Palčić – bajka o emancipaciji.

Palčić – bajka o emancipaciji.

“Pisac može da napiše bajku ali ne može da stvori i moralnost koja proizilazi iz bajke” Kipling.

Bajke su mitovi za decu. Naravno nisu sve bajke arhetipske. Priče koje je napisao Rodari (Italijanski pisac decije literature) nezavinso od toga koliko mogu biti lepe nemaju arhetipski sadrzaj. Arhetipske bajke su one koje bude u osnovnim crtama energiju i imaju stalni simbolični karakter kao što je: heroj, borba, žrtvovanje, zlo, pobeda…Da pogledamo bajku za veoma malu decu: Palcic, bajka za decu od tri do četiri godine.Analitičari kažu da je zlo našeg vremena sindrom napuštenosti, zato je tolika glad za pripadanje različitim sektama ili frakcijama: da se ne bi osetili usamljeno. Stvar od napuštenosti je možda prva stvar koju smo naučili u životu, pojavljuje se već u semdmom, osmom mesecu kada dete pokazuje strah odmah pošto majka napusti sobu u kojoj se nalazi, jer se plaši da se neće više vratiti. Dete je obradilo koncept da je majka osoba odvojena od njenga i njeno odsustvo ga plaši.Palcic je bajka o napuštanju, stanje koje se može prevazići emancipacijom i samostalnošću, dakle pretstavlja početini arhetip koji se razvija – onaj o odvajanju i emancipaciji. Emancipacija je forma jedinstva koja se odvija na višim nivoima , gde onaj koji se ostavlja se introjektuje, asimiluje i doživljava se kao proširenje sebe.U priči o šizofreničarki videli smo da se pacijent radja ponovo kroz novu majku, ali istovremneo zavisi od ove druge, tako da kada je vidi sa drugim pacijentom počne da propada u ambis napuštenosti i sve je to vodi u regresiju smrti. Oporavak može doći preko zamenjujućih simbola, na primer, moćiće da jede i kada majka surogat nije prisutna, ali je bliska simbolično na papiru na kome napiše da pacijent jede. Realna majka koja brani od opasnosti ima svoju simboličku zamenu u tigru od platna, majka ostaje blizu nje u mislima i na kraju postaje unutrašnja majka.Na isti način onaj koji je siroče ili je napušten od svoje majke, može da je rekonstruiše kao deo sebe.Koncept odvajanja je mnogo jak, tako da se nalazi u skoro svim religijama. U Bbliji, Adam je odvojen od Boga, isteran iz Edena jer je prekršio pravila raja; njegovo odvajanje od Nebeskog oca je posledica krivice. Sličan koncept se pojavljuje i u drugim religijama.Dete koje nije voljeno, dete koje je odbačeno ili ono koje je odbačeno, živi svoju situaciju podsvesno kao krivicu i može u odnosu na sebe da razvije agresivnost toliko razornu koja ga može dovesti do smrti.Mnoge religije poseduju ovaj arhetip. U Hinduismu, rađanje samo po sebi je već greh, život u smrtnoj formi je stanje pada; Atman je Božanska iskra koja se pala na zemlju i traži načina da se sjedini sa velikim Brahmanom, sa univerzalnim duhom. Budizmo živi život kao odvajanje od Čite Svetlosti, zato se pada na točak života sa namerom da se vrati u Univerzalni Okean.Hrišćanstvo počinje istoriju sa čovekom koji je ibačen iz Edena i sa provobitnim grehom, uslov koji postaje naslendi, kao da se čovek rađa već u stanju razdvojenosti; posle dolazi Hrit koji prihvata na sebe univerzalni greh i omogućava povratak Ocu.Svi veliki religiozni mitovi govore o napuštenoj deci koja traže put spasenja i povratka.Kod Palčića, postoji šema koja je skoro indentična na materijalni plan deteta koje sadrži arhetip napuštanja u svom osnovnom obliku.Imamo primarnu familiju; oca, majku i decu. Roditelji su siromašni , dakle nisu u stanju da prehrane svoju decu. Bajka kaže jasno da roditelji nemaju dovoljno hrante – energije ni za sebe a ni za svoju decu. Onaj koji nema ne može ni dati. Polazi se iz situacije gde postoji manjak, nedostatk; bez hrane – energije normalno je da se ne može živeti, umire se. Bajka polazi od situacije gde postoji nedostatak. Početak je gorak i kaže da je preživljavanje naša briga, ne možemo kriviti roditelje jer preživljavanje je naš zadatak.Priča se razvija u arhaičnom svetu simbola, gde je goli opstanak na kociki i zadržava vrednosti površtnosti našeg vremena , jer površnost našeg vremena je praćena osnovnim esencijalnim nedostatkom. Esencijlno je ono što je esencijalno ispravno. Ali niko nije uveren da dobija ono što je ispravno ono šta mu pripada u odnosu na njegove potrebe. Čovek je nesiguran jer živi bez elementarne sigurnosti, bez odgovarajuće nadoknade. Živimo u neizvesnom sevetu, nesigurni, nezadovoljni u odnosu na naše osnvne potrebe i moramo da sami brinemo o stvarima koje nam trebaju jer niko nam ne može pomoći, jer smo napušteni.Vidite kako je gorka prva lekcija koju bajka prenosi malolm detetu i koliko ima jasnih veza sa realnoscu. Lekcija iz bajke važi i voljeno i bogato dete, jer niko se ne može sakriti od straha.

1. stranica od 4

Palčić – bajka o emancipaciji.

U suštini uvek zavisimo od nečega što je van nas: sreća, ljubav, život… Ali evolucija znači da baš uradmio sve sami, ne čekati da nas neko spasi, snaći se, zadovoljiti potrebe našim sretstvima. Bajka nas uči autonomiiji.Autonomiju treba osvoijiti inteligencijom, ali dete ne želi da čuje; ako bi zavisilo do njega, ostao bi zauvek u zavisnosti, nastavio bi da traži od roditelja zaštitu, pomoć, usluge... Šta radi Palčić. Trudi se da se uvek vrati kući, i ako je jasno da roditelji nemaju mogućnosti da mu pruže pomoć ni sada ni kasnije. Ipak, on proba ponovo i ponovo... Neće da preduzme nešto sam. Tako deca uopšteno ne žele da urade nešto sami za sebe. U bajkci, drvoseča – otac, pokušava da ih učini samostalnim napuštajući ih u šumi. Bajka pretstavlja okrutnu neophodnost; onaj koji treba da hrani, da se brine nije više u mogućnosti da to radi. Život je tovoj i pre ili kasnije se trebaš osamostaliti – snaći. Uvek dođe trenutak kada se shvati da si sam na svetu. Naš život i naš zadatak u životu ne mogu biti delegirani na druge; autonomija implicira samoću i odgovornost.Na kineskom jeziku čovek se piše sa dvema vertikalnim linijama koje se dodiruju na vrhu i jednom hoizontalnom linijom koja is seče u krast i ima pojam «slobodni čovek» koji se piše na isti način samo što se na dno figure doda jos jedna linija na dnu, šti bi trebalo da znači da je čovek slobodan ako stoji na sopstvenim nogama, onaj koji radi za sebe. Počinje se sa rastom kada se postaje odgovoran, strog uslob ali i neophodan i nije prepreka nego mogućnost. Važno je razumeti da proble nije samo naš nego je uneiverzalni. Kako kaže jedan grafit na zidu u Bolonji; « Svi smo drugovi samoće». Da je početak bajke bio zadovoljavajući ne bi bilo zapleta a ne bi bilo ni rasta. Život je neprestalni proces emancipacije na koju smo prinuđeni zbog naših potreba; kada ne bi bilo patnje kao okidača ne bismo počeli nikada. Bajka kaže da sloboda mora biti osvojena; život nas naterea na traganje potstaknuto nezadovoljstvom, potrebama ili samoćom. Avantura se sastoji u konfrontaciji sa ličinim strahovima da bi se pronašalo lični put. Kada bi smo sudbinski imali roditelje ili situacije koji zadovoljavaju u potpunosti naše potrebe; kada bi život bio dobar hranitelj, prva kuća koju smo imali u Raju; kada bi sve išlo na najbolji mogući način, ne bismo krenuli nikada u potragu , ne bi smo otišli dalje od nas samih, ne bismo niakada osvetlili naše autonomno biće niti bismo uspeli da se ishranimo niti bismo sami napravili sopstvenu priču.Jung ovaj put naziva – proces individualizacije, put putem koga postajemo humaniji, slobodniji i kompletniji, jer je čovek nije nešto određeno u trenutku rodjenja nego nešto što se može razviti. Živeti je put inicijacije. Mnoge bajke se manifestuju kao inicialni putevi puni različitih iskušenja. Inicijalni put usemrene prema Sebi a počinje uvek od nedostatka, baš kao u mitu o Erosu. Dakle u bajci Čarlsa Perolta, Palcić i njegova braća ( Ego i delovi psihe ) su napuštei u šumi ( svet )ali ne zato što su rodtielji zli nego što je tako postavljen životni zakon da niko ne može imati od drugoga sve ono što mu treba. Dakle napuštanje i nedostatak su strukturalni elementi koji poreću primarnu životnu priču.Odnos sa roditeljima je privi odnos koji uspostavljamo i koji poznajemo, od njega polaze prve potrebe, i od tog odnosa se stimulišu buduće inicijative i akcije. Frojd živi roditelje kao pokretačke sile ili kao prepreke libida, pulisranej zadovoljstva, dakle kao posledice uznemirenja ili prisile. Ali Jung izgleda kaže da oni stvaraju preko neslaganja i da je to neophodno kao posledica koju tražimo van ili u nama, ono što ne možemo dati. Primećujemo da na sceni strasti, nedostatak jednog od roditelja radi kao preteransot zbog kojeg na primer postoji uneravnoteženost i kod roditelja koji ne pruža ljubav isto kao i onaj roditelj koji previše voli kroz posesivnost. Frojd bi rekao da su noši roditelji oterećeni jakom libidnim sadržajem; Jung bi rekao da ih vidimo kao svemoguća božanstva, arhetipčna koja su tu radi zadovoljenja naših potreba i koji su uvek puni krivice. Kako su ipak, samo obični ljudi sa svojim ograničenjima bašt njihova ograničenja i njihovi nedostaci su elementi koji pokreću naš rast.Palcic je primarna energija, palac, koren, priva čakra, inteligencija, vitalna energija koja dolazi iz osnove i koja spašava i na kraju sva braća čine totalnu psihu.Ali Palčić neče da postane samostalan, hoće da ostane u kući roditelja, da nastavi da bude hrenjen od drugih. Dva puta Palčić biva ostavljen i oba puta pronađe put do kuće i vrati se. Prvi deo života ne ide prema emancipaciji, nego ima funkciju konzervacije i regresije, hoće da ostane u projekciji. Mali čovek neće da radi za sebe. Tako da svaki put, kada nas život stavi dovede u krizu probamo da se vratimo korenima, prema navodonoj bezbednosti koja je uvek pasivna ili prema uslovima u prošlosti koje su nam poznate i na koje smo se navikli. ( na primer rikorente san da smo se vratili kuci u kojoj smo proveli detinjstvo ).Treći put Palčić ostavlja iza sebe trag od mrvica hleba, koji kasnije pojedu ptice i povratak je sprečen, to jest ista životna snaga onemogućava pulsaciju koja vodi prema primarnoj kući koja pretstavlja regresiju ili odsustvo rasta u vezi sa zavisnošću koja se stvorila na samom

2. stranica od 4

Palčić – bajka o emancipaciji.

počektu života. Petoro Palčićeve braće i sam Palčić, psihološka familija moraju da se suoče sa šumom koju ne poznaju, sa svetom. Neznajući da konstrujišu svoju kuću traže kuću koja će zameneniti provbitni dom, koja pretstavlja sklonište, toplotu i zaštita u odnosu na noć i hladnoću koja dolazi. Palčić je vide neku svetlost i kako se često desi, umesto skloništa – pronađe kuću zlog diva. I ovde imamo roditeljki par koji na izgled čini jednu porodicu: otac, majka i pet ćerki ( i ovde imamo pet deteta, koliko prstiju na ruci ), tamnu stranu ogledala, senku gde je energija jaka i proždirajuća. Palčić traži životnu energiju a li umeto nje nalazi energiju smrti. Divova žena ih dočeka na lep način i daje im zaštitu i hranu, ali Palčić otrije da će div doći u toku noći da ih ubije i pojede. Dakle nije pronašao zaštitčniku energiju nego energiju uništenja. Izaći iz sistema zavisnosti da bi se tražio drugi tip zavisnosti može biti opasno. Možemo da popustimo pod pritiskom zavisnoti, ne više zaštitničke nego uništavajuće. Bana, geng, grupa narkomana, kafana, navijački klub, društvo, religiozna sekta, politička partija, mogu da zamnene potrebu za sigurnošću, naročito za mlade ljude ili slabe slabog karaktera.U potrazi za ljubavlju ili sigunošću, može se desiti da se sretnu osobe koje neće da nas zaštite nego hoće da usisa našu energiju i da sa njojm radi ono što nađe da je komotno. Falsifikati sigurne kuće je svuda prisutan. Zove se simbiosa – autonomija i odmah dolazi u sukob sa zavisnost – emancipacija. Pravo ptianje je: kome pripadam? Odnos pripadnosti je mnogo širi od onoga kako je Frojd postavio, kada priča da seksualni partner, ne podrazumeva samo partnera nego i prijatelje, ostale osobe koje prema kojima gajimo prijateljska osećanja nego ide i dalje u socijalnu, političku i ekonomsku sferu.Reč kuća za Junga ima različito i elastično značenje i može da podrazumeva religiju, filzofiju, ideologiju, partiju, ekonomsku klasu, korporaciju, vojsku... otadžbinu. Čak i moda može da realizuje sigurnost i da se mimetizira, čineći ono što radi većina, utapa se u masu. Protiv sindroma napuštanja čovek traži rešenje u pripadnosti i rizikuje da upadne u zavisnost, da izgubi slobodu jer ga Džin može pojesti. Bilo kakava pripadnost je prihvatiljivija nego da se ostane sam; šteta jer je osnovni zadatak u stvari je odgovornost.Bajka ukazuje na potencijalnu opasnost: sentimentalna veza koja sledi posle primarne može biti opasna, vampirska e uništavajuća. U novoj kući ili situaciji, osoban može umesto da bude hranjena da bude iskorićen, ne nalazi hranu nego postaje hrana. Palčić, nalazi rešenje i petoro braće zamnenjuje krevet sa pet divovih ćeriki, tako da kada u toku noći div dodje umesto da odseče glave Palčiću i njegovoj braći, on odseca glave svojim ćerkama. Uspe da se izbegne opasnost ostavljajući da vampirska energija onespostobi sebe samu. U mikonskm mitu, seče se glava biku, u ovoj bajci se seče glava divovim ćerkama prekidajući prekid negativne okolnosti. Zlo samo sebe obezglavi. Prepoznati zlo pomaže da se zlo oslabi. Priča se završava tako što Palčić i braća plene bogatvo diva – pronađeno iskustvo.Bajka priča on nekoj vrsti inicijacije. Prvo iskušenje je da se prevaziđe šok koji usledi posle napuštanja i da se pronađe mogućnost ličnog opstanka. Lekcija koja se postavila pred Palčića je prilično brutalna, ali ako je on uspeo, možemo uspeti i mi. Sve počinje sa nekim nedostatkaom; neuhranjena anima i napuštenost; nastavlja se sa zastrašivanjem i pretnjama da nas zlo može progutati prerušeno u dobro; i sve se završava sa oslobođenjem i autonomijom našeg malog protagoniste. Naravoučenije je: nezavisno od toga koliko se možeš osetiti mali i nezaštićen, možeš uspeti ako iz sebe izvučeš najbolje iz sebe, svoju inteligenciju i na taj način možeš spasiti i one koji su manje vešti i da povedeš napred i one delove ličnosti koje su spore i još neprilagođene.Palčić je inicijalni heroj za decu kao što je Tezej bio kod starih Grka. Pošto je završtio herojsko delo postaje bogat, to jest postaje samosvestan, dobije potrebnu sigurnost i iskustvo. Bogatsvo ili energija je istovremeno i znanje i dolazi kao posledica borbe sa zlom. Blago u bajkama dolazi uvek od veštica, divova, zmajeva, Zlo postaje Dobro, snaga raste iz negativnog iskustva. Zlo se nemože izbeći, važno je prepoznati ga, analizirati ga i preobratitiga u dobro. Kako kaže jedan stih iz Kabale:» Zlo je Dobro ako je postavljeno na pogrešno mesto».Ovo je jedna priča ali u Indijei kažu da čak i psihološki problemi mogu biti lečeni pričama. Priče su drame koje nas uče iznutara. Jung je koristio mitove, bajke, folklor, snove... kao univerzalne psihološke strukture koje dolaze iz podsvesti i koje pulsiraju i donose rešenja. Korišćenje ovih struktura nije samo radi lečenja, nego je orentirajuće i ocenjujuće za psihu, ali u evolutivnom smislu rasta. Bajka je životna struktura koja leči život.

3. stranica od 4