POIMANJE SVETA

Svako učenje i životna filozofija neizbežno se temelji na jednoj vrsti uverenja, stavova i procena o postojanju i tumačenju i analiziranju sveta. Misaoni temelj i oslonac te škole čini način poimanja i razmišljanja koji ona nudi o svetu i postojanju. Terminološki, taj temelj se naziva “pogled na svet”.

Sve vere i učenja, sve škole mišljenja i društvene filozofije oslanjaju se na određeni pogled na svet. Svi ciljevi koje iznosi neka škola mišljenja, načini i metode koje određuje, naredbe i zabrane koje propisuje, odgovornosti koje stvara - sve to su posledice poimanja sveta koji ona nudi.

Filozofi dele mudrost na praktičnu i teorijsku. Teorijska mudrost je spoznaja postojanja onakvo kakvo jeste. Praktična mudrost znači otkriti kakav život neko treba da vodi. Ovo 'treba' logički je ishod zbilje 'onoga kakvo jeste', posebno 'onoga kakvo jeste' kojim se bavi metafizička filozofija.

Opažanje sveta i spoznaja svetaIz samog izraza 'pogled na svet', odnosno 'sagledavanje sveta' u kojem je upotrebljen glagol

'gledati', jasno je da ga ne treba pogrešno protumačiti kao 'čulno opažanje sveta'. Pogled na svet ima značenje spoznaje sveta i povezan je sa poznatim pitanjem spoznaje. Spoznaja spada u osobenosti čoveka, za razliku od čulnog opažanja koje je zajedničko čoveku i ostalim živim bićima. Zato je spoznaja sveta nešto što je svojstveno čoveku i zavisi od njegove moći razmišljanja i saznavanja.

U pogledu čulnog opažanja sveta mnoge životinje su naprednije od čoveka: ili poseduju čula koja čovek ne poseduje (poput nekih ptica koje imaju čulo kao neku vrstu radara), ili su im čula zajednička sa čovekom umnogome izraženija od njegovih, kao što je čulo vida kod orla, čulo mirisa kod psa ili mrava i čulo sluha kod miša. Prednost čoveka nad ostalim živim bićima leži u spoznaji sveta, dakle jednoj vrsti dubokog pogleda na svet. Životinja samo oseća svet, dok ga čovek pored toga i tumači.

Šta je spoznaja? Kakva veza postoji između čula i spoznaje? Koji faktori osim čulnih spadaju u spoznaju? Odakle i kako ti faktori ulaze u um? Šta je mehanizam delovanja spoznaje? I koje je to merilo koje razdvaja ispravnu spoznaju od neispravne?

Neosporno je da je osećaj za nešto različit od spoznaje same te pojave. Mnogi ljudi na identičan način vide neki prizor ili neku predstavu, ali je samo ograničen broj njih tumači, a i oni veoma često, različito.

Vrste pogleda na svet

U celini, postoje tri vrste pogleda na svet, ili čovekovog objašnjenja sveta, odnosno, moguće je da nadahnuće crpi iz tri izvora, a to su znanje, filozofija i vera. Shodno tome, tri su vrste pogleda na svet: naučni, filozofski i verski.

Naučni pogled na svetSada ćemo videti kako i u kojim granicama nam nauka daje uvid u stvarnost. Znanje se temelji na

dve stvari: teoriji i eksperimentu. Da bi jedan naučnik otkrio i protumačio neku pojavu, potrebno je da prvo u njegovom umu nastane teorija koju on zatim praktično u laboratoriji podvrgava eksperimentu. Ako se potvrdi putem eksperimenta, ona biva prihvaćena kao naučni princip koji ostaje na snazi sve dok se ne pojavi druga, potpunija, i teorija potvrđena boljim eksperimentom. Pojavom nove i obuhvatnije, stara teorija postaje nevažeća.

Nauka ovim putem otkriva uzroke i posledica eksperimenta; naučnim eksperimentom ona otkriva uzrok neke pojave ili njenu posledicu, i zatim ponovo pokušava da otkrije uzrok tog uzroka i posledicu te posledice. Ovaj proces se nastavlja sve dok je to moguće.

Budući da je naučna metoda utemeljena na eksperimentu, ona ima mnoge prednosti i nedostatke. Najveća prednost naučnih otkrića je što su precizna, detaljna i konkretna. Nauka je u stanju da saopšti čoveku hiljadu podataka o jednom običnom biću, i da od jednog lista drveta stvori čitavu knjigu spoznaje. Osim toga, budući da čoveka upoznaje sa posebnim zakonima koji vladaju svakim bićem, ona mu omogućuje da ovlada tim bićem i upotrebi ga u svoju korist, i na taj način unapredi industriju i tehnologiju.

Iako je nauka precizna, detaljna i konkretna, i u stanju je da poduči čoveka hiljade pitanja o svakoj pojedinačnoj stvari, njen krug delovanja je ipak ograničen. Ograničen na šta? Na eksperiment. Nauka može da napreduje samo do one granice koju može da podvrgne eksperimentu. Očigledno je da se celokupno postojanje sa svim svojim dimenzijama ne može zbiti u granice eksperimenta. Nauka može da napreduje u otkrivanju uzroka i posledica samo do određene granice i potom stigne do stupnja nepoznatog. Ona je poput jake svetiljke u tmini najduže noći, koja baca svetlo na ograničeni prostor ne osvetljavajući ono što se nalazi izvan tog područja. Nikakvim eksperimentom ne može se proveriti to da li svet ima početak i kraj, ili je sa obe strane beskrajan. Kada naučnik naiđe na ovo pitanje, on se svesno ili nesvesno obraća filozofiji kako bi izneo svoje mišljenje.

Sa stanovišta nauke, ovaj svet je drevna knjiga čije su početne i poslednje stranice izgubljene, i čiji početak ni kraj nije izvestan. Zbog toga je naučni pogled na svet delimično, a ne celovito poznavanje stvari. Nauka nas upoznaje sa stanjem nekih delova sveta, a ne sa oblikom, izgledom i osobenostima čitavog sveta. Naučni pogled na svet možemo uporediti sa metaforom o prepoznavanju slona od strane ljudi koji ga dodiruju u mraku. Onaj ko je dodirnuo slonovo uvo, zamišlja slona kao lepezu; onaj ko je dodirnuo slonovu nogu, zamišlja ga u obliku stuba, a onaj ko je dodirnuo njegova leđa, misli da je slon poput daske.

Sledeći nedostatak naučnog pogleda na svet sa stanovišta oslonca za neku ideologiju jeste to što je nauka nepostojana i promenljiva u svom praktičnom aspektu, odnosno u predočavanju stvarnosti onakve kakva jeste i u pridobijanju ljudi da veruju u postojanje onakvo kakvo jeste. Sa naučnog stanovišta lice sveta menja se iz dana u dan, jer se nauka temelji na teoriji i eksperimentu, a ne na očiglednim, racionalnim principima. Teorija i eksperiment imaju privremenu vrednost. Iz istog razloga, naučni pogled na svet je nestalan i nepostojan pogled na svet i ne može biti temelj verovanju. Verovanje zahteva temelj, oslonac koji je čvršći i postojaniji, odnosno temelj koji je večan.

Zbog ograničenja koju su nauci nametnula sredstva znanja (teorija i eksperiment), naučni pogled na svet nemoćan je da odgovori na niz osnovnih pitanja o spoznaji sveta na koja, hteli - ne hteli, ideologija treba da da čvrst i pouzdan odgovor. Ta pitanju su: Odakle je nastao ovaj svet? Kuda on ide? Kakav je naš položaj u celokupnom postojanju? Da li svet u pogledu vremena ima početak i kraj? Kakav je njegov položaj u pogledu mesta? Da li je postojanje u celini ispravno ili pogrešno? Da li je istina ili je neistina? Da li je ružno ili lepo? Da li svetom vladaju nužni i nepromenjivi zakoni ili nikakvi nepromenjivi zakoni ne postoje? Da li je ukupno postojanje živa i svesna celina, ili je mrtvo i bez svesti, a samo čovek je slučajan izuzetak? Da li će bića nestati, ili će postati ono što je nestalo? Da li je moguće da se u postojanje vrati ono što je nestalo, ili je to nemoguće? Da li svet i istorija na isti način mogu da se ponavljaju, čak i nakon više milijardi godina?1 Da li, uistinu, vlada jedinstvo ili mnoštvo? Da li se svet deli na materijalni i nematerijalni, pri čemu je materijalni samo mali deo celokupnog sveta? Da li je svet upućen i svestan, ili je slep i nesvestan? Da li je odnos između sveta i čoveka odnos međusobne razmene? Da li svet pokazuje reakciju na čovekova dobra i loša dela? Da li nakon ovog prolaznog postoji neprolazni život? Postoji još mnogo drugih sličnih pitanja.

Nauka ne daje odgovore na sva ova pitanja, jer ne može da ih proveri. Nauka može da odgovori samo na ograničena i partikularna pitanja, ali nije u stanju da ocrta sveopštu sliku sveta. Pojasnićemo to primerom.

Moguće je da jedan čovek ima podatke o jednom delu Teherana, da na primer, u tančine poznaje jug Teherana ili neki njegov deo tako da može napamet da nacrta ulice, sokake, čak i kuće tog područja. Neko drugi poznaje drugi kraj. Treća, četvrta i peta osoba na isti način poznaju neke druge delove grada, tako da ako sakupimo sve njihove podatke, možemo dobiti dovoljno podataka o svakom delu grada. Ali, da li su ovi podaci dovoljni da steknemo potpunu i sveobuhvatnu sliku o gradu? Primera radi, možemo li iz ovoga saznati kakav je oblik grada - okrugao, četvrtast, ili u obliku lista drveta? Ako oblikom podseća na list, onda na list kojeg drveta? Kako su povezani njegovi različiti delovi? Koje autobuske linije ih povezuju? Da li je grad u celini ružan ili lep? Očigledno je da ne možemo da dobijemo sve ove informacije.

Ukoliko želimo da dobijemo takve informacije, ako, na primer, želimo da saznamo kakvog je grad oblika, ili da saznamo da li je lep ili ružan, onda treba da sednemo u avion i da iz visine bacimo sveobuhvatan pogled na grad.

1 Teorija o cikličnom ponavljanju.

Kao što smo rekli, nauka je nemoćna da odgovori na najosnovnija pitanja koja su neophodna za pogled na svet. Ona ne može da pruži sveobuhvatnu sliku celokupnog sveta i njegovih delova.

Povrh svega ovoga, vrednost naučnog pogleda na svet je praktična i tehnička, a ne teorijska, dok ideologija može da se utemelji samo na teorijskoj vrednosti. Kada bi stvarnost sveta bila ocrtana naukom, ona bi ustanovila teorijsku vrednost nauke. Njena praktična i tehnička vrednost leži u činjenici da ona, bez obzira na njeno opisivanje ili neopisivanje stvarnosti, omogućuje čoveku da obavlja plodonosne zadatke. Moderna industrija i tehnologija su pokazatelj praktične i tehničke vrednosti nauke. Zaista je čudno to što su u modernom svetu tehničke i praktične vrednosti nauke povećane za vreme dok je njena teorijska vrednost opadala.

Oni koji posmatraju sa strane mogu pomisliti da je nauka uporedo sa svojim neospornim praktičnim razvojem takođe uspela da osvetli svest čoveka i uveri ga u stvarnost koju predstavlja. Međutim, to nije slučaj.

Iz onoga što smo naveli jasno je da ideologija zahteva onu vrstu pogleda na svet koja, kao prvo, može da odgovori na temeljna pitanja o spoznaji sveta u celini, a ne nekog njegovog posebnog dela; i kao drugo, može pružiti postojanu, pouzdanu i večnu spoznaju, a ne privremenu i prolaznu; i kao treće, može imati i teorijsku i realnu vrednost, a ne samo praktičnu i tehničku. Takođe je jasno da je naučni pogled na svet, i pored svih svojih vrednosti, lišen sva ova tri zahteva.

Filozofski pogled na svetIako filozofski pogled na svet nije precizan i konkretan kao naučni, on se temelji na nizu postulata

koji su očigledni i za um neporecivi. Ovu postulati se dobijaju metodom argumenta i dokaza, i univerzalni su i sveobuhvatni. Kao takvi oni su u prednosti budući da su čvrsti i konstantni. Filozofski pogled na svet je oslobođen nepostojanosti i ograničenja koje postoje u naučnom. Filozofski pogled na svet daje odgovore na sva ona pitanja na koja se oslanjaju ideologije. On određuje ukupan oblik i izgled sveta.

Oba ova pogleda na svet, i naučni i filozofski, uvod su za delovanje, ali na dva različita načina. Naučni pogled na svet je uvod u delovanje tako što čoveku daje snagu i sposobnost da upravlja prirodom i u nju unosi promene. Pomoću nauke čovek može da koristi prirodu u skladu sa svojim željama i sklonostima. Filozofsko poimanje sveta je uvod u delovanje u smislu što određuje izbor čovekovog životnog puta. Ono utiče na način čovekove reakcije u njegovom suočavanja sa svetom. Ono učvršćuje njegov stav i daje mu poseban pogled na svet i postojanje. Ono životu čoveka daje ili oduzima ideju, daje smisao njegovom životu ili ga odvlači u ispraznost i ništavilo. Zato kažemo da nauka ne može da podari čoveku pogled na svet koji će biti osnova ideologije, ali filozofija može.

Monoteističko shvatanje sveta

U monoteističkom poimanju sveta sabrana su sva ona svojstva i osobine koje su neophodne za ispravan pogled na svet, i samo monoteistički pogled na svet poseduje sva ta svojstva. Monoteističko poimanje sveta podrazumeva shvatanje činjenice da je svet nastao iz mudre volje i da je njegov poredak utemeljen na milosti, darežljivosti i sveopštem dobru. On teži tome da postojeća bića dovede do savršenstva koje im dolikuje. Monoteističko poimanje sveta podrazumeva da svet ima 'jedan pol' i 'jednu osovinu'. To znači da je svet 'od Boga' i da se 'vraća Bogu'.

Sva postojeća bića u svetu su usklađena i njihov razvoj usmeren je ka istom središtu. Ništa nije stvoreno uzalud ili bez cilja. Svet je vođen i upravlja se nizom čvrstih poredaka koji se nazivaju 'Božiji zakoni'. Među postojećim bićima čovek je obdaren posebnom čašću i plemenitošću, i nosi posebnu dužnost. On je odgovoran za vlastito napredovanje i usavršavanje kao i za uređenje svog društva. Svet je škola, i Bog svakog čoveka nagrađuje u skladu sa njegovom ispravnom namerom i verodostojnim trudom.

Monoteističko poimanje sveta podržano je snagom logike, nauke i argumenta. Svaka čestica sveta je znak postojanja Mudrog i Sveznajućeg Boga, i svaki list drveta je knjiga o duhovnoj spoznaji.

Monoteističko poimanje sveta životu daje smisao, dušu i cilj; ono dovodi čoveka na put usavršavanja kojim on nastavlja da se kreće bez zastoja na bilo kojoj njegovoj etapi.

Monoteističko poimanje sveta poseduje posebnu privlačnost; ono daje čoveku vedrinu i toplinu, i iznosi uzvišene i svete ciljeve i stvara požrtvovane pojedince.

Monoteističko shvatanje sveta jedino je shvatanje koje daje značenje odgovornosti ljudi jednih prema drugima, isto kao što je i jedino shvatanje koje spašava čoveka od pada u opasnu provaliju nihilizma.