Srpski hajduk postade rumunski vojskovođa

Starina Novak je jedan od najpoznatijih srpskih hajduka. Starina Novak je istorijska ličnost druge polovine XVI vijeka, porijeklom iz Poreča kod Smedereva, a pobjegao je u hajduke zbog zuluma “proklete Jerine”. Prema procjenama istoričara rođen je između 1520. i 1530. godine. Pored nadimka "Starina" što predstavlja odrednicu za čovjeka u godinama, ali i mitskog mnogobožačkog pretka, rodonačelnika koji neprestano štiti svoje potomke, za njegovo ime veže se nadimak "Baba". "Baba" je turcizam koji ima isto značenje, ali u nekim izvorima navodi se da je ovaj nadimak Novak dobio pošto su ga jednom prilikom uhvatili Turci i povadili mu sve zube.

Starina Novak potiče iz donje klase srpskog naroda, mada neki istoričari tvrde da je Vlah iz Timočke Krajine ili Bugarin. U rumunskoj istoriografiji preovladalo je mišljenje da je on srpskog porijekla, kao i hiljade drugih najamnika i seljaka srpske narodnosti koji su se borili u redovima vlaške vojske. Baba Novak je bio pismen čovjek. 

Vjeruje se da je učio u manastiru Poreč. Znao da čita i piše na staroslovenskom jeziku, turski je naučio u ropstvu, a vlaški i grčki vojujući u društvu Vlaha i Grka. Kako kazuju neke narodne pjesme, Starina Novak je započeo hajdukovanje još u ranoj mladosti. Turci su ga proganjali i mučili, te mladi Starina Novak napušta rodni kraj i odlazi u šumu. Ovim počinje drugi dio svog života - hajdukovanje u Timočkoj krajini. Zanat oružara naučio je kod jednog hajdučkog harambaše, a ubrzo je ispoljio i vojne vrline. Za kratko vrijeme fomirao je svoju četu i počeo da vodi nepomirljivu borbu protiv Turaka. Njegova lična hrabrost, umjetnost vojnog komandovanja, kao i veliki uspjesi na bojnom polju privukli su veliki broj seljaka i slobodnih hajduka njegovim vojnim formacijama, koje su iz dana u dan bivale sve veće.

Prema rumunskim izvorima ime Starine ili Bube Novaka je vezano za vladavinu vojvode Mihaja Hrabrog (Mihai Viteazul), i to od početka Mihajeve borbe za oslobođenje od Turaka 1595. godine, pa do završetka njegove vladavine, 1601. godine.

Mihaj Hrabri pred bitku. Jednim krilom je komandovao Baba Novak.

Inače, rumunski izvori prikazuju Starinu Novaka kao vojskovođu najamničke vojske Mihaja Hrabrog, bilo u njegovoj borbi za oslobođenje balkanskih naroda od Turaka - u prvom redu Srba i Bugara - bilo u njegovim ratovima za ujedinjenje triju rumunskih provincija, Vlaške, Transilvanije i Moldavije. Izvjesna pažnja posvećena je i Baba Novakovim ratovima rame uz rame sa srpskim ustanicima u Banatu.

U vrijeme Mihajevog pristupanja „Svetoj ligi” i rata protiv Turaka, Mihajeva vojska je prešla Dunav, marta 1595, i doprla čak do planine Balkan. Mjesno stanovništvo, ohrabreno prisustvom Mihajeve vojske, podiglo se na ustanak i njih oko dvije hiljade hajduka krenulo na Sofiju. Opljačkali su sve na šta su naišli i opustošili grad Turtukaju, koji su potom spalili i sravnili sa zemljom. Prethodnica ove ekspedicije doprla čak do Varne na obali Crnog mora. Na čelu pobunjenih seljaka stajao je Starina Novak. Mihaj je još tada uočio vojničke osobine ovog vojskovođe i njegovih hajduka za opštu stvar, pa je srpske hajduke primio u sastav svoje, a Starinu Novaka postavio za jednog od svojih najglavnijih vojnih stariješina.

Prema mađarskim izvorima Novak je porijeklom Srbin iz Poreča kod Smedereva, neko vrijeme se poturčio i postao subaša, a kada se pokarabasio s Turcima, odmetnuo se u hajduke. Turci su mu pripremili zamku i uhvatili ga, strpali u tamnicu i povadili mu sve zube iz glave, pa je tad prozvan Baba Novak. U početku, Baba Novak je bio običan vojnik, a onda je došao kod Mihaja Hrabrog - piše Samoškezi - u Vlašku, gde ga je ovaj postavio za kapetana nad hajducima. To je, po svojoj prilici, bilo poslije prve Mihajeve proljećne ofanzive na Balkan, 1595. godine, a ne poslije bitke kod Kalugarenija (13/23. avgusta 1595), kako tvrde neki istoričari. Po navodima istoričara B. P. Hasdeua, Baba Novak je rođen oko 1530, što znači da mu je bilo 65 godina kada je stupio u Mihajevu vojsku.

Život ovog velikog hrišćanskog borca tragično je okončan. Na prevaru je uhvaćen i zajedno sa svojim saborcem i sveštenikom nabijen na kolac. Njihova tijela su bila ostavljena da ih gavrani skrnave, a zatim su bili spaljeni 5.2.1601. godine u Klužu. Od svih likova hajduka, lik Starine Novaka se u srpskoj epici posebno izdvaja. On je kao hajduk najcjelovitije istaknut i pjesnički osmišljen. Sjedinio je istovremeno mnoge vrline i mane, hrabar je, samosvjestan, stamen, odvažan i nepokolebljiv. Po mnogo čemu Starina Novak i njegova borba mogu se smatrati pretečom Karađorđa i I srpskog ustanka 1804. - 1813. godine.

Hajduk s Romanije

Istorijska interpretacija Novakove hajdučke biografije umnogome korespondira sa epskom poezijom. Kada je riječ o istorijskom posredovanju u građenju epske biografije hajduka Novaka, najviše što se može dopustiti jeste kontaminovanje maglovitog kolektivnog sjećanja na više istorijskih ličnosti iz različitih vremena i podnevlja: veliki vojvoda Novak Grebostrek, cesar Novak iz 14. vijeka, narodna personifikacija “novog vizantijskog stratiote”,  “lavoobrazni” hajduk Karaljuk/Novak iz Žitija despota Stefana Lazarevića s početka 15. vijeka, Novak Debeljak ili Novak Debelić o kome govore strani putopisci u 16. vijeku, razbojnik iz manastira Svetog Đorđa u Temskoj, Baba Novak s kraja 16. vijeka, Novak Kovač – tipski lik mačara u epskoj poeziji Srba. 

Najmanje što se pak može pretpostaviti jeste to da su junačka preduzeća ovim junacima, pored smrti, morala donijeti i pjesničku slavu, baštinjenu u narodnim pjesmama i predanjima, usmenoj riječi koja je vremenom brisala granice i ujednačavala razlike.

Epski život Starine Novaka i njegove hajdučke družine, tradicijsko stanište hajdučke družine Starine Novaka je gora Romanija kod Pala. Kojim putevima je tradicija o Novaku u 16. i 17. vijeku prenijeta na Romaniju, još uvjek predstavlja otvoreno pitanje. Teza da je u tim vremenima Romanija postala “jedno od glavnih stecišta hajduka”, te

da su na Novaka prenijete i mnoge ranije hajdučke tradicije, pruža samo djelimičan odgovor. Gora Romanija iz narodnih pjesama ne upućuje ni na teren današnje Rumunije, poprište istorijske aktivnosti Baba Novaka – do lingvističkog izjednačavanja toponima Romanija i Rumunija nije moglo doći prije 19. vijeka.  Prije bi se mogla prihvatiti etimologija M. Stojanovića po kojoj je kolektivno pamćenje junaka i događaja sa područja vizantijske teme Trakija (Romanija) i klisure (teme) Strimona prenijeto, na osnovu jezičke sličnosti, na planinu u Republici Srpskoj, što posredno pokazuju i očuvani toponimi u pjesmama “Ženidba Grujice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6) i “Nevjera ljube Grujičine" (Vuk, SNP III, br. 7).

Po Miodragu Stojanoviću, oko lika Novaka Debelića, “novog pobjednika”, mogla se razviti snažna dijahronijska vertikala usmenog pjevanja, koja je tekla od drevne zaboravljene srednjovijekovne epike, na šta upućuju geografski i etnografski palimpsesti u očuvanim pjesmama predvukovskih i vukovskih zapisa, sve do hajdučkih elemenata projektovanih u epski lik gorskog četobaše koji stoluje na planini Romaniji.

I oko epskog lika Grujice Novakovića, drugog invarijantnog člana Novakove hajdučke družine, istorija neumorno plete mrežu satkanu od činjenične građe. Tako se iz prašnih arhivskih izvora pomaljaju Grujica Žeravica, Grujica Milošev, Grujica Miloš Mali, Grujica Vuković (to je onaj “morlak sa Zubaca” za čiju glavu su Dubrovčani raspisali ucenu od hiljadu dukata), kao i hajduk koji se pominje pod nadimkom Putto u dubrovačkim dokumentima iz 1664. godine. 

Salko Nazečić smatra da bi epskog Grujicu Novakovića ponajprije trebalo tražiti u spajanju dvije ličnosti, hajduka Grujice Žeravice s jedne i “morlaka” Grujice Vukovića s druge strane.

O deli-Radivoju, trećem ključnom članu hajdučko-porodične družine Starine Novaka, veoma rano se pjevalo i u Dalmaciji, i to u vezi sa Novakom i Mijatom Tomićem. Deli-Radivoje u družini po pravilu ima funkciju Novakovog brata/pobratima. 

U pjesmi “Starina Novak i knez Bogosav” (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota Đurđa Brankovića i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, međutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kojeg se Starina Novak odmeće u hajduke. Mladoženja Turčin i njegova osionost su prisutni kako bi se naglasila nacionalna dimenzija odmetanja u hajduke i izvršilo relativno stabilno situiranje Starine Novaka u krug pjesama koji mu po tradiciji pripada. U drugoj varijanti (Vuk, SNP VII, br. 33) očuvan je samo ovaj “hajdučki” elemenat. 

Opisi Starine Novaka

Najupečatljiviji opis Starine Novaka dat je u pjesmi “Ženidba Gruice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovdje odjeven u strašnu odoru. Na glavi ima “kapu vučetinu”, na plećima "kožuh od međeda", za kapom “krilo od labuda”. Zoomorfna maska koju on nosi može se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medvjed i vuk iz aspekta simboličkog statusa životinja (zoomorfni kod) predstavljaju životinje koje su najbliže čovjeku. Za izgled Starine Novaka u ovoj pjesmi ilustrativan je, međutim, i istorijski prototip. Lako je uočiti tipološku sličnost između odjeće Starine Novaka i opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole sa svojih putovanja po Turskoj u 16. vijeku. 

“On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge i široke gaće, koje Turci nazivaju šalvarama, bili su od kože mladog medvjeda sa dlakom napolju. Ispod šalvara imao je cipele ili kratke čizme od žutog safijana, sprijeda šiljate, a pozadi veoma visoko, odozdo potkovane, okružene dugim i širokim mamuzama. Na glavi je imao kapu, načinjenu kao kod poljskih konjanika ili Đurđijanaca, koja mu je padala ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove kože. Delija je na nju, na čelu, prikačio jedno široko orlovo krilo kako bi izgledao što strašnije. Dva druga krila bila su pričvršćena velikim pozlaćenim klincima na njegovom štitu koji je nosio sa strane, objesivši ga o pojas. Njegovo oružje bila je ćorda i jatagan, dok je u desnoj ruci držao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Međutim, nekoliko dana poslije toga ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmed-paša (onaj koji je, poslije toga, po sultanovom naređenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj. Tada sam ga vidjeo na konju pokrivenom, umjesto pokrovcem, čitavom kožom jednog velikog lava, koja je prednjim šapama bila pričvršćena na grudima konja dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkašu sedla. U desnoj ruci držao je koplje duge i šuplje drške, a vrha dobro zaoštrenog.”

Da li je Novak ovde odeven u odeću turskog megdandžije ili je karakterizacija nastala naslojavanjem mitskog i istorijskog hronotopa, pitanje je na koje se ne može dati definitivan odgovor. Čini se da se u karakterizaciji i atribuciji Novakovog epskog lika ne mogu zanemariti ni mitski ni istorijski elementi. Nijedan od ovih činilaca, međutim, ne opstaje samostalno u tradiciji. U pitanju je proces koji podrazumeva imanentno prisustvo epskog podteksta kadrog da aktivira celokupnu epsku biografiju popularnog junaka. Na dijelu je automatizam epske formule i mehanizam poistovećivanja kolektiva sa opjevanim događajem ili junakom, proistekao iz estetike istovjetnosti, kojim se ne žele dovesti u pitanje stil i afiniteti narodnog pjevača, kao ni uticaj sredine, epohe i etnokulturnih elemenata podneblja u kome je određena varijanta zabeležena.

Kosti sahranjene pored crkve u Palama

Prema izvorima prof. Mojsija Đerkovića, 1926. godine je došlo do prenosa Novakovih kostiju umorenih 1914. godine u zajedničku grobnicu pored crkve na Palama, gdje se i danas nalazi spomenik palim borcima u Prvom svjetskom ratu. Da li su to kosti rumunskog vojskovođe, srpskog hajduka ili epskog junaka zauvjek će ostati tajna.

Novakova pećina

Novakova pećina se nalazi na strmim liticama Romanije, a dobila je ime po starom narodnom junaku Starini Novaku. Pećina se nalazi na nadmorskoj visini od 1515 m. Ispod Novakove pećine su Careve vode, najpoznatije vrelo u širokom pojasu. Pored vrela je vodio Carigradski drum, koji je jedno vrijeme spadao među najvažnije puteve turskog carstva u Bosni. 

Epska pjesma: Starina Novak i knez BogoslavVino piju Novak i Radivoj

a kod Bosne, kod vode studene,kod nekoga kneza Bogosava.

A kad su se vina ponapili,knez Bogosav stade besjediti:„Pobratime, Starina Novače,kaži pravo, tako bio zdravo,

sa šta, brate, ode u hajduke?Kakva tebe oćera nevoljavrat lomiti, po gori hoditi,

po hajduci, po lošu zanatu,a pod starost, kad ti nije vrime?”

Veli njemu Starina Novače:„Pobratime, kneže Bogosave,

kad me pitaš, pravo da ti kažem -jest mi bilo za nevolju ljutu.Ako moreš znati i pamtiti

kad Jerina Smederevo gradi,pa naredi mene u argatluk,argatovah tri godine dana,a ja vukoh drvlje i kamenjesve uz moja kola i volove -i za pune do tri godinice

ja ne stekoh pare ni dinara,ni zaslužih na noge opanke.I to bih joj, brate, oprostio!

Kad sagradi Smedereva grada,onda stade pa i kule zida,

pozlaćuje vrata i pendžere,pa nametnu namet na vilajet,sve na kuću po tri litre zlata -to je, brate, po trista dukata!Ko imade, i predade blago;ko predade, onaj i ostade.

Ja sam bio čovjek siromašan,ne imadoh da predadem blago,

uzeh budak, s čim sam argatovo,pa s budakom odoh u hajduke,pa se niđe zadržat ne mogoh

u državi Jerine proklete,već pobjegoh do studene Drine,pa se maših Bosne kamenite.A kad dođoh blizu Romanije,

tu sam turske svatove susreo -oni vode kadunu đevojku.

Svi svatovi s mirom prolazili,zaostalo Ture mladoženjana doratu, konju velikome,

ono ne šće da prolazi s mirom,već poteže trostruku kandžiju

(tri su na njoj lule* od tumbaka)pa udara mene po plećima.

Triput sam ga Bogom pobratio:”Molim ti se, Ture mladoženja,

a tako ti sreće i junaštva,i tako ti sretnoga veselja,

prođi me se, hajde putem s mirom -vidiš da sam čovjek siromašan!„

Opet Ture da s' okani neće.Kad je mene malo zaboljelo,

i ja sam se vrlo ražljutio,pa potegoh budak sa ramena

te udarih Ture na doratu.Kako sam ga lako udario,

umah sam ga s konja oborio,i k njemu sam onda priletio;udarih ga još dva i tri puta

dok sam njega s dušom rastavio.Vatih mu se rukom u džepove,

kod njeg' nađoh do tri kese blaga,pa ih pušti sebi u njedarca;

otpasah mu sablju od pojasa,njem' otpasah, a sebi pripasah;ostavih mu budak više glave,da čim će ga zakopati Turci,pa posjedoh njegova dorata,

odoh pravo gori Romaniji.To gledaju svi turski svatovi,ne šćedoše mene ni ćerati,

ja ne šćeše, ja li ne smjedoše.Evo ima četr'est godina,Romaniju goru obiknuo,

bolje, brate, nego moje dvore;jer ja čuvam druma kroz planinu,

dočekujem Sarajlije mlade,te otimam i srebro i zlato

i lijepu čohu i kadifu,odijevam i sebe i društvo;a kadar sam stići i uteći

i na strašnu mjestu postajati -ne bojim se nikoga do Boga!”

 Boško Suvajdžić              Hajduci i uskoci u narodnoj poeziji                       Istorijske pretpostavke za nastanak i razvoj hajdučkog pokreta              Predgovor knjizi: Epske pesme o hajducima i uskocima: Antologija, priredio Boško Suvajdžić, “Srpske narodne umotvorine”, knjiga 5, urednik Mile S. Bavrlić, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003.

[odlomak]

Hajdučka družina Starine Novaka

              Tradicija o Starini Novaku predstavlja balkansku tradiciju u najboljem smislu te reči. U istorijskim izvorima nesumnjivo je utvrđeno postojanje Baba Novaka koji je četovao u Banatu za vreme Dugog rata, i u vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog (Mihai Viteazul) u 16. veku.82) Okrivljen za navodnu izdaju, skončao je tragično, kao i ustanak sam.83) Istorijska interpretacija Novakove hajdučke biografije umnogome korespondira sa epskom poezijom. Savremeni istorijski izvori u životopisu vojskovođe Baba Novaka akcentuju tri osnovna događaja: njegovu epsku inicijaciju (prelazak preko zaleđenog Dunava sa 2000 hajduka kako bi se priključio vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog i učestvovao u ratovima za ujedinjenje Vlaške, Transilvanije i Moldavije), herojsko držanje u bitkama (oko sela Kalugareni, u osvajanju gradova Trgovište, Bukurešt i Đurđu 1595. godine, u napadu na Sofiju u proleće 1596. godine, u bici kod sela Miraslaua 18. septembra 1600. godine84), kao i mučeničku smrt pod Klužom.85) Novakovo četovanje predstavljeno je u uzvišenoj epskoj stilizaciji.86) Iza strašne smrti Baba Novaka nazire se tipski lik oklevetanog junaka koji umire u strašnim mukama na lomači na trgu u Klužu 5. februara 1601. godine.87)              Kada je reč o istorijskom posredovanju u građenju epske biografije hajduka Novaka, najviše što se može dopustiti jeste kontaminovanje maglovitog kolektivnog sećanja na više istorijskih ličnosti iz različitih vremena i podneblja (veliki vojvoda Novak Grebostrek,88) cesar Novak iz 14. veka,89) narodna personifikacija “novog vizantijskog stratiote”,90) “lavoobrazni” hajduk Karaljuk/Novak iz Žitija despota Stefana Lazarevića s početka 15. veka, Novak Debeljak ili Novak Debelić o kome govore strani putopisci u 16. veku, Razbojnik iz manastira Svetog Đorđa u Temskoj,91) Baba Novak s kraja 16. veka, Novak kovač – tipski lik mačara u epskoj poeziji Srba92). Najmanje što se pak može pretpostaviti jeste to da su junačka preduzeća ovim junacima, pored smrti, morala doneti i pesničku slavu, baštinjenu u narodnim pesmama i predanjima, usmenoj reči koja je vremenom brisala granice i ujednačavala razlike. Tako je, iz laguma povesnih naslaga, šiknuo nezaustavljiv luk usmene reči, razgranavši se u rukavce nacionalnih motiva i tokova, maglovito pamteći opštebalkanske istorijske i etnografske obrise, iscrtavajući slavne i stare vizantijske toponime na novoj mapi porobljenog Balkana. U ovom procesu ključne su morale biti limitrofne oblasti između severoistočne Srbije, zapadne Bugarske i Rumunije, oko Podunavlja, odakle se legenda disperzivno širila u vremenu i prostoru. Epski život Starine Novaka i njegove hajdučke družine, međutim, ne odvija se na ovim prostorima. Pojedini toponimi se samo fragmentarno pominju u narodnim pesmama. Tradicijsko stanište hajdučke družine Starine Novaka je gora Romanija kod Sarajeva. Kojim putevima je tradicija o Novaku u 16. i 17. veku preneta na Romaniju, ako je uopšte tamo i prenošena, još uvek predstavlja otvoreno pitanje. Teza da je u tim vremenima Romanija postala “jedno od glavnih stecišta hajduka”, te da su na Novaka prenete i mnoge ranije hajdučke tradicije,93) pruža samo delimičan odgovor. Gora Romanija iz narodnih pesama ne upućuje ni na teren današnje 

Rumunije, poprište istorijske aktivnosti Baba Novaka – do lingvističkog izjednačavanja toponima Romanija i Rumunija nije moglo doći pre 19. veka.94) Pre bi se mogla prihvatiti etimologija M. Stojanovića po kojoj je kolektivno pamćenje junaka i događaja sa područja vizantijske teme Trakija (Romanija) i klisure (teme) Strimona preneto, na osnovu jezičke sličnosti, na planinu u Bosni, što posredno pokazuju i očuvani toponimi u pesmama “Ženidba Grujice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6) i “Nevjera ljube Grujičine" (Vuk, SNP III, br. 7).               Po Miodragu Stojanoviću, oko lika Novaka Debelića, “novog pobednika”, mogla se razviti snažna dijahronijska vertikala usmenog pevanja, koja je tekla od drevne zaboravljene srednjovekovne epike, na šta upućuju geografski i etnografski palimpsesti u očuvanim pesmama predvukovskih i vukovskih zapisa, sve do hajdučkih elemenata projektovanih u epski lik gorskog četobaše koji stoluje na planini Romaniji i podvizava se, u duhu vremena, na čelu i u zajedništvu sa svojom porodičnom hajdučkom družinom.               Naslojavanje motiva i sinkretičnost pevanja o Novaku u rasponu od drevnih legendi i, verovatno, zaboravljenih epskih pesama koje se korene u eposi pre Nemanjića i kosovske epopeje, sve do osnivanja nacionalnih država na Balkanu, onemogućuju bilo kakvo precizno situiranje Starine Novaka u krug hajdučkog pevanja 16. i 17. veka. Kontaminacija poetskog sećanja na legendarnog Novaka Debelića, koje potiče možda još iz perioda ranog srednjeg veka, sa poznijim pevanjem o hajdučkom harambaši koji četuje u planini Romaniji, rezultat je kontinuiranog procesa uopštavanja i transformacije, te predstavlja snažan izraz neprekinute vertikale usmenog epskog pevanja na Balkanu, koje je od mnogo veće starine nego što to mogu pokazati datumi beleženja pesama. Otuda su u krugu pevanja o Starini Novaku i njegovoj hajdučkoj družini, u odnosu na druge hajdučke družine, mitološki elementi najviše zastupljeni.               I oko epskog lika Grujice Novakovića, drugog invarijantnog člana Novakove hajdučke družine, istorija neumorno plete mrežu satkanu od činjenične građe. Tako se iz prašnih arhivskih izvora pomaljaju Grujica Žeravica,95) Grujica Milošev,96) Grujica Miloš Mali,97) Grujica Vuković98) (to je onaj “morlak sa Zubaca” za čiju glavu su Dubrovčani raspisali ucenu od hiljadu dukata), kao i hajduk koji se pominje pod nadimkom Putto u dubrovačkim dokumentima iz 1664. godine. Salko Nazečić smatra da bi epskog Grujicu Novakovića ponajpre trebalo tražiti u spajanju dve ličnosti, hajduka Grujice Žeravice s jedne i “morlaka” Grujice Vukovića s druge strane.99)              Da se o deli-Radivoju, trećem ključnom članu hajdučko-porodične družine Starine Novaka, veoma rano pevalo u Dalmaciji, i to u vezi sa Novakom i Mijatom Tomićem, pokazuje nam “Pisma najposlidna od slavne Bosne” (br. 136) u Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga Andrije Kačića Miošića (1756). Ukoliko se pojavljuje u pesmama, deli-Radivoje u družini po pravilu ima funkciju Novakovog brata/pobratima. Za razliku od Novaka i Grujice, ime deli-Radivoja se u ravni nomenklature, po mehanizmu alternacije zasnovane na zvukovnom podudaranju, veoma lako zamenjuje drugim varijetetima.              Poetski lik Starine Novaka zapravo je samo recidiv istorijskog prototipa (ime, oznaka starosti kao dominanta poetske karakterizacije lika, antiturska borba). Čvrstom srodničkom 

vezom i kontrastnom karakterizacijom junaka markiran je odnos Starine Novaka (Debelić, Baba) i Grujice Novakovića (dijete, Novakov). Interakcija Novaka i Grujice počiva na nekoliko osnovnih opozitnih parova tradicionalne kulture (otac:sin, starost:mladost, mudrost:hrabrost, iskustvo:lepota).100) Atribucija Grujice Novakovića kao mladog i lepog junaka proističe iz Novakove veze sa vilom koja pripada starijem sloju usmenog pevanja. Kao izraz i posledica težnje za folklornom simetrijom u hajdučkoj družini Starine Novaka pojavljuje se i Grujičin brat, “dijete Tatomir”.              Sam početak Novakove epske biografije u skladu je sa njegovom dvostrukom prirodom srednjovekovnog junaka i gorskog hajduka.101) U pesmi “Starina Novak i knez Bogosav” (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota Đurđa Brankovića i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, međutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kojeg se Starina Novak odmeće u hajduke. Mladoženja Turčin i njegova osionost su prisutni kako bi se naglasila nacionalna dimenzija odmetanja u hajduke i izvršilo relativno stabilno situiranje Starine Novaka u krug pesama koji mu po tradiciji pripada. U drugoj varijanti (Vuk, SNP VII, br. 33) očuvan je samo ovaj “hajdučki” elemenat.               U tematsko-motivskom krugu usmenog epskog pevanja koji je stvoren oko družine Starine Novaka ravnopravno su zastupljeni internacionalni i hajdučki motivi. Internacionalni motivi čiji su nosioci članovi hajdučke družine Starine Novaka jesu ženidba čoveka vilom (Bogišić, br. 39), ženidba junaka (Vuk, SNP III, br. 6), učešće u katalogu svatova (Erlangenski rukopis, br. 92, 188), sprečen incest između nepoznatih srodnika (Škarić, br. 10), nadmetanje prosilaca oko devojčine naklonosti (Vuk, SNP VII, br. 36), zavada braće i bratoubistvo (Erlangenski rukopis, br. 112; Tomazeo, br. 25), novelistički motiv prodaje junaka kao roba ženi (Bogišić, br. 107; Vuk, SNP III, br. 2), neverna ljuba (Erlangenski rukopis, br. 117; Vuk, SNP III br. 7), verna/neverna posestrima (Erlangenski rukopis, br. 150; Vuk, SNP III, br. 5), oslobađanje junaka iz tamnice (Pjevanija, br. 78; Živančević-Nedić, br. 4), stari epski motivi o izboru smrti i oslobađanju podvigom iz zarobljeništva (Erlangenski rukopis, br. 67; Živančević-Nedić, br. 25), ukidanje svadbarine (Vuk, SNP III, br. 5). Pored ovih, beležimo i tipične hajdučke motive, kao što su odmetanje u hajduke i okupljanje čete (Vuk, SNP III, br. 1; SNP, VII, br. 33), izbor harambaše i deoba družine, sa motivom "hajdučke sreće" (Erlangenski rukopis, br. 66; Vuk, SNP III, br. 3; Vuk, SNP, IIIr, br. 2), gora proklinje hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96), sukob oko podele plena (Bogišić, br. 106), popevanje kroz goru (Karanović, br. 262), smrt hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96).102)               Iz perspektive poetike žanrova, možemo reći da pesme o Novaku i Grujici gravitiraju ka epskim pesmama. Nisu retke, međutim, ni hajdučke balade niti lirske pesme (Erlangenski rukopis, br. 96; Živančević-Nedić, br. 5; Verković, br. 192). Mitoloških elemenata ima osobito u predvukovskim zapisima i u rumunskoj narodnoj poeziji. U rumunskoj epici zadržali su se drevni sadržaji o sukobu Novaka sa ženskim mitskim bićima.103) Novakovo poreklo izvodi se iz veze sa vilom. U srpskoj epskoj poeziji takođe se opeva veza čoveka i vile. Na arhaičnu osnovu epskog 

lika Starine Novaka posredno ukazuje nomenklatura (Novak), atribucija (epiteti “Starina” i “Debelić”), opis (Novakovo ruho u pesmi “Ženidba Grujice Novakovića”), prebivalište (“Novakova pećina”), formule (formula glasa od čije jačine opada lišće sa drveća).104)              Novakovi prijatelji i pobratimi, kao i članovi njegove hajdučke družine, prikazani su veoma uopšteno, u atribuciji koja ne odaje više od njihovog socijalnog statusa i sižejne funkcije: Boroje i Sredoje (Vuk, SNP III, br. 6), knez Milutin (Vuk, SNP III, br. 5), knez Bogosav (Vuk, SNP III, br. 1).105)              Protivnici članova Novakove hajdučke družine mogu se tipološki razvrstati na osnovu dva ustaljena merila. Po kriterijumu realno:fantastično izdvajaju se dvoboji i megdani sa realnim i mitskim/polumitskim junacima. Po kriterijumu opšte:pojedinačno protivnici mogu biti kolektivni ili individualni likovi. U mlađem sloju epskog pevanja Starina Novak se dovodi u vezu i sa poznatim muslimanskim junacima (MH VIII, br. 15; Pjevanija, br. 149).               Katalozi prijatelja i protivnika Starine Novaka predstavljaju dobar primer epske deistorizacije i tipizacije, pri čemu je proces transformacije i uopštavanja najuočljiviji u ravni nomenklature. Ako se i pamte stari sadržaji, imena junaka su očito rezultat poznijeg naslojavanja.               Atributi Starine Novaka, pored istorijskog i mitskog hronotopa, upućuju i na običajne norme patrijarhalne zajednice, budući da pojam starosti u tradicionalnoj kulturi formulativno podrazumeva iskustvo, staloženost, čestitost, vrlinu.106) U krugu pevanja o hajducima najstariji i najiskusniji pripadnik družine vrši i regulativnu funkciju unutar zajednice. On vodi računa o tome da se ciklusi hajdučke aktivnosti i mirovanja pravilno smenjuju; da se neverni jataci i pobratimi pravedno kazne, a lojalni nagrade; da unutar čete vladaju red i harmonija. Takođe se stara o raspodeli plena, posebno blaga i oružja.               Pevanje o ukrajinskim opriškima i o rumunskim hajducima na najbolji način pokazuje do koje mere je usmena tradicija o hajdučkoj družini Starine Novaka natkrilila etničke i geografske granice na Balkanu te postala opštebalkanskom svojinom. Uočljive su tipološke sličnosti, kao što je istovetno slikanje razloga odlaska Starine Novaka u hajduke/opriške, bogato ruho i oružje, svesna idealizacija hajduka, postavljanje oštre distinktivne linije između hajduka i razbojnika, običajni kodeks pobratimstva, provera hrabrosti kao uslov primanja u četu, imperativ izvlačenja ranjenoga ili ubijenog druga iz boja, veza sa natprirodnim bićima koja se koreni u mitu, borba sa Arapinom, hiperbolizacija snage hajduka, isticanje njihove lepote.107)              U makedonskoj i u bugarskoj usmenoj poeziji Starina Novak je prevashodno junak “starijih vremena”. Pojavljuje se najčešće u vezi sa Kraljevićem Markom. Karakteristično je njegovo učešće u svatovskim povorkama, najčešće u funkciji kuma koji spasava nevestu od mnogovrsnih opasnosti koje joj prete dok je kultno nečista tokom svadbe kao obreda prelaza (Šapkarev, III, br. 485). Karakterizacija se vrši u skladu sa srednjovekovnim obrascima – junak je ovenčan krunom i žezlom, oružan sabljom i buzdovanom (Miladinovci, br. 143, Kačanovski, br. 164). 

              Najupečatljiviji opis Starine Novaka dat je u pesmi “Ženidba Gruice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovde odeven u strašnu odoru. Na glavi ima “kapu vučetinu”, na plećima "kožuh od međeda", za kapom “krilo od labuda”. Zoomorfna maska koju on nosi može se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medved i vuk iz aspekta simboličkog statusa životinja (zoomorfni kod) predstavljaju životinje koje su najbliže čoveku.108) Za izgled Starine Novaka u ovoj pesmi ilustrativan je, međutim, i istorijski prototip. Lako je uočiti tipološku sličnost između odeće Starine Novaka i opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole sa svojih putovanja po Turskoj u 16. veku.               “On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge i široke gaće, koje Turci nazivaju šalvarama, bili su od kože mladog medveda sa dlakom napolju. Ispod šalvara imao je cipele ili kratke čizme od žutog safijana, spreda šiljate, a pozadi veoma visoko, odozdo potkovane, okružene dugim i širokim mamuzama. Na glavi je imao kapu, načinjenu kao kod poljskih konjanika ili Đurđijanaca, koja mu je padala ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove kože. Delija je na nju, na čelu, prikačio jedno široko orlovo krilo kako bi izgledao što strašnije. Dva druga krila bila su pričvršćena velikim pozlaćenim klincima na njegovom štitu koji je nosio sa strane, obesivši ga o pojas. Njegovo oružje bila je ćorda i jatagan, dok je u desnoj ruci držao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Međutim, nekoliko dana posle toga ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmed-paša (onaj koji je, posle toga, po sultanovom naređenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj. Tada sam ga video na konju pokrivenom, umesto pokrovcem, čitavom kožom jednog velikog lava, koja je prednjim šapama bila pričvršćena na grudima konja dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkašu sedla. U desnoj ruci držao je koplje duge i šuplje drške, a vrha dobro zaoštrenog.”109)               Da li je Novak ovde odeven u odeću turskog megdandžije,110) ili je karakterizacija nastala naslojavanjem mitskog i istorijskog hronotopa, pitanje je na koje se ne može dati definitivan odgovor. Čini se da se u karakterizaciji i atribuciji Novakovog epskog lika ne mogu zanemariti ni mitski ni istorijski elementi. Nijedan od ovih činilaca, međutim, ne opstaje samostalno u tradiciji. U pitanju je proces koji podrazumeva imanentno prisustvo epskog podteksta kadrog da aktivira celokupnu epsku biografiju popularnog junaka. Na delu je automatizam epske formule i mehanizam poistovećivanja kolektiva sa opevanim događajem ili junakom, proistekao iz estetike istovetnosti, kojim se ne žele dovesti u pitanje stil i afiniteti narodnog pevača, kao ni uticaj sredine, epohe i etnokulturnih elemenata podneblja u kome je određena varijanta zabeležena.                            [...]                              82) Nikola Gavrilović, “Rumunski izvori o Baba Novaku”, u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 66-69. [Vidi: http://www.paundurlic.com/radovi/starina_novak.htm]

               83) Milan Vanku, “Baba Novak u rumunskoj istoriografiji", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 80.                84) Marko Jačov, “Ratovanje Starine Novaka u toku 1600. i njegova smrt januara 1601. godine”, u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 88.                85) v. Marko Jačov, “Ratovanje Starine Novaka u toku 1600. i njegova smrt januara 1601. godine”, 91.                86) Na čuveno obraćanje kneza Lazara kosovskim ratnicima pred odsudni boj u kultnim spisima, po epskoj stilizaciji i emotivnom naboju, podseća govor Baba Novaka rumunskim borcima, pred drugi dan borbe sa Poljacima u Erdelju, u ratu sa generalom Bastom: “(…) Pobeda je vaša! Verujte u nju! Vi ste isti kao što ste i nekad bili i imate istu želju za borbom kao i ranije, a Novak, vaš stari kapetan je sa vama! U borbu, deco! Život, slava i presto Mihajla, vašeg voljenog vojvode, povereni su vašoj vernosti i vašem junaštvu! Želite li da osramotite onoga koji je proneo vašu slavu po celom svetu? Ne. Neprijatelj će pobeći zdrobljen! Njegovo bekstvo i njegovo rasipanje osiguraće Mihajlovu vlast, a isto tako i život, imovinu, otadžbinu, pa čak i našu dečicu, što vredi više od svega, vašu čast i slavu junaci! U borbu, u borbu junaci! Razmislite, treba li da živimo slavno ili da umremo časno!” – Oktav Paun, Nav. delo, 85-6.                87) Kristea Sandu-Timok, “Starina Novak u srpskom i rumunskom eposu", Narodno stvaralaštvo – Folklor, 1976-77, god. XVI-XVI, sv. 57-64, 86.                88) Nenad Ljubinković, “Slojevitost i specifična poetika hajdučkih narodnih pesama", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 192.                89) Ju. Trifonov'', “Bëležki v''rhu razvitieto na pësnitë za Novaka u b''lgaritë i s''rbitë”, Spisanie na B''lgarskata akademija na naukite, S. 1923, kn. XXIX, 107.                90) M. Stojanović, Nav. delo, 150-152.                91) Radmila Tričković, “Junaci dugog rata”, 58-9.                92) v. Risto Kovijanić, “Novak kovač”, Narodno stvaralaštvo-Folklor, 1962, sv. 2, 81-91.                93) Vladimir Bovan, “Preobražaj istorijskog hajduka Novaka u pesnički lik Starine Novaka”, u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 131.                94) Momčilo D. Savić, “Rumunija – Romanija (neosnovanost identifikacije dvaju toponima u prohujalim vekovima),” u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 159-163.                95) O Grujici Žeravici govori i Andrija Kačić Miošić u Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga. Po njemu je Grujo Žeravica bio “arambaša od junaka” iz kotorskih Banjana, koji se “pridivkom” zvao Sarabaća (Pisma od vitezova kotorskih, br. 127). Grujicu Žeravicu pominje Kačić i u Korabljici: “Arambaša Grujica Žeravica, od Banjana rodom, taki junak smrtni biše rata Bečkoga, da se brez svake sumnje more Jankoviću, Mandušiću, Močivuni Vuku i Radi Miletiću prilikovati. Ovi vitez veće od šeset glava turski odsiče, a između ostalih posiče bega Muratovića i serdara od Risane, dovede mnoge sužnje i upali jednu množiju veliku kuća turskih. Svidoče sva njegova junaštva providuri i đenerali mletački: Jure Korner na 1666, Jerolim Loredan na 1668, Lorenco Bernardo na 1669, Antun Priuli na 1669, Petar Duodo na 1691.” – Stjepan Banović, 

”'Glasovitiji' junaci, o kojima su se za Kačićeva života u Dalmaciji pjevale narodne pjesme", ZNŽO, 1954, knj. 38, 127.                96) “Mi, međutim, mislimo da je to jedan te isti hajduk, koji se negdje spomenuo kao Grujica Milošev, a negdje kao Žeravica. Možda je bio mali, a male, valjane ljude nazivaju ‘žeravicom’.” – Risto Kovijanić i Ivo Stjepčević, “Hajduci u Boki do Morejskog rata (1654-1684)”, 180-181.                97) P. Butorac, Gospa od Škrpjela, 112.                98) Salko Nazečić, Iz naše narodne epike. I dio, Hajdučke borbe oko Dubrovnika i naša narodna pjesma (prilog proučavanju postanka i razvoja naše narodne epike), 19-20.                99) Isto, 23-24.               100) Marija Kleut, “Starina Novak – način karakterizacije lika u srpskohrvatskim usmenim pesmama”, u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 98.               101) Jov. N. Tomić, O srpskim narodnim epskim pesmama, Beograd 1907.               102) Ljubinko Radenković, “Mitski atributi Starine Novaka u epskoj poeziji Južnih Slovena i Rumuna”, u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 220-221.               103) Oktav Paun, Nav. delo, 165-186.               104) v. Ljubinko Radenković, “Mitski atributi Starine Novaka u epskoj poeziji južnih Slovena i Rumuna”, u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 211-248.               105) Marija Kleut, Nav. studija, 100.               106) Stari Vujadin, Kraljević Marko kao stari vitez u bugarštici “Popevka od Svilojevića” iz 17. veka, Miloš Kobilić kao stari, nepravedno oklevetani vitez u interpretaciji Benedikta Kuripečića vek ranije, Starac Fočo kao oličenje vrline i mudrosti u turskom taboru iz aspekta Višnjićeve sveobuhvatne nacionalne koncepcije Ustanka itd.               107) Stepan Mišanič, "Zajedničke crte srpskog eposa o Starini Novaku i opriškivskog folklora o Oleksi Dovbošu", Narodno stvaralaštvo-Folklor, 1973, XII, 46, 51.               108) v. Ljubinko Radenković, Simbolika sveta u narodnoj magiji Južnih Slovena, Niš 1996, 88.               109) Radovan Samardžić, Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika, XVI-XVII vek, 119-120.               110) Svetozar Koljević, “Istorija i poezija u pesmama o hajdučkom krugu Starine Novaka”, u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 112.                              Izvor:               http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/usmena/bsuvajdzic-uskoci.html               (Obradio: P. Durlić, ur.Foruma)