Kazuo IšIguro

NEUTEŠNI

Pre vod sa engleskog

Miloš Mitić

Beograd

2019.

DERETA

Urednik izdanja

Aleksandar Šurbatović

Na slov ori gi na la THE UNCONSOLED

Kazuo Ishiguro

Copyright © Kazuo Ishiguro 1995Copyright © ovog izdanja Dereta

Lorni i Naomi

PRVI DEO

• 9 •

1

Kako nije bilo niko ga da mi pože li dobro doš li cu – čak ni recep ci o ne ra za pul tom – tak si sta se, po sve mu sude ći, ose ćao nepri jat no. Tuma rao je pustim holom u nadi da će možda zate ći nekog od oso blja, skri ve nog iza bilja ka ili fote lja. Na kra ju mi je kofe re spu stio kraj ula za u lift i, pro mr mljav ši neš to u znak izvi nje nja, oti šao.

Pri lič no pro stran, ispu njen raš tr ka nim sto či ćima za kafu, hol nije delo vao pre na tr pa no. Ipak, nizak pla fon sa oče vid nom kosi nom dopri no sio je poma lo kla u stro fo­bič noj atmos fe ri, i bez obzi ra na to što je dan bio sun­čan, unu tra je bilo mrač no. Jedi no je bli stav sun čev trak na zidu u bli zi ni pul ta oba sja vao deo pre kri ven tam nom drve nom opla tom i sta lak sa časo pi si ma na nemač kom, fran cu skom i engle skom. Kako sam opa zio sre br no zvon­ce na pul tu, kre nuh da pozvo nim, kada se negde iza mene otvo ri še vra ta i poja vi se mla dić u uni for mi.

– Dobar dan, gospo di ne – izu sti umor nim gla som, i sme stiv ši se iza pul ta, otpo če pro ce du ru pri ja vlji va nja. Iako je pro mr sio izvi nje nje što nije bio na dužno sti, izve­sno vre me držao se izra zi to rezer vi sa no. Među tim, kada sam se pred sta vio, ras kra vio se i uspra vio u sto li ci.

Kazuo IšIguro

• 10 •

– G. Raj der, veo ma se izvi nja vam što vas nisam pre­po znao. Uprav nik, g. Hof man, žar ko je želeo da vas lič no doče ka. Naža lost, malo pre je oti šao na važan sasta nak.

– Sve je u savr še nom redu. Biće mi zado volj stvo da ga kasni je upo znam.

Recep ci o ner poče užur ba no da popu nja va for mu la re, ne pre sta ju ći da mrmlja koli ko će uprav nik biti raz o ča ran jer je pro pu stio moj dola zak. Dva put je spo me nuo kako je ovaj zbog pri pre ma za manifestaciju „Četvr tak veče” pod ogrom nim pri ti skom i da sto ga pro vo di van hote la više vre me na nego obič no. Samo sam klim nuo gla vom, nemo­ćan da smog nem sna ge da pri u pi tam šta bi taj „Četvr tak veče” tre ba lo da pred sta vlja.

– Uzgred, i g. Brod ski je danas bez prem ca – reče recep ci o ner raz ve driv ši se. – Nema šta. Jutros je puna četi ri sata uve žba vao orke star. A slu šaj te ga sada! Još uvek pre da no vežba, raz ra đu je do naj sit ni jeg deta lja.

Gestom mi je skre nuo pažnju ka stra žnjem delu hola. Tek tada sam postao sve stan da iz nekog dela zgra de odzva nja ju zvu ci kla vi ra, jedva čuj ni usled pri gu še ne sao­bra ćaj ne buke koja je dopi ra la spo lja. Podi gao sam gla vu i pažlji vi je osluš nuo. Neko je, laga no i posve će no, svi rao krat ku fra zu – iz dru gog sta va Male ri je ve „Vertikalnosti” – pona vlja ju ći je u bes kraj.

– Narav no, da je ovde uprav nik – nasta vi recep ci o ner – mogao bi da dove de g. Brod skog i upo zna vas sa njim. Ova ko, nisam sigu ran... – osmeh nuo se. – Nisam sigu­ran smem li da ga uzne mi ra vam. Vidi te, kada je kraj nje usred sre đen...

– Narav no, narav no. Nekom dru gom pri li kom.– Da je ovde uprav nik... – zastao je i pono vo se osmeh­

nuo. A potom je, nag nuv ši se ka meni, rekao tihim gla som:

NEUTEŠNI

• 11 •

– Gospo di ne, zna te li da neki gosti ima ju toli ko sme lo sti da zake ra ju? Zato što, kao i sada, zatva ra mo salon sva­ki put kada je g. Brod skom potre ban kla vir? Čudo jed no kako neki lju di raz miš lja ju! Uisti nu, juče su se dva gosta poža li la g. Hof ma nu. Nemoj te sum nja ti da ih je sme sta ućut kao.

– Ne sum njam. Kaže te, Brod ski – raz mi slio sam o ime­nu, ali mi nije bilo poznato. Onda opa zih kako me recep­ci o ner zbu nje no posma tra i brzo odvra tih: – Da, da. Una­pred se radu jem što ću usko ro upo zna ti g. Brod skog.

– Eh, gospo di ne, samo da je uprav nik tu.– Molim vas, budi te bez bri ge. Nego, ako je to sve, bio

bih vam veo ma zahva lan...– Kako da ne, gospo di ne. Biće da ste veo ma umor ni

posle tako dugog puto va nja. Izvo li te ključ. Gustav će vas odve sti do sobe.

Okre nuo sam se i ugle dao vre meš nog nosa ča kako čeka na dru gom kra ju hola. Sta jao je ispred otvo re nog lif ta i odsut no zurio u kabi nu. Pre nuo se kada sam mu pri šao. Onda je podi gao kofe re i stuš tio se za mnom u lift.

*

Kada smo poče li da se penje mo, vre meš ni nosač nije ispuš tao kofe re iz ruku i pri me tio sam da se zaja pu rio od napre za nja. Kako su oba bila pri lič no teš ka, ozbilj no zabri nut da će pre da mnom pasti u nesvest, rekoh:

– Zna te, zai sta bi tre ba lo da ih spu sti te.– Dra go mi je što ste to spo me nu li, gospo di ne – reče

gla som koji je izne na đu ju će malo oda vao fizič ki napor koji je ula gao. – Kada sam počeo da se bavim ovim poslom, a to je bilo dav no, obič no bih prtljag odla gao na pod.

Kazuo IšIguro

• 12 •

Podi zao sam ga samo kada je bilo neo p hod no. Tako re ći, samo dok hodam. Zapra vo, moram da pri znam da sam tokom prvih pet na est godi na ovde upra vo to radio. Mno­gi mla đi nosa či u gra du i dalje tako postu pa ju. Sada me, među tim, neće te zate ći da to činim. Uosta lom, ne ide mo odvi še viso ko, gospo di ne.

Nasta vi smo da se penje mo u tiši ni. Onda rekoh:– Dakle, već duže radi te u ovom hote lu.– Ovo je dva de set sed ma godi na, gospo di ne. Sva čeg

sam se nagle dao za to vre me. Narav no, hotel je posto jao dav no pre mog dola ska. Veru je se da je Fri drih Veli ki u osam na e stom veku ovde jed nom pre no ćio, i navod no je još u ono doba ovo bilo kona čiš te na gla su. Nema šta, tokom godi na ovde su se odi gra li mno gi isto rij ski doga­đa ji. Jed nom pri li kom, kada ne bude te tako umor ni, biće mi zado volj stvo da vas upu tim bar u deo njih, gospo di ne.

– Ali pri ča li ste – rekoh – zaš to sma tra te da je pogre­ š no spuš ta ti prtljag na pod.

– A, da – reče nosač. – U tome i jeste stvar. Vidi te, gospo di ne, može te da zami sli te kako u gra du kao što je ovaj ima puno hote la. To zna či da su se mno gi meš ta ni, pre ili kasni je, opro ba li kao nosa či. Kao da misle kako je dovolj no da navu ku uni for mu i to je to, spo sob ni su da oba vlja ju ovaj posao. U pita nju je zablu da karak te ri stič na za ovaj grad. Ako vam je volja, može te je nazva ti i lokal­nim mitom. I spre man sam da pri znam kako sam joj svo­je vre me no i sâm bez raz miš lja nja pod le gao. A onda smo jed nom – ima tome već puno godi na – supru ga i ja otiš li na kra ći odmor. Otpu to va li smo u Švaj car sku, u Lucern. Moja supru ga više nije među živi ma, gospo di ne, ali kad god pomi slim na nju, setim se tog krat kog odmo ra. Pre­div no je tamo kraj jeze ra. Nema sum nje da i sami zna te.

NEUTEŠNI

• 13 •

Posle doruč ka odla zi li smo na pre div ne vožnje bro di ćem. Nego, da se vra tim na stvar, tokom tog odmo ra opa zio sam kako tamoš nji meš ta ni ne gaje iste pred ra su de pre­ma nosa či ma kao ovi odav de. Kako bih vam rekao, gospo­di ne? Tamo su nosa či uži va li mno go veće poš to va nje. Naj­bo lji su bili oso be od izve snog ugle da, i vode ći hote li utr­ki va li su se za nji ho vim uslu ga ma. Moram reći da mi je to otvo ri lo oči. Ali u ovom gra du je već mno go, mno go go­di na uko re nje no to shva ta nje. Zai sta, ima dana kada se pitam da li ga je uopšte mogu će isko re ni ti. Sad, ne kažem da su meš ta ni na bilo koji način odboj ni pre ma nama. Dale ko bilo, pre ma meni su uvek bili lju ba zni i obzir ni. Ali vidi te, gospo di ne, odu vek se sma tra lo da sva ko može da radi ovaj posao ako mu se proh te, ako mu napro sto pad ne na pamet. Pret po sta vljam da je to sto ga što su svi u ovom gra du u nekom tre nut ku isku si li kako je nosi­ti prtljag sa jed nog mesta na dru go. Poš to jesu, pret po­sta vlja ju da biti nosač u hote lu dođe kao neki šlag na tu tor tu. Godi na ma mi, upra vo u ovom lif tu, lju di govo re: – Mogao bih u dogled no vre me da napu stim posao i budem nosač tor bi – tim reči ma. I tako, gospo di ne, jed nog dana – nedu go posle našeg krat kog odmo ra u Lucer nu – jedan od viđe ni jih grad skih odbor ni ka izre kao mi je manje­više iste reči: – Voleo bih da se jed nom bavim ovim poslom – rekao mi je poka zu ju ći na tor be. – Ovo je život za mene. Mozak na ota vi. – Pret po sta vljam da se tru dio da bude lju ba zan, gospo di ne. Htev ši da kaže kako bi mi tre ba lo zavi de ti. Bilo je to kada sam bio mla đi, gospo di ne, ni­sam držao tor be nego sam ih odla gao na pod, baš u ovom lif tu, i pret po sta vljam da sam tada poma lo i sâm delio slič no sta no viš te. Mislim, bez bri žno, kao što je gospo­din nago ve stio. E pa, da vam kažem, gospo di ne, bila je to

Kazuo IšIguro

• 14 •

kap koja je pre li la čašu. Ne tvr dim da su me gospo di no ve reči nalju ti le same po sebi. Ali kada ih je izre kao, stva­ri su neka ko doš le na mesto. Stva ri o koji ma sam ina če neko vre me raz miš ljao. A kao što sam vam već obja snio, gospo di ne, tek što sam se bio vra tio iz Lucer na, gde su mi se otvo ri li vidi ci. I onda pomi slih, pa, kraj nje je vre me da nosa či u ovom gra du poč nu da menja ju pre o vla da va ju­će miš lje nje. Vidi te, gospo di ne, u Lucer nu sam spo znao neš to dru go i ose tio kako ovde neš to zai sta škri pi. Sto ga sam valja no raz mi slio i odlu čio da lič no pre du zmem izve­sne mere. Narav no, još tada sam vero vat no bio sve stan koli ko teš ko će to ići. Mislim da sam i tada shva tao da je za moju gene ra ci ju možda već pre ka sno. Da su stva­ri otiš le pre da le ko. Ali mislio sam, neka, čak i kada bih uči nio šta je do mene i bar malo pro me nio stva ri, oni ma koji dola ze posle mene će, u naj ma nju ruku, biti lak še. I tako sam, gospo di ne, usvo jio odre đe na pra vi la i pri dr ža­vao ih se od dana kada mi je grad ski odbor nik ono rekao. I pono san sam što mogu da kažem da su broj ni nosa či u ovom gra du sle di li moj pri mer. To ne zna či da su pri hva­ti li u dla ku ista pra vi la. Ali reci mo da su nji ho va bila, eh, u skla du sa mojim.

– Shva tam. A jed no od vaših pra vi la je da ne spuš ta te kofe re, nego da ih drži te.

– Upra vo tako, gospo di ne, vrlo dobro ste shva ti li su­ š ti nu. Narav no, moram reći da sam, kada sam pri hva tio ta pra vi la, bio mno go mla đi i sna žni ji, i pret po sta vljam da zai sta nisam raču nao kako ću sa godi na ma kop ne ti. Zvu či glu po, gospo di ne, ali čovek na to ne raču na. I osta li nosa či su rekli neš to slič no. Sve u sve mu, svi poku ša va mo da se pri dr ža va mo neka daš njih odlu ka. Tokom godi na posta­li smo pri lič no bli sko pove za na gru pa, nas dva na e sto ri ca

NEUTEŠNI

• 15 •

pre o sta lih od onih koji su ono mad dav no poku ša li neš to da pro me ne. Ako bih sada morao da odstu pim od bilo čega, gospo di ne, ose ćao bih da sam ih izne ve rio. A ako bi neko od njih odstu pio od bilo kog sta rog pra vi la, ose­ćao bih se isto. Jer je u ovom gra du nesum nji vo doš lo do izve snog napret ka. Isti na da je pred nama još uvek dug put, ali često raz go va ra mo o tome – sasta je mo se sva kog nedelj nog popo dne va u „Mađar skom kafeu” u Sta rom gra du, mogli biste da nam se pri dru ži te, bili biste nam veo ma drag gost, gospo di ne – dakle, često raz go va ra mo o tome i svi se sla že mo da je u ovom gra du nesum nji vo do­š lo do zna čaj nih poma ka u pogle du odno sa pre ma nama. Narav no, ovi mla đi koji su doš li posle nas sve uzi ma ju zdra vo za goto vo. Ali naša gru pa iz „Mađar skog kafea” sve sna je da smo neš to pro me ni li, makar i neznat no. Bili biste nam veo ma drag gost, gospo di ne. Sa zado volj stvom bih vas upo znao sa nji ma. Nismo ni bli zu for mal ni kao neka da, i već duže vre me pod ra zu me va mo da u poseb­nim pri li ka ma može mo pozva ti goste za naš sto. A u ovo doba godi ne tamo je, pod bla gim popo dnev nim sun cem, veo ma pri jat no. Naš sto je ispod ten de, s pogle dom na Sta ri trg. Veo ma je pri jat no, gospo di ne, sigu ran sam da će vam se dopa sti. Nego da se vra tim na pret hod no, puno disku tu je mo o toj temi u „Mađar skom kafeu”. Mislim, o svim tim dav naš njim odlu ka ma koje smo, sva ko za sebe, done li. Vidi te, niko od nas nije raz miš ljao šta će biti kada osta ri mo. Pret po sta vljam da smo bili toli ko zau ze­ti poslom da smo raz miš lja li samo od danas do sutra. Ili smo možda pot ce ni li koli ko dugo je potreb no da se pro­me ne tako dubo ko uko re nje na shva ta nja. Ali šta je tu je, gospo di ne. Imam godi na koli ko imam, i sva ke je sve teže.

Kazuo IšIguro

• 16 •

Nosač zasta na tre nu tak, i činilo se da je odlutao u mislima, uprkos fizičkom naporu. Onda reče:

– Tre ba lo bi da budem iskren pre ma vama, gospo di ne. Tako je naj poš te ni je. Kada sam bio mla đi, kada sam prvi put sebi smi slio ta pra vi la, uvek bih nosio naj vi še do tri kofe ra, ma koli ko veli ka i teš ka. Ako je gost imao četvr­ti, nje ga sam spuš tao na pod. Ali sa tri sam uvek uspe­vao da se izbo rim. Dakle, isti ne radi, gospo di ne, pre četi­ri godi ne zade sio me je period lošeg zdra vlja i sve mi je bilo teš ko, tako da smo ras pra vlja li o tome u „Mađar skom kafeu”. I tako, na kra ju su se sve kole ge slo ži le da ne bi tre ba lo da budem toli ko strog pre ma sebi. Napo slet ku, reko še mi, samo je potreb no da kod gosti ju stvo ri te pred­sta vu o pra voj pri ro di našeg zani ma nja. Dve ili tri tor be, efe kat će biti sko ro isti. Tre ba lo je da sop stve ni mini mum sve dem na dva kofe ra, i ne bi bilo nika kve šte te. Pri hva­tio sam nji ho ve reči, gospo di ne, ali sam sve stan da nisu skroz isti ni te. Opa žam da, kada me lju di gle da ju, efe kat nije ni pri bli žno isti. Pri zna će te, gospo di ne, da kada gle­da te nosa ča nato va re nog sa dva i onog s tri kofe ra, čak je i naj ne u ve žba ni jem oku efe kat znat no dru ga či ji. Sve stan sam toga, gospo di ne, i nemam raz lo ga da kri jem kako mi je bol no da to pri hva tim. Nego, samo da se vra tim na poen tu. Nadam se da sada shva ta te zaš to ne želim da spu stim vaše kofe re. Ima te samo dva. Još naj ma nje neko­li ko godi na, dva će biti u okvi ru mojih moguć no sti.

– Pa, to je za sva ku pohva lu – odvra tih. – Izve sno je da ste na mene osta vi li želje ni uti sak.

– Hteo bih da zna te, gospo di ne, da nisam jedi ni koji je bio pri mo ran da une se izve sne pro me ne. Sve vre me ras pra vlja mo o tome u „Mađar skom kafeu”, i isti ne radi, sva ko od nas morao je to da ura di. Samo, ne bih želeo da

NEUTEŠNI

• 17 •

pomi sli te kako dopuš ta mo da nam se stan dar di sro za ju. Kada bismo to čini li, čitav naš više go diš nji trud bio bi uza lu dan. Ubr zo bismo posta li pred met pod sme ha. Pro­la zni ci bi nam se ruga li, ugle dav ši nas oku plje ne oko sto­la nedelj nim popo dne vi ma. A ne, gospo di ne, među sob no smo i dalje veo ma rigo ro zni i, sigu ran sam da će gđi ca Hil de posve do či ti, lju di su poče li da poš tu ju naša nedelj­na oku plja nja. Kao što rekoh, gospo di ne, bili biste nam vrlo drag gost. Ovih sun ča nih popo dne va i kafe i trg su izu zet no pri jat ni. A vla snik kafea pone ka da orga ni zu je cigan ske vio li ni ste da svi ra ju na trgu. On sâm gaji naj­du blje poš to va nje pre ma nama. Kafe nije veli ki, ali on se uvek potru di da ima mo dovolj no pro sto ra da se udob­no sme sti mo. Čak i kada je u ostat ku kafea veli ka gužva, posta ra se da nam ne bude tesno i da nas niko ne uzne mi­ra va. Tako i onih popo dne va kada je gužva naj ve ća, ako bismo svi u istom tre nut ku pro te gli ruke, ne bismo uspe li da dotak ne mo jedan dru gog. Eto koli ko nas vla snik po­ š tu je, gospo di ne. Sigu ran sam da će gđi ca Hil de potvr di ti ovo što vam govo rim.

– Izvi ni te – rekoh – ali ko je ta gđi ca Hil de koju stal no spo mi nje te?

Čim sam to rekao, pri me tio sam kako se nosač upi ljio u neku tač ku iza mog rame na. Okre nuv ši se, sa zapre­paš će njem shva tih da nismo sami u lif tu. Sićuš na mla da žena u jed no stav nom poslov nom kosti mu sta ja la je pri­lju blje na u ćoš ku iza mene. Opa ziv ši da sam konač no pri­me tio nje no pri su stvo, osmeh nu la se i korak nu la pre ma meni.

– Izvi ni te – reče – nadam se da ne misli te kako sam pri sluš ki va la, ali napro sto nisam mogla a da ne čujem. Slu ša la sam šta Gustav pri ča i moram da kažem kako

Kazuo IšIguro

• 18 •

je veo ma nepra ve dan pre ma nama koji živi mo u ovom gra du. Mislim, kada tvr di da ne ceni mo nosa če u našim hote li ma. Narav no da ih ceni mo, pri tome Gusta va naj­vi še od svih. Svi ga vole. Možda ste uoči li kon tra dik ci­ju čak i u ovo me što vam je upra vo ispri čao. Ako smo toli ko neza hval ni, kako objaš nja va veli ko poš to va nje koje im uka zu je mo u „Mađar skom kafeu”? Stvar no, Gusta ve, veo ma je neu vi đav no od tebe što nas g. Raj de ru pri ka zu­ješ u pogreš nom sve tlu.

Iako izre če ne u nedvo smi sle no pri ja telj skom tonu, reči su izgle da dubo ko posti de le nosa ča. Boja žlji vo skre­nuv ši pogled, deli mič no se okre nuo u stra nu, uda ra ju ći teš kim kofe ri ma o noge.

– Eto, dobio je lek ci ju – reče mla da žena sa osme­hom. – Ali jedan je od naj bo ljih. Svi ga voli mo. Izu zet no je skro man, i iako vam sâm to nika da ne bi pri znao, svi nosa či u gra du ugle da ju se na nje ga. Zapra vo, ne bi bilo pre te ra no ako kažem da pre ma nje mu ose ća ju stra ho­poš to va nje. Pone ka da može te opa zi ti da, kada nedelj nim popo dne vi ma sede za svo jim sto lom a Gustav se još nije poja vio, uopšte ne zapo či nju raz go vor. Shva ta te, ose ća­ju da bi pred sta vlja lo nepoš to va nje otpoč nu li bez nje ga. Često ćete ih vide ti, dese to ri cu ili jeda na e sto ri cu, kako ćut ke sede uz kafu i čeka ju. Raz me ne naj vi še po koju reč šapa tom, kao da su u crkvi. Ali tek kada se Gustav poja­vi, opu ste se i poč nu da raz go va ra ju. Vre di svra ti ti do „Mađar skog kafea” samo da biste pri su stvo va li Gusta vo­vom dola sku. Moram vam reći da je raz li ka izme đu pre i posle veo ma upe ča tlji va. U jed nom tre nut ku oko sto­la vidi te samo tmur na, osta re la lica kako sede u tiši ni. Onda se poja vi Gustav i zao re se gra ja i smeh. Šalji vo se pod gur ku ju i tap šu po leđi ma. Neka da čak i zai gra ju, i to

NEUTEŠNI

• 19 •

ni manje ni više nego na sto lu! Ima ju pose ban „Nosa čev ples”, zar ne, Gusta ve? O da, istin ski uži va ju. Ali niš ta od toga dok se Gustav ne poja vi. Narav no, toli ko je skro man da vam ovo ne bi nika da ispri čao. Svi ovde ga iskre no voli mo.

Dok je mla da žena govo ri la, biće da je Gustav nasta­vio da se okre će u stra nu, poš to nam je, kada sam ga sle­de ći put pogle dao, bio okre nut leđi ma i gle dao u suprot­ni ćošak lif ta. Od teži ne kofe ra kole na su mu kle ca la, a rame na podrh ta va la. Gla va mu je bila povi je na nado le, tako da je prak tič no bio skri ven iza sebe samog, no teš ko je reći je li to bila posle di ca sti da ili pukog fizič kog napo ra.

– Dubo ko se izvi nja vam, g. Raj der – reče mla da žena. – Nisam vam se ni pred sta vi la. Ja sam Hil de Štrat man. Dužnost mi je da se posta ram da vaš bora vak ovde pro­tek ne u naj bo ljem redu. Tako mi je dra go što ste konač no uspe li da stig ne te. Poče li smo poma lo da bri ne mo. Svi su vas jutros čeka li dokle god su mogli, ali veći na je ima la važne sastan ke tako da su odla zi li jedan za dru gim. Tako je meni, skrom noj slu žbe ni ci Grad skog insti tu ta za umet­nost, zapa lo da izra zim koli ko smo iskre no poča stvo va ni vašom pose tom.

– Veo ma mi je dra go što sam ovde. Nego, u vezi sa time jutros. Niste li upra vo kaza li...

– Oh, molim vas da uopšte ne bri ne te zbog toga, g. Raj­der. Ni naj ma nje niste pore me ti li niči je oba ve ze. Važno je da ste sti gli. Zna te, g. Raj der, neš to u čemu sva ka ko mogu da se slo žim sa Gusta vom je Sta ri grad. Zai sta je izu zet no atrak ti van i uvek save tu jem gosti ma da ga pose­te. Ima čude snu auru, pun je kafea na otvo re nom, zanat­skih rad nji, resto ra na. Peši ce je neda le ko odav de, pa bi tre ba lo da isko ri sti te pri li ku čim bude te slo bod ni.

Kazuo IšIguro

• 20 •

– Sva ka ko ću se potru di ti da to uči nim. Uzgred, gđi ce Štrat man, u pogle du mog ras po re da... – zastah done kle namer no, oče ku ju ći od mla de žene da joj se otme uzdah zbog sop stve ne zabo rav no sti, možda poseg ne za akten­­taš nom i izva di list papi ra ili fasci klu. Iako mi je brzo upa la u reč, bilo je to samo da bi rekla:

– Da, ras po red jeste zgu snut. Ali nadam se ne i pre­te ra no. Tru di mo se da se strikt no drži mo naj va žni jeg. Ne mi nov no je da smo pre tr pa ni zah te vi ma, od mnoš tva udru že nja, lokal nih medi ja, sa svih stra na. Ovde ima te veli ki broj poš to va la ca, g. Raj der. Mno gi veru ju da ste ne samo naj bo lji živi pija ni sta na sve tu već možda i naj ve ći u čita vom veku. Ipak, sma tra mo da smo na kra ju uspe li da stva ri sve de mo na naj o snov ni je. Veru jem da nema ničeg čime biste bili isu vi še neza do volj ni.

Upra vo u tom tre nu otvo ri še se vra ta lif ta i vre me­ š ni nosač se zapu ti niz hod nik. Usled teži ne kofe ra, jedva je vukao noge po tepi hu, tako da smo gđi ca Štrat man i ja, sle div ši ga, mora li da odme ra va mo kora ke kako ga ne bismo pre sti gli.

– Iskre no se nadam da se niko nije uvre dio – rekoh joj u hodu. – Mislim, zbog toga što se nije naš lo vre me na u mom ras po re du.

– Ne, nipoš to, molim vas, budi te bez bri ge. Svi zna­mo zaš to ste ovde i niko ne želi da vas ome ta. U stva ri, g. Raj der, izu zev dva veo ma važna druš tve na doga đa ja, sve osta lo u pro gra mu se manje ili više direkt no odno si na „Četvr tak veče”. Sva ka ko ste do sada ima li pri li ke da se upo zna te sa ras po re dom.

U nači nu na koji je izre kla ovu posled nju opa sku bilo je nečeg što mi je ote ža va lo da odgo vo rim sasvim iskre no. Sto ga pro mr mljah: – Da, sva ka ko.

NEUTEŠNI

• 21 •

– Ras po red jeste obi man. Ali naj vi še smo se vodi li vašom mol bom da vam omo gu ći mo da nepo sred no vidi te što je više mogu će. Pri stup za sva ku pohva lu, usu di la bih se da kažem.

Vre meš ni nosač zau sta vi se pred vra ti ma, ispred nas. Konač no je spu stio kofe re i počeo da petlja sa bra vom. Kada smo mu priš li, Gustav pono vo podig nu kofe re i ote­tu ra se u sobu sa reči ma: – Izvo li te za mnom, gospo di ne. – Kre nuh da uđem kada me gđi ca Štrat man uhva ti za ruku.

– Ne bih da vas zadr ža vam – reče. – Ali samo bih žele­la da pro ve rim posto ji li u ovoj fazi išta u ras po re du čime ste neza do volj ni.

Kako se vra ta pred nama zalu pi še, osta smo da sto ji mo u hod ni ku.

– Pa, gđi ce Štrat man – odvra tih – kada se sve uzme u obzir, delu je mi kao... veo ma dobro izba lan si ran pro gram.

– Upra vo ima ju ći u vidu vaš zah tev, orga ni zo va li smo sasta nak sa Gra đan skom gru pom za uza jam nu pomoć. Čine je obič ni lju di iz raz li či tih druš tve nih slo je va koje je uje di ni lo ose ća nje da trpe zbog tre nut ne kri ze. Moći ćete da iz prve ruke sazna te kroz šta su neki mora li da pro đu.

– A, da. To će sva ka ko biti veo ma kori sno.– I kao što ste možda pri me ti li, uva ži li smo i vašu želju

da lič no upo zna te gospo di na Kri sto fa. U datim okol no sti­ma, savr še no raz u me mo raz lo ge zbog kojih ste tra ži li da se sasta ne te sa njim. Kako može te i da pret po sta vi te, sâm g. Kri stof je odu še vljen. Pri rod no, i on ima raz lo ge zbog kojih želi da vas upo zna. Narav no, pod ra zu me vam da će nje go vi pri ja te lji i on dati sve od sebe da usvo ji te nji ho vo gle diš te. Jasno je da su to čiste glu po sti, ali sigur na sam će vam biti od veli ke kori sti da stek ne te opšti uti sak o tome šta se ovde doga đa. G. Raj der, delu je te veo ma umor no.

Kazuo IšIguro

• 22 •

Ne bih vas više zadr ža va la. Izvo li te moju vizitkar tu. Mo­lim vas da se ne ustru ča va te da pozo ve te ako ima te kakav pro blem ili pita nje.

Zahva lio sam joj i gle dao kako se uda lja va hod ni kom. Ušav ši u sobu, još uvek sam u misli ma pre bi rao raz li či te impli ka ci je ovog raz go vo ra i bio mi je potre ban koji tren da uočim Gusta va koji je sta jao kraj kre ve ta.

– Ah, tu ste, gospo di ne.Posle pre o vla đu ju će tam ne drve ne opla te u ostat ku

hote la, izne na dio me je sve tao i mode ran izgled sobe. Zid pre da mnom bio je u sta klu goto vo od poda do pla fo na, i sun ce je pri jat no pro di ra lo izme đu ver ti kal nih rolet ni koje su bile posta vlje ne duž nje ga. Kofe ri su bili posla ga­ni jedan do dru gog pored orma na.

– Pa, gospo di ne, ako biste ima li još malo str plje nja – reče Gustav – poka za ću vam šta ima te u sobi. To će dopri ne ti da vam bora vak ovde bude što pri jat ni ji.

Sle dio sam Gusta va kroz sobu dok je poka zi vao pre ki­da če i osta le dran gu li je. U jed nom tre nut ku uveo me je u kupa ti lo i tu nasta vio pri ču. Hte doh da ga pre ki nem, kao što sam već navi kao da činim kada mi nosa či poka­zu ju hotel sku sobu, ali neš to u pre da no sti s kojom se posve tio svo joj dužno sti, neš to u nasto ja nji ma da dâ lič ni pečat ruti ni kroz koju je sva ko dnev no više puta pro la­zio, veo ma me je dir nu lo i spre ča va lo da mu upad nem u reč. A onda, dok je nasta vljao sa objaš nje nji ma i mahao rukom pre ma raz li či tim delo vi ma sobe, shva tih da, upr­kos pro fe si o na li zmu i iskre noj želji da se uve ri kako sam se udob no sme stio, neš to što ga tiš ti čita vog dana pono vo izbi ja na povr ši nu. Dru gim reči ma, pono vo je bio zabri­nut za svo ju kći i nje nog sin či ća.

NEUTEŠNI

• 23 •

Kada su mu pre neko li ko mese ci ponu di li dogo vor, Gustav ni naj ma nje nije sum njao da će mu to done ti išta dru go osim nepo mu će ne rado sti. Tre ba lo je da jed nom nedelj no pro vo di neko li ko popo dnev nih časo va sa unu­kom u šet nji Sta rim gra dom, i tako omo gu ći Sofi da iza­đe i malo se posve ti sebi. Šta vi še, dogo vor je ispr va bio uspe šan i tokom sed mi ca je to postao ritual dede i unu ka, koji je obo ji ci veo ma pri jao. Kada nije pada la kiša, kre nu­li bi od deči jeg igra liš ta gde bi Boris demon stri rao naj no­vi je vra to lo mi je. Ako je pada la, poči nja li bi od Pomor skog muze ja. Potom bi ski ta li uli či ca ma Sta rog gra da, gle da li izlo ge, možda zasta li na Sta rom trgu da pro pra te nastup pan to mi mi ča ra ili akro ba ta. Kako je vre meš ni nosač bio pozna ta lič nost u kra ju, nika da ne bi odma kli dale ko a da ih neko ne pozdra vi, i Gustav bi pri mao broj ne kom pli­men te na račun unu ka. Onda bi otiš li do sta rog mosta i gle da li lađe koje pro la ze ispod nje ga. Eks pe di ci ja se zavr­ša va la u omi lje nom kafeu gde bi naru či li kolač ili sla do­led i čeka li da se Sofi vra ti.

Ove šet nji ce su u prvo vre me Gusta vu pri či nja va le neiz mer no zado volj stvo. Pa ipak, uče sta li ji kon takt sa kćer kom i unu kom pri mo ra vao ga je da opa ža ono što je, kada više nije bio u sta nju da se pre tva ra kako je sve u redu, ina če poti ski vao. Naj pre, bilo je to pita nje Sofi nog opšteg ras po lo že nja. Prvih sed mi ca osta vlja la bi ih vedra, žure ći u cen tar gra da u kupo vi nu ili da se nađe sa pri ja­te lji com. Među tim, odne dav no ju je obu ze la čamo ti nja, kao da ne zna šta će sa sobom. Osim toga, zna ci da je bri­ga, kakva god bila, poče la da se pri me ću je i kod Bori sa, posta li su oče vid ni. Isti na, unuk je naj već ma i dalje bio onaj isti, raz dra ga ni dečak. Ali nosač je pri me tio kako bi se povre me no, pogo to vo kada se pome ne poro dič ni život,

Kazuo IšIguro

• 24 •

deča čić snu ždio. A onda se pre dve nede lje dogo di lo ne­ š to što časna sta ri na nije uspe va la da oda gna iz misli.

Dok je sa Bori som pro la zio kraj jed nog od broj nih ka­fea u Sta rom gra du, izne na da je pri me tio kako unu tra sedi nje go va kći. Kako je sta klo bilo u sen ci ten de, dobro se vide lo unu tra, te je bilo lako uoči ti Sofi kako, sa izra­zom kraj nje potiš te no sti, sedi sama za sto lom i ispi ja kafu. Sazna nje da nije smo gla sna ge da uopšte mrd ne iz Sta rog gra da, a poseb no izraz nje nog lica, pre ne ra zi li su nosa ča – toli ko da mu je bilo potreb no izve sno vre me da poku­ša da Bori su odvu če pažnju. Bilo je pre ka sno: Boris je, pra tiv ši nje gov pogled, jasno spa zio maj ku. Dečak sme sta skre nu pogled na dru gu stra nu, i njih dvo ji ca nasta vi še šet nju a da nisu pro go vo ri li ni reč o tom doga đa ju. Boris se ubr zo ora spo lo žio, ali to što se desi lo je veo ma sna žno uzdr ma lo nosa ča koji od tada nije mogao da izbi je iz gla­ve pome nu ti doga đaj. U stva ri, pri se ća nje na nje ga čini lo ga je odsut nim dole u holu, i sada ga izno va tiš ti lo dok mi je poka zi vao sobu.

Sta ri mi je postao sim pa ti čan, te me je zaplju snuo talas saža lje nja pre ma nje mu. Bilo je jasno da ga već dugo muče sumor ne misli i da je sada u opa sno sti da ga bri ge pre pla ve. Raz miš ljao sam se da sa njim otvo rim tu temu, ali upra vo u času kada je pri veo kra ju svoj posao, malak­sa lost koju sam povre me no ose ćao još otka da sam iza šao iz avi o na pono vo me je obu ze la. Odlu čan da to pita nje poteg nem nekom kasni jom pri li kom, pustio sam ga da ode, dav ši mu izdaš nu napoj ni cu.

Čim je zatvo rio vra ta za sobom, stro poš tao sam se u kre vet ni ne svu kav ši se, i neko vre me tupo zurio u pla­fon. Gla va mi je ispr va bila ispu nje na misli ma o Gusta­vu i nje go vim nebro je nim bri gama. Pošto sam nasta vio

NEUTEŠNI

• 25 •

da ležim, uhva tio sam sebe kako izno va raz miš ljam o raz­go vo ru sa gđi com Štrat man. Bilo je izve sno da grad od mene oče ku je mno go više od pukog reci ta la. Ipak, poku­šav ši da se pri se tim osnov nih deta lja ove pose te, nisam imao puno uspe ha. Shva tio sam kako sam ispao glu pan jer nisam otvo re ni je poraz go va rao sa gđi com Štrat man. To što nisam dobio pri me rak ras po re da bilo je do nje, a ne do mene, te je gard koji sam zau zeo bio popri lič no bez­raz lo žan.

Pono vo sam raz mi slio o ime nu Brod ski i ovo ga puta ste kao jasan uti sak da sam ne tako dav no ili čuo ili čitao o nje mu. A onda mi se u seća nje izne na da vra tio tre nu tak sa dugog puto va nja avi o nom koje sam tek okon čao. Dok su osta li put ni ci oko mene spa va li, sedeo sam na sediš tu u polu ta mi i pod sla bom sve tloš ću lam pe za čita nje pro­u ča vao ras po red pose te. U jed nom tre nut ku čovek pored mene se raz bu dio i posle par minu ta doba cio neku šalji vu opa sku. Zapra vo, ako se dobro sećam, nag nuo se pre ma meni i posta vio mi neko lako kviz pita nje, neš to o fud ba­le ri ma sa Svet skog prven stva. Ne želev ši da me iko ome ta u pom nom pro u ča va nju ras po re da, otresao sam ga se do­nekle grubo. Sve mi se sada vra ti lo goto vo kri stal no jasno. Zai sta, sećao sam se i same tek stu re debe log sivog papi ra na kojem je ras po red bio otku can, mut ne žute mrlje koju je na nje mu osta vlja la sve tlost lam pe za čita nje, bru ja­nja avi on skog moto ra – ali koli ko god poku ša vao, nisam uspe vao da se setim iče ga što je pisa lo na tom listu.

Onda sam, posle neko li ko minu ta, ose tio kako me savla da va umor i zaklju čio da nema svr he da se una pred bri nem dok malo ne odspa vam. Iz isku stva vrlo dobro znam kako se posle počin ka stva ri raz bi stre. Onda bih mogao da pro na đem gđi cu Štrat man, obra zlo žim joj u

Kazuo IšIguro

• 26 •

čemu je nespo ra zum, dobi jem kopi ju ras po re da i zah te­vam da raz ja sni sve što mi ne bude bilo jasno.

Upra vo sam počeo da tonem u dre mež kada me je ne­š to izne na da nave lo da pono vo otvo rim oči i zagle dam se u pla fon. Neko vre me sam nasta vio da ga pro u ča vam, a onda se uspra vio u kre ve tu i gle dao una o ko lo dok se ose­ćaj pre po zna va nja poja ča vao sva kim tre nut kom. Soba u kojoj sam, shva tih, plju nu ta je ona koju sam kori stio kao spa va ću sobu kada sam sa rodi te lji ma dve godi ne živeo u tet ki noj kući na gra ni ci Engle ske i Vel sa. Pono vo raz gle­dah sobu, a onda, vra tiv ši se u leže ći polo žaj, još jed nom pogle dah u pla fon. Bio je sve že omal te ri san i okre čen, dimen zi je su mu se uve ća le, fri zo vi uklo nje ni, a slič ni ukra sni gip se raj oko sija lič nih grla u pot pu no sti pre u re­đen. Ali nedvo smi sle no se radi lo o istom pla fo nu u koji sam u ono doba tako često zurio iz svog uskog, ras kli ma­ta nog kre ve ta.

Okre nuo sam se na stra nu i pogle dao u pod kraj kre ve­ta. Pre kri li su zaga si tim tepi hom mesto na koje bi tre ba lo da zako ra čim kada usta nem. Pri se tih se kako je neka da slič an deo poda bio pre kri ven izli za nom zele nom pro­stir kom po kojoj bih neko li ko puta nedelj no, u pažlji vo oda bra nim for ma ci ja ma, ređao pla stič ne voj ni ke – sve u sve mu njih više od sto ti nu – koje sam čuvao u dve kuti­je biskvi ta. Poseg nuo sam rukom nado le, pustiv ši da mi se prsti taru o hotel ski tepih, i kada sam to uči nio, vra­ti lo mi se seća nje na jed no popod ne kada sam bio izgu­bljen u sve tu svo jih pla stič nih voj ni ka, a dole u pri ze mlju izbi la žesto ka sva đa. Gla so vi su bili tako raz ja re ni da sam čak i kao dete od šest ­se dam godi na shva tio da nije reč o obič noj sva đi. No rekoh sebi da to nije niš ta, i pri lju biv ši obraz uz zele nu pro stir ku, nasta vio da pra vim pla no ve za

NEUTEŠNI

• 27 •

bit ku. Pro stir ka je negde po sre di ni bila poce pa na, što mi je i ina če pred sta vlja lo nepre sta ni izvor neza do volj stva. Ali tog popo dne va, dok su iz pri ze mlja nasta vlja li da se ore besni gla so vi, po prvi put mi je palo na pamet da bi taj poce pa ni deo mogao da poslu ži kao neka vrsta žbu nja kroz koje moji voj ni ci mora ju da pro đu. To otkri će – da mana koja je nepre sta no pre ti la da naru ši moj ima gi nar ni svet može zapra vo da posta ne nje gov sastav ni deo – sko­ro me je odu še vi lo, i to „žbu nje” posta će ključ ni čini lac mno gih bita ka koje sam kasni je osmiš lja vao.

Sve to mi je navi ra lo u seća nje dok sam i dalje zurio u pla fon. Narav no, bio sam kraj nje sve stan koli ko je stva ri u sobi je zame nje no ili uklo nje no. Pa ipak, spo zna ja kako sam se posle toli ko vre me na pono vo našao u neka da­ š njem hra mu svog detinj stva iza zva la je u meni ose ća nje dubo kog spo koj stva. Zažmu rio sam i na tre nu tak ose tio kako je sav taj sta ri nameš taj pono vo oko mene. U daljem desnom uglu, viso ki beli orman sa slo mlje nom bra vom. Na zidu iznad gla ve, tet ki no plat no sa moti vom kate dra­le u Sol zbe ri ju. Noć ni sto čić sa dve male fio ke ispu nje ne mojim malim dra go ce no sti ma i taj na ma. Sve nape to sti koje je doneo dan – duga čak let, zabu na oko ras po re da, Gusta vo vi pro ble mi – bile su kao rukom odne se ne i ose­tih kako, iscr pljen, kli zim u dubok san.

• 28 •

2

Kada me je pro bu dio tele fon koji je sta jao na naht kas ni, imao sam uti sak da je zvo nio već duže vre me. Podi gav ši slu ša li cu, začuh neči ji glas kako kaže:

– Halo? G. Raj der?– Da, halo.– Ah, g. Raj der. Ovde g. Hof man. Uprav nik hote la.– A, da. Dra go mi je.– G. Raj der, veo ma nam je dra go što ste naj zad sa na­

ma. Dobro nam doš li.– Hva la.– Izu zet no nam je dra go što ste sti gli. Molim vas da

uopšte ne bri ne te zbog zakaš nje nja. Kao što veru jem da vam je gđi ca Štrat man već saopšti la, savr še no vas raz u ­ me mo. Na kra ju kra je va, kada neko pre va lju je takve ra­z da lji ne i ima toli ko anga žma na širom sve ta – ha­ha! – tako neš to je pone ka da neiz be žno.

– Ali...– Ne, gospo di ne, zai sta nema potre be da to više spo­

mi nje mo. Dame i gospo da su, kao što rekoh, puni raz u ­ me va nja. Zabo ra vi mo na to. Važno je da ste ovde. Već samo zbog toga, g. Raj der, dugu je mo vam neiz mer nu zahval nost.

NEUTEŠNI

• 29 •

– Pa, hva la g. Hof man.– Eto, gospo di ne, uko li ko tre nut no niste pre vi še zau ze­

ti, veo ma bih voleo da vas naj zad lič no pozdra vim. Da vam u svo je ime pože lim dobro doš li cu u naš grad i u hotel.

– Vrlo lju ba zno od vas – rekoh. – Ali upra vo sam malo pri le gao...

– Malo pri le gao? – u gla su mu se ose ća la gor či na. Nije potra ja lo ni tren, a srdač nost mu se u pot pu no sti povra­ti la. – Oh, sva ka ko, sva ka ko. Biće da ste veo ma umor ni. Pre va li li ste toli ki put. U tom slu ča ju, reci mo, kad god vam bude volja.

– Jedva čekam da se upo zna mo, g. Hof man. Sva ka ko ću usko ro sići.

– Molim vas da dođe te samo kada vama to bude odgo­va ra lo. Što se mene tiče, nasta vi ću da čekam ovde – to jest, dole u holu – koli ko god bude bilo neo p hod no. Nema potre be da žuri te.

Na časak poraz mi slih o nje go vim reči ma. Onda odvra­tih: – Ali g. Hof man, vero vat no ima te pre gršt dru gih oba­ve za.

– U pra vu ste, u ovo doba dana ima naj vi še posla. Ali zbog vas ću, g. Raj der, sa zado volj stvom čeka ti dokle god je potreb no.

– G. Hof man, molim vas da ne tro ši te svo je dra go ce no vre me na mene. Ubr zo sila zim pa ću vas potra ži ti.

– G. Raj der, nije nika kav pro blem. Zapra vo, biću poča­stvo van da vas sače kam. Dakle, kao što rekoh, dođi te samo kada vama to bude odgo va ra lo. Uve ra vam vas da se neću maći s mesta dok ne dođe te.

Još jed nom mu zahva lih i spu stih slu ša li cu. Pri di gav ši se, pogle dao sam oko sebe i, sude ći po sve tlu, pret po sta­vio da je kasno popod ne. Ose ćao sam se umor ni je nego

Kazuo IšIguro

• 30 •

ikad, ali izgle da da nije bilo dru ge nego da siđem u hol. Ustao sam, pri šao jed nom od kofe ra i pro na šao sako koji je bio tek neš to manje izgu žvan od ono ga koji sam još uvek imao na sebi. Dok sam se pre svla čio, spo pa la me je neo b u zda na želja da popi jem kafu, te sam koji tre nu tak kasni je sko ro bez gla vo izju rio iz sobe.

Iza šav ši iz lif ta, usta no vio sam kako je u holu neu po­re di vo življe nego pre. Svu da oko mene gosti su leš ka­ri li u fote lja ma, pre li sta va li novi ne ili čavr lja li uz kafu. Pored recep ci je neko li ci na Japa na ca se među sob no kraj­nje srdač no pozdra vlja la. Kako sam bio poma lo zbu njen ovom pro me nom, nisam ni pri me tio uprav ni ka hote la sve dok mi nije pri šao.

Bio je u šezde se tim, krup ni je gra đe i deblji nego što sam zamiš ljao čuv ši mu glas pre ko tele fo na. Pru žio mi je ruku uz širok osmeh. U tom tre nut ku opa zih kako jedva dola zi do daha i da mu je čelo bla go oro še no zno jem.

Dok smo se ruko va li, neko li ko puta je pono vio kakvu čast moje pri su stvo pred sta vlja za grad, a poseb no za nje­gov hotel. Onda se nag nuo pre ma meni i dodao, kao u pove re nju: – I dozvo li te mi da vas uve rim, gospo di ne, sve pri pre me za „Četvr tak veče” odvi ja ju se po pla nu. Nema­te nije dan raz log za bri gu.

Oče ki vao sam da kaže još neš to, ali samo je nasta vio da se smeš ka. Rekoh: – Lepo je to čuti.

– Da gospo di ne, zai sta nema nika kvih raz lo ga za bri gu.Nasta la je nepri jat na tiši na. Tre nu tak kasni je, Hof­

man kao da hte de još neš to da izu sti, ali se suspreg nu, nasme ja i bla go me šljep nu po rame nu – što sam doži veo kao nepri me re no pri san gest. Naj zad reče: – G. Raj der, molim vas da mi neiz o stav no kaže te posto ji li išta čime bih vam bora vak ovde uči nio još pri jat ni jim.

SADRŽAJ

PRVI DEO . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

DRUGI DEO . . . . . . . . . . . . . . . . 201

TREĆI DEO . . . . . . . . . . . . . . . . 377

ČETVRTI DEO . . . . . . . . . . . . . . 527

Kazuo Išiguro NEUTEŠNI

Za izdavača Dijana Dereta

Lektura Sonja Milovanović

Vesna Crepuljarević

Korektura Blum

Likovno-grafička oprema Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-6457-269-9

Tiraž 1500 primeraka

Beograd 2019.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град

821.111-31

ИШИГУРО, Казуо, 1954–

Neutešni / Kazuo Išiguro ; prevod sa engleskog Miloš Mitić. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2019 (Beograd : Dereta). – 683 str. ; 21 cm

Prevod dela: The Unconsoled / Kazuo Ishiguro. – Tiraž 1.500.

ISBN 978-86-6457-269-9COBISS.SR-ID 278438156