Sama ~injenica da ga je mogu}e {ematski prikazatigovori da je dru{tveni prostor jedna apstraktna pred-stava, proizvedena specifi~nim postupkom konstruisa-nja, koja, poput neke mape, dozvoljava pogled odo-zgo, pogled koji pokriva sve ta~ke gledi{ta koje obi-~ni agensi (me|u kojima i sociolog kao i sam ~italac usvom svakodnevnom `ivotu) imaju u odnosu na dru-{tveni svet. Time {to u simultanosti celine obuhvat-ljive jednim pogledom pokriva pozicije koje agensinikad ne mogu opaziti sve odjednom i u mno{tvunjihovih me|usobnih odnosa – i upravo u tome le`injegova heuristi~ka vrednost – ovaj dru{tveni prostorje za prakti~ni prostor svakodnevice, uz distance kojeljudi u njemu uspostavljaju ili odr`avaju i uz one kojeose}aju kao bliske, koji zapravo mogu biti udaljenijinego stranci, ono {to je prostor geometrije za hodo-lo{ki prostor svakodnevnog iskustva, sa svojim pra-zninama i prekidima. No, najva`nije je ipak to {to sepitanje ovog prostora postavlja unutar njega samog,{to u odnosu na taj prostor, neosporno objektivan,agensi imaju odre|ene ta~ke gledi{ta koje zavise odpozicije koju u njemu zauzimaju i koje su ~esto izraznjihove volje da ga preina~e ili odr`e. Tako je velikibroj termina koje nauka koristi da ozna~i klase kojekonstrui{e preuzet iz svakodnevne upotrebe, gde slu-`e da iska`u mi{ljenje, naj~e{}e polemi~ko, koje gru-pe imaju jedne o drugima. Kao poneseni elanom ka{to ve}oj objektivnosti, sociolozi uporno zaboravljajuda su “objekti” koje klasiraju zapravo tvorci praksipodlo`nih objektivnoj klasifikaciji, a ujedno i tvorci

I – 131

PJER BURDIJE

ni{ta manje objektivnih klasifikacijskih radnji kojesu, uostalom, i same podlo`ne klasiranju. Podela naklase koju vr{i nauka upu}uje na zajedni~ki korenpraksi podlo`nih klasifikaciji koje vr{e agensi, i kla-sifikacijskih sudova koje oni donose o tu|im ili osvojim praksama: habitus je naime istovremeno prin-cip generisanja praksi podlo`nih objektivnom klasira-nju i sistem klasiranja (principium divisionis) tih prak-si. Upravo je odnos izme|u te dve sposobnosti kojedefini{u habitus – sposobnost proizvodnje praksi idela podlo`nih klasiranju i sposobnost razlikovanja iocenjivanja tih praksi i dela (ukus) – okvir u kojem sekonstitui{e predstavljeni dru{tveni svet, odnosno pro-

stor stilova `ivota.

Odnos koji se zapravo uspostavlja izme|u bitnih od-lika ekonomskog i dru{tvenog kapitala (sinhronijski idijahronijski posmatrani obim i struktura kapitala) iobele`ja vezanih za odgovaraju}u poziciju u prostorustilova `ivota, postaje vidljiv tek konstruisanjem ha-bitusa kao formule generisanja koja omogu}ava dase istovremeno objasne prakse i dela podlo`na kla-siranju, i sudovi – i sami klasirani – koji konstitui{u teprakse i ta dela u sistem znakova raspoznavanja. Ka-da se govori o aristokratskom asketizmu prosvetnihradnika ili o pretencioznosti sitne bur`oazije, to nijesamo opisivanje doti~nih grupa preko te njihove oso-bine, bila ona i najbitnija, to je poku{aj da se imenujeprincip koji generi{e sve njihove osobine i njihovesudove o vlastitim osobinama ili o tu|im. Inkorpori-sana nu`nost, preina~ena u dispoziciju koja generi{esmislene prakse i opa`anja u stanju da daju smisaotako stvorenim praksama, habitus, u svojstvu op{te iprenosive dispozicije, ~ini mogu}om sistematsku iuniverzalnu primenu, koja prelazi granice direktnonau~enog, one nu`nosti inherentne uslovima u~enja:habitus je ono {to ~ini da su sve prakse jednog agensa(ili grupe agensa koji su proizvod sli~nih uslova) isto-vremeno sistemati~ne – utoliko {to su one proizvodistovetnih (ili me|usobno zamenljivih) obrazaca, isistematski razli~ite od praksi koje ~ine neki drugi

stil `ivota.

Razli~iti uslovi `ivota proizvode razli~ite habituse,sisteme generi~kih obrazaca koji prostim transferommogu biti primenjeni na najrazli~itije domene prak-se. Tako se prakse koje su rezultat razli~itih habitusajavljaju kao sistemati~ne konfiguracije osobina prekokojih se one razlike koje objektivno ulaze u uslove

I – 132

PJER BURDIJE

`ivota iskazuju u vidu sistema diferencijalnih odstu-panja koja opa`aju agensi nosioci obrazaca opa`anjai ocenjivanja potrebnih za uo~avanje, tuma~enje iprocenu njihovih bitnih crta, i koja funkcioni{u kao

stilovi `ivota.1

Struktura koja strukturi{e, koja organizuje prakse iopa`anje praksi, habitus je tako|e strukturisana stru-ktura: princip podele na logi~ke klase koji organizujeopa`anje dru{tvenog sveta i sâm je proizvod podelena dru{tvene klase. Svaki polo`aj je neodvojivo de-finisan, s jedne strane, inherentnim i relacionim svoj-stvima vezanim za poziciju u sistemu polo`aja koji jeujedno i sistem razlika, diferencijalnih pozicija, i sdruge, svim onim {to taj polo`aj nije, a posebno svimonim ~emu je suprotan: dru{tveni identitet se defi-ni{e i potvr|uje kroz razliku. To zna~i da se u dis-pozicijama habitusa neumitno nalazi upisana ~itavastruktura sistema polo`aja onakva kakva se ostvarujeu iskustvu jednog polo`aja koji zauzima odre|enupoziciju u toj strukturi: najosnovnije suprotnosti ustrukturi polo`aja (visoko/nisko, bogato/siroma{no,itd.) te`e da se nametnu kao osnovni principi struk-turisanja praksi i njihovog opa`anja. Kao sistem ge-neri~kih obrazaca praksi koji na sistemati~an na~inodra`ava nu`nost i slobode inherentne klasnom po-lo`aju i razliku koja konstitui{e poziciju, habitus spo-znaje razlike u polo`aju, koje uo~ava u vidu razlikaizme|u praksi koje su klasirane i klasiraju}e (utoliko{to su proizvod habitusa), prema odre|enim prin-cipima razlikovanja koji su, po{to su i sami proizvodtih razlika, objektivno uskla|eni sa njima i te`e sa-mim tim da ih opa`aju kao prirodne.2 Ako je na-

I – 133

PJER BURDIJE

1 To zna~i da se odnos izme|u uslova `ivota i praksi ili smislapraksi ne mo`e shvatiti putem logike mehanizma ili logikesvesti.

2 Posmatra~ koji deli neku populaciju na klase vr{i jednuoperaciju koja ima svoj ekvivalent u dru{tvenoj praksi. Akoto ne zna, on ne samo {to se izla`e opasnosti da umestonau~ne klasifikacije poturi jednu manje ili vi{e izmenjenu“domoroda~ku” klasifikaciju (veliki broj “tipologija” i nijeni{ta drugo), ve} nema nikakve {anse da na nivo svestiiznese su{tinu svojih klasifikacijskih radnji, operacija koje,u tome iste kao one “domoroda~kog” znanja, pretpostav-ljaju neka dovo|enja u odnos, neka pore|enja, i koje, ~ak ionda kada su naizgled situirane na terenu dru{tvene fizike,u stvari proizvode i tuma~e neke zna~enjske podele, ukrat-ko – ulaze u poredak simboli~kog.

suprot svim oblicima mehanicizma potrebno uvekiznova podvla~iti da je obi~no iskustvo du{tvenogsveta jedno znanje, tako|e je va`no shvatiti, nasuprotzabludi o spontanom generisanju svesti na koju sesvodi veliki broj teorija o “sticanju svesti”, da je prvo-bitno znanje neznanje, prepoznavanje jednog poretkakoji je uspostavljen i u mozgovima. Tako su stilovi`ivota sistematski proizvodi habitusa koji, opa`eni unjihovim me|usobnim odnosima prema obrascimahabitusa, postaju sistemi dru{tveno kvalifikovanihznakova (npr. “otmen”, “prost”, itd.). Dijalektika po-lo`aja i habitusa stoji u osnovi alhemije koja pretvararaspodelu kapitala – bilans jednog odnosa snaga – usistem percipiranih razlika, odlika koje ~ine razliku,odnosno u raspodelu simboli~kog kapitala, legitim-nog kapitala, nepoznatog u svojoj objektivnoj su{tini.

Kao strukturisani proizvodi (opus operatum) koje is-ta strukturi{u}a struktura (modus operandi) prozvodipo cenu “prevoda” koje name}e logika svojstvenarazli~itim poljima, sve prakse i sva dela jednog agen-sa su uskla|ena me|u sobom, mimo svake namernepotrage za koherencijom, i objektivno usagla{ena,mimo svakog svesnog dogovora, sa praksama i de-lima svih ~lanova iste klase: habitus neprestano ge-neri{e prakti~ne metafore, ili, drugim re~ima, trans-fere (me|u kojima je transfer motori~kih navika tekposeban slu~aj) ili, jo{ bolje, sistematske transpozicijekoje name}u posebni uslovi njegovog sprovo|enja upraksu, tako da se isti asketski etos za koji bismomogli pretpostaviti da }e se uvek ispoljiti kroz {te-dnju, u odre|enom kontekstu mo`e manifestovatikroz poseban na~in da se koristi kredit. Prakse jed-nog istog agensa i, uop{te, prakse svih agensa jedneiste klase, duguju stilsku sli~nost koja ~ini svaku odnjih metaforom bilo koje druge, ~injenici da su oneproizvod transfera istih obrazaca delanja s jednogpolja na drugo: poznata paradigma tog analo{kogoperatora kakav je habitus jeste dispozicija koju na-zivamo “rukopisom”, tj. onaj osoben na~in ispisiva-nja slova koji daje uvek isti rukopis, odosno grafi~ketragove koji, uprkos razlikama u veli~ini, materiji iboji koje zavise od podloge, lista papira ili {kolske ta-ble, ili od pisaljke, olovke ili krede koji, dakle, uprkosrazlikama izme|u motori~kih celina odmah delujusrodno, kao {to deluju srodno sve one crte vezane zastil ili manir po kojima se neki pisac ili slikar pre-

I – 134

PJER BURDIJE

poznaju isto onako nepogre{ivo kao {to se neki ~o-vek prepoznaje po hodu.3

Sistemati~nost odlikuje opus operatum zato {to je no-si modus operandi4: nalazi se u svim osobinama, udvostrukom smislu re~i5, kojima su okru`eni poje-dinci ili grupe (stan, name{taj, slike, knjige, auto-mobili, alkoholna pi}a, cigarete, parfemi, ode}a), i upraksama kroz koje izra`avaju svoju razli~itost (spor-tovi, igre, kulturna razonoda) samo zato {to je ima uprvobitno sinteti~kom jedinstvu habitusa, principajedinstva i generisanja svih praksi. Ukus, tj. sklonost ite`nja ka prisvajanju (materijalnom i/ili simboli-~kom) jedne odre|ene klase predmeta ili klasira-ju}ih i klasiranih praksi, jeste ona generi~ka formulakoja stoji u osnovi stila `ivota, jedinstvena celinaonoga ~emu ~ovek daje prednost pri izboru i {to garazlikuje od drugih, a {to iskazuje, prema specifi~nojlogici svakog simboli~kog podskupa – name{taj, ode-}a, govor ili hexis tela – istu izra`ajnu nameru. Svakadimenzija stila `ivota “susimbolizuje” druge, kako jegovorio Lajbnic, i simbolizuje ih: pogled na svet jed-nog starog majstora stolara, na~in na koji on upravljasvojim bud`etom, svojim vremenom ili svojim telom,njegova upotreba jezika i njegov izbor ode}e, sve jeto u celosti prisutno u njegovoj etici bri`ljivog rada,izvedenog bez gre{ke, etici pedanterije, detalja i zao-kru`enosti, i u njegovoj estetici rada radi rada kojaga navodi da lepotu svojih dela meri prema pa`nji i

strpljenju koje su ona zahtevala.

I – 135

PJER BURDIJE

3 Istinski pasti{, a Prust nam pru`a jedan dobar primer, nereprodukuje najizra`enije crte nekog stila – kao {to ~iniparodija ili karikatura – ve} habitus, ono {to @ak Rivijernaziva “`ari{tem mentalne aktivnosti” gde nastaje izvornidiskurs: “Zabavno je videti kako se svaki pisac ceo ’vra}a’ iponavlja, pred njemu nepoznatim doga|ajem, upravo onepokrete kojima je reagovao na doga|aje koje mu donosi`ivot. @ari{te njegove mentalne aktivnosti je povra}eno,svetiljka u njegovom mozgu ponovo gori.” (@. Rivijer u M.Proust et J. Riviere, Correspondance, 1914–1922, Paris, Ga-llimard, 1976, Apendiks B, str. 326).

4 Nasuprot atomizmu socijalne psihologije koja, razbijaju}ijedinstvo prakse, utvr|uje pojedina~ne “zakone” s preten-zijom da objasni proizvode, odnosno opus operatum, naovaj na~in se te`i utvr|ivanju op{tih zakona koji repro-dukuju zakone proizvodnje, tj. modus operandi.

5 Na francuskom, re~ propriété ozna~ava osobinu, svojstvo,ali i posed, vlasni{tvo (prim. prev.).

Sistem osobina koje se dobro sla`u, {to se odnosi i naosobe – govorimo na primer o “skladnoj porodici”, aprijatelji vole da ka`u kako imaju iste ukuse – zaosnovu ima ukus, sistem obrazaca klasiranja koji mo-gu biti tek delimi~no svesni mada, kako se uspinjemona dru{tvenoj lestvici, stil `ivota ustupa sve zna~aj-nije mesto onome {to Veber naziva “stilizovanjem`ivota”. Ukus je u osnovi tog me|usobnog uskla-|ivanja svih crta vezanih za jednu osobu {to ga jenekada{nja estetika preporu~ivala jer tako svaka crtadovodi onu drugu do izra`aja: bezbroj informacija ko-je, svesno ili nesvesno, pru`a jedna osoba, beskona-~no se umno`avaju i potvr|uju, pru`aju}i tako upu-}enom posmatra~u ono zadovoljstvo koje kod ljubi-telja umetnosti izazivaju simetrije i korespondencijekoje su rezultat skladnog rasporeda redundansi. Efe-kat nadodre|ivanja (Uberdeterminierung) koji pro-isti~e iz tih redundansi se utoliko ja~e ose}a {to su, zaobi~no opa`anje, razli~ite crte koje se izdvajaju zbogposmatranja ili merenja ~vrsto isprepletene, po{to jesvaki od elemenata informacije koje pru`a praksa(na primer sud o slikarstvu) kontaminiran – i, u slu-~aju odstupanja u odnosu na verovatnu crtu, isprav-ljen – dejstvom celine prethodno ili simultano opa-`enih crta. Iz toga proizlazi da istra`ivanje koje te`ida izoluje neke crte – razdvajaju}i na primer ono {toje re~eno od na~ina na koji je re~eno – da ih izvu~e izsistema korelativnih crta, te`i zapravo da minimizirau svakoj ta~ki odstupanje izme|u klasa, a naro~itorazmak izme|u sitne bur`oazije i gra|anskog stale`a:u svakida{njim situacijama gra|anskog `ivota, uz ba-nalnosti o umetnosti, knji`evnosti ili filmu idu duboki stalo`en glas, spora i opu{tena dikcija, uzdr`an ilisamopouzdan osmeh, odmerena kretnja, dobro skro-jeno odelo i gra|anski salon – onoga ko ih izgovara6.

I – 136

PJER BURDIJE

6 Do te mere da se “rupe u znanju” mogu prikazati kao pre-zrivo odbacivanje a pobrkani pojmovi kao oma{ke. Pripadnicigra|anske klase se posebno isti~u svojom sposobno{}u davladaju situacijom istra`ivanja ({to bi trebalo uzeti u obzirpri svakoj analizi rezultata). Za vladanje dru{tvenim odno-som prema kojem funkcioni{e kultura zaslu`na je pre svegasposobnost, veoma nejednako raspore|ena, da se u svimsituacijama mondenskog razgovora (npr. }askanje o filmuili o putovanjima) usvoji tra`eni odnos prema jeziku, spo-sobnost koja pretpostavlja jedno ume}e usputnog doticanjaneke teme, nagove{tavanja, {minkanja, uz obilatu upotrebusvih fraza, po{tapalica i sintaksi~kih opreznosti koje ling-visti uo~avaju kao karakteristi~ne za govor gra|anske klase.

Tako je ukus prakti~ni operator transmutacije stvariu distinktne i distinktivne znake, neprekidnih raspo-reda u prekidne podele; putem ukusa, razlike kojeulaze u fizi~ki poredak tela dose`u simboli~ki poredakzna~enjskih distinkcija. Ukus pretvara objektivno kla-sirane prakse u kojima se odre|eni polo`aj sam oz-na~ava (preko svog posrednika) u klasiraju}e prakse,odnosno u simboli~ki izraz klasne pozicije, samimtim {to ih opa`a u njihovim me|usobnim odnosima iu funkciji dru{tvenih obrazaca klasiranja. Na taj na-~in, ukus stoji u osnovi sistema distinktivnih crta, tj.obele`ja, sistema koji }e biti shva}en kao sistematskiizraz jedne posebne klase uslova `ivota od stranesvakoga ko ima prakti~no znanje o vezama izme|uznakova raspoznavanja i pozicija u rasporedima, iz-me|u prostora objektivnih osobina, {to ga nau~nokonstruisanje iznosi na videlo, i ni{ta manje objek-tivnog prostora stilova `ivota, koji postoji kao takavza i kroz obi~no iskustvo. Ovaj sistem klasiranja, pro-izvod inkorporisanja strukture dru{tvenog prostorakakva se name}e kroz iskustvo jedne odre|ene po-zicije u tom prostoru, predstavlja – u granicama eko-nomski mogu}eg i nemogu}eg (koje taj sistem te`i dareprodukuje u svojoj logici) – princip praksi prila-go|enih pravilnostima koje su inherentne nekom po-lo`aju; taj sistem neprestano vr{i preina~avanje nu-`nosti u strategiju, onoga {to se mora u ono {to se`eli, i generi{e, van bilo kakvog mehani~kog odre-|enja, skup “izbora” koji ~ine klasirane i klasiraju}estilove `ivota ~iji smisao, odnosno vrednost, proisti~eiz pozicije koju zauzimaju u jednom sistemu podela ikorelacija7. Kao “mirenje sa neizbe`nim”, ovaj si-stem stalno navodi na to da se ~ini ono {to se morausmeravaju}i na “izbore” primerene polo`aju koji gaje proizveo: kao {to jasno pokazuju svi oni slu~ajevikada se, usled promene dru{tvene pozicije, uslovi ukojima je proizveden habitus ne poklapaju sa onimau kojima funkcioni{e i kada se mo`e izolovati njemusvojstvena dejstvenost, ono {to rukovodi praksamaobjektivno primerenim tim resursima jeste ukus, ukus

I – 137

PJER BURDIJE

7 Ekonomska teorija, koja ekonomske agense tretira kaome|usobno zamenljive aktere, paradoksalno propu{ta dauzme u obzir ekonomske uslove postojanja ekonomskihdispozicija, i samim tim ne uspeva da realno objasni sistemepreferencija koji odre|uju {ta je subjektivno korisno, {to sene mo`e upore|ivati i {to je nezavisno.

nu`nosti ili luksuzni ukus, a ne niska ili visoka pri-manja. Ukus je ono {to ~ini da ~ovek ima ono {to volijer voli ono {to ima, odnosno da nosi one osobinekoje mu se efektivno pripisuju u raspodelama i koje

mu sleduju u klasifikacijama8.

HOMOLOGIJA IZME\U PROSTORA

Imaju}i u vidu sve ovo {to prethodi a posebno ~inje-nicu da se generi~ki obrasci habitusa prostim trans-ferom primenjuju na najrazli~itije domene prakse,postaje odmah jasno da se prakse ili dobra vezana zarazli~ite klase u razli~itim domenima prakse orga-nizuju prema odre|enim strukturama podele koje susavr{eno homologne me|u sobom jer su sve homo-logne sa prostorom objektivnih podela izme|u (dru-{tvenih) polo`aja. Bez pretenzije da na ovih nekolikostranica doka`emo sve ono {to }e biti utvr|eno unastavku, ali da bismo ipak pru`ili uvid u celinu jed-nog skupa odnosa, koju detaljne analize mogu da neotkriju, zadovolji}emo se time {to }emo u glavnimcrtama pokazati kako dva velika principa organiza-cije dru{tvenog prostora upravljaju strukturom i pro-menom prostora kulturne potro{nje, i uop{te ~itavogprostora stilova `ivota koji se ogledaju, izme|u osta-log, i u toj potro{nji. [to se ti~e kulturne potro{nje,osnovna podela, prema globalnom obimu kapitala,uspostavlja se ovde izme|u potro{nje koja se zbogsame svoje retkosti ozna~ava kao otmena a koja jesvojstvena grupama koje raspola`u sa najvi{e eko-nomskog i kulturnog kapitala, i potro{nje koja sedru{tveno smatra prostom, po{to je istovremeno la-ko zadovoljiva i svakida{nja, i koja je svojstvena oni-ma koji najvi{e oskudevaju u pogledu oba kapitala;me|upozicije ovde zauzimaju one prakse osu|ene dadeluju pretenciozno zbog neusagla{enosti koju poka-zuju izme|u ambicija i mogu}nosti. Dominiranompolo`aju, koji se iz ugla dominantnih odlikuje spo-jem prinudne askeze i neopravdanog nemara, domi-nantna estetika – ~ija su najpotpunija ostvarenjaumetni~ko delo i estetska dispozicija – suprotstavlja

I – 138

PJER BURDIJE

8 Etika koja pretenduje da kao univerzalnu normu nametneprincipe jednog etosa, odnosno prinudne izbore vezane zaodre|eni polo`aj, samo je jo{ jedan od na~ina, doneklesuptilniji, da se podlegne amor fati, da se ~ovek zadovoljionim {to jeste i onim {to ima. To je osnova izra`ene anti-nomije izme|u etike i revolucionarne namere.

spoj lagodnosti i askeze, odnosno izborni asketizamkao namerno ograni~avanje, ekonomisanje sredstvima,uzdr`anost, rezervisanost koji se o~itavaju u onomneprikosnovenom ispoljavanju lagodnosti kakva je

opu{tanje napetosti.

Ova osnovna podela se specifikuje prema strukturikapitala: u zavisnosti od sredstava prisvajanja kojimaraspola`u – s jedne strane isklju~ivo ili u najve}ojmeri kulturnih, s druge strane uglavnom ekonomskih– i od razli~itih vidova odnosa prema umetni~kimdelima koji iz toga proisti~u, razli~ite grupe domi-nantne klase su usmerene ka odre|enim kulturnimpraksama koje se toliko razlikuju po stilu i po pred-metu i koje su ponekad u tako otvorenoj suprotnosti(kao {to su recimo prakse “umetnika” i prakse “bur-`uja”9) da na kraju zaboravljamo da su one varijantejednog istog osnovnog odnosa prema nu`nosti i pre-ma onima koji su joj izlo`eni, i da je tim praksamazajedni~ka potraga za isklju~ivim prisvajanjem legi-timnih kulturnih dobara i za profitom u smislu di-stinkcije koji se tako sti~e. Nasuprot ~lanovima do-minantnih grupa koji od umetnosti o~ekuju visok ste-pen osporavanja dru{tva i koji naginju hedonisti~kojestetici lagodnosti i lako}e, koju simbolizuju bule-varsko pozori{te ili impresionisti~ko slikarstvo, pri-padnici dominiranih grupa se vezuju za ono su{tinskiasketsko u estetici i samim tim su naklonjeni svimumetni~kim revolucijama izvr{enim u ime ~isto}e ipro~i{}enja, uz odbacivanje razmetljivosti i bur`o-askog ukusa za kitnjasto, s tim da ih dispozicije pre-ma dru{tvu za koje je zaslu`an njihov status siro-ma{nih ro|aka navode, izme|u ostalog, na usvajanje

pesimisti~ke predstave o svetu.

Ako je i vi{e nego o~igledno da je umetnost njenteren po prevashodstvu, ostaje ~injenica da nemadomena prakse gde ne mo`e do}i do izra`aja namerada se lako zadovoljivi porivi i primarne potrebe pod-vrgnu pre~i{}avanju, istan~avanju i sublimiranju, ne-ma domena gde “stilizacija `ivota”, odnosno davanjeprednosti formi nad funkcijom, koje vodi osporavanjufunkcije, nema isti efekat. U slu~aju jezika, to je po-dela izme|u neuvijenog govora {irih slojeva i strogo

I – 139

PJER BURDIJE

9 Re~ “bur`uj” je ovde upotrebljena kao stenografija za “do-minantne grupe dominantne klase”, a “intelektualac” vr{iistu funkciju za “dominirane grupe dominantne klase”.

cenzurisanog jezika gra|anske klase, izme|u ekspre-sionisti~ke potrage za `ivopisnim i efektnim i opre-deljenja za suzdr`anost i la`nu jednostavnost (na gr-~kom litotes). Ista “{tedljivost” je na delu u govorutela: i tu se gestikuliranje i brzina, grimase i mimika,suprotstavljaju odmerenosti – “stalo`enim kretnja-ma, stalo`enom pogledu” kojim se, po Ni~eu, odli-kuje plemstvo10 – suzdr`anosti i hladnokrvnosti kojeozna~avaju nivo. I nema ni~ega, uklju~uju}i tu i do-men primarnog ukusa, {to nije organizovano prematoj osnovnoj podeli, sa antitezom izme|u kvantiteta ikvaliteta, izme|u “dobre klope” i probranih jela, iz-me|u materije i manira, izme|u supstancije i forme.

Forma i supstancija

^injenica da se po pitanju ishrane glavna podela ot-prilike poklapa sa razlikama u primanjima, prikrila jejednu sekundarnu podelu koja se, u okviru srednjihklasa kao i u okviru dominantne klase, uspostavljaizme|u grupa koje imaju najvi{e kulturnog kapitala anajmanje ekonomskog i onih ~ija imovina ima obr-nutu strukturu. Tako posmatra~ima izgleda kao pro-sta stvar prihoda ~injenica da {to smo na vi{em po-lo`aju na dru{tvenoj lestvici to je udeo ishrane manji,i da u okviru te potro{nje opada udeo te{ke i masnehrane koja goji, ali koja je jeftina – testenina, krom-pir, pasulj, mast, svinjetina (S.C., XXXIII), ali i vino– dok raste udeo posne, lake (lako svarljive) hrane,koja ne goji (govedina, teletina, ov~etina, jagnjetina,a naro~ito sve`e vo}e i povr}e, itd.)11. Budu}i daprincip, na osnovu kojeg ne~emu dajemo prednost,jeste ukus kao “pomirenje sa neizbe`nim”, svi spoljniznaci idu u prilog teoriji po kojoj je potro{nja prostafunkcija prihoda, po{to prihodi dobrim delom dopri-nose odre|ivanju distance prema nu`nosti. Pa ipak,ova teorija ne mo`e da objasni slu~ajeve u kojima suza isti prihod vezane potro{nje potpuno razli~itih stru-

I – 140

PJER BURDIJE

10 F. Nietzsche, Der Wille zur Macht, Stuttgart, Alfred KronerVerlag, 1964, aph. 943, p. 360.

11 Banane su jedino vo}e za koje radnici i seljaci tro{e godi{njepo osobi (23,36 FrF i 25,20 F) vi{e nego sve ostale klase,posebno u odnosu na klasu vi{ih kadrova (19,15 F) koja jena ~elu po potro~nji jabuka (31,60 F naspram 21,00 F me|uradnicima), dok “bogato” i skupo vo}e – gro`|e, breskve,orahe i le{nike – tro{e prvenstveno pripadnici slobodnihprofesija, industrijalci i krupni trgovci (29,04 F, 19,09 F,17,33 F naspram 6,47 F, 11,78 F i 4,90 F me|u radnicima).

ktura: poslovo|e tako ostaju privr`ene ukusu {irihslojeva, iako raspola`u ve}im prihodima nego slu`be-nici, ~iji ukus pak ozna~ava radikalan rez u odnosu naukus radnika i pribli`ava se ukusu prosvetnih radnika.

Da bi se zaista objasnile varijacije koje Engelov za-kon samo bele`i, treba uzeti u obzir sve karakte-ristike dru{tvenog polo`aja koje su od najranijeg de-tinjstva (statisti~ki) vezane za ni`a ili vi{a primanja, ikoje su po prirodi takve da formiraju ukuse prime-rene tim polo`ajima12. Stvarni osnov razlika koje po-smatramo u domenu potro{nje, ali i {ire, jeste podelaizme|u luksuznih (ili slobodnih) ukusa i ukusa nu-`nosti: prvi su svojstveni pojedincima koji su proizvodmaterijalnih uslova `ivota definisanih kroz distancu uodnosu na nu`nost, kroz slobode ili, kako se ponekadka`e, olak{ice koje obezbe|uje posedovanje odre|e-nog kapitala; drugi samom svojom prilago|eno{}upokazuju nu`nosti koje su ih proizvele. Tako, sklo-nost {irih slojeva ka hrani koja je istovremeno naj-hranljivija i najekonomi~nija (dvostruki pleonazampokazuje svo|enje na ~istu primarnu funkciju) mo-`emo dedukovati iz nu`nosti da se po najmanjoj cenireprodukuje radna snaga, nu`nosti koja se name}eproletarijatu kao njegova su{ta definicija. Ideja uku-sa, tipi~no bur`oaska, po{to pretpostavlja apsolutnuslobodu izbora, tako je usko povezana sa idejom slo-bode da su nam paradoksi ukusa nu`nosti te{ko poj-mljivi. Ili ukus prosto i jednostavno ukidamo, ~ine}ipraksu direktnim proizvodom ekonomske nu`nosti(radnici jedu pasulj zato {to nemaju za drugo) i za-nemaruju}i ~injenicu da se nu`nost naj~e{}e ostva-ruje samo zato {to su agensi skloni tome da je os-tvare, {to im je po ukusu ono na {ta su u svakomslu~aju osu|eni. Ili, pak, ukus posmatramo kao slo-bodan, zaboravljaju}i uslovljavanja ~iji je on proiz-vod, i tako ga svodimo na patolo{ko ili morbidnopreferiranje (primarno) nu`nih stvari, na svojevrsnuuro|enu ubogost, {to je izgovor za klasni rasizamkoji povezuje {ire slojeve sa grubim13 i masnim –obi~no vino (gros rouge), te{ki radovi (gros travaux),

I – 141

PJER BURDIJE

12 Ceo ovaj pasus se oslanja na sekundarnu analizu tabelaistra`ivanja koje je sproveo INSEE (francuski statisti~kizavod, prim. prev.) o potro{nji u doma}instvima za 1972.godinu prema socioprofesionalnoj kategoriji za 39 stavki.

13 Na francuskom gros: krupno, debelo; grubo, prosto, neote-sano; te{ko, obi~no, prosta~ko (prim. prev.).

prosta~ki smeh, prosta~ke {ale (gros rire, grosses bla-gues), prost zdrav razum (gros bon sens), masni vi-cevi (plaisanteries grasses). Ukus je amor fati, mire-nje sa sudbinom, ali prisilno mirenje, rezultat odre-|enih egzistencijalnih uslova koji, po{to isklju~ujukao puku ma{tariju svako drugo mogu}e stanje, ne

ostavljaju drugi izbor osim sklonosti ka nu`nom.

Dovoljno je da ukusi nu`nosti budu opisani kao da jere~ o luksuznim ukusima14 ({to se neizostavno de{avasvaki put kada se ne poznaje modalitet praksi) pa dase do|e do la`nih podudarnosti izme|u dve krajnjepozicije u dru{tvenom prostoru: bilo da je u pitanjubroj dece ili ne`enstvo (ili, {to do|e na isto, kasnostupanje u brak), vidimo da ono {to je za jedne iz-borni luksuz, za druge je posledica odricanja. Dobarprimer toga daje analiza Nikol Tabar o stavovima uvezi sa zaposlenjem `ena: za `ene iz radni~ke klase,“zaposlenje je prinuda koja slabi kada mu`evljevaprimanja porastu”; za povla{}ene klase, naprotiv, rad`ena je izbor, o ~emu svedo~i ~injenica da “stopa`enske aktivnosti ne opada s prelaskom na vi{i sta-tus”15. Trebalo bi da imamo na umu ovaj primerkada ~itamo neke statistike gde se iza nominalneistovetnosti koju name}e ujedna~enost ispitivanja za-pravo kriju, kao {to je ~esto slu~aj kada prelazimo izjedne krajnje ta~ke dru{tvenog prostora u drugu, ne-ke potpuno razli~ite stvarnosti: ako u jednom slu~ajuzaposlene `ene ka`u da podr`avaju ~injenicu da `enerade, dok u drugom slu~aju, premda zaposlene, onemogu biti protiv toga, to je zato {to je posao koji sepre}utno odnosi na `ene iz radni~ke klase jedini kojione mogu da o~ekuju, a to je mu~an, manuelni i lo{epla}en posao, koji nema ni~eg zajedni~kog s onim na{ta re~ “posao” asocira pripadnice gra|anske klase.Da bismo predo~ili ideolo{ko dejstvo dominantnogvi|enja kada ono, esencijalisti~ko i antigeneti~ko,svesno ili nesvesno naturalizuje ukus nu`nosti (Kan-tov “varvarski” ukus) pretvaraju}i ga u prirodnu sklo-nost samim tim {to ga odvaja od njegovih ekonom-

I – 142

PJER BURDIJE

14 Radije }emo re}i luksuzni ukus nego slobodni ukus da seslu~ajno ne bi zaboravilo kako su slobodni ukusi tako|eproizvod jedne dru{tvene nu`nosti koja se defini{e kroz“olak{ice”, tj. kroz distancu u odnosu na nu`nost koju do-zvoljava.

15 N. Tabard, Besoins et aspirations des familles et des jeunes,CREDOC et CNAF, s.d., str. 153.

skih i dru{tvenih osnova, bi}e dovoljno da podsetimona jedan ogled socijalne psihologije koji je pokazaokako jedan isti ~in – davanje krvi – mo`e biti shva}enkao dobrovoljan ili kao prinudan u zavisnosti od toga dali krv daju pripadnici povla{}enih ili {irih slojeva16.

Iz ukusa nu`nosti mo`e da proistekne samo jedan stil`ivota po sebi, koji je kao takav definisan jedino ne-gativno, po onome {to nije i po onome {to nema uodnosu na ostale stilove `ivota. Jednima izbornaobele`ja, drugima stigmate koje nose na samom telu.“Isto kao {to je izabranom narodu na ~elu pisalo dapripada Jehovi, tako podela rada utiskuje radniku umanufakturi pe~at koji ga obele`ava kao vlasni{tvokapitala.” Taj pe~at o kome govori Marks nije ni{tadrugo do sâm stil `ivota koji odmah odaje one kojinemaju, ~ak i po na~inu na koji koriste slobodnovreme, osu|uju}i ih tako da slu`e kao kontrast zasvako izdvajanje i razlikovanje i da budu negativanelement u dijalektici pretencioznosti i isticanja kojaje u osnovi stalnih promena ukusa. Kao da im nijedovoljno to {to ne poseduju skoro ni{ta od znanja ilimanira koji se cene na tr`i{tu {kolskih ispita ili mon-denskih razgovora i {to njihova ume}a nemaju ni-kakvu vrednost na tim tr`i{tima, oni su ujedno ti koji“ne umeju da `ive”, koji najvi{e daju na konkretnuhranu, onu najte`u, na namirnice koje nisu prefi-njene i najvi{e goje – hleb, krompir i masno}e – i kojesu “prostonarodske”, kao {to je vino. Oni su ti kojinajmanje pa`nje poklanjaju ode}i i nezi tela, koz-metici i estetici, koji “ne umeju da se odmaraju”,“koji uvek na|u ne{to da rade”, koji postavljaju {atoru prepunim kampovima, koji staju pored puta dapiknikuju, koji u svom renou 5 ili simki 1000 ule}u uzastoje i kolone kad do|e vreme odmora, koji seprepu{taju industrijskoj razonodi koju su posebno zanjih osmislili in`enjeri serijske kulturne proizvodnje;to su oni koji, svim ovim pogre{nim “izborima”, samou~vr{}uju klasni rasizam, ako je to uop{te potrebno,

u uverenju da imaju ta~no ono {to zaslu`uju.

Umetnost jela i pi}a ostaje, bez sumnje, jedna odretkih oblasti u kojima su {iri slojevi u otvorenojsuprotnosti u odnosu na legitimnu umetnost `ivlje-nja. Novoj etici umerenosti radi vitkog stasa, koja je

I – 143

PJER BURDIJE

16 J.W. Thibaut and A.W. Riecken, “Some Determinants andConsequences of the Perception of Social Psychology”,Journal of Personality, 1956, vol. 24, pp. 113–133.

utoliko prihva}enija {to je polo`aj na dru{tvenoj les-tvici vi{i, seljaci i posebno radnici suprotstavljaju je-dan moral dobrog `ivota. Bonvivan17 nije samo onajko voli dobro da pojede i da popije. Bonvivan je~ovek koji ume da se upusti u onaj {irokogrud i pri-san, “doma}i”, tj. istovremeno jednostavan i slobo-dan odnos koji nalazi svoju potporu i znamenje uprilikama kada ljudi jedu i piju zajedno, kada nestajusve zadr{ke, sva snebivanja i suzdr`avanja koja ozna-~avaju distanciranost nekoga ko odbija da se “odo-

ma}i” i da se opusti.

[ezdeset ~etiri odsto vi{ih kadrova, slobodnih pro-fesionalaca i industrijalaca, kao i 60% srednjih kad-rova i slu`benika, smatra da “prose~an Francuz pre-vi{e jede”. Seljaci (me|u kojima ubedljivo najvi{epreovla|uje mi{ljenje da prose~an Francuz jede“normalno” – njih 54% naspram 32% pripadnika vi-{ih klasa) i radnici najmanje su skloni prihvatanjunove kulturne norme (40 i 46%), koju vi{e priznaju`ene nego mu{karci i vi{e mladi nego stariji. [to sepi}a ti~e, samo su seljaci jasno protiv dominantnogmi{ljenja (32% njih smatra da “prose~an Francuzpije u normalnim koli~inama”), koje radnici ipak neprihvataju toliko ~esto koliko ostale kategorije. [ez-deset tri odsto radnika (i 56% seljaka, nasuprot 48%slobodnih profesionalaca i industrijalaca) iskazujepozitivno mi{ljenje o ~oveku koji voli dobro da po-jede i da popije. Jo{ jedan pokazatelj njihove sklo-nosti za heterodoksnim praksama u ovom domenu,praksama koje se trude da prikriju kada je u pitanjukultura, jeste izjava da bi u restoranu izabrali nekokuvano jelo radije nego ro{tilj ({to ~ine vi{i kadrovi),ili da bi naru~ili i sir i desert ({to je razumljivo akouzmemo u obzir da 51% seljaka i 44% radnika prak-ti~no nikad ne ide u restoran naspram 6% pripad-nika vi{ih stale`a), tako da izlazak u restoran, ba{zato {to je retkost, za ve}inu njih predstavlja ne{toizuzetno, vezano za ideju obilja i privremenog uki-danja uobi~ajenih ograni~enja. ^ak i kada je o kon-zumiranju alkohola re~, gde legitimnost svakako imave}i uticaj, {iri slojevi su najmanje skloni (35% seljaka i46% radnika naspram 55% pripadnika vi{ih klasa) dastarosnu granicu kada je mladima dozvoljeno da piju

alkohol, postave iznad 15. godine (S.C., XXXIV).

I – 144

PJER BURDIJE

17 Bon vivant, u doslovnom prevodu “onaj koji dobro `ivi”(prim.prev.)

Linija koja ozna~ava raskid sa odnosom {irih slojevaprema hrani o~igledno prolazi izme|u radnika i slu-`benika: pored toga {to na hranu tro{e manje negokvalifikovani radnici, kako u apsolutnom iznosu(9377 F nasuprot 10347 F) tako i u relativnoj vred-nosti (34,2% naspram 38,3%), slu`benici konzumi-raju manje hleba, svinjskog mesa, mesnih prera|e-vina, mleka i sireva, ze~etine i `ivine, mahunastogpovr}a i masno}a, i, u okviru skromnijeg bud`eta zaishranu, tro{e jednako na meso – govedinu, teletinu,ov~etinu, jagnjetinu – i malo vi{e na ribu, sve`e vo}e iaperitive. Ove transformacije u strukturi potro{njeza hranu prati porast izdataka za higijenu ili li~nunegu (tj. istovremeno za zdravlje i za lepotu) i zaode}u, kao i blago pove}anje izdataka za kulturu irazonodu. Primetimo samo da uz smanjene tro{koveza hranu, posebno onu najkonkretniju, onu najpri-zemniju i najmaterijalniju, ide i smanjen natalitet, imo`emo osnovano pretpostaviti da je to jedan vidglobalne transformacije odnosa prema svetu: “skro-mni” ukus, koji ume da `rtvuje trenutne apetite iu`ivanja zarad budu}eg zadovoljstva, suprotstavlja sespontanom materijalizmu {irih slojeva koji odbijajuda se upuste u bentamovsku ra~unicu zadovoljstava imuka, dobitaka i izdataka (na primer za zdravlje ilepotu). To zna~i da ova dva odnosa prema kon-kretnoj hrani za osnov imaju dve dispozicije premabudu}nosti koje su i same u odnosu kru`ne uzro-~nosti s dve objektivne budu}nosti: nasuprot imagi-narnoj antropologiji ekonomske nauke koja nikadnije ustuknula pred formulisanjem univerzalnih za-kona “davanja prednosti u vremenu”, valja podsetitina to da sklonost ka podre|ivanju sada{njih `eljabudu}im zavisi od stepena koliko je ta `rtva “re-zonska”, odnosno od {ansi da budu}a zadovoljstvabudu u svakom slu~aju ve}a nego ona `rtvovana18.

I – 145

PJER BURDIJE

18 Bi}e dovoljan jedan dobar primer tih la`nih analiza esen-cije, preuzet od Bem-Baverka: “Treba sada da sagledamojednu drugu pojavu u ljudskom iskustvu – pojavu breme-nitu posledicama. Re~ je o ~injenici da nas budu}a ose}anjaradosti i tuge manje brinu prosto zato {to su u budu}nosti, i,{to je ta budu}nost dalja, to nas manje brine. Shodno tome,mi stvarima koja treba da slu`e budu}im ciljevima pri-dajemo vrednost koja ne dosti`e stvarni nivo njihove bu-du}e marginalne korisnosti. Mi sistematski potcenjujemona{a budu}a htenja kao i sredstva potrebna da se ona zado-volje.” (E. Bohm-Bawerk, Capital and Interest, vol. 2, SouthHolland, IL 1959, str. 268, citirano u G.J. Stigler, G.S.Becker, loc. cit.) (Na engleskom u tekstu, prim.prev.)

Me|u ekonomske preduslove sklonosti ka `rtvova-nju sada{njih zadovoljstava u ime onih o~ekivanih,treba uvrstiti stepen verovatno}e tih budu}ih zado-voljstava koji se o~itava u sada{njem (dru{tvenom)polo`aju. Opet je neka vrsta ekonomske ra~uniceono {to ~ini da se `ivot ne podre|uje ekonomskojra~unici: hedonizam koji navodi ~oveka da u retkimzadovoljstvima (“dobrim trenucima”) u`iva ne haju}iza sutra jedina je zamisliva filozofija za one koji, {tobi se reklo, nemaju budu}nost, i koji od budu}nostiionako ne mogu mnogo da o~ekuju19. Postaje jasnijeza{to je prakti~ni materijalizam, koji se ispoljava, presvega, u odnosu prema hrani, jedan od najosnovnijihelemenata etosa, ako ne i etike {irih slojeva: `ivot usada{njem vremenu koji se ogleda u nastojanju da~ovek iskoristi dobre trenutke i da se prilagodi okol-nostima, predstavlja po sebi jednu potvrdu solidar-nosti s drugima (koji su, izme|u ostalog, ~esto jedinasada{nja garancija protiv pretnji koje nosi budu-}nost), po{to ova vrsta vremenskog imanentizmazna~i priznavanje granica koje defini{u polo`aj. Zatose smernost i trezvenost sitnog bur`uja do`ivljavajukao rez: time {to se suzdr`ava od provoda, i od togada se lepo provede s drugima, onaj koji te`i polo`ajusitnog bur`uja otkriva svoju ambiciju da se istrgne izzajedni~ke sada{njice, ako ve} ~itava slika koju ima osebi nije izgra|ena oko suprotnosti izme|u ku}e ikafane, izme|u apstinencije i neumerenosti, odno-sno izme|u li~nog, individualnog spasa i kolektivnih

solidarnosti.

Kafana nije mesto gde neko ide da pije, ve} mestogde neko ide da bi pio u dru{tvu i gde se mogu uspo-staviti prisni odnosi zasnovani na privremenom obu-stavljanju cenzure, konvencija i pravila lepog pona-{anja koja prili~e razmenama me|u strancima: zarazliku od bur`oaskog ili sitnobur`oaskog kafea ilirestorana ~iji je svaki sto jedna zasebna teritorija(ljudi pitaju jedni druge za dozvolu da uzmu stolicu

I – 146

PJER BURDIJE

19 Mogu}a je pretpostavka da se su{tinski odnos prema bu-du}nosti (kao i prema vlastitoj osobi – kojoj se pridajeutoliko ve}a vrednost {to je polo`aj na dru{tvenoj lestvicivi{i) pokazuje u ~injenici da su oni koji smatraju da “ima`ivota posle smrti” vrlo malobrojni me|u radnicima (15%naspram 18% me|u zanatlijama i trgovcima ili slu`beni-cima i srednjim kadrovima i 32% me|u vi{im kadrovima).(Sofres, Antenne 2, Francuzi i smrt (Les Francais et la mort),oktobar 1977)

ili slanik), kafana {irih slojeva je jedno dru{tvo ({tose isti~e i javljanjem onih koji dolaze sa “Zdravodru{tvo!”, “Zdravo svima” ili “]ao ortaci!”) u ~ijikrug ~ovek ulazi. Njegovo sredi{te je {ank, za koji~ovek staje po{to se rukuje s “gazdom”, koji je takopostavljen u polo`aj doma}ina (~esto je on taj kojivodi igru), a ponekad i sa svima prisutnima (stolovi –a nema ih uvek – ostavljeni su “strancima” ili `enamakoje su svratile jer im je dete `edno ili da bi se po-slu`ile telefonom). Upravo u kafani nalazi svoje pot-puno ostvarenje tipi~no narodska umetnost {ale20,umetnost uzimanja svega sa {aljive strane (otud iz-razi kao {alu na stranu ili bez zezanja, kojima se oz-na~ava vra}anje na ozbiljne stvari i koji, osim toga,mogu biti uvod u {ale u prenesenom smislu), ali izbijanja {ala i pri~anja viceva na ra~un dobro}udnogdebeljka, koji je de`urna `rtva po{to ga za to pogod-nijim od drugih ~ini ona njegova osobina koja je ponarodnom kodeksu pre slikovita osobenost nego ma-na, i zato {to ga dobra narav koja mu se pripisujepredisponira da te {ale i viceve prihvata ne uzimaju}iih za zlo. Ukratko, to je umetnost podsmevanja dru-gima a da se oni ne naljute, kroz ritualno ismevanje ivre|anje koje poni{tava sama njegova preteranost ikoje, po{to pretpostavlja veliku prisnost – kolikozbog informacije koju koristi toliko i zbog same slo-bode o kojoj svedo~i – predstavlja zapravo znak pa-`nje i prijateljstva, na~in da se pod prividom izru-givanja u stvari istakne vrednost, da se pod obra-zinom osude iska`e odobravanje, mada mo`e po-slu`iti i da se “provere” oni koji bi da se ograde od

grupe21.

Tri na~ina izdvajanja

Osnovna podela izme|u luksuznog ukusa i ukusa nu-`nosti upojedinjuje se u onoliko specifi~nih podelakoliko ima na~ina da ~ovek istakne svoju razli~itost uodnosu na radni~ku klasu i njene primarne potrebe,ili, {to se svodi na isto, kolika je njegova mo} da seogradi od nu`nosti. Tako, jednostavnosti radi, u do-

I – 147

PJER BURDIJE

20 Na francuskom blague, {ala, vic, zezanje (prim.prev.)

21 Nije naodmet napomenuti da ova umetnost, koja ima svojevirtuoze, svoje priznate kolovo|e, mo`e zastraniti u kari-katuru s pri~ama i {alama koje }e delovati stereotipno,glupo ili prosta~ki i prema merilima ukusa {irih slojeva.

minantnoj klasi mo`emo izdvojiti tri strukture po-tro{nje raspore|ene u tri glavne stavke: ishrana, kul-tura i tro{kovi za li~nu prezentaciju i reprezentaciju(ode}a, proizvodi za negu lepote, kozmeti~ki pre-parati, uslu`no osoblje). Me|u prosvetnim radnicimas jedne, i me|u industrijalcima i velikim trgovcima sdruge strane, ove strukture – kao i strukture njiho-vog kapitala – poprimaju ta~no obrnute oblike: dokovi drugi izuzetno mnogo tro{e na hranu (vi{e od37% bud`eta), vrlo malo na kulturu i srednje na pre-zentaciju i reprezentaciju, kod prvih je ukupan izda-tak za hranu mali (relativno gledano manji od onoga{to izdvajaju radnici), tro{kovi za prezentaciju i re-prezentaciju su ograni~eni (s tim da su izdaci za zdra-vlje me|u najvi{im), dok su izdaci za kulturu (knjige,novine, predstave, sport, igra~ke, muzika, radio, gra-mofon) relativno visoki. I jednima i drugima se su-protstavljaju pripadnici slobodnih profesija, koji nahranu daju deo bud`eta jednak onome koji izdvajajuprosvetni radnici (24,4%), ali u mnogo ve}em ukup-nom iznosu (57122 F naspram 40884 F), i ~iji tro-{kovi za prezentaciju i reprezentaciju uveliko pre-ma{uju tro{kove svih ostalih grupa, posebno ako to-me dodamo izdatke za poslugu, dok na kulturu tro{emanje nego profesori (pa ~ak i in`enjeri i vi{i kad-rovi, koji su negde na pola puta izme|u prosvetnihradnika i slobodnih profesija, mada su bli`i ovim po-

slednjim, u skoro svakom vidu potro{nje).

Sistem razlika mo`emo ta~nije prikazati tako {to }e-mo izbliza osmotriti kako se raspore|uje potro{njahrane: industrijalci i trgovci se su{tinski razlikuju odpripadnika slobodnih profesija i tim pre od prosvet-nih radnika, po mestu koje u njihovoj ishrani za-uzimaju proizvodi od `itarica (naro~ito slatki{i), vi-na, konzervirano meso, divlja~, i po relativno malomudelu mesa i sve`eg vo}a i povr}a. Prosvetni radnici,~iji tro{kovi za hranu imaju gotovo istovetnu struk-turu kao kod kancelarijskih slu`benika, najvi{e odsvih grupa tro{e na hleb, mle~ne proizvode, {e}er,d`emove, bezalkoholna pi}a; tro{e manje na vina ialkohol i mnogo manje nego slobodne profesije naskupe namirnice kao {to su meso – posebno ononajskuplje, kao {to su ov~etina i jagnjetina – sve`evo}e i povr}e. [to se ti~e slobodnih profesija, one seizdvajaju po tome {to zna~ajan deo njihove potro{njeide na skupe namirnice, posebno na meso (18,3%tro{kova za hranu), i to ono najskuplje (teletina, jag-

I – 148

PJER BURDIJE

njetina, ov~etina), na sezonsko vo}e i povr}e, na ribui morske plodove, na sireve i aperitive22.

Vidimo tako da, idu}i od radnika do preduzetnika uindustriji ili trgovini, preko poslovo|a i zanatlija isitnih trgovaca, dolazi do postepenog popu{tanjaekonomskih ko~nica ali bez promene op{teg prin-cipa potro{a~kih izbora: dve krajnosti izme|u kojihse onda uspostavlja podela jesu siroma{no i (novo)bogato, “klopa” i “dobra klopa”. Hrana koja se kon-zumira je sve bogatija (tj. istovremeno skupa i ka-lori~na) i sve te`a (divlja~, foa gra23). Nasuprot tome,ukus pripadnika slobodnih profesija ili vi{ih kadrovanegativno defini{e ukus {irih slojeva kao sklonost kate{kom, ka masnom, ka prostom, okre}u}i se onome{to je lagano, tanano, prefinjeno: uz ukidanje eko-nomskih ko~nica ide ja~anje dru{tvenih cenzura kojezabranjuju prostotu i debljinu u korist otmenosti ivitkosti. Sklonost ka retkim i aristokratskim namir-nicama usmerava ka kuhinji tradicionalnog tipa, bo-gatoj skupim ili retkim proizvodima (sve`e povr}e,meso, itd.). Na kraju, prosvetni radnici, bogatiji ukulturnom nego u ekonomskom kapitalu, i samimtim navedeni na asketsku potro{nju u svim dome-nima, gotovo svesno se suprotstavljaju, potragom zaoriginalno{}u po najmanjoj ekonomskoj ceni – {to ihokre}e kulinarskom egzotizmu (italijanska, kineskakuhinja i sl.) ili populizmu (selja~ka jela) – (novope~e-nim) bogata{ima i njihovoj bogatoj hrani, prodavcima ikonzumentima “jake klope”, onima {to ih ponekadnazivaju “sirovinama” (les “gros”), debelim i prostimduhom, koji imaju ekonomska sredstva da, uz raz-metljivost koja se do`ivljava kao “prosta~ka”, afirmi-{u stil `ivota koji u pogledu ekonomske i kulturnepotro{nje ostaje vrlo blizak stilu `ivota {irih slojeva24.

I – 149

PJER BURDIJE

22 U okviru srednjih klasa, podele su mnogo manje jasne, iakonailazimo na homologne razlike izme|u nastavnika i kan-celarijskih slu`benika s jedne, i sitnih trgovaca s drugestrane.

23 Foie gras, specijalitet sli~an pa{teti, pravi se od jetre klju-kanih gusaka (prim.prev.)

24 [to je polo`aj u dru{tvenoj hijerarhiji vi{i, to je ve}a sklo-nost ka stranim restoranima – italijanskim, kineskim, ja-panskim i u manjoj meri ruskim (jedini izuzetak su {panskirestorani, svakako zbog toga {to su vezani za jedan vidturizma bli`i {irim slojevima, i izbor na njih pada utoliko~e{}e {to je polo`aj na du{tvenoj lestvici ni`i, i restoranisevernoafri~ke kuhinje koje naj~e{}e biraju srednji kad-rovi). (S:C., XXXIV)

Podrazumeva se da potro{nju hrane, pogotovo akouzimamo u obzir samo namirnice koje se tro{e, nemo`emo posmatrati izdvojeno od celokupnog stila`ivota, u krajnjoj liniji zbog toga {to je ukus po pita-nju razli~itih jela (o kojima se na osnovu namirnicamo`e ste}i tek pribli`na predstava, po{to ih statistikane defini{e precizno) vezan, preko na~ina pripreme, za~itavu predstavu o ekonomiji doma}instva i o podelirada me|u polovima. Tako je sklonost ka kuvanimjelima, koja zahtevaju veliko ulaganje vremena i pa-`nje, povezana s tradicionalnim shvatanjem `enskeuloge: u tom smislu, posebno je izra`ena podela izme|u{irih slojeva i dominirane grupe dominantne klase, ukojoj `ene, ~iji rad ima visoku tr`i{nu vrednost ({tosvakako obja{njava za{to je njihovo mi{ljenje o vlastitojvrednosti vi{e), slobodno vreme `ele da posvete prven-stveno gajenju dece i preno{enju kulturnog kapitala,i te`e da dovedu u pitanje tradicionalnu podelu radame|u polovima. @elja za u{tedom vremena i rada upripremanju hrane nadovezuje se na nastojanje danamirnice budu lake i niskokalori~ne, {to upu}uje najela s ro{tilja i na sezonsko povr}e (“me{ane salate”),kao i na smrznuta jela i namirnice, jogurte i slatkemle~ne proizvode. Sve ove namirnice su dijametral-no suprotne doma}oj kuhinji, ~ije je najtipi~nije jelopot-au-feu25, jelo od jeftinog mesa, koje se kuva, zarazliku od onoga koje se pe~e u rerni ili na ro{tilju, akuvanje je “ni`i” na~in spremanja hrane koji zahtevapre svega dosta vremena. Nije slu~ajnost {to je takuhinja (a za `enu potpuno posve}enu doma}instvuse ka`e da je “pot-au-feu”) simbol odre|enog `en-skog polo`aja i podele rada izme|u polova, kao {tosu papu~e koje se obuvaju pre ve~ere simbol kom-

plementarne uloge rezervisane za mu{karca26.

I – 150

PJER BURDIJE

25 Gove|a ~orba sa mnogo raznog povr}a, u doslovnom pre-vodu “lonac na vatri” (prim.prev.)

26 Prema izjavama, svakog dana pre ve~ere papu~e obuvajunaj~e{}e mali privrednici u industriji i trgovini (60%), oli~e-nje onog “piljarskog”, ~ega se umetnici tradicionalno gnu-{aju, dok su odbacivanju tog malogra|anskog simbola naj-skloniji pripadnici slobodnih profesija i vi{i kadrovi (35%njih ka`e da to nikad ne ~ini). [to se radnica i seljanki ti~e,~injenica da se one isti~u po izuzetno visokoj potro{njipapu~a, nedvosmisleno svedo~i o ~itavom odnosu prematelu, prema obla~enju i kozmetici {to povla~i za sobomusmerenost na doma}instvo i na ku}ni `ivot (znamo naprimer da su `ene zanatlija ili trgovaca i radnika najsklonijeizjavi da se u izboru ode}e rukovode pre svega `eljom da sedopadnu svom mu`u).

Najvi{e ulo`enog vremena i interesovanja za kuhinjupokazuju radnici: 69% ispitanika je izjavilo da voli dakuva, naspram 59% me|u srednjim kadrovima, 52% me-|u sitnim trgovcima i 51% me|u vi{im kadrovima, slo-bodnim profesijama i industrijalcima (S.C. XXXIVbis).Drugi posredni pokazatelj ovih razlika u podeli radaizme|u polova jeste ~injenica da su za prosvetne rad-nike i vi{e kadrove prioriteti ma{ina za pranje sudovai ve{-ma{ina, dok pripadnici slobodnih profesija, in-dustrijalci ili veliki trgovci radije prednost daju tele-vizoru i automobilu (S.C. III). Naposletku, pozvanida sa spiska od sedam ponu|enih jela izaberu dvaomiljena, seljaci i radnici – koji kao i sve ostale kate-gorije na prvo mesto stavljaju pe~eni but – naj~e{}e(45% i 34% naspram 28% slu`benika, 20% vi{ih kad-rova i 19% malih privrednika) navode pot-au-feu (se-ljaci su maltene jedini koji biraju kobasicu (ando-uillette) – njih 14% nasuprot 4% radnika, slu`benikai srednjih kadrova, 3% vi{ih kadrova i 0% malih pri-vrednika). Radnici i mali privrednici tako|e navodepetla u vinu (50% i 48%), tipi~no jelo prose~nih re-storan~i}a koji pretenduju da budu “fini”, vezano posvoj prilici za ideju “izlaska” u restoran (naspram42% slu`benika, 39% vi{ih kadrova i 37% seljaka).Kadrovi, pripadnici slobodnih profesija i privrednicirelativno jasno se izdvajaju samo po tome {to sa, ponjihovom mi{ljenju, veoma ograni~enog spiska birajuono jelo koje je istovremeno “lagano” i simboli~kimarkantno u odnosu na svakodnevnu rutinu sitno-bur`oaske kuhinje, a to je bouillabaisse27 (njih 31%nasuprot 22% slu`benika, 17% malih privrednika,10% radnika i 7% seljaka), pri ~emu se regiona-listi~ka i turisti~ka konotacija jasno nadovezuju napodelu izme|u ribe i mesa (naro~ito svinjskog, napodvarku ili u pasulju (cassoulet)) (S.C., XXXIV).Zbog nepreciznosti klasifikacije, ovde je naravno ne-mogu}e sagledati efekte sekundarne podele izme|uklasa, a posmatrane tendencije svakako bi bile izra-`enije da smo, na primer, mogli izdvojiti prosvetneradnike i da je spisak ponu|enih jela bio raznovrsniji

u sociolo{ki relevantnim aspektima.

I – 151

PJER BURDIJE

27 Specijalitet ju`ne Francuske, bujabes je gusta riblja ~orbaza~injena vinom i {afranom koja se slu`i s kri{kama pre-pe~enog hleba uz ajoli (ailloli) sos, majonez s belim lukom imaslinovim uljem (prim.prev.).

Kada je u pitanju hrana, ukus zavisi i od ideje kojusvaka klasa ima o telu i o efektima hrane na telo,odnosno na njegovu snagu, njegovo zdravlje i nje-govu lepotu, kao i od kategorija koje koristi da ocenite efekte, budu}i da jedna klasa mo`e obra}ati pa-`nju na neki od njih dok ga druga klasa sasvim za-nemaruje, i da razli~ite klase razli~ito hijerarhijskiraspore|uju razli~ite efekte. Tako na primer, dok {irislojevi, koji vi{e vode ra~una o snazi (mu{kog) telanego o njegovom obliku, pokazuju sklonost ka na-mirnicama koje su istovremeno jeftine i hranljive,slobodne profesije prednost daju ukusnim namirni-cama koje su zdrave, lake i ne goje. Ukus, kao kultu-ra preto~ena u prirodu/narav, tj. inkorporisana kaootelovljenje klasa, doprinosi formiranju klasnog tela:u svojstvu inkorporisanog principa klasifikacije kojiupravlja svim oblicima inkorporisanja, ukus bira imodifikuje sve {to telo unosi u sebe, prera|uje i asi-milira, fiziolo{ki i psiholo{ki. Iz toga sledi da je telonajnepobitnija objektivacija klasnog ukusa, koji seputem njega ispoljava na vi{e na~ina. Pre svega, oonome {to je naizgled najprirodnije, a to su dimen-zije (obim, visina, te`ina) i oblici (obli ili ~etvrtasti,kruti ili gipki, pravi ili iskrivljeni, itd.) vidljive telesnegra|e, a {to na hiljadu na~ina govori o ~itavom od-nosu prema telu, odnosno na~inu da se telo tretira,da se neguje, hrani, odr`ava, otkrivaju}i tako naj-dublje dispozicije habitusa. Na~in na koji su telesneosobine raspore|ene me|u klasama defini{e se up-ravo kroz ono ~emu se u ishrani daje prednost, {to semo`e zadr`ati i du`e od dru{tvenih uslova koji suproizveli te izbore (kao {to u drugim aspektima mo-gu ostati naglasak ili na~in hoda i sl.)28, i naravnokroz na~ine kako se telo koristi u radu i u slobodno

vreme koji ih prate.

Dru{tvena definicija odgovaraju}e hrane se ne utvr-|uje samo posredstvom kvazisvesne predstave o pri-hva}enoj normi opa`ene telesne gra|e, posebno uslu~aju debljine ili vitkosti. U dubljem smislu, u os-novi izbora pojedinih namirnica stoji ~itava telesnashema, a naro~ito dr`anje tela za vreme jela. Tako je,na primer, u {irim slojevima riba hrana koja ne od-govara previ{e mu{karcima, i to ne samo zato {to je u

I – 152

PJER BURDIJE

28 Zato telo ukazije ne samo na trenutno stanje, ve} i naputanju.

pitanju laka hrana, koja se ne “hvata” za telo, i kojase zapravo sprema samo iz zdravstvenih razloga, tj.za bolesne i za decu; razlog je i to {to, uz vo}e (izuzevbanana), riba spada u one “pipave” stvari kojimamu{ke ruke ne umeju da barataju, i pred kojima jemu{karac kao dete (`ena je ta koja }e se, preuzi-maju}i maj~insku ulogu, pobrinuti da o~isti ribu utanjiru ili da olju{ti kru{ku). Ali, pre svega, u pitanjuje ~injenica da riba zahteva da se jede na na~in kojise po svemu protivi ~isto mu{kom na~inu jela, ona semora jesti suzdr`ano, u malim zalogajima, uz lagano`vakanje, prednjim zubima, na pola usta (zbog ko-{~ica). ^itav mu{ki identitet – ono {to se naziva mu-{ko{}u – ulazi u igru u ova dva na~ina jela, da li sejede na pola usta, u sitnim par~i}ima, kao `ene ko-jima prili~i da mrljave, ili svojski, `va}u}i svim zubi-ma, u krupnim zalogajima, kako dolikuje mu{kar-cima. Opet je taj identitet u igri kada su u pitanju dvana~ina govora, savr{eno homologna s gorepomenu-tim na~inima jela, da li se govori pomeraju}i samousne ili celim ustima, a posebno zadnjim delom usta,iz grla (u skladu s pomenutom podelom izme|u usta(bouche) ili usana, s izrazima kao {to su “fine bouche” –prenemaganje, ili “bouche pincee” – stisnute usne, igubice (gueule29), s izrazima poput “fort en gueule” –buka~, neko ko ima jezi~inu, “coup de gueule” –buka, dreka, “engueuler” – grditi, psovati, “s’en fo-utre plein la gueule” – biti predmet o{trih kritika inapada). Na ovu podelu nailazimo u svim vidovimaupotrebe tela, a posebno u onim naizgled najbezna-~ajnijim, koji su u to ime predisponirani da slu`e kaopodsetnici, kao trezori najdubljih vrednosti grupe,njenih najosnovnijih “verovanja”. Ne bi bilo te{kopokazati da papirne maramice, koje zahtevaju da senos uhvati ne`no, bez jakog pritiskanja, i da se izdu-vava umereno, malo po malo, stoje u istom odnosuprema platnenim maramicama, u koje se nos istresaodjednom, jako i bu~no, napinju}i se sa stisnutimo~ima i dr`e}i nos celim prstima, kao suzdr`ani smehu svojim vizuelnim i zvu~nim manifestacijama premasmehu iz sveg glasa, koji dolazi iz celog tela, s na-branim nosem, {irom otvorenim ustima i dubokimudisanjem vazduha (“presamitio sam se od smeha”),kao da bi se maksimalno poja~alo jedno iskustvo

I – 153

PJER BURDIJE

29 Nju{ka, faca (prim.prev.)

koje ne trpi obuzdavanje, pre svega zato {to morabiti podeljeno s drugima, dakle ispoljeno tako da tooni jasno vide. A prakti~na filozofija mu{kog tela kaoneka vrsta sile, velika, sna`na, s ogromnim, neodo-ljivim i `ivotinjskim potrebama, koja se pokazuje u~itavom mu{kom na~inu dr`anja tela, posebno predhranom, tako|e stoji u osnovi podele hrane na “mu-{ku” i “`ensku”, podele koju, kako u praksama tako iu diskursima, prihvataju oba pola. Na mu{karcima jeda jedu vi{e, i to ja~u hranu, kao {to su i oni jaki.Tako }e za aperitiv mu{karci biti poslu`eni dvaput (ivi{e ako se ne{to slavi), sipa}e im pi}e do vrha uvelike ~a{e (uspeh pi}a kao {to su “pernod” ili “ri-card”, svakako le`i u tome {to su to istovremeno jakai “obilata” pi}a, {to nisu “za naprstak”), a grickalice(slani keksi, kikiriki, i sl.) }e ostati za decu i `ene,koje }e popiti ~a{icu aperitiva (“valja se dr`ati nanogama”) koji su same napravile (i za koje razme-njuju recepte). Po istom principu, kada je u pitanjupredjelo, za mu{karce su suhomesnati proizvodi, {tova`i posle i za sir, tim pre ako je jak, dok je povr}e,na primer salata, vi{e za `ene: u skladu s tim }e sejedni ili drugi slu`iti po drugi put ili deliti me|usobom ono {to ostane. Mu{ko jelo je meso, hranljivanamirnica po prevashodstvu, koja je jaka i daje sna-gu, koja okrepljuje, koja je dobra za krv i za zdravlje;mu{karci se slu`e dvaput, dok `ene uzimaju jednomalo par~e {to ne zna~i, u bukvalnom smislu re~i, dasebe ne~eg li{avaju. One stvarno nemaju `elju zane~im {to bi drugima mo`da nedostajalo – pre svega,mu{karcima kojima meso sleduje po definiciji – i crpusvojevrstan autoritet iz ne~ega {to se ne do`ivljavakao odricanje. [tavi{e, njima mu{ka hrana nije poukusu, a smatra se ~ak i {tetnom ako je unose u ve-}im koli~inama (na primer, od mnogo mesa `ene po-staju razdra`ljive, “hiperaktivne”, izlaze im bubulji-ce, itd.), pa tako mo`e izazivati i neku vrstu ga|enja.

Razlike u ~isto telesnoj gra|i poja~avaju se i simbo-li~ki nagla{avaju kroz razlike u dr`anju, razlike u na-~inu kako neko dr`i telo, kako se nosi, kako se po-na{a, a koje govore o ~itavom odnosu prema dru{tvu.Tome treba dodati i sve namerne korekcije onoga{to se na izgedu tela mo`e menjati, posebno putemkozmeti~kih obele`ja (frizura, {minka, brada, brkovi,zulufi, itd.) ili onih odevnih koja, po{to zavise odekonomskih i kulturnih sredstava koja se u njih mo-gu ulo`iti, predstavljaju zapravo dru{tvena obele`ja

I – 154

PJER BURDIJE

koja dobijaju svoj smisao i vrednost prema pozicijikoju zauzimaju u sistemu znakova raspoznavanja ko-ji sa~injavaju, i koji je i sam homologan sa sistemomdru{tvenih pozicija. Nosilac znakova, telo tako|eproizvodi znake koji su u svojoj osetnoj supstanciobele`eni odnosom prema telu: upravo tako valo-rizacija mu{kosti mo`e, kroz na~in kako ~ovek otvarausta dok govori ili kroz intonaciju glasa, da odredicelokupan na~in izgovora {irih slojeva. Na telo, koje jedru{tveni proizvod i jedino osetno o~itovanje “oso-be”, obi~no se gleda kao na najprirodniji izraz unu-tra{nje prirode: ne postoje ~isto “fizi~ki” znaci, i bojai debljina sloja karmina ili odre|ena mimika, isto kaoi oblik lica ili usta, odmah se ~itaju kao oznake jedne“moralne”, dru{tveno okarakterisane fizionomije,odnosno kao pokazatelji “proste” ili “otmene”, pri-rodno “sirove” ili prirodno “kultivisane” `ivotne filo-zofije. Znaci koji ~ine opa`eno telo, te ~isto kulturnetvorevine koje dele grupe prema stepenu kulture, tj.prema distanci u odnosu na prirodu, deluju kao da suprirodno utemeljeni. Ono {to se naziva dr`anjem,odnosno legitimni na~in kako neko dr`i i prikazujesvoje telo, spontano se shvata kao pokazatelj mo-ralnog dr`anja, a ~injenica da neko telu ostavlja nje-gov “prirodan” izgled postaje pokazatelj nemara,

gre{nog prepu{tanja liniji manjeg otpora.

Tako se ocrtava prostor klasnih tela koji, s izuzetkombiolo{kih slu~ajnosti, te`i da u svojoj specifi~noj lo-gici reprodukuje strukturu dru{tvenog prostora. Nijedakle slu~ajnost {to se telesne odlike poimaju prekoodre|enih du{tvenih sistema klasifikovanja koji i sa-mi zavise od na~ina na koji su razli~ite odlike raspo-re|ene me|u klasama: va`e}e taksionomije te`e dasuprotstave, hijerarhizuju}i ih, osobine koje su naj-~e{}e kod dominantnih (a to su upravo one najre|e)i kod dominiranih30. Do dru{tvene predstave o vla-stitom telu, koju svaki agens mora od samog po~etkada uzme u obzir da bi razradio subjektivnu predstavuo svom telu i svoju telesnu hexis, dolazi se primenomjednog dru{tvenog sistema klasifikovanja koji funk-

I – 155

PJER BURDIJE

30 To zna~i da su taksionomije koje se primenjuju na opa`enotelo (debelo/mr{avo, jako/slabo, krupno/sitno), kao i uvek,u isto vreme proizvoljne (po{to se ideja `enske lepote urazli~itim ekonomskim i dru{tvenim kontekstima mo`e ve-zivati za puniji ili tanji stas) i nu`ne, odnosno zasnovane naspecifi~noj logici jednog odre|enog dru{tvenog poretka.

cioni{e po istom principu kao i dru{tveni proizvodina koje se primenjuje. Na taj na~in bi “vrednost” telapo svoj prilici bila u strogoj srazmeri s pozicijomnjihovih vlasnika u strukturi raspodele ostalih os-novnih osobina, da logika biolo{kog nasle|a nije ne-zavisna od logike dru{tvenog nasle|a, i da ponekadone koji u svakom drugom pogledu nemaju ni{ta, neobdari najre|im fizi~kim odlikama, na primer lepo-tom (za koju se ponekad ka`e da je “fatalna”, jerugro`ava hijerarhije) i, obratno, da biolo{ke slu~aj-nosti ponekad ne uskrate “velikane” za telesne atribute

njihove pozicije, kao {to su visok stas ili nao~itost.

Slobodno ili bezobrazno?

Jasno je, dakle, da se ukus vezan za hranu ne mo`eposmatrati potpuno odvojeno od ostalih dimenzijaodnosa prema svetu, prema drugima, prema vlasti-tom telu u kojima se realizuje ona prakti~na filozo-fija karakteristi~na za svaku klasu. Da bismo to doka-zali, bilo bi potrebno sistematsko upore|ivanje na-~ina na koji se {iri slojevi, s jedne strane, i gra|anskaklasa s druge, odnose prema hrani, na~ina na koji sehrana slu`i, iznosi, nudi, i koji otkriva neuporedivovi{e nego puka priroda namirnica o kojima je re~(naro~ito kada se ne uzimaju u obzir razlike u kva-litetu, kao {to je slu~aj sa istra`ivanjima o potro{nji).Ta analiza nije jednostavna jer se nijedan stil `ivotane mo`e zapravo promisliti sem u odnosu na nekidrugi koji je njegova objektivna i subjektivna nega-cija, tako da smisao pona{anja od pozitivnog postajenegativan, i obrnuto, u zavisnosti od jednog ili dru-gog stanovi{ta iz kojeg se posmatra, i od toga da li seu ~itanje op{tih, obi~nih re~i kojima se ta pona{anjaozna~avaju (recimo “maniri”31), uklju~uju zna~enja

{irih slojeva ili gra|anske klase.

Nije te{ko zamisliti do kakvih sve nesporazuma mo`eda dovede nepoznavanje ovog mehanizma u svimanketama preko upitnika koje se uvek zasnivaju narazmeni re~i. Tim pre ako je cilj da se zabele`e sudo-vi o nekim re~ima ili reakcije na odre|ene re~i (kao uslu~aju “eti~kog testa” koji se sastojao u tome da sesvim ispitanicima ponudi isti spisak prideva kojima bi

I – 156

PJER BURDIJE

31 Manières – (lepo) pona{anje ali i pozerstvo, “femkanje”(prim.prev.)

okarakterisali prijatelja, odevni predmet ili idealnienterijer): tako dobijeni odgovori, zapravo, definisalisu se u odnosu na odre|ene stimuluse koji, s onestrane njihove nominalne istovetnosti, variraju u svo-joj opa`enoj stvarnosti, dakle u svojoj prakti~noj delo-tvornosti, prema istim onim principima (me|u ko-jima je na prvom mestu dru{tvena klasa) ~iju efi-kasnost nastojimo da izmerimo ({to dovodi do pot-puno besmislenog pribli`avanja klasa koje su suprot-stavljene). Grupe se cele investiraju, sa svim onim{to ih ~ini suprotnim drugim grupama, u obi~ne re~ikroz koje se izra`ava njihov dru{tveni identitet, tj.njihova razli~itost. Na taj na~in dolazi do podele iz-me|u naizgled neutralnih, obi~nih re~i kao {to suprakti~no, smerno, uredno, funkcionalno, zabavno,fino, intimno, otmeno, bilo da za razli~ite klase oneimaju razli~it smisao, bilo da je smisao isti ali da nijeista vrednost koju razli~ite klase pridaju stvarima ko-je te re~i ozna~avaju. Uzmimo na primer pedantno(soigné), re~ koju toliko ~vrsto vezuju za sebe oni kojinjome izra`avaju svoju sklonost ka dobro obavlje-nom poslu, ka savr{enstvu, ili jo{ posebnu pa`njukoju poklanjaju svom spoljnom izgledu, da za onekojima to nije po ukusu re~ svakako asocira na onupomalo sku~enu i “utegnutu” strogost koju vide ustilu `ivota bur`oazije. Isto va`i i za re~ sme{no (dro-le), ~ije dru{tvene konotacije, vezane za odre|enidru{tveno obele`en na~in izgovaranja i artikulisanjare~i, uglavnom bur`oaski ili snobovski, ulaze u pro-tivre~nost s vrednostima koje re~ izra`ava, zbunju-ju}i one koji bi se sigurno prepoznali u ekvivalentimabli`im {irim slojevima kao {to su zabavno, veselo ili{aljivo. Tako je i sa re~ju smerno (sobre) koja, pri-menjena na ode}u ili na enterijer, mo`e primiti di-jametralno razli~ita zna~enja u zavisnosti od toga dali se koristi da izrazi oprezne i defanzivne strategije uestetici jednog sitnog zanatlije, esteti~arski asketi-zam profesora ili afinitet ka strogosti u luksuzu vi-soke bur`oazije. Vidimo da je svaki poku{aj da sestvori eti~ki organon, zajedni~ki svim klasama, una-pred osu|en na neuspeh, sem ako sistematski nekoristimo ~injenicu, kao {to ~ini svaki “univerzalni”moral ili religija, da je jezik istovremeno zajedni~kirazli~itim klasama i sposoban da prima razli~ite ili~ak suprotne smislove u posebnim, pa i antagoni-

sti~kim vidovima njegove upotrebe.

Za {ire slojeve mogli bismo re}i da, kako govore bezuvijanja, tako jedu bez ustezanja. Obrok je u znaku

I – 157

PJER BURDIJE

obilja ({to ne isklju~uje ograni~enja) i, pre svega,slobode: prave se “elasti~na” jela, koja “obiluju”, kao{to su ~orbe i sosovi, testenine ili krompir (gotovouvek s prilogom od povr}a), a koja, poslu`ena kutla-~om ili ka{ikom, ne moraju preterano da se mere ibroje – nasuprot svemu {to se re`e, poput pe~enja32.Druga strana ovog utiska obilja, koje je u izuzetnimprilikama pravilo i koje uvek, u granicama mogu-}nosti, va`i za mu{karce, kojima se dva puta sipa utanjir (privilegija koja ozna~ava prelazak de~aka ustatus mu{karca), ~esto su ograni~enja koja u obi-~nim prilikama sebi uglavnom name}u `ene – tako{to jedan deo dele na dva ili {to jedu ono {to je ostalood prethodnog dana – a prelazak devoj~ica u status`ena obele`ava ~injenica da one po~inju s odrica-njima. U status mu{karca ulazi da jede i da mo`edobro da pojede (kao i da dobro popije): oni seposebno nutkaju, pozivanjem na princip da “ne valjada ostane”, a u odbijanju ima ne~eg sumnjivog; ne-deljom, dok su `ene na nogama, zaposlene oko po-slu`ivanja, raspremanja stola i pranja sudova, mu-{karci, i dalje za stolom, nastavljaju da jedu i piju.Ove veoma izra`ene razlike izme|u dru{tvenih sta-tusa (vezanih za pol ili za uzrast) ne prati nikakvaprakti~na diferencijacija (kao {to je bur`oaska po-dela izme|u trpezarije i kuhinje, gde jedu posluga iponekad deca), a strogi redosled jela uglavnom sezanemaruje: sve mo`e da se iznese na sto manje-vi{eu isto vreme (a prednost je u tome {to se re|e ustajeod stola), pa `ene mogu ve} sti}i do deserta, s decomkoja s tanjirom odlaze ispred TV, dok su mu{karcipri kraju glavnog jela ili dok “momak” koji je stigaosa zaka{njenjem na brzinu jede supu. Ova sloboda,koju neki mogu shvatiti kao nered ili aljkavost, za-pravo je prihvatljiva. U prvom redu, ona omogu}avau{tedu napora, ~emu se uostalom otvoreno stremi:po{to je u~e{}e mu{karaca u ku}nim poslovima is-klju~eno, i to pre svega od strane `ena, koje bi bilosramota da ih vide u ulozi koja im po definiciji ne

I – 158

PJER BURDIJE

32 Istu podelu mogli bismo napraviti izme|u {olje (bol – velika{olja bez dr{ke, }asa, prim.prev.), u koju se odjednom sipamnogo, koja se dr`i s obe ruke i iz koje se pije slobodno, bezustezanja, i {oljice, u koju se sipa malo da bi se dosipalokasnije – “ho}ete li jo{ malo kafe?” – koja se dr`i s dva prstai iz koje se srku}e. (Igre izdvajanja i “vra}anja” su u~inile daje bol-en-bois – drvena }asa postala jedan od simbola anti-kulture).

pripada, sva su sredstva dobra da se “utro{ak” svedena minimum. U kafani se, recimo, ~ovek mo`e zado-voljiti ka{i~icom koja se posle upotrebe protrese idoda susedu da i on “prome{a {e}er”. No, te u{tedetruda su dopu{tene samo zato {to je ~ovek me|usvojima, kod ku}e, doma}i, ili kao da jeste, {to di-rektno isklju~uje bilo kakvo “prenemaganje”. Da bise “u{tedelo” na tanjiri}ima, na primer, za desert }ese od kutije za kola~e napraviti improvizovane tacne,uz prate}e {ale da bi se nazna~ilo kako je po sredikr{enje pravila koje ~ovek “mo`e sebi da dozvoli”, ikom{ija pozvan na kola~e }e tako|e dobiti svoje par-~e kartona (dati mu tanjir zna~ilo bi isklju~iti ga),kao potvrdu prisnosti koja postoji izme|u doma}ina igosta. Isto tako, tanjiri se ne menjaju izme|u jela.Duboki tanjir za supu po~i{}en hlebom mo`e da po-slu`i do kraja ru~ka. Doma}ica }e neizostavno pred-lo`iti da “zameni tanjire”, jednom rukom ve} odmi-~u}i stolicu i polaze}i drugom ka tanjiru svog suseda,ali }e je svi zaustaviti (“ionako se sve pome{a u sto-maku”), a kada bi ona insistirala, izgledalo bi kao da`eli da poka`e svoj servis za ru~avanje ({to joj jedopu{teno ukoliko ga je upravo dobila na poklon) ilida se prema gostima ophodi kao prema strancima,kao {to se ponekad namerno radi sa uljezima ili “gre-batorima” poznatim po tome {to nikada ne “uzvra-}aju” poziv. Distanca u odnosu na njih ozna~ava setako {to se tanjiri menjaju bez obzira na negodo-vanje, {to se niko ne smeje na njihove {ale ili {to sedeca opominju kako treba da se dr`e za stolom (“ne-ka, pustite ih...”, re}i }e gosti; “vreme je da nau~e dase pona{aju”, odgovori}e roditelji). Zajedni~ka os-nova svih ovih “sloboda” koje ~ovek sebi dopu{tasvakako je ose}anje da ne}e, povrh svega, sebi daname}e namerne kontrole, stege i ograni~enja – po-gotovo ne kad je hrana, kao primarna potreba i kom-penzacija, u pitanju – i to jo{ u doma}em krugu,poslednjem uto~i{tu slobode, kad ve} mora sa svih

strana i sve ostalo vreme da se pokorava nu`nosti.

Jelu “bez ustezanja” {irih slojeva, gra|anski stale`suprotstavlja nastojanje da se jede dr`e}i se forme.Forma je, pre svega, ritam koji podrazumeva ~eka-nja, odlaganja, suzdr`avanja; nikad ne izgleda kao dase neko baca na hranu, ~eka se da poslednji koji seposlu`io po~ne da jede, sipa se i dosipa diskretno.Jede se po redu i svako me{anje jela koje red odvaja,pe~enja i ribe, sira i deserta, isklju~eno je: na primer,pre nego {to se poslu`i desert, sklanja se sve {to je

I – 159

PJER BURDIJE

ostalo na stolu, uklju~uju}i i slanik, i ~iste se mrvice.Ovo strogo uvo|enje pravila u svakodnevicu (~ovekse brije i obla~i svakog dana od ranog jutra, a nesamo za “izlazak”), ukidanje podele izme|u onogakod ku}e i onoga napolju, izme|u svakodnevnog inesvakodnevnog (vezanog, u {irim slojevima, za do-terivanje, za sve~ano obla~enje) ne obja{njava se sa-mo prisustvom stranaca kakvi su posluga ili gosti uporodi~nom i doma}em krugu. To je izraz jednoghabitusa reda, dr`anja i suzdr`avanja od kojeg se nemo`e odustati. Tim pre {to je odnos prema hrani –primarnoj potrebi i primarnom zadovoljstvu po pre-vashodstvu – tek jedna od dimenzija bur`oaskog od-nosa prema dru{tvu: podela izme|u neposrednog iodlo`enog, jednostavnog i slo`enog, supstancije ilifunkcije i forme, koja se u tom odnosu posebno jasnopokazuje, stoji u osnovi svake estetizacije praksi isvake estetike. Kroz sve forme i formalizme koji sename}u trenutnom apetitu, ono {to se `eli posti}i – iusaditi – nije samo dispozicija da se ishrana disci-plinuje kroz po{tovanje odre|ene forme koja isto-vremeno deluje i kao tiha, posredna, nevidljiva cen-zura (po svemu suprotna grubom nametanju odri-canja) i koja ulazi u sastav jedne umetnosti `ivljenja,pa tako po{tovanje forme u jelu predstavlja na~in dase izrazi po{tovanje prema doma}inima i doma}ici,~ija se pa`nja i rad po{tuju tako {to se po{tuje strogiredosled jela. U pitanju je, tako|e, ~itav odnos pre-ma `ivotinjskoj prirodi, prema primarnim potrebamai prema onom prizemnom {to se tim potrebama pre-pu{ta bez ko~nica; to je na~in da se potro{nja negirau svom primarnom zna~enju i svojoj primarnoj funk-ciji, su{tinski obi~nim, tako {to obrok postaje dru-{tvena ceremonija, potvrda eti~kog dr`anja i estetskeistan~anosti. Na~in na koji se hrana prezentuje i kon-zumira, organizacija obroka i na~in na koji je stopostavljen, s tanjirima i escajgom strogo raspore|e-nim prema redosledu jela i tako da pru`e i estetskiugo|aj, sastav iznesenih jela, kod kojih su va`ni obliki boja, kao kod nekog umetni~kog dela, isto koliko injihova jestiva supstanca, etikecija koja upravlja dr`a-njem, opho|enjem, na~inom poslu`ivanja (drugih i se-be) i kori{}enja pribora za jelo, raspored zvanica zastolom utvr|en prema veoma strogim ali uvek eufe-miziranim principima hijerarhije, cenzura koja se name-}e svim telesnim manifestacijama ~ina jela (kao {tosu zvuci) ili u`ivanja u jelu (kao {to je `urba), istan-~anost onoga {to se konzumira, pri ~emu je kvalitet

I – 160

PJER BURDIJE

bitniji od kvantiteta (to va`i i za vino i za jela)... svakoto stilizovanje preme{ta naglasak sa supstancije i funk-cije ka formi i maniru, i time te`i negiranju, boljere~eno osporavanju grube materijalne stvarnosti ~inakonzumiranja i onoga {ta se konzumira ili, {to sesvodi na isto, nisko materijalne neugla|enosti onihkoji se prepu{taju trenutnim zadovoljstvima konzumira-nja hrane, obliku proste aisthesis po prevashodstvu33.

Rezultati jednog izuzetno dragocenog istra`ivanja(S.C., XLIII) o ume{nosti primanja gostiju mogunam pomo}i da potkrepimo i ta~nije defini{emo do-sada{nje analize. Kao prvo, vidimo da se u radni~kojklasi krug razmena organizovanih ili improvizovanihpoziva u goste ograni~ava na porodicu i na krug “do-ma}ih”, prema kojima ~ovek mo`e da se pona{a “kaoda su deo porodice” i sa kojima se ose}a “kao sasvojima”, dok se poznanstva odnosno veze, u smisluposlovnih veza, korisnih u profesiji, javljaju na nivousrednje klase a stvar su, pre svega, dominantnog sta-le`a. O toj slobodi govori ~injenica da su pozivi ugoste (u prvom slu~aju) uglavnom pozivi na kafu, nakola~e ili na aperitiv (dok se na suprotnom krajudru{tvenog prostora gosti mahom pozivaju na ~aj, naru~ak ili na ve~eru, ili u restoran). Ako se improvi-zovano pozivanje u goste radije ograni~ava na ape-ritiv ili na kafu, to je zato {to se ne poziva “polo-vi~no”, a pitanje je ~asti da “sve bude kako treba”,{to isklju~uje “prakti~na re{enja” (kojima `enski ~a-sopisi u~e doma}ice) koja poma`u da se u{tedi trud ivreme, kao {to su bife (ili {vedski sto) ili jedno ali“kompletno” glavno jelo34. Ovde nema pretvaranja

I – 161

PJER BURDIJE

33 Utvr|ivanje odre|ene forme tako|e je na~in da se negirasu{tina dru{tvenog sveta i dru{tvenih odnosa. Kao {to seodbacuje “funkcionalizam” {irih slojeva u pogledu hrane,tako se odbacuje i ono realisti~ko vi|enje koje navodi {ireslojeve da dru{tvene razmene prihvataju kao takve (i da naprimer ka`u za nekoga ko je bio predusretljiv ili je u~inioneku uslugu: “dobro zna da }u mu to vratiti”, a da u tomenema ni~eg neljubaznog ili blaziranog). Time {to ne pri-znaju ra~unicu koja stoji iza dru{tvenih odnosa, u poklo-nima koje primaju ili daju ljudi `ele da vide samo “~iste”znake prijateljstva, po{tovanja, naklonosti, i ni{ta manje“~ista” ispoljavanja plemenitosti i moralne vrednosti.

34 U ~itavoj ovoj analizi treba obratiti pa`nju na celinu kon-vergentnih tendencija vi{e nego na zna~aj odstupanja, kojasu ionako minimizirana podeljeno{}u dominantne klase ugrupe ~iji ukusi, naro~ito po pitanju hrane, variraju u opre-~nom smislu.

(va`no je, pre svega, da gosti ne ostanu gladni i dajela budu uspela, pa tek onda da im ne bude do-sadno), {to se jo{ jasnije vidi iz analize sastava pri-premljenih obroka. Za radnike se podrazumeva daru~ak ili ve~era moraju da sadr`e sve elemente kojiulaze u sastav “pravog” ru~ka ili ve~ere, od aperitivado deserta (dok je u ostalim klasama prihva}eno dase obrok “pojednostavi” preskakanjem predjela, sa-late ili deserta)35. Po{to je prvenstvo dato supstancijiu odnosu na formu, ako uop{te dolazi do “pojedno-stavljivanja», to je onda u domenu forme, manira,onoga {to se smatra nesu{tinskim, ~isto simboli~kim.Nije bitno {to je servis za ru~avanje obi~an, ako jeru~ak izuzetan: to svi rado isti~u i brojna su ritualnazapa`anja na tu temu. Nije va`no {to raspored go-stiju za stolom nije onakav kakav nala`e forma i {togosti nisu sve~ano obu~eni. Nema veze {to deca pri-sustvuju obroku koji nema ni~eg ritualnog u sebi, svedok se ne me{aju u razgovor koji je stvar odraslih.Budu}i da niko ne “pati” od forme, mo`e da se pratiemisija na televiziji, da se zapeva posle jela, pa ~ak ida se organizuje neka igra: u ovom slu~aju je funkcijajasno priznata – “tu smo da nam bude lepo” – i da bise ona ispunila koriste se sva raspolo`iva sredstva zaslavljenje, u {ta ulaze pi}e, igre, vicevi, itd. Poredtoga, prvenstvo supstancije nad formom, neprihva-tanje odricanja {to ga povla~i za sobom po{tovanjeforme, ogleda se jo{ i u sadr`aju onoga {to se nosi ugoste: cve}e, koje se svrstava u poklone koji nemajuupotrebnu vrednost, u umetnost, u umetnost radiumetnosti (~este su {ale na ra~un toga {to cve}e “nijeza jelo”), pada u drugi plan u odnosu na konkretnuhranu, vina ili deserte, a to su pokloni koji uvek“pri~injavaju zadovoljstvo” i koji se bez ustezanjamogu poneti u goste u ime jedne realisti~ne pred-stave o tro{kovima obroka i volje da se u~estvuje unjihovom smanjenju, {to je pona{anje koje se smatra

normalnim i koje je sporazumno prihva}eno.

Do svih podela i suprotnosti izme|u ova dva opre~nana~ina opho|enja prema hrani i prema ~inu jela mo-gli bismo ponovo do}i na osnovu podele izme|u for-me i supstancije: u jednom slu~aju se u hrani tra`i

I – 162

PJER BURDIJE

35 Izuzetak predstavlja riba na koju se ~e{}e nailazi me|uvi{im slojevima u du{tvenoj hijerarhiji, s tim da je odstupanjeposebno izra`eno u slu~aju iverka i lososa, riba koje asoci-raju na luksuz, i relativno malo u slu~aju osli}a i re~ne ribe.

njena bit hranljive materije, koja se “hvata” za telo ikoja daje snagu ({to navodi na davanje prednostite{koj hrani, masnoj i jakoj, ~ija je paradigma svi-njetina, masna i sla(s)na, antiteza ribe, nemasne, la-ke i blagog ukusa); u drugom slu~aju, prvenstvo datoobliku (tela, na primer) i formi dovodi do toga da sepreokupacije vezane za snagu i supstanciju potisnu udrugi plan i da se istinska sloboda prepozna u izbor-noj askezi pravila koje je ~ovek sam sebi nametnuo.Mogli bismo, tako|e, pokazati da su u toj matricisadr`ana dva suprotna pogleda na svet, dva sveta,dve predstave o ljudskoj izvrsnosti: supstancija – ilimaterija – to je ono {to je supstancijalno, u iskon-skom smislu onoga {to je hranljivo ali i {to je stvarnoza razliku od svih privida, od svih (lepih) gestova,ukratko od svega {to je, kako ka`u, ~isto simboli~no;to je realnost nasuprt la`iranju, foliranju i zamazi-vanju o~iju; to je kafanica koja ne izgleda naro~itoprivla~no sa svojim mermernim stolovima i stolnja-cima od papira, ali gde ~ovek mo`e po{teno da senajede za svoje pare, a ne da mu prodaju rog zasve}u kao u “finim” restoranima; to je bi}e nasuprotpojavi, priroda (“on je nepatvoren”) i prirodnost, je-dnostavnost (bez formalnosti, bez ustezanja, bez ci-franja) nasuprot snebivanju, prenemaganju, “femka-nju”, formalizmu i ustru~avanju, za koje se podo-zreva da su samo surogat supstancije, tj. iskrenosti,ose}anja, onoga {to se ose}a i {to se dokazuje delima.Govor bez “dlake na jeziku” i prostodu{nost jesuodlike koje ~ine “dobrog ~oveka”, koji je direktan,kategori~an, ~estit, iskren, “iz jednog komada”, zarazliku od svega onoga {to je ~ista forma, {to se ~inisamo reda radi (kao {to se jede usiljeno, “na vrhzuba”), i {to su samo lepe re~i (“isuvi{e ugla|en da bibio iskren”); to su sloboda i `elja da se stvari nekomplikuju, nasuprot po{tovanju forme spontano shva-}ene kao oru|e izdvajanja i mo}i. U odnosu na oveetike i poglede na svet nema neutralnog stanovi{ta:tamo gde jedni vide bezobrazluk i aljkavost, drugivide pona{anje bez ustezanja, bez pretencioznosti; zajedne je prisnost me|u doma}ima vrhunski oblik pri-znanja, ukidanje svake distance, opu{tenost u uza-jamnom poverenju, odnos me|u jednakima, dok zadruge, koji se ~uvaju preteranog zbli`avanja, ona pred-

stavlja nepristojnost isuvi{e slobodnog pona{anja.

Realizam {irih slojeva koji ~ini da prakse budu sve-dene na bit njihove funkcije, da ~ovek radi ono {to

I – 163

PJER BURDIJE

radi, da jeste ono {to jeste (“ja sam takav”) “bezfoliranja” (“tako je kako je”), i prakti~ni materija-lizam koji vodi cenzurisanju izliva ose}anja i “egzor-ciranju” emocije kroz grubosti ili psovke, gotovo susavr{ena antiteza estetskog poricanja koje kroz jed-no su{tastveno licemerje (vidljivo, na primer, u podeliizme|u pornografije i erotike) prikriva, daju}i prven-stvo formi, interesovanje koje zapravo postoji za fun-kciju, i ~ini da ~ovek radi ono {to radi kao da to ne

radi.

Vidljivo i nevidljivo

Primeti}emo i to da hrana, koju {iri slojevi svrstavajuu poredak supstancije i bi}a, dok gra|anska klasa,koja odbacuje podelu izme|u unutra{njeg i spoljnog,izme|u onog za kod ku}e i onog za druge, izme|usvakodnevnog i izuzetnog, tu ve} uvodi kategorijeforme i pojave, stoji u odnosu prema ode}i kao {tounutra{nje stoji prema spoljnom, intimno prema ek-sternom, doma}e prema javnom, bi}e prema pojavi.^injenica da su tro{kovi za hranu i za ode}u u obrnu-toj srazmeri kod {irih slojeva, koji prednost daju bi-}u, i kod srednje klase, gde se javlja briga za poja-vom, pokazatelj je preokretanja ~itavog pogleda nasvet. [iri slojevi imaju realisti~ki ili, druga~ije re~eno,funkcionalisti~ki pristup ode}i. Po{to prednost dajusupstanciji i funkciji u odnosu na formu, oni `ele daim se kupljeno, da tako ka`emo, isplati, i biraju ono{to “vr{i posao”. [irim slojevima je strano nastojanjegra|anske klase da uvede “obla~enje” u ku}ni svet,mesto slobode, gde su `ene u kecelji i papu~ama amu{karci goli do pojasa ili u potko{ulji, pa se kodnjih ne pravi velika razlika izme|u ode}e koja se nosiodozgo, koja se vidi i koja je za to i predvi|ena, iode}e koja se nosi ispod, koja je nevidljiva i sakri-vena, za razliku od srednjih klasa kod kojih se ve}dr`i, bar van ku}e i na poslu (kom `ene imaju pristup

u ve}oj meri) o izgledu, obla~enju i kozmetici.

Tako, uprkos tome {to raspola`emo ograni~enim po-dacima, u domenu mu{ke ode}e (koja je na nivouonoga {to obuhvata statistika proizvoda mnogo ja-snije obele`ena nego `enska), nailazimo na ekviva-lent bitnih podela koje smo konstatovali u domenukuhinje. U prvoj dimenziji prostora linija razgrani-~enja ponovo prolazi izme|u slu`benika i radnika, iozna~ava je, pre svega, podela izme|u sivog sakoa i

I – 164

PJER BURDIJE

plavog kombinezona, izme|u cipela i mokasina,“spenserica” i patika, koje su komotnije (da ne go-vorimo o ku}noj haljini koju slu`benici kupuju 3,5puta vi{e nego radnici). Pove}anje, veoma izra`eno iu kvantitativnom i u kvalitativnom pogledu, ukupnekupovine mu{ke ode}e, jezgrovito prikazuje podelaizme|u odela, koje je isklju~ivo dobro vi{ih kadrova, iradnog mantila, koji je obele`je seljaka i radnika (ostalegrupe, izuzev zanatlija, prakti~no ne znaju za radnimantil); ili jo{ podela izme|u kaputa, koji je primet-no zastupljeniji me|u vi{im kadrovima nego me|uostalim klasama, mada i dalje ne koliko i `enski kaput,i jakne, koju najvi{e nose seljaci i radnici. Na polaputa nalaze se srednji kadrovi koji gotovo da vi{e ne

nose radnu ode}u, ali dosta ~esto kupuju odela.

Me|u `enama, koje u svim kategorijama (izuzev ka-tegorije seljaka i najamnih radnika) tro{e vi{e negomu{karci (odstupanje je posebno primetno kod sred-njih i vi{ih kadrova i slobodnih profesija, odnosno ukategorijama s visokim primanjima), kupovina rasteproporcionalno polo`aju na dru{tvenoj lestvici, s timda je odstupanje najve}e u slu~aju kostima i kompleta(skupih stvari) a manje kada su u pitanju haljine, aposebno suknje i sakoi. Izme|u kaputa, sve raspro-stranjenijeg {to se vi{e uspinjemo u hijerarhiji, i man-tila koji je “za sve prilike”, mo`emo primetiti podeluanalognu onoj izme|u kaputa i jakne kod mu{ka-raca. Upotreba kecelje ili prega~e, koja je u {irimslojevima ne{to kao slu`beno odelo doma}ice, pri-metno raste {to smo ni`e na dru{tvenoj lestvici (na-suprot ku}noj haljini, koja je seoskom i radni~kom

svetu gotovo nepoznata).

Gledano prema godi{njem proseku, radnici kupujuvi{e maramica, potko{ulja i donjeg ve{a, gotovo istukoli~inu ~arapa, sokni, majica, itd., kao i ostale klase,ali zato manje pid`ama (odevni predmet koji je, kao iku}na haljina, tipi~no bur`oaski atribut) i ko{ulja.Kada je u pitanju donji ve{, kod `ena su razlike iz-me|u klasa veoma izra`ene u pogledu vrednosti, aline i u pogledu koli~ine (~ak su i obrnute u slu~ajukombinezona, spava}ica, ~arapa, hulahopki i mara-mica). Kupovina “gornje” ode}e, naprotiv, raste ikod mu{karaca i kod `ena uporedo sa usponom u

hijerarhiji.

[to se ti~e transverzalnih podela, njih je te`e uo~itijer su stavke u istra`ivanju o na~inu `ivota doma}in-

I – 165

PJER BURDIJE

stava, na koje se oslanja prou~avanje varijacija pre-ma preciznim kategorijama, veoma grubo definisa-ne. U svakom slu~aju, u okviru dominantne klaseprime}ujemo da tro{kovi za ode}u, gotovo neposto-je}i za donji ve{, zna~ajno variraju izme|u grupa ipravilno rastu polaze}i od profesora koji na tu stavkutro{e najmanje kako u apsolutnom tako i u rela-tivnom iznosu (1523 F ili 3,7%), preko industrijalacai krupnih trgovaca (4,5%) i vi{ih kadrova i in`enjera(5,7% i 6,1%), pa do pripadnika slobodnih profesija(4361 F ili 7,6%). U osnovi ovih razlika u vrednostikoja se pridaje sredstvima za li~nu prezentaciju (po-tro{nja obu}e varira isto kao potro{nja ode}e) stojegeneri~ke formule koje preta~u sve nu`nosti i olak-{ice vezane za odre|eni polo`aj i odre|enu poziciju uposeban stil `ivota i tako defini{u, na primer, mestodru{tvenog `ivota i vrednost koja mu se pridaje –koja je najmanja po svemu sude}i kod prosvetnihradnika, u tome sli~nim sitnoj bur`oaziji, a najve}ame|u slobodnim profesijama i u visokoj poslovnojbur`oaziji, koju statistika ne izdvaja – kao prilici zaakumulaciju dru{tvenog kapitala. No, da bismo dalicelovit prikaz specifi~nog oblika koji u ovom domenupoprimaju osnovni principi svakog stila `ivota, mora-li bismo raspolagati preciznim opisima kvaliteta stva-ri o kojima je re~, opisima tkanine (Engleze, na pri-mer, tvidovi asociraju na “country gentleman”-a), bo-je, kroja, {to bi nam pomoglo da shvatimo koje sutaksionomije tu na delu i {ta se svesno ili nesvesno`eli izraziti (“mladala~ki” ili “klasi~an” stil, “sport-ski” ili “elegantan”, itd.). Na osnovu svega mo`emo,ipak, izneti pretpostavku da su obla~enje i frizura svevi{e mladala~ki {to smo udaljeniji od dominantnogsto`era, i sve ozbiljniji ({to }e re}i u tamnijim bojama,strogi, klasi~ni) {to smo mu bli`i36: {to smo dru{tvenomla|i, odnosno biolo{ki mla|i u okviru iste grupe ibli`i, u prostoru grupa, domimiranom bloku i/ili no-vim sektorima profesionalnog prostora (novim pro-fesijama), to je ve}i afinitet prema svim novim obli-

I – 166

PJER BURDIJE

36 To va`i za mu{karce, ali kod `ena ova podela poprimasasvim druga~iji oblik jer je druga~iji oblik podele rada udominiranim grupama (gde je svedena na minimum)i uonim dominantnim (u kojima je `ena, po{to je isklju~ena izekonomske odgovornosti, upu}ena na mladala~ke i “umet-ni~ke” uloge: poznata je uloga `ena iz gra|anske klase iliaristokratije – i njihovih salona – u posredovanju izme|uumetni~kog i poslovnog sveta).

cima obla~enja (uniseks ode}a takozvane mode zajuniore, farmerke, dukserice, i sl.) koje defini{e ne-prihvatanje stega i konvencija takozvanog elegant-

nog odevanja.

Interesovanje razli~itih klasa za to kako se predstav-ljaju, pa`nja koju tome posve}uju, njihova svest oprofitima koje to donosi, vreme, trud, odricanja inega koje one u tom smislu zbilja ula`u, u srazmerisu sa razumno o~ekivanim mogu}nostima za mate-rijalnu ili simboli~ku dobit; ta~nije re~eno, to zavisiod postojanja tr`i{ta rada gde bi kozmeti~ka svojstvamogla biti vrednovana (u promenljivoj meri u za-visnosti od prirode posla) u samom obavljanju pro-fesije ili u poslovnim vezama, i od diferencijalnihmogu}nosti pristupa tom tr`i{tu i sektorima tog tr-`i{ta gde lepota i odelo najvi{e doprinose profesio-nalnoj vrednosti. Prvu potvrdu ove sprege izme|usklonosti ka ulaganju u kozmetiku i mogu}nosti zaprofit vidimo u odstupanju koje, u pogledu celokup-ne nege tela, povla~i liniju razdvajanja izme|u za-poslenih i nezaposlenih `ena (i koje dalje varira pre-ma prirodi posla i profesionalne sredine). Po toj lo-gici je jasno da su `ene iz {irih slojeva, koje imajudaleko manje {ansi za pristup poslu, a posebno onimprofesijama koje striktno zahtevaju saobraznost sadominantnim normama u pogledu telesne kozme-tike, najmanje od svih svesne “tr`i{ne” vrednosti le-pote i daleko su manje sklone ulaganju vremena,truda odricanja i novca u korekciju tela. Stvari stojesasvim druga~ije sa `enama sitne bur`oazije, naro-~ito nove sitne bur`oazije zastupni~kih i predstav-ni~kih profesija koje ~esto nala`u odre|eno odelo37

~ija je funkcija, pored ostalog, da izbri{e sve tragoveheterodoksnog ukusa, i koje uvek zahtevaju ono {tose naziva dr`anjem, u smislu “dostojanstvenog pona-{anja i dobrih manira” {to, prema Roberu,38 podra-zumeva “nepopu{tanje vulgarnosti i liniji manjeg ot-pora” (u {kolama specijalizovanim za obuku hostesa,devojke iz {irih slojeva koje su pro{le selekciju zbogsvoje “prirodne” lepote iz korena menjaju na~in ka-ko hodaju, kako sedaju, kako se smeju, osmehuju,obla~e, {minkaju, itd.). I ovde su u ta~ki najve}e ten-

I – 167

PJER BURDIJE

37 Na francuskom tenue, odelo, uniforma, ali i dr`anje, stav(prim.prev.).

38 Jedan od najpoznatijih i najva`nijih re~nika francuskog je-zika (prim.prev.).

zije pripadnice sitne bur`oazije koje, na tr`i{tima gdetelesne osobine mogu funkcionisati kao kapital, ima-ju dovoljno interesa da bezuslovno prihvate domi-nantnu predstavu o telu, a koje pri tom ne raspola`u,bar ne u svojim o~ima (a verovatno i objektivno),telesnim kapitalom dovoljnim da iz toga izvuku mak-simalnu dobit. Naime, sigurnost koju donosi pouz-danje u vlastitu vrednost, a posebno u vrednost svogtela ili svog govora, vrlo je usko vezana za pozicijukoja se zauzima u dru{tvenom prostoru (i naravno zaputanju): tako se broj `ena, koje smatraju da su ispodproseka {to se lepote ti~e, ili da izgledaju starije nego{to jesu, primetno smanjuje kako se penjemo na dru-{tvenoj lestvici; isto tako, `ene su sklone da razli~itimdelovima svog tela daju utoliko vi{u ocenu {to je vi{anjihova pozicija u dru{tvenom prostoru, mada je iz-vesno i da zahtevi uporedo rastu. Postaje onda ra-zumljivo za{to pripadnice sitne bur`oazije, koje sugotovo jednako nezadovoljne svojim telom kao i `e-ne iz ni`ih slojeva (~ak me|u njima ima najvi{e onihkoje bi volele da promene izgled i kojima se ne svi-|aju razni delovi njihovog tela) ali su u odnosu nanjih mnogo svesnije korisnosti lepote i ~e{}e priznajudominantni ideal u pogledu telesne izvrsnosti, tolikomnogo ula`u – prvenstveno vremena i odricanja – upopravljanje svog fizi~kog izgleda, i tako bezrezerv-no podr`avaju sve oblike kozmeti~kog voluntarizma(kao {to je pribegavanje estetskoj hirurgiji). [to seti~e pripadnica dominantne klase, njima vlastito telopru`a dvostruko pouzdanje: budu}i da, kao i pripad-nice sitne bur`oazije, veruju u vrednost lepote i uvrednost truda u cilju ulep{avanja i da tako vezujuestetsku i moralnu vrednost, one se ose}aju supe-riornim koliko zbog unutra{nje, prirodne lepote svogtela, toliko i zbog umetnosti njegovog ulep{avanja isvega onoga {to nazivaju dr`anjem (tenue), {to je jednanerazlu~ivo moralna i estetska odlika koja negativnodefini{e “prirodnost” kao aljkavost. Lepota, dakle,mo`e biti u isto vreme dar prirode i ste~ena zaslu-gom, ne{to {to se ima po prirodi pa samim tim ima ipokri}e, i ne{to osvojeno ume}em i time drugi putpotvr|eno, {to se suprotstavlja koliko nemaru i linijimanjeg otpora onoga {to je vulgarno, toliko i ru`no}i.

Tako se tipi~no iskustvo “otu|enog tela”, nelagod-nost, i suprotno iskustvo – lagodnost, o~igledno jav-ljaju sa nejednakom verovatno}om me|u ~lanovimasitne bur`oazije i me|u pripadnicima gra|anske kla-se koji, iako u istoj meri priznaju istu predstavu o

I – 168

PJER BURDIJE

legitimnoj saobraznosti i dr`anju, ne raspola`u istimsredstvima da je i ostvare: {anse da }e vlastito telobiti do`ivljeno u pozitivnom smislu, kao bogomdano,utoliko su ve}e {to je telesni potencijal srazmernijistepenu priznavanja; ili, obrnuto, utoliko je verovat-nije da }e neko svoje telo ose}ati kroz nelagodnost,smetnju, stidljivost, {to je ve}a nesrazmera izme|uidealnog i stvarnog tela, izme|u tela iz snova i look-ing-glass self-a, kako se ponekad ka`e, odraza u reak-

cijama drugih (isti zakoni va`e i za jezik).

Sama ~injenica da najpo`eljnije telesne osobine (vit-kost, lepota, itd.) nisu nasumice rasopre|ene po kla-sama (recimo, {to smo ni`e na dru{tvenoj lestvici toje vi{e `ena koje nose konfekcijski broj ve}i od ideal-nog) dovoljna je da isklju~i mogu}nost da kao ge-neri~ko otu|enje tretiramo odnos koji agensi imajuprema dru{tvenoj predstavi o njihovom telu, tom“otu|enom telu” o kom govori analiza esencije, telugeneri~kom kao i “otu|enje” koje se de{ava svakomtelu kada ga opazi i imenuje, zna~i objektivira pogledi diskurs drugih (up. J. P. Sartre, L’Etre et le neant,Paris, Gallimard, 1943, str. 404–427). Ono {to feno-menolozi nazivaju “telom za druge” dvostruko jedru{tveni proizvod: s jedne strane, ono duguje svojaobele`ja dru{tvenim uslovima u kojima je nastalo, a sdruge, dru{tveni pogled nije neka univerzalna i ap-straktna mo} objektivacije, kao {to je sartrovski po-gled, nego dru{tvena mo} koja svoju efikasnost uvekjednim delom duguje ~injenici da kod onoga na kogase primenjuje nailazi na priznavanje primenjenih ka-

tegorija opa`anja i procene.

Mada pripadnici sitne bur`oazije nisu u tome jedini,njihovo iskustvo dru{tvenog sveta je, pre svega, uznaku srame`ljivosti i nelagodnosti ~oveka koji se neose}a prijatno u svom telu i u odnosu na svoj govor,koji ih ne prihvata kao deo sebe, ve} ih posmatranekako sa strane, o~ima drugih, i stalno se kontro-li{e, koriguje, ispravlja, ~oveka koji svojim o~ajni-~kim poku{ajima da ponovo u~ini svojim jedno otu-|eno bi}e-za-druge upravo daje maha aproprijaciji(u smislu prisvajanja i prilago|avanja, prim.prev.),tako {to ga odaju njegova hiperkorektnost isto kolikoi nespretnost: tu stidljivost koja ne `ele}i realizujeobjektivisano telo, koja se da zarobiti u sudbinu {toje kroje kolektivno opa`anje i sud (pomislimo samona nadimke), odaje jedno telo podre|eno predstavidrugih i u svojim pasivnim i nesvesnim reakcijama

I – 169

PJER BURDIJE

(~oveka obliva crvenilo). Nasuprot tome, lagodnost,ta svojevrsna ravnodu{nost prema objektivi{u}empogledu drugih koja poni{tava njegove mo}i, pret-postavlja sigurnost koju ~oveku uliva pouzdanje da }emo}i da objektivira to objektiviranje, da prilagodi toprilago|avanje, da }e biti u mogu}nosti da nametnenorme apercepcije svog tela, ukratko, pouzdanje da}e raspolagati svim onim mo}ima koje su su{tinskinesvodive na telo, ~ak i kada im je ono baza i kadanaizgled ~ine svojim njegova specifi~na oru`ja, kao{to su nao~itost ili {arm. U tom smislu treba shvatitirezultate Denenmajerovog i Tuminovog ogleda ukojem su ispitanici, pozvani da po se}anju odredevisinu bliskih osoba, pokazali ve}u sklonost ka pre-uveli~avanju {to su autoritet ili ugled tih osoba unjihovim o~ima bili ve}i39. Sve nas navodi na pomi-sao da se logika koja ~ini da “velike” opa`amo kaove}e, tj. vi{e, primenjuje na veoma uop{ten na~in i daautoritet u bilo kom domenu poseduje odre|enu za-vodljivost koju bi bilo naivno svesti na efekat podila-`enja iz interesa. Zato je politi~ko neslaganje oduvekpribegavalo karikaturi, deformisanju telesne slike ~ijije cilj da razbije iluziju i izvrgne ruglu jedan od prin-

cipa efekta nametanja autoriteta.

[arm i harizma ozna~avaju zapravo mo} koju imajupojedini da kao objektivnu i kolektivnu predstavu onjihovom telu i njihovom bi}u nametnu predstavukoju oni imaju o sebi, mo} da u~ine da se drugi, kao uslu~aju ljubavi ili verovanja, odrekne svoje generi~kemo}i objektivisanja i da je prenese na onoga koji bibio predmet objektivisanja, i koji se tako konstitui{ekao savr{eni subjekt, bez spoljnog elementa (po{to jesamom sebi drugi), ~ije je postojanje potpuno op-ravdano i legitimno. Harizmatski vo|a uspeva da zagrupu postane ono {to je za sebe, umesto da je zasebe ono {to je za druge, poput dominiranih u sim-boli~koj borbi; on “~ini” mi{ljenje koje ga ~ini onim{to jeste; on se postavlja kao nezaobilazan, samo-svojan, apsolutan pomo}u simbolike mo}i koja je sa-stavni deo njegove mo}i jer mu dozvoljava da pro-

izvede i nametne svoju li~nu objektivaciju.

Prevela s francuskog Milica Pajevi}

I – 170

PJER BURDIJE

39 W.D. Dannenmeier and F.J. Thumin, Authority Status asFactor in Perceptual Distorsion of Size, Journal of SocialPsychology, 63, 1964, str. 361–365.