DRAGISA VASI Od graanskog bun tovn ika do kon t r a revo luc iona ra Izdava: NOVA K N J I G A Direktor i g lavni u r e d n i k : SLOBODAN FILIMONOVIC Recenzent i : d r P E T A R KACA VENDA, d r M I R O L J U B VASIC

NIKOLA MILOVANOVI

DRAGIA VASI Od graanskog buntovnika do kontrarevolucionara

NOVA KNJIGA BEOGRAD 1986.

NAPOMENE REDAKCIJE

Pisac ove knjige Dragia Vasi od graanskog buntov-nika do kontrar evolutionr a, koji je pre drugog svetskog rata bio aktivni oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, proveo je vie od godinu dana od prolea 1943. do jeseni 1944. u Vrhovnoj komandi pokreta Drae Mihailovia, gde je najpre bio komandant veze za Srbiju, a zatim pomonik komandanta veze Vrhovne komande. Te funkcije su mu omoguile da ima neposredan uvid u sve najvanije vojne i politike dogadaje koji su se u to vreme odigravali u tom pokretu kao i line kontakte i razgovore sa is-taknutim vojnim i politikim funkcionerima pokreta Drae Miha-ilovia, od kojih je vei broj poznavao jo iz predratnog perioda. Otuda u ovoj knjizi, uz opise dogaaja raenih pomou arhivske grae, postoje i autorove memoarske zabeleke o razgovorima sa Dragiom Vasiem i Draom Mihailoviem, koji posebno oivlja-vaju atmosferu pojedinih dogaaja i linosti koje su u njima uestvovale.

Od jeseni 1944. autor ove knjige nalazio se na dunosti u OZN-i, a zatim u UDB-i za Jugoslaviju.

Roen 2. septembra 1885. godine, u Gornjem Milanovcu, aka-demik, knjievnik, publicista i advokat Dragia Vasi je osnovnu kolu i nie razrede gimnazije zavrio u Gornjem Milanovcu, a vie razrede i Pravni fakultet u Beogradu. Tu ga je, pred pola-ganje gimnazijske velike mature, zateklo ubistvo kralja Aleksan-dra Obrenovia i kraljice Drage. Ovaj dogaaj, Vasi je 1925. godine opisao u svojoj knjizi Devetsto trea.

Kao rezervni peadijski oficir, Vasi uestvuje u balkanskim ratovima 1912. 1913. godine na Kumanovu i Bregalnici, a zatim i u prvom svetskom ratu od 1914. do 1918. godine od Kolubare preko Albanije Krfa i Solunskog fronta do kona-nog osloboenja zemlje. Demobilisan je kao peadijski kapetan prve klase. I ve 1919. godine objavljuje svoju prvu knjigu Ka-rakter i mentalitet jednog pokoljenja.

Svoje nezadovoljstvo dinastijom Karaorevia i reimom Radikalne stranke Nikole Paia, naroito posle montiranog So-lunskog procesa 1917. godine protiv pripadnika organizacije Uje-dinjenje ili smrt nazvane Crna ruka sa pukovnikom Dra-gutinom Dimitrijeviem Apisom na elu, na kome je i Vasiev roak Ljubomir Vulovi osuen na smrt, Vasi je i javno ispo-Ijavao.

Neslaganje sa politikom vladajueg reima Vasi je ispoljavao stupanjem u opoziciju Republikanske stranke i u svojim lancima objavljivanim u nezavisnom politikom dnevniku Progres u ko-me je bio i jedan od urednika. Zbog toga je, nepune dve godine posle demobilizacije, pozvan na vojnu vebu i upuen u 30. pea-dijski puk, koji je uestvovao u guenju pobune u Albaniji i u oblastima dananje jugoslovensko-albanske granice, zapadno od Prizrena. Po povratku sa vebe, Vasi je objavio knjigu Dva me-seca u jugoslovenskom Sibiru. A, zatim se, krae vreme bavi advokaturom. Bio je branilac optuenih komunista na Vidovdan-skom procesu, koji je otpoeo 25. januara 1922. godine.

Iste godine Vasi objavljuje knjigu pripovedaka pod naslo-vom Utuljena kandila i roman Crvene magle. Od tada dati-raju i njegove blie veze sa istaknutim buroaskim pravnikom, profesorom i akademikom Slobodanom Jovanoviem, koji je ta-koe bio ogoreni protivnik Radikalne stranke koja je, u to vre-me, jo uvek bila na vlasti.

U narednih pet godina Vasi se posveuje knjievnosti. Po-red objavljivanja lanaka, naroito o ruskoj klasinoj knjievno-

sti u naprednim beogradskim i zagrebakim asopisima, on objav-ljuje 1924. godine knjigu pod naslovom Vitlo i druge prie, a 1926. godine knjigu novela pod naslovom Baki Ulija.

U jesen 1927. godine Vasi odlazi u Sovjetski Savez, a po po-vratku objavljuje, 1928. godine, knjigu Utisci iz Rusije. Godi-nu dana kasnije Srpska knjievna zadruga objavljuje izbor Vasi-evi pripovedaka i, najzad, 1932. godine, knjigu Pad sa grae-vine, to je ujedno bio i Vasiev knjievniki pad.

U ovom periodu, sve do proglaenja estojanuarske diktature 1929. godine, Vasi je bio pripadnik graanske levice, istupajui ponekad i kao simpatizer komunista. Po svemu sudei, bio je to rezultat njegovog nezadovoljstva prema desetogodinjem poslerat-nom reimu. Meutim, on nikada nije uspeo ili nije eleo da se oslobodi svoga konzervativizma i velikosrpskog nacionalizma koji su bili duboko usaeni u njemu. On ni jednog trenutka nije po-mislio da napusti graansku klasu, iji je verni pripadnik ostao do kraja ivota.

Vasiev politiki stav i odnos prema reimu nastalom posle zavoenja estojanuarske diktature to jasno potvruju. On na-puta knjievni rad i krugove progresivnih knjievnika i publici-sta, a zatim istupa iz Republikanske stranke i pod snanim utica-jem Slobodana Jovanovia, zajedno sa njim, osniva nacionalistiki i reakcionarni Srpski kulturni klub. Pokree i ureuje perio-dini list Srpski glas. Vasiev velikosrpski nacionalizam naro-ito dolazi do izraaja za vreme Konkordatske kampanje 1938. godine i posle sklapanja srpsko-hrvatskog sporazuma 1939. godi-ne, poznatog kao sporazum Cvetkovi-Maek. Tada se kod njega i njegovih jednomiljenika javlja ideja o svrgavanju namesnitva sa knezom Pavlom Karaoreviem na elu.

Posle aprilskog sloma 1941. godine i nacistiko-faistike oku-pacije Jugoslavije, Vasi prilazi kontrarevolucionarnom pokretu Dragoljuba-Drae Mihailovia i u njemu postaje tvorac i ideolog politike organizacije Ravnogorski pokret.

Na kraju, aprila 1945. godine, meusobni obrauni izdajnika zapeatili su sudbinu Dragie Vasia.

U GLIBU IZDAJE

SUSRET SA DRAGIOM VASIEM

Pred sumrak, 21. aprila 1943. godine, kolona komande poza-dine Vrhovne komande Drae Mdhailovia, posle dugoig i napornog mara, zaustavila se na kosi po kojoj je bilo razbacano nekoliko, delimino poruenih i nagorelih kua. Ratni Vihor je proao i (kroz ovo zabaeno i ratrkano planinsko selo Trenjevicu.

Najzad stigosmo, ree komandant poizadine potpukovnik Dragoslav Pavlovi koji je bio pored mene i obraajui mi se na-stavi:

Vi se privremeno smestite sa grupom kapetana Mihaila Stojadiinovia i saekajte poziv iz operativnog dela Vrhovne 'ko-mande. A zatim se, sa jo nekolicinom, uputi u pravcu jedne kue.

Nepun sat kasnije, na kosu je izbio i Stojadinovi. On je vodio grupu od oko dvadesetak omladinaca, slua!aca radio-telegrafskog kursa. Zajedno sa njima smestio sam se u jednu poruenu zgradu. Nekada je to bila seoska kola. Nedaleko od nas, u kui nekadanje andarmerijske stanioe, smestio se i tab komande pozadine.

Savladan umorom, ;sa Stojadinoviem sam malo razgovarao. Opruio sam se po patoisu i zaspao. Probudio sarai se tek sutradan pred zoru sa nauljanim i utrnulim kukovima. Jedva sam ekao da svane.

Negde oko devet asova Pavlovi me je pozvao. Bio sam iznenaen kada sam u njegovoj sobi zatekao i knji-

evnika Dragiu Vasia, za koga sam uo da je u selu Lipovu, u kome je Vrhovna komanda pre ovoga pokreta boravila due vreme, bio nerazdvojan sa Mihailoviem i da siu njih dvojica ak stanovali u istoj sobi.

Po ulasku u Pavlovievu sobu, moj pogled je, u prvim trenu-cima, bio prosto prikovan za Vasia.

Malo se izmenio, kosa mu je bila potpuno seda. Njegova ma-nje negovana brada takoe. Na sebi je imao odelo od tamnog crnogorskog sukna.

Za svaki sluaj predstavio saim mu se. Nervozno mirkajui oima, 'pruao mi je ipulku.

Pa mi smo stari, znanci! Otkuda Vi ovde? upita me. Sa nekoliko reenica, vie Pavlovi nego ja, dali smo mu od-

govor. A zatim mi Pavlovi ree: Stojadinovi raspolae' potrebnim podacima. Pokuajte da,

zajedno sa njim, napravite predlog za pravilnu i efikasnu organi-zaciju radio-veza, ukljuujui celu jugoslovensku teritoriju. Ako vam jo neto bude trebalo vi mi se komotno obratite.

Toga dana dugo sam razgovarao sa Stojadinovitm. Oigledno i on nije biio u toku dogaaja. U pogledu situacije, u koju je zapao etniki pokret, bio je veliki optimista. Beanje iz Lipo va obja-njavao mi je potrebom, a ne posiledioom tekog etnikog poraza pretrpljenog na Neretvi i Drini.

Sutradan popodne Vaisd me je pozvao da poem sa njlim u etnju. Odazvao sam se njegovom pozivu. Prvih nekoliko minuta etnje obojica smo utali, a zatim mi se Vasi obratio recima:

Vai i Pavlovievi isprekidani odgovori., na moje pitanje: Odfcud Vi ovde koje sam Vam uputio prilikom naeg juera-njeg susreta, prilino su me zainrtrigirali. Zbog toga Vas moilim da mi ispriate o svemu, to ste od aprila 1941. godine do danas do-ivljavali i kako ste doli dovde?

U prvli mah, Vasioevo pitanje sam shvatio kao neku vrstu pro-veravanja moje linosti. Zbog toga sam svoju priu otpoeo od dana nacMiko-faistilke agresije na Jugoslaviju.

Sa mobiiMzaaijskim materijalom ete za vezu Druge armije iskrcao sam se iz voza koji je punih trideset asova putovao od Beograda do eleznifce stanice Bistrik-Sarajevo. Bilo je sunano proletnje jutro. Strmom ulicom, sa izlokanom starom turskom kaldrmom, spustio sam se do stare ute zgrade u kojoj je bilia sme-tena komanda Druge armije.

Na ulazu u zgradu, straar me je zaustavilo. I dok sam ekao dozvolu za ulazak u nju, uo sam nekoliko potmulih eksplozija. Instinktivno sam bacio pogled ka nebu. U daljini, u pravcu aero-droma Rajlovac, primetio sam male oblake belog dlima koji su se polako razilazili. Posmatranje ove neobine pojave prekinuo mi je podoficir koji je izaao iz zgrade, priao i prilino nervozno i zbu-njeno saoptio da poem sa njim. Zaustavili smo se ispred vrata na kojima je pisalo deurni oficir.

Otvorilo sam vrata i uao u sobu. U njoj sam, za pisaim sto-lom zatekao konjikog kapetana sa oznakiom eneraltabnog oficira

i sa telefonskom slualicom na u vetu. Oigledno paljivo je sluao svoga sagovomika sa one strane ice. Rukom mi dade znak da sed-nem. Nekoliko trenutaka kasnije, hitro je spustio slualicu, ustao sa stolice i poao ka meni, uzvikujui drhtavim glasom:

Nemoi i Itallijahi siu nas napali! Bombardiuju Raj lovac i Banja Luku.

To znai i za nas je rat otpoeo! Odgovorio sam mu, pro-sto mahinalno. Ustao sam. Predstavio mu se i saoptio cdij moga dolaska.

Zatraio mi je putnu objavu, letimino1 je pogledao i na njenoj poleini napisao:

Javio se 6. aprila 1941. godine u 06,40 asova. Mobil'izaciijsiki materijal koji sam mu pruio' nije ga mnogo

interesovao. Vraajui mi objavu, prilino zvanliniim tonom mi ree: Odmah idite na Bembau i pronaite Gajretov internat.

Tamo ete nai komandira armijske ete za vezu porunika Dua-na Mitrovia. Predajte mu mobilizacijski materijal i pomolite mu u mobilizacijskim po,slovima. Nastojte da mobilizaciju zavrite u predvienom roku.

Napustio sam veliku utu zgradu. U Gajretovom internatu za-tekao sam komandira ete porunika Mitrovia. Bili smo sitari po-znanici. Predao sam mu mobiiilizacijsiki materijal i ukratko mu ispriao moj put do njega.

Ovde ti je luda kua presee me Mitrovi i nastavi operativni deo taba armije je u Kiseljaku, ukoliko ve nije otiao na konosntracijsfcu prostoriju koja nam je gore u Slavoniji. Sa njim praktino nemamo nikakvu vezu. Komandant je armijski general Dragoslav Mdljkovi, a naelnik taba general Bogdan Mag-li. Naelnik operativnog odeljenja je pukovnik Dragoljub Miha-ilovi. Naa eta je pod njegovom neposrednom komandom. Ovde ti je samo Komanda pozadine Armije koja se stara o naoj mobili-zaciji . . .

Zajednikim snagama bacili smo se na posao. Jo 'istoga dana stiglo nam je i nekoliko -rezervnih oficira. Bili su to mahom elek-tromainsiki inenjeri. Njhova pomo bila nam je dragocena. esti znaci uzbune, usle nadletanja neprijateljskih aviona, nisu nas mnogo lometaii. Neprijatelj, jo uvek, nije bombardovao Sarajevo. Najvee tekoe zadavale su nam administracija i razne formalno-sti oko podizanja opreme iz ratnih magacina.

Devetoga aprila ujutru, mobilizacija ete za vezu Druge armije bila je, uglavnom zavrena. Ali, moj beini vod, koji je na pola

bio motorizovan, nije bio spreman da odgovori svome zadatku. Njemu su, umesto akumulatora uz radio stanice, iz ratnog magacina izdati neki reversi sa objanjenjem da su svi akumulatori pre ne-koliko dana upueni u Caak na reviziju i dventualnu popravku. Na osnovu ovlaenja Komande pozadine Armije, zali smo u nekoliko trgovina i iz njih pokupili akumulatore i kiselinu potrebnu za nji-hovo punjenje. Na kraju smo ipalk konstatovali da je eta za vezu, posmatrajui njenu materijalnu stranu, uglavnom, sposobna za ak-ciju.

Meutim, iz razgovora sa nekolicinom rezervnih oficira, zak-ljuili smo da moral meu vojnicima nije ba na zadovoljavajuoj visini. Bio je to rezultat svega onoga to su oni zadnja dva dana videli i uli.

Za ismetaj obveznika pored Gajretovog internata koristili smo i nekoliko kua na drumu koji je od Beograda, preko planine Ro-manije i Pala, kroz Bembau ulazio u Sarajevo. Poevi od 8. apri-la, ovim drumom su, povremeno, ali dosta esto stizali pravi kara-vani luksuznih automobila sa izbeglicama iz Beograda. Bili su to oni koje je, posle nemakog bombardovanja Beograda, 6. aprila, uhvatila panika i bogataka groznica. Njih je sudbina zemlje malo interesovala. On su, sa zaveljajima hitali, i sami ne znajui kuda, da bi spasili svoju glavu i svoje bogatstvo. Meu njima bio je i dobar broj petokolonaa .Na ulazu u Sarajevo oni su se zaustavljali pred gru pi ama vojnika i sa njima izmenjivali razne informacije. Panine, esto puta izmiljene i lane vesti, brzo su se irile meu vojnicima. Kako ni sa koje strane nismo mogli da dobijemo ni na j -manji realniji i povoljniji podatak o situaciji i razvoju dogaaja u zemlji, sa kojim bi, koliko toliko, mogli da utiemo na raspoloenje i moral vojnika, bili smo prinueni da ih sami izmiljamo i da sa njima pokuavamo da pobijemo one, koje su razni paniari i peto-kolonai tendenciozno irili.

Bilo je ve skoro podne kada se Mitaovi vratio iz Komande pozadine Armije. Pozvao je sve oficire ete. Bilo nas je ukupno jedanaest. Saoptio nam je:

Danas do 14 asova, eleznika kompozicija koju smo tre-bali bie postavljena na rampi eleznike stanice Ali-Pain Most. Prva etapa naeg puta je do Bosanskog Broda. Tamo emo primiti nareenje i instrukcije za dalji rad.

Do 14 asova eta mora biti spremna za pokret i ukrcavanje. Tano u 14 asova komandir Mitrovi je postrojio armijsku

etu za vezu, glomaznu i slabo pokretljivu jedinicu jaine oko 320

ljudi, 80 tovarnih konja, desetak automobila, to kamiona, to luk-suznih kola, -nekoliko motocikla sa prikolicama i bez nje, est radio stanica jaine od 5 do 200 vati, prilina koliina telefonskog kabla, telefonskih centrala i aparata, nekoliko raznih motora za punjenje akumulatora i napajanje radiostanica i tako dalje.

Postrojenoj eti komandir je odrao prigodan govor. A, zatim je naredio pokret ka Ali-Painom Mostu.

Ukrcavanje ete zavreno je oko devetnaest asova. Tek oko dvadesetjedan as, otpravnik vozova nam je saoptio da e naa kompozicija uskoro krenuti.

Uz znatna zadravanja na usputnim stanicama, na transport se, po uzanom i krivud:avom koloselku, kretao isuvie sporo.

U zoru stigli smo u Zenicu. Posle nekoliko manevara nali smo se na jednom od sporednih staninih koloseka. Lokomotiva koja nas je dovukia, otkaila se i nekud otila. Oigledno, i ovde je bilo predvieno due zadravanje.

Nedaleko od nas trcali su dimnjaci elezare. Bilo je oblano. Oko 10 aisova oblaci su se malo razili. Tu i tamo videla su se i osltrvca nebeskog plavetnila. Veina Vojnika jo uvek je u vagonima spavala. Samo nekoliko grupica sedele su ili etkale ispred njih. Odjednom se zauo glas sirene. Bio je to znak koji je najavljivao nadletanje neprijateljskih aviona. Nekoliko oficira napustie kupe i protrae pored kompozicije. Naredili su svima da uu u vagone i da ih vie ne naputaju.

Pomisao da se nalazimo na objektu ikoji je predstavljao metu neprijateljske avijacije, nije nas ostavljala ba potpuno ravnodune. Posle dueg iekivanja, do nas su, negde iz daljine dopirali zvui potmulih eksplozija. I pored napregnutih oslukiivanja, buku avion-skih motora nismo uli. Kada je sirena objavila znak prestanka opasnosti laknulo nam je.

Oko 13 asova pojavila se lokomotiva. Za n ju su prikaili na transport i otpravnik vozova nam je saoptio da emo uskoro produiti put.

Dialje putovanje bilo je znatno sporije nego ono do Zenice. Na pojedinim usputnim stanicama zadravali smo> se i po 2 asa. Na jednoj od njih, predvee, uli smo da je objavljeno proglaenje Nezavisne Drave Hrvatske. Mada smo ovu vest primili sa znatnom rezervom, ipak nas je ona prilino uznemirila.

Dugo nisam mogao da zaspim, ali me je umor ipak savladao. Opruio sam se na klupu i zadremao.

Iz poluswa trgao me je deurni podoficir transporta reima: Komandir vas zove da hitno doete do njega. Gde se to nalazimo? upitao sam ga bunovno. Stojimo na stanici Usori. Komandir je kod deurnog inov-

nika. Brzo sam izaao iz vagona i urnim koracima poao- prema

staninoj zgradi. Bila je tamna i prohladna no. Na nekoliko koraka ispred sebe primetio sam Mjitaovia. Iao ani je u susret. Kada sam mu priao tiho mi ree da je, preko deurnog inovnika na stanici, primio telegrafsko nareenje iz taba armije koji se nalazi u Mo-drici, da etu iskrca i smesti u osnovnu kolu u Usori. A zatim, dodade:

Iskreno da, ti kaem, ja sumnjam u autentinost ovog nare-enja. Zato siam naredio deurnom inovniku da mi to pre uspo-stavi vezu sa Modricom. Vest o proglaenju Nezavisne Drave Hrvatske tana je. Ovde sam uo da su se ak i neki pukovi pobu-nili. Koliko je to tano? Ne znam . ..

Njegovo izlaganje prekinuo je dolazak vojnika. On je dotrao i obavesO nas da je vtza sa Modricom uspostavljena. Obojica smo potrali u staninu zgradu. Uspostavili smio vezu sa tabom armije. Od njega smo dobili potvrdu da je nareenje za iskrcavanje auten-tino.

Naredili smo deurnom inovniku da se transport postavi na kolosek uz rampu. A, zatim smo odluili da, zbog nedostatka svet-losti, sa iskrcavanjem otponemo u praskozorje.

Bio je 11. april. Od ranog jutra, iz niskih i tamnih oblaka, po-ela je da pada sitna i prohladna kia. Ona nam je bila. garanja da nas neprijatelj, iz vazduha, .nee uznemliravati.

Do deset asova eta ise smestila na odreeno mesto u zgradu osnovne kole, koja nije 'bila ba mnogo pogodna. Preko- puta nje nalazila se naputena fabrika eera sa visokim i markantnim dim-njakom. On je, bez sumnje, predstavljao privlanu metu neprija-teljske avijacije.

Dvanaesti april, -osvanuo je prilino vedar. Oko devet asova stigao nam je 'kurir iz taba druge armije. Bio je to jedan oficir bez ikakvih oznaka ina. Traio je komandira. Saoptio miu je da odmah poe u Stab koji je, u svom povlaenju, jutros stigao u Dolboj.

Od 7. aprila priao nam je kurir iz Sftaba armije stalno smo u povlaenju. Neke jedinice iz naeg sastava su se pobu-nile i otkazale -poslunost. etvrta armija se potpuno raspala. Naa

situacija je vie nego oajna. Levi bok nam je potpuno otvoren, a neprijatelj, sa te strane, moe svakog asa da nas napadne . . . Nego, da mi pourimo.

Mitrovi ga je posluao. Seo u korpu motocikla i, za njegovim kolima, uputio se u pravcu Doiboja.

Nailazio sam se u dvoritu kole i vojnicima drao krae pre-davanje o odbrani od neprijateljskih napada iz vazduha. Odjednom se ulo potmulo zujanje avionskih motora, koje je svakog momenta postajalo sve glasnije. Prekinuo sam predavanje i naredio svima da uu u kolu. Sa dvojicom oficira, zastao sam na ulaznim vratima. Iznenada, iznad nas, u briuem letu, prohujae tri aviona. Nekoliko minuta kasnije, jedan od njih se vratio. Leteo je na znatno veoj visini. Naglo, uz zvuke sirene Ikoji su razdirali nerve, poeo- se obruavati. Imali smo utisak da leti pravo na nas. Legosmo. Odjek-nula je snana detonacija. Zgrada kole se zatresla. Pogledao sam prema naputenoj fabrici. Bila je obavijena gustim dimom. Guli smo- i nekoliko eksplozija iz pravca Doboja. Ali, brujanje avionskih motora vie nije dopiralo do nas.

Mitrovi se, relativno, brzo vratio. Ispriao mi je kako je pre-iveo bombardovanje Doboja i upoznao me sa nareenjem taba. Odmah smo postrojili etu i po ealonima krenuli u pravcu Gra-anice.

Usput smo sretali mitraljirane artilerijske kolone. U njima je bilo dosta ranjenika, a kau i poginulih. Nekoliko konja lealo je kraj druma.

Na jednoj raskrsniai primetio sam kola dvestovatne radio sta-nice sa kojima su raspolagali samo Vrhovna komanda i tabovi armija. Priao sam blie. Bio sam, i ste kako iznenaen, kada sam u njima ugledao komandira beine ete Vrhovne komande, kapetana Mirka etkovia.

Otkuda vi ovde? Upitao sam ga zbunjeno i pre nego to smo se pozdravili.

Kratko me je obavesitAo da bataljon za vezu Vrhovne komande, kome je i on pripadao, nije uspeo da, na Banjici u Beogradu, izvri mobilizaciju do kraja.

Od 6. aprila ujutru ree mi stalno smo u pokretu i povlaenju. Sada sam dobio- nareenje da se prebacim na Pale kod Sarajeva, a gde u dalje, ne znam.

Progovorili srao jo nekoliko rei i krenuli svaki svojim putem. Usled zakrenosti druma, naroito artilerijskim vozovima, kre-

tali smo se isuvie sporo. Pred zoru, 13. aprila, stigli smo u Gra-

anicu i razmtstM se po kuama. Ljudi isu klonuli od umora. Pole-gali su po podovima i zaspali. Mitroivi je nekuda otiao i tek oko 7 asova vratio se i saoptio mi:

Zove te naelnik operativnog odeljenja, pukovnik Mihailo-vi. Naie ga u zgradi pote. Ona je na malom trgu. U njoj je i komandant armije.

Odmah sam poao. Kratkom uliicom izaao sam na mali kal-drmski trg. Na njemu nije bilo nikoga sem desetak andiarma i ne-koliko oficira raznih rodova vojske.

Na ulazu u potansku zgradu zaustavio me je andarm. Kratko sam mu objasnio da dolazim po pozivu. Uputio me je u jednu sobu u kojoj sam zatekao dva pukovnika. Obojica su bila neispa-vana i zarasla u bradu. Jedan od njih imao je naoare. Predstavio sam im se. Onaj sa naoarima ree:

Ja sam vas pozvao. Bio je to eneraltabni pukovnik Dragoljub Draa Mihailo-

vi, naelnik operativnog odeljenja taba druge armije. U kom stepenu gotovosti se nalazi va beini vod? bilo

je prvo pitanje koje mi je uputio. Odgovorio sam mu da je ljudstvo relativno struno' i da raspo-

laem sa nekoliko podoficira dobrih radiotelegrafista. Sve radio stanice smo nastavio sam da mu objanjavam

donekle, prema raspoloivom vremenu, isprobali. Konstatovao sam da su one manje, petovatne, neispravne. Nije bilo vremena da se detaljnije pregledaju i kvarovi otklone. One veeg dometa su ispravne i mogle bi svakog momenta stupiti u rad.

A koliko su one veeg dometa? upitao me je. One su prilino kabaste i sa poslugom od 10 do 15 ljudi

odgovorio sam mu i dodao. Mi nismo dobili ni jedan plan za us-postavljanje beinih veza niti imamo pozivne znake stanica. Bez ovih elemenata uspostavljanje bilo kakve beine vze je nemogue.

Mihailovi me je, znaajno pogledao preko naoara. Malo se zamislio. Nekoliko sekundi kasnije, obraajui se onom drugom pukovniku koji je sedeo nedaleko od njega i neto pisao, ree:

Sve je to bilo zajedno sa iframa u onom prtljanom delu koga su nam zarobile ustae u akovu.

A, potom ponovo pogleda u mene i nastavi: Vratite se u jedinicu i nemojte se nigde udaljavati. Ako mi

zatrebate ja u vas ponovo pozvati. Izaao sam iz pote. Desetak koraka ispred nje, urnim kora-

cima, priao mi je porunik Stojanovi. Bio je u radnikom ko:m-

binezonu sivomaslinaste boje i zatitnim tenkovskim lemom na glavi.

Pruajui mi ruku upitao me je prilino nervozno: Da li si video negde pukovnika Drau? Koga Drau? upitah ga. Mihailovia iz taba armije. Nastavi Stoj ano vi Ko-

mandant Vrbaske divizije general Milosavijevi mi je naredio, jut-ros, da mu se sa vodom tenkova, odmah javim. Mislim da je na-elnik operativnog odeljenja armije.

Poto sam shvatio koga trai, objasnio sam mu gde se Mihai-lovi nalazi i vratio se u etu.

Oko podne, u iekivanju novih vesti, stajao sam sa Mitrovi-em i grupom oficira ispred pote. Diskutovali smo o naoj situaciji koja nije bila nimalo ruiasta. Tek tad smo saznali da su se, u toku prole noi, i u Derventi pobunile neke jedinice i prile usta-ama. Neko je rekao da je lino pukovnik Mihailovi otiao u Der-ventu da intervenie i uspostavi red.

Sutradan ujutru, 14. aprila, uli su se glasovi o sklapanju primirja sa Nemakom i Italijom. Po podne, komandant armije nam je saoptio da su povedeni pregovori o primirju, koji e se po svoj prilici zavriti kao i oni u Francuskoj. Obrazovae se oku-pirana i neokupirana zona. Sarajevo e biti u ovoj drugoj. Koman-dant mi je naredio da moj beini vod izvuem po svaku cenu i da sa ljudstvom i materijalom krenem to pre u Kiseljak kod Sarajeva i da se tamo javim Komandi pozadine armije.

Natovario sam materijal, ukrcao ljudstvo- i krenuo put Sarajeva. U Kiseljaku sam obaveten da je Komanda pozadine armije

prebaena u Sarajevo i da su pregovori o primirju u toku. Produio sam put. Izmeu Ilide i Sarajeva naiao sam na

nekoliko nemakih tenkova. Neometano sam proao pored njih. Za-ustavio sam se pred zgradom Komande druge armije. Uao sam u nju. Odveli su me kod generala Stojadinovia, nekadanjeg mi-nistra vojske. Saoptio sam mu poslednje nareenje koje sam pri-mio u Graanici.

Ja vam nareujem, rekao mi je, da vi i vai vojnici, u dvoritu zgrade poloite oruje. Ljudstvo raspustite kuama, a vi se negde smestite. Iz Sarajeva se, do daljeg nareenja, ne smete udaljavati.

Njegovo nareenje nisam, u potpunosti, izvrio. Radio-stanice smo razbili i ostavili u jednoj od zabaenih ulica na Bembai, a ljudstvo sam s orujem raspustio kuama.

Pokuaj bekstva, nas nekolicine mladih oficira, iz Sarajeva, bio je osujeen.

Desetak dana kasnije, nali smo se u Nemakoj, u zarobljeni-kom logoru Oflag 6C nedaleko od Osnalbrika.

Poetkom septembra 1941. godine, u logor je prodrla vest da su nae ume pune boraca i da se narod digao' na ustanak. Pisma koja su nam od familije stizala iz zemlje potvrivala su to.

elja za povratkom u zemlju postajala je u meni sve jaa. Koristei okolnost otputanja iz zarobljenitva pripadnika na-

cionalnih manjina sa teritorije Kraljevine Jugoslavije, uspeo sam da se sa nekolicinom drugova, pod izgovorom da sam Bugarin iz Pirota, iupam iz nemakog zarobljenitva.

Po dolasku u Pirot, pomou seljaka dvovlasnika iz sela Babu-nice, uspeo sam da se, sa jednim drugom, 19. decembra 1941. go-dine, ilegalno prebacim preko novooznaene bugarsko-srpske granice.

Tri dana kasnijje stigao sam u Beograd. Dvadesetak dana nakon mog dolaska iz nemakog zarobljeni-

tva, poetkom januara 1942. godine posetio me je Vjekoslav Par-kas. Sa njim sam zajedno, vtie godina pre rata, proveo u Puku za vezu i bili smo dobri poznanici. I on je uspeo da izsbegne zarob-ljenitvo i iveo je u Beogradu.

Kroz razgovor sa njim, saznao sam da pripada etnikoj orga-nizaciji Drae Miihailovia i da odrava vezu sa njenom komandom Beograda, konkretno sa kapetanom Serafimom Negotinoem.

Negotinac, pod lanim imenom, ilegalno ivi i krije se po Beogradu priao mi je Fartka. Ako eli mogao bih te i po-vezati s njim. Draina etnika organizacija je ve obuhvatila sve oficire koji se nalaze u zemlji, Ukljuujui i one u Nedievoj an-darmeriji.

Mada smo se u meuvremenu Viali, Farika me je tek po-etkom maja 1942. godine obavestio da je Negotinac izjavio elju da me upozna. Tako smo jednoga dana zajedno poli do njega.

Negotinac je konjiki oficir uz put mi je, pored ostalog, priao Farka. Jedno vreime bio je na slui, i u kraljevoj gardi. Rat ga je zatekao u koli za generaltabne oficire. Posle prilskog sloma izbegao je zarobljenitvo, ostao je u Beogradu i postao jedan od pionira organizacije Drae Mihailovia i autant komande Beo-grada, a pre kraeg vremena postao je i vrilac dunosti koman-danta.

Najzad smo se zaustavili pred jednom kuom u ulici Stojana Protia na Neimaru. Kroz dvorite uosrao u nju. U predsoblju

nas je saekao sme ovelk, srednjeg rasta i uglaene spoljanosti. Predstavio mi se: kapetan Negotinac. Uveo nas je u jednu sobu i otpoeo razgovor.

Posle kraeg uvoda, Negotinac mi je postavio nekoliko pitanja iz moje biografije. Pored ostalog rekao sam mu da sam u aprilskom ratu bio pod Mihadlovievom komandom i ispriao mu susret sa njim u Graanici. Negotinac me je paljivo sasluao, a zatim se udaljio. Kada se polsle kraeg vremena vratio u rukama je doineo manji zaveljaj. Otvorio ga je i poeo da pretura po presavijenim papirima. Izdvojio je jedan povei list papira ispisan pisaom ma-inom i pruajui mi ga ree:

Da vam ne bih mnogo objanjavao, molim vas proitajte ovo. To je raspis kolji mi je, pre nekoliko dana, stigao iz Vrhovne komande od generala Mihailovia.

Prihvatio sam prueni tabak hartije i poeo da itam. Nekoliko godina posle osloboenja pronaao sam taj dokumenat. Biiio je to raspis etnikog voe Mihailovia u kome su bili

izneti program i ciljevi organizacje. Evo nekolko znaajnijih sta-vova iz njega:

STAV PREMA PREVRATNIKIM ORGANIZACIJAMA: (Na primer prema n aciomal-socdjalistiima). Iskoriavanje, s tim da bude nacionalno nekompromitujue.

STAV PREMA KOMUNISTIMA: Najodlunije tajno pripre-manje za borbu kao prema najopasnijem unutranjem neprijate-l j u . . . Po svaku cenu postati jai od njih, ne isputati ih iz Vida i ne dozvoliti njihovu infiltracju u nau organizaciju. ..

Nikakve iluzije u odnosu na n j i h . . . Njihov je cilj samo je-dan komunistika revolucija i diktatura proletarijata.

Imati na umu da je potrebno izvriti jo pre svretka rata preventivnu kontrarevoluciju (bilo da se izvede jednim udarcem, bilo poesno). . . U trenutku nemakog sloma mi moramo -imati slobodne ruke za druge zadatke . . .

U borbi protiv komunista okupiti sve nacionalne i konzerva-tivne snage Srba, Hrvata i Slovenaca . . .

Sporazum izmeu etnika u Boisni, Hrvatskoj i l ic i i Paveli-evih vlast i . . . mora se razumeti. Ono to se u tom sporazumu ne moe odobriti, to je to su dotini etnici dopustili da bude forma-lan, zvanian, javan, iskorien za ustaku propagandu..

Vraajui proitani raspis hteo sam da u vezi s njegovim sadr-ajem postavim nekoliko pitanja, ali sam se ipak uzdrao. Urnesto toga, obraajui se Negotincu, rekoh:

Sve mi je ovo, mahom, ve bilo poznato. Posle toga Negotinac je poeo da mi pria o situaciji u beo-

gradskoj etnikoj organizaciji. U izlaganju je bio isuvie krt. Na kraju mi je saoptio: Oficiri vae struke, naroito za radio-veze, i te kako su nam

potrebni, ali Vie na terenu nego ovde u Beogradu. Uzeu vas u evidenciju, ali vam zasad neu davati nikakve zadatke. Budite u kontaktu sa Farkaem. Vezu sa mnom imaete preko njega. Samo mi recite da li ste voljni da idete na teren.

Odgovorio sam potvrdno. Izmenjali smo jo nekoliko reenica i razili se.

Negotinac je na mene ostavio utisak tipinog konjikog oficira, karijeriste, osrednje inteligencije.

Prolo je oko mesec dana od ovog sastanka. Jednom prilikom, iznenada sam ga sreo na Terazijama. Obavestio me je da naputa Beograd i odlazi u Vrhovni tab. Zatraio mi je adresu i dodao:

Po svoj prilici ovde se vie neu vraati. Odreen je nov komandant Beograda. Vas sigurno neu zaboraviti. Samo budite spremni da se odazovete pozivu koji u vam sa terena uputiti.

Poeleo sam mu srean put. Nekoliko dana kasnije, njegovu poruku preneo sam Farkau.

Jednog dana, rano ujutru, polovinom oktobra 1942. godine za-zvonilo je zvono na vratima moga stana. Otvorio sam ih. Ispred mene je -stajao Farka u drutvu jednog nepoznatog crnomanjastog oveka, izduenog lica i malo kukastog nosa, u sivomaslinastom mantilu i sa crnim eirom na glavi.

Ovo je Rakoviev kurir. Doao je jutros iz aka i doneo mi potu od Negoitinca. Ima pismo i za tebe ree mi Farka im sam otvorio vrata.

Ponudio sam ih da uu. I dok je kurir, iz postave sakoa, vadio pismo, Farka mi je apatom objanjavao:

Rakovi je na ovek. Komandant je Ljubikog etnikog odreda koji je legalizovan kao Nediev.

Otvorio sam koverat. U njemu je bila cedulja na kojoj je pisalo:

Imajui u vidu va razgovor s kapetanom Negotincem, molim vas da najhitnije doete u tab Ljubikog etnikog odreda u aak i da se javite poruniku Rakoviu. Pozdravlja vas potpu-kovnik Pavlovi.2

Kuriru sam zahvalio i ispratio ga do vrata.

Po povratku upitao sam Farkaa: Sta je sad ovo? Nije M to, moda, neka provokacija? Rako-

vica lino ne poznajem. Ali sam uo za njega. Pria se da je 1941. godine bio sa Mihailoviem. Da ga je, usled neislaganja, napustio i priao Nediu i da esto, potpuno legalno, dolazi u Beograd kod istaknutih policijskih funkcionera Aimovia i Ceke orevia, a kau i kod Nedia.

Sve je to tano prekide me Farka ali svaka sumnja ovde je izlina. Potpukovnik Pavlovi je komandant Srbije i sigur-no je u vezi sa Rakoviem. Tim putem je i Negotinac odravao vezu s Vrhovnom komandom. Po svome odlasku, oin je vezu sa nama ostavio njima. Zato te Pavlovi i zove na razgovor.

Posle krae diskusije, najzad sam odluio da se odazovem primljenom papiru,.

Nekolko dana kasnije, naao sam se u aku u RakoVievom tabu. Tu su me obavestili da je Rakovi momentalno odsutan, ali da e nastojati da ga svakako pronau.

Posle vie od jednog asa ekanja, priao mi je ovek u selja-kom odelu, zarastao u plavo-smeu bradu. Preko grudi mu je vsi-la nemaka mainka, a o pojasu nekoliko bombi i oficirski no. Predstavio mi se:

Ja -sam potporunlik Duan Lazarevi. Naelnik taba Lju-bikog etnikog odreda. Porunik Rakovi mi je naredio da vas dovedem u na tab na Suvom Bregu.

Posluao sam ovog etnikog stareinu i poao za njim. Spustilo se vee kada smo stigli na Suvi Breg u predgrau

Ljubia. Sa druma, koji od aka vodi ka selu Trbuanima, uputili smo se ka omanjoj tronoj kui. Ulazei u nju oisetio sam teak za-dah. Od desetak etnika zaraslih u bradu i kosu koje smo tu zatekli izdvojio se jedan i priao Lazareviu.

Porunik Rakovi je naredio da ga saekate u Radiinoj kafani.

Ne pitajui nita svoga sagovornika, Lazarevi me je pozvao da izaemo. Napustili smo dvorite i preli preko druma, a zatim uli u seosku kafanu.

ekali smo nekoliko asova, ali u meusobnom askanju vreme nam je brzo odmicalo. Neposredno pred zatvaranje fcafane, priao nam je njen vlasnik Radia i saoptio nam da poemo sa njim. Izali smo u dvorite. Preko nekoliko stepenica uli smo u sobu. Tu me je saekao jedan omanji, pomalo demekast i proelav ali mladolik ovek. Hitro je ustao i pruio mi ruku:

Ja sam -potpukovnik Pavlovi. Bio sam iznenaen, ali sam se brzo pribrao i predstavio mu

se. Ponudio me je da sednem, a zatim mii se obratio: Pozvao sam vas po preporuci Negotinca da sa vama malo

porazgovaram i da se eventualno dogovorimo. Samo kratko, jer se ja ovde ne smem dugo zadravati.

Posle ovo napomene, uputio mi je prilian broj pitanja. Ona su se, uglavnom, odnosila na moje biografske podatke, na opte raspoloenje Beograana, naroito prema Mihailovievom etnikom pokretu. Kroz razgovor smo konstatovali da imamo- i znatan broj zajednikih poznanika. Posebno ga je in-teresovalo raspoloenje ljudi u zarobljenikim logorima.

Priao mi je o znaaju i -potrebi organizacije radio-veza i te-koama na koje, u njihovim ostvarenijma, nailaze.

Na kraju mi je saoptio: Ja ovih dana polazim u Vrhovnu komandu. Mislio sam

da povedem i vas, ali usled hitnosti polaska i veliine grupe koju vodim, bolje je da to ostavimo za kasnije. Zasada je glavno da smo se upoznali i da sa vama moemo, sa sigurnou, raunati. Vratite se u Beograd i saekajte moj poziv. Kao i ovaj, i sledei u vam uputiti preko Rakovia.

Na razgovor je trajao nepun as. Pavlovi je ustao, pozdravio se sa mnom i izaao. Seo je u eze koje su ga u dvoritu ekale i otiao.

Pavlovi je bio neto inteligentniji od Negotinca, ali mi se na momenat inio prilno detinjast.

Sutradan sam bio ponovo u Beogradu. Nastalo je novo ieki-vanje.

Tek krajem marta 1943. godine stigao mi je novi poziv. Doneo ga je onaj isti Rakoviev kurir. U njemu je pisalo:

Javite se to pre Rakovicu. Vezu sa njim uspostavite preko Radiie, vlasnika kafane u kojoj smo se sastali. Rakovi je ve pri-mio nareenje za vae prebacivanje u Vrhovnu komandu. Vas i sve ostale nae ljude pozdravlja potpukovnik Pavlovi.

Poetkom aprila napustio sam Beograd. Preko Radiie uspo-stavio sam vezu sa Rakoviem. Zatekao sam ga u Caganjima, zase-oku sela Raai, udaljenog oko sedam kilometara od aka. Bio je to suv, omanji i okretan ovek. Iz sitnih crnih oiju koje su svet-lucale dz zaraslog lica, izbijali su nepoverenje i lukav-tina. Malo je priao, ali se uporno interesova-o o prilikama u Beogradu. S nj i -ma u vezi postavljao mi je brojna pitanja.

Jo istoga dama krenuli smo u selo Konjeviie. Uz put mi jer pored ostalog, priao da je njig'ov odred bio legalizovan kod oku-patora kao Nediev i da je, krajem 1942. godine, uspeo da izbegne razoruavanje od strane Nemaea i da se povue u umu.

U Konjeviima sam se sastao sa pukovnikom Jevremom Simi-em Drkom i sa kurirom, koga nam je dao Rakovi, krenuli smo obojica u Vrhovnu komandu.

Prolazei kroz razne peripetije, mnogobrojna iskuenja, sa puno. utisaka, najzad sam, u drutvu pukovnika Simia i u pratnji kurira vodia iz Ljubike etnike brigade, stigao u Vrhovnu komandu. Bio je 19. april 1943. godine.

Dok smo traili naelnika -Operativnog odeljenja majora Mirka Lalatovia,3 na koga smo bili upueni, do- -nas je doprla vest da je-izdato nareenje za pokret.

Oko kua razbacanih na padini Sdnjajeviine, levo od strme i kamenite konjske staze kojom smo se peli, stajali su, dobrim delom ve natovareni, brdski konjii bidani. Izmeu konja vrteli su se ljudi zarasli u kosu i bradu. Svi su bili obuzeti nervozom, jer se nestrpljivo oekivalo da se to pre napusti padina Sdinjajjevine.

Prilino umorni, na vrhu ove strme kamenite staze, u kui ispod same Sin-jajevinske grede, pronali smo- Lalatovia. Njegovo duguljasto lice sa usaenim plavim oima i obraslom utom bradom prualo je utisak tiho-g i -prilino indolentnog oveka. Prili smo mu i predstavili se.

Lalatovi je paljivo sasluao naa kratka -izlaganja li obraajui se Simiiu ree:

Dobro nam doli! Vi -Ostanite ovde. A, zatim je pogledao u mene i nastavio:

A vi se, sa jednom od naih grupa, najbolje sa centrom za vezu, spustite u Mojkovac. On je odreen za zborno, -mesto Vrhovne komande. Tu ete nai Komandu pozadine. Njen komandant je potpukovnik Pavlovi. Javite mu se. Do daljeg nareenja biete u njegovom sastavu.

Pozdravio sam se sa mojim saputniko-m Simiem Drkom i polako krenuo istom stazom, ali ovoga puta nizbrdo.

Kao to rekoh Drku sam upoznao u selu Konjeviima u blizini aka, neposredno pred na polazak u Vrhovnu komandu. Voleo je mnogo da pria o sebi. Bio je penzionisani artiljerijski pukovnik, kolski drug Drae Mihailovia. Pre rata je radio u Beogradu kod firme Hanau, iji su se -pojedini pripadnici, pored ostalog, bavili i poslovima u korist britanske obavetajne slube. Zbo-g toga, Ges-

tape ga je kako je on tvrdio esto pozivao na sasluanje. Uvek je uspevao da razbije njihovu sumnju i izbegne hapenje. Poto mu je ovo dosadilo, odluio je da pobegne iz Beograda i da prui pomo svom drugu i prijatelju Drai.

Njegova prianja o sopstvendm uspesima kod ena, o doivljaji-ma za kockarskim stolom i njegov obavezni doruak koji se sasto-jao od tri came kafe i pola litre ljivovice mnogima se nisu nimalo sviali. Svima je ve dosadio.

Mada nisam imao neko naroito iskustvo, Drkine prie izgle-dale su mi prilino naivne i neubedljive, naroito one koje su se odnosile na objanjavanje njegovog odnosa prema okupatoru. Pomis-lio sam da moda i radi za raun Gestapoa. Zato sam bio prema njemu rezervisan i oprezan.

Sdlazei nizbrdo sreo sam manju kolonu sa nekoliko tovarnih konja. Na moje pitanje, pokazali su mi kuu u kojoj je smetena komanda centra za vezu. Kada sam joj priao konstatovao sam da u njoj nema vie nikoga, osim domaina. Vratio sam se na put i produio dalje u Mojkovac. Tu sam obaveten da je Komanda pozadine kasnije primila nareenje za pokret i da je oekuju tek u toku sutranjeg dana.

Te noi na drumu za Mojkovac prikupljali su se iz Lipova i okolnih sela delovi Vrhovne komande.

Oko ponoi u zamraenom Mojkovcu vladala je neopisiva gu-va. Na sve strane odjekivala su dovikivanja ljudi koji su, lutajui po mraku, traili svoje matine grupe. Mnogi su apatom a neki i glasno diskutovali o situaciji i porazima na Neretvi i na Drini. Bilo je i takvih koji su oseajui svu teinu sloma utonula u sumorne misli, traei odgovore na pitanja koja su im se uporno nametala: kakvi su novi Draini planovi? Kuda emo sad?

Sutradan oko- podne u Mojkovac su poeli da stiu iz oblinjih sela i ostali delovi Vrhovne komande. Po podne stigla je i komanda pozadine.

Pronaao sam potpukovnika Pavlovia. Mada je ovo bio na tek drugi susret ipak je liio na susret dvojice starih poznanika i prijatelja.

Obzirom na situaciju i prilike u kojima smo se sreli, pored sve ljubaznosti i srdanosti, na razgovor u Mojkovcu bio je kratak.

Posle nekoliko izmenjenih beznaajnih reenica, rekao mi je: Vi ete poi sa mnom. U toku mara imaemo prilike da

malo porazgovaramo. Od moje grupe se nemojte udaljavati, jer svakog asa moe da usledi nareenje za pokret.

Od strahovite guve na drumu u Mojkovcu, formirana su tri ealona koja su te noi krenula prema Sandaku. U poslednjem je bio Draa sa operativnim detoni taba, centrom za vezu i savez-nikom britanskom misijom. Prvi cilj ovoga ealona bio je selo Zaostro, udaljeno pet kilometara od Berana (sadanjeg Ivangrad a) u kome se tada nalazio tab italijanske divizije Venecija. Ostala dva ealona upuena su preko reke Lim: prvi, komanda pozadine u selo Trenjevicu, a drugi, sa ogromnom komorom, u selo Grvsko.

Noni mar bio je prilino spor. Za mene i naporan. To mi je bio ve dvanaesti dan u tako rei neprekidnom pokretu.

Iao sam pored Pavlovia i uz put smo tiho razgovarali. Priao mi je o tekoama organizacije veze i saoptio mi je da se u njego-voj grupi nalazi i radio-telegrafska kola pod komandom kapetana Mihaila Stojadinovia. koga sam inae dobro poznavao. Pre rata bio je na slubi u puku za vezu. U Vrhovnu komandu je doao krajem 1942. godine iz Nedieve Srpske dravne strae.

Na kraju, Pavlovi mi je priao i o sebi. Naroito je isticao svoje zasluge za uspostavljanje radio~veze izmeu Drae i emi-grantske vlade u Londonu.

Za uspostavljanje te radio-eveze, priao mi je , ideju sam dao ja lino. Istina, uloili smo mnogo muka i truda. Na kraju je jedan radio-amater uspeo da nam konstruie radiostanicu, ali na nae pozive, due vreme, niko nijje odgovarao. Svakoga dana smo ponavljali istu depeu: Zivanu Kneeviu, potpukovniku, Lon-don. Javi se lino preko Radio-Londona. Sluam te svakoga dana. Hitno je. Tvoj kum Drago, pedeseta klasa. Sa ivanom sam bio zajedno u 18. peadijskom puku zvanom Suvoborski. Taikoe smo bili zajedno i u francuskoj Ratnoj koli i imamo puno zajednikih doivljaja. Ove, i jo neke druge okolnosti najzad su reile stvar.

Sredinom septembra 1941. godine jedan brod uhvatio je nae signale i dao nam obeanje da e ih preneti dalje. Ja mislim da je jedan od najsrenijih dana Ravne Gore bio 25. septembar. Toga dana Radio-London je javljao:

Za kuma 50. Primili smo Vaa saoptenja i vrimo aranman. Svima vama elimo najbolje.

Iza ovoga usledilo je saoptenje u koji dan i as, i na kojoj duini, naa stanica ima da se javi.

Znatno pre zakazanog vremena bio sam pokraj radio-stanice. Moete zamisliti nervozu kojom smo bili svi obuzeti. Kada je veza uspostavljena, stizale su depee sa mnogobrojnim pitanjima i za-

htevima da se odmah odgovori. Odgovarao sam brzo i sve je ilo u redu do -poslednjeg pitanja. Traili su da im odmah kaem ime ivanove tetke. Trljajui elo sa koga su lile grake znoja, jedva sam uspeo da i na ovo pitanje odgovorim. Tako je najzad ova vana i presudna veza bila -uspostavljena. A to nije mala stvar! zavr-io je Pavlovi.

O dananjoj situaciji u kojoj se nalazimo, Pavlovi mi nije rekao ni jednu jedinu re.

Bio je to i kraj moje podue prie, koju je Vasi -paljivo sa-sluao. U toku mog izlaganja nije me ni jednom prekidao, jedino me je nekoliko puta znaajno pogledao. Na kraju postavio mi je nekoliko pitanja o nekim linostima koje su ivele u Beogradu. Meu njima bilo je i nek-oliko naih zajednikih -poznanika. Najvie ga je interesovao direktor Politike Vladislav Ribnikar. O njemu sam mu ispriao sledee:

Ribnikara sam upoznao kod moga ranijeg poznanika novi-nara Mioraga Inia, kod koga je on, posle izlaska iz zatvora Gestapoa, ee dolazio. Njih dvojica su bili susedi u Botievoj uli-ci na Dedinju. Sa njima u drutvu redovno je bio i novinar Mira Stefanovi.

Ini mi je priao da se za Ribnikarovo osloboenje iz zatvora zauzimalo nekoliko uticajnih linosti, meu kojima je bio i atae za tampu pri Nemakom otpravnistvu poslova u Beogradu, Mita-hamer koji je takoe bio Iniev est gost.

Kod Inia su esto dolazili i pojedini istaknuti funkcioneri kvisilinkog aparata Milana Nedda, meu kojima, funkcioner Mini-starstva unutranjih poslova Tanasije Tasa Dini, novinari i e-fovi Nedieve propagande ore Peri i Danilo G-re-goiri. Tu je esto dolazio i pripadnik Zemljoradnike stranke novinar Aleksan-dar-Saa Bili, koga mi je Ini predstavio kao velikog anglofila.

Razgovori -izmeu njih, bar u mome prisustvu, esto su bili be-znaajni. Ponekad, raspravljalo se o meunarodnoj situaciji i stanju na frontovima. Seam se da je jednom prilikom ova rasprava bila veoma una. Iako ih je budno pratio, Ribnikar je izbegavao da u njima uestvuje. Stekao sam -utisak da ga je vie interesovalo ono ta se dogaa u zemlji i kako se ti dogaaji komentariu u narodu.

Posle nekoliko susreta s njim i injenice da, kao aktivni oficir nisam stupio u Nedievu Srpsku dravnu strau ili Ljotieve od-rede, izmeu nas se stvorila neka vrsta poverenja. Ovome je vero-

vatno doprneo i Ini, koji je bio ubeen da je dobro upoznat sa mojom stavovima prema okupatoru i kvislinzima.

Obojici sam priao o mojim sastancima sa Negotincem u Beo-gradu i Rakoviem i Pavloviem u okolini aka. Posle toga kad god smo se sreli, Ribnikar me je upitao :

Sta ima novo u Drainovtini? Informacije koje sam mogao da mu pruim bile su krajnje

oskudne, jer i pored mog nastojanja nisam uspeo da doem do podataka na osnovu kojih bi mogao da stvorim makar i priblinu realnu sliku naeg pokreta.

Jednom prilikom Rabnikar mi je rekao da ima pouzdane infor-macije da Draa sarauje sa okupatorima i njegovim saradnieima Nediem i Aimoviem. Ovo me je prilino iznenadilo. Na moj zahtev nije mi pruio ili nije hteo da mi prui ni jedan argument za ovu tvrdnju. Ostao sam u ubeenju da ova informacija nije bila tana.

Kad sam mu proletos rekao da oekujem poziv iz Vrhovne ko-mande rekao mi je kratko:

Ne elim da menjam Vau odluku, ali smatram za potrebno da Vam kaem da Draa vodi graanski rat i to zajedno sa okupa-torima i ustaama protiv Narodnooslobodilakog pokreta za koji se opredelila veina naeg naroda.

Odgovorio sam mu da mi to ni|je poznato i da ne mogu to da verujiem.

Idite i uverite se. Budite oprezni i ne dozvolite da vas bilo ko uvue u kaljugu izdaje i zloina u koju je, izgleda mi, Draa ve upao. Ree mi na kraju Ribnikar.

Moram vam -priznati rekao sam zatim Vasiu. da sam se ve na prvom koraku, za vreme mog kraeg boravka na RakoVi-evom terenu, duboko razoarao. Lino sam se uverio da Rakovi sarauje sa Okupatorom i to konkretno sa nemakim komandantom u Gornjem Milanovcu. Tada sam zakljuio da je Ribnikar, donekle, ipak bio u pravu.

Ribnikar je ubaci Vasi 1927. godine bio u Rusiji. Koliko je meni poznato on je jo pre rata postao simpatizer ko-munista.

To mi, nije poznato. Ali sam siguran da je prema okupa-torima i njegovim saradnieima krajnje neprijateljski raspoloen. Ako ni zbog 'ega drago ono zbog njegovog hapenja i maltretiranja. Rekao sam na kraju.

Ovim je na razgovor prilikom prve etnje bio zavren.

Mada je Vasi ovom prilikom bio iisuvie krt u recima, ipak sam stekao utiisak da je bk> zadovoljan mojim izlaganjem. Moj uti-sak je potvrdio i njegov poziv da mu i .narednih dana pravim drutvo prilikom njegovih uobiajenih popodnevnih etnji.

Tako smo i nekoliko narednih dana, svako popodne, po sat-dva provodili u etnji. Razgovarali smo o svemu i svaemu, a najvie o knjievnosti. U jednoj od ovih etnji, Vasi mi je najzad ispunio elju da neto vie saznam o ishodu bitaka na Neretvi i Drini, to me je,bez sumnje, tih dana najvie interesovalo.

KRATKA ISPOVEST

Jednog dana bio sam prilino iznenaen kada mi je Vasi, u toku naeg razgovora, drhtavim glasom rekao:

Zamislite, molim vas, doao sam u situaciju da ja danas ovde nemam s kim da razgovaram. Naa situacija je vie nego kritina, a svi ute. Niko nita ne preduzima. Komandant (tako je Vasi zvao Mihailovia nap. autora) je okruen ulizicama i poltronima. Njegova ideja o unitenju partizana pala je u vodu. I iskreno da Vam kaem, ja ne znam ta komandant sada, posle svega ovoga to se dogodilo, misli?!

Molim Vas, ja sam uveren da komandant uopte nije sve-stan odgovornosti koju je on, pred is tori j om, primio na sebe. A ona je i te 'kako velika. On je otpoeo graanski rat.

Zaueno sam ga pogledao. Lice mu se naglo zacrvenelo i sve nervoznije je mirkao na oba oka. Tog momenta setih se Ribnika-rovih red, koje mi je izgovorio prilikom naeg poslednjeg susreta. Nisam mu verovao. A s a d . . . Te iste rei ujem od Drainog naj-blieg saradniika . ..

Meni o svemu tome nije nita poznato. Razgovarao sam jedino sa Stojadinoviem. Ali, od njega nisam nita tragino uo, rekoh mu.

Stojadinovi veoma revnosno i odgovorno obavlja povereni mu posao. On je vojnik. Njega nita drugo ne in te resu je . . . Ja se ve nekoliko dana muim da analizirajui stvari doem do pravil-nog zakljuka, ali mi to nikako ne polazi za rukom. Oseam se usamljenim.

Tim recima poeo je Vasi da mi pria deli jedne istorije. Sadraj njegove prie bio je sledei: Otkako sam doao u Lipovo pa sive do komand antovog od-

laska u Kalinovik nas dvojica smo bili nerazdvojni. ak smo spa-vali u istoj sobi. Bio je oduevljen planovima o napadu na parti-zane, koje je sam, esto duJboko u no sastavljao- i obraivao. Sa oduevljenjem i pun sigurnosti za njihovo uspeno izvrenje, ob-janjavao mi je osnovne ideje. Moram da -priznam da je i m-oje

oduevljenje bilo slino njegovom, naroito -posle prvih vesti o uspenom nemako-italijanskom napadu na partizansko-komunis ti-ku republiku u Bihau. Duboko sam bio uveren da e akcija i-enja koju je komandant zamislio i preko vojvode Jevevia sin-hronizovao sa onom itaiijanskom, dati eljene rezultate.

Ali, naem oduevljenju brzo je doao kraj. Kada se jedne februarske veeri raspoloen i veseo vratio

sa skijanja, koje je tako rei svakodnevno upranjaivao, i po obi-aju, poeo da ita pristigle izvetaje, komandant se pred jednim telegramom sa oznakom hitno osetno trgao. Poto je neko vreme ukoeno gledao u njega, naglo je skinuo naoare i uurbano poeo maramicom da im trlja stakla, a zatim ih ponovo stavio i nervozno opet zgrabio izvetaj. Sto je due gledao u njega ruke su mu vie podrhtavale. Oigledno ga je obuzimao sve vei nemir. Bacajui najzad iz ruku ovaj zloslutni komadi hartijje, uzbueno je uz-viknuo. :

Zar je ovo mogue? Ne! To nije tano! Ovo odmah treba pro-veriti!

Major Lalatovi, koji je za sve ovo vreme mirno sedeo s druge strane stola odvratio mu je hladno i tiho na njemu svoj-stven nain:

Na alost, gospodine ministre, prema svemu izgleda da je ovaj izvetaj taan. Ubeen sam da vam ga ika-Branko. bez pro-vere ne bi uputio. Ja lino verujem. a na osnovu dosadanjih oba-vetenja da e crveni, ukoliko to dosad ve nisu uinili, sigurno razbiti Italiijane.

Komandant se na to zamislio i posle krae pauze, kao odgovor Lalatoviu, nekoliko puta ponovio:

Ne, ne, to je ipak nemogue! Na Neretvu su sigurno ve stigle i nae svee snage iju smo mobilizaciju naredili pre etiri dana.

Posle ovoga je ponovo uzeo odbaeni izvetaj i poeo da ga glasno ita:

16. II. U svome povlaenju ka Hercegovini, komunisti su noas preli na levu obalu r. Neretve. ..

Zatim je zastao, malo se zamislio i zapovednim tonom obratio se Lalatoviu:

Smesta uputite telegram majoru Ostojiu. Naredite mu da ovu vest odmah proveri i da me o rezultatu hitno -izvesti: Ukoliko je vest tana, nek-a odmah preduzme potrebne mere, a dalje di-rektive e uslediiti. Telegram potpiite: Cika-oka.

Poto mu je izdiktirao jo nekoliko nareenja, Lalatovi je napustio soibu u kojoj je te noi, isve do svanua, kiljavo sagore-vala petrolejka. Pored nje, i mene, komandant je nagnut nad ras-prostrtim geografskom kartama, konceptirao novu direktivu sivome naelniku operativnog odeljenja i komandantu Istaknutog dela Vr-hovne komande, majoru Zahariju Ostojiu ika-Branku. Osto-jiev tab se u to verme nalazio u Kalinovilku sa zadatkom da uskladi nau akciju s italijanskam i komanduje naim jedinicama koje su uestvovale u akciji protiv partizana i komunista.

Sledeeg dana je vest o prodoru nekih partizanskih elova u dolinu Neretve i prelasku njihovih manjih odeljenja na levu obalu reke bila potvrena.

Cim je vest o prelasku manjih delova partizanskih snaga na levu obalu Neretve bila potvrena nastavio je Vasi svoju priu komandant ,odmah, preko Ostojia nareuje mobilizaciju novih trupa u Crnoj Gori, Basni, Hercegovini i Sandaku. On je bio ubeen da se radi samo o prebacivanju partizanskih delova koje je okupator ve razbio i koje e nae jedinice doekati na Neretvi i zavriti njihovo unitenje.

Meutim, situacija se za nas i dalje sve vise pogoravala. Raz-vijanje italjanskih snaga na pravcu Neretve i pomisao da bismo se usamljeni mogli nai licem u Ice sa partizanima, znatno- je polju-ljala moral ne samo vojnika ve i njihovog komandnog kadra. Ali, bez obzira na ovo, komandant je bio vrsto reen da po svaku cenu sprovede svoj plan. U tome duhu su bila sva njegova nareenja Ostojiu.

Potpuno iznenaujue vesti koje smo primili o povlaenju par-tizanskih snaga na desnu obalu Neretve i ruenju svih mostova na reci, koje su one po svom povlaenju izvrile, obradovalo su nas i vratile nam samopouzdanje. Komandant je stekao vrsto ubeenje da e opkoljenim partizanima sada biti zadan i poslednji smrtni udarac.

A l , samo nekoliko dana kasnije dolazi do odsudnog preokreta. Sedmoga marta u Vrhovnu komandu je stigla vest 'koja delo-

vaila kao grom iz vedra neba. Partizani su jaim snagama forsirali Neretvu, razbili nae predstrae, a zatim i pojedine delove glavnine naih snaga koje su zaposele levu obalu reke. Njihov prodor bio je nezadriv.

U prvi mah, i sam komandant, od uzbuenja koje je u njemu izazvala ova vest, nilje razumeo nita. Pogotovo ne ono to se tih

dana odigravalo na Neretvi. On nije bio u stanju ni da pomisli da je nou izmeu 6. i 7. manta 1943. godine otpoeo jedan od njegovih tekih poraza koji moe da bude i presudan.

Zbog svega toga komandant je u prvim momentima verovao da je prodor izvrila neka partizanska grupa koja predstavlja deo razbijenih partizanskih snaga i -koja, beei ispred nemakih trupa, trai spas na levoj obali Neretve u pokuaju da se probije ka Hercegovini. Zakljuivi ovako, njega je hvatao bes pri pomisli na paniku koja je ovim prodorom stvorena meu naim trupama. On je tvrdio da za ovo iznenaenje, paniku i strahoviti mete u naim trupama, glavnu krivicu snosi komandni kadar koji se ne pridrava dovoljno nareenja dobijenih od Ostojia.

Kritinost situacije koju su nae snage preivljavale na okuci Neretve komandant je shvatio tek 13. marta, kada je primio izvetaj u kome je pisalo:

Konjika i 1. sarajevska brigada su u rasulu i, prema dobije-nim izvetajima, ne postoje, a takoe ne postoje na terenu ni 1. ni 2. durmitorska brigada, ve su u najveem neredu po'begle ku-ama u Omu Goru.

Odmah po prijemu ove vesti komandant nareuje Pavlu uri-iu da izvri optu mobilizaciju na teritoriji srezova koji su bili pod njegovom komandom.

Sa fronta su i dalje stizale sve loije vesti. Saznavi za poraz naih trupa kod ieva i Glavaitieva, ko-

mandant je formalno bio van sebe. Situacija je zahtevala hitno preduzimanje odlunih mera. Nemajui vie mnogo poverenja u sposobnost komandnog kadra i smatrajui da u tome lei osnovni uzrok pretrpljenih poraza, on kao prvo donosi odluku da napusti Lipovo i da lino, iz neposredne blizine, uzme u ruke komandu nad naim razbijenim i rastrojenim trupama. Raunao je da e njegovo prisustvo na poloajima i pristizanje sveih snaga Pavia uriia vratiti moral naim trupama, te da e na taj nain uspeti da bar sprei prodor partizana ka Hercegovini i Crnoj Gori.

O svojoj odluci komandant me je obavestio i zamolio da nje-gov odlazak za pukovnika Belija, efa britanske misije, na svaki nain ostane tajna.

Poto je utriiu uputio zahtev da to je mogue vie ubrza popunu svojih jurinih bataljona novomobilisaniim ljudstvom, ko-mandant je u prvi sumrak 17. marta napustio Lipovo i sa svojim linim telegraifSstom, radio-stanicom i pratnjom otiao za Kalinovik.

Partizanske snage nije bio u stanju da zadri. Pre nekoliko dana nae trupe su razbijene i da Drini. Sa ostacima, nemoan, napustio je poloaj i vratio se u Ldpovo.

Vasia sam paljivo sluao. Nisam ga prekidao. Bio je utuen i neraspotloen. Na momente i suze su mu navirale na oi, a glas mu je podrhtavao.

Traim uzroke naeg poraza sa kojim se ne mogu lako pomiriti govorio mi je Vasi. Ja sam uvek bio za to da se suprotstavimo komunistima. To sam od prvoga dana govorio i tvr-dio komandantu. Ali, isto tako sam ga savetovao da njihovo unite-nje treba prepustiti Nemcima i Italijanima. Nama jedino ostaje da izvrimo ienje terena, to smo mi etrdeset prve i uradili i spro-veli u Srbiji. A nikako da mi, zajedno sa okupatorom, molim Vas, idemo u borbu protiv njih. Graanski rat, koji je komandant poeo da vodi, u naem narodu nije popularan. A naroito ne ovakav kakav je komandant zapoeo.

S obzirom na sive to mi je poznato, oigledno je da Crnogorci nisu hteli da se bore. Tu mora da je posredi neki dublji politiki razlog, a ne samo nesposobnost oficira, kako to komandant uporno tvrdi. Ne mogu da verujem da su nai eneraltabni oficiri ba to-liko nesposobni.

Ja smatram da je pukovnik Beli imao pravo kada je neki dan rekao Pevecu:

Ovde u Vaem tabu bio bi potreban jo jedan pu kao onaj u martu etrdeset prve, jer bi to bio jedini put da se izvuete iz situ-acije u koju ste zapali.

Ne moe, molim Vas, jedan Moljevi, ovek koji nije nita dru-go do jedna obina crno-uta figura, sa mentalitetom austrijskog roba, da danas, u najteim asovima nae istorije, vodi politiku ove zemlje, a pogotovu nae umadije i velike Srbije. Iskreno da Vam kaem odluio sam se da, ukoliko komandant ne revidira svoj sa-danji stav, preem u apstinenciju.

To je moje miljenje koje sam ja, neki dan, pred pokret iz Li-pova, saoptio komandantu. A sada jedva etkam da se vratim u nau Srbiju. I udi me ta komandant jo uvek ovde eka.

Nervozan Vasiev glas i izgled lica, naroito na kraju izlaganja, odavali su njegova duboka preivljavanja. Nekoliko trenutaka nemo smo posmatrali jedan drugoga. Bili su to trenuci u kojima sam se lomio i prikupljao hrabrost da mu kratko i iskreno iznesem neko-liko mojih utisaka o etnikom pokretu. Najzad sam poeo reima:

Meni se iini da ni u Srbiji situacija nije ba mnogo rui-asta. Koliko sam ja uo d video, narod nije nimalo oduevljen, niti se slae s mnogim postupcima etnikih komandanata, naroito s njihovom sairadnjom sa okupatorima.

Za vreme moga, prilino kratkog, boravka u selu Racima, ne-daleko od aka, nekolicina ljudi su mi s gnuanjem priali da se komandant Ravnogorskog korpusa Predrag Rakovi (dosadanji komandant odreda kvlislinke vlade Milana Nedia) esto, tajno na terenu sastaje sa nemakim komandantom u Gornjem Milanovcu, Krigerom.

Svi mi oni tvrde da Kriger hapsi i strelja pojedine ljude pod optubom da su komunisti ili da su u vezi s njima. I to na Rako-viev zahtev. Meutim, oni mi isto tako tvrde da su te i takve op-tube i u veini sluajeva lane. Oni su uverdni da je to jedan od Rakovievih podlih metoda primenjivanih sa ciljem da uniti sve one koji ga, ne odobravajui njegovu teroristiku politiku, javno kritiku ju i time ugroavaju njegov komandantski autoritet i poloaj.

Ovakvo uverenje oni potkrepljuju, pored ostalog, i injenicom da je Rakovi, sa istim ciljem, naredio crnoj trojci sa Milanom Kozoderom na elu da ubiju hiveg ministra i poslanika JRZ Vojka Cvrkia. Za njega kau da je bio protiv partizana, ali da je imao svojih pristalica u Ljubikom srezu, preko kojih je spreavao uticaj Rakovica i njegovih bliih politikih saradnika.

Cvrki ndjje spreavao samo Rakoviev uticaj, ve u jesen 1941. godine i komandantov uticaj prekide me Vasi. Cvr-kia je komandant, jo 1941. godine, osudio na smrt pod optubom da je organdzovao pokuaj atentata na njega. Zahvaljujui uspe-nom Cvrkievom bekstvu iz Kamenice, gde je privremeno bio in-terniran, ova kazna nije bila izvrena. Meutim, Rakoviu je polo za rukom da u Rocdima, u jednoj od Cvrkia kua, krajem 1942. godine, pronae Vojka i da uputi crnu trojku koja je ovu kaznu nad njim izvrila.

Vi -ste moda uli kakav je bio, u to vreme, moj stav prema graanskim politiarima koji su upropastili ovu zemlju. Ja jo nisam u stanju da se otresem mrnje koju, zbog toga, -prema njima oseam. Ali, sa komandantovom odlukom da ubije Cvrkia nikada se nisam sloio.

Optuba da je Vojko Cvrlki, pod uticajem i pritiskom Ljotia, organizovao atentat na komandanta, izmiljena je i dosta neveto montirana. T-a-no je to da je Cvrlki bio opsednut ambicijom i e-ljom da postane voa ili bar glavni politiki savetniik Ravnogorskog

pokreta. U poetku on je bio lojalan prema komandantu. Ali, kada je uvideo da su se izgledi za realizaciju njegovih ambicija i elja sveli na nulu, on je krenuo u propagandnu akciju protiv koman-danta i ravnogorstva. Tu akciju vrki je najzad platio glavom.

Meutim, nastavio je Vasi da mi objanjava na narod voli slobodu i mrzi sve one koji pokuavaju da ga pretvore u roblje. Zbog toga, on ne moe da prihvati ni jedan razlog koji bi opravdao javnu saradnju pojedinih naih komandanata s nemakim i i tali-janskim okupatorskim trupama koje, nad njim, sprovode nezapam-eni teror i neopisive zloine.

To je ono to je za nas najstranije i to moe da nas dovede do prave katastrofe.

U poslednje vreme mnogo razmiljam o tome. Sve vie stiem uverenje da je ta javna saradnja naih komandanata sa italijanskim i nemakim trupama glavni i osnovni razlog naih poraza u borba-ma s partizanima, kako na bojnom tako i na politikom polju.

Donosei odluku da krenemo u kontrarevolucionarnu borbu, budite uvereni da ndfco od nas nije ni pretpostavljao da nas ona moe dovesti i do formalne izdaje. Danas, ja sam ubeen da je to sudbina svih kontrarevolucionara koji izgube bitku. A pomisao da emo moda izgubiti bitku za mene je strana, jeziva.

Ali put kojim smo krenuli vie ne moemo napustiti. A da li mogu da se napuste teroristiki metodi kojima se

pojedini komandanti obilato slue da bi se odrali na svojim polo-ajima, o kojima se u narodu skoro javno i naveliko pria?

Da li moe da se sprei kraa zlata koje stie vazdunim putem iz Kaira? U Dragaevu sam uo da su komandanti brigada ukrali celo sandue i da se ni do danas nije pronaao lopov. A oni, u koje narod sumnja i dalje sede na komandantskim poloajima.

Da li moe da se sprei sve jai uticaj kvislinga Nedaa i Ljo-tia, koji njihovi oficiri infiltrirani u organizaciju neometano spro-vode? Cuo sam da je veina starih ravnogoraca u nemilosti.

Bila su to pitanja na koja mi je Vasi kratko odgovorio: Sve su to strane pojave na koje se gadim i od kojih elim

da se potpuno ogradim. Ovim je na prilino dug razgovor bio zavren.1

Kada sam se udaljio od Vasia, analizirao sam sve to sam od njega uo. Njegovo izlaganje ostavilo je na mene prilian utisak. Na kraju sam, pored ostalog, zakljuio da je ovakav Vasiev stav sigurno posledica 'pretrpljenog poraza etnika na Neretvi i Drini, i da se on sigurno razlikuje od onoga koji je Vaisli zastupao samo

nekoliko mesecd ranije, kada je bio druga linost u Ravnogorskom pokretu sa nadimkom -ia br. 2. Strah od podele odgovornosti pred istorijom sa sivoj im komandantom i lina mrnja i netrpelji-vost prema Moljeviu ,koji je sada, odobravajui Mihailoviceve po-stupke, poeo da izbija u prvi plan, naterali su Vaslia da razmilja o donoenju odluke da se povue u apstinenciju.

A, evo i opisa dogaaja koji su se, od kraja 1942. do maja 1943. godine, zbivali u oblastima planine Dinare, i na obalama Ne-retve i Drine, a koji su bez sumnje, bili jedan od glavnih razloga da Vasi pomilja i na apstinenciju.

POD NEPOSREDNOM KOMANDOM OKUPATORA

Nagli razvoj i irenje narodnog ustanika u drugoj polovini 1942. godine, naroito u zapadnoj Bosni i u Hrvatskoj, nisu mogli da zaustave ni Draa Mihailovi ni Ante Paveli sa svojim etni-cima i ustaama, ni celokupni nacistiko-faistika okupatorski apar-rat sa svojim oruanim snagama, koje su mu razmetene po mnogo-brojnim garnizonima irom Bosne, Hercegovine i Hrvatske, stajale na raspolaganju. Narodnoosloboilaki pokret sa svojim partizan-skim odredima, brigadama, a kasnije i divizijama, sa irokom po-drkom u narodu, postajao je iz dana u dan za sve njih sve ozbilj-nija problem. Uviajui politiku i vojnu nemo NDH da sprei oslobodilaku borbu naroda BoSne, Hercegovine i Hrvatske, Hitler je u ove oblasti morao da prebacuje svoje divizije sa Istonog fron-ta i to onda kada su mu tamo- 'bile najpotrebnije. Meutim, svi po-kuaji i sve mere okupatora i njegovih domaih pomagaa, meu kojima Mihailovia i Pavelia, da ugue oslobodilaku borbu naroda Jugoslavije, ostale su uzaludne.

Opadanje voljne i politike moi faistike Italije tokom 1942. godine odrazilo se i na razvoj dogaaja u samoj ustakoj dravi. S druge strane, zibog sve veih uspeha NOP, situacija u NDH je iz dana u dan postajala sve kritinija i predstavljala ozbiljnu pretnju za opstanak ove vetake nacistike tvorevine.

Sve veim optlim Hitlerovim tekoama na frontovima i u oblasti politikih i ekonomskih prilika, pridruivale su se sve vie i tekoe koje su bile posledica nesreenog i haotinog stanja u NDH. Uviajui to, Hitler i ostale nacistike voe su odluile da se posebno angauju na sreivanju prilika u NDH. Nadilsti su sa sigurnou raunali da e pomou ustaa i domobrana uspeti da oslobode svoje snage angaovane u NDH koje su im bile preko po-trebne za Istoni front. I ne samo to: Hitler je bio ubeen da e jedino konsolidovanjem prilika u NDH uspeti da od n je dobije izvesnu vojnu pomo za glavne frontove i da e obezbedJiJti potpu-nu eksploataciju svih bogatstava zemlje, a naroito strategijskih sirovina. Al , pokazalo se da je osnovni preuslov za ostvarenje

svih tih planova, unitenje narodnooslobodilakog pokreta. Meu-tim, ta j pokret nije bilo mogue unititi. On se, naprotiv, uprkos svih vojnih i drugih mera okupatora, sve vie razbuktavao.

Porazi naci-faistike ratne maine na Istonom frontu i u Se-vernoj Africi krajem 1942. godine morali su ozbiljno da zabrinu Hitlera. Na pomolu je bila i opasnost da se angloamerike trupe, u sluaju uspeno zavrenog nadiranja kroz Severnu Afriku, iskrca-ju na neku od junih obala evropske tvrave i na ta j nain otvo-re drugi front -na evropskom kontinentu. U cilju oibezbeenja od ovakve saveznike akcije, nemaka Vrhovna komanda bila je pri-nuena da preduzme niz mera, izmeu ostalog i na Balkanskom po-luostrvu. Tu je glavni centar opasnosti bila Jugoslavija u kojoj je Narodnooslobodilaka vojska potpuno konitroilisala prostranu oslobo-enu teritoriju i beskompromisnom borbom angaovala znatne oku-patorske snage, a tako, ve krajem 1942. godine, predstavljala fak-tor s ikojim su obe zaraene strane morale raunati u svojim stra-tegijskim planovima.

Ukoliko ne bi uspeo da likvidira NOP, Hitler je morao rau-nati ne samo sa sve snanijim razmahom narodnooslobodilakog rata u Jugoslaviji, ve sa mogunou njegovog uticaja na druge balkanske zemlje, koji bi naroito mogao da doe do izraaja u sluaju saveznikog iskrcavanja u Grkoj. Zbog toga on odluuje da po svaku cenu uniti narodnooslobodilaki pokret Jugoslavije.

Donosei ovu odluku, Hitler je u jesen 1942. godine reio da organizuje novu i znatno snaniju, etvrtu po redu, ofanzivu pro-tivu NOP. U njenom sprovoenju eleo je da, pored mnogobrojnih okupatorskih snaga, to vie angauje i oruane formacije Paveli-eve ustake drave. S obzirom na stanje u kome su se nalazile ustake i domobranske jedinice, Hitler je bio prinuen da preuzme izvesne mere kako bi i ove oruane formacije osposobio i iskoristio u planiranoj of anzi vi protiv NOP.

Ne uputajui se dublje u razloge zbog kojih narodnooslobodi-laki pokret nigde u Jugoslaviji, a posebno na teritoriji NDH, nije uniten, Hitler je odluio da oruane formacije NDH potpuno uklju-i u sastav nemakog Vermahta i da one budu pod njegovom nepo-srednom komandom.

Kada je posredstvom poslanika Treeg Rajha Zigfria Kaea, komaniujueg generala Glaiisea Horstenaua :i ostalih svojih funkcio-nera i agenata u NDH, pripremio teren za realizaciju ovoga plana, Hitler je septembra 1942. godine pozvao Pavelia u posetu u svoj Glavni stan na Istonom frontu, koji se tada nalazio maskiran u

jednoj umi, sever oistono od grada Vinice. Istovremeno, Hitler je u svoj Glavni stan pozvao i nemakog vojnog zapovenika Jugo-istoka, armijskog generala Aleksandra Lera. Osnovani cilj sastanka bio je dogovor o preduzimanju mera za likvidaciju NOP, naroito na teritoriji takozvane Nezavisne Drave Hrvatske u kojoj je u to vreme i bilo teite narodinoosloboilake borbe.

U pratnji nemakog poslanika u NDH Kaea, komandujueg generala Glalisea Horstenaua i visokih ustakih funkoionera Ivana Perevia, Jure Francetia i Vladimira Prebega, Paveli je 20. sep-tembra 1942. godine krenuo na put.

U Glavni Hitlerov stan stigao je tek treeg dana oko 17 asova. Doekali su ga ministar spolijnih poslova Treeg ra jha Joakiim fon-Fibentrop i naelnik taba Vermahta general Kaj tei, koji su Pave-lia odmah odveli Hitleru. Bilo je predvieno da sastanak Hitlera sa Paveliem u etiri oka traje samo deset minuta; umesto toga, razgovor je trajao gotovo ceo sat. Kada je, zatim, na Hitlerov poziv, uao i general Ler, zatekao ih je vrlo dobro raspoloene, u pri jat-nom razgovoru.

Prema svemu sudei, Ante Paveli nije u razgovoru sa Hitle-rom ini pokuavao da prui bilo kakav otpor zahtevima nacistikog voe. Uee oruanih formacija NDH u borbi protivu NOP zajedno sa okupatorskim jedinicama, kao i ukljuivanje ustaa i domobrana u sastav Vermahta i stavljanje pod direktnu nemaku komandu, Paveli je glatko prihvatio.

Meutim, Hitler se nije zadovoljio samo potpunim preuzima-njem i ukljuenjem oruanih snaga NDH u sklop Vermahta. On je Paveliu uputio i energini zahtev da se u ruke nacistikih okupa-tora preda i ceo policijsko-upravni aparat NDH, zajedno sa usta-kom nadzornom slubom, motiviui to potrebom da ih u to veoj meri osposobi i angauje za borbu protiv NOP.

Meutim, najznaajnija odluka doneta na sastanku u Vinici uz uee generala Lera, bez sumnje, bila je da se protiv snaga narod-nooslobodiilakog pokreta na teritoriji NDH planiraju operacije i-reg oblima i da u njima, pored nemakiih i ustakih, uzmu uee i italijanske trupe zajedno sa etnicima Drae Mihailovia.

Plaei se saveznikog iskrcavanja na Balkansko poluostrvo, ideju za ove operacije dao je limo- Hitler.

U oktobru (septembru nap. autora) 1942. godine izja-vio je kasnije general Ler doao je Hitler do ubeenja da se nezadovoljavajue' prilike u hrvatskoj dravi mogu temeljito popra-viti ako se odstrane sve oruane snage u Hrvatskoj i u ostalim

oblastima zaposednutim od Italiana, ukoliko te snage nisu regu-larne hrvatske ili italijanske trupe. Ovo se odnosilo na partizane na podruju izmeu Karlovca-Livna-Rame-Jajca-Petrinje s oen-trom u Bihau, koje je trebalo unititi opkoljavanjem od strane nemako-hrvatsko-italijanskih t r u p a . . . Hitler je oekivao da e uspeh ovih operacija obezbediti konsolidovanje hrvatske drave, tako da e se sve nemake trupe moi da povuku iz ove oblasti, a sigurnost drave biti o/bezbeena od strane hrvatskih trupa. Sve e ovo imati za posledicu dobijanje radne snage za nemaku ratnu privredu i mogunosti odailjanja hrvatskih trupa na Istoni front. U privrednom pogledu Hitler je oekivao da e se Hrvatska moi sama bar snabdevati i da e isporuke boksita, kao i elezne rude (Prijedor) obavljati u punom obimu.

U novembru (septembru nap. autora) pozvao je Hitler Po-glavnika i mene u glavni stan u Vmici. On je najpre izloio svoju ve skiciranu odluku. Ja sam ponovio svoja gledita i zamolio da nemake trupe zaposednu barem podruje Zagreba. Tada je pozvan Poglavnik i upitan za miljenje. On je povoljno ooenio Hitlerov plan i bio je, tavie, optimista u pogledu unutranjih prilika u Hrvatskoj. On je predloio uspostavljanje jedne nemake komande za sve akcije, izdanu potporu u oruju i snabdevanje domobrana od strane Nemaca. Hitler se saglasiio sa predlozima i obeao sprovo^-enje ovog sporazuma zajedno s Italijanlima. O tadanjem nepri-jatelju znao sam, odnosno dopunio sam svoje znanje.

U zapadnoj Bosni, kojom su potpuno vladali, partizani su imali dva teita vojnikog karaktera i politiki glavni grad Biha. U njemu je postojalo Vee pod vodstvom dr Ribara. Borbene snage su se nalazile pre srvega oko baza za snabdevanje na Petrovoj gori i Grme planini. Sve se to nalazilo pod vrhovnim Titovim rukovod-stvom, koji je preteno boravio na Grme planini.1

Na osnovu odluke donete na sastanku Hitlera i Pavelia u Vinici, pod HitleroVim rukovodstvom odran je 18. i 19. decembra 1942. godine i sastanak u Rastenburgu na kome su uestvovali pred-stavnici generaltabova i ministri inostranih poslova Nemake i Ita-lije. I pored toga to su itajanski predstavnici smatrali da eventu-alne zimske operacije nee biti dovoljno efikasne, na sastanku je, pored ostalog, ipak reeno da se to pre, jo u toku zime, preduzmu zajednike operacije irokog obima koje bi dovele do unitenja Narodnooslobodilake vojske i Titove drave. Izvoenje operacija povereno je generalu Leru, a na sastancima predstavnika nemake i italijanske komande u Rimu 3. januara i u Zagrebu 9. januara

1943. godine, utvreni su i detalji operacijskog plana koji je dobio naziv Vajs I. Kako realizacija ovog plana na terenu nije donela zadovoljavajue rezultate, on je 8. februara u toku operacije na sastanku u Beogradu, odranom takoe izmeu predstavnika nemake i italijanske komande, proiren novim operacijskim pla-nom pod imenom Vajs II.

Sutina operacijskih planova Vajs I i Vajs II bila je da se izvri potpuno opkoljavanje slobodne teritorije i koncentrinim na-padima uniti glavnina snaga NOP, zajedno sa Vrhovnim tabom.

Da bi na osloboenoj teritoriji onemoguili opstanak oruanim formacijama NOP, neprijatelji su planirali i totalno unitenje svih zaliha ljudske i stone hrane, kao i odvoenje u logore sveg mu-kog ivlja iznad 15 godina starosti.

Mada je prvobitno bilo zamiljeno da se na sastanku u Beo-gradu razradi i operacijski plan Vajs III, koji bi predviao de-taljnije ienje okupirane teritorije i razoruavanje i etnikih jedinica na njoj, jer je u poetku Hitler strahovao da bi se u slu-aju saveznikog iskrcavanja i one mogle da im se pridrue na beogradskom sastanku je ovaj plan odbaen. Razlozi za to bili su dvojaki: Narodnooslobodilaka vojska pruala je sve ei otpor, a u toku izvoenja operacija Vajs I jugoslovenska vojska u otad-bini, tkao i ranije, tako se i tada pokazala kao varan saveznik i ko-ristan saradnik okupatora u borbama protiv NOP.

U duhu Hitlerove odluke u Vinici, Vrhovna komanda Vermahta uputila je u Hrvatsku poseban tab. To je bio tab generala Rudol-fa Litersa koga je Hitler postavio za zapovenika nemakih trupa u Hrvatskoj. Litersov tab poeo je, prema Hitlerovom nareenju, da se formira jo u oktobru, ali tek krajem 1942. godine on je bio definitivno spreman za operacije.

Dolaskom u Hrvatsku, Liters je za sedite svoga taba izabrao Slavonski Brod. Pod njegovom komandom bile su: 369 Vraja, 714. i 718. peadijlska divizija, zatim 187. rezervna i 7. SS dobrovo-ljaka brdska divizija Princ Eugen. Sve ove snage, ojaane 717. nemakom divizijom i ustakim i domobranskim formacijama stav-ljenkn pod direktnu nemaku komandu, poele su krajem decembra 1942. godine i poetkom januara 1943. godine da se, zajedno sa tri italijanske divizije i etnikim odredima Drae Mihailovia ikoncen-triu oko osloboene teritorije koja je bila oiviena, grubo reeno, linijom : KarlovacOgulinVrhovineGospiLovinacGraac KninKljuSanski MostBosanski NoviKostajnicaPetrinja Karlovac.

U toku priprema za predstojeu ofanzivu formirana je pri Li-etersovom tabu i Specijalna komanda Sipo (policija bezbednosti) i SD (nacistika partijska obavetajna sluba). Na elu ove komande nalazio se SS major dr Alfred Hajnrih. Kada su otpoele neprija-teljske operacije Hajnrih se prikljuio tabu 7. SS divizije Princ Eugen, a svoja dva slubenika dodelio je tabu 369. Vraiije di-vizije. I dok su ova dvojica imala zadatak da prikupljaju sve, uglav-nom opte podatke i informacije o NOP, Narodnooslobodilakoj vojsci i partizanskim odredima, dotle je Hajnrih uporno radio na proveravanju raspoloivih i prikupljanju novih podataka koji su se odnosili iskljuivo na linost vrhovnog komandanta Tita.

Saznavi za odluku okupatora da jo u toku zime 1942. 1943. godine po svaku cenu uniti Titovu dravu, Draa Mihailo-vi je smatrao da je sada definitivno nastupio njegov davno oeki-vani momenat. On je stoga oduevljeno pohitao da doprinese likvi-daciji oslobodilakog pokreta sopstvenog naroda i tako obezbedi od-luujui preduslov u ostvarenju svog glavnog cilja ouvanju buroasfcih pozicija u zemlji.

U cilju ostvarivanja to tenje saradnje izmeu etnikih i ita-Mijanskih snaga za planiranu akciju protiv NOP, Mihailorvi je anga-ovao svoga istaknutog vojvodu poznatog saradnika okupatora Dobrosava Jevevia.

Sledei instrukcije svoga ministra vojiske, Jevevi je jo kra-jem novembra 1942. godine predao komandantu Druge italijanske armije, svoju promemoriju u kojoj pored ostalog pie:

Pitanje unutranjih odnosa etnika prema Vojnim italijanskim vlastima.

Prema sporazumu sa Vaom ekselencijom, utvreno je, da se sve naredbe italijanske vojske naim jedinicama imaju iskljuivo preneti preko naih oficira. Tako isto, odobreno nam je, da u jedi-nicama moemo kultivisati nacionalne nae ideale jer se .inae ne moe zamisliti ideoloka borba 'protiv komunizma. Ranije je naa organizacija spadala direktno pod komandu korpusa, a sada je to preneto na divizije od kojih svaka na svom teritoriju sarauje sa naim jedinicama istoga teritorija. Usled toga se neke divizije tano pridravaju sporazuma, dok druge vre neugovorene snage presije. Na primer, divizija Mestoa u Pribiloviima naredila je da etnici skinu svoje orlove sa mrtvakim glavama, dala im tambilj sa is-kljuivo talijanskim natpisom, prisilila ih da se slue legitimacijama sa isto hrvatskom terminologijom i ja sam sa tekom mukom pri-silio etnike da se tome privremeno pokore, dok stvar ne izvidim sa

Vaom Ekselencijom... Konano mi imamo u Hercegovini preko trideset bataljona od kojih je samo treina legaiiizovana... Radi toga je apsolutno potrebno da se saopti estom korpusu da emo mi prijaviti oko dvadeset oficira, koji su na raznim 'poloajima i da oni moraju biti smatrani legalizovanini, kao i os ta l i . . . U vezi sa ovim treba ispitati pitanje piata vojnicima i oflidirima. Mi ni u kom sluaju radi prestia ne moemo pristati da italijjanski oficiri direk-tno vre isplatu novca vojnicima, nego smo traili da se novac pla-a naim komandantima, a ovi da isplauju vojsci, jer mi dajemo novac i onima koji nisu legalizovani, a u istoj jedinici slue sa lega-lizovanima. Neke su divizije uvidele da je nae traenje opravdano i tako postupi le . . . Molim da se i ovo pitanje rei. Ovde se postav-lja i pitanje komunista koje uhvatimo i zarobimo u borbi. Vrlo ne-ugodno deluje na narod, ako ih predajemo Italiji i to komunisti iskoriavaju i mi elimo da takve zlikovce mi sami streljamo, pa molimo da se u tom smislu izdaju potrebna nareenja.

Pitanje opreme naih bataljona. Za sada je najpotrebnije, da nam se bar za legalizovane trupe

dadu zimski injeli, etiri hiljade. Isto tako nam se treba odobriti potreban broj cipela za v o j s k u . . . Sto hiljada m e t a k a . . . Tako isto za naih osam bacaa 81 m/m po 50 granata i za etiri mala bacaa po sto granata . . .

Pitanje nae pomoi etnikim odredima u Dinari. Ekselenciji je poznato kakve gubitke i neprilike nanose i nama

i italijanskoj armiji skoncentrisane partizanske bande u zoni Like i severne Dalmacije, te Primorja. Na je vitalni tihteres da definitiv-no unitimo te razbojnike.. . U tu svrhu mi -smo voljni da poalje-mo u Dinaru dve hiljade naih najboljih boraca, koji bi im zadali smrtni udarac. Te trupe bi trebalo transportovati eleznicom do Metkovia, a brodom do Splita i opet eleznicom do Knina. Za njih bi smo traili da svi dobiju cipele, injele i dovoljno munic i je . . . Za ovo su Vam se obraali odredi vojvode pukovnika Trifunovia. a i mi inimo to sa nae s t rane. . . 2

Evo i zahteva koji su etniki odredi vojvode Trifunovia Bir-anina uputili italijanskoj komandi:

-Situacija etnitva na zoni Otoac za vreme boravka italijan-skih trupa:

ivot, rad i delovanje etnitva imalo je najjai oslonac u pri-sutnosti italijanskih trupa jedinica na ovoj zoni. Bez obzira da li ovaj fakat konvenira ili ne, bilo korne, on je istinit i na njemu je poivala etnika organizacija.

Drugo, partizani su u ovtfcn -krajevima sada najjai.. . sada se prikupljaju za udar na slabe i ugroene etnike ove zone.

Udar ovaj bie upravljen ba protiv etnika, jer su oni jedini protivnici, odnosno bolje rei najvei protivnici par t izana. . .

Sada dolazi momenat naputanja ove zone. Tim momentom et-nici gube jedini oslonac. I to oslonac u najteem periodu vreme-na. .. Oslonac ba u vremenu kad je partizanska neman otvorila svo-ja strahovita usta da guta po ovoj zoni sve na ta naie. . .

Skupljene etnike stareine, saznav za namere italijanske voj-ske, nalaze se pobuenima da izraze svoje negodovanje i da ukau sledee:

Po odlasku Italijana sve stanovitvo odlazi automatski u partizane;

A, da bi se ovo spreilo, etnike stareine smatraju da e to biti onda ako bi se ovoj zoni dale, jo dok su italijanske trupe na njoj;

Najmanje 4.000 5.000 etnika iz Crne Gore i Hercegovi-ne dobro naoruanih sa dovoljnim brojem automatskih orua, i sa potrebnim brojem bacaa i artiljerije.

Najmanje za 4-mesenu borbu municije. Rezervne hrane za bar dva meseca . . . Obua, odea i oprema za sve etnike. Kada bi se lovi uslovi ispunili, tada bi trupe italijanske mogle

da napuste ovu zonu. . . 3

Na osnovu Jevevieve, promemorije i Biraninovog zahte-va, Supersolda (2. armija) pod komandom generala Roate, sa et-nicima je preko njihovog delegata Jevevia, sklopila sledei spo-razum:

1) Talijanska armija sporazumna je uzakoniti i snabdeti jo tri hiljade etnika u Hercegovini i istonoj Bosni, i to u trebinjskom kotaru 500, u beckom 400, u Gackom 400, u Ijubinjskom 400, u javorskom 600, u nevesinjskom 400, dok e 600 ljudi poslati kao pojaanje bosanskom bataljonu.

2) Talijanska armija sporazumna je da poalje etnicima 5000 ljudi, da pojaa dinarsku diviziju artiljerijom, bacaima, minama, hranom i odelom, da o svom troku i svojim sredstvima prebaci ljude sa municijom u srezove Metkovia, Split i Knin.

3) Talijanska armija sporazumna je da oslobodi uhvaene et-nike iz Hercegovine i izvestan broj uhvaenih iz logora, na temelju popisa, koje je dostavio Jevevi.

4) Talijanska armija sporazumna je da uzak oni 250 andarma,. 4 enad. oficira na podruju Hercegovine.

5) Talijanska armija sporazumna je izruiti 25 hiljada unifor-mi za sve etnike, koji se nalaze pod komandom vojvode Biranina.

6) Talijanska armija sporazumna je da Jeveviu za etnike bataljone da 2 bacaa, 200 mina, 800 puaka i 70 hiljada metaka.

7) Talijanska armija sporazumna je da oslobodi dra. Niku Svi-lokosa i V'iaka Kovaevia i preda ih na razpolaganje vojvodi Bir-aniniu.

8) Talijanska armija sporazumna je da preda 300 pari skija etnikoj planinskoj diviziji.

9) Talijanska armija sporazumna je ukloniti hrvatski tekst sa etnikih legitimacija i ostao bi samo talijanski.

10) Talijanska armija sporazumna je da plae za etnike pre-daje lino Komandantu, koji e zatim podeliti etnicima.

11) Talijanska armija sporazumna je i obavezuje se kupovati etnicima suvo voe i marmeladu u Italiji, s tim da se plaanje vri u talijanskim lirama.

12) Talijanska armija nee traiti da etnici zamene svoje ka-pe i uniforme.

13) Na temelju ugovora utvruje se da se etnika zona ima graniiti s linijom SplitNevesinjeUlogKalinovik. Zbog toga u ovu zonu ne mogu ulaziti ustae i domobrani.

14) etnicima e se poveati dnevni obrok i izjednaiti s ob-rokom talijanskih vojnika. Ovde se razumieva i duvan, marmelada i konjak.-4

Na sastanku sa svojim istaknutijiim saradnicima odranom po-etkom decembra 1942. godine u selu Lipovu, nedaleko od Kola-ina, Mihailovi donosi definitivnu odluku da svoje etnike snage, rasute po Lici, Kninskoj krajini, Bosni, Hercegovini, i Crnoj Gori prikupi i zajedno sa italijanskim divizijama krenu u akciju protiv NOP. Da bi realizovao ovu svoju odluku, Mihailovi je odmah pre-duzeo i konkretne mere. Majora Zaharija Ostojia, ika Branka, 11. decembra 1942. godine, odreuje za komandanta istaknutog de-la taba Vrhovne komande. Njemu stavlja u zadatak da na pro-storu Kalinovifca formira svoj tab i da odatle rukovodi etnikim operacijama u Bosni i Hercegovini. Za komandanta etnikih ope-racija u oblasti Like, Kninske krajine i zapadne Bosne, Mihailovi odreuje majora Miodraga Paloevia. I jedan i drugi su sredinom decembra 1942. godine napustili etniki tab u Lipovu: Ostoji je krenuo ka Kalinoviku, a Paloevi u Kninsku krajinu.

Prema sporazumu (izmeu Mihailovievih delegata i Okupatora Mio je predvieno da, etnike snage u oblasti Lake i Knina, budu pojaane i sa 2.700 hercegovakih etnika pod komandom Petra Baovia. Meutim, Mihaiilovi je smatrao da hercegovake jedinice treba pojaati i etnikim odredima iz Crne Gore.

O svojim odlukama Mihaiilovi je 10. decembra 1942. godine, radiogramom obavestio Baovia sledee:

Kretanje crnogorskih snaga po utvrenom planu. (Re je o Zetskom leteem odredu i Nikikoj brigadi pod komandom pukov-nika Baja Staniia i o jedinicama Limslko-sanafcih etnikih od-reda pod komandom kapetana Pavia uri'ia. Te su etnike snage u operaciji protiv jedinica NOV i POJ u zapadnoj Bosni bile pred-viene da dejstvuju kao 4. korpus. Njihovo prebacivanje u zapad-nu Bosnu nije realizovano nap. autora). Kad pou javiemo. Os-toji polazi 11. ali preko Durmitora. Molim da sve ide hladno i sra-unato. Ostoji nosi nau dopunu plana za rad. Vaih 25000 moete postepeno prebacivati. (Re je o jedinicama pod komandom Koman-de operativnih jedinica istone Bosne i Hercegovine, koje su u po-menutoj operaciji trebalo da dejstvuju kao 3. korpus nap. au-tora). .. Vano je da se kod vaih i propagandom utie, ali da se ne umanji elan prema komunistima. to se tie domobrana dobro bi bilo pridobiti ih i odmah uputiti u borbu protivu ustaa i komu-nista u istonoj Bosni ili ako je zgodno u srez imotski i ljubuki .. ,5

Sutradan Mihailovi alje Baoviu nov radiogram u kame, po-red ostalog kae:

Jevevi neka preduzme sve da izdejstvuje kod Italijana pro-laz su vom zonom Jabianica Livno Glamo za 15000 Crnogo-raca, ovo neka pravda vojnikim razlozima, a neka slobodno da ga-ranciju da etnici nee nikoga da diraju na svom putu.

Pavle e izdejstvovaiti. od guvernera C. Gore da se njegovi pre-bace autokolonama do Ndkiia a odatle vozom do Jablanice. Ovo neka i Jevevi trai od Italijana radi dobffijanja vozova. Sa prvim ealonom Vaim prebaciti jednu r. stanicu za Dinarce, i odmah uh-vatiti vezu sa Vaom stanicom.

Akcijom e rukovoditi major Ostoji. On polazi na put 12. om. preko avniika na Avtovac gde da ga saeka Baevi sa autom 15. om.. ,-6

Na oba ova radiograma Baovi je, 14. decembra, odgovorio Mihailoviu :

Plan koji smo stvorili jedino je izvodljiv. Put preko Jablanice ne moe se ostvariti. Tamo se nalaze jake formacije Nemaca i us-

taa. Talijani ne dozvoljavaju ovaj put. AJko Pavle moe da izdej-stvuje talijanske kamione. Neka nas voze, pored motra.

Prvi na transport od 1.100 ljudi otiao je u potpunom redu za Metkovi. Svi dobili cipele i injele. Drugi transport polazi 15--tog. Mi najbolje poznajemo ovdanju situaciju. Nezgodno je da se menja plan bez nae saglaisnosti, poto mnogobrojni razioni zahte-vaju da se usvoji prvi plan.

I Pavlovi odredi mogu ii sa nama kuda i nai. . ,7