mirko kovac

MIRKO KOVA ILI O JEZIKU I KNJIEVNOSTI

Vesna Cidilko

1. MIRKO KOVA SRPSKI, BOSANSKI, HRVATSKI PISAC?

() razloga za ispravak uvek ima ili ih ovek moe nai.

Mirko Kova

Kultura je zainteresovana za jedan osobiti poliglotizam.

Jurij M. Lotman

Posle 1990/91. godine postavilo se ne samo u sluaju jedinog jugoslovenskog nobelovca Ive Andria (1892-1975) ve i kod ve-likog broja drugih pisaca i pesnika pitanje pripadnosti jednoj od knjievnosti do tada oznaavanih kao jugoslovenske1, pri emu se pristupalo rasporeivanju autora i dela i njihovom ukljuivanju u korpus jedne od bivih jugoslovenskih knjievnosti ak i tada kada jasno odreivanje pripadnosti nije bilo mogue ili kada je takvo odreivanje od strane samog autora smatrano kao nepoeljno. Pi-tanje prave ili navodne, eljene ili iznuene vezanosti za jednu od junoslovenskih literatura2 postavlja se i kod Mirka Kovaa, roe-nog 1938. u Petroviima u istonoj Hercegovini. Kova, koji je do 1991. godine iveo u Beogradu i svoje knjige objavljivao na ekav-skoj varijanti koja se govori u Srbiji, ne samo da je svoj roman Kristalne reetke, koji je izaao sredinom devedesetih godina3 na-pisao na ijekavici, ve je i svoje ranije objavljene pripovetke, dra-me kao i jedan svoj roman naknadno ijekavizirao4, izvrivi isto-vremeno manje ili vee izmene u sadraju ovih tekstova. Kova je

1 Mihajlo Panti predlae ponovno uvoenje termina junoslovenske knjiev-nosti, dok bi se termin jugoslovenske knjievnosti koristio samo kao isto-rijski, vidi Panti 1999: 10.

2 Vidi u ovom kontekstu i Avramovi 2003, posebno 29-30, 177-178. 3 U Sarajevu 1995; o ovom Kovaevom romanu vidi i Brajovi 1995, Sabljak

1996. 4 Jedino se u knjizi eseja Cvjetanje mase, tampanoj 1997 kod Bosanske knji-

ge u Sarajevu nalaze i ekavski i ijekavski tekstovi, nastali izmeu 1989. i 1996. godine.

Vesna Cidilko 140

uz to i ponovo definisao svoju pripadnost junoslovenskim knji-evnostima.

Pripovetke i romani Mirka Kovaa su po objavljivanju u vie navrata bile razlog politiko-knjievnih kontroverzi5, koje se me-utim nikada nisu ticale isto jezikih pitanja. Takoe, nikada nije bio tema o kojoj bi se govorilo ili pisalo prelazak autora roenog u ijekavskoj govornoj oblasti na ekavicu u njegovim romanima i pri-povetkama6. Promena jezike varijante sama po sebi ne predstavlja u ovom delu junoslovenskih knjievnosti ni nov, ni jedinstven fe-nomen. U okviru izjanjavanja za jugoslovensku ideju i njenog sprovoenja dvadesetih godina prologa veka neki od hrvatskih knjievnika su se u jednom periodu svoga stvaranja svesno odluili za prelazak na ekavicu Tin Ujevi, Miroslav Krlea, August Ce-sarec, Antun Barac, Antun Branko imi, Dobria Cesari, Gustav Krklec, Ivo Andri (v. Panti 1999: 18). Posle ubistva Stjepana Ra-dia, predsednika Hrvatske seljake stranke i nekih drugih hrvat-skih politiara 1928. godine u tadanjem jugoslovenskom par-lamentu u Beogradu skoro svi gore navedeni autori povukli su svo-ju odluku i vratili se pisanju na ijekavici. Izuzetak je jedino u Bos-ni roeni Ivo Andri, koji svoju odluku nije povukao sluei se do kraja ivota preteno ekavicom.

Sluaj Mirka Kovaa meutim nije lociran u okviru ove tra-dicije, ve je nastao u kontekstu politikih i kulturnopolitikih pre-viranja devedesetih godina prologa veka na teritoriji bive Jugo-slavije. O tome, da li Hrvati i Srbi govore jednim jezikom i da li je to ta je oznaavano kao srpskohrvatski jezik samo kulturno-po-litiki i jeziko-politiki to jest pre svega politiki konstrukt ili ne, o tome danas postoji bogata literatura, u novije vreme proirena i publikacijama koje tematizuju egzistenciju jo dva junoslovenska jezika, naime bosanskog i crnogorskog7. Neke od ovih publikacija, posebno ukoliko se bave sociolingvistikom problematikom, doti-u se i knjievnih pitanja, odnosno veze izmeu jezika i knjiev-nosti kako se taj odnos postavlja u sluaju Mirka Kovaa, pa su u

5 Upuujemo pre svega na zbirku Rane Luke Metrevia objavljenu 1971, kao i na autorov prvi roman Gubilite, Novi Sad 1962.

6 Prema usmenim izjavama nekih njegovih beogradskih prijatelja i poznanika, Mirko Kova se ivei u Beogradu i u svakodnevnom govoru sluio ekavi-com.

7 Na ovom mestu neemo davati bibliografske podatke koji su lako dostupni u odgovarajuim lingvistikim publikacijama.

MIRKO KOVA ILI O JEZIKU I KNJIEVNOSTI 141

ovom kontekstu relevantne i za problematiku o kojoj je u ovom ra-du re8.

Za razliku od jezika, postojanje pojedinanih knjievnosti, a to znai srpske i hrvatske, pored slovenake i makedonske u vremenu posle 1945. godine nije nikada dovoeno u pitanje9. U ovom na pr-vi pogled izjednaenom sistemu koji je, kako je to izgledalo, odgo-varao injenicama nisu meutim bila uzeta u obzir dva velika i kako se kasnije pokazalo problematina kompleksa: knjievnost Bosne i Hercegovine i knjievnost Crne Gore. Sa istom uvere-nou sa kojom se posle 1990. govorilo o postojanju bosanske i cr-nogorske knjievnosti, polazilo se do tada od njihove neegzisten-cije, od shvatanja da tih knjievnosti nema, pri emu je ovo pitanje i u slavistikim krugovima do danas kontroverzno10. Godine 1977 u Sarajevu izdan zbornik o knjievnosti Bosne i Hercegovine11 pokazuje nain na koji se ova problematika zvanino tretirala do 1990. godine, za razliku od nekih pojedinanih tekstova koji su napisani na ovu temu neposredno po smrti Josipa Broza Tita12, ka-da se javno artikulie pitanje bosanske i crnogorske knjievnosti. U zvaninoj interpretaciji bosanski autori su i dalje bili vieni kao pisci i pesnici koji spadaju u jednu od dve susedne knjievnosti, hrvatsku ili srpsku. U redakcijskim napomenama Stevana Tontia uz knjigu Moderno srpsko pjesnitvo (Sarajevo 1991) vidljiva je problematinost odreivanja pripadnosti nekih autora jednoj odre-

8 Kritiki pogled na zvaninu jeziku i kulturnu politiku Hrvatske u doba Tu-mana imao je hrvatski lingvista Vladimir Ani, koji u svojoj knjizi Jezik i sloboda izmeu ostalog govori i o jezikoj (samo)cenzuri. Veoma informativ-nu recenziju Anieve knjige nalazimo kod Kordi, 1999.

9 Posle zavretka Drugog svetskog rata samo se u inostranstvu (a i tu relativno retko) govorilo i pisalo o srpskohrvatskim autorima ili ak o jugoslo-venskoj knjievnosti, ponekad sa ideoloko-politikom intencijom (to je bio sluaj u Nemakoj Demokratskoj Republici), esto meutim iz istog ne-znanja, posebno u mnogim ne-slavistikim publikacijama iz zadnjih godina. Kao to je poznato, Jovan Skerli je u Srpskom knjievnom glasniku ne-posredno pred poetak Prvog svetskog rata sproveo anketu o jugoslovenskoj knjievnosti. O ovoj problematici vidi i Steinke 2000, Lauer 1993, Lauer 1999, Lauer 2000.

10 Vidi u ovom kontekstu Kluge 1997, Egeri 1990, Kova 1985, Kova 1987, Durakovi 1996, Neweklowsky 2000 (sa obimnom bibliografijom).

11 Akademija nauka i umjetnosti BiH 1977, vidi posebno priloge M. Begia, M. Rizvia, B. Milanovia, E. Durakovia.

12 Kova 1985, na primer.

Vesna Cidilko 142

enoj knjievnosti ili pak izdvajanja autora iz knjievnih korpusa. Knjiga istovremeno dokumentuje jedan realni i racionalan pristup ovoj problematici, pri emu ima i drugih primera za takvo poima-nje autora i kulture bosansko-hercegovakog prostora, nezavisno od ovinistikih i nacionalnih tendencija i interesa13. Pri odrei-vanju nacionalne i knjievne pripadnosti jednog autora kao osnov-ni princip treba da vai respektovanje stava samoga pisca ili pes-nika, ukoliko je taj stav poznat. Sve ostale injenice su od drugo-razrednog znaaja inei sekundarni faktor. Ovakve principe poku-aemo slediti i u sluaju Mirka Kovaa, autora o kome je u ovom tekstu re.

2. O JEZIKU ROMANA I PRIPOVEDAKA MIRKA KOVAA DO 1991. GODINE

Po Juriju Lotmanu jezik se u knjievnosti manifestuje kao pri-rodni jezik, koji kao takav odreuje prirodom datu polaznu taku autora, ali i kao specifian knjievni jeziki izraz koji pak pred-stavlja samo jedan od funkcionalnih stilistikih slojeva opteg pri-rodnog jezika (Lotman 1972: 38). Kao glavno orue autora, je-zik je stalno podvrgnut promenama i modifikacijama, esto i po objavljivanju knjievnoga teksta. Pored jezikih, esto se sprovode i sadrajno-stilistike izmene. One se prenose u takozvana kritika izdanja, koja dokumentuju razliite verzije knjievnog dela. Osim toga postoji i editio princeps kao krajnja verzija knjievnog dela odreena od strane samoga autora.

Ve je ukazano na injenicu da su knjige Mirka Kovaa do nje-govog preseljenja u Rovinj u godini 1991. tampane na ekavskoj varijanti jezika koji je oznaavan kao srpskohrvatski. To meu-tim nije znailo i iskljuivu upotrebu ekavice u njegovim knjiev-nim tekstovima. Tako se na primer roman ivotopis Malvine Trif-kovi (Beograd 1971) sastoji kako iz ekavskih, tako i iz ijekavskih delova, zavisno od toga ko je pripoveda/narator datog rukopisa sama Malvina, njen otac koji je poreklom iz centralne Srbije ili pak u Hrvatskoj roen brat Malvininog mua/Malvinin dever, roen u Hrvatskoj. Osobiti tretman jezika i posebno, svesno jezi-ko strukturisanje knjievnog teksta, a pre svega korienje svih

13 To je sluaj sa publikacijama bosanskog Hrvata Ivana Lovrenovia na primer.


mogunosti primene razliitih jezikih varijanata (ekavske, ijekav-ske, regionalnih jezikih izraza, stilistikih nijansiranja putem korienja odreenih jezikih varijanti), sve to je odmah po izlasku knjige primeeno i od strane knjievne kritike oznaeno kao snaga i osobiti kvalitet narativnog manira pripovedaa i romansijera Mir-ka Kovaa, pri emu je ukazano na vezu izmeu knjievnog lika i njegovog jezikog identiteta:

() italac je () suoen sa jednom jezikom igrom razliitih iden-titeta kao nezaobilaznim obelejem ove proze (Novakovi 1972: 317).

Roman Vrata od utrobe (Zagreb 1978) je napisan na ekavskom, likovi se meutim, u zavisnosti od porekla, slue i ekavskom i ijekav-skom varijantom. Regionalizmi i veoma raznolika leksika14 dopri-nose plastinom slikanju pojedinih regija ili vremenskih perioda. U romanu nalazimo veliki broj primera karakterizacije knjievnog lika putem jezika to jest jezike varijante (v. Kova 1979: 12, 14, 18), areni jeziki kolorit pomogao je piscu da stvori remek-dela slikovi-tosti i izraajnosti, koje u prevodu na druge jezike teko da se mogu preneti ili kompenzovati (v. Kova 1979: 184-185).

3. PRIREIVAKE, JEZIKE I DRUGE INTERVENCIJE (ISPUTANJA, IZMENE, DOPUNE) AUTORA PRE I POSLE 1991. GODINE

Mirko Kova nikada nije bio miljenja da njegove knjige po ob-javljivanju zadobijaju nepromenljiv, konaan oblik. Nova izdanja Kovaevih romana i pripovedaka znaila su izmeu ostalog i izme-ne u formi i sadraju15. To je bio sluaj ve sa njegovim prvim ro-

14 Vidi tako Kova 1979: 169-170 gde imamo ekavski govor, ali sa leksikom tipinom za Hercegovinu, kroz koju nastaje jedno posebno jeziko-stilistiko i izraajno nijansiranje knjievnog teksta (muhe, plahte, stubite i t.d.) ili pak regionalizme i arhaizme, pojmove iz seoskog ivota koji stvaraju ka-rakteristinu atmosferu, vidi Kova 1979: 335-336 (velenci, poiti janji-lo, beleija, izboj, simvol vere, vranj i sl.). Vidi u ovom kontekstu i Cidilko 1998.

15 Kova tu nije usamljen sluaj. Miodrag Bulatovi tampao je godine 1981 slino Kovau novu, izmenjenu verziju svog kontroverznog romana Heroj na magarcu, prvi put objavljenog 1967, vidi o tome Ili 2000: 55-58, 115-139. Paralele sa romanima i pripovetkama Mirka Kovaa lee u tematizovanju uasa i gaenja, kao i u favorizaciji skarednog i grotesknog, vidi Ili 2000: 129.

Vesna Cidilko 144

manom Gubilite (Novi Sad 1962). Drugo, preraeno izdanje po-javilo se 17 godina kasnije, 1979 u izdanju Lue iz Podgorice16. Sama knjiga naila je odmah po objavljivanju na otru politiku i ideoloku kritiku i to zbog navodno previe crnog slikanja socijali-stike stvarnosti. Pisanje je za Mirka Kovaa proces koji podlee stalnim promenama, permanentna potraga za (i jezikom) formom sadraja koji se takoe neprestano menja i modifikuje. U novom izdanju Rana Luke Metrevia Kova u tekstu naslovljenom: Po-kuaj samoispitivanja jasno odreuje svoju poziciju:

Knjievnost je moj sadanji pogled na sve. Dok god mogu rei druk-ije, nita nije reeno (Kova 1980: 175).

Permanentna otvorenost knjievnog teksta vue korene izmeu ostalog i iz injenice da se autorova estetika merila menjaju i da on u datom trenutku ima drugaiji oseaj za meru i koliinu zla u stvarnosti:

Ako hoemo potpunu stvarnost, knjievnost mora da vonja po njoj. Tada nisam prihvatao oprez s doziranjem, tada mi nije bilo dovoljno raspadanje leine, ve sam i smrad unosio u knjigu. Danas, pak, usva-jam neko vladanje, samo ne stoga to e na istunac zatisnuti nos pred okuenom stvarnou, ve iz estetike brige da prekomerno ne obezvredi dovoljno (Kova 1980: 176-177).

Istovremeno dolazi do korigovanja i dopune teksta na osnovu u meuvremenu sakupljenog ivotnog iskustva, ali i do pokuaja da se stvaralaki subjekt, znai sam autor, u izvesnom smislu sauva, tako rei spase u svojoj individualnosti i nezavisnosti:

Ovo je korekcija mladia koji je u svojim tridesetim godinama, dok je pisao Rane Luke Metrevia gledao svet etvorostrukim oima () preureenje ove knjige stvar je estetske prirode. () ja ve danas nisam onaj jueranji ovek () ovek radi na preureenju sveta u kojem ivi, a kamoli da ne radi na vlastitom preureenju. Onda nema mesta uenju to sam ovu knjigu uredio ili samo podupro svojim sadanjim pogledom na knjievnost. Ona nije ispravljena da se neko-me dodvori ili da se odobri njen ponovni izlazak. Ona je, verujte mi na re, stvar vlastitog oienja. () ta e ostati od jueranjice?

16 Tada Titograd; ova knjiga mi naalost nije bila dostupna prilikom rada na ovom tekstu.


Napor da se ispravi () Nisu to borbe sa utvarama ve spasilaka akcija do svretka (Kova 1980: 184-185).

U ovom tekstu Kova meutim u prvom redu otkriva koncep-ciju sopstvene poetike i svoj duhovni oslonac koji ine ruski misti-ari i filozofi koji se bave prvenstveno pitanjima religije Nikolaj Aleksandrovi Berajev (1874-1948)17 i Lev estov (1866-1938)18, pored Dostojevskog i Novog Testamenta, pri emu od-luujui znaaj imaju Bog i Bogoovek, Isus Hristos. Kova, osim toga, ovde navodi i osnovne teme svojih pripovedaka i romana smrt, zlo, odnos prema ocu19, da bi se, polazei od svega toga iz-jasnio (i) o izmenama u tekstu ovog drugog izdanja svoje knjige.

Postavlja se pitanje, ta je u novoj verziji konkretno drugaije. Stilsko-formalne izmene nalazimo na nivou sintakse i leksike, a manifestuju se kao ijekavizacija govora pojedinih likova, pre-strukturisanje dugakih reenica u krae i pregnantnije ili kao po-dela kompaktnih blokova teksta na manje odeljke. Novo struktu-risanje teksta ponegde je praeno i izmenama naslova pojedinih delova pripovedakog tiva20 i linih imena likova21. Upadljive su meutim pre svega izmene u leksici, isputanja nekih izraza ili nji-hova zamena drugim reima, ublaavanje slikanja seksualnosti, skarednosti, okantnog i grubog, neotesanog i provokativnog. Ublaeno je osim toga i negativno slikanje Udbe i njenih sarad-nika, ova tema kao da je u novom izdanju izgubila na relevantno-sti. Verzija iz 1980. je konciznija, stilistiki proiena i kompri-mirana u izrazu, ali pre svega umerenija i bez preanje intencije da okira, skandalizuje ili provocira kroz seksualno22, grubo, zlo,

17 U kontekstu tematike ovog teksta ini mi se da je pre svega Berajevo vra-anje ortodoksiji/pravoslavlju ono to ga povezuje sa misaonim svetom Mirka Kovaa.

18 Pravo ime Ljev Isakovi varcman (Lev Isaakovi Schwarzmann). 19 To bi bila neka vrsta negativne paralele u odnosu na Kovaevog prijatelja Da-

nila Kia, jer je Kovaev odnos prema ocu, za razliku od Kiovog, optereen nesuglasicama i nerazumevanjem, oevim alkoholizmom i agresivnou, vidi Kova 1980: 180-181.

20 Uporedi na primer Kova 1980: 13. 21 Tako otac Bonifacije (Kova 1971: 48) postaje fra Inocencije Bona (Ko-

va 1980: 6). 22 Pri tome se u prvom izdanju esto radi o dodatno tabuiziranim oblastima

ljudske seksualnosti kao to je to pedofilija; ova tema se u knjievnostima Sr-ba i Hrvata vrlo malo ili nikako obraivala, niti se obrauje.

Vesna Cidilko 146

runo, neotesano pred itaocem je zaista jedan PREIEN tekst i to u svakom pogledu. Tako na ovom mestu nailazimo na ublaeno predstavljanje seksualnih motiva, nastalo, kako se poznavaocu prve verzije moe uiniti, na osnovu cenzorskog zahteva/pod pri-nudom cenzure:

U srcu svih zbivanja na periferiji je stari andarmerijski bicikl s is-krpljenim gumama, koji izmeu etiri po podne i prvog mraka vozi moja sestra. Ona lei na uti vojnikog kreveta i zaudara na znoj. Pred ogledalom minka tanke usnice i iri nozdrve. Uvee kasno kad odlazi u krevet soba donosi na tri razliita vonja: na znoj, lavandu i ustajalu spermu. Sa njenog bicikla s vremena na vreme klizne lanac. Njene noge crne se od kolomasti. Umesto koe na sedlu ostaju goli federi koji se u rit-mu rada nogu zateu i oputaju pod njenom zadnjicom. Prednji me-talni i ispupeni deo sedla nabija se u njenu pukotinu, a bledo i is-posniko lice izgleda kao u ene koja klei u katolikoj crkvi. Ona ulazi u sobu u kombinezonu, a svojim mekanim prstima dri pumpu od bicikla. Moja sestra: mala, nafrakana ljubimica vojnog garnizona, dete muslimanske mahale navodno je mogla da svri jedino vozei bicikl (Kova 1971: 49).

U srcu svih zbivanja na periferiji je i stari andarmerijski bicikl, s iskrpljenim gumama, koji, izmeu etiri po podne i prvog mraka, vozi moja sestra. Povremeno sklizne lanac sa zupanika, oine je preko glenjeva i ostavi crne peate. Koa na sedlu je poderana: goli federi, u ritmu rada nogu, zateu se i oputaju pod njenom zadnjicom. Ona promakne i nadrai nas. A kad se vraa, to oglaava zvoncem. Lice joj je bledo i isposniko, prozirno, gotovo da se razaznaje svaka njena kost. Ona se pomalja iz katolike porte, zajapurena, ispucalih usana; donosi na dva razliita vonja: na znoj i lavandu. Ulazi u sobu u kom-binezonu, a svojim mekanim prstima dri pumpu od bicikla. Pred ogledalom minka tanke usnice i iri nozdrve. Navlai na telo pri-pijenu haljinu od ripsa. Mala nafrakana ljubimica vojnog garnizona, dete muslimanske mahale otisnuta u no kao neka naglo izbaena erotska ivotinja (Kova 1980: 7).

Isputanja erotskih opisa ili pak njihovo primetno cenzurisa-nje/oslabljivanje sreu se na svakom koraku (Kova 1980: 11, 17, 37), motiv incesta dat je u veoma ublaenom obliku (Kova 1980: 17). Slike uopte gube na snazi i ekspresivnosti, na provo-kacijskom potencijalu, autor odustaje od efekata ranije esto ko-


rienog istog naturalizma kada se pasa A uvee u Domu kul-ture oficiri jedu govna o strategiji (Kova 1971: 51) zameni tekstom sasvim drugaijeg tona:

() uvee, u Domu kulture, rezervne vojne stareine sede u prvom redu i sluaju predavanje majora Koprivice Taktika upotreba pe-adijskog oruja (Kova 1980: 9).

Od nakaznog Himlije iz prvog izdanja postaje nakazni Jona (Kova 1980: 19), koji budi asocijacije na Bibliju, ali ne i na bo-sanski gradi iz 1947. godine.

Ve pomenuto upadljivo sistematino ublaavanje slikanja mo-tiva Udbe manifestuje se ne samo u podeli dela teksta koji je u pr-vom izdanju tampan pod naslovom Udba na dve nove glave na-slovljene sa Rane Luke Metrevia (3) i Rane Luke Metrevia (4) (Kova 1980: 28-29), ve pre svega kroz sistematsko ublaavanje i ak izbacivanje sirovog i skarednog23.

Sasvim druge vrste su izmene koje nalazimo u drugom izdanju knjige Uvod u drugi ivot, koja je u prvom izdanju objavljena 1983. u Beogradu. Drugo izdanje pojavilo se 1995 kod zagre-bakog izdavaa Konzor pod naslovom Rastresen ivot i sa dvo-smislenim podnaslovom Novi roman, koji se moe razumeti ka-ko u smislu novog romanesnog teksta, tako i kao roman nouveau24. U novoj, izmenjenoj verziji na poetku Rukopisa iz podzemlja vie ne nalazimo sumornu viziju jedne zagrebake nedelje, doivljene u jeftinoj sobi nekog oronulog hotela (Kova 1983: 33), ali ni ovakvo vrednovanje polemika oko velikog hr-vatskog pisca Miroslava Krlee:

() moe iz ove jazbine () opet Fricu odreivati mesto, prezirati njegovu poeziju i jo isticati vlastitu apolitinost kao prikrivenu elju za politikim redom (Kova 1983: 33).

Hrvatska knjievnost postala je u zagrebakoj verziji naa knjievnost25, ardenov komad eljeza je sada, prilagoeno

23 U izdanju iz 1971. godine su predstave o tajnoj policiji i njenom delovanju usko povezane sa motivom pedofilije, pri emu je sve predstavljeno u veoma grubom, naturalistikom maniru.

24 Sam autor upuuje u predgovoru vrlo naglaeno na ovu dvoznanost. 25 Uporedi Kova 1983: 41 i Kova 1995 (1): 29.

Vesna Cidilko 148

uzusu hrvatskog jezika Chardinov komad eljeza. Osim ovih manjih i esto perifernih zahvata, u novoj varijanti se vie ne po-javljuju neki likovi i neke scene, kao na primer epizoda u kojoj se govori o susretu pripovedaa sa Bahrijom Pleom. Nema ni posete meovitoj porodici Lonar, u kojoj vlada srpsko-hrvatska tolerancija, ali ni scene susreta pripovedaa sa kritiarem Igorom Mandiem, koji je u Hrvatskoj devedesetih persona non grata zbog svog antinacionalistikog stava i negovanja veza sa beo-gradskim kolegama, ali koji isto tako kao kritiar nije naklonjen piscu Mirku Kovau26. Vie se ne pominje ni puno drugih susreta, kao na primer onaj sa jednim poznanikom koji se interesuje za politiki ivot zemlje, a posebno za hrvatsko-srpske odnose, izba-ena je i ova scena:

Jedan hrvatski nacionalista, pre neki dan, uzviknuo je na Jelaia placu: Kova, ti si spaen! Navodno je iskopao neke podatke o mom poreklu (Kova 1983: 128).

italac se pita, hoe li u novoj verziji pronai sledei dijalog ili ne:

Kako ste mi, jor Kova? A di ete, Gospe van, bez kape? Niki dan sidin doma i neete mi virovat, mislin na vas. Vidin da ste esto odi u Zagrebu. Jeste li? Jesam. esto sam ovde. A ta ste mislili o meni? upitah. Da van reen: mislija san oli ste Hrvat oli Srbin. Kako se vi osiate? Bidno, moj Toni. Bidno se osian. Adio van, jor Toni! (Kova 1983: 128).

Scena je nepromenjena ula u izdanje iz 1995. godine, a isto tako i jo jedan dalji susret pripovedaa sa nekim hrvatskim Srbinom iz Like koji je oigledno uznemiren aktuelnim politikim trenutkom.

Za razliku od ovih epizoda, razgovor sa prevarenim suprugom izvesne Paule, pripovedaeve nekadanje ljubavnice, dobija u no-voj verziji neke nove konture. Zagrepanin tako od pripovedaa zahteva da se okani Paule i vrati u Vizantiju (to jest u Beograd) (Kova, 1995 [1]: 81), pozivajui ga meutim na gemit u prvu

26 Pri emu ni Kova prema Mandiu ne gaji naroite simpatije, pa ga u svojim feljtonima i kolumnama ne tedi. Vidi u ovom kontekstu i Mandi 1994.


gostionicu da bi tamo javno govorio o Jevrejima, Srbima i pra-voslavnoj crkvi kao razarajuim snagama, lamentirajui bez os-novnog znanja s visine o narodima i historijskim epohama (Ko-va 1995 [1]: 81). Sve ovo deava se u Zagrebu godine 1971, u do-ba hrvatskog proljea, pri emu je u istom kontekstu upadljiva izjava Divjak nisam, Europejac sam (Kova 1995 [1]: 85), koja je karakteristinija za samoshvatanje jednog broja Hrvata u de-vedesetim godinama prolog stolea. Figura prevarenog supruga, koja je u verziji iz 1995 predstavljena relativno neutralno i skoro pozitivno, ak dobronamerno, u prvom izdanju izgleda sasvim dru-gaije:

On je bio prosto zelen od zloe vidljive oko usana. Vie to nije lju-bomora, ve mrnja. I to ne podsticajna, ve, naprosto, muka. To je ona kurvinska zloa jednog, danas ve okorelog oviniste (). Dobro poznajem tipove agresivne, a bez duha () on je lajao na sve i svakoga (Kova 1983: 132-133).

U staroj verziji je i pripoveda dugaiji sa puno vie su-verenosti, bez optereenja istonjakim, bizantijskim kom-pleksima od kojih u izdanju iz 1995 oigledno pati27. Uvod u dru-gi ivot nudi sliku ranih sedamdesetih godina i tadanje jugoslo-venske, a pre svega hrvatsko-srpske stvarnosti. Ova dimenzija teksta se kroz komprimiranje odgovarajuih pasaa iskljuuje i izuzima u novonastaloj zagrebakoj varijanti iz 1995.

Voda se popela do grla je sa sigurnou jedan od najboljih tek-stova u knjizi Uvod u drugi ivot. Tematizacija politikih istki od strane jugoslovenske KP posle 1947. i pri tom korienih potpuno staljinistikih metoda uliva se u sliku tragine sudbine jednog du-evno rastrojenog oveka, pri emu je njegovo mentalno stanje oigledno posledica primene odgovarajuih partijskih mera. U dokumentarnom sloju svoga teksta28 Kova izmeu ostalog govori i o jednoj, od strane jugoslovenskih komunista preutanoj i tabu-izovanoj knjizi: Bilansu sovjetskog termidora ivojina Pavlovi-

27 Uporedi Kova 1995 (1): 81. 28 Ovaj sloj karakteristian je, kao fingirani ili stvarni dokumentarni materijal,

za Kovaevu prozu toga vremena, ta takoe predstavlja jo jednu paralelu sa knjievnim delom Danila Kia.

Vesna Cidilko 150

a29. U verziji iz 1995 promene su u Voda se popela do grla mini-malne i pre svega isto jezike prirode30, tako da izmene kao ova predstavljaju izuzetak:

Ovde se bez straha moe rei da je Staljin zloinac. Uspeemo da pro-turimo i prevod knjige Margarete Buber-Neumann Als Gefangene bei Stalin und Hitler31 (Kova 1983: 327).

U Rastresenom ivotu itamo:

Mi o Staljinu odavno govorimo da je ubojica-manijak i da komu-nistika mitologija od tupavog voe pravi genijalca. Studentska gla-sila bez ikakva ustezanja nazivaju Brenjeva nosorogom (Kova 1995 [1]: 196).

Apostrofiranje Titovog otpora Staljinu i politikih mogunosti jugoslovenskog nesvrstanog, treeg puta, zamenjeno je kriti-kom kulta linosti i komunistikog sistema uopte. Do promena je dolo osim toga na kraju pripovetke. Prva verzija zavrava se po-novnim hapenjem mentalno/duevno poremeenog D. i njegovom lektirom antistaljinistikih tekstova32, dok u novoj verziji sam D. postaje autor romana Rijei izgovorene u ropcu, a o godini 1948, pri emu se pia zavrava junakovom smru i sahranom. Osim toga, tekst je proiren dodatnim informacijama koje se tiu

29 Knjiga je tampana 1940. godine u Beogradu, a predstavlja jedan od prvih dokumenata uvianja staljinistikog terora i Staljinove politike tridesetih godina prologa veka. Autor, inae i sam lan jugoslovenske KP ubijen/ pogubljen je 1941 od strane svojih politikih drugova, a njegova knjiga zabra-njena i preutana sve do pada komunistikog reima u bivoj Jugoslaviji. ezdesetih i sedamdesetih godina tajno su kruili malobrojni primerci prvog izdanja u intelektualnim krugovima koji su se kritiki odnosili prema vlada-juem sistemu. Godine 2001. sociolog Slobodan Gavrilovi izdao je novo, drugo izdanje ove knjige, kao i zaostavtinu ivojina Pavlovia. Gavrilovi je osim toga napisao Pavlovievu biografiju i opirnu studiju o ovom zabo-ravljenom i malo poznatom kritiaru staljinistikog terora; vidi Pavlovi 1940, Pavlovi 2001, Pavlovi 2001a, Gavrilovi 2001, Gavrilovi 2001a.

30 Tekst je ijekaviziran. 31 U srpskom prevodu naslov glasi Zarobljenici Hitlera i Staljina. 32 Od Viinskog na primer.


Beograda i njegove topografije33, namenjene itaocu koji ovaj grad ne poznaje.

Propalo drutvo iz zbirke Nebeski zarunici34 Kova je krajem devedesetih godina potpuno preradio i pod naslovom Rue za Ni-ves Koen objavio u poznatom zagrebakom asopisu Republi-ka35. U novoj verziji tematsko teite je na hrvatsko-srpskom konfliktu i nacionalno-etnikoj problematici. Dolazi i do kritike konfrontacije/razraunavanja sa komunistikom ideologijom, ega u prvoj varijanti teksta nema. Za razliku od naratora u Propalom drutvu, koji se apostrofira kao Srbin i pripoveda u prvom licu, u proirenoj verziji iz 1997. godine narator nije blie nacionalno od-reen. Predstavljanje Srba je naglaeno kritino ili negativno i do-vodi se u pravilu u vezu sa komunizmom i njegovom totalita-ristikom ideologijom (v. Kova 1997: 20, 26-27).

Iz iste zbirke Nebeski zarunici je i Seanje na arenu pticu, koje je devedesetih godina autor takoe podvrgnuo izmenama. Tekst ne samo da je ijekaviziran, ve je i isputen sledei pasa:

Danas je Mahala samo scena na kojoj se zbiva radnja mojih snova, a najei su kada bos ili nag, s akim priborom, izlazim u Mahalu izloen porugama zanatlija, postien beim u berbernicu gde se oba-vezno pojavljuje isti nepoznati ovek s fesom na glavi, i svaki put kae reenicu koja je postala moja mora: Ba lepo da si go, odavno elim da te osunetim (Kova 1991: 117).

Ovakve none more ne nalazimo u najnovijoj verziji istoga teksta (v. Kova 1996 [1]: 14-21)

33 Kada se na primer precizira da je Zeleni venac jedna od beogradskih pi-jaca.

34 Prvo izdanje 1987, kao drugo izdanje oznaena publikacija izdavake kue Prosveta iz Beograda 1991, uz u okviru Izabranih knjiga 1990. kod Sara-jevske Svjetlosti izalog izdanja iji je skoro sav tira nestao u ratu u Bosni i Hercegovini.

35 Kova 1997. Isti tekst, sa malobrojnim odstupanjima, pojavio se, ali u ekav-skoj varijanti i u zbirci Najlepe pripovetke Mirka Kovaa kod Prosvete u Beogradu 2001. Kako ijekavski napisani, tako i naknadno ijekavizirani tek-stovi nalaze se u jednoj drugoj zbirci iz devedesetih godina, Na odru (v. Ko-va 1996 (1), pri emu je ijekavska varijanta nekoliko ovih pripovedaka 1995 objavljena u ve pomenutoj zagrebakoj Republici (Moje prvo hapenje, Ruka koja drhti, No intime, Mlijeni put, Ljuljaka) (v. Kova 1995 [2]).

Vesna Cidilko 152

4. MIRKO KOVA O SVOJOJ PRIPADNOSTI JEDNOJ OD JUNOSLO-VENSKIH ETNIJA I SVOM MATERNJEM JEZIKU POKUAJ SVO-ENJA/ SUMIRANJA INJENICA

Hrvatski knjievni kritiar i teoretiar Velimir Viskovi pie u svom predgovoru prepisci Mirka Kovaa i Filipa Davida36 da je Mirko Kova po svom dolasku u Rovinj prihvatio hrvatski jezik i time postao hrvatski autor, koji je meutim od strane nacionali-stiki zaslepljenog dela hrvatske kulturne javnosti nepravedno i bezrazlono marginalizovan37. Iz Viskovievog predgovora jasno se vidi da je Mirko Kova u Hrvatskoj devedesetih godina od sa-mog poetka smatran srpskim konvertitom, pre svega kada je

vremenom () poeo kritiki pisati i o hrvatskoj stvarnosti () mediji () poinju se puniti () nesmiljenim komentarima udarnih politkomentatorskih pera kojima ga se optuuje za nezahvalnost, zlo-namjernost, izdaju (uz implicitni stav: Ma svi su ti Srbi zapravo isti, nikome ne treba vjerovati, to zapravo samo podrazumijeva da se ne-kome tko je oznaen kao Srbin otpoetka nije vjerovalo) (Viskovi 1998: 9-10).

Prepiska izmeu Kovaa i Davida, kako i Viskovi primeuje, ima vie slojeva. Memoarski deo, po Viskoviu, upoznaje nas sa detaljima u vezi porekla ova dva poznata pisca, pri emu je u slu-aju Mirka Kovaa situacija veoma kompleksna. Tako saznajemo da je Filip David u dalekoj rodbinskoj vezi sa Zigmundom Froj-dom, dok to se tie Kovaa, kako kod Viskovia, tako i u prepisci samoj, nema nijedne konkretne informacije ili izjave (v. Viskovi

36 Radi se o korespondenciji ova dva pisca koja obuhvata vremenski period od 1992. do 1995. godine, vidi David/Kova 1998.

37 Kova prihvaa hrvatski jezik pa po tome postaje i hrvatskim knjievnikom, ali ipak njegova preobrazba nije dovoljna da bi ga hrvatsko nacionalistiko kulturnjako krilo smatralo svojim piscem. () Kova je kao pisac zapravo od hrvatskog nacionalistikog establishmenta naposljetku marginaliziran u potpunoj nesrazmjeri s njegovim knjievnim umijeem pa i meunarodno pri-znatim knjievnim ugledom. () i sam Kova to primjeuje jetko komen-tirajui injenicu da je u hrvatskim medijima njegova Herderova nagrada, prva nakon one Krleine od prije tri desetljea koju je neki hrvatski drav-ljanin pa i hrvatski pisac dobio ba za knjievnost, jedva spomenuta, vidi Viskovi 1998: 9. U istom kontekstu vidi i Kova 1996 (2): 87-93.


1998: 11-12). Eksplicitna mesta iz prepiske ilustruju stav pisca i oveka Mirka Kovaa:

Nicole ostavlja poruku da e njezina kritika izai u sutranjem Le Mondeu. Proitala je u Librationu da sam Bosanac, a ona je ve napisala da sam roen na granici Crne Gore i Hercegovine. Pita je li pogrijeila? Pascale38 ju je nazvala i rekla da se ne optereuje auto-rovim porijeklom, jer to ni njega ne optereuje. Prihvaam njezinu natuknicu o porijeklu, ali mi ne smeta ni ona koju je naveo kritiar Librationa. Nae su prie o precima izukrtane, nai su putevi niz krugova. Na Balkanu traju vjeite selidbe, prinudne i dobrovoljne. () svi moemo biti jedno, ali uvijek smo sve. () Zar Nietzsche nije rekao: Tamo gdje su rase pomijeane, vrelo je velikih kultura (David/Kova 1998: 41).

Mirko Kova se znai ne optereuje razmiljanjem o sopstve-nom poreklu, jer za takva razjanjenja ne vidi razloga ni potrebe. On lino ima oseaj anacionalnosti koji odreuje njegovo bivstvo-vanje, ali koja drugima ne izgleda uvek kao neto ta nije pro-blematino. Tako Kova povodom smrti Borisava Pekia izmeu ostalog navodi da je Peki na tu njegovu anacionalnost bio osjet-ljiv (David/Kova 1998: 83). Upravo je Peki, neposredno pred smrt, bio taj koji je Kovau atestirao neku vrstu krize identiteta do koje e, po Pekiu, doi neposredno po pievom preseljenju u Istru, a kao posledica vrlo verovatnog odbojnog stava Hrvata pre-ma Kovau, koga e smatrati Srbinom, ta bi sve vodilo u moralnu bedu novopeenog Istranina (David/Kova 1998: 87). Sam Kova ne negira mogunost kratkotrajne krize identiteta, ali ne razume bojazan svog prijatelja po pitanju moralne bede, jer:

Kada je o identitetu rije, nacionalisti imaju na umu samo etniki identitet; taj se vrag ne smije iznevjeriti, niti prilagoditi drugome nautrb svoje etnije. () Ja sam () jednom rekao da je domovina samo nesretna sudbina; netko to prihvaa sa strau i od toga pravi vrlinu, a netko poput mene uvijek proklinje svoju sudbu hudu. Jedan je slavni filozof rekao: ovjek nije zatoenik svojega jezika i svoje nacije, on je slobodno i moralno bie koje pripada samo sebi samo-me (David/Kova 1998: 87-88)39.

38 ivotna saputnica Danila Kia. 39 O identitetu i jeziku uporedi i Rudi 2003: 37.

Vesna Cidilko 154

Pisac Mirko Kova znai etniki identitet ne stavlja u prvi plan, domovinu osea samo kao nesrenu sudbinu, a ljudski identitet, slino etnopsihologu Devereuxu, inae Francuzu koji ivi u SAD, razume kao apsolutnu jedinstvenost pojedinca (David/Kova 1998: 88), jer

() to to jesam u smislu etnikom nije nikakva posebnost, ali ono to jesam kao osoba jest to jedino i neponovljivo (David/Kova 1998: 117).

Ova averzija prema raspravama pitanja identiteta i porekla se devedesetih godina u aktuelnoj situaciji samo poveala40. Slino se oseaju i neki drugi, kao na primer Kovaeva koleginica Dubravka Ugrei, koja je u jednoj emisiji francuske televizije na pitanje koje je nacionalnosti, odgovorila na po Kovau najbolji mogui nain, rekavi da nije nita, nitko i nita (David/Kova 1998: 201-202).

Samom sebi Kova potvruje jedan stanoviti cinizam, koji meutim ne treba shvatiti u doslovnom smislu i koji mu pomae da uestvuje u munim razgovorima o tlu i poreklu, dakle o etnikom i nacionalnom (David/Kova 1998: 117). Ovakav piev stav ne nailazi svuda na razumevanje i pre svega, ne biva uvek shvaen. Tako je intervju koji je Kova u septembru 1992. godine dao za beogradsku Borbu i gde je navodena njegova izjava da mu je otac bio Hrvat, a dojilja Muslimanka, dugo godina po objavlji-vanju bio povod za razliite reakcije u srpskoj javnosti41.

Kova tvrdi da postoje dve obiteljske legende, pri emu je po jednoj njegova porodica katolike veroispovesti, a po drugoj potie iz Dubrovnika i crnogorskog je porekla, dakle pravoslavna. Pri to-me se problem nacionalne pripadnosti ni time ne razjanjava, jer se postavlja pitanje da li su Crnogorci samostalna nacija ili pak deo srpskog nacionalnog korpusa (David/Kova 1998: 118-120). Ko-

40 I kad pogledam tu rulju oko sebe i njihove zastave, kad vidim te nesretne intelektualce koji se baku nacijom i grade na tome cijeli svoj mizerni uni-verzum, onda je najbolje izdvojiti se i odrei se nacije, stupiti u svoje nita koje jest osobenost, David/Kova 1998: 117. Odnedavna sve manje brinem o tkz. etnikom identitetu do kojega sam, unato svemu, doao spoznajom, pie Kova svom prijatelju 1993., vidi David/Kova 1998: 147.

41 Vidi lanak Milivoja Gliia u Ninu tri godine kasnije, naslovljen sa Svi u Hag, Glii 1995, kao i Vuini 2002.


va tvrdi da je sa majine strane sa sigurnou crnogorskog porekla (David/Kova 1998: 124, 287), a njegov stav jasno je formulisan u samo nekoliko turih rei koje u decembru 1992 upuuje svom be-ogradskom prijatelju Davidu:

() ne odriem se korijena, to prije to o njima poneto znadem, ali i ne uranjam u to blato prolosti. (David/Kova 1998: 125).

to se tie jezika moe se utvrditi sledee: za Mirka Kovaa je postojanje vie jezika injenica, pri emu on u prvom redu nagla-ava da je kod njega samoga dolo do promena jezike varijante, pa su tako, po njegovim reima, njegove knjige do kraja ezdesetih godina prologa veka izlazile i bile pisane na srpskom i na hrvat-skom (David/Kova 1998: 35, 263). Po pitanju svog sopstvenog maternjeg jezika Kova meutim ostaje zatvoren i nejasan, esto i dvosmislen. Dolazimo do zakljuka, a to pokazuju i izjave samog autora, da se za njega ne radi ni o srpskom ni o hrvatskom je-ziku, koji u datom trenutku bivaju politiki ili nacionalistiki in-strumentalizovani, ve pre svega o jeziku (njegove sopstvene) knji-evnosti, o govornom izrazu u daleko suptilnijem smislu. Govorei o svom preseljenju u Hrvatsku Kova kae:

Ovdje sam se iskrcao na pustu obalu i tu zatekao samo svoj jezik neto malo drukiji, moda ljepi i muzikalniji od onoga kojim sam se prije sluio i to je bilo sve to sam u trenutku dolaska ovdje imao. Ovaj moj jezik na kojemu piem samo je sjeanje na jezik kojim sam pisao. () nadam se da me nee krivo shvatiti kako se ja sada iz-janjavam u prilog jednih, a distanciram od drugih, barem na jezi-nom planu. () Jezici prelaze iz jednih u druge s mnogo vie lakoe nego to nam se to ini. Svaki jezik ima nevidljive znakove, umjet-nicima je dano da se slue tom semantikom i sve ovisi kako e je upo-trijebiti. () Sve to ima rei, reci na jeziku kojim to moe rei! (David/Kova 1998: 148-149).

I to ta kae o jeziku Filipa Davida, koji se slui ekavskom va-rijantom srpskog jezika, potvruje ovu specifinu Kovaevu tezu, njegovo shvatanje jezika kojim govore Bosanci, Hrvati, Crnogorci i Srbi, a koji je istovremeno i jedan zajedniki govorni idiom i jeziki izraz koji participira u vie formi:

Vesna Cidilko 156

itam te na raznim mjestima i raznim jezicima, jednom si na crno-gorskom u Monitoru, drugi put na hrvatskom u Feralu, trei put te ujem na srpskom na RFI-u, a katkad mi se uini da je to sve jedan te isti tekst, i jedan te isti jezik () (David/Kova 1998: 275).

Pisac Mirko Kova je pisao i pie na svojoj sopstvenoj varijanti jednog individualnog proirenog jezika, a to znai na meavini u leksikom i sintaktikom smislu. Ali pre svega to znai svesno i namerno prelaenje iz jedne varijante u drugu, pri emu Kova mogunost vrednovanja varijanti odbija42. Ako moemo razumeti njegov izlet u ekavicu, potpuno je logian njegov sadanji povra-tak ijekavici, njegovom tako rei roenom govornom idiomu. Tak-ve promene kod Mirka Kovaa nisu meutim nikada prolazile bez problema ili bile jednostavne i lake43, pa takva sa sigurnou nije bila ni ova zadnja promena jezika sredinom devedesetih.

Mirko Kova se lino osea anacionalnim, ne elei biti vien u nacionalno-etnikom okviru. U izjavama koje se tiu njegovog sopstvenog porekla bira cinine ili dvosmislene formulacije, ne e-lei da javno bilo ta potvrdi, niti demantuje. Posledica takvog dranja je da svaka od pogoenih strana, a to znai kulturna i knjievna javnost u Hrvatskoj, Srbiji i u Bosni, Kovaev stav i nje-gove knjige interpretira po sopstvenom nahoenju, to jest onako kako to odgovara njihovim sopstvenim politikim ili ideolokim ciljevima.

Mirko Kova se osea situiranim na granici nacionalnih i ver-skih komponenti, svestan toga da bi svako vezivanje za samo jed-nu od njih protivreilo stvarnosti i injenicama. Njegova intencija i smisao njegovih shvatanja sigurno ne idu u pravcu elje da on kao pisac bude odreen iskljuivo kao hrvatski ili samo kao srpski pi-

42 Uporedi u tom kontekstu David/Kova 1998: 185 kao i ve citirano mesto David/Kova 1998: 148-149.

43 Nosio sam se ja sa lektorima u Beogradu koji su katkad s uitkom istili moje rukopise od zapadnih idioma, ali sam ipak uspijevao da ostanem na svojem proirenom jeziku, ne da bih pravio bilo kakvu ravnoteu, niti da bih dokazivao kako je rije o jednom jeziku, premda j e d a n jezik ne iskljuuje razliitost, nego sam naprosto stvarajui svoje likove i svoje prie istodobno stvarao i svoj jezik. Meni je hrvatski leao, ne samo stoga to sam iz kolijevke tokavice, ve i stoga to sam se pisanju uio na djelima hrvatskih pisaca. Izlet u ekavicu nije me ni najmanje udaljio od mojih hrvatskih uzora, tovie obogatio je tu raznolikost () jer prelaziti iz jednog jezinog tipa u drugi () je pomalo i igra piscu uvijek mila (), David/Kova 1998: 185.


sac. Stoga ne udi kada on sredinom devedesetih u jednom pismu pie da bi na susretu srpskih i hrvatskih intelektualaca uestvovao jedino kao niiji (David/Kova 1998: 190). Meutim, i posle vi-e od decenije pitanje je da li su to srpska, bosanska i hrvatska strana u celini uopte iskreno prihvatile.

BIBLIOGRAFIJA

Dela Mirka Kovaa koriena u ovom radu:

Rane Luke Metrevia, Beograd 1971 [II prepravljeno izdanje: Beograd 1980].

Vrata od utrobe, Beograd 1979.

Uvod u drugi ivot, Beograd 1983.

Nebeski zarunici. Sarajevo 1990; Beograd 1991.

Rastresen ivot, Zagreb 1995 (1).

Moje prvo hapenje. Ruka koja drhti. No intime. Mlijeni put. Ljulja-ka. Republika, LI/1995: 9-10: 54-68 (2).

Kristalne reetke, Sarajevo 1996 (1).

Na odru. Biblioteka apatridi B92, Beograd 1996 (2).

Rue za Nives Koen. Republika, LIII/1997: 9-10: 5-31.

Najlepe prie Mirka Kovaa, Beograd, 2001.

Isus na koi. Izabrane drame. Djela Mirka Kovaa, knj. 1, Sarajevo 2003.

LITERATURA

Vesna Cidilko 158

Akademija BiH 1977 Akademija nauka i umjetnosti BiH. Posebna izdanja

knj. XXXV, odjeljenje za knjievnost i umjetnost, knj. 5. Knjievnost Bosne i Hercegovine u svijetlu dosadanjih istraivanja, Sarajevo.

Ani, V. 1998 Jezik i sloboda, Zagreb.

Avramovi, Z. 2003 iji je knjievnik i njegovo delo. Rasprava o kultur-

nom identitetu srpske knjievnosti, Sremski Karlovci, Novi Sad.

Bonjak, B. 1996 Vjernost fragmentu u: Mirko Kova: Rastresen i-

vot, Konzor, Zagreb.

Republika 1997 LIII/1997, 7-8, str. 208-211.

Brajovi, T. 1995 Pikarska pripovijest. NIN, 28. juni 1995, str. 32-33.

Cidilko, V. 1998 Mirko Kova: Vrata od utrobe in: Kindlers Neues

Literatur Lexikon, Bd. 21, Supplement i-k, Mnchen 1998, S. 734-735 (sa bibliografijom).

David, F./ Kova, M, 1998 Knjiga pisama 1992-1995, Split. Durakovi, E. 1996 Modeli izuavanja bonjake knjievnosti. Eraz-

mus, 18.

Egeri, M. 1990 Knjievno Jugoslovenstvo. Dela i dani (III), Novi

Sad, str. 7-16.

Gavrilovi, S. 2001 Arhivska graa o ivojinu Pavloviu, Uice.


2001a ivojin Pavlovi izmeu dogme i kritike. Biografija, Uice.

Glii, M. 1995 Svi u Hag, NIN, 9. 8. 1995, str. 24.

Ili, A. 2000 Nasmejani uas u: Na dobrovoljnom radu, Beo-

grad, str. 55-58, 115-139.

Kluge, R.D. 1997 Zur Frage einer bosnisch-herzegowinischen Kultur

und Literatur in: Bulletin der Deutschen Slavistik, 3, S. 17-18.

Kordi, S. 1999 V. Ani: Jezik i sloboda (prikaz). Die Welt der Sla-

wen, XLIV/1999, 2, S. 387-390.

Kova, Z. 1985 Zur komparativen Erforschung der jugoslavischen

Literaturen, Sprachen und Literaturen Jugosla-wiens, Hrsgg. von R. Lauer, Wiesbaden 1985, S. 85-112.

1987 Interpretacijski kontekst, Rijeka (izmeu ostalog ov-de se nalazi i hrvatska verzija Kova, Z. 1985)

Lauer, R. 1993 Das Phantom der Jugoslavistik in: U. Hinrichs, H.

Jachnow, R. Lauer, G. Schubert (Hrsg.), Sprache in der Slavia und auf dem Balkan, Wiesbaden.

1999 Gibt es eine serbokroatische Literatur? Bulletin der Deutschen slavistik, 1999, 5, S. 13-15.

2000 Die slavischen Literaturen heute. R. Lauer (Hrsg.), Wiesbaden, S. 9-12.

Lotman, Ju. 1972 Die Struktur literarischer Texte, Mnchen.

Mandi, I. 1994 Knjiga mune dvojbe Prikaz knjige: Mirko Kova:

Europska trule i drugi eseji u: I.M. Knjievno (st)ratite, Zagreb s. 80-83.

Vesna Cidilko 160

Neweklowsky, G. 2000 Kulturelle und sprachliche Verflechtungen Bosniens

und der Herzegovina in: Die Welt der Slawen, XLV/ 2000, 1, S. 1-26 (sa opirnom bibliografijom o datoj tematici).

Novakovi, B. 1972 Napukli svet Mirka Kovaa u N.B. Vihorno raz-

doblje. Od Bore Stankovia do Aleksandra Time, Novi Sad.

Panti, M. 1999 Modernistiko pripovedanje, Beograd.

Pavlovi, . 1940 Bilans sovjetskog termidora. Prikaz i otkria o delat-

nosti sovjetskog terora, Beograd. 2001 Bilans sovjetskog termidora. Prikaz i otkria o delat-

nosti i organizaciji staljinskog terora. Drugo izdanje. Priredio i priloge napisao Slobodan Gavrilovi.

2001a Odabrani novinarski lanci, ajetina.

Rudi, P. 2003 Identitet i frustracija u: Helsinka povelja, 8/2003,

68, str. 37.

Sabljak, T. 1996 Das Requiem, Prikaz knjige: M. Kova: Kristalne

reetke. Most/ The Bridge/ Die Bricke, 1996, S. 195-196.

Steinke, K. 2000 Literatursprachen und Literaturen in Sdosteuropa.

Slavische Literaturen im Dialog. Hrsgg. von U. Je-kutsch und W. Kroll, Wiesbaden 2000, S. 120-127 (sa bibliografijom na datu tematiku).

Viskovi, V. 1998 Predgovor za knjigu: Filip David, Mirko Kova, Knji-

ga pisama 1992-1995, Split, str. 5-13.


Vuini, S. 2002 Sluaj Mirka Kovaa: scenarista u ogledalu pri-

povedaa u: Knjievni list, 1/2002, 2, str. 11.

ZUSAMMENFASSUNG

Mirko Kova, geboren in der stlichen Hercegovina, der bis dahin seine Bcher in der ekavischen Variante des frheren Serbokroatischen ver-ffentlichen lie, hat nach seiner bersiedlung nach Rovinj nicht nur seinen Mitte der 90.er Jahre erschienenen Roman Kristalne reetke ijekavisch verfasst, sondern auch seine bereits erschienenen Texte nachtrglich ijekavisiert. Neben diesen rein sprachlichen Eingriffen, die auch neue syntaktische Strukturierungen oder Umformulirungen nach sich zogen, sind in den Neuverffentlichungen des Autors Kova auch tiefer gehende Vernderungen auf Inhalts- und Aussageebene fest-zustellen, die gelegentlich fast (Selbst) Zensurmanahmen gleichen. Gemeint sind etwa die Abmilderung der Kritik des Nationalismus in Rastresen ivot oder die Auslassung bestimmter Themen und Stellen im Text. Daneben steht Kovas prinzipielle Ablehnung ethnisch-nationaler Bindung und seine besondere Beziehung zur Sprache, die er in erster Li-nie als die individuelle Ausdrucksmglichkeit des Schriftstellers begreift.

Documents

mirko kovac