Biblioteka Prosveta /33UrednikMilan Komnenić

Petar Kropotkin

Anarhizam i moralIzbor tekstova, beleške i pogovorZoran ĐinđićPredgovorPredrag MatvejevićProsveta / BeogradPreveliJugoslava Široka Zoran Đinđić

Predgovor

Petar Kropotkin — izazov velikodušnostiGotovo pola stoljeća je prosio od kad je u nas izdana posljednja — i dosad jedina — Kropotki-nova knjiga: »Velika francuska revolucija« (Zagreb, 1936). Prije I svjetskog rata izašlo je nekoliko zasebnih brošura s njegovim člancima: »Omladina« (Split 1909, Beograd 1911), »Pariška komuna i ideja države« (Sarajevo 1913) i dr. U nacionalnim bibliotekama naših kulturnih središta pod imenom Kropotkin vrlo je oskudan broj naslova, čak i na stranim jezicima. Nisam posve siguran jesu li potpuni podaci o prijevodima koje navodim.U Srbiji je krajem prošloga i početkom našega stoljeća dio revolucionarne omladine, losobito ione školovane na strani, čitao sa istrašću Kropotkinova djela (u raznim lijevim glasilima postoje potvrde o tome). Ona su bila i »lektira sarajevskih atentatora« (to je naslov eseja Jovana Kršića u (sarajevskom »Pregledu«, 1935). U gotovo cjelokupnom jugoslavenskom nacionalizmu prije ujedinjenja postojala je, manje ili više izražena, anarhistička komponenta.U Francuskoj, Engleskoj i Americi (veći dio Kropotkinovih knjiga napisan je u emigraciji na francuskom i engleskom jeziku), u Španjolskoj (Ka-taloniji osobito) i Latinskoj Americi, u Italiji i nordijskim zemljama Evrope, izašla su i još uvijek izlaze brojna izdanja djela »princa anarhije« (tako je Kropotkin prozvan ne samo zbog svoga plemićkog porijekla, nego i široke kulture i neobične pojave). Do sada smo ga upoznavali, povremeno i djelomično, samo preko tih izdanja.Prvi poslijeratni izbor Kropotkina na našem jeziku, predstavlja, stoga, događaj vrijedan pažnje. Prije pet godina dobili smo također prijevod Baku-njinovih radova pod naslovom »Država i sloboda«(izd. »Globus«, (Zagreb 1979). Ako sam dobro obaviješten i u Ljubljani se radilo na sličnim projektima. (U Sloveniji su časopisi, poglavito omladinski, preveli veći broj tekstova tih i njima srodnih autora.) Tako jse proširuje mogućnost da na vlastitom jeziku1

upoznamo stvarnu historiju misli i kultura radničkih i revolucionarnih pokreta, da se prevladaju ideološke jednostranosti i isključivosti u gledanjima na tu historiju. Takvo otvaranje, makar i zakašnjelo, valja podržati.Na pitanje — zašto nismo prevodili predstavnike anarhizma? — nije teško naći različite odgovore, ali nas svaki od ni ih ne može zadovoljiti. U Sovjetskom Savezu i drugim zemljama realnog socijalizma izašlo je, nakon Staljinove smrti, osobito u

posljednjih 15—20 godina, nekoliko izbora iz njihovih djela i monografija o njima (knjigu Natalije Pirumove pod naslovom »Bakunjin«, objavljenu u Moskvi 1970, u kojoj se »razotkriva sitnoburžoaska priroda bakunjinizma«, i mi smo — avaj — preveli 1975, izdanje »Otokar Keršovani« s Rijeke u suradnji sa zagrebačkim »Liberom«). Nije se mnogo vodilo računa o Lenjinovu famoznom »planu monumentalne propagande« (1918), koji je tražio da se podigne spomenik, zajedno s ostalim, i autoru »Državnosti i anarhije« i prvom prevodiocu Mar-xova »Kapitala« na ruski: Mi hail u Bakunjinu. U Moskvi ipak postoji Kropotkinova ulica i stanica metroa. U sovjetskom časopisu »Zvezda« objavljena su 1930. godine sjećanja Vladimira Bonč-Brueviča, bivšeg sekretara Vladimira Iljiča, na susret vođe Oktobra s Kropotkinom (1919), koji se vratio u proljeće 1918. u Rusiju u želji da svoje znanje i djelo stavi na raspolaganje sovjetima: »Objavit ćemo njegova sabrana djela«, rekao je tom prilikom Lenjin svome sekretaru; kada je zatražio od autora suglasnost da se odmah objavi njegova »Historija francuske revolucije«, ovaj je postavio uvjet: ne1 Početkom sedamdesetih godina, na Korčulanskoj ljetnoj školi susreli smo Daniela Guerina, jednog od najkompetentnijih poznavalaca anarhizma, te s njegovom privolom predložili zagrebačkom »Naprijedu« da prevede monografiju »Anarhizam« toga autora: prijevod je čekao gotovo cijelu deceniju te, napokon, izašao 1980. god. bez posebna odjeka.može izaći u »državnom izdanju«, nego jedino u samostalnoj »izdavačkoj zadruzi«.Kropotkin je nedugo nakon toga umro (početkom 1921, svega mjesec dana prije ustanka u Kron-štatu). Veliki sprovod koji su organizirali predstavnici vlasti (obitelj i drugovi su to prihvatili tek uz obećanje da će za tu priliku biti oslobođeni zatvoreni anarhisti), na kojem su se posljednji put u Moskvi vili crni barjaci anarhije, okupio je stotinjak tisuća ljudi, među kojima su bili neki od uglednih boljševika. U glasilu III Internationale izašao je i hekrolog. Godinu dana kasnije anarho-sin-dikalno izdanje »Golos truda« (Moskva—Petrograd 1922) objavilo je Kropotkinovu brošuru »Anarhija« u simboličnom tiražu. Nakon toga, u toku četiri decenije izašlo je na ruskom vrlo malo (njegovih tekstova: i ono što je izašlo predstavljeno je tako da bi bilo bolje da nije. Godine 1963. štampana su mu »Izabrana djela« (autor se s takvim izborom sigurno ne bi složio), a 1974. godine objavljena je i monografija »P. A. Kropotkin« iz pera spomenute Natalije Pirumove (koju ne bismo

predložili našim izdavačima za prijevod). Sabrana djela nisu još uvijek vidjela dana, unatoč Lenjinovu prijedlogu, vjerojatno ne samo zato što nije bilo samoupravnih »izdavačkih zadruga«.Ti bibliografski podaci, koje ne kanim ovdje na doličan način komentirati, sami su po sebi vrlo indikativni. Zato ih i stavljam na čelo ovoga predgovora.Posve je prirodno što je ovaj prvi izbor donekle elementaran i ograničen: Kropotkinovo je djelo jedno od onih koja se nude različitim pristupima, za koja bi svatko najradije sačinio svoj izbor. Opsežno i mnogostrano, ono se ne iscrpljuje u središnjim temama anarhizma kao što su osporavanje države i autoriteta, nijekanje poretka, vlasti i partije, isticanje slobode f spontanosti, načela federalizma, samouprave, uzajamnosti. Geograf po svojoj osnovnoj struci (u Rusiji je, prije zatvaranja i emigracije, bio uglednim sekretarem Geografskog društva), filozof po pogledima ha svijet, historičar, znanstvenik u jednom širem smislu koji je poznavala Renesansa i kakav se obnavljao u pozitivnoj filozofiji prošloga stoljeća, s iznimnim darom pisca i maštovitošću stvaraoca, Kropotkin je svim tim temama prilazio na vrlo osoban način, predočavao ih u okvirima mnogo širim od neposrednog političkog militantizma. Nitko prije njega nije promišljao s toliko preciznosti i dosjetljivosti pitanja »pripremanja duhova za revoluciju« ili »praktičkih mjera da se ostvari ideal«, sve ono što treba učiniti da se revolucija digne i da se tie izobliči (»Riječi po-bunjenka«, objavljene najprije kao članci u ženevskom listu »Le Revolte« 1880—1882, a koju godinu kasnije u Parizu kao knjiga), što da se radi u času kad je revolucija već izvršena, kako doći do kruha za sve i raspodijeliti ga svima (»Osvajanje kruha«), osigurati uvjete za proizvodnju, prehranu, poljoprivredu (»Polja, tvornice, radionice«), riješiti probleme stanovanja i raspodjele, rada i pdgoja (»Intelektualni rad i manualni rad«), svakodnevnih odnosa među ljudima, samog načina života. Kropotkin je možda prvi mislilac načina života, teme koja će u prvim godinama nakon oktobarske revolucije (byt, na ruskom) zaokupljati osobitu pažnju u SSSR-u. (Dobili smo nedavno u prijevodu i sabrane članke Lava Trockog o »Pitanjima načina života«.)Reljefnost i konkretnost u njegovoj viziji i razradi detalja, situacija, mogućnosti, gotovo zapa-njuju. Neobična erudicija suvereno se kreće u naj-različitijim područjima: povijesti, antropologije, filozofije, ekonomije, agronomije, egzaktnih znanosti, pa čak i

umjetnosti. Manje i veće zablude koje je dijelio sa svojim vremenom ili pokretom u kojem je sudjelovao (darvinizam i vjerovanje u »uzajamnu pomoć« kao osobinu ljudske vrste, determinizam i »fatalnost« dolaska revolucije, furijeov-ska »harmonija« svijeta i si.) ne umanjuju interes i privlačnost njegova djela. Imao je dovoljno razboritosti da sam nadilazi svoje zablude: nakon krvavog ugušen ja Pariške komune smatrao je da su sva sredstva, pa i ona teroristička, nužna u borbi sa zlom; napustio je takvu ideju već 1881: »s nekoliko kila eksploziva ne može se rušiti zgradu sazdanu na stoljećima historije«.Interes za Kropotkinovo djelo neprestano je rastao za njegova života. Kada je »crni princ« osuđen u Francuskoj na četiri godine zatvora, među evropskom inteligencijom koja je tražila njegovo oslobađanje bila su imena Hugoa, Renana, Spen-cera. Mladi Bertrand Russel, koji za vrijeme I svjetskog rata dopada zatvora u vlastitoj domovini zbog antiratne propagande, odaje mu u svojoj knjizi iz tog vremega — »Putovi slobode — socijalizam, anarhizam, sindikalizam« — najveće poštovanje. Za vrijeme II svjetskog rata Herbert Read je sačinio izbor iz Kropotkinovih spisa i objavio ga 1942. Krleža je u nas pisao tridesetih godina: »Kropot-kinova djela o .Hljebu', o ,Uzajamnoj ^pomoći u razvoju , o ,Anarhističkom moralu' znanstvena su osnova svih anarhističkih teorija u svijetu. Njegova historija .Velike francuske revolucije' spada među jedinstvena djela ove vrste. Bio je sanjar, otklanjajući sve kategoričke imperative, Kantov isto tako kao i ruski carski, autokratski i teokratski«. Pisci toliko različitih senzibiliteta i nazora kakvi su Oscar Wild i Maksim Gorki, Bernard Shaw, Andrĕ Malraux, George Orwell ili kršćanin Emmanuel Mounier pozivali su se na njega i podržavali дје-gove ideje.Unatoč svemu tome, ništa ne bi bilo toliko pogrešno kao svesti Kropotkinovo djelo na literaturu. Parafrazirajući Harcenov sud po kojem »Bakunjino-vu herojsku prirodu historija nije uposlila«, moglo bi se reći da naša suvremenost nije mogla ni um jela iskoristiti Kropotkinova upozorenja: »Svaka se društvena forma može okameniti i prestati da se dalje razvija«. Valja osigurati »najveći mogući prostor za razvoj individualnih osobina«. »Slobodno grupiranje zainteresiranih, a ne centraliziranje vlasti«. »Revolucija iziskuje golemi konstruktivni napor.« »Dokrajčite vladavinu vaše buržoazije, kao što smo to mi učinili, ali ne ponavljajte naše greške«, poručio je radnicima svijeta iz Rusije

1919. Upozoravao je, uz ostalo, na opasnost od onih koji »umjesto da izvode narod na put komunizma, svojim metodama čine da se zamrzi i samo ime komunizma«.Poneko upozorenje, ne najmanje važno, može se naći i u tekstovima u kojima Kropotkin govori o umjetnosti. U »Riječima buntovnika« uputio je poziv umjetniku da se »stavi u službu revolucije« i »stane na stranu potlačenih«, ali ne prihvaćajući »banalnu umjetnost«, ni onu u kojoj »vlada osred-njost«. U knjizi (gotovo zaboravljenoj) koja nosi naslov »Ideali i stvarnost u ruskoj književnosti« (London 1905), stranice posvećene Tolstoju i, osobito, Čehovu spadaju možda među najlucidnije koje su do tada napisane o njima. U predgovoru drugom izdanju iste knjige (1915) napominje da »u novim školama dekadenata, impresionista i modernista itd. ima pisaca neospornog talenta, inovatora čija je pojava intimno povezana s političkim životom Rusije«. Mnogi ljevičari tumačili su да posve drugačiji način pojave dekadenaiCa, impresionista, modernista itd.Kropotkin je čovjek kulture — jedina od onih gramadnih figura koje je dala Rusija u prošlom stoljeću — mnogo više negoli politička ličnost. No, da ne bude zabune, ponovimo to: mnogo više jod literata mogu naučiti iz njegovih djela društveni mislioci, revolucionari, političari. Njegovim idejama o gradu i urbanizmu jedan Lewis Mumford pridavao je iznimno značenje. Čitajući zaključke »Rimskoga kluba« o potrebi da se zaustavi rast i drukčije usmjeri proizvodnja, ili pak prateći nastojanja zelenih da spriječe zagađivanje i zaštite ljudsku okolinu, čini nam se kao da su i prvi i drugi pošli od Kropotkinovih upozorenja. Preporučivao je još krajem prošloga stoljeća da se, prije svega, osigura dovoljna proizvodnja hrane u svakoj pojedinoj zemlji za potrebe koje rastu. Ideje o udruživanju građana u ulične i mjesne, radne i regionalne zajednice, o suživotu pojedinaca u zajednici, o promjeni odnosa u obitelji i onih između muškarca i žene, stavio je u novi, socijalni i revolucionarni kontekst.Kad ističemo značenje jednog Svetozara Marko-vića u historiji naše društvene misli, ne smijemo zanemariti ni to da će neke od ideja kojima se zanosio naš prvi socijalist, koje je donio na naše skromno tlo iz Rusije i Švajcarske, najlucidnije razviti i domisliti upravo Pjotr Aleksejevič Kropotkin. »Oznaku anarho-liberalizam, ne uvijek i u svemu najsretniju, valja znati kad ise, gdje i ha koga primjenjuje.Mnogo je razloga zbog kojih ,smo ovo (djelo trebali davno prije

prevesti. Izbor koji dobivamo neće, nadam se, dugo biti jedina Kropotkinova knjiga dostupna našoj publici.Predrag Matvejević

Anarhizam i moral

Moramo li da razmatramo ideal budućeg uređenja?I deoJa smatram da moramo.Najpre, zato što u idealu možemo da izrazimo svoje nade, težnje i ciljeve, nezavisno od praktičnih ograničenja i nezavisno od našeg uspeha u realizaciji, određenog spoljašnjim uzrocima.Drugo, zato što u idealu može da se ispolji koliko smo zaraženi starim predrasudama i tendencijama. Ako nam se neke strane života učine toliko svete da u njih ne smemo da diramo čak ni kad analiziramo ideale, kolika će tek biti naša hrabrost u praktičnom rušenju tih strana života? Drugim recima, dok intelektualna hrabrost još uvek ne ga-rantuje praktičnu hrabrost, intelektualni kukavičluk svakako jeste merilo za praktični kukavičluk.Kada govorimo o određenju ideala, imamo u vidu samo četiri-pet njegovih glavnih crta. Sve ostalo mora da bude neuklonivo ostvarivanje tih osnovnih načela u životu i zato to ne možemo sada da razmatramo. Oblici realizacije ne mogu se izvesti naučno, već samo višestrukim praktičnim proce-njivanjem neposredno pre ostvarivanja i dok se ostvaruju u mestima, opštinama, zadrugama; dakle, ne sada kada je stvar tek u začetku.Nema sumnje, socijalisti svih boja potpuno se slažu u idealima uzetim u njihovom najopštijem obliku. Društveni život koji žele da ostvare u bližoj ili daljoj budućnosti, uopšte uzevši gotovo je jedan te isti. Razilaženja ne proizlaze iz radikalnih razlika u samom idealu, već više iz toga što se jedni koncentrišu na ideal koji se, prema njihovom mišljenju, može ostvariti u bližoj budućnosti, a drugi na ideal koji je, prema mišljenju prvih, još dalek; dakle, ne iz radikalnih razlika u samom idealu.U stvari, svi sadašnji socijalisti teže što potpunijoj jednakosti uslova razvoja pojedinca i društva. Oni žele uređenje u kome bi svako imao mogućnost da sredstva za život zarađuje vlastitim radom, tj. da svako ima pravo da iskoristi oruđa za rad i sirovine bez kojih rad nije moguć; da svako nužno bude u situaciji da sredstva za život zarađuje vlastitim radom. Oni žele takvu podelu korisnih poslova u društvu da ne može da se formira klasa koja bi se doživotno, a pogotovo ne nasledno, bavila isključivo privilegovanim radom, tj. prijatnijim, lakšim i kraćim radom koji

10

tim ljudima omogućava istu, a možda i veću imućnost u odnosu na ostale. Takođe, žele da svako ima istu mogućnost da stekne ono teorijsko obrazovanje koje sada mogu da imaju samo malobrojni; da odnosi pojedinca prema drugima budu takvi da on, crpeći iz tih odnosa najveće dobro, najmanje guši svoju individualnu slobodu i individualni razvoj. Da ukratko izrazimo ove stavove, sadašnji socijalisti teže jednakosti:u pravu na rad; u radu; u načinima obrazovanja; u društvenim pravima i obavezama, uz najveći mogući prostor za razvoj individualnih osobina; u aktivnostima koje nisu štetne za društvo.Takav je program ogromne većine, a možda i svih socijalista našeg vremena. Čak i oni koji, prema svemu sudeći, propagiraju drukčiji ideal, koji, na primer, kao krajnji ideal propagiraju državni komunizam ili hijerarhijski sistem i slično, u krajnjoj liniji žele jedno te isto. Pa, ako i zamišljaju koncentraciju jake vlasti u rukama vladajuće manjine ili izabranih staraca i tako žrtvuju, na primer, individualnu samostalnost, to nije zato što joj ne pridaju nikakvu vrednost ili je smatraju štetnom, već samo zato što ne vide da je moguće ostvariti uređenje u kome bi se sve četiri forme jednakosti podjednako ostvarivale i žrtvuju neku formu da bi se postigle druge. Pri tome, niko od živih sledbe-nika ovih učenih socijalista i ne misli da svaka društvena forma može da se okameni i da se ne razvija dalje.Sada ćemo razmotriti sve pomenute različite forme i uslove jednakosti ponaosob, koliko su one međusobno spojive i koliko je za solidnost svake potrebno njihovo povezano ostvarivanje. Pri tome ćemo posebno razmotriti praktične mere koje sada izgledaju korisne za ostvarivanje svakog dela tog ideala.Prvi uslov jednakosti jasan je sam po sebi i najmanje može da bude sporan.Da bi svaki član društva imao mogućnost da sredstva za život zarađuje vlastitim radom — ne podređujući se nikome, nijednom pojedincu, grupi ili zadruzi — on mora, očigledno, da ima mogućnost da u svako doba uzme lopatu kojom namerava da kopa, pamuk od koga namerava da isprede nit ili da izatka tkaninu, da ima hranu, odeću, stan u kome mora da živi pre nego što napravi predmet koji ima prometnu vrednost, mesto gde će da radi. Očigledno, ako je u davna vremena proizvodnja bila tako jednostavna da za sve to nije bila potrebna veća akumulacija ranijih proizvoda (ako je svako mogao da proizvodi korisne prometne vrednosti samo pomoću

11

sredstava za rad iz svoje porodice, obrađujući sirove proizvode koje je besplatno uzimao iz prirode), sada — a u tome i jeste progres društva — prethodna akumulacija proizvoda, radi stvaranja oruđa za proizvodnju i pripremanja sirovina, mora da bude tolika da je ne mogu ostvariti ni pojedinac ni samo jedna grupa pojedinaca. Jasno je, dakle, ako želimo da ličnost u radu ne mora da se podređuje, niti da (ni trajno ni privremeno) deo svoga rada, svoju snagu i nezavisnost prepušta pojedincima od čije bi samovolje uvek zavisilo koliki bi bio taj deo, onda se u rukama pojedinaca ne smeju nalaziti oruđa za rad, obradiva zemlja, uskladišteni proizvodi, sredstva za skladištenje i transport (saobraćajnice, skladišta), sredstva za život u toku rada (hrana i stanovi).Tako, u budućem društvu koje želimo, odbacujemo svaku privatnu svojinu, svaku svojinu akcionarskih društava, zadruga, ili slično.Pisci iz ranijih vremena koji su slično mislili nisu videli drugo rešenje osim da se društveni kapital preda državi, tj. moćnoj organizaciji koja zastupa interese društva i koja Upravlja svim poslovima koji se tiču društva u celini.Njoj je prepušteno da svakom članu društva obezbedi mogućnost da dobije sredstva za rad koja su mu potrebna, i, drugo, prepušteno joj je da čla-novima društva raspodeljuje proizvode koje su sami izradili. Ali, baš zato, sjajni snovi zastupnika takvih učenja nisu sticali dovoljno pristalica među onima koji te snove treba da realizuju. U samom idealu takvih učenja ostvarivala se samo jedna strana života — ekonomska. Oni pak, koji su navikli da misle konkretno, dobro su razumeli da će. bez obzira na uslove stvorene da bi vlasti izrazile mišljenje većine, bez obzira na agilnost, promenlji-vost i laku zamenljivost njihovog sastava, uvek ta grupa ljudi, u čiju se korist društvo odriče svojih prava, biti vlast odvojena od društva, koja će težiti da svoj uticaj i svoje uplitanje proširi na stvari svakog pojedinca. I što je oblast delovanja te vlasti šira, za društvo su veće opasnosti od porobljavanja, verovatnije je da će vlast prestati da bude izraz dobra i želja većine.Zato su i mase i mnogi mislioci odavno shvatili da ako se ta najhitnija osnova društvenog života preda u ruke bilo kakve izabrane vlasti, to je izvor najvećih nevolja, ako ne i pravo samoubistvo društva.Od ovakvog saznanja najprirodnije je bilo preći na to da ceo kapital, koji su u ovom ili onom obliku sakupile prethodne generacije, mora

12

da postane dobro svih, celog društva koje i treba njime punopravno da raspolaže.Najneposrednij i oblik, izraz tog ideala, predstavlja sledeće:da se sav postojeći aktivni i pasivni kapital prizna kao vlasništvo svih članova one teritorijalne jedinice (grupe, oblasti, nacije, zemlje) u kojoj dolazi do socijalnog prevrata;da se aktivni društveni kapital (zemlja koja se obrađuje, rude koje se prerađuju, fabrike, železnič-ke pruge u upotrebi ili u izgradnji, stambene zgrade i slično) preda na korišćenje (na neko vreme) onim ljudima koji tu ulažu svoj rad;da se mere, potrebne za ujednačavanje uslova u kojima se nalaze pojedine radne grupe u različitim malim teritorijalnim jedinicama (gradu, guberniji), preduzmu zajedničkim dogovorom tih grupa, a da se ostavi mogućnost za dalju preraspodelu da bi se ujednačili uslovi u većim savezima tih manjih teritorijalnih jedinica.Još je jasniji drugi uslov jednakosti, naime da svako nužno bude u situaciji da sredstva za život zarađuje ličnim radom. Taj cilj je zajednički svim socijalistima i oni ga potpuno jasno izražavaju. Razlike postoje samo u vezi sa tim šta treba smatrati ličnim radom, ali to je u velikoj meri posle-dica nerazumevanja. Svi su ekonomisti oduvek razlikovali proizvodni i takozvani koristan rad, uključujući u ovaj drugi rad naučnika, pisaca, umetnika, administracije i slično. U datom slučaju, ova po-dela je jedva valjana i jedva dopušta podelu na rad koji je za tu grupu neophodan i koji to nije. Mislimo da kao rad treba priznati samo proizvodnju koja može da bude korisna ćelom društvu i kojom želi da se koristi njegov najveći deo. Na taj način, u svojoj formuli moramo da dodamo ovo: rad koji traži veći deo društva. Jasno, podela različitih vrsta rada u odnosima članova neke grupe tiče se samo te grupe, a u svim njenim odnosima sa drugim takvim grupama tiče se i onih sa kojima ta grupa razmenjuje proizvode ili stupa u savez. Tako, u opštini u kojoj nisu svi članovi pismeni i ne mogu dalje da se obrazuju, predavanje više algebre ne mora da se prihvati kao rad, već može da bude samo stvar dokolice. S druge strane, ako je celo društvo muzički toliko razvijeno da je u njemu slušanje muzičkih dela postalo neophodno, njihovo izvođenje bi se priznalo kao rad koji se može razmenjivati za odgovarajući rad, ako to prihvati većina. Očigledno je, međutim, da druge grupe, manje muzički razvijene, ne moraju da kao potreban proizvod priznaju muzičke instrumente koje je izradila prva grupa i mogu da ne pristanu na razmenu za odgovarajuću količinu rada koji same

13

priznaju kao potreban. Ogromna razlika između postojećeg i projektovanog stanja stvari vidi se iz toga što sada šaka ljudi, vladajući tuđim radom, ima pravo da ga troši nekontrolisano na zadovoljavanje svojih potreba i da tako radom svih plaća samo njoj potrebne proizvode ili ponašanja. To se zlo uklanja.Više puta je rečeno da uređenje koje mi zamišljamo ima drugi nedostatak. Govorilo se da potrebe većine nikako nisu i potrebe progresa ljudskog društva, da je progres u društvu uvek tekao tako što se neka manjina, slučajno zatečena u posebno povoljnim uslovima, razvijala više od ostalih, otkrivala i objavljivala svetu nove istine koje je razumevalo nekoliko tome doraslih ljudi. Iako, iz razloga koji ćemo navesti, sumnjamo da u većini slučajeva progres u društvu teče tako i da tako mora biti, a čak i kada pretpostavimo da je to bilo jedino moguće, makar u nekim retkim ili izuzetnim slučajevima, moramo da se zapitamo da li podela rada koju predlažemo u našem idealu, može da suzbije tu iskru progresa.Jasno je da su svi koji su mislili na takav način polazili od savremene situacije i idealnu procenu rada zamišljali u sadašnjem društvu, sa sadašnjim zagušljivim radionicama, uz prekomerni iscrpljujući i neizdržljiv automatski rad, koji je za neke sada nužan da bi imali bar utočište i koru hleba. Očigledno, podela poslova o kojoj govorimo moguća je samo u društvu koje je pretrpelo promenu o kojoj je bilo reči u vezi sa prvim uslovom jednakosti. A za takvo društvo je nezamislivo da nema dovoljno slobodnog vremena. Kad su neki ekonomisti govorili da bi se ravnomernom raspodelom svekolikog sadašnjeg prihoda neradnog dela društva prosečna zarada svakog člana povećala za pet sua (osam ko-pejki) — uzimali su uslov koji nije moguć, tj. zamišljali su podelu koja nije moguća u sadašnjem društvu, uz zadržavanje sadašnjih uslova i načina proizvodnje. Naravno, sada se ne može odrediti čak ni koliko bi vremena svaki član društva trebalo da radi na proizvodnji predmeta potrebnih da se svima obezbedi komfor kakav imaju ljudi iz nižih de-lova sadašnjeg srednjeg sloja. Ipak, može se reći, dok sada svaki radnik prosečno, u Nemačkoj, izdržava pored sebe još troje, a u Francuskoj skoro četvoro ljudi, od kojih je samo jedan član radničke porodice a ostali su paraziti svoje porodice, u bolje organizovanom društvu izdržavao bi samo jednog čoveka, najviše dvoje, tj. uključujući i njega samog, ukupno dvoje-troje ljudi umesto četvoro-petoro, pa bi radio upola manje, tj. pet i po sati umesto jedanaest sati dnevno (ukupno trideset i tri sata ne-

14

deljno) a da nimalo ne umanji svoj imetak. Imajući u vidu sve neproizvodne društvene rashode uslov-ljene uglavnom društvenim sukobima (vojske, ratovi, zatvori, sudovi, tužbe i drugo), imajući, dalje, u vidu kakve se neizmerne količine rada gube na proizvođenje predmeta koji ne povećavaju proizvodne snage naroda, shvatićemo koliko bi slobodnog vremena, u pravedno organizovanom društvu, ostajalo za zadovoljenje čak i takvog komfora o kakvom sada ne mašta ni srednje plemstvo. Ra-zumećemo koliko je bliže istini bio Oven, koji je tvrdio da bi za to, i za još mnogo štošta, dovoljan bio tročasovni rad svih članova društva.Eto zašto (čak i kada pretpostavimo progresivan uticaj manjine) smatramo da bi pojedinci imali potpunu mogućnost da stvaraju sve one progresivne ideje koje se mogu stvoriti i širiti; da pronalaze sve ono mehaničko oruđe koje bi čovečanstvu pomoglo da zadovoljava svoje potrebe; da otkrivaju i usavršavaju sva zadovoljstva koja doprinose daljem razvoju čoveka. Pripremljenost baze društva, čiji bi članovi od detinjstva mogli da dobijaju spremu koju sada mogu imati samo retki srećnici, sposobnost društva da prihvata sve dobro i eliminiše sadašnje prepreke, mogućnost da se izjednači dobro sa društveno korisnim, a loše sa društveno štetnim, najzad, priliv celokupne sada neaktivne mase ljudi u oblast zanatskog, naučnog i umetničkog stvaralaštva — sve to jeste zaloga progresa u budućem društvu, i to ne samo isto tolikog kao do sada, nego i deset i sto puta većeg.Zato smatramo da je naš drugi uslov, neophodan za jednakost, da je najneposredniji a ujedno i najpotpuniji korak u ostvarenju tog ideala: priznati društvenu prometnu vrednost samo onim predmetima koje većina date grupe ili saveza prihvati kao potrebne društvu.Sve što je rečeno uverava nas da je ost varljiva i praktično svrsishodna takva podela korisnih poslova da ne postoje grupe koje se bave isključivo privilegovanim radom, na primer umnim radom, upravljanjem nekim poslovima u fabrici, zavodu, opštini i slično. Nema sumnje, u postojanju takve klase ljudi ispoljava se nejednakost, sama po sebi potpuno nepoželjna. Sumnje i prigovori mogu se pojaviti samo što se tiče sledećeg: 1) postojanje takve klase jeste neophodno za dalji razvoj; 2) sa stanovišta, prema mišljenju mnogih, nužne, podele rada.Već smo rekli da nije pravedno niti korisno društvenim radom plaćati predmete kojima se koristi i koje traži samo manjina. Rekli smo takođe da će za proizvodnju takvih predmeta biti dovoljno

15

slobodnog vremena pošto se završe poslovi koje društvo zahteva, kao i da moguće razmere dokolice (uz pripremljeniju bazu društva i veći broj ljudi koji mogu da iskoriste dokolicu za razne aktivnosti koje doprinose progresu društva) jesu zaloga da neće biti stagnacije u kulturi i civilizovanju društva.A sada idemo dalje. Kažemo da među poslovima koje će određena grupa ljudi priznati kao potrebne može biti pnih tako reći povlaštenih. |U prvo vreme će svakoj opštini zatrebati učitelj, lekar, knjigovođa, a nešto kasnije i profesor, naučnik, tehničar, verovatno i finansijski stručnjak, itd. Postavlja se pitanje, da li bi za samu opštinu bilo povoljnije da učitelj, u toku onih sedam-osam sati koje će svaki član društva morati da posveti društveno potrebnim poslovima, samo podučava decu ne radeći ništa drugo, ili on ujedno treba (svakodnevno ili povremeno) da ispunjava i druge obaveze iz takozvanog crnog rada, na primer da čepa drva za školu (ako zatreba), da pere i maže podove, da loži peći, čisti školsko dvorište, popravlja školski pribor, itd.? Da li profesor — u opštini kojoj je potreban — treba samo da predaje u toku obaveznih sedam--osam sati, ili i da u radionicama pravi instrumente zajedno sa bravarima i mehaničarima, da čisti u univerzitetskoj zgradi, itd.? Smatramo da treba da radi na ovaj drugi način. Pošto je formiranje klase intelektualaca i aristokrati je čistog rada uporedo sa demokratijom prljavih poslova potpuno nepoželjno, čitav je problem, dakle, samo to koliko je za društvo povoljna raspodela poslova kojom se pojedinci ne bi specijalizovali kao sada. Darvin koji izbacuje đubre čini se ljudima kao apsurd samo zato što ne mogu da se odvoje od predstava u potpunosti uzetih iz savremenog društva. Zaboravljaju da je ličnost kao Darvin, koji je u intelektualnom razvoju pretekao svoje društvo za čitav vek, mogla da se formira tek kad su se tokom mnogo godina izdvajali posebno povoljni, izuzetni uslovi. Oni pretpostavljaju (potpuno neosnovano) sledeće: da Darvin i Valas (Wallas) nisu 1859. godine postavili hipotezu o prirodnom odabiranju, čovečanstvo za nju ne bi znalo još mnogo vekova, i misle da nije moglo biti takvih društvenih uslova u kojima je ta hipoteza mogla da bude postavljena i ranije. Najzad, oni smatraju da se jedini i najpogodniji tok progresa dešava kada se kod pojedinaca jave takva saznanja koja većinu prevazilaze za čitave ve-kove ili milenijume. Takva shvatanja i predstave su, međutim, u najvećoj meri netačni.Na osnovu svega što je rečeno, smatramo da je na početku apsolutno

16

neophodno:prihvatiti da je klasa koja se bavi privilegovanim zanimanjima nepotrebna; drugim recima, da je za sve članove društva obavezan manuelni rad, a da svaki čovek ima punu slobodu izbora zanimanja ako potvrdi da je sposoban za njih.Ostvarenje ova dva uslova jednakosti i njihov prelazak u stvarni život obezbeđuje se realizova-njem trećeg uslova, tj. jednakosti u obrazovanju, i to ne samo mogućnosti za tu jednakost, nego i stvarne, faktičke jednakosti.Budući da negiramo da se najpogodnije progresivno kretanje u društvu odvija razvojem manjine (koja stiče neuporedivo veće obrazovanje nego ostali u društvu), nikako ne želimo da tu manjinu izdvajamo društvenim sredstvima. Zato nam ne trebaju ni univerziteti, ni akademije koji se izdržavaju društvenim sredstvima ako se njima ne koriste svi članovi društva, bez izuzetka. Ako pojedinci koji svoju dokolicu žele da upotrebe za dalje razvijanje svojih intelektualnih sposobnosti budu osnivali više škole, naučna društva, konzervatorij ume i slično, neka oni to čine, ali na račun rada proizvedenog u dokolici, neka posećuju te ustanove u slobodno vreme, koje će drugi članovi društva možda koristiti za razonodu i veselja. Društvo koje ne želi da stavi šapu na uslove jednakosti do kojih je došlo vlastitim naporom nije dužno da na te ustanove daje ni jednu jedinicu društvenog rada.Mi ne želimo da i obrazovanje još od detinjstva nastoji da razdvoji ljude na one kojima se upravlja i one koji upravljaju, pri čemu oni prvi imaju da znaju prvenstveno za teške poslove, neophodne za svakodnevni život, a drugi prvenstveno za načine upravljanja i takozvana viša ispoljavanja ljudskog duha. Zato nam uopšte ne trebaju univerziteti koji će stvarati lekare, dok će većini trudbenika na istom polju biti suđeno da budu čuvari, bolničari i lekar-ski pomoćnici; advokate, dok većina mogu da budu samo pisari; profesore pored čuvara kabineta; teh-nologe pored rudara.Ponavljajući Prudonovu formulaciju, reći ćemo: ako pomorska škola nije sam brod sa ravnopravnim mornarima koji stiču teorijsko znanje, onda ona stvara oficire iznad mornara, a ne mornare; ako tehnička škola nije sama fabrika, sama radionica plus škola, onda ona stvara poslovođe i direktore, a ne radnike, itd. Nama ne trebaju takve privilegovane institucije, ne trebaju nam ni univerziteti ni tehničke škole i pomorske akademije izgrađene samo za manjinu. Treba nam bolnica, fabrika, hemijska laboratorija, brod, proizvodna

17

radionica plus škola za radnike, koja će, kad postane imovina svih, nezamislivom brzinom preći nivo sadašnjih univerziteta i akademija. Uklonivši sav nepotreban balast nekorisnih znanja, otkrivajući ubrzane načine obrazovanja (koji nastaju tek kada postoji neodložna potreba za njima), škola će pripremati zdrave radnike, podjednako sposobne i za dalji umni i za dalji fizički rad.Koliko će sati i u kom uzrastu učenik morati da proizvodi (ne da se igra proizvodnje kao u sadašnjim tehničkim školama i gimnazijama), a koliko da se bavi teorijskim predmetima, i do kada će ovo drugo biti obavezno, odlučivaće tada svaka opština, svaki okrug nezavisno, a odluka neće biti slučajna kao sada, već zasnovana na razumnim principima.Na kraju, da kažemo nekoliko reči o obaveznom školovanju koje je uvek bilo predmet mnogih rasprava. Smatramo da je izvor svih sporova bilo to što su protivnici obaveza uvek imali u vidu sa-vremenu državu sa svim njenim atributima. Ali, jasno je, možemo da govorimo ne o obavezi školovanja u sadašnjem društvu sa njegovom sadašnjom državom, već u budućem društvu sa ustanovama koje bi obavljale korisne funkcije (ili, tačnije, koje mogu biti korisne) koje sada izvršava država. Zato, naravno, smatramo da će u budućem društvu, do izvesnih granica koje će određivati samo društvo, školovanje biti obavezno i da treba da bude obavezno.Na osnovu onoga što je rečeno, za realizaciju treće strane ideala jednakosti treba priznati kao neophodno da se zatvore svi univerziteti, akademije i druge više škole i da se svuda otvore škole-radionice koje će vrlo brzo u obimu predavanja dostići i pre-vazići nivo sadašnjih univerziteta.Za sva socijalna učenja uvek je bilo najteže da se slože oko četvrte tačke — političke jednakosti. Nekoliko desetina godina učeni predstavnici socijalizma nisu smatrali da svoje ideale mogu ostvariti drukčije nego posredstvom snažne centralizovane države, snažne vlasti koja bi uspostavljala i regu-lisala sve društvene odnose, mešala se u sve sitnice individualnog ljudskog života. Takva shvatanja su se naročito razvila kod pisaca u Francuskoj i Ne-mačkoj. Zato je prirodna odbojnost, kako većine masa, tako i veoma iskrenih socijalista prema drugim, opravdanim principima komunizma.Međutim, jasno je da je sve to jednostavno posle-dica nerazumevanja. Spašen od večito zastrašujuće predstave o moćnoj vlasti, komunizam je počeo brzo da se širi čak i u Zapadnoj Evropi u

18

izme-njenom i ograničenom obliku pod nazivom kolektivizam.S druge strane, mnogi najbolji mislioci ovog veka nastojali su da kroz literaturu odrede u kojim uslo-vima može da se postigne takvo uređenje u kome se pojedincu obezbeđuje najveća sloboda delovanja i razvoja, uz najmanja ograničenja. Sve dok su se bavili idejom da izgrade samo čisto političke odnose, ovi mislioci nisu mogli da dođu ni do kakvih praktičnih rezultata. Ali preneto u oblast ekonomskih odnosa, pitanje se razrešuje mnogo jednostavnije. Najidealnija forma do koje su došli pobornici ideje državnosti je federativno-republikanska, u kojoj je opština tako samostalna da nezavisno rešava što je moguće više poslova, i u kojoj bi i okrug i federalna jedinica bili što nezavisniji. Takva forma postoji u Sjedinjenim Američkim Državama. U Evropi se smatra da ovu formu treba dopuniti time da o nekim zakonima glasa ceo narod, svi građani, kao što se u nekim švajcarskim kantonima i u ćelom Švajcarskom savezu glasa o zakonima koji se odnose na izmenu saveznog zakona. Kao dalje poboljšanje te forme smatra se da o svim zakonima glasa narod, a vladi ostaje samo pravo da ih proglašava.Bilo bi neumesno nabrajati sve nedostatke takvih formi, kršenja slobode do kojih oni dovode, njihovu nepogodnost da, bar u većini slučajeva, izraze volju i želje većine. Ta je kritika jmnogo puta izrečena pa je dovoljno reći da su svi njeni zaključci izvedeni iz kritike realnih pojava koje se sada dešavaju, a ne iz logičkog razmatranja mogućnosti. Dovoljno je reći da je ova analiza dovela do sle-dećih stavova: pored svih osobina vlasti koje proizlaze iz ekonomske neravnopravnosti, i ostale po-menute forme vode sledećem:da centralna vlast u okrugu, federalnoj jedinici i savezu nije izraz volje većine stanovnika;da, postepeno jačajući, ona zadire u prava fede ralne jedinice, okruga, opštine;da energični pojedinci mogu, bar privremeno, da u svoje ruke uzmu veću vlast i paralizuju sve potrebne mere koje većina želi da preduzme;da, gradeći veoma složenu državnu mašineriju za čije upoznavanje je potrebna dugotrajna praksa, takav poredak dovodi do formiranja klase koja se specijalizovala za državno upravljanje i koja, koristeći se stečenim iskustvom, počinje da obmanjuje ostale radi vlastite koristi;da, najzad, ni sa približnom preciznošću ne mogu da se razgraniče

19

zakon i naredba, pa se veći deo vlasti predaje centralnim vlastima okruga ili federalne jedinice jer nije moguće da se ceo narod svakodnevno okuplja na glasanje.Ta je kritika navela Prudona da odbaci svaku vlast i opredeli se za bezvlašće (anarhiju).Da bismo resili problem dva različita pomenuta shvatanja, ne upuštajući se u opširnija razmatranja, okrenućemo se samom korenu ideje državnosti.Zajednička karakteristika svake vlasti je da članovi opštine, okruga, federalne jedinice, države, gube deo svog prava da odlučuju o stvarima koje ih se tiču i to je pravo prepušteno nekolicini. Pri tome se tačno određuje koje stvari mogu da reša-vaju lokalne vlasti. Podjednako važna karakteristika je da se toj grupi ljudi prepušta da rešavaju ne samo pojedine stvari, već sve one koje su nastale ili mogu nastati u vezi sa upravljanjem zajedničkim poslovima, a ograničava se samo opseg u kome mogu da odlučuju o tome. Još jedna podjednako bitna karakteristika svake vlasti je da se toj grupi ljudi (ili čak manjoj grupi koju bira ili prva grupa ili ceo narod u državi, okrugu ili opštini) prepušta da izvršava odluke bilo koje opštinske ili neke druge izabrane vlasti. Radi toga se gradi čitava lestvica izvršnih organa koji su dužni da se potči-njavaju naredbama izvršne vlasti, opštinske, okružne ili državne. Navodno zbog praktičnosti, opštin-ska izvršna vlast se podređuje okružnoj, a ova državnoj. Takva je u opštim crtama suština svake vlasti. Razlike su samo u ovome: negde je širi delo-krug opštine, a negde je više zajedničkih poslova predato oblasnoj ili centralnoj vlasti; negde je ta vlast potpuno ili delimično izabrana, a negde se sama postavila iznad naroda, itd.Nevolje koje nastaju u ovakvom uređenju dovoljno su poznate, pa se na njima ne bi trebalo zadržavati. Ovde i nije najvažnije da li su te nevolje velike ili male, već to što su sadržane u osnovi ideje institucije, u njenoj suštini, pa zato ne mogu da se uklone nikakvim merama kao što su ograničenja, kontrole i slično, dok suština institucije i dalje postoji.U suštini, znamo da svaka grupa ljudi kojoj je dato da rešava neke poslove, najčešće podeljene prema vrsti, uvek nastoji da proširi njihov obim i svoju vlast nad njima. I što su ti ljudi pametniji, energičniji i aktivniji, veća će biti njihova težnja da prisvoje poslove koji im nisu dati. Što su oni energičniji, radniji i savesniji, ostali se više navikavaju da ne prate njihovo delovanje i da ih ne proveravaju.

20

Prema tome, utoliko je lakše da ne-savestan a sposoban čovek, koji se našao na vlasti, delovanje te grupe usmeri na ostvarivanje svojih ličnih ciljeva.Jasno, najteže je primeniti neki opšti princip praktično. Kada je on neodređen i manje se zna o njegovim konkretnim primenama, pre će se u praksi napraviti kompromisi koji mogu da ga pa-ralizuju. Međutim, u sistemu izabranih predstavnika koji treba da odlučuju za neku grupu ljudi, od tih predstavnika se traže, hteli oni to ili ne hteli, samo odluke u skladu sa principom generalno, a ne i sa njegovim delovima. Jednom reči, najteži deo odlučivanja, za koji je pre svega potrebno raznovrsno mišljenje, prepušta se grupi pojedinaca. Svaka centralna vlast okruga, federalne jedinice ili države treba da se sastoji od malo ljudi, i što je ta jedinica veća, manja je mogućnost da izabrani budu poznati većini, a time se naravno najmanje obezbeđuje izbor pouzdanih, poštenih ljudi.Najzad, svaka vlast formirana na sadašnji način mora da ima sebi podređenu silu koja će izvršavati njene odluke. A kada bi većina ravnopravnih građana prihvatala odluke vlasti kao korisne, onda ne bi bilo nikakve potrebe za silom. Ako bi pojedinci ili manje grupe ponekad odstupili od volje većine, bili bi izolovani ili prinuđeni da snose po-sledice i to bez primene fizičke sile. Fizička sila koja postoji u službi svake vlasti potrebna je baš zato što nijedna vlast ne može da bude izraz volje većine. Što više vlast ispunjava tu volju, manje joj treba fizička sila.Uz to, ova razmišljanja ukazuju na pogubnost svake vlasti i vode ideji bezvlašća.Ipak, zamislimo zemlju organizovanu bez centralne vlasti, bez vlade, i pogledajmo u kojim bi društvenim delatnostima tada vlast mogla biti potrebna.Zamislimo grupe seoskih opština koje se bave poljoprivredom i proizvode žito, stoku i slično. Zamislimo da se prema zajedničkom dogovoru svih stanovnika te zemlje smatra da opštine nisu vlasnici već korisnici zemljišta na kome se nalaze. Pretpostavimo da se u nekoj opštini pojavi gotovan koji izbegava posao i želi da živi bez rada. Sada on neće dobiti novac, a bez njega ne može da živi. U budućem uređenju on ne bi dobijao novac ili potvrdu da je svakodnevno obavio svoj deo potrebnog posla i, takođe, bez toga ne bi mogao da živi. Pretpostavimo da počinje da krade, i slično. Sada ga sprovode u policiju, itd. U budućem uređenju o tomebi odlučivao opštinski »sud savesti«*, neposredno, ili preko

21

izabranih predstavnika.Ukratko, neosporno je da će opština o svim svojim unutrašnjim poslovima moći, kao i sada, da odlučuje sama, ali bez ikakve vlasti.Pretpostavimo da jedna opština otima zemlju drugoj, goni svoju stoku na njene livade ili ore njenu njivu, i slično. Sada se od toga pravi slučaj, koji se rešava u državnim sudovima. A šta bez tih sudova? Kao prvo, nijedna zemljoradnička opština ne može da živi usamljeno. Ona mora da stupi u savez poljoprivredničkih opština, koji i sam mora da bude u savezu sa savezima zanatlijskih i fabričkih opština i slično. Stvar je jasna. Oštećena opština će se žaliti svome savezu poljoprivredničkih opština. Kako to treba da izgleda, kako savez može da reši sporni slučaj — za to ima na desetine načina od kojih je svaki stoput bolji od sadašnjih. Opština, na primer, može na mesto događaja da pozove predstavnike iz celog saveza. Ako pretpostavimo da svaku opštinu njeni društveni poslovi zanimaju dovoljno da planira da ih reši što pre, predstavnici bi već za desetak dana bili na tom mestu i doneli odluku. Jasno je da ne treba sada odlučivati kako bi bilo najzgodnije da se to uradi. Važno je samo da li taj način vodi cilju brže i bolje nego postojeći.Svaka odluka mora da se sprovede. A ko će je sprovoditi ako nema šefa policije sa seoskim pandurima i komandanata sa gomilom vojske? Pretpostavimo da bi mogla da postoji neka nerazumna opština koja se suprotstavlja odluci saveza u koji je dobrovoljno stupila radi uzajamne razmene usluga. Savez bi protiv nje uvek imao moćno oružje; mogao bi da je isključi, ali da istovremeno obavesti ostale o razlozima. Ako je odluka bila pogrešna, opština bi bila primljena u neki drugi savez.Isto važi i za sporove između saveza zemljoradnika i saveza stolara, rudara, metalaca i slično. Savezi poljoprivrednika, kao ni opštine, ne mogu da postoje usamljeni i moraju da stupe u saveze dru* Na ruskom: самосуд=самоуправство, nešto kao slobodna rasprava. (Prim, prev.)gog nivoa, na primer sa zanatskim, kao i sve grupe zanatlija jedne struke međusobno.Jednom reči, ne vidimo kakva bi bila sudska funkcija države u takvom uređenju i kada bi ona mogla biti potrebna.Ali država je isto tako nepotrebna i u drugim slučajevima. Razmotrimo zbog toga glavne funkcije sadašnje države: porezi (za potrebe te države), armija (za podršku toj državi i zaštitu od spoljnih neprijatelja), institucije za ubiranje poreza, za nacionalnu ekonomiju,

22

za saobraćaj, poštu i telegraf, obrazovne institucije, policija.Armije, kao čuvari poretka, sve su manje potrebne kada odluke vlasti izražavaju interese većine. Ako nema države, one koriste samo za zaštitu od spoljnih neprijatelja. Ali, iskustvo je pokazalo da stalna vojska nikada nije bila dovoljna za zaštitu od neprijateljskog napada. Još manje bi bila dovoljna ako do toga dođe po volji celog naroda koji hoće da napadne tuđe teritorije. Tada bi mogao da se suprotstavi samo naoružani narod. Najbolji dokaz predstavlja nemačko-francuski rat. Samo naoružani narod mogao je da zaustavi sedamsto hiljada brojnu armiju. Zato su se Nemci bojali narodnog rata isto kao i francuske vlasti a, možda, i više, i zato su tako surovo sprečavali njegov početak. Jedini način da se zaustavi takav napad je naoružavanje celih saveza, svrsishodna raspodela obaveza u savezima, itd. Vlast i uprava koristile bi samo za rukovođenje pripremljenom armijom i za njeno snabdevanje rezervama, a kad se rasformira armija nestala bi i ta vlast.Saobraćaj. Sada kada je u rukama privatnih kompanija, koje nastoje da što više eksploatišu pojedince, očigledno je da predati ga u ruke države predstavlja meru ograničenja. Ali ako su se o izgradnji železničkih pruga dogovorile proizvodne grupe že-lezničkih radnika i opštine preko čije zemlje prelazi put, onda je očigledno da o takvoj eksploataciji ne može biti ni reči. Ako je merilo svakog proizvoda količina utrošenog rada i ako bi udruženje želez-nica povisilo cenu prevoza iznad te vrednosti, svi zemljoradnici koji transportuju žito, poništili bi svoj dogovor sa tim udruženjem i ono bi bilo prinuđeno da se vrati na ranije odnose.Pošta i telegraf. Jasno je da ta oblast daje još manje povoda za uplitanje države. Ujedno, pošta i telegraf predstavljaju prvorazredan primer koliko se može postići nezavisnim razvojem i slobodnim dogovorom. Ceo sadašnji međunarodni sistem pošte rezultat je takvog dogovora. Pre dvesta godina bilo bi smatrano za apsurd da pismo može obići celu zemljinu kuglu za nekoliko dana, da se njegov put može kontrolisati skoro na celoj zemlji, da će ono prolaziti kroz desetine nezavisnih država i da za njega plaćenih nekoliko kopejki pravedno dele sve te države (ne smeta ni kada je suma mala; primer, nekadašnji nemački savez carina) i da je sve to rezultat slobodnog saveznog (federalnog) do govora. A sada već jeste tako i ne vidimo kakva bi tu mogla biti uloga države.Pošto smo razmotrili razne funkcije savremenih vlasti, ne vidimo da su vlast i država potrebne kada se život izgradi na socijalnim

23

osnovama. Zato, u vezi sa rečenim o nesposobnosti i štetnosti svake vlasti, smatramo da je za ostvarenje četvrtog uslova jednakosti potrebno da se uništi svaka postojeća vlast, da proizvodne opštine i zadruge steknu mogućnost da bezuslovno odlučuju o svim poslovima koji se tiču njihovih članova, da se one na osnovu slobodnog dogovora prema potrebama spontano povezu u saveze i da se u njima odlučuje o svim zajedničkim poslovima.Ako se prihvate navedeni stavovi, uz ukupno ostvarivanje svih uslova, ideal se ocrtava približno ovako:Stanovništvo jedne teritorije grupiše se u sela, opštine. U njima se postepeno uvodi opštinske obrađivanje zemlje.Svi zavodi, fabrike* i radionice u gradovima, sve sirovine koje imaju njihovi vlasnici, predaju se na upotrebu radnicima koji su tu radili i koriste se* Različita upotreba reči фабрика i завод u vezi je sa istorijom razvoja posebnih grana industrije u Rusiji. Pozajmljena reč фабрика označava manje industrijsko pre-duzeće sa jednostavnijom opremom, a ruska reč завод, veće i složenije preduzeće. U vreme o kome Kropotkin

fovori uloga i položaj radnika u zavodima i fabrikama »ili su različiti. (Prim, prev.)na zadružnom principu. Poslovi se dele prema slobodnom dogovoru zadrugara.Svim kućama u gradovima zajednički se koristi ceo grad. U svakom kvartu određuju komisije broj potrebnih stanova, zatvaraju ili popravljaju neispravne, grade nove. Stanovi se raspodeljuju po kategorijama, prema broju članova porodice, a u okviru jedne kategorije — žrebom.Sav kapital prestoničkih i gradskih kapitalista u kovanom novcu ili dragocenostima proglašava se za svojinu svih članova te teritorije. Sve dužničke obaveze se poništavaju.U preduzećima se rad u prvo vreme nastavlja kao i ranije, recimo devet sati dnevno. Članovi zadruge ili opštine, prema nalogu zadruge, dobijaju potvrdu da su toliko radili.Sve zadruge u okviru jednog zanata grupišu se radi razmene proizvoda prvo u određenom gradu u jedan ili nekoliko saveza, a savezi ili zadruge nezavisno, u nove saveze. Kako su svakoj zadruzi potrebni poljoprivrednici, pekari, stočari, obućari itd., ona neminovno mora da stupi u savez svili zanatlija toga grada, koji sa svoje strane moraju da se povezu sa što većim brojem poljoprivrednih saveze i za svoje proizvode neće da primaju grad-

24

druge stvarno predstavljaju devetosatni rad približno iste težine, savezi mogu jedni drugima da ustupaju svoje proizvode na osnovu te procene. Ako se poljoprivrednici ne dogovore da stupe u takve saveze i za svoje proizvode neće da primaju gradske čekove, onda, očigledno, skup predstavnika iz svih zadruga mora da se pozabavi prodajom svojih proizvoda i nabavljanjem gotovog novca. Na osnovama obične kupovine i prodaje vode se poslovi sa svim ostalim proizvodnim grupama dok se ne priključe savezima (kao svaka spoljna trgovina).Sva deca dobijaju zanatsku i teorijsku obuku u samoj zadruzi ili opštini. Zavisno od potreba da se povisi nivo obrazovanja, zadruge stupaju u saveze da bi zajedničkim snagama otvorile više škole koje bi pohađali svi mladi iz saveza. >U svakoj poljoprivrednoj opštini, u svakoj zanatskoj zadruzi vodi se precizno knjigovodstvo. Beleži se broj članova koji rade, troškovi za nabavku i popravku oruđa za rad i sirovina, količinasvakodnevno izrađenih proizvoda, pa se na osnovu najprostije računice određuje koliko proizvedenih merica raži, pšenice, zobi, koliko ralica, lopata, eksera, cipela, itd., itd., predstavlja jedan sat opštin-skog rada. To je merilo za razmenu u okviru opštine. Rukovodeći se njime, pošto su se uverile u valjanost računice, dve ili nekoliko zadruga različitih zanata stupaju međusobno u savez radi raz-mene proizvoda.Kad se savez formira, vodi se zajednički račun za ceo savez i određuje se čemu je jednak jedan sat saveznog rada izraženo u ekserima, kapama, hlebu, vinu i slično.Svaki će savez morati neke predmete (na primer: čaj, petrolej itd.) da nabavlja sa strane. Zato je potrebna spoljna trgovina. Ako nešto izvozi, savez tako dolazi do novca. Ako ne izvozi, može da stupi u savez sa savezima zlatara da bi od njih dobijao zlato za vrednost svojih proizvoda. Ili se u vreme socijalnog prevrata osniva savez radnika u zlatarstvu pod nadzorom specijalne komisije od predstavnika celog naroda, radi rukovođenja eksploatacijom zlata. Jasno je da takvoj komisiji nadležnost neće biti administracija zanata, već samo precizno računovodstvo, kontrola utvrđivanja vredno-sti proizvedenog zlata. Drugim komisijama može se poveriti beleženje i čuvanje celog državnog blaga, na primer, mrtvog kapitala u muzejima, pretvaranje dragocenosti u narodno blago, registrovanje i čuvanje državnog oružja, ratnih rezervi, zlatnih i srebrnih poluga u bankama i kovnicama novca.

25

Očigledno, te će komisije obavljati neke od postojećih ili mogućih funkcija sadašnje vlasti, ali isto je tako očigledno da one nimalo neće ličiti na sadašnje vlasti.Jedan od teških problema razmene je sledeći: pretpostavimo da je savez poljoprivrednika Vjat-kovske gubernije zaključio da se deset sati rada na njihovom zemljištu uz postojeću klimu vrednuje sa deset merica raži, a savez poljoprivrednika Tam-bovljana da je deset sati njihovog rada jednako jedanaest merica raži. I pošto im je nepovoljno da stupe u zajednički savez u kome bi se ta razlika brisala, oni to neće ni učiniti. Zato će livci i ostali svoje proizvode razmenjivati pre sa Tambovljanimaj v Б е о г р а л ^ ) ♦ B e l g r a d e +nego sa Vjatkovcima. To bi moglo da izazove neslogu. Međutim, teškoća se može razrešiti veoma jednostavno na nekoliko načina.Prvo, niko ne misli da se sve nastale teškoće mogu resiti odjednom. Nema sumnje, neminovni su mnogobrojni pokušaji, neuspesi, ponovne podele, možda i razmirice. Možemo se samo pitati, koje uređenje pruža više mogućnosti da se na kraju uspostavi pravedna razmena rada — sadašnje ili ono koje zamišljamo? Odgovor je jasan.Drugo, već sada se mogu predvideti neka rešenja ove teškoće:a) Menjati društveno uređenje nije najpogodnije u tako velikim jedinicama kakve su sadašnje države, kakva je i Rusija. Trebalo bi da se takva država podeli na nekoliko većih saveza. Tada bi svaki savez raspolagao bogatstvom odgovarajućim za pravedniju razmenu.b) Cena poljoprivrednih proizvoda u Vjatkovskoj guberniji veća je nego u Tambovskoj, ali je u ovoj veća cena gvožđa, drveta i drugog. Osim toga, vjat-kovsko žito, kao skuplje, neće biti namenjeno izvozu. Ono je skupo baš zato što su prinosi tako mali da ga nema dovoljno i za izvoz. Znači, u razmeni Vjatkovske gubernije sa drugima žito neće učestvovati. Ipak, u lokalnoj ekonomiji te gubernije posto-jaće ravnoteža jer će se nešto drugo lakše proizvoditi. Zato, u celini, Vjatkovska gubernija neće biti siromašnija od drugih. Poznato je da ćovečanstvo, gledano uopšte, nije negde siromašnije samo zbog fizičkih uslova. Razlike u bogatstvu između gubernija sada su uslovljene više formiranim životnim uslovima nego prirodnim, kao i razlike u bogatstvu između pojedinaca.Najzad, poznato je da ljudi sada obrađuju i nekvalitetnu zemlju i razvijaju i neodgovarajuće zanate jer ne mogu da pređu na drugu zemlju ili da razvijaju drugi zanat. Takvu nejednakost u razmeni

26

možda čak treba održati jer to može da bude razlog da ljudi, možda previše sentimentalno vezani za domovinu, odlaze tamo gde je povoljnije.Uglavnom, mi i ne pišemo projekat budućeg društva unapred. O tome kako bi moglo da se uredi buduće društvo govorimo samo zato da pokažemo da će uništenje postojećih teškoća pospešiti mogućnost za pravednije uređenje i da to uređenje skiciramo u najopštijim crtama. Verujemo čak da je svaki pokušaj preciznijeg određivanja budućeg uređenja uzaludno gubljenje vremena. A evo zašto! Određivati uređenje u kome apsolutno nema mesta nikakvoj nepravednosti, znači istrčati mnogo hiljada godina napred. Taj posao je uzaludan već zato što će se sa uništenjem nekih sadašnjih nepravdi iz-meniti i sam pojam pravednosti, dobra i zla, dobrog i rđavog, korisnog i štetnog. Zato ne može da postoji takav um koji bi obuhvatio sve buduće moralne pojmove čovečanstva. Prema tome, svaka predstava postojećeg uma predstavljala bi realizaciju postojećih pojmova moralnosti, a i to nije moguće, jer, pre nego što se ti pojmovi ostvare u celini, stvaraju se i počinju da ostvaruju novi.Dakle, nije moguće teorijski izgraditi ideal koji bi se bar približno ostvario.Ma kako da je dobar, teorijski ideal nema nikakvu vrednost ako nema zaloge da će se on reali-zovati, a ona postoji samo ako ideal predstavlja izraz bitnih težnji i nada većine. Za sada se može reći samo da većina teži realizaciji pomenutog ideala jednakosti, a kakav će biti konkretan oblik to sada niko ne može da reši, ponajmanje naučnik. Potrebno bi bilo znati veličinu i oblik integrala skupa mišljenja, zrelosti i tendencija svakog pojedinca. Ali da ostavimo naučnika, koji to ne može ni znati (ni statistika ni istorijska nauka nisu i još dugo neće biti izraz te strane života); i čovek veoma blizak narodu samo u najopštijim crtama može da odredi šta bi sada moglo da zadovolji čovečanstvo.Naš je posao da izrazimo tu zajedničku težnju, da je razjasnimo onima kojima nije dovoljno jasna, da pokažemo da se nade mogu ostvariti, da tu veru jačamo kod malodušnih, da pokažemo da glavna smetnja u ostvarivanju tih nada nije njihova nepreciznost već spoljašnje prepreke, pa da onda uka-žemo i na njihove slabe tačke, da u svojoj okolini stvaramo grupe koje će uništavati taj oklop raznih prepreka i da, ako treba, tom prilikom damo i život.Baviti se detaljima ideala, tj. baviti se detaljima sopstvene

27

dijalektike, trenirati logičku strogost svoga uma — to je stvar dokonih besposličara. Naš posao to ne može da bude.Na osnovu rečenog, smatramo da se buduće uređenje mora realizovati istovremeno u svim oblastima, tj. da se uporedo sa ekonomskim gospodar stvom mora uništavati i postojeća državna konstrukcija.Dalje, polazeći od principa da će revolucija imati više pristalica ako su njen karakter i cilj jasnije definisani (a ciljevi i više socijalistički), smatramo da ona mora težiti da istovremeno potpuno reali-zuje sve mere, a da će ograničenja izazivati sama praksa.Zato smatramo da je odmah posle razgradnje sadašnje vlasti neophodno preduzeti sledeće mere:Zemlju proglasiti svojinom svih, celog ruskog naroda;Svako selo, zaselak, naselje, ima da iskorišćava zemlju na kojoj se nalazi.Sva zemlja koju je zakupilo celo selo ili pojedini seljaci pripada tom selu ili zaseoku.Sva spahijska neobrađena zemlja pripada bivšim kmetovima tog spahije.Zemlja koju je kupio neki seljak pripada seoskoi opštini* u kojoj živi.Svi radnici koji su živeli kao najamnici kod spa-hija ili arendara mogu se priključiti selu koje je ranije pripadalo spahiji. Ako ih je više od deset, mogu da formiraju posebno naselje pošto su od seoske opštine dobili deo zemlje, ravnomerno sa ostalim stanovnicima sela ili zaseoka. Spahije, koje su ostale u životu, mogu da obrađuju zemlju seoske opštine kao i ostali.Za oduzetu zemlju ne dobija se nikakva nadoknada; od seoske opštine se ne dobija nikakva posebna okućnica; ako opština utvrdi da je neko nesposoban za bilo koji opštinski rad,** ona mu, premu slobodnoj proceni, određuje mesečninu, kao i starim ljudima.Sva spahijska imanja, radna stoka, alatke i mašine pripadaju bivšim seljacima tog spahije. Ako je neko kupio spahijsku zemlju posle oslobođenja* Na ruskom: мир, seoska opština sa njenim stanovnicima. (Prim, prev.)** Мирскал работа, rad koji se obavljao u okviru seoske opštine (мир). (Prim, prev)seljaka, ona sa svim što je na njoj pripada ranijim kmetovima. Ako je imanje nastalo na novom me-stu, gde nema seljaka, onda — kao okućnica radnicima.

28

U svakoj seoskoj opštini* formira se komisija od seoskih predstavnika koja će izjednačiti zemljište svih seljaka, označiti međe i postaviti graničnike.Sledeća preraspodela zemlje obavlja se kroz tri, pet i deset godina.Svaka fabrika ili zavod pripadaju radnicima te fabrike ili zavoda, sa svim mašinama i rezervama sirovina.Radnici treba između sebe da izaberu organizatore poslova, majstore itd.U svakoj fabrici treba da se vodi precizna evidencija koliko je ljudi svakog dana radilo i koliko je čega napravljeno.U prvo vreme, do nekog roka, svaki radnik za svaki sat rada dobija platu.Iz svih fabrika u svakom okrugu treba da budu izabrani savesni ljudi koji će kontrolisati koliko ljudi svakodnevno radi u svakoj fabrici i koliko je čega proizvedeno.Sve što je proizvedeno u svakoj se fabrici sprema u magacine i neko se vreme ne može prodavati.Bivše gazde fabrika, koje su ostale u životu, mogu ravnopravno sa ostalima da budu primljene u svaku fabriku, uz njenu saglasnost, na posao koji im bude dodeljen.Svi bivši činovnici, od ministra do pisara, mogu ravnopravno da budu primljeni u bilo koju zadrugu, uz njenu saglasnost.Svi dotadašnji vojnici puštaju se kući, uz naknadu samo za put.U svakom selu, zadruzi, formira se neka vrsta straže u potrebnom obimu.Svi nekadašnji prestupnici vraćaju se iz progonstva, na neki način.Svakome se za prekršaje sudi u zadruzi kojoj pripada, prema savesti.Sve kuće u gradovima pripadaju ćelom gradu. U svakoj četvrti određuju se komisije koje će pro* BoAocTb, u staroj Rusiji, okrug, oblast pod jedrom vlašću. (Prim, prev.)cenjivati koliko je stanova potrebno za njene stanovnike. Stanovi se razvrstavaju na samačke, porodične i zadružne. Svi prijavljeni za samačke stanove dobijaju ih žrebom iz odgovarajuće kategorije. Isto važi i za porodične i zadružne stanove.Sav novčani kapital pojedinaca, institucija, dvoraca, crkava i manastira ulazi u zajedničku blagajnu, gde mora da se popiše. Posle nekog vremena biće podeljen gubernijama ili opštinama, bez izuzetka.Svi brodovi pripadaju mornarima koji na njima rade. Određuje se

29

komisija za procenu cene pre-voza za svaki brod i za svako ras to janje.Sve dužničke obaveze pojedinaca i države uništavaju se spaljivanjem na trgu.Sve vladine papire i kmetovske knjige u sudovima treba spaliti, ali se sve računske knjige u dućanima moraju sačuvati.Sva roba u dućanima mora detaljno da se popiše. Ti se papiri čuvaju, a posle nekog vremena predaju se izabranim predstavnicima iz svih zadruga u gradu.U svakom gradu formira se komisija koja će od seljaka otkupljivati namirnice koje su dovezli na pijacu. Ista komisija će neko vreme, na neki način, besplatno deliti namirnice, a zatim će ih prodavati prema satnim priznanicama.Sada prelazimo na pitanje o kome se različite škole ne slažu: da li je realizacija ideala o kome je reč moguća mirnim putem, ili će se neminovno izvršiti revolucijom, prevratom.Mnogi smatraju da do toga treba da dođe postepeno, mirnim putem. Neki idu dalje i kažu da se ta postupnost ogleda u realizaciji, bar delimičnoj, najpre nekih strana ideala, a zatim i ostalih, tj. ne samo svake strane ideala delimično nego i svake zasebno.Najčešće istican metod je da narod prvo zadobije politička prava, tj. slobodu okupljanja, slobodu štampe, slobodu udruživanja. Zatim se uspostavlja narodna vlast, čak i narodno glasanje. Očigledno je poreklo takvog razmišljanja. Doneo ga je vetar iz Zapadne Evrope.Međutim, protiv tog metoda ima mnogo prigovora i to veoma ozbiljnih.Ne treba ni govoriti da se on izvodi iz potpuno nedokazanog stava da svaki narod neminovno mora da prođe sve faze razvoja kroz koje su prolazili drugi narodi. Za nas i nije važno to poreklo, već što se pretpostavlja da je za ubrzanje socijalnog prevrata bolje ako narod koristi politička prava nego ako ih nema. Već se a priori može pokazati da je ta pretpostavka pogrešna. Nesumnjivo je da mirnom razvoju više pogoduje kada narod može slobodno da se okuplja, da raspravlja i odlučuje0 svojim stvarima. Ali to izgleda potpuno drukčije ako pretpostavimo da se socijalni preobražaj ne može obaviti mirnim putem, već sudbonosno — ustankom. Ako tu tezu uzmemo kao osnovnu, pitanje se postavlja ovako: koja će situacija više ubrzati narodni ustanak: kada narod ima slobodu okupljanja i udruživanja, slobodu govora i štampe, ili kada nema nijednu od tih garancija, čak ni ličnu bezbed-

30

nost? Koja situacija više podstiče revolucionarni duh u narodu? Ako se pitanje tako postavi, odgovor je jasan. Jer tvrdnja onih koji se zalažu za osvajanje političkih prava, da je to najbolja garancija protiv revolucionarnih eksplozija, sama odgovara na pitanje umesto nas. Ovaj se stav može potvrditi i mnogim drugim zapažanjima. Spremni smo da prihvatimo da sloboda govora i grupisanja znatno potpomaže razjašnjavanju raznih shvatanja1 ideja. Neosporno je takođe da jasnoća ideje znatno pomaže da se ona realizuje. Ali dobro znamo da u svakom postupku učestvuju i razum i volja. Međutim, volja je neuporedivo važnija od razuma u celokupnom običnom životu, a još više u nesvakodnevnim postupcima. U stvari, nije moguće nikakvim argumentom ubediti čoveka da je za njega dobro da u datom momentu uzme oružje, jer to je poziv na samožrtvovanje. Nikakvim argumentom se čovek ne može ubediti da je za njega najbolje da riziku je život da bi na kocki (tj. u situaciji kada se ne može odmeriti sve za i protiv) možda stekao blagostanje za bližnje i svoju decu. Između jasne svesti i strasne želje da se ostvari dobar, ali ipak nejasan ideal — veliki je jaz. Njime se mogu objasniti sve činjenice u prilog izrečenog stava.Za početak svake revolucije potrebno je pre svega da postoji nezadovoljstvo zbog postojeće situ-■

acije, svest da je ta situacija bezizlazna i da se ne može popraviti na običan način, najzad, spremnost na rizik da bi se ona promenila.Za uspeh revolucije potrebne su: energičnost i jasnoća ideja, a, s druge strane, slabost vlasti.Kada narod ima politička prava, na sve pome-nute elemente to deluje suprotno.Ukoliko čovek oseća da njegova najhitnija prava nisu obezbeđena, više je sklon revolucionarnom načinu delovanja i oseća više neprijateljstva prema postojećem poretku. Primeri: masovni ustanci u Kini i Španiji, s jedne strane, i tupavo zadovolj stvo vlastitim položajem kod građana Švajcarske republike; činjenica da se svi veliki ustanci dešavaju kada je narodu nepodnošljivo (posle gladi, kuge i slično) i izjave Spanaca da bi, ako vlast počne da preduzima oštre mere, izbio ustanak ogromnih razmera.I ukoliko se više preduzimaju mere koje pobuđuju nadu u poboljšanje, a svi se poduhvati u koji su prvobitno polagane nade pokažu kao nedelotvor ni, raste svest da je situacija bezizlazna, da se ne može popraviti uobičajenim reformama. Time jača spremnost za revolucionarno delovanje.

31

Pri tome treba imati u vidu da što je reforma bednija, mase to jasnije vide, a ona je ništavni ja ukoliko manje obdarenih ljudi angažuje. Znamo kakvo se mnoštvo talentovanih ljudi bavilo sudskom reformom u Rusiji zato što je bila razumno organizovana. Znamo takođe da se revolucionarno raspoloženje mladih u Rusiji veoma podstiče time što njihova zemlja zaostaje za savremenim drža vama i što oni ne mogu da ulože svoje snage u one oblasti koje su im poznate iz života Zapadne Evrope. U germanskim uslovima oni bi postali obrazovani profesori koji se bave metafizičkim i naučnim pitanjima, a ne životnim problemima.Ne treba posebno pominjati da su ljudi sprem niji na rizik kad je njihov materijalni položaj ne-sigurniji.Vidimo, dakle, da posedovanje političkih prava svestrano utiče na smanjivanje revolucionarne inicijative.Jasno je da ta činjenica slabi glavni uslov za uspeh revolucije — energičnost. A ujedno rastemoć vlasti. Što manje vrši nasilje nad raznim pravima ličnosti, što više garantuje zaštitu svojine, što je bolja, popularnija, vlast je jača i lakše može da uguši ustanak. Ako je manje popularna, ona je sla bija. Iako maltretirani, u vreme Aleksandra I, vojnici su često bili spremni da idu za svojim humanim oficirima. Moskovski policijski potrčko dobrog starog vremena nikada ne bi činio vladi one usluge koje čini i činiće petrogradski žandar.Takve situacije su jasne, a činjenice koje ih potvrđuju dovoljno su poznate, pa se na tome ne treba zadržavati. Prelazimo na jasnoću ideja. Kažu nam: ako se pitanja slobodnije razmatraju, bolje će se kristalisati nejasne težnje i tada će se lakše ostvarivati. Apstraktno gledano, nesumnjivo je tako. (Opet ono večito mešanje predstava o budućem sa predstavama o postojećem uređenju! Večna navika da se misli apstraktnim predstavama, a da se ne dolazi do njihovih realnih, svakodnevnih oblika!) Pretpostavimo da taj stav važi. Ali gde i kada? U budućem uređenju — da! U postojećem — apsolutno ne. U stvari, oni koji to tvrde zaboravljaju da je prvi uslov da ideje budu jasne njihova defini-sanost, razgraničenost od ostalih i dostupnost drugih ideja sa kojima se dodiruju. Ali ako sticanjc političkih prava nekome daje punu slobodu da istupi kao socijalista, ono daje istu slobodu i njegovim protivnicima, tj. uporedo sa propagiranjem socijalističkih ideja ide i propagiranje antisocijalističkih. Još je gore: propagiraju se čitave milijarde neutralnih shvatanja, od kojih se svako trudi da zamaskira neku stranu zajedničkih rana, da je pokrije

32

nekom zakrpom, da sa nje skrene pažnju nekom zvečkom. Ako bi se sva shvatanja izražavala približno otvoreno, gotovo da ne bi bila štetna. Ako bi celu tu mrežu varalica rađale zablude a ne lukavost, ako bi njoj bila suprotstavljena snaga uma, u takvoj bi se borbi istina brže razjasnila.Međutim, u postojećim uslovima ona potpuno postiže cilj. Manje razvijene osobe stvarno lišava mogućnosti da stvarima pogledaju u oči. A intelektualnim i kulturnim privilegijama, opštem klanjanju kobojagi znanju, potpirivanju robovanja tim silama, pridružuje se još i moć kapitala, mogućnost da se shvatanja šire propagandom preko štampe,41

najzad, potkupljivanje (direktno ili posredno) talen-tovanih i uticajnih ličnosti iz mase, itd. Koja socijalna propaganda može da izdrži konkurenciju novine koja nastupa sa troškovima od milion i četiri stotine hiljada rubalja za dve godine i izdanjima u deset hiljada primeraka (kao što su »Times« i »Daily News«) i koja je moćna uz pomoć čitave civilizovane buržoaske publike? Treba samo pomisliti koliko ljudi godišnje iskvari svaka takva novina pa prokleti tu slobodu govora u savremenom društvu, bez mogućnosti socijalističke protivteže. Nije ta propaganda odvratna zbog podlosti svojih shvatanja. Ona je odvratna zato što uopšte ne propagira svoja shvatanja, nego jednostavno obavija čoveka maglom sveta koji mu je tuđ. To nije zmijski jezičak, već opčinjujući pogled udava, to je glib koji guta bespomoćnog čoveka.Ta gospoda zaboravljaju još i više. Zaboravljaju stvarno vreme i stvarne umne snage svakog čoveka i celog društva. Sta, kada sutra treba da se izabere sakupljač opštinskih dažbina, kada preksutra treba da se glasa za nekog kandidata za skupštinu federalne jedinice ili države, kada se na zboru treba izjasniti protiv poreza na duvan i kao odgovor agitatoru navesti dovoljno činjenica, kada jednostavno treba saznati šta stanovnici Virdžinije misle o tom porezu, kada treba saslušati komplikovani govor obrazovanog govornika, itd.? I kada svaki koliko--toliko savestan čovek zaroni u taj posao, zar će mu ostati vremena i intelektualne snage da misli o socijalnoj revoluciji, o budućem uređenju, dok u sadašnjem .. .* i kada je prvih deset sati radnog dana proveo pored peći za pudlovanje sa teškim ža-račem u rukama?

33

Zar da se posle svega toga govori o osvajanju političkih prava? Ne, za nas ne postoji drugi način: tamo gde tih prava nema, nemamo zašto da se njima bavimo; tamo gde ih ima, ne treba da se njima koristimo, primenjujući pravilo Rostopčina, u vezi sa francuskom armijom 1819. godine: faire de vide devant eux.*** Prema izvoru, nekoliko sledećih reči u rukopisu je nečitljivo. (Prim, prev.)** Pravi se da ih ne primećuješ. (Prim, prev.)II deoPrelazimo na najteže ali i najhitnije pitanje našeg programa: koje praktične mere treba preduzeti da bi se ostvario naš ideal?Već smo rekli da se, prema našem uverenju, taj ideal mora ostvariti socijalnom revolucijom. Pri tom se nimalo ne uljuljkujemo nadom da će već sa prvom revolucijom biti potpuno ostvaren. Naprotiv, verujemo da će za postizanje jednakosti, kakvu skiciramo, zatrebati još mnogo godina, mnogo pojedinačnih, a možda i opštih eksplozija. Ali takođe verujemo, što se zahtevi masa postave već od prve revolucije šire i potpunije i izraze jasnije i realnije, što se već na prvom koraku uništi više formi kulture koje ometaju ostvarenje socijalističkog uređenja i razgradi više snaga i odnosa na kojima se održava sadašnji društveni i državni život — mirnije će biti naredne revolucije, brže će uzastopno slediti unapređenja ljudskih odnosa.Zato moramo težiti da svoje snage usmerimo na to da se eksplozija ubrza, da se kristalizuju nade i težnje koje su kod većine još nedovoljno formirane, da se na vreme iskoriste okolnosti u kojima bi revolucija imala najpovoljniji rezultat, najzad, da se ona izvede u ime jasno izraženih zahteva, i to onih koje smo prethodno naveli.Prema tome, treba da izložimo mere kojima se prema našem mišljenju, ti ciljevi mogu postići na najbolji način.Osim toga, dok smo stvarajući ideal mogli više da idemo logičkim putem, sada će naš glavni oslonac biti iskustvo. Govoreći o idealu mogli smo da polazimo od zajedničkih težnji i nada masa i da zaključujemo koje bi ih društveno uređenje moglo najbolje zadovoljiti (naravno, u skladu sa mišljenjem našeg naroda) i izraziti ideje pravednosti, uvek svojstvene masama. Ipak, ne možemo se zadovoljiti opštim nadama i težnjama našeg naroda; moramo uzeti u obzir čitavo mnoštvo pojedinačnih predstava, misli, odnosa, ponašanja itd., koje ne možemo unapred predvideti, već ih možemo upoznati samo iskustvom.Dalje, u opštim težnjama masa, u svim narodima, ima mnogo

34

zajedničkog. Zato naši radnici u mnogo čemu sa simpatijom prihvataju nade i težnje koje su izrazili zapadnoevropski radnici. Ali u pitanjima revolucionarne prakse zapadnoevropski primeri se moraju uzimati samo krajnje oprezno, pošto je veoma teško u svakom konkretnom slučaju prosuditi celinu životnih uslova koji su doveli do nekog rezultata.Ovakva razmišljanja određuju i jednu zajedničku crtu celog drugog dela našeg programa. Ako smatramo da su naši ideali konačno formirani i njihovi osnovni principi trajni, ako kompromise pravimo samo kada uvidimo da nije definitivno moguće praktično ostvariti neku stranu ideala (ali i tada kompromis smatramo prinudnim i privremenim), ipak, sa druge strane, pošto program praktičnih pripremnih mera mora da se odredi ne samo prema tome koliko je koristan za opšti ideal, već i prema celokupnim životnim uslovima sredine u kojoj de-lujemo, tj. nizom posmatranja, na taj deo programa ne gledamo kao na nešto nepromenljivo. Naprotiv, bićemo spremni na svaku izmenu ako nam sam život pokaže da neki drugi način brže i bolje vodi pretpostavljenom cilju.Ima, međutim, nekoliko osnovnih stavova koji se moraju sačuvati neizmenjeni tokom celog našeg pripremnog rada. Tako, u revolucionarnoj organizaciji ne prihvatamo odnose i načine delovanja koji direktno protivreče idealu zbog kojeg ona postoji. Bezuslovno odbacujemo da śe u organizaciju uvede bilo kakvo podređivanje, da se više ljudi pokorava jednome ili nekolicini, odbacujemo međusobno obmanjivanje i prinudu radi nekih ličnih ciljeva. Razume se, takva sredstva smatramo potpuno dopuštenim, čak potrebnim, u svim našim odnosima prema vlasti protiv koje se borimo.Na ta pitanja ćemo se još vratiti kada objasnimo karakter organizacije koju pretpostavljamo.Pre svega, ozbiljno verujemo da nijedna revolucija niie moguća ako sam narod ne oseća da mu ie potrebna. Nijedna šačica ljudi, ma kako energičnih i talentovanih, ne može da izazove narodni ustanak ako narod, preko svojih najboljih predstavnika, nije svestan da je ustanak jedini izlaz iz situacije ko iom ie nezadovoljan. Prema tome, zadatak revolucionarne partije nije da izazove ustanak, većsamo da potpomogne uspeh ustanka koji se sprema, tj. da poveže nezadovoljne elemente, da pomogne da pojedine grupe upoznaju težnje i akcije drugih, da pomogne narodu da jasnije odredi prave uzroke nezadovoljstva i definiše prave neprijatelje skidajući im

35

lažnu lepu masku, najzad, da pomogne da se zajednički preciziraju neposredni praktični ciljevi i načini realizacije.Znači, pre svega, ima li u ruskom narodu nezadovoljnih elemenata, postoji li raspoloženje koje je neophodno za uspeh revolucionarne organizacije?Možemo odlučno da kažemo — da! Sva naša posmatranja, svi podaci koje imamo, neosporno svedoče da kod naših seljaka i fabričkih radnika postoji prigušeno nezadovoljstvo, da ono raste upo-redo sa sistematskim siromašenjem narodnih masa, da je neposredno posle oslobođenja seljaka bilo neuporedivo slabije nego sada; da se seljaci i dalje nadaju da će u zemlji, novčanim i naturalnim daž binama spahije biti izjednačene sa njima, ali polako nestaje nada da će to doći odozgo; da se vidljivo potkopava obožavanje ličnosti cara, ranije tako cesto pominjano, da je ono uopšte veoma krhko i lako se, naročito kod seoske omladine, zamenjuje potpuno drukčijim odnosom; da verovanje da je car nemoćan među plemstvom koje ga okružuje postepeno jača i neizbežno nagoveštava da će narod, kad se jednom izvuče iz patnje, početi nemilosrdno da uništava vladajuće slojeve, a car će bez te podrš ke postati nemoćna titula; da se to nezadovoljstvo seljaka zapaža više ili manje svuda, da ga poriču samo oni koji nikada nisu imali bliske veze sa seljaštvom, a potvrđuju svi koji su na neki način imali takve veze i čija zapažanja svedoče da je spremnost na ustanak, na rizik, znatno veća nego što su mislili i optimisti, da, najzad, to potvrđuju i lokalni nemiri koji se oduvek povremeno dešavaju. Takvi su odnosi u ekonomskoj sferi.Što se tiče državne sfere, s jedne strane vidimo potpunu ravnodušnost prema reformama, a s druge, prema svakom predstavniku državnih interesa — mržnju, koja raste kako se povećavaju državni nameti.Pored toga, razdvajanje vladajućeg sloja i naroda, bezumna raskoš u plemstvu, porast pohlepe i izopačenosti, bezdušnosti i neobuzdane gladi za lakom zaradom, praćeni padom stvaralaštva, vrednosti i razboritog mišljenja — sve to svedoči da se vladajući sloj neće pravovremeno odlučiti na potrebne ustupke i neće moći da zadovolji narod.Konačno, razvoj vojno-pljačkaškog elementa u Evropi, bezumno povećanje stajaće vojske i neizbež-nost velikih ratova svedoče o takvom razvoju državne moći koji mnoge evropske države, počev od najsiromašnijih, brzim koracima mora dovesti do potpunog

36

bankrotstva, a narod do daljeg propadanja. Jednom reči, sve što vidimo oko sebe uve-rava nas da je vreme da se organizuje revolucionarna partija, a da će njene zadatke znatno olakšati podrška na koju će svuda nailaziti.Radi jednostavnijeg izlaganja, zadaci te partije mogu se podeliti na dva polja delovanja, u stvari povezana i istovremena: širiti vlastita shvatanja i povećati broj istomišljenika, s jedne strane, a sa druge, povezivati se sa njima u zajedničku organizaciju.Iz praktičnih razloga razmotrićemo svaku delat-nost zasebno.Prvo, kako treba da usmerimo svoju aktivnost, gde prvenstveno treba da širimo svoje ideje i da pronalazimo istomišljenike — među školskom omladinom, i uopšte višim slojem, ili među seljacima i radnicima?Odgovor je kategoričan i predstavlja osnovni stav našeg praktičnog programa: bezuslovno među seljacima i radnicima. Tu treba da širimo svoje ideje i da pronalazimo drugove koji će ih dalje širiti; sa njima treba da stupimo u složnu, tesno povezanu organizaciju. Mi ne želimo da prekidamo sve odnose sa obrazovanom sredinom, naročito sa seoskom omladinom. Ali, pošto smo se odrekli uloge vaspi-tača te omladine, povezivaćemo se samo sa onim grupama i pojedincima o kojima već pri prvom kontaktu steknemo uverenje, ili bar nadu, da će svoju aktivnost usmeriti prema seljaštvu i gradskim radnicima. Za obrazovanu omladinu spremni smo da uradimo samo jedno: da popular izu jemo i (ako to ne može bez našeg učešća i ako bude dovoljno slobodnih snaga) pripremamo knjige koje će sadržati činjenice o neminovnosti socijalnog prevrata i neophodnosti povezivanja i organizovanja probuđenih narodnih snaga.Do ovih zaključaka došli smo iskustvom, samim životom, a možemo ih potvrditi i rasuđivanjem. Iz-ložićemo i jedno i drugo.Pre svega, ustanak moraju podići sami seljaci i gradski radnici. Tek tada on može da računa na uspeh. Ali podjednako je potrebno da među ustanicima postoji snažna grupa ljudi koji deluju složno, povezuju pojedine krajeve, slažu se oko načina delovanja i jasno su odlučili kako da se formulišu zahtevi naroda, kako da se izbegnu razne zamke i da se osigura pobeda. Jasno je da takva partija ne srne da stoji izvan naroda već u njemu samom, i mora da služi samo za preciznije i potpunije izražavanje zahteva samog naroda, a ne kao prenosilac tuđih mišljenja nastalih po strani. Ukratko, jasno je da takva partija ne može da bude grupa udaljena od seljaka i radnika, već mora da bude jezgro njegovih najsavesnijih i najodlučnijih

37

snaga. Svaka partija koja je izvan naroda — a utoliko pre gospodska, ma koliko ushićeno jželela dobro narodu i ma kako dobro izražavala njegove potrebe, neminovno je osuđena na propast (zajedno sa ostalima), čim pobunjeni narod svojim prvim de-lima otvori provaliju između vladajućeg sloja i seljaštva. U tome vidimo pravednu odmazdu za to što ta partija nije umela da narodu bude ravnopravan drug, a ne vrhovni rukovodilac. Seljaci i radnici će slušati samo one koji svojim dotadašnjim životom, ranijim ponašanjem, uspeju da zasluže njihovo poverenje. To će biti aktivisti iz redova seljaka, kao i oni koji se bez rezerve posvete narodnoj stvari, dokazujući to ne herojskim postupkom u trenutku zanosa već celim svojim dotadašnjim životom. To će biti oni koji, odbacivši svaku primesu gospodstva, sa seljacima i radnicima uspostave bliske odnose zasnovane na ličnom prijateljstvu i poverenju. Najzad, smatrajući da je potrebno povezivati probuđene narodne snage, ne shva-tamo kako neko može da ne zaključi da je za takvu aktivnost jedino pogodno biti među samim seljacima i radnicima i živeti tako da okolina ima dokaz da proklamovana uverenja nisu prosta naklapanja, već životni stav. To je glavno što nas pobuđuje da svoju aktivnost usmerimo u sredinu seljaka i radnika. Ali, ima i nekoliko drugostepenih zapažanja koja vode do istog zaključka.Najvažnije, naša školska omladina je relativno neosetljiva na propagandu socijalne revolucije i sličan angažman. Očigledno, takva neosetljivost nije rezultat nedostatka činjenica koje svedoče o nepod-nošljivosti sadašnjeg društvenog života (one su uglavnom opštepoznate) i ne ?ato što se nije moguće uveriti da svaka korisna promena mora biti iznuđena (i u vezi sa tim savremena istorija je dovoljno bogata činjenicama), već prosto usled neo-setljivosti na radikalna shvatanja uopšte. Ta omladina nije kadra da se oslobodi školskih lekcija i ne želi da u teoriji dođe do zaključaka čije ostvarenje za nju nije poželjno. Osim toga, obrazovana omladina je zaražena poštovanjem autoriteta, iskvarena navikom da traži da je ubeđuju stotinama činjenica izvrnutih na razne načine, iskopanih iz najautoritativnijih izvora, iako postoji gomila drugih koje dokazuju suprotne stavove. Najzad, ona je navik nuta da očekuje da joj se buduće kretanje čove-ćanstva naučno izvede, iako ni sada ni u dalekoj budućnosti to nije moguće. Govoreći uopšteno, svaka propaganda među obrazovanom omladinom zahteva takvu erudiciju i dijalektiku koje predstavljaju uzaludan gubitak vremena i odvajaju snage od neuporedivo važnijih stvari. Međutim, oni mladi koji

38

iskreno žele da razreše svoje sumnje, sami nužno dolaze do zaključka o neophodnosti revolucionarnog delovanja.Zato smo prema njima obavezni samo da stvorimo mogućnost za saznanje potrebnih činjenica, tj. da ih upoznamo sa glavnim momentima najnovije istorije radničkog pokreta na Zapadu i kod nas, sa odnosima plemstva i vlasti prema tim pokretima, i, najzad, da znaju za rezultate naše aktivnosti. Ali i to samo onoliko koliko možemo da do-prinesemo štampanju i širenju knjiga o tome. Zatim, upoznavaćemo se sa grupama u kojima možemo sresti ljude koji se nisu iskvarili duhom gospodskog učenjaštva i rado žele da deluju u radničkoj sredini. Potrudićemo se da ne propuštamo prilike za zbližavanje i sporazumevanje sa tim ljudima. Ali, mi se potpuno odričemo da vaspitavamo ljude za narodnu stvar, pošto među seljacima i gradskim radnicima uvek možemo da pronađemo istomišljenike, pouzdanije i korisnije, a svakako potrebnije. Najzad, moramo priznati da i među najboljim predstavnicima građanskog društva, čak i kada su se uživeli u postojeću razarajuću situaciju, nikada nema tako kompletnih narodnih agitatora kakvi su potrebni. Njihova navika na određeni način života i način mišljenja, na određeni pogled na svet, toliko je jaka da čak ni pojedinci ne mogu da se otrgnu. iKonačno, treba obratiti pažnju na još jedan način delovanja među seljaštvom i gradskim radnicima. Osnovni i nužni uslovi za uspeh u toj sredini jesu: potpuno se odreći svih znakova gospodstva, svoj materijalni položaj svesti na nivo sredine u kojoj čovek namerava da deluje, i na stvarni rad, onaj koji svaki seljak i radnik može da prihvati kao rad. S druge strane, znamo da se od svakog revo lucionarnog aktiviste traži moralna prekaljenost, tj. postojana snaga volje. Svaka je partija i težila da među svojim članovima izgrađuje tu osobinu, ali je to pokušavala prvenstveno uzajamnim moralnim uticanjem. Ne poričemo da je to korisno, ali smatramo da je nedovoljno. Najbolja škola za stvaranje takve volje je dobrovoljan, koristan i neprekidan rad, iako možda težak, kao i odricanje od materijalnog bogatstva. Ćovek koji nije kadar da se odrekne udobnosti iako vidi da bi to bilo korisno, koji je nesposoban za stalni teskoban rad, neće biti sposoban ni za stalni revolucionarni rad. Za trenutak on može da bude junak, ali nama junaci ne trebaju. Oni će se |u datom trenutku pojaviti iz najobičnijeg sveta. Potrebni su nam ljudi koji su, pošto su jednom stekli određena uverenja, spremni zbog njih iz dana u dan na razna odricanja. Okrenuti se svojom

39

delatnošću radnicima i seljacima zahteva, da ponovimo, odricanje od raznih svakodnevnih dobara, snižavanje vlastitog blagostanja na nivo koji je dostupan radniku, i rad, stalni rad. Tako, u aktivnosti na koju upućujemo vidimo i ne-izbežan vaspitni značaj i Ujedno najbolji način za upoznavanje ljudi. Ako bi odricanje bilo samo iskupljujuća epitimija, ili samo vaspitna mera, o tome naravno ne bismo ni govorili. Nismo mi kaluđeri. Ipak, smatramo da u ovo vreme raznih laganja i varanja sebe i drugih nije suvišno istaći da delovanje među seljacima i radnicima, izazvano potpuno drugim razlozima, ima, između ostalog, i taj smisao i taj značaj.S druge strane, vidimo, kada se među seljacima i radnicima nađu oni koji bi mogli biti centri daljeg propagiranja ideje o nužnosti socijalnog prevrata, to sigurno daje bolje rezultate nego što su pre nekoliko godina očekivali i najodvažniji inicijatori. Mogli bismo da odslikamo rezultate postignute u nekim krajevima Rusije, ali ćemo se uzdržati da ne bismo dali krnju i nedovršenu sliku. Svako ko to iskreno želi, uvek će naći mogućnost da je upozna usmeno od nas i naših drugova.Eto zašto kao osnovni stav našeg praktičnog programa naglašavamo: širićemo svoje ideje i pronalaziti istomišljenike gotovo isključivo među seljacima i radnicima.Prelazimo na moguće prigovore ovim stavovima.Mogli bi nam reći: još je rano za takvu aktivnost. Sada nas je malo, a kada nas bude dovoljno da delovanje u narodu može da ima zapažene rezultate, krenućemo naravno među seljake i radnike. Do tada ćemo drugove tražiti među obrazovanom omla dinom.Na taj smo prigovor delimično već odgovorili pokazujući da ćemo istomišljenike pre pronaći među seljacima i radnicima nego među obrazovanom omladinom. Možemo da navedemo i konkretni je argumente.Pre svega, taj prigovor polazi od stava koji nije dokazan, a nije ni tačan: da najuspešniji propagator i organizator u narodu jeste i biće takozvana inteligencija. Smatramo da je taj stav potpuno ne-tačan. Ako čovek iz redova inteligencije ima više znanja, veću veštinu argumentisanja i sposobnost da u svakoj činjenici zapazi njenu istinitu stranu, odatle još ne sledi da bi on bolje agitovao nego čovek iz naroda. Dosadašnje iskustvo upućuje na zaključak da u narodu mogu nastajati agitatori isto tako posvećeni stvari kao i oni iz redova inteligencije. Što se tiče uverljivosti argumenata agitatora, treba imati u vidu da oni nemaju posla sa naučnicima, uvek spremnim da

40

se sakriju iza svake ograde i svakog žbuna da bi branili neku tradicionalnu ideju, već sa ljudima koji nemaju predrasuda prema istinitosti socijalnih učenja. Ako argumentacija takvih agitatora ne bi Imogla da izdrži pred argumentacijom nekog filozofa, ipak, jednom ukoren je-no ubeđenje da je postojeće uređenje tako loše i toliko čvrsto da se može i mora izmeniti >samo ustankom, postaje vera i ne povlači se ni pred kakvim argumentisanjem. Čovek posle toga radije traži motive onoga što mu se govori nego logičke dokaze za ono što se tvrdi. Konačno, za uverenje da je sadašnje uređenje nepravedno, da se ne može izmeniti bez napora ugnjetenih i da se samo tako može izmeniti, nije potrebna tako obimna priprema o kojoj mašta prosvećena omladina. Ali kad se jednom prihvati da je za socijalnu revoluciju dovoljna i neuporedivo manja ali svrsishodni ja priprema od sadašnje, i da pripremanje ljudi neopterećenih predrasudama ne zahteva previše vremena, onda Ise dalje mora priznati da je po prostoru i načinu delovanja agitator iz naroda neuporedivo korisniji od agitatora iz prosvećene omladine. Ovaj stav je već toliko jasan da ga nećemo dalje proširivati.Zatim, smatramo da je velika greška ako se, pošto smo kao cilj odredili stvaranje agitatora iz naroda, sami držimo daleko od njega i vrtimo se u krugu naših drugova iz inteligencije. Ne (može se prema sopstvenoj želji odjednom iz intelektualnih sfera preći u krug narodnog života, jer one na svemu ostavljaju osobeni pečat, koga se ljudi moraju osloboditi da bi u narodu imali uspeha. Niko ne može da postane narodni agitator za nekoliko dana. Za tu se delatnost treba vaspitavati. Najbolje sredstvo za taj cilj je da se neodložno pristupi delovanju u narodu, ma kako da je mali krug ljudi koji su došli do takvog zaključka. Takođe verujemo da ne treba, ili bar da je nekorisno, povezivati ljude u ime neke buduće delatnosti. Znatno je lakše povezivati ih u ime delatnosti u čiju mogućnost i svrsi-shodnost svako može sam odmah da se uveri i kojoj može odmah da pristupi. Ljude je lakše uve-riti u ono u išta i sam veruješ, pokazujući im postignute rezultate i delujući na njih ne samo recima, nego i recima i postupcima. Najzad, pošto se radi sa najobičnijim ljudima i pošto je njihovo učešće neophodno na svakom početku, treba imati u vidu da će se povezivanjem u ime delatnosti »kad dođe vreme«, kojoj se ne može pristupiti odmah, stvarati takve grupe čiji će glavni cilj biti okupljanje ljudi i njihov uzajamni uticaj, pri čemu se postavljeni cilj može potpuno zaboraviti. Kada delovanje započnemo odmah u narodu i u to uključimo modernu omladinu sa kojom smo

41

povezani, njoj se pruža mogućnost da isproba i dokaže svoje snage na polju koje zahteva odbacivanje mnogih tradicija. To je ujedno stvar koja koristi budućoj revoluciji, jer svaki takav omladinac, iako možda ne smatra da je spreman za agitaciju među svojom prosve-ćenom sabracom, u rezervi već ima dovoljno činjenica koje može saopštavati seljacima i radnicima. Ako i nije svestan svog ideala dovoljno jasno da bi mogao da ga širi, ipak može da doprinosi da se kod radnika i seljaka razvija kritika postojećeg stanja, da se razobliče uzroci zla u savreme-nom životu. Takva saradnja sa radnicima i seljacima ne samo što mu ne bi smetala da razvija ideal budućeg, nego Upravo doprinosi razvoju orijentacije koja neposredno proizlazi iz odbacivanja nepravednosti u svim oblicima postojećeg života. Ukratko, mislimo da:povezivati se kla bi se brzo pristupilo delovanju u narodu jeste najneposredniji put;povezivati se u ime neke buduće stvari krajnje je nepovoljno;znatno je »svrsishodnije i korisnije povezivati se u ime već započetog;svaki rezultat postignut delatnošću u narodu već je značajan za socijalnu revoluciju;delovanje u narodu je aktivnost koja svakome pruža mogućnost da uloži svoju snagu;to delovanje jeste najbolji uslov za dalji razvoj i isključuje mogućnost da se čovek odvoji od svog krajnjeg cilja;najzad, takvo delovanje, ukupno vođeno, jeste najbolji način da se slože različite nijanse u načinu mišljenja koje će uvek postojati, da se težnje ka jednakosti koje postoje u narodu dovedu do naj-neposrednijeg izražaja.Zato smatramo da je potpuna greška program koji predviđa da se aktivisti pre nego što pristupe delovanju u narodu moraju saglasiti oko svih de talja ideala i da moraju organizovati velike grupeSvakom poštenom čoveku, ma kako bio usamljen u nekom ćošku Rusije, kažemo: postavi se u situaciju iz koje možeš da se povezuješ sa seljacima i radnicima u odnose jednakosti, poeni među njima da pronalaziš istomišljenike i trudi se da od najboljih ljudi iz te sredine stvaraš predane narodne agitatore; trudi se, takođe, da u ime početnog ideala pronalaziš drugove u inteligenciji koja nije zaražena gospodstvom.To je direktan izraz našeg odnosa prema tom pitanju. Možemo da dodamo još ovo: svakodnevno iskustvo pokazuje da do takvog

42

zaključka dolaze i mnogi stvaraoci u svim krajevima Rusije, potpuno nezavisno jedni od drugih.Još jedno pitanje: iz koje situacije aktivnost u narodu može da bude najkorisnija? Kako treba da živi marodni aktivista?Na to možemo da damo kategorički odgovor. Pre svega, aktivista treba da živi tako da svako ko dođe kod njega i razgovara s njim, bio to jradnik bio seljak, već u njegovom načinu života vidi istog takvog radnika i seljaka kakav je on sam. Ako i oseća razliku, onda je to samo u nivou upućenosti. Smatramo da je veoma štetna situacija kada čovek, da bi sačuvao svoj status, živi gospodski.Negiramo da uspešni aktivista može biti čovek koji je na položaju državnog činovnika, i slično. Dalje, mislimo da je najpovoljniji položaj seljaka ili fabričkog radnika. Međutim, smatramo da ima i drugih situacija iz kojih, u ovom ili onom slučaju, nije isključena mogućnost delovanja, kao, na primer, položaj seoskog lekarskog pomoćnika, ponekad učitelja, možda i opštinskog pisara, itd. Ne treba sada da se upuštamo u analize i dokazujemo prednost nekih položaja. Svako će sam, rukovodeći se ciljem koji je postavio, najbolje umeti da odmeri pogodnost ili nepogodnost situacije.Odredićemo bliže kakvo, prema našem mišljenju, treba da bude delovanje svakog ko se nađe u takvoj situaciji. U opštim crtama, ta aktivnost je jasno određena:objašnvajati okolini bitne nedostatke postojećeg uređenja;objašnjavati kamufliranu i otvorenu eksploataciju radnika od strane viših slojeva društva i vlasti;pokazivati sredstva za izlaz iz te situacije, tj. uve-ravati da se takvo uređenje neće promeniti bez velikog napora ugnjetenih, da se ustupci od plemstva mogu iznuditi samo silom i da je postizanje ustupaka beznačajno u odnosu na povezanost ekonomske i državne eksploatacije; uveravati da se sredstva eksploatacije od gospode i vlasti mogu oteti nasilno i da postoji osnova za tvrdnju da se seljaci i radnici različitih teritorija mogu dogovoriti o tome;najzad, povezivati najaktivnije ljude u zajedničku organizaciju, tj. stvarati mogućnost za lično upoznavanje ljudi iz različitih mesta, saznavati o toku stvari u raznim mestima, savetovati se i dogovarati o zajedničkim merama. iAko se složimo da karakter delovanja svakog ko se nalazi među seljacima i radnicima treba da bude takav, onda se time rešava jedno pitanje: da li se propagandom treba obraćati pojedincu ili masi? Drugim recima, da li propaganda treba da bude individualna ili

43

masovna? Još nemamo dovoljno iskustva da bismo to pitanje resili definitivno, ali ćemo izložiti nekoliko zapažanja i o jednoj i o drugoj.Ako se ustanak ne očekuje odmah, u skorije vreme, mislimo da onda ne treba voditi otvorenu propagandu, svuda i okrenutu svakome. To bi bilo i uzaludno. Nije korisno, a sigurno nije najkorisnije u datom momentu, ići po selima i usput sejati ideju0 potrebi ustanka izazivajući letimične utiske (čak1 kada tog čoveka seljaci slušaju). Nijedan prolazni utisak ne može da bude solidan. On se brzo briše ako ideju ne nastave stalno da podržavaju narodni agitatori. Najzad, da bi se proizveo jači utisak na neizmennom prostoru Rusije istovremeno, potrebno je mnogo više aktivista nego što se sada jnože naći.Zato mislimo da je korisniji stalni uticaj, i na opšte raspoloženje u selima ili okruzima i ha pojedince, ali tako snažan i potpun da, kada aktivista ode iz sela, ljudi koji su ostali nastave da seljacima tumače iste ideje i da okupljaju najbolje među njima. Uz to, selo ili zaselak treba stalno da posećuju (po mogućnosti što češće) oni koji su u njemu ranije živeli ili oni koji Će se tu upoznati sa grupom izuzetnih ljudi. Isto tako, grupa iz tog sela treba da poznaje, pored agitatora koji je tu živeo, i ljude iz grupa formiranih u drugim selima. Za to će možda biti potrebni zborovi i mislimo da su oni mogući. Oni bi bili korisni čak i ako se ograniče na priče izabranih predstavnika o tome šta i kako se radi u drugim mestima. Ali vrlo je verovatno da će se na tim zborovima pokretati i neka opšta pitanja koja se tiču zajedničke stvari. Smatramo da svaka seoska grupa treba da bude nešto nalik na organizaciju, tj. da se sastaje i razmatra zajedničke stvari (a zajedničkih stvari ima i biće ih još više što je agitacija revnosni ja). U njoj bi se obaveze delile prema zajedničkom dogovoru, a povezivala bi se sa drugim seoskim grupama. Smatramo da ne treba zastati ako se čini da je grupa mala, kao ni pred trenutnim problemima koji se pojavljuju. Ako bi mogla da se sastavi grupa od troje ljudi, povezanih bliskim, ličnim prijateljstvom, u njoj bi se pronašla zajednička pitanja i toni bi, jednom prepoznavši sebe u interesovanju za zajedničku stvar, imali više elana. Ako bi zbor činili samo predstavnici iz četiri-pet grupa, a njegov rezultat bio samo sticanje realne i slikovite predstave o tome da se tu nešto dešava, već bi to zahtevalo i vreme i sredstva, mada nc treba da se značaj toga preuveličava.To su naši argumenti za pojedinačnu propagandu i organizovanje. Ako se grupa okuplja samo radi ličnog razvoja i druženja, ako

44

prikuplja nove drugove samo da bi se u velikom društvu bezbrižno ćaskalo o važnim temama, onda se to pretvara u najružnije i najštetnije lenstvovanje. A do toga će neminovno doći ako zatvorena grupa ima u vidu samo međusobno dogovaranje i ako njeni članovi ne poseduju dovoljno razvijena gledišta, a tako je u većini slučajeva. Baš tu, prema našem mišljenju, može da pomogne ono što nazivamo masovnom propagandom. Ako je cilj takve grupe da svoja shvatanja širi među meštanima, a ne samo u krugu upućenih, ona će biti neuporedivo imunija na raspad i moralno rasulo, a ujedno će pripremati narodni pokret. U stvari, ako najinteligentnije osobe (poštenje i iskrenost su uslovi koje smatramo unapred prihvaćenim, kao aksiome) stalno misle na ovo: danas negde pročitati knjigu i podstaći razgovor o njoj, sutra na Isedeljci započeti razgovor itd. — odjednom će postići tri cilja. Prvo, upoznaće bolje orijentaciju pojedinaca i njihovu sposobnost da brane svoja uverenja, podsticaće određeno oprede ljenje kod većine i, najzad, sačuvaće se od nerada i praznog brbljanja. Priznajemo, nikako ne verujemo ljudima koji uverenja grade samo za sebe same, ili ih čuvaju u rezervi za razgovore sa izuzetnim ličnostima. Tako zaključujemo da je za uspe-šan tok pojedinačne propagande i organizovanja u seoskoj i radničkoj sredini potrebno da se narodni agitatori iz inteligencije ili samog naroda ne ogra ničavaju isamo na međusobne kontakte, već da se ujedno trude da utiču na opšte raspoloženje u masi prema toj propagandi i organizovanju.Propaganda u masi i sama po sebi ima ogroman značaj. U istvari, dok trenutni uticaj zaista ne može da se prizna kao koristan, niko ne može poreći da stalni uticaj i akcija mogu dati određeni rezultat men ja-jući raspoloženje u masi. Mora se priznati da pramena nije samo korisna, već i veoma poželjna, i to iz više razloga.Pre svega, iako je neosporno da su socijalna shvatanja opravdana i da lako proističu iz sasvim jednostavnih razmišljanja tako da ih ima u svakom narodu, ipak je dug put od nejasne svesti do jasne toliko da celo selo može da prihvati mere koje predlažu energičniji pojedinci. Još je duži put do neposredne akcije. Zato, ako i pretpostavimo da bi u selu mogla da se formira grupa najboljih ljudi koje seoska opština poštuje i da bi oni mogli ubediti ostale da se late sekira (kad selo zna da su se i drugi odlučili na takvo rešenje), ipak se ne srne tvrditi da bi selo (jer masa je nepripremljena) pre-duzelo i ostale mere koje bi obezbedile i učvrstile pobedu. I ne samo to, ne može se garantovati da će selo, lativši se sekira, krenuti da ruši baš

45

ono (i u potrebnoj meri) što treba rušiti. Zato je, pored pripremanja pojedinaca, potrebno da u celu masu prodru ne samo pojedine predstave, već što više jasnih predstava o sveukupnosti odnosa i o mogućim načinima da se oni promene. Govoreći o tome, ne tvrdimo da bi za socijalni prevrat trebalo čekati da celokupnu masu zahvate jasne predstave, već samo da je bolje ako ih se više ukoreni. Prema tome, bilo bi veoma čudno i nedosledno ne iskoristiti svaku priliku da se one šire u masama. Duh kritike i nezadovoljstva, svest o besmislenosti mirnih reformi, elan i veru u mogućnost složnog delo-vanja — treba razvijati u svim masama. I što se taj duh više razvije, čovek koji je pristupio narodnoj organizaciji biće solidarniji sa drugima, više će verovati u mogućnost prevrata, jasnija će biti njegova shvatanja o mogućem budućem uređenju. Najzad, svaka se ličnost formira u zavisnosti od shvatanja njene sredine. Što više u mase prodru određena shvatanja, izdvajaće se više novih ljudi posvećenih zajedničkoj stvari, i oni će utoliko biti radikalniji.Zato mislimo da nijedan narodni aktivista ne srne da propusti nijednu priliku, već mora i sam da ih traži, da utiče na sve i svakog (u vezi sa postavljenim ciljem). On taj cilj ne srne nikada da gubi iz vida, ni u jednom govoru, ni u jednom postupku. On čak ne može da ga gubi iz vida ako se sa zano som preda svome poslu. Ne mari ako su neki ljudi skučeni, nesazreli, ako mogu da promišljaju samo najbliže događaje, a nisu u mogućnosti da uopšta-vaju uzroke. I tada će, pošto se stane na njihovo stanovište, biti moguće da im se neka pojava razjasni šire, a oni navedu da misle i o opštim uzrocima. Sa svakim pojedincem treba, naravno, posebno da se razgovara; neko će morati potpunije da razvija socijalna shvatanja i zaključke koji se iz njih izvode, drugi će to činiti u najprimarnijem obliku. Samo neka te rasprave razvijaju naklonost prema takvim shvatanjima, sposobnost da se oseti jaram, i svest da njemu treba suprotstaviti jedin stvo seljaka. Kako raditi sa svakim čovekom, koju žicu dirnuti, koliko otvoreno iskazivati svoje osnovne ideje — to će zavisiti od toga koliko je pripremljen taj pojedinac, koliko je pripremljeno to društvo, kao i od obazrivosti potrebne u datom slučaju Ipak, treba imati u vidu da u svemu i kod svakoga treba vaspitavati oseti jivost za te ciljeve, dakle, treba se tako orijentisati. Naravno, uvek će biti onih čiji je lični egoizam jači od svega ostalog i »zavlačiti« se sa njima, makar i slučajno, znači trošiti vreme i snagu uzalud. Ali, mi ne govorimo o njima, već o masama, koje nisu imale priliku ili vremena da se promišljeno postave prema okolini, a koje upravo i

46

treba jednog dana da stupe u akciju. Odreći se delovanja na te mase bilo bi jednostavno greška.Na osnovu rečenog, smatramo da uticanje na pojedince i uticanje na mase mora da teče istovremeno, ruku pod ruku. Truditi se samo oko uticaja na opšte raspoloženje u masama, a ne stvarati kompaktne grupe od nekoliko ljudi koji se mogu uvesti u organizaciju, bilo bi pogrešno isto kao i truditi se oko stvaranja takvih grupa a propuštati mogućnost uticaja na opštu orijentaciju masa. Za uspeh cele is tvari potreban je i jedan i drugi uticaj istovremeno.Razumljivo, sve što je rečeno odnosi se i na gradske radnike. Pri tom napominjemo da se naši gradski radnici u nekim stvarima bitno razlikuju od zapadnoevropskih i da se time može objasniti zašto je aktivnost među njima, bez obzira na to što ih u Rusiji Jima malo, izuzetno značajna. Stvar je u tome da uporedo sa radnicima koji su postali stalni stanovnici gradova i imaju određenu sliku, tj. uporedo sa zavodskim radnicima, postoji znatno veća klasa fabričkih radnika, ikoja nastaje od seljaka, prvenstveno mladih, koji nemaju kvalifikacije i rade, na primer, u raznim tekstilnim fabrikama.U zavičaju, oni imaju deo zemlje i u bliskim su vezama sa seljacima. U grad pristižu iz raznih krajeva Rusije na neko vreme, a zatim se, za godinu ili dve, a u vreme besposlice svake godine, vraćaju u svoja sela seoskim poslovima.Na taj način, kao pokretljiv elemenat iz seoske sredine, oslobođen konzervativnog uticaja porodice i pri viknuti j i na različite životne odnose, a iu jedno kao elemenat koji se uvek vraća na selo, oni predstavljaju odličnu i u većini slučajeva veoma osetlji-vu osnovu za širenje socijalnih ideja, psim toga, oni ne žive svaki za sebe kao zavodski radnici, već u zadrugama, što olakšava upoznavanje sa većim brojem ljudi. Time je proširena mogućnost za izbor najboljih ljudi, tj. onih koji mogu biti osposobljeni za dalju agitaciju. Kontakti dela obrazovane omladine sa radnicima, podstičući poznanstva sa većim brojem radnika, takođe olakšavaju selekciju. Pošto ne prekidaju veze sa selom i ne menjaju svoj raniji način života, takvi radnici su najpogodniji da postanu jezgra seoskih grupa.Ne treba ovde izlagati praktične metode takve propagande, ali ćemo se zadržati na jednoj okolnosti koju, prema našem mišljenju, mnogi uzimaju olako, a to je da radnicima treba saopštavati saznanja naučnog karaktera.Pre svega, često su od nas tražili da podučavamo čitanju, pisanju i aritmetici. Mi takav posao odbacujemo ako je to jedini način da se

47

upoznamo sa zadrugom i ako osetimo da u njoj ima ljudi koji će se brzo zainteresovati za socijalnu propagandu. Ili, ako postoje neki delotvorniji poslovi, potrudi-ćemo se da pronađemo ljude koji bi se, iako još ne žele da se bave socijalnom propagandom, prihvatili takvih poslova znajući sa kojim se ciljem to radi. Kada, čitajući u okviru tih aktivnosti neke knjige i razgovarajući zajednički o pročitanome, vidimo da se pojedinci ozbiljno odnose prema zajedničkim interesima, potrudićemo se da ih čestim razgovorima uverimo da baviti se aritmetikom ili gramatikom nikako ne vodi postavljenom cilju. Po-čećemo te ljude da upoznajemo sa socijalnim shva-tanjima i trudićemo se da ostvarimo lične, prijateljske odnose. One pak, koji svoj jedini cilj vide u bavljenju aritmetikom, posle nekog vremena ćemo naravno napustiti, jer dobro znamo da ne možemo da naučimo aritmetici sve one koji to žele i da postoje potrebnije stvari. Ako imamo kontakt sa osetljivim i energičnim ali nepismenim čovekom, koji može da postane dobar agitator, naša je bezus-lovna obaveza da ga opismenimo, jer znamo da će pismen čovek lakše voditi agitaciju nego nepismen i da ono što se u razgovoru ne rastumači on može da sazna i iz dobre knjige uz vlastito razmišljanje o pročitanome.Dalje, smatramo da tim najboljim ljudima, koji postanu narodni agitatori, treba saopštavati iscrpnije i detaljnije podatke o istoriji — naravno, o onoj koju mi uzimamo kao osnovu za zaključivanje (iz takozvane političke ekonomije, tj. iz kritike postojećih odnosa rada i kapitala). Znamo da transformacija mirnog radnika, koji večito stoji za mašinom, a svoju energiju, poštenje i odsustvo egoizma ispoljava samo u ličnim ili zadružnim odnosima, u osvedočenog aktivnog narodnog agitatora ne može da se obavi za dan-dva. Znamo i to Ida je ta pro-mena stabilnija, a zaloga njegovog uspeha u agitaciji veća, ako on ovlada većim skupom činjenica i dokaze za svoje mišljenje nalazi u širem životnom polju. Zato takvom čoveku moramo pružati materijal koji mu je potreban. Moramo se truditi da on razvije sposobnost da iskoristi svaku činjenicu kojom može da potvrdi svoja shvatanja. Pošto se u toku tri-četiri meseca uvek može naći dovoljno vremena za takve razgovore, i pošto je izlaganje isto-rijskih činjenica ili objašnjavanje ekonomskih odnosa pogodnije u sistematskom obliku, smatramo da je potrebno da se, na primer, čita Kurs istorije i političke ekonomije (ako se kursom može nazvati desetak uzastopnih članaka u kojima svaka činjenica potvrđuje neki zbir shvatanja, svaki zaključak biva predmet

48

zajedničkih razgovora). Zato tvrdimo:neophodno je pripremati narodne agitatore;nemoguće ih je pripremiti za nedelju dana ako rezultat treba da bude trajan;u toku druženja koje traje nekoliko meseci uvek će biti vremena da se oni temeljno upoznaju sa činjenicama, koje će im posle dobro doći u agitaciji.Prema tome, potrebno je voditi takve razgovore i brinuti se o razvoju agitatora, a uz to pažljivo izbegavati da se njihovo pamćenje opterećuje bilo kakvim suvišnim teretom.Razume se, u takvom poslu se ne mogu odrediti nikakve precizne granice. Potrebno je samo da svaki aktivista jasno uvidi svoj cilj i da se od njega ne udaljava zbog nebitnih motiva.Već se vidi da središnje mesto u našem programu dajemo ličnoj propagandi, i to usmenoj, a ne lite-raturnoj, kako zbog ciljeva koje smo postavili tako i zbog nepismenosti ruskog naroda. Ali time ne poričemo da je za iste ciljeve potrebna i propaganda literaturom.O karakteru propagande literaturom u takozvanoj građanskoj sredini već je bilo govora; određeni su i naši mogući odnosi prema njoj. Ali mnogo je potrebnije da se među radnicima i seljacima pojavljuju i popularizuju knjige koje zadovoljavajupostavljene ciljeve. Takve knjige smatramo neophodnim.Potrebne su knjige koje bi ljudima koji teško postavljaju neka pitanja pružile mogućnost da ipak dotaknu ta pitanja. Dalje, potrebne su knjige koje narodnom agitatoru pružaju materijal i činjenice za ubeđivanje sagovornika. Takve činjenice pruža-

i'u knjige o istoriji naroda, koje objašnjavaju na ;oii način se kapital skupljao u rukama pojedinaca, kako dolazi do prisvajanja zemlje, kako vlasti uzurpiraju narodna prava itd. Najzad, potrebne su knjige koje bude duh nezavisnosti, svest naroda o vlastitim snagama i slabostima vladajućeg sloja, one koje dopr inose osećanju jedinstva u seoskim opšti-nama, koje podstiču svest o zajedničkim interesima i zajedničkim neprijateljima različitih dolova ruske annlje, različitih slojeva naroda, one koje rasvetlju ju urotu cara, plemstva, trgovaca, zelenaša i po-povštine. Ukratko, potrebne su umetničke priče kao povodi za razgovor; priče o izuzetnim, snažnim \ii nostima iz seljačke sredine, najzad, istorijske i svakodnevno pričo koje razobličuju be/.nadcžnost posto jećeg života, koje bude svest i

49

snagu i pokazuju potrebu, mogućnost i sredstva za inicijativnu organizaciju. Zato kao obavezan zadatak postavljamo nabavljanje i popularizovanje takvih knjiga. Veru-tamo da će svako ko se bavi propagandom u seoskoj i radničkoj sredini, a kreativan je i talentovan, uvek naći vreme da piSe takve knjige, ne udaljujuei se od lične propagande. Mi ćemo uvek biti spremni da deo svojih snaga uložimo u to. Jasno je da će gotovo sve takvo knjige biti suprotne zahtevima m e . Nama su . međut im, potrebne i kratke priče ko$e cenzura dopušta, a koje dotiču razne strano društvenog života, zato što se sa knjigom koju cenzura ne odobrava ne treba pojavljivati prvi put u potpuno nepoznatoj grupi radnika i seljaka. Uvek eomo se truditi da kod naš ih p i saca podstičemo i da medu ranije izdatim pronalazimo priče koje bi. pošto u krajnjoj liniji nisu štetne, mogle da budu povod za potrebne razgovore. Razume se, za to ne treba puno vremena, a sredstva se mek mogu naći sa strane.Najzad, pretpostavljamo da bi bilo veoma korisno imati malu periodičnu publikaciju pisanu jezikom pristupačnim seljacima i radnicima, posvećenu istom cilju.Preostaje nam, najzad, da razmotrimo oblik koji nazivamo faktičkom propagandom.Tu ubrajamo sve akcije koje, kako prema našem tako i prema mišljenju drugih, doprinose širenju naših shvatanja i organizovanju narodne revolucionarne partije. Ovde ćemo, dakle, razmotriti sve one forme kojima se propagiraju socijalna shvatanja, kao što su proizvođačke i potrošačke zadruge, zatim pokrete kao što su, na primer, lokalni nemiri u fabrikama ili selima sa nekim parcijalnim ciljem, usmereni protiv nekih lokalnih zloupotreba i, najzad, lokalne narodne pokrete koji imaju opšti socijalistički cilj.Počinjemo od zadruga. Posle onog što je već rečeno, ne moramo ni reći da zadruge smatramo potpuno neprikladnim i nesvrsishodnim sredstvom za poboljšanje društvenog života. Kao vaspitna mera za pripremanje socijalnog prevrata one su ne samo nekorisne, već sasvim štetne. Svako privremeno poboljšanje materijalnog života male grupe ljudi u sadašnjem pljačkaškom društvu neminovno izaziva jačanje konzervativnog duha. Čitava njihova dalja aktivnost usmerena je na čuvanje i održavanje tog privilegovanog položaja, i baš zato oni na fatalan način gube svaki impuls i, posebno, realnu mogućnost da se to poboljšanje proširi i na ostale. Apsor-bovani poslovima svoje zadruge, oni su prvenstveno njima posvećeni i teško

50

će svoje vreme posvetiti aktivnoj socijalnoj propagandi. Zatim postepeno gube svaku volju da se njome bave. Poboljšanje situacije samo razvija brigu da se ona održi, sačuva od bilo ]kakvog pokreta, mešanja policije itd., i, najzad, razvija samozavaravanje i hadmen odnos prema manje srećnoj sabraći. Ono što veoma zavisi od slučajnosti, pripisuju svojoj energiji itd. Ukratko, verujemo da svaka zadruga, ma kako uspešna, predstavlja način da se najpametniji radnici odvuku u poluburžoaski položaj i da se revolucionarnoj agitaciji oduzmu često izuzetne snage. Zato mislimo da zadruge nisu sredstvo za socijalnu propagandu.To su najprirodniji opšti zaključci, a svaki od njih može da se potkrepi i razvije desetinama dokaza iz životnog iskustva. Čitava zapadnoevropska, a delimično i ruska praksa, daje bogat materijal za to. Prirodno, potrošačkim zadrugama takođe malo pridajemo vaspitni značaj. Nemački agitatori koji se oduševljavaju rezultatima jevtinoće u nekoj društvenoj kuhinji i zajedničkom vođenju kuhinjskih poslova pridaju vaspitni značaj, mogu se upravo u Rusiji, gde svaka zadruga fabričkih rad-nika-samaca predstavlja takvo udruženje, uveriti kako je taj princip jednostavan i lako razumljiv bez ikakve propagande i kako se on lako ostvaruje ako ne nailazi na povremene spoljašnje ili istorij-ske smetnje. Oni bi se takođe uverili kako je spor put koji su izabrali ako ustanovu potrošačkih društava smatraju stepenicom ka revoluciji.Isto mislimo i o kasama uzajamne pomoći. Na njih se bezuslovno mogu primeniti sva prethodna zapažanja, a mogu se potvrditi još većim brojem činjenica koje pokazuju njihovu nemoć i štetnost. Smatramo da je lični prilog, kada treba pomoći nesrećno nastradalom drugu, moralniji nego kasa, koja se pretvara u nekakav porez na siromaštvo. Zato takve kase ne možemo propagirati, a od toga ćemo odbijati i svoje prijatelje.Ali zato smatramo da su korisne sve kase za socijalnu propagandu, tj. za nabavljanje knjiga koje doprinose buđenju kritike postojećeg i svesti o vlastitim snagama, kao i za pomoć agitatorima koji zbog propagande ostavljaju posao i boravište. Ipak, svesni smo i slabosti tih kasa i zato ne preuveličavamo njihov značaj. Razume se, takvih kasa će biti više ako je veća potreba za propagandom i organizacijom. Najzad, od sličnih vaspitnih mera kao korisnu smatramo život radnika na komunističkim principima, tj. zajedničko raspolaganje svim nadnicama. Ipak, dobro znamo da se ova forma suočava sa velikim teškoćama, zbog

51

nemogućnosti da se u sadašnjem društvu razvije komunistički duh, a to je posebno teško u lokalnim uslovima. Zato smatramo da se ta mera može preporučiti kao odlično vaspitno sredstvo za agitatore, ali da se može pri-menjivati samo u ograničenim razmerama i sa izuzetnim pojedincima, a najviše u zajedničkom životu radnika i intelektualne omladine vaspitane u tom duhu. U svakom slučaju, ako karakter ljudi kojisu se zbližili dopušta da se stvore takve zajednice, onda ih ne treba prenebregavati.Što se tiče raznih lokalnih nemira sa parcijalnim ciljevima (na primer, protest protiv majstora ili šefa u fabrici, protest protiv neke represivne mere, zatim seoski nemiri radi obračuna sa načelnikom, pisarom, sudijom i slično), u njima vidimo vaspitno sredstvo masa i priliku da narodni agitatori bliže upoznaju ljude, da izuzetne ličnosti steknu lokalni uticaj i, konačno, priliku za vaspitavanje u duhu protesta, manje ili više uvek rizičnog. Takav značaj parcijalnih nemira, naravno, ne može se poricati, a pošto se oni uvek dešavaju nezavisno od pojedinaca, onda agitator može da im pribegne samo da bi se bliže upoznao sa ljudima. Zatim, mora se priznati da takvi nemiri, ako nisu surovo ugušeni, uvek podstiču duh nezadovoljstva i bes u masi. Priznajući da je to korisno, očigledno moramo da resimo pitanje da li ih u interesu organizacije treba podsticati i podržavati. Smatramo da se ne može dati uopšten odgovor. Za svaku posebnu odluku treba imati u vidu koliko svaki takav nemir može da koristi ili šteti uspehu organizacije i propagande. Ako se može predvideti da takav nemir, pošto je pružio mogućnost da se ljudi bliže upoznaju, ne rezultira udaljavanjem agitatora iz sredine u kojoj su već stekli poverenje, i ako pri tom pruži masama mogućnost da osete snagu složnog protesta, onda naravno treba podsticati i izazivati takav nemir. Ako se pak može predvideti da nemir, iako je postigao svoj cilj, dovede do udaljavanja agitatora iz sredine u kojoj bi bilo poželjno da ostanu, onda ga treba izbegavati. Te najaktivnije ličnosti treba, prema našem mišljenju, visoko ceniti i ne izlagati ih riziku zbog sitnica ili rezultata koje bi neko mogao da zloupotrebi. Najzad, pri tome treba imati u vidu da nijedna vlast, i na Zapadu i kod nas, neće oklevati da prihvati takav program i da čak i sama izaziva lokalne pokrete da bi uhvatila najbolje ljude, da bi ih proterala ili postreljala i tako stanovništvu ulila strah. Zato svaki takav pokret predstavlja mač sa dve oštrice. S jedne strane, odnosi između vlasti i naroda postaju jasniji, ali, sa druge strane, slabi snaga

52

revolucionarne partije i najboljih ljudi datog područja. Najzad, ima još nešto što se tiče samo ljudi iz takozvane građanske sredine. U mnogim nemirima oni neće trpeti sve posledice pokreta koje pogađaju seljake i radnike. Ma kako da je kazna koja stiže čoveka iz inteligencije moralno teška, ona je materijalno (pa prema tome u očima naroda) neuporedivo lakša nego kazna koja stiže druge. Očigledno je da u takvoj situaciji čovek iz intelektualne sredine gubi kredit za buduću agitaciju u datom mestu, čak ni u ime opštih principa ga ne može imati. Najzad, sredstvo koje ne vodi cilju direktno, može veoma lako samo da postane cilj. Zato u svakom takvom poslu, prilikom donošenja odluke, moramo imati i stav prema vladajućem mišljenju o konkretnom pitanju. Podjednako je važno i to da svaka slična agitacija oduzima vreme i odvlači pažnju od one mnogo važnije.Može da se pojavi i sledeće razmišljanje. Agitacija koja nije potkrepljena nikakvim delom prestaje da doprinosi elanu aktivista. Takvi ljudi ne mogu mirno da podnose nepravde koje ih okružuju i žele da započnu borbu protiv njih, ma kako se one ispo-ljavale. Uzdržavati se od protesta kada se on uporno nameće, znači razvijati ravnodušnost prema okolini i predstavlja licemerje.Smatramo, međutim, da bi takav prigovor bio netačan. Pre svega bilo bi poželjno da se agitatori odnose prema propagandi i organizaciji kao prema poslu, dok borbu protiv starešine ili majstora ne moraju smatrati ozbiljnom »stvari«. Čovek koji na svaku činjenicu sa kojom je suočen gleda upravo sa stanovišta propagande i organizacije, umeće uvek da objasni okolini kako je to samo pojedinačna pojava nečeg opšteg. Umeće, takođe, da strasnu mržnju, raspaljenu pojedinim događajem, usmeri na opšteg neprijatelja. Dalje, svaki aktivan i osetljiv čovek sklon je, i bez uticaja sa strane, protestu protiv svake niskosti. Takvi ljudi će se pre uzdržati od strasnog protesta protiv pojedine situacije, pokazujući da je bolje to iskoristiti za organizovanje naroda, nego da se strast još raspiruje protiv samog događaja. Najzad, u svakom protestu koji je u toku (ma kako bila očigledna njegova bezizlaznost i šta god da je protiv njega zaključeno u prethodnoj proceni) i u svakom riziku seoske opštine, agitator mora da bude na čelu. O toj abecedi ne treba više govoriti.Sve rečeno odnosi se i na problem štrajka. O tome je već toliko napisano i kazano da ćemo se ograničiti samo na opšte zaključke.Pre svega, jasno je da položaj radnika ne može suštinski da se popravi štrajkovima kao ni palijativnim merama. Malo poboljšanje

53

koje se ponekad postiže štrajkom, bilo to smanjenje radnog vremena bilo povećanje nadnice, uvek biva samo privremeno i veoma se brzo gubi. Može se navesti činjenica da je u Zapadnoj Evropi štrajk jedino sredstvo da se bar malo povisi Iplata 'fonda kada ona, usled porasta skupoće, više nije dovoljna za opstanak. Zato je u Zapadnoj Evropi štrajk postao uobičajeno oružje u borbi između radnika i kapitala, kako u industriji tako i u poljoprivredi. Organizovanje štrajkova je čak dugo bio jedini cilj koji su postavljali, a još i danas to čine, mnoga radnička udruženja i mnogi agitatori. Kod nas je štrajk mnogo reda pojava i to iz više razloga, koje nećemo sada pominjati. Mora li i kod nas da se propagira štrajk, onako kako se poslednjih dvadeset, trideset godina propagira u Zapadnoj Evropi? Zar ne možemo i mi njime da postignemo rezultate kakve su postigli zapadnoevropski radnici u prilog socijalnoj propagandi?Bilo bi krajnje nepravilno upoređivati našu situaciju sa zapadnoevropskom. Štrajkovi u Zapadnoj Evropi nisu pojave iz poslednjih godina, čak ni iz poslednjeg veka. U Engleskoj, tj. u zemlji gde su pomoću njih najviše povišene nadnice i smanjeno radno vreme, štrajkovi su počeli još Џ XVIII veku. Za razvoj tako masovnih i snažnih radničkih saveza, kakvi su u prošlom veku bili formirani uglavnom radi štrajkova, sada bi bile potrebne čitave decenije. Zato je Engleska mogla da pretekne druge zemlje u smanjenju radnog vremena i povećanju nadnica. Sada se to dešava svuda, ali ipak u manjoj meri nego u Engleskoj. Radnički savezi formirani zbog štrajkova ne mogu brzo da postanu snažni i— za to je potrebna duga tradicija ištrajkova koje vlast nije sputavala, potrebno je dugogodišnje vaspi-tavanje.Sada radnici stvaraju nove ideale, nove ciljeve i težnje. Zadatak radničkog pitanja više nije deli-mično poboljšanje svakodnevnog života, već da se oruđa ?a rad predaju samim radnicima. U tom obliku se zadatak postavlja i kod nas. Prema tome, pitanje je da li sada, kada je zadatak postavljen šire, treba da stvaramo organizacije kakve su na Zapadu postojale u vreme borbe za poboljšanje sva-kodnevice, a ne za koreniti preobražaj? Odgovor je jasan: ne! Zar može da bude korisno suprotstavljati se zlu u njegovom posebnom obliku, kada se već vidi šta je opšti uzrok zla? Zar smemo da krijemo taj opšti uzrok? Zar i mi i radnici, kada već znamo uzrok i kada se pojavila nada da će zlo biti isko-renjeno, smemo da unosimo u propagiranje štrajkova onakvu veru kakva je bila u vreme kada je štrajk bio jedino oružje u borbi protiv kapitala? Jasno je da u Rusiji,

54

u kojoj radnički pokret tek nastaje, ne mogu da se grade tako snažne organizacije za štrajkove kakve postoje u Zapadnoj Evropi. Ako ne izgubi veru da će postići konačni cilj, radnički pokret se na štrajkove neće orijentisati tako energično kako je do sada bilo u Zapadno] Evropi.Ako za nas štrajk ne može da bude cilj po sebi. može li ipak da bude korisno sredstvo za postizanje postavljenog cilja? Može li štrajk, dajući stvarni svima dostupni impuls za organizovanje, da u organizaciju privlači one koji joj bez takvog podsti-caja ne bi pristupili? Može li on da posluži kao dobra prilika za socijalnu propagandu?Ovde se, dakle, ponovo susrećemo sa istim pitanjem: koliko je za postizanje zadatog cilja korisno postaviti na početku neki drugostepeni, indirektan cilj? Drugim recima, k o l i k o je korisno privlačiti u organizaciju koja ima u vidu socijalni prevrat ljude koji još ne misle da je on nužan? Odgovor na ovako postavljeno pitanje je jasan. Naravno, to nije korisno jer će takvi ljudi samo smetati da organizacija ostvari svoje ciljeve. Na njih, prema tome, treba delovati na drugi način. Uopšte smatramo da je ne samo nepošteno, \ee i nekorisno, pridobi-jati ljude za neki cilj podmećući im drugi. Što se tiee toga da štrajk može da posluži kao dobar povod za socijalnu propagandu, treba primetiti da uvek postoje prilike za kritiku društvenog života, a štrajk i nije najpogodnija. Štrajk je dobro sredstvo za buđenje svesti o vlastitoj snazi samo onda kad se završava pobedom. Oslonimo se na primere iz Zapadne Evrope. Svi koji se bave štrajkovima tvrde isto. Štrajk se samo onda može ovenčati uspe-hom kada su radnici (da sada ne pominjemo intervencije vlasti i pretpostavimo čak da nje i nema) još ranije imali rezervni fond i kada dobijaju pomoć (brzu) iz drugih kasa, i slično; još ranije smo rekli zašto ne nameravamo da stvaramo jaku organizaciju za štrajkove.Što se tiče svesti o jedinstvu i solidarnosti, kojoj tako odgovara saradnja u vreme štrajkova, mislimo da se to podjednako postiže stalnim vezama između grupa potrebnih svakoj organizaciji, vezama koje su življe i bliskije kada je sastav grupa jednorod-niji. Glomazna organizacija za štrajkove tome nikako ne odgovara. Naprotiv, ona više šteti time što u sastav grupa unosi šarolikost agitatorske pripremljenosti. Eto zašto mislimo da velika organizacija za štrajkove kod nas ne bi bila svrsishodna.Ostaje još vaspitni elemenat štrajka. Svaki štrajk poučava učesnike

55

da zajednički vode stvari, da dele obaveze, zatim, da izdvaja najtalentovanije ljude, najpredanije zajedničkom cilju, da pojačava njihov uticaj, i najzad, upućuje ostale da takve ljude prepoznaju. Zato mislimo, ako postoje snage, ni u jednom štrajku ne treba propuštati da narodni aktivisti aktivno učestvuju. Ali podsticati štrajkove samo zbog toga, sa svim užasnim posledicama po radnike, pogotovo u slučaju nevolje (oskudice, gladi, gubitak poslednje ušteđevine), kategorički smatramo nepoželjnim.Najzad prelazimo na poslednji oblik faktičke propagande. To su lokalni pokreti sa jasnim, opštim socijalističkim ciljem. Pretpostavimo da je osnovano misliti da bi u nekoj guberniji mogao da izbije ustanak sa jasnim ciljem da se sva zemlja, sve fabrike, kuće, sav kapital preda seoskoj opštini i da se slobodno organizuje. Ali, uz to se predviđa da takav pokret možda neće biti podržan i da će ga vojska ugušiti. Treba li učestvovati u takvom pokretu, treba li podržavati (moralno i fizički) one koji se spremaju da ga započnu, ili pak sav trud (na primer, prebacivanje svih postojećih snaga u tu guberniju) treba uložiti da se on spreči? U vezi sa tim, postoje različita mišljenja. Iako takav nemir, započet sa svakome razumljivim ciljevima, može da pokrene i susedne oblasti, niko ne može da garantu je da će on uspeti, čak ni kada su poznate sve okolnosti koje ga uslovljavaju. Istorija je puna iznenađenja, koja nisu uspevali da predvide ni najdarovitiji i najupućeniji savremenici. Zato ne bismo prihvatili da odlučujemo o tom pitanju pre nego što upoznamo lokalne uslove i dok ih ne razmotrimo sa celim skupom narodnih aktivista. Ipak na to pitanje ukazujemo sada zato što se njime određuje plan delovanja partije. Ako se odluči da je takav lokalni pokret poželjan, onda bismo, ako to mesto želi, uputili tamo sve postojeće snage, umesto da ih razbacujemo po celoj Rusiji. Zato ćemo izneti nekoliko zapažanja koja pokazuju zašto bi to pitanje trebalo postaviti tek ako poznavanje lokalnih uslova dozvoljava da se ono razume.Sta znači ugušen lokalni, a uz to i socijalistički pokret, dobro je poznato. Kakve orgije raspiruju večite krvopije naroda na mrtvim telima svega što je bilo pošteno, hrabro, pametno u poraženom kraju — to je žigom sramote utisnuto na zverskim licima tih krvopija. Kakvim teškim jarmom pritiska takav poraz poluravnodušnu većinu — takođe se zna. Ali zna se i to na kakvu se mržnju za ceo život zbog toga zaklinju oni preživeli koji imaju bar iskru ljudske duše, nezagađene životinjskim porivima. Poznato je i da će svakome ko

56

nije slep otvoriti oči ta drama u kojoj su maske pale i u kojoj jedni dave druge mahnitošću slabih i podlih, iskaljuju zlobu na jakima i poštenima uhvaćenim u klopku. Neka se gospoda i car bar jednom pokažu u svoj njihovoj životnoj golotinji, a prolivene reke krvi neće proteći bez traga. Socijalni prevrat se ne može izvršiti bez krvi; posle prvih reka poteći će druge (samo kada bi prve ublažile poplavu budućih)! Uostalom, te reke, možda potoci, već teku neprekidno, čas slabije čas jače, kroz poslednje desetine godina, i možda bi bilo bezumno da maštamo o tome da ih zaustavimo, i možda za nas nema boljeg izlaza nego da i sami nestanemo u prvoj reci koja je probila branu.Naš odnos prema raznim partijama već je dovoljno jasno određen svim što je rečeno. Ipak, ukratko ćemo ga ponoviti.Pre svega, kakav je naš odnos prema Internacio-nali? Smatramo da sada nije moguće govoriti o tome da li treba ili ne treba pristupiti Internacio-nali, i to ne principijelno već praktično. Dok nemamo jaku organizaciju među seljacima i radnicima, nijedan naš odnos sa njom ne bi bio radni, već privatni. Ali o takvim odnosima jedva da ima smisla razmišljati. Dakle, još je rano pitati se da li pristupiti ili ne pristupiti Internacionali. Možemo reći samo da postoje razlike u načinu mišljenja, u predstavama i težnjama između našeg naroda i zapadnoevropskih radnika. Zbog toga, kao i zbog jezičke razdvojenosti i naše ekonomske izolovanosti, u nekoj bliskoj budućnosti naši odnosi sa njima mogu biti bliski i živi samo preko pojedinaca. Neosporno, svaki socijalistički pokret na Zapadu brzo će odjeknuti i u našem narodu. Svaki značajan uspeh zapadnih internacionala biće i kod nas priman saose-ćajno i sa interesovanjem, bodriće i nas. Takođe je vrlo verovatno da će o odlukama Internacionale i kod nas razmišljati, i to ne samo prosvećena omladina, već i radničke grupe. Ali sve to još neće biti kontakt koji mora da postoji između delova iste partije. A takav odnos jedva da može uskoro da se uspostavi. Zato se ograničavamo samo na izjavu da se u principima, kao što se vidi iz svega rečenog, potpuno slažemo sa ogrankom federalista u Internacionali, a odbacujemo etatističke principe drugog ogranka.Što se tiče naših partija u inostranstvu, principijelno se slažemo sa ruskim predstavnicima fede-ralističkog ogranka Internacionale, ali se klonimo mešanja u nesloge tih partija, jer su one dobile lični ton. Živeći u Rusiji, mi ne možemo tačno da znamo kakav je karakter tih sukoba. U vezi sa njihovim periodičnim publikacijama, moramo reći

57

da nijednu ne možemo da prihvatimo kao organ naše partije.Duboko poštujući neke predstavnike naše ruske emigracije i njihovu aktivnost u Internacionali, ipak ne nameravamo ni sa jednim da stupimo u blizak organizovani savez zato što ne vidimo mogućnostda takav savez postane realan. Nameravamo da se razvijamo samostalno, mimo bilo kog rukovodstva iz partija u inostranstvu, pošto smatramo da emigracija nikada ne može precizno da izrazi potrebe svoga naroda, osim u najopštijim crtama, jer je neophodan uslov za to prebivanje među ruskim seljacima i radnicima. Najzad, za potpuno povezivanje ljudi neophodni su čvrsti i bliski odnosi, koji u konkretnom slučaju nisu mogući.

AnarhijaiOsnovni stavovi. Ideal anarhije izražavao se u istoriji u narodnom stvaralaštvu.Na osnovu istorijskih, političkih i ekonomskih činjenica, kao i na osnovu lekcija najnovije isto-rije, anarhisti su formirali svoje shvatanje o društvu, potpuno različito od svih političkih partija koje teže da državnu vlast uzmu u svoje ruke.Mi društvo zamišljamo kao organizam, u kome odnose između njegovih članova ne određuju zakoni (nasleđe istorijskog ugnjetavanja i minulog varvarstva), niti vladaoci (izabrani ili po nasledstvu), već slobodna saglasnost, kao i navike i običaji, takođe slobodno prihvaćeni. Međutim, ti običaji ne bi morali da se pod uticaj em zakona i sujeverja okamenjuju i pretvaraju u nešto nepokretno. Oni treba da se neprekidno razvijaju i primenjuju na nove zahteve života, na progres nauke i pronalazaštva i na razvoj sve razumnijeg i uzvišeni j eg društvenog ideala.Onda nema vlasti koje bi drugima nametale svoju volju. Nema vladavine čoveka nad čovekom. Nema nepokretnosti u životu, već umesto toga — postoji stalno kretanje napred, čas brže čas sporije, kao što je u životu prirode. Takav je ideal anarhije.Pojedinac tako ima pravo na slobodu delovanja, kako bi mogao da razvije sve svoje prirodne sposobnosti, svoju individualnost, tj. sve ono što može da bude njegovo, osobeno. Drugim recima, pojedincu se nikakve radnje ne nameću pod pretnjom društvene kazne ili natprirode odmazde. Društvu od pojedinca nije potrebno ništa što on sam ne bi prihvatio da dobrovoljno ispuni u određeno vreme.

58

Uporedo sa ovim — potpuna jednakost u pravima za sve. !Mi zamišljamo društvo jednakih, koji u svojoj sredini ne dozvoljavaju nikakvu prinudu i, iako nema prinude, nimalo se ne bojimo da bi u društvu jednakih postupci pojedinih članova štetni za društvo mogli da dobiju opasne razmere. Društvo slobodnih i jednakih ljudi umeće da se zaštiti od takvih postupaka bolje nego naše moderne države koje nalažu da društvenu moralnost štite policija, špijuni, zatvori (univerziteti kriminala), tamničari, krvnici i sudovi. Ono će prvenstveno moći da predupredi mogućnost protivdruštvenih postupaka.* * * ,Jasno je da do danas nigde nije postojalo društvo koje je na delu primenjivalo ove osnovne stavove. Ali je u sva vremena u čovečanstvu postojala težnja da se oni ostvare. Uvek kada bi neki deo čovečan-stva uspeo da bar privremeno zbaci vlast koja ga ugnjetava, ili da uništi ukorenjene nejednakosti (ropstvo, samovlašće, kmetstvo, vladavinu nekih kasta ili staleža), svaki put kada je novi zrak slobode i jednakosti prodirao u društvo, trudio se potlačeni narod da bar donekle oživotvori te naj-osnovnije stavove.Zato imamo pravo da kažemo da anarhija predstavlja određeni društveni ideal koji se bitno razlikuje od svega onoga što je do sad veličala većina Filozofa, naučnika i političara, koji su hteli da ljudima upravljaju i da im daju zakone. Anarhija nikada nije bila ideal vladajućih klasa. Ali zato je često bila više ili manje svestan ideal masa.* * *Međutim, bilo bi pogrešno reći da anarhistički ideal društva predstavlja utopiju. Svaki ideal znači te/nju ka nečemu što još nije ostvareno, dok se uvi »utopija«, u pogrdnom govoru, pridaje značenje nečeg neostvarivog. U stvari, reč »utopija« trebalo bi da se upotrebljava samo za one predstave o društvu koje se zasnivaju na onome što pisac za-m i s l j a kao teorijski poželjno, a nikada za one pred-s t a \e koje su zasnovane na posmatranju onoga što se već događa u društvu. Prema tome, među utopije možemo da ubrojimo: Platonovu republiku, Svetsku crkvu o kojoj su maštale pape, Napoleonovsku imperiju, Bizmarkova maštanja, Mesijanizam poeta koji očekuju da se pojavi spasilac koji će svetu da objavi velike ideje preporoda i dr. Ali potpuno je pogrešno da se reč »utopija« upotrebljava za predviđanja koja su, kao anarhija, zasnovana na izučavanju orijentacija koje se već pokazuju u društvu, u njegovom

59

sadašnjem postupnom razvoju. Tu mi izlazimo iz oblasti utopijskih maštanja i stupamo u oblast pozitivnog znanja.U ovom slučaju, još je pogrešnije govoriti o utopiji jer su stremljenja koja smo istakli ne jednom igrala izuzetno važnu ulogu u istoriji čovečanstva. Ona su poslužila kao osnova takozvanog običajnog prava, koje je vladalo u Evropi među milionima ljudi od V do XVI veka. Sada se te težnje ponovo ispoljavaju u organizovanim društvima, pošto se tokom tri veka u Evropi eksperimentisalo sa državnom formom zajedništva. Na ovom zapažanju, čija istinitost neće izmaći pažnji svakoga ko je proučavao istoriju civilizacije, zasniva se naše uverenje da je anarhija moguć i ostvarijiv ideal.* "k ic

Govore nam, naravno, da je dug put od ideala do njegovog ostvarenja. Nesumnjivo da je tako. Ali to ne smeta da se setimo kako su krajem XVIII veka, u vreme osnivanja Sjedinjenih država Sever-ne Amerike, veoma obrazovani ljudi u Evropi smatrali da je želja da se izgradi veliko društvo sa republikanskim uređenjem besmislena. Republika može da postoji samo kao mala, govorili su, kao Švaj carska ili kao Holandske države. Međutim, se-verne i južne američke republike, a zatim Francuska, dokazale su da su utopisti bili monarhisti, a ne republikanci.»Utopisti« su uvek bili oni koji su zbog svojih ličnih želja odbijali da uzmu u obzir nova, već naznačena stremljenja, oni koji su nečemu što je već postalo svojina prošlosti pripisivali veću postojanost, ne videći da je to prošlo bilo posledica prethodnih istorijskih uslova.Kada proučavamo 'poreklo anarhizma uvek se susrećemo sa njegova dva glavna izvora: s jedne strane je kritika državnih, hijerarhijskih organizacija i predstava o vlasti uopšte, a, s druge — analiza tokova koji su se stalno ispoljavali i sada se ispoljavaju u postepenom kretanju čovečanstva.Ljudi su još u davna vremena kamenog doba morali da vide kakve žalosne posledice nastaju kada nekome iz svoje sredine dopuste da osvoji vlast, pa bio to najpametniji, najhrabriji i najmudriji od njih. Eto zašto su se naši preci, još u davna vremena, trudili da stvore takve ustanove koje bi sprečavale da pojedinci osvoje vlasit. Njihova plemena, rodovi, kasnije seoska opština, srednjovekovni cehovi (cehovi dobrog susedstva, zanatski i umetnički, trgovački, lovački i slični cehovi) i, najzad, slobodni gradovi, ili »narodopravlja«* (kako ih potpuno tačno naziva Kostomarov) od XII do XVI veka — sve su to bile ustanove nikle u narodu. Njih nisu organizovali ni vođe ni

60

rukovodioci, već sam narod Ida bi se suprotstavio osvajanju vlasti od stranih zavojevača ili pojedinih članova vlastitog roda, plemena ili grada.Ista orijentacija narodne misli ispoljila se u religioznim pokretima širom Evrope: za vreme pokreta husista u Češkoj i anabaptista u zapadnom delu Evrope. Ovi pokreti, koji su u sebi nosili začetke anarhističke protivdržavne misli, bili su, kao što je poznato, preteče i priprema reformacije i hrišćanskih ustanaka u XVI veku.Znatno kasnije, 1793. i 1794. godine, u Francuskoj ponovo vidimo pojavu istog narodnog stvaralaštva i isti nezavisno-narodni način delovanja u začuđujuće plodnoj delatnosti »sekcija«, tj. odeljka Pariza i drugih velikih gradova, kao i čitavog niza malih opština u vreme velike revolucije (o tome detaljno vidi u mojoj knjizi o francuskoj revolu-Cljl).I najzad, još kasnije, isti duh nalazimo u radničkim savezima, formiranim u Engleskoj i Fran* Na ruskom: народоправство, (autonomni gradovi, sa samoupravom. (Prim, prev.)cuskoj, pošto je u ovim zemljama počela da se razvija moderna industrija. Oni su se formirali i de-lovali uprkos drakonskim zakonima uperenim protiv njih. Tu ponovo srećemo narodni duh koji se trudi da sebe zaštiti, ovoga puta od nasilja kapitalista i njihovih pomagača, crkve i države. 1

IIShvatanja anarhizma u starom, u srednjem veku, krajem XVIII veka i sredinom XIX veka: Gcdvin, Prudon, ŠtirnerNarodni pokreti — plod harodnog stvaralaštva — morali su da se ispolje i u literaturi. Zaista, anarhističke misli susrećemo još kod starih filozofa, i to kod Lao Cea, u Kini, kod nekih starijih grčkih filozofa, Aristipa i kinika, a takođe kod Zenona i nekih stoika.Uostalom, pošto se anarhistička misao uglavnom rađala u masama, a ne u malobrojnoj aristokratiji obrazovanih, a ovi su malo saosećali sa narodnim pokretima, mislioci se obično i nisu trudili da objasne tu duboku ideju koja je uvek nadahnjivala narodne pokrete. Sve vreme su filozofi i naučnici više voleli da idu na ruku etatističkoj orijentaciji misli i duhu hijerarhijske, stepenaste potčinjenosti. Još u vreme osvita nauke njihov omiljeni predmet izučavanja bila je veština upravljanja ljudima, i zato se ne treba čuditi što su filozofi

61

anarhističke orijentacije bili retki.Ipak, jedan od takvih bio je grčki stoik Zenon. On je učio o slobodnoj opštini bez vlasti i nju je suprotstavljao utopiji vlasti — Platonovoj Republici. Još je Zenon ukazivao na čovekov instinkt društvenosti, koji je, prema njegovim recima, priroda razvila kao protivtežu instinktu samoodržanja. On je naslućivao vreme kada će se ljudi, bez obzira na granice, ujediniti i stvoriti »Kosmos«, Vasionu, bez potrebe za zakonima, sudovima, hramovima i novcem za razmenu uzajamnih usluga.Čak su i njegove reči neobično slične onima koje sada upotrebljavaju anarhisti.1

Albski episkop Mark Đirolamo Vida propagirao je slična shvatanja protiv države, njenih zakona i njene »više nepravednosti«.2 Iste misli nalazimo takođe kod husista (naročito kod Hoeckog, u XV veku), kod prvih anabaptista, kao i kod njihovih prethodnika iz IX veka, jermenskih racionalista.Rable, u prvoj polovini XVI veka, Fenelon, krajem istog stoleća, i najviše Didro, u drugoj polovini XVIII veka, razvijali su iste ideje, koje su, kao što smo već rekli, počele da se donekle ostvaruju u nezavisnoj delatnosti »odseka« i komuna (opština), za vreme ivelike francuske revolucijp.Ali, prvi je političke i ekonomske stavove anarhizma izložio Englez Viljem Godvin, 1793. godine, u svom Istraživanju političke pravde i njenog uticaja na zajedničku moralnost i sreću. On nije upotrebljavao reč »anarhija«, ali je veoma dobro izlagao njene osnovne stavove, napadajući zakone, dokazujući nepotrebnost države i govoreći da će istinsko pravosuđe, jedini pravi temelj svakog društva, biti dostignuto tek sa uništenjem sudova. Što se tiče svojine, on je otvoreno zahtevao komunizam.3

Prudon je prvi upotrebio reč »anarhija« da označi društveno uređenje bez vlasti, i prvi je oštro kritikovao uzaludne napore ljudi da pronađu vlast koja bi bila smetnja bogatima da ugnjetavaju siromašne a da istovremeno ostane pod kontrolom upravljača. Uzaludni pokušaji u Francuskoj, počev od 1793. godine, da se pronađe ustav koji bi odgovarao tom dvostrukom cilju, i neuspeh revolucije 1848. godine davali su Prudonu, naravno, bogat materijal za takvu kritiku.1 O Zenonu vidi u radu profesora Adlera o socijalizmu. O istoriji anarhije vidi moj članak »Anarhija«, u Britanskoj enciklopediji, jedanaesto izdanje.2 Dr R. Nys, Resaerches in the History of Economics (Istraživanja iz istoriie političke ekonomije).

62

* To mesto se nalazi u prvom izdanju iz 1793, u dva toma in 4°. U drugom izdanju iz 1796, u dva toma in 8°, posle proganjanja Godvinovih drugova i političkih saveznika od strane engleske vlade, on je iz svoje knjige izbacio sve što je u prvom izdanju pisao protiv države i vlasti.Prudon je bio neprijatelj svih formi državnog socijalizma, dok su komunisti toga vremena (tridesetih i četrdesetih godina XIX veka) bili jedni od mnogih pristalica državnog socijalizma. Zato je on strogo razmatrao i odbacivao sve planove za sličnu revoluciju. Uzimajući za osnovu »radne karte«1 koje je predložio Robert Oven, Prudon je razvio shvatanje o uzajamnosti (mutualizam), koja bi svaku političku vlast učinila suvišnom.Pošto, govorio je Prudon, prometna vrednost svake robe može da se izmeri samo količinom rada društveno potrebnog za proizvodnju robe, celokup-na razmena roba u društvu može da se obavlja posredstvom nacionalne banke, koja bi primala kao isplatu za robu »radne karte«. Clearing House, tj. poseban računski ured bi, kao što sada rade banke, svakoga dana određivao razliku između prihoda i isplate svih odeljenja nacionalne banke.2

Usluge, koje bi tako razmenjivala različita lica, bile bi ekvivalentne, tj. predstavljale bi jednake vrednosti. Osim toga, nacionalna banka bi mogla da proizvođačima, ujedinjenim u proizvođačke saveze, daje na zajam sume koje su im potrebne za proizvodnju, ali ne u novcu nego u radnim kartama. Na te zajmove se ne bi plaćala kamata, jer bi umesto kapitaliste zajmodavac bila nacija — ceo narod bi davao kredit posredstvom nacionalne banke. Da bi se pokrili troškovi upravljanja bankom dovoljno bi bilo da se godišnje plati jedan proce1 Radne karte (na engleskom Labour cheques, a na francuskom bons du travail) jesu čekovi ili asignacije koje označavaju jedan, dva, tri, deset itd. sati rada (sa podelom na minute) a koje bi radnik dobijao kao isplatu za svoj rad. Banka bi mogla da ih prima kao što sada prima čekove ili novac (kovani novac ili asignacije).2 U Engleskoj, i uopšte u zemljama sa razvijenom trgovinom, isplate se u ličnom životu kao i u trgovini vrše čekovima. Umesto novcem, banci se plaća čekovima. Banke i njihova odeljenja svakodnevno šalju spisak svih dobi-jemh čekova drugim bankama, a Računski ured svodi svakodnevno bilans zaduženosti svake banke, umesto da one jedna drugoj šalju čekove i za svaki ček dobiju isplatu. Jnat na pozajmljenu sumu, ili čak manje od pola procenta.U uslovima beskamatnih zajmova kapital bi izgubio svoj štetni karakter: prestao bi da bude sredstvo eksploatacije.Prudon je detaljno razvio svoj sistem uzajamnosti dokazujući činjenicama svoja razmišljanja o ne-potrebnosti i štetnosti države i

63

vlasti. Ali treba primetiti da je ekonomski deo njegovog programa još 1829. godine u Engleskoj razvio Viljem Tomson (Thompson), poznati ekonomista koji je zastupao uzajamnost i pre nego što je postao komunista. Istu ideju su zatim razvijali njegovi engleski nastavljači Džon Grej (John Gray 1825—1831) i Dž. T. Brej (J. T. Bray, 1839). ,Predstavnik takve orijentacije u SAD bio je Džo-šua Voren (Joshua Warren). Na početku je bio član Ovenove kolonije »Nova harmonija«, zatim je postao protivnik komunizma i sam, 1827. godine, osnovao u Sinsinatiju »Sklad«, gde su se proizvodi razmenjivali na osnovu radnih časova plaćenih »radnim čekovima« (radnim kartama). Slične organizacije postojale su još i 1865. godine, pod nazivima »pravedna skladišta«, »pravedne kuće« i »pravedna sela«.1

Istu misao o razmeni proizvedenih dobara mere-njem vrednosti svakog količinom rada potrebnom za proizvodnju propagirali su u Nemačkoj, 1843—1845. godine, Moses Hes (Hess) i Karl Grin, a u Svajcarskoj Vilhelm Mar. Oni su se na taj način borili protiv učenja o državnom komunizmu koje je propagirao Vajtling u svojim tajnim kružocima, očigledno naslednicima francuskih sledbenika Ba-befa (babefovaca).S druge strane, kao protivteža autoritarnom komunizmu Vajtlinga, koji je imao prilično brojne pristalice među radnicima, jedan nemački hegeli-janac, Maks Štirner (pravo ime mu je bilo Johan Kaspar Smit), objavio je 1845. godine svoje delo1 Equity Stores, Equity Villages i Equity Houses. Engleska reč equity sadrži osim pojma pravičnosti i pojam jednakosti.Jedini i njegovo vlasništvo. To delo je pre nekoliko godina tako reći ponovo otkrio Makej (Mackay). Ono je podiglo veliku galamu u našim anarhističkim krugovima, gde je bilo svojevrsni manifest anarhista individualista.Stirnerovo delo je bilo pobuna protiv države i nove tiranije koja bi nastala ako bi državni komunizam uspeo da pobedi. Razmišljajući kao pravi me-tafizičar — hegelijanac, Štirner je propagirao preporod ljudskog »Ja« i »nadmoćnost« pojedinca. Tako je došao i do učenja o »amoralu« (odsustvu moralnosti) i »zajednici egoista«.Međutim, jasno je — kako su na to već ukazivali pisci anarhisti, a nedavno i francuski profesor Baš (Basch), u interesantnom delu Anarhistički individualizam: Maks Štirner (Pariz 1904. godine) — da ovaj vid individualizma, tražeći »pun razvoj« ne za

64

sve članove društva već samo za one koji budu priznati kao najsposobniji, ne interesujući se za razvoj svakoga, predstavlja povratak na monopol slobodnog vremena, blagostanja ; obrazovanja, koji pod pokroviteljstvom države postoji u korist malog broja ljudi. To nije ništa drugo do »pravo na pun razvoj« za privilegovanu manjinu, pravo koje može da postoji samo pod uslovom da ga štiti država.Čak i ako pretpostavimo da je takav monopol poželjan — što bi bilo potpuno besmisleno — on ne bi mogao da postoji bez pokroviteljstva odgovarajućeg zakonodavstva, bez vlasti organizovane u državu. Ovakvi zahtevi vraćaju individualiste Stirnero-vog tipa ideji države i vlasti koju oni tako lepo kritikuju. Njihova je pozicija slična Spenserovoj ili poziciji mančesterske škole buržoaskih ekonomista, koji takođe započinju žestokom kritikom države da bi završili priznajući joj funkciju podrške monopolu vlasništva, čiji je najbolji zaštitnik ona uvek bila. Bez države, monopol privatne svojine i svih »Ja« koja uobražavaju da su »natčovek« nije moguć.Socijalistička misao u Internacionali. Državni komunisti i sledbenici »uzajamnosti«.Ukratko smo se upoznali sa razvojem anarhističke jnisli. počev od francuske revolucije pa do Prudona. Njen razvoj je nastavljen u Međunarodnom savezu radnika, savezu koji je ulio toliko nade radnicima i toliko straha buržoaziji u periodu od 1868. do 1870. godine, upravo pred početak fran-cusko-nemačkog rata.Da ovaj savez nije osnovao Marks, kako to vole da tvrde marksisti — to je jasno. Poznato je da je to bio rezultat susreta delegacije francuskih radnika (koji su 1862. godine doputovali u London da bi videli drugu Svetsku izložbu) sa predstavnicima engleskih strukovnih sindikata. Ovima se u dočeku francuske delegacije pridružilo nešto engleskih ra-dikala. Tada uspostavljena veza još je više ojačala prilikom mitinga simpatija prema Poljskoj, 1863. godine i septembra sledeće, 1864. godine, na mitingu u Sent-Martins Holu. Savez je konačno osnovan. Marks je imao zadatak da sastavi proglas Saveza koji će biti štampan krajem godine u posebnoj brošuri, zajedno sa Privremenim statutom Internacionale koji je sastavio poseban komitet.Još 1830. godine, u vreme kada se u Engleskoj osnivao Veliki nacionalni sindikat (The Great National Trades Union), Robert Oven je pokušavao da osnuje »Međunarodni savez svih struka«. Ubrzo je

65

ta ideja ttiorala da bude napuštena jer je engleska vlast počela ljuto da proganja Nacionalni savez. Ipak, ideja o internacionali nije nestala. Tinjala je u Engleskoj, našla je pristalice u Francuskoj, a posle poraza revolucije 1848. francuski izgnanici su je preneli u SAD, gde su je propagirale francuske novine »Internacionala«.Francuski radnici, koji su 1862. godine posetili London, bili su većim delom prudonisti, tj. mutua-listi, dok su engleski članovi radničkih saveza pripadali uglavnom školi Roberta Ovena. Tako se engleski ovenizam ujedinio sa francuskim mutualizmom mimo uticaja buržoaske politike. Posledica tog saveza bilo je osnivanje jake međunarodne organizacije radnika, sa ciljem da se vodi borba prvenstveno na ekonomskom terenu i da se zauvek prekine sa raznim radikalnim, čisto političkim partijama.Ovaj savez — u to vreme među radnicima socijalistima savez dva glavna pravca — dobio je podršku Marksa i drugih, i kod tajne političke organizacije komunista. U nju je tada ulazilo sve što je još ostalo od tajnih društava Barbesa i Blankija, koja su, slično nemačkim tajnim društvima Vajtlinga, poticala iz za vere državnih komunista koju je Babef organizovao 11794. i 1795. godine.* * *U brošuri Savremena nauka i anarhizam već sam rekao kako su godine od 1856. do 1862. bile obe-ležene neobičnim porastom prirodnih nauka i filozofije. To su takođe bile godine opšteg političkog buđenja radikalnih ideja u Evropi i Americi. Oba ova kretanja budila su radničke mase, koje su počele da shvataju da je pred njima zadatak pripremanja narodne proleterske revolucije. Posle poraza političke revolucije 1848. godine, izdvojila se ideja da je neophodno da ekonomsku revoluciju pripreme sami radnici. Sada je Međunarodni savez radnika ostavljao dubok utisak, glasno objavljujući da je raskinuo sa svim starim političkim partijama i da su radnici spremni da stvar svoga oslobođenja uzmu u vlastite ruke.Zaista, Internacionala je počela brzo da se širi u latinskim zemljama. Njena borbena moć ubrzo je dostigla opasne razmere. Kongresi njenih federacija i jednogodišnji kongresi cele Internacionale pružali su radnicima mogućnost da sami prosuđuju kakva treba da bude socijalna revolucija i kako bi mogla da se izvrši. Tako su stvaralačke snage radničkih masa podsticane da traže nove oblike udruživanja radi proizvodnje, potrošnje i razmene.Tada se svuda mislilo da će se u Evropi ubrzo razbuktati velika revolucija. Međutim, više ili manje jasnih predstava o praktičnim

66

oblicima revo-luci je i o njenim prvim koracima — nije bilo. Upravo suprotno, u Internacionali se susretalo i sudaralo nekoliko potpuno suprotnih socijalističkih struja.U Savezu radnika vladajuća misao je bila o direktnoj, neposrednoj borbi rada protiv kapitala na ekonomskom planu. Oslobođenje rada ne bi se izvršilo uz pomoć zakonodavstva, sa čime bi se složila buržoazija, već bi to učinili sami radnici, koji će od kapitalista silom iznuđivati ustupke i na kraju ih naterati da se potpuno predaju. »Oslobođenje radnika treba da bude delo samih radnika!« — tako je glasilo osnovno pravilo Internacionale. Sada se taj princip ponovo rađa u sindikalnom pokretu koji takođe dobija internacionalni karakter.Ali kako će se odigrati oslobođenje rada od kapitalističkog jarma? Kakav bi novi oblik mogla da dobije organizacija proizvodnje i razmene? O tome se socijalisti iz vremena od 1864. do 1870. godine takođe nisu slagali kao ni 1848. godine, kada su se predstavnici različitih socijalističkih učenja susreli u Parizu, na Osnivačkoj skupštini Republike, proglašene u februaru 1848. iSlično svojim francuskim prethodnicima iz 1848. godine, čije je težnje tako dobro izložio Konside-ran (Considĕrant), u knjizi Socijalizam pred starim svetom, socijalisti Internacionale takođe nisu mogli da se okupe pod zajedničkom zastavom. Kolebali su se između različitih rešenja od kojih nijedno nije bilo dovoljno jasno da bi ujedinilo umove. Ujedinjenje je bilo utoliko teže što se socijalisti još nisu bili odrekli poštovanja kapitala i državne vlasti.Osvrnimo se letimično na te različite tokove.* * *U Internacionali su se nalazili, kao prvo, direktni naslednici jakobinstva Velike francuske revolucije, tj. sledbenici Babef ove zavere, kao i tajna društva francuskih komunista, i nemački komunistički savez koji je osnovao Vajtling. I jedni i drugi živeli su u tradiciji strasnog jakobinstva iz 1793. godine. Poznato je da su 1848. godine, svi oni još maštali o tome da će jednog lepog dana posredstvom zavere, a možda i uz pomoć diktatora, osvojiti političku836«vlast u državi. Tada bi uspostavili »diktaturu proletarijata« prema obrascu jakobinskih društava iz 1793. godine, ali ovaj put u korist radnika. Ta će diktatura, mislili su, uspostaviti komunizam.

67

Vlasti će, govorili su, biti dovoljno da zakonodavstvom uvede razne ograničavajuće zakone i poreze koji će egzistenciju posednika učiniti toliko teškom da će oni ubrzo biti srećni ako mogu da se otarase vlasništva i da ga predaju državi. Tada će država poslati »armije zemljoradnika« koje će obrađivati polja. Industrijskim zavodima, koji bi bili organizovani prema sličnom poluvojničkom obrascu, takođe će upravljati država.1

Takva shvatanja bila su raširena među socijalistima u vreme osnivanja Internacionale, a imala su sledbenike i !u Francuskoj među blankistima, i u Nemačkoj kod lasalovaca i socijaldemokrata.S druge strane, engleski radnici škole Roberta Ovena imali su shvatanja upravo suprotna ovim ja-kobinskim. Oni su apsolutno odbijali da računaju na moć države, kako u izvođenju revolucije tako i u izgradnji socijalističkog poretka. Računali su prvenstveno na delatnosti ujedinjenih radničkih saveza. Pri tome, engleski sledbenici Ovena nisu težili državnom komunizmu. Slično francuskim sledbeni-cima Furijea, oni su veći značaj pridavali slobodno formiranim i međusobno ujedinjenim opštinama i grupama, koje bi zajedno vladale zemljom i fabrikama, ali bi same organizovale svoju proizvodnju i ono što izrade davale u društvena skladišta za prodaju.Uopšte, proizvođači bi mogli da rade kako u velikim i malim grupama tako i pojedinačno, zavisno od potreba proizvodnje. Nagrađivanje rada u opštinama i grupama, a takođe i razmena među opštinama, jobavljali bi se preko radnih karata. Te bi karte označavale broj radnih sati provedenih u radu na1 Bilo bi zanimljivo napomenuti da je slične ideje, veoma rasprostranjene u to vreme, o državnom ratarstvu uz pomoć »zemljoradničkih armija«, veličao u brošuri Uništavanje proletarijata Napoleon III, koji je tada bio pretendent na položaj predsednika republike. Kada je postao car, on nije imao ništa protiv da te ideje primeni u navodnjavanju i pošumljavanju nekih delova Francuske.opštinskim poljima, u fabrikama i radionicama, i svaka opština bi takvim kartama plaćala proizvode koje su svi proizvođači dali u opštinska skladišta.Ideju o nagrađivanju radnim kartama, kao što smo već videli, prihvatali su Prudon i mutualisti u svojim planovima za preobražaj društva. Oni su takođe odbacivali intervenciju državne vlasti u društvima koja bi porodila revolucija. Govorili su da socijalna revolucija ekonomsku delatnost države čini nepotrebnom pošto sva

68

razmena može da se obavlja preko nacionalnih banaka, a vaspitanje, sanitetske mere, komunikacije, industrijska predu-zeća itd., bili bi u rukama nezavisnih opština.Najzad, istu zamisao o radnim kartama — koje u razmeni zamenjuju novac, ali sada već u državi koja je postala vlasnik sve zemlje, rudnika, želez-ničkih pruga, fabrika — imala su 1848. godine dva istaknuta pisca — Peker (Pecqueur) i Vidal, koji su svoj sistem zvali kolektivizmom. Obojicu sada socijalisti uporno prećutkuju, utoliko lakše što su njihovi radovi, izdati krajem četrdesetih godina, sačuvani u sasvim malom broju primeraka.1 Peker je bio član Ustavotvorne skupštine, 1848. godine, i tada je o tome napisao zanimljivu raspravu. Tu je detaljno izložio svoj sistem '— čak u obliku zakona koje bi, prema njegovim recima, bilo dovoljno da Skupština sprovede da bi se izvršila socijalna revolucija.U vreme osnivanja Internacionale imena Pekera i Viđala očigledno su bila potpuno zaboravljena, čak i od njihovih savremenika, ali su njihove ideje bile veoma rasprostranjene i ubrzo su počele još više da se šire, posebno u Nemačkoj, pod nazivima »naučni socijalizam«, »marksizam« i »kolektivizam«.2

1 Mali broj primeraka Konsideranovog manifesta (na koji je Čerkezov skrenuo pažnju kao na izvor Komunističkog manifesta) i knjige Pekera i Viđala, jedan od naših drugova uspeo je da pronađe u skladištu — u Moskvi! Izvanrednu knjigu Buret o položaju radničke klase, koju je Engels obilno koristio (što je takođe pokazao čerkezov), ja sam uspeo da nabavim takođe preko Moskve; u Parizu sam kupio primerak koji je nekada pripadao profesoru Leškovu!■ Za podrobnije upoznavanje sa Prudonovim pogledima najbolja je brošura Anarhija prema Prudomi, koju su u Ženevi izdali bakunjinisti.Socijalistička shvatanja u Internacionali: sensimonizamUporedo sa upravo pomenutim školama socijalizma postojala je, kao što je poznato, i škola sensi-monista. Svoju najveću snagu ona je, istina, dostigla tridesetih godina XIX veka, ali se i znatno kasnije nastavio njen dubok uticaj na socijalističke poglede članova Internacionale.Mnogi su se sjajni pisci — mislioci, političari, istoričari, romanopisci, a takođe i industrijalci, razvijali tridesetih i četrdesetih godina pod utica-jem sensimonizma. Dovoljno je ovde pomenuti Ogista Konta u filozofiji, Ogistena Tjerija (Thierry) od istoričara i Sismondija (Sismondi) među ekonomistima. Svi socijalni reformatori iz sredine XIX veka iskusili su uticaj ove škole.Kretanje čovečanstva nap red, govorili su sensi-monisti, do sada se

69

sastojalo u tome da se robovski rad pretvorio u kmetovski, a kmetovski u najamni. Ali blizu je vreme kada će postati neophodno da se uništi i novčana zavisnost rada, a zajedno s tim moraće da nestane i privatna svojina nad svim što je potrebno za proizvodnju. U tome nema ničeg nemogućeg, dodavali su, zato što su vlasništvo i vlast već pretrpeli dosta promena u toku istorije. Nove promene su potrebne i moraju se dogoditi.Sensimonisti su govorili da bi uništenje privatne svojine moglo da se odigra postepeno, pomoću niza mera (podsetimo se da im je Velika francuska revolucija već položila temelje). Te bi mere, na primer, dozvoljavale državi da pomoću velikih poreza na nasledstvo uzima za sebe sve veći i veći deo vlasništva koje se prenosilo s generacije na generaciju. Na taj način bi se količina vlasništva koja prelazi u privatne ruke stalno smanjivala i postepeno bi privatno vlasništvo potpuno nestalo. Bogati bi se uverili da im je unosno da se sami odreknu privilegija, koje je civilizacija koja nestaje stvorila u njihovu korist. Tada bi dobrovoljno odricanje bogatih od vlasništva i uništenje nasledstva zakonodavnim putem pretvorilo sensimonističku državu u jedinog vlasnika zemlje i industrije, u višeg naredbodavca — nikome potčinjenog rukovodioca i upravljača umetnostima, naukama i industrijom.1

Svaki član društva radio bi u jednoj od tih oblasti i bio bi »činovnik« sensimonističke države. Uprava bi bila hijerarhijska, tj. stepenasta organizacija »najboljih ljudi« — najboljih u naukama, umetnostima i industriji.Raspodela proizvoda obavljala bi se prema takvom položaju: »Svakome prema talentu, svakom talentu prema rezultatima«.Osim ovih planova za budućnost, sensimonistička škola i pozitivna filozofija koja se razvila na njenim osnovama dale su devetnaestom veku niz zapaženih istorijskih radova u kojima se poreklo vlasti, privatne svojine i države razmatralo sa stvarno naučne tačke gledišta. Ovi radovi su i do danas sačuvali značaj.Istovremeno su sensimonisti Jpodvrgli strogoj analizi političku ekonomiju takozvane klasične škole, tj. škole Adama Smita i Rikarda, koja je kasnije postala poznata pod imenom »mančesterska škola« i zastupala tzv. »nemešanje države«.Ali, boreći se protiv principa industrijskog individualizma i konkurencije, sensimonisti su zapadali u istu grešku koju su sami tako lepo shvatili kada su istupili protiv militarističke države i njene hijerarhije. Oni su završili priznavanjem svemoći države i svoj

70

poredak — kako je to već zapazio Konsi-deran — bazirali na nejednakosti i vlasti, na državnoj hijerarhiji, kojoj su čak hteli da pripišu duhovni karakter.Na taj način su se sensimonisti četrdesetih godina, priznajući vrhovnu vlast države, kao što su je priznavali jakobinski komunisti, razlikovali od ovih samo prema stepenu ličnog udela koji su proizvođaču dodeljivali u zajedničkoj proizvodnji. Bez obzira na lepe radove iz političke ekonomije koje1 Viktor Konsideran: Socijalizam pred starim svetom, francusko izdanje 1848. godine, str. 35—36.su uradili mnogi od njih, oni nisu došli do saznanja da dobra proizvodi društvo — svi zajedno, a ne pojedinačno. U protivnom, shvatili bi da nije moguće pravedno odrediti koji bi deo zajednički proizvedenog bogatstva trebalo da pripada kom pojedinom proizvođaču."U toj tački su se duboko razilazili komunisti i sensimonisti. Ali oni su se potpuno slagali u tome što ni jedni ni drugi nisu pridavali značaj pojedincu, njegovim pravima i željama. Ono što su |mu komunisti davali bilo je samo jpravo da bira svoje činovnike i upravljače. Sensimonisti su takođe priznali to pravo posle 1848. godine. Pre toga nisu priznavali čak ni pravo biranja. Ali za komuniste kao i za sensimoniste, isto kao i za naše savreme-nike kolektiviste, svaki pojedinac jeste samo činovnik države. 1U Kabeu, koji je napisao Putovanje u Ikariju, i koji je osnivao komunističke kolonije u Americi, jakobinski komunizam i sputavanje ličnosti našli su potpuni izraz.Zaista, u Kabeovom Putovanju... stalno susrećemo vlast, državu — sve do kuhinje u svakom domaćinstvu. Ne zadovoljavajući se kuhinjskim rukovodstvom koje će dobijati svaka porodica, Ikar-ska republika donosi spisak odobrenih jestivih proizvoda, primorava svoje poljoprivrednike i radnike da ih proizvode i deli ih svojim podanicima. »A pošto« — pisao je Kabe — »niko ne srne da ima druge zalihe hrane osim onih koje odobrava republika, onda shvataš da niko ne srne da jede ništa što ona nije odobrila« (Putovanje u Ikariju, francusko izdanje, 1848. godine, str. 52).Briga vlasti ide dotle da komitet propisuje koliko puta dnevno treba jesti, u koje vreme i koliko dugo. Vlast određuje količinu obroka, njihov sastav i re dosled prema kome će se davati. Što se tiče odeće, nju naručuje komitet prema određenom obrascu. Svako nosi model koji odgovara njegovom društvenom položaju. Radnici koji uvek

71

proizvode jednu istu stvar čine puk: »Do te mere vladaju red i disci-

plina!« — uzvikuje uzbuđeno Kabe. Da i ne govorimo da niko ništa ne može da štampa ako ne dobije dozvolu republike, i to tek pošto položi odgovarajući ispit i prema svim pravilima dobije odobrenje da bude pisac.Sigurno je da Kabeova utopija u celini ne bi imala brojne pristalice u Internacionali, ali njen duh se zadržao.. Svakako je tačno — to smo sami vrlo dobro osetili u vreme sukoba koje smo imali sa etatistima, posebno sa nemačkim komunistima — da je čak i strogi pravilnik, koji smo malopre pomenuli i koji nam izgleda tako besmislen, bio prihvatan (osamdesetih godina, posebno od strane Nemaca) kao izraz duboke mudrosti. Na prigovore su nam odgovorili Kabeovim recima:»Naravno, komuna obavezuje i oduzima slobodu delovanja, ali zato što je njena glavna dužnost da da bogatstvo i sreću. Da bi se izbegao dvostruki utrošak rada i nepotrebna šteta, da bi se postigla što je moguće veća produktivnost u zemljoradnji i industriji uz što manji utrošak rada, potrebno je da društvo ima sve u svojim rukama, da svima upravlja i sve raspoređuje; potrebno je da ono pot-činjava svojim pravilima i svome redu i disciplini sve Volje i sva delovanja. Dobar građanin treba čak i da se uzdržava od svega što nije propisano« (Putovanje u Ikariju, peto francusko izdanje, str. 403).Najgore od svega je to što su etatisti zadržali uve-renje da je na kraju krajeva, kako je rekao Kabe, »komunizam takođe moguć i sa monarhom, kao i sa predsednikom republike«. Ova misao je pripremila put za državni udar Napoleona III, a mnogo kasnije omogućila državnim socijalistima da se olako odnose prema buržoaskoj reakciji.* * *Najzad, treba da pomenemo školu Luja Blana (Blanc), koja je u vreme osnivanja Internacionale imala mnoge pristalice u Francuskoj i Nemačkoj, gde je bila zastupljena jedinstvenom masom lasa-lovaca. Ovi socijalisti, takođe pristalice države kao i prethodni, smatrali su da industrijska svojina može da pređe iz ruke kapitala u ruke rada ako vlast koju je stvorila revolucija i koja je nadahnuta socijalističkim shvatanjima pomogne radnicima da stvore velike

72

radničke proizvodne kooperative, kojima će vlast dati na zajam potrebna sredstva. Ove kooperative bi bile ujedinjene u veliki sistem nacionalne proizvodnje. Kao privremena mera moglo bi da bude prihvaćeno novčano nagrađivanje, jednako za sve, ali bi konačan cilj bila raspodela proizvoda prema potrebama svakog proizvođača.U suštini, socijalizam Luja Blana bio je, kako kaže Konsideran, »komunistički sensimonizam« pod upravom demokratske države.Oslanjajući se na obiman sistem nacionalnih kredita, potpomognut državnim porudžbinama, ove bi kooperative, dobijajući novac sa veoma malom kamatom, mogle da konkurišu kapitalističkoj industriji. One bi uskoro istisnule kapitaliste iz proizvodnje i zauzele bi njihovo mesto. One bi takođe mogle da se razviju i li poljoprivredi. Što se tiče radnika, oni nikada ne smeju da gube iz vida taj ekonomski socijalistički ideal i ne smeju da se bave običnim demokratskim idealom buržoaske politike.* * *Sva ova shvatanja, izgrađena pod uticaj em socijalističke propagande četrdesetih godina, kao i pod uticajem februarskog i junskog ustanka 1848. godine, bila su, sa nekim izmenama u pojedinostima, raširena u Međunarodnom savezu radnika. Razlike u shvatanjima su bile velike, ali kao što smo već videli, pristalice svih tih škola slagale su se u jednom: svi su priznavali da u osnovi buduće revolucije treba da bude jaka vlast, koja će držati u svojim rukama privredni život zemlje. Svi su oni priznavali centralizovanu i hijerarhijsku strukturu države.Na sreću, uporedo sa ovim jakobinskim shvatanjima i nasuprot njima, postojalo je i učenje furi-jeovaca, na čiju ćemo analizu sada preći.1 Iz tada našeg druga (čerkezova poznato je da su Marks i Engels svoje ekonomske stavove izložene u Komunističkom manifestu uzeli iz Konsideranovog manifesta koji se zvao Principi socijalizma: manifest demokra-tije XIX veka, a bio je izdat 1843. godine. Zaista, dovoljno je pročitati bba manifesta pa se uveriti da !su Marks i Engels pozajmili od Konsiderana ne Samo ekonomske poglede već i formu Komunističkog manifesta. Što se tiče akcionog programa u Komunističkom manifestu, kao obrazac je poslužio, kako je pokazao profesor Adler, program tajnih komunističkih društava, francuskih i nemač-kih, koja su nastavljala rad tajnih društava Babefa i Buonarotija. Proučavanje Konsideranove knjige Socijalizam pred starim svetom (Le Socialisme devant le vieux monde) preporučuje se ozbiljnoj pažnji savremenih socijalista.

73

Socijalistička shvatanja u Internacionali: furijerizamFurije, savremenik Velike revolucije, već nije bio živ kada se osnivala Internacionala. Ali njegovi sledbenici širili su njegove ideje (naročito Konsi-deran, koji im je dao izvestan naučni karakter, tako da isu najobrazovaniji članovi Internacionale svesno ili nesvesno bili pod uticajem furijerizma.1

Da bi se shvatio uticaj furijerizma tih godina, treba primetiti da glavna Furijeova ideja nije bilo ujedinjenje kapitala, rada i talenta radi proizvodnje bogatstva, kako se obično tvrdi u knjigama o istoriji socijalizma. Njegov glavni cilj bio je da se učini kraj privatnoj trgovini koja teži profitu i nužno vodi velikim nesavesnim špekulacijama. Da bi se to postiglo, on je predlagao da se formira s/o-bodna nacionalna organizacija za razmenu proizvoda. Na taj način je Furije ponovo istakao ideju koju je već pokušala da ostvari velika revolucija 1793. i 1794. godine, pošto je 'pariški narod prognao ži-rondiste iz Konventa, a Konvent prihvatio zakon o maksimiranju cena najpotrebnijih predmeta.Kao što je Konsideran govorio u svojoj knjizi Socijalizam pred starim ^svetom, Furije je sredstvo za prekid svih mahinacija savremene eksploatacije video u »formiranju neposrednih odnosa između proizvođača i potrošača, u izgradnji opštin-skih posredničkih agencija, koje bi bile skladišta ali ne i vlasnici proizvoda, i predavale bi ih neposredno potrošačima«.U takvim uslovima cena robe prestala bi da bude predmet špekulacije. Ona bi mogla da raste samo radi podmirenja »rashoda za prevoz, čuvanje i upravljanje čija je veličina gotovo neosetna«. (Kon-sideran, str. 39.)Još kada su ga kao dečaka roditelji smestili u trgovački zavod, Furije je s mržnjom 'prokleo trgovinu čije je loše strane neposredno upoznao iz ličnog iskustva. Tada je sebi dao reč da će se boriti protiv nje. Kasnije je, za vreme Velike revolucije, bio svedok užasnih špekulacija — na početku pri prodaji i kupovini nacionalnih imanja oduzetih od crkve i plemstva, a zatim i neverovatnim povećanjima cena svih proizvoda u vreme borbe i revolucije protiv evropskih monarhija. Takođe je znao iz iskustva da ni jakobinski Konvent, ni teror sa bespoštednom giljotinom nisu mogli da spreče ove špekulacije. Tada je shvatio da ako nema nacionalne, društvene organizacije razmene, bar za predmete neophodne za život, za narod su nekorisne sve blagorodne posledice ekonomske revolucije, izvedene oduzimanjem zemlje od sveštenstva i plemstva u korist

74

demokratije. Tada je morao da shvati potrebu za nacionalizacijom trgovine i da razume pokušaj »sankilota« u vezi s tim, 1793. i 1794. godine. On je postao njen apostol.1

Slobodna opština — čuvar proizvoda koje su stvorili njeni članovi — rešiće, prema njegovom mišljenju, veliki problem organizacije razmene i raspo1 Mi to^ nismo znali li Internacionali, ali je sada poznato da je stanovnik Liona Anž, zapanjen siromaštvom koje je carevalo Lionom u vreme Revolucije, izdao plan Dobrovoljnog saveza (Asociation volontaire), koji je trebalo da obuhvati celu Francusku. Ovaj savez je trebalo da ima 30.000 žitnih magacina (po jedan u svakoj opštini) i tako bi se učinio kraj privatnoj svojini nad najpotrebnijim predmetima i privatnom trgovinom. Pogledaj Mi-šleovu (Michelet) analizu Anžove brošure u divnoj Istońfi francuske revolucije, a zatim Žoresovu (Jaurfes) Histortedele najpotrebnijih predmeta. Ali opština ne treba da bude vlasnica skladišta, sličnih našim seoskim ambarima ili savremenim kooperativima. Ona treba da bude samo čuvar i agencija, gde će se proizvodi skupljati radi raspodele, bez ikakvog prava da ubira dažbine od potrošača i bez prava da špekuliše pro-menama cena.Furijeova zamisao da razreši socijalno pitanje organizujući potrošnju i razmenu na društvenoj osnovi već ga čini jednim od najdubljih socijalističkih mislilaca.Ali on se nije tu zaustavio. Osim toga, predložio je da svi članovi poljoprivredne ili industrijske, ili, tačnije, mešovite poljoprivredno-industrijske opštine, sastave falangu. Oni će ujediniti svoje zemlje, radnu stoku, alate i mašine, i obrađivaće zemlju ili će raditi u fabrikama računajući da zemlja, mašine, fabrike i drugo, pripadaju svima zajedno, ali strogo vodeći računa o tome za koliko je svaki pojedinac povećao zajednički kapital.U falangi će morati da se poštuju dva osnovna pravila. Prvo, ne srne da ^postoji neprijatan rad. Svaki posao treba da bude tako opremljen, raspoređen i raznovrstan da uvek bude privlačan. Drugo, u društvu izgrađenom na osnovama slobodne sa-radnje ne srne da postoji nikakva prinuda, a neće ni biti razloga za nju.Uz barem donekle pažljiv i produbljen odnos prema ličnim potrebama svakog člana falange, i uz izvesmu tolerantnost prema osnovnim razlikama karaktera, a takođe i ujedinjujući poljoprivredni, industrijski, intelektualni i umetnički rad, članovi falange će se brzo uveriti da čak i ljudske strasti, koje u savremenoj organizaciji često izgledaju kaoSocialiste, i još Burženovu (Burgin) u knjizi Furije. Nije li Anžov plan

75

nadahnuo Furijea koji je već o tome razmišljao? To ne znam. Ali ono što je Furije sigurno poznavao bili su planovi revolucionarnih sankilota o nacionalizaciji trgovine. Mora da ga je ovaj plan nadahnuo. Kako kaže Misle u jednoj svojoj rukopisnoj primedbi koju pominje Žores: »Ko je stvorio Furijea? Ni Anž, ni Babef: Lion je bio pravi prethodnik Furijea.« Sada možemo reći: Lion i Revolucija 1793—1794. godine.zlo i opasnost — što sa svoje strane uvek opravdava primenu sile — mogu da budu izvor daljeg progresa. Dovoljno je bliže se upoznati sa suštinom tih strasti i naći im primenu. Novi poduhvati, opasne situacije, društveni pokreti, želja za pramenom itd., daće strastima potrebnog oduška. Zaista, svi znaju koliko strast za kockom i nenaviknutost na redovan rad mogu da budu uzroci laganja, pljački i drugih postupaka koji se sada kažnjavaju kao prestupi. U razumno uređenom društvu iste te strasti bi pronalazile bolji izlaz.Istina, Furije je još uvek plaćao danak etatističkim idejama. On je priznavao da bi u ogledima o njegovoj Zajednici i prethodnom ispitivanju »obične harmonije«, koja će biti preteča »prave harmonije«, predstavnik vrhovne vlasti mogao da odigra ulogu. »Bilo bi moguće da se, na primer, poglavaru Francuske prepusti čast da, postavši osnivač harmonije i oslobodilac zemljine kugle, izvede ljudski rod iz socijalnog haosa«, govorio je u svom prvom delu, a to je ponovio i kasnije, 1808. godine, u svojoj Teoriji četiri pokreta. Na kraju se s tim ciljem obraćao kralju Luju-Filipu (Š. Pelaren, Furije, njegov život i učenje, francusko izdanje, str. 114). Ali to se sve odnosilo samo na prvi pripremni ogled.Što se tiče onog društva koje je zvao »pravom harmonijom«, ili »svetskom harmonijom«, tu nije ostavljao mesta ni za kakvu vlast. Ova harmonija, govorio je, ne može da se uvede »parcijalno«. Pro-mena mora da se desi istovremeno u društvenim, političkim, privrednim i moralnim odnosima ljudi Kada je počeo da analizira ideju države, Furije je u svojoj kritici bio isto tako bespoštedan kao mi sada. »Politički nered«, govorio je, »predstavlja istovremeno posledicu i izraz privrednog (socijalnog) nereda. Nejednakost je krajnja nepravda. Država, u čije ime deluje vlast, po poreklu i svojim osnovnim principima nesumnjivo je sluga privile-govanih klasa i njihov zaštitnik od ostalog stanov-ništava«. I tako dalje.1

1 Ja prepisujem ove reči iz Burženove knjige, a on upotrebljava prave Furijeove izraze.Uopšte, u Furijeovom harmoničnom društvu, koje će biti izgrađeno potpunim oživotvorenjem njegovih misli, nema mesta prinudi.1

Furije je pisao neposredno posle poraza Velike revolucije i zato je

76

neminovno naginjao mirnom rešavanju socijalnog pitanja. On je insistirao da treba priznati princip zajedničkog delovanja kapitala, rada i talenta. Zbog toga bi vrednost svakog proizvoda proizvedenog u falangi trebalo da bude podeljena na tri dela od kojih bi jedan deo (polovina, ili sedam dvanaestina cele sume) služio za nagrađivanje rada, drugi deo (tri dvanaestine) bi bio u korist kapitala, a treći deo (dve ili tri dvanaestine) u korist talenta.* * *Međutim, većina Furijeovih pristalica u Internacionali nije pridavala veliki značaj tom delu njegovog sistema. Oni su shvatali da se u tome ogledao uticaj vremena u kome je pisao. Nasuprot tome, oni su naročito pamtili sledeće osnovne stavove Furi-jeovog učenja:1) Slobodna opština tj. mali zemljišni prostor, potpuno nezavisan, Ipostaje osnova, jedinica u novom socijalnom društvu.*2) Opština je čuvar svih proizvoda stvorenih u njoj, i posrednik u svim vrstama razmene sa drugim opštinama. Ona je takođe savez potro1 Cak i ti slučajevima kada Furije pravi izuzetke, ili kada sa začuđujućom nedoslednošću govori o »razlikama« ili o »normama« uvedenim za podsticanje zalaganja na poslu, ili o potčinjavanju zakonima i pravilima za vreme ogleda koji treba da provere teoriju, glavna misao njegovog sistema ostaje potpuna sloboda pojedinca u harmoničnom društvu budućnosti. »Sloboda se sastoji u mogućnosti da činimo ono što traže naše težnje. Ako postoje ljudi koji zamišljaju da mogu da potčine ljudsku prirodu zahtevima savremenog društva, i sa tim ciljem se izučavaju, mi im ne pripadamo«, govorio je Furijeov učenik Pelaren (str. 222).* U originalu stoji: социалвное обшество. (Prim. prev.).šača, i sasvim je moguće da će u većini slučajeva biti i proizvodna jedinica što bi, uostalom, mogla da bude i profesionalna grupacija (tj. radnički savez), ili savez nekoliko proizvodnih zadruga.3) Opštine se međusobno slobodno ujedinjuju u federaciju, oblast, narod.4) Rad treba da bude privlačan. Bez toga on uvek vodi ropstvu. Pre nego što to bude učinjeno nemoguće je bilo kakvo rešenje socijalnog pitanja. Ali to je sasvim moguće postići (dve duboke istine, koje se danas suviše lako zaboravljaju). Rad treba i može da bude znatno produktivniji nego do sada.5) Za održavanje reda u takvom društvu nije potrebna nikakva prinuda; sasvim je dovoljan uticaj društvenog mnenja.Što se tiče raspodele proizvoda, u Internacionali se smatralo da će to pitanje rešavati same opštine ili proizvodni savezi. Jedna će opština

77

primeniti komunistički princip — svakome prema njegovim potrebama, a druga će možda izabrati da daje nagradu prema broju radnih časova, ili prema rezultatima rada.Ovakvo rešenje pitanja, koje svakoj proizvođačkoj grupi prepušta da izabere način nagrađivanja, dugo je činilo osnovnu crtu tzv. kolektivizma radničkih saveza u latinskim narodima, nasuprot državnom komunizmu.Na kraju, što se tiče načina prelaska iz sadašnjeg društva ti socijalističko, aktivisti Internacionale nisu pridavali značaj onome šta je o tome govorio Furije. Oni su osećali da se u Evropi odvija takvo stanje stvari koje vodi revoluciji i (videli su da se približava revolucija, dublja i šira od revolucije 1848. I kad ona počne, govorili su, radnici treba da učine sve što od taj ih zavisi da bi kapitalu oduzeli monopole koje je zadobio i predaju ih u ruke samih proizvođača, tj. radnika.* * *Podsticaj koji je dala Pariška komuna — BakunjinVeć se na osnovu prethodnih glava može shvatiti na kojoj osnovi su se razvijale anarhističke ideje u Internacionali. Videli smo kakvu su mešavinu centralističkog i etatističkog jakobinstva i težnje ka teritorijalnoj nezavisnosti i federaciji tada predstavljala shvatanja aktivista Međunarodnog i saveza radnika. Izvor oba misaona toka bila je — to sada znamo — Velika francuska revolucija. Centralističke ideje poticale su direktno od jakobinstva iz 1793. godine, a ideje o teritorijalnoj nezavisnoj delatnosti bile su nasleđe velikog stvaralačkog i rušilačkog rada komuna (opština) 1793. i 1794. godine, i njihovih odeljaka (sekcija) u velikim gradovima.Međutim, treba reći da je prvi od ova dva toka, jakobinski, nesumnjivo prevagnuo. Gotovo svi bur-žoaski intelektualci koji su se uključili u Interna-cionalu razmišljali su kao etatisti-jakobinci, a radnici su bili pod njihovim uticajem.Trebalo je da se desi nešto tako značajno, kao što je proklamovanje Pariške komune i herojska borba pariškog naroda protiv buržoazije, pa da revolucionarna misao dobije novi smer, barem u latinskim zemljama, a naročito u jSpaniji, Italiji i delu francuske Svajcarske.Jula 1870. godine počeo je užasni francusko-pruski rat, u koji su se Napoleon III i njegovi savetnici bacili ne bi li spasli carstvo od neizbežne republikanske revolucije. Rat je doveo do žestokog poraza Francuske i propasti carstva, do privremene vlade Tjera i Gambete i

78

do Pariške komune, za kojom su usledili slični pokušaji u Sen-Etjenu u Francuskoj i Barseloni i Kartagi u Španiji.Za Internacionalu, ili barem za one njene članove koji su umeli da razmišljaju i iskoriste lekcije života, protekla zbivanja su poslužila kao pouka. Opštinski (komunalni) ustanci bili su pravo otkriće. Oni su videli kako su pojedini gradovi proglasili svoju nezavisnost od države i svoje pravo da sami započnu novi život, ne čekajući da se cela nacija sa ostalim svojim oblastima saglasi da takođe krene tim putem. Shvatili su da su ustanci gradova, vođeni pod crvenom zastavom socijalne revolucije koju su francuski radnici na barikadama neustrašivo branili po cenu života, pokazali kakva treba da bude i kakva će iverovatno biti politička forma buduće revolucije u latinskim narodima.Ne demokratska republika, kako se jmislilo 1848. godine, već opština — slobodna, nezavisna i, vrlo verovatno, komunistička.* * *Razumljivo, misaona zbrka, koja je tada vladala u glavama o tome kakve političke i ekonomske mere treba prihvatiti u narodnoj revoluciji da bi joj se obezbedio uspeh, psećala se i u vreme Pariške komune. Vladala je ista intelektualna neodređenost koju smo videli u Internacionali.Jakobinci, tj. državni centralisti, s jedne strane, i komunisti-federalisti, tj. komunari, sa druge strane, bili su podjednako zastupljeni u pariškom ustanku, i ubrzo je među njima nastala nesloga. Naj borbenij i elemenat nalazio se među jakobincima i blankistima. Ali Blanki je bio fu tamnici, a kod blankističkih glavešina (najvećim delom burzu ja) nije ostalo mnogo od komunističkih ideja njihovih prethodnika babefovaca. Ekonomsko pitanje bilo je za njih nešto čime se treba baviti kasnije, a pošto je ovo mišljenje od početka bilo veoma rasprostranjeno, narodne komunističke težnje se nisu razvile na pravi način. Tim pre što je Komuna, proglašena dok su nemačke armije stajale oko Pariza, opstala svega sedamdeset dana.U takvim uslovima poraz je visio u vazduhu, i bespoštedna osveta kukavičke, uplašene i jetke buržoazije dokazala je još jednom da narodna komuna može da pobedi samo ako narodne mase, podstak-nute potrebom da osvoje ekonomsku osnovu, strasno stupe u pokret.Da bi opštinska politička revolucija mogla da pobedi, istovremeno treba da bude sprovedena i ekonomska revolucija.Nema sumnje da je Pariška komuna učinila nemogućom obnovu

79

monarhije, koju je buržoazija želela. Ali najvažnija posledica Pariške komune bilo je to što je revolucionarni proletarijat latinskih zemalja počeo jasnije da shvata pravo stanje stvari.»Slobodna opština« je politička forma koju socijalna revolucija treba da prihvati. Neka je cela zemlja i neka su sve susedne zemlje protiv takvog načina delovanja, ali ako su stanovnici jedne opštine i teritorije odlučili da sprovedu podruštvl javan je potrošnje predmeta potrebnih za zadovoljenje njihovih potreba, a takođe i podruštvl javan je razmene tih proizvoda, oni to moraju da ostvare sami, praktično, ne čekajući da im to dozvoli nacionalni parlament. I ako oni to učine, ako svoje snage usmere ka tom velikom delu, oni će u okviru svoje opštine naći takvu snagu kakvu ne bi našli ako bi hteli da za sobom povuku celu zemlju sa svim njenim delovima, zaostalim, neprijateljskim ili indiferentnim. Bolje je boriti se protiv njih otvoreno, nego ih vući za sobom kao okove vezane za noge revolucije.I više od toga. Smatramo takođe, ako nije potrebna centralna vlast da zapoveda slobodnim op-štinama (ako se uništi centralna vlast i ako se jedinstvo zemlje postigne pomoću slobodne federacije opština), onda je isto tako suvišna i štetna i centralna gradska uprava. Stvari koje treba rešavati u okviru posebne opštine, čak i u velikom gradu, znatno su jednostavnije a interesi građana manje različiti i suprotni nego u okviru zemlje, čak i onda kada ona nije veća od Svajcarske ili jednog njenog kantona.Federativni princip (tj. slobodno ujedinjenje re-jona, industrijskih saveza, saveza potrošnje i razmene itd.) sasvim je dovoljan da se u okviru opština postigne saglasnost između proizvođača, potrošača i drugih grupa građana.* * *Pariška komuna je odgovorila na još jedno pitanje koje je mučilo svakog revolucionara. Dva puta997*je Francuska pokušala da sprovede socijalnu revoluciju — oba puta uz pomoć centralne vlasti: prvi put, 1793. i 1794. godine, kada je, pošto je prognala žirondiste iz Konventa, pokušala da uvede »stvarnu jednakost« (tj. pravu, ekonomsku jednakost), uz pomoć strogih zakonskih mera, i, drugi put, 1848. godine, kada je pokušala da preko nacionalne skupštine stvori »socijaldemokratsku republiku«. Oba puta je pretrpela potpuni krvavi poraz.

80

Sada nam sam život ukazuje na novo rešenje: »slobodna opština«. Sada opština treba da ostvari revoluciju u svojim okvirima, istovremeno dok se oslobađa od centralne države. I, dok se u glavama kristalizovalo ovo rešenje, počeo je da se razvija novi ideal: anarhija.Mi smo tada shvatili da se u Prudonovoj knjizi Opšti pojam o revoluciji u XIX veku nalazila duboko praktična misao — ideja anarhije. I misao naprednih ljudi latinskih naroda počela je tako da se orijentiše.S druge strane, etatističke orijentacije u Glavnom savetu Internacionale izražavale su se sve jače i pretile celoj Internacionali, u kojoj je osnovni princip bila nezavisnost nacionalnih federacija. Glavni savet je postojao samo radi olakšavanja odnosa i nije trebalo da ima nikakvu vlast. Međutim, 1872. godine, posle poraza Francuske i Komune, Glavni savet Internacionale pod rukovodstvom Marksa i Engelsa, koje su podržali francuski blankisti (emigrirali u London posle poraza Komune), izvršio je nasilni prevrat.Sazvavši umesto opšteg međunarodnog kongresa malu »konferenciju« svojih privrženika, Savet je u akcionom programu direktnu borbu rada protiv kapitala zamenio agitacijom u buržoaskim parlamentima. Taj prevrat je mnogima otvorio oči. Ćak su i najlakoverniji videli kako je glupo vođenje svojih stvari predati vlasti, makar ona bila izabrana na tako demokratskim principima kako Je to bilo prilikom biranja Glavnog saveta Internacionale. Spanska, italijanska, jurska i valonska federacija i jedna engleska sekcija ustale su protiv vlasti Glavnog saveta.1 Ali, avaj, ozbiljan otpor uzimanju vlasti od strane Saveta javio se samo u latinskim zemljama: u Španiji, Italiji, u romanskoj Svajcarskoj i valonskom delu Belgije. Nemci su, nasuprot tome, iz svoje pobede nad Francuskom izveli sasvim drukčiji zaključak: oni su se priklonili državnom centraiizmu.Država s jako koncentrisanom vlašću, neprijateljska prema svakom nagoveštaju nacionalne nezavisnosti, snažna stepenasta centralizacija činovništva i jaka vlast — eto do kakvih su zaključaka došli nemački socijalisti i radikali. Oni čak nisu hteli da shvate ni to da je njihova pobeda nad Francuskom bila pobeda mnogobrojne armije (više od mi-lion vojnika), koja je bila moguća uz opštu vojnu obavezu, nad malobrojnom francuskom armijom (420.000), sastavljenom prema tada postojećoj regrutaciji u Francuskoj. Pobeda je bila izvojevana prvenstveno nad Drugim carstvom u raspadu, kada

81

mu je već pretila revolucija — revolucija koja bi donela korist ćelom čovečanstvu da je nije omeo upad Nemaca u Francusku.Tako je Pariška komuna podstakla ideju anarhizma kod latinskih naroda.★ * *Anarhistička orijentacija, koja je počela da se razvija u Internacionali, dobila je snažnog i strasnog zastupnika u Bakunjinu. Oko Bakunjina i njegovih jurskih drugova ubrzo se okupio neveliki krug mladih Svajcaraca, Ttalijana i Spanaca koji su razvijali njegove ideje.Koristeći se svojim velikim poznavanjem istorije i filozofije, Bakunjin je u čitavom nizu odličnih članaka i pisama utemeljio savremeni anarhizam.On je hrabro istupio sa idejom o savremenom uništenju države zajedno sa svim njenim ustanovama, njenim idealom i ciljevima. U prošlosti je1 Za upoznavanje sa detaljima ovog prevrata i njegovim posledicama treba pročitati divan istorijski rad Džemsa Gijoma (Guillaume) o Internacionali, ili, pak, skraćeni izvod iz ovog dela koji sada priprema dr Brund-baher.država bila istorijska nužnost. To je bila institucija koja se sudbonosno razvijala iz autoriteta religioznih kasta. Ali sada je potpuno uništenje države na redu kao istorijska nužnost, zato što država predstavlja negaciju slobode i jednakosti, zato što ona samo kvari sve čega se prihvati, čak i onda kada želi da oživotvori nešto što treba da koristi svima.Svaki narod, ma koliko mali bio, i svaka opština, treba da imaju mogućnost da se slobodno organi-zuju onako kako sami misle i ukoliko ne smetaju svojim susedima. Ono što se u političkom žargonu zove »federalizam« i »autonomija« još nije dovoljno; to su samo reči koje prikrivaju vlast centralističke države.1 Potpuna nezavisnost opština, saveza slobodnih opština i socijalna revolucija u samoj opštini — to je ideal koji sada stoji pred nama, u onoj meri u kojoj izlazimo iz mraka prošlih vekova. Čovek počinje da shvata da ne može da bude potpuno slobodan dok svi oko njega ne budu slobodni u istoj meri.U svojim ekonomskim pogledima Bakunjin je bio komunista, ali je, po dogovoru sa svojim drugovima federalistima u Internacionali, nazivao sebe anarhističkim kolektivistom, plaćajući time danak nepoverenju koje su komunisti etatisti u Francuskoj izazivali prema sebi. Naravno, njegov kolektivizam nije bio kolektivizam Viđala i

82

Pekera, hi njihovih današnjih sledbenika, koji prosto teže državnom kapitalizmu. Za njega i njegove drugove, kolektivizam je značio zajedničko ovladavanje svim sredstvima za proizvodnju, ne određujući unapred na koji će se način obavljati nagrađivanje rada u različitim grupama proizvođača (da li će prihvatiti komunističko rešenje, ili će tome pretpostaviti rad1 Tako, na primer, u Austriji postoji »federalizam«, ti. posebni narodi (Cesi i Mađari) imaju svoje parlamente u okviru saveznog (federalnog) međusobnog sporazuma, ali češka i Mađarska su posebne savezne države. Primer značajne »autonomije«, tj. značajne nezavisnosti imamo u gradovima SAD i Kanadi. Ali »autonomija« severnoame-ričkih gradova još je daleko od pune nezavisnosti kakvu su od XII do XVI i XVII veka imali Amijen, Firenca, Nirnberg, Pskov, Novgorod, i hiljade drugih evropskih gradova.ne karte, ili za sve istu dnevnicu, ili neko drugo rešenje). ISa svojim anarhističkim pogledima on je istovremeno strasno propagirao socijalnu revoluciju, čije je skoro nastupanje predviđala većina socijalista i koju je on vatreno zastupao u svojim pismima i tekstovima.VIISavremeni oblik anarhističkog učenjaAko je uoči 1848. godine i sledećih godina sve do Pariške komune 1871. godine revolt protiv države imao oblik pobune pojedinca protiv društva i njegove uobičajene moralnosti, a pojavljivao se uglavnom među buržoaskom omladinom, on je sada u radničkoj sredini dobio ozbiljniji karakter. Preobrazio se u traženje nove forme društva bez tlačenja i eksploatacije kojima se potpomaže državaInternacionala je, prema mišljenju radnika koji su je osnovali, trebalo da bude obiman savez (federacija) radničkih grupa, koje bi bile uzorak onoga što društvo obnovljeno socijalnom revolucijom može da postane: društvo u kome bi moderan mehanizam vlasti i kapitalistička eksploatacija morali da nestanu i ustupe mesto novim odnosima između federacija proizvođača i potrošača.U ovim uslovima ideal anarhizma nije više mogao da bude personalan, kao kod Štirnera; on je postajao društveni ideal.U onoj meri u kojoj su se međusobno bliže upoznavali i stupali u neposredne odnose, ne obazirući se na granice koje ih dele, radnici oba dela sveta počinjali su bolje da shvataju društvena pitanja i da se sa većim poverenjem odnose prema vlastitim snagama.Oni su predviđali da, ako bi zemljom ovladao narod, i ako bi industrijski radnici, osvojivši fabrike i radionice, počeli sami da

83

upravljaju industrijom i da je usmeravaju na proizvodnju svega što je narodu potrebno za život, ne bi bilo teško obilno zadovoljavati sve osnovne potrebe društva. Novi uspesi nauke i tehnike bili su zaloga uspeha. Tada bi proizvođači raznih nacija mogli da uspostave međunarodnu razmenu na pravednim osnovama. Za one koji su blisko poznavali fabrike, rudnike, poljoprivredu i trgovinu to nije bilo nimalo pod sumnjom.Istovremeno, sve više je rastao broj radnika koji su shvatali da država, sa svojom činovničkom hijerarhijom i teretom istorijskog nasleđa na sebi, mora da bude kočnica u rađanju novog društva oslobođenog od monopola i eksploatacije.Sam istorijski razvoj države bio je izazvan ničim drugim do pojavom zemljišnog poseda i željom da se on sačuva u rukama jedne klase koja bi na taj način postala vladajuća. Kakva bi to sredstva za uništenje ovog monopola mogla da pruži država ako sami trudbenici ne mogu da ih pronađu u sopstvenim moćima i u svom jedinstvu? U toku XIX veka država je neverovatno ojačala učvršćujući monopole industrijskog vlasništva, trgovine i banaka u irukama ponovo obogaćenih klasa, kojima je pribavljala jeftine radničke ruke oduzimajući zemlju seoskim opštinama 1 uništavajući seljake prekomernim porezima. Kakve prednosti za uništavanje ovih privilegija može da pruži država ako seljaci ne budu imali snage da se ujedine i sami u tome uspeju? Državni mehanizam, razvijajući se, ima za cilj da izgradi i ojača privilegije. Kako onda on može da (posluži tome da se one unište? Zar nova takva delatnost ne izahteva nove izvršne organe? I zar te izvršne organe ne treba sada da stvore sami radnici u samim svojim savezima, njihovim federacijama, bez ikakve veze sa državom?Onda kada budu srušene privilegije koje je država izgradila i koje održava radi pojedinaca i posebnih klasa, postojanje države izgubiće svaki smisao. Nastaće potpuno nove forme zajedničkog života, a odnosi među ljudima će prestati da budu odnosi između eksploatisanih i eksploatatora. Život će postati jednostavniji kada mehanizam koji postoji da bi bogatima pomagao da se još više bogate na račun siromašnih postane nepotreban.Zamišljajući slobodne opštine, seoske i gradske (tj. teritorijalne saveze ljudi međusobno povezanih prema prebivalištu), i obimne profesionalne i zanatske saveze (tj. saveze ljudi prema vrsti njihovog rada), pri čemu su opštine i profesionalni i zanatski savezi međusobno prepleteni, zamišljajući takvu organizaciju uzajamnih

84

odnosa ljudi, anarhisti su mogli već da stvore određen pojam o tome šta može da bude društvo oslobođeno jarma kapitala i države. Ostalo im je samo da dodaju da će uporedo sa opštinama i profesionalnim savezima nicati hiljade raznolikih društava i saveza ljudi prema srodnosti njihovih sklonosti. Zar je kod ljudi malo zajedničkih interesovanja, društvenih, religioznih, umetničkih, naučnih, čija je svrha vaspitanje, istraživanje ili jednostavno samo razonoda! Već nastaje mnoštvo takvih saveza, nezavisno od bilo kakvih političkih ili ekonomskih ciljeva. Njihov broj nesumnjivo treba da raste i oni će se tesno preplitati sa drugim savezima, kako teritorijalnim tako i onim za proizvodnju, potrošnju i razmenu proizvoda.Mreža te tri vrste saveza i društava pružila bi mogućnost da se zadovolje sve društvene potrebe: proizvodnja, razmena, potrošnja, zdravstvo, vaspitanje, uzajamna zaštita od napada, uzajamna pomoć, zaštita teritorije, najzad, umetničke potrebe, literarne, pozorišne, a takođe i potreba za zabavom i slično. Sve je to puno života i uvek spremno da odgovori novim potrebama i novim uticaj ima društvene i intelektualne sredine i da im se prilago-đava.Ako bi se takvo društvo razvijalo na dovoljno velikoj i naseljenoj teritoriji gde bi mogli da se ispolje naj razlici ti ji ukusi i potrebe, svima bi ubrzo postalo jasno da ш bilo kakve zakonske prisile nepotrebne.U stvari, u savremenoj državi nepostojanje društvene jednakosti najveća je smetnja za održavanje moralnog toivoa potrebnog za život u društvu. Bez jednakosti — bez »jednakosti na delu«, kako su se izražavali 1793. godine 1— osećanje pravednosti može da postane opšte dobro. Pravednost mora da bude ista za sve, a u našem društvu podeljenom na klase osećanje jednakosti trpi poraze svakog trenutka na svakom koraku. Da bi osećanje pravednosti prema svima ušlo u karakter i navike društva potrebno je da jednakost stvarno postoji. Samo u društvu jednakih naći ćemo pravednost.Tada bi nestalo prinude, ili, tačnije — želje da se pribegava prinudi. Svakome bi postalo jasno da nema potrebe da se lična sloboda ograničava, što se sada radi čas pomoću straha od kazne (sudske ili odozgo), čas potčinjavanjem ljudima koji su priznati kao viši, čas priklanjanjem pred metafizičkim sistemima stvorenim iz straha ili neznanja. Sve to, u savremenom društvu, vodi intelektualnom robovanju, omalovažavanju lične preduzimljivosti, snižavanju moralnog nivoa kod ljudi, kočenju napretka.Čovek bi među jednakima mogao sa punim pove-renjem da pusti

85

razum da se sam usmerava, pošto razvijajući se u takvoj sredini razum nužno mora da nosi pečat njenih društvenih navika. U takvim uslovima — i samo u takvim uslovima — čovek bi mogao da potpuno razvije svoju ličnost, dok je — u naše vreme — toliko uzdizani individualizam, koji je tobože sredstvo da »više prirode« postignu puni razvoj svoga bića, tek samoobmana. Tako uzdizan individualizam Je, naprotiv, samo smetnja za razvoj sjajno izražene ličnosti.U našem društvu, koje teži za ličnim bogaćenjem i samim tim je osuđeno ha sveopšte siromaštvo, najsposobniji čovek je osuđen na žestoku borbu da bi pribavio sredstva za održavanje svoje egzistencije. Ma kako skromne bile njegove potrebe, on mora da radi kao vo šest od sedam dana samo da bi pribavio krov nad glavom i hranu. Što se tiče onih, u suštini malobrojnih, koji su uspeli da se izbore za izvesnu dokolicu, neophodnu za slobodan razvoj ličnosti, savremeno društvo im dopušta da iskoriste to slobodno vreme samo pod jednim uslovom: da navuku na sebe jaram zakona i običaja buržoaske prosečnosti i da ne diraju temelje tog carstva ni oštrijom kritikom ni ličnom pobunom.»Pun razvoj ličnosti« dozvoljen je samo onima koji nikakvom opasnošću ne prete buržoaskom društvu, onima koji su za njega zanimljivi, ali ne i opasni.Kao što smo već rekli, anarhisti zasnivaju svoja predviđanja budućnosti na činjenicama dobijenim posmatranjem.U stvari, ako analiziramo misaone orijentacije koje su preovladavale u obrazovnim društvima tokom osamnaestog veka, moramo da priznamo da je centralistička i etatistička orijentacija još veoma jaka kod sveštenstva, buržoazije i onih radnika koji su dobili buržoasko obrazovanje i sami teže tome da postanu buržuji. Protivdržavna, protivmo-nopolistička i protivratna orijentacija, kao i učenje o slobodnom dogovaranju, imaju mnogobrojne pristalice među radnicima i u bolje obrazovanom, manje ili više slobodoumnom delu buržoaske inteligencije.U stvari, kako sam već pokazivao u radovima (Hleb i sloboda, Uzajamna pomoć), u današnje vreme se primećuje jaka težnja ka stvaranju, bez države i crkve, hiljada i hiljada malih saveza, radi zadovoljavanja svih mogućih potreba: ekonomskih (železnička društva, radnički sindikati, sindikati preduzimača, kooperative, poljoprivredna društva za izvoz proizvoda, itd.), političkih, intelektualnih, umetničkih, vaspitnih, propagandnih itd. Ono što je

86

ranije bila neosporiva dužnost države i crkve sada čini ogranak delatnosti slobodnih organizacija. Ova orijentacija postaje sve uočljivija. Bilo bi dovoljno da dašak slobode malo obuzda crkvu i državu, pa da se pojave hiljade slobodnih organizacija. I može se predvideti da će slobodne organizacije još više razviti svoju delatnost čim prava ve-kovnih neprijatelja slobode budu još više ograničena.Budućnost i progres leži u toj orijentaciji, a anarhija je izraz i jednog i drugog.Odbacivanje državeTreba, naravno, priznati da se haotično stanje u nauci o političkoj ekonomiji odrazilo i na anarhiste. Kao i među državnim socijalistima, mišljenja o tom predmetu se i među anarhistima razilaze.Slično svim onim socijalistima koji su ostali socijalisti, anarhisti smatraju da je postojeće privatno vlasništvo nad zemljom i nad svim što je potrebno za proizvodnju, pri čemu je cilj proizvodnje samo profit — zlo, i da naša moderna društva moraju da unište takav sistem ako žele da ne propad nu kao mnoštvo starih civilizacija.Što se tiče sredstava kojima bi ta promena mogla da se izvede, anarhisti stoje nasuprot svim frakcijama državnih socijalista. Oni poriču da se taj zadatak može izvesti pomoću državnog kapitalizma, tj. tako da država zahvati celokupnu društvenu proizvodnju ili njene glavne grane. Da železnič-ke pruge, rudnici, zemlja pređu u ruke moderne države, tj. pod upravu postavljenih parlamenata, ministara i njihovih činovničkih kancelarija — to nije naš ideal. Mi u tome vidimo samo novi oblik podjarmljivanja radnika i eksploatacije radnika od kapitaliste. I, naravno, ne Verujemo da bi državni kapitalizam bio put ka uništenju porobljavanja i eksploatacije, niti jedan od stepenika na putu ka tom cilju.Dok je socijalizam bio shvatan u pravom i šira kom značenju, kao oslobođenje rada od kapitala, anarhisti su se slagali sa tadašnjim socijalistima. I jedni i drugi su ^predviđali socijalnu revoluciju i želeli da do nje dođe. Pri tome su se anarhisti nadali da će ta revolucija roditi novu bezdržavnu formu društva, dok socijalisti, od kojih su mnogi tada još bili komunisti, nisu tačno određivali kako zamišljaju budući prevrat, mada su se mnogi od njih složili da je neophodno oslabiti centralnu vlast.Ali, kada je, ako ne većina, onda bar veoma jaka frakcija državnih socijalista bila prožeta idejom da nije ni potrebno uništavati

87

kapitalističku eksploataciju, da našoj generaciji i stepenu ekonomskog razvitka na kome smo ne treba ništa drugo do da se eksploatacija smanji tako što bi kapitalisti bili podvrgnuti nekim zakonskim ograničenjima, anarhisti su morali da se konačno odvoje, jer sa tim nisu mogli da se slože.Ako želimo da u budućnosti uništimo kapitalističku eksploataciju, onda već sada, od današnjeg dana, moramo svoje napore da orijentišemo na uništenje te eksploatacije. Mi već sada moramo da težimo tome da se sve što služi za proizvodnju (ugljenokopi, rudnici, kombinati, fabrike, saobraćaj), a naročito sve što je potrebno Iza život proizvođača, preda iz ruku privatnog kapitala grupama proizvođača.Osim toga, moramo se čuvati prenošenja sredstava za život i proizvodnju u ruke moderne države. U vreme kada socijalističke partije cele Evrope traže da se železničke pruge, proizvodnja soli, rudnici, ugljenokopi, banke (u Svajcarskoj) i monopoli špi-ritusa, predaju driavi u njenom modernom obliku, mi u tom uzimanju društvenih dobara od strane buržoaskc države vidimo jednu od najvećih prepreka da ta dobra pređu u ruke trudbenika, proizvođača i potrošača. U tome vidimo sredstvo za jačanje kapitalista, za porast njihovih moći u borbi protiv pobunjenog radnika. Najoštroumniji kapitalisti odlično to shvataju. Njima je, na primer, jasno da će njihov kapital biti bolje sačuvan, a njihove dividende sigurnije, ako budu uloženi u že lezničke pruge koje pripadaju državi i kojima ona upravlja prema vojnom obrascu.Za one koji su navikli da se udubljuju u socijalne pojave u celini — nema ni senke sumnje. Nemoguće je spremati socijalne promene ne čineći nikakve korake prema tim željenim promenama. Ako pođemo tim putem, mi ćemo se udaljiti od našeg cilja. Započeti predajom proizvodnje i razmene u ruke parlamenta, ministarstava, savremenih činovnika, koji ne bi mogli da budu ništa osim oruđa krupnog kapitala (pošto sada sve države zavise od njega), značilo bi, u stvari, udaljiti se od momenta kada bi proizvođači i potrošači sami postali gospodari proizvodnje. Zgrada starih monopola ne može se uništiti izgradnjom novih monopola u korist istih monopolista.* * *Takođe ne možemo da zaboravimo da su crkva i država bile one političke snage kojima su privile-govane klase, u vreme kada su počinjale da se učvršćuju, pribegavale da bi postale zakonski posrednici raznih privilegija i prava nad ostalim ljudima. Upravo je

88

država bila ona ustanova koja je jačala uverenje obe strane o pravu da privilegije postoje. Ona je vekovima stvarana da bi učvrstila gospodarenje privilegovanih klasa nad seljacima i radnicima. Prema tome, ni crkva ni država ne mogu sada da budu snaga koja bi poslužila uništenju privilegija.Ni država ni crkva ne mogu da budu forma društvenog uređenja koja nastaje kada se privilegije unište. Obrnuto, istorija nas uči da je, uvek kada se u nedrima naroda rađala neka nova ekonomska forma života (na primer, zamena ropstva kmetstvom, ili kmetstva najamnim radom), bilo potrebno da se stvori nova forma političkog života.Kao što crkva nikada ne može da koristi oslobođenju čoveka od jarma sujeverja, ili da mu da novu, slobodno prihvaćenu moralnost, i kao što se osećanja jednakosti, tesne povezanosti i jedinstva svih ljudi, ma koliko ih propovedale sve religije, šire u čovečanstvu tek onda kada dobiju oblike potpuno različite od onih koje je pružala crkva (jer je crkva njima ovladavala da bi oni služili svešten-stvu) — isto tako će se ekonomsko oslobođenje ostvariti pošto se prvo sruše stare političke forme koje su svoj izraz imale u državi.Čovek će morati da pronađe nove oblike za sve društvene funkcije koje sada država raspoređuje svojim činovnicima. Oruđe ugnjetavanja, porobljavanja i ropske pokornosti ne može da postane oruđe oslobađanja. Slobodan čovek će umeti da pronađe nove forme života umesto ropske činovničke hijerarhije. Te forme se već naziru. I dok ih ne izgradi sam život, ljudi koji se oslobađaju, sama oslobodilačka revolucija, ništa neće biti urađeno.Anarhija radi za to da tim novim formama društvenog života bude lakše da probiju put, a to će se dogoditi, kao što je u prošlosti uvek bivalo, u momentu velikih oslobodilačkih pokreta. Izgradiće ih stvaralačka snaga narodnih masa uz pomoć sa-vremenog znanja.* * *Evo zašto se anarhisti odriču uloge zakonodavaca i svake druge državničke delatnosti. Mi znamo da se socijalna revolucija ne može izvršiti zakonima. Jer, zakoni, čak i kada ih je prihvatila ustavotvorna skupština pod uticaj em ulice (a kako i mogu da budu prihvaćeni kada u parlamentu treba da se slože predstavnici najrazličitijih interesa), čak i kada su prihvaćeni u parlamentu, nisu ništa drugo do poziv društvu da se orijentiše prema nečemu, pod-sticaj ljudima iz naroda da iskoriste svoju energiju, snalažljivost, organizatorske sposobnosti i stvaralačke talente za to da oživotvore

89

neke upute. Za to je potrebno da postoje snage, spremne i sposobne da formule i želje zakona ostvare.1

Zbog toga su, od nastanka Internacionale sve do naših dana, mnogi anarhisti stalno aktivno učestvovali u radničkim organizacijama stvorenim za otvorenu borbu rada protiv kapitala. Takva borba će pre nego bilo kakva indirektna politička agitacija pomoći radnicima da ostvare neka poboljšanja svoje sudbine; ona će im otvoriti oči pred zlom koje društvu čini kapitalističko uređenje i država koja mu pomaže. Istovremno će ih naterati da se zamisle nad tim kako organizovati potrošnju, proizvodnju i neposrednu razmenu između zainteresovanih strana, bez pomoći kapitalista i države.★ * *Što se tiče oblika raspodele u društvu oslobođenom od mešanja kapitala i države, mišljenja anarhista se, kao što smo već videli, razilaze.1 Sta bi proizašlo iz uredbi od 19. februara (koje su ukinule kmetstvo) da nije bilo ljudi koji su imali hrabrosti da uprkos raznim brutalnostima i nasilju spahija daju podoban odgovor i nateraju mirovne posrednike da obuzdaju gospodu feudalce.Svi složno odbacuju novi oblik plate koji bi se pojavio ako bi država uzela u svoje ruke oruđa za proizvodnju i razmenu, kao što je već ovladala že-lezničkim prugama, poštom, obrazovanjem, odbra-nom teritorije. Novostečene industrijske moći, zajedno sa već postojećim (porezi, odbrana teritorije, državna crkva i si.) postale bi novo moćno oružje vlasti u službi tiranije.Zato većina anarhista sada prihvata rešenje ovog pitanja koja daju anarhisti-komunisti. Postepeno se među onima koji razmišljaju o ovom pitanju formiralo uverenje da je komunizam, bar kad je reč o najpotrebnijim predmetima, rešenje kome teže savremena društva i da je u civilizovanom društvu jedina moguća forma komunizma ona koju predlažu anarhisti, tj. komunizam bez vlasti. Svaki drugi komunizam je nemoguć. Mi smo ga prerasli.Komunizam, po svojoj suštini, podrazumeva jednakost svih članova komune i zato negira svaku vlast. S druge strane, (nezamislivo je bilo kakvo anarhističko društvo koje ne bi počelo od obezbe-đivanja svima bar nekog nivoa životnih udobnosti, koje bi sticali svi zajedno. jTako se pojmovi komunizma i anarhije nužno uzajamno dopunjuju.Ali, uporedo sa komunističkom postoji i druga Orijentacija koja u anarhiji vidi (ostvarenje potpunog individualizma. Reći ćemo

90

nekoliko reči i o toj orijentaciji.IXIndividualistička orijentacijaGlavna osnova individualističke orijentacije u okviru anarhije svakako je želja da se potpuno sačuva nezavisnost ličnosti. U tome ona sasvim ide pod ruku sa komunističkom orijentacijom. Obe teže tome da nikakvi društveni okovi — kao što su oni koje su konzervativna porodica, ili gradska opština, ili ceh (gilda) postavljali u vreme kada su već odumirali — ne ograničavaju slobodan razvoj ličnosti. Za to su podjednako zainteresovani i ko-munisti-anarhisti Ji individualiste uopšte.Ali, individualistički anarhizam je i protiv komunističkog anarhizma. Prema našem mišljenju, nesloga među njima je zasnovana na nerazumevanju. Čini nam se da je u ovom slučaju individualistički anarhizam ostatak prošlih vremena, kada sredstva za proizvodnju još nisu bila postigla savršenstvo koje, zahvaljujući naukama i razvoju tehnike, imaju danas.Pre samo pedesetak ili šezdesetak godina čak i takvi mislioci kao što je Prudon zamišljah su komunizam kao opštu bedu i zavisnost. Tada su i najskromniji imetak i mogućnost da se raspolaže de-lom svog slobodnog vremena bili svojina sasvim malog broja ljudi, koji su živeli od rada radnika, seljaka i robova. Zato su oni koji su bili ekonomski slobodni sa strahom gledali na dan kada više neće moći da pripadaju toj maloj privilegovanoj skupini. Oni su tada jedini način da se čoveku obez-bedi bogatstvo, dokolica i sloboda videli u privatnoj svojini. Ne treba zaboraviti, Prudon je u to vreme svekoliku proizvodnju Francuske procenio na svega pet sua, tj. dvanaest kopejki na dan po čoveku.Sada je ta teškoća nestala. Uz ogromnu produktivnost ljudskog rada koju smo postigli u poljoprivredi i industriji (vidi, na primer, moj rad Poljoprivreda i industrija) nesumnjivo je da bi uz pomoć razumno organizovanog komunističkog rada lako i za kratko vreme mogao da se postigne visoki nivo bogatstva, pri čemu se od svakog pojedinca ne bi tražilo više od četiri-pet sati rada dnevno, što bi omogućilo barem pet potpuno slobodnih sati na dan, pošto su zadovoljene glavne potrebe: stan, hrana i odeća. iTako sasvim otpada prigovor o opštem siromaštvu i pritisnutosti svih teškim radom u komunizmu. Ostaje samo želja, potpuno opravdana želja, da se uporedo sa dobitima društvenog života sačuva najveća sloboda ličnosti, tj. mogućnost da svaka ličnost potpuno razvije

91

svoje talente i osobine.Anarhistički individualizam, tj. orijentacija koja je na čelo svojih želja postavila potpunu nezavisnost ličnosti, deli se danas na dve glavne struje. Prvo, ima individualista, Stirnerovog tipa, koji su u poslednje vreme našli pojačanje u umetničkoj lepoti Ničeovih tekstova. Na njima se nećemo duže zadržavati pošto smo u jednoj od prethodnih glava već rekli koliko je »potvrđivanje ličnosti« daleko od stvarnog života, koliko ono vređa osećanje jednakosti — osnovu svakog oslobođenja — jer nije moguće oslobađati se a pri tome želeti vladavinu nad drugima. To one koji sebe nazivaju »individualistima« približava privilegovanoj manjini: svešten-stvu, burzujima, činovnicima, i si., koji takođe smatraju da stoje iznad gomile — znači, onima koji su nam darovali državu, crkvu, zakone, policiju, vojsku i razno vekovno ugnjetavanje. ,Drugu struju »anarhista-individualista« čine »mu-tualisti«, tj. sledbenici Prudonove »uzajamnosti«. Ovi anarhisti rešenje socijalnog problema traže u slobodnom, dobrovoljnom savezu hiljada malih saveza, koji bi razmenjivali proizvode pomoću »radnih karata«. Radne karte bi označavale broj radnih sati potrebnih za proizvodnju nekog predmeta, ili broj sati koje je pojedinac utrošio za proizvodnju društveno potrebnog predmeta.U suštini, takvo društveno uređenje uopšte nije individualizam. Ono nipošto ne potcenjuje društvenost, niti se uzdizanjem ličnosti suprotstavlja društvu. Upravo suprotno, ono je slično komunizmu, jednoj od viših formi društvenosti, u poređenju sa sadašnjim uređenjem. Njemu se može prebaciti samo to što predstavlja kompromis između komunizma i individualizma, jer zastupa komunizam kada se radi o posedovanju sredstava za proizvodnju, i individualizam, tj. očuvanje sadašnje plate kada se radi o nagrađivanju rada.Ova dvojakost je, prema našem mišljenju, nesavladiva prepreka da se ovakva forma zajedništva uvede. Društvo ne može da se organizuje sledeći dva suprotna principa: s jedne strane, sve što je bilo proizvedeno do određenog dana pretvara se u zajedničku svojinu, a, sa druge, strogo se čuva pri-vatna svojina nad onim što će ličnost proizvesti pomoću društvenog oruđa, zaliha itd.Takođe se ne sme gubiti iz vida velika raznolikost mašina i načina proizvodnje u industriji koja se razvija. Kao posledica te raznolikosti, mi to stalno vidimo, takvim mašinama i takvom

92

opremom za proizvodnju može da se proizvede, sa istim utroškom rada i vremena, dva ili tri puta više nego sa zaostalijim mašinama. Tako se, na primer, za tkanje danas upotrebljavaju takvi razboji da se broj razboja kojim može da upravlja jedan čovek kreće od tri do dvanaest, pa čak i dvadeset (u Americi). Takođe ne treba gubiti iz vida razliku u fizičkoj i umnoj snazi koju pojedini radnici moraju da troše u različitim granama proizvodnje. Pa ako uzmemo u obzir sve te razlike, moramo da se upitamo da li će ikada radni čas moći da bude merilo za tržišnu razmenu proizvoda. 1Savremena tržišna razmena u kapitalističkom društvu je razumljiva, ali ne može se shvatiti tržišna razmena zasnovana na broju radnih sati onda kada radni čas bude izgubio tržišnu vrednost, kada radna snaga prestane da bude roba na tržištu.Ako bi, pak, kao ustupak privatnom nagrađivanju, bila uvedena osim nagrađivanja za »običan« radni sat još i posebna nagrada za rad koji zahteva prethodnu obuku, ili, ako bi ljudi naumili da uzmu u obzir i »uspon« u hijerarhiji industrijskih službenika, time bi bile obnovljene iste one karakteristike plate (sa svim njenim manama), koje nas primoravaju da tražimo sredstva da se nje oslobodimo.Treba dodati da je prudonovska ideja »uzajamnosti« imala izvestan uspeh među farmerima SAD, gde taj sistem, po svoj prilici, i dalje postoji u nekoliko velikih farmerskih organizacija.Bliski mutualistima su i oni američki anarhisti--individualisti koje su pedesetih godina XIX veka predstavljali S. P. Endrjus (S. P. Andrews), V. Grin (W. Green), a naročito veoma talentovani mislilac Lisander Spuner (Lysander Spooner), a nedavno i Bednežamin Taker (Tucker), dugogodišnji izdavač časopisa »Liberty« (Sloboda).Njihovo učenje vodi od Prudona, ali takođe (kod Takera) i od Herberta Spensera. Oni polaze od stava da za anarhistu postoji samo jedan zakon: ba-11581

viti se samo vlastitim stvarima. Zato svaki pojedinac i grupa imaju »pravo« da rade šta hoće — čak i da sebi potčine celo čovečanstvo ako za to imaju snage. Ako bi ovi principi, govori Taker, bili pri-menjivani uopšte, oni ne bi predstavljali nikakvu opasnost zato što bi moć svakog pojedinca bila ograničena istim »pravima« ostalih.Razmišljati na ovaj način, prema našem mišljenju, znači plaćati suviše veliki danak metafizici, i praviti sasvim fantastične

93

pretpostavke. Govoriti da neko ima }»pravo« da uništi celo čovečanstvo ako ima takvu moć i istovremeno tvrditi da su »prava« svakog ograničena istim pravima svih, nama izgleda kao običan verbalni spor (dijalektika) gospode metafizičara, bez veze sa životom. Istinu govoreći, za nas su takve »reči« bez smisla.Ako ostanemo u oblasti stvarnog ljudskog života, nema nikakve mogućnosti da se zamisli nekakvo društvo, ili samo obična gomila ljudi sa nekom zajedničkom stvari, u kome se stvari jednog člana ne bi ticale svih ostalih. Još je manje mogućno da se zamisli društvo u kome stalni uzajamni odnosi između njegovih članova ne bi zanimali svakoga {ili gotovo svakoga) i činili da on prosto ne može da deluje ne razmišljajući o posledicama njegovih postupaka za društvo.Zato je Taker, slično Spenseru, veličanstveno is-kritikovavši državu i izrekavši veoma važne misli o zaštiti prava pojedinca, završio tako što je ponovo uspostavio istu državu koja bi sprečavala da gra-đani-individualisti čine jedni drugima zlo. Istina je da Taker takvoj državi priznaje samo pravo da štiti, ali to pravo i ta funkcija vode ka uspostavljanju države sa istim pravima kojima ona pribegava danas.Zaista, ako se pažljivo udubimo u istoriju razvoja države, vidimo da se ona izgradila upravo pod izgovorom da štiti prava pojedinca. Njeni zakoni, činovnici оршшапосеш da štite interese ličnosti, njeno hijerarhijsko potčinjavanje stvoreno da kon-troliše poštovanje zakona, i, najzad, crkva obavezana da osvešta ideju zakona, podela društva na klase radi održavanja »poretka«, vojna obaveza, monopoli koje je stvorila, na kraju svi njeni poroci, njena tiranija — sve, sve to proizlazi iz jednog je-dinog stava: neko, izvan same opštine, izvan samog sveta, ili saveza, uzima na sebe da štiti prava ličnosti ako druga ličnost počne da ih gazi, i postepeno taj zaštitnik postaje gospodar, tiranin.* * *Ove letimične beleške objašnjavaju zašto se individualistički sistemi anarhizma, ako i nalaze pristalice među buržoaskim intelektualcima, ne šire isto tako i u radničkim masama. To, naravno, ne smeta da se prizna veliki značaj kritike kojoj anarhisti--individualisti podvrgavaju svoju sabraću komuniste: oni nas opominju da se ne zanesemo centralnom vlašću i činovništvom i primoravaju nas da našu misao stalno okrećemo slobodnoj ličnosti, kao prema izvoru svakog slobodnog društva. Sklonost da se pada u stare greške činovništva i vlasti, kao što znamo, dosta je rasprostranjena čak i među pojedinim revolucionarima.

94

Možemo reći da danas učenje anarhista-komuni-sta, više nego druga rešenja, osvaja simpatije onih radnika koji uglavnom pripadaju latinskom rodu i koji razmišljaju o tome šta ih čeka u revolucionarnim akcijama u bliskoj budućnosti, a izgubili su veru u »spasitelje« i u dobročinstvo države.Radnički pokret, koji svim snagama radnika omogućava da se ujedine i odvodi ih od jalovih političkih partijskih sukoba, a takođe im omogućava da svoje snage osete na način istinitiji nego što su to izbori — taj pokret stvarno doprinosi razvoju anar-ho-komunističkog učenja.Zato se možemo, bez preterivanja, nadati da će, kada počnu ozbiljni pokreti radnih masa u gradovima i selima, nesumnjivo biti učinjeni pokušaji sa anarho-komunističkom orijentacijom, i da će ti pokušaji biti dublji д plodonosniji — od onih koje je francuski narod učinio 1793. i 1794. godine.

Moralne osnove anarhizmaiIstorija ljudske misli podseća na oscilovanje klatna. To oscilovanje traje već vekovima. Posle dugog perioda sna započinje buđenje. Misao se oslobađa, kida lance kojima su je sputavale sve zainteresova-ne strane i— vlast, crkva i zakon. Ona oštro kritiku je sve čemu su je učili i razgolićuje ništavnost religioznih, političkih, pravničkih i društvenih predrasuda, na čijem je krilu tavorila. Usmerivši svoja traganja nepoznatim putevima, ona obogaćuje naša saznanja neočekivanim otkrićima, izgrađuje nove nauke.Ali, okoreli neprijatelji ideja — vlast, zakon i religija — brzo se oporavljaju od poraza. Oni poste^ peno koncentrišu svoje rasute snage, obnavljaju svoja verovanja i zakone prilagođavajući ih novim potrebama. Koriste se ropskom pokornosti (karaktera i misli), koju su sami odgajili, kratkotrajnom dezorganizacijom društva i iskorišćavaju težnju ka spokojstvu jednih, žudnju za bogatstvom drugih i izneverene nade trećih (naročito te izneverene nade), da bi se iznova prihvatili zadatka i u svoje ruke uzeli vaspitanje dece. 1Dečiji um je tako slabašan. Lako ga je pokoriti strahom. Upravo to oni iskorišćavaju. Čine dete plašljivim, a onda mu govore o strahotama pakla, prikazuju mu sliku stradanja duše. Odmah zatim govore o užasima revolucije, iskorišćavaju teške sudbine revolucionara, da bi od deteta stvorili »prijatelja poretka«. Sveštenik ga uči ideji zakonitosti da bi se lakše pokoravalo onome što ovaj

95

naziva božanskim zakonom. Advokat mu govori b božanskom zakonu da bi se lakše povinovalo građanskim zakonima. Na taj način misli budućeg pokolenja po-primaju religiozni pečat, pečat apsolutizma i ropstva istovremeno, jer apsolutizam i ropstvo uvek idu ruku pod ruku, prema moći navike na pokornost, za šta imamo dovoljno primera i među našim savremenicima. U ovim periodima sna, pitanja morala retko se preispituju. Ona se zamenjuju religioznim običajima i pravničkim licemerjem. Kritika izostaje. Svi su indiferentni, predaju se moći navike. Ustanovljeni moralni kodeks ne stvara ni strasne sledbenike ni strasne protivnike. Svi se trude, prema svojim mogućnostima, da svoje ponašanje usaglase sa onim što bno tobože propisuje. Moralni nivo društva se sve više srozava. Tako dolazimo do etike svakog starog režima, od etike Rimljana iz doba propadanja do morala koji karakteriše kraj buržoaskog režima.Sve što je u čoveku bilo dobro, uzvišeno, velikodušno i nezavisno, postepeno otupljuje i rđa, kao nož koji dugo nije upotrebljavan. Laž postaje vrlina, banalnost — obaveza. Zgrtati bogatstva, hvatati trenutke naslade, traćiti dragocenosti uma, oseća-nja i energije bilo kako — eto šta postaje parola bogatih slojeva, kao i većine siromašnih kojima je ideal da izgledaju kao buržuji. Tada pokvarenost vladajuće klase — sudija, sveštenika i više ili manje imućnih slojeva — toliko revoltira da konačno pokreće klatno u suprotnom smeru.Omladina se postepeno emancipuje i odbacuje sve predrasude. Obnavlja se kritika. Na početku se misao budi kod pojedinaca, a zatim, neprimetno, buđenje zahvata masu. Stvara se pritisak. Rasplamsava se revolucija.* * *U takvim vremenima uvek se na scenu vraćaju pitanja etike. U umu oslobođenom religioznog užasa rađa se pitanje: »Zašto treba da se pridržavam principa ovog licemernog morala?« »Zašto bilo koji moral treba da bude obavezan?«Tada pokušavamo da shvatimo moralno oseća-nje, sa kojim se susrećemo na svakom koraku a119♦

ne umemo da objasnimo njegovu prirodu. Objašnjenje će biti pronađeno tek onda kada ljudi prestanu da moralno osećanje smatraju privilegij om ljudske prirode i spuste se do životinja, biljaka i stena da bi shvatili njegovu suštinu. Pri tome se nastavljaju

96

pokušaji da pronađeni odgovor bude u skladu sa rezultatima savremene nauke.Treba li da naglasimo da, što se više potkopavaju osnove vladajućeg morala, ili, tačnije, licemerja koje ga zamenjuje, to se više podiže moralni nivo društva? Upravo u ovakvim periodima kritike i potpunog porican ja moralnog osećanja, ono se najbrže i najuspešnije razvija. Ono raste, podiže se i usavršava.* * *Primer za to možemo naći u XVIII veku. Još 1723. godine g. Mandevil (Mandeville), autor koji je skandalizovao Englesku svojom »basnom o pčelama« i njenim slobodnim tumačenjima, otvoreno jt> napadao društveno licemerje koje je važilo za moral. On dokazuje da je takozvana moralnost postojećih običaja samo maska licemerja i da strasti, koje se tobože kontrolišu vladaj ućim moralnim ko deksom, u stvari postaju utoliko pogubnije ukoliko ih kodeks više ograničava. Slično Furijeu, on je za-htevao potpunu slobodu ispoljavanja strasti, da se one ne bi izrodile u istu količinu poroka. Nastanak moralnih ideja u čovečanstvu objašnjavao je povlađivanjem onima koji su bili zainteresovani za to pitanje (roditeljima i vladajućim klasama), čime je platio danak nedostatku znanja iz zoologije u to vreme. Svima je poznata energična kritika ideje moralnosti koju su dali škotski filozofi i enciklopedisti. Poznati su anarhisti iz 1793. godine. Svi znaju ko je imao razvijenije osećanje moralnosti — pravnici, patriote i jakobinci koji su veličali princip prinude i moralnu sankciju vrhovnog bića, ili — ateisti-herbertisti koji su, kao Gijo (Guyau), odbacivali i prinudu i moralnu sankciju.* * *»Zašto treba da budem moralan?« — to pitanje su sebi postavljali racionalisti XII veka, filozofiXVI, mislioci i revolucionari XVIII veka. Kasnije mu se ponovo vraćaju engleski utilitaristi (Bentam i Mil), nemački materijalisti, kao Bihner (Buchner). ruski nihilisti 60-tih i 70-tih godina, mladi osnivač anarhističke etike, na žalost prerano umrli Gijo Isto pitanje sada postavljaju mladi francuski anarhisti.* * *I stvarno, zašto?Pre trideset godina ovim pitanjem se oduševljavala ruska omladina. »Ja se sada ponašam nemoralno« — govori mladi nihilista svome

97

prijatelju, ilustrujući prvom pogodnom činjenicom svoje uzburkane misli — »i ispašću nemoralan. Ali, zašto i da ne postupim nemoralno? Da li zato što to zah-teva Biblija? Pa Biblija je samo skup vavilonskih i judejskih predanja i ništa više. To su tradicije nastale slično Homerovim spevovima, pesmama Baska ili mongolskim legendama! Zar treba da se vratim na duhovni nivo poluprimitivnih naroda Istoka?»Zar Ću biti moralan zato što mi Kant govori o kategoričkom imperativu, o tajanstvenoj zapovesti koja niče u dubini moga ja i nalaže mi da budem moralan? Ali zašto taj ,kategorički imperativ' ima više prava na moje postupke nego onaj koji mi s vremena na vreme nalaže da se napijem? Cela stvar je u reči. Samo reč! Zar to nije isto kao što su Proviđenje i Sudbina samo reči, izmišljene da sakriju naše neznanje.»Ili treba da budem moralan da bih učinio zadovoljstvo Bentamu, koji me ubeđuje da ću biti sreć-niji ako se, spašavajući prolaznika koji je pao u vodu, sam udavim, nego ako budem gledao kako se on davi?»Ili još možda zato što sam dobio ovakvo a ne drukčije vaspitanje? Zato što me moralnosti učila moja mati? Zar onda ne treba i da padam ničice pred svakom slikom koja predstavlja Hrista i Ma-donu, da poštujem kralja ili cara, da se klanjam su-diji, koga smatram za varalicu! I sve to zato što me moja majka, veoma dobra ali veoma neuka, kao sve naše majke, naučila gomilu gluposti.»Ovo su samo predrasude i ja ću se truditi da ih, kao i sve ostale, odbacim. Ako mi je odvratno da budem nemoralan, ja ću se naterati da ne budem takav, kao što sam se u detinjstvu trudio da se ne plašim mraka, groblja, priviđenja i mrtvaca, kojima su mi ulivali strah. Učiniću to da bih slomio oružje religije, ili bar zato da bih protestovao protiv licemerja, nametnutog u ime reči kojom su krstili moralnost.«* * *Tako je razmišljala ruska omladina kada je raskidala sa predrasudama starog sveta i podizala zastavu nihilizma, ili, tačnije, filozofije anarhizma: »Ne klanjati se nikakvom autoritetu, ma kako da je on veliki. Ne prihvatati nijedan princip dok nije pro-veren razumom.«Nepotrebno je dodati da je nihilistička omladina, bacivši u staro gvožđe učenje o moralnosti svojih očeva i spalivši sve sisteme moralnosti, odnegovala u svojim nedrima zametak novog moralnog

98

ponašanja. Ono je beskrajno uzvišenije od svega što su njihovi očevi praktikovali pod tutorstvom Jevanđe-lja, »savesti«, »kategoričkog imperativa« ili »razumno shvaćene dužnosti« utilitarističke škole.Ali, pre nego što odgovorimo na pitanje: zašto ja treba da budem moralan, pogledajmo, ipak, da li je ono pravilno postavljeno. Analizirajmo motive ljudskih postupaka.IIKad su naši preci pokušavali da shvate koji impuls nagoni čoveka da postupi ovako ili onako, razmišljali su veoma jednostavno. Do danas su sačuvane katoličke ikone koje prikazuju kako su oni to zamišljali. Čovek ide poljem i uopšte ne pri-mećuje da mu na levom ramenu sedi đavo, a na desnom anđeo. Đavo ga navodi na zlo, a anđeo se trudi da ga od toga odvrati. Ako pobedi anđeo i čovek ostane čestit, prihvataju ga druga tri anđela i odnose na nebo. Tako je sve slikovito objašnjeno.Stare dadilje, odlično upućene u te stvari, reći će vam da dete ne smete nikada da stavite u postelju a da mu ne raskopčate okovratnik košulje. Na dnu vrata treba ostaviti otkriveno udobno mestašce gde bi mogao da se ugnjezdi anđeo čuvar. U protivnom, đavo će mučiti dete čak i u snu.Ovakva naivna razmišljanja iščezavaju. Ali, iako stari termini nestaju, suština ostaje ista. Prosvećeni rod ne veruje više u đavola, ali, pošto njegove ideje nisu razumnije od verovanja starih dadilja, on li-cemerno prikriva đavola i anđela sholastičkim brbljanjem koje su počastili imenom filozofije. Ume-sto »đavo«, sada govore »telo« ili »strasti«. »Anđeo« je zamenjen recima »savest« ili »duša«, »odraz misli boga-tvorca« ili »velikog graditelja«, kako govore frank-masoni. Ali, ljudski postupci i dalje su predstavljeni kao rezultat borbe dva neprijateljska elementa i, kao i ranije, čoveka smatraju čestitim ukoliko jedan od elemenata — duša ili savest, pobe-đuje češće nego drugi — telo ili strast.Nije teško shvatiti zapanjenost naših dedica kada su engleski filozofi, a zatim i enciklopedisti, počeli da, nasuprot tim primitivnim koncepcijama, ube-đuju da đavo i anđeo nemaju nikakve veze sa ljudskim postupcima, već da sve čovekove postupke, dobre ili loše, korisne ili štetne, pokreće jedan motiv — težnja ka zadovoljstvu.Cela religiozna bratija, a naročito mnogobrojno pleme farise ja, zavapili su zbog nemoralnosti. Ana-temisali su ove mislioce i zasuli ih raznim uvredama. Kada su se nešto kasnije, već u toku ovog veka. tim idejama vratili Bentam, Džon Stjuart Mil, Čer-niševski i mnogi

99

drugi, i kada su počeli da tvrde i dokazuju da je egoizam, ili težnja ka zadovoljstvu, zajednički motiv svih naših postupaka, prokletstvo se ponovilo dvostrukom jačinom. Dela su dočekana prećutnom zaverom, a njihovi autori proglašeni гз neznalice.* * *Sta, međutim, može da bude tačnije od ove teze? Evo čoveka koji otima detetu poslednji zalogaj hleba. Svi jednodušno zaključuju da je on užasan egoista, da ga vodi isključivo sebičnost. Ali, evo drugog, koga svi smatraju čestitim. On deli i poslednji zalogaj hleba sa gladnim, skida sa sebe odeću i daje je promrzlome. Moralisti, koji uvek govore svojim religioznim žargonom, žure da kažu, da on dovodi princip ljubavi prema bližnjem do samoodri-canja, da ga vodi osećanje koje sa egoizmom nema ništa zajedničko.Dovoljno je, međutim, malo razmisliti pa da postane jasno da je, ako zanemarimo da su ova dva postupka sasvim različita prema posledicama za čove-jka, njihov motiv isti — težnja ka zadovoljstvu. Kada čovek koji daje svoju poslednju košulju ne bi ti tome nalazio zadovoljstvo on to ne bi ni učinio. On bi oteo hleb detetu ako bi mu to činilo zadovoljstvo, ali njemu je to odvratno jer on uživa u tome da daje i zato stvarno i daje.Kada ne bi postojala opasnost da se pojmovi, koji već imaju određeno značenje, prilikom upotrebe u novom smislu pobrkaju, moglo bi se reći da je im-egoizam. Neki su se stvarno tako izražavali da bi puis ponašanja i jednog i drugog čoveka bio njihov istakli tu jnisao, da bi ideju formulisali na način koji pogađa maštu i istovremeno uništava legendu prema kojoj dva navedena postupka vode dva različita motiva. Motiv je isti — težnja ka zadovoljstvu, odnosno, želja da se izbegne patnja.Uzmimo nekog ozloglašenog nitkova, na primer Tjera, koji maltretira trideset pet hiljada Parižana, ili ubicu koji je zaklao celu porodicu da bi ogrez-nuo u razvratu. Oni to čine zato što u njima tada žudnja za slavom ili novcem nadjačava njihove ostale težnje. Samilost ili sažaljenje su u tom trenutku potpuno ugušeni drugim osećanjima, drugom žudnjom. Oni postupaju maltene kao automati da bi zadovoljili neku od potreba svoje prirode.Ili, ako ostavimo po strani jake strasti i pogledamo samo neku ništariju — čoveka koji obmanjuje svoje prijatelje, laže na svakom koraku, čas da bi izmamio pare za kriglu piva, čas samo zbog raz-metljivosti ili lukavosti. Pogledajmo buržuja koji potkrada svoje radnike da bi kupio brilijante ženi ili ljubavnici, ili bilo kog sitnog

100

varalicu. Svi se oni samo povinuju svojim sklonostima, teže da zadovolje potrebe i da izbegnu patnju.Ima nečeg neumesnog u poređenju sitnog varalice sa herojem koji ceo svoj život žrtvuje za oslobođenje ugnjetenih i izlazi na stratište, kao, na primer, ruski nihilisti. Prema jednome osećamo naklonost, a drugo nam je odvratno. Ako bi pitali takvog mučenika — na primer, ženu koju upravo čekaju vešala — ona će i u času kada izlazi na gubi-lište reći da ne bi men jala svoj život, život progonjene zveri, čak ni svoju smrt, za život nekog prevaranta koji živi potkradajući radnike. Jer, ona nalazi u svome životu, u borbi sa svemoćnim čudovištima, najveće zadovoljstvo za sebe. Sve što izlazi iz okvira te borbe, sitne radosti i nevolje iburžoa-skog postojanja, izgleda joj tako bedno i jadno. »Vi ne živite, nego životarite« — odgovoriće vam ona —»ja sam živela!«* * *Razume se, mi govorimo o namernim, svesnim čovekovim postupcima, ostavljajući za kasnije one mnogobrojne nesvesne, skoro mahinalne, kojima je prepun veliki deo našeg života. Dakle, u svojim svesnim i razumnim postupcima čovek teži onome što mu donosi zadovoljstvo.Neko se svakodnevno napija i dovodi sebe u stanje beslovesne životinje zato što traži u vinu uzbuđenje koje nedostaje njegovom nervnom sistemu. Drugi ne piie i odriče se vina, bez obzira na to da li mu ono donosi zadovoljstvo, da bi uživao u drugim radostima koje on pretpostavlja vinu. Ali zar on ne postupa isto kao lakomac koji se, preletevši pogledom jelovnik prazničnog ručka, odriče omilje-nog jela da bi se prejeo drugim, koje je tada stavio na prvo mesto.Šta god da čini, čovek uvek teži zadovoljstvu i izbegava patnju.Kada se neka žena odriče svog poslednjeg zalogaja da bi ga dala prvome koga sretne, kada skida sa sebe poslednje dronjke da bi zagrejala drugu pro-mrzlu ženu, a sama se trese od zime na palubi broda, ona to čini zato što bi neuporedivo više patila kada bi gledala gladnog i smrznutog nego kada sama gladuje i smrzava se. Ona izbegava patnju čiju jačinu poznaje samo onaj koji ju je i sam iskusio.Australijanac, koga kao primer navodi Gijo, pati od same pomisli da još nije osvetio smrt svog srodnika. On kopni mučen svešću o svojem kukavičluku i oživljuje tek kada je izvršio čin osvete. Da bi se oslobodio osećanja koje ga tišti i povratio unutrašnji mir, koji predstavlja više zadovoljstvo, često je sposoban za junački podvig.

101

Kada gomila majmuna, videvši druga koga je lovac ustrelio, opseda šator i traži trup ne obazirući se na preteču cev puške, kada, na kraju, predvodnik čopora ulazi u šator preteći lovcu, a zatim svojim jadikovanjima uspe da izmoli da ovaj vrati telo, a cela gomila s kricima odnosi to telo u šumu, tada se majmuni po vinu ju instinktu saosećanja koji je jači od svake misli o ličnoj bezbednosti. To osećanje nadvladava sva druga. Sam život gubi u njihovim očima vrednost sve dok se ne uvere da druga ne mogu da ožive. Ovo osećanje postaje tako mučno da jadne životinje rizikuju sve da bi ga se oslobodile.Kada na hiljade mrava juri u gorući mravinjak, koji je zapalila ta zla životinja — čovek, i cele stotine ginu spašavajući svoje larve, njih vodi potreba da očuvaju potomstvo. Oni rizikuju sve da bi sa sobom poneli larve, oko kojih su se starali više nego bilo koja buržujka oko vaspitanja svoje de-ce.Najzad, kada infuzorija, izbegavajući suviše tople zrake, kreće u potragu za umerenijom temperaturom, ili, kada biljke okreću cvetove ka suncu i zatvaraju latice pošto padne noć, tada se sva ta bića isto povinuju potrebi da izbegnu patnju i teže zadovoljstvu (mrav, isto tako kao Australijanac, hrii-ćanski mučenik, kao i mučenik anarhista).Težiti uživanju i izbegavati patnju — to je univerzalni faktor (neki bi rekli zakon) organskog života u svetu. U tome je suština života. Kada ne bi bilo težnje ka zadovoljstvu, život ne bi bio moguć. Organizovana materija bi se raspala i život bi prestao.* * *Dakle, kakvi god da su čovekovi postupci, kakav god da je način njegovog ponašanja, on se uvek povinuje nalogu svoje prirode. Svi postupci, odbojni, neutralni ili privlačni, podjednako su određeni potrebama individue. Postupajući ovako ili onako, individua deluje prema tome šta predviđa da će joj doneti uživanje, odnosno sprečiti patnju.Ta je činjenica potpuno utvrđena.Eto šta čini suštinu takozvane teorije egoizma.Sledi pitanje: da li smo ovim opštim zaključkom postigli napredak? Svakako, jesmo. Mi smo osvojili istinu i uništili one predrasude koje su koren svih ostalih. Taj zaključak izražava srž odnosa materijalističke filozofije prema čoveku.Ali, zar odatle sledi i zaključak, koji smo požurili da izvedemo, da su svi čovekovi postupci jednaki? To ćemo sada razmotriti.

102

niVeć smo videli da svi čovekovi postupci (mislimo na razumne, to jest, svesne, a kasnije ćemo govoriti0 nesvesnim) imaju zajedničko poreklo. Čestito ponašanje kao i poročno, uzvišeni samopregor isto kao1 sitna prevrtljivost, prijatno ponašanje kao i odvratno — potiču iz istog izvora. Sve je to nastalo radi zadovoljenja odgovarajućih čovekovih potreba i ima za cilj postizanje zadovoljstva i izbegavanje patnje. Prethodna glava predstavlja sažet zaključak iz mnoštva činjenica kojima se to može dokazati.Ovakvo objašnjenje je, razumljivo, izazvalo proteste onih koji su ostali obuzeti religioznim principima. U njemu više nema mesta za natprirodno. Napuštena je ideja o besmrtnosti duše. Jer, ako se čovek u svojim postupcima samo povinuje potrebama svoje prirode i ako je on, da tako kažemo, »svesni automat«, gde da se dene besmrtna duša, gde besmrtnost, poslednje utočište onih koji su iskusili premalo radosti a suviše patnje i maštaju o nagradi na onome svetu? Jasno je da su ljudi koji se više rukovode osećanjima nego razumom, vaspi-tavani na predrasudama a bez poverenja u nauku koja ih je često obmanjivala, odbijali objašnjenje koje im je oduzimalo i poslednju nadu.* * *Ali, šta možemo da kažemo o onim revolucionarima koji su, od početka prošlog veka do danas, uvek kada čuju prirodno objašnjenje ljudskih postupaka (teoriju egoizma, ako hoćete) žurili da izvedu isti zaključak kao mladi nihilista citiran na početku ovog traktata. Šta reći o onima koji su požurili sa usklicima: »Dole moralnost!«Šta da kažemo o onima koji su, pošto su se ube-dili da čovek postupa ovako ili onako da bi zadovoljio neku od svojih prirodnih potreba, požurili da zaključe da su sva čovekova delovanja jednaka, da uopšte nema dobra i zla. Po njima, isto je spa* savati davljenika po cenu svog života i udaviti ga zbog časovnika. Mučenik, koji na gubilištu umire za oslobođenje čovečanstva i sitni prevarant koji obmanjuje svoje drugove stajali bi onda rame uz rame, pošto obojica teže postizanju zadovoljstva.Moglo bi se reći da su oni bulaznili gluposti, ili da su nerazumni, kada bi dodali i to da nema ni dobrog ni lošeg mirisa, ni miomirisa ruže ni zadaha smrdljive smole, pošto je i jedno i drugo samo promena u molekulima; da ne postoje ni prijatan i gadan ukus, jer su

103

gorko i slatko takođe rezultat promena u molekulima, da ne postoji ni le-pota ni ružnoća, ni glupost i pamet, zato što je sve to rezultat hemijskih i fizičkih promena koje se odvijaju u samoj ćeliji organizma. Ali, kako oni ništa od toga ne govore, šta može da se zaključi?* * *Naš odgovor je jednostavan. Mandevil, koji je na taj način raspravljao o ovom pitanju, 1723. godine, u Basni o pčelama, ruski nihilisti iz 60-tih, 70-tih godina, ili bilo koji savremeni pariški anarhista, misletako zato i to ostaju zaglibljeni u predrasude svog haićanskog vaspitanja, a toga nisu svesni. Bez obzira na to ito sebe smatraju anarhistima, materija-Uttima i ateistima* oni rasuđuju isto kao crkveni oci ili osnivači budizma. Zar nam ti dobri starćići nisu u stvari govorili: postupak ce bi t i dobar onda kada predstavlja pobedu duha nad te lom. on ic bi t i lui ako je telo pobedilo duh. bice neutralan ako nisu pobedili ni duh ni telo. To /с jedini kriterijum ua ocenu dobrih i loših postupahu. I evo, naii mladi prijatelji ponavljaju za hriićan&kim očima i budi-u ima: to je jedini kriterijum za ocenu dobrih i lo-Uh postupaka »Pogledajte ž ivot inje , one nemaju besmrtnu dtiftu. One jednostavno prilagođavaju svoja delovanje zadovoljenju prirodnih potreba — eto f0to Juotinjtki postupci ne mogu bi t i ni dobri ni loli. Oni su uvek neutralni i zato životinjama ne tleduje ni raj ni pakao, ni nagrada ni kazna.«Naii prijatelji ponavljaju refren sv. Avcustina i svetog rakija Muni ja. govoreći: Covek nije drugo do životinja, njegovo delovanje je prilagođeno is* kljućivo zadovoljavanju njegovih potreba Prema tome, kod ljudi ne može biti dobrih i loiih postupaka — svi su neutralniUvek ta prokleta ideja o kazni i odma/di staie razumu na put. Većno to besmisleno naslade rrli gtuznog vaspitanja koje nalale da se postupak smatra dobrim ako je izazvan natprirodnim nadahnućem i neutralnim kada tog

104

natprirodnog motiva nema. To je jot uvek isti anđeo na desnom i đavo na le» voen ramenu, rak i kod onih koji najvile ismevaju tu predrasudu »Izbacite đavola i anđela i tada vile neću uiiK-ii da kažem da li je neki postupak dobar ili rđav. potto nemam drugih kriterijuma za prucenu.« Jot te oeeća prisustvo popa sa njegovim đavolom i anđelom* i oeo spoljainji sjaj materijala Sttčkog učenja nije dovoljan da ga pokrije. A §to je jot goro — živ >e sudtja koji jednima dosuđuje Wevanje a dru«* nagrađuje. Ni anarhistički pruv dpi nisu dovoljni da %c ukoreni ideja o nagi adi is e t

E, pa, mi nećemo ni popa ni sudiju i jednostavno kažemo: »Kada smrdljiva smola siri svoj zadah, zmija ujeda i lažov obmanjuje, tada i biljka i životinja i čovek podležu potrebama svoje prirode. Neka bude tako! Ja se takođe po vinu j em svojoj prirodi kada mrzim biljke koje smrde, mrzim životinje koje ubijaju svojim otrovom, mrzim čoveka ot-rovnijeg od zmije. I ja ću se ponašati u skladu sa tim, ne savlađujući ni đavola sa kojim se ionako nisam ni upoznao, ni sudiju koga mrzim više nego zmiju. Ja, i svi koji dele moje antipatije, povinuje-mo se potrebama svoje prirode. Još samo jedno pitanje: na čijoj je strani razum, a time i snaga?«Pozabavimo se ovim pitanjem i postaće nam jasno da, ako je svetim Avgustinima bio potreban drugi kriterij um razlikovanja dobra i zla, u svetu životinja je uvek postojala znatno bolja osnova za to. Životinjski svet, počev od insekata pa sve do čoveka, odlično shvata šta je dobro a šta zlo, ne pitajući o tome ni Bibliju, ni filozofiju. Uzrok se opet krije u potrebama njihove prirode: u očuvanju vrste i, prema tome, u najvećoj mogućoj sreći za pojedinca.Da bi razgraničili dobro i zlo, starozavetni teolozi, budisti, hrišćani i muslimani pribegavali su božanskom nadahnuću. Oni su dobro znali da svaki čovek, bio on divljak, bio civilizovan, nepismen ili obrazovan, pokvaren ili dobar i častan, uvek polaže sebi račun o

105

tome da li postupa dobro ili rđavo, naročito ako postupa rđavo. Ne nalazeći objašnjenje te činjenice, u njoj su videli božansko nadahnuće. Filozofi-metafizičari su, sa svoje strane, govorili o saznanju, o nekakvom mističnom imperativu, čime su samo zamenili jednu reč drugom. Ali, ni jedni ni drugi nisu uspeli da utvrde jednostavnu a impresivnu činjenicu da životinje koje žive u zajednici ne samo što isto tako dobro shvataju pojmove dobra i zla kao i čovek, nego su i njihova shvatanja dobra i zla istovrsna sa čovekovim, a kod predstavnika nekih klasa — insekata, riba, ptica, si-sara — čak su istovetna.Mislioci XVIII veka su to dobro uočili, ali je njihovo zapažanje bilo zaboravljeno. Na nama je obaveza da istaknemo ogroman značaj te činjenice.* * *Forel, originalni istraživač prirode mrava, dokazao je mnoštvom zapažanja i podataka, na primer, ovo: kada mrav praznog želuca sretne mrava koji je svoj trbuščić dobro napunio medom, on odmah traži od sabrata hranu. Kod ovih sićušnih insekata obavezno je da sit mrav povrati hranu da bi gladni drugovi mogli da se nahrane. Raspitajte se kod mrava da li je dobro da uskrate hranu drugim članovima mravinjaka kada su sami već dobili svoj deo. Oni će vam nedvosmisleno odgovoriti svojim postupcima, i odgovor će biti da je to veoma rđavo. Prema mravu-egoisti ponašaće se surovije nego prema neprijatelju iz tuđeg roda. Ako bi se to dogodilo u vreme bitke između dve različite grupe, mravi bi prekinuli borbu da kazne egoistu. Ova činjenica je dokazana ogledima koji ne ostavljaju nikakvu sumnju. Ili, pitajte vrapce iz vaše bašte da li je dobro ne javiti ćelom malom društvu da je s vašeg prozora bačeno nekoliko mrva hleba da bi svi mogli da učestvuju u trpezi. Upitajte ih kako je postupio vrapčić koji je iz susednog gnezda ukrao komadiće slame a da se nije sam potrudio da ih sakupi. Vrapci će vam, složno kljucanjem nasrnuv-ši na lopova, odgovoriti da je to veoma loše.Pitajte i mrmote da li je dobro zagradi vati drugim mrmotima iste kolonije prilaz u podzemna skladišta. Odgovoriće vam, uzvraćajući škrtici raznim neprijatnostima, da je to veoma ružno.Pitajte, najzad, primitivnog čoveka, na primer Čukču, da li je dobro da uzme hranu iz šatora nekog od članova roda u njegovom odsustvu. Odgovoriće vam da bi to bilo veoma ružno ako je mogao sam da je nabavi. Ali, ako je bio malaksao i ako mu je bilo teško, imao je pravo da uzme hranu tamo gde ju je našao, ali je tada morao

106

da ostavi svoju kapu, nož ili bar parče užeta vezanog u čvor. Tako bi, po povratku, odsutni lovac znao da ga je posetio drug, a ne skitnica. Takva bi predo-strožnost oslobodila domaćina brige da se u blizini njegovog šatora nalazi lopov.Možemo da navedemo na hiljade sličnih podataka i mogle bi da budu napisane čitave knjige koje bi pokazivale da su shvatanja dobra i zla kod čoveka i životinja ista.* * *Ni mrav, ni ptica, ni mrmot, ni divlji Čukča nisu čitali ni Kanta, ni svete oce, ni Mojsija. Ipak, svi imaju iste predstave o dobru i zlu. Dovoljno je da malo razmislimo o tome šta je u osnovi ovakvog shvatanja i biće nam jasno da i mravi, i mrmoti, i hrišćanski ili ateistički moralisti smatraju za dobro ono ,što je korisno za očuvanje vrste, a za loše ono što tome šteti. Ne ono što je korisno ili štetno za pojedinca, kako su tvrdili Bentam i Mil, već ono što je korisno, odnosno štetno, za telu vrstu.Na taj način, ideja dobra i zla nema ničeg zajedničkog sa religioznim ili mističnim saznanjem: ona je prirodna potreba životinjske řase. Kada osnivači religija, filozofi i moralisti govore o božanskoj ili metafizičkoj suštini, oni samo prežvakavaju ono što svaki mrav i svaki vrabac praktikuju u svome malom društvu: »Da li je to korisno za društvo? Ako jeste, onda je dobro«. »Da li je to štetno za društvo? Ako jeste, onda je rđavo.«i

* * *Ova ideja, kod nižih životinja, možda ograničena, na višim stupnjevima razvoja životinjskog carstva postepeno se proširuje. Ali, njena suština ostaje ista. Kod mrava ona ne prelazi okvire mravinjaka. Svi običaji solidarnosti, sva pravila života u zajednici, primenjuju se ravnopravno na sve članove istog mravinjaka. Obavezno je davati hranu iz svog grla članovima svog mravinjaka, ali ne i drugima. Spajanje dva mravinjaka u zajedničku porodicu može da se dogodi samo u izuzetnim slučajevima, na primer, kada su oba u nevolji. Isto tako su vrapciLuksemburškog parka u međusobnim odnosima izrazito solidarni, ali bi se žestoko sukobili sa vrapcem Monškog skvera ako bi se on ohrabrio da uleti u Luksemburški park. Čukča će tretirati Čukču iz tuđeg plemena kao čoveka na koga su neprimen-ljivi običaji njegovog plemena. Njemu je dopušteno da prodaje predmete tuđincu. (Prodavati znači uvek više ili manje potkradati kupca,

107

odnosno, jedan uvek biva ^prevaren i— ^prodavač ili kupac.) Prodavati nešto članu svoga roda bio bi prestup, njemu se uvek daje, bez računa.Shvativši najzad da Je veza između njega i po-slednjeg Papuanca bliska, mada na prvi pogled izmiče, civilizovani čovek će svoje principe solidarnosti proširiti na ceo ljudski rod, čak i na carstvo životinja. Ideja se proširuje, ali, njena suština ostaje uvek ista. 1S druge strane, shvatanja dobra i zla menjaju se zavisno od stepena inteligencije i povećavanja obima znanja. Ovi pojmovi nisu neosporni. Prvobitni čovek mogao je da smatra da je veoma dobro, tj. korisno za pleme, da jede svoje ostarele roditelje kada oni postanu U suštini veoma teško breme za zajednicu. Mogao je da smatra da je dobro, tj. isto tako korisno za zajednicu, da ubija novorođenčad, ostavljajući u životu samo dvoje-troje u svakoj porodici, da bi majke mogle da ih doje do treće godine i da ih ne podižu u oskudici. iSada su se pojavile nove ideje, ali i sredstva za život nisu ista kao u kameno doba. Civilizovani čovek nalazi se ti drukčijim uslovima nego divljak, koji je Imorao da bira između dva zla: da jede ostarele roditelje ili da gladuje i da ne može da prehrani ni stare ni mlade članove porodice. Ova vremena mi teško možemo da zamislimo u svojoj mašti, ali treba to umeti pa shvatiti da su u tadašnjim uslovima razmišljanja poludivljeg čoveka bila ispravna. Zar ne vidimo kako je stanovništvo Okeanije postalo žrtva skorbuta onda kada su misionari uspeli u tome da domoroci ne jedu svoje roditelje i neprijatelje?Menjaju se mišljenja, menjaju se shvatanja o tome šta je korisno ili štetno za očuvanje vrste,Ш * Mali suština ostaje nepromenjena. I, ako bismo hteli da u jednoj rečenici rezimiramo celu filozofiju životinjskog carstva, pokazalo bi se da se mravi, ptice, mrmoti i ljudi sastaju u jednoj tački. Hrišćani govore: »Ne čini bližnjem ono što ne želiš da čine tebi«, i dodaju: »u protivnom, sleduje ti pakao«. Moral, koji se izvodi iz istraživanja karaktera životinjskog carstva u celini, znatno je (višeg reda i rezimira se ovako: »Postupaj prema drugima onako kako bi želeo da postupaju prema tebi« — i dodaje: »upamti dobro da je to samo savet«, ali je taj savet rezultat dugog niza ispitivanja društvenih životinja, uključujući tu i čoveka. Postupati u skladu sa tim principom već je prešlo u naviku. Bez njega nije moguće postojanje društva i nijedan narod ne bi bio kadar da pobedi prirodne prepreke sa kojima mora da se bori.

108

Da li ovaj tako jednostavan princip stvarno proizlazi iz istraživanja karaktera carstva društvenih životinja i ljudskog društva? Nalazi li on u njima potvrdu, i kako se, nastavljajući da se razvija, postepeno pretvara u naviku? Sada ćemo se potruditi da to ispitamo.Čovek uvek ima pojmove dobra i zla. Koliko god da je razvijena njegova inteligencija, ili, suprotno, koliko god da su njegove ideje zamagljene predrasudama i egoističkim interesima uopšte, on smatra da je dobro ono što je korisno za društvo u kome živi, a loše ono što je za društvo štetno.Ali, odakle potiče taj stav, često toliko nejasan da se jedva može razlikovati od lemocije?Milionima ljudi nikada nije padalo na pamet da razmišljaju o ljudskom rodu. Njihovi pojmovi o tome protežu se u najvećem broju slučajeva na klan i porodicu, rede na naciju, a najređe na ljudski rod. Kako je onda moglo da se dogodi da ljudi smatraju za dobro ono što koristi ljudskom rodu? I kako su oni postizali solidarnost u samim klano vima uprkos svojim uskoegoističkim interesima?

V

To je interesovalo mislioce svih vremena, a i sada ih zanima. O toj temi se svake godine pišu čitave biblioteke.Izložićemo svoj pogled na to pitanje i usput pri-metiti da tumačenja mogu da variraju, ali činjenica ostaje neosporna i očigledna, sa svim svojim posle-dicama, čak i onda kada se naše objašnjenje pokaže kao netačno ili nepotpuno. Mi ne moramo da znamo kako su nastale planete koje kruže oko Sunca, ali one će svejedno kružiti, a jedna od njih će i nas nositi sa sobom kroz prostor.* * *Već smo govorili o objašnjenju koje o tome daje religija. Covek razlikuje dobro od zla samo zato, govore crkveni oci, što mu je bog usadio te pojmove. Čoveka se ne tiče šta je korisno ili štetno: njemu ostaje jedino da se povinuje zamisli svoga tvorca. Nećemo se zadržavati na ovom objašnjenju, plodu straha i neznanja primitivnog

109

čoveka. Krenimo dalje.Drugi su, slično Hobsu, pokušavali da objašnjenje pronađu u zakonu. Prema njihovom mišljenju, zakon je doprineo razvoju čovekovog osećanja pravednosti i nepravednosti, dobra i zla. Naši će čitaoci sami moći da daju odgovarajuću ocenu ovog objašnjenja. Oni znaju da je zakon jednostavno iskoristio socijalni instinkt čoveka, da bi mu uz rihvaćene moralne zapovesti podmetnuo poretke oji koriste eksploatatorskoj manjini i protiv kojih se ljudi bune. Umesto da je doprineo razvoju osećanja pravednosti, zakon ga je izopačio. Prema tome, idemo dalje.Takođe se nećemo zadržavati na mišljenjima militarista. Oni tvrde da se čovek ponaša moralno iz ličnog interesa i zaboravljaju na osećanje solidarnosti sa čovečanstvom koje, ma kako mi objašnjavali njegovo poreklo, uvek postoji. U njihovom mišljenju već je sadržan delić istine, ali to je još daleko od cele istine, pa prema tome, idemo još dalje.Jedino misliocima XVIII veka pripada, iako samo delimično, otkriće porekla moralnog osećanja. U svojoj izvanrednoj knjizi, koju je sveštenstvo dočekalo dubokim ćutanjem i koja je malo poznata i većini mislilaca ateista, Adam Smit se približio odgonetki istinskog porekla moralnosti. On ga ne traži u religioznom i mističnom osećanju i nalazi ga u jednostavnom elementu saosećanja.Vi vidite, na primer, kako odrastao čovek tuče dete. Znate da udarci pričinjavaju detetu bol. Mašta vas primorava da živo osećate zlo koje mu čine, ili vam o tome jasno govore njegovi jecaji i izraz patnje na njegovom licu. Ako niste kukavica, vi ćete se brzo baciti na nasilnika, otećete dete toj zveri. Za objašnjenje moralnih osećanja biće dovoljan još jedan primer. Što je bogatije razvijena vaša mašta, možete bolje da zamislite kako se oseća biće koje muče, i utoliko će vaše moralno osećanje postati intenzivnije i izoštrenije. Što je razvijenija vaša sposobnost da se postavite na mesto drugoga, življe ćete osećati zlo koje mu čine, uvrede koje mu nanose, nepravdu čija je on žrtva, i utoliko ćete više biti skloni da ise suprotstavljate zlu, vređanju i nepravednosti. I što se više budete navikavali da, pod dejstvom okolnosti, (uticajem okolnih ljudi ili intenziteta vaše mašte i misli, delujete kako vas oni usmeravaju, vaše moralno osećanje će se razvijati i jačati i više će dobijati moć navike, iTakvu misao razvija Smit, ilustrujući je velikim brojem primera. Knjigu o tome napisao je u mladosti, ali je ona neuporedivo značajnija od Političke ekonomije, koja je proizvod kasnijeg

110

perioda. Oslobođen svih religioznih predrasuda, on je objašnjenje moralnosti tražio u fizičkim pojavama ljudske prirode i zato je crkvena i svet ovna popov-ština čitavo stoleće držala tu knjigu pod zabranom. Adam Smit nije shvatio — i to mu je bila jedina greška — da element saosećanja pretvoren u naviku postoji kod životinja isto kao i kod čoveka.Neka ne zamere vulgarni popularizatori Darvina, koji u njegovim delima ignorišu sve Išto nije preuzeto od Maltusa; osećanje solidarnosti je preovla-đujuća karakteristika svih životinja koje žive u zajednici. Istina, orao proždire vrapca, vuk tamani mrmote, ali i vukovi i orlovi pomažu jedni drugima u lovu, a vrapci i mrmoti su toliko solidarni u svojoj zaštiti od grabljivaca da samo bena može ovima da padne u kandže. U svakom društvu životinja solidarnost predstavlja prirodni zakon, znatno važniji od famozne borbe za opstanak, koju burzuji slave na sve strane da bi mi na kraju od toga otu-peli.Kada izučavamo životinjski svet i pokušavamo da razjasnimo problem borbe za opstanak, koju svako živo biće vodi protiv nepovoljne sredine i neprijatelja, primećujemo da više šansi da pobedi ima ono društvo u kome su razvijeniji principi jednakosti i solidarnosti i u kome su oni prešli u naviku. Što življe svaki član zajednice shvati svoju Isolidarnost sa drugima, više će se kod svih članova društva razviti dva glavna činioca svakog progresa: hrabrost, sa jedne strane, i slobodna individualna inicijativa, sa druge. Nasuprot tome, što se više gubi osećanje solidarnosti u društvu ili maloj grupi životinja, a to se događa u slučaju izuzetne oskudice ili izuzetnog obilja hrane, više i ova dva faktora progresa (hrabrost i individualna inicijativa) opadaju, da bi na kraju nestali. Na taj način dovedeno do propasti, društvo je osuđeno da padne pred neprijateljem. Bez uzajamnog poverenja borba nije moguća. Bez hrabrosti, bez inicijative, bez solidarnosti, nema po-bede i poraz je neminovan.Na kraju ćemo se vratiti ovom pitanju i moći ćemo da pokažemo ha mnogobrojnim primerima da je u svetu čoveka i životinja zakon solidarnosti — zakon progresa, i da princip uzajamne pomoći, kao i hrabrost i individualna inicijativa, donose po-bedu onoj vrsti koja je bolje naučila da ih prime-njuje. Za sada je dovoljno da konstatujemo ovil činjenicu. Čitaocu će samome biti jasno koliko je ona značajna za pitanje kojim se bavimo.* * *

111

Zamislite tu solidarnost, koja deluje već vekovi-ma, počev ,od prvih zametaka životinjskog života na zemljinoj kugli. Kada zamislite kako se to osećanje postepeno pretvaralo u naviku i nasleđern se prenosilo sa najprostijih, mikroskopskih organizama na više stepenice potomaka (insekte, ptice, gmizavce, sisare i čoveka) shvatićete poreklo moralnogosećanja, koje je životinji neophodno isto kao i hrana ili organ koji je vari. ,Prinuđeni smo da budemo kratki, da bi ovo obimno pitanje stalo na nekoliko stranica, ali i to je dovoljno da se dokaže da u njemu nema ničeg mističnog i sentimentalnog. Bez solidarnosti individue i vrste životinjski svet ne bi mogao da se razvija i usavršava. Najsavršenije biće na Zemlji danas bi bilo parčence protoplazme koje pliva u vodi, a pitanje je da li bi i ono postojalo, jer i prvi agregati ćelija već predstavljaju udruživanje u borbi.VIDakle, ako posmatramo zajednice životinja kao obični razumni istraživači, a ne kao zainteresovani buržuji, zaključićemo da princip »postupaj prema drugima tako kako bi želeo da drugi postupaju prema tebi u analognim slučajevima« — susrećemo svuda gde postoji zajednica.Kada podrobnije proučimo razvoj ili evoluciju životinjskog sveta, otkrićemo (zajedno sa zoologom Keslerom i ekonomistom Černiševskim) da je taj princip, koji se izražava rečju »solidarnost«, odigrao u razvitku životinjskog carstva daleko značajniju ulogu od ma kakve prilagođenosti, koja je mogla da bude rezultat borbe između jedinki za svoju dobit.Očigledno je da se princip solidarnosti primenju-je još češće u ljudskim zajednicama. Jasan primer za praktičnu primenu principa solidarnosti pružaju nam već zajednice majmuna koji su na višem stepenu životinjske lestvice. Covek čini još jedan korak na tom putu. Jedino mu to omogućuje da sačuva svoj slabašni rod u neprijateljskoj sredini i da razvije svoje intelektualne sposobnosti. Čak i prilikom proučavanja primitivnih zajednica, koje su i danas na nivou kamenog doba, naći ćemo da se i u njima, u velikoj meri i prema svim članovima, pri menjuje princip solidarnosti.* * *Eto zašto osećanje solidarnosti i njegova praktična primena ne nestaju ni u najmračnijim istorij-skim epohama. Ovaj princip dominira u idejama većine ljudi čak i u prolaznim periodima tiranije,

112

ropstva, eksploatacije kada je odbačen, i ukoren]en je tako duboko da izaziva eksploziju protiv nezadovoljavajućeg režima — revoluciju. To je potpuno razumljivo, i da nije tako, društvo bi bilo osuđeno na propast.Ovo osećanje ostaje, i mora da ostane, kod ogromne većine životinja i ljudi u obliku stečene navike — principa, koji je očigledan čak i onda kada ga mi nismo svesni u svom ponašanju. Kroz nas progovara čitava evolucija životinjskog carstva, a ona je veoma, veoma duga i broji stotine miliona godina. I kada bi hteli da se otarasimo te navike, to ne bi bilo moguće. Čovek bi pre počeo da puzi četvoronoške nego što bi se odrekao moralnog osećanja, jer je ono u evoluciji animalnog života prethodilo uspravnom stavu čoveka. Ono je urođena sposobnost, isto kao i osećaj mirisa ili dodira.* * *Što se tiče zakona i religije, koji su i sami pro-povedali ovaj princip, mi dobro znamo da su ga oni izigrali da bi zaštitili svoj posed — propise donesene u korist osvajača, eksploatatora i popova. Kako bi oni uspeli da vrše uticaj na umove, bez principa solidarnosti, čija je pravednost opštepriz-nata? Religija i zakon su se zaklanjali iza tog principa, kao i vlast koja je već uspela da nametne svoj autoritet, pozirajući u ulozi zaštitnika slabijeg od jačeg.Odbacivši zakon, religiju i vlast, čovečanstvo ponovo ovladava moralnim principom, koji je dopustilo da mu ukradu, i kritikom ga čisti od laži, kojima su ga sveštenik, sudi ja i vladar trovali i što još i danas čine.Ali, bilo bi nerazumno odbacivati moralni princip zato što su se njime koristili crkva i zakon. To bi bilo isto kao kada bismo odlučili da se ne peremo, da upotrebljavamo za hranu svinjetinu zaraženu trihinom i negiramo komunističku svojinu nad zemljom, zato što Koran propisuje svakodnevno umivanje, higijeničar Mojsije zabranjuje Jevrejima svinjetinu, a Seri jat (dopuna Korana) zahteva da se zemlja koja u toku tri godine ostane neobrađena vrati u opštinsko vlasništvo.Pored toga, zar princip koji nalaže da sa drugima postupaš onako kako želiš da se postupa sa tobom, nije u suštini isti onaj princip jednakosti koji leži u osnovi anarhizma? Kako bi bilo moguće nazivati se anarhistom, a ne sprovoditi u život princip anarhizma?Mi nećemo vlast nad sobom. Zar samim tim ne izjavljujemo da ni sami ne želimo da vladamo bilo kime? Mi nećemo da nas

113

obmanjuju, želimo da nam uvek govore samo istinu. Zar upravo time ne izjavljujemo da ni mi sami nećemo nikoga da lažemo i da se obavezujemo da uvek govorimo istinu, samo istinu i celu istinu? Mi nećemo da nam otimaju plodove našeg rada. Zar time ne govorimo da poštujemo i neprikosnovenost proizvoda rada drugih? Jer, zaista, na osnovu ćega smemo da zahtevamo jedan odnos prema nama, a da, istovremeno, dajemo sebi pravo da se potpuno drukčije odnosimo prema drugima? Zar nismo onda i mi, nekom čudnom slučajnošću, ista ona »plava krv« Kirgiza koja ima pravo da se sprema drugima ponaša kako joj se prohte? Pri toj pomisli, u nama glasno protestu je iskonsko osećanje jednakosti. Jednakost u uzajamnim odnosima, i solidarnost koja odatle proizlazi, najmoćnija su oružja životinjskog carstva u borbi za opstanak. Jednakost — to Ije pravičnost. Proglašavajući sebe anarhistima, mi unapred izjavljujemo da se odričemo da prema drugima postupamo drukčije nego što bi hteli da se postupa Jsa nama. Izjavljujemo da nećemo trpeti nejednakost, koja nekima omogućuje da upotrebe svoju moć, lukavstvo ili veštinu na način sa kojim se mi ne slažemo.Opšta jednakost, sinonim pravičnosti, predstavlja suštinu anarhizma. Do đavola sa »plavom krvi«, koja sebi daje pravo da izigrava poverenje bližnjeg! Mi je nećemo i uništavaćemo je u svakoj prilici. Mi ne objavljujemo rat samo apstraktnoj Trojici u liku zakona, religije i vlasti. Mi objavljujemo rat čitavoj bujici laži, lukavosti, eksploatacije, pokvarenosti, poroka, jednom reči — nejednakosti, kojom su oni prepunih sva srca. Mi objavljujemo rat čitavom njihovom ponašanju, čitavom njihovom načinu mišljenja. Podanici, prevareni, izrabljivani, prostitutke itd. vređaju, pre svega, naše osećanje pravičnosti i mi više nećemo ni prostitutke, ni prevarene, ni verne podanike!* * *Možda će nam reći, najzad to se već često događalo: »Pa, ako vi mislite da uvek treba postupati prema drugima tako kako biste hteli da se postupa sa vama, s kakvim pravom smete da primenjujete silu, bez obzira na okolnosti? S kakvim pravom smete da uperite topove na civilizovane ili varvare, koji vrše najezdu na vašu zemlju? S kojim pravom smete da eksproprišete eksploatatora? Odakle vam pravo da ubijate čak i izmiju otrovnicu, a kamoli tiranina?«S kojim pravom? A šta vi podrazumevate pod tim čudnim ^terminom, pozajmljenim od zakona? Postavljate li vi sebi pitanje da li je vaš postupak dobar kada ga izvršavate i da li ga odobravaju oni

114

koje vi poštujete? Ako postavljate ovo pitanje, onda će naš odgovor biti vrlo jednostavan.Naravno, mi imamo pravo na upotrebu sile, jer sami tražimo da nas ubijaju kao otrovne životinje ako preduzmemo najezdu na Tonking ili zemlju Zulua, koji nam nikada nisu učinili ni najmanje zlo. »Ubijte nas, ako se ikada svrstamo uz pristalice najezde« — govorimo mi svojim sinovima i drugovima. Naravno, zato što tražimo da i nas eksproprišu. Da, nas same, ako ikada izneverimo svoje principe, ovladamo nasledstvom, pa makar nam ono palo s neba, i izrabljujemo bližnje. Naravno, zato što svaki dobar čovek unapred zahteva da ga ubiju ako se preobrati u zmiju otrovnicu, traži da mu u srce zari ju kamu ako zauzme mesto tiranina svrgnutog s trona.* * *Od stotinu ljudi koji imaju porodicu, moguće je izbrojati devedeset takvih koji će, predosetivši približavanje ludila (tj. gubitak kontrole nad svojim ponašanjem), pokušati samoubistvo iz straha da će pričiniti zlo onima koje vole. Dobar čovek je spreman da umre istog trena kada oseti da postaje opasan za one koje voli, pre nego što se ta opasnost ostvari.Jednom je, u Irkutsku, besan pas ujeo lekara i fotografa. Fotograf je ispekao svoju ranu užarenim gvožđem, dok se lekar za tu operaciju ograničio na neku ljutu, nagrizajući smesu. On je bio mlad, dobar i pun života (tek što je počeo da izdržava robiju na koju ga je vlast osudila zbog požrtvovanog delovanja za stvar naroda). Obrazovan i inteligentan, činio je čuda u lečenju i bolesnici su ga obožavali. Nakon šest nedelja on primećuje da ugrizena ruka počinje da otiče. Lekar tu nije mogao da po-greši: to je bio početak besnila. On juri svom drugu, takođe lekaru i prognaniku: »Brzo mi daj strihnin, preklinjem te. Pogledaj ovu ruku! Shvataš li šta to znači? Za koji sat, ili još pre, počeće napad besnila, i ja ću pokušati da ugrizem tebe i druge prijatelje. Vreme ne čeka. Brzo strihnin, treba da umrem!«Osećajući da postaje zmija otrovnica, tražio je da ga ubiju. Njegov drug se dvoumio; želeo je da isproba lek protiv besnila. Sa jednom hrabrom ženom počeo je da prati... i ... kroz dva sata lekar se, sa penom u ustima bacio na njih da ih ugrize; zatim je dolazio sebi, tražio strihnin i — ponovo padao u besnilo. Umro je u groznim grčevima. Koliko bi još mogli da navedemo takvih primera, koje su proverili naši istraživači! Dobar čovek smatra da je bolje da umre nego da postane uzrok tuđe patnje.

115

Eto odakle čoveku saznanje da postupa dobro (i odobrenje onih koje poštuje mu potvrđuje) kada ubija zmiju otrovnicu ili tiranina.* * *Perovska i njeni drugovi ubili su ruskog cara, i celo čovečanstvo je, bez obzira na odvratnost prema krvoproliću, bez obzira na simpatije prema onome koji je oslobodio svoje seljake, priznalo da su oni imali pravo na taj čin.Zašto? Ne zato što bi smatrali da je to korisno (tri četvrtine čovečanstva još u to sumnja), već zato što je svako osećao da Perovska i drugi ni za kakva blaga sveta ne bi dozvolili da sami postanu tirani. Čak su i oni kojima ta drama nije poznata u celini ubeđeni da je taj postupak pokazao nezadovoljstvo mladih ljudi, ne pokušaj dvorskog prevrata ili težnju ka vlasti već mržnju prema tiraniji, mržnju dovedenu do samoodricanja i smrti. »Ovi ljudi« — govore o njima — »osvojili su pravo da ubiju«. O Lujzi Mišel govore: »Ona je imala pravo da pljačka«. Kada spominju teroriste, koji su, hra-neći se suvim hlebom, ukrali ceo milion ili dva iz Herzonske državne blagajne, preduzimajući, sa rizikom sopstvene pogibije, sve predostrožnosti da skinu odgovornost sa čuvara koji je zapetom puškom čuvao kasu, kažu: »Oni su imali pravo da ukradu«.Čovečanstvo nikada ne poriče pravo na upotrebu sile — na barikadama ili na pustom raskršću — onima koji su to pravo već stekli. Ali, da bi takvi postupci mogli da vrše dubok uticaj na umove, neophodno je da to pravo stvarno bude stečeno. U protivnom, postupak je, bio koristan ili štetan, običan akt brutalnosti, bez ikakvog značaja za idejni napredak. Smatraće ga samo za premeštanje moći, za prostu zamenu jednog eksploatatora drugim.VIIDo sada smo govorili o čovekovim svesnim delo-vanjima (onima o kojima on razmišlja). Pored tog svesnog života odvija se i neupadljivo obimniji ne-svestan život, koji je često ignorisan. Posmatrajmo samo na koji način se oblačimo ujutru, kada pokušavamo da zakopčamo dugme izgubljeno prethodnog dana, ili pružamo ruku da dohvatimo predmet koji smo sami premestili. I ova posmatranja dovoljna su nam da steknemo predstavu b nesvesnom životu i shvatimo kako on ima značajnu ulogu u našem postojanju.Oko tri četvrtine naših odnosa sa drugim ljudima čine nesvesne aktivnosti. Svako na svoj način govori, osmehuje se, mršti, uzbuđuje ili ostaje smiren za vreme svađe. Sve to mi činimo a da ne razmišljamo, jednostavno po navici nasleđenoj od naših ljudskih i

116

dočovečanskih predaka (obratite pažnju na to kako su izrazi lica (čoveka i životinje kada se ljute slični), ili namerno i nenamerno stečenoj. Naše ponašanje prema okolini pretvara se u naviku. Čovek koji stekne najviše dobrih navika biće svakako bolji nego neki dobar hrišćanin koji tvrdi da ga na zlo uvek navodi đavo, i koji se od zla uzdržava samo prizivajući muke pakla ili blaženstvo raja.Postupati prema drugima onako kako bismo hteli da postupaju sa nama — prelazi kod ljudi i kod svih društvenih životinja prosto u naviku do te mere da se čovek obično i ne pita kako treba da postupi u nekoj situaciji, već postupa dobro jli rđavo ne razmišljajući. Samo u izuzetnim slučajevima, kada su okolnosti veoma složene ili kada ovladava strast, čovek počinje da se koleba. Tada ćelije njegovog mozga stupaju u međusobnu borbu. Čovek će se u mislima staviti na mesto onoga ko je posre-di. Upitaće se da li bi i sam hteo da prema njemu tako postupaju, i njegova odluka će biti moralnija ukoliko je uspeo da se identifikuje sa osobom čiju je čast ili potrebe bio spreman da naruši. Ili se u to umeša neki njegov drug i kaže: »Stavi se na njegovo mesto. Zar bi ti dozvolio da te on tako omalovažava?« I to je sasvim dovoljno.Dakle, principu jednakosti se obraćamo samo u momentu sumnje, dok u devedeset devet od sto slučajeva postupamo moralno po navici. 1

* * *Nesumnjivo ste primetili da dosad nismo pokušavali ništa da propisujemo, već smo jednostavno opisivali kako stoje stvari u svetu životinja i ljudi.U stara vremena crkva je zastrašivala mukama pakla da bi moralizovala ljude; svima je poznato kako je u tome uspevala — ona ih je demoralisala. Sudija preti robijom, bičevima, vešalima, i sve to u ime istih principa zajedništva koje je on sam izigrao u društvu i na taj način ga moralno iskvario. A autoriteti svih mogućih boja vapi ju o propasti društva pri samoj pomisli da sudija, zajedno sa sveštenikom, može da nestane sa lica zemlje.Što se has tiče, mi se ne bojimo da odbacimo sudiju i presude. Zajedno sa Gijoom, mi čak poričemo svaku sankciju, svaku vrstu moralne prinude. »Radi šta hoćeš i kako hoćeš« — kažemo jer smo ubeđeni da će većina ljudi, pros veću j ući se i odbacujući put naše savremenosti, delovati određeno — u korist društva, kao što verujemo da će dete kad-tad da prohoda uspravno, a ne četvoro-noške, jer njegovi roditelji pripadaju ljudskom rodu. Mi možemo

117

jedino da damo savet, a i tada se ograđujemo: »Ovaj savet postaje obaveza samo onda kada se, iskustvom i posmatranjem, sam uve-riš da je korisno da ga se pridržavaš«.Kada vidimo mladića kako povija leđa i tako skuplja grudi i pluća, savetujemo mu da se ispravi, da uspravi glavu i isprsi se. Savetujemo mu da diše punim grudima, šireći pluća, jer je to najbolja zaštita pd sušice. Ali, istovremeno mu predajemo fiziologiju da bi upoznao funkciju pluća i sam se opredelio za ono držanje koje smatra najboljim.To je, bez sumnje, sve što smo u mogućnosti da učinimo u oblasti moralnosti. Mi imamo pravo samo da damo savet, kome smo dužni da dodamo: »Pridržavaj ga se ako smatraš da je dobar«.Ostavljajući svakome pravo da postupa kako mu padne na pamet, apsolutno odričući društvu pravo da kažnjava bilo koga, na bilo koji način, za bilo kakav antidruštveni postupak, mi se ne odričemo mogućnosti da volimo ono što smatramo da je dobro i da mrzimo ono što smatramo da je loše. Volimo i mrzimo, jer samo ko ume i da mrzi, ume da voli. Mi zadržavamo ovo pravo jer je taj princip dovoljan za održavanje i razvijanje moralnog osećanja svake zajednice životinja, a utoliko pre će biti dovoljan za podršku i razvoj moralnog osećanja ljudskog roda.Mi tražimo samo jedno — uništenje svega što je u savremenom društvu prepreka slobodnom razvitku ta dva osećanja, svega što naše mišljenje odvlači na pogrešan put:države, crkve, sudija, sveštenika, vlasti i eksploatatora.Sada, kada čujemo o nekom Džeku Trboseku, koji usmrćuje jednu za drugom na desetine žena, jadnih i siromašnih (ali u moralnom pogledu bar za tri četvrtine iznad buržujki), naša prva reakcija je mržnja. Ako bi naišli na njega pošto je zaklao neku ženu koja je naplaćivala šest sua za krevet mi bi ga na mestu ustrelili, ne razmišljajući da bi možda kuršum pre bio na mestu da je pogodio glavu vlasnika svratišta.Ali, kada pomislimo na sve niskosti koje su ga dovele do tih ubistava, kada zamislimo mrak u kome on tumara progonjen slikama koje je pokupio iz odvratnih knjiga, ili idejama koje su mu usadile glupe priče, naše se osećanje deli. I, kada čujemo da je Džek pao u šake sudiji, koji je hladnokrvno pogubio sto puta više ljudi (muškaraca, (žena i dece) nego svi Džekovi zajedno, kada saznamo da su ga se dokopali oni hladnokrvni manijaci koji šalju Boraše na robiju da bi pokazali buržoaziji da stoje na strani njenih interesa —

118

tada se naša mržnja preorijentiše. Ona prelazi na licemerno i kukavičko društvo, na njegove opštepriznate predstavnike.Sve podlosti nekakvog Trboseka nestaju pred slikom vekovnog niza podlosti izvršenih u ime zakona, koji mi počinjemo da mrzimo. Sada je naše osećanje stalno razdvojeno. Mi shvatamo da smo više ili manje, namerno ili nenamerno saučesnici tog društva i više nemamo pravo da mrzimo. Imamo li onda pravo i da volimo? U društvu sazdanom na eksploataciji i ropstvu ljudska priroda se izopačuje.Ali sa nestankom ropstva mi ćemo pomalo obnavljati svoja prava. Ponovo ćemo steći sposobnost da volimo i mrzimo, čak i u tako složenim slučajevima kao što je ovaj koji smo malo pre naveli.* * *Mi mrzimo laž i brutalnost, ne zato što su osuđeni moralnim kodeksima — mi te kodekse ignori-šemo — već zato što laž i brutalnost vređaju osećanje jednakosti svakog čoveka za koga jednakost nije prazna reč. Oni revoltiraju posebno onogakoji je po svom mišljenju i delovanju pravi anarhista.* * *Kada bi se uvek primenjivao u životu, ovaj jednostavni, prirodni i očigledni princip bio bi dovoljan za izgradnju veoma uzvišene moralnosti, koja bi obuhvatila sve ono što su moralisti pretendovali da nas nauče.Princip jednakosti rezimira sva moralistička učenja, ali on sadrži i nešto više, Ja to je poštovanje ličnosti. Proglašavajući svoje anarhističke principe jednakosti, mi se odričemo prava koje su moralisti umišljali da imaju, prava da deformišu ličnost u ime nekog principa koji su smatrali dobrim. Mi nikome ne priznajemo to pravo i ne želimo ga ni za sebe.Mi priznajemo neograničenu i punu slobodu ličnosti. Želimo da njeno postojanje bude potpuno i da se sve njene odlike slobodno razvijaju. Mi ne želimo ništa da joj namećemo. Time se vraćamo principu koji je Furije suprotstavljao religioznom moralu, govoreći: »Dajte čoveku aspolutnu slobodu, ne deformišite ga; religija je to već dovoljno učinila. Ne bojte se njegovih strasti. U slobodnom društvu one neće predstavljati nikakvu opasnost. Samo se vi sami ne odričite svoje slobode, ne dozvolite drugima da se pokoravaju, suprostavljajte jakoj antisocijalnoj težnji neke ličnosti svoje isto tako intenzivno socijalno osećanje.«Što se tiče našeg svakodnevnog života, mi već sada dajemo slobodan tok našim osećanjima simpatije, i to činimo u svakom trenutku. Svi

119

mi poštujemo moralnu snagu, a preziremo moralnu slabost, nemoć, nitkovluk. Svojim recima, pogledima, osme-sima, mi neprekidno izražavamo svoje zadovoljstvo povodom postupaka korisnih za društvo. Na svakom koraku mi izražavamo svojim pogledima i recima odvratnost koju u nama izaziva podlost, laž, intriga, nedostatak moralne hrabrosti. Čak i onda kada, pod uticajem građanskog, tj. licemernog vaspitanja, pokušavamo da svoju mržnju sakrijemo pretvaranjem, koje će nestati kada nastane jednakost u međuljudskim odnosima, mi to ne možemo.1471 0 *Ovo je dovoljno da prosuđivanje dobra i zla održavamo na visini i saopštavamo ga jedni drugima. To će biti izraženije kada u društvu ne bude bilo sveštenika i sudi ja, i biće lakše jer će moralni principi izgubiti karakter prinude i postaće prirodni odnosi ljudi jednakih među sobom. Sa uspostavljanjem takvih odnosa, u društvu će se pobuđivati moralna shvatanja višeg reda koja ćemo sada analizirati.VIIIDo sada smo govorili samo o običnim principima jednakosti. Protestovali smo, pozivali druge na protest protiv onih koji sebi daju pravo da prema drugima postupaju onako kako ne bi želeli da se postupa prema njima samima. Mi smo se bunili protiv onih koji ne žele da budu obmanjivani, eksploatisani, podvrgavani brutalnosti, prostituisa-ni, a sebi dozvoljavaju da tako postupaju prema drugima.Onda strahu od slobode nema mesta.1 Mi odbijamo da sakatimo ličnost u ime bilo kog ideala: sebi dajemo samo to pravo da otvoreno izražavamo svoje simpatije i antipatije prema onome što smatramo dobrim ili lošim. Kada neko obmanjuje svoje drugove, u njegovom ponašanju se ispoljava njegova volja, njegov karakter. Neka bude! Ali, naš karakter, naša volja čine da mi preziremo prevaranta, a, ako je naš karakter takav, postupićemo otvoreno: nećemo takvom čoveku trčati u susret da bi ga primili u naručje i srdačno mu stisnuli ruku, kako se to obično radi. Njegovom aktivnom osećanju suprot-stavićemo svoje, isto tako aktivno i snažno.1 Od savremenih autora, ove ideje najbolje je u svojim dramama izrazio Norvežanin Ibzen, koga će u Fran-cuskoj uskoro isto tako strasno čitati kao što ga već čitaju u Engleskoj. Eto čoveka koji je nesvesno bio anarhista.To je sve što mi smemo i treba da učinimo da bismo u društvu podržali princip jednakosti. Tako se on sprovodi u život.1

Sve će se to potpuno ostvariti svakako tek onda kada najozbiljniji

120

uzroci kvarenja karaktera: kapitalizam, religija, sudstvo, vlast, prestanu da postoje. U velikoj meri to se sada ne samo pokazuje kao ostvarljivo, već se i ostvaruje.* * *Međutim, kada u društvu ne bi bilo poznato ništa drugo osim prostog principa jednakosti, i kada bi svako, pridržavajući se merkantilističkih shvatanja0 pravičnosti, pazio da na svakom koraku daje svoj1 najmanji višak, bila bi to smrt za društvo. Iz naših odnosa nestao bi i sam princip jednakosti, jer je za njegovo podržavanje potrebno da se u životu ispolji nešto uzvišeni je, jače i lepše od obične pravičnosti.A to nešto se ispoljava.Ćovečanstvu nikada nisu nedostajala velika srca prepuna volje, uma, ljubavi, koja sve umne sposobnosti, svu aktivnost, ceo život daju u korist ljudskog roda ne tražeći ništa zauzvrat.Plodnost misli, osećanja i volje ispoljava se u najraznovrsnijim oblicima. Strasni istraživač istine se odriče svih životnih radosti, posvećujući se onome što, nasuprot tvrdnjama neznalica koje ga okružuju, smatra da je istina. Izumitelj živi samo u trenutku dok tradi na svome izumu koji, prema njegovom mišljenju, treba da izmeni ceo svet. On zaboravlja na hranu i jedva bi se dotakao hleba da ga privržena žena ne hrani kao dete. Strašnome revolucionaru se uživanja u umetnosti, naukama, radostima porodičnog života, čine gorkim sve dok ih ne dele svi ljudi. On radi bez obzira na nemaš-tinu i proganjanja. Mladić, koji je, uprkos svim1 Već čujemo prigovore: »A ubica, a onaj koji izopačuje decu?« Na to imamo jednostavan odgovor. »Prestupnik koji ubija samo zato što je žedan krvi izuzetno je retka pojava. To je bolesnik koga treba lečiti i izbe-gavati. Što se tiče razvratnika, pobrinimo se prvo da društvo ne razvraća osećanja naše dece i tada nećemo imati zašto da se plašimo te gospode.«opisima ratnih strahota, poverovao na reč rodolju bivim legendama i svrstao se među dobrovoljce, maršira po dubokom snegu, gladuje i, na kraju, gine prostreljen kuršumom. Najzad, postoji bezbrojno mnoštvo manje blistavih i zato manje poznatih primera samoodricanja. Oni gotovo uvek ostaju nepriznati, ali uvek ih možemo pronaći, naročito među ženama. Potrudimo se da otvorimo oči i vidimo ono što leži u korenu ljudske prirode i što joj je do sada pomagalo, više ili manje uspešno, da se oslobodi okova, uprkos jarmu eksploatacije i vlasti.

121

* * *Jedni u mraku anonimnosti, drugi na velikoj sceni, zalažu se za progres čovečanstva i ono to ne zaboravlja. Zato je njihov život okružen poštovanjem i ulepšan legendom. Čovečanstvo ih idealizuje, uzima za junake svojih priča, pesama i romana. Kroz njihove likove ono se divi hrabrosti, dobroti, ljubavi i samopregoru, koji nedostaju velikom broju ljudi. Sećanje na njih prenosi se sa pokolenja na pokolenje. Nisu zaboravljeni ni oni koji su de-lovali u uskom krugu porodice ili prijatelja; sećanje na njih čuva se u porodičnim tradicijama.Takvi ljudi su tvorci istinske moralnosti, one koja je jedina dostojna tog imena; sve ostalo su samo obični odnosi jednakosti. Da nije te hrabrosti i sa-mopregora čovečanstvo bi se zaglibilo u žabokrečinu sitničarenja.Najzad, drugi izgrađuju moral budućnosti, onaj koji će nastati kada se naša deca, odbacujući korist, budu vaspitavala na ideji da je energiju, hrabrost i ljubav najbolje primenjivati tamo gde je potreba za njima najživlja.* * *Hrabrost i samopregor su oduvek postojali. Nalazimo ih kod svih društvenih životinja. Kod čoveka postoje čak i u periodima opadanja.I oduvek je religija pokušavala da prisvoji tc podvige, da njima špekuliše radi svoje dobiti. To što i danas postoji, ona može da zahvali tome što je apelovala na hrabrost i samopregor. Ali, na to apeluju i revolucionari, posebno socijalisti.Kada je trebalo da se objasni poreklo hrabrosti i samopregora, religiozni, utilitaristički i ostali moralisti pali su u zabludu koju smo već pomenuli. Čast da je otkrio istinsko ^poreklo hrabrog samopregora, mimo mističnih sila i merkantilističkih razloga koje su originalno smislili utilitaristi engleske škole, pripada mladom filozofu Gijou, koji je ne-svesno Ibio anarhista. Tamo gde su Kantova filozofija, pozitivisti i evolucionisti pretrpeli neuspeh, filozofi-anarhisti utrli su pravi put. »Hrabrost i samopregor potiču« — govori Gijo — »iz svesti o vlastitoj moći. To je sam jživot koji se nakupio i ključa.«Unutrašnja svest o tome šta je čovek sposoban da učini predstavlja prvi korak ka shvatanju onoga što on mora da čini. Osećanje moralne dužnosti, koje je u životu poznato svakom čoveku, a koje su

122

pokušavali da objasne na raznorazne mistične načine, nije ništa drugo do obilje života koje traži da se primeni, teži da se oslobodi. To je istovremeno svest o vlastitim moćima.Svako nagomilavanje snaga vrši pritisak na postavljene prepreke. Ko može da deluje taj je dužan da deluje. I, da bi se očistio od misticizma, pojam o famoznoj moralnoj dužnosti svodi se na sledeći sud: život se održava samo pod ustovom da se širi.»Biljke ne mogu da ne cvetaju. Ponekad cveta-nje donosi smrt. Pa šta! Životni sokovi nastavljaju svoje kretanje napred«, govori mladi filozof-anar-hista. Isto se događa 1 sa čovekom kada je pun snage i energije. Snaga se u njemu postepeno sakuplja i on izliva obilje svoga života. On daje bez računa jer drukčije ne može da živi. Pa šta i ako je osuđen na smrt, kao precvetao cvet! Život će se raširiti dalje, samo ako ga je tu bilo.Budi jak! Neka se snaga tvojih strasti i uma pre-liva. Ti ćeš tada dati i drugima svoj razum, ljubav i aktivnu snagu. Eto na šta se svodi celo učenje o moralnosti, očišćeno od licemerja i istočnog aske-tizma.Čovekova snaga, obilje životne energije koje ga pobuđuje da deli svoj razum, osećanja, aktivnosti, ne tražeći ništa za uzvrat — eto šta u čovečanstvu izaziva osećanje ushićenosti prema istinski moralnoj ličnosti.Čovek jakog uma u kome ključa intelektualni život, prirodno teži da se izrazi. Misliti, a ne moći podeliti svoje misli sa okolinom, ne donosi nikakvo zadovoljstvo. Samo čovek siromašan duhom bojažljivo sakriva neku, s naporom stečenu ideju, da bi je na kraju zakitio svojim imenom. Misao dubokoumnog čoveka ključa, on je darežljivo rasipa i levo i desno, i pati ako svoje misli ne može da deli i da ih širi na sve strane. To je za njega ceo život.Tako je i sa osećanjima. Mi ne možemo da zadovoljavamo sami sebe. »Mi imamo znatno više suza nego što nam treba za naše patnje, veću zalihu radosti nego što treba našem postojanju« — rekao je Gijo, rezimirajući tako sva pitanja morala u nekoliko istinitih redova koje je pozajmio od prirode.Usamljeno biće pati. Ono oseća nekakvu zabrinutost kada svoje misli i osećanja ne može da po-deli sa okolinom. Kada preživljava veliku sreću, čovek želi da svi oko njega znaju da on postoji, voli, živi, protestuje, bori se.* * *Istovremeno on oseća potrebu da ispolji svoju volju, svoje aktivno

123

osećanje. Delatnosti, rad, postali su već potreba većine ljudi. Zato i muškarci i žene koje apsurdni uslovi života lišavaju korisnog rada, izmišljaju za sebe prazna, besmislena zanimanja i obaveze, kako bi pronašli neko polie aktivnosti za svoje snage. Oni izmišljaju bilo šta, neku teoriju, religiju, »društvenu obavezu«, da bi se ube-dili kako čine nešto korisno. Ako igraju, to je uvek u dobrotvorne svrhe, ako osiromašuju trošeći na odeću, to je zato što čuvaju aristokratski prestiž. Ako ne rade baš ništa, i to je uvek u ime nekog principa.Čovek uvek oseća potrebu da pomaže bližnjem, da da svoj doprinos progresu čovečanstva. U svakom slučaju, »svi ginu na tom zadatku«, govori Gijo. Potreba da se zajedničkoj stvari da vlastiti doprinos tako je velika da je nalazimo kod svih društvenih životinja, čak i na najnižim stepenicama njihovog razvoja. Jer šta je sva ta grozničava aktivnost koja se tako besplodno traci u politici, nego potreba da se vlastite snage ulože u kretanje točka is tori je, ili bar radi učestvovanja u zajedničkom horu.* •& *Međutim, jasno je da ta i»plodotvornost volje«, ta žeđ za aktivnošću, uz siromaštvo osećanja i nedostatak stvaralačke moći uma, rađa samo nekog luđaka, npr. Napoleona ili Bizmarka, koji su želeli da točak istorije okrenu unazad. S druge strane, i plodnost uma, lišena razvijene oseća j nos ti, donosi suve plodove u liku naučnika koji samo zadržava progres nauke. Najzad, osećanje koje nije vođeno dovoljno širokim umom, rađa najčešće one žene koje se žrtvuju nekoj životinji dajući joj svu svoju ljubav.Život treba da obiluje istovremeno i umom, i ose-ćanjem i voljom, da bi stvarno bio plodotvoran. Ali, tada ta raznovrsna plodnost i jeste život, onaj koji jedini zaslužuje to ime. Onaj kome je život samo jednom zasjao, ine bi dao ni tren takvog života za cele godine vegetiran ja. Ko nikada nije pio sa ovog živog izvora samo je prevremeni starac, ništavilo, biljka uvela pre nego što se rascvetala.»Ostavimo odumirućoj generaciji 'fin de siecle' takav život, koji i ne zaslužuje naziv života«, kliče omladina koja želi da živi i oko sebe širi život. I uvek, kada društvo tek počne da se raspada, složni pritisak omladine ruši trošne ekonomske, političke i jnoralne forme i neguje novi život. Zato nije strašno ako neke ličnosti poginu u toj borbi. Životni puis nastavlja da kuca. Život se kreće napred. Za onog koji je poginuo, živeti je značilo cvetati, zato ga nikakve posledice nisu plašile i on ne bi zažalio.* * *

124

Ali, da ostavimo herojske epohe ljudske istorije. Razmišljajmo samo o svakodnevnom životu. Zar se može nazvati životom onaj život koji se kosi sa našim idealima? U naše vreme o idealima se često govori prezrivo. To je razumljivo. Ideal je tako često mešan sa njegovim hrišćanskim i budističkim jeresima. Njega su tako često zloupotrebljavali, da bi obmanjivali naivne, da je takva reakcija potrebna i korisna. Mi bismo takođe želeli da reč »ideal«, toliko već uprljanu, zamenimo nekom koja više odgovara novim idejama.Ali, ma koju reč upotrebili, činjenica ostaje ista: svako ima svoj ideal; i Bizmark je imao svoj, ma koliko on izgledao fantastičan u svojoj formulaciji »ognjem i mačem«. Svaki buržuj ima svoj ideal, makar u obliku srebrne kade Gambete, njegovog kuvara Trompeta i mnoštva robova koji treba da isplate izdatke na kuvara i kadu.Ali, uporedo sa njima postoje ljudi kojima je dostupan viši ideal. Obično životarenje prestaje da ih zadovoljava. Njih revoltiraju ropstvo, laž, nepoš-tenje, intrige u ljudskim odnosima. Zar onda on; mogu da postanu lazovi, tirani ili tlačitelji? Oni predviđaju kako bi život mogao da bude lep kada bi se među ljudima uspostavili bolji odnosi. Oni osećaju da imaju snage potrebne da uvek uspostavljaju te bolje odnose sa onima koje susreću na svome putu. Oni su postigli ono što nosi ime ideala.Odakle potiče taj ideal? Na koji se način on stvara? Da li putem nasleđivanja, s jedne, i životnih utisaka, s druge strane? Mi o tome ne znamo ništa. Možemo samo da napišemo više ili manje tačnu istoriju nastanka ideala u svojim životima. Ali, on je svejedno tu. Menja se, napreduje ili podleže spo-ljašnjim uticajima, ali uvek ostaje živ.Dakle, život se pokazuje kao zdrav, plodonosan, bogat osećanjima samo onda kada odgovara idealu. Pokušajte da postupite u suprotnosti sa vašim shvatanjima i osetićete razdvajanje svog života; on će izgubiti svoju celovitost, snagu. Ubrzo ćete izgubiti moć neposrednog odlučivanja koju ste nekada posedovali. Postaćete razbijeno biće.Tu nema ničeg tajanstvenog ako posmatrate čoveka kao nešto složeno, sastavljeno od samostalnih nervnih i moždanih centara. Probajte da se kolebate između različitih osećanja koja se u vama sukobljavaju i narušićete ravnotežu svog organizma. Pretvorićete se u bolesnog, bezvoljnog čoveka. Intenzitet života će se smanjiti i beskorisno ćete početi da tražite kompromise. Više nećete biti onaj celovit, snažan i zdrav čovek kao onda kada su se vaša delovanja

125

potpuno slagala sa stvarnim zaključcima vašeg uma.Pre nego što izvedemo zaključak, da kažemo nekoliko reči o altruizmu i egoizmu, ta dva termina koje smo nasledili od engleske škole i kojima su nam probili uši. Do sada ih u svojoj etidi nismo ni pominjali, jer ne vidimo razliku koju su engleski moralisti pokušavali da povuku između njih.Šta zastupamo, egoizam ili altruizam, kada kažemo: »postupaj prema drugima onako kako želiš da postupaju prema tebi«?Ili, kada se postavimo više i kažemo: »Sreća svakog pojedinca tesno je povezana sa blagostanjem okoline; istina, moguće je neko vreme osećati se relativno srećnim i u društvu izgrađenom na nesreći drugih, ali je ta sreća kao peščana kula. Ona ne može da bude trajna, i najbeznačajniji uzrok može da je sruši. Ona je potpuno ništavna u poređenju sa srećom koja je moguća među ravnopravnima. Prema tome, naš postupak će biti dobar ako ima za cilj opšte dobro.« Da li propovedamo egoizam ili altruizam kada ovo govorimo? Ne, mi samo kon-statujemo činjenicu.Šta mislimo kada, parafrazirajući Gijoa, kažemo: »ako ceniš zadovoljstvo koje donosi pun, celovit i plodonosan život, budi jak i hrabar, ispoljavaj snagu i uzvišenost u svim svojim delovanjima, razvijaj svoj život u svim pravcima, sakupljaj što više energije i trudi se da budeš što društveniji i druželjubivi j i. Uvek se rukovodi visoko razvijenim umom i stupaj u borbu. Ne boj se rizika, u riziku je svojevrsna draž. Uloži sve svoje sposobnosti, ne šte-deći svoje snage, jer ih za sve što smatraš velikim i lepim imaš dovoljno. Tada ćeš doživeti najveću moguću sreću. Sjedini se sa masom i tada ćeš, šta

fod da ti se dogodi u životu, osećati da su srca svih oje poštuješ uz tebe, a protiv tebe su srca onih koje prezireš.« Zastupamo li altruizam ili egoizam?Boriti se, ići u susret opasnosti, bacati se u vodu spašavajući ne samo čoveka već i mačku, hraniti se suvim hlebom da bi se završile nepravde koje revoltiraju, shvatiti svoju solidarnost sa onima koji zaslužuju ljubav i osećati da i oni tebe vole — sve ovo možda izgleda nemoćnom filozofu kao žrtva, ali za muškarca i žene pune energije, snage, hrabrosti, mladosti, u tome je sva radost postojanja. Šta je to, egoizam ili altruizam?* * *Uopšteno govoreći, moralisti koji su svoje sisteme izgradili na

126

tobožnjoj protivrečnosti egoističkog i altruističkog osećanja, krenuli su pogrešnim putem. Kada bi ta protivrečnost stvarno postojala, i kada bi dobro individue stvarno bilo suprotno dobru vrste, ljudski rod ne bi mogao da postoji i nijedna životinjska vrsta ne bi dostigla današnji stepen u svome razvoju. Da svaki mrav ne oseća intenzivno zadovoljstvo radeći za blagostanje mravinjaka, mravinjaci ne bi mogli da postoje a mravi ne bi bili ovo što su — najrazvijeniji insekti, bića čiji je mozak, jedva vidljiv kroz uveličavajuće staklo, obdaren gotovo istom moći kao mozak osrednjeg čoveka. Kada pticama letenje, briga oko potomstva i zajedničke akcije kojima se brane od grabljivica ne bi bili veliko zadovoljstvo, one ne bi dostigle današnji nivo i klasa ptica bi umesto da napreduje nazadovala.Kada Spenser govori o dolasku vremena u kome će se dobro individue spojiti sa dobrom vrste, on zaboravlja da ne bi, da ti interesi nisu uvek isti, evolucija životinjskog carstva bila moguća. Istina, uvek je, kako u carstvu životinja, tako i u ljudskom rodu, bilo mnogo pojedinaca koji nisu shvatili da je dobro individue i vrste u suštini isto. Nisu shvatili da život individue, pošto je njegov glavni cilj intezivnost, zahteva da se to ostvari u maksimumu socijalnosti, u najvećem mogućem identifiko-vanju svoga »ja« sa ostalima. To je bio nedostatak uma i razume van ja. Uvek su postojali ograničeni ljudi i budale. Ali nikada, ni u jednom istorijskom periodu, dobro individue nije bilo suprotno dobru zajednice. Oni su uvek bili isti, i oni koji su toshvatili bolje od drugih, mogli su da uživaju najpotpuniji život.* * *Protivrečnost između egoizma i altruizma, sa našeg gledišta, jeste besmislena. Zato mi i ne govorimo o kompromisima koje bi, ako je verovati utilitaristima, ljudi stalno pravili kolebajući se između egoističkih i altruističkih osećanja. Za nepokolebljivog čoveka takvi kompromisi ne postoje.Evo kako je stvarno: Kada mi, u savremenim uslovima pokušavamo da izgradimo svoj život u skladu sa svojim principima jednakosti, osećamo da se oni ruše na svakom koraku.Koliko god da su skromni naši ručkovi i stanovi, mi smo svejedno Rotšildi u poređenju sa onim ko traži prenoćište pod svodom mosta i nema ni su-vog hleba. Kako god da se malo prepuštamo intelektualnim i umetničkim zadovoljstvima, mi smo opet Rotšildi u poređeniu sa milionima ljudi zarobljenih fizičkim radom, kojima su uživanja u naukama i umetnostima nepristupačna, i koji će završiti

127

svoj život ne okusivši ta velika zadovoljstva. Mi shvatamo da princip jednakosti nismo doveli do njegovog logičnog završetka. Ali, mi nećemo sklapati kompromise sa ovim uslovima. Oni nas muče, mi se protiv njih bunimo, postajemo revolucionarni. Mi ne možemo da se inirimo sa onim protiv čega protestujemo. Zato odbacujemo svaki kompromis, čak i primirje, i zavetujemo se da se do kraja borimo protiv tih uslova. To više nije kompromis. Nepokolebljivom čoveku nepotrebni su kompromisi koji bi mu omogućili da mirno spava, dok se sve ne sredi samo od sebe.* * *Najzad smo došli do kraja ove etide.Već smo napomenuli da postoje epohe u kojima se oštro menjaju shvatanja b moralnosti. Postaje jasno da je ono što je smatrano moralom bilo u stvari duboko nemoralno. U jednom slučaju, po-sredi su običaji i tradicije koji su nemoralni u samom korenu, u drugom — moral sazdan radi čuvanja interesa samo jedne klase. Mi sve to od-

bacujemo kličući: »Dole moral!« I počinjemo da smatramo za svoju dužnost izvršavanje nemoralnih postupaka. Mi pozdravljamo takve epohe. To su periodi kritike. Oni su najbolji znak da se u društvu odigrava ozbiljan rad ideje i stvara moralnost višeg reda.Oslanjajući se na istraživanja o ljudima i životinjama, pokušavali smo da izrazimo kakav će moral da postane. Videli smo konture moralnih ideja koje nastaju u narodu i kod pojedinih mislilaca. Taj moral neće imati karakter prinude. On će se odlučno odreći toga da od ljudi pravi kalupe sa apstraktnim idejama, kao što više neće da ih oblikuje putem religije, zakona i vlasti. On će dati punu i apsolutnu slobodu ličnosti. Ograničiće se na konstatovanje činjenica i, prema tome, pretvoriće se u nauku. Ta nauka će reći čoveku: ako ne osećaš u sebi dovoljno snage, ako ih imaš upravo onoliko koliko je potrebno za održavanje jednoličnog života, bez jakih utisaka i velikih radosti, ali i bez velike nesreće, tada se pridržavaj prostog principa pravične jednakosti. U uslovima jednakosti pronaći ćeš, u krajnjoj liniji, najveću moguću sreću koja odgovara tvojim osrednjim snagama.Ali, ako u tebi ima mladalačkog entuzijazma, ako ti želiš da živiš i uživaš punim životom koji ključa, tj. da upoznaš više zadovoljstvo o

128

kome može da mašta samo živo biće — budi jak i energičan u svim svojim delovanjima.Širi oko sebe život. Upamti da lagati, obmanjivati, služiti se lukavstvom, praviti intrige — znači unapred priznati svoju slabost. Postupaj tako ako hoćeš, ali unapred znaj da će te ljudi tada videti kao sitnog, bednog i slabog čoveka, i odnosiće se prema tebi u skladu sa tim. Ne huli na čovečanstvo ako na taj način sam parališeš svoju aktivnu snagu.Naprotiv, budi jak! Svaki put kada budeš svedok nepravde, bila to nepravda u životu, laž u nauci ili patnja koju neko trpi, protestuj protiv nepravednosti i obmane. Bori se! Život jeste borba, i utoliko je intenzivniji ukoliko je borba žešća. Tada ćeš moći da kažeš da si živeo i nećeš men jat i ni nekoliko časova takvog života za cele godine tavorenja u gnjiloj močvari.Bori se i da bi pružio drugima mogućnost da žive punim životom koji ključa. Veruj da ćeš u toj borbi postići tako velike radosti kakvih nema ni na jednom drugom poprištu.To je sve što ti nauka o moralnosti može reći Izbor je u tvojim rukama.

Zakon i autoritetKada u društvu razum izgubi uticaj i kada u duhovima počne da vlada haos, zakoni postaju mnogobrojni. Ljudi onda sve nade polažu u zakonodavstvo, a »pošto je svaki novi zakon ponovo novi uzrok nezadovoljstva, od zakonodavstva se neprekidno zahteva ono što bi trebalo da proizađe iz njih samih, njihovog vlastitog karaktera, njihove vlastite moralnosti«. Ove reči ne potiču od nekog revolucionara, čak ne potiču ni od reformatora, već od pravnika: pisca zbirke francuskih zakona, poznate pod imenom Repertoire de la Legislation. Navedeni redovi pošto ih je napisao čovek koji je i sam fasciniran zakonima i konačno njihov stvaralac, pokazuju nenormalno stanje u koje je zapalo društvo.U današnjim državama se na nove zakone gleda kao na spasonosni lek koji leci sve bolesti. Umesto da sami popravljaju ono što je loše, ljudi zahtevaju zakone koji bi to loše stanje popravili. Ako je put između dva sela neprohodan, onda stanovnici kažu: »potrebno je doneti novi zakon o seoskim putevi-ma«. Ako je poljar koji iskorištava poniznost ljudi koji imaju respekt pred njegovim autoritetom nekog uvredio, uvređeni će povikati: »potreban je zakon koji će propisivati da se poljar pristojno ponaša«. Trgovina i

129

poljoprivreda se nalaze u teškoj krizi: »potreban nam je carinski zakon koji će štititi domaću ekonomiju«, zahteva poljoprivrednik, stočar, trgovac žitom, i svi, sve do najnižeg trgovca starim krpama, zahtevaju zakone za zaštitu vlastitih interesa. Kada vlasnik fabrike snizi nadnice ili poveća radno vreme, onda predstavnici naroda u parlamentu, zabrinuti za svoje mandate, po viču: »potreban nam je zakon koji bi garantovao red i poredak«, umesto da kažu radnicima da postoji mnogo efikasnije sredstvo za uvođenje reda, naime: direktno se suprotstaviti kapitalisti i oduzeti mu moć raspolaganja nad društvenim bogatstvom i sredstvima za proizvodnju, bogatstvo koje je kapitalizam neopravdano prisvojio eksploatacijom mnogih generacija radnika. Ukratko, za sve se zahteva neki zakon. Zakon o putevima, zakon o modi, zakon0 rasnim psima, zakon o vrlinama i protiv poroka, zakon protiv svih zala koja su inače rezultat ljudske ravnodušnosti i kukavičluka.Svi smo mi toliko iskvareni odgojem koji nam je već od najranijeg detinjstva nametnuo duh potči-njavanja autoritetu a ubio u nama duh samostalnosti, svi smo mi do te mere iskvareni životom pod zakonom koji sve reguliše: naše rođenje, odgoj, duhovni razvoj, našu ljubav i prijateljstvo itd., da ćemo, ako se ovako dalje nastavi, potpuno izgubiti naviku da sami mislimo i prosuđujemo. Čini se da ljudi danas uopšte i ne pomišljaju da bi se moglo živeti i bez zakona koje donosi parlamentarno zastupništvo a sprovodi nekolicina vlada. Pa čak i onda kada se oslobode starog jarma, ljudi žure da neki sličan ponovo namaknu na svoj vrat. Idealna »prva godina slobode« nikad dosad nije trajala duže od jednog dana, pošto su ljudi već drugog dana posle donošenja ove proklamacije potražili jaram zakona i autoriteta.A zapravo, već hiljadama godina oni koji nama vladaju ponavljaju u svim varijantama: »poštovanje pred zakonom, potčinjavanje autoritetu«. Majke1 očevi odgajaju svoju decu u ovom duhu. Ovo osećanje pokoravanja učvršćuje i škola, dokazujući nužnost zakona i autoriteta pomoću lukavo izabranih odlomaka lažne nauke; od pokoravanja zakonu ona pravi istinski kult; boga i zakon vladara ona povezuje u jedno novo božanstvo. Heroji njene fa-brikovane istorije su oni koji poštuju zakone i štite ih od pobunjenika. Kasnije, kada nekadašnje dete uđe u javni život, ove predrasude će mu biti utisnute u duh preko društva i literature, svakodnevno i sa svakim korakom, slično neprekidnom kapanju vode koja rastvara kamen. Knjige posvećene isto-riji,

130

politici i ekonomiji prepune su izraza respekta pred zakonom. Pa čak i prirodna nauka širi ovaj duh time što uvodi lažan jezik pozajmljen od teologije i principa autoriteta, i tako na vest način zbunjuje naš razum, a sve sa ciljem da u hama održi poštovanje pred zakonima. Isto to se događa putem novina. Gotovo da nije moguće pronaći tekst u kome se ne propagira poslušnost pred zakonom, iako se istovremeno svaki dan na drugoj ili trećoj stranici konstatuje glupost ovog ili onog zakona. Servilnost pred zakonom je postala vrlina i gotovo sam siguran da nema ni jednog revolucionara koji u svojoj mladosti nije započeo kao branilac zakona od njegove takozvane zloupotrebe; pri čemu je »zloupotreba« neizbežna posledica samog zakona.Horu takozvanih nauka pridružuje se i umetnost. Heroji skulpture, slikarstva i muzike zaogrću zakon svojim plastom; užarenih očiju, raširenih nozdrva, oni su spremni da kopljem probodu svakog onog koji bi se usudio da dirne u zakon. U njegovu slavu se podižu hramovi, visoki sveštenici postaju njegovi službenici, a tu svetinju se ne usuđuju da dirnu često ni sami revolucionari; i kada jednom revolucija počisti sve ove institucije, to se ponovo događa posredstvom nekog zakona kojim se pokušava da se i sama revolucija učini svetom.Haotična masa propisa o ponašanju zaostalih nakon robovlasništva, kmetstva, feudalizma i kraljevstva, a koji se danas zovu zakonima, stupila je na mesto onih kamenih kumira kojima su žrtvovani ljudski životi i koje čovek nije smeo dodirnuti, pa-ralisan strahom da će ga sažeci munja sa neba.Ovaj kult je sistematski uveden naročito posle dolaska buržoazije na vlast — posle Velike francuske revolucije. Za vreme stare vladavine malo se govorilo o zakonima, izuzimajući slučajeve kada su zakoni suprotstavljani kraljevskoj samovolji, kao kod Monteskjea, Rusoa, Voltera; ljudi su kažnjavani smrću ili bacani u tamnice na osnovu samovolje vladara ili njegovih lakeja. Međutim, za vreme revolucije i posle nje, advokati koji su dospeli na vlast učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da učvrste ovaj princip (zakonitost) koji je bio tu da bi osigurao njihovu vladavinu. Ovu praksu je buržoazija u potpunosti podržavala, kao spasonosno sidro koje ublažava oluju narodnog protesta. Po-povi su požurili da zakone proglase svetinjom, da bi tako spasli svoju krhku barku kojoj je pretila katastrofa na uzburkanom moru narodne pobune. Konačno, i narod je akceptirao zakon tako reći kao

131

napredak u odnosu na samovolju i nasilje iz prošlosti.Da bismo sve ovo razumeli, moramo se vratiti u XVIII vek. Srce se mora stegnuti svakome ko čuje izveštaje o užasnoj brutalnosti sa kojom su se tada svemoćni aristokrati i sveštenstvo odnosili prema narodu, i tek onda možemo razumeti opčinjavaj uće dejstvo koje su za narod imale reči: »jednakost pred zakonom, poštovanje zakona, bez razlike u pogledu rođenja i poseda«. On, koga su do tada brutalnije tretirali nego životinju, on, koji nikad nije imao nikakva prava, kome je bilo uskraćeno da se žali protiv najužasnijih postupaka plemstva, i koji se jedino mogao svetiti ubistvom svog mučitelja, znajući da će i sam posle toga biti obe-šen — on je odjednom doživeo da bude priznat zakonom, da bude jednak sa gospodarom iz plemstva, bar u ličnim pravima i bar teorijski! Nezavisno koja vrsta zakona je bila posredi, on je obećavao da će izjednačiti gospodare i sluge, prokla-movao je jednakost pred sudi jama, bilo da su u pitanju bogataši, bilo siromasi.Mi danas znamo da je ovo obećanje bilo lažno; međutim, u ono vreme je to bio veliki napredak, bio je to atribut istini. Zbog toga se moglo desiti da je, u situaciji kada su Robespjer i Danton, spasioci ugrožene buržoazije i oslonjeni na filozofske spise jednog Rusoa i Voltera, proklamovali »poštovanje zakona koji je za sve jednak«, narod, čiji je revolucionarni elan sve više zamirao pred moćnom i organizovanom buržoazijom, prihvatio ovaj kom-romis. Savio je svoja leđa pod jaram zakona da i se na taj način spasao strahovlade plemstva i sveštenstva.Od toga vremena buržoazija nije prestajala da zloupotrebljava princip predstavničke vlade koji u sebe uključuje kompletnu filozofiju buržoaske epohe. Taj princip je ona propagirala u školama, prilagodila mu je nauku i umetnost, svuda ga je utrpavala. Buržoazija je tako temeljno uradila svoj posao da smo danas svedoci odvratnih scena gde16311*u samu zoru rađanja duha pobune ljudi koji žele da budu slobodni počinju protest na sledeći način: oni mole svoje vladare da ih zaštite tako što će promeniti one zakone koje su sami ti vladari sačinili i uveli u život.U poslednjem veku su se vremena i duhovi ipak izmenili. Posvuda susrećemo mislioce koji više ne žele da se potčinjavaju zakonima ukoliko se ne može utvrditi odakle odgovorajući zakon potiče, koja

132

je njegova prednost, gde je izvor obaveze da se on poštuje i da mu se pokorava. Socijalno oslobađanje koje je na pragu jeste upravo stoga duhovna revolucija a ne uobičajena pobuna; današnji pobunjenici stavljaju u pitanje svekolike temelje postojećeg društva koji su do sada bili bez pogovora uvažavani, a posebno stavljaju u pitanje moderni fetiš — zakon.Ovi ljudi čiji cilj je revolucija u misaonoj sferi čovečanstva, anarhisti, analiziraju izvor zakona i tu nalaze ili predodžbu o jednom određenom božanstvu, ili proizvod straha kod primitivnog čoveka, glup, lažan, podao, kao što su i popovi koji svoje poreklo izvode iz natprirodne sfere — ili krv, potčinjavanje vatrom i mačem. Oni proučavaju karakter zakona i kao njegovo naročito svojstvo pronalaze statičnost, umesto neprekidnog razvoja koji čini životni zakon čoveka. Oni postavljaju pitanje o načinu održavanja nekog zakona i nailaze na užase vizantijstva i bestijalnosti inkvizicije, torture srednjeg veka; na ljudsku kožu raskomadanu bičem, na lance, užarena klešta i krvnikovu sekiru u službi zakona; mračne podzemne tamnice, bolove, suze i prokletstvo stradalnika. — A danas? Još i danas dželatova sekira, vešala, puške, zatvori. Na jednoj strani: pretvaranje zatvorenika u životinje, srozavanje na nivo divljih zveri u kavezu, gušenje njegovog moralnog ja; na drugoj strani: sudije koje ljudima oduzimaju sva osećanja koja čine ljudsko dostojanstvo, sudije koje se kao gospodari duhova kreću u svetu punom jurističkih sablasti, mirno primenjujući suvu ili krvavu giljotinu. Ovo pravosuđe u svojoj bezosećajnoj sramoti uopšte i ne sluti ponor beščašća u koji je palo pred svojim žrtvama.

•iTu vidimo sloj onih koji prave zakone a da uop-šte ne znaju na šta se ti zakoni odnose. Danas oni glasaju o čistoći nekog grada, nemajući pojma o elmentima higijene, sutra će glasati o naoružanju armije, ne videvši u životu ni jednu jedinu pušku; oni donose zakone o školovanju i metodama učenja a nisu u stanju da obrazuju ni vlastitu decu niti su ikada učestvovali u nastavi; donose zakone svih mogućih vrsta, ali nikad ne zaboravljaju da tu unesu kazne koje siromašni treba da plate ili zatvore i prinudni rad za one koji su hiljadu puta manje nemoralni nego oni sami, ali koji imaju nešto manje sreće nego oni — donosioci zakona. Najzad, pred sobom

133

imamo zatvorskog pandura koji je izgubio sva ljudska osećanja; žandarmi, dresirani kao lovački psi; denuncijanti i špijuni koji se dive sami sebi; imamo primitivnost uzdignutu do vrline i korupciju uzdignutu do sistema; svi ljudski poroci, sve loše strane ljudske prirode podstiču se, negiraju i nagrađuju. Sve u ime trijumfa zakona.Mi anarhisti vidimo sve ovo i zato umesto da infantilno i praznoglavo ponavljamo staru formulu »poštovanje pred zakonima«, mi uzvikujemo: »pokažite nam prvo istinu, pravdu, um i opšte dobro sadržano u zakonu koji treba da poštujemo!« Umesto parole »bezuslovno pokoravanje zakonima«, mi stavljamo pitanje: da li je ovaj zahtev u saglasno-sti sa umom, budući da iz istorije možemo videti da su ukinuti zakoni koji su svojevremeno važili kao najbolji i danas važe kao besmislica, nasilje i nepravda?Pozivamo istoriju za svedoka i želimo da svako ko se divi zakonima neprekidno ima pred očima sve strahote počinjene u ime svakog istorijski poznatog zakona, i da ih uporedi sa navodnim dobročinstvom koje su ti zakoni doneli — tek onda se može utvrditi da li mi anarhisti imamo ili nemamo pravo.HZakon je relativno savremeni istorijski proizvod; čovečanstvo je postojalo vekovima i stotinama ve-kova a da nije imalo pisanog zakona, čak i da zakone simbolično ne uklesa u kamen hramova. U to vreme su odnosi među ljudima bili regulisani putem običaja i važećih normi ponašanja koji su trajnim ponavljanjem sticali poštovanje i koje je svaki član zajednice u detinjstvu usvojio, na isti način kao što je naučio da hranu dobavlja u lovu, pomoću stočarstva ili zemljoradnjom.Sva ljudska društva su prošla kroz ovu primtiv-nu fazu a sve do danas veliki deo čovečanstva živi po nepisanim zakonima. Primitivni narodi imaju svoje običaje — ili »običajno pravo« kako bi pravnici rekli — imaju društvene navike i one su dovoljne za održavanje dobrih odnosa među članovima sela, sreza ili opštine. Isto to važi i za nas ci-vilizovane, dovoljno je izaći iz naših velikih gradova pa videti da se međusobni odnosi regulišu putem opšteprihvaćenih normi, a ne putem pisanih zakona koje je doneo zakonodavac. Čovek koji živi na ruskom, italijanskom ili španskom selu, pa čak i u velikom delu Francuske i Engleske, nema pojma o pisanim zakonima. Oni prodiru u njegov život samo kada je potrebno da se regulišu odnosi sa državom, dok su njihovi međusobni odnosi, ma kako oni inače komplikovani bili, uređeni jednostavno, u skladu sa

134

tradicionalnim običajima; ranije je to bio slučaj kod svih ljudi.Ako pažljivije proučavamo običajno pravo primitivnih naroda, uočićemo dve veoma različite tendencije.Budući da čovek ne može živeti sam, u njemu se razvijaju osećanje i korisne navike pogodne za održavanje društva i za širenje njegove rase. Bez ovog socijalnog osećanja, bez solidarnosti u društvenom životu bio bi taj zajednički život apsolutno nemoguć i nezamisliv. Ova osećanja nisu proizašla iz zakona, ona su starija nego svi zakoni. Njih takođe tek ne propisuje religija, pošto su starija od svake religije i mogu se naći i kod životinja koje žive u zajednicama. Ona nastaju sama od sebe, usled životnih uslova, kao i neke kod životinja navike, koie ljudi nazivaju instinktima; ona nastaju iz korisnog, čak nužnog imperativa daljeg razvoja, i pomoću ni ih se društvo u borbi za samoodržanje povezuje u jednu celinu. Divljaci napuštaju ljudožderstvo kada shvate koliko je povoljnije posvetiti se obrađivanju zemlje nego uživanju koje im je jednom godišnje priuštilo to da su mogli pojesti nekog ostarelog rođaka. Već u samim plemenima o kojima posedujemo bezbroj izveštaja i opisa njihovih običaja od strane putnika, plemenima koja inače žive sasvim nezavisno ne poznajući ni zakone ni zapovednike, članovi prestaju sami od sebe prilikom svakog spora da uzimaju oružje u ruke i da se međusobno obračunavaju; navika da se živi u društvu stvara izvestan osećaj bratstva i solidarnosti; sukobljene strane se radije obraćaju nekom trećem ko može da reši spor. Gostoljubivost kod primitivnih naroda, poštovanje života nekog čoveka, osećaj uzajamne upućenosti, razumevanje za slabije članove grupe, hrabrost u odbrani drugih koja često ide do samožrtvovanja a koja je na j pre bila karakteristična kada je trebalo pomoći deci i prijateljima, a kasnije se proširila na sve članove grupe — sve ove osobine razvile su se u čoveku dugo pre svih zakona i nezavisno od bilo koje formalne religije. Ova osećanja i ovaj način ponašanja predstavljaju neizbežne posledice života u zajednici. Ove osobine nisu urođene čoveku, kako tvrde svešte-nici i metafizičari, nego su rezultati zajedničkog života.Ali uporedo sa ovim navikama i običajima koji su nužni za društveni život i održanje ljudskog roda nastaju u ljudskim udruženjima i druge želje, druge strasti, a kao njihova posledica i druge navike i običaji: želja da se vlada drugim ljudima, da se nametne vlastita volja, želja da se uživa u plodovima rada drugih plemena, konačno, da se okruži užicima koji nisu proizvod vlastitog rada, dok istovremeno robovi treba da rade i da za svoje gospodare obezbeđuju

135

sve pogodnosti i uživanja. — Sve ove lične, egoističke želje stvaraju jedan drugi pravac navika i običaja. Na jednoj strani, tu su sveštenici koji se, nakon što su se sami oslobodili straha od neprirodnih sila, koriste praznoverjem drugih i pokušavaju da taj strah pojačaju; na drugoj strani, imamo ratnike koji članove svoie zajednice podstiču na vršenje prepada i na pljačku miroljubivih ili slabijih suseda, da bi se vratili natovareni plenom i u pratnji robova. — Ova dva tipa ljudi međusobno su, sarađujući, u primitivnim društvima uspeli da nametnu navike i običaje koji idu njima u korist i koji imaju tendenciju da ovekove-če vladavinu nad ljudima. Koristeći se ravnodušnošću, strahom i poverenjem gomile, i zahvaljujući kontinuiranom ponavljanju istih postupaka, uspeli su oni da ove navike i običaje koji predstavljaju najbolji oslonac njihove vlasti trajno osiguraju.U ovu svrhu, oni su najpre iskorištavali sklonost ka naučenom delanju koja tako izrazito postoji kod čoveka i koja kod dece, prirodnih naroda i životinja dostiže toliko upadljivo visok stepen. Čovek, naročito ako je praznoveran, uvek je opsednut strahom od promena poštujući, po pravilu, ono što je staro. »Naši očevi su tako radili i bili su zadovoljni, mi smo na isti način odgojeni i nismo pri tom bili ne-srećni: čini dakle i ti isto to«, govore stariji ljudi mlađima ukoliko ovi pokušavaju da nešto prome-ne. Ono nepoznato pričinjava im pravu moru; u takvom slučaju će se oni radije okrenuti prošlosti, makar ta prošlost bila prepuna bede, tlačenja i ropstva. Može se čak reći: što je čovek nesrećniji, to je veći njegov strah od promena, pošto se on plaši da bi moglo biti još gore. Tračak nade, izve-sno blagostanje moraju ogrejati njegovu kolibu da bi počeo da zahteva nešto bolje i da kritikuje i me-nja svoje stare navike. Sve dok ovaj tračak nade nije dopro do njega, sve dok se nije oslobodio pokroviteljstva onih koji se koriste njegovim praznoverjem i strahom od nečeg novog, sve dotad je njemu draže da ostane u starim odnosima. Ako mlađi žele nešto da promene, nailaze na otpor starijih. Neki član primitivne zajednice radije će dopustiti da bude ubijen nego da prekrši tradicionalnu normu svog plemena; jer, od najranije mladosti on je slušao da najmanja povreda postojećih normi nosi sa sobom nesreću za njega i propast celog plemena. Pa to možemo videti još i danas — koliko samo političara, ekonomista i takozvanih revolucionara deluje na sličan opisani način, grčevito se držeći iščezle prošlosti? Koliki je broj onih čija se najveća briga ne ispoljava u traženju onoga što je već bilo tu? Koliko puno je besnih

136

revolucionara koji zapravo ne čine ništa drugo do što podražavaju prošle revolucije.Ova sklonost ka naučenom, koja svoje poreklo ima u praznoverju, pasivnosti i kukavičluku, u svim epohama je utemeljivala moć vlastodržaca; u primitivnim ljudskim zajednicama nju su lukavo iskorištavali sveštenici i ratničke vođe da bi oveko-večili one navike i običaje koje su nametnuli plemenu i od kojih su samo oni imali koristi.Sve dok je ovaj vesto iskorišćeni duh konzervativizma bio dovoljan za efikasno uzurpiranje slobode članova zajednice od strane vođe, sve dok nejednakosti među ljudima imaju jednostavan oblik a nisu udesetostručene i ustostručene koncentracijom moći i bogatstva — sve dotad nisu bili neophodni zakoni i moćni sudski aparat sa sve oštrijim kaznama koje su imale da mu osiguraju važenje.Međutim, kada je društvo sve više i više počelo da se čepa u dve neprijateljske klase — jednu koja pokušava da ovekoveči vlast nad drugom, i drugu koja pokušava da se toj vlasti izmakne — počela je borba. Današnji pobednik je požurio da nastalo stanje stvari učini nepromenjivim, trudi se da ga svim onim sredstvima koja pobeđenome mogu uhvati strahopoštovanje, prikaže kao neosporno, dostojno poštovanja, sveto. Nastupa zakon, blagoslo-ven od strane popova; oružje ratnika stoji u njegovoj službi. On teži tome da ovekoveči sve običaje koji pogoduju vladajućoj manjini; a vojni autoritet preuzima na sebe dužnost da osigura poštovanje zakona. U ovoj novoj funkciji ratnik pronalazi istovremeno novo sredstvo za učvršćivanje svoje moći, pošto se on sada više ne oslanja isključivo na silu nego nastupa kao zaštitnik zakona. Međutim, kada bi zakon bio samo skup navika i običaja koji su isključivo u interesu vladajućih slojeva, njih bi gomila teško priznavala i poštovala; zbog toga su zakonodavci veoma mudro izmešali obe prethodno pomenute orijentacije: maksime morala i osnovne principe solidarnosti, razvijene iz zajedničkog života, i, na drugoj strani, propise koji služe ovekove-čivanju nejednakosti. U zakonicima su na vest način običaji koji su apsolutno nužni za zajednički život u društvu izmešani sa običajima koje je nametnula vladajuća klasa; a od mase se zahteva da sa podjednakim respektom prilazi i jednima i drugima. U zakoniku piše: »Ne treba da ubijaš«, ali je odmah uz to dodano: »Plati svešteniku dažbine koje mu pripadaju«; »Ne treba da kradeš«, čitamo dalje, a odmah iza toga stoji da će onaj koji državi ne plaća porez biti raščerečen, obešen, da će mu biti odsečena glava,

137

konfiskovana imovina itd.To je zakon; ovaj dvostruki karakter on je zadržao sve do današnjeg dana. Njegov izvor je bila želja vladara da ovekoveče one običaje koji su odgovarali njihovim interesima a koje su oni nametnuli narodu. Njegov karakter je lukava mešavina običaja korisnih za društvo, — međutim, nije potreban zakon da bi se ti običaji poštovali — i drugih običaja koji su korisni samo za vlastodršce a za masu štetni i mogu se održavati samo zahvaljujući strahu od primene sile.Apstraktni zakon ima isto tako malo prava da za sebe zahteva respekt ljudi kao i kapitalistička privatna svojina koja je nastala prevarom i nasiljem i razvijala se pod okriljem autoriteta. Nastao iz nasilja i praznoverja, uveden u interesu svešte-nika, osvajača i bogatih eksploatatora, zakon mora biti potpuno ukinut onoga dana kada narod odluči da prekine svoje lance.U ovu nužnost ćemo se još više uveriti u narednom poglavlju, istražujući dalji razvoj zakona pod uticajima religije, autoriteta i vladajućeg parlamentarnog sistema.IIIČesto smo imali prilike da pratimo kako određeni zakon nastaje iz postojećih običaja i navika i kako je od samog početka predstavljao vestu me-šavinu socijalno korisnih običaja, nužnih za održanje ljudskog roda, i drugih običaja, koje su nametnuli oni koji su iskorištavali praznoverje naroda i pravo jačega. Ovaj dvostruki karakter zakona imao je odlučujući značaj i za njegov dalji razvoj kod naroda u kojima policija dobija sve važniju ulogu. Dok se jezgro društveno korisnih običaja,

sadržano u zakonu, tokom vekova veoma malo i veoma polako menjalo, drugi deo zakona — onaj koji se brine za interese vladajuće klase a protiv interesa potlačenih — razvijao se divovskim koracima. Samo uz izuzetni napor je potčinjenima polazilo od ruke da vladajuću klasu prisili na donošenje nekog zakona koji obespravljenima garantu je iz-vesnu zaštitu, ili da samo izgleda da je garantu je. Ali jedan takav zakon obično samo zamenjuje neki zakon za zaštitu potlačene klase koji je već ranije postojao. »Najbolji zakoni«, kaže Bukle, »bili su oni koji žamenjuju neke dotad važeće.« Međutim, koliko mnogo napora je bilo potrebno, kolike reke krvi su

138

morale biti prolivene čim je bilo posredi ukidanje ustanova kojima je narod držan u okovima. Četiri godine revolucije i dvadeset godina rata trebalo je Francuskoj da bi bili ukinuti posled-nji ostaci feudalne vladavine i kmetstva, i da bi se slomila moć kraljevske kamarile. Decenije borbe su bile neophodne za uklanjanje najneznatnijih užasnih zakona koje nam je prošlost ostavila; i svojim najvećim delom oni su iščezli tek za vreme revolucije.Bezbroj puta su socijalisti dokazivali istoriju nastanka kapitala. Oni su pokazali kako je kapital nastao iz ratova i plena, iz ropstva i kmetovskih odnosa, prevare i savremene eksploatacije. Pokazali su kako on, hranjen radničkom krvlju, postepeno osvaja celi svet. Nešto slično trebalo bi da učine sa poreklom i razvojem zakona. Duh naroda koji i ovde, kao i uvek, u svom razvoju ide ispred kabinetskih učenjaka, počinje već da formuliše filozofiju njegove istorije i da konstruiše njene osnovne etape.Da bi osigurao plodove onog istorijskog nasilnog procesa, koga čak i zakon uobičajeno zove pljačkom i otimačinom, da bi dakle osigurao izrabljivanje, zakon je prešao iste razvojne etape kao i kapital. Oni su kao blizanci išli ruku pod ruku, hra-neći se patnjom i bedom čovečanstva. Gotovo u svim evropskim zemljama je njihova istorija identična. Različite su samo pojedinosti, dok su osnovni elementi posvuda isti. Potrebno je samo obratiti pažnju na razvojnu istoriju zakona u Nemačkoj iliFrancuskoj i odmah će se suštinski upoznati razvojne faze zakona svih evropskih nacija. 1

U svom nastanku zakon je bio samo nacionalni pakt ili ugovor. Legije i narod su ugovor podržale na Marsovom polju. Uprkos svim promenama koje su rezultat intervencije centralizovane buržoaske civilizacije, livade na kojima su prihvatani ugovori starih švajcarskih komuna još i danas su žive u se-ćanju na onu epohu. Naravno da ovaj ugovor nije uvek bio dobrovoljno prihvatan; bogati i moćnici nametali su još onda narodu svoju volju, ali prilikom svojih uzurpacija oni su barem nailazili na prepreke u narodnim masama, čiju ogromnu snagu su često imali priliku da osete.U istoj onoj meri u kojoj je crkvi s jedne a feudalnoj gospodi s druge strane polazilo za rukom da porobi narod, pravo donošenja zakona izmaklo je iz ruku naroda i prešlo na privilegovane staleže. Crkva je proširila svoju moć; potpomognuta ogromnim bogatstvom koje je sakupila, počela je sve više da se meša u privatni život i da pod izgovorom brige za spas duša prisvaja plodove rada kmetova,

139

uzimajući porez od svih slojeva stanovništva; ona je proširila svoje pravo donošenja sudskih presuda; povećala je spisak delikata i kazni i bogatila se na taj način što je novac za kazne priticao u kasu u direktno srazmernom odnosu sa počinjenim prestupima. Zakoni nisu više uvažavali nikakve nacionalne interese; »čovek bi pre pomislio da potiču sa nekog koncila religioznih fanatika nego da su ih doneli zakonodavci«, pisao je jedan poznati istori-čar francuskog prava.Istovremeno, šireći svoju moć nad poljoprivrednicima i gradskim zanatlijama, feudalni gospodar postaje sudi ja i zakonodavac u jednoj te istoj osobi. Ukoliko i postoje tragovi javnog prava iz desetog veka, oni se sastoje u obavezama, radnoj dužnosti i dažbinama koje kmetovi i zavisni seljaci plaćaju svojim gospodarima. Zakonodavci tog vremena bili su šačica razbojnika koja se povećavala i organizo-vala da bi pljačkali narod čija miroljubivost je rasla sa sve aktivnijim okretanjem zemljoradnji. Oni su zloupotrebljavali osećaj za pravo koji je bio živ u narodu, uzurpirali su položaj izvršilaca prava napravili su od osnovnih principa pravde izvor pri

hoda za sebe i formulisali zakone tako da bi učvrstili svoju vlast.Ovi zakoni su kasnije, nakon što su ih pravnici sakupili i klasifikovali, postali temelj naših savre-menih zakonika. I onda još neko govori kako je poreklo ovih zakona — nasleđe sveštenika i vlastele — sveto i !da ga stoga treba poštovati!Prvoj revoluciji — revoluciji komuna — samo delimično je pošlo od ruke da ukine ove zakone; »povelje« komuna su velikim delom samo kompromisi između, na jednoj strani, feudalnog i bis kupskog zakonodavstva, i, na drugoj strani, novih odnosa koji su se formirali u krilu slobodne zajednice. Pa ipak, kakva ogromna razlika između tih i današnjih zakona!Komuna nije dozvoljavala mogućnost da neki građanin bude uhapšen ili osuđen na smrt zbog državnopravnih razloga; ona se zadovoljavala time da one koji su kolaborirali sa neprijateljima komune isključi iz zajednice i da sruši njihove kuće. Kod najvećeg broja takozvanih »prekršaja i zločina« ona se zadovoljavala novčanim kaznama. Čak, u komunama dvanaestog veka nalazimo tako pravedni ali danas potpuno zaboravljeni princip da cela zajednica snosi odgovornost za loš postupak nekog svog člana. Društva tog vremena su »zločin« posmatrala više kao nesreću ili nesrećan slučaj — što je još i danas uverenje među ruskim seljacima

140

— i nisu dopuštala važenje lične osvete, tog principa koji je iz Starog zaveta ušao u Novi za vet; ta društva su shvatala da krivicu za svako loše delo snosi samo društvo. Bio je potreban celokupni uticaj vizan-tijske crkve koja je rafiniranu svirepost orijentalnih despota uvela u zemlje Zapada, da bi u običajima Gala i Germana svoje mesto našla smrtna kazna, kao i užasne kazne koje su kasnije primenjivane za kažnjavanje takozvanih zločina; isto tako, neophodan je bio celokupni uticaj rimskog građanskog prava — koje je proizvod truljenja Rimskog carstva — da bi bili uvedeni pojmovi neograničenog mo-nopolizovanog vlasništva nad zemljom, pojmovi ko-> ji nasilno potiskuju komunističke običaje i ustanove primitivnih naroda.Kao što je poznato, slobodne komune nisu mogle da opstanu, one su postale žrtva kraljevstva. U173

k ■istoj meri u kojoj je kraljevstvo dobijalo novu snagu, dospevalo je pravo na donošenje zakona u ruke dvorske klike. Na naciju se apelovalo samo onda kada je trebalo osigurati poreze koje je kralj zahte-vao. Parlamenti koji su, sve u zavisnosti od dvorskog hira, sazivani jednom u dva veka, vanredna zasedanja savetodavnih organa i plemstva, na kojima ministri uopšte nisu hteli da se bave žalbama podanika — to je bilo zakonodavstvo te epohe. A nešto kasnije, kada se sva moć koncentrisala u rukama jedne osobe koja je mogla mirno reći »država to sam ja«, »tajni saveti« plemstva su, zavisno od mašte nekog ministra ili raspoloženja nekog ludog kralja, fabrikovali edikte koje su podanici morali poštovati pod pretnjom smrtne kazne. Uništena je bila svaka sudska zaštita. Narod je bio izručen kralju i šačici dvorjana; najužasnije kazne kao što su: razapinjanje na točak, lomača, čerečenje, torture svih vrsta — proizvodi bolesne kaluđerske mašte i umobolnika koji su uživali u bolovima drugih ljudi — to je bio »napredak« koji je započeo tih dana.Velikoj francuskoj revoluciji pripada čast što je započela sa razaranjem ove užasne tvorevine koju nam je u vidu spleta zakona ostavio feudalizam i apsolutizam. Međutim, nakon što je porušila neke delove stare građevine, revolucija je predala u ruke buržoazije

141

moć zakonodavstva, a ona je, sa svoje strane, odmah počela da stvara novu građevinu zakona koja je imala zadatak da učvrsti i ovekoveči vlast buržoazije nad narodom. U svojim parlamentima gomila ona unedogled zakone na zakone i brda papira rastu užasavajućom brzinom. Ali šta su u osnovi svi ovi zakoni?Najveći deo tih zakona ima samo jedem cilj: da zaštiti monopolizovanu privatnu svojinu, to znači, bogatstva koja su nastala eksploatacijom čoveka od strane čoveka i koja su se istrgla iz ruku pojedinaca; da kapitalu otvore nova područja za ekspanziju; da stabilizuju nove farme koje eksploatacija neprekidno uzima, u onoj meri u kojoj kapital ovladava novim granama društvenog života, železnicom, telegrafskim sistemom, električnom energijom, he-mijskom industrijom, razmenom ideja putem nauke i književnosti, itd. Ostatak zakona ima u osnovi174 Г!: istu funkciju, to znači, održanje onog režima koji kapitalu osigurava izrabljivanje i prisvajanje proizvedenog bogatstva: sudovi, policija, vojska, javni obrazovni aparat, finansije, sve to stoji u službi istog boga, kapitala. Sve ima samo jedan cilj: zaštititi i olakšati izrabljivanje radnika od strane kapitalista. Ako bi čovek proučio sve zakone koji su doneseni u poslednjih sto godina, ne bi našao ništa drugo do ono što smo upravo naveli. Zaštita ličnosti, tobož istinski cilj zakona, zauzima jedva primetan prostor u zbirci zakona; jer, u postojećem društvu, sve više iščezavaju napadi na osobe motivisani brutalnošću ili strašću. Ukoliko danas neko ubije ne koga, onda on to učini da bi ga opljačkao, a sasvim retko zbog lične osvete, a ukoliko možemo utvrditi da ova vrsta zločina postaje sve reda, onda to ni u kom slučaju ne treba zahvaliti pravosuđu. To je rezultat humanog razvoja našeg društva, sve više i više rezultat društvenih normi, a ne zakonske zabrane. Ako bismo sutra ukinuli sve zakone koji se odnose na zaštitu ličnosti, ako zločin nad pojedincima ne bi bio proganjan kao kršenje zakona, broj napada na pojedince, izvršenih iz osvete ili brutalnosti, ne bi se povećao ni za jedan jedini slučaj.Možda će nam neko primetiti da je u poslednjih pola veka donesen priličan broj slobodarskih zakona. Međutim, ako ih pažljivo analiziramo, videćemo da ovi slobodarski zakoni nisu ništa drugo do stavljanje van snage starih zakona koje nam je ostavilo varvarstvo prethodnih vekova. Svi liberalni zakoni, svi programi radikalnih političara, mogu se sažeti u reči: uklanjanje zakona koji su samoj buržoaziji postali smetnja, i vraćanje slobodama komuna iz

142

dvanaestog veka, sada proširenim na sve građane. Ukidanje smrtne presude, porota za sve »zločine« (ovi zakoni su postojali još u dvanaestom veku i bili su mnogo liberalniji od ovih današnjih), izabrane sudije, pravo da se podigne tužba protiv javnih funkcionera, ukidanje stajaće vojske, sloboda okupljanja i govora, slobodna Snastava itd., sve to što se prikazuje kao tekovina savremenog liberalizma i demokratije nije ništa drugo do povratak slobodama koje su istorijski već postojale pre nego što su crkva i kraljevska vlast ščepali čovečanstvo u svoje kandže.175

Zaštita izrabljivanja — putem zakona o monopolu na privatnu svojinu i putem održavanja državne vlasti — jesu telo i duh naših današnjih zakonika i u tome je osnovna briga naših skupih zakonodavnih mašina. Krajnje je vreme da sebe ne obmanjujemo frazama nego da jasno uvidimo šta su zakoni u svojoj suštini. Zakon koji se prilikom donošenja prikazuje kao skup društveno korisnih običaja i navika, nije ništa drugo do pravni instrument za održavanje vladavine bogatih nad radnim masama. Iz njega je danas civilizacijska funkcija gotovo sasvim iščezla. On ima samo jednu misiju: održavanje privilegija vlastodršca nad narodom.To je ono čemu nas uči razvojna is tori ja zakona. I tu se onda još zahteva poštovanje zakona i još nas žele prisiliti na to! Ali ovo poštovanje zakona je isto ono koje smo imali i pre kapitalizma, ekonomskog oblika nasilja, izrabljivanje i porobljavanje onih koji nemaju svojinu, mase radnog naroda. Mi smo uvereni u to da se oslobođenje čovečanstva u njegovoj svetlijoj i lepšoj budućnosti može sastojati samo u ukidanju svih zakona i svekolikog monopola na privilegije, njihovog sagorevanja u razaraj ućem plamenu istorijskog iskustva.TVMilioni zakona koji vladaju čovečanstvom mogu se, u jednoj preciznijoj analizi, podeliti u tri osnovne kategorije: zaštita svojine, zaštita vlade i zaštita ličnosti. A ako se ove tri kategorije zakona pažljivije ispitaju, od svake od njih se logično i nužno dolazi do zaključka: svi zakoni se pokazuju kao beskorisni i čak štetni u pogledu ciljeva kojima, tobože, treba da služe.Revolucionarni socijalisti i anarhisti veoma dobro znaju šta treba razumeti pod zakonom o »zaštiti svojine«. Zakoni o svojini nisu

143

napravljeni da bi pojedincu ili društvu osiguravali uživanje plodova vlastitog rada, dakle njihove stvarne svojine. Naprotiv, oni su tu da bi prisilili radnike da najveći deo svog proizvoda ustupi kapitalisti i državi, kaoi za to da ovim društvenim manjinama osiguraju plodove rada koje su nasilno otrgli radniku ili ćelom društvu. Time što zakon npr. nekom gospodinu garantuje pravo svojine na kuću, onda on njemu ne garantuje pravo svojine na kolibu koju je sam sagradio, niti na kuću koju je podigao uz pomoć svojih prijatelja — niko, nijedan socijalista ili anarhista ne bi, u ovakvom slučaju, stavio u pitanje zakon o zaštiti svojine — nego zakon njemu garantuje pravo na kuću koja nije proizvod njegovog rada ili rada njegovih prijatelja; s jedne strane, zato što je neko drugi sagradio kuću za njega a nije adekvatno plaćen za svoj rad, i, sa druge strane, zato što ova kuća predstavlja socijalnu vrednost koju on uopšte ne može sam da proizvede. Zakon mu daje da lično raspolaže društvenim dobrima koja bi svima trebalo da služe za slobodnu upotrebu ali koja ne bi smela nikom posebno pripadati, pošto bi na taj način drugi ljudi bili isključeni iz kruga korisnika. Ista takva kuća usred Sibira nema istu vrednost kao u velikom gradu; a njena Vrednost potiče, kao što je poznato, iz rada otprilike pedeset generacija, koje su izgradile grad, ulepšale ga, opskrbile vodom i plinom, lepim šetalištima, univerzitetima, pozorištima, prodavnicama, železnicom koja vodi u sve pravce, ulicama sa sistemom kanalizacije, itd. Priznavanjem svojinskog prava na jednu kuću u Londonu, Parizu ili Beču nekom gospodinu, zakon njemu daje deo plodova rada celog čove-čanstva, i upravo zato što ovo prisvajanje predstavlja jednu tako očiglednu nepravdu (a i sve druge forme kapitalističke privatne svojine imaju isti karakter) da je neophodan čitav arsenal zakona, čitava armija vojnika, policajaca i sudi ja, da bi se taj zakon branio pred osećanjem za pravdu svojstvenom zdravom ljudskom razumu.Dakle, polovina svih naših zakona — buržoaski zakonici svih zemalja — nema nikakav drugi cilj nego da osiguraju ovo prisvajanje, ovaj monopol, koji predstavlja suprotnost pravoj svojini i služi interesima pojedinca protiv celog čovečanstva. Tri četvrtine svih sudskih procesa nisu ništa drugo do međusobni sukob monopolista: sukob oko plena, oko plena otetog od zajednice. A i veliki deo naših krivičnih zakona ima isti cilj. Oni služe za to da se177 12 radnik zadrži u odnosu zavisnosti od svog gospodara, da bi se ovom poslednjem omogućilo izrabljivanje onog prvog.

144

Ne postoji nijedan zakon koji bi štitio proizvođača i plod njegovog rada. To je tako jednostavno i prirodno, tako čvrsto ukorenjeno u običajima ljudi da niko i ne misli kako je tu potreban neki zakon. Otvorena pljačka nasilnim sredstvima je u našem veku izašla iz mode; ona postoji još samo u ratu. Isto tako, retko se dešava da neki radnik oduzme plod rada nekog drugog radnika. Sporovi se po pravilu rešavaju i pre nego što čitava stvar dođe do suda, oni se rešavaju obraćanjem nekoj trećoj instanci; ukoliko neko pretenduje na proizvod rada nekog drugog čoveka, onda je reč o »vlasniku« koji, zahvaljujući zakonu zaštićenom državnom silom, može zakonito prisvojiti lavovski deo. Međutim, čovečanstvo u celini priznaje svuda pravo pojedinaca na proizvode vlastitog rada i nisu potrebni nikakvi posebni zakoni koji bi to utvrđivali.Svi oni svojinski zakoni, koji imaju jurističku formu pošto ne predstavljaju izraz prirodnih odnosa, i koji, na radost advokata, pune debele fascikle, nemaju dakle drugi cilj nego zaštitu nepravednog prisvajanja produkata rada celog čovečanstva od strane nekolicine monopolista; zbog toga ti zakoni nemaju pravo da postoje; anarhisti su čvrsto odlučili, i u tome se sastoji cilj anarhizma, da stvore društvo slobodnih ljudi u kome neće biti zakona koji štite svojinu, tj. koji u stvari štite monopol. Mi zapravo ni u jednom zakonu koji ima neke veze sa kapitalističkim tpravom svojine, u bilo kojim pravnim oblicima, arhivima, svemu što uz to spada, ne vidimo ni trunku pravednosti nego samo nepravdu koja će veoma skoro u istoriji čovečanstva biti posmatrana kao sramna fleka, kao što je to danas slučaj sa robovlasništvom i kmetstvom.Isto to što smo utvrdili za zakone o svojini u potpunosti važi i za drugu navedenu kategoriju: zakone za zaštitu vlade ili takozvane konstitucionalne zakone.I ovde imamo posla sa čitavim arsenalom zakona, dekreta, uputa, naredbi itd., koji služe zaštiti različitih oblika predstavničkih vlada i— nezavisno od toga da li se one zasnivaju na predstavljanju ili na uzurpiranju od strane vlastodržaca — i koji pritiska ju svekoliko ljudsko društvo. Mi dobro znamo — anarhisti su to često dokazivali u svojoj konsekventnoj kritici svih oblika režima — da je zadatak svakog režima, bilo da je reč o apsolutističkom, bilo konstitucionalnom ili republikanskom, da uz primenu sile brani interese klase posednika, sveštenstva, plemstva ili buržoazije. Više od trećine naših zakona: osnovni državni zakoni, zakoni o porezu i .dažbinama, organizaciji ministarstava \ njihovoj »odgovornosti«, o

145

vojsci, crkvi, policiji itd. — takvih zakona ima na hiljade u svakoj zemlji — nemaju drugu svrhu nego da održavaju i šire vladajuću mašinu, što opet vladajućoj klasi služi za to da zaštiti svoje privilegije. Ako analiziramo ove zakone, iz dana u dan posmatramo način njihove primene, videćemo da ništa drugo osim navedenog nije njihov cilj.Ukratko, nema nikakve sumnje ni u pogledu ovih zakona. Ne samo anarhisti, nego i demokratski nastrojena buržoazija slaže se u tome da je jedini cilj kome pre svega služe zakoni koji se tiču organizacije režima, isključivo: da služi kao sredstvo za očuvanje postojećeg društva u njegovoj nepravednosti. Jasno je da takvo sredstvo ne može naći primenu u pravednom anarhističko-komunističkom društvu.Preostaje dakle još treća kategorija zakona koja je najvažnija pošto su za nju vezane najveće predrasude: reč je o onim zakonima koji bi trebalo da garantuju zaštitu ličnosti, kažnjavanje i sprečavanje »zločina«. I zaista je ova kategorija zakona važnija od svih drugih; jer, ako zakoni uživaju uopšte izvestan stepen priznavanja i uvažavanja, onda stoga što se ovi zakoni smatraju apsolutno neophodnim za sigurnost pojedinca u društvu. To su oni zakoni koji su se razvili iz navika i običaja korisnih za društvo a koje su vlastodršci iskoristili za sankcionisanje svoje vlasti. Autoritet plemenskog poglavice, kralja, bogatih porodica u nekoj opštini, zasniva se na njihovoj delatnosti kao sudija; pa i danas, kada se govori o nužnosti države, misli se na najvišu sudijsku vlast koja odlučuje o pravu. — »Ljudi bi se bez države međusobno poubijali«, uverava nas malograđanin. »Krajnja svrha svake vlade sastoji se u tome da svakom optuženom osigura dvanaest poštenih porotnika«, kaže Burk.Međutim, uprkos svim predrasudama koje vladaju u pogledu ovih stvari, krajnje je vreme da mi anarhisti otvoreno izjavimo da je i ova vrsta zakona podjednako nekorisna i štetna kao i prethodne!Pre svega, što se tiče gore pomenutih »zločina« uperenih protiv pojedinca, opštepoznata je stvar da dve trećine, ako ne i tri četvrtine svih tih zločina rezultira iz namere da se dokopa bogatstva nekog drugog čoveka. Ova masovna kategorija zločina i delikata iščezava istog trenutka kada nestaje kapitalizam sa njegovom monopolizovanom privatnom svojinom.»Međutim«, uputiće nam se zamerka, »uvek će biti sirovih ljudi koji će kod najmanjeg sukoba potegnuti nož, koji i najmanju, najčešće

146

uobraženu uvredu, mogu da izbrišu samo ubistvom; šta da se učini ako ne postoje nikakvi zakoni koji bi ovo sprečavali il kažnjavali?« Ovo je večni refren koji nam pevaju čim pokušamo da osporimo pravo društva na kažnjavanje pojedinaca.Ipak, danas se sasvim nesumnjivo može utvrditi jedno: da strogost kazni ne umanjuje broj »zločina«. Bez obzira na to da li ubice vešate ili čerečite, broj ubistava se neće umanjiti ni za jedno jedino, i obrnuto. Ukinete li smrtnu kaznu, neće biti ni jednog ubice više nego što ih je bilo pre toga. Statističari i zakonodavci znaju da umanjivanje strogosti zakonika ne povlači za sobom povećani broj napada na život pojedinaca. Ako je, s druge strane, žetva dobra, hleb jevtin, lepo vreme, odmah opada broj ubistava. Statistika je pokazala da broj »zločina« raste i pada u direktnoj zavisnosti od cene prehrambenih proizvoda i od toga da li je vreme lepo ili ružno. Time ne tvrdimo da je glad uzrok svih ubistava, ni u kom slučaju! Reč je o tome da su ljudi, kada Su cene prehrambenih proizvoda niske, vreme lepo, i sami veseliji i osećaju se manje loše nego inače, i onda su manje skloni da se predaju mračnim strastima i stoga nisu spremni da zbog neke neznatne stvari oduzmu život svome bližnjem.Poznato je nadalje da strah od kazne nije još nijednog ubicu odvratio od njegovog dela. Onaj ko iz osvete ili bede hoće da ubije nekog drugog čoveka, ne razmišlja puno o posledicama; i, verovatno, nije bilo nijednog ubice koji je pre dela razmišljao o njemu i istovremeno nije bio uveren da će izmaći kazni. Uostalom, neka svako sam razmisli o našem predmetu, neka analizira zločin, njegove motive i rezultate, bez uticaja bilo kakvih prethodnih uverenja i predrasuda, nužno će doći do sledećeg zaključka:ako potpuno apstrahujemo situaciju u jednom društvu u kome bi čovek dobio bolji odgoj, gde bi mu mogućnost da razvije sve svoje sposobnosti kao i prilika da ih realizuje pričinjavali toliko zadovoljstva da mu ne bi palo na pamet da zbog ubistva sve to izgubi — dakle, nećemo govoriti ni o društvu budućnosti — čak i u današnjem društvu, čak i sa svim tužnim posledicama bede kakve vidimo u kužnim pećinama velikih gradova, čak i tu se broi ubi-stava i drugih zločina ne bi ni najmanje povećao ako bi bile ukinute sve kazne za ubice; čak je veoma verovatno da bi prosečni broj bio nešto manji, jer bi se umanjio za one slučajeve koji nastaju kao rezultat dejstva zatvora i kaznionica.Neprekidno nam pričaju o dobročinstvima zakona i blagodetnom dejstvu kazni. Ali da li je neko nekad pokušao da utvrdi odnos koji

147

postoji između »dobročinstava« koja se pripisuju zakonima i kaznama, i ponižavajućeg dejstva koje ove kazne vrše na ljude? Treba Samo jednom pomnožiti sve loše, zle strasti koje kod posmatrača budi javno izvršavanje kazne; ili, u današnje vreme, dejstvo koje ima čitanje izveštaja u novinama ili ^praćenje nekog sudskog procesa. Pa ko je drugi u ljudima ne-govao i razvijao najsvirepije instinkte (instinkte koji su životinjama nepoznati 1 koje su od ljudi napravili najužasnije beštije) ako ne kraljevi, sudije i popovi, koji su, naoružani »zakonom«, ljudima dra-li kožu sa leđa, sipali užarenu smolu u tane, lomili udove, razbijali kosti, čerečili ljude, itd., itd., da bi održali svoj autoritet! — Neka se samo obrati pažnja na reku ljudske pokvarenosti koju su u ljudsko društvo uveli pod izgovorom da je korisna za otkrivanje zločina, a koja se koristi potkazivanjem (špijuniranje i denuncijacija), i koja je zaštićena i cenjena od strane države i njenih sudija, plaćenih zvonkim srebren jacima od strane svih režima! Treba samo otići u zatvor i posmatrati šta je učinjeno od ljudi kojima su oduzete sve slobode, koji su zatvoreni zajedno sa onima koji su već uništeni, tako da se uzajamno inficiraju porocima koji danas prolaze kroz sve moguće zidove; i neka se samo pomisli na to da svaka reforma u ovoj oblasti čini stanje još neizdrživijim. Naši savremeni primerni zatvori korumpirani su hiljadu puta više nego što su to bile srednjovekovne tamnice. Konačno, neka se samo pomisli na to kakvo duhovno propadanje i korupcija moraju nastati u društvu koje se održava preko ideje pokornosti — što je suština svakog zakona — disciplino van ja\ autoriteta koji ima pravo da kažnjava i da sudi bez savesti; u društvu koje se održava preko dželata, pandura, zatvorskih čuvara i denuncijanata — ukratko, preko čitavog kolosalnog aparata zakona i sile njihovog autoriteta. Onaj ko sve ovo uzme u obzir će se sasvim sigurno složiti sa nama da su zakon i kazna strahote koje će ljudski um uskoro spoznati kao najopasnije i štetni je od svih zločina (pošto sve njih uključuju u sebi) i da će ih proterati iz ljudskog društva.Uostalom, narodi koji u sebi imaju manje onog pandurskog i koji su stoga manje od nas iskvareni predrasudama o autoritetu, veoma tačno su uvideli da su takozvani zločinci naprosto nesrećni ljudi, i da ih ne treba bičevati, bacati u tamnice, voditi na gubilišta i ubijati u zatvorima, već da ih treba bratskom negom i tretmanom dostojnim čoveka, a naročito živom socijalnom komunikacijom izvući iz njihove nesreće. A mi se nadamo da će sledeća revolucija, onako kako je predviđa ideja anarhizma, biti vođena povikom: »U vatru sa

148

svim giljotinama! Dole sve Bastilje ljudske patnje i mračne brutalnosti, koje nazivamo zatvorima, tamnicama, kaznionama! Ukinimo profesionalne sudije, policajce i agente koji, uživajući službu i dostajanstvo, mogu činiti najgnusnije stvari i svojim delovanjem gaziti svaku prirodnu ljudskost i ^pravdu — takvi nam ne trebaju u društvu! Nesrećne i nerazumne želimo da tretiramo sa bratskom ljubavlju, bez obzira što su svojim ružnim strastima naneli bol bližnjima; a pre svega hoćemo da velikim zločincima nasilja, izrabljivanja, tlačenja, pljačke i rata, ovimodvratnim a ipak tako cenjenim i poštovanim proizvodima buržoaske proždrljivosti oduzmemo priliku da svoje pokvarene poroke zavodnički iznose na pozornicu. I možemo biti uvereni da ćemo tada u društvu zabeležiti veoma mali broj »zločinaca«. Zakon i autoritet štite dokolicu izrabljivačkog uživanja, iako je ono zločin iz koga proističu svi ostali. Pa ipak su njemu posvećeni svi zakoni: zakon o privatnoj svojini, zakon o režimu, zakon o postupanju i kažnjavanju i autoritet koji na sebe preuzima dužnost donošenja i primene ovih zakona.Zbog toga anarhizam poučava: slobodnog i pravednog društva, može da bude samo tamo gde više nema zakona i nema sudija! Sloboda, jednakost i praktikovanje solidarnosti su jedina efikasna zaštita kojom možemo da neutrališemo antisocijalne instinkte pojedinaca u jednom društvu.

Diktature i revolucionarni režimiiSvi oni koji revolucionarno misle i osećaju, u najmanjem smislu reči revolucionarno, slažu se u tome da postojeće institucije moraju da budu zame-njene boljima da bi sloboda, jednakost i bratstvo postali živa stvarnost, a ne, kao do sada, prazne reči; u tome da su sve forme režima koje su is tori j ski poznate bile samo forme potčinjavanja i da zbog toga moraju biti zamenjene nekim novim oblikom ljudskog udruživanja. Zaista, da bi se došlo do ovakvog zaključka čovek ne mora biti neki žestoki novator; loše strane postojećih režima kao i nemogućnost da se oni reformišu tako su očigledni da odmah upadaju u oči svakom razumnom po-smatraču. A što se tiče rušenja preživelih institucija, svako zna da se u određenim istorijskim trenucima to događa bez posebnih teškoća. Postoje situacije u kojima se režimi skoro sami od sebe ruše kao kula od karata pod dahom gnevnog naroda. Tako nešto smo videli 1848. i 1870.

149

Srušiti jedan režim — to je vrhunski cilj jednog buržoaskog revolucionara. Za nas to, međutim, označava samo mogući početak socijalne revolucije.Kada je državna mašinerija apsolutizma ili kraljevstva jednom izbačena iz ravnoteže, činovnička hijerarhija dezorganizovana, tako da oni ne znaju šta treba da čine, kada vojnici izgube poverenje u svoje zapovednike — kada se čitava armija koja brani kapital najednom nađe u stanju potpunog raspada — tada buržoazija revoluciju smatra izvršenom; mi se međutim zapravo tek tada nalazimo pred velikim zadatkom preobražaja svih onih društvenih odnosa koji su služili održavanju ekonomskog i političkog ropstva. Izborena je mogućnostza slobodnu akciju — Šta će međutim sada učiniti revolucionari?Samo anarhisti na ovo pitanje odgovaraju: nam,, nije potreban nikakav režim već anarhija. Svi drugi kažu: potreban nam je revolucionarni režim. Oni u ne mogu međusobno složiti samo u pogledu f o r me koju treba da poprimi ovaj režim, izabran preko opštih i slobodnih izbora, u državi ili komuni, neki drugi se međutim izjašnjavaju u korist revolucionarne diktature.Revolucionarni režim! Ove dve reci zvuče sasvim neobično za nekog kome jc jasno šta mora biti socijalna revolucija a šta znači režim. Dve reči koje Jedna drugoj potivrečc. jedna drugu ukidaju.Svakako smo imal i priliku da vidimo despotske režime — u biti svakog režima je to da će stati na s trunu reakc i je i da ce b i t i prot i \ rc \o luc i | c . s a nužnom tendencijom ka despoti/mu — ali niko joi nije video neki revolucionarni režim; i to ima svoje dobre razloge. Revolucija — identična sa uklanjanjem vekovima starih institucija u jednoj brzoj akciji, ukidanje pos tojećeg monopola privatne ivo jinc. ukidanje sv ih druš tvenih za la . lapidni preobražaj v lada jucih ide ja o moralu i l i . tabli je. nu> ialno| lu /e ine i ja ko)e | c pos tav l jeno na mesto morala* identična je sa ličnim slobodama i samostalnim delo van jem individua i grupa — u svemu tome le Jedna revolucija upravo suprotnost svakom re-llmu: ona Je njegova negacija, pošto je režim identičan sa »postojećim poretkom«, konzervativizmom, očuvanjem postojećih institucija, poricanjem individualne inicijative i de la tnos t i Pa ipak nam neprekidno govore o

150

ovom be lom gavranu kao da je •revolucionarni režim« najjednostavnija stvar na svetu, i s t o tako uobica iena i po /nata kao na pr i mer kraljevstvo, carstvo ili papstvo!Razumljivo je łto takozvani burtoaski revoludo* nari propovedaju ove ideje. Ml vrlo dobro znamo ita crni razume ju pod revolucijom. Njihova »revo* luci i a« je naprosto samo Jedna lepo doterana bur-ftoaska republika: u njoj bi toboftnji republikanci MUaeli privlačne pozicije koje su danas ne/ervisan-za bonapartiste ili rojaliste. Ona je u svom pusled-njem dometu ra/dvajanje države i crkve, zamenic-no njihovim prikrivenim ortaštvom. konfiskacijaItScrkvene svojine u ime države, a naročito u interesu onih koji ubuduće treba da upravljaju ovim dobrima, ona je, možda, još uvođenje opšteg izbornog prava ili referenduma, i još nekoliko političkih stvarčica slične vrste.Međutim, to da se socijalistički revolucionari pretvaraju u propovednike ove ideje — kako se na primer događa u marksizmu — možemo objasniti samo na dva načina. Ili su oni koji priznaju ovu ideju potpuno prožeti predrasudama buržoazije, koje su bez svog znanja crpli iz literature, a naročito iz istorije koju je buržoazija pisala za potrebe postojećeg buržoaskog poretka; i, još prožeti duhom služenja koji je proizveo vekove ropstva, oni ni sebe same ne mogu da zamisle kao slobodne. Ili oni uop-šte ne žele tu revoluciju za koju se na recima zalažu; oni bi se zadovoljili jednostavnim krpljenjem postojećih institucija, pod uslovom da dobiju podršku pri osvajanju vlasti, a onda zadržavaju pravo da kasnije odluče šta je potrebno učiniti da bi se umirila »beštija«, to jest narod. Današnje vlar stodršce oni hoće da uklone da bi došli na njihovo mesto. Sa takvima se sporiti nema nikakvog smisla. Mi želimo da diskutujemo samo sa onima koji se pošteno varaju.Počnimo prvom formom »revolucionarnog režima« koju nam predlažu: režim proizašao iz javnog glasanja.Srušena je vladajuća moć — apsolutizam ili bur-žoaska republika — armija branilaca kapitala nalazi se u paničnom strahu; posvuda vrenje, rasprave o problemima od javnog interesa, želja da se učini korak napred. Probijaju se nove ideje, ljudi shvataju nužnost temeljne promene postojećih društvenih odnosa — potrebno je krenuti u akciju, potrebno je nemilosrdno započeti sa procesom

151

reorganizacije da bi se oslobodilo tie za novi život. Ali šta nam se ovde često sa vetu je? Ovo: pozvati narod na izbore, da odmah izabere novi režim i da mu poveri onaj rad koji svi mi, svaki od nas pojedinačno, treba da izvršavamo vlastitom inicijativom!To je ono što je Pariz učinio 18. marta 1871. »Uvek ću«, pričao nam je jedan prijatelj, »u seća-nju sačuvati one divne trenutke oslobođenja. Sišao sam iz moje sobice u potkrovlju jedne zgrade u studentskom kvartu da bi se uputio ka onom džinov skom klubu pod otvorenim nebom koji je ispunjavao sve pariške ulice. Svi ljudi su raspravljali o stvarima od opšteg interesa, bila je potpuno zaboravljena svaka profesionalna briga; nije više bilo u pitanju da se nešto kupi ili proda, svi su bili spremni da se dušom i telom bace u naručje budućnosti. Čak i ljudi koji su pripadali buržoaskoj klasi videli su, povučeni opštim oduševljenjem, kako se otvara neki novi svet: ako socijalna revolucija treba da bude izvršena, mi smo spremni. Postojali su svi elementi za revoluciju, radilo se samo o tome da se oni delatno povezu. Kada sam se uve-če vratio u svoju sobu, rekao sam sebi: kako je divno čovečanstvo! Mi ga uopšte ne poznajemo, ono je uvek bilo klevetano. Zatim su došli izbori, izabrani su članovi komune — i lagano se gasila snaga požrtvovan ja, želje za aktivnim učešćem. Svako se ponovo vratio svojim uobičajenim delatnostima, rekavši samom sebi: sada imamo pošten režim, on će učiniti ono što bude potrebno. Posledice toga vrlo dobro znamo.«Umesto da sam deluje, umesto da krene napred, umesto da odvažno stremi novom poretku stvari, narod je, pun poverenja u one koji njime upravljaju, predao u nadležnost brigu za preuzimanje inicijative. Ovo je bio prvi rezultat — fatalni rezultat izbora. A šta će sada oni koji upravljaju učiniti sa ovim poverenjem ukazanim od strane svih?Nikada nije bilo slobodnijih izbora od onih u Pariškoj komuni, u martu 1871. Ovo su priznali protivnici Komune. Nikada velika masa birača nije bila ispunjenija željom da za kormilo dovede najbolje ljude, ljude budućnosti, poštene revolucionare. To je i učinila. Svi slavni revolucionari su izabrani ogromnom većinom glasova: jakobinci, blan-kisti i članovi Internacionale — ove tri revolucionarne partije bile su zastupljene u gradskom save-tu Komune. Bolju vladu nijedni izbori ne bi mogli da izglasaju.Ishod je poznat. Zatvoreni u većnici, delujući u okvirima formi koje su utvrđene radom pređašnjih vlada, ovi vatreni revolucionari i

152

novatori bili su prokleti na nesposobnost, besplodnost. Sa svekoli-kom dobrom voljom koja im je bila svojstvena nisu oni bili kadri da organizuju čak ni odbranu Pariza od trupa vernih starom režimu. Prigovori se danas upućuju pojedinačnim ljudima, određenim ličnostima iz te revolucionarne uprave, međutim, nisu pojedinci bili uzrok ovog neuspeha, nego je to bio sistem koji su oni primenjivali.Opšte pravo glasa, praktikovano sa maksimalnom slobodom, može u najboljem slučaju rezultirati parlamentom koji reprezentuje prošek mišljenja koja se u datom trenutku nalaze u opticaju u narodu; a ovaj prošek je na početku revolucije obično jedna nejasna, veoma nejasna ideja o zadatku koji treba izvršiti, pri čemu nedostaje polaganje računa o tome kako izvršiti taj zadatak. O, kada bi najveći deo nacije, kada bi se srezovi i okruži još pre izbijanja otvorenih konfrontacija mogli sporazumeti o tome šta treba uraditi kada stari režim propadne! Kada bi se ovaj san kabinetskih utopista mogao re-alizovati, nikada ne bi došlo do krvavih revolucija. Nakon što bi velika većina stanovništva jasno pokazala svoju volju, ostatak bi se mirno i bez otpora priklonio toj volji. Međutim, stvari se ne odvijaju na ovaj način. Revolucije, u istoriji, izbijaju mnogo pre nego što postoji mogućnost opšteg spo-razumevanja, a oni koji imaju jasnu ideju o tome šta treba učiniti neposredno posle uspeha pokreta, u tim trenucima se na žalost nalaze u izrazitoj manjini. Široke mase obično imaju samo opštu ideju o cilju koji žele da ostvare, nemajući pri tom naročitog poverenja u put koji do tog cilja treba da slede. Praktična rešenja će dobiti jasan oblik i biće pronađena tek kada je preobražaj društva već započeo; ona će biti rezultat revolucije naroda koji samostalno deluje, ili neće biti ništa, pošto je mozak pojedinaca nesposoban da pronađe ova rešenja koja mogu da budu rođena samo iz života naroda.Ova situacija se odražava u jednom izabranom političkom telu, pa i onda kada ono nije opterećeno nedostacima od kojih pate svi režimi. Ona nekolicina ljudi koji reprezentuju revolucionarne ideje svoje epohe stešnjena je od strane onih koji zastupaju revolucionarne ideje prošlosti ili ideje postojećeg poretka stvari. Ovi ljudi koji bi upravo u danima revolucije bili neophodni u središtu naroda

da bi svoje ideje širili u narodu i podsticali ga na aktivnosti koje vode ukidanju starih institucija, ti ljudi su zatvoreni u neku dvoranu,

153

vode beskrajne diskusije da bi umerenjake prisilili na ustupke, nadglasali neprijatelje, dok zapravo postoji samo jedan način da se te ideje potvrde: primenjivanje tih ideja. Nova revolucionarna vlada pretvara se u parlament opterećen svim lošim stranama buržoaskog parlamentarizma. Daleko od toga da bi bila revolucionarna, ta vlada postaje prepreka za revoluciju, a narod, da bi je uopšte pomerio sa zauzetog položaja, prinuđen je da je raspusti, da smeni one koje je još juče slavio kao svoje izabranike. Međutim, ovo nije više tako jednostavno. Novi režim koji je požurio da u pogon stavi novu upravnu mašineriju, da bi na taj način učvrstio vlast i obezbedio njeno priznavanje, uopšte nije sklon tome da na tako lak način napusti svoje mesto. On ljubomorno teži samo da održi svoju moć i idrži se nje svom grče-vitošću jedne institucije Ikoja još nije imala dovoljno vremena da potpadne pod staračke slabosti. Na kraju, postoji samo još jedan način da se režim ukloni sa mesta koji je zauzeo: ponovnim prihvatanjem oružja, ponovnim pokretanjem revolucije, da bi se oterali oni u koje su se prethodno polagale sve nade.I time smo uneli razdor u revoluciju. Nakon što je dragoceno vreme protraćeno različitim govorancijama, revolucija sada gubi snagu usled unutrašnjih sukoba između prijatelja novog režima i onih koji su došli do uverenja da se on mora menjati. A sve se to događa samo zato što se nije uvažavalo da novi život zahteva nove forme i da se revolucija ne može izvršavati ako ostanemo vezani za stare oblike života; zato što nije shvaćena nepomirljivost revolucije i bilo kog režima, što se nije uvide-lo da jedno znači negaciju drugog — nezavisno od toga u kojim oblicima se istorijski pojavljuju — i da posle revolucije samo anarhija predstavlja prirodno stanje društva i naroda.Isto ono što smo rekli o revolucionarnom režimu važi i za one radikalne oblike režima koje nam preporučuju socijalni demokrati i radikalni marksisti, zastupnici državnog socijalizma: za revolucionarnu diktaturu.Opasnosti kojima je izložena revolucija ukoliko dozvoli da njome ovlada jedan izabrani politički aparat tako su očigledne da se jedna čitava revolucionarna škola potpuno odriče ovog puta; ona uviđa da narodu koji se nalazi u ustanku nije moguće da putem izbora stvori režim koji ne bi re-prezentovao prošlost i koji ne bi predstavljao kočnicu narodnom pokretu, pre svega kada je reč o veličanstvenom ekonomskom, političkom i moral nom preporodu koji razumemo

154

pod pojmom socijalne revolucije. Oni zbog toga odustaju od ideje »legalne« vlade, bar za vreme ustanka protiv le-galnosti postojećeg sistema, i zahtevaju »revolucionarnu diktaturu«.»Partija«, kažu oni, »koja će srušiti postojeći režim, zahvaljujući svojoj snazi biće kadra da zauzme njegovo mesto. Ona će preuzeti vlast i upotre-biti je na revolucionaran način. Preduzeće potrebne mere da osigura uspeh revolucije, razori stare institucije i organizuje odbranu osvojenog prostora. Za one koji neće da priznaju njen autoritet — giljotina; za one koji odbijaju da poštuju njihove naredbe kojima se regulišu revolucionarna ^bivanja — pa bilo da je reč o narodu ili buržoaziji — giljotina!« Tako rezonuju dolazeći Robespjeri, oni koji se danas nalaze među marksistima i koji iz velike junačke pesme s kraja prošlog veka nisu zapamtili ništa osim strofa iz vremena poraza revolucije, oni koji odatle nisu naučili ništa osim govora koje su držali advokati republike.Za nas anarhiste je diktatura pojedinca ili partije — što je u osnovi isto — definitivno neprihvatljiva. Mi znamo da se revolucija ne može ravnati prema duhu pojedinca ili grupe. Mi znamo da su revolucija i politička uprava nespojivi; jedno je nužno smrt drugoga, bez obzira kako se režim nazivao, diktatura, kraljevstvo ili parlament. Mi znamo da to što čini istinu i snagu našeg pokreta svoj osnovni princip nalazi u sledećem stavu: ništa nije dobro ni trajno do ono što proizlazi iz slobodne inicijative naroda, a dejstvo svake vladajuće sile ide u pravcu gušenja te inicijative. Stoga bi i najbolji među nama za osam dana bili tretirani kao prave izdajice kada njihove ideje pre prenošenja u praksu ne bi prihvatio narod i kada bi, postavši gospodari one moćne mašinerije — režima — počeli da deluju onako kako im ona dozvoljava, tj. sledeći vlastitu volju i maštu. Mi znamo kuda vodi svaka diktatura, pa i ona čije namere su najbolje: ubijanju stvarne revolucionarne inicijative! A mi takođe znamo da je ova ideja diktature neprekidni proizvod onog luđačkog fetišizma političke vlasti koji, udružen sa religioznim fetišizmom, ovekove-čava ropstvo.Međutim, mi se danas ne obraćamo anarhistima, nego onim političkim revolucionarima koji, pod uti-cajem svog odgoja, zapadaju u pogreške i iskreno žele da o tome diskutuju. Mi zato želimo da sa njima razgovaramo polazeći od njihovog stanovišta.Najpre još jedna opšta primedba. — Oni koji propovedaju i diktaturu obično ne primećuju da pospešivanjem ove predrasude samo pripremaju tie onima koji će i njih same kasnije ugušiti. Ima jedna

155

izvrsna izjava Robespjera koju bi njegovi pošto-vaoci trebalo da dobro sačuvaju u sećanju. On u principu nije odbacivao diktaturu, ali... »Pazi dobro šta govoriš«, odvratio je iznenada Mandaru, kada je ovaj napomenuo: »Briso želi da postane diktator«. Briso, pokvareni žirondinac, ogorčeni neprijatelj težnje naroda za jednakošću i žestoki branilac svojine koju je Robespjer ranije nazvao krađom, Briso, koji bi bez mnogo razmišljanja bacio u tamnicu Herbera, Maru i sve umerene jako-bince!Ova izjava datira međutim iz 1792. U to vreme se Francuska već tri godine nalazila (u revoluciji. Kraljevstvo faktički više nije postojalo, preostalo je još samo da mu se zada poslednji udarac. I feudalna vlast je u suštini bila srušena. Pa ipak je u tom trenutku, kada se revolucija neometano razvijala, kontrarevolucionar Briso imao šanse da bude izabran za diktatora! A šta se dešavalo ranije, u godini 1789? Mirabo je bio priznat za predsednika vlade. Covek koji je trgovao sa kraljem da bi mu prodao svoj govornički talenat — on bi tada dospeo na vlast da narod, oslonjen na svoje kuke i motike— nije izrazio suverenitet i preko seljačkog pokreta pokazao iluzornost svake političke uprave zavedene u Parizu ili nekoj provinciji.Međutim, predrasude koje sadrže pozitivan odnos prema političkoj vlasti toliko zaslepljuju branioce režima da će oni radije pripremati diktaturu jednog Brisoa ili Napoleona nego što će odustati od svoje ideje: postaviti gospodara nad ljudima koji upravo pokušavaju da raskinu svoje lance!Održavanju ove predrasude o diktaturi vrlo mnogo su doprinela tajna društva iz vremena Luja Filipa i restauracije. Republikanska buržoazija onog vremena, podržavana od strane radnika, organizo-vala je čitav niz zavera sa ciljem rušenja kraljevstva i proklamovanja republike. Ne polažući sebi račun o tome kakve sve temeljne promene treba izvršiti u Francuskoj da bi se uspostavila vlast republikanske buržoazije, ona je uobražavala da može pomoću organizovane zavere jednoga dana srušiti kraljevsku moć, preuzeti vlast i proglasiti republiku. Skoro trideset godina su tajna društva bila aktivna, ispoljavajući bezgraničnu volju za žrtvovanjem, herojsku istrajnost i hrabrost. I kada je u februarskom ustanku 1848. proglašena republika, to se dogodilo zahvaljujući tajnim društvima, zahvaljujući živoj propagandi koju su ona razvijala u proteklih trideset godina. Bez njihovih herojskih napora Republika u Francuskoj ne bi bila mogućna ni do današnjeg dana.

156

Cilj buržoazije se dakle sastojao u tome da sama preuzme političku vlast i uvede republikansku diktaturu. Međutim, kao što je i sasvim razumljivo, njima to nikada nije pošlo za rukom. Kao uvek, kraljevstvo nije bilo srušeno nikakvom zaverom nego neizbežnom logikom stvari. Zaverenici su pripremali slom starog režima, širili su republikanske ideje, njihovi mučenici su postali narodni heroji, ali poslednji udarac koji je definitivno srušio bur-žoaskog kralja bio je mnogo snažniji nego sva snaga koju su tajna društva mogla da mobi I i su: on je došao iz samog narodnog pokreta.Rezultat je poznat. Partija koja je pripremala državni udar bila je istisnuta iz većnice. Drugi, koji su bili i suviše oprezni da bi se izložili opasnostima za vere, ali poznati i umereni, iskoristili su trenutak i dočepali se političke vlasti, zauzevši mesta koja su zaverenici nameravali da osvoje uz grmljavinu topova. Pisci, advokati, slatkorečivci koji su se trudili da steknu neko ime, dokopali su se vlasti, dok su istinski republikanci i dalje pripremali oružje ili propadali po zatvorima. Jedni, već slavni, izabrani su od strane masa koje ni o čemu nisu razmišljale, drugi su se sami naturali i bili su prihvaćeni pošto njihova imena nisu ništa reprezentovala, sem, u najboljem slučaju, neki program.Neka nam niko ne kaže da je krivac za sve bilo nedostajanje praktičnog duha aktivne partije, i da bi neki drugi to mogli mnogo bolje učiniti. Ne, hiljadu puta ne! Postoji zakon koji je tako jak kao zakon kretanja zvezda a po kome oni najaktivniji uvek ostaju vani dok se intriganti i brbljivci uvek dočepaju vlasti. Oni su poznatiji velikoj masi koja zadaje poslednji udarac. Oni dobijaju više glasova, jer je, bez glasačkih listića ili sa njima, aklamacijom ili putem glasačkih kutija, u osnovi uvek reč samo o jednoj vrsti prećutnog izbora koji se u takvim trenucima izvršava aklamacijom. Svi ljudi njih slave, a naročito neprijatelji revolucije koji rado gledaju da se ništarije probijaju na vrh pokreta, a u opštem slavlju se za vođe biraju oni koji inače predstavljaju najveće neprijatelje pokreta ili su ravnodušni prema njegovim interesima.Blanki, koji je više od bilo kog drugog bio ote-lotvorenje ovog principa zavere, čovek koji je svoju odanost ovom revolucionarnom sistemu platio robijanjem dugim jedan ljudski vek, na svojoj smrtnoj postelji, kasno uvidevši svoju zabludu, izrekao je reči koje sadrže čitav jedan program: »Ni bog ni gospodar!«IIIUobraženje da se režim može srušiti nekom tajnom organizacijom i

157

da ova organizacija može preuzeti vlast predstavlja zabludu čije žrtve su sve buržoaske revolucionarne organizacije posle 1820. U ovom mnoštvu postoje i drugi slučajevi koji omogućavaju utvrđivanje ove zablude.Kakve sve žrtve, samoodricanja, istrajnost nisu pokazala tajna republikanska društva novije Italije, pa ipak, neverovatna aktivnost, sve žrtve italijan-ske omladine, svi leševi nagomilani u kazamatima austrijskih utvrđenja i na gubilištima I— sve to je rezultiralo ortaklukom buržoazije i kraljevstva.Isti je slučaj u Rusiji. Retko se u is tori j i može naći primer tajne organizacije koja je raspolagala sa tako malo sredstava i postigla tako izvanredne rezultate kao što je to ruska omladina, i koja je posedovala tako mnogo energije i izvršila takve akcije kakve su to činili izvršni komiteti. Oni su uzdrmali carizam, prividno nepomični kolos, i onemogućili dalje trajanje autokratskog režima. Pa ipak, veoma su naivni oni koji veru ju da bi izvršni komitet jednog dana mogao da preuzme političku vlast u Rusiji, u istorijskoj situaciji u kojoj će se kruna carizma zaglibiti u blatu. Oni drugi, oni oprezni, koji rade na tome da stvore veliko ime dok revolucionari umiru — drugi, intriganti, brbljiv-ci, advokati, literate koji s vremena na vreme na grobovima heroja prospu po neku suzu koja se brzo osuši i koji sebe prikazuju kao prijatelje naroda, to su ljudi koji će zaposesti slobodna mesta u vladi i onim »nepoznatima« koji su pripremili revoluciju doviknuti jedno »nazad!«.Ovo je neizbežno, fatalno, i uopšte ne može drugačije biti, jer poslednji udarac režimu ne zadaju ni tajna društva, ni revolucionarne organizacije. Njihov zadatak, njihova istorijska misija se sastoji u pripremi duhova za revoluciju. A kada se to, uz spoljašnje uslove dogodilo, poslednji udarac ne dolazi iz redova organizacija koje vode inicijativu, nego iz redova naroda koji se nalazi izvan organizacija. Na Blankijev poziv na ustanak Pariz je 31. avgusta 1870. ostao nem. Četiri dana kasnije pro-klamovao je slom starog režima. Ali blankisti tu više nisu bili avangarda pokreta, nego je to bio sam narod, milioni koji su sa trona skinuli čoveka iz decembra čije ime im je u poslednje dve godine odzvanjalo u ušima.Kada je revolucija jednoga dana zrela, kada se pokret može osetiti u vazduhu, i kada je uspeh postao siguran, pokretu se priključuju hiljade ljudi na koje ni jedna tajna organizacija nikada nije vršila neki direktan uticaj. Oni na bojno polje dolaze kao lešinari da bi učestvovali u podeli plena. Oni zadaju poslednji udarac revoluciji, a

158

svoje vođe oni ne biraju iz redova ozbiljnih i nepomirljivih zave-renika, nego iz redova igrača na žici i mađioničara — toliko su oni ubeđeni u nužnost jednog vođe.Revolucionari koji se čvrsto drže predrasude o diktaturi nesvesno rade na tome da njihovi vlastiti neprijatelji dođu do vlasti.Međutim, ako je ovo što smo rekli u pogledu revolucije koja ima karakter političkog ustanka istinito, to je još istinitije u pogledu revolucije kojunad narodom neku jaku vlast koja bi za sebe pribavljala poštovanje, značilo bi zaustaviti tok socijalne revolucije. Ono dobro koje jedan režim može postići je neznatno, a štete su ogromne.O čemu je međutim tu reč, šta mi anarhisti ra-zumemo pod revolucijom? Socijalna revolucija nije prosta promena političke vlasti. Ona je prisvajanje svekolikog društvenog bogatstva od strane naroda. Ona je negacija svih vladajućih sila koje su oduvek samo kočile razvoj čovečanstva. Ali, mogu li dekreti koje donese neki režim izvršiti ovaj radikalni ekonomski preobražaj? U prošlom veku smo videli revolucionarnog poljskog diktatora Košijuskog koji je dekretom ukinuo kmetovske odnose — a oni su postojali još osamdeset godina. Videli smo da je konvent dekretom naredio da se zemlja oduzeta feudalnim gospodarima podeli na jednake delove članovima opštine — i, kao i mnogi drugi, ovaj dekret je ostao mrtvo slovo na papiru, pošto bi za njegovo sprovođenje neophodna bila još jedna nova revolucija, a revolucije se ne izvršavaju putem dekreta. Da bi osvajanje socijalnog bogatstva od strane celog naroda postalo svršena činjenica, narod mora samostalno da zbaci sa sebe okove ropstva na koje se navikao, mora delovati u skladu sa vlastitim promišljanjima i koračati nap red ne slušajući zapovesti ni sa jedne strane. A to je upravo ono što hoće da spreče svaka diktatura i svaka disciplina, pa (makar bile i vođene najboljim mogućim motivima; one su istovremeno nesposobne da obezbede jedan milimetar napredovanja revolucije.mi predviđamosocijalne revolucije. Etablirati

Ali ako režim, makar bio i ostvarenje ideala »revolucionarnog

159

režima«, ne može da ponudi novu snagu i nijednu novu prednost za razvoj revolucije, od njega još manje možemo očekivati kada je reč0 radu na reorganizaciji koji jnora uslediti posle ukidanja starih društvenih odnosa. Ekonomski preobražaj koji će uslediti posle socijalne revolucije biće tako veličanstven i temeljan, on će do te mere promeniti sve odnose koji se danas zasnivaju na svojini i trgovanju, da će za pojedince i grupe biti potpuno nemoguće da iz vlastitog iskustva izvedu društvene forme buduće zajednice. Ovo formiranje novih društvenih odnosa može da bude rezultat samo zajedničkog (kolektivnog) duhovnog rada masa. Da bi se zadovoljili beskrajno mnogi različiti uslovi i potrebe koji će nastati na dan ukidanja kapitalističke privatne svojine, neophodna je svestranost kolektivnog duha cele zemlje. Svaki spo-ljašnji autoritet predstavljao bi isključivo prepreku organskog rada koji mora da bude izvršen, i zbog toga bi bio izvor mržnje i nejedinstva.Krajnje je dakle vreme da se napusti iluzija koja je toliko puta opovrgnuta i tako skupo plaćena — da se napusti ideja revolucionarnog režima. Vreme je da jednom zauvek kažemo i prihvatimo kao politički aksiom: nijedan režim ne može biti revolucionaran.Pominju nam konvent, međutim, ne zaboravimo da su gotovo sve revolucionarne mere koje je konvent doneo predstavljale samo sankcionisanje stanja koje je stvorio narod, ne obazirući se na režim. Kao što je rekao Viktor Igo: Danton je gurnuo Robespjera, Mara je bio oprezan i gurnuo je Dan-tona, a njega samog je opet gurnuo Simorden, personifikacija »odličnih« klubova i pobunjenika. Kao1 svi režimi koji su mu prethodili i koji su došli, posle njega, konvent nije bio ništa drugo do kamen vezan o vrat naroda.Činjenice koje nam prenosi istorija sasvim decidirano govore u ovom pravcu; nemogućnost revolucionarnog režima i iskvarenost svega onoga što se naziva tim imenom tako su veliki da je teško objasniti upornost sa kojom jedna socijalistička škola istrajava u svom uverenju. Pa ipak je ovo objašnjenje sasvim jednostavno. Iako se nazivaju socijalistima, pripadnici ove škole koja se naziva marksizam, imaju sasvim drugačije shvatanje o socijalnoj revoluciji nego mi. Za njih, kao i za sve radikalne buržuje, socijalna revolucija je samo stvar najudaljenije budućnosti o kojoj danas ne treba ni razmišljati. Ono o čemu oni sanjaju u dubini svog srca, ali nemaju hrabrosti da to otvoreno kažu, nešto je sasvim drugo. To je uspostavljanje jednog režima, slično kao u Švajcarskoj ili

160

Sjedinjenim Američkim Državama, sa izvesnim oblicima podržavljenja, onim što oni lukavo nazivaju »javnim službama«. U tome ima nešto od Bizmarkovih ideala i ideala nekog skorojevića koji sanja da bi jednom mogao postati predsednik Sjedinjenih Američkih Država. To je jedan već unapred napravljeni kompromis između težnji mase stvarnih socijalista i težnji buržoazije. Oni bi, molim lepo, zaista želeli potpunu eksproprijaciju, ali nemaju hrabrosti da krenu tim putem; i tako se ona pomera za sledeće vekove a još pre nego što je došlo do borbe, sa neprijateljem je sklopljen sporazum.Za nas komunističke anarhiste, za nas koji vidimo da je došao istorijski trenutak oslobođenja, koji svesno radimo da on što pre bude tu, za nas postoji samo jedan cilj: prožimanje naroda našim idealima, čije poznavanje će voditi osvajanju svih proizvodnih sredstava od strane društva, otklanjanju svake eksploatacije i svake vlasti nad društvom. Mi živimo samo sa idejom o socijalnoj revoluciji. Nezadrživo se krećemo našim putem; a pošto vidimo da je na ovom putu svaki režim, makar bio i najrevolucionarniji, nezavisno od toga pod kojim maskama nastupa, uvek samo prepreka socijalnom sadržaju revolucije, za nas nema kolebanja. Bori-ćemo se protiv svih onih koji žele vlast, koji žele da se izdignu nad nama i upravljaju našom sudbinom, i borićemo se sve dok ih um ljudi potpuno ne istisne iz društvenog života. Našom borbom za potpuno oslobađanje pojedinca i društva mi otvaramo novo poglavlje kulturne istorije, poleta čovečanstva ka sve višem samousavršavanju.Dosta je bilo političke vlasti! Pustite prostora narodu, anarhiji!

161

162

Istorijski spisi i dokumenti

163

164

Anarhizam u RusijiAnarhistički pokret se začeo i u Rusiji. Još je on veoma mlad, još on traži vlastiti put, ali već teži tome da u svome delovanju bude samostalan i nezavisan; on održava drugarske odnose sa ostalim revolucionarnim grupama — u onoj meri u kojoj su one zaista revolucionarne! — ali je istovremeno u njemu jaka tendencija za odvajanjem od svih drugih partija organizovanih na drugačiji način. Dugo su anarhisti, naročito u južnoj i zapadnoj Rusiji, delovali u tesnoj vezi sa socijal-revolu-cionerima i pristalicama Jevrejskog saveza. Ali došao je trenutak kada su naša braća u Rusiji, isto kao i u drugim delovima sveta, shvatila nužnost samostalnog delovanja, nužnost konstituisanja u posebne, direktno anarhističke grupe, da bi se, koliko je moguće, sprečila zabuna koja je nastala zbog toga što nije postojao definisani anarhistički pokret.I kao što se i inače događa kod anarhista, neod-ložna nužnost takve čiste podele odmah je našla svoj izraz u inostranstvu, među stranim grupama koje pomažu ruski revolucionarni pokret, u Švaj-carskoj, u Engleskoj, Francuskoj, a takođe i u Sjedinjenim Američkim Državama.U ruskom anarhističkom listu »Hleb i Volja« (Hleb i sloboda) objavljeno je nekoliko rezolucija prihvaćenih na maloj konferenciji koju su drugovi održali neposredno pred Božić 1904, u Londonu, a u kojima se izražava uverenje da anarhistima, ukoliko žele da ostanu anarhisti, nije moguće da deluju u drugim partijama i sa drugim partijama.Ja sam lično već odavno imao takvo mišljenje. Tome me neprekidno poučavalo moje iskustvo i sve ono što sam preživeo i kroz borbu naučio; međutim, shvatio sam i to da ćemo u Rusiji morati proći i period u kome ne postoji posebna delatnost anarhista, odvojena od revolucionarne delatnosti drugih socijalističkih škola. Sada se ipak svuda snažno ispoljava osećanje da je ovaj period prošao; njegovo nasilno produžavanje može imati samo štetne posledice za našu zajedničku stvar. Ne možda zbog ličnog samoljublja, ne zato što bismo sebe smatrali »izabranim narodom«; ne, prosto je tok događaja ono što naše drugove prisiljava da istupe kao samostalan pokret.Sasvim je izvesno da će se u njihovoj delatnosti ispoljiti poneko neiskustvo mladosti; pa ipak, sa samom stvari to ne stoji u bitnoj vezi, jer početi se mora. Budući da u našem pokretu ne postoji

165

neki nadzorni komitet koji kontroliše rad grupa, i nikad neće smeti da postoji, one će potpuno biti upućene na vlastito iskustvo i vlastite sposobnosti, kao i, ukoliko to žele, na savete i delatnu podršku starijih drugova.Da li u Rusiji ima mnogo ili malo anarhista, to ja ne znam; ovo pitanje zapravo i ne smatram naročito važnim. Jer takvih koji simpatiziraju sa našim anarhističkim idealima ali još nisu izričito izjavili: »Ja sam anarhista!« — takvih ima u Rusiji veliki broj, a broj onih koji će se bezrezervno opre-deliti za anarhizam zavisi od dva pitanja:1. U kojoj meri će se rasturati anarhistička literatura i na koliko mesta će se to zbivati?2. Do kog stepena će svi oni koji su na sebe preuzeli odgovornost da u Rusiji reprezentuju naše ideje, ozbiljno slediti svoj — želim to da bez uvijanja imenujem, s obzirom na dolazeću revoluciju — veliki zadatak, koji se sastoji u stvaranju ozbiljnog, anarhističkog pokreta, koji će biti dostojan pove-renja ruskih seljaka i radnika?Prihvatimo se posla!I ma kako malobrojni mi u ovom trenutku bili, naša najjednostavnija dužnost je da radimo na tome da se što pre u celoj Rusiji prospe seme zdravog, snažnog i poverenja dostojnog anarhističkog pokreta; pokreta čiji su koreni u samom narodu, koji u sadašnjem, istorijskom trenutku mora biti ispunjen životom i idealnim stremljenjem da bi sproveo ideje anarhističkog socijalizma, ideje istinskog narodnog ustanka — koji ne bi čekao uputstva »odozgo« — ideje opšteg oslobođenja rada, onako kako to narod razume. Moramo težiti tome da de-lujemo u smislu lokalne nezavisnosti i lične inicijative, utoliko pre što se sve druge partije trude da stvore snažnu državnu vlast, da etabliraju državni socijalizam, koji je identičan sa gušenjem svake lokalne nezavisnosti i sa uništavanjem svake lične inicijative.U vremenu koje je iza nas radili smo na tome da posejemo ovo anarhističko seme, ove ideje samostalnosti. Klanice ljudi u Petrogradu prisilile su nas da udvostručimo naše napore; u svakoj od tih prilika je jasno došla do izražaja bespomoćnost svih drugih socijalističkih partija; njihova pozicija koja je otuđena od naroda, njihova nesposobnost da shvate bit revolucije i da poštuju način na koji narod deluje, njihovo nepoverenje u istinski narodni pokret i njihova ograničena, metafizička, teorijska shvatanja o suštini i pojmu revolucije uopšte.

166

Preko koje organizacije se može najbolje pomagati ruskoj revoluciji?Već sam praktični život odgovara više ili manje jednoznačno na ovo pitanje.U Londonu, Parizu i Ženevi itd., već postoje različite grupe — nezavisno jedna od druge — koje su postavile sebi u zadatak da svim snagama koje im stoje na raspolaganju potpomažu širenju anarhističke propagande u Rusiji, i tome da se svi ljudi koji dele naše uverenje udruže u veliku, snažnu, istinski revolucionarnu partiju. Sve to je još vrlo mlado i nalazi se u stadijumu prvog ispitivanja; međutim, ono što mi hoćemo i što treba da bude ostvareno jeste da u svim radničkim grupama i naročito u ruskim selima stalno postoje ljudi koji su spremni da idu sa narodom i da se sa njim bore za zajedničku stvar. Narodna revolucija u Rusiji će po svojim tendencijama uvek biti anarhistička; ona se neće zaustaviti na pola puta, kako to žele teoretičari, koji užurbano propisuju: dovde i ni koraka dalje! — pri čemu ovim »ni koraka dalje« uvek misle na onaj trenutak u kome državna moć prelazi u ruke njihove partije. — Da se to, međutim, ne bi dogodilo, mi radimo na tome da pronađemo prave ljude i da ih udružimo u jedan pokret koji treba da postane ozbiljna snaga, moć sastavljena od pouzdanih ljudi, odanih našim idejama i našim idealima.Revolucija u Rusiji jedva da je počela. Ona će trajati duže nego tek jednu ili dve godine. Ideje u narodu će se brzo razvijati pod uticajem događaja koji se izmenjuju; ali revolucija će morati da prevlada mnoge negativne uticaje, koje vrše oni koji na revoluciju gledaju kao na paradu koja se oai-grava pod zapovedništvom različitih autoritarnih komiteta, koji se, sa svoje strane, neprekidno plaše toga da se kompromituju malim lokalnim narodnim ustancima, i koji su zapravo neprekidno zabavljeni pripremanjem svoje vodeće uloge u budućem parlamentu koji zamišljaju.Nama anarhistima pripada zadatak da ujedinimo one ljude u Rusiji čije stremljenje se ne koncentri-še na osvajanje vlasti, čiji cilj nije to da vladaju u budućoj konstitucionalnoj državi, nego čije su težnje okrenute ka tome da tako snažno koliko je moguće deluju u širokoj i dubokoj narodnoj revoluciji, za to da se ostvare socijalni zahtevi naroda; već sada je revolucija u svojim težnjama socijalna, pošto su prvi zahtevi naroda uvek bili socijalnog karaktera i glase, kratko i jasno: mora se učiniti kraj sa izrabljivanjem ljudske radne snage, sa sva-kim kako ekonomskim tako i političkim

167

izrabljivanjem! Ovaj naš zadatak koji predstoji jeste velik, težak, komplikovan zadatak, a pošto mi predviđamo i vidimo da će rezultati revolucije u potpunosti zavisiti od ove naše anarhističke delatnosti, mi pre svega težimo tome da za naš pokret pripremimo snažnu, sigurnu i ozbiljnu osnovu.Prvi koraci su već učinjeni, i već su — na žalost — počinjene i prve greške i zablude. Ipak, revolucionarno iskustvo se ne stiče za jedan dan.Što se tiče rasprostranjenog uverenja, po kome se negde u inostranstvu nalazi jedan anarhistički centralni ili izvršni komitet, to ja naprotiv izjavljujem izričito i pozitivno da takav komitet ne postoji. U Londonu postoji jedna potpuno javna ruska anarhistička grupa, koja se ne bavi nikakvom konspirativnom delatnošću i sastoji se od ljudi veoma dobro poznatih među tamošnjim Rusima. Ova grupa se služi svojim snagama i sredstvima kako najbolje zna i ume, bez spoljašnjih uticaja i potpuno samostalno; tako se npr. ni Čerkezov ni ja ne mešamo u njihovu delatnost. Slična grupa se formira u Parizu, a jedna treća u Ženevi. Između te tri grupe postoje prijateljski odnosi, međutim svaka radi potpuno samostalno. Za anarhistički pokret u Rusiji je pomoć inostranstva od životnog značaja; ta pomoć se može sastojati u finansijskom podržavanju njihove aktivnosti ili u uključivanju u tu aktivnost ljudi koji su sposobni i odlučni da se u Rusiji angažuju u realizovanju gore pomenutih ciljeva.* * *Sada se postavlja pitanje na koji način anarhisti mogu da ruski anarhistički organ »Hleb i Volja« postave na čvrste, sigurne temelje, i da na taj način našim drugovima u Rusiji pruže jedno izuzetno oružje.List je krajem 1903. osnovala mala grupa drugova koji su s tim ciljem otputovali iz Rusije u ino-stranstvo i tamo odlučili da osnuju list na vlastiti rizik, ne uzimajući u obzir eventualno protivljenje nas starih. Svi mi smo sa radošću podržali njihov poduhvat, ali tek pre vrlo kratkog vremena ja sam lično upoznao izdavača i dušu celog lista. Dovoljno je ako kažem da su ovaj drug i njegova žena — koja je veoma obrazovana i vrlo dobro upoznata sa našom literaturom — veoma ozbiljne i simpatične ličnosti.Grupa koja je pokrenula novine, kao i oni koji su sa tim poduhvatom simpatizirali, najpre su duže vremena razmišljati o taktici koju treba da sledi list; o ovom pitanju je objavljen niz članaka, pod naslovom

168

»O osobenosti naše taktike«. Poznato je na koji način se ja lično ponašam u takvim slučajevima: nikakvo mešanje ni smetnje ovom samostalnom radu, naprotiv, isticanje samostalnosti, to je moja pozicija. Drugovi su mi slali svoje članke i ja sam uz njih pisao svoje komentare, ali pre svega je bilo nužno da su se osnivači lista jedini osećali odgovorni za sam list. Na ovaj način se list »Hleb i Volja« razvijao sve više u jedan samostalni ruski organ, koji su vodili drugovi u 2enevi. S vremena na vreme, kada smo za to videli potrebu, Čerkezov i ja smo listu slali po neki prilog, a pošto smo osećali potpunu solidarnost sa našim prijateljima, izdavačima lista, naše priloge smo uglavnom ostavljali a da ih nismo potpisivali. Kada sam u decembru 1904. upoznao direktnog izdavača, odlučio sam da za svaki broj pošaljem po jedan prilog, međutim, iznenadna bolest je sprečila ovu moju saradnju.Jedna veoma značajna prepreka u razvijanju aktivnosti lista jeste nedovoljnost naših sredstava. Supruga našeg druga je veoma talentovana i obrazovana žena; umesto da se posveti jednom od mnogobrojnih poslova vezanih za izdavanje lista, ona je do sada bila prisiljena da lično u štampariji priprema slog za njegovo štampanje. Stoga apelujem na sve prijatelje našeg ruskog pokreta da što aktivnije potpomažu list »Hleb i Volja«, kao i širenje naše literature u Rusiji.Naročito ovo drugo ne smemo da zanemarimo. U poslednje dve godine se kod ruske inteligencije, koja se duhovno kljuka ekonomskom metafizikom marksizma, može primetiti dalje nazadovanje u pogledu sposobnosti razumevanja političkih odnosa i načina života u drugim evropskim zemljama, duhovno nazadovanje koje je koliko žalosno toliko i začuđujuće.Ko ne bi primetio infantilnu, glupu poziciju koju su socijaldemokrati zauzeli prema pokretu od 22. januara ove godine u Petrogradu? Ništa bolji nisu bili ni socijalrevolucionari koji su prema »ocu« Ga-ponu zauzeli pokroviteljski ton i svom silom se trudili da od njega naprave disciplinovanog vojnika njihove, socijaldemokratske, revolucije! Loš i štetan je bio njihov stav prema pokretu u Petrogradu. Ja sam putem pisama najtačnije informisan o svim zbivanjima: o prethodnim većanjima i o ponašanju takozvane inteligencije prema pokretu u Petrogradu. Tako su, na primer, socijaldemokrati u ćelom velikom narodnom pokretu videli samo delo vlade i agenata! Čitav ovaj pokret hiljada i desetine hiljada proletera, koji su, slično čartistima, marširali ka palati, marširali ka parlamentu, sa

169

uzvikom na usnama: »Neka pucaju na nas ako drugačije ne može da bude, ali tada će se narodu otvoriti oči!«— ovaj komplikovani i istinski narodni duh je za naše socijaldemokrate bila knjiga sa sedam pečata. U čitavom pokretu su oni videli samo potpirujući uticaj vlade! Isto to — naime, da je čitava stvar samo delo nekolicine agenata — tvrdili su oni povodom blankističkog pokreta iz godine 1869—70, koji je bio uperen protiv Napoleona Trećeg; tako su oni nazivali i pokret od 31. januara, koji je proizveo 18. mart i tako su označavali celokupni anarhistički pokret u Francuskoj 1893—95!Događaji se u ruskoj revoluciji ne izmenjuju ujednačenim tempom. Za vreme kraćih ili dužih pauza jedan bi anarhistički organ u inostranstvu bio izuzetno značajan. Njegov zadatak bi se sastojao u tome da razjašnjava događaje, da izlaže ispravno stanovište i da javno mnenje pripremi na dolazeće događaje, demonstrirajući njihovu neizbežnost. Ali u Rusiji su još neophodniji agitacioni spisi i brošure. Za vreme pisanja ovog članka dobio sam pismo iz Ženeve u kome se od mene traži da pošaljem agita-cionu literaturu, naročito za seosko stanovništvo.»U poslednje vreme«, tako mi pišu, »često nam dolaze ljudi — koji ponekad uopšte nisu anarhisti— koji se vraćaju u Rusiju i od nas traže agitator-sku i anarhističku literaturu za narod; dešava se da im ništa ne možemo dati da bi na ovaj način preneli u Rusiju, i to je jedan veliki nedostatak.«Izričito ponavljam: ruska revolucija neće biti završena za jednu ili dve godine! Ona će potrajati, pet, šest ili sedam godina. A veliko, socijalno talasanje neće čak ni za deset godina doseći svoj kraj. Naš zadatak će naročito u prvim godinama biti da se beskompromisno borimo za revolucionarne principe i njihove rezultate i ostvarenja, da bismo preduhitrili težnje najrazličitijih izrabljivača, jer i revolucija ima svoje izrabljivače.Utoliko je potrebnije stvaranje korita kojim bi reka anarhističkih ideja potekla i u Rusiji!Naša najviša ambicija jeste da u Moskvi ili Pe-trogradu pokrenemo vlastiti list. Međutim, za to se moraju sabrati značajnije snage i razviti življa aktivnost. Najsvetija dužnost svih nas jeste da ovaj postojeći list u skladu sa svojim mogućnostima podržavamo finansijski i literarnim prilozima, i da vodimo računa o tome da naša sredstva ne budu rasipana već da pritiču za našu vlastitu, anarhističku stvar!

170

Unošenje literature u Rusiju se odvija prilično dobro, međutim, za prijem i širenje te literature su neophodni naši istomišljenici. Ovde se ne smemo osloniti na socijalrevolucionere, ni u inostranstvu ni u samoj zemlji. Tek posle čekanja dugog godinu i po dobio sam od njih definitivan odgovor: ni pod kojim uslovima ne žele oni da preuzmu našu literaturu, sa izuzetkom mojih memoara. Dobro, vrlo dobro. Tim važnije postaje za nas traženje vlastitih puteva i njihovo plodno korišćenje. Razmislite dobro, drugovi, na koji način ovde možete pomoći (novcem, literaturom, ličnom pomoći), i delujte u skladu sa tim.Organizacija za borbuA sada da se pozabavimo pitanjem da li bi bilo poželjno i korisno pomagati poznatoj i slavnoj borbenoj organizaciji socijalrevolucionera. O ovome ću u jednoj rečenici kazati svoje mišljenje.Najveća nesreća za ruski revolucionarni pokret bi proizašla iz centralizovanja svih njegovih borbenih akcija u jednu organizaciju.O ovoj temi bi se moglo ispisati bezbroj stranica; ali ukoliko samo stvarnosti pogledamo u lice, odgovor na navedeno pitanje nudi se sam od sebe.Srce svakog revolucionara radosno će se prikloniti čoveku kao što je Balmašev; ipak, neće svaki revolucionar biti sklon tome da se solidariše sa onima koji se predstavljaju kao deo te grupe. Jedan Anđolijo, Breši, jedna Vera Zasulič, jedan Vejan, Kravcinski — to su bili ljudi od akcije. Drugi su bili njihovi pomoćnici, i ništa više od toga. Njihova uloga se ovim iscrpljuje. Takvi ljudi su obično veoma ozbiljni i ćutljivi, uzdržani karakteri, i na-kon što su izvršili svoje delo — jedni kao neposredni akteri a drugi kao njihovi pomoćnici — vraćaju se oni u zajedničke borbene redove.Šta bismo, međutim, rekli o sledećoj situaciji: pretpostavimo da izdavači jednog revolucionarnog lista pomažu aktivnost nekolicine individualnih boraca; nakon što su izvršili svoje delo, oni se ne vraćaju u redove svoje braće, nego se konstituišu kao »centralni komitet« anarhističke ili neke druge revolucionarno-socijalističke partije? Sasvim sigurno da bi to bilo apsolutna negacija upravo onih principa koji su npr. socijalrevolucionerima u Rusiji omogućili da izvedu niz uspešnih napada protiv vladajućeg sistema, napada koji su bili mogući samo zato što izvršioci nisu prethodno morali da

171

pregovaraju sa centralnim komitetom i da odmjega dobiju odobrenje.Izvesno, centralni komiteti su za živi pokret u Rusiji jednako veliko zlo kao i drugde. Uz to dolazi još jedan značajan moment. Ne smemo zaboraviti da terorizam još ne znači preobražaj. Većina ljudi, koji samo površno poznaju naše ideje, u anarhizmu ne vide ništa drugo do izraz krvave osvete protiv nasilja; međutim, vrlo skoro će oni morati ,da nauče da ovaj sasvim suženi pojam revolucionarnih problema uopšte ne pokriva celu stvar. Pored individualnih izraza nezadovoljstva, u Rusiji je još nešto nužno, naime ono što priprema put za socijalni preobražaj. Anarhisti Spanije, Francuske i Italije izvršili su mnoge pojedinačne akcije osvete ali su ipak ubrzo uvideli da je za socijalni preobražaj nužno nešto drugo.Oni su uvideli da je pre svega nužno široke narodne mase upoznati sa našim idejama. Okrenuli su se tim narodnim masama, fradili su sa inj ima i ii njima, naučili su ih generalnom štrajku, pokazali su i demonstrirali beskorisnost pialog ograničenog štrajka i time pokazali da generalni štrajk treba da se usmeri protiv izrabljivanja i pokoravanja naroda.Upravo u ovu epohu prosvećivanja i buđenja narodnog pokreta ulazi današnja Rusija. Više nego igde drugde, kod nas je nužno — kao što je 22. januara Gapon vrlo dobro shvatio — da se narodne mase povezu.209 *Akcije koje zahteva kako glas individualne tako i glas narodne svesti, kao u slučaju Anđolijo ili Balmaševa, izvršavali su uvek pojedinci, nemajući potrebe za nekim centralnim komitetom. Međutim, moramo ponoviti da se težište revolucije ne nalazi u takvim akcijama. Lako je moguće da odstranjivanje pola tuceta moćnih ruskih prinčeva, ministara i šefova policije uopšte ne dovede do promene odnosa. Videti u terorizmu isključivi zadatak anarhizma isto tako je besmisleno kao i potpuno odbacivanje terorističkih akcija u Rusiji, kako to čine predstavnici »Iskre«. Predigra, međutim, još ni u kom slučaju nije sama drama.Glas razgnevljene javne savesti, probuđen petro-gradskim krvoprolićem, mora naći svoj izraz; pucanje na radničke demonstracije mora po svaku cenu prestati; odredi Kozaka i vojnika moraju se obuzdati. Međutim, time stvar ne srne da bude okončana. Mi se u Rusiji već nalazimo u revolucionarnoj epohi; to se ispoljava u svim gradovima. Međutim, ni to nije sve. Revolucija neće napredovati sve dok radnici i seljaci veru ju da će preko cara postići

172

poboljšanje svojih životnih uslova. A da bi se ovo luđačko verovanje istislo iz njihovih glava i srca, neophodan je veliki masovni pokret, a zadatak ruskih anarhista jeste agitacija za stvaranje jednog takvog pokreta.* * *U skladu sa našim idejama, mi smo uvek bili spremni da podržimo socijalrevolucionere, sa kojima nas zbližavaju mnoge zajedničke simpatije i shvatanja. I u budućnosti smo uvek spremni da im pomognemo, ukoliko nužda i okolnosti nalože zajednički rad. U ovom pogledu se ponašamo kao pariški anarhisti koji su u interesu obaran ja Gambette sarađivali sa blankistima, ili kada su se udružili sa njima da bi u slučaju izbora Julesa Ferry ja za predsednika zajedno pozvali na ustanak.Ali iz svega ovoga ne sledi da bi trebalo iz čiste ljubaznosti da potisnemo naše shvatanje revolucije i života, i da prihvatimo socijaldemokratsko. To ni u kom slučaju. Mi već sada znamo da će se danas ili sutra na svakom koraku pojaviti suprotnosti, i zbog toga se mi moramo odmah, u ovom trenutku, brinuti da utvrdimo naše stanovište o svetu i životu uopšte, i konkretno, o ruskoj revoluciji. Ne treba puno da tražimo primer koji pokazuje postojanje nesaglasnosti. Iz Rusije su nam javili da su pre 22. januara socijalrevolucioneri i socijaldemokrati u Petrogradu i Moskvi bili protiv narodnog pokreta koji je one neobične nedelje poveo Gapon. To je i sasvim razumljivo, pošto ova gospoda uopšte nisu razumela taj pokret. Da su se tu u većem broju našli anarhisti, oni bi se, kao prvo, priključili narodnom pokretu, a kao drugo, već unapred bi imali pripremljen efikasan odgovor na užasne surovosti one nedelje. Umesto da budu sa narodom, da predvide nužnu konsekvencu demonstracije i da se pripreme na akcije koje je trebalo preduzeti u pone-deljak i u naredne dane, metafizičari demokratskog socijalizma — podjednako njihovo desno krilo: ruski marksisti i socijaldemokrati, kao i levo: socijalrevolucioneri — nisu razumeli svoju ulogu u ovom narodnom pokretu, i pokret ih je nadrastao.Mi moramo samostalno nastupati, nezavisni od svih drugih partija; ne treba da težimo sporu sa njima, ali, isto tako, ne treba da se stidimo naših ideala. U nama živi nešto sasvim specifično: naš pojam suštine i postojanja istorije, naše verovanje u oslobađajuću svemoć stvarnog preobražaja. Mi smo zadovoljni time da ovoj revoluciji ponudimo našu snagu, ljubav i oduševljenje, a da pri tome ne želimo steći kapital ili egoističke privilegije, i znamo da će ova

173

revolucija, zbacujući despotski režim, doneti i čas socijalnog oslobođenja.Mi smo prvi koji se iskreno raduju kada se i »teoretičari« konačno uvere u to kakav silan napredak je u narodnim masama doživelo saznanje o nužnosti borbe. Ali, da li će biti moguće dugotrajnije ići sa njima ruku pod ruku? Da li će oni zaista ostati dugo sa ruskim narodom i njegovom revolucijom?Uloga anarhista u is tori j i se uvek sastojala u tome da propovedaju suprotnost naroda prema državi; to će biti njihova uloga i u ruskoj revoluciji. Mnogi se već u Rusiji posvećuju ovom zadatku a da pri tom možda i ne znaju da su već postali anarhisti; njima, prijatelji moji, moramo preneti pobedonosnu snagu jednog svesnog opredeljenja.Anarhisti i ostale partijeOvaj veliki zadatak postavila nam je istorija. To je zadatak na čijem izvršavanju su radili već oni koje su žirondiisti za vreme francuske revolucije nazvali anarhistima, zadatak sličan onom koji su sebi postavili revolucionarni komunisti u Francuskoj od 1792. do 1793, zaista revolucionarni krugovi u Lionu i celoj Francuskoj tog vremena. Niko ne želi da taj zadatak preuzme na sebe, mi smo jedini izuzetak: on ne vodi moći i vlasti, ali zato pomaže potpunom preobražaju na svim područjima života, preobražaju koji mora predstavljati smetnju svima onima koji teže vlasti.To je ono za šta se mi borimo! Uvek priskakati u pomoć onima koji svoj glas podižu za potlačeni i pobunjeni narod, pri čemu se naš viši zadatak, naša viša misija sastoji u pripremi i podržavanju narodne revolucije, jedna misija koju ne prihvataju ni »borbena organizacija« socijalrevolucionera, ni socijaldemokrati, a koju ne bi mogli ni da izvrše. Treba samo pročitati primedbe gospodina Rubano-viča u »Tribuna Russe«, videti ovaj paternalistički, očinsko-prekorni ton upućen Gaponu, pa shvatiti da ovde jedan nasuprot drugom stoje dva temeljno različita pogleda na svet: njihov i naš.Vi znate, drugovi, da je moje lično uverenje da nijedna revolucija ne može biti rezultat rada jedne partije, ma kakve osobine ona imala, nego da je ona plod težnji najrazličitijih revolucionarnih partija, počev sa zemstvima i završavajući sa nama. Stoga je razumljivo što verujem da i pristalice »Iskre« kao i socijalrevolucioneri poseduju legitimnost, i nikom ne bi bilo draže nego meni kada bismo se udružili u prijateljskom, federalnom savezu. Ipak, sve više se pokazuje da je jedan takav savez veoma teško održavati. Jer, sve

174

vođe ovih partija — možda sa izuzetkom N. Čajkovskog — reč federalizam i saradnju razumevaju u smislu potči-njavanja.Oni sa svog stanovišta svakako imaju pravo kada naše slobodarske, anticentralističke ideje i težnje proglašavaju štetnim za centralizam njihovih partija. Međutim, kakvo udruživanje, kakve zajedničke»

akcije su moguće pod pretpostavkom takvog gledanja na stvar?Jedino i najbolje sredstvo anarhističkog pokreta u Rusiji, kao i ruskog anarhističkog pokreta u ino-stranstvu, koje obezbeđuje dobre odnose i sa drugim socijalističkim partijama (što je naravno veoma poicljno), jeste: stvarati nezavisne organizacije i boriti se za očuvanje te nezavisnosti!

Poruka zapadnoevropskim radnicimaUpitali su me da li bih radnicima zapadnog sveta uputio neku poruku. Naravno, mnogo toga se može reći o trenutnim događajima u Rusiji, i mnogo toga se iz njih može naučiti. Poruka bi mogla biti zaista obimna, međutim, želim da iznesem samo nekoliko osnovnih tačaka:Pre svega, radnici civilizovanih zemalja i njihovi prijatelji iz drugih društvenih slojeva trebalo bi da utiču na svoje vlade kako bi ove potpuno odbacile pomisao na oružano mešanje u ruska zbivanja, bilo da je reč o otvorenoj, bilo prikrivenoj intervenciji, vojnom angažmanu ili podržavanju drugih zemalja u tome.Rusija trenutno prolazi kroz revoluciju podjednake važnosti i dalekosežnosti kao što je ona koju je od 1639. do 1648. izvršio britanski narod, a od 1789. do 1794. francuski; i svaka od ovih zemalja mora energično odbiti onu sramnu ulogu koju su Velika Britanija, Pruska i Austrija igrale u vreme francuske revolucije. Osim toga, mora se uvažavati da ruska revolucija — koja pokušava da izgradi jedno društvo u kome će svi proizvodi rada, tehnike i nauke biti iskorišćeni za opšte dobro — nije nastala pukim slučajem u borbi različitih partija. Komunistička i socijalistička propaganda nju pripremaju već gotovo jedan vek, od vremena Roberta Ovena, Sen-Simona i Furijea; i premda je pokušaj da se novi oblik društva ostvari putem diktature sasvim očito promašaj, mora se uprkos tome priznati da je revolucija već sada u svakodnevni život unela novo razumevanje rada, stvarne uloge države i dužnosti svakog građanina.

175

Uopšte, oe tamo radnici već i svi napredni element i imluovanih nacija treba da pokušaju spre-v m podršku koju su njihove zemlje dosad pružale neprijateljima revolucije. To uopšte ne znači da se metodama boljševik kojy režima DC može ništa pii govor i t i ; daleko od toga! Ali svaka oružana intervencija jedne strane sile uzrokuje jačanje diktatorsk ih tendencija vladajuceg režima i slabi nastojanja onih Rusa koji su nezavisno od režima spremni da pomognu Rusiji u obnovi života na novim osnovamaZlo koje sobom po prirodi stvari nosi partijska diktatura uvećano jc ratnim stanjem u kome partija mora potvrditi svoje mesto. Ratno stanje pruža neposredno izgovor za jačanje diktatorskih metoda patnje, kao i za jačanje njene tendencije da sva ispol javan ja života centralizuje u rukama režima, sa tim ishodom da se blokiraju ogromne snage koje nacija nosi u sebi. Prirodna zla državnog komunizma udesetostručena su i praćena opravdanjem da je za sve nesreće našeg života kriva intervencijasa s traneOsim toga. želim da napomenem da će nastavljanje vojne intervencije zapadnoevropskih zemalja u Rusiji bezuslovno izazvati gorki osećaj protiv zapadnih zemalja, a iz toga bi u nekoj budućoj konfliktnoj situaciji određene snage mogle da izvuku profil Jedno takvo ogorčenje već se liri.Ukratko, krajnji je čas da nacije Zapadne Evrope uspostave direktne odnoee sa Rusijom. A u tom slučam rt radnici i napredni ljudi svih nacija, treba da utičete na razvoj događaja.Joi nekoliko reči o opitim pitanjima Obnova odnosa između evropskih i američkih nacija na jed noj. i Rusije na drugoj strani, naravno ne znači supremaciju ruske nacije nad onim nacionalnost ima koje su ranije ulazile u

176

sastav Ruskog carstva. Im perijalistićka Rusija ie mrtva i vile nikada neće oživeti. Budućnost različitih pokrajina od kojih te carstvo sastojalo može da bude obezbeđena samo u jednoj veliko) federaciji. Prirodne teritorije različitih delova federacije su vrio dobro poznate onima medu nama ko|i su te bavili is tori tom Rusije, n fenom etnografijom i njenom privrednom situacijom A svi pokulaji da se pod centralizovanu vlast podvrdu delovi Rusije koji mogu sami sobom upravljati — Litvanija, Finska, baltičke pokrajine, Ukrajina, Gruzija, Armenija, Sibirija itd. — svi ti pokušaji će završiti u sigurnom neuspehu. Budućnost nekadašnjeg Ruskog carstva leži u savezu međusobno nezavisnih pokrajina. Stoga je u zajedničkom interesu da zapadne nacije već unapred priznaju pravo na samoupravu svim pojedinačnim delovima nekadašnjeg Ruskog carstva.Verujem da Će se razvoj dalje kretati u ovom pravcu. Vidim kako se približava vreme kada će se svaki član ove federacije sastojati od federacije slobodnih komuna i gradova. I verujem da će deo Zapadne Evrope uskoro slediti ovaj primer.Što se tiče naše sadašnje privredne i političke situacije — a ruska revolucija se mora posmatrati kao nastavak dve velike revolucije u Engleskoj i Francuskoj — tu možemo reći da Rusija pokušava otići korak dalje od francuske revolucije koja je htela ostvariti ono što je nazivala istinskom jedna-košću (ĕgalitĕ de fait), naime, ruska revolucija hoće da ostvari socijalnu jednakost.Na nesreću se u Rusiji pokušaj ostvarenja ovog programa odvija u okolnostima strogo centralizo-vane diktature jedne partije — partije socijaldemokratskih maksimalista; a taj pokušaj je preduzet na isti način kao i Babefova zavera, ekstremno centralistički i jakobinski. Moram otvoreno da vam priznam da će, po mom uverenju, pokušaj da se komunistička republika izgradi na principima strogo centralizovanog državnog komunizma pod gvozdenom vladavinom diktature jedne partije, završiti kao fijasko, čemu smo i mi sada svedoci. Iz događaja u Rusiji učimo kako ne treba izgrađivati komunističke odnose, iako se stanovništvo, oslabljeno i iscrpeno starim društvenim uređenjem, nije aktivno pobunilo »protiv eksperimenta novog režima.Ideja sovjeta, to znači, saveta radnika i seljaka, javila se već u revoluciji od 1905. godine i bila je odmah nakon obaran ja carskog

177

režima ostvarena u februarskoj revoluciji. Ideja o takvim savetima koji bi kontrolisali politički i privredni život u zemlji, od izuzetnog je značaja. Utoliko više što vodi ideji da u ove save te moraju ući svi oni koji svojim ličnim naporima pružaju realan doprinos proizvodnji nacionalnog bogatstva.Međutim, sve dok u zemlji vlada diktatura jedne partije, saveti radnika i seljaka gube očigledno svoj značaj. Oni su potisnuti i igraju onu pasivnu ulogu koju su nekad morali igrati staleške skupštine i parlamenti koje je kralj konstituisao da oponiraju njegovoj svemoći. Jedan radnički savet prestaje da bude slobodan i vredan savetodavac ukoliko u zemlji ne postoji sloboda štampe, a mi to kod nas doživljavamo već gotovo dve godine; kao izgovor za to služi ratno stanje. I više od toga. Saveti radnika i seljaka gube svoj celokupni značaj ako izborima ne prethodi slobodna izborna kampanja i ako se oni održavaju pod pritiskom partijske diktature. Naravno, tu se pojavljuje uobičajeno opravdanje prema kome je diktatorska vlast nužno sredstvo za borbu protiv starog društvenog uređenja. Ipak, takva vlast predstavlja korak unazad onog trenutka kada revolucija treba da na novim ekonomskim osnovama započne izgradnju novog društva; ona postaje smrtna presuda za ovo novo društvo.Putevi koji vode prevladavanju već oslabljenog režima dobro su poznati iz starije i novije istorije. Ali ako treba da budu stvoreni sasvim novi životni uslovi, naročito novi oblici proizvodnje i razmene, a da se pri tome me sledi nijedan primer — ako dakle sve treba da bude učinjeno na licu mesta, onda će se jedan jaki centralistički režim, koji sebi postavlja u zadatak da se meša u to kada neko hoće da nabavi cilindar za petrolejku ili šibicu za paljenje petrolejke, pokazati kao apsolutno nesposoban da to organizuje preko svojih funkcionera, ma kako mnogobrojni oni bili; taj režim onda postaje štetan. On razvija ogroman birokratski aparat u odnosu na koji je potpuno naivan francuski birokratski sistem u kome je potrebna intervencija 40 činovnika da bi se organizovala prodaja drveta koje je usled nevremena palo na državni put. Nešto slično mi sada doživljavamo u Rusiji. A to vi, radnici Zapada, možete i morate izbeći po svaku cenu, ako vam je stalo do socijalističke izgradnje; to vam mogu poručiti i delegati koje ste ovamo poslali da bi videli šta se uistinu zbiva sa revolucijom.Ogromni rad na izgradnji, koji zahteva socijalistička revolucija, ne može organizovati centralna uprava, pa makar joj kao putokaz služila i vrednija uputstva nego što su ona u socijalističkim i

178

anarhističkim spisima. Ona iziskuje znanje, duhovni rad i duhovnu saradnju ogromnog broja lokalnih i speci jalizovanih snaga, i jedino one mogu izaći na kraj sa raznovrsnošću ekonomskih problema u njihovoj životnoj sredini. Ono što se sada događa sasvim je suprotno tome: odbacivanje ove saradnje i učvršćivanje poverenja u genij partijskih diktatora, razaranje nezavisnog jezgra koje se nalazi u sindikatima i mesnim potrošačkim zajednicama, tako što se one pretvaraju u partijske birokratske organe. Ali to nije put na kome se revolucija može dalje voditi; to je put njenog onemogućavanja. I zbog toga smatram svojom dužnošću da vas ozbiljno oporne-nem da se u vlastitoj akciji ne služite ovim principima.Imperijalistički osvajači iz svih zemalja možda žele da stanovništvo nekadašnje carske Rusije što duže ostane u bednim ekonomskim uslovima života, da bi bilo prisiljeno da zapadni svet opskrbljuje sirovinama, dok bi zapadni fabrikanti koji proizvode gotove proizvode, izvlačili korist koja bi inače trebalo da pripadne ruskom stanovništvu. Ali radničke klase Evrope i Amerike, kao i intelektualno jezgro ovih zemalja, sigurno shvataju da je samo silom moguće Rusiju držati u ovom potčinjenom položaju. Istovremeno, simpatije koje se za našu revoluciju javljaju u celoj Evropi i Americi pokazuju nam da biste vi bili srećni da pozdravite Rusiju kao novog člana internacionalne zajednice. I ubrzo ćete zaista videti da interesi radnika celog sveta iziskuju da Rusija što pre izađe iz odnosa koji koče njen razvoj.Još nekoliko reči. Poslednji rat je stvorio nove životne uslove u civilizovanom svetu. Socijalizam će doživeti značajan polet i biće stvoreni novi oblici nezavisnog života, i to sasvim sigurno u skladu sa principima lokalne političke nezavisnosti i stvaralačke inicijative; mirnim sredstvima, ili revolucionarnom borbom, ukoliko se inteligentniji krugovi civilizovanih nacija ne budu želeli pridružiti neiz-bežnoj novoj izgradnji društva.Ali uspeh nove izgradnje u velikoj meri zavisi od mogućnosti saradnje različitih nacija. Da bi se ovaj cilj postigao, radnici svih zemalja moraju biti čvrsto povezani, i potrebno je obnoviti ideju velike internacionale svih radnika sveta; ne u formi udruženja koje bi vodila jedna partija, kako je to bilo u Drugoj internacionali, i kako se to ponavlja u Trećoj internacionali. Takva udruženja isto tako imaju smisla; međutim, osim njih mora da nastane jedno udruženje svih radničkih organizacija sveta, ujedinjeno sa ciljem da

179

radnike celog sveta oslobodi od sadašnje podjarmljenosti kapitalom.

Poruka čehoslovačkim radnicimaDrugovi i prijatelji!Poslednji rat je nesumnjivo pokazao da je u sadašnjem društvu apsolutno besmisleno čekati onaj dan kada će ratovi postati nemogući, dok na drugoj strani i dalje traje izrabljivanje radništva od strane kapitala i eksploatacija nerazvijenih nacija od strane najrazvijenijih industrijskih zemalja. Sve dok izrabljivanje traje, ratovi će potresati čovečanstvo i kočiti njegov razvoj. Ćetvorogodišnji rat, koji još traje, ponovo je potvrdio ono što su socijalisti svih orijentacija neumorno ponavljali: sve dok kapital bude mogao da kupuje radnu snagu i sve dok se jedni mogu bogatiti na račun drugih, postojaće i građanski ratovi. A ono što je tačno za jednu zemlju, važi i za zajednicu naroda. Nacija koja je u svom ekonomskom razvoju superiorna nad drugom (ili samo veruje da je superiorna) pokušaće, na nesreću, da se i putem oružane sile obogati na njen račun.U postojećim uslovima izbijaće novi ratovi, i kao što smo nedavno doživeli, njihov karakter će biti sve krvoločniji, još užasniji nego do sada i koban za generacije koje dolaze. U ovim okolnostima sve očiglednija postaje nužnost radikalnog novog oblu kovanja društva na drugim osnovama nego do sada, tj. nužnost jedne socijalne revolucije. To počinje da shvata čak i sama buržoazija. I zbog toga je bezuslovno nužno da oni koji su najjače zaintere-sovani za to novo oblikovanje društva temeljno međusobno rasprave suštinske crte strukturnih promena u društvu koje treba stvoriti.Za takve diskusije su radnici do sada jedva pokazivali neko interesovanje. Oni nisu verovali u mogućnost skore socijalne revolucije. Sada međutim moraju shvatiti da nisu imali pravo. Svakodnevni život, a onda pogotovo rat, obelodanili su neizbež-nost društvenog preobražaja. Socijalna revolucija kuca na naša vrata. Kao što ćete od vaših delegata koji se vraćaju iz Rusije nesumnjivo saznati, dalekosežni i obimni pokušaj jedne jakobinističke socijalne'revolucije, koji kod nas traje već tri godine, nije doneo očekivane rezultate.Ljudi će biti skloni da poraz objašnjavaju ukazivanjem na rat koji još i sada traje. Međutim, njegovi uzroci su mnogo dublji.Revolucija od oktobra 1917. pokušava da u Rusiji etablira sistem vladavine u kome su pomešani autoritarni, strogo centralistički

180

babefovski komunizam sa isto tako strogo centralističkim kolektivizmom Pekverovog tipa, dakle ono što se već četrdeset godina popularizuje pod nazivom marksizam. A ovaj pokušaj — to se jednostavno ne može prevideti — sasvim očigledno nije doneo očekivane rezultate.Pokušaj etabliran ja strogo centralizovanog režima koji bi komunističku revoluciju sprovodio uz pomoć dekreta i vojske činovnika, završio je ne-uspešno. Svi uobičajeni nedostaci centralističke države paralizu ju upravu, vode tome da masa naroda okreće leđa društvenom preobražaju, a diktatorska sila komunističkih činovnika samo pojačava nedostatke, umesto da ih smanjuje.Sasvim je, dakle, izvesno da će, kada saznaju rezultate ruske revolucije, radnici Srednje i Zapadne Evrope, a naročito radnici romanskih zemalja, morati da potraže efikasnija sredstva za realizaciju svog cilja. Još kada su se u Prvoj internacionali vodile rasprave o »javnim službama u budućem društvu«, oni su rešenje društvenih problema tražili u podruštvljavanju proizvodnje i robne razmene, ali to nisu želeli postići putem centralističke države, nego preko federacije slobodnih komuna, preko decentralizacije proizvodnje i robne razmene, i buđenja inicijative udruženja lokalnih proizvođača i potrošača. Ukratko, oni na pitanje o tome kako treba izgrađivati novo društvo nisu tražili odgovor u stvaranju centrale koja bi izdavala zapovesti, nego u tome da se društvo izgrađuje polazeći odjednostavnih elemenata ka složenijima, pri čemu se puna podrška daje lokalnoj i individualnoj inicijativi, umesto da se ona guši armijom funkcionera čiji zadatak je da što vernije izvršavaju volju centrale.Iskustva koja smo stekli u Rusiji potvrdila su nužnost razvijanja tendencije ka autonomiji i federativnom sistemu, a nastojanja radnika će nesumnjivo — kao već i u federalističkoj internacionali — ići u ovom pravcu, čim oni postanu svesni velikih i teških pitanja koja se postavljaju pred svaku revoluciju.Braćo i prijatelji u Zapadnoj Evropi, istorija je vašoj generaciji postavila težak zadatak. Na vama je da počnete sa praktikovanjem principa socijalizma i da tražite praktične puteve njihovog realizo-vanja. Vama je pripao zadatak da iznađete forme jednog novog društva u kome neće biti izrabljivanja jednog čoveka od strane drugog, jedne klase od strane druge, u kome će umesto centralizma

181

koji sobom nosi potčin javan je i ratove stupiti slobodni sindikati i nezavisne komune, gde će se razviti hiljade centara života i konstruktivnih snaga.Istorija se kreće u ovom pravcu. Pa pođimo od važno na posao!Okončajmo sa predrasudama o kapitalu kao dobrotvoru i državi kao proviđenju! U našim grupama, na našim kongresima, u našim sindikatima i komunama naći će se dovoljno snaga za izgradnju jednog novog društva, društva rada i slobode, u kome neće biti kapitala, države i kulta autoriteta.

Razgovor sa LenjinomSutrtt Vladimira lljiča i Petra Aieksejeviča Kro poikina može se aa priličnom sigurnošću datirati između 8. i 10. maja 1919. Vladimir Iljić ie odredio INOM pos le radnih sa l i So \ | e ta narodnih komesara, i obavestio me da će u pet biti u mom stanu. I\ na Aleksc icviću sam telefonom saopStio dan i sat, i u to vreme sam poslao automobil po njegaVladimir lljić ae koa mene pojavio pre Petra Aieksejeviča. Govorili smo o dftlu revolucionara proilih vremena; za vreme ove diskusije Vladimir Iljić je izrazio uvercnje da će nesumnjivo vrlo brzo doći trenutak kada ćemo videti kompletno izdanjenaše c i iug iantske l i terature i n jenih \odcc ih autorasa sv im potrebnim primed bama, predgovorima, i ec lokupni iu inatcr i ia lo in neophodnim za istraživanja.»Ovo je neophodno«, rekao je Vladimir Iljić. »Jer. ne samo da mi moramo studirati istoriju naleg rc volueionarnog pokreta, nego moramo omoguć i t i mladim istraživačima i učenicima da piłu tekstove zasnovane na ovim dokumentima i mate i i jalu, i da Sto više ljudi upoznamo sa onim ito se u Rus i j i /bivalo u vreme proilih generacija Niš ta ne h i b i lodanom kada je započela oktobarska revolucija. Ovakvo stanovište se ipak često susreće. Ovakva glupost ne zaslužuje da se o nioj raspravlja. Nała industrija je obnovljena, prolazi kriza papira i štamparskog materi

182

iala i mi ćemo Štampati sto hiljada primeraka knjige kao Sto je Kropotkinova fstorija francuske re\*>lucije. i druga njegova dela; uprkos činjenici Sto je anarhist, ob ja vičemo njegova sabrana dela. sa svim neophodnim primedbamaш i

za čitaoca, da bi mogao jasno razumeti razliku između malograđanskih anarhista i istinskog komunističkog pogleda na svet revolucionarnog marksizma.«Vladimir Iljič je iz moje biblioteke uzeo jednu Kropotkinovu knjigu, i drugu, Bakunjinovu, koju imam još od 1905, i brzo ju je prelistavao, stranicu po stranicu. U tom trenutku sam saznao da je stigao Kropotkin. Lagano se penjao uz naše prilično strme stepenice. Pozdravili smo se i pošli u moju radnu sobu. Vladimir Iljič je brzo prošao hodnik i toplo se smejući poželeo dobrodošlicu Petru Aleksejeviču. Petar Aleksejevič je pocrveneo i odmah rekao: »Srećan sam da vas vidim, Vladimire [ljiču! Mi se ne slažemo u nizu pitanja, u pitanju sredstava za akciju, pitanju organizacije. Ali naši ciljevi su isti, i ono što vi i vaši prijatelji radite u ime komunizma, mome starom srcu je veoma blisko i drago.«Vladimir Iljič ga je uzeo pod ruku i odveo veoma pažljivo i ljubazno u moju radnu sobu, gde je Kropotkin zauzeo mesto u fotelji, a Lenjin seo njemu nasuprot, naslonivši se na pisaći sto.»Pošto su naši ciljevi isti, mnogo šta nas u našoj borbi povezuje«, kazao je Vladimir Iljič. »Naravno, moguće je približavati se istom cilju različitim putevima, ali verujem da naši putevi u mnogo čemu moraju da se poklapaju.«»Da, sigurno«, prekinuo ga je Petar Aleksejevič, »ali vi progonite zadruge, a ja sam za njih.«»I mi smo za njih«, povikao je živo Vladimir Iljič, »ali mi smo protiv one vrste zadruga iza kojih se skrivaju kulaci, zemljoposednici, trgovci i privatni kapital uopšte. Mi naprosto želimo ovim lažnim zadrugama da strgnemo masku i da širokim masama stanovništva damo mogućnost da pristupe istinskoj zadruzi.«»To ne želim da poreknem«, odgovorio je Kropotkin, »i naravno, takve zadruge se, gde god se pojave, moraju oštro suzbijati, na taj

183

način što će se otkriti njihova neistina i prevara. Nama nisu potrebne maske; svaku laž moramo bezobzirno razobličiti, svuda. Ali, ja vidim u Dimitrovu da se progone zadruge koje nemaju ničeg zajedničkog saonima koje ste Vi upravo pomenuli; a one se progone zato što su se lokalni autoriteti, verovatno upravo jučerašnji revolucionari, birokratizovali, kao i svi drugi autoriteti, što su postali činovnici koji svojim podanicima zatežu uzde; oni veruju da im je sav narod podređen.«»Mi se borimo protiv birokrata svuda i uvek«, rekao je Vladimir Iljič. »Mi se borimo protiv birokrata i birokratije, i mi ih moramo iskoreniti, ukoliko još postoje u našem sistemu; konačno, Petre Aleksejeviču, Vi razume te da je veoma teško men jati ljude, da je, kako je Marks rekao, ljudska loba-nja na j užasnije i naj neosvojivi je utvrđenje! Mi preduzimamo sve moguće mere da bismo pobedili u ovoj borbi; i, naravno, sam život nas prisiljava da mnogo učimo. Nedostatak kulture, obrazovanja, naša zaostalost, prirodno su svuda vidljivi, i niko ne može nama, kao partiji, kao vladajućoj moći, da prigovori za greške učinjene u ovoj mašineriji moći; još manje za ono što se događa u dubini zemlje, daleko od centara.«»Sve to o čemu vi govorite ipak ne olakšava situaciju onima koji su izloženi uticaju ovog neprosve-ćenog autoriteta«, suprotstavio se Petar Aleksejevič Kropotkin, »autoriteta koji se već pokazuje kao razorni otrov za sve koji su ga prisvojili.«»Ali drugi put ne postoji«, dodao je Vladimir Iljič. »U belim rukavicama se ne može izvesti revolucija. Vi vrlo dobro znate da smo napravili veliki broj grešaka i da ćemo ih još praviti, da postoji mnogo neravnomernosti, i da su mnogi ljudi nepotrebno patili. Ali ono što se može korigovati, to ćemo korigovati; priznaćemo naše zablude; one se često moraju pripisati najobičnijoj gluposti. Međutim, nemoguće je u vreme jedne revolucije ne činiti nikakve greške. Ne činiti greške značilo bi potpuno se okrenuti od života i ništa ne raditi. Mi smo, međutim, odlučili da radimo i da grešimo. Želimo da delujemo, i delovaćemo uprkos svim greškama, i našu socijalističku revoluciju ćemo dovesti do konačnog i neizbežnog pobedonosnog kraja. A vi nam pri tome možete pomoći ako nas oba-veštavate o nepravilnostima koje ste uočili. Možete biti sigurni da će svaki od nas te informacije primiti sa najvećom brižljivošću.«22515

184

»Izvanredno«, rekao je Kropotkin. »Ni ja ni bilo ko drugi neće se protiviti da vama i svim vašim drugovima pomogne, koliko je to moguće, ali naša pomoć će se primarno sastojati u tome da vas oba-veštavamo o svim nepravilnostima koje se svuda događaju, i pod čijim dejstvom ljudi na brojnim mestima stenju ...«»Ne stenjanje, nego krici kontrarevolucionara, prema kojima nismo imali milosti, i nećemo je imati...«»Ali vi kažete da je nemoguće da se sve odvija bez autoriteta«, počeo je Petar Aleksejevič ponovo da teoretiše, »a ja kažem, moguće je. Gde god bacite pogled, postoji osnova za ukidanje autoriteta. Upravo sam dobio vest da su lučki radnici u Engleskoj u jednoj luci organizovali izvanrednu, potpuno slobodnu zadrugu, koju neprekidno posećuju radnici svih drugih industrijskih grana. Zadrugarski pokret je enorman i njegov značaj je veliki...«Posmatrao sam Vladimira Iljiča. Njegove oči su podsmešljivo svetlucale, i činilo se da je, pažljivo slušajući Petra Aleksejeviča, preneražen time da neko može govoriti o zadrugama, i stalno o zadrugama, premda pred sobom ima takav neviđen polet i sveobuhvatni pokret oktobarske revolucije. A Petar Aleksejevič je nastavljao, neprekidno govoreći o tome kako je na još jednom mestu u Engleskoj na isti način organizovana jedna zadruga, i kako je na nekom trećem mestu, u Španiji, konstituisana opet jedna mala federacija, koja je preuzela elan sindikalističkog pokreta u Francuskoj ... »Zapravo je štetno«, nije mogao da se uzdrži Vladimir Iljič, »ne posvećivati nikakvu pažnju političkoj strani života, i očigledno demoralisati radničku klasu, odvlačiti je od neposredne borbe ...«»Ah sindikalistički pokret ujedinjuje milione; već sama ta činjenica ukazuje na njegov značaj«, rekao je uzbuđeno Petar Aleksejevič. »Zajedno sa zadrugarskim pokretom to predstavlja veliki korak napred...«»Sve je to lepo i dobro«, prekinuo ga je Vladimir Iljič. »Naravno da je zadrugarski pokret važan, kao što je sindikalistički pokret štetan. Kako se to može osporiti? To je sasvim očigledno, kada ono jednom postane stvarni zadrugarski pokret, povezan sa masama stanovništva. Ali, da li je to stvarni problem? Je li moguće ovim putem dospeti do nečeg stvarno novog? Zar stvarno verujete da će se kapitalistički svet prikloniti zadrugarskom pokretu? On pokušava na svaki način i svim sredstvima da pokret uzme u svoje ruke. A ova mala zadruga, grupica engleskih radnika bez moći, biće smrvljena i nemilosrdno

185

pretvorena u slugu kapitala; ovaj novonastali razvoj u zadrugarskom pokretu, koji vi toliko pozdravljate, biće preko hiljadu niti u direktnoj i apsolutnoj zavisnosti, niti koje ga okružuju kao paukova mreža. Sve je to glupo! Oprostićete mi, ali to je najobičnija smutnja! Nama je potrebna direktna akcija masa, revolucionarna akcija, ona aktivnost koja kapitalistički svet hvata za gušu i ruši. Sada, međutim, nema ove aktivnosti, a da ne spominjemo federalizam, ili komunizam, ili socijalnu revoluciju. Sve je to detinjarija, beskorisno brbljanje, nema u sebi ni delić realnosti, nema snage, nema značaja, i nema gotovo ničeg što bi ga približilo našim socijalističkim ciljevima. Direktna i otvorena borba, borba do poslednje kapi krvi — to je nama potrebno. Svuda se mora objaviti građanski rat, podržan od svih revolucionarnih i opozicionih snaga, onoliko koliko su spremne da u tom ratu učestvuju. Mnogo krvi će biti proliveno i mnogo užasa će biti u jednom takvom ratu. Ubeđen sam da će u Zapadnoj Evropi ovaj užas biti još veći nego u našoj zemlji, zbog oštrijih klasnih borbi i većeg raspona suprotstavljenih snaga, koje će se sukobiti u ovom možda poslednjem boju sa imperijalističkim svetom.«Vladimir Iljič se, pošto je sve ovo rekao jasno i razumljivo, sa velikom živošću podigao sa svoje stolice. Petar Aleksejevič je sedeo zavaljen u svojoj naslonjači i slušao vatreni govor Vladimira Iljiča, sa pažnjom koja je prelazila u odsutnost. Posle toga više nije govorio o zadrugama.»Vi, naravno, imate pravo«, rekao je on. »Bez borbe ni u jednoj zemlji ne može ništa da se postigne, bez očajničke borbe ...«»Ali samo masovne«, povikao je Vladimir Iljič. »Nama ne treba borba i nasilni akti pojedinaca. Krajnje je vreme da anarhisti ovo shvate i da prestanu da svoju energiju rasipaju na beskorisne stva-ri. Samo u masama, samo kroz mase i sa masama, prelazeći sa podzemne aktivnosti na masovni crveni teror, kada je to neophodno, na građanski rat, na jedan rat koji bi se vodio na svim frontovima, na rat sviju protiv svih — samo ova vrsta borbe može da bude okrunjena uspehom. Svi drugi putevi — uključujući one kojima idu anarhisti — predati su istoriji, arhivima, i ne koriste nikome, nikome nisu prikladni; nikoga neće privući, a demora-lišu samo one koji puštaju da budu zavedeni na stari, neupotrebljivi put...«Vladimir Iljič je iznenada prekinuo izlaganje, na-smejao se ljubazno i rekao: »Oprostite mi. Izgleda da sam se zaboravio i da vas zamaram. Ali tako je to sa nama boljševicima. Ovo je naš problem,

186

naš cognac, i tako nam je blizak da ne možemo mirno o njemu govoriti.«»Ne, ne«, kazao je Kropotkin. »Veoma se radujem da sam čuo ovo što ste mi rekli. Ako vi i vaši drugovi mislite na ovaj način, ako niste zatrovani vlašću i ako ste sigurni od porobljavanja državnim autoritetom, onda ćete mnogo toga sprovesti u delo. Onda je revolucija u sigurnim rukama.«»Pokušaćemo«, odgovorio je Lenjin dobroćudno, »i videćemo«, upotrebivši svoju omiljenu rečenicu, »da li se iko od nas neće uobraziti i imati previsoko mišljenje o sebi. To je užasna bolest, ali za nju imamo izvanredan lek: ove drugove ćemo slati nazad na rad, u mase.«»To je vrlo dobro«, rekao je Petar Aleksejevič. »Trebalo bi to mnogo češće da čine. To je za sve smisleno. Ne sme se nikada izgubiti kontakt sa radnim masama, i mora se znati da se samo sa masama može ostvariti ono što je postavljeno u našim najnaprednijim programima. Ah socijaldemokrati i neinformisani ljudi u svim zemljama veru-ju da u vašoj partiji ima mnogo onih koji nisu radnici, i da ovaj deo korumpira radnike. Ono što je neophodno, jeste upravo suprotno ovome: radnički deo treba da prevladava, a oni koji sami ne pripadaju radničkoj klasi treba da pomažu samo ukazujući kako da se organizuje jedno područje znanja; oni bi bili samo pomoćni element u nekoj socijalističkoj organizaciji.«»Nama su potrebne socijalističke mase«, rekao je Vladimir Iljič, »i bilo bi veoma poželjno kada bi npr. vašu knjigu Istorija francuske revolucije odmah štampali u veoma visokom tiražu. Konačno, ona je svakom korisna. Ovu izvanrednu knjigu mi bismo veoma rado štampali, i to u količini koja bi bila dovoljna da se snabdeju sve biblioteke, čitaonice na selima i knjižare.«»Ali gde bi se ona mogla štampati? Ja ne pristajem da to bude u bilo kom državnom izdanju...«»Ne, ne«, prekinuo je Vladimir Iljič Petra Aieksejeviča, lukavo se smešeći. »Naravno, ne kod državnog izdavača, nego u nekoj izdavačkoj zadruzi...«Petar Aleksejevič je odobravajući klimnuo glavom. »Onda dobro«, rekao je vidno obradovan ovim predlogom, »ako knjigu smatrate interesantnom i korisnom, pristajem da se objavi u nekom jevti-nom izdanju. Možda će se naći neka izdavačka zadruga koja bi to preuzela ...«»Naći ćemo neku, naći ćemo neku« — uveravao je Vladimir Iljič.

187

»Ubeđen sam u to.«Ovim se počeo iscrpljivati razgovor između Petra Aieksejeviča i Vladimira Iljiča. Vladimir Iljič je pogledao na svoj sat, podigao se i rekao da se mora pripremiti za sednicu saveta narodnih komesara. Poželeo je Petru Aleksejeviču sve najbolje i dodao da Će ga zaista radovati da od njega dobije neko pismo ili preporuku, kojima će uvek pokloniti najozbiljniju pažnju. Petar Aleksejevič nas je pozdravio i pošao prema vratima na kojima smo Vladimir Iljič i ja stajali i gledali ga kako odlazi. Ušao je u isti automobil i odvezao se natrag u svoj stan.

Dva pisma LenjinuDmitrov, dana 4. marta 1920. Poštovani Vladimire Iljiču,Više radnika zaposlenih u telegrafskom odelu pošte došlo je meni sa molbom da vas obavestim o zbilja očajnoj situaciji u kojoj se nalaze. Pošto se ovaj problem ni u kom slučaju ne tiče samo komesarijata za poštu i telegraf, nego dotiče opšte uslo-ve dnevnog života u Rusiji, odmah sam prihvatio njihovu molbu.Vi naravno znate da je u okrugu Dmitrov apsolutno nemoguće živeti od plate koju ovi nameštenici dobij a ju. Ovom platom nije moguće kupiti ni vrećicu krompira; ja to znam iz ličnog iskustva. Kao protiwrednost traži se sapun i so, čega nema. Otkako je porasla cena brašna, postalo je nemoguće — čak i kada se uspe pronaći neko ko je spreman da brašno proda — platiti 8, odnosno 5 funti žita. Ukratko, nameštenici ne dobijaju nikakva sredstva i zaista su osuđeni na glad.Uz ovo povećanje cena dolazi još i to da mršave zalihe, koje od moskovske centrale za potporu pošte i telegrafa dobijaju nameštenici pošte i telegrafa (u skladu sa odlukom od 15. avgusta 1918. godine: 8 funti žita za nameštenika i 5 funti za člana porodice koji nije radno sposoban), već dva me-seca nisu isporučivane. Lokalne centrale za potporu ne mogu da dele svoje zalihe, a apel nameštenika (125 ljudi u okrugu Dmitrov) Moskvi ostaje bez odgovora. Pre mesec dana je jedan od ovih nameštenika lično vama uputio pismo, ali do sada nije dobio odgovor.Smatram svojom dužnošću da vas obavestim da je situacija ovih nameštenika zaista očajna. Većina se gotovo približila smrti od gladi. To se može videti i na njihovim licima. Mnogi se pripremaju da napuste svoj dom, mada ne znaju kuda bi mogli poći.A u međuvremenu, to želim otvoreno da kažem, oni savesno

188

obavljaju svoj posao, uživeli su se u svoju delatnost. Izgubiti takve radnike, ni u kom slučaju ne bi bilo u interesu lokalnog života.Želim samo da dodam da se čitave grupe drugih radnika u Sovjetskom savezu nalaze u istoj, očajničkoj situaciji.Zbog toga se smatram prisiljenim da vam saop-štim svoje mišljenje o opštoj situaciji. Ako se živi u nekom velikom centru — Moskvi — nemoguće je poznavati stvarne odnose u zemlji. Ako se želi znati kako uistinu izgleda ono što ljudi neprekidno iskušavaju, mora se živeti u provincijama, u bliskom kontaktu sa svakodnevnim životom, sa njegovom bedom i nesrećom, sa glađu — odraslih i dece — sa tim da se nebrojeno puta mora ići u razne urede da bi se dobila dozvola za nabavku jedne jevtine petrolejke, itd.Postoji samo jedan put izlaska iz ovih patnji. Nužno je ubrzati prelaz ka normalnim uslovima života. Ovako nećemo više dugo izdržati i krećemo se prema krvavoj katastrofi. Lokomotive saveznika, izvoz ruskog žita, konoplje, lana, kože i drugih stvari, koje su nama toliko potrebne, neće pomoći stanovništvu. Jedno se ne može osporiti. Čak iako je diktatura partije bila primereno sredstvo za rušenje kapitalističkog sistema (u šta ja veoma sumnjam), ona nije ništa manje štetna za oblikovanje jednog novog socijalističkog društva. Ono što nam je bezuslovno potrebno jesu lokalne organizacije, lokalne snage; ali njih nema, nigde. Umesto toga, gde god da se okrenemo, srećemo ljude koji nikada nisu ništa razumeli od stvarnog života, i koji čine najteže greške, plaćene hiljadama života i pustošenjem čitavih oblasti.Setite se samo opskrbe drvima za ogrev ili prošlogodišnje prolećne setve.Nemoguće je izgraditi novi život a da ne učestvuju lokalne snage, organizacije koje bi polazile »odozdo«, od malih seljaka i radnika. Trebalo bi da izgleda da sovjeti služe upravo ovoj funkciji, da stvaraju organizacije iz osnove. Ali Rusija je jedna republika sovjeta još samo po svom imenu. Priliv ljudi i njihov prijem u partiju — ovde se radi najviše o skorojevićima, pošto se ideološki školovani komunisti nalaze više u gradskim centrima — već je razorio uticaj i konstruktivnu energiju sovjeta, tĕ mnogoobećavajuće institucije. U Rusiji sada odlučuju partijski komiteti, a ne sovjeti. A njihova organizacija ima sve one bolesti koje ima svaka birokratska organizacija.Da bi se izašlo iz sadašnjeg stanja opšteg razaranja, Rusija bi se morala vratiti stvaralačkom geniju lokalnih snaga, koji, kako meni

189

izgleda, može biti faktor u oblikovanju jednog novog života. Što pre se shvati nužnost ovog novog puta, to bolje. Narod će tada biti mnogo spremniji da akceptira istinski socijalne oblike života. Ako se, međutim, sadašnja situacija nastavi, i sama reč socijalizam će postati kletva. Tako se u Francuskoj nakon vladavine jako-binaca dešavalo 40 godina sa pojmom jednakosti.S drugarskim pozdravima, P. KropotkinDmitrov, dana 21. decembra 1920. Poštovani Vladimire Iljiču,U »Izvestiji« i '»Pravdi« objavljen je proglas koji sadrži odluku sovjetske vlade da se članovi socijal-revolucionarnih grupa |Savinkova i Černova, kao i belogardejci nacionalnog i taktičkog centra, i Vran-gelovi oficiri, uzmu kao taoci; i da se, u slučaju pokušaja atentata na sovjetske vođe, ovi taoci »nemilosrdno unište«.Zar nema nikog u vašoj okolini ko bi vašim drugovima ukazao na to, ko bi ih mogao uveriti u to da ovakve mere znače povratak na najcrnja vremena srednjeg veka i religijskih ratova, da one ne priliče ljudima koji su preuzeli na sebe da grade buduće društvo na komunističkim principima? Kome je stalo do budućnosti komunizma, taj se neće upustiti u takve stvari. 1Da li je moguće da niko nije objasnio šta je u stvari talac? Talac nije zatvoren da bi time bio kažnjen za neki zločin. On je zatvoren da bi se neprijatelj mogao ucenjivati njegovom smrću. »Ako ubijete jednog našeg, mi ćemo ubiti jednog vašeg.« Ali zar to nije isto kao kada bismo nekog čoveka svako jutro vodili na gubilište, a onda mu rekli, vraćajući ga nazad: »Čekaj još malo, ne danas ...«Zar vaši drugovi ne shvataju da ovo ima isto značenje kao i uvođenje mučenja za taoce i njihove porodice.Nadam se da mi niko sada neće pričati o tome kako je težak život onih koji su na vlasti. Danas čak i kraljevi shvataju mogućnost svog ubistva kao »poslovni rizik«.Revolucionari preuzimaju odgovornost da se brane pred sudom koji ugrožava njihov život. Luj Mišel je izabrala ovaj put. Ili se izmiču proganjanjima, kao što su to učinili Malatesta i Volteran de Klejr.Čak i kraljevi i pape odrekli su se takvog var-varskog sredstva samoodbrane kakvo je uzimanje talaca. Kako mogu najavljivači novog života i arhitekte novog socijalnog poretka u takvim sredstvima tražiti izlaz u odbrani protiv neprijatelja?Možda ovo treba posmatrati kao dokaz da već i vi sami svoj komunistički eksperiment smatrate propalim i da vi u stvari ne branite vama tako dragi sistem, nego samo još same sebe? Zar vaši

190

drugovi ne shvataju da vi, komunisti (uprkos pogrešaka koje ste napravili), radite za budućnost? I da zbog toga ni u kom slučaju vaš rad ne smete okaljati postupcima koji su tako bliski primitivnom teroru? da su nova komunistička nastojanja otežana upravo zbog toga što su revolucionari u prošlosti činili slične stvari?Verujem da je najboljima među vama budućnost komunizma ipak vrednija nego vlastiti život. Pomisao na ovu budućnost mora vas odvratiti od takvih mera.Uprkos svim njenim teškim greškama (koje su meni, kao što znate, vrlo dobro poznate), oktobarska revolucija je donela ogroman napredak. Ona je pokazala da socijalna revolucija nije nemoguća, kao što se počelo verovati u Zapadnoj Evropi. Uprkos svim njenim nedostacima, ona predstavlja napredak u borbi za jednakost, koji neće biti uništen pokušajima da se oživi prošlost.Zbog čega dakle gurati revoluciju na put koji je vodi porazu, i to prvenstveno usled grešaka koje ni na koji način nisu svojstvene socijalizmu ili komunizmu, već predstavljaju ostatak starog poretka, neograničenog autoriteta, autoriteta koji sve proždire?P. Kropotkin

Pogovor

191

192

Petar Kropotkin — nepomućena vera u samoorganizovanje naroda»Ne zaboraviti Kropotkina«Franc Kafka, Dnevnici'Kada se 1886. privremeno nastanio u Engleskoj, Kropotkin je bio »najslavniji anarhista na svetu«.2 Iza njega je bilo četrnaest godina revolucionarne delatnosti, po mnogo čemu tipičnih za revolucionarne agitatore druge polovine XIX veka, naročito ako je Rusija bila njihovo biografsko polazište. U toj zemlji se lakše nego bilo gde drugde svako razmišljanje o socijalnim reformama gotovo po nekoj unutrašnjoj nužnosti radikalizovalo do sukoba u kome je mogućnost kompromisa bila isključena. Lepe duše terora, senzibilni i izuzetno nadareni ljudi sa snažno izraženim socijalnim osećanjem, po

f>ravilu su svoju revolucionarnu karijeru započinja-i kao članovi »čitalačkih kružoka« a završavali je u sibirskim progonstvima ili na vešalima.8 Neobična figura profesionalnog revolucionara, koja će tako presudno odrediti naš vek, formirala se na onoj granici na kojoj se želja za učešćem u političkom1 Franc Kafka, Dnevnici 1910—1921, Beograd, 1969, str.1 N. Walter, »Kropotkin and his memoirs«, u: Anarchy, 109 (1970), str. 84; obimne Kropotkinove biografije napisali su: G. Woodcock, I. Avakumovic, The Anarchist Prince, London. 1960, i M. Miller, Kropotkin, Chicago and London, 1976; uporediti takođe M. Nettlau, Geschichte der Anarchie II (Der Anarchismus von Proudhon zu Kropotkin) i III (AnarcMsten und Sozialrevolutionare), Bremen, 1980 (fotokopija izdanja od 1925).životu lomila o konsekventno sprovedeni neprosve-ćeni apsolutizam. Taj istorijski lik, skiciran u političkom romanu Černiševskog, oživeće i ovladati političkom scenom tek više od pola veka kasnije (u istoimenom političkom pamfletu Vladimira Iljiča, čije parafraziranje Černiševskog nije samo neka uspela dosetka), ali njegovo »rodno mesto« jeste bez sumnje ona epoha u kojoj su Bakunjin i Kropotkin, svaki na svoj način, demonstrirali kosmopolitski karakter revolucionarnog entuzijazma, vezujući Rusiju i Evropu jednom vezom čija problematičnost će bezbroj puta biti predmet teških i složenih rasprava.Međutim, i pored uzorne biografije — propagandna aktivnost u Rusiji, hapšenje i bekstvo iz zatvora, revolucionarna delatnost u Engleskoj, Francuskoj i Svajcarskoj, zatvor u Francuskoj itd. —

193

Kropotkin se značajno razlikovao od teoretičara i praktičara dolazećih socijalnih potresa, ostavši jedna od retkih ličnosti kod koje čak ni politički protivnici nisu pokušavali da pronađu razornu protiv-rečnost, tipičnu za revolucionarne aktiviste. Naime, ono što je oduvek fasciniralo kod ovog anarhiste plemićkog porekla bio je nenarušeni sklad između njegovih ideja i načina života, između koncepta emancipovanog društva i metoda putem kojih je taj oblik zajednice trebalo realizovati. Kropotkin ni jednog trenutka nije došao u iskušenje da u interesu ostvarenja revolucionarnih ciljeva instrumen-talizuje ljude ili organizacije sa kojima je sarađivao, ili da na bilo koji način otvoreno ili prećutno pristane na takvo instrumentalizovanje. »Komunizam je moguć samo ako je njegov cilj anarhizam, i ako anarhizam predstavlja sredstvo ostvarenja tog cilja. U suprotnom, on nužno znači ropstvo«, zaključna je rečenica Kropotkinovog spisa »Komunizam i anarhizam«4 pri čemu anarhizam za njega znači solidarnost i odsustvo svake vladavine.Pomenuta harmonija ideja, dela i privatnog života verovatno je omogućena velikom protivrečnošću na jednom drugom nivou: iako teoretičar masovnogpokreta i profet dolazeće socijalne revolucije, Kropotkin ne razvija teoriju organizacionog posredovanja »teorije« i »pokreta«, tj. on na određeni način u vlastitu teoriju revolucije ugrađuje uslov da teorija neće i ne sme »zahvatiti mase«. Protivreč-nost koju sam pomenuo proizlazi iz Kropotkinovog razumevanja emancipacije kao nesputanog funkcio nišan ja organske solidarnosti, gde se eventualni politički uticaj teorije (pa i teorije samoorganizova-nja) nužno pervertira u vladavinu »ideja« nad životom. Revolucija će, smatrao je Kropotkin, biti delo samoorganizovanog naroda, ili će se despotizam prikrivati iza zvučnog imena revolucije. Emancipacija koju je Kropotkin očekivao kao rezultat socijalne revolucije nije ostvarena. Međutim, njeni kriteriji (koje je on formulisao i ni jednog trenutka nije bio spreman da ih ublaži ili koriguje) danas su podjednako plauzibilni kao i pre jednog veka. Kropotki-novo razumevanje revolucije inspirisalo je političko delovanje samo na marginama velikih istorijskih zbivanja, i to je za neke interpretatore značajna zamerka koja se može postaviti nekoj teoriji emancipacije.5

Međutim, čini mi se da je ova napetost, kao i pomenuta protivrečnost, jedna od najvećih vrednosti te teorije, ono što joj obezbeđuje mesto i u današnjim razmišljanjima o uslovima emancipacije, vršenim u epohi otrežnjenja i skepse prema

194

revolucionarnom entuzijazmu.Petar Aleksandrovič Kropotkin rodio se 9. XII 1842, u staroj plemićkoj porodici. Detinjstvo je proveo u Moskvi i na »seoskom imanju« svog oca koji je posedovao 12.000 kmetova. Na izričitu želju cara Aleksandra II posećuje »knez Kropotkin« elitnu školu i sa 20 godina postaje oficir, kao i njegov stariji brat Aleksandar, takođe budući revolucionarni so6 Karakterističan primer jeste »Pogovor« H. G. Helmsa zbirci Kropotkinovtti tekstova Osvajanje hleba (Die Eroberung des Brotes und andere Schriften, Munchen, 1973). Da bi pojačao tezu o političkoj irelevantnosti Kropotkinovog stanovišta Helms čak navodi pogrešan podatak da je Kropotkinov muzej (koji je Vodila njegova porodica zajedno sa Verom Figner i koji je na direktan Staljinov zahtev zatvoren 1929) postojao sve do »pred sam početak drugog svetskog rata« (navedena knjiga, str. 338).cijalista i stalni klijent ruskih zatvora. Već veoma rano razvijeno interesovanje za prirodne nauke mo-tiviše Kropotkina za neobičnu — i sa stanovišta »normalne« oficirske karijere sasvim nerazumnu — odluku da traži premeštaj u kozački garnizon, na reci Amuru, u dubini Sibira, gde provodi vreme u geografskim i geološkim studijama Sibira i Man-džurije. To je vreme u kome se formira osnova njegove socijalne teorije ili, možda tačnije, osnova njegovog nepomućenog uverenja da principi solidarnosti i samoorganizovanja predstavljaju tako reći prirodnu osnovu života. Ovo uverenje će Kropotkin do kraja života pokušati da izloži i utemelji pozivajući se na niz istorijskih i savremenih primera, ali ono je u suštini izgrađeno u sibirskim istraživanjima oblika zajedničkog života u biljnom i životinjskom svetu: »Godine provedene u Sibiru naučile su me onome što bih teško ikada mogao negde drugde naučiti. Ubrzo mi je postalo jasno da je za veliku masu naroda potpuno nemoguće učiniti nešto spasonosno putem uobičajenih metoda uprave ... Konstruktivni rad koji izvršava bezimena gomila, tako retko pominjana u knjigama, i veliki značaj ovog konstruktivnog rada za razvoj socijalnih oblika, neobično jasno su mi se ocrtali pred očima.«6

Godine 1902. Kropotkin je objavio knjigu Uzajamna po-moć u životinjskom i ljudskom svetu gde svoja sibirska istraživanja formuliše u polemiku sa darvinizmom: prirodno odabiranje se po Kropotkino-vom uverenju ne zasniva toliko na međusobnoj borbi koliko na nepovoljnim životnim uslovima (hladnoća, glad, bolest), dok uz instinkt za samoodržanje jasno istupa i socijalni instinkt, vidljiv već kod najprostijih životinjskih vrsta. Uzajamna pomoć je za

195

Kropotkina mnogo snažniji prirodni motiv nego konkurencija, pošto tek ona omogućava život u teškim prirodnim uslovima u kojima jedinka, bez obzira na svoju snagu, teško može opstati: »Konkurencija, na sreću, ne predstavlja pravilo ni u životinjskom svetu ni u čovečanstvu... Posebni us• P. Kropotkin, Memoiren eines Revotutiondrs, Frank furt/M 1973, str. 254.lovi nastaju kada je konkurencija prevladana principom uzajamne pomoći.«7

Provodeći najveći deo vremena u putovanju prostranstvima prepuštenim samim sebi, Kropotkin je upoznao život u najtežim prirodnim uslovima i formuli sao princip njegove mogućnosti: sporazum i uzajamna pomoć. Taj princip on ne smatra programom emancipatorskog pokreta, već realnošću svakodnevnog života. Ono što ovu koncepciju razlikuje od tradicionalnog prirodnog prava, koje takođe moralnost projektuje u »ljudsku prirodu«, jeste horizont zajednice kao polja u kome se moralnost razvija: Kropotkin nema neki pojam dobra koji bi onda trebalo ostvariti (ili pokazati njegovu ontološku ili istorijsku realnost), već polazi od činjenice zajedničkog života i pita se o njenoj ne-na-turalističkoj pretpostavci. Ovo problemsko polazište ni u kom slučaju nije trivijalno, a današnja orijentacija etike nedvosmisleno potvrđuje njegovu aktu-elnost.8

»U Sibiru sam potpuno izgubio prethodnu veru u državnu disciplinu. Tako sam bio pripremljen da postanem anarhista«.9

Ogromna udaljenost od centara političkog života ipak nije Kropotkinu uskratila šok sudara sa političkom realnošću. U vreme dok je Kropotkin skupljao prva iskustva o socijalnom životu i njegovim pretpostavkama nastaje u Rusiji novi politički pokret koji će značajno definisati političku istoriju zemlje sve do početka XX veka. Tri, na početku nezavisna revolucionarna kružoka (u Harkovu, Ka-zanu i Moskvi), predstavljaju osnovu na kojoj šezdesetih godina nastaje prva organizacija »Zemlja i sloboda«, prethodnica niza istoimenih tajnih udruženja, među kojima je najpoznatije ono koje je 1881. organizovalo uspešni atentat na Aleksandra II.Pod uticajem Černiševskog i Dobroljubova ruska opoziciona inteligencija se radikalizuje, sve jasnije se opredeljujući za nasilno rušenje apsolutističkog poretka. Pod neposrednim uticajem Černiševskog osnovana su i dva kružoka oficira, od kojih je jedan delovao u Poljskoj (sastavljen od ruskih i poljskih oficira) i

196

učestvovao u organizaciji poljskog ustanka 1863. Velike nade u taj ustanak polagao je i Ba-kunjin, koji je posle sedmogodišnjeg tamnovanja j sibirskog progonstva 1861. uspeo da prebegne u Evropu. Poljski ustanak je pretrpeo neuspeh, članovi tajnih organizacija koje su delo vale pod okriljem »Zemlje i slobode« postali su glavna meta policije, i to je označilo novu etapu političkog života u Rusiji. Deportovani ustanici i njihovi simpatizeri poslati su ina doživotnu robiju u Sibir, gde je u zabačenom kozačkom garnizonu Petar Kropotkin sređivao rezultate svojih naučnih istraživanja. Pogođeni tretmanom političkih zatvorenika i spremnošću armijskih vrhova da po svaku cenu brane apsolutizam, braća Kropotkin odlučuju da napuste vojnu službu.Naredne dve godine Kropotkin sistematizuje uvide do kojih je došao u dobrovoljnom sibirskom egzilu. Objavljivanje studije o ortografiji i kartografiji Severne Azije donosi mu internacionalno priznanje i uvaženo mesto sekretara Ruskog geografskog društva. Međutim, samo jedan deo Kropot-kinovog iskustva ticao se nauke, dok se drugi odnosi na socijalne uslove i mogućnosti njihove izmene. Njegova zapažanja o uslovima života različitih organskih zajednica već u samoj osnovi su bila politički brizantna: ako je princip života solidarnost i samoorganizovanje, onda postojeći socijalni uslovi predstavljaju direktnu negaciju temeljnih principa socijalnog života. Konflikt koji nastaje između poziva naučnika i uvida u katastrofalno društveno stanje vodi Kropotkina napuštanju naučne karijere: »Kakvo pravo imam na plemenita zadovoljstva (naučnog rada, Z. Đ.), kada posvuda oko sebe vidim samo bedu i borbu za pobuđavelu koricu hleba«.10 Međutim, mnogo šta stoji na putu od-luci da se posveti socijalističkom angažmanu; pre svega, u to vreme je gotovo nemoguće bilo dobiti osnovne informacije o socijalističkim idejama i stanju socijalističkog pokreta u svetu. Kao i mnogi drugi imućniji zemljaci, Kropotkin kreće u Evropu da bi na licu mesta upoznao pokret koji je za svoj cilj postavio opštu emancipaciju.Početkom 1872. Kropotkin stiže u Švaj carsku koja je u to vreme bila ne samo središte ruske političke emigracije nego i jedan od najznačajnijih centara anarhističke delatnosti. U Lokarnu je poslednje godine života provodio usamljeni i bolesni Baku-njin. U deceniji provedenoj u Evropi on je bio ume-šan u sve značajnije zavere od Krakova do Pariza, i njegov san o revolucionarnoj vatri koja će zapaliti svet i dovesti do oslobođenja slovenskih zemalja

197

bivao je sve bleđi. U vreme Kropotkinove posete Švaj carskoj Bakunjin je upravo bio izmakao poteri (skriven u senu u seljačkim kolima), posle neuspe-log ustanka u Bolonji. Susret dva Rusa koje je ista ideja dovela u Evropu ipak je izostao; poučen neprijatnim iskustvom sa Nečajevim koga je nekritički podržavao 1869/70, Bakunjin je izbegavao susrete sa revolucionarnim zemljacima. Dodir sa njegovim idejama Kropotkin nije mogao izbeći, pošto je Švajcarska spadala u zemlje koje su (kao još Italija i Spanija) u sukobu autoritarne (marksističke) i liberterske (bakunjinističke) verzije socijalizma jednoznačno stale na stranu haotičnog borca za individualnu autonomiju.Kropotkin najpre odlazi u radničke organizacije bliske oficijelnoj politici Prve internacionale, ali ga birokrat izo van je i karijerizam koje tu susreće vode u konkurentski tabor, kod pristalica federalističke internacionale, osnovane pod neposrednim Baku-njinovim uticajem. Tu Kropotkin nalazi ono što je u stvari i tražio, potvrdu za svoje već ranije oformljeno uverenje da je emancipacija identična sa sa-moorganizovanjem i uzajamnom pomoći. Naročito je boravak kod radnika koji su u kućnim manufakturama izrađivali satove uverio Kropotkina u nužnost decentralizacije za socijalni prosperitet: »A kada sam napustio časovničarske radnike iz kan-24316*tona Jura... moje socijalističko uverenje bilo je odlučeno: postao sam anarhista«.11

Noseći gomilu socijalističke literature (koju je preko krijumčarskih kanala preneo preko granice), Kropotkin se vraća u Petrograd, gde socijalistički pokret ulazi u novu značajnu fazu. Posle razbijanja prve organizacije »Zemlja i sloboda« nastupilo je vreme progona i konspiracije, u čijem centru stoji »Išutinska zavera« (1865) i neuspeli atentat njenog člana Karakazova na cara. Radikalizovana situacija pogoduje nastanku najrazličitijih varijanti revolucionarnog romantizma koji u Rusiji tog vremena ne retko ima osobenosti političke patologije. Iskustvo sa Nečajevim (pojačano njegovim javnim suđenjem, ne tako čestim običajem u to vreme) neobično snažno je uticalo na promenu strategije u ruskom socijalističkom pokretu; sa revolucionarnih aktivnosti on se preorijentisao na prosvećiva-nje (i samoprosvećivanje), naginjući (pod uticajem Lavrova) uverenju da revoluciji mora prethoditi dugi period prosvetiteljskog rada. Ova orijentacija će se promeniti sa

198

formiranjem druge organizacije »Zemlja i sloboda« (1876—1878); Bakunjin post-humno postaje glavni ideolog socijalističkog pokreta koji se opredeljuje za taktiku »odlaska u narod«, da bi, nakon poražavajućih rezultata, godine 1879. došlo do rascepa na jakobinsko krilo (»Narodna volja«) i anarhističke grupe (okupljene oko organizaciono prilično labilne partije »Crna preraspo-dela«, u kojoj je Plehanov sticao svoja politička iskustva).Kada se Kropotkin vratio iz Švajcarske, ruskom socijalističkom scenom dominirala je reakcija na Nečajevljev makijavelizam; Kropotkin se priključuje kružoku formiranom oko Sofije Perovske, budućeg člana izvršnog komiteta »Narodne volje« i učesnika u atentatu na cara, i Nikola ja Vasiljeviča Čajkovskog. »Kružok je bio organizovan kao suprotnost Nečajevljevim metodama. Njegovi osnivači su došli do potpuno ispravnog saznanja da moralno razvijena individualnost mora predstavljati temelj svake organizacije, bez obzira na njen politički karakter i akcioni program.«12 U to vreme Kropotkin živi dvostrukim životom: dane provodi u geografskom društvu predano se baveći naučnim radom, a uveče, u odeći seljaka i pod imenom Borodin, učestvuje u tajnim skupovima petrogradskih radnika. Vatreni govornik, nije mogao izmaći pažnji »Trećeg odeljenja« (kako se nazivala tadašnja politička tajna policija), pogotovo što je širenje aktivnosti kružoka ubrzalo preorijentisavanje policije na novi oblik socijalističke delatnosti. Posle nekoliko hapšenja i provala postalo je jasno da će identitet seljaka Borodina ubrzo biti otkriven. Kropotkin se pripremao da napusti Petrograd, ali je potcenio efikasnost policijske službe. Uveče, 21. marta 1874, uhapšen je prilikom napuštanja stana i dospeva u isti onaj zatvor u kome je Bakunjin pre 23 godine proveo sedam godina.Posle dve godine provedene u tamnici Kropotki-novo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno, tako da mu je, zahvaljujući delimično privilegijama koje je imao zbog plemićkog porekla, bilo dozvoljeno da bude posećivan u zatvorskoj bolnici. Ta okolnost se srećno poklopila sa planovima za njegovo oslobađanje koje su pripremali članovi kružoka koji su uspeli da izbegnu talas hapšenja. Bekstvo iz zatvora je uspelo, tako da se Kropotkin već nakon nekoliko dana nalazi na brodu koji ga je preko Švedske vodio u Englesku. Nešto manje od godinu dana provodi on u Engleskoj oporavljajući se od posledica zatvora; sredstva za život zarađuje saradnjom sa časopisima »Nature« i »Times«. iNjegova kasnija sarad-nja sa

199

časopisima »Nineteenth Century« i »En-cyclopaedia Britannica« obezbeđuje rau materijalnu egzistenciju sve do povratka u Rusiju 1917.Godine 1877, nezadovoljan političkim životom u Engleskoj, prelazi Kropotkin u Švajcarsku i svu svoju energiju ulaže u reorganizovanje i oživljavanje aktivnosti anarhističkih grupa u kantonu Jura. U februaru 1879, zajedno sa Dimarterijem i Her-cigom, osniva časopis »Le Revolte« (pobunjenik). Časopis ubrzo postaje jedan bd najznačajnijih organa liberterskog socijalizma i održava tiraž od"i; • { < I < • -л? ,.fi: r.v ■ . 9 .:x -

* Isto delo, str. 359.2.000 primeraka. Kropotkin je redovno pisao uvodne tekstove za »Le Revolte«, a najvažnije je 1855. Elize Reklu objavio kao knjigu pod naslovom Pa-roles d'un Revolte (Reči jednog pobunjenika); deo napisa iz časopisa je objavio sam Kropotkin, 1892. godine, u knjizi pod naslovom La Conquete du Pain (Osvajanje hleba).Sredinom sedamdesetih godina XIX veka anarhistički pokret bio je podeljen na individualističku i kolektivističku orijentaciju. Kao što je to često bio slučaj u istoriji socijalizma, duhovi su se delili na pitanjima sasvim apstraktnog karaktera. Do najvećih sporova u anarhističkom pokretu došlo je oko problema raspodele proizvoda rada u emancipova-nom društvu. Nezadovoljan rešenjima koja su nudili individualistički i kolektivistički anarhizam (pri čemu treba napomenuti da je samo ovaj drugi, koji je zastupao Bakunjin, imao uticaja u radničkom pokretu, dok je štirnerovska varijanta ostala trajno »popularna« među intelektualcima i kulturnim stvaraocima), Kropotkin početkom osamdesetih godina radi na utemeljivanju komunističkog anarhizma, orijentacije koja će posle kongresa u Firenci 1876. i Šo de Fondu 1880. potisnuti kolektivističku varijantu i postati vodeća struja u evropskom anarhizmu. Jačanje njenog uticaja velikim delom je bilo uslovljeno time što su je u jedinstvenom i»bloku« zastupali najznačajniji ideolozi anarhizma tog vremena, Malatesta, Karijero i Reklu. U živoj teorijskoj i organizacijskoj delatnosti Kropotkinu polazi za rukom da neutralise sukobe koji nakon Bakunji-nove smrti prete da ugroze jedinstvo federalističke internacionale.18

U nizu radova koje objavljuje u tim godinama, Kropotkin pokušava da sistematizuje ideje razvijene u manjim pamfletskim i dnevnopolitički ori-jentisanim napisima, i želi da izgradi »jednu filozofiju anarhije«14 ili, što je za njega bio sinonim, da »naučno

200

utemelji« anarhizam. Kropotkin je bio pod snažnim uticajem pozitivizma i empirizma, i verovao je da se anarhistički socijalni projekt može obrazlagati pomoću rezultata do kojih su došle prirodne nauke. Zanimljiv je karakter tih Kropotki-novih analiza, njihov neprekidni pokušaj da zadovolje oba zahteva, pedagoško-propagandni i naučni. »U socijalističkoj literaturi knjige nikada nisu zauzimale značajno mesto. Ona je napisana za radnike za koje već jedan pfening puno znači, i njena glavna snaga leži u lecima i novinama. Onaj ko želi da se informiše o socijalizmu najmanje će naći ono što ga interesu je u knjigama. One sadrže teorije ili naučna utemeljenja socijalističkih ciljeva, ali ne posreduju predstavu b Itome ha koji način radnici prihvata ju socijalističke ideale i na koji način se oni mogu ostvariti.«15 Imajući neprekidno u vidu čitaoce iz socijalnih slojeva sa niskim nivoom obrazovanja, Kropotkin često veoma pojednostavljuje izlaganje i zapostavlja konvencionalnu naučnu aparaturu koja bi mogla da šteti transparentno-sti osnovne ideie. Tako tek iz njegove prepiske možemo steći uvid u dugogodišnja temeljna istraživanja koja su ležala u osnovi tia izgled sasvim publicističkih radova. Karakterističan primer je knjiga0 francuskoj revoluciji, napisana ha isti način kao1 uvodni tekstovi za list »Le Revolte«. Međutim, u toku rada na ovoj knjizi, Kropotkin ie proučio sve studije i sve autentične dokumente koji su stajali na raspolaganju Nacionalnoj biblioteci u Londonu.18

Iza nesputanog, na trenutke veoma emocionalnog i angažovanog izlaganja, ne stoji samo konsekventno razvijanje ideje emancipacije nego i veoma ozbiljno i savesno istraživanje istorijskih izvora na kojima Kropotkinove teze počivaju ali koji veoma retko dospevaiu u fusnote njegovih knjiga.Početkom osamdesetih godina, Kropotkin je bio uveren u nužnost dolazeće revolucije: »Postoje epohe u životu čovečanstva kada jasna postaje nužnost žestokog razdrmavanja. preobražaja koji dotiče suštinu društva«, piše Kropotkin početkom marta 1881.17 Akciono jedinstvo anarhističkog pokreta pru*• M. Nettlau. tom III, str. 22.žalo je nadu da će u socijalnim promenama konstruktivnu ulogu igrati i fundamentalistička struja »narodnog samoorganizovanja«. Trinaestog marta 1881. izvršen je u Petrogradu atentat na Aleksandra II. Kropotkin je odmah bio obavešten \o ovom događaju, svojeručno je štampao vanredni broj lista »Le Revolte« i delio ga po ženevskim ulicama. Smrtna kazna nad organizatorima i

201

učesnicima atentata među kojima se nalazila Kropotkinova dugogodišnja prijateljica Sofija Perovska, izvršena 15. aprila pod užasnim uslovima (uže za vešanje se nekoliko puta prekidalo a egzekucija je trajala nekoliko sati), uzbunila je liberalnu javnost u Evropi. Kropotkin je doneo odluku da otputuje u Rusiju, nerealno očekujući talas narodnog nezadovoljstva; poslednjim naporima uspelo je njegovim prijateljima da ga uvere u neracionalnost te odluke.»Narodna volja« je bila partija organizovana u potpunosti prema blankističkim principima; nastala kao reakcija na neefikasnost prosvetiteljstva u ruskim uslovima, ona je za cilj imala izvršavanje spektakularnih akcija koje će »pokrenuti« pasivi-zovani narod. Propaganda akcijom stupila je na mesto duhovne pripreme revolucije. Ma kako to zvučalo paradoksalno, Kropotkin — inače uvek veoma oprezan kada je bilo posredi fizičko nasilje — počinje da se solidariše sa »propagandom putem akcije«, iako ne u njenoj blankističkoj varijanti. Akcije uperene protiv nosilaca državne represije ne srne da usmerava nikakva organizacija, one moraju biti izraz čistog individualnog duha pobune: »Mi ni u kom slučaju ne odbacujemo propagandu putem akcije. Međutim, rekli smo i ponavljamo, da to ne može biti zadatak novina... Naš zadatak nije da pojedincima kažemo: radite ovo ili ono! Ako su svesni i uvereni, oni i sami vrlo dobro znaju šta treba da čine.«18 Svaki pojedinac dela na osnovu vlastite odgovornosti, a drugima ostaje mogućnost da se sotidaiišu sa njegovom akcijom ili da je kri-tikuju.Već 1877. Malatesta i Karijero pokušali su da u Italiji testiraju zrelost situacije; predvodeći grupuod JO anarhutićkih Aktivista knmuli ш po planin »kim taifcma. proeiaAavali anarhiju i apaljitab irmljitae i dulmćk* knjigeЏ Oduirvljcnjc ttanov mitvi bilo J* ogromno, međutim, nakon nekoliko vUna. krmijawirt vojaka m futU/ila na tragu grupi CŚ aitarhutirkih grnUca. potk d%4>dncvnc potcrt iiaiit mi ta ocu u tatvoru. Ш doiavil u аг|дтдш nju narodnog u»t«\tik* sisUfe ud onog ilo >c deceniju ranijr pmltgan Hakunjin, i»muUim njcđno »a iirkulktnotn *ktlvut« и\1Ј$ drugog (aUu mili iuka»akvi,c Kiopotfin K drhmk4fKi %«ru*atno ogurren iA

202

%iH«duifKjiai *vn*p*kih »oiijAlutilkih krugova ikjg*d*jiiii* u kuii)) iui i imutke uuiiffiio ШШТШТ 1лви*Шт »Naia akcija mora but revaluesia. ntfima. ftftrafirtima. bode iliiiaitutcitti Kama jt dobro »%* iio IgM **a polja lrg»lnoui. pikoivUI^

g l « A l C H E f i W

n,iu,.t„.|Pt

nuli Mun>«ti Niko Aftni мл»м> da pudttiAt a* Iftkv« akttte. «lt кмм> m um v»f mrt— ajih mm

da piMCAjuK miuu umi ko at a*W*> u MUM

ММШПЈ»М1Ш wkuMl kao puxintUK. * Jet ptUtai

м? Krapuikin lukwt мт%о iHMMii м* »koji mau

ИМЈМЈмм. aojl M iiulM I iWmmi ar ѓимм kn ko«t i Ml %Wua»> Itudvku p*ln)u. Ml amhmo uMM• fMtk<f •

|Ap > r f n f w i 4 t pit

k*o &rupu<kiaoM» auli \ птшЏ uditotth IK

* M |a. О мј proa* Toattof «Смм Mi ш JU Ш

203

opravdavanja nasilja ne izražavaju njegovo stanovište, već samo njegovu odanost zastavi pod kojom je tako pošteno stajao celog svog života.«22 Ipak, treba još jednom napomenuti da Kropotkin nasilje nikada nije opravdavao kao sredstvo, nego samo kao izraz i odgovor na represiju, a pogotovo nikada nije bio spreman da akceptira njegovo organizacijsko formalizovanje, kako su to činile razne orijentacije zavereničkih organizacija tog vremena.Istovremeno, sa pružanjem koncesija individualnim izrazima revolta, Kropotkin dalje razvija pojam revolucije kao rezultata spontanog i autonomnog narodnog pokreta, neprekidno polemišući sa autoritarnim socijalizmom. Zadatak revolucionara nije da vojno ili politički pripremaju revoluciju (tu se Kropotkin razlikuje i od Bakunjina, koji je verovao da revolucionarne grupe mogu »provocirati« revoluciju), nego da rade na okupljanju konstruktivnih snaga koje će biti kadre da u socijalnoj demontaži, koja se uvek dešava bez plana i volje pojedinaca i grupa, konstruktivno deluju: »Odluka će prvenstveno zavisiti on iačine konstruktivnih socijalnih snaga koje će jednog trenutka dobiti slobodan prostor, kao i od vrednosti cilja kome se teži«.28 Ako taj cilj odgovara višem razvojnom stepenu društva, niega će, smatra Kropotkin, podržati i veliki broi ljudi iz povlašćenih sloieva, pošto se ni njihovo delovanje ne može redukovati na puku odbranu vlastitih interesa, već ima u sebi, kao i svako ljudsko dela-nje, nešto opštedruštveno i opštecivilizacijsko. Tek kada revolucija u realizaciji svojih cilieva postane »preuska« i počinje da privileguje jedan socijalni sloj (a gubi iz vida slobodu i emancipaciju društva kao celine), gubi ona saradnike iz drugih klasa I usamljuje se, nužno se krećući ka klasnom i partijskom teroru kao jedinom načinu samoodržava-nja. Ovo je jedna od značajnih razlika Kroootkino-vog anarhizma i svih teorija klasnog rata (sa koii-ma on i eksplicitno polemiše): emancipatorska je samo ona revolucionarna praksa koja se može neposredno, tj. u svakodnevnom životu, univerzalizo-88 Navodim prema J. Joll, str. 114. M P. Kropotkin, Memoiren ... str. 343.vati, gde se neposredno može pokazati širenje slobode svih slojeva stanovništva. Kao i u svim anarhističkim teorijama, individualne

204

slobode su osnova emancipacije: »Jedini oblik komunizma koji bi imao trajnost jeste onaj u kome bi se uz oslanjanje na već postojeće veze između građana sve učinilo za proširenje individualnih sloboda u svim pravcima.«24

Navodeći primere iz gradova ranog srednjeg veka i naročito iz francuske revolucije, Kropotkin pokušava da istorijski zasnuje tezu (kojoj on inače pripisuje i status »prirodnog socijalnog zakona«) o tome da viši organizacijski oblik društva i— ukoliko uspe uverljivo demonstrirati svoje emancipatorske prednosti — može računati na aktivnu podršku i kod privilegovanih slojeva, tj. da on može predstavljati platformu koja ije u stanju da »natkrili« građanski rat i pomiri strane čiji posebni interesi stoje u nepomirljivoj protivrečnosti. Svaki partikularizam interesa (kao »klasnih interesa«) neumitno vodi zaoštravanju konflikta i razaranju socijalnog bogatstva bez kojeg emancipovano društvo nije moguće. Pobednička strana, koja pobedi pod zastavom par-tikularnih interesa, već sledećeg dana posle »revolucije« mora uvesti (mehanizme prisile i vladavine da bi osigurala pozicije u društvu koje i dalje ostaje u stanju zaraćenosti, samo sada pod upravom druge klase. Kropotkin se ni u kom slučaju ne zalaže za socijalni kompromis, nego je uveren da u logici razvoja ljudskog roda leži tendencija ka usavršavanju u kome podjednako participiraju sve socijalne klase. Ovaj prosvetiteljski optimizam mogao bi izazvati skepsu ukoliko ne bismo znali da je Kropotkin imao veoma realističan uvid u stanje stvari emancipatorskog pokreta.25 Živeći neprekidno u radničkom miljeu, on je svakako bio svestan svih teškoća pred kojima će se naći socijalna revolucija, međutim, nikada nije gubio poverenje u produktivne snage »poniženih i potlačenih« i neprekidno je84 P. Kropotkin, »Komunismus und Anarchismus«, navedeno delo, str. 117.M Uporediti M. Nettlau, navedeno delo, naročito tom III, str. 401.u sirotinjskim kvartovima tražio potvrdu za svoje uverenje da motiv solidarnosti u svim uslovima predstavlja osnovu socijalnog života. »Čovek je krajnje komplikovana životinja: pored ružnih strasti ohole (i otrovne) zveri ima on i svoje lepe strane, i svi mi moramo raditi na tome da se on ispoljava upravo preko ovih svojih lepih strana.«26

Razmišljajući o neprotivrečnom organizovanju emancipovanog društva, Kropotkin, zajedno sa još nekolicinom švajcarskih i italijanskih anarhista, dolazi do formule »komunističkog anarhizma«, oblika društva u kome individualnim slobodama ne bi bila postavljena nikakva granica. Pristalice kolektivistič-kog

205

anarhizma su sa svim drugim anarhistima bili saglasni u tome da je socijalna revolucija nužna i da država odmah mora nestati, međutim, oni su smatrali da se određena ekonomska prinuda mora zadržati bar u prvoj fazi izgradnje emancipovanog društva. Prema njihovom uverenju, društvo bi se trebalo sastojati od autonomnih proizvodnih jedinica (kolektiva) kojima bi pripadala sredstva za proizvodnju i koji bi se dalje slobodno udruživali u šire teritorijalne jedinice; svaki član proizvodnog kolektiva dobij ao bi »bonove« koji dokumentu ju njegov učinak i za koje bi u radnjama koje takođe pripadaju zajednici i posreduju između različitih proizvodnih grupa mogao dobiti adekvatnu količinu potrebnih proizvoda. Komunistički anarhisti su osporili opravdanost ovog principa nagrađivanja prema radu, tvrdeći da nije moguće odrediti vred-nost rada koji je uložio jedan član kolektiva. Korist koju celo društvo ima od jednog proizvodnog (ili neproizvodnog, tj. »moralnog«, kako bi Kropotkin rekao) rada nije egzaktno imerljiva i ne može se izraziti u novčanicama ili »radnim bonovima«.Jedino rešenje kojim se izbegava vraćanje neravnopravne raspodele na mala vrata jeste, prema mišljenju zastupnika i komunističkog anarhizma: »Potrebe postaviti iznad učinaka i najpre priznati pravo na život i ne težiti u prvom redu za tim da se ostvari blagostanje onih koji .Učestvuju u proiz-H Isto delo, str. 401. 252 vodnji«.27 Svako treba da radi ono što je u njegovoj moći i da, nezavisno od količine učinka koja se može meriti, učestvuje \i raspodeli društvenog bogatstva. Ovaj princip bi bilo moguće sprovoditi, smatra Kropotkin, ukoliko bi bile zagarantovane pune individualne slobode i mogućnosti individualnog razvoja. Tada bi, naime, svi Jjudi uvideli da učešće u produktivnom socijalnom životu znači afirmaciju vlastite produktivnosti. Beskrajna raznovrsnost ličnih sposobnosti, mogućnosti i karaktera obezbeđuje dinamiku neophodnu socijalnom razvoju; konkurencija među individuama ne samo da ne bi bila nepoželjna već bi (naravno, na bazi solidarnosti) predstavljala garant inovacija i velikih ostvarenja koja su moguća samo u diskusiji i beskompromisnom sučeljavanju različitih stanovišta. Onog trenutka kada se ljudi budu mogli slobodno razvijati, kada njihovoj inicijativi i želji za slobodnim udruživanjem ništa ne bude stajalo na putu, neće biti — smatra Kropotkin — nikakvih poteškoća u pogledu obezbeđivanja ekonomskih učinaka društva, tj. u pogledu osiguravanja njegove materijalne osnove.

206

Očigledno je da osnovna pretpostavka za revoluciju koja bi uspostavila ovakvo društveno uređenje nije ekonomski razvoj, već razvoj »konstruktivnih snaga društva« ili, tradicionalnim jezikom, razvoj društvenog i individualnog morala. Nije teško videti da princip »svako prema mogućnostima, svakome prema potrebama« pretpostavlja .moralno izgrađene individue u kojima su »lepe strane« ljudske prirode odnele definitivnu premoć nad onim »užasnim stranama«. Stoga je tema anarhizam i moral osnovna i preokupacija Kropotkinovog mišljenja. Budući da on nije bio samo teoretičar emancipacije nego i učesnik u svim značajnijim događajima druge polovine XIX veka, čovek koji je poznavao ne samo vodeće ljude socijalističkog pokreta već i sam taj pokret, jasno je da mu nije mogao izmaći neobični radikalizam vlastitog koncepta, koji bismo bez pre-terivanja mogli nazvati maksimalističkim. Na dva načina pokušava Kropotkin da izbegne prigovore

__87 P. Kropotkin, »Das kollektivistische Lohnsystem« u: Die Eroberung des Brotes, str. 247/8.koji bi, sa stanovišta istorijske realnosti, mogli u osnovi da ospore njegovu viziju socijalne revolucije i emancipovanog društva. Prvi argument, karakterističan za sve pristalice komunističkog anarhizma, jeste da ova vizija emancipovanog društva predstavlja ideal u kome bi socijalni odnosi bili rešeni na neprotivrečan način. Drugim recima, ideal čijem ostvarenju treba težiti nije sadržinski određen, nego je on izražen u zahtevu za autonomijom i samoor-ganizovanjem društva. Anarhija je sredstvo i cilj revolucije utoliko što se neprotivrečno samoorgani-zovanje, koje je neka vrsta kategoričkog imperativa, može ostvariti samo upražnjavanjem tog samoor-ganizovanja na »nižem« istorijskom nivou. Stepen revolucionarnosti nekog pokreta meri se njegovom spremnošću i sposobnošću da dopusti i podstiče samoinicijativu članova društva. Očigledno je da je ova koncepcija formirana u direktnom suprotstavljanju autoritarnoj verziji socijalizma, koju je u to vreme zastupao Karl Marks kao vodeća ličnost Prve internacionale.Sloboda je, prema Kropotkinovom uverenju, identična sa autonomijom i samoorganizovanjem, a ukoliko je dužnost revolucionara da se bori za slobodu, onda on treba da u svim

207

uslovima onemogućava uspostavljanje odnosa vladavine (pre svega kao vladavine revolucionarnog programa fciad članovima revolucionarnog pokreta) i da stvara prostor za »narodnu inicijativu« koja je »jedina produktivna moć« u istoriji. Istakavši normativni karakter pojma emancipovanog društva, tj. formulišući taj pojam kao skup uslova da se jedan oblik društvenog or-ganizovanja proglasi emancipovanim, komunistički anarhisti delimično izbegavaju prigovor o deficitu istorijskog i socijalnog realizma: ovako zaoštren pojam emancipacije onemogućava pretvaranje same revolucionarne teorije u sredstvo vladavine i predstavlja stalni korektiv istorijskom delanju (kako je često isticao Malatesta, jedan od najprincipijelnijih zastupnika komunističkog anarhizma).Drugi oslonac komunističkog anarhizma jeste njegov optimistički pojam čoveka, zadobijen posredno, putem teorije zajednice. Čovek posmatran kao individuum ne pruža puno razloga za optimizam, pošto uz njegove »pozitivne osobine« stalno idu i»negativne«, a uz nagon ka dobru i kreativnosti istorijski stalno uočavamo nagon ka zlu i destruktivnosti. Međutim, ako čoveka posmatramo kao deo zajednice, smatra Kropotkin, videćemo da je ona kadra da neutralizuje ne samo tradicijom uslovljeni egoizam individua, nego i njihov antropološki nega-tivizam, neobičnu sklonost ljudi da se bpredeljuju za civilizacijski »lošiju« alternativu.Kropotkin navodi brojne istorijske primere koji treba da pokažu da je težnja ka autonomiji i samo-organizovanju ako ne primarna a ono bar jednako prisutna kao i ona ka odbrani egoističkih interesa. Tim analizama ne možemo priznati status »istorij-skih dokaza«, kako bi to Kropotkin želeo da učini: on je, bez sumnje, na jednoj strani precenjivao autonomističke tendencije u evropskoj istoriji, i to ne samo njihovu stvarnu snagu već pre svega sposobnost da zamene tradicionalne mehanizme uprave i obezbede neometanu reprodukciju socijalnog života (to važi i za najomiljeniji istorijski primer komunističkih anarhista, pariške sekcije u vreme francuske revolucije); na drugoj strani, njegova kritika istorijske uloge države na trenutke je uprošćena i doktrinarna: na osnovi obeleženoj antropološkim optimizmom, ona negativnost koja se perpetuira, vladavinu takoreći gura u područje ne-ljudskog i ne-socijalnog, pri čemu se stvara utisak b njegovoj vanrednosti i nenormalnosti. Međutim, time što ističe solidarnost i samoorganizovanje kao uslove bez kojih socijalna emancipacija nije moguća, Kropotkin otvara polje istraživanja koje je a priori zatvoreno svim teorijama

208

koje pojam emancipacije razrešavaju u dijalektiku »proizvodnih snaga«. Drugim recima, utvrđujući primat morala nad materijalnim odnosima, Kropotkin formuliše najznačajniji od svih problema koji stoje pred teorijom emancipacije i koji u socijalističkom pokretu nije dobio odgovarajuće mesto. Istorija socijalizma je pokazala da »objektivni uslovi« za emancipaciju ne samo što ne stvaraju odgovarajuće »subjektivne«, nego ih mogu razoriti (»što je najčešće prikriveno time što se moralne kompetencije redukuju na pojam »klasne svesti« koja onda reprezentuje celokupni »subjektivni faktor«).Teoriju solidarnosti kao pretpostavke civilizacijskog napredovanja čovečanstva Kropotkin formu-liše u okvirima teorije socijalne revolucije. U njegovom pojmu samoorganizovanja uvek je jasno zastupljen egalitaristički akcent, pri čemu on različitost pojedinaca shvata kao osnovnu pretpostavku socijalne dinamike. Upravo zbog ovog akcenta na revoltu samoorganizovanog društva protiv represije, Kropotkinova istraživanja socijalnog odnosa solidarnosti teku sasvim izvan akademskog uočavanja tog odnosa, u studijama koje su na odlučujući način usmerila razvoj savremene sociologije (Dirke-mova istraživanja socijalne dinamike, izražena u pojmu »organske solidarnosti« i Tenisovo diferenciranje »zajednice« i »društva«).Atentat na ruskog cara zatiče Kropotkina usred delatnosti pa »filozofskom zasnivanju anarhizma«. Da bi ga odvratili od avanturističke ideje da se vrati u Rusiju, gde bi ga verovatno čekala smrtna presuda, prijatelji ga šalju kao delegata na internacionalni ^kongres socijalista revolucionera u London. Posle povratka on dobija odluku švajcarske vlade o proterivanju; da ne bi rizikovao da mu se dogodi identičan slučaj u Francuskoj, da bi Francusku »ostavio kao poslednje utočište«, Kropotkin se sa ženom vraća u London, ali posle jedanaest meseci usamljenosti i političke izolacije dolaze u Francusku, zemlju koja je početkom osamdesetih godina bila potresana atentatima čiji počinioci su se pozivali na pripadnost anarhističkom pokretu. Posle dve eksplozije podmetnutih bombi u Lionu, francuska policija je uhapsila stotinak anarhista, među njima i Kropotkina. Proces je počeo u januaru 1883; glavna tačka optužnice odnosila se na navodni pokušaj novog osnivanja Internacionale, inače strogo zabranjene u Francuskoj posle Pariške komune. Na kraju petnaestodnevnog procesa u kome je francuska javnost nepodeljeno stala na stranu optuženih, izrečene su 22 presude. Kropotkin je, sa još četvoricom optuženih, osuđen na pet godina

209

zatvora. IUslovi u francuskom zatvoru nisu se mogli upo-rediti sa petrogradskom tamnicom u kojoj je Kropotkin stekao prva zatvorenička iskustva. Za tri godine koliko je tu proveo do amnestije, 1886. godine, on je ne samo imao mogućnost na neometano komunicira sa drugim zatvorenicima (podučavajući ih prirodnim naukama i stranim jezicima), već je mogao da nastavi rad na sređivanju svojih spisa. Posle izlaska iz zatvora, potpuno bez sredstava za život, Kropotkin prihvata poziv iz Londona da učestvuje u pokretanju novog anarhističkog lista, glasila grupe Freedom Group. U leto te godine, dobij a vest o smrti starijeg brata Aleksandra; u vreme Kropotkinovog hapšenja u Petrogradu, on se nalazio u Cirihu i sarađivao je sa Umerenim krilom Internacionale. Saznavši da je najveći deo kružoka oko Nikolaja Čajkovskog dospeo u zatvor, on se vraća u Rusiju da bi brganizovao oslobađanje brata. Nakon toga i sam pada u ruke »Trećeg odelenja« i bez suđenja i presude biva poslat u Sibir. Posle dvanaest godina, ne videvši mogućnost oslobađanja, Aleksandar Kropotkin je izvršio samoubistvo. Vest0 tome mesecima »pritiska« Kropotkina »kao crni oblak«.28

U jesen 1886. izlazi prvi broj časopisa »Freedom«, anarhističkog glasila koje još i danas postoji. Kro-pokin i dalje sarađuje sa »Le Revolte« (koji kasnije men ja ime u »La Revolte«, ustanak); godine 1901. putuje u SAD gde drži seriju predavanja o ruskoj literaturi, koja su kasnije objavljena д knjizi Ideali i stvarnost u ruskoj literaturi. Engleska politička scena ne pruža puno mogućnosti za praktičnu aktivnost, tako da se Kropotkin potpuno posvećuje dovršavanju svojih obimnijih studija, delimično započetih još u vreme sibirske ekspedicije; godine 1899. pojavljuje se knjiga Zemljoradnja, industrija1 zanat, a 1902. već pomenuto istraživanje o uzajamnoj pomoći u životinjskom i ljudskom svetu. Sve vreme Kropotkin pokušava da Uspostavi vezu sa liberterskim pokretom u Rusiji, naročito kada posle neuspele revolucije 1905. postaje jasno da je »narodni revolt« dostigao onaj intenzitet koji su »narodnjaci« očekivali nekoliko decenija ranije. Godine 1903. u Žene vi i Londonu počinje da izlazi list na ruskom jeziku »Hleb i sloboda«, u čijem izdavanju JCropotkin aktivno učestvuje (izdavač i urednik lista bio je G. I. Gogelja).257

210

17

Prvi svetski rat donosi najveću promenu u Kro-potkinovom životu, a neki biografi su skloni da je označe kao njegovu najveću krizu. Suprotno ogromnoj većini evropskih anarhista koji su rat ocenili kao rezultat dosledne imperijalističke politike evropskih sila, Kropotkin je odlučno stao na stanovište o jednoznačnoj odgovornosti Nemačke i Austro-Ugarske. Dajući podršku silama Antante, on je u bezuslovnoj kapitulaciji Nemačke video jedinu budućnost svetske civilizacije. Dva momenta su presudno definisala Kropotkinov odnos prema prvom svetskom ratu: germanofobija, inače karakteristična za većinu ruskih anarhista, a najviše za Bakunjina (čiji je deklarisani životni cilj bio raspad Austrougarske) i, izrazita frankofilija, verovanje da bi čak i pobeda nemačkog proletarijata značila regres revolucionarnog pokreta čiju budućnost je video u romanskim zemljama, a pre svega u francuskom socijalističkom pokretu. U »Freedomu« Kropotkin objavljuje pismo norveškom profesoru Stefenu u kome opravdava rat saveznika protiv Nemačke.29 a učestvuje i u sastavljanju »Manifesta šesnaestorice« u kome se 16 prominentnih anarhista izjašnjavaju za antinemačku koaliciju.80 Većina evropskih socijalista smatra svetski rat internim problemom vlada-jućih krugova i smatra da parola proletarijata treba da bude »ni pobeda ni poraz« (Kropotkinov dugo godišnji prijatelj Malatesta objavljuje u »Freedomu« niz kritičkih napisa protiv »anarho-patriota«). međutim, treba napomenuti da to mišljenje ne deli većina nemačkih socijalista, što verovatno nije bilo bez značaja za formiranje Kropotkinovog stava. Na drugoj strani, značajan broj levoradikalnih grupa u samoj Rusiji (sve do politički inače umerenog Ple-hanova) stoji na stanovištu da tek pobeda u nametnutom ratu stvara pretpostavke za autonomno29 Pismo je objavljeno u: P. A. Kropotkin, Selected Writings on Anarchism and Revolution (ed. M. Miller), London 1975, str. 308—318.odlučivanje o socijalnom i političkom preobražaju zemlje (poznata je Kropotkinova primedba da se u poraženoj zemlji stanovništvo teško može moti-visati na socijalističku inicijativu, za koju je neophodan izvestan stepen samopouzdanja i dostojanstva).Kao posledica žestokih sukoba sa najbližim sa-radnicima, sledi Kropotkinovo delimično (svojevoljno) izolovanje; vest o februarskoj revoluciji izaziva kod njega pravo oduševljenje i na određeni način dolazi u trenutku kada se, pred kraj života, njegovo interesovanje u potpunosti ponovo okreće Rusiji: »Dan kada ćemo svi mi moći da se

211

vratimo u Rusiju biće najveći dan u mom životu«, piše on jednom prijatelju samo tri meseca pre sloma monarhije u Rusiji.81

Dvanaestog juna 1917. Kropotkin dolazi u Petro-grad.82 Anarhistički pokret u Rusiji doživljava preporod, pre svega zato što se na slobodi ponovo nalazi veliki broj aktivista koji su, u sibirskom progonstvu ili zatvorima, izdržavali dugogodišnje kazne; isto tako, na vest o revoluciji, iz Evrope i Amerike dolaze mnogi politički emigranti (svih opozicionih političkih orijentacija). Najveće anarhističke grupe postojale su u Petrogradu, Moskvi, Tuli, Orelu, Bežicama i Kinesmu.88 Još i pre Kro-potkinovog dolaska, među njima je postojao spor sličan onom između kolektivističkog i komunističkog anarhizma; ruski anarhokomunisti se sa anar-hosindikalistima nisu slagali oko toga da li u eman-cipovanom društvu treba da postoje neki drugi oblici organizacije osim autonomnog udruživanja proizvodnih kolektiva (anarhosindikalisti su smatrali da je »federacija sindikata« nužan prelazni oblik ka potpunom samoorganizovanju). Najznačajniji zastupnici prve struje bili su, pored Kropotkina, A. Karelin, A. Ge, J. Navomirski, a druge, V. Volin (pisac trotomne Nepoznate revolucije), E. Jarčuk,31 Navodim prema M. Miller, Kropotkin, str. 232.u Uporediti S. N. Kanev, »Krah ruskovo anarhizma«, u Vaprosi istorii 9/1968, str. 53.■ Isti tekst, str. 52.25917*

G. Maksimov.34 Za obe struje anarhističkog pokreta bio je karakterističan veoma kritički stav prema privremenoj vladi, kao i zahtev da se sva vlast »preda sovjetima«. Na ovoj osnovi je došlo i do sporadične saradnje sa boljševičkom partijom koja je pomoću ove anarhističke parole pokušavala da premosti jaz nastao između partije i »baze« (usled dugogodišnje izolacije partije i okolnosti da se deo vodstva nalazio u emigraciji). Međutim, i pored vlastitog deklarativnog insistiranja na samoorgani-zovanju, boljševici su veoma jasno uvideli da anarhističke grupe zastupaju drugi koncept revolucije; iako u zvaničnoj sovjetskoj istoriografiji taj koncept važi kao istorijski irelevantan, neobična je bila energija koju je partija »diktature proletarijata« u presudnim trenucima ulagala u borbi protiv konkurenta sa levice: od februara do oktobra samo Lenjin je u Pravdi objavio preko deset napisa protiv anarhističkog shvatanja socijalne revolucije.Međutim, »pogrešno bi bilo na osnovu uspešne boljševičke

212

propagande protiv anarhista izvesti zaključak da oni nisu imali podršku kod radnika, vojnika i mornara«, piše najznačajniji savremeni sovjetski istoričar anarhističkog pokreta, navodeći da u vreme oktobarske revolucije značajne anarhističke grupe postoje u najmanje 21 gradu Rusije.85 Osim pomenute dve struje (među kojima, dolaskom Kropotkina, prevagu odnosi komunistički anarhizam), oživljavaju i »tolstojevski« kao i individualni anarhizam. Razumljivo, Petrograd je i dalje ostao centar propagandne i političke delatnosti svih organizacija pa i anarhističkih. Devetog juna 1917. anarhisti organizuju konferenciju predstavnika fabrika i garnizona petrogradskog okruga, na kojoj učestvuju predstavnici 95 fabrika iz grada i okoline. Jednoglasno je formiran »Privremeni revolucionarni ko94 Uporediti P. Avrich, The Russian Anarchists, Prince-nton, 1967; Gorev B. I, Anarhizm v Rosii, Moskva, 1930; V. V. Komin, Anarhizm v Rosii, Kalinjin, 1969; izuzetno bogatu dokumentaciju sakupio je S. N. Kanev u knjizi Oktjabarskaja revolucija i krah anarhizma, Moskva 1974; sa stanovišta učesnika svedoči V. Volin (pseudonim V. M. Ajehnebauma) Die unbekannte Revolution I—III, Hamburg, 1975.84 S. N. Kanev, navedeni tekst, str. 53.mitet« čiji zadatak je trebalo da bude rušenje Privremene vlade i radikalizovanje revolucije. Za 14. juni je zakazan masovni štrajk i ulična demonstracija (»Privremeni revolucionarni komitet« je uspeo da obezbedi podršku delegata iz 150 petro-gradskih fabrika i kasarni), međutim, saznavši za tu odluku, boljševička partija je svojim pristalicama zabranila učešće na demonstracijama i sa svoje strane zakazala opšte demonstracije 18. juna, profilirajući se kao jedini organizator. Ove druge demonstracije su održane, anarhisti su izvršili prepad na zatvor u kome su se nalazili njihovi istomišljenici, a destabilizovanje političke scene sve neumit-nije je vodilo »radikalnim rešenjima«, doduše u drugačijem smislu nego što su to želeli zastupnici neposredne demokrati je i samoorganizovanja.Kropotkin nije aktivno učestvovao u pomenutim događajima. Zajedno sa ženom on odlazi u Moskvu, održava vezu sa Privremenom vladom i nekoliko puta sreće se sa Kerenskim. Mesto u vladi, koje mu ovaj nudi, on odlučno odbija. Dvadeset i šestog avgusta učestvuje u zasedanju nacionalne konferencije u Moskvi i drži govor u kome se ponovo zalaže za nastavljanje rata sa Nemačkom; jedino pod uslo-vom da Rusija ne bude vojno poražena moguće je, smatrao je Kropotkin, sačuvati tekovine revolucije. U gromoglasno pozdravljenom govoru zahtevao je da Rusija bude

213

proglašena republikom na principima američkog federalizma, uz još izraženiju autonomiju lokalnih jedinica.Uvid u »subjektivne snage« koje emancipator-skom pokretu u Rusiji stoje na raspolaganju ne bude kod Kropotkina preterani optimizam; još veća je njegova skepsa u pogledu političke i moralne zrelosti anarhističkog pokreta. Sada već kao se-damdesetpetogodišnjak, on pokušava da smanji organizacijski deficit i da u haos najrazličitijih struja unese konstruktivni momenat. Godine 1918. on osniva »Federalističku ligu« u koju se udružuje grupa naučnika, u cilju da na osnovu postojećih podataka sačini koncept rešenja ekonomske krize bez državnog centralizma. U isto vreme, u Moskvi je aktivna »Moskovska federacija anarhističkih grupa«, sa dnevnim listom »Anarhija« (anarhokomuni-stičke orijentacije i bliskom Kropotkinovom shvatanju anarhizma). Saradnici lista osnivaju i izdavačku kuću koja je trebalo da objavljuje klasična dela anarhizma. Posle pojačane represije »Federalistička liga« je raspuštena a rezultati istraživanja konfisko-vani (danas se nalaze u rukopisnom odelu Državne biblioteke V. I. Lenjin u Moskvi).86 List i štamparija su takođe nasilno prekinuli rad sredinom 1918, dok sve do 1921. postoje ostaci ove anarhističke moskovske organizacije. Nakon toga se svi članovi nalaze u zatvorima.87

Najaktivnija anarhistička organizacija prvih godina posle revolucije bila je »Unija za anarhosindi-kalističku propagandu 'Glas rada'«, koja je u prvo vreme bila aktivna u Petrogradu a kasnije u Moskvi. Njeno glasilo (list koji je izlazio u prvo vreme ne-deljno a ubrzo dnevno) zvalo jse »Glas rada« (pod istim imenom je sve do sredine dvadesetih godina postojala i izdavačka kuća u kojoj su objavljeni i neki Kropotkinovi radovi). Krajem 1918. ova organizacija je bila zabranjena a njeni članovi uhapšeni.Oktobarska revolucija označila je promenu odnosa snaga i naznačila razvoj koji je bio sasvim nepovoljan za zastupnike inicijative i samoorgani-zovanja masa. U prvom pismu posle ovog događaja Kropotkin izražava otvorenu rezignaciju: »Kada su iskustva tako beznadežna, na neki način se gubi i mogućnost pisanja. U svakom slučaju, nedostaje mi snaga za to. Ti znaš da sam uvek verovao u budućnost; mnogi ljudi me posećuju jedino zato da bi malo udahnuli ove vere i da bi na taj način sami sebe ojačali. Revolucija nije moguća bez haosa i ja to razumem. Ranije nisam gubio nadu i ne činim to ni sada. Radim u usamljenosti, na svojem izgrađivanju, i izdržaću i dalje. Ali formulisati to, govoriti o stvarima koje me

214

ispunjavaju bolom, to ne mogu. A i čemu? Uostalom, takva pisma sigurno ne bi ni došla do onog kome su poslana.«88

Stan u kome je Kropotkin živeo sa porodicom nekoliko puta je bio policijski pretresan, i nekoliko puta su dobijali nalog da potraže drugi smeštaj.Da bi izbegao svakodnevna šikaniranja, Kropotkin odlučuje da se preseli u Dmitrov, selo udaljeno 60 km od Moskve. Poslednje dve godine života on se potpuno posvetio radu na Etici, knjizi koja je trebalo da predstavlja nastavak istraživanja o uzajamnoj pomoći. U situaciji potpune izolovanosti i oskudice, koja se može uporediti sa sibirskim iskustvima koja su rezultirala njegovim uverenjem u konstruktivne moći života, Kropotkin ponovo sve misaone motive redukuje na jedan, centralni: samo-organizovanje i individualnu autonomiju kao osnovne uslove socijalnog napretka. On ne želi da povuče teorijske konsekvence iz istorijskog iskustva ne-uspeha neposredne demokratije: istina je da su boljševici samo zahvaljujući anarhističkoj paroli »vlast sovjetima« uspeli da »dobiju jnase«,39

međutim, pretvaranje sovjeta u funkciju partijske politike nije moglo biti samo rezultat zloupotrebe političkog mandata, već i neke »objektivne logike« koja je pmogućila efikasnost te zloupotrebe. Naime, pošto se u društvu podele rada i složenih socijalnih odnosa mase ne mogu trajno mobilisati, na mesto baze koja deluje i kontroliše izvršavanje odluka ubrzo dolazi diktatura nekontrolisane manjine profesionalnih revolucionera koji nadomeštaju deficit aktivizma masa. Radikalno liberterske partije u ruskoj revoluciji (među njima u prvom redu anarhisti) ne uspevaju da institucionalno osiguraju princip individualnih sloboda i društvene autonomije (dakle, princip samoorganizovanja) prepuštajući posao institucionalizovanja tekovina revolucije onoj partiji kojoj uopšte i nije bilo stalo do navedenih principa.Izvesna težnja za ukidanjem političkog posredovanja u socijalnom životu karakteristična je za sve socijalne revolucije, a u ruskoj revoluciji ona (podjednako 1905. kao i 1917) postaje jedna od najznačajnijih osobina »pobune naroda«. Pri tome se ne može tvrditi da ovaj koncept demokratije nastajepod uticaj em nekih konkretnih doktrina, i utoliko je i uloga Kropotkinove teorije u ruskom anarhističkom pokretu sasvim ograničena. Drugačije nego što je to bilo u periodu revolucionarne propagande (u Švaj carskoj i Francuskoj), ovde nedostaje jedinstveno težište koje bi pružalo sigurnost celoj, inače veoma

215

raznovrsnoj i složenoj, arhitektonici anarhističkog delovanja; Kropotkinovo povlačenje u Dmitrov u vreme najvećih sukoba između dva shvatanja revolucije i emancipacije može se u određenom smislu tumačiti i kao povlačenje sa političke scene čija logika se osamostalila i pervertirala (jer, poznajući njegovu biografiju, teško se može vero-vati da on, čak i u poodmakloj dobi, ne bi aktivno učestvovao u konstruktivnom dnevnopolitičkom radu, da je takva mogućnost postojala; s druge strane, nepostojanje te mogućnosti ne može se pripisati samo represivnim merama boljševičke partije).Krajem 1918. anarhistički pokret u gradovima bio je potpuno razbijen. Van zakona su stavljene sve neboljševičke leve partije, među njima i partija sa najvećom podrškom u stanovništvu, partija socija-lista-revolucionera. Težište sukoba se pomerilo na selo, tačnije, u Ukrajinu, gde je krajem 1918. osnovana »Konfederacija anarhističkih organizacija Ukrajine Nabat«. Ukrajinski anarhizam (»mah-novščina« — u zvaničnoj sovjetskoj istoriografiji; naziv je izveden od imena Nestora Mahnoa, najznačajnije ličnosti anarhističkog pokreta u Rusiji) ostao je jedan od najzanimljivijih fenomena socijalnih revolucija XIX i XX veka.U leto 1918, Mahno je posetio Kropotkina, u Dmi-trovu; posle toga je sa lažnim ispravama krenuo u Ukrajinu, koja je u to vreme bila pod nemačkom okupacijom. Mahno je sebe nazivao »anarhistom--komunistom«, a u njegovoj autobiografskoj knjizi susret sa Kropotkinom kratko je opisan: »Na sva pitanja koja sam mu uputio, dobio sam odgovor kojim sam bio zadovoljan«, lapidarno je zabeleže-no.40 Posle dolaska u Ukrajinu Mahno organizuje pokret otpora protiv okupacije, ali i protiv Deni-kina. Armija koja je 1919. raspolagala sa 15.000 dobro naoružanih i obučenih vojnika predstavljala je značajan faktor u građanskom ratu: »Postoje dobri razlozi za pretpostavku da su belogardejci Mahnovu novu armiju posmatrali kao svog najžilavijeg neposrednog protivnika«, piše poznati isto-ričar građanskog rata u Rusiji.41 U oktobru 1919, sve najznačajnije oblasti Ukrajine nalazile su se pod kontrolom sovjeta anarhističke orijentacije. Pokušaj boljševičke partije da »Mahnov pokret« inte-griše (pre svega vojno) u vlastiti koncept organizo-vanja društva propao je posle nekoliko neuspelih pokušaja i, slično kao godinu dana ranije sa soci-jalistima-revolucionerima, postalo je jasno da konkurencija na levici za boljševike predstavlja daleko veću opasnost nego direktna ideološka konfrontacija u klasičnim

216

političkim kategorijama. »Bolje da celu Ukrajinu prepustimo Denikinu nego da dozvolimo dalji razvoj mahnoščine« — znamenita je izjava feldmaršala Leonida Bronštajna (nazvanog Troc-ki), u vreme kada je jedino u Ukrajini koncept socijalističkog društva ekonomski i organizaciono besprekorno funkcionisao, podržavan od najvećeg dela stanovništva. Vojni sukobi Crvene armije i Mahnove vojske počinju već nakon otklanjanja neposredne belogardejske opasnosti u tom delu Rusije, i posle dve godine iscrpljujućeg rata (prekidanog kratkotrajnim sporazumima) osvaja Crvena armija Ukrajinu (koja će od tada važiti kao »nepouzdana republika«). Sa nekolicinom drugova Mahno preko Rumunije beži u Pariz gde nastavlja anarhističku delatnost i 1935. umire kao fabrički radnik.U vreme odlučujućih borbi za Ukrajinu (1921) stvara se još jedan centar otpora homogenizovanju revolucije na koji će se ruski anarhisti pozivati kao na vlastiti učinak. To je poznati Kronštatski ustanak (februar—mart), poslednji konstruktivan pokušaj da se autonomija i samoorganizovanje suprotstave partijskoj diktaturi. U vreme februarske i oktobarske revolucije Kronštat — grad u zalivu Petro-grada, u kome su uglavnom živele porodice mornara sa ratnih brodova čija je tu bila zimska luka — nalazio se pod uticaj em izrazito anarhističkih ideologija i zbog toga je bio prirodni centar otpora protiv pokušaja da se rezultati februarske revolucije institucionalizuju bez njihovog radikalizovanja u pravcu neposredne demokrati je. Podrška koju je oktobarski eksperiment tu imao nestala je kada je postalo jasno da boljševičko radikalizovanje revolucije nema u vidu realizaciju anarhističkih parola na koje se ta partija pozivala pre osvajanja vlasti. Pobunjenici iz Kronštata su tražili da petrogradske fabrike pošalju delegaciju koja bi zajedno sa delegacijom boljševičke partije posetila grad i raspravljala o uzrocima nezadovoljstva mornara Baltičke flote. Kao odgovor je usledio napad na Kronštat (pod direktnim rukovodstvom Trockog, uz saradnju Lenjina i Kamenjeva); od 7. do 18. marta trajala je borba za grad koji je branilo 14.000 vojnika (od toga 10.000 mornara) i koja je Crvenu armiju stajala nekoliko desetina hiljada ljudi.42

O svim ovim događajima u kojima je koncept samoorganizovanja naroda doživeo politički (ili možda tačnije, vojni) poraz, Kropotkin je saznavao iz zvaničnih novina. Progoni anarhista počeli su još u vreme njegovog boravka u Moskvi, a veza sa Mahnom se više izražavala u paketima sa hranom koje mu je ovaj dostavljao nego u

217

Kropotkinovoj mogućnosti da prati razvoj anarhističkog pokreta u Ukrajini. Izveštaji Aleksandra Berkmana i Eme Goldman koji su ga posetili u poslednjoj godini njegovog života pokazuju stanje u kome se teoretičar »komunističkog anarhizma« nalazio u vreme »zamrzavanja revolucije«. Kropotkin je umro 8. februara 1921. Sahranjen je nekoliko dana kasnije, u Moskvi. Pogrebu je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi. Tog dana su se na ulicama Moskve poslednji put mogle videti crne anarhističke zastave.Zoran ĐindićGlavni Kropotkinovi spisi■

KNJIGELa conquite du Pain, Paris, 1982.Dnevnik P. A. Kropotkina, (ed) A. A. Borovoj, Moskva — Petrograd, 1923.Etika, Petrograd — Moskva, 1922. Fields, Factories and Workshops, London, 1899, Boston, 1899.The Great French Revolution, London, 1909, Paris, 1909.In Russian and French Prisons, London, 1887. Memoirs of a Revolution, Boston, 1899. Mutual Aid, London, 1902. 1

Paroles d'un Revolte, Paris, 1885. Russian Literature, New York, 1905. Ruskaja revoljucija i anarhizm, London, 1907. Sovremenaja nauka i anarhizm, London, 1901. The Terror in Russia, London, 1909. jČLANCI I RASPRAVE»Anarchism«, »Encyclopaedia Britannica«, 11. izdanje 1910.»Aux jeunes gens«, »Le Revolte« juni/avgust 1880. L'Anarchie: sa philosophie, son ideal, Pariz, 1896.»L'Anarchie dans L'Evolution socialiste«, »Le Revolte« mart/maj 1886.Anarchist Communism: Its basis and principles, London, 1891.»Bakunjin«, »Hleb i volja«, juli 1905. 267

218