ПОСЛУШНОСТ ПРЕМА УЧЕЊУ СТАРЦА ЈОСИФА ИСИХАСТА

Послушност је темељ монаштва. Монаштво не може да се замисли без вежбања послушности. Послушност је тајна монашког живота, коју веома мали број људи познаје, а још мањи број људи доживљава сву њену дубину. Монашки живот не учи се разумом. Он се животним искуством предаје у наслеђе од старца до послушника. На постригу монах се пред светим Жртвеником заветује на послушност до смрти своме старцу и својој монашкој обитељи1. Тај завет је од пресудне важности: у њему се крије монахов живот, духовно напредовање, васкрсење, али и духовна пропаст. Живот у општежитељној монашкој обитељи, у скиту, у келији, улепшава се послушноћу и постаје рајски. Али када превлада непослушност и опирање, онда постаје несносан, неподношљив.

Тешко је говорити о послушности! Кад се Богом не би просветлио, човеков ум би могао имати и саме апостоле за учитеље послушности, па опет не би могао ништа да схвати, а можда би их и каменовао, као што каже свети Игњатије Брјанчањинов2.

У овој студији бавићемо се послушношћу онако како је она изложена у учењу истинског безмолвника (исихаста), старца Јосифа Исихаста3. Изгледаће, можда, парадоксално и противречно расправљати о послушности према учењу једнога безмолвника и неко може с правом да се запита: шта може безмолвник да каже о послушности? Међутим, безмолвије (молитвено тиховање) је заправо суштаствено испреплетено са послушношћу. Безмолвије нам омогућује да се сјединимо са Богом, а послушност даје повод и могућност да се то сједињење одржи. Истинска послушност је основ здравог безмолвија, док, са друге стране, лажна и нездрава послушност ни у ком случају не доводи до очекиваног резултата.

Нашавши се на самом почетку у положају послушника, монах треба у потпуности да се преда послушности, уколико је дошао, макар и делимично, до сазнања о његовој теолошкој и атрополошкој позадини.

Блажени старац Јосиф Исихаст има овакво мишљење о томе: „тајна послушности је истински велика тајна“4. Послушност има христоцентричан карактер. Заснована је на речима Господњим: Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене

Чланак у зборнику Евхаристијско Сабрање (Su,naxij Euvcaristi,aj), публикованом у част старца Емилијана, Атина 2003. године, стр. 247-268. 1 Блажени старац Јосиф Исихаст каже: „заодевајући се у свету Схиму заодевамо се у послушност.“ Старац Јосиф, Откривање монашког опита (+Ekfrasij monacikh/j evmpeiri,aj), Писмо 14, издање манастира Филотеј 62003, стр. 102. 2 Види Писма светог Игњатија Брјанчањинова, Сергијев Посад 1913. 3 Изложићемо, колико нам то допуштају наше могућности, његово учење о послушности онако како се оно може видети на основу писама старца Јосифа, објављених у књизи: Старац Јосиф, Откривање монашког опита (+Ekfrasij monacikh/j evmpeiri,aj), у издању манастира Филотеј 62003. и онако како су га сачували у памћењу послушници и ученици старца Јосифа Ватопедског (његовог биографа), старац Јефрем игуман манастира Филотеј и блажени старци Харалампије Дионисијатски и Јефрем Катунакијски. 4 Писмо 14, наведена књига, стр. 102.

се одриче5. Послушни монах подражава Христа, који је био послушан до смрти, и то до смрти на крсту6. Монах, који хоће да буде уведен у ову тајну, не треба на старца да гледа и о њему да суди на основу разумских критеријума, па чак ни да у њему гледа само човека. „Послушност, или непослушност не зауставља се само на старцу, него преко њега допире до Бога.“7 Старац се налази на месту Христа. У личности старца послушник треба да види самога Христа. „Са толиком љубављу мора да гледа на старца, као да гледа образ Христов.“8

Блажени старац послушност словесних бића није сматрао простим испуњавањем заповести које надређени захтевају од потчињених, већ ју је сматрао нечим изузетно суштаственим и пресудним. Говорио је да нам „погубне последице непослушности, које су учиниле да постане подложан пропадљивости не само сâм извршилац одрицања, то јест човек, него и целокупна веома добра земаљска творевина, потврђују да је послушност услов и средство поновног сједињења целокупне творевине са њеним Творцем. Сва остала створења су у међусобно хармоничном животу једино због тога што су непрестано у вези са Богом и примају Његово дејство. Послушност, дакле, има онтолошки карактер. Послушност за словесна бића није ништа друго до закон односа зависности и пут у живот, а непослушност, па према томе и прекид тог односа зависности, изазива пропадљивост и смрт.“9

Послушност је тајна која чини и суштину и уређује односе између личности Свете Тројице. Син није дошао да врши своју вољу, него вољу Оца који Га је послао.10 Свети Дух неће рећи ништа сам од себе, него оно што чује од Бога Оца.11 Старац је инсистирао на томе да потчињеност Бога Логоса равночасном Оцу показује да је послушност тајна.12

Послушност није у складу са људском логиком. По законима логике ми нешто сматрамо белим, нешто друго црним, разликујемо светлост од таме. А кроз послушност из послушника треба да ишчили свако правило (и право) такве врсте (тј. логичко расуђивање) и послушниково мишљење треба да се поистовети са старчевим. Блажени старац је говорио да послушник треба „до те мере да буде послушан да сматра светлост тамом и таму светлошћу. Да одсече свако просуђивање. Да у потпуности уништи сваку таштину. Да постане неразуман при сасвим здравом разуму.“13

5 Лк. 10, 16.6 Фил. 2, 8. 7 Старац Јосиф, Писмо 14, наведена књига, стр. 104. 8 Писмо 14, наведена књига, стр. 102. Упореди дело Калиста и Игњатија Ксантопула, О онима који се спремају да живе у молитвеном тиховању (Peri. tw/n ai`roume,nwn h`su,cwj biw/nai) 14, Добротољубље светих Отаца трезвеноумља, грчко издање, Атина 1961, стр. 206: „Као према самоме Христу односећи се, а не као према човеку.“ 9 Старац Јосиф Ватопедски, Старац Јосиф Исихаст, издање манастира Ватопед 62004, стр. 230-231.10 Види: Јн. 6, 38: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него Оца који ме посла.11 Види: Јн. 16, 13: А када дође Он, Дух Истине, ... неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује.12 Старац Јосиф Ватопедски, наведена књига, стр. 231.13 Старац Јосиф, Писмо 42, наведена књига, стр. 258.

Старац је вежбање послушности зарад стицања ове разумне неразумности, тог потпуног усвајања чистог и непомућеног смиреног мудровања, сматрао „вештином над вештинама и науком над наукама“14. Сматрао је да из послушности не може да произиђе ништа рђавво, без обзира колико је бесмислено оно што је заповеђено. Говорио је да „ономе ко послуша заповест, ма колико била наопака, таква заповест ће изићи на добро само и једино због послушности“15. Чак и у случају када старац није искусан у духовном животу, или ја чак равнодушан према њему, послушник не трпи штету ако му је послушан. Истицао је: „Онај ко заповеда ће полагати рачун да ли је добро или рђаво заповедио. А ти ћеш полагати рачун да ли си добро послушао, или ниси.“16 Уосталом, из живота Цркве знамо за примере монаха који су живели у послушности старцима који су били нагли, гневљиви, тешка карактера и немарни, па су напослетку ти монаси постали послушници за пример, као што је био свети Акакије из Лестице.17

Послушност је у суштини својевољно одсецање сопствене воље. Творење сопствене воље старац је сматрао својеврсном смрћу душе.18 Сопствена воља се твори онда када се верује у сопствено мишљење и ослања се на њега. Стога је неком свом послушнику саветовао: „Одреци се сваког свог суда о било чему да се твој суд не би претворио у твоју вољу.“19

Животом у послушности исказује се и показује љубав и вера према ономе ко даје заповести. Старац је говоррио: „Не постоји делатна љубав без потчињавања. Како можеш да принесеш љубав и служиш ако се не потчиниш вољи другога? Сваки покрет делатне љубави је служење. То значи да послушни двоструко дејствују: приносе делатну веру према ономе који заповеда, а уз то служећи му приносе и љубав.“20 Таква вера и љубав према старцу рађа послушност, а уједно се вера и љубав рађају из ње.

Сви монаси су дужни да буду послушни, без обзира на духовни узраст и независно од њега. Послушност је обавеза и за почетнике и за духовно узнапредовале и за савршене. Сваки од њих, разуме се, другачије поима и учествује у тајни послушности. Старац Јефрем Катунакијски је с тим у вези говорио: „Од свога старца ћеш примити онолико духовне силе колика је мера твоје послушности и вере према њему. Тако је било и са старцем Јосифом. Он је с нама разговарао. Говорио је према својој мери, а ми смо га разумели свако према својој мери.“21

Послушност, међутим, треба да буде „савршена и беспоговорна код свих“22. Блажени старац саветује: „Чини слепо и без премишљања оно што ти заповеда онај ко

14 На истом месту.15 Старац Јосиф Ватопедски, Благодатним даровима украшени старац Јефрем Катунакијски (~O carismatou/coj VEfrai,m Katounakiw,thj), издање манастира Ватопед 22002, стр. 101.16 Старац Јосиф, Писмо 14, наведена књига, стр. 104.17 Види: Јован Синајски (Лествичник) Поука IV, стр. 38.18 Види: Старац Јосиф, Писмо 56, наведена књига, стр. 312.19 Писмо 14, стр. 104.20 Старац Јосиф Ватопедски, Старац Јосиф Исихаст, стр. 231-232.21 Старац Јосиф Ватопедски, Благодатним даровима украшени старац Јефрем Катунакијски, стр. 88.22 Старац Јосиф, Писмо 5, наведена књига, стр. 57.

има одговорност, да не би ти био одговоран за своја дела“23. Подстицао је беспоговорну послушност, послушност без запиткивања, сумњи и одмеравања заповести. Његов послушник, а наш старац, Јосиф Ватопедски о томе казује: „Из претходног искуства смо били навикли да примамо заповест на прву његову реч, као на последњу, без примедби. Све се тако одвијало ‚сместа‘, чак и онда када би било неких сумњи заснованих на здравом разуму.“24

Послушност је унутрашње стање. Извршење заповести површно, формално, без њеног унутрашњег својевољног усвајања и прихватања није послушност, него просто повиновање. А такво повиновање, ако се примени на монаштво, показује његово назадовање. Старац је наглашавао: „Није послушност ако извриш ову или ону заповест, коју су ти заповедили да извршиш, ако се при томе у себи противиш. Послушност је потчињавање душевног настројења да би се ослободио свог злог унутрашњег човека.“25

Послушност треба да се остварује уз добро настројење душе и чисту усрдност. Тако се, по речима блаженог старца Порфирија, постиже „радосна послушност“. Старац Јосиф је јарам послушности описивао као „лаки јарам“. Послушност чини јарам Господњи добрим, Његов терет лаким и држање Његових заповести једноставним.26

Постоје степени послушности.27 Неко може у почетку да изнесе противуречење на заповест, али напослетку да послуша и да заповест изврши. Други може да не искаже речима противуречење, него само мислима и да онда изврши заповест. Трећи може да се држи заповести једино зато што неће да буде непослушан да не би пореметио односе са оним ко му је заповедио. Неко, опет, може да буде свесрдно послушан очекујући духовну корист коју ће тиме задобити. А неко је послушан јер воли старца, или било ког брата који од њега нешто тражи, па се с радошћу и уживањем даје и жртвује за друге. Овај последњи степен послушности одражава истинску послушност која постаје узрок да послушник окуси многе благодатне дарове.

Старци улажу много напора да своје послушнике приведу истинској унутрашњој послушности, да послушници не би били лишени божанских благослова који происходе из ње. Стога један савремени светогорски старац, бивши игуман манастира Симонапетра, старац Емилијан, који је посредством старца Јефрема Катунакијског пригрлио и својој многобројној духовној деци пренео исихастичко учење старца Јосифа Исихаста, па тако и учење о послушности, наглашава да једино „кроз истинску унутрашњу послушност старцу, монах духовно узраста“.28

23 Старац Јосиф, Писмо 14, наведена књига, стр. 104.24 Старац Јосиф Ватопедски, Старац Јосиф Исихаст, стр. 180-181.25 Старац Јосиф, Писмо 14, наведена књига, стр. 105. 26 Види: Старац Јосиф Ватопедски, Старац Јосиф Исихаст, стр. 232. Упореди: Старац Јосиф, Писмо 53, наведена књига, стр. 296.: „Ма што си, чедо моје, оставио лаки терет послушности и понео Сиизифов терет?“ 27 Старац Јефрем Катунакијски разликује три стадијума послушности. 1. Послушан сам због страха од казне ако будем непослушан. 2. Послушан сам да бих задобио плату. 3. Послушан сам из поштовања и љубави према старцу који ми заповеда. Види: Јосиф Ватопедски, Благодаћу обдарени послушник старац Јефрем Катунакијски, стр. 96. 28 Архимандрит Емилијан, Катихетске и друге беседе (Kathch,seij kai. Lo,goi), у едицији Sfragi,j gnh,sia (Истински печат), I том, Ормилија 1995, стр. 139.

Кроз послушност монах не одсеца само своју грешну вољу, него и своју природну „добру“ вољу. Одсецање воље развија код послушника, чак и када је у питању воља по питању нечега што се иначе сматра добрим, неку врсту уздржања, скрушавање и смирење.

Блажени старац Јосиф је код својих послушника одстрањивао и одсецао чак и оно што би многи сматрали духовним постигнућима. Тако је старцу вечне успомене Харалампију Дионисијатском ограничио његових пет хиљада метанија дневно на хиљаду, што је жалостило, али и смиравало ревносног послушника.29 Ту врсту одсецања воље старац је сматрао уским вратима која „воде у рајска пространства“30.

Саветовао је: „Свакога дана и часа одсецај своју вољу и не тражи другога пута осим тог. Тај пут су пропутиле стопе преподобних Отаца.“31

И заиста, свети Симеон Нови Богослов је благодарећи савршрној послушности своме старцу Симеону Студиту, примио многе благодатне дарове, а особито просветљења божанским еросом (богожудњом). Овај светитељ „свецело умртвљење сопствене воље“32 сматра крстом и смрћу. А умртвљење сопствене унутрашње воље назива „животворним умртвљењем“33, јер се монах тим умртвљењем на чудесан начин духовно оживотворује. И Василије Велики је, када је посетио неки општежитељни манастир и упитао игумана да ли има „некога ко поседује истинску послушност“, мислио на то да ли тамо постоји неки монах који је савршено умртвио, савршено одсекао сопствену вољу. Када се уверио да је монах, кога му је игуман показао, био заиста мртав за све – јер је без икаквог противљења пристао на то да га Василије Велики посипа водом и да се умива – рукоположио га је да би га повео са собом у епископију као истински сасуд божанске благодати.34

Тајна послушности губи делотворност када се послушник саглашава са помислима против свога старца. То је први и највећи рат који ђаво подиже против монаха.Ђавољи циљ је да раслаби, да поремети, да разори везу између послушника и његовог старца.35 Јер непријатељ зна колико је велики покров благодати који чува онога ко се кроз послушност потчињава, будући да је он сâм отпао од славе Божије због непотчињавања и непослушности. Блажени старац је послушнику давао савете у вези са помишљу против старца: „Избегавај такву помисао као змију отровницу, јер је има страшну моћ над нашим родом. То је вештина и замка лукавога. Шаље ти помисли 29 Јосиф монах Дионисијатски, Јеромонах Харалампије Дионисијатски (~Ieromo,nacoj Cara,lampoj Dionusia,thj), 2002. стр. 77-78.30 Старац Јосиф, Писмо 3, наведена књига, стр. 49.31 На истом месту.32 Преподобни Симеон Нови Богослов, Сабране беседе, Бг. 2005, Катихетске Беседе, Беседа Двадесета, 2, стр. 166.33 На истом месту, Етичка Слова, Шесто слово, 1, стр. 356.34 Види: Изреке стараца, О Василију Великом (VApofqe,gmata Gero,ntwn( Peri. tou/ Mega,lou Basilei,ou), Светоотачка издања „Григорије Палама“, Солун 1978, стр. 162.35 Старац Јефрем Катунакијски описује како ђаво на методичан и научни начин покушава да одвоји послушника од старца. Ако послушник у почетку гледа на старца као на анђела, полако долази време када га гледа као човека и напокон га види као ђавола! Види: Старац Јефрем Катунакијски (Ge,rontaj VEfrai,m Katounakio,thj), Издање Безмолвнице „Свети Јефрем“, Катунакија, Света Гора 2000, стр. 182-183.

против старца да би те лишио благодати која те штити, да би те учинио одговорним, а потом да те немилосрдно шиба... никада не допуштај да се било каква помисао против твог духовног оца угнезди у твоме срцу.“36

Помисли против старца су заметак лицемерне послушности, када се послушник под маском послушности усаглашава са својом вољом. Позната је изрека: „Онај ко заповестима својевољно нешто дода, јесте прељубочинац“37. Такво је стање својствено такозваној „калуђерској тврдокорности“, када послушник не извршава заповест ни тачно ни савесно. Ако монах нема ни пажње ни будности, доспеће до противречења, а уколико оно потраје, довешће монаха до коначне непослушности. А плодови непослушности су монасима веома горки. Једна мала непослушност према његовом старцу Јосифу Исихасту, стајала је старца Јефрема Катунакијског озбиљне Божије опомене.38 Како нам је сâм испричао о томе, овај свети старац је плакао сваки пут када би се сетио те мале непослушности, као што је апостол Петар плакао сваки пут кад би чуо кукурикање петла сећајући се свога одрицања. Та је непослушност објективно можда била безначајна, али је за тог преобилно облагодаћеног послушника она имала велики значај због његовог духовног знања и истанчане савести.

Непослушне монахе, оне, који до танчина не исповедају старцу своје помисли, ђаво веома лако завара, јер имају поверења у своје помисли, а не у свога старца. „Јеси ли видео како монах лако падне у прелест? Имао је поверења у своју помисао!“ То је био стални рефрен блаженог старца Јосифа, како нам сведочи старац Јосиф Ватопедски.39

Будући да је благодаћу Божијом био истински учитељ и исцелитељ душа и познајући добро изумитеље обмане и лажи, старац признаје: „Ако је неко болестан, могу благодаћу Божијом да га ослободим болести рђавих помисли и болести прелести. Довољно је само да ми буде послушан. Јер ако онај ко је на ивици да падне у прелест послуша другога, он тиме постаје претња зломе да ће га изгубити, да ће се ослободити. Зато га саветује, убеђује да никоме другом више не верује, да више никада ником другом не буде послушан, него да убудуће прима само сопствене помисли, да верује само сопственом расуђивању.“40

Не могу да буду у послушности углавном они монаси који престану да живе у покајању и тада кушају горке плодове своје непослушности: то су најчешће разни облици духовне раслабљености, назадовање у духовном животу, ниподаштавање, а често и одрицања (Бога), што их напослетку доводи до одбацивања монашке схиме.41 Старац Јосиф је особито скретао пажњу да се чувају сви они који без благослова напуштају послушност ради молитвеног тиховања, јер тако дају предност сопственој

36 Старац Јосиф, Писмо 14, наведена књига, стр. 101.37 Добротољубље, Свети Марко Подвижник, 200 Поглавља о духовном закону, 124, Светосавље. орг.38 Старац Јефрем Катунакијски, наведена књига, стр. 53.39 То је снашло и оца Јована, послушника старца Јосифа Исихаста, али се срећом, благодарећи старчевој прозорљивости и пророчком дару, избавио из прелести. Види: Старац Јосиф Ватопедски, Старац Јосиф Исихаст, стр.112. 40 Старац Јосиф, Писмо 36, наведена књига, стр. 215-216.41 Старац Јосиф, Писмо 60, наведена књига, стр. 324-325.

вољи и постају „слуге страстима гнева и похоте, те им се као владарима потчињавају и драговољно чине све оно чиме им удовољавају, а с друге стране упадају у колотечину претеране навике које се држе као да су закон и тако постају жртве прелести“.42

Према томе, да не би доспео дотле да га стигну страшне последице непослушности, чим га нападну помисли против његовог старца, монах треба истог часа да их одбаци, јер оне растављају послушника од старца. Кад монах види да му се у ум утискују разне путање духовног живота, другачије од оних које му је зацртао старац, то је већ знак да је дошло тачке размимоилажења.

Будући да се примио тога да руководи свог послушника ка успешном духовном усавршавању, старац се, са своје стране, веома жалости, тугује и духовно болује због сваке непослушности свога духовног чеда. Блажени старац Јосиф је признао да „старац за сваку поједину душу, чијег се руковођења прихвати, ставља још један претежак ланац око свога врата... Неопходно му је много чисте љубави, а не непослушности и притивуречења.“43 Старчева љубав је несебична, чиста, духовна. Или, како каже старац Јефрем Катунакијски, „очинска љубав (старчева) је изузетно узвишена“44. Могли бисмо рећи да старчева љубав није очинска, него пре материнска: налик је на љубав плотне мајке, само што је ослобођена емоција, али је зато преиспуњена Светим Духом. Старац Јосиф је изнад свега волео да се жртвује да би његов послушник стекао неку душевну корист. Таквом је љубављу био испуњен, па би стога често овако говорио свом духовном чеду: „Заједно ћемо отићи у рај. А ако тебе тамо не сместим, ни ја нећу боравити онде.“45 А монахињу би увек са дубоким болом у срцу овако прекоревао: „Знаш ли, мило моје чедо, колико жалостиш мати игуманију када си непослушна?“46 Или би говорио: „Из свог искуства и сопствених мука добро знам каква су све искушења мати игуманије. Знам да много страда и трпи носећи терет сваке од вас понаособ, јер носи одговорност пред Богом за сваку од вас.“47

На почетку борбе за стицање послушности, послушник ће сасвим оправдано видети други закон у удима својим који се бори против закона ума48 његовога, видеће старога човека49, који се углавном састоји од воље и права. Воља, као показатељ човековог самољубља и право, као показатељ човекове сујете, имају велику моћ у савременом друштву, у коме се све пожуде и хтења скривају иза маске потребе. Право је, с друге стране, заузело место највишег принципа на штету обавеза и дужности па чак и кад су малолетна деца у питању, а послушност крши и вољу и право. Насупрот томе, монах, као што кажу свети Оци, који вољу поистовети са правом налази се у тешкој ситуацији. Његов духовни живот је озбиљно угрожен и често се сматра духовно мртвим.50

42 Старац Јосиф Ватопедски, Старац Јосиф Исихаст, стр. 274-275.43 Старац Јосиф, Писмо 14, наведена књига, стр. 103.44 Старац Јефрем Катунакијски, наведена књига, стр. 179.45 Старац Јосиф, Писмо 20, наведена књига, стр. 133.46 Писмо 71, наведена књига, стр. 359.47 Писмо 34, наведена књига, стр. 201.48 Рим. 7, 23.49 Еф. 4, 22.

Свети Оци су били бескомпромисно строги што се тиче повлађивања вољи, а свакој другој послушниковој слабости, или телесној болести, могли су до извесне мере да снисходе51. Старац Јосиф је препоручивао послушност „без снисхођења и нагодби“52.

Блажени старац је монахе делио у према особинама с обзиром на вероватноћу да дођу у опасност да се не потчине заповести. О томе пише: „Има душа податног карактера које се веома лако потчињавају. Има и душа крутог карактера које се не потчињавају лако. Међу њима је разлика као између памука и гвожђа.“53 Ми бисмо, у складу са тим, данас могли ова два типа монаха да опишемо овако: они први су простодушни и нељубопитљиви и лако напредују у вежбању послушности. Они други, пак, стекавши мудрост по свету, имају развијен критички дух и предузимљивост. Они свој начин размишљања и ставове теже потчињавају другачијем, јер их у томе спречава њихов претерано развијен разум и логичко закључивање. Али, ако им пође за руком да то искушење савладају, ови боље напредују и духовно узрастају више од оних првих и постају личности обдарене многобројним благодатним даровима.

Кроз послушност монах доживљава божанска духовна стања која не може ни да опише, нити на прави начин да изрази речима. Покушаћемо да изложимо неке од плодова истинске послушности према учењу блаженога старца Јосифа Исихаста.

Да би се стекла монашка послушност неопходне су две личности: личност која даје заповести и личност која прима заповести, другим речима, неопходни су старац и послушник. Однос старац – послушник по аналогији је однос учитељ – ученик, који је практично показао сам Господ у свом овоземаљском животу. Кроз послушност се развија однос духовног очинства, однос духовног јединства и блиске духовне заједнице послушника и старца. Однос духовног очинства је однос присаједињења (приопштења) послушникове личности старчевој и у том се јединству одвија његово руковођење стазама божанске благодати при чему је старац његов једини руководитељ. Старац је за послушника основно оруђе божанске благодати. Старца, пак, надахњује послушник који своја гледишта и систем вредности потчини старчевим и труди се да при сваком свом покрету буде у духу свога старца. Старац Јосиф саветује: „Прилепи се уз свога старца и диши заједно са њим, па чим изиђе реч из његових уста ти је одмах зграби: развиј крила и лети да је извршиш не премишљајући да ли је то добро или рђаво.“54 Тај дух зависности развија још већу послушност доносећи послушнику духовну сигурност.

Блиски однос између старца и послушника не производи никакав облик човекопоклонства, нити се заснива на неком облику емоционалне везаности, као што

50 „Ако се, дакле, право сједини са вољом, човек (духовно) пропада.“ Изреке стараца (VApofqe,gmata Gero,ntwn), Ава Пимен 54, наведено дело, стр. 548.51 Као карактеристичан пример наводимо поступак светог Атанасија Атонског. Он је, наиме, бацио велику количину рибе коју су уловили његови послушници, јер је толики улов био последица њихове воље, а не његове заповести, а потом им је рекао: „Никада немојте кршити заповести и показати непослушност чак ни под изговором да чините нешто благословено.“ Види: Монах Павле Лавриот, Преподобни Атанасије Атонски (~O o[sioj VAqana,sioj o` VAqwni,thj), Света Гора 32000, стр. 118-119. 52 Старац Јосиф, Писмо 17, наведена књига, стр. 118-119.53 Писмо 3, наведена књига, стр. 44.54 Писмо 14, наведена књига, стр. 104.

може да изгледа некима који не познају православни духовни живот и светоотачко предање. Овде бисмо хтели да истакнемо разлику између монашке послушности и хришћанске послушности верних мирјана. Послушност као тајна, која нераскидиво сједињује старца и послушника, разликује се од оне послушности коју верни хришћанин у свету дугује своме духовном оцу. Монах се у чину велике схиме заветује да никада неће отићи од свога старца и своје монашке обитељи. Таква обавеза, међутим, не постоји када је у питању мирјанин који се исповеда свом духовном оцу. Због тога мирјанин може да промени духовника, ако му он духовно не помаже, ако му не пружа духовно спокојство, премда се ни мирјанима не саветује да без озбиљних духовних разлога и олако мењају духовника. Монах, међутим, не може да промени старца. Онај ко то учини, налик је на некога ко би покушао да убеди своју истинску плотну мајку да она није жена која га је родила, већ нека друга.

Старац се труди да послушникову вољу саобрази Божијој вољи. На безбедан начин приводи послушника Христу. Када оставља човека да твори сопствену вољу, Бог напушта човека и од тог напуштања нема већег. Послушник је стога у повољнијем положају јер посредством свога старца открива Божију вољу. Послушност изражава вољу Божију по благонаклоности.

Монах који се бори добром борбом за послушност има уза се изузетно великог савезника, својега старца, који може да привуче милост Божију за свога послушника. Старац Јосиф старца сматра послушниковим заступником пред Богом, заступником који усрдним мољењем може да Га приволи на благонаклоност према послушнику, чак и у случају ако је овај ражалостио Бога или Му се успротивио.55

Послушност, која многима изгледа као робовање, у суштини је слободно духовно делање којим се монах ослобађа робовања страстима и демонима да би удахнуо дах духовне слободе. Истинско робовање је потчињеност страстима и служење њима. Старац подвлачи: „Послушност је када постајеш слуга да би био слободан. Купи своју слободу за ниску цену. Постани неодговоран и радостан.“56 „Тамо где има послушности, смирења и борења, демони никада немају моћ да поробе човека. Окорелост, непослушност и гордост рађају немарност и равнодушност.“57 Сматрао је да је основни циљ светоотачких поука да нас потчине „блаженој и богоподражавајућој послушности, а благодарећи њеном васпитавању и руковођењу очистићемо се од разних страсти умишљености и сујетне уображености сопствене воље.“58

Послушни монах свесно прима поруге и понижења од свога старца, јер зна да је све то саставни део васпитавања за одсецање егоизма и гордости и за стицање смирења. Монах који без роптања „носи Христову поругу“59 има удела у Христовим страдањима и духовно узраста у Христу. Послушник полаже испите свог духовног напредовања у часовима када га понижава старац – или неки други брат, ако то промисао Божији 55 Писмо 14, наведена књига, стр. 103.56 Писмо 14, наведена књига, стр. 105.57 Писмо 33, наведена књига, стр. 197.58 Старац Јосиф, „Десетогласна труба“, у књизи старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр. 299.59 Види Јев. 13, 13.

допусти. Ако смирено и без противљења прихвата понижења и вређања, онда духовно напредује. А да би се ти тренуци благодаћу Божијом на најбољи начин искористили за духовну добробит и напредовање, монах у часовима понижења треба да се налази у духовном успону. Ако се, међутим, баш тада налази у неплодном духовном стању и ако је оно на нисходној путањи, ако баш тада, можда, њиме владају супротне помисли, онда долази до помрачења ума и отврдлости срца.

Блажени старац је на своје послушнике примењивљо баш тај метод васпитања, хотећи да их што брже одведе до сигурне луке смирења.60 Знајући колику духовну корист има монах од понижења, он подстиче: „Постани сунђер у обитељи који, премда ниси ништа скривио, упија сваки прекор и понижење и напаја твоју душу не почастима и похвалама, него прекорима и осудама.“61

Чистота ума и чиста молитва постиже се кроз послушност. Старац пише: „Ум онога ко је стекао савршену послушност има и савршену безбрижност.“62 А у послушном и безбрижном уму не може да не буде настањена благодат молитве, чисте умне молитве, коју је старац толико волео и за коју се толико старао. Говорећи о блаженом старцу Јосифу, Старац Емилијан Симонапетрит пише: „Свој живот је посветио молитви коју је свим срцем пригрлио, учинио ју је својом највећом снагом и тако је целога века живео у јединственом непрекинутом опитовању слатке рајске насладе.“63 А блажени отац Гаврило Дионисијатски писао је о старцу Јосифу Исихасту ово: „По општем мишљењу старац Јосиф је највећи отац трезвеноумног богословља нашег времена, као и највећи прозорљиви безмолвник и изразито се по свему томе истицао у нашем покољењу, покољењу монаха који ни по чему нису изузетни.“64

Дарове Светога Духа монах стиче послушношћу. То се особито односи на благодатне дарове молитве и богословља, који происходе управо из послушности. Старац пише: „И када се у послушности и молитвеном тиховању прочисте чула, успокоји ум и очисти срце, онда монах прима благодат и просветљење познања. Сав тада постаје светлост, сав постаје ум и бистрина и њиме проструји богословље, а тада чак и да тројица записују, не би могли да ухвате то струјање које кипти и узаврело се излива у таласима и шири мир и крајњу умртвљеност страсти по целоме телу.“65 Говорио је да послушност монаха води до сретања са Богом и борављења са Њим. А то борављење са Богом старац је сматрао истинским богословљем.66

60 Види поводом тога уводни одељак „Уместо пролога“ архимандрита Јефрема у књизи Старац Јосиф, Откривање монашког опита (+Ekfrasij monacikh/j evmpeiri,aj), стр. 21. Упореди: Јосиф монах Дионисијатски, Јеромонах Харалампије Дионисијатски, стр. 63-65.61 Старац Јосиф, Писмо 6, наведена књига, стр. 60. Упореди житије свете Исидоре, „Исидора је стално радила ... трудила се ... служећи свима... и била манастиру као сунђер који отире сваку нечистоту и прљавштину“, Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих, 10 мај, Спомен преподобне матере Исидоре Јуродиве, - svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0510.htm, приступљено 18. 03. 2010.62 Старац Јосиф, Писмо 12, наведена књига, стр. 95.63 Архимандрит Емилијан, Катихетске и друге беседе, I том, стр. 373.64 Архимандрит Гаврило Дионисијат, Духовни луг Свете Горе, издање манастира Дионисијат 22002, стр. 218.65 Старац Јосиф, Писмо 48, наведена књига, стр. 279.66 Старац Јосиф Ватопедски, Старац Јосиф Исихаст, стр. 215.

Старац је за послушника „проводник“ благодати. Када монах будно пази на своју послушност и своје духовно јединство са старцем, онда молитвама свога старца прима помоћ и посете божанске благодати. Старац Јосиф је говорио: „Онолико колико благочестивости имате, колико самоодрицања имате, колико вере у свога старца имате, толико, па и много више примате“67, а хтео је, разуме се, да каже да монахово срце постаје пријамчивије, пространије за посете божанске благодати. Блажени старац Јефрем Катунакијски, као нелажљиви и истински сведок овог духовног стања, признаје да „ниси могао да се наситиш благодати коју ти је давао старац“68, пошто те је претходно упозорио: „Аха, тако ти радиш? (то јест послушан си до последњег слова). Иди онда својој кући и имаћеш обилну благодат.“69

Послушност открива, заокружује и проширује монаха као личност, лакше и брже га доводи до циља, до опитовања божанске благодати, до освећења, до обожења. Старац Јосиф нам открива да потчињени монах брже прима благодат него исихаст70. „Послушни ученик ван сваке сумње и благодат брзо прима и увек је ван опасности: не плаши се нити да ће пасти, нити да ће изгубити.“71 Старац је с обзиром на послушност подобан крсту Господњем, јер кроз крст, кроз послушност задобијамо рај. Он пише: „Терет послушности сматра се сажетком осталих врлина, као и крст Страдања Господњих. И као што је разбојник кроз страдање на крсту ушао у рај, тако и ми кроз послушност, као кроз крсно страдање, улазимо у Царство Божије. Сходно томе, непослушни остају изван Царства.“72

Истински послушник је орао који високо лети, који лети у „области“ Духа. То је окушавао и старац Јефрем Катунакијски као послушник, па се зато као старац носталгично присећао: „Ах! Блажена послушност! Шта да ти кажем? Када сам био послушник, то је била благодат! То је била молитва! Летео сам као орао. Сада сам старац. Што кажу, нисам то тражио. То ми је Бог дао. Да, али се сећам да сам се као послушник осећао као да сам анђео... Код старца Јосифа окусио сам плодове савршене послушности.“73

Послушност, међутим, чини и чуда. Постигнућа послушности не могу да се објасне људском логиком: она су натприродна чуда вере. „Трудбеник послушности“74, који има веру у молитве свога старца, спреман је да буде послушан до смрти и да изврши и најсмелије заповести. Блажени старац Јосиф је код својих послушника неговао такву послушност. Тако је старац Харалампије Дионисијатски, благодарећи молитвама свога старца, за мање од једног сата прешао пут који се обично прелази за два сата са теретом од шездесет четири колограма уља на леђима.75 Другом приликом

67 Старац Јосиф Ватопедски, Благодаћу обдарени послушник старац Јефрем Катунакијски, стр. 88.68 На истом месту, стр. 91.69 На истом месту.70 Старац Јосиф, Писмо 13, наведена књига, стр. 99.71 На истом месту. 72 Старац Јосиф, Писмо 29, наведена књига, стр. 169.73 Старац Јосиф Ватопедски, Благодаћу обдарени послушник старац Јефрем Катунакијски, стр. 101-103.74 Свети Јован Лествичник, Лествица, IV поука, друго поправљено издање, Манастир Хиландар 1997.75 Види: Јосиф монах Дионисијатски, Јеромонах Харалампије Дионисијат, стр. 86-87.

исти старац је, као послушник, по заповести свога старца Јосифа служио једног остарелог монаха, који је боловао од дијареје и прао му упрљану одећу. Монахова одећа је, међутим, уместо да заудара, почела да шири опојни мирис.76 Овај натприродни и необични догађај збио се благодарећи томе што је тадашњи послушник, монах Харалампије, без гунђања и драге воље обављао своје послушање.77 Чак и онима, који су блаженог старца Јосифа питали за савет око неког свог проблема, проблеми би се увек разрешавали, само ако су га доследно и свесрдно послушали. Тако је било и са оцем Герасимом Менагијом, који се чудесно исцелио од тешких болести, благодарећи својој послушности старцу Јосифу.78

У закључку бисмо могли још рећи да је послушност за монаха све: покретачка сила, гориво неопходно за живот његове духовне ипостаси и узрок стицања дарова Светога Духа. Мишљења смо да то исто мисли и старац Емилијан, када пише да „монах без послушности уопште не може да функционише као монах“79.

И поред тога што је блажени старац Јосиф био безмолвник у правом смислу те речи, он је ипак свеврлинску послушност сматрао основом монашког живота80. У данашњим светогорским општежитељним манастирима послушност и молитвено тиховање (безмолвије) су нераскидиво везани, што, по нашем мишљењу, дословно дугујемо блаженом старцу Јосифу Исихасту.81 Монах који је стекао духовно стање послушника подвизавајући се уједно у безмолвију, не само да корача „непоквашених ногу“ путем монашког живота, него ће сасвим сигурно опитовати преобиље божанске благодати.

Ми монаси савременог доба – када је човекова телесна снага толико пропала да човек више није кадар да поднесе напорно телесно подвизавање – можемо кроз послушност да постигнемо исто што су светогорски оци у прошлости постизали, то јест задобијање божанских благодатних дарова, освећење и обожење.

Због тога је блажени старац Јосиф Исихаст подстичући своје послушнике овако узвикивао: „О, блажена послушности! О, трипут блажена послушности: теби припада првенство! Чедо моје, да бисмо о. Арсеније и ја окусили ова небеска добра, морали смо подвизавајући се да пролијемо много невине крви. А ви само усрдношћу у

76 На истом месту, стр. 109-110.77 На истом месту, стр. 89-91, а ту су и многи други чудесни догађаји из живота старца Харалампија као послушника.78 Старац Јосиф Ватопедски, Старац Јосиф Исихаст, стр. 113-114.79 Архимандрит Емилијан, Катихетске и друге беседе, стр. 134. То јест никада није боравио у општежитељној монашкој обитељи – прим прев.80 Старац Јефрем, бивши игуман манастира Филотеј, пише о том наизглед необичном ставу старца Јосифа: „Обраћајући се монасима, старац је изнад свега стављао христоподобну послушност, а мирјанима је саветовао да дају првенство умној молитви, али увек под будним оком искусних руководитеља.“ - Архимандрит Јефрем „Уместо пролога“ књизи Старац Јосиф, Откривање монашког опита, стр. 17. Упореди: Старац Јефрем Катунакијски, издање Безмолвнице „Свети Јефрем“, Катунакија, Света Гора 2000, стр. 161.81 И сâм старац је говорећи о себи рекао да је послушност везивао са тиховањем: „Веће спокојства од савршене послушности нисам доживео. Погребао сам свога милог старца. И безмолвије сам открио благодарећи његовим молитвама.“ Старац Јосиф, Писмо 12, наведена књига, стр. 97-98.

послушности примате исту благодат као и ми. Чувајте послушност, децо, свом својом душом. Не постоји други лакши и узвишенији пут од тога.“82

82 Јосиф монах Дионисијатски, Јеромонах Харалампије Дионисијатски, стр. 94. И у историји монаштва видимо примере монаха који су кроз послушност за кратко време много узнапредовали, као што је, на пример, преподобни Доситеј, „потпуни послушник“. Види Ава Доротеј, Подвижничка дела (:Erga VAskhtika,), издање манастира Часнога Претече, Кареја 1993, стр. 50-70.