nastojali nagovoriti Finney−a da ostane još jednu noć ida ponovo propoveda. Tako je i bilo, i probuđenje se povećala u svojojsilini. Nakon što je bio nagovoren da ostane i treću noć i nakon što suljudi ponovo bili spašeni, presvedočenje se spustilo na slušatelje iprobuđenje se nastavila. Probuđenje je postalo tako snažno da jeFinney nastavio propovedati iz noći u noć. Na kraju, shvativši da nemože nastaviti svoje putovanje, poslao je drugog čoveka da mudovede zaručnicu, dok je on nastavljao propovedati Evanđelje. Ta jeprobuđenje, čuli smo, trajalo je šest dugih meseci. Finney se nikadanije dvoumio, uvek je bio poslušan Duhu Božjem. On je prve stvaristavljao na prvo mesto. Znao je da po svoju zaručnicu može ići kasnijei razumeo je da Božje delo ne može čekati.

Koliki bi, pitam se, od nas tako učinili? Koliki bi bili voljni ostaviti svojevlastite planove i poslušati Duha Božjeg? Može li Bog danas naći takveljude, ljude koji će biti voljni prekinuti svoje vlastite puteve da bi se

103

pokorili Bogu? Nije čudo da je Finney doživeo probuđenje. On je biopotpuno rasprodan za Boga. Božje je delo u njegovom životu bilo uvekna prvom mestu. Bio je poslušan u svakoj tački, zbog toga ga je Bogupotrebljavao na svoju slavu i čast.

Možda Bog nekome govori da ostavi greh, da trenutno ostavi ono štoradi. Bog očekuje poslušnost, trenutnu poslušnost. Šta je sa time?Jesmo li poslušni? Vršimo li volju Božju? Stanemo li kad nam Bog kažeda stanemo? Činimo li volju Božju kad nam je otkriva? Živimo li mi iztrenutka u trenutak u središtu Njegove volje? Ili sledimo svoje vlastitesklonosti i hirove? Odbijamo li poslušati glas Duha Svetog? Nije čudoda nas Bog ne upotrebljava kao što želi. Traži se trenutna pokornost.

4. Veliki se rezultati neće postići bez zavisti opozicije

Ova je lekcija teška za naučiti, a ipak, moramo je naučiti. Mnogi mladievanđelisti na početku misle da nikada neće imati nikakve opozicije, daće svi dobro prihvatiti njihovu službu i da će biti uspešni od samogpočetka. Neće oni daleko otići pre negoli shvate, da ako žele bitiuspešni, moraju suočiti i sa zavišću i sa opozicijom. Pojaviće se oni kojiće im biti zavidni, a pojaviće se i oni drugi koji će im se suprotstavljati.

Nemojte misliti da će vam svi tapšati, da će vas drugi hrišćaniohrabrivati, da će pastori govoriti dobro o vama i pomagati vam nasvaki mogući način, i da se nećete morati suočavati sa poteškoćama.Morate biti svesni, da kada se upuštate u svoju službu, da ćete sesuočiti sa zavišću i opozicijom. Postojaće mnogi koji neće sarađivati savama. Postojaće oni koji će vas pokušati obeshrabriti, koji će sve činitida vam otežaju ili zaustave rad.

Dokle god ne postižete mnogo, niko vas neće ometati. Ali čimpostajete uspešni, čim postižete rezultate, čim ljudi nagrnu na vašabogosluženja, naći će se oni koji će vam zavideti. Sve što morate

104

učiniti je da postignete nešto što niko drugi nije postigao; da sagraditenešto što niko drugi nije sagradio; da postignete rezultat koji niko druginije postigao; da postanete uspešniji od onih oko sebe − i najsmrtnijaće opozicija ustati na vas. Na svakom će se koraku naći zavist iopozicija.

Štaviše, ona neće doći iz sveta. Kad bi vam se oni koji ne poznajuHrista suprotstavljali, ne biste bili iznenađeni, ali će vam najverovatnijeona doći od hrišćanskih vođa i hrišćanskih radnika, od onih koji bitrebali stajati uz vas i ohrabrivati vas na svakom koraku.

Tada ćete poželeti da sve ostavite. Ali ako znate da to možeteočekivati, bićete spremni za njih kad dođu i nećete biti iznenađeni.Ponovo kažem, ako vas Bog bude upotrebljavao na neobičan način,ako On kroz vas bude činio nešto što kroz druge ne čini, morate bitisavršeno siguni da ćete sa svih strana biti okruženi zavišću iopozicijom. To se pokazalo kao istina kroz sve prošle vekove.

A što je bilo s Finney−em? Jesu li njega kritikovali? Je li se i on moraosuočavati sa zavišću i opozicijom? Znate, divna je stvar u vezi svegatoga, da kako godine prolaze, opozicija, kritika, zavist i neuspesiuglavnom su zaboravljeni. Retko su zabeleženi. Kad čitamo životnupriču tog čoveka, čitamo samo ohrabrujuće stvari o njemu, o uspehu ipobedama. Retko je ona druga strana zapisana. Ali dopustite mi davam kažem da se Finney morao isto tako suočavati sa opozicijom kao isvaki drugi čovek upotrebljen od Boga. To je bila prava đavolska stvar.Ogovarali su ga na svim stranama i to neki od najistaknutijih vodaCrkve njegova vremena. Jer, su bili ljubomorni na njegov uspeh.Unitaristički propovednici godinama su se borili protiv njega, tako da jeuvek bio u središtu oluje, usprkos divnom uspehu koji je postizao.

Dr. Lyman Beecher, jedan istaknuti vođa Finney−eve generacije, činioje sve u svojoj moći da ga porazi. Dok se Finney približavao Bostonu,Beecher mu je poslao poruku koju doslovce citiram: "Ako nameravate

105

doneti taj oganj u Boston, dočekaću vas na granici i pozvati vojsku dase bori za svaki centimetar puta u Boston; tada ću vas tamo poraziti."Možete li zamisliti nešto pakosnije od toga? Šta je, dakle, Finneyučinio? Kako mu je odgovorio? Šta je imao kao odgovor? Nikada nijerekao ni reči. Nije mu uopšte odgovorio. Jednostavno je učinio ono, štoje i uvek i činio. Otišao je u šumu da bude nasamo sa Bogom. Počeose boriti u molitvi. Rekao je Gospodu o svemu tome i Bog mu je daoveliku pobedu.

To je, prijatelju moj, upravo ono što i vi trebate učiniti. Bez obzira kakvopismo primite, bez obzira sa kakvom se opozicijom suočavate,odnesite to Bogu u molitvi. Položite to pred Gospoda. Bog će voditivaše bitke za vas ako mu dopustite. Ali ako se budete hteli sami boriti,Bog će vam i to dozvoliti, ali tada ćete imati poraz umesto pobede.Naučite moliti. Ne rešavajte sami stvari: "Osveta je moja, ja ću platiti,kaže Gospod." I zavist i opozicija mogu se nadvladati molitvom. Bog jeto učinio za Jezekilja. I on je imao opoziciju. I on je primio pismo, ali gaje doneo pred Gospoda i Gospod ga je oslobodio. Dokle god znate daste u središtu Božje volje, ne trebate se brinuti. Ne brinite se zaopoziciju. Ne obraćajte pažnju na zavist. Služite i dalje Gospodu. Onće očistiti put za vas. Bog će vas slavno osloboditi optužbi u svojeodabrano i pravo vreme, a vi ćete otkriti da se isplati da On vodi vašebitke.

Govorim o jedinoj opoziciji i progonstvu koje još imamo. Više nas živene pale na lomačama. Ne moramo podneti smrt kao mučenici. Retkose nanosi kakava telesna povreda. Jedina opozicija koju imamo jekritika i ogovaranje, a to je zbog zavisti i ljubomore.

Godinama imam uzrečicu koja me održava postojanim. Ona se sastojiod svega četiri reči: "Bez napada, bez obrane." Dao sam je i drugimevanđelistima i oni su je isto tako usvojili. Naučili su da to deluje.Nikada nikoga lično nisam napao niti sam se ikada branio kad sam bionapadnut. Potpuno sam ostavljao te stvari Bogu. Bog vas nije pozvao

106

da napadate druge, a ni vi ne morate braniti sami sebe. On jeosposobljen za svaki hitan slučaj. "Ako je moguće − koliko je do vas −budite u miru sa svima!" Budete li tako činili, Bog će vas blagosloviti iupotrebljavati, i nikada nećete morati strahovati od zavisti i opozicije,koja se javlja oko vas. "Bog je moja obrana." Kakva divna obrana jeOn! Zašto to ne prepustiti u Njegove ruke? Kad vi i ja pokušavamoosvetiti sami sebe i voditi naše vlastite bitke, Bog nema drugemogućnosti nego da nas prepusti same sebi. Ali kad dopustimo da nasOn brani, tad zavisimo od Onoga koji nikada neće izneveriti. Zbog togaje moj moto: "Bez napada, bez obrane."

Moody i Sankey imali su isto iskustvo. Kad su došli u Veliku Britaniju,imali su opoziciju na svim stranama. Novine su ih ismejavale. O njimasu čak crtali i karikature. Svugde je bila ružna opozicija, međutim, Bogih je tako oslobodio optužbi da su na britanskim otocima zadobilibezbrojne hiljade za Gospoda Isusa Hrista. A danas ih se uzdiže i slavido neba!

I apostol Pavle je znao šta znači opozicija. U njegovoj je blizini uvekbila neka zbrka. Kuda god da je išao, suočavao se sa opozicijom, aliBog ga je usprkos svemu izbavljao. I vi ćete biti izbavljeni, ali imaćeteopoziciju i morate je očekivati. No, upozorio sam vas da se neobeshrabrite. Očekujte i zavist i opoziciju − i to od hrišćanskih vođa.

5. Trajno je probuđenje jedino moguća gde postoji konstantnaslomljenost srca

Sad smo pronašli tajnu. Želite li srce koje će uvek goreti za Boga?Želite li znati što je to neprestano pomazanje Duha Svetoga? Želite libiti upotrebljeni u službi vašega Gospoda? Hteli bi ste goreti od sileBožje? Želite li trajno probuđenje u svom vlastitom srcu, tako da nikadane izgubite svoju prvu ljubav, svoje prvo oduševljenje? Molite li se dauvek budete ognjeni za Boga i da vas uvek zanimaju duše ljudi? Dakle,

107

ovde je tajna. Trajno probuđenje je jedino moguće tamo gde postojineprekidna (stalna) slomljenost srca.

Dopustite mi da vam postavim jedno pitanje. Kako je Finney postigaotrajno probuđenje? Setite se, do samog dana svoje smrti on je biopropovednik probuđenja. On je neprestano nosio delo zadobijanjaduša. Nikada nije izgubio breme za izgubljene. Kako je mogao, pitamvas, održavati takvu službu, takav žar?

Svaki dan svoga života smatrao je važnim da bude nasamo sa Bogomi da u tišini proučava Reč. Svaki dan je uzimao vreme za molitvu. Nijedopustio da i jedan dan prođe a da se ne susretne sa svojimGospodom. To je odgovor.

Mogu li vam reći da i ja već preko pola veka primenjujem jutarnjustražu. Ni u snu ne bih išao raditi svoj posao, a da se najpre nesretnem sa Bogom. Izjutra, u jutro, odlazim u svoju kancelariju i čekamna Gospoda. Pre svega, proučavam stranice Svete knjige i zatim sepredajem molitvi. Na taj se način susrećem sa Bogom pre negoli saljudima i On rešava moje probleme pre negoli i do njih dođem. Jutarnjastraža mi znači sve na svetu, moja bi služba bila slaba, bez sile i bezploda.

Imate li i vi vreme kad se susrećete s Bogom? Imate li i vi mesto gdese susrećete sa Njime? Je li u vašem životu bio dan, otkad ste seobratili, kad niste otvorili stranice Svete knjige i proučavali Reč Božju?Jeste li dopustili da prođe i jedan dan, a da niste izlivali svoje srce umolitvi?

Prijatelju moj, ako želite održati duhovnost koju vam je Bog dao, akoželite trajno probuđenje u svom srcu, morate se naučiti susretati saGospodom Isusom Hristom iz dana u dan. Mana se, setite se, skupljalasvakodnevno. I vi je morate skupljati svakodnevno ili nikada nećetemoći postići išta u službi Božjoj.

108

Bila su vremena kad je Finney osetio da postaje hladan, kad je shvatioda mu srce postaje hladno. U svakoj je takvoj situaciji pribegavaoposebnim satima molitve. Jednom je tako proveo čitavu zimu, nije čitaodruge knjige, nikada nije čitao novine, nikada nije čitao ništa drugoosim Biblije, a i nju je čitao na kolenima. Ostavivši sve ostalo iza sebe,proučavao je stranice Svete knjige i predavao se molitvi sve zato da nebi izgubio oganj probuđenja. On je želeo zadržati duha probuđenja damu gori u duši i tako je to postizao.

Ponovo i ponovo je, kaže on, primao sveže krštenje Duha Božjeg,posebno kad je provodio vreme u molitvi ili u proučavanju svetihstranica Reči. Ponovo i ponovo je sila Božja dolazila na njega dok muse srce nije zagrejalo i još jednom zapalilo. Tada je odlazio održavatibogosluženja i još je jednom gledao kako presvedočenje pada na ljudei da se stotine i stotine obraćaju Hristu.

Jedna je od najvećih opasnosti službe je poznavati silu Božju umladosti a zatim je izgubiti. Postoje mnogi koji su jednom goreli i kojeje jednom zanimalo probuđenje, ali ti su sada izgubili oganj iodstranjeni su. Lako je smestiti se u udobnoj crkvi (parohiji), dobrozarađivati, uživati u luksuzu života i do svega doći jednostavno i lako, azatim izgubiti svoje breme za duše. Ljubav za duše može vas tako lakonapustiti i tako lako možete početi delovati mehanički. Biti zapaljen kadste mladi, a zatim se ohladiti kako godine dolaze i prolaze, iskustvo jekoje ne bi nikada trebalo biti vaše. Jedini način da se održi duhprobuđenja je neprestana slomljenost srca.

6. Evangelizacija je tajna materijalnog i duhovnog blagoslova ulokalnoj crkvi

The Alliance Tabernacle i The Peoples Church u Torontu izgrađene suod evangelizacije. Svaka je kampanja iza sebe ostavila novac ublagajni. Nije sav novac utrošen za pokrivanje troškova ili za

109

evanđelistu i njegovu grupu, nešto je uvek ostalo i za crkvu. Tako jedelo napredovalo i materijalno i duhovno.

Ako nema finansijskog blagoslova, slabo se gospodari. Iznajmljenadvorana sa svom svojom opremom, koja evanđelistu ništa ne košta,ima svakako pravo na neku zaradu. Inače nije vredna investiranja.Pastor koji bez neke posebne novčane naknade radi na poučavanjuradnika, muči se i planira kampanju, sigurno bi voleo videti da jekampanja ostavila crkvu bolju i finansijski i duhovno.

Božja je volja jasno objavljena u pogledu materijalnih blagoslova."Ljubazni! Molim se Bogu da ti u svemu bude dobro, i da budeš zdrav,kao što je tvojoj duši dobro." (3. Jn. 2). To troje, vidite, ide zajedno,duhovan, telesan i materijalani napredak. Postoje izuzeci, ali to jeBožja najviša volja. Ako je kampanja duhovni blagoslov crkvi, biće ifinansijski blagoslov. Ovo se dvoje ne može razdvajati.

* * *

To je, dakle, šest pouka koje se moraju naučiti od evangelizacije iprobuđenja. Svaka pojedina, kao što sam već izjavio, od najvećeg jeznačaja. Ako ih vi i ja sasvim ne naučimo, nećemo se mnogo okoristitionim što smo pročitali i videli o delu probuđenja. Mogu li, dakle,ponoviti da se malo može postići bez manifestacije Duha Božjeg, da seteška stanja uvek mogu promeniti silom pobedničke molitve, da jesavršena pokornost volji Božjoj preduslov za uspeh; da se velikirezultati ne mogu postići bez zavisti i opozicije; da je trajno probuđenjemoguće jedino tamo gde je prisutna neprestana slomljenost srca; i nakraju, da je evangelizacija tajna materijalnog i duhovnog blagoslova ulokalnoj crkvi.

"I ponizi se narod moj, na koji je prizvano ime moje, ipomole se, i potraže lice moje, i povrate se od zlihputeva svojih, i ja ću tada uslišiti s neba i oprostiću im

110

greh njihov, i isceliću zemlju njihovu." (2. Dn. 7,14).

111

XIV. CEZNJA SRCA, ZA PROBUDENJEM

XIV. ČEŽNJA SRCA, ZA PROBUĐENJEM

Možda je najbolji način da ispričam šta je Bog činio za Prezbiterijanskucrkvu Dale, dok sam ja bio odgovoran za nju, ako citiram svoj ličnidnevnik. Premalo je prostora da dam potpuni izveštaj. Moguće jejedino odabrati neke delove; no i oni će, verujem, biti dovoljni daraspire duh probuđenja i tako proslave Gospoda. Tada sam imao 27godina.

Toronto, 16. avgust 1917.

Probuđenje mora doći − probuđenje za koje tako dugo molim. Kako meje Bog topio ovo jutro! Kako je mila molitva! Slava Njegovom imenu! O,gde je presvedočenje Duha Svetoga i plod Duha Svetoga! Samo će topodneti test vremena i večnosti. Bog je na neobičan način dotakaomoje srce. Kako je On neiskazano dragocen! O, gde je presvedočenje,staromodno osvedočenje o grehu!

Hvala Bogu, za ove divne knjige! Kako su mi samo pomogle! Moje jepropovedanje iz korena promenjeno. Čitao sam ih iz sata u sat. Nikadase u svom životu nisam latio ni jedne knjige kao "Uzbuna neobraćenimgrešnicima" od Joseph−a Alleine−a, "Teskobni ispitivač nakonspasenja" od John−a Angell−a James−a i "Poziv neobraćenima",knjiga Richard−a Baxter−a. To su knjige! To su knjige! Kako je jasna idefinitivna njihova poruka u pogledu greha, spasenja, neba i pakla!

Međutim, shvatio sam da se čak i te istine mogu navešćivati bezrezultata ako nema sile Duha. On mora presvedočiti. "Ne silom nitisnagom, već Duhom mojim − reč je Jahve nad Vojskama." A to je,

112

najverovatnije, tajna neuspeha. Istina se propoveda najiskrenije inajvernije, ali ništa se ne događa. U čemu je stvar? Nema sile.

Tokom mog posredovanja ovoga jutra, pročitao sam nekoliko poglavljaiz "Sećanja na John−a Smith−a" Richard−a Treffryj−a i to me jenateralo na molitvu. Neko mi je vreme Bog dao divnu slobodu, moždajedan sat, možda manje. Ne znam, jer sam bio sasvim nesvestanvremena. Najpre me On doveo do priznanja. O, kako sam izneverio!Izneverio u molitvi, jer sam provodio minute u molitvi umesto sate.Izneverio u proučavanju Biblije, jer nisam proučavao svete stranicekako bi trebao. Izneverio u vremenu, jer sam dopustio sotoni da ispunimoj život drugim stvarima te sam tako izgurao Boga. Izneverio u službi,jer nisam delio evanđeosku literaturu nespašenima niti razgovarao sanjima lično u pogledu njihovog spasenja. O, kako sam izneverio, bednoizneverio! A čeznem da budem iskren i veran! Posredujem za duše,međutim, moje oči ne plaču kao Njegove.

Ali slava Bogu, verujem da me On vodi u dublje iskustvo kad će mi svešto mi je vredno, izgubiti na ceni i vrednosti radi Hrista; kada ću trpeti,žrtvovati se, moliti, proučavati i služiti kao nikada pre; kad će u momživotu biti samo jedna stvar, a to je probuđenje za kojim čeznem. Onće izliti svoga Duha i duše će biti presvedočene i spašene. Neka Bogusliši i milostivo odgovori! Ne smem ponovno izneveriti. Neka mi Bogpomogne da idem dalje, dalje, dalje.

25. avgust

Čitajući ovo jutro, moju je pažnju posebno privukao sledeći stih: "Jer seIrod bojaše Jovana znajući ga da je čovek pravedan i svet, i čuvaše ga;i mnogo koješta činjaše kako mu on reče, i rado ga slušaše." (Mk.6,20). O, sila svetoga života! Zli se ljudi plaše i drhte u prisutnostisvetosti. Neka Bog ovo učini poticajnim i za mene! Brzo čitam Novizavet s namerom da odaberem one istine koje će doneti

113

presvedočenje kada propovedam u sili Duha Svetoga. Bog mi da jeporuke o grehu, spasenju, nebu i paklu. Proveo sam čitav sat u molitvisa Samuel−om Stevenson−om, imali smo divno zajedništvo. Želimznati više i iskusiti više. Neću biti zadovoljan dok Bog ne počnedelovati u presvedočavajućoj sili da bi ljudi i žene isplakali svoj put dokrsta.

26. avgust

Njegova je poruka za mene ovo jutro bila: "Sve je moguće onome kojiveruje" i "Ovaj se rod ničim ne može isterati do molitvom i postom."(Mk. 9,23.29). I molitva i vera potrebni su za rezultate. Tada ćesotonska sila u srcima ljudi biti slomljena i nastaće plod Duha Svetoga."Gospode, verujem... Pomozi mojoj neveri!"

Troje smo se sastali ove večeri u mojoj kancelariji. Očekivali smo idruge, ali nisu došli. Govorio sam im oko pola sata. Našao sam mnogosaosećanja i volje za saradnjom, ali gotovo potpuno neznanje upogledu ploda Duha Svetoga i izlića Duha Božjeg. Odlučili smo seponovno sastati da i sa drugima o tome razgovaramo i da za tomolimo. Vratio sam se kući radujući se, jer čvrsto verujem da će Bog uodgovoru na ustrajnu molitvu delovati na srca ljudi.

31. avgust

Noćas nas se osam sakupilo u kancelariji crkve; razgovarali smo imolili do deset. Mnogo je molitve prineseno da Njegov Duh otvorinjihove oči da bi videli potrebu i osetili odgovornost. Ako ih je Bogodabrao, stajaće sa mnom; ako ne, moraću i dalje sam. Odlučili smoodržavati molitvene sastanke u kolibi, za početak jednom nedeljno.Završavajući, dao sam im stih nad kojim smo molili: "I ponizi se narodmoj, na koji je prizvano ime moje, i pomole se, i potraže lice moje, i

114

povrate se od zlih puteva svojih, i ja ću tada uslišiti s neba i oprostićuim greh njihov, i isceliću zemlju njihovu." (2. Dn. 7,14). SamuelStevenson je bio jedan od nas.

2. septembar

Večeras sam propovedao. Imao sam slobodu, ali malo sile. Ljudi su bilivrlo napeti. Uzalud sam istraživao lica tražeći znakove teskobe i mukeduše. Oči su im bile suve. Nikakvog vanjskog znaka presvedočenja.Sigurno je da još nisam ispunjen silom sa visine. Da jesam, bio bi tuprisutan plod Duha Svetoga.

7. septembar

"Svu noć smo se trudili, i ništa ne uhvatismo..." (Lk. 5,1−11). Ali kad subacili mreže pod božanskim vodstvom, "veliko mnoštvo riba". Je li tomoje iskustvo ili ja radim u telu umesto u Duhu? Iskreno rečeno, i ja"sam se svu noć trudio, a ništa nisam uhvatio." Ako ljudi ne drhte i neodlaze uznemireni i slomljeni, moja je krivica. Ja moram snositi krivicu.Kad se budem borio u molitvi i bolovao nad dušama, nastaće irezultati, ne pre. Dakle, dole, na kolena, dok ne dođe sila i dok se Bogsam ne manifestuje. Molio sam gotovo čitavo poslepodne, ali bezmnogo slobode. Nebo je kao od olova.

9. septembar

"A mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati." (Dela 6,4). Još sam jednomverovatno propovedao u telu, a ne u Duhu. Imao sam nešto slobode isile a i osećaj da je prisutno značajno presvedočenje. Ljudi su slušalivrlo pažljivo a posle je bilo i mnogo raspravljanja. Ali ništa se nijeznačajnije dogodilo. Niko se nije slomio. Nije se video njihov jad, ni

115

teskoba duše, ni suze. O, gde je sila Božja! (Lk. 24,49; Dela 1,8; Zah.4,6h; Jn. 6,63).

On me je izabrao da donesem plod koji će ostati i podneti test vremenai večnosti (Jn. 15,16). A ja to ne činim! Malo ploda imam. To me terana kolena. Još uvek moraju biti sati čekanja na Boga. Cena se moraplatiti. A kad Duh dođe na mene i ispuni me, znaću to po dokazu plodaDuha Svetog. Dokle god sam uskraćen za plod, neću stati.

11. septembar

Slava Bogu! Konačno je došlo do pomaka. Dogodilo se to večeras ukolibi na molitvenom sastanku. U početku je sastanak bio hladan i ljudiravnodušni. Govorio sam o ustrajnoj molitvi, zaključio i završio. Ali čimje sastanak završio, jedna je žena iznenada zavapila: "Molite za mene,za članicu crkve..." ostatak se utopio u moru suza, velikim i silnimjecajima koji su tresli čitavo njeno telo. Nije popuštala, a mi nismomogli govoriti. Jecala je i jecala kao da će joj se srce slomiti. Pali smona koljena i molili jedan za drugim. Zatim smo pevali Kakav jesam,primaš me i za petnaestak ili dvadesetak minuta ona je ušla u slavnospasenje. Neka je blagoslovljeno ime Gospodnje!

O, kako su naša srca drhtala od radosti! Teško da smo mogli govoriti.Čitavim sam se putem kući jedva svladavao. Samo dva sastanka i Bogje došao. Molitva je bila uslišana.

Duh Sveti je počeo raditi, jer je barem jedna duša bila slomljena.Članica crkve − ali nespašena! Pitam se, koliko njih su u sličnomstanju?

116

12. septembar

Bog sigurno radi. Druga mlada žena, koja je bila presvedočena, diglase večeras i posvedočila da je bila spašena juče na poslu i da jeprimila punu sigurnost ovoga jutra. Slava Bogu! On je ponovnoodgovorio na molitvu. Rekla je da gotovo ništa drugo nije radila negose molila čitave nedelje. Tako smo sada imali dve spašene duše samosilom Božjom. Za to sam nosio breme, za dolazak Duha Svetoga utako moćnoj presvedočavajućoj sili da će duše bez poziva vapiti zamilošću. Bog je stavio svoj pečat i podao čast svojoj istini.

16. septembar

Govorio sam večeras i imao uobičajenu slobodu i silu. Ljudi su pažljivoslušali. Mnoge su oči bile ispunjene suzama, ali niko se nije slomio.Međutim, uveren sam da Bog priprema svoje sluge i da će On tekpokazati svoju silu u obraćenju mnogih. To samo znači da ove nedeljemoram provoditi mnogo više sati u molitvi negoli prošle.

18. septembar

Snažan molitveni sastanak u kolibi. Kuća puna, molitva žarka. Mnogisu gladni Boga. Sastanak je trajao gotovo do deset sati, no bez vidljivaznaka. Moram iskusiti Božju silu bez obzira šta koštalo. O, kad bi meOn slomio i naveo da plačem za spasenje duša!

19. septembar

Još jedna se duša danas slomila. Jedna je otpadnica (od vere)pokušala na sastanku moliti, ali se odmah slomila i isplakala svojeobraćenje. Nastavila je moliti slomljenim slogovima, plačući u isto

117

vreme. Hvala Bogu za to, ali jao, gde je jače delovanje Duha! Još samdaleko da bih bio zadovoljan.

Još me jedna žena, koja je bila u strašnoj borbi, tražila večeras daprizna nešto što je ukrala. Tako radi Bog!

21. septembar

Ovo sam jutro primio pismo jedne žene koja je bila u velikoj muci, tesam odmah otišao da je posetim. Našao sam je kako plače teskobnaduha. Nakon molitve, Bog ju je divno susreo i bilo je lepo videti sjajradosti u njenim očima kad sam odlazio. Slava Njegovom imenu! Sveviše i više osećam potrebu za molitvom.

22. septembar

Upravo sam završio čitanje "Kratak osvrt na život zadobijanju duša"James−a Caughey−a. O, kakva strast, kakvo posvećenje i bezrezervnaodlučnost, i kakav rekord spašenih duša! Mesecima u borbenoj molitvi,zatim pobeda. Ne verujem da na zemlji ili u paklu postoji dovoljno silekoja bi sprečila probuđenje ako sam voljan platiti cenu.

24. septembar

Danas sam otišao kući mom prijatelju dr. E. Ralph−u Hooper−u,ljubljenom lekaru, i proveo sa njim nekoliko sati u molitvi. Vrlo sam seobeshrabrio bogosluženjem prošle večeri. Nije bilo slobode ni sile upropovedanju. Sve je bilo teško. Osećao sam se kao da se samo igramsa molitvom. Moram provoditi više vremena u zastupničkoj molitvi. IStevenson je bio prisutan.

118

25. septembar

Jutros smo se sastali nas troje i molili četiri sata. Doživeli smo mnogoblagoslova. Međutim, večeras se na molitvenom sastanku u kolibi nijevidelo nikakvo delovanje. Dvoje ili troje je priznalo greh, dok se jedanmladić slomio i molio.

Vrlo me je dojmio Joil 2,17 i 3,1−2. Tu je ta potreba, metoda a zatim irezultati. Ali ne mogu to sam postići. Moje je srce hladno i tvrdo. Nitiplačem niti jaučem. Neka me Bog pretopi i slomi da bi zatim silno radiou narodu. Pronašao sam u Jeremiji 5,13b, isto tako veliko i dragocenoobećanje, te molio na kolenima: "U oganj ću pretvoriti svoje reči utvojim ustima, a narod ovaj u drvo da ga oganj proždre." Neka Bogučini da bude tako!

26. septembar

Slavno pohođenje danas! Molitveni sastanak je izgledao hladan imrtav. Vrlo ih se malo molilo. Govorio sam i razočaran završiosastanak. Ali tada je jedna žena počela plakati, iza nje druga, a kasnijese i treća slomila Božjom silom. Svi smo se okupili oko njih i molili.Prve dve su jecale i jecale kao da im je srce puklo, moleći ipriznavajući svoje grehe. O, to je bilo slavno! Bog je silno radio. Jednaod njih, koja je prve noći tvrdoglavo odbijala javno da moli i čitav jesastanak potpuno nepomično sedela, sad je plakala tako gorko da nijemogla ni govoriti. Na kraju su sve otišle kući potpuno zadovoljne, svetloneba bilo je na njihovim licima.

Video sam da je i četvrta pod presvedočenjem kao rezultat onoga štose upravo dogodilo. Ona je jedna od naših uglednih članica. Samo samse rukovao sa njom, jer sam osetio da je najbolje da je ostavim samu ipustim da Duh Sveti učini svoje delo. Dok je prolazila, na licu joj je bio

119

teskoban izgled, a i stisak je ruke svoje govorio. Kako je divno Bogupotrebio obraćenja da bi doneo presvedočenje drugima! Je li mogućeda je probuđenje počelo?

3. oktobar

Još jednom imam razlog da slavim Boga. On je dao još jedan znaksvoje prisutnosti i sile. Još je jedna duša bila osvedočena i spašena, idanas se raduje u Bogu. Mislim da joj je bilo potrebno šest nedelja.Sada je slobodna. Bog ju je uveo u jasnu i trajnu slobodu. Večeras jena sastanku svedočila, njeno jednom snuždeno lice sad je sijalosvetlom neba dok je pričala kako je pronašla mir koji nadilazi svakuspoznaju, govoreći da je to bilo vredno svake borbe. Slava Bogu!Verujem da je ovo delo izvorno.

4. oktobar

Ovo sam poslepodne proveo u molitvi sa Samuel−om Stevenson−om.Zatim sam otišao u dr. Hooper−ov dom gde smo na uveče nastavilimoliti do 23:45. O, gde je sila Božja! Moramo je imati. Kako nam jedivno otvorio svoju Reč dok smo bili na molitvi. Čitali smo je i molili nakolenima, posebno drugo poglavlje Joila. O, daj nam krštenje suza!Isto tako, i 9. poglavlje iz Danila. Molili smo rečenicu za rečenicompred Gospodom. Okruženi smo planinama nevere i opozicije na svimstranama. Samo ih sila Božja može oboriti. "Imajte veru u Boga." Želimbiti sav zaokupljen Njime. Samo jednu strast imati − Hrista.

U zadnje sam vreme čitao Robert−a Murray−a McCheyne−a,George−a Fox−a, Billy−ja Bray−a, Charles−a G. Fmney−a, Henry−jaMoorhouse−a, John−a Fletcher−a, Georg−a Whitfield−a, David−aStoner−a, Henry−ja Martyn−a, John−a Wesley−a, John−a Bunyan−a,Thomas−a Collins−a, James−a Caughey−a, John−a Smith−a, David−a

120

Brainerd−a; o, kakvi su to ljudi Božji bili! Kakvi primeri posvećenja,gorljivosti i pobožnosti! Kad bih ja mogao biti poput njih! Kakvo je čudobio William Bramwell! A gde sam ja? O, izgoreti za Boga! Sve, sve zaNjega! Samo za Isusa. Duše! Duše! Duše! Odlučan sam da postanemzadobijač duša. Neka mi Bog pomogne!

5.oktobar

Još se jednom, hvala budi Bogu, dogodilo obraćenje. Ovog puta je tomuškarac. Došao je večeras u moju kancelariju i rekao mi da je biopresvedočen na prošlom sastanku i da se oseća vrlo bedno. On jedoneo mnoge odluke i uvek je pokušavao praktikovati veru, ali je jošuvek bio nespašen bez obzira na to, što je bio i član crkve. Juče jeodbacio lulu. Molio sam sa njime i zatim smo otišli na bogosluženje.Kad je sastanak bio blizu kraja, digao se i pred svima priznao ono štaje i meni već ispričao. Oči su mu bile ispunjene suzama. Međutim, ipaknije došao do cilja. Došao sam kući i spustio se na koljena da vrloodređeno molim za njega, preklinjući Boga da mu dopusti da vidi svetloi omogući mu da veruje.

Vera raste do sigurnosti. Bog radi. Duboko presvedočenje već sespustilo na mnoge. O, molim za silni prolom. Danas su mi Marko11,22−24 i Joil 1,13.14.16; 2,1.12−17.25; 3,1−2 bili vrlo dragoceni.Molio sam jedno po jedno pred Bogom.

8. oktobar

Vrlo jaka opozicija. Neki od vodećih ljudi javno su se usprotivilisastancima. Svetovni su članovi sa njima. Sotona počinje davati dokazda i njega zanima šta se događa. Odneo sam to Gospodu u molitvi.Zajedno sa dr. Hooper−om i Samuel−om Stevenson−om, nastavio sammoliti ove večeri od oko 20:00 do 00:45.

121

10. oktobar

Dr. Hooper, Samuel Stevenson − čovek molitve − i ja proveli smo dančekajući na Boga, i kao rezultat, imali smo dobar sastanak večeras.Mnogi su sjajno svedočili preko pola sata. Morao sam ih zapravoohuzdavati da bismo imali vremena i za molitvu. Bog radi,presvedočenje je duboko i široko. Životi su promenjeni, duše ulaze uobilje radosti i slavne slobode.

11. oktobar

Božja reč postaje tako dragocena. Njegov glas čujemo kroz prorokeStaroga zaveta. Običavamo malo čitati, zatim to molimo pred Bogomtražeći ga na kraju da to ispuni u našem iskustvu.

"Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je." (Jn.3,6). Ako radimo u telu, naš će plod odgovarati tome i duše će bitiuvedene u lažno iskustvo. Gospode, daj nam plod Duha Svetoga.Nameravamo moliti kao što je zapoveđeno u Reči Božjoj. Svaka drugametoda je već ranije bila isprobana, a i danas se isprobava, ali rezultatine zadovoljavaju. Ako ne pobedimo u molitvi, postaćemo ruglo, a našemolitve neverodostojne. Ne smemo sebi dopustiti neuspeh. Moramo seneprekidno predavati molitvi i službi Reči. Ako naši životi nepresvedočavaju ljude o grehu, nešto je pogrešno. O, gde jeSirofeničankina vera? Ona ne bi prihvatila "ne" za odgovor. (Mk.7,24−30).

14. loktobar

Propovedao sam ujutro i uveče sa slobodom, ali bez vidljiva rezultata.

122

Još sam uvek nezadovoljan. Međutim, Bog pomalo radi. Kao rezultatpresvedočavajuće sile Duha jedan je čovek vratio svom poslodavcuukradeni novac, a jedna je žena vratila novac koji je uzela iz nedeljneškole. Ali ja se molim da se presvedočenje proširi i produbi. O, da biduše bile isceljene! Čitao sam dnevnik David−a Brainerd−a. Meseci imeseci smrtne borbe u molitvi, a zatim snažna sila Božja je pala naIndijance. Moram imati plod Duha Svetoga, ništa manje.

123

XV. MANIFESTACIJE SILE BOZJE

XV. MANIFESTACIJE SILE BOŽJE

17. oktobar

Iz dana u dan sakupljali smo se kao i obično na molitvu. Danas smoujutro počeli u 9:30 i nastavili sve do iza tri. Mnoge smo nedelje tražiliBoga da nas slomi. Negde oko dva danas poslepodne, dok sam molio,iznenada sam zastao i počeo slaviti Boga. Suze su mi obilno tekle. Svešto sam mogao činiti bilo je da jecam: "Oni su izgubljeni! Izgubljeni!Izgubljeni!" i tako sam plakao i molio za ljude. Uveče na sastanku jejedna žena, dosad presvedočena ali ne i spašena, svedočila, a lice jojje zračilo. Bilo je jasno da je sada izvorno spašena i da je iskusilaobilnu radost Gospodnju.

21. oktobar

Tokom nekoliko prošlih dana breme je bilo vrlo teško. Mnogo jeopozicije. Preopterećen u molitvi, prolio sam nešto suza za sirote dušekoje idu u propast. No, kako je hladno moje srce, kako je mala mojabriga! O, kad bih video Božju silu u većoj meri i veću manifestacijuNjegove prisutnosti!

10. novembar

Danas sam proveo nekoliko dragocjenih sati sa dr. Hooper−om. O,kako mi srce gladuje! Osmo i deveto poglavlje Jezdre vrlo jedragoceno. Zaista, Bog je otvorio moje oči na neke gadosti u Crkvi. Alijao, jedan brz pogled u moje vlastito srce! Kakva se gadost mora tamo

124

kriti! Neka mi Gospod pomogne da uzdišem i plačem, jer su pogani ušliu Njegovu baštinu, Kanaanci u svetište.

Sve izgleda svezano. Nema više slomljenih srca. Delo kao da je stalo.Ali spustiću se na koljena. Rezultati moraju doći. Kako da propovedambez žetve duša? Gospode, ispuni svoju Reč! Počni sa nekim drugim.Daj da se nešto dogodi. Duše Božji, otkrij mi prepreku.

14. novembar

Bog je počeo sa nekim drugim. Nakon moje propovedi večeras, dvojese tokom molitve slomilo i zaplakalo. Verujem da je jedan postigaospasenje. Drugi je ostao pod presvedočenjem.

16. novembar

Još jedno svedočanstvo večeras. Jedna žena je nedeljama bila podvelikim presvedočenjem da se bojala noću i zaspati, ali sada je srećnai zna da je spašena.

19. novembar

Vera raste. Nebo izgleda kao od olova, ali ovo poslepodne u molitviništa nije izgledalo nemoguće. Bog mi je omogućio da verujem. OGospode, daj mi duše. Kakva korist od propovedanja ako duše nisuspašene?

Ove je večeri izgledalo nemoguće nešto tražiti. Mogao sam samoslaviti i zahvaljivati mu za sve što čini. Nikada ranije nisam imao takvoiskustvo. Presvedočenje i sigurnost da On radi, je zaista čudesno.

125

Moj me je vođa nedeljne škole upravo zvao i rekao da je tražioodređenu osobu da poučava u jednom razredu, no ona je počelaplakati govoreći da ne može jer sama nije kako treba. Molio se sanjom, ali nije stekla mir. Sad je želeo da mu se pridružim u molitvi zanju. Priznala je da je nedeljama pod presvedočenjem.

20. novembar

Pronalazim Reč Božju vrlo dragocenom. Sad ona otkriva gadosti mogasrca − sumnju, nevcru, duhovni ponos, hladnoću, nedovoljno molitve,nedovoljno sile, ravnodušnost; kao i strašne gadosti Crkve −pomanjkanje odvojenja od sveta, svetovnost članova, nepobožnerazgovore, svetovne metode skupljanja novca − kao što su prodaja udobrotvorne svrhe, koncerti, zabave − itd., nedovoljno oštra linijaizmeđu svetog i nesvetog, između čistog i nečistog. Treba li namprobuđenje? Bog zna da da. Nije važno koliko je crkva sveta ili kolikoje poznata kao duhovno središte, ako se duše ne spašavaju, akogrešnici nisu probuđeni i presvedočeni, onda je u crkvi nešto radikalnopogrešno.

21. novembar

Večeras su na sastanku dve mlade žene, za koje smo vruće molili,došle do svetla. Dale su sjajna svedočanstva i silno plakale. O, kakoga slavim! On deluje, presvedočava i spašava. Sva čast pripadaNjegovom imenu!

12. decembar

Dvoje presvedočenih je večeras na poslednjem sastanku svedočilo.

126

Sad su spašeni i radosni. Jedan je bio na našoj molitvenoj listi samosedam dana. Slava Bogu!

Danas sam proveo oko tri sata u molitvi s dr. Hooper−om − i mnogodobio.

19. decembar

Dr. Hooper i ja sastali smo se u jedanaest sati i nastavili u molitvi do triposlepodne. Bog je delovao ove večeri. Jedan je mlad čovek, za kojegsam mislio da je spašen, ušao u moju kancelariju i iznenadio meizjavivši da nikada nije bio nanovorođen. To je bilo u nedelju. Večerasje došao i seo pozadi. Doktor i ja dugo smo za njega zagovarali umolitvi. Tražili smo od Boga da ga presvedoči, da ga vrati i potakne daizađe i zaplače nad svojim gresima. Ja sam napred za pokajnikepostavio tri stolice okrenute prema ljudima. Kad sam uputio poziv, on jeodmah krenuo napred i kleknuo. Ubrzo se počeo tresti od velikihjecaja. Ništa ga nije moglo zaustaviti. Tražio je milost i ubrzo je znaoda su mu gresi oprošteni. Sa suzama koje su se slivale niz njegovolice, digao se, okrenuo prema ljudima i rekao im da je spašen. Kući jeišao radujući se u svom Spasitelju. Slava Bogu! On odgovara namolitve. O, kakva radost zadobivati duše! Najlepša muzika koju samikada čuo je vapaj raskajanog grešnika koji dolazi natrag kući k Bogu.Odlučio sam odbaciti svu opuštenost i bez rezerve se predati ovomvelikom delu.

9. januar, 1918.

Nakon mnogo razmišljanja i molitve, ovu sam nedelju odredio zamolitvu i najavio sastanke svake večeri osim subote. Večerašnjisastanak je zaista bio divan. Duh Sveti je tako ispunio jednu našučlanicu da se po prvi put u svom životu počela javno moliti. Svi smo

127

osećali silu Božju. Ljudi nisu hteli ići kući te je sastanak trajao do izajedanaest.

11. januar

Od svih, ovo je bila najdivnija nedelja. Retko je sastanak završio predeset sati na uveče. Ljudi nisu hteli otići. Bog je izlio svoga Duha.Presvedočenje je bilo stvarno. Mnogo je duša bilo u agoniji. Slepe suse oči otvarale, a gresi priznavali i ostavljali. Mnogi koji nikada ranijenisu javno molili, a i neki za koje sam mislio da nikada i neće, slomili suse i pali na kolena moleći se u suzama. Na nekolicinu − i na mlade i nastare − spustilo se breme za duše. Prisutnost Božja je bila neverovatnostvarna! Kakvo je samo bilo pevanje! Ne samo usnama, nego i srcem.

Na završetku večerašnjeg bogosluženja, u deset i petnaest, pitao samljude − a bilo je prisutno mnogo ljudi − šta da radimo dalje.Jednoglasno su se složili da nastavimo sa sastancima. I tako ćemoiduće nedelje nastaviti sa sastancima, svako veče. Slava Bogu! Kakoje milostivo odgovorio! To nije od čoveka, nego od Njega. Bog jeodgovorio na molitvu.

Molitva je bila vrlo teška čitave nedelje usprkos Božjem blagoslovu.Sotona kao da se bez stanke bori. Nebo je poput olova. Ovoga sampopodneva otišao u kancelariju i pokušao moliti. Bilo je nemoguće.Tako sam jako osećao suprotstavljanje da sam se na kraju bacio dolena pod i prestao se boriti, ali sam se nakon nekog vremena digaoodlučan da pobedim. Tada je došla i pobeda. Sile mraka su otišle i biosam u stanju moliti više od jednoga sata.

20. januar

Još je jedna divna nedelja prošla. Sastanci postaju sve dublji i sve

128

silniji. Još ih je više spašeno. Stevens−on je na sastancima bio odvelike pomoći.

23. januar

Konačno kiša Duha. Slava neka je Bogu! Prostorija je dupkom puna.Tokom sastanka bio sam u takvoj agoniji da sam gotovo prsnuo, takoje teško bilo breme. Na kraju sam uputio poziv. Pevali smo dve strofe,ali niko nije došao. Zatim smo zapevali Poput silnog mora, našu staru,najomiljeniju. Tokom prve dve strofe, još sam uvek bio u agoniji. Bremese podiglo kad smo počeli pevati treću strofu. O, kako su pevali!Dušom i srcem u svakoj reči! Međutim, ja sam već počeo gubiti svakunadu u neki veći rezultat! Iznenada je jedna žena došla napred i klekla.Zatim i druga. Zatim još dve ili tri. Krenuo sam prema četvrtoj koja jebila pod dubokim presvedočenjem i rekao joj samo reč ili dve. Gotovoodmah su joj se oči ispunile suzama, glava joj je pala i u trenutku senašla ničice pred Bogom. Sve zajedno, šest. O, kakva noć! Konačnosam otpustio ljude i rekao im da idu kući, ali su još uvek ostali, nevoljnida odu. Suze su slobodno tekle. Čuli su se jecaji dok su plačućipriznavali svoje grehe. Bog je radio i ubrzo su se mnogi digli svedočitida su im gresi oprošteni. O, kakva je radost ispunila naša srca!

6. mart

Delo Božje još uvek napreduje. Duše se spašavaju svake nedelje.Divan sastanak večeras. Prošlog četvrtka, uveče, jedan je student biospašen. Došao je pre nekoliko nedelja i otišao odlučan da se nikadaviše neće vratiti. Međutim, naredne se nedelje našao na sastanku jošjednom, uglavnom protiv svoje volje. Nedeljama se borio, ali jenastavio dolaziti. Bog je radio na njemu. Presvedočenje seprodubljivalo. Bio je vrlo jadan. Prošlog se četvrtka, uveče, konačnopredao. Jedan je čovjek stao uz njega da ne bi otišao, ali je on

129

odgurnuo stolicu ispred sebe i pred svima kleknuo. Bog ga je spasio imi smo kao i obično rekli: "Velika se stvar dogodila." Večeras, on jedao slavno svedočanstvo.

7. mart

Još je jedna žena doživela spasenje večeras. Bila je po prvi put nasastanku. Ona je doslovce izjecala svoju molitvu. O, kako slavno delo!Bogu neka je slava!

13. mart

Još dvoje. Jedan od njih, vodeći član crkve, uzviknuo je: "Mislio sam dasam hrišćanin; bio sam tako dugo član crkve, ali večeras sam sebevideo kao grešnika punog krivice." Druga je bila žena za koju smodugo molili i koja je bila pod dubokim presvedočenjem i vrlo jadna.Došla je i tražila oproštenje. Oboje su bili spašeni. Ja sam uvek mislioda je ona istinski vernik. O, kako Bog radi! Neka spasi mnoge drugečlanove crkve koji su u lažnom iskustvu obraćenja!

27. mart

Božja sila je večeras veoma jasno vidljiva. Jedan mladić, koji je stajaopozadi, iza vrata, je zajecao. Slušateljstvo je bilo iznenađeno. Rekao jeda je pre dve godine svedočio da je spašen, ali se greh ponovo uvukaou njega i nije bio u ispravnom odnosu sa Bogom. Proveo je strašanunedelju dana, ali je odlučio doći do pobede pre nego ode kući. Došaoje napred i kleknuo. Bog je čuo i odgovorio. O, neka bude više ovakvogploda!

130

2. maj

Najteži i najobeshrabrujući sastanak koji smo imali. Ako čovek koji neveruje u stvarno postojanje đavola, a moli i radi za probuđenje, ubrzoće sresti ovog neprijatelja i saznati nešto o njegovim silama otpora.Sasvim je sigurno bio prisutan prošle večeri. Sve je bilo mrtvo ismrznuto. Ništa nije bilo kako treba; ni molitve ni svedočanstva. Imaosam pripremljenu poruku, ali je nisam mogao izneti. Sve što sammogao bilo je da uzdišem i plačem u molitvi. Na završetku sastankaizjavio sam da ću se povući u kuncelariju na molitvu. Ko je još pošaoza mnom, ne znam, jer sam bio zaposlen sa Bogom. Ali sam kasnijevideo da su me više od desetorice okružili u molitvi. Bilo je to teškovreme. Molio sam i slomio se usred svega toga; jecao sam dok nisampostao sasvim slab. Odlučio sam da ću moliti do kraja i otkriti gde smo.Ljudi su jedan po jedan odlazili dok nas na kraju nije ostalo samodvoje. Negde iza ponoći počelo je izbijati svetlo i mnoge su se stvariotkrile. Moje vlastite greške su postale očigledne. Vera je počela daraste i u tri ujutro smo se razišli savršeno zadovoljni, slabi u telu, ali jakiu veri. Bitka je bila zadobijena i sotona poražen.

Večeras je bilo nebo na zemlji. O, kako su nam srca pevala od radosti ikako je Bog bio blizu! Nebo je bilo otvoreno i vera je bila nadohvatruke. Uzdigli smo se kao orlovi. Bog nam je dao potpunu sigurnost.Ništa nije nemoguće. Četiri sam puta molio tokom sastanka i divan duhmolitve je bio nad svima. Iznova i iznova smo pevali one slavneWesley−eve reči: "Vera, silna vera, obećanja vidi, na Boga jedinoggleda; nemogućem se smeje i viče: 'Biće!'"

17. maj

Dok sam ovo jutro čitao, Bog mi je dao dragocenu reč iz Ponovljenogzakona 2,25. Sastali smo se na molitvu od pet ili šest do deset nauveče, ali sam uvideo da je sotona na delu kao anđeo svetla. Neka

131

nam Bog pomogne da budemo mudri kao zmije. Čitao sam dnevnikDavid−a Stoner−a. Kako sam zahvalan Bogu za njega! On je drugiBrainerd. Mnogo mi je to pomoglo, ali kako sam se posramljeno iponiženo osećao dok sam ga čitao! O, kako je on žeđao i tražio Boga!Kako se smrtno borio u molitvi! I umro je sa trideset i dve godine!

Kakvo ja imam iskustvo? Imam li breme za izgubljene duše? Volim lise moliti? Je li moja želja da zadobijem svet nestala? Mrzim li greh?Jesam li ispunjen radošću i ljubavlju Božjom? Jesu li moje molitveodgovorene? Postoji li neka skrivena stvar, neki tajni greh, ili sam svetu srcu i životu? Imam li duhovno rasuđivanje? Jesam li u stanjuprepoznati propoved (govor) Duha Svetoga? Mogu li reći kad su ljudiduhovni? Je li moja vera stvarna? Veruju li mi oni kod kuće?Predstavljam li ja zaista Hrista? Hoće li ljudi primiti pravu sliku o Njemuiz mog života? Hoću li dopustiti da me Bog istraži i iskuša? Je li neštolažno u mom iskustvu? Imam li ja jasno svedočanstvo Duha Svetoga?Veliča li moj život Isusa Hrista? Za te stvari moram moliti!

132

XVI. DUHOVNO ISKUSTVO OD NEPROCENJIVE VREDNOSTI

XVI. DUHOVNO ISKUSTVOOD NEPROCENJIVE VREDNOSTI

22. maj

Sve mi više i više dolazi do svesti da preispitam svoj posao: da svetestiram i isprobam. Prilično sam siguran da jedan od bitnih razloga zaneuspeh, leži u činjenici da mi ne prosuđujemo sami sebe.

Moram preispitati svoje propovedanje. Bog tvrdi da je Njegova Reč kaooganj, malj i mač. Dakle, ako nije, nešto je pogrešno. Bog je obećaoplod. Moraju biti rezultati. On mora učiniti svoju Reč onim što je rekao.

Preispitujem svoj molitveni život. Imam li ja silu da nadvladam Boga?Ako ne, zašto ne? Nije li Bog vrlo naglašeno izjavio "da će učiniti štagod zatražimo?" Ako molim i nema odgovora, nešto mora bitipogrešno.

Moram preispitati svoje hrišćansko iskustvo? Osećam li u sebi ikakvupobunu, ikakav bes? Je li u mom srcu išta suprotno ljubavi? Rastem liu milosti, hodam li sa Bogom? Imam li potpuno oslobođenje od greha?Veruju li moji najbliži i najdraži u ono što i ja? Gospode, ispitaj me idovedi me na viši nivo duhovnosti.

Nedeljama ranije Bog mi je dao dar vere i znao sam da će On raditi, alinakon nekoliko sati, pustio sam da stvar nestane. Prošle su nedelje ina kraju, u četvrtak poslepodne, dao mi je ponovo isti divan dar, samodaleko slavnije. Nedelju dana sam se radovao zbog toga, a zatim samga još jednom izgubio. O, kakav sam ja promašaj! Zašto ne moguverovati Bogu? Nije li On rekao: "Sve je moguće onome koji veruje"?

133

Upravo je tu David Stoner izneverio. Gospode, povećaj moju veru.Silnu mi veru podari koja uzalud tražiti ne može; koja drži i ne da daodeš, dok ono što tražim i ne primim!

24. maj

Proveo sam dan u molitvi i postu. U sredu, uveče, na molitvenomsastanku sam najavio da ćemo za praznik, kad će većina biti uparkovima i na mestima zabave, imati dan molitve i posta Bogu. I takosmo se sastali u devet ovoga jutra i molili sve do devet na uveče.Vreme je prošlo vrlo brzo i mnogima je bilo vrlo blagoslovljeno. Naša jemolitva bila za izliće Božjega Duha. O, kako su ljudi molili! "Šta Bogčini!"

Vrlo sam bio blagoslovljen čitajući izveštaje o slavnom irskomprobuđenju 1859.

26. maj

Večeras sam propovedao o Sudnjem danu. Bog mi je dao divnuslobodu. Sigurno ih je bilo prisutno oko hiljadu. Žena jednog vodećegposlovnog čoveka bila je vrlo taknuta. Slobodno je upotrebljavalamaramicu i na kraju je spustila veo da sakrije suze. Naša je vodećasolistkinja, za koju smo mnogo molili, držala pognutu glavu tokomčitave propovedi i bila je vidljivo duboko zabrinuta. I drugi su bili podpresvedočenjem. Slava Bogu za odgovorenu molitvu! Nastavićemo"držati utvrđenje" dok On ne dođe.

27. maj

Došao sam do mesta gde sam shvatio da gotovo ništa ne znam o

134

eksperimentalnoj veri. Imao sam "oblik pobožnosti," ali ne i "silu". Onaje u mojoj glavi, ali ne i u srcu. Moja vera je teoretska, a neeksperimentalna. John Fletcher, William Bramwell i John Smith imalisu nešto što je meni potpuno strano. Zahvaljujući mnogom čitanju,uveren sam da su rani metodisti od svih ljudi koje znam bili najbližiapostolskom iskustvu. Hvala Bogu, nikada nisu izgubili svoju silu! O,što sve Bog ima spremljeno za svoje svete! Moram to iskusiti bezobzira šta me koštalo. Neka Duh Sveti bude moj učitelj dok čitam,molim i razmišljam. O, gde je vera da verujem! Vera onih divnih ljudi ižena od pre dva veka i ranije.

29. maj

Divan sastanak! Čudesna objava sile Božje! Nisam bio u stanju iznetiporuku koju sam pripremio, već sam sa slobodom govorio kako me jeOn vodio. Presvedočenje je bilo duboko. Neki su gotovo bili izvansebe. Šest ih je došlo i kleknulo napred bez poziva. Jedna žena, kojaje bila vrlo ljuta, jer smo molili za nju, večeras je bila duboko dirnuta.Ona se zaklela da nikada neće doći kao pokajnica i da nikada nećenapred kleknuti. No došla je! Alleluja!

2. jun

U subotu smo imali naš drugi dan molitve i posta, vruće smo moliliBoga osam sati i imali vrlo blagoslovljeno iskustvo.

Čitao sam čudesnu životnu priču gospođe Fletcher. Kako malo znam onjenom divnom hodanju sa Bogom! O, kako je ona trpela! Kakvastrpljivost, vera i pouzdanje! To me tera na kolena, moram zaplakatikada vidim moju nevrednost. Gospode, izbavi me od svega što neproslavlja Tebe. Čuvaj me svakog trena u svojoj volji. Daj mi malo odonog što je John Fletcher posedovao. O, kako čeznem za više! Kako

135

moje srce gladuje za pravednošću!

5. jun

Divan sastanak večeras. Vratilo se pet otpadnika, kleknuli su kodoltara. Svi su došli do pobede. Zatim su ljudi počeli svedočiti, a pevanjeje bilo duboko duhovno. Na kraju sam im rekao: "Ne želite li ići kući?""Ne," odgovarali su sa svih strana. "Dakle," odgovorio sam, "sad jedvadeset minuta do jedanaest." Bili su iznenađeni. "Pitam se," nastaviosam, "je li to probuđenje?" Velika je radost, večeras bila u mnogimsrcima. Njemu sva slava!

Uviđam da dok napredujemo duhovno i idemo dublje, prestajemouživati u lakim i popularnim pesmama, i počinjemo razvijati jednuzadivljujuću ljubav prema veličanstvenim starim merilima koje je Bogtako silno upotrebljavao u nekim drugim vremenima. Ponovo i ponovopevamo: Dođite grešnici jadni i u potrebi; O, mogu li' govoriti oneizrecivoj vrednosti; Hiljade jezika peva; Dubina milosti; Diži se, dušomoja, diži; O, neka srce slavi Boga; Božanska ljubavi; Daj mi krila vereda uzletim; Vera, silna vera.

9. jun

Ovoga je jutra na putu do crkve mir Božji tako ispunio moje srce da seprelivalo. Dolazili su mi stihovi za stihom iz Svetoga pisma, te sampevao dok sam hodao. Posebno mi je ova strofa bila dragocena: Isus,ime iznad svih imena u paklu, na zemlji, u nebu; anđeli i ljudi pred njimpadaju, a đavoli se plaše i u beg daju.

Čudio sam se neobičnoj prisutnosti Božjoj i pitao se je li moguće da ćetaj mir ostati i u razdobljima kušnji i progonstava. Nakon bogosluženjavrlo su me ohrabrila dvojica koja su mi rekla da su se lanci raskinuli i

136

da su primili divan blagoslov. Sledila je kušnja i gorka opozicija. Sotonajoš uvek radi. Čak i neki od naših najboljih članova dopuštaju sebi dabudu učinjeni njegovim oružjem i da bi sprečavali delo, te postavljajuprepreke na putu.

18. jun

Dok se večeras iznosila poruka, jedan se čovek iznenada digao sasvog sedišta te se sa dubokim ječanjem pred oltarom spustio na svojakolena. Ubrzo mu je zasvetlilo, te je okrenuvši se slušateljstvu, rekao:"Dakle, prijatelji, pronašao sam Isusa. Pronašao sam Isusa." O,čudnovata sila Božja! Kako On divno radi, i odgovara na molitvu vere.

Ovog sam jutra napustio kuću u šest i trideset. Otišao sam do crkve ipočeo se moliti u šest i četrdeset pet. Ali bio sam toliko umoran ipospan da sam legao nakon što sam petnaestak minuta uzaludpokušavao doći u dodir sa Bogom, te sam spavao sat i po. U osam itrideset počeo sam ponovo moliti i narednih sat i po imao sam divnuslobodu i veliki blagoslov. Bog je bio vrlo blizu i verujem da sam bio ustanju pobediti. Zatim sam se u tišini gostio na Reči i primetio posebnusilu u pravednosti i svetom životu.

19. jun

Ovoga smo se jutra, nas četvorica sastali na molitvu, od osam dodvanaest i imali smo blagoslovljeno vreme. Na sastanku prošlogčetvrtka neki su se ogradili od onog što sam rekao, te sam osetioprigovaranje, grdnju i kritikovanje jer sam ih podsticao na više molitve.Ali smo se večeras sa novim posvećenjem skupili na bogosluženje i namnogim je licima bila velika radost. Ipak, to mi je pokazalo da jenekorisno pokušavati graditi u telu, da jedino Bog može položiti brememolitve na druge i da to moram prepustiti Njemu. Kad ljudima stvarno

137

breme da Duh Sveti, neće im trebati nikakav podsticaj ili nagovaranje.Hvala Bogu, podignuti su stvarni molitveni pomagači.

21. jun

Dva su stiha u poslednje vreme mi bila na poseban blagoslov. Prvi je:"Zovi me, i odazvaću ti se, i kazaću ti velike i tajne stvari, za koje neznaš." (Jer. 33,3). Gospode, osposobi me da to prihvatim po veri i dajmi da vidim "velike i tajne stvari" dok Te zazivam. I drugi: "A oniizađoše i propovedaše svuda, i Gospod ih potpomaga, i reč potvrđivaznacima koji su se potom pokazivali." (Mk. 16,20). Jesam li siguran daGospod radi sa mnom? Kakav imam dokaz ako ne vidim da je Rečkoju propovedam potvrđena znacima koji slede? Hoću li zadovoljan ićidalje bez te sigurnosti? Moram videti presvedočenje o grehu koje ćekulminirati u spasenju duša.

1. jula

Dan sam proveo u molitvi i postu zajedno sa pet ili šest drugih, čija jesrca Gospod dotakao. Sotonski je otpor bio jak; nismo bili u stanjuustrajati i pobediti.

5. avgust

Đavo je još jednom bio zaposlen. Jedan je čovek odlučio zaustavitiženu da pohađa bogosluženja. Bio je vrlo ljut i pretio je mnogimstvarima. Ali je u njegovom domu na poziv njegove žene bio održansastanak na kome je bio presvedočen i doveden do toga da vidi svojupogrešku, i sad je uveren da nije bio u pravu. Sotona uopšte ne mariako ljudi tiho pohađaju crkvu, ali čim je njegovo kraljevstvo napadnuto,odmah se nakostreši. Ima nekoliko onih koji su svojim ženama

138

zabranili pohađati sastanke.

16. avgust

Gledajući nazad u svom dnevniku, zapazio sam da je danas godinadana otkako sam po prvi put osetio posebno breme za probuđenje.Ovaj smo dan učinili danom molitve i pred Bogom pregledali delogodinu dana unazad. Neki su od obraćenika otpali, ali većina njihdobro stoji. Kakvu mi to decu rađamo? Moramo jasno razlučiti razlikuizmeđu izvornog i krivotvorenog, između dela Duha i dela tela. Nekanaše molitve pobeđuju više nego ikada! Plod se ne sme trgati prenegoli sazri. Mi želimo decu koja će voleti svoje roditelje, svoj dom imesto svog rođenja, i koja će uvek biti prisutna kad je vreme za jelo.Drugačije nije prirodno. Neki divno napreduju i postaju stvarni molitvenipomagači.

24. avgust

Bog još uvek radi i odgovara na molitvu. Vidimo neke silne stvari.Obraćenici su pozvani da podnesu progonstvo. Jedna žena kaže da suse njene prve komšije, otkad je promena nastala u njenom životu,ponašali se koliko je god moguće drsko prema njoj, bacali su prljavuvodu i smeće na njen put i činili sve da bi je razljutili. Ona nikada nije nireči izgovorila, ponašala se prema njima kao i uvek. Stavila je jedan odnaših letaka u njihov poštanski sandučić i veruje da su ga pročitali jerju je sledećeg dana komšinica probola očima. No, sutradan jekomšinica bila vrlo hitno odvedena u bolnicu na operaciju. Naša jeobraćenica otišla do muža, koji se vrlo iznenadio, a sledećeg je danaposetila ženu u bolnici i molila sa njom. Žena se slomila i zajecala.Narednog je jutra došao muž i rekao: "Mislite li da mi Gospod možeoprostiti sve što sam činio?"

139

26. avgust

Prošle sam nedelje pisao George−u W. Stenton−u iz Peterborough−amoleći ga da dođe i pomogne mi u molitvi. Došao je i proveli smozajedno divno vreme. Kad sam ovo poslepodne rekao da je jelospremno, podigao je glavu s poda sa zadivljenim pogledom na svomlicu. Oči su mu bile ispunjene suzama. Izgledao je kao da je bio u nebui kao da je iznenada ponovno bačen na zemlju, sav je bio ganut islomljen. Bog mu je dao veliku veru, on zna kako izdržati u molitvi.Odgovori koje prima su zadivljujući. To nadahnjuje veru u drugima, jeron živi sa Bogom.

9. septembar

Reč mi čitavo vreme postaje sve dragocenija. Radujem se čitajućipoglavlja iz starih proroka. Srce mi gladuje za dubljim iskustvomBožjega spasenja i bliskijim hodom sa Isusom Hristom. Želim bitiodvojen od sveta i svega što on nudi. Što više molim, više volim moliti.Bog je moje nasleđe.

15. septembar

Bog je noćas stavio svoj pečat, doneo je svedočanstvo istine i potvrdiosvoju Reč. Dok sam propovedao, jedna mlada žena, strankinja, diglase na noge i neko vreme tiho stajala, dok je nisam primetio. Prestaosam govoriti, slava Bogu, i pitao je: da li se odlučila za Hrista. Iz njenogje odgovora bilo jasno da ne može čekati do završetka bogosluženja,tako je duboko bila presvedočena. Zatim sam nastavio propovedati.Učinak je bio divan. Nekakvo se strahopoštovanje proširilo po čitavojzajednici i desetine su bile duboko pokrenute. Dok sam nastavljao,primetio sam tri muškarca i dve žene kako plaču. Jedan je čovek

140

glasno jecao. Mlada žena koja se digla došla je nakon bogosluženja umoju kancelariju i koliko ja mogu reći, bila je sigurna u svoje oproštenjegreha. Kako smo slavili Boga!

23. septembar

Mora nastati veća teskoba duše i dublje presvedočenje o grehu, ali sveje to delo Duha. Dakle, ništa drugo neće koristiti nego molitva vere.Bog je taj koji spasava duše. Delovanje Duha Svetoga, delo je Božje uodgovoru na molitvu vere. Još sam jednom pročitao životopis John−aSmith−a. Kakav je on bio čovek molitve i vere! I kako je sve usmerio nazadobijanje duša! Mnogo je knjiga koje opisuju probuđenje i rezultateBožjega dela, ali John Smith mi govori kako to dobiti i kako na tomeraditi, on govori o metodi, o jedinoj metodi koja stvara plod DuhaSvetoga i dovodi do ishoda koji proslavlja Boga.

Sada čitam Dnevnike John−a Wesley−a po prvi put. Četiri ogromneknjige. Hoću li ih ikada završiti? Mislim da hoću jer nalazim da su vrlozanimljive i od pomoći. O, kakav je on čovek bio! I kako je divnonavešćivao veliku temeljnu nauku o spasenju jedino po veri.

* * *

Gospođica Alice Porter, moja đakonica, gospođa Charman, gospođaScott, gospodin Wier, gospodin Hutchinson, dr. E. Ralph Hooper igospodin Samuel Stevenson − čovek molitve koji me je upoznao savećinom knjiga koje sam spomenuo − i moja žena bili su moji glavnimolitveni ratnici.

Radi dalje, silni Duše Sveti, i podigni još jednom ljude za Tvoje ime!Pohodi nas još jednom sa visine i vrati dane probuđenja − jer će tadazasigurno nebo biti na zemlji! A u svemu tome neka Isus Hrist budeproslavljen. Amin!

141

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

142