1189. godina po Hristu Radan planina, Serbija I ovde lišće pada na isti način kao u Bogdanovom selu. Kao da na tren zastane pre nego što dotakne zemlju, kao da razmišlja da li da se vrati na granu sa koje je poletelo. Ovde je drveće jače od oluja i vetru prkosi. Nije vitez video drvo koje je vetar oborio. I još nešto čudno je primetio: oni koji su bili obešeni o drveće nisu se klatili. Bili su zgrčeni i nepomični, kao ukopani u vazduhu. Oluje su ovde bile takve da su umalo obarale s konja. Čudne su šume ovde, baš kao u njegovom kraju. Skoro svako drvo je imalo svog obešenog. Muškarci, žene... poneko dete još nestasalo za mač. Svi su bili lepi, smrt im nije uzela ništa od lepote. – Lepše mrtve ljude u životu nisam video. Šta li su zgrešili? – pomislio je vitez jače podbadajući svog konja. Danima su on i njegovi vojnici prolazili kroz šumu mrtvih. Živog čoveka još nisu sreli, a nije bilo ni vrane ni kurjaka da počiste šumu. Ovde drveće priča, pa su skoro svake noći isukanih mačeva skakali iz sna probuđeni vikom. Ponekad su se i oni nadvikivali sa tim urlicima, čisto da malo pobede strah. Uopšte nije bilo lako spavati pod drvećem sa čijih su Branislav J 50 anković O vukovima i senkama 51 grana visili obešeni, dok su kroz tamu odzvanjali krici. Nisu se vitezovi bojali ni smrti ni mrtvih, a ponajmanje živih. Toliko njih su preklali i podavili da su na smrt gledali kao na krčmu u kojoj ih čeka zaslužen odmor. Ali ovde su osetili nešto mračno, ni živo ni mrtvo. Ne možeš da ga ubiješ jer nije živo, a ni da ga mrtvo upokojiš. Njima znana magija nije bila dovoljna, pa su svoje amajlije držali više nego mačeve i šaputali molitve kojih su mogli da se sete. Serbija se zove ova zemlja obešenih kroz koju je njihova vojska prošla na putu za Jerusalim. Mesecima su se lečili kraj izvora pored Crkve Svetog Pantelejmona. Čudnom vodom pored Niša izlečili su i sebe i konje. Iako zadužen za lično carevo obezbeđenje, mladi templar Bogdan služio je čak i kao Barbarosin prevodilac prilikom njegovih susreta sa vladarima ove zemlje. Bili su lukavi i prepredeni, obećavali su nešto, a zauzvrat tražili dvostruko. Uglavnom bi pogazili

svaki dogovor, ali su krstaši ubeđivanjem i zastrašivanjem uspeli da dobiju ono što su tražili. Ovdašnji muškarci bili su odlični ratnici, pa su u svim čarkama izazvanim dosadom i vinom putnici za Svetu zemlju izvlačili deblji kraj. Žene su im bile lepe i ponosne i svaka je znala da se služi oružjem, pa mnogi vojnici ostadoše bez muškosti u pokušaju da ih siluju. Obećali su njihovom kralju Nemanji da zemlju neće poharati ukoliko im dozvoli prelazak preko nje. Car je bio izričit u tome da ne smeju da se tuku sa Serbima. – Trebaće nam Serbi u vekovima koji dolaze, biće odlični čuvari istočnih granica. Kupiće nam dovoljno vremena da se pripremimo za sve napade sa istoka. Ko zna, Bogdane, možda će jednom i obrezani da krenu u svoj krstaški rat – govorio je Barbarosa stojeći iznad mape na stolu. Njih sedmorica odabranih dobili su zadatak da tajno ostanu u Serbiji i pronađu nešto što im je naložio sam Riđobradi. Predvodio ih je Bogdan, jer je jedini znao jezik ovog naroda. – Kad nađeš drvenu kutiju nemoj da je otvaraš, jer stare i moćne sile čuvaju Tajnu, već pohitaj ka meni. Dođe li do tebe glas da sam mrtav, siđi do mora, uzmi prvi brod i pravac ka Vatikanu. I nemoj lično da predaš kutiju papi, ostaćeš bez glave. Podmetni nekog, a ti se gubi iz Rima brzo koliko te noge nose – naložio je Barbarosa. Odabrani su svoje bele odore sa crvenim krstovima stavili u bisage. Obukli su se kao trgovci i tako se ponašali: ovde bi kupili nešto, a tamo prodali. Izbegavali su vojske i utvrđene gradove. Niko u njih nije sumnjao, iako su nosili mačeve kakvi se u Serbiji nisu pravili. – I pored svoje snage i hrabrosti, narod je ovde pitom i prilično naivan. Ovi ljudi veruju u pravdu i znaju da praštaju. Čudni su, veoma čudni – razmišljao je Bogdan posmatrajući ljude u selima kroz koja su prolazili. Zvezde su vodile ratnike ka Radan planini. – Gde Jupiter sa svojim nevestama napravi svoj znak, tu tražite – rekao im je Barbarosa dok im je davao poslednje savete pred rastanak. – Jedva smo otkrili i protumačili znakove Vernih. Mnogo naših je palo dok smo pronašli mesto gde Verni skrivaju Tajnu, a ta Tajna je veća od svih naših ratova i zlata. Nemoj, Bogdane, da izneveriš one koji su izginuli tražeći je. Čuvaj se Vernih, nikad ne znaš gde mogu da se kriju i u kakvom obličju. I još nešto... ne veruj im, ne veruj im ništa.

Znak vrhovnog rimskog boga, napravljen od zvezda, bio je na nebu tačno iznad njih. I bezbroj nogu obešenih. Branislav J 52 anković O vukovima i senkama 53 – Čudna je ova planina, sve je ovde čudno – rekao je Bogdan, više sebi nego svojim vitezovima koji su zamišljeni ćutke klimali glavama. – Kao da kroz ružne snove prolazimo. Mesec i sunce su se ponekad preklapali pa nisu znali da li je još uvek noć ili je svanuo dan. Sove su lovile danju, a laste se igrale po mraku, cveće je mirisalo noću, a danju zatvaralo latice. Izvori na koje su nailazili lečili su svaku ranicu zadobijenu od otrovnog rastinja kroz koje ih je put vodio. Bilo je otrovno danju, a jestivo noću. Ponekad bi, kada padne mrak, krsteći se i prizivajući Boga da ih zaštiti od svake magije, gledali u svetleće kugle koje su jurile iznad vrha ove gore. Ali kako naći pećinu kad staze kojima su juče prošli danas više ne postoje? Pojeli su ih trava i grmlje preko noći. A noći su postajale sve gore jer su shvatili da ne priča drveće već obešeni. Ženski vrisak ih je probudio usred noći. Svašta su oni čuli u arapskim planinama, ali od ovog glasa srca im zatreperiše. Vatra koju su zapalili oko logora počela je jače da gori, a neke aveti zaigraše kolo koje je bilo toliko brzo da nisu videli igrače, samo siluete nečega što su mogli biti ljudi. Toliko su se brzo kretali oko njih sedmorice da nijedna odapeta strela nije mogla da ih pogodi i zaustavi. A šaputanja iz šume počela su sve jače da im bruje u ušima. Izbezumljeni od straha, konji im podivljaše i kidajući konopce sa vriskom pobegoše u mrak. – Vođo, pogledajte! – uzviknuo je jedan od ratnika. Bogdan je podigao pogled i video kako se obešeni na stablu iznad njih tresu, kao da prate ritam senki na zemlji. Usta su im bila otvorena i šaputali su nešto na nerazumljivom jeziku. Gledali su u vitezove. – O Bože, nikad nisam osetio ovoliki strah! Proklete li zemlje – pomislio je Bogdan podižući svoj mač. – Mačeve u ruke! Ovde ljudi dva puta moraju da umru. Ako su uopšte i bili mrtvi... i ako su uopšte bili ljudi. Spremite se za borbu! Rasporedili su se u krug držeći mačeve u jednoj, a upaljene baklje u drugoj ruci. Kolo sastavljeno od aveti udaralo

je nogama o zemlju, izazivajući drhtanje koje su osećali pod čizmama, a šapat mrtvih davao je ritam i brzinu. Senke nisu smele da priđu vatri koja je skakala kao luda, kao da i sama želi da pobegne, a svaki put kad su vitezovi pokušali da ih ubodu ili iseku, njihovi mačevi su prolazili kroz vazduh. Odjednom, isto onako kako je počelo, sve prestade. Vatra se umirila, a aveti nestale bez glasa. Obešeni su se opet ukočili i zatvorili oči i usta. Nastupila je tišina, ali ne ona spokojna, već tišina koja plaši jer najavljuje dolazak nečeg još goreg. I dalje su ratnici držali mačeve ispred sebe i očima šarali po šumi pokušavajući da vide odakle će naići napad. – Ako je ovo bio način da nas uplaše, uspeli su – pomislio je Bogdan gledajući u svoje ruke koje su drhtale. Usta su mu se osušila i osećao je slabost u nogama. – Saberite se! Nije nam prvi put da se srećemo sa demonima – vikao je Bogdan svojim vitezovima pokušavajući da zvuči uverljivo. – Sa ovakvima se nismo sreli – dobio je odgovor. – Ma svi su isti. Saracenski, grčki, germanski, serbijski... Oružje u ruke i molitve na usne. Mi imamo jačeg saveznika, Bog je uz nas! Šuma poče da odjekuje od njihovih glasova. Pevali su snažno, a ruke koje su držale mačeve postajale su sve čvršće. Pevali su pesme njihove zemlje. Branislav J 54 anković O vukovima i senkama 55 – Zapaliću po jedno selo za svakog mog ubijenog saborca – pomislio je mladi vitez dok mu se polako vraćala hrabrost. – Ako preživim ovu noć, zapamtiće Serbi Bogdana od Lužice. Iznenada, iza jednog drveta se pojavi mršav mladić od dvadeset leta, koliko je Bogdan mogao da proceni pod svetlošću punog meseca koji se stvorio niotkud, obasjavajući proplanak. Iznenadio se vitez prepoznavši priliku pored koje je koračao najveći sivi vuk kog je ikad video. Dvojica vojnika su zategla lukove ali ih je on sprečio da odapnu strele. – Ne deluju neprijateljski. Da vidimo šta hoće. – Pozdrav tebi, Bogdane od Lužice, čuvaru Hristovog hrama i zaštitniku hodočasnika! Dobro došao u Milu šumu. Moje ime je Rastko i sin sam ove zemlje – progovorio je mladić ni najmanje ne hajući za zategnute lukove. – Poznajem te, mladi gospodaru Rastko, sretao sam te u

Barbarosinom šatoru. Za razliku od tvoje braće, ostavio si utisak mudrog i mirnog plemića. Priča se da si i samog cara izlečio. Čudna ti je ova zemlja, prinče, i nimalo mila. Templar nije spustio mač, samo je rukom dao znak svojim vojnicima da budu spremni za odbranu. Imao je čudan predosećaj koji mu nije dozvolio da se prepusti slatkim rečima ovog momka. – Samo za one koji joj ne misle dobro, moćni viteže. – Verovatno joj ni ovi što vise nisu dobro mislili? – Vise?! Ja vidim samo neobrane jabuke i poneki list – nasmejao se Rastko pokazujući rukom iznad njihovih glava. Vitezovi su podigli glave iako im je iskustvo nalagalo da pretnju ne ispuštaju iz vida. Morali su da se uvere. – Kakve li su ovo magije, Bože?! – pomislio je Bogdan posmatrajući krošnje drveća. Na granama iznad njih, gde su do malopre visili obešeni, nije bilo ničega. Gledali su oko sebe ne bi li primetili bar jedno drvo sa truplima. Nije bilo ni ostataka konopaca, ni tragova oguljene kore. Nasmejao se Bogdan, a smeh mu je bio leden zbog neobjašnjivog straha koji je osećao. – Moćne čarobnjake i magiju imate. Možda si i ti samo iluzija nekog maga, prinče, a i taj vuk možda je samo štene kraj nogu vešca koje će da nestane kad odapnem strelu. Pa da vidimo kako cvile serbski psi – rekao je podsmešljivo Bogdan, trudeći se da se nervoza u njegovom glasu ne primeti. Zatim je podigao mač. – Nisam duh, viteže, a vuk je stvarniji od nas dvojice, veruj mi – mladi plemić se nasmejao i gladeći vuka po krznu nastavio priču. – Došao sam ove noći, viteže, da vas zamolim da se manete ćorava posla i odete iz šume. Samo pratite vuka i izaći ćete na put koji će vas odvesti do druma za Vizantiju. Poznajem i ja tebe viteže, razgovarao si sa mojim ocem i lepo te je slušati. Uhode koje vas prate već danima obavestile su me o tvojoj potrazi. Šuma vas nadzire i javila mi je šta tražite. Znaš i sam da to što tražite nećete naći, jednostavno, neće vam biti dato. To mora da se zasluži, Bogdane. – A ti, Rastko, znaš da ću da zapalim celu planinu dok ne nađem to što tražim. – Ohol si, Bogdane, i nepromišljen. Neću ti ponovo doći, upozorenje je dato. Stari bogovi nas gledaju i oni donose odluke.

– Nema starih bogova, mladi gospodaru, mrtvi su, nestali pred hrišćanskim bogom. Jedino je on živ. A koliko znam, i tvoj otac se njemu klanja i moli. U tom trenu na granu iznad vuka dolete bela sova, a ogroman crni medved, jedva vidljiv od crnila noći, četvoronoške se Branislav J 56 anković O vukovima i senkama 57 dogega do sive životinje. Bogdan se tad setio priča kojima ga je majka uspavljivala, priča o starim bogovima prirode koji su uzimali obličja životinja. Još se u njegovom selu nalaze drveni kipovi kojima su se njegovi stari klanjali. Ali on više nije bio dečak. Kao vitez templar verovao je u neke druge stvari. Jedan od vitezova u strahu otpusti luk i strela polete ka vuku, ali pre nego što je dodirnula sivo krzno životinje, vuk nestade. Samo neka brza senka odrubi glavu strelcu čiji su prsti još bili na tetivi luka. Vuk se ponovo pojavi na istom mestu, a vojnici čuše kako strela udara u drvo iza njega. Negde zavrišta konj, a vojnici zapušiše uši pokušavajući da zadrže zdravu pamet. Osetio je Bogdan kad mu je dlanove koje je držao na ušima nakvasila topla krv. Nestali su noćni gosti brzo kao što su i došli. Zora je počela da sviće ali vitezovi nisu videli sunce već neku bledu svetlost sa istoka koja im je pokazala livadu sa izgaženom travom. Obešeni, koji su se se opet pojavili iznad njihovih glava, ćutali su, a ni oni sami nisu pustili glasa dok su zakopavali svog brata čiju glavu nisu mogli naći. Konje su pronašli. Kobilama su bile iskidane utrobe jer ih je opasao neki čudovišan konj, a mužjaci su bili oglodani do kostiju. Znao je Bogdan da ni oni neće još dugo. – Umrećemo pokušavajući da nađemo pećinu u kojoj je skrivena drvena kutija. Ili ćemo bar da pustimo krv onom plemićkom kopilanu Rastku – razmišljao je mladi templar zabadajući mač mrtvog viteza u kamenje iznad groba. Jaka kiša nije ih sprečila da brzo napreduju ka vrhu planine. Mačevima su se podupirali o zemlju, a štitove su koristili kao zaklon od nepogode. Izašli su iz šume obešenih i lakše su disali. Znali su da im nema povratka. – Smatrajte se raspuštenim! Više nisam vaš vođa i nemate nikakvih obaveza ni prema meni, ni prema zadatku – rekao im je Bogdan, skoro posramljen. – Ovo što radimo je jedino

moj inat i ispunjenje zadatka koji sam dobio. Ne želim da vi, moja braća, ostanete bez glava zbog moje tvrdoglavosti. Videli ste sa kakvim silama imamo posla i odlično znate da ne možemo da ih pobedimo. Razrešavam vas odgovornosti i dužnosti. Možete da se vratite i pridružite našim trupama, bolje ćete koristiti Riđobradom nego meni – završio je mladi vitez gledajući u zemlju pred sobom. – Mlađi si od svih nas, Bogdane – rekli su vojnici gledajući u čudu svog zapovednika, kao da ga prvi put vide. – Ratovasmo mi i pre nego što si se ti rodio. Poginuti od Saracena, Arapa, Grka ili serbskih bogova – nama je svejedno. Nego, ako već nećeš da se vratiš, onda nam ne odriči dobru borbu, jer ona nas čeka. Ovaj neprijatelj je dostojan naših mačeva i neće nam biti žao ako padnemo od njegove ruke – odgovorili su vitezovi i sada već ozbiljnih lica nastavili uspon. Vrh planinskog lanca bio je blizu i oni ugledaše crna usta pećine. Kiša je prestala i sunce je počelo da suši travu, lagano podižući izmaglicu. Izvadili su svoje bele tunike i obukli ih, a crveni krstovi na grudima razbili su boje okoline. Kleknuli su i pomolili se Velikom stvoritelju, ne za život i milost, već za ulazak u njegovo carstvo. Da bez sramote i želje za zemaljskim uživanjima stanu pred Tvorca. Proverili su mačeve i lukove. Noževi u čizmama nisu im smetali dok su sigurno koračali ka prilici koja se pojavila na strelomet od njih. Branislav J 58 anković O vukovima i senkama 59 Muškarac je u rukama imao samo drveni štap, od kaljenja vatrom očvrsnuo kao kamen. Ni traga drugom oružju, ni traga životinji ili ptici koja bi mu pomogla. Lep kao devojka beše Rastko, kraljev sin, čuvar Tajne. Verovatno ni mudri Nemanja nije znao da mu je sin zaštitnik starih zaveta. – Šteta, bili bismo sjajni saveznici nas dvojica – razmišljao je Bogdan posmatrajući mladića koji im se približavao. – Možda bih mu i rođenu sestru dao i bratom ga nazivao. I bi mu krivo kao nikad u životu, kao da je odlomio parče srca i bacio ga. Izvadio je mač. – Ne vidim ti oružje, mladi gospodaru, zar ćeš pred vitezove samo sa pastirskim štapom? Vređaš li nas to, Rastko? – govorio je vojnik i čudio se što oseća strah pred mršavim mladićem koji stoji pred njim samo sa drvenom toljagom. Neka sila je izbijala iz momka i oni mu se približiše, oprezniji nego ikad.

– Ne gledaš dobro, Bogdane od Lužice. Ovaj štap mi je dovoljan – mladić je svoj štap podigao visoko u vazduh. – Nijedan mač ga ne slomi do sad, ni vitezova ni razbojnika. Borio se on sa munjama, viteže, a psoglavi ga odlično pamte i tresu se kada ga vide. – Ne izgledaš kao neko ko ima mnogo borbi na rukama, mladi gospodaru, knjigama si se ti borio. I bolje bi bilo da si nastavio, nije oružje za tebe, već knjige i lepe sluškinje. – Uverio si se prošle noći da ništa ovde nije kao što izgleda. Nego, brate moj od Lužičkih Srba, vidim, ti se ne predomisli? Uznemiravala je Bogdana mirnoća i nepokolebljivost ovog momka. Gledao je iza njega očekujući neku pomoć, ako ne i čitavu vojsku. – Vera mi je tvrda, Rastko, i što sam obećao to sam i uradio. Našao sam to što tražim, samo još da uzmem. – Našao si smrt, viteže! – povikao je Rastko i krenuo ka vitezovima podigavši štap. Njegov napad bio je toliko brz da dva vojnika koja je štapom mlatnuo po glavi nisu stigla ni da podignu mačeve. Pali su ne puštajući glas. Četvorica preostalih napraviše krug oko Rastka koji je vitlao štapom ne dozvoljavajući im da priđu. Okretao se kao vihor, a vitezovima se činilo da nogama ne dodiruje zemlju. – Gledaj da nas ubijaš, mladi prinče, jer onesvešćeni se bude i opet napadaju! – povikao je Bogdan spremno držeći mač ispred sebe. – Onesvešćeni!? I dalje ne gledaš dobro, Bogdane – uzviknuo je Rastko. Vitez je spustio pogled na dvojicu palih templara i video da iz njihovih razbijenih glava vire delovi mozga. Bili su mrtvi, a njihova lica su ga podsetila na lica obešenih koje su viđali, mirna i lepa. Naježio se od užasa i krenuo napred podigavši mač, ali njegova braća su već izašla ispred njega i uvežbanom taktikom, sa tri strane, napadala Rastka. Nisu mogli da se suprotstave mladićevoj brzini. Skačući kao mačka, izvukao se Serbin iz kruga i dvojici napadača prišao s leđa. Kičme su im pukle pod udarcima štapa. Ni kožni oklop ispod tunika, koji je uspešno branio od sečiva, nije mogao da im pomogne. Vitez polomljenih leđa je poslednjim trzajem mač bacio iza sebe i zasekao Rastkovu butinu. Krv je počela da lipti iz noge

mladog Serbina. Skočio je Bogdan i jako zamahnuo mačem ciljajući mu glavu, ali samo ju je okrznuo. Serbin je pao i tako izbegao sigurnu smrt. Ustao je brzo, okrvavljenog lica, jedva stojeći na nozi koja je i dalje obilno krvarila. Branislav J 60 anković O vukovima i senkama 61 Udarajući mačem, mladi vođa templara je poleteo ka njemu. Serbin je uspešno odolevao udarcima vitlajući teškim štapom, sve dok mu se strela izbačena iz luka nije zabila u stomak. Bogdan se okrenuo i sa zaprepašćenjem pogledao u svog viteza. Strela! Neprijatelja su oborili bez imalo časti. Mladi plemić se samo za trenutak presamitio, a onda preciznim udarcem Bogdanu izbio mač, usput mu slomivši ruku. Okrenuo se i štap izbacio toliko jako da se drvo kao koplje zabilo u grudi strelca i izašlo sa druge strane. Izvadio je templar nož iz čizme i krenuo ka serbskom princu koji je teško dahćući pao na zemlju. Polomljena ruka ga je strašno bolela. – Gde su sada tvoji bogovi, Rastko? Oni što nam ih predstavi pre neku noć. – Pa ja ne videh ni tvog, Bogdane, a kažu da je svuda oko nas. Obojica su se onako ranjeni i umorni nasmejali. Bacio je Lužički Serbin nož i legao pored princa na zemlju. Prijala mu je mokra trava iako je bila okupana krvlju. Gledao je u nebo, a tamni oblaci sa istoka su polako nadirali. – Stići će oluje, uskoro će biti ovde, ljudi moraju da se pripreme. Neko mora da ih povede i u veri i u oružju – nije znao zašto je to pomislio gledajući crne oblake. – Vreme mi je došlo viteže, pripremili me stari duhovi na ovo još kad sam prvi put vazduh udahnuo – govorio je Rastko teško dahćući i svaku reč otkidajući iz sebe. – Tajnu sam dobio sa prvim plačem kada sam izašao iz majčine utrobe. Verni su čekali moje rođenje, ali i tvoj dolazak, moj lužički brate. Hteo sam da promenim suđeno ali bogovi su tebe izabrali. Nije smrt toliko loša, a ni život nije toliko dobar – Nećeš još dugo, prinče. Kaži mi, gde je kutija? – upitao je Bogdan, ne pokušavajući da shvati reči umirućeg mladića. – Daću ti je, brate moj, ali moraš da mi obećaš da ćeš da je otvoriš i pogledaš šta je unutra. Izabran si i nema ti druge. Možda ni ja nisam hteo ovu šaku soli, ali odabrale su me neke čudne sile i odredile mi sudbinu.

– Drugačija naređenja imam. Rečeno mi je da ne smem da vidim šta je unutra, moram da je odnesem Riđobradom – rekao je Bogdan mada je osećao da ni car ni papa ne bi trebalo da dobiju tu kutiju. – Moraš da pogledaš, Bogdane, od toga zavisi budućnost ljudi i budućnost mojih i tvojih bogova. – Ovih što nam pomogoše u borbi? Opet su se nasmejali, samo što Rastko iskašlja krv. Zavukao je ruku u haljine, do malopre bele a sada crvene od krvi, i izvukao drvenu kutijicu malo veću od dlana. Drhtavom rukom pružio ju je Bogdanu, koji ju je samo gledao još uvek se ne usuđujući da je uzme. Tragovi Rastkove krvi ostali su na drvetu prekrivajući čudne šare. – Zar je ovo parče drveta vredno naših života, prinče? – Ono što je unutra vredi. Pogledaj, Bogdane... moraš... pa odluči šta ćeš... ja pogledah... i san više ne usnih... I poče Rastko, kraljev sin, da peva... Oj jablane klikovane štono sinoć klikovaše kakva li ti nužda beše al’ te voda potopila ali vatra pogorela... Branislav J 62 anković O vukovima i senkama 63 Uzeo je templar Rastkovu glavu i stavio je u krilo. Suze, koje su same od sebe krenule da oplaču junaka, kotrljale su mu se niz obraze kao kamenje. Glas prinčev bio je sve jači i životinje su počele da dolaze privučene pesmom. Cvileći kao psi, vukovi su napravili krug oko vitezova, a ptice su im sletale na leđa ne bi li videle gde je pao Rastko, Nemanjin sin. I šuma kao da je oživela pa se Bogdanu učini da se drveće približava. Obnevideo od suza koje je pokušavao da otre slomljenom rukom, dok je drugom mazio Rastkovu kosu, on nastavi tu pesmicu koju je slušao kao dete. ... Ali vojska poharala ali ovce potirale al’ djevojke potrgale... Izdade ga glas i templar zajeca. Rastko se borio da kaže nešto. – Bogdane... Bogdane... ima u Greciji... ostrvo... sveto ostrvo. Idi tamo... manastiri...

I oslobodi se mladi princ ovozemaljskih muka, kao da zaspa, a vukovi u bolu počeše da zavijaju i grizu sami sebe. Ptice su poletale i udarale o drveće padajući mrtve, medvedi su lomili stene kandžama, a jelenima su otpadali rogovi. Lisice su davile svoje lisičiće, divlji golubovi kidisali na orlove. Munje su zaparale nebo, sneg počeo da promiče, kiša da pljušti, sunce da prži... Pade mrak, pa izađe sunce. Vetar je počeo da lomi velike stoletne hrastove koji su uz urlik padali na zemlju. Ulaz u pećinu iza njih se uruši, a planina zadrhta. Na obodu šume primetio je Bogdan obešene koji su se držali za ruke i plakali mrtvim suzama. Podigli su ruke u znak pozdrava i nestali bez ijednog zvuka. I mrtvi i živi branili su ovo mesto. I demoni i bogovi i zemlja i nebo. I životinje i drveće i nečiste sile i časni ljudi. –Bože, šta sam učinio! – zavrištao je Bogdan. Drhtavim prstima otvorio je kutiju koju je dobio. Star je i umoran Bogdan. Jedino društvo mu pravi stari štap što ga je zadobio na Radan planini pre mnogo godina. Mnogo drumova su utabali zajedno, mnoge vode premostili, demone isterivali i sa anđelima se družili. Braću su pomirili, oca prosvetlili. Mudar je bio kralj Nemanja koji je primetio razliku al’ ništa nije hteo da kaže, pa je i svojim sinovima, braći Rastkovoj, zabranio da o tome pričaju. Jedino je pred smrt zatražio da čuje kako mu je nastradao najmlađi sin. Iz starog oka krenula je suza. – Dobro si poslužio Serbiji i narodu, praštam ti, viteže. Idem mom Rastku, stranče, čeka moj slatki princ svoga oca da mu se pridruži u dvoru božijem. Kada je Simeon bio na izdisaju, Bogdan ga je položio na prostu rogozinu. Starčeve oči bile su upravljene na ikone Bogorodice i Hrista. – Vsjakoje dihanie da hvalit gospoda! – rekao je stari kralj i otišao svom Bogu. Vreme je za odlazak, bela sova mu je zakukurikala na prozoru pre neku noć. Štap koji je odolevao mačevima i munjama, stavio je pored sebe, neka ga se plaše Tragači i kad ga mrtvog vide. Tajna je bila sakrivena, odabrani će je naći u vekovima koji dolaze. – Ono što je bilo do mene, uradio sam – rekao je naglas, kao da je želeo da ga stari bogovi čuju i saznaju da je ispunio zadatak. Nije se skinuo u noćnu košulju, hteo je da ga nađu obučenog. Njega, viteza templara, princa, arhiepiskopa, čuvara Tajne. Njega. Bogdana. Savu.