Правни факултет

Универзитета у Београду

Семинарски рад из предемета Породично право

НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ

Професор: Марина Јањић Комар

Студенти: Слободан Тривић 08/966 Миљан Савић 08/655

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

Садржај

1. Увод 3

2. Појам насиља у породици 4

3. Мере заштите чланова породице од насиља у позитивном правном поретку у републици Србији 6

4. Зашто жртва ћути? 8

5. Статистички подаци 9

6. Закључак 11

7. Литература и извори 12

2

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

1. Увод

Неретке су ситуације у појединим развијеним друштвима, где се воде судски

поступци, у којима се суди особи која је сексуално злостављала, тукла, претила или на

неки други начин угрожавала лични интегритиет једном или више чланова своје

породице. Наглашавамо атрибут „развијеним“ јер су то откривени и процесуирани

случајеви, где су жртве лично, или неко треће лице пријавили кривца, немоћни да

промене ситуацију која се дешава у породици чији су део, притом подсећајући на

ситуацију у Србији, Црној Гори и осталим земљама у региону, где огромна већина

ових случајева никада не доспе на суд. Главни разлог овоме јесте тај што се у нашем,

претежно патријархалном друштву, жртве боје или стиде да иступе и укажу на

неправду, у звисности од тога да ли их њихов угњетавач довољно контролише или су

једноставно тако васпитавани у друштвеној околини у којој живе.

Наиме, основна проблематика којој се приступило у изради овог рада је

проналажење ефикасног механизма спречавања насиља у породици и решавање

случајева у којима су жртве, након дужег времена претрпљеног насиља одговориле

свом угњетавачу, починивши самим тим неко кривично дело. Законодавна и

друштвено интегрисана регулација насиља у породици велики је корак ка нјеном

ефективном спречаванју или пак санкционисању. Да ли постоји механизам који штити

потенцијалне жртве насиља, и могућност жртве да се одупре насиљу су кључна питања

на која ће бити покушано да се да одговор у овом раду.

3

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

2. Појам насиља у породици

Породично насиље се може дефинисати као понашање које се испољава кроз

контиунуирану употребу силе, претње или злоупотребе поверења у односима између

чланова породице.1 То је једна врста социјалне девијације2, у којој један члан

породице, употребом силе, поставља другог члана породице у инфериоран положај и

као према таквом се или понаша на безобзиран начин, или га физички злоставља. Тако,

на пример, муж који остварује физичко злостављање жене да би стекао контролу над

њеном личности, или родитељ који сексуално злоставља дете ради задовољења својих

патолошких сексуалних потреба, представља један екстремни вид насиља над

члановима породице.

По наведеној дефиницији тешко да се може замислити да у једној породичној

средини може доћи до оваквих ситуација, али у скорије време јављају се све

невероватније статистике и случајеви, у којима се идеализована слика хармоничне

породице претвара у трагичне и тужне случајеве, често медијски попраћене,

невероватне за схватање једне нормалне особе.

Насиље у породици не мора бити манифестовано само кроз физичко

злостављање, већ је могуће и да родитељ своје дете наводи на просјачење, ради

стицања имовинске користи од детета, и тиме је занемарио своју родитељску дужност

збрињавања и васпитавања детета, што је регулисано, како кривичноправним, тако и

породичноправним нормама3. Санкције за ове облике насиља могу да буду делимично

или потпуно лишење родитељског права (породичноправне)4, или затворска казна од

три месеца до пет година (кривичноправне)5.

Понашања која се му сврстати као породично насиље могуће је поделити у две

групе6, пасивно и активно.

Пасивно насиље над женама се односи на оне особе које врше одређену врсту

дискриминизације или подривања саме личности других чланова породице. Постоје 1 ДРАШКИЋ Марија, Породично право и права детета, 2008, стр. 492 Већина људи који врше насиље над осталим члановима своје породице су у већини случајева алкохоличари, неуротичне особе, или имају одређене психичке поремећаје (постратни синдром, манијакална депресија,идт)3 Чл. 193, Кривичног законика, и чл. 81-82, Породичног закона4 „Родитељ који злоупотребљава права или грубо занемарује дужности из родитељског права може бити потпуно лишен родитељског права.“, чл. 81, Породичног закона5 „... лице (...) које принуђава на рад који не одговара узрасту малолетног лица или на просјачење (...) казниће се затвором од три месеца до пет година.“, чл. 193, став 2, Кривичног законика6 МИЛЕТИЋ – СТЕПАНОВИЋ Весна, Насиље над женама у Србији на размеђи миленијума, Београд, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета, 2006.

4

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

три вида пасивног насилног понашања у породици: подривање физичког статуса,

подривање психичког положаја и подривање економског положаја. Овај се вид насиља

најчешће јавља код жена, у слабије развијеним друштвима. Подривање физичког

статуса представља шовинистички однос средине према женском полу, као

„друштвено мање значајном кариком“, и најчешће резултује неутрализацијом значаја

трудноће и порођаја, већим морталитетом породиља и женске новорођенчади.

Подривање психолошког положаја обухвата четири подгрупе у којима се, у већини

случајева женски пол, посматра као мање способан да показује своју креативност, или

да доноси самостално одлуке, са прокреативном сврхом као примарном. Ове четири

групе су: емоционално, сексуално, мотивационо и когнитивно насиље.

Емоционално насиље се огледа у потискивању односа међу члановима у

породици, са императивом бриге о другоме, а не о себи самоме, ограниченост у

односима са другим члановима друштва ван породичног круга, итд. Женама се, у

суштини, намећу одређене моралне норме које њихов емоционални живот своде на

обављање својих материнских дужности и одржавању „породичног огњишта“. Све ван

тога је табу.

Сексуално насиље се своди на редукцију женске сексуалности на

репродуктивну сферу, у којој је жена створена да рађа децу и одгаја их. Међутим,

њихова „сврха“ може бити такође и сексуално задовољавање својег брачног партнера,

постављено као брачна дужност коју су дужне да испуне7.

Мотивационо насиље се најчешће манифестује у спутавању жена у доношењу

важних одлука, ограничвању њиховог понашања, понижавање њихове личности, као и

у присилној сексуалној промоцијижена.

Когнитивно насиље се остварује над женама које су нижег образовног статуса

(нпр. слабија писменост) као мање интелигентним, због чега се стиче лошија представа

о самоме себи и све своје мане се поистовјећују са манама својих женских предака.

Најзад, активно насиље, се састоји у повреди физичког интегритета члана

породице, санкционисано граанскоправним и кривичноправним нормама, о чему је већ

било речи.

7 Ово, међутим, није чест случај у нашем друштву, већ пример у исламским друштвима, као једна маркантна чињеница у Шеријатском праву

5

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

3. Мере заштите чланова породице од насиља у позитивном

правном поретку у републици Србији

С обзиром на последице које породично насиље узрокује жртвама (сексуално

злостављање, наношење физичких повреда разних врста, морално деградирање, итд) и

колико су неки видови насиља трауматични (нпр. инцест8), правни поредак Србије је

регулисао овај вид понашања нормама Породичог закона9, као грађанскоправну

заштиту, и Кривичног закона10, као кривичноправну заштиту чланова породице, који је

постојао још од 2002. године.

Породични закон дефинише насиље у породици као понашање којим један члан

породицеугрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана

породице11. Члан 197 наводи облике насиља који имају апсолутни карактер, што значи

да се подвођење одређених радњи под неким од именованих облика аутоматски

квалификује као насиље у породици.12 Круг лица које се сматрају члановима породице

такође је дефинисан у ставу 3, члана 197, по којем се чланови породице сматрају:

супружници или бивши супружници; деца, родитељи и остали крвни сродници, те лица

у тазбинском или адоптивном сродству, односно лица које везује хранитељство; лица

која живе или су живела у истом породичном домаћинству; ванбрачни партнери или

бившти ванбрачни партнери; лица која су међусобно била или су још увек у емотивној

или сексуалној вези, односно која имају заједничко дете или је дете на путу да буде

рођено, иако никада нису живела у истом породичном домаћинству.

Кривични законик такође наводи поступке који повлаче са собом

кривичноправну санкцију (наношење телесне повреде, претња наношења телесне

повреде, нарушавање здравља, итд) која може да варира од новчане казне или казне до

шест месеци (прекршавање мера заштите које је суд одредио на основу закона) до

8 Инцест или „родоскрнављење“, је дефинисан у члану 197, Кривичног законика: „Пунолетно лице које извши обљубу или са њом изједначен полни чин са малолетним сродником по крви у правој линији или са малолетним братом односно сестром, казниће се затвором до три године.“9 Чл. 197-200 и чл. 283-289, Породичног закона10 Чл. 193-197, Кривичног законика11 Чл. 197, став 1, Породичног закона, у ставу 2 овог члана су наведени exempli causa поступци који се санкционишу (наношење или покушај наношења телесне повреде, изазивање страха претњом убиства или наношења телесне повреде члану породице или њему блиском лицу, присиљавање на сексуални однос, навођење на сексуални однос са лицем које није навршило 14-ту годину или немоћним лицем, ограничавање кретања или комуницирања са трећим лицима, вређање, као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање)12 ВЛАШКОВИЋ Вељко, „Право на заштиту од насиља у породици као субјективно грађанско право“, Анали Правног факултета у Београду, година LVII, бр. 1/2009, стр. 252.

6

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

максимум дванаест година затворске казне (ако наступи смрт члана породице)13. Друге

поступке које Закон санкционише су: недавање издржавања14, кршење породичних

обавеза15 и већ поменуто родоскрнављење16.

Мере заштите жртава породичног насиља су прописане Породичним законом,

којима против члана породице који врши насиље суд може одредити једну или више

мера заштите у породици, којом се ривремено забрањује или ограничава одржавање

личних односа са другим чланом породице.17 Те законске мере јесу: издавање налога за

исељење из породичног стана или куће, без ообзира на право својине односно закупа

непокретности; издавање налога за усељење у породични стан или кућу, без обзира на

право својине односно закупа непокретности; забрана приближавања члану породице

на одређеној удаљености; забрана приступа у простор око места становања или места

рада лана породице; забрана даљег узнемиравања члана породице.18 Мера заштита од

насиља може трајати годину дана, али се може продужавати све док не престану

разлози због којих је мера била одређена.19 Такође, мера заштите од насиља у породици

може престати и пре истека времена ако престану разлози због којих је била

одређена.20

Из наведених одредаба може се закључити да позитивно законодавство Србије

права чланова породице на заштиту види као субјективно грађанско право21. Ова

формулација нам јасно даје до знања да је свакој особи, као субјекту права

загарантован овај вид заштите, без икакве разлике на правни (у овом случају

породични или брачни) статус, тако да се под овим појмом могу наћи и ванбрачни

партнери, усвојеници, храниоци, штићеници, итд. Такође, ово право је лично што

значи да су објекти титулара овог права нека лична добра попут личног и телесног

интегритета, спокојства, физичко и душевно здравље, итд.

Како је интерес заштите породичних односа не само приватног, већ и јавног

карактера, тако поступак за заштиту од насиља у породици могу покренути и јавни

13 Чл. 194, Кривичног законика14 Чл. 195, Кривичног законика15 Чл. 196, Кривичног законика16 Чл. 197, Кривичног законика17 Чл. 198, Породичног закона18 Чл. 198, став 2, Породичног закона19 Чл. 198, став 3, и чл. 199, Породичног закона20 Чл. 200, Породичног закона21 ВЛАШКОВИЋ Вељко, „Право на заштиту од насиља у породици као субјективно грађанско право“, Анали Правног факултета у Београду, година LVII, бр. 1/2009, стр. 249.

7

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

тужилац и орган старатељства22. Овај поступак одликује нарочита хитност23, што значи

да се прво рочиште заказује осам дана од дана када је примљена тужба у суду, а

другостепена одлука се доноси петнаест дана од дана подношења жалбе на пресуду.

Такође је прописано вођење евиденције и документације о насиљу у породици24, како о

лицима над којима је вршено насиље, тако и о лициме против којих је одређена нека

мера заштите.

4. Зашто жртва ћути?

Посебно је проблематичан став већине жртава, јер се та већина суочава са неким

животним околностима које их приморавају да у оквиру породице трпе насиље, и о

томе никоме не кажу ни речи. Укратко чемо објаснити околности које су најчешћи

узрок оваквом понашању жртава.

Економска аутономија је најбољи показатељ да ли ће жена која трпи насиље

покушати да спречи насилника и напустити га, или остати нема пред њим. У

развијенијим друштвима се овај проблем у мањој мери јавља због генерално бољег

социјално економског статуса појединаца, али никада га никада не треба искључити.

Изолација члана породице, тиме што се ускраћује контакт са осталима, и тиме

се не може знати у каквом је стању жртва. Углавном је разлог тај што се особи

ускраћује потенцијална подршка која би могла да наведе жртву на отпор.

Нада у промену је типичан пример оних особа које су чврсто везане за партнера

или другог члана породице који над њима врши насиље. Њихова везаност проистиче из

више разлога, а то су најчешће недостатак сигурности у себе, веровањен у покајање

особе која их злоставља, или некада до потпуног недостатка сопственог идентитета,

који може да доведе до парадоксалног случаја у коме се жртва осећа кривом за сваки

акт насиља.

Друштвено порицање је један од најутицајнијих фактора, јер се управо већина

жртава спутава неповерењем од других, који не верују у насилно понашање кривца. У

конзервативним и затвореним друштвима ово је веома чест случај, где неке ствари

остају „у породици“, а представљало би велику срамоту окривити некога за

злостављање, поготово ако је тај неко особа на високом друштвеном положају. Већина

22 Чл. 284, став 2, Породичног закона23 Чл. 285, Породичног закона24 Чл. 289, Породичног закона

8

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

жртава на крају закључи да је боље да ћуте и трпе, него да себи погоршају ситуацију и

наметну на себе не само још веће злостављање, него и осуду средине.

5. Статистички подаци25

Жене:

- Свака трећа жена је жртва физичког насиља у породици

- Свака друга жена у Србији је жртва физичког насиља, а свака четврта је

барем једном у животу била изложена физичком насиљу у породици

- Сваког трећег дана у црним хроникама дневних новина у Србији извештава

се о делу насиља у породици

- Полицији се у Србији пријављује само 16.5 одсто случајева насиља у

породици

- У 25 одсто испитаних случајева насиље се понављало више од пет пута

- У 18 одсто случајева су злостављани и други чланови породице осим жене

- Чак 7.4 одсто насилника користи оружје или оруђе којим може да зада тешке

телесне повреде или усмрти своју жртву

- У 74.8 одсто случајева насиља над женама насилник је њен садашњи или

бивши муж

- У 37.2 одсто случајева насилник је у алкохолисаном стању

- Од свох пријављених насилничких кривичних дела у Европи 25 одсто се

односи на злостављање супруга или ванбрачних партнерки

Деца:

- У Србији, свако дете је бар једном било изложено неком облику насиља, а 10

одсто их је перманентно изложено тежим облицима физичког или

сексуалног злостављања

- Свака трећа девојчица и сваки седми дечак у свету су сексуално

злостављани пре своје 18 – те године

- 2006. године, четворо је деце у нашој земљи умрло од последица насиља у

породици25 Подаци преизети из: НИКОЛИЋ – РИСТАНОВИЋ и ДОКМАНОВИЋ, Међународни стандарди о насиљу у породици и њихова примена на Западном Балкану, истраживања Виктимолошког друштва Србије, 2006; ВЛАШКОВИЋ, Насиље у породици, 2008; извештај међународног друштва за праћење занемаривања и злостављања деце; извештај Дечјег фонда УН; нацрт националне стратегије а превенцију и заштиту деце од насиља, Геронтолошко друштво Србије, http :// www . nasiljeuporodici . rs / index . php ? url = edukacija / statistika . htm

9

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

- Најчешће жртве психичког(29 одсто случајева) и физичког (22 одсто

случајева) злостављања су деца, а 4 одсто деце је приморано да ради

- 72 одсто родитеља у Србији признају да су физички кажњавали своју децу, и

сматрају да је „батина јесте из раја изашла“

Стари:

- У Србији 5 до 10 одсто старих људи је изложено насиљу; у свету је тај

проценат око 4 одсто

- Најчешће жртве су жене старије од 75 година са менталним и физичким

сметњама

- Најчешћи почниоци насиља се јављају жене, ћерке и снаје жртава (50 одсто)

- Најчешћа врста насиља над старима је психичко насиље (50 одсто), док се

физичко насиље јавља у 19 одсто случајева

Изложеност физичком

насиљу деце и омладине узраста

од 15 до 19 година, према месту

изложености и полу26:

6. Закључак

26 Преузето из публикације „Жене и мушкарци“, Репувлики завод за статистику Србије, Београд, 2006. http :// www . nasiljeuporodici . rs / index . php ? url = edukacija / statistika . htm

10

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

Право особобе на заштиту своје личности и физичког интегритета је једно

безусловно апсолутно право, гарантвано грађанскоправним и кривичноправним

нормама законског текста. Међутим, наведена статистика и неки примери из стварног

живота нам говоре да је веома тешко препознати овај девијантан облик понашања, чији

су узроци бројни а последице катастрофалне. Регулатива, као таква, постоји и нуди

заштиту, али је ипак на самим жртвама да пријаве насиље које се врши над њима, а то

је најтежи корак овог, не баш једноставног процеса.

Закон утврђује широки број актвино легитимисаних лица која могу да покрену

поступак утврђивања насиља и његвог санкционисања, што формално делује ефикасно,

али истина је да већина особа у том окружењу није свесна ових догађаја, а да жртве

ћуте, а сами су под тешком руком кривца. Њихову патњу друштво најчешће одбацује

као нешто нестварно или преувеличано, а најчешће се прећуте управо најгори видови

сексуалног и физичког злостављања27. Изузетак нису ни социјално и економски

развијене земље у којима се откривају брутални случајеви злостављања који су трајали

дуг период времена, без ичијег знања28.

Потреба за ефикасним механизмом заштите жртава насиља у породици је

огромна, а неки видови ове заштите постоје кроз одређене социјалне установе (сигурна

кућа, центар за социјално старанје, итд.) које служе превенцији оваквог понашања и

његовом евентуалном кориговању, а у крајњем случају су способни и да покрену

судски поступак против особе за коју оправдано сматрају да угрожава другу особу у

свом породичном окружењу.

У овом случају ниједно решење не може бити у потпуности ефикасно, али

очување стабилности односа у породици првенствено зависи од њених чланова и

њихове свести о томе када је време да предузму кораке у очувању своје сигурности и

сигурности породице коју чине.

27 Скоро је на телевиији „Пинк“, у емисији „Тренутак истине“ једна такмиарка признала да је њен отац злостављао док је имала 14 година. Покренут је поступак против ове телевизијске куће због откривања таквих података у јавности. 28 Аустријски држављанин је осуђен на 27 година затворске казне јер је сексуално злостављао и држао у нехуманим условима своју кћерку, што је такође урадио и њеној кћерци која је рођена из инцеста.

11

Слободан Тривић, Миљан Савић, Насиље у породици

7. Литература и извори

- ВЛАШКОВИЋ Вељко, „Право на заштиту од насиља у породици као субјективно грађанско право“, Анали Правног факултета у Београду, година LVII, бр. 1/2009

- ДРАШКИЋ Марија, Породично право и права детета, 2008

- МИЛЕТИЋ – СТЕПАНОВИЋ Весна, Насиље над женама у Србији на размеђи миленијума, Београд, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета, 2006.

- Кривични законик

- Породични закон

- www.nasiljeuporodici.rs

- www.savetovalisteprotivnasilja.org

12