И С Т О Р И Ј А С Р П С К О Г Н А Р О ДА

(1790-1918)

1

Темишварски сабор 1790. године

Темишварски сабор је одржан у време веома сложених међународних и унутрашњих околности. 1789. године избила је француска буржораска револуције, Аустриja је водила неуспешан рат против Турске (1788-1791). Крај овог амбициозног похода није доживео цар Јосиф, преминуо је 20. фебруара 1790. Дошло је до правог комешања у земљи. У Белгији се развио сепаратистички покрет, у Мађарској су сталежи тежили све већој самосталности супростваљајући се централизму Хабзбурга. На молбу митрополита Путника да се дозволи отварање сабора одговорено је веома брзо, у року од десте дана, 7 . јула стигла је дозвола. Митрополит је преминуо 9. јула, али то није променило одлуку царских власти. Сабор је требао да буде распаравни, али он још добио и изборни карактер. Одлуком новог цара Леополда II број депутата на сабору се попео на стотину- 25 свештеника, 25 представника Војне границе, 25 племића и 25 представника Провинцијала. Темишварски сабор има велики историјски значај за српски народ због тога што на на њему по први пут артикулирана идеја територијалне аутономије унутар Хабзбуршке монархије. Срби су постали свесни да им је територијалана аутономија неопходна као брана протива асимилаторске политике угарских жупанија, али и бечког двора. На сабору су се појавила два гледишта о будућем положају Срба у Монархији. Прво је виђење саборске већине окупљене око генерала Папиле, да се будући положај Срба мора заснивати на привилегијама, с тим да Срби морају добити своју аутономну територији (Банат). Друго гледиште је изнео Сава Текелија који је предлагао да се изврши инартикулација српских привилегија у државне законе Краљевине Угарске. Текелија је као присталица сарадње са Угарском био у мањини. До сукоба је дошло и око избора митрополита. царски комесар је био за избор темишварског епископа Петра Петровића, док је саборска већина за будимског епископа Стефан Стратимировића који је потом изабаран. Сабор је упутио Елаборат цару Леополду II у коме су изнете жалбе Срба. Жалбе су се односиле: на не спровођење Патента о толеранцији, на увреде као што су „шизматик“ и „рац“, на занемаривање српског свештенства и школства. Срби су се такође жалили на коморску управу и њено неправедно судство, на слабу заступљеност у државним органима. Царев одговор на Елаборат 23. априла 1791. године биће основа програма будуће Илирске дворске канцеларије. Затварање сабора је обављено 22. септембра 1790. године.

2

Кочина крајина

Непосредно после преузимања власти у мају 1781. године аустријски цар Јосиф II је склопио уговор о подели територије Турског царства са руском царицом Катарином II. Аустријска интерсна сфера би ишла од ушћа Дрима на Београд, од Београда Дунавом до Никопоља и протезала се на запад делом Влашке, Хотин и његову околину. Босна и Србија би такође ушле у Аустријску интересну сферу. Аустријско извижање Србије је започело крајем 1782. године. Србија се налазила у анархичном стању растрзана међусобним сукобима јаничара и арбанашких великаша око власти. Незванични господар Београдског пашалука био је Дели Ахмед све до краја 1787. године. Због притиска и насиља, раја се почела исељавати у Аустрију. Аустријанци покушавају да искористе избеглице у предстојећем рату против турака формирајући од њих добровољачке одреде-фрајкоре. Првенствени циљ дејства ових одреда је освајање Београда. За Аустријанце Београд је био кључ Турског царства. Освајањем Београд аустријским снагама би биле олакшане операције на Дунаву и у унутрашњости Србије, а тада би могли да нападну Босну са две стране. Поред свих припрема освајање Београда на препад није успело ни у децембру 1787. ни у јануару 1788. Аустријске операције у Србији су започеле на дан објаве рата 9. фебруара 1788. године. Операције су започеле успешно препадима на турске лађе код Београда и Смедерева. После препада код Смедерева започиње самостално деловање члана Михаљевићевог фрајкора, Коче Анђелковића, које ће остати запамћено у народном предању као Кочина Крајина. 11. фебруара Коча је напао Пожаревац из кога су Турци побегли, затим је ту протерао Турке из Паланке. Кочине снаге су опустошиле Баточину. Турке је победио код Багрдана. Коча је свој поход наставио напавши Крагујевац који је похарао. Дубље није могао да наступа због недостатка муниције, а морао је и надзирати пут Београд-Ниш. Дели Ахмед је уз велике губитке успео да се пробије до опседнутог Београда, што је отежало Кочин положај. Цар Јосиф је оклевао да покрене акције већег обима очекујући руску офанзиву. Блокирање пута Београд-Ниш је поверено Кочи. Он је 14. марта разбио турски транспорт који кренуо ка Београду. Такође Коча је успео да разбије турске снаге које су ишле из Јагодине, али и не да освоји сам град. Коча је успео да блокира пут према Нишу, то је био врхунац његовог четовања. Са успехом акција фрајкора и аустријске војске растао је турски притисак на рају. Коча је крајем марта заробио неколико турских великодостојника и њихову значајну преписку. Због његових заслуга одликован је од стране цара Јосипа. 8. априла кочине снаге

3

које су се налазиле у манастиру Јошаници су нападнуте од стране Турака из Јагодине. Турци су успели да потисну Кочу и да спале манастир. Затим су напали његовог брата Петра који је се налазио у манастиру Раваници који су такође запалили. Овакав развој догађаја унео је велику панику у народ, у борбе су се умешале аустријске снаге као би помогле Кочи. 17. априла велике турске снаге су успеле да деблокирају Багрдански теснац и да продру до Београда са транспортом хране и муниције. 28. априла Коча се сукобио са новим снагама Дели Ахмеда који је спроводио нови транспорт ка Београду. Дели Ахмед је успео да одбије Кочине нападе.Ово је изазвало општу панику међу народом и фрајкоровцима, тако да је Коча остао са само десетак људи. Са њима се повукао у Ковин. После тешкоћа Коча је успео да обнови свој одред и да се врати у околини Јагодине, али до већих дејстава није дошло зато што је су турске снаге заузеле кључне положаје у Шумадији. Турци су 6. јуна заузели Пожаревац вршећи велика насиља над становништвом. Кочино самостално четовање је завршено после његовог одбијања да се врати на положаје код Кулича. Коча је сада укључен у састав Банатског фрајкора. током борби у јулу он се одвојио од Банатског фрајкора и наступао је самостално. 27. јула Турци су ушли у Кулич. Коча је за време аустријских операција у септембру 1788. године добио задатак да заузме Брзаску. У борбама 7. септембра фрајкоровци су разбијени. Док су команданти фрајкора, Бранковачки и Демели успели да се спасу бекством, Коча је несто у борби. Није се сигурно знало да ли је погинуо или заробљен. предпоставља се да је ухваћен и набијен на колац код Текије, захваљујући слабом или чак издајничком деловању влашких граничара који су се борили у овој области. Тако је окончано војевање капетана Коче.

Српски народ пред Први српски устанак

Крајем XVIII и почетком XIX века Османско царство се налазило у дубокој кризи. Реформе султана Селима III познате као низами-џеџид нису побољшале стање у царству него су само уздрмале и овако крхе централне институције. Свуда избијају немири и сељачке буне које још више радикализују стање. Ни касније реформе Махмуда II неће моћи донети мир царству. Порти су највеће проблеме стварали побуњене паше нарочито Али-Паша Јањински, Тепеленли и Осман Пазван-оглу, видински паша. Поред одметнутих великаша ту су били и јаничари. До краја XVIII века овај ред је прешао пут од елитне борбене машинерије којој није било равне у Европи, до декадентне групе у коју су могли ући сви који могу да плате. Овај слој милитантних разбојника ће егзистирати све до укидања за време Махмуда II 1826. године. Преузимање власти од стране јаничарских ага и њихов сурови режим ће утицати на почетак Првог српског устанка.

4

Србија пред устанак

Српско друштво на територији под турском влашћу имало је одлике племенског друштва заснованог на патријархалној породичној задрузи. Привреда је била натуралног карактера. Српске сеоске средине су имале извесну самоуправу, пред турском влашћу су одговарли изборни кнежеви. У сеоским заједницама постојао је систем колективне одговорности. На територији Београдског пашалука било је тридесет кнежевина. Српска православна црква је представљала једину институцију која је чувала српски национални идентитет. Она је функционисала веома тешко, због исламског карактера државе и правосуђа. Њен нормалан рад је поготово угрожен након укидања Пећке патријаршије 1766. године. Како је турска централна власт пролазила кроз кризу то се најбоље видело у провинцијама. Поготово је била негативна појава читлучења тј. претварања државног поседа тимара у наследни посед-читлук. Ова појава је била доказ немоћи турских централних власти. Овај процес економско-друштвене злоупотребе су поготово осећали сељаци. Неке области као Стари Влах и Неготинска крајина са Кључем су сачувале широку самоуправу упркос дезинтеграцији власти. Сељаци су трпели страховит економски притисак. Поред редовног пореза држави харача (десетине), сада су морали да свом аги да дају деветину, која се стално повећавала тако да је некад достигла половину сељачког приноса. Колико су султански фермани из 1791. и 1793-1796. донели преко потребне реформе и омогућиле напредак и еманципацију Срба у царству, тако је долазак дахија на власт донела рушење тог система.

Буна против дахија 1804. године

За почетак буне против дахија узима се збор у Орашцу 2/14. фебруара 1804. на дан празника Сретења Господњег. На збору су били присутни виђенији људи из Шумадије. Ту су били кнежеви, свештеници, трговци стоком, бивше буљубаше, угледни домаћини и истакнути хајдуци. Орашачки сабор је одржан на месту Марићева јаруга, на том месту устаници су одлучили да ће им вођа бити Ђорђе Петровић познатији као Карађорђе. Непосредно по завршетку збора запаљен је турски хан у Орашцу чиме је симболично започео Први српски устанак. Брзо ширење устанка забринуло је дахије које су послале Аганлију да преговара са устаницима. Он је био познат по блажој управи па су се надали да ће наговорити вође раје да прекину са устанком. Аганлија се са Карађорђе састао у Дрлупи 12/24. фебрура. После кратких и напетих разговора започело је пушкарања у којем су Срби ранили Аганлију и натерали његове

5

људе у бекство. Бој на Дрлупи је био прво ватрено крштење устаника у борби против дахија. Овај успех је подигао самопоуздање устаника. Дахије су покушали да пошаљу Леонтија, београдског митрополита да преговара о умирењу Срба. Устаници су тражили да аустријски цар гарантује амнестију и благо поступање према раји, дахије су то одбиле. Након овог неуспешног посредовања устаници су започели опкољавање Београда, центра дахиске власти. У кнежевини Тамнави устаници су 9/21. фебруара су заузели Палеж (Обреновац). Ваљево је ослобођено 18. марта (по новом календару). Истог дана је заузет и Рудник. У марту је пао и Чачак. Устаници су имали великог успеха освојен је Крагујевац 4. априла. После много мањих чарки и две велике битке устаници су од Кучук Алије преотели Јагодину 28. априла. У Пожарец су устаници ушли 24. маја. За два и по месеца устаници су ослободили десет нахија и опколили су Београд. Устаничке снаге су бројале око 25 000 добро организованих, наоружаних људи.

Устанак 1805-1806. године

Пошто је устаничка акција премашила и највиша турска очекивања београдски везир је замолио аустријску страну за посредовање. Преговори између устаника и дахија су одржани на аустријској територији, у Земуну 10. маја. Они су били неуспешни, али су омогућили устаницима да разговарају директно са аустријским властима. Такође устаници су почели да траже помоћ од Русије. 7. новембра 1804. у Петровград стигла је устаничка депутација. Од руске страни тражено је оружије и војна опрема и посредовање једног конзула између руске владе и устаника.

Мисија Бећир-паше

Скоро целокупна устанична Србија је била ослобођена. Међутим устаници нису устајали против султана и Порте, него против дахија који су убили предходног везира, Мустафа-пашу 1802. године. Они су тражили обнову самоуправне власти и аутономних права који су гарантовали фермани 1793-1796. године.Сада је Порта одлучила да пошаље босанског везира Бећир-пашу да уклони дахије и да поврати мир у Београдски пашалук. Бећир-паша је покушао да преговара са дахијама, али су га крџалиске јединице затвориле тако да су Срби морали да дају откуп за њега. Дахије су у страху од одмазде побегли на острво Адакале, где их је по Бећир-пашином наређењу ухватио и погубио Миленко Стојковић иако су дахије уклоњене крџалије су остале у Београдској тврђави. Такође је Бећир-паша одбио стране гаранције Србима. Не обавивши своју мисију Бећир-паша се вратио у Босну. У јануару 1805. вратила

6

се српска мисија из Петровграда. Поред новчане помоћи устаницима је обећано да ће се руски конзул у име Срба заузети на Порти.

Сукоб са Портом-битка на Иванковцу

Пошто се устаници нису успели споразумети са Портом, одлучили су да морају сачувати стечене позиције, чак по цену сукоба са султановом војском. Тако су устаници преузели иницијативу и почетком лета 1805. заузимају Карановац, Трстеник и Ужице. Убрзо затим Порта шаље 6 000 војника под заповедништвом нишког Хафиз-паше. Пошто устаници нису дозволили турској војсци да крене пут Београда, отпочела је битка на Иванковцу. Српске снаге су предводили Миленко Стојковић и Петар Добрњац. После неколико одбијених турских напада српски устаници су кренули у јуриш тотално разбивши турску војску. На Иванковцу рањен је и Хафиз-паша. Ово је била прва победа над регуларном турском војском. Битка на Иванковцу је означила раскид Срба са Портом. Српски прваци су се на прелазу 1805/06. нашли у великој недоумици. Русија која је била од велике помоћи што у новцу што у дипломатском заузимњу на Порти, трпела је поразе од Наполеона. Руски цар је препоручио да се устаници опет обрате Порти. Они су изјавили да ће бити покорни султану уколико објави целокупну амнестију и призна устаничке захтеве. Устаници су одлучили и да војно притисну Порту како би султан одобрио њихове захтев. Миленко Стојковић првих дана јануара напада Крајину и Кључ освајајући утврђење Пореч. Устаничне снаге су напредовале и на Дрини и према Нишу. Једино је успео да их одбаци новопазарски паша. Срби су тражили велику војну и новчану помоћ нудећи 100 000 наоружаних војника на Балкану који би ратовали за руске интересе.

Битке на Мишару и Делиграду 1806. године

Порта је почетком пролећа 1806. године мобилисале велике снаге у Босни и у румелијском вилајету. Због великог броја војника Турци освајају Мачву. Карађорђево појављивање на линији Шабац-Ваљево обновило је дух устаницима. Карађорђе је наредио грађење земљаних шанчева на месту Мишар. Српска војска је у овом реону бројала 10 000, док су турске снаге располагале са двоструко више војника. Вештим командовањем и комбино-вањем пешадијских и коњичких удара Карађорђе је разбио турску војску 13. августа. На бојном пољу су остали да леже многи познати босански ратници; Кулин-капетан, Синан-паша из Горажда и капетан Дервент Мехмед-бег

7

Видајић. Срби су запленили много оружија, војне опреме и коња. Срби су успели да издрже шестонедељни притисак и константне нападе у свом логору на Делиграду. Када су одбили Турке устаничке снаге су стигле све до Ниша, Прокупља, Куршумлије, Беле Паланке и Пирота. Крајем 1806. године устаници су извојевали један од својих највећих успеха- освојили су Београд. То се одиграло 12. децембра 1806. године. У бици за Београд погинуо је један од најхрабријих устаничких вођа Васа Чарапић. Почетком јануара освојена је и београдска тврђава. Убрзо су пали Шабац и Ужице, тако да су се Турци унутар Београдског пашалука одржали само у тврђавама Соко и Адакале. Ови успеси су омогућили да устаници могу да се снабдевају из Аустрије

Ичков мир 1806. године

Српски устаници су покушали последњи пут да се споразумеју са Портом. Петар Ичко је у име устаника изнео захтеве Порти:

1. да Срби данак плаћају одсеком

2. да уместо везира у Србију дође мухасил (финансијски службеник) коме ће кнезови плаћати порез.

3. да се из Србије прогнају „зли Турци“ и да територију Србије чувају Срби

Порта је у почетку одбијала да се споразуме са устаницима, али пораз код Делиграда и компликације у односу са Русијом око влашких кнежевина су утицале на Порту да се споразуме са устаницима. Порта је 1807. издала ферман који је увелико изашао у сусрет српским захтевима, али носиоци фермана су убијени на путу према Београду. Тада су устаници прекинули све везе са Портом.

Устанак 1807-1812. године

Улазак руских снага у Влашку и Молдавију означио је ново поглавље у српском устанку. Сада је веза са Русијом била непосредна и обим војне помоћи се повећао. Руски проглас је позвао Србе да се укључе у рат против Турске, заузврат им је гарантована слобода и независност. Карађорђе и Совјет су одбацили Ичков мир и послали су трупе на Тимок и Видин. Српске снаге су опколиле Кладово и заузеле су Велико острво. Руске снаге су прешле у Србију тек у јуну за време битака на Малајници и Штубику. Алија Гушанац, бивши вођа крџалија је потиснуо Србе са Тимока и опсео је Миленка Стојковића на Малајници. Стојковић је одбијао турске нападе све до доласка Карађорђа који је са 5 000 војника одбио турске снаге. На Малајници су

8

српско-руске снаге водиле можда и најкрвавије борбе са Турцима током целог устанка. Устаничке снаге у пролеће 1807. године опкољавају Ниш, улазе у Прокупље, Куршумлију.Устаници привремено освајају Прибој, Рудо и Вишеград. Примирије које су Руси склопили у Слобозији 24. августа 1807. године прећутно се односило и на српске устанике. Примирије је склопљено зато што Руси нису успели Турску војно да поразе. Такође руски цар је склопио 25. јула мир са Наполеоном, што је утицало да склапање примирија с Турском, традицоналном Француском савезницом. Примирије у Слобозији је први акт у коме је Русија манифестовала свој интерес за заштиту Срба. У Србију је после примирија послан први конзул за Србију- Константин Константинович Родофиникин. Србија је од овог примирија имала много користи што у политичком што у привредном смислу. Карађорђе и Совјет су се посветили унутрашњој организацији Србије; организацији централне и локалне управе, формирање судства, обнови тржишне економије, регулисање односа између војске и цивилног становништва итд. Родофиникин је се у свом раду често сукобљавао са ауторативним српским вождом Карађорђем. Родофиникин је предлагао да се Србија организује као аутономна област која би била под Портом, али под протекторатом и заштитом Русијом. Тилзитским миром је било предвиђено да Србија постане независна кнежевина под аустријским или неким другим принцем који би се оженио са руском војводкињом. По другом пројекту територију Србије после распада Турског царства добила би Аустрија. Русија је на преговорима у Јашију крајем 1808. и почетком 1809. године од Турске тражила да Србији да аутономан статус

Обнова рата 1809. године

Руска војска је у марту 1809. намеравала да пређе Дунав. Карађорђе је одлучио да пре доласка руске војске започне ратна дејства како би осујетио окупљање турских трупа. Тако устаничке јединице требале су да буду упућене према Видину, Босни и Старом Влаху (у том правцу је јединице водио лично Карађорђе). План Карађорђа је био да се пробије кроз Стари Влах и успостави везу са владиком црногорским Петром I. Међутим српски пораз код Каменице пред Нишом осујетио је заједничку акцију са Црногорцима. Код Каменице, приликом одсутног боја на Чегру погинуо је Стеван Синђелић и са њим 3 000 Ресаваца када је не могавши да спречи продирање Турака на српске положаје дигао у ваздух барутни магацин. Турци су касније од глава погинулих устаника подигли споменик Ћеле-кулу. Карађорђе је морао да одустане од продора у Стари Влах и да стабилизује фронт на Морави. Услед неактивности руске војске Карађорђе је кренуо да се обраћа Аустрији и Француској, али без много успеха. Французи су одбили да интервенишу код Порте, али су изјавили да поштују српску храброст и издржљивост. Карађорђе

9

је покушао преко свог депутата у Француској Рада Вучинића да утиче на Наполеона да призна српску независност. 1810. Срби су интензивно обнављали опустошену територију, градили су погранична утврђења. Све прекоморавске нахије претрпеле су велика разарања. У овој години Руси су показали далеко више ангажованости. Заједничким снагама освојени су Кладово и Црна Река. Уследеле су тешке борбе на Варваринском пољу где су српско-руске снаге разбили снаге Хуршид и Исмаил-паше. Турци су у октобру жестоко напали Лозницу. Повратак Карађорђа са Варварина осујетио је пад Лознице. Победа на Тичару, код Лознице може се поредити због своје важности са битком на Мишару. Овде је турска офанзива сломљена, али устаничке снаге су значајно ослабљене. Током 1811. ратне операције су вођене највећим делом према Нишу и Видини. Оваква ситуација се наставила све до 1812. године када су Руси ушли у преговоре са Портом. После дугих преговора потписан је мир у Букурешту 28. маја 1812. године. Осмом тачком овог мира Србима је обећана амнестија, да ће има бити дата аутономија у унутрашњим пословима, налик на грчка острва. Турци би се вратили у градове и српске снаге би предале крупно оружије. Срби јако дуго нису сазнали за VIII члан.

Устанак 1812-1813. године

Порта је прво покушала да натера Србе да се покоре одлуци два цара. Исто је покушао да уради и Марко Ивелић, изасланик руског комаданта. Сви покушаји Срба да преговарају са Турцима су се показали неуспешним. Турска страна је одговорила да је време преговора одавно прошло. Срби су одбили савез са Мула-пашом, одметником од Порте, због обзира према Русији. Карађорђе је одбио понуде Порте да га призна за башкнеза Србије или да га материјално обештети како би отишао из земље. Карађорђе је одлучио да евакуише становништво и да скрати фронт ради јаче одбране. Наређена је опште мобилизација. За то време је Порта мобилисала 70 000 војника, подељених у три армије које су ишле према Видину, Делиграду и Дрини. Њима су супротстављало 30 000 српских устаника. Најжешћи напад је уследио из правца Видина. Након погибије Хајдук Вељка Петровића код Неготина Турци су заузели овај град. Пали су убрзо Брза Паланка, Кладово, Текија, Пореч. Турци су затим опколили Делиград и заузели Пожаревац. Велике борбе су се водили код Лознице и Лешнице, Турци су успели да освоје Шабац. Карађорђева дуга и тешка болест су погоршали и овако тешко стање. Пошто су Турци пробили фронт код Смедерева Карађорђе је одлучио да се повуче на аустријску територију.Ово је довело до масовне панике и исељавања становништва. Турска војска је ушла у празан Београд и Смедерево.Са Карађорђем су Србију напустили чланови Правитељствујушћег Совјета и

10

добар део народних вођа. Устанак је био сломљен, али је било спорадичног отпора. Делиград је пао шест недеља по паду Беогрда. Отпор су наставиле хајдучке дружине у неприступачним областима. У Аустрији се настанило 120 000 српских избеглица. По објављивању амнестије турским властима су се предали; Милош Обреновић, Лазар Мутап, Милић Дринчић, Арсеније Ломо и Станоје Главаш. Турска власт у Србији је успостављена у првим данима октобра 1813. године. Започео је нови перио насиља и одмазде над српским народом.

Достигнућа Првог српског устанка

Први српски устанак је у основи уништиo све тековине турске власти у Србији. Први српски устанак није био само рат за ослобођење него и аграрна револуција. Нестало је спахијског поседа и сељаци су постали сопственици своје земље, укинути су и феудални намети. Све што се тицало ратних дејстава њихово извођење, финансирање, питање пореза, иностраног деловања било је поверено личности вожда који је био оличен у Ђорђу Петровићу Карађорђу. Поред вожда већ 1805. године конституисан је орган централне управе Правитељствујушћи Совјет. Он је конституисан у селу Борку и носио је име Синод. У ослобођеном Смедереву овај орган мења назив у Совјет. По ослобођењу Београда 1806. сели се у главни град Србије. Однос Карађорђа и Совјета разликовао се од материје до материје. Совјет је у неким питањима био независтан, а у неким је зависио од Карађорђа. Поједини крупније старешине су оспоравале вождово првенство (нпр. Прота Матеја Ненадовић). Поред Совјета функционисао је систем нижих и виших судова.Тако 1810. године Карађорђе је издао законик од 38 параграфа који се тицао углавном кривичног права. Војна организација је била обласно устројена. Војни контигенти су се окупљали по нахијама. Свака нахија је мора да обезбеди 500 људи тј. два батљона. Војна моћ устаника је поготово ојачала када су освојени Београд и Шабац. Тада су устаници дошли до многе војне опреме и материјала, рачунајући ту и тешку артиљерију. Војни капацит Србије износио 40-50 000 војника, у случају крајње нужде 80 000. Карађорђе и друге војводе имали су личну пратњу коју су звали момцима. Поред редовне народне војске, постојали су и бећари, војници-плаћеници који су се на тај начин издржавали. Покушај увођења редовне војске започет 1808. године. Тада бригу о потребама војске узима држава. Услед ратних оскудица војска и државни апарат су се издржавали из више извора: примање плате из народне касе, од закупа ћумрука и скела, делом из народног кулука на имањима старешина. Други устав је донесен 1811. године. Уставом су установљена попечитељства (министарства) и основан је Велики земљаски суд, највиша судска инстанца (до 1811. године то је био Правитељствујушћи Совјет).

11

Попечитељства су била- за правосуђе, унутрашње послове, иностране послове, финансије, војне послове и просвету. Карађорђе је проглашен за поглавара Србије и главно-команујућег војске. Идеју о попечеитељствима су формулисали Михаило Грујевић и Младен Миловановић који су хтели да ограниче Карађорђеву власт. Скупштина се састојала од устаничких старешина које су се састајали једном годишње. Међу устаницима су постојале су две струје што се тиче међународних односа: једна је била за једнострано ослањање на Русију; друга група је била за флексибилнију политику њој је припадао и сам Карађорђе. Много помоћи у креирању спољне политике Србије дао је иако тајно, Стефан Стратимировић. Због неслагања са вождом протерани су Миленко Стојковић и Петар Добрњац. Карађорђе је и поред реформи 1811. задржао врховну власт, чак је и проширио, мада је увек радио у договору са Совјетом. Поред војних, економских, у ослобођеној Србији спровођене су и просветне реформе. И ако су у Србији постојале манастирске и лаичке школе, после примирја у Слобозији започео је систематски рад на школству. Још 1808. године Иван Југовић је отворио Велику школу, претечу високох образовних установа. Њена прва класа је изашла 1812. године и они су запослени као државни чиновници. Вићентије Ракић је 1810. године основао Клирикалну школу, која је била позната као Богословија.

Kaрађорђе Петровић

Ђорђе Петровић Карађорђе, вожд Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића рођен је највероватније 3/16. новембра 1762. године1

у Вишевцу, од оца Петра и мајке Марице. Карађорђева породица је пореклом из Васојевића и дошла је највероватније за време сеобе са патријархом Арсенијем IV Јовановићем. 1785/86. Карађорђе се жени Јеленом. За време бекства у Срем 1787. године Карађорђе убија оца који је хтео да се врати Турцима. Током Кочине крајине ратује у Михаљевићевом фрајкору све до краја рата 1791. године. Ту је стекао велико војничко искуство које ће користити током живота. Од 1791-1794. године Карађорђе је у хајдучији и око себе је окупио велику дружину. 1794. године повлачи се у Тополу и води миран живот. Бави се сточном трговином и извози свиње у Аустрију. 1796. и 1798. године учествовао је у походима Мустафа-паше против видинског одметника Пазван-оглуа из Видина. Након сече кнежева (1804) народни збор у Орашцу га бира за вођу (вожда) устанка. Као политичар Карађорђе је тежио ауторитативној власт и трудио се да не зависи од никога. Што се тиче спољне политике био је присталица Русије, али се није искључиво везао за њу. Са

1 Неки извори помињу годину 1752. Период у коме је Карађорђе највероватније рођен је 1749-1770. године

12

руским конзулом за Србију Родофиникином веома често је био у сукобу. Током устанка тежио је да добије помоћ Француске, али у томе је имао мало успеха. Наполеон је као личност и војног заповедника Карађорђа веома ценио, али политички и стратешки Наполеон је био против устанка. Није имао намеру да помогне устаницима, због свог савезничког односа према Турској. Све до слома устанка Карађорђе је решавао горућа питања- војног, политичког, економског и аграрног карактера. Када је било јасно да је устанак сломљен Карађорђе је 21. августа 1813. године је прешао на аустријску територију. Покушаји Порте да га поткупе наименовањем за башкнеза Србије или материјално да га исплате неким имањем у Аустрији, нису уродили плодом. Карађорђе је остао непомирљиви противник Турака. То ће утицати да се укључи у Хетерију 1816. године, грчку националистичку организацију која је требала да дигне свебалкански устанак. У намери да поврати своје достојанство и власт, знајући да у Србији има много приврженика враћа се у земљу 1817. године. Да би спречио по српски народ кобан устанак и да би се ослободио такмаца у борби за власт Милош Обреновић је наредио Крађорђево убиство. Убиство је извршено у Радовањском лугу, код Велике Плане 25. јула 1817. године. Убиство су извршили Вујица Вулићевић (Карађорђев кум) и Никола Новаковић. Милош је Карађорђеву главу послао султану у Истамбул. И поред тога што је неприкосновено држао власт Милошевог сина Михаила ће протерати српски великаши и устоличиће Карађорђевог сина, Александра на месту кнеза Србије 1842. Александар ће владати до 1858. године када ће се Милош опет успети на власт. Коначно на трон Србије ће сести унук Карађорђа, Петар 1903. после збацивања династије Обреновић.

Босански Срби и Први српски устанак

Догађаји из првог српског устанка утицали су на хришћанско-турске односе у босанском пашалуку. Са успешним развојем устанка у Србији почеле су се поново јављати наде у ослобођење. На устанак су утицали нови прогони Срба, поготово виђенијих људи, калуђера, кнежева, трговаца и занатлија. Покрет се најпре испољио кроз појачану хајдучију и исељавање на територију Аустрије. После пораза Хасан-паше сребреничког, почетком 1806, а посебно после Мишарске битке почео се интезивирати устанички покрет у Босни. Посебно у крајевима који су гравитирали ка Србији (Подрињу, Семберији, Посавини, Мајевици, Козари и Босанској крајини). Приликом српске офанзиве на источну Босну у пролеће 1807. године, становништво је спонтано устало против турских власти. У периоду 1804-1806. Турци су угушили читав низ побуна на Балканском полуострву; у Епиру, Скадарској Малесији и у

13

Дробњацима (1805). Устанак у Босни је још више отежао и овако тешку ситуацију турским снагама. Током 1807. и 1808. године устанички покрет је константно растао. Турци су безуспешно покуша-вали да прекину везе устаника са Карађорђем и владиком Петром I.

Јанчићева буна 1809. године

1809. године уследио је велику напад српске устаничке војске ка Босни. Српске јединице су опселе Сребреницу и Зворник, заузели су Јану и Бијељину. Стојан Чупић је продро чак до Брчког, али овај напад је био само епизодне природе. Српски пораз на Каменици и Синђелићева погибија су довели до престанка напредовања офанзиве, упркос Карађорђевој успешној офанзиви управцу Новог Пазара. Устанак у Босанској Крајини је предводио сарајевски пушкар Јово Јанчић. Он је једва зауздавао сељаке жељне борбе и поред српског пораза на Каменици и престанка офанзиве устанак је подигнут, противно Јанчићевом мишљењу. Устанак је подигнут 23. септембра. Циљ устанка је био да се Крајина очисти од Турака и да се затим потражи помоћ Срба из Војне границе и успоставити везе са Крађорђевим устаницима. Борбе су започеле око Градишке сукобима сељака са турском војском. Пошто је непосредно по почетку устанка ухваћен њен вођа Јован Јанчић, устанак је обезглављен, али не и угушен. Устаници су трпели велике губитке, али су зато наносили огромне штете турским имањима убијајући многе Турке. Устанак је угушен тек половином октобра. Јанчићева буна ће бити једини организовани покрет сељаштва све до 1834. и поп-Јоцвичине буне. Слом Првог српског устанка битно ће утицати на смиривање прилика у босанском пашалуку. Без помоћи и вођства из Србије устаници у Босни су имали мало наде за успех.

Срби у Хабзбуршкој монархији и Први српски устанак

Тицанова буна

Развој манофактурне производње, као и укључивање феудалног поседа у робно-новчану привреду новог типа утицали су на погоршање положаја сељака у Хабзбуршкој монархији. Због повећане потребе за новцем феудалци су повећавали притисак на сељачки слој. Поред повећања зависних сељачких поседа, стварања нових на мочварним и пустарским земљиштима, феудалци су тежили новој прерасподели општинских и сељачких парцела. Тако би створили простор за што више зависних сељака и ако је овакво нагомилавање работника на мале земљишње сесије је производњу чинило нерентабилном, феудалици-спахије су га увелико спроводили. Они су покушали да бројем

14

газдинства надоместили њихову неефикасност.Сељачко незадовољство је јако дуго тињало, а до праве експлозије је дошло након успеха Првог српског устанка. У Србији после ослобођења уништен феудални посед и извршена аграрна реформа, та чињеница није оставила равнодушне сељаке на територијама преко Саве и Дунава. Сада је и код њих јавила жеља за ослобађањем од феудалних стега. У случају неуспеха лако су могли да потраже уточиште у Србији. Сви ови фактори су утицали на почетак Тицанове буне 1807. године. Међу инспираторима сељаког незадовољстав су били Андрија Поповић и Пантелија Остојић који су неко време били у редовима српских устаника, а вогањски кнез Тодор Аврамовић је подгревао наде да ће их устаници подржати у случају подизања буне. Почетак устаничких активности десио се због деловања власти раније него што је планирано. Прво пушкарање догодило се у Вогњу 4. априла. Након ових чарки сељаци су кренули ка Фрушкој гори. Уз пут су у своје редове примали сељаке-неки су се својевољно, док је један број сељака насилно регрутован. Вогањци су по доласку у Врдник прогласили да намеравају да поведу борбу за нацинално ослобођење, тврдећи да ће им сународници из Србије помоћи. Пошто одговор од српских устаника није брзо стигао, много сељака се обесхрабрило и почело да се колеба.

Сада су се међу устаницима јавиле три струје:

струја која је имала максималне захтеве националног и социјалног ослобођења и уједињења са Србијом.

струја која је тежила ликвидацији феудалних односа и припајању сремске жупаније Војној граници.

најумеренија струја која је би се задовољила предавању жалби на поступаке спахија према кметовима и која је тражила поштовање постојећи урбара.

Док су се устаници налазили у Врднику устаницима се придружио Теодор Аврамовић- Тицан из Јаска. Он је убрзо постао један од главних вођа устаника. Као војник током ратовања против Наполеона упознао се са идеологијом револуцонарне Француске. Одмах по избијању буне власти су се обратиле митрополиту Стратимировићу како би утицао на сељачке масе да положе оружје. Он је одлучио да дође лично у Врдник како би убедио устанике да се у миру разиђу. Међутим митрополит није у опште дочекан како доликује његовом чину. Одмах по доласку у Врдник 8. априла, митрополит је по Тицановом наређењу затворен у манастиру. Тицан је одбио да преговара са митрополитом, пошто Стратимировић као феудалац не може да говори у име народа. Тицан се сутрадан упутио према Илоку како би буну проширио на

15

западни Срем. Код села Бингуле улетио је у заседу коју му је поставила војска. У окршају је страдало дванаест сељака, док су се остали разбежали. После овог пораза међу устаницима је почела велика пометња. То је искористио митрополит који је запреретио сељацима одмаздом уколико не положе оружје. Обећао је општу амнестију, ако се одмах предају, као и долазак комисије која ће испитати њихове жалбе и обуставу кулучења за време истраге. Ово је утицало на умереније устанике да се предају. После потврде митрополитових обећања од стране жупаније устаници су се једноставно разишли кућама. Од објављене амнестије изузет је само Теодор Тицан. Његов покушај бекства из иришког затвор завршио се трагично. Ухваћен је у Грабовцима на Сави и осуђен је на сурову смрт черећењем. Казна је извршена крајем 1809. године.

Крушчичка буна

Под сличним околностима 1808. године започела је буна у Влашко-илирској регименти. У овој буни су учетвовали и Срби и Румуни. Сељаци обе народности су очекивали да ће им у помоћ притећи сународници незадовољни аустријском влашћу. Организатори ове прилично наивно припремљене буне су били-бивши фрајкоровац, капетан Маријан Јовановић, натпоручник Пива Жуманак, млади поручник Тома Скрипећа (Стипећа) и млади свештеник из села Крушчица Димитрије Георгијевић (Ђорђевић). Устаници да би придобили народ послужили су се побожњом прокламацијом српско устаничког војводе Петра Добрњца. Пошто су се пронели гласови да ће Аустријанци окупирати Београд, устаници су одлучили да делују. Поп Димитрије Георгијевић је 11. јула 1808. године је позвао народ прокламацијом коју је наводно написао Карађорђе, да 13. јула дође на екати Сувају код Беле Цркве где ће их чекати Карађорђе или вождови изасланици. На несрећу устаника ова прокламација је дошла до пуковника Брановачког који је одмах запосео Белу Цркву. У околним селима устаници нису наишли на добар пријем, а доласком на Сувају били су суочени са регуларном војском су се разбежали. Коловође устанка су ухваћене и осуђене. Поручник Скрипетић је обешен 1811. године, а ђакон Димитрије Георгијевић осуђен је на доживотну робију на којој је умро. Током издржавања робије умро је Пиво Жуманак. Тако је Крушчичка буна угушена пре него што је и почела уз минималне жртве.

16

Други српски устанака

Стање у Србији пред Други српски устанак

Рестаурација турског режима у Србији пропраћена је страшним злочинима и насиљем и поред обећања о амнестији Турци су почели да се свете Србима због њиховог бунтовништа. После одласка Хуршид-паше и Дерденли-паше за управитеља Београдског пашалука изабран је Сулејман-паша Скопљак. Почетак његове владавине био је умерен, у складу са султановом обавезом да поштује VIII тачку Букурештанског мира. Порта је одлучила да позове на предају устаничке вође који су се још крили. Властима су се предали Милош Обреновић и Станоје Главаш, Арсеније Ломо, Лазар Мутап, Милић Дринчић. Због лошег третирања од стране аустријских власти велики број избеглица се вратио на турску територију, охрабрен добрим третирањем од стране спахија. Да би охрабрили Србе на повратак Станоје Главаш је постављен за управника Цариградског друма, а Милош Обреновић је постао оборкнез рудничке, пожешке и крагујевачке нахије. Међутим турска благост није дуго потрајала. Пошто је турска војска осигурала границе и обављен главни део репарација, Сулејман-паша је са или без знања Порте започео своју страховладу у првим данима 1814. године. Изговор за овај терор је био потрага за оружијем и скривеним хајдуцима. Српском становништву је наметнут тежак кулук и повећана је висина харача. Година глади и епидемија куге су отежали и овако тешко стање.

Хаџи-Проданова буна 1814. године

Половином 1814. године у пожешкој нахији је избила буна под вођством Хаџи-Продана Глигоријевића. Седиште буне је било у манастиру Трнава. Буна се одмах пренела у крагујевачку и јагодинску нахију. Турци су уплашени буном побегли из Чачка, Карановца, Трстеника. Милош Обреновић је одбио да се придружи устаницима, он се чак придружио Турцима у гушењу устанка. Турске снаге и Милош Обреновић су поражени код Кнића. Поред извојеване

17

победе устанике је ''ухватио'' дефетизам и већ сутрадан су се растурили. Ово је показало да је буна била спонтаног карактера, без добре организације. Хаџи- Продан је са браћом пребегао у Аустрију. Неуспех буне је донео нове турске одмазде. Убијено је и више стотина сељака, убијен је и игуман манастире Трнаве и млади ђакон Авукум.2 Убрзо по гушењу буне, Турци су убили Станоја Главаша, коме нису претерено веровали мислећи да је учествовао у планирању буне.

Припрема и почетак Другог српског устанака

Српско-турски односи 1815. године нису били ништа бољи. Обострано неповерење је још више продубивано турским насиљем. Српски хајдуци и одметници су Турцима враћали истом мером. То је још више јачало Сулејман-пашину окрутност. Велик страх међу српским главарима је био кад их је Сулејма-паша позвао на саветовање у фебруару 1815. године. На саветовање су отилши само Милош Обреновић и његов писар Димитрије Ђорђевић. Током марта остали прваци су одлучили да се устанак дигне по Милошевом повратку из Београду. Одржана су два тајна састанка народних првака из рудничке, ваљевске и београдске нахије. Најпре су селу Рудовцу, а затим у селу Вреоцима. Милош се вратио из Београда већ половином марта. Разлог је био Сулејман-пашина похлепа. Он је Милошу понудо да откупи робље из Хаџи-Проданове буне. Он је то искористио као разлог да оде из Београда, наводно по новац. Милош је стигао у Шумадију и одлучио је да по народној жељи стане на чело устанка. Устанак је започео на празник Цвети 11. априла (по старом календару), Милошевим речима:“ Ево мене, а ето вама рата са Турцима“. Три дана пре тога Арсеније Ломо је растерао турске сакупљаче пореза. Дан пред устанак Јован Обреновић и Сима Паштрмац убили су турске сакупљаче пореза.

Ратне операције 1815. године

Стратегија борбе је остала иста као и у Карађорђево време. Турци би требали да буду истерани из нахијских центара и централног дела пашалука. Затим је требало опколити турске посаде по утврђењима. Српске снаге су извели неупешан напад на Чачак, па су се повукли на Љубић. Турске снаге са

2 На турску понуду да се одрекне православља и пређе на ислам Авакум је одговорио: „Нема вере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти!; А суд страшни чека и вас Турке! Па ви чинте што вам драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова је правда!

18

око 5 000 војника под командом Имшир-паше су упућене против Милоша са циљем да се Чачак ослободи притиска и да се разбије главнина војних снага. До сукоба са Имшир-пашом је дошло на Липару и код Села Рудовца, после чега је гро турске војске ушло у Чачак. Сутрадан 25. априла Турци су напали устанике на Љубићу, али су одбијене. Милош Обреновић је послао делове устаничке војске према Ваљеву, Палежу и Карановцу како би блокирао турске снаге које су требале да буду упућене ка Чачку. Срби су после тешких борби успели да потисну Турке код Љубића и да 24.маја уђу у Чачак. Српски устаници су прогонили паничне Турке све до Сјенице. 15. маја пало је Ваљево и Турци су поражени на Баточини и Црном Врху. Истерани су из Пожаревца. Затим освајањем Пореча Турци су истерани из источног дела Београдског пашалука. Ускоро су Турци остали заробљени иза зидова Смедерева и Београда. Покушај Хуршид-паше да код Шапца дође у помоћ турским трупама осујећен је поразом на Дубљу 14. јула. Овој бици је погинуло 1 200 Турака и 50 устаника међу којима Милић Дринчић и Сима Ненадовић. Милош је био свестна да отпор Турцима неће моћи да траје у недоглед зато је започео преговоре са турским командантима. Истицао је да је устанка усмерен против зулума Сулеман-паше, а не против султанове власти. Током јула и почетком августа Милош је ступио у преговоре са Хуршид-пашом и Марашли Али-пашом.

Споразум Милоша-Марашли Али-паше

Милош је после четврородневних преговора са Хуршид-пашом 13. августа је добио потврду од паше која је гарантовала амнестију, ако устаници предају оружије. Са другим устаничким вођама преговарао је Марашли Али-паша. Он није тражио предају оружија, него само да устаници признају верност султану и пропусте одељење турске војске за Београд, паша ће обезбедити пратњу устаничким изасланицима у Цариград. Милош је крајем августа пошао на преговоре са Марашли-пашом. Он је изнео српске жалбе на османску власт и навео је примере српске оданости према султану. Марашли-паша је поштовао Милоша због његове жеље да се склопи мир и заузимао се за њега и устанике на Порти. Напослетку Милош и Марашли-али паша су начинили мировни споразум у Београду. Овим мировним уговором је прецизирано:

1. да данак сакупљају Срби без турског мешања.

19

2. да у нахијским местима у судским споровима учествују и српски и турски представници.

3. да неће бити успостављања спахијски имања

4. у Београду ће бити успостављена Народна канцеларија сачињена од 12 кнежева која ће бити највише административно тело за српска питања.

5. у пашалуку није дозвољено досељавање Арнаута и Бошњака

6. обећана је општа амнестија за све српске избеглице и оне су позване да се врате у Србију.

9. новембра 1815. године објављено је мирно стање прокламацијом Народне канцеларије. Овим споразумом Милош Обреновић је прећутно признат за главног међу српским кнежевима. Његова каријера је кренула узлазном путањом.

Кнез Милош Обреновић

Споразумом са Марашли-пашом Милош је незванично постао господар Србије. Милош и Народна канцеларија су имали много посла на унутрашњем плану. Милош је имао врховну власт, али она није још била сигурна. Појавила се опозиција коју је представљао Петар Молер. Он је био за тетрархијско уређење у које би улазили- Павле Цукић, прота Матеја Ненадовић, Милош и он. Желео је да се избегне самовољан и аутократски режим какав је био у Карађорђево време. Власт је хтео за себе и студенички архимандрит Мелентије Никшић, он је желео да влада попут владика у Црној Гори. Милош и остали главари су успели да убеде Марашли-пашу да погуби Петра Молера. Убрзо је Мелентије Никшић погинуо тако да је Милош остао без такмаца. Поред материјалних проблема Милош се суочио са руском агитацијом против себе која је долазила из Влашке и Молдавије. Поред тога грчка Хетерија је почела са пропагирањем свебалканског устаника. Међу Хетеристима нашао се и бивши вожд Карађорђе који је планирао да подигне устанак у Србији. Претња по Милошеву власт се појавила у њеном најгорем облику.

Убиство вожда Карађорђа

Карађорђе је и после бекства у Аустрију након слома устанка, остао популаран међу народом. Милош се бојао последица устанка. Србија је могла да изгуби добијене привилегије. Поред тога постао је лични анимозитет између ова два главара. Зато је Милош одлучио да због државних (и личних)

20

интереса уклони Карађорђа. Карађорђе је убијен у Радовањском лугу код Велике Плане 13/25. јула 1817. године. Убиство су извршили Вујица Вулићевић (Карађорђев кум) и Никола Новаковић. Тим чином Милош је успео да се оправда пред турским властим.

Учвршћивање власти кнеза Милоша

Кнеза Милош је након убистав Карађорђа држао неприкосновену власт у Србији. Убиством бившег вожда додворио се турским властима истовремено спречавајући могуће окупљање опозиције око Карађорђа. Након овог немилог догађаја Милоша је кнежевска скупштина (Митровданска) прогласила наследним кнезом Србије 6. новембра 1817. године. Кнез Милош је упутио српску депутацију у Цариград да се измоли од Порте повластице истоветне онима из Ичковог мира. Као доказ верности кнез Милош је истицао Карађорђеву ликвидацију. Порта је одбила да Србима да повластице.

Буне против Милошеве власти

Један од главних проблема у односима са Портом, тј. разлози због којих Србији није дата шира унутрашња аутономија су несређене унутрашње прилике. 1821. године избија побуна двојице кнезова Стевана Добрњца и Марка Тодоровића Абдуле. Побуна је захватила ћупријску и пожаревачку нахију. У побуну су покушали да се умешају и Турци, што је уплашило Милоша. Побуна је веома брзо угушена Абдула је убијен, а Добрњац је побегао у Лесковац код Шашит-паше.

Ђакова буна 1825. године

За историју развитка унутрашње политике и друштвених односа много је битнија Ђакова буна из 1825. године. Буну је подигао Милоје Поповић Ђак због насиља кнезова. Буна је започела у Јасеници, а проширила се на крагујевачку, смедеревску и београдску нахију. Устаници су освојили Пожаревац и спалили су конак Милошевог брата, Јована. На састанку у Тополи 20.јануара устаници су изнели своје захтеве; смањене пореских обавеза, либерализацију трговине, забрану трговине за чиновништво, укидање непосредних пореза, смањење кулука, народни избор старешина и престанак кнежевог зулума. Више на обећањима него силом кнез је успео да поколеба устанике. Милоја Поповића је на превару ухватио и убио. Након тога Милошеви људи су се крваво разрачунали са житељима побуњених села иако се сурово разрачунао са устаницима кнез Милош је почео да води рачуна о поступцима на унутрашњем плану. Испитао је жалбе сељака, смањио је порезе и ђумрук (царину) на сељачке производе. Како се прилике после гушења

21

Ђакове буне нису смириле Милош је наредио да се пажљиво испитују сељачке жалбе, да се укине батињање и тајна убиства неистомишљеника. Делимично је либерализовао трговину и судство. Ипак већ идуће године избила је нова буна- тзв. Чарапићева.

Чарапићева буна 1826. године

Циљ ове буне коју је предводио синовац Васе Чарапића, Ђорђе Чарапић, била уклањање Милоша са власти. У буну су били умешани београдски трговци и сељаци. Преко београдских хетериста с њима су комуницирали избегле вође из времена Првог српског устанка. Буна је рано откривена и њени устаници су сурово кажњени. Последица ове буне није било Милошево уклањање са власти него баш супротно. Кнез је чвршће него икад пре држао власт у својим рукама. Ове унутрашње трзавице највише су одговарале Турцима и хетеристима.

Спољња политика Србије и добијање аутономије

Како се становништво у Београдском пашалуку повећавало, а како је све више пореза остајало у српским рукама. Српски кнез је био и једини арбитар у аграрним питањима. Турци више нису уживали спахијска права, тако да је сељак био поштеђен турских сакупљача пореза и њихових ванредних намета. Ипак било је покушаја поготово од стране београдског паше да незаконски врати поједине спахије на њихову земљу и да од српских сељака убира намете. Милош је покушао да спречи ова кршења споразума са Марашли пашом током њихових преговорима са Портом. Порта је упорно одбијала Милошеве захтеве. Било је размишљања да се Милош уклони или да се бар његов положај ослаби подстицањем немира у земљи. Тако је Порта заузета грчким устанком против Милоша покушала да искористи устанак Стевана Добрњца и Марка Абдуле. Милошев положај постао је несигуран када су турске власти заплениле његову коресподенцију са члановим Хетерије. Милош је једва успео да докаже да нема везе са вођом Хетерије, кнезом Ипслантијем. Пошто Милош није могао сам да се избори са Портом одлучио је да тражи помоћ од новог руског цара Николаја I. Руски цар се активно укључио у решавање грчког проблема и пружио је велику помоћ грчким устаницима. То је довело до руско-турског рата. Рат се завршио поразом Турске која је морала да потпише акермаску конвенцију у марту 1826. Руска страна је вршила константни притисак на Порту да испуни одредбе ове конвенције као и одредбе Букурешког мира 1829. године. Пета тачка Акерманске конвенције је предвиђала да Порта мора да да Србији право на пуну националну самоуправу и да јој врати области тзв. Шест нахија које је одузела 1813. године. Ово је био

22

чин руске захвалности кнезу Милошу за помоћ током руско-турског рата 1828-29. године. Такође Србима је олакшано кретање унутар Османског царства што је посебно утицало на развој српске трговине. Добијање ових привилегија је увелико подигао углед кнеза Милоша, не само међу Србима, већ и међу хришћанским поданицима Турске. Шеста тачка је предвиђала издавање хатишерифа3. Султан је хатишериф послао кнезу Милошу крајем 1829. године.

Хатишериф из 1829. године

Србији је овим хатишерифом призната национална самоуправа под кнезом Милошем као и припајање територије тзв. Шест нахија. Милошеве претензије на Ниш и Видин нису наишле на одобравање руске дипломатије. Русија и Турска су 1833. године склопиле тајну конвенцију у Ункјар Искелесију. Овом конвенцијом Русија је гарантовала интегритет Отоманске империје. Међутим Турска је морала за узврат да да знатне повластице Србима.

Хатишериф из 1830. године

Порта је на инсистирање руске дипломатије заменила текст хатишерифа из 1829. потпунијим текстом идуће године. Новим текстом хатишерифом је Србима призната: слобода вероисповести и кнез Милош је признат за наследног кнеза, који ће владати Србијом у име султана. У вршењу власти ће му помагати скупштина старешина, који ће бити доживотно наименовани и које кнез неће моћи да смени, осим ако се неутврди да не раде против суверенитета Турске. Србији ће бити враћене границе из 1823. године, коју ће повући руско-турска комисија. Економску управу преузимају Срби, укинути су турски спахилуци, за које ће власници бити обештећени. Срби ће плаћати данак паушално. Турско становништво је морало да напусти сва места у Србији осим гарнизона: Београд, Шабац, Смедерево, Ужице, Соко и Кладово. Посебним уговором ће бити регулисан однос Српске православне цркве и Васељенске патријаршије. Овај хатишериф је јавно прочитан и наишао је навелико одобравање окупљеног народа. По први пут после 1813. године у Београду су зазвонила црквена звона. Добијање хатишерифа је наишло на широк одјек и изван територије Србије. Ипак било је проблема у спровођењу одлука хатишерифа. Није се сво муслиманско неборачко становништво иселило из Србије. Остала су неисељена села Мали Зворник и Сакар до, 1867, односно Берлинског конгреса 1878. године. Такође Порта није евакуисала

3 Хатишериф је султанова власторучно потписана наредба, акт највишег значаја у османској администрацији.

23

територију спорних нахија. У тим областима српско становништво је било под константним економским и политичким притиском. Кнез видевши да су све дипломатске опције употребљене определио се да војно окупира територију нахија. Милош је организовао устанак у моравској нахији 1832. и у тимочкој 1833. године. У оба случаја је послао народну војску да тобоже успостави ред, уствари да заузме територију коју је Порта упорно избегавала да врати Србији. Када су турске власти стављене пред свршен чин одлучиле су да се помире са оваквим стањем и да признају припајање ових области Србији. Разграничење до кога је дошло толико су добро одрадили чиновници српског кнеза да турској страни није остављен ни један педаљ више земље, чак су успели да припоје неколико села које нису припадала спорним нахијама Србији. Укидање спахилука је прошло много брже и без трзавица. Кнез Милош је турским властима исплатио 2,3 милиона гроша као обештећење старим власницима спахилука.

Хатишериф из 1833. Године

(дополнителни или толкователни хатишериф)

Спорна питања везана за шест нахија и питање трибута су решени хатишерифом из 1833. године. Овај хатишериф је омогућио успостављање слободних сељачких баштина. Тако је српски сељак постао слободан и неприкосновен поседник земље. Овим хатишерифом је и дефинитивно призната српска национална аутономија унутар Османског царства . Овим хатишерифом је искључено свако мешање турских власти у унутрашњу управу кнежевине Србије. Остало је нерешено питање исељавања муслиманског становништва из Београда.

Уставобранитељи(унутрашња политика)

Милетина буна 1835. године

Милетина буна је избила у јануару 1835. године у Крушевцу и Јагодини, а одмах се затим пренела на ћупријску, јагодинску и крагујевачку нахију. Вођа буне је био Милета Радојковић, велики сердар расински. Заједно са њим су учествовали Милисав Здравковић Ресавац, Аврам Петронијевић и Ранко

24

Мајсторовић. Са буном су били сагласни кнегиња Љубица и кнежев брат Јеврем Обреновић и друге угледне старешине. Милета је са неколико хиљада сељака ушао у Крагујевац. Тамо су одбили да се прикључе буни Милошеви сарадници Тома Вучић-Перишић и Сима Паштрмац.Буна се завршила прего-ворима Милете Радојковића и митрополита Петра Јовановића. Дошло је до договора да се сељаци разиђу, а кнез Милош обећа да неће прогонити противнике и да ће о Сретењу сазвати скупштину која ће се позабавити доношењем устава, регулисањем пореза и кулука, питања чиновништва итд. Непосредна последица Милетине буне је сазивање Народне скупштине и доношење тзв. Сретењског устава 1835. године.

Сретењски устав

Сретењски устав је израдио познати новинар и интелектуалац Димитрије Давидовић, по угледу на модерне уставе Швајцарске и Белгије. Устав је био устројен на начелима либерално-демократског духа. Устав је предвиђао сталну Народну скупштину, која би постојала поред институције кнеза и Савета и која би имала извршну власт. Грађанска права су била гарантована. Такође Сретенски устав је дефинисао Кнежевину Србију као аутономну област која је у слабој федерацији са Турском. Устав је наишао на негодовање руско-аустријске дипломатије и Порте. Њиме није био задовољан ни кнез који је већ преко двадесет године владао аутократски. Ипак стране дипломатије су обавезале кнеза да изда нови устав којим ће бити гарантовано да се у савету налазе сви заслужни људи као и да се из текста устава избаци сви елементи која би указивала на независтан положај Србије (грб, застава, сопствени новац итд.).Милош је са израдом устава одуговлачио у његовом познатом маниру. Због таквог понашања међу виђенијим људима се јавља опозиција која тежи доношењу устава тзв. уставобранитељи. Милош је тежио да при изради устава не консултује лидере опозиције и да настави да влада на исти начин.

Питање пореза

Уставобранитељи су се опет сукобили са кнезом по питању пореза. Трибут који је Србија давала турском царству био је паушалана и унапред одређен. Упркос тој чињеници кнез Милош је подигао висину пореза које је давало становништво. Још један проблем је био недостатак новца услед слабо развијене робно-новчане привреде. Разлику између давања које је Турска тражила на име трибута и пореза који је узимао поданицима кнез Милош је задржавао за себе. Уставобранитељи су напали овакву фискалну политику.

25

Они су обећавали смањење пореза са 60 на 10 талира и слободно коришћење шума за сељачке потребе. Уставобранитељи су истицали потребу за судством. До тада је судство било у рукама кнеза и тако да је свако могао да страда од његове самовоље. То се питање посебно односило на земљишни посед који никако није био заштићен. Антикнежевску опозицију су подржавали и руски и аустријски дипломати. Због тога се кнез почео окретати Британији.Ово окретање од Русије је представљала успех уставобранитеља. Против овог Милошевог заокрета у спољној политици су били и књегиња Љубица и Милошев брат, Јеврем. Проблем уставобранитеља је био у томе што нису успели за себе да вежу шири сељачки слој. Уставобранитељи су такође као и кнез били велики поседници, који су често силом узимали кулук и порезе тако да сељачке масе нису могле идентификовати са њима. Популарност уставобранитеља ће углавном бити ограничена на старешинско-управни кадар и више чиновничке слојеве. Без шире социјалне подршке уставобранитељи су више тежили деоби власти с кнезом и ограничавању његове самовоље него коренитијим социјалним реформама.

Питање устава

Русија у почетку није била против кнеза, иако је захтевала испуњење захтева народних старешина. До захладњења односа и раскида са кнезом је дошло 1837. године када је Милош ступио у ближе контакте са британским конзулом Хоџесом. Тако је дошло до руско-турске сарадање уперене против кнеза Милоша који је наступао сувише самомовљно што се овим двема државама није допадало. Аустрија је подржала ову иницијативу пре свега због економских разлога. Кнез притиснуст са свих страна морао је сагласно хатишерифом из 1833. године да састави комисију од својих присталица и уставобранитеља која ће од Порте тражити устав. У лето 1838. године у Цариград су пошли кнежев секретар Јаков Живановић и представници уставобранитеља Јованча Спасић и Аврам Петронијевић. У децембру 1838. године кнезу Милошу је послат устав у виду хатишерифа.

Хатишериф 1838. године (Турски устав)

Хатишерифом из 1838. који је уствари представљао уставни нацрт било је предвиђено следеће:

1. да кнез са Совјетом дели законодавну и извршну власт. Председник Совјета је Јеврем Обреновић.

2. судови су независни од извршне власти и подељени су на тростепене.

26

3. проглашена је уставна слобода личности и безбедност имања, затим и слобода трговања.

4. Србија је подељена на седамнаест округа.

Нови устав је био изненађење за све, а поготово за кнеза. Све заинтересоване стране су нешто добиле, само је Милош изгубио. Уставобранитељи су обезбедили учешће у власти преко Совјета, Русија је и даље имала улогу протектора Србије, Турска је могла да се меша у унутрашње ствари знатно више него што је дозвољавао хатишериф из 1830. године, Аустрија је обезбедила безбедност својим грађанима и трговцима који су често страдали од Милошеве самовоље. Народ је био незадовољан овим мешањем Турске у унутрашње ствари Србије,па је овај устав назвао турским. Милошу није одговарала оваква деоба власти. Надања да ће се преко британског конзула успети да измени текст устава су се изјаловила. Милош је 25. фебруара 1839. Године прочитао одредбе устава на Калемегдану, поставивши том приликом попечитеље (министре).

Абдикација кнеза Милоша

Кнез се није мирио са губитком власти што је доводило до сталних сукоба са саветницима. Законом из априла 1839. године Милош је лишен законодавне, а истовремено и извршне власти. Затим је почео прогон Милошевих присталица, којима кнез није могао помоћи. Кнез је покушавао да обори нови, турски устав. Размишљао је о абдикацији краткотрајно је боравио у Земуну. У једном тренутку је покушао оружијем да поврати власт (буна Јована Обреновића), али њу је сурово угушио Тома Вучић-Перишић. Кнез је сада остао без икакве подршке. У жељи да избегне најгоре одлучио се на абдикацију. 13. јуна 1839. године прешао у Земун на аустријску територију водеђи са собом свог млађег сина, Михаила. По принципу примогенитуре које је потврдио хатишериф из 1830. године Милоша је наследио старији син Милан. Како је био малолетан и поред тога веома болестан одређено му је намесништво- Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тома Вучућ-Перишић.Како је убрзо умро, Намесништво је позвало Михаила да преузме братовљев трон. Тако се завршила Милошева прва владавина и започела је владавина уставобранитеља која ће трајати до 1859. године.

Прва владавина кнеза Михаила

Владавина Намесништва 1839-1842. године

27

После смрти Милошевог старијег сина Милана, власт је требао преузети млађи син Михаило. Како Милоша није напуштала мисао да ће успети да се врати на трон, он дуже време није пуштао Михаила да преузме власт. Михаило се у Србији појавио тек осам месеци после братовљеве смрти. Како је био малолетан Намесништво је наставило свој рад. У раду намесништва Јеврем Обреновић није имао велики утицај. Праву моћ да доносе одлуке имали су Аврам Петронијевић и Тома Вучић-Перишић, тако да се може рећи да од 1839. власт држе уставобранитељи. У земљи се јавно мњење издиференцирало на два табора- уставобранитеље који су били благонаклоно настројени према сину Карађорђа, Александру и Обреновићеву струју. Међу обреновићевцима је дошло до расцепа. Они су се поделили на две струје- једну која је подржавала старог кнеза и струју која је подржавала Михаила. Владавина Намесништва која је трајала девет месеци протекла је у борби за очување власти и учвршћивање позиција уставобранитеља. Уставобранитељи су тежили да елиминишу утицај обреновићеваца из власти. Како би стекли већу популарност међу сељачким масама уставобранитељи су одржали обећање о смањењу пореза. Дозволили су такође узимање зајмова из државне касе. Уставобранитељи су константно агитовали против Обреновића. Највише се агитовањем бавио Тома Вушић-Перишић. Радили су на успостављању чино-вништва, водећи рачина да будући чиновници буду привржени уставо-бранитељским идејама. Намесништво је тежило да придобије народне масе да за кнеза изабере Александра Карађорђевића.

Унутрашња политика кнеза 1840-1842. године

Пошто је увидео да у датом тренутку не може да се врати на власт Милош је пустио Михаила да преузме кнежевску титулу. Након поклоњења султану у Цариграду, Михаило је у марту 1840. године кренуо за Србију. Када је стигао у Србију Михаило је увидео колику подршку султан даје уставобранитељским првацима. Михаило је султановим бератом проглашен за изборног кнеза, а не наследног како стоји у хатишерифима из 1830. и 1833. године и Уставу. Како Михаило није имао ни пуних седамнаест година султановом одлуком за његове саветнике проглашени су Тома Вучић-Перишић и Аврам Петронијевић. Михаило се у почетку томе противио, али се касније помирио са таквим стањем. Ипак постојала је опозиција коју су чинили књегиње Милице, начелника ужичког округа Јована Мићића и господар-Јеврема који су радили против уставобранитеља. Господар Јеврем је почетком маја 1840. одржао састанак са једном групом сељака из околине Београда, после чега је дошло до општег покрета против уставобранитеља,

28

прво у колубарском срезу, затим и у другим крајевима Шумадије и целог пашалука.Сељаци су масовно долазили у Топчидар да изјаве своју подршку младом кнезу.Под притиском сељачких маса које су одане кнезу, Вучић и Петронијевић су дали оставке, остатак уставобранитеља се почео повлачити у београдску тврђаву под заштиту паше. Немири у Србији и неуспех уставобранитеља су навели Порту да у Србију пошаље свог емисара Мусу-ефендију да реши стање у земљи. У Београду су се сакупљале присталице Обреновића, присталице кнеза Милоша. Како је ситуација све више била у рукама младог кнеза. На народној скупштини прочитан је берат који је потврђивао Михаилово кнежевско достојанство и осуђивао је покрет који се залагао за повратак кнеза Милоша. Видевши да су уставобранитељи изгубили своје упориште Муса-ефендија је највиђеније међу њима повео са собом (њих 37). Књегиња Љубица и Мићић су покушали да искористе ово комешање и да врате кнеза Милоша на власт. Побуну је водио Петар Илић-Пекете. Побуна је била без шире подршке. Вође су похватане и осуђене. Кнез Михаило је успео да се утврди на власти. Прву владу је формирао Ђорђе Протић, велики непријатељ кнеза Милоша, али човек одан династији. Поново је почео прогон Милошевих људи, али овај пут од стране кнеза Михаила. Михаилова влада је уводила разне таксе како би надокнадила мањке у државном буџету. Држава је повећала висину минималних позајмица које се дају из државне касе. Забрањено је коришћење државних шума. Влада је донела уредбу о повећању такси за верске услуге. Поред тога сељаци су морали да подигну кућу своме пароху. Све ове одредбе су озлоједиле сељаке, којима је из ове перспективе влада уставобранитеља изгледала много повољнија. Фискални притисак кнеза Михаила је постао најбоље оружије уставобранитеља против власти.

Спољна политика кнеза Михаила

Влада кнеза Михаила је била активна и на плану спољне политике. Колико је кнез Милош био суздржан од спољних наступа, толико је Михаило тежио да се ангажује на ослобађању поробљених Срба у Турској. На спољном плану Михаило се увелико ослањао на Русију. Положај српског становништва у руменлијском вилајету је био тежак упркос реформама Порте. То је навело Србе из нишке, прокупачке, пиротске и лесковачке нахије да се обрате младом кнезу за помоћ. Буна је требала да се подигне у мају 1841, али откривена је од стране турских власти. Устаници су због тога устанак подигли у априлу центар устаничких дејстава је био Ниш. Буна је брзо угушена, трајала је свега петнаест дана. После гушења буне више стотина српских породица је

29

потражило уточиште у Србији. Пошто је Михаило одбијао да изручи вође буне Турцима, турска власт је почела још више да подржава уствобранитеље.

Повратак уставобранитеља у Србију

После гушења нишке буне кнез Михаило је био изложен притисцима Порте, Аустрије, али и Русије да дозволи повратак уставобранитеља у Србију. Михаило је у марту 1841. године дозволио повратак свих уставобранитеља осим Перишића, Стојану Симићу и Милутину Гарашанину. Услед притиска великих сила Михаило је морао и преосталој тројци уставобра-нитељских првака да дозволи повратак 1842. године. Порта је вршила притисак да Михаило прими уставобранитеље у службу уместо његових министара. У овако тешкој ситуацији откривена је завера у корист повратка кнеза Милоша на престо. Заверу је предводио Гај Вукомановић, брат књегиње Љубице. Порта је била уверена да је Михаило само експонент руске политике на Балкану и припремала се да га уклони са власти. Организовање преврата по налогу Турске је требао да изврши Тома Вушић-Перишић. У ову акцију против Михаила 1842. укључила се и Аустрија. Крајем јула и Савет је тражио да Михаило смени владу. У том тренутку је откривена још једна завера, наводно у корист кнеза Милоша. Порта је у лето 1842. године послала Шехиб-ефендију који је требао од Михаила да затражи смену мини-стара. Михаило је то одбио, турска власт је преко Томе Вучића-Перишића подигла буну против кнеза.

Вучићева буна 1842. године

Устаници предвођени Вучићем су се жалили на кнежеву фискалну политику и на неиспуњавање Портиних захтева. Вучић је прешао преко Земуна и кренуо је ка Крагујевцу. Уз пут су му се придруживало наоружано становништво. На вест о почетку устанка кнез Михаило је кренуо са војском на устанике. Зато време је Вучић већ заузео Крагујевац. Ту се догодио сукоб војске 4. септембра и кнежеве трупе су одбачене. Кнежевска војска се прегруписала код Жабара, али комадант кнежеве војске се почео повлачити на појаву устанике, а једам мајор Михаилове војске је прешао устаницима. Кнежеве трупе су се нашле у расулу. Кнез је покушао да добије гаранције од руског конзула, када није успео у томе, кнез је 7. септембра прешао је у Земун. Перишићеве снаге су стигле у Београд. Нову уставобранитељску владу су прихватили београдски паша и изасланик Порте, Шехиб-ефендија.

30

Перишић је под доласку у Београд сазвао Народну скупштину која је 14. септембра прогласила за кнеза Александра Карађорђевића. Перишић се налазио на врхунцу политичке каријере. Као способан организатор и демагог истакао се још током устанака, а посебно за време кнеза Милоша гушећи сваку опозицију. Међутим, Перишић без политичког програма и осећаја за политичку реалност и потребу реформа у Србији убрзо се нашао у опозицији према уставобранитељима.

Уставобранитељски режим 1842-1858. године

Владавина кнеза Михаила је оставила гомилу проблема којима се уставобранитељски режим морао позабавити. Уставобранитељи су успели да створе стабилност у земљи, али њихова позиција није била сигурна. Коначан пад је уследио на Светоандрејској скупштини 1858. када се на власт вратио кнез Милош. Уставобранитеље је одмах по завршетку Вучићеве буне признала Порта. Остале велике силе су изразиле протест због збацивања кнеза Михаила, али су потом признале затечено стање.

Долазак на власт кнеза Александра Карађорђевића

Александра Карађорђевића је за кнеза изабрала Народна скупштина 14. септембра 1842. године. У новембру исте године стигао је султанов берат којим је Александар признат за српског кнеза. Оваквом стању се енергично успротивила Русија. Руски цар је успео да издејствује поништење Александровог избора. Нови кнез је морао да поднесе оставку и да се организује нови избор у Народној скупштини. Под притиском уставобранитељског режима Народна скупштина је изабрала опет Александра за кнеза. Руска влада је морала да се помири са избором Карађорђевића за кнеза. Ипак морала је да добије задовољење из Србије су протерани Перишић и Петронијевић.У септембру 1843. стигао је Портин берат којим је Александар коначно признат за кнеза.

Унутрашњи проблеми

Уставобранитеље су очекивала многа нерешена питања. Сељаци су очекивали да ће уставобранитељи повратити уредбе о висини пореза и коришћења државних шума, као за време прве владавине и џпоред великог дефицита државног буџета уставобранитељи су пристали на ове уступке сељаштву. Много опаснији је био други захтев сељака да се Народна скупштина састаје сваке године (за време Милоша састајала се некад и два

31

пута годишње, за време Михаила ниједном). Пошто су уставобранитељи били представници олигархијско-бирократског слоја овај захтев сељачких маса није им ишао у прилог. Уставобранитељи су сматрали да широке масе не могу водити државну политику. Због тога је уставобранитељски режим имао веома уску социјалну базу која их је подржавала, што ће се показати погубно за њихов режим. Ни присталице Обреновића нису им веровале. У јесен 1842. године заверу је организовао Стојан Јовановић-Цукић (Цукићева завера), али она је брзо откривена. Почетком 1844. године избила је смедеревска или Рајовићева завера и после гушења ових завера кнез Милош није мировао. Тако је 1846. откривена нова завера Мирчина. Међутим за уставобранитеље већу опасност је представљало међусобно неповерење и сукоби између вођства. После Вучинићевог и Петронијевићевог повратка у земљу долази до сукоба са кнезом који није хтео да буде само пука марионета у рукама уставобранитеља. Настала је подела на вучићевце и кнежевце. Александар се целу своју владавину трудио да ојача своју власт, али у томе није имао већег успеха. Касније поделе међу уставобранитељима постају још израженије. Појавиле су се три струје- протурска коју је представљао Петронијевић, неутрална и русофилска струја којој се приклонио Тома Вушић-Перишић. Александар није имао политичког искуства нити јак карактер којим би успео да се избори са искусним уставобранитељским вођама. Кнез је имао много проблема и у односу са Саветом. Савет је имао премоћ у вршењу власти тако да је између њега и кнеза владала стална напетост. Било је покушаја да се створи тело које би парирало савету, али ни овај покушај кнеза да доминира унутрашњим животом није био успешан.

Тековине уставобранитељског режима

Уставобранитељи су успели да доношењем устава из 1839. године остваре све своје програмске циљеве:

1. ограничење кнежеве власти преко Савета

2. уређење својинских односа

3. слободна трговина

4. регулисање чиновничког положаја

Судство

32

За сељачки слој било је најважније уређење својински односа. За владавине кнеза Милоша дефинитивно је укинут спахијски земљишни посед и сељаци су постали поседници својих имања. Кнез је дозволио слободно располагање земљом, тако да је свако могао да захвати земље колико је желео. Ово је доводило до сталних сукоба, јер није постојао закон који би штитио посед. Владало је право јачег, а најјачи у земљи је наравно био кнез. Уставобранитељи су се борили да се успостави правна сигурност како поседа тако и поседника. У успостављању владавине права најважнији је био Грађански законик издат 1844. године. Његов аутор је Јован Хаџић-Светић.

По уставу из 1839. године постојале су три врсте судова:

примилителни (општински)

првостепени (окружни)

апелациони

1846. оформљен је касациони суд, међутим закон о грађанско-судском процесу је донет тек 1853. године. Највећи проблем уставобранитељског судства је био неефикасни рад судова и сувише формалистички процес рада који је резултовао предугим судским процесима. Још један проблем судства за време уставовобранитељске влада је био недостатак образованог кадра. Већина судија уопште нису били правници по струци.

Чиновништво

Друго такође битно питање је било питање чиновништва. За време кнеза Милоша није постојало чиновништво у правом смислу те речи. Чиновници су били кнежеве слуге које нису имале строго дефинисан ресор и могли су бити по кнежевој вољи унапређени, деградирани или отпуштени из службе. Ни плата и пензија није било одређено неким правним актом, материјално обезбеђење чиновника је зависило од кнежеве милости. Када су уставобранитељи дошли на власт регулисали су чиновничко питање. У чиновнички сталеж су примљени пре свега приврженици уставобранитеља. Јасно су утврђена надлежност чиновника, њихова плата и пензијско осигу-рање. Поред тога су чиновници имали су значајне фискалне олакшице. Нису више као у време кнеза Милоша могли бити кажњени телесно или губитком положаја. Положај су могли да изгубе само судском одлуком (узимајући у обзир ефикасност правосуђа скоро никад нису остајали без посла). Уставобранитељи су се користили судством како би контролисали сељаке и

33

грађанство.Чиновништво никада није живело тако добро као за време уставобранитеља. Користећи се својим повлашћеним статусом чиновници су често прибегавали злоупотребама. Поготово велики број злоупотреба је везан за полицију. Уставобранитељи су наследили скоро непостојећи полицијски апарат. За њихове власти полиција је постала прави репресивни апарат, посебно после доношења полицијског закона из 1850. године. До тада полиција није могла да натера грађане на послушност, од тада све више злоупотреба. Полиција је могла да батина грађане без икаквих доказа, по сопственом нахођењу.

Државна пошта је орагнизована 1843. године, до тада су поштанске станице даване под закуп. Прве телеграфске линије су почеле са радом 1855. године.

Трговина, занатсво и индустрија

У Србији је било мало готовог новца који је сељацима и трговцима био од виталног значаја за опстанак. 1839. године влада је дозволила подизање кредита из државне касе у најмањем износу од 50 дуката са интересом од 5%. Већ најмања 1841. године најмања сума је била 300 дуката. Ово нагло повеђање најмањег износа је било условљено државним дефицитом. 1858. године када је положај уставобранитеља постао критичан, опет се покушало са популистичком мером, најмањи износ кредита је на 100 дуката, али безуспешно. Зајмове су зато могли да користе само богати трговци и сељаци, пре свега присталице режима. Ова мера није имала утицај на сељачке масе, тако да није помогао повећању подршке уставобранитељима. Недостатак новца је утицао на развој великог слоја зеленаша. Слободна трговина је јеш једна од тековина уставобранитељског режима. Еснафском уредбом из 1847. године у трговину су унете многе одредбе које су ометале трговце на мало, али је трговина у укупном обиму порасла. То је било видљиво одмах по доношењу устава из 1838. године. У почетку су чиновници држали монопол над трговином, али то је забрањено 1848. године. Спољна трговина се већим делом одвијала са Аустријом. Углавном се трговало стоком. Укупан извоз је за време уставобранитеља порастао два пута. Тако се у Србији ситним корацима развијала робно-новчана привреда. Започео је прелазак на капиталистичку привреду. Занатсво је за разлику од трговине, за време уставобранитеља, било у сталном опадању. Еснафска уредба из 1847. године није успела да спречи пропадање занатсва. Занатлијама је велике проблеме стварала индустријска производња као и нови занати који су дошли из Аустрије.Овај тренд опадања је трајао до ратова 1912-1918. године. Најважније идустријско постројење је била Тополивница у Крагујевцу која је опет почела да ради 1853. године.

34

Њено поновно покретање је омогућило војно осамостаљење Србије. Национална политика уставобранитеља је у најмању руку пардоксална. Уставобранитељи су дошли на власт захвљујући напорима Порте, тако да су морали јавно манифестовати приврженост султану. Нови кнез Александар је био одан Порти, а министар спољних послова Аврам Петронијевић, је до краја живота остао убеђени туркофил. Ипак ово не значи да су уставобранитељи занемарили српске националне циљеве. Уставобранитељи су били у добрим односима са илирским покретом, посебно са његовим вођом Гајем. Уставо-бранитљи су успоставили контакте са пољском емиграцијом која је желела да сузбије руски утицај на Балкану. 1843. године у Србију долази изалсланик вође пољске емиграције грофа Адама Чарториског, Фрања Зах.

Начертаније

Чарториски је израдио програм који би требала да води Србија у циљу стварања словенско-илирске државе. Сви ови догађаји су утицали на Илију Гарашанина да напише српски национални програм Начертаније 1844. године. Преднацрт овог програма је урадио Зах. Овај преднацрт је искористио Гарашанин за израду Начертанија.

Захов план чине четири одељка:

1. Одношење Србије према Хрватској

2. Срем, Банат и Бачка

3. О савезу са Чешким Словенима

4. О унутрашњој политици Србије која би спољашњој одговарала

Насупрот Заховом гледишту Начертаније је српски план, не југословенски. Такође Гарашанин није толико антируски настројен као Зах. У односу Србије према Босни и Херцеговини, Црној Гори и Северној Албанији мишљења Гарашанина и Заха се поклапају. Тачку о односима са Хрватском Гарашанин је одбацио. Што се тиче Срема, Баната и Бачке Гарашанин је био за пропагандно деловање у овим областима. Односе с Чесима је свео само на ниво упознавања ова два народа. Гарашанин је избацио одељак о српској унутрашњој политици. Гарашанинов план је се састојао у томе да Србија одржи добре односе са Портом, а да истовремено потпомаже еманциповање словенских народа унутар ње. Према Русији треба заузети неутралан став. Од ње не треба правити непријатеља, али не треба поступати по њеним инструкцијама. Аустрија је трајно ненаклоњена словенским покретима тако да у односу са њом треба тражити пријатељство незадовољних Мађара. На

35

спољем плану највише ослонца би се могло наћи у Француској, којој би одговарало стварање словенске државе на Балкану.Начертаније је представљало први српски национални програм у XIX веку. Гарашанин је показао да добро схвата спољнополитички положај Србије. Гарашанин је сарађивао са црногорским владиком Петром II. Гарашанин иако министар унутрашњих послова имао је разгранату мрежу агената у Босни и Херцеговини, Старој Србији, северној Албанији. Такође уставобранитељски режим у жељи да одвоји Бугарску од руског утицаја је помагао бугарску просвету штампањем и дистрибуцијом књига.

Револуција 1848/49. године и Србија

Утицај опште европске револуције није мимоишао ни Србију. Становници Србије су тражили исељавање Турака из српских вароши. Гарашанин је тражио од Порте оснивање српског вицекраљевства под њеним суверенитетом. За уставобранитеље највеће проблем је био разлаз са Томом Вучићем-Перишићем који је почео чак да контактира са бившим кнезом Милошем. Милош је кренуо према Србији, али су уставобранитљи успели да преко Гаја уреде Милошево хапшење у Загребу. После пуштања Милош је одустао од доласка у Србију, али не и од повратка на престо. Како би онемогућили деловање Перишића и његових присталица влада је сазвала Народну скупштину. Скупштина је сазвана на Петровдан 11. јула 1848. године (Петровска скупштина). Владин покушај се изјаловио, на скупштину је дошло много Перишићевих присталица. Ово је натерало владу на попуштање такође су Стеван Книћанин и још два висока функционера морали да дају оставке. На скуптини су поновљени ранији захтеви-редовно заседање, слобода штампе, слобода говора, увођење пропорционалног пореза, смањење плата чиновницима, забрану њиховог бављења трговином, спречавање злоупотреба. Било је жалби на нестручност чиновничког кадра. Петровска скупштина је показала колико је несигуран положај уставобранитеља као и њихово неуспех да реше унутрашње проблеме земље. На скупштини су поднета и два спољнополитичка захтева- да се код Порте издејствује добијање наследног кнежевског достојанства и да се исели преостало турско становништво из Србије. Поред неуспеха са захтевом Порти за признавање српског вицекраљевства, Гарашанин је наставио своје спољенополитичко ангажовање. Циљ Гарашанинове пропаганде је био дизање устанка у областима Турске у којима је насељено јужнословенско становништво, затим у Бугарској, северној Албанији, Далмацији и пределима Хрватско-славонске Војне границе. (ова пропаганда ће потрајати до 1851. године) Главно питање је за уставобранитељски режим 1848/49. био је како се поставити према покрету Срба у јужној Угарској. Српска влада је одлучила да

36

помогне својој браћи у Угарској, али незванично. Званичан став Србије је био да се не меша у унутрашње ствари Аустрије, али је зато сугестијама, новчано и добровољцима помогла српски покрет у јужној Угарској. Сугестије српске владе су очигледне у захтевима Мајске скупштине. Још у априлу српска влада је почела са тајним пребацивањем добровољаца у јужну Угарску. Гарашанин је рачунао на антиаустријски став Мађара, али њихова ригидна националистичка политика је спречила сарадњу са Србима. У јуну добровољци прелазе масовно Саву и Дунав, али међу њима има много оних који су у Угарску одлазили због пљачке. Пошто је Книћанин на Петровској скупштини натеран на оставку, он као цивилно лице, али са знањем и упуствима српске владе, прелази у Угарску у августу 1848. Његова главна улога је да организује србијанске добровољце. Крајем септембра српска влада отказује војну помоћ војвођанским Србима због великог утицаја Обреновићевских присталица. У сукобу Стратимировић-Рајачић Книћанин је у почетку подржавао Старатимировића, али због сумњи српске владе у његов програм, подршка му је ускраћена. Порта је у почетку била за повлачење добровољаца, али када се појавила могућност присједињења Војводине, она ју је подржала. Током борби у јужној Угарској српска влада се сукобила са патријархом Рајачићем, али када су мађарске снаге почеле да напредују српска влада опет почиње активно да помаже покрет. Српска влада је дала износ од 20 000 дуката, поред помоћи коју је скупљала по земљи. Помоћ у добровољцима је омогућило српском покрету да се одржи у најкритичнијим тренутцима. Заслуге у борбама у јужној Угарској Книћанин је од кнеза добио титулу војводе. После смрти војводе Шупљикца српској влади се обратио Стратимировић да би добио подршку за избор војводе. Влада га ни овај пут није подржала у сукобу са патријархом Рајачићем (други сукоб). Он се безуспешно обратио Обреновићима. Због става Аустријске владе и притиска Порте Книћанин и добровољци су морали да се повуку у фебруару 1849. године. Ово је довело до поновног напредовања Мађара. Ни Книћанинов повратак у априлу није много променио ситуацију, ипак српске снаге су се одржале код Томашевца. Прихватање избеглица из јужне Угарске је помогло зближавању Срба у обе државе. Када је руски цар Николај I одлучио да интервенише против мађарских устаника, мађарски прваци су покушали безуспешно да преговарају с Книћанима и српском владом. Поред тога српски покрет је почео да губи национално обележје и све више да се ставља на страну бечког двора. По повратку Книћанина у Србију престаје активна сарадња српског покрета у Угарској и српске владе.

Србија после револуције-унутрашња политика

37

Поред констатног роварења обреновићеваца и притиска Русије која је била незадовољна самосталним деловањем кнеза, уставобранитеље је погодила и смрт Аврама Петронијевића приликом посете Цариграду 1852. Петронијевић је поред Перишића био водећа личност покрета. Интелигентан и образован, био је главна личност која је утицала на доношење Устава из 1838. године. И поред великог знања и елоквенције није био прихваћен у народу због свог туркофилског става. За разлику од њега Перишић је био необразован сељачки вођа без формираног политичког курса, али вешт демагог. За новог кнежевог представника је изабран Гарашанин, због свог великог ауторитета у земљи, али и иностранству. Овај избор није био по вољи Русији, која ће утицати на његово смењивање. Против Гарашанина је такође била и Аустрија. Сукоб око светих места у Палестини 1853, који ће довести до Кримског рата је утицао на портино потврђивање аутономног статуса Србије ферманом из исте године. Порта у жељи да Србија остане неутралана одлучује се на овај корак. Русија је безуспешно покушавала да увуче Србију у рат. За Србију је био значајно и држање Аустрије која је на граници држала велики број војника. Париским мировним уговором из 1856. године је одређено да поред Русије протекторат над Србијом добију- Велика Британија, Француска, Аустрија, Пруска и Сардинијска краљевина. Одредбом конференције Србији је дозвољена пловидба Дунавом.

Криза уставобранитељског режима

Спољна криза изазвана кримским ратом је одложила развој унутрашње кризе. Положај уставобранитеља је увек био нестабилан, али су спољно-политички догађаји ометали даљу ескалацију народног незадовољства. Привредна криза је се манифестовала у распаду патријархалних задруга и пропадању малих трговаца и занатлија. С друге стране ту је био приметан пораст броја зеленаша. Уставобранитељи нису успели да спрече овакво стање, а камоли да изведу реформе већег обима.Незадовољство народа због политике кнеза Алескандра, који се све више везивао за Аустрију, било је евидентно. Кнез је био и у сталном сукобу са Саветом који је инсистирао да поставља министре из његовог састава. Кнез се позивао на устав тврдећи да може самостално да поставља министре. Овај сукоб ће добити крваве размере.

Тенкина завера 1857. године

Председник Савета Стефан Стевановић Тенка је крајем 1857. године организовао заверу у циљу повратка кнеза Милоша на престо. Завереници су намеравали да убију кнеза Александра. Завера је откривена и завереници су ухваћени. Првобитно су осуђени на смрт, па затим им је казна преиначена на

38

доживотну робију. Стари сазив Савета је отпуштен и кнез је довео себи лојалне људе. Овакво деловање кнеза је омогућило Порти да се по последњи пут умеша у унутрашње прилике Србије. Порта је послала посланство Етем-паше које је пренело турске захтев. Кнез је морао да помилује осуђене заверенике и да их изручи Порти, а да пензионисане чланове Савета врати у службу. Сада су Гарашанин и Перишић дошли до највиших позиција, кнежев положај се потпуно срозао.

Светоандрејска скупштина 1858. године

После Тенкине завере кнез се нашао у безизлазној ситуацији. Сељаштво је било незадовољно, обреновићевци су раварили по земљи, водећи уставобранитељи, Гарашанин и Перишић су били против њега. Због аустрофилске политике остао је без подршке Русије и Француске. Против њега се почео стварати фронт либерално настројених интелектуалаца. Како би ојачали своју позицију према кнезу почели су сарадњу са обреновићевцима и страним конзервативцима; Гарашанином и Вучићем. Све ове опозицоне струје су једногласне за сазивање Народне скупштине, која се није састала од 1848. године. Конзерва-тивци су били за формирање намесеништва које би владало до избора новог кнеза. Либерали и обреновићевци су били за повратак кнеза Милоша. Скупштина је сазвана 30. новембра 1858. године. Њен председник је био конзервативац Миша Анастасијевић, подпредседник Стевча Михаиловић, познати обреновићевац, а секретари су били либерални прваца Јеврем Грујић и Јован Илић. После сукоба о изгледу и начину функционисања скупштине конзервативци су 10. децембра повели расправу о смењивању кнеза Александра. Њему је предата жеља скупштине, после дугог размишљања видевши да нема никакву подршку на располагању кнез Александар је побегао под заштиту београдског паше. Скупштина је сутрадан, 11. децембра и званично збацила кнеза Александра и прогласила за кнеза Милоша и поред противљења Гарашанина и Вучића. За намеснике су проглашени Гарашанин, Стевча Михаиловић и И. Угричић. Порта се сложила са одлуком скупштине и дозволила је повратак старог кнеза. Значај Светоандрејске скупштине је у томе што Народна скупштина постала сталан и озакоњен орган.

Друга владавина кнеза Милоша (1858-1860)

Милош је други пут дошао на власт у седамдест шестој години. Од његове прве владавине многе околности су се промениле. Милош је морао да по

39

повратку у Србију уведе ред. Међутим није више могао да влада самостално, јер је власт делио са Народном скупштином и Саветом. Милош се овог пута морао изборити са опозицијом- либералима вођеним Јевремом Грујићем и конзервативцима које су предводили Гарашанин и Перишић. По Милошевом доласку на власт престао је да важи устав из 1838. године. Савет је постао тело за припрему закона. Милош је по нахођењу смењивао и постављо чланове Савета. Такође Милош је покушао да реши чиновничко питање помоћу комисије која ће испитати злоупотребе у њиховом раду, али ово није задовољило сељаке. Милош је кренуо у разрачунавање са својим непријатељима- под његовим притиском смењен је тадашњи митрополит Петар, а Тома Вучић-Перишић је ухапшен. Током заточеништва је умро, предпоставља се да је по кнежевом наређењу отрован. Милош није либерале примио у владу, али није хтео да у потпуности раскрсти са њима пошто им је дуговао избор на место кнеза. Милош није делио либералско виђење улоге Народне скупштине. За Милоша народна скупштина је требала да буде само саветодално тело. Како би показао да поштује народну вољу Милош је у септембру 1859. године сазвао Скупштину (Малогоспођинску), прву и последњу у његовој другој владавини. Ова скупштина је донела одлуке које су скоро у потпуности одражавале кнежева схватања. Одлуком скупштине проглашен је закон о наслеђивању којим се кнез Милош сматра за наследног кнеза попут његовог предходника. Донета је одлука којом је забрањено чиновницима да буди бирани за посланике, ово је био директно атак на либерале који су овим били дисквалификовани да постану одборници. Законом о народној скупштини делокруг њеног рада је веома сужен. Закон о судском поступку је скратио судски поступак који је сада био прихватљивији него у време уставобранитеља. Донети су повољни прописи о задуживању из јавних каса.

Покушај уставне реформе

У јесен 1859. Милош је кренуо да се разрачуна са конзервативцима. У исто време дошло је до покушаја либерала да натерају кнеза да изврши уставну реформу. Да би ова реформа била могућа у нацрту устава, либерали су морали кнезу да дају уступке. У нацрту устава Јеврема Грујића наглашено је наслеђивање кнежевског достојанства у кући Обреновићевих. Кнез је могао по свом нахођењу да отпушта министре. Савет је укинут и кнезу је дата могућност да одбија законске предлоге. Кнежеви поступци су ограничени постојањем одговорне владе. Поред кнеза и скупштина је имала право законодавне иницијативе. Овај нацрт устава је је имао једну новину самоуправну организацију локалних власти. Кнез је у почетку прихватио ову уставну реформу, али она није отишла даље од припреме.

40

Спољна политика

Кнез Милош је заузео много чвршћи став према Порти, него његови уставобранитељски предходници. Захтевао је признање за наследног кнеза као и дозволу да мења устав по свом нахођењу. Такође од Порте је тражио исељавање преосталих Турака из Србије. Порта се оглушила о ове Милошеве захтеве. Иако није успео да оствари ниједан од захтева, ова промена спољнополитичког курса повратила углед Србије. Ово је био последњи политички наступ кнеза. Милош се тешко разболео и после тешке болести је преминуо 27. септембра 1860. године.

Друга владавина кнеза Михаила (1860-1868)

Друга владавина кнеза Михаила је била другачија него први пут кад се закнежио. Михаило је сада био зрео човек, који је путујући Европом стекао образовање. Уместо недораслог младића сада је Србијом владао просвећени апсолутиста. Његова спољна политика је била активна у борби за ослобођење Срба и стварање балканске федерације. Прерана смрт га је омела да оствари своје велике замисли. Кнез Михаило је ступио на престо 27. септембра 1860. године. У својој прокламацији је нагласио да ће за његове власти владавина закона бити највиша воља у Србији. У прокламацији није говорио о националним плановима, али је најавио формирање народне војске. Михаило је наследио политичку сцену свога оца, поларисану на два струје-конзервативце и либерале. Обе струје су тежиле ограничењу кнежеве власти. Пошто није успео да формира хомогену владу Михаило је за кнежевог представника поставио бирократу Филипа Христића, министар правде је био Јеврем Грујић, либерал, а министар унутрашњих послова је био Никола Христић, изразити конзервативац. Председник Савета је још један либерал Стевча Михаиловић. Овај покушај да се помире непомирљиви је од свог почетка осуђен на пропаст. Ипак ова валда је преживела Преображенску скупштину. На њој су донети уставни закони који су уствари побијали Устав из 1838. године. Преображенска скупштина је била четири пута мања од Светоандрејске и много мање слободна у свом излагању. Њене посланике је постављао кнез и они су могли бити кажњени због иступа на скупштини. Савет је даље доносио законе, али је спутан кнежевом влашћу, одузета му је свака могућност да води самосталну политику. Закон о народној војсци је предвиђао општу војну обавезу. Сви грађани старости од 20 до 50 године били су војни обавезници, вежбали су по својим местима. Добро организована војска је била потребна кнезу Михаилу у циљу националног ослобођења.

41

Закон о устројству централне државне управе дозвољавао је кнезу да смењују министре по свом нахођењу. Министри су имали веома велику слободу рада у свом ресору и били су одговорни само кнезу. Овим законима је била учвршћена апсолутистичка власт кнеза. Михаило је 1861. саставио јачи владу од конзервативаца. Председник владе је био Гарашанин, а министар унутрашњих послова Никола Христић који ће постати главни ослонац Михаилу у унутрашњој политици. Гарашанин се за време кнеза Михаила налазио на врхунцу каријере. Као искусан политичар приклонио се кнезу и наставио је своју дотадашњу политику. У унутрашњој политици је био строги конзервативац који је сматрао да широке масе не могу добро упра-вљати земљом. У спољној политици био је широких погледа, умео је реално да процени ситуацију.

Сукоб са либералима

Сукоб са либералима је започео још пре распуштања коалиционе владе. Овај сукоб ће попримити озбиљне размере 1863. године када је откривена једна завера против кнеза. Завера је откривена у Смедереву, а њен најпознатији учесник је био Антоније Мајсторовић, познати карађорђе-вићевац. Умешан је био и либералски првак Милован Јанковић. Окружни суд их је осудио на две године, али је Велики суд, чији је члан био Јеврем Грујић, изрекао ослобађајућу пресуду. Кнез је донео закон који је могао кривце да кажњава ретроактивно. Тако су судије Великог суда осуђене на три године затвора и десет година губитка грађанских права. Ова пресуда је веома неповољно прихваћена у земљи и у иностранству.Либерали које је гушила кнежева цензура су успели да уђу у Друштво српске словесности и да путем његовог листа Гласник излажу своје идеје. Због тога је влада реорганизовала Друштво српске словесности у Српско учено друштво под њеном контролом. Владимир Јовановић, један од идеолога либералног покрета је прешао у Будимпешту 1866. године где је заједно са Светозаром Милетићем путем Заставе нападао режим кнез Михаила. 1866. године на великим маневрима у Пожаревцу либерали су покушали да окрену војску против кнеза, али у томе нису имали успеха. Кнез се 1867. године сукобио са патриотско-просветним Удружењем пречанских Срба Уједињеном омладином српском. Другу скупштину је ова организација организовала у Београду. Кнежевске власти су дозволиле организовање скупштине, али пошто је скупштина показала антирежимски карактер, распуштена је. Непријатељство према кнезу, који је по њиховим ставовима занемарио борбу за српство, била је видљива по избору Јеврема Грујића за председника скупштине. Антирежимском усмерењу Омладине пошто је водећу улогу у њеном оснивању имао либерал Владимир Јовановић.

42

Спољна политика

Михаилова спољна политика је почивала на једној премиси да уз помоћ савеза балканских држава користећи се националним устанцима у областима под турском влашћу створи велику јужнословенску државу у којој би Србија имала водећу улогу. У овом уједињењу Балкана Србија би требала да игра улогу коју је Пијемонта играо у Италији. Главни сарадник кнеза Михаила у његовим намерама је био искусни Илија Гарашанин. Од 1861. године Гарашанин је преговарао са Портом о исељавању преосталих Турака из Србије, али без успеха. У марту 1862. Србија је узела зајам од руске владе у износу 300 000 дуката, за набавку оружија. Један инцидент ће дати замаха Михаиловој спољној политици. Турска влада је постала подозривија због активног ангажовања Србије на спољном плану. Односи су постајали све лошији. Сукоб ће кулминирати када су турски војници ранили српског дечака на Чукур чесми 15. јула 1862. Тада су се припадници српске жандармерије сукобили са турским војницима. Гарашанин је успео да привремено смири ситуацију, али баш тада су Турци започели бомбардовање Београда које је трајало 17. и 18. јула. Због тога су београдски конзули (сви сем аустријског) изразили протест. Србија је ово искористила као повод да покрене питање исељавање Турака из Србије. Велике силе су крајем јула организовале конференцију у цариградском предграђу Канлиџи. Француска и Русија су се залагали за српске интересе, док су Аустрија и Велика Британија нагињали Порти. Конференција је завршена почетком септембра. Одлуке нису донеле велико задовољење Србији- утврђења Соко и Ужице су морала бити порушена, а турско становништво је морало напустити Србију (мада је то било одређено хатишерифом из 1830.). Михаило с разлогом није био задовољан одлукама. Зато је Михаило организовао „Српски одбор“ који се бавио пропагандом у суседним земљама. Председник је био Лазар Арсенијевић Баталака. Српска влада је поред пропагандног деловања, такође помагала бугарску емиграцију у антитурској кампањи.

Стварање балканских савеза

Савез са Црном Гором

1866. је година највећих активности Србије на формирању балканског савеза. Те године је склопњен савеза са Црном Гором. По тексту уговора обе кнежеввине су биле обавезне да раде на припремању устанка и рата против Турске. У случају успешног рата књаз Никола је био спреман да абдицира у корист кнез Михаила, али би у уједињеној држави породица Петровић имала

43

посебан статус. Исте године кнез Михаило се почео приближавати мађарским и хрватским политичарима, посебно са министром иностраних послова грофом Андрашијем. За то време Гарашанин је одржавао везе са истакнутим хрватским политичарем бискупом Штросмајером. Штросмајер је након разочорења у дуалистичку политику бечког двора, пристао да ради на сарадњи око уједињења.

Питање тврђава

За то време српска влада је на предлог Јована Ристића, тражила од Порте напуштање тврђава. Ристић је потражио помоћ од руског двора и немачког канцелара Бизмарка. Обе инстанце су му обећале помоћ. За решење питања тврђава у српску корист залагала се и Аустрија. Српска влада је 1867. године подржавала устанак у Босни и Херцеговини. Србија је била спремна да уђе у рат ради присједињења Босне и Херцеговине. Овакву одлуку је подржао Андраши, али су против била Аустрија, Француска и немачки канцелар. У пролеће 1867. опет се повело питање тврђава. На инсистирање великих сила Порта је пристала да учини овај уступак Србији. У мају је почела предаја тврђава, са којом је Порта отезала. Једини услов је био да се на Београдској тврђави поред српске вијори и турска застава, као доказ суверенских права султана. Турска се надала да ће испуњење захтева везаних за тврђаве утицати на Србију да одустане од остварења већих националних тежњи. Овај наизглед мали успех је значано подигао углед Србије.

Савез са Грчком и Румунијом

Преговори са Грчком су најдуже потрајали. Грчка страна је још за време живота кнеза Милоша предлагала савез. Преговори су настављени 1861, али Гаршанин је изашао из њих због Грчког захтевања да добију делове Бугарске и целокупну Македонију. Касније су Грци одустали од ових тражње и договорили су се са српском владом око поделе Албаније. Преговори су овај пут прекинути због сумњи српске владе. Нови преговори су започети после турског бомбардовања Београда 1862. године. Преговори су настављени 1867. године, али су опет морали бити прекинути због грчких мегаломанских тежњи. Ипак 1867. је коначно склопљен уговор. Обе стране су се обавезале да ће ући у рат против Турске, свака земља се обавезала да ће у борбу укључити одређен контигент војске. У случају да Турска нападне једну потписницу, друга јој мора притећи у помоћ. Рат би се наставио до ослобођења свих

44

балканских хришћана. Ако услови то допусте Грчка би добила Епир и Тесалију, а Србија Босну и Херцеговину. У фебруару 1868. склопљена је војна конвенција. Са румунским кнезом Карлом се разговарало о евентуалном стварању конфедерације Србије и Румуније. На румунску иницијативу настављени су разговори о савезу. Уговором из фебруара 1868. године углавном су дефинисано унапређење трговине.

Промена политичког курса

Кнез Михаило је већи део своје друге владавине водио спољну политику ослоњену на Русију, али се с временом разочарао у руску политику. До заокрета у политици и окретања Аустро-Угарској долази после састанка Михаила са председником угарске владе грофом Андрашијем на имању Иванци у Мађарској. Предпоставља се да је Андраши понудио Михаилу Босну како би Србију одвојио од Русије. Михаило је од тада водио политику која је одговарала угарским интерсима. Крајем 1867. Михаило је отпустио Гарашанина. Разлози његове смене нису познати, али се предпоставља да је смењен зато што се противио кнежевој вези са својом рођаком Катарином. Други разлог за отпуштање би био што је Гарашанин сувише био под руским утицајем. За председника владе је изабаран конзервативац Никола Христић, који је био посебно непопуларан због својих прогона неистомишљеника.

Убиство кнеза Михаила

Кнез Михаило је био човек великих амбиција и способности. Његова жеља да Србија постане права европска земља неће бити остварена за његовог живота. Његов млади живот ће бити окончан политичким атентатом. Заверенике је водио београдски адвокат Павле Радовановић, који је преко своје жене био у сродству с бившим кнезом Александром који је такође био упознат са планом атентата. Убиство је осмислио Лазар Марић, бивши председник Пожаревачког суда који је био осуђен због убиства своје жене. Атентат је извршен 11. јуна у Кошутњаку. Кнеза су напала тројица атентатора (међу којима је био и Марић). Напали су га за време шетње са сарадницима, кнез је убијен револвером и ханџаром. Смрћу кнеза Михаила завршена је једина апсолутистичка владавина у нововековној Србији.

Владавина Намесништва (1868-1872)

45

Одмах по погибији кнеза Михаила власт је прузело привремено Намесништво које су чинили председник Државног савета Јован Мариновић, министар правде Рајко Лешјанин и председник касационог суда Ђорђе Петровић. Они су преузели власт све док Народна скупштина не одлучи о попуњавању престола.Њихове рачуне је помрсио министар војни Миливоје Петровић Блазнавац. Он је ноћ 10/11. јун 1868. године удаљивши Илију Гарашанина са седнице министра објавио је да ће нови кнез бити Милан Обреновић, малолетни унук господар-Јеврема Обреновића и син Михаиловог брата од стрица. Ово је урађено зато што после смрти кнеза Михаила није остао ниједан директан потомак Милоша Обреновића. Милан је у том тренутку имао 14 године и налазио се на школовању у Паризу. Када је пред војском Блазнавац извикао Милана за краљ, Скупштина се природно приклонила мишљењу војске. Образовано је Кнежевско намесништво које су чинили- Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Намесништво је одредио Блазнавац. Ниједна од странака није имала снаге да се упусти у оспоравање овог избора. Једина довољно организована организација била је војска. Ристић и Блазнавац су морали да искључе свог највећег противника Илију Гарашанина, вођу конзервативаца, из трке за власт. Намесништво је по преузимању власти најавило да ће водити умерену либералну политику. Иако је било јасно да се о већим слободама и укључењу народа у систем власти не може говорити већина либерала је прихватила сарадњу са Намесништвом

Устав из 1869. године

Највидљивији знак Блазнавчеве иницијативе за придобијање либерала било је доношење устава из 1869. године. Његови творци, уз учествовање Блазнавца су били Јован Ристић и Радивоје Милојковић, министар унутрашњих послова. По њима устав је нудио умерени либерални курс у коме би власт делили народно преставништво и владар, али би централизам био очуван. По уставу кнез из династије Обреновић дели законодавну власт са Скупштином и проглашава законе, врховни је војни заповедник. Кнез такође заступа земљу у инострансту. Народна скупштина се бира на три године, сазива је и отвара кнез. Састоји се од постављених и бираних посланика. Чиновници и адвокати не могу бити бирани за посланике, али их може поставити кнез. Кнез има право да на свака три бирана посланика постави једног по свом избору. Законодавна власт и извршна овлашћења Скупштине су сужена и ограничена у корист извршних власти. Скупштина је добила право да доноси законе, али законодавна иницијатива је препуштена кнезу. Установљена је кривична одговорност министра, али не и политичка. Скупштина је имала ограничена права и што се тиче буџета. Кнез је имао право да суспендује неке грађанске слободе у периоду опасности по државу. У

46

погледу слобода устав из 1868, био је ``шкрт``, али ипак он је гарантовао основне слободе: равноправност пре судовима, личне слободе, слободу штампе, неповредивост личности и стана, право својине, право тужбе на поступке власти. Каснији органски закони ће ограничити и ове основне слободе. Уставом је уведена општа војна и пореска обавеза, прогла-шена је независност судства. Новим изборним законом изборно право је дато сваком ко је плаћао било какав порез, избору у граду се обављају непосредно, у сеоским општинама посредно. Избори су јавни, па бирачи нису били заштићени од евентуалних притисака власти. Устав су критиковали и конзервативци и социјалисти. Ипак устав из 1869. био је велики корек напред у политичком развоју Србије у XIX веку. Овим уставом је по први пут ограничена власт монарха тиме што је власт делио са народним представништвом. Овим уставом је коначно укинут „Турски устав“ и тек тим актом је Србија спречила било какав уплив султана у њене унутрашње послове.

Карактер намесенишког режима

Намеснички режим је успео да стабилизује ситуацију у земљи. Све до рата са Турском 1876-1878. није било значајнијих економских потреса. Завладала је штедња на свим пољима. Намесништво је почело посвећивати одређену пажњу и привредним питањима. Што се тиче политичког живота намеснички режим је сузбио опозицију или ју је брижљиво надзирао. Карађорђевци су жестоко прогоњени и с њима није било компромиса. Неколико умешаних у топчидерски атентат су погуљени остали су побегли из земље. Власти су прогониле и Светозара Марковића и његове социјалисте. Јако оружије Намесништва је била Народна скупштина у којој су либерали имали већину. Овај период није свакако „златно доба“ Србије, али је свакако представља повољнији период од ранијих.

Владавина кнеза Милана Обреновића до 1875. године

У августу 1872. године кнез Милан је постао пунолетан, али је ово није окончало Блазнавчев и Ристићев утицај на политику књажевства. Неискусни кнез није могао ништа друго него да их постави на одговорна места. Тако је Блазнавац формирао владу; Ристић је постао министар иностраних послова, а Радивоје Милојковић министар унутрашњих послова. Убрзо по формирању владе умире Блазнавац. Кнез је сматрао да треба после Блазнавчеве да преузме политичко одлучивање у своје руке. Међутим ту му је сметала моћ либерала вођених Ристићем. Милан је покушао да испослује неку фузију између либерала и конзервативаца како би себи обезбедили пресудну улогу у

47

формирању владе. Како није успео у том владу је препустио Ристићу. Између либерала и конзервативаца почела је борба за власт. Иза либерала је стајала Народна скупштина, а иза конзервативаца кнез.Кнез је покренуо иницијативу за промену устава из 1869. за који је сматрао да је незаконит акт који је донет за време његовог малолетсва. Сматрао је да је народу дато сувише слободе, а да су његове владарске компетенције ограничене. Његову иницијативу су подржали конзервативци,пре свега млађи вођени Милутином Гаршанином. Тај захтев је наишао на велики отпор либерала. Овој борби против конзервативаца и кнеза придружили су се и социјалисти Марковића.

Владавина Александра Обреновића (1893-1903)

Унутрашња политика краља Александра до доласка на власт

Сукоби између између краља Милана и краљице Наталије започели су још пре српско-бугарског рата 1885. године. Њихов однос се кварио због краљевих љубавних авантура и његовог страха да краљица планира да га збаци с власти. Такође њихови политички погледи се нису слагали. Краљ је после Санстефанског мира постао загрижени аустрофил, док је краљица била наклоњена Русији. Краљева нетрпељивост према Наталији је расла до неумољиве мржње. Све ово ће довести до развода 24. октобра 1888. године. Након развода Милан се понео веома неуљудно, протерао је краљицу из земље. Несигуран у свој положај одлучио се за абдикацију 22. фебруара/6. марта 1889. године. Милан је оставио Намесништво које је требало да влада уместо малолетног Александра. Намесништво су чинили Ристић, Протић и генерал Белимарковић. Ситуацију су компликовали сукоби бившег краља и краљице. Наталија се крајем 1889. вратила у земљу, а за њом и Милан у мају 1890. притиснут дуговима. Влада је успела да га за одштету од 3 милиона динара убеди да се одрекне краљевских права и српског држављанства. Два милиона од ове суме дао је руски цар коме није одговарало Миланово присуство у Србији. Влада је одмах по склапању овог уговора са бившим краљем донела закон који му забрањује повратак у земљу. После смрти Протића дошло је до сукоба око места новог намесника. Ристић и Белимарковић су били либерали и хтели су да трећи члан намесништва такође буде њихов истомишљеник. Радикали који су били најјача парламентарна странка су тежили да уђу у намесништво. Како нису могли да добију место намесника радикали су опструјирали рад у скупштини којом су предсе-давали либерали. Крај на ове скупштинске сукобе и нелегалну власт либерала ставио је млади краљ Александар. Он је извео државни удар и прогласио се пунолетним 1. априла 1893. године. Мандат за састав нове владе

48

Александара је дао свом васпитачу др Лазару Докићу, умерном радикалу. Овим потезом радикали су опет дошли на власт.

Унутрашња политика

Узбуђење је у земљи је поново порасло 1894. године када се бивши краљ Милан вратио у земљу. Сада је свима било јасно да је иза прошлогодишњег удара стајао Милан. По наговору оца Александар је 9/21. маја 1894. године укинуо устав из 1888. године и вратио на снагу устав из 1869. године који му је давао шира овлашћења. Овај устав је замењен тек 1901. године када је краљ донео октруисани Априлски устав, којим је себи дао широка овлашћења. Такође дошло је до смене владе у јулу 1895. нови кабинет је формирао Стојан Новаковић, вођа напредњака. 1897. године Новаковића је сменио кабинет умереног радикала Ђорђа Симића. После велике победе радикала на изборима 1897. године Александара је по наговору оца, распустио скупштину и почео да влада апсолутистички. 1899. године присталице династије Карађорђевић су покушале атентат на Милана. Неуспели атентат је изведен 6. јула на Ивандан. Иако је Милана покушао да убије присталица Карађорђевића, Стефан Кнежевић, Милан је искористио атентат како би се разрачунао са својим старим непријатељима-радикалима. Разлаз између Александра и Милана је настао када се бивши краљ успротивио веридби Александра и Драге Машин. Ово ће довести до изгнаства краља Милана. Радикали су прихватили краљицу

Мајски преврат

Веридба краља Александра са Драгом Машин, дворском дамом његове мајке, 1900. године узбуркала је српску јавност. Непопуларност краља због његовог деспотског понашања, као и скандали који су били везани за његов приватни живот довешће до збацивања са власти династије Обреновић. Драга Машин је била дворска дама краљице Наталије. Поред велике разлике у годинама (она је од краљ Александра била старија 12 година), поред тога што је била разведена. Краљ Милан и краљица Наталија су били категорички против ове везе. То ће довести до тога да ће им Александра забранити повратак у земљу. У овом изгнанству ће и умрети краљ Милан 1901. у Бечу. Ова женидба ће имати и политичке консеквенце. Александар ће помиловати радикале који су прихватили Драгу као краљицу. Биће им опроштена наводна умешаност у Ивандањски атентат из 1899. године. Такође Александар је

49

покушао да се приближи Русији. Овај заокрет у политици донео је мале резултате, мада је руски цар кумовао српском краљевском пару преко свог конзула у Београду. Лажна трудноћа Драге као и чињеница да она не може остати трудна коју су потврдили и руски лекари, још више је срозала кредибилитет династије. Присталице Карађорђевића су постале све активније. Још опаснији је био став војске. Официрски кор је био слабо и нередовно плаћен и гневан због краљеве самовоље. Посебно су били озлојеђени осионим понашањем краљичине браће Луњевица. Незадовољство ће кулминирати када у марту 1903. краљ укине устав. Ово ће изазвати масовне демонстрације, власт је употребила силу било је и погинулих. Краљ ће опет суспендовати устав 23. марта како би распустио Сенат, у коме су радикали имали већину и министарства. После мање од сата краљ поново враћа устав на снагу, доводећи своје присталице у Сенат и у спорна министраства. Уставност у Србију тог тренутка је постала апсолутна лакрдија. Још од 1901. године међу младим официрима настала је група која је размишљала о краљевој ликвидацији. Ова група је позната као Црна Рука4. Завереницима су се придружили и прваци либерала- Ђорђе Генчић и Јован Авакумовић и београдски трговац Хаџи Тома. Завереници су такође ступили у контакт са Петром Карађорђевићем. Он није учествовао у завери, али је био спреман да преузме престо по завршетку преврата. Мартовске демонстрације су пресудно утицале на заверенике да се одлуче да баш тада ликвидирају краљевски пар. Предходни покушај да се Драга и Александар елиминишу на дворском балу, није успео. Огорчење јавности краљевим понашањем је дало додатни стимуланс завереницима да ударе.Завереници су уз помоћ њима оданих јединица упали 29. маја (11. јуна по новом календару) 1903. године у двор и убили краљевски пар. Њихова тела су бачена кроз прозор. Током преврат су убијени председник владе Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни Милован Павловић. Заверенике је предводио млади капетан Драгутин Димитријевић-Апис. Убиством Алексадндра Обреновића, нестала је династија Обреновић. После скоро читав век борби на српски престо је дошла породица Карађорђевића. Нови краљ Србије је постао Петар Карађорђевић,син кнеза Александра, унук Карађорђев.

Спољна политика

Александар је наследио очеву спољну политику. Србија је и даље економски и политички била везана за Аустро-Угарску.Ове зависности ће успети да се ослободи тек Петар Карађорђевић. После свог преврата 1893.

4 Црна рука ће постојати све до 1911. године када ће доћи до расцепа у организацији. Један део организације ће образовати организацију Уједињење или смрт коју ће предводити пуковним Драгутином Димитријевићем-Аписом.

50

Александар је почео да се приближава Аустро-Угарској. 1895. на власт ће доћи Стојан Новаковић. Упркос чињеници да припада Напредној странци која је тардиционално водила аустрофилску поли-тику краља Милана, Новаковић је тежио да учини заокрет. Хтео је да младог краљ што више дистанцира од Аустро-Угарске. Новаковић је је покушао да обнови односе са Русијом с који су били погоршани од Санстефанског мира. Новаковић није успео у својој намери због кратког периода на власти. Краљ Александар ће почети да се приближава Русији од 1900. године и његове веридбе са Драгом Машин. На ово ће утицати долазак на власт радикала 1899. године. Александрова спољна политика Србији није донела никакво револуционарни добитак. Србија се није економски и политички ослободила аустроугарског мешања, нити су односи са Русијом постали топли. Решење ових спољнополитичких проблема остаће остављено у аманет династији Карађорђевића.

ЦАРИНСКИ РАТ

Царински рат је назив за привредни рат између Србије и Аустро-Угарске вођен од 1906. до 1911. године. Узроци рата су били економске и политичке природе. Почетком 20. века, у Србији су сазрели услови за економско ослобађање од Аустроугарске, чији је економски притисак кочио не само развој српске индустрије и трговачког капитала, него и ограничавао слободу политичке и националне опредељености. Услед дугогодишње повезаности српске и аустријске привреде, промена њихових односа могла је бити извршена једино коренитим прекидом. Почетак судара назрео се када је Србија закључила трговински уговор са Немачком (1904) и Турском (1905), без сагласности Аустроугарске. То је изазвало незадовољство у Бечу, које је у децембру 1905. прерасло у буру, када се сазнало да су Србија и Бугарска закључиле царински савез. Аустроугарски министар спољних послова Агенор Голуховски био је притиснут унутрашњом кризом дуализма и морао је да изађе у сусрет угарским пољопривредницима, па је стога решио да растури српско-бугарски савез. Јануара 1906. Голуховски је упутио ултиматум Србији у ком је затражио раскид царинског савеза са Бугарском, уз објашњење да је он противан праву најповлашћенијег положаја Аустроугарске. Српска влада је схватила колико је овај захтев био неспојив са државним суверенитетом Србије и њеном слободом уговарања, али је помирљиво понудила да свој уговор са Бугарском прилагоди новом трговинском уговору са Аустроугарском, када он буде закључен. Беч је потом затражио да се српска влада унапред обавеже да ће прихватити све измене које буду затражене, што је она одбила. Као одговор на то, Беч је 22. јануара 1906. затворио своје

51

границе према Србији, што је било равно објави царинског рата. Нагли трговински прекид са аустроугарским тржиштем био је прекретница за српску привреду, будући да је 86% српског извоза ишло у Монархију. Иза прекида се јављала опасност финансијске и привредне кризе за једну аграрну привреду која је могла бити угушена уколико остане без тржишта. Српска влада је решила да попусти и жртвује уговор са Бугарском, у складу са оградама које су стављене при његовом закључивању. Тако је привремено отклоњена опасност од привредног раскида. Међутим, убрзо након тога развио се политички спор око српских државних набавки. Аустроугарска влада је априла 1906. упутила Београду захтев да српска влада при набавци артиљеријског наоружања, материјала за железнице и соли обезбеди првенство аустријским фирмама, постављајући овај захтев као услов за закључивање новог трговачког уговора. ЗАХТЕВАЈУЋИ ПРВЕНСТВО, БЕЧКА ВЛАДА ЈЕ НАРУШАВАЛА НАЧЕЛО РАВНОПРАВНОГ ТАКМИЧЕЊА ЕВРОПСКОГ КАПИТАЛА У СРБИЈИ И СТВАРАЛА ОПАСАН ПРЕСЕДАН. Самостална влада Саве Грујића је поднела оставку и уступила место радикалској влади Николе Пашића. Нова влада је покушала да се нагоди са Бечом. Она се определила за набавку француског наоружања, али је, за утеху, понудила Аустроугарској првенство у осталим поруџбинама у висини од 26 милиона франака. Тај одговор није задовољио аустроугарску владу, коју су истовремено притискали угарски пољопривредници са захтевима да се забрани увоз из Србије. Позивајући се на опасност од сточне заразе, аустроугарска влада је 7. јула 1906. наредила да се затвори граница за увоз стоке. Поновна објава царинског рата принудила је српску владу да обнови преговоре за закључење зајма од 95 милиона франака ради набавке топова и железничког материјала у Паризу, где су у новембру 1906. потписани одговарајући уговори са банкама. Српска влада се после тога више није сматрала обавезном у погледу понуде од 26 милиона франака аустроугарској индустрији, па је јануара 1907. затражила од Беча равноправне трговинске преговоре, без претходних услова. Аустроугарска се одлучила на привредни рат са Србијом. Та околност је наметнула српској привреди потребу да учини пун заокрет у новом и непознатом правцу. Царински рат је одвојио Србију и њену пољопривредну производњу од традиционалних веза са Средњом Европом. Српски пољопривредни извоз, примитиван и неорганизован, морао се пробити на нова тржишта Медитерана и западне Европе. Подржана трговачким круговима, српска влада је од почетка Царинског рата приступила оснивању спољнотрговинске мреже преко трговинских представништава и отварању почасних конзулата. У Београду је основана ГЛАВНА ТРГОВИНСКА АГЕНЦИЈА, која је успоставила везе са 66 страних заступништава. Главни извозни пут је ишао преко Брајле и Солуна до

52

Александрије. Српски извоз је до 1906. године износио 300 000 тона, што је сада требало пребацити новим путевима до удаљених европских тржишта. ИСХОД ЦАРИНСКОГ РАТА ЈЕ У НАЈВЕЋОЈ МЕРИ ЗАВИСИО ОД РЕШЕЊА САОБРАЋАЈНОГ ПИТАЊА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПРЕВОЗА. Србији су на располагању стајала четири правца: два железничка - преко Бугарске за Црно море и преко Турске за Солун, и два речна - доњим Дунавом до Сулине и средњим Дунавом до Регензбурга. Постојеће саобраћајне везе доводиле су Србију на Црно и Средоземно море посредним путем преко територије страних држава. Требало је обезбедити тарифне олакшице на железницама, царинске олакшице за превоз, смештај робе, претовар у страним лукама. Крајем 1906. и почетком 1907. склопљено је осам нових уговора који су олакшавали приступ на тржишта Италије, Француске, Велике Британије, Швајцарске, Белгије, Шпаније, Русије и земаља Северне Европе. Да би се извршило све што је било потребно за нову извозну трговину, влада је обезбедила ванредан кредит од 500 000 динара. Упоредо са сређивањем спољне трговине, биле су предузете мере и за сређивање УНУТРАШЊЕГ тржишта: унутрашњег саобраћаја, надзора над робом која је намењена извозу, трговачког кредита. Извоз житарица, пекмеза и сувих шљива није чинио веће тешкоће. јер је подносио дуг превоз Дунавом, Црним и Средоземним морем. Много теже и сложеније било је питање извоза живе стоке, која није подносила дужи превоз. Овај извоз није никад могао заменити извоз стоке на суседна аустроугарска тржишта. Критично стање ове извозне гране могло се побољшати једино подизањем домаће прерађивачке индустрије (кланица, фабрика конзерви итд), пребацивањем тежишта са сточне на пољопривредну итд. Већ у првој години привредног сукоба са Аустроугарском Србија је успела да се у потпуности ослободи северног суседа. Њен спољнотрговачки биланс са Аустроугарском је опадао, а са осталим земљама растао (Белгија, Немачка, Француска).Србија је врло брзо успела да разбије аустроугарски монопол над својом привредом, што се одразило и на политичке односе - Аустроугарска више није имала тако велики утицај у Србији. Стога је нови аустроугарски министар спољних послова Алојз фон Ерентал покушао да смири царински рат са Србијом. Он је понудио Србији железнички превоз за њену робу преко Босне до Јадранског мора, што је она одбила - није желела да њен извоз зависи од превоза робе преко територије која се налазила под Аустроугарском. Међутим, ни српска влада није желела да се заоштравају односи са Бечом. Председник владе Никола Пашић је боравио у Бечу маја 1907. године, после чега је био отворен пут да се наставе прекинути трговачки преговори. Вођени у Бечу од јула 1907, преговори су стално западали у кризу због српских захтева за извозом живе стоке у Аустроугарску и бечких противпредлога да се допусти само ограничена

53

количина увоза из Србије, и то заклане стоке. Преговори су окончани нагодбом из марта 1908. Српски извоз у Аустроугарску је био упола мањи него пре избијања царинског рата, а уз то је и аустроугарска ветеринарска служба добила право да у српским кланицама контролише количину и квалитет меса намењеног за извоз. Овим уговором нико није био задовољан и он се није дуго ни одржао. Анексиона криза 1908. године, настала аустроугарским припајањем Босне и Херцеговине, значила је отказивање овог споразума. Марта 1909. године, Србија и Дунавска монархија су се поново нашле у привредном рату.Драматичан политички расплет анексионе кризе 31. марта 1909, признањем анексије Босне и Херцеговине, оставио је дубок и мучан утисак у Србији. Од тог времена, целокупна делатност српске дипломатије била је усмерена на склапање балканског савеза. Да би се од Бугарске добио повољан уговор, требало је олакшати притисак са севера који је сметао слободи дипломатског маневрисања. Србија је успела да се 1906- 1909. економски ослободи од Аустроугарске. И сама Аустроугарска је извукла поуку: она је у анексионој кризи остварила политичку победу, али ју је платила турским бојкотом своје робе и привредним осамостаљивањем Србије. Стога су обе стране желеле да ублаже дотадашњу затегнутост. Током неколико посета Бечу (1909 – 1910), министар спољних послова Милован Миловановић отворио је пут споразуму о трговинским питањима. Аустријско – српски уговор био је закључен у јулу 1910. Он је био још ужи од уговора из 1908: њиме се количина увоза заклане стоке из Србије била смањена на 15 000 волова и 50 000 свиња, док су српске заштитне царине на увоз аустроугарске индустријске робе биле повећане. Ступањем на снагу овог уговора, 24. јануара 1911, окончан је Царински рат.

54

Балкански ратови (1912-1913)

Први балкански рат 1912.

Неуспех рефоми младотурака, поновне отоманизација, су само још више подизале тензије између Турака и хришћанских поданика Турског царства. Албански устанак и нереди у Македонији су све више су стварале простор за мешање околних земаља. Изненадни рат Италије и Турске због Либије опет је актуализовало Источно питање. Почетком октобра 1911. у Београд је стигла понуда бугарске владе о подели Македоније. После дугих преговора обе стране су се сложиле да се Македонија подели на следећи начин- Подела ће се извршити по зонама:

Неоспорну српску зону

Неоспорну бугарску зону

спорну зону-o чијој ће подели арбитирати руски цар.

Препирке око поделе Македоније ће се наставити и у наредном периоду. Коначно Србија и Бугарска ће потписати уговор о савезништву 13. фебруара 1912. године. Уговор се састојао из два дела-Уговора о савезу и тајног дела који је предвиђао заједничку војну акцију против Турске у случају немира у Mакедонији или нарушавања statusa quo на Балкану. 12. маја је уследило потписивање војног споразума. Бугарска је 5. октобра склопила војни споразум с Грчком. Приликом преговора с Грчком једноставно је избегнуто питање Македоније. Ово питање ће изазвати раздор између савезница. Србија је потписала уговор о савезништву с Црном Гором непо-средно пред сам почетак војних операција-27. септембра 1912. године. Први балкански рат је званично започео када је Црна Гора 8. октобра 1912. објавила Турској рат (борбе су почеле већ пре тога). Остале силе савезнице су упутиле протест Порти у коме су тражиле да се поправи стање у Македонији и да се изведу потребне реформе. Порта није одговорила. Ово је савезницима послужило као casus belli. Савезничке снаге су бројале 570 000 и биле су бројчано надмоћније него турске. Десет дана касније (18. октобар), Србија, Бугарска и Грчка су следиле њен пример. Будући да балкански савезници нису имали разрађен план заједничког деловања против Турске, рат је вођен на четири различита

55

фронта са четири различите армије, против заједничког непријатеља. Битке су се водиле на огромном простору од албанске обале на западу до малтене Истанбула на истоку, те од северне македонске границе на северу до централне Грчке на југу. Турци су се борили против Бугара у Тракији, бугарско-српско-грчких снага у Македонији, српско-црногорских снага у северној Албанији и на Косову и против Грка у јужној Албанији. Највећа ратна разарања су претрпеле Македонија и Тракија. Србија је била одлично припремљена за рат. Имала је ново и солидно наоружање, одличан војнички људски материјал, сјајан официрски кор и велики одзив (преко 400 000 људи). Расположење у народу је било јединствено и спремно за рат, а влада и опозиција су биле вођене истим идеалима. Наслућивало се да је дошао тренутак коначног ослобађања српског народа од вишевековног турског јарма. Српска војска је напредовала у три правца – према Санџаку, Албанији и Македонији. Нереди на Косову и Метохији нису јењавали, као ни сукоби на црногорско-турској граници. Српску 2. армију је предводио Степа Степановић, она се кретала у правцу Ћустендила. 1. армију је предводио регент Александар Карађорђевић она се кретала у правцу Куманова и Скопља. 3. армијом је командовао Божидар Јанковић она је ишла према Косову. Такозвана Ибарска војска се ангажовала у Рашкој области (Санџаку) где је требала да се сусретне са црногорским јединицама.Српска војска је извојевала велику победу над Турцима у дводневној бици код Куманова 23-24. октобра. Већ 26. октобра српске јединице су ушле у Скопље. Трећа армија је 30. октобра ослободила „српски Цариград“-Призрен, а 4. новембра Ђаковицу. Ибарска војска је ушла у Нови Пазар 25. октобра и ту се сусрела са црногорским снагама. Грчка и бугарска војска су такође бележиле успехе. Грчке снаге су опселе Јањину, Бугари су опколили Једрене и кренули су ка Цариграду. Грци су ушли у Солун 8. новембра. Српска војска је извојевала још једну велику победу код Битоља у бици 13-18. новембра., 25. новембар Порта је затражила преговоре. Преговори су почели у Лондону 23. јануара 1913. године. Док су преговори трајали борбе су се настављале. Грци су ушли у Јањину 5. марта. Бугари су уз помоћ српских снага 24. марта ушли у Једрене. Велике силе нису очекивале тако брз пораз Турске. Аустроугарска и Русија, које су се уочи рата договориле да не може доћи до територијалних промена на Балкану без њихове сагласности, сада су увиделе да су те промене неизбежне. Аустроугарска је незадовољно гледала на јачање и ширење Србије, али ју је још више бринула могућност да она добије излаз на море. Њени успеси у северној Албанији нису могли бити толерисани у

56

Бечу, али ни у Риму, који је Албанију видео као своју интересну сферу. Стога су 12. новембра 1912. Аустроугарска и Италија упутиле демарш у Београд и на Цетиње, којима су инсистирале на томе да српске снаге напусте северну Албанију, а да Црна Гора обустави опсаду Скадра. На тој територији требало је, по аустро-угарским замислима, створити нову државу – Албанију, која би била под протекторатом Беча и служила као његова испостава на југу Јадранског мора, а истовремено као средство притиска на Србију и Црну Гору.Албанци су 28. новембра у Валони прогласили нову државу, коју су одмах подржале Аустроугарска и Италија. Дан касније српске трупе су ушле у Драч, што је додатно заоштрило односе Беча и Београда. Када је српска влада одбила позив да се повуче, Аустро-угарска је прогласила мобилизацију. То је ставило српски Генералштаб у тежак положај, будући да се главнина српских снага налазила расута на јужним правцима према Турској. Иако је непосредно пре тога Русија упозорила Србију и Црну Гору да неће моћи да им притекне у помоћ уколико Аустроугарска припрети ратом, она је почела да врши мобилизацију. То је нагнало Немачку да подржи Аустроугарску, а Француску да се сврста на страну Русије. Тада се умешала британска дипломатија на челу са Едвардом Грејем, која је позвала велике силе у Лондон да би се пронашло решење задовољавајуће за све стране. Аустроугарска је као услов свог учешћа поставила захтев да се српске снаге повуку из Албаније, а да Црногорци обуставе опсаду Скадра. Под председништвом Едварда Греја, Лондонска конференција је 17. децембра 1912. донела одлуку о признању Албаније, чиме је посредно и без расправе решено да се српске трупе повуку са мора. Србија је за утеху добила право на посредан приступ мору пругом која би била изграђена кроз Албанију. Српска влада је била приморана да прихвати одлуку великих сила и покушала је да границе Албаније помери што је могуће више према западу. Примирје је потписано 3. децембра 1912. Преговори о миру су започети у Лондону 16. децембра и били су готово при крају, када је дошло до преврата у Цариграду и обнављања рата фебруара 1913. Повод за нови сукоб је био Скадар који су Црногорци и даље држали под опсадом (од почетка рата). Српски Генералштаб је упутио Црногорцима у помоћ једну дивизију. Аустро-угарска је пристајала на територијално проширење Србије у Вардарској Македонији, али није хтела ни да чује за могућност да Црна Гора добије Скадар. Србија је под притиском великих сила повукла своје снаге, али су Црногорци успели да крајем априла 1913. уђу у град. Међутим, поморска блокада од стране великих сила и војни притисак Аустроугарске присилили су

57

краља Николу да уступи Скадар. Разрешењем скадарског питања преброђена је и последња криза везана за балкански рат 1912. Током марта 1913. Грци су заузели Јањину, док су Бугари уз српску помоћ освојили Једрене и угрозили Цариград. Турска је поново замолила велике силе да посредују, али је овог пута била принуђена да прихвати савезничке услове и потпише мировни уговор у Лондону, 30. маја 1913. Целокупна европска Турска до линије Енос – Мидија припала је балканским савезницима. Линија Енос – Мидија спајала је лучки градић Енос (на Егејском мору) са Мидијом на Црном мору. Источно од ње Турској су остали само мореузи Босфор и Дарданеле, обала Мраморног мора и Цариград као једино веће насељено место. Изван ње су се нашли центри некада моћног царства – Скопље, Солун, Скадар и Једрене, а Бугарска је добила и веома значајан град Лилебургас у Тракији. Ови поседи су били подељени између земаља победница. Санџак је био подељен између Србије и Црне Горе. Бугарска је добила део Тракије западно од линије Енос – Мидија, а Грчка је добила Крит. Међутим, Србија, Грчка и Бугарска нису могле да се договоре о подели Македоније, што ће врло брзо довести до избијања Другог балканског рата. Уговором са Бугарском из 1912. Србија је била дужна да Бугарској преда територију Македоније од Криве Паланке до Струге на Охридском језеру.

Други балкански рат 1913. године

Македонија је постала јабука раздора међу дојучерашњим савезницама. Србија је успела да оствари вишевековни циљ ослобађање својих историјских области, али деловањем великих сила, пре свега Аустро-Угарске остала је ускраћена за излазак на море. Наиме Аустро-Угарска се веома бојала српских и црногорских аспирација у Албанији. Аустро-Угарска је запретила чак оружаном интервенцијом уколико се српске и црногорске снаге не евакуишу из Албаније. Србија је под оваквим међународним притиском попустила, то ће нешто касније учинити и црногорски краљ Никола. Црногорске снаге су 5. маја напустиле тешко освојени Скадар.Монархија није више хтела да препусти случају алба-нско питање. Аустроугарска дипломатија је издејствовала формално признање албанске независности5 Лондонским мировним уговором од 30. маја 1913. године. Албанији је постављен међународни протекторат којим је владао немачки принц Вилхем фон Вид, који се од 7. марта 1913. налазио у Албанији. Због оваквог деловања Аустро-Угарске

5 Албанија је 28. новембра 1912. прогласила независност од Турске.

58

Србија је остала без излаза на море. Овај територијални губитак тежила је да надокнади у Македонији. Овај нови курс је директно водио у сукоб са Бугарском. Србија је нова тражења у Македонији правдала губитком излаза на море, бугарским неуспуњавањем договорених обавеза које проистичу из савезничког уговора. Такође Србија је захтевала нову поделу Македоније наводећи да је помогла бугарским снагама да сломе турски отпор код Једрена иако није била дужна да се ангажује на том делу ратишта. Бугарска је одбила ове српске захтеве позивајући се на савезнички уговор. Руски цар је апеловао на обе стране да не улазе у сукоб нудећи своју арбитражу. Бугарска страна је одбила арбитражу руског цара знајући да би он пресудио у српску корист.Тензије су расле и у односима са Грчком. Оружани инциденти између грчких и бугарских јединица су се дешавали у Тракији крајем 1912. Србија и Грчка су склопиле одбрамбени уговор у случају рата с Бугарском. Србија је истоветни уговор нудила и Румунији, која је из обзира према Аустро-Угарској одбила, али је такође била спремна да се сукоби с Бугарском око Добруџе на коју су претендовали Бугари. Опијена успесима из рата с Турском, Бугарска је одлучила да спор око Македоније разреши ратом. Бугарске снаге су напале српске положаје на Брегалници у ноћи 29/30. јун 1913. године. Битка је била веома дуга и крвава и завршила се српском победом. Црна Гора је сходно савезничким уговором ушла у рат против Бугарске. Исто су поступиле и Грчка и Румунија. Чак је и турска војска извршила напад на бугарске положаје повративши Једрене и део Тракије. Већ 20. јула Бугарска је затражила примирје. Мировни преговори су започели у Букурешту. Мир је склопљен 10. августа у Букурешту. Србија је добила територије које је посела у рату 1912, тј. целу Вардарску Македонију, Грчка је добила Кавалу и померање границе на исток, Румунија јужну Добруџу, а Турска померање границе на запад и Једрене. Србија и Грчка су из Балканских ратова изашле са великим територијалним добицима – поделиле су Македонију између себе. Бугарска је изгубила већи део онога што је освојила 1912. Србија је имала велике жртве – 22 000 погинулих. Мобилизација од 400 000 људи значила је страховит напор за њену привреду, као уосталом и одржавање војске и трошкови наоружања. Извоз је био сасвим обустављен, док се увоз због ратних набавки удвостручио. По завршетку балканских ратова, суочена са порастом и јачањем југословенског покрета у Аустроугарској, војна странка у Бечу је гласно заговарала рат против Србије, док је тамошња дипломатија радила на измени Букурешког уговора у корист Бугарске. Исто тако,

59

упорно се радило и на кварењу добрих односа измеђе Београда и Атине.

60

Странке у Србији

Прве модерне странке се јављају у Србији после доношења Закона о удруживању и зборовима од 1. априла 1881. године. Међутим корене политичких групација у Србији треба тражити од Петровске скупштине 1848. године када су представници либералне буржоазије затражили либерализацију јавног живота. Исти захтеви су се могли чути и на Светоандрејској скупштини 1858. Повратак кнеза Милоша на власт и владавина кнеза Михаила су успорили генезу странака на српској политичкој сцени. Настанак правих страначких удружења са својим устројством и политичким програмо десиће се за време кнеза Милана Обреновића.

Народна радикална странка

Радикална странка је прва формирана странка на српској политичкој сцени. Она је формирана 8. јануара 1881. године, неколико месеци пре Закона о удруживању и зборовима. Странка је своје идејне поставке црпла из социјалистичких идеја Светозара Марковића. Странку је по оснивању водио Адам Богосављевић, касније вођење странке преузима харизматични и контраверзни Никола Пашић. Међу познатим радикалима су били и Петар Велимировић, Пера Тодоровић, Лазар Пачу и др.Главна предност радикала над супарничким странкама је била у томе што су се радикали бавили социјалним проблемима сељаштва, што им је донело широку подршку. Непосредно по оснивању међу радикалима долази до сукоба-један мали број радикала се ригидно придржава изворних идеја Светозара Марковића тј. теже борби против грађанског друшта тежећи социјалистичкој револуцији, док већина радикала остаје уз умерени програма социјалних реформи. Радикалски програм усвојен 1881. године остао је на снази до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца- Народно благостање и слобода у унутрашњим односима, државна независност и уједињење свих неослобођених Срба са Србијом. Радикалске тежње су биле везане за либералнију унутрашњу политику, ширу самоуправу. 1883. године ниже страначко вођство је било одговорно за подизање тимочке буне. Разлог овог устанка је био Закон о устројству стајаће војске који је предвиђао одузимање оружја од сељаштва. Радикали су искористили ово незадовољаство желећи да дођу на власт. Буна је трајала од октобра до децембра. Након 1883.

61

године радикали све више постају странка ситне и средње буржоазије. На власт први пут радикали долазе 1887. године заједно са либералима, а од 19. децембра 1887. владају самостално. 1888. битно утичу на доношење устава који је био један од најлибералнијих у Европи. Од 1889. до 1893. године радикали се боре да добију место у Намесни-штву које влада уместо малолетног краља Александра. 1893. краљ Александар врши државни удар проглашава себе пунолетним и доводи на власт радикале предвођене Лазаром Докићем.Упркос победи на изборима 1897. године радикали нису формирали кабинет на власти је био још Стојан Новаковић (1895-1897). Нови прогон радикала се догодио 1899. када су неоправдано оптужени за учествовање у Ивандањском атентату. Краљ Александар ће помиловати радикале када 1901. они поздраве његову женидбу са драгом Машин. Радикали ће знати за припремање атентата, али неће учествовати у мајском преврату. Кроз два балканска и Први светски рат странку ће водити Никола Пашић. Он ће остати на челу странке све до своје смрти 1926. године.

Либерална странка

Још за живота кнеза Михаила почео се окупљати слој политичатра који ће чинити либералну странку. Иако су либерали истицали да је њихов настанак везан за Петровску (1848) или Светоандрејску скупштину (1858) либерална странка није водила политику тадашњих либера попут Стевче Михаиловића, Јеврема Грујића, Јована Илића, итд. Политика либералне странке је уствари била умерено конзервативна тј. на пола пута између конзервативаца Гаршанина и Христића и радикала. Еихова политика умереног либерализма најбоље је видљивија кроз устав 1869. грађанска права и слободе су признате, али оне су могле бити привремено суспендоване у случају опасности по државу. Надлежности народне скупштине су само појачане у извесној мери. Либерали су као странка установљени 17. септембра 1881. године под називом „Друштво за помагање српске књижевности“. Јован Ристић је био водећи и прва личност странке. По његовој замисли је либералан странака је установљена као акционарско друштво, у случају да се хировити краљ Милан предомисли, и укине Закона о удруживању и зборовима. Политика либерала је бита та да се Србији обезбеди политичка и економска независнот. Србија мора да изврши свој историјски задатак да обезбеди уједињење свих поробље-них Срба. Са сродним источним народима Србија треба да ради на стварању царинских унија и конфедерација. Либерали су се попели на

62

власт за време Намесништва краља Милана (1868-1872) и на власти су остали до 1873, када на власт долазе младоконзервативци. Њихов повратак на власт везан је за Велику источну кризу 1875, на власти су остали до 1880. године. Странака је све до 1887. године била у сенци напредњака. 1888. либерали заједно са радикалима долазе на власт и раде на доношењу устава. 6. марта 1888. либерали доносе свој нови програм. Овим програмом покушавају да прошире свој круг бирача. Овим програмом су обухваћена до тада занемаривана социјална питања. Сада су попут радикал изнели захтеве за већом самоуправом, судском независношћу и либералнијом унутрашњом политиком. Либерали су смањили репресију над бирачима, али су притисак и даље користили против својих политичких такмаца-радикала. Због поменутог свог односа са бирачима и због Ристићевог наименовања за намесника (1889) године углед странке је привремено порастао. Последњи пут на власти либерали су се нашли од 9. августа 1892. до 1. априла 1893. године, тј. до Александровог државног удара. Шеф либералне странке за време Другог (Александровог) намесништва био је Јован Ристић. После државног удара 1893. вођство у странци преузима Јован Авакумовић, исте године Ристић се повукао из јавног живота, мада је формално остао председник странке све до своје смрти 1899. године. Либерали су узели учешћа у мајском преврату. Међу завереницима су били водеће личности странке Ђорђе Генчић и Јован Авакумовић. Странка је егзистирала под овим називом све до 1903. године када се услед сукоба распала.

Српска напредна странака

Као реакција на политичко деловање либерала јављају се две нове странке различите оријентације- напредна и радикалана странка. Што се тиче напредњака они су били странка конзервативног усмерења. Пре доласка на власт конзевративци су имали веома либералне ставове, све у циљу да придобију што већи број гласача. Захтевали су општинску и окружну самоуправу, потпуну судску независност, слободу штампе и удруживања, укидање еснафа, останак институције народне војске, укидање жандармерије и доношење захтева о адвокатима. Касније по доласку на власт напредњаци ће своје деловње уско везати за краља Милана до те мере да ће постати скоро дворска странка извршавајући краљеву вољу. Краљ је 1873. позвао напредњачке прваке да формирају владу. У овом периоду напредњаци су радили активно на привредном опоравку земље. Странку су предводили Аћим Чумић, Милан Пироћанац; касније водеће личности

63

странке ће бити Милутин Гарашанин и Стојан Новаковић. На изборе 1880. године изашли су у коалицији са радикалима, тесно сарарађујући против заједничких противника-либерала. Већ 1881. започињу да се разилазе са радикалима. Странка је формално конституисана 10. јануара 1881. године и носи име Српска напредна странака. 8. септембра странка је добила програм и званично је регистрована. У спољњој политици напредна странка је тежила признавању српске независности, чувању српских националних особености, код Срба у Србији и ван ње. Тежили су јачању веза са словенским народима и суседима. Везивање краља Милана за Аустрију све је више напредњачку политику окретало ка северном суседу. То ће доказати потписивањем Тајне конвенције 1881. године коју је потписао представник странке, министар иностраних дела Чедомир Мијатовић. Странка користи своју позицију против дојучерашњих сарадниак-радикала. Напредна странка је била на власти од октобра 1880. до септембра 1883. године поновни повратак на власт је уследио до фебруара 1884. На власти су остали до јуна 1887. када су на власт дошли либерали и радикали. Због неумереног повлашћивања краљу напредна странка ће пасти с власти. Још један пут ће напредњаци формирати владу од јуна 1895. до децембра 1896. За време то време Стојан Новаковић који је предводио странку покушаће да Србију окрене са проаустријског курса, али тај покушај ће осатти безуспешан. Од децембра 1896. странка је распуштена, али њени чланови су наставили да се баве политиком.

Политичке биографије

Илија (Савић) Гарашанин

Рођен 1812. у селу Гараши, Шумадија; а умро 1874. године у Београду. Био је син уставобранитељског првака Милутина (Савића) Гарашанина (?-1842) који је погинуо током Вучићеве буне заједно са Илијиним братом, Луком. Један од најзначајнијих српских државника. Писац је првог и јединог српског националног програма Начертанија. После доласак на власт кнеза Александра Карађорђевића, постаје члан Државног савета и помоћник министра иностраних дела. Са Томом Вучићем-Перишићем и Аврамом Петронијевићем био је стуб уставобранитељског режима. Током револуције 1848/49. помаже покрет Срба у Војводини новчано, добровољцима и саветима. У

64

Војводину је послао Стевана Книћанина. После смрти Аврама Петронијевића 1852. године постављен је за књажевог представника тј. председника владе и министра спољних послова. Већ 1853. је смењен због противљења Русије. То је учињено због Гарашанинове франкофилске политике. Активно је учествовао је у организовању Светоандрејске скупштине 1858, али је био видно разочаран повратком кнеза Милоша на власт, одмах је изгубио службу. Повратком Михаила на место кнеза Србије, Гарашанин се 1861. враћа на власт. Као велики противник либерала Гарашанин је постао је ослонац апсолутистичке политике кнеза Михаила. Гарашанин је отпуштен 1867. године пошто се противио браку кнеза и његове рођаке, Катарине Константиновић. По атентату у Кошутњаку дојурио је у град у коме је успоставио ред и мир, одигравши тиме пресудну улогу у очувању династије. Међутим деловањем Ристића и Блазнаваца потиснут је са политичке сцене. Остатак живота је провео на свом имању у Гроцкој. Најпознатије Гарашаниново дело је Начертаније-програм обнове српске државности, рађен по угледу на сличан план Фрање Заха, по саветима вође пољске емиграције Адама Чарториског. По овом плану Србија треба да тежи да успостави поново Душаново царство. Гарашанин је 1848. предлагао Порти дуалистичко преуређење Турске. Његов план је одбачен.

Никола Пашић

Рођен је 1845. у Зајечару; а умро је 1926. у Београду. Био је један од најистакнутијих политичара с краја XIX и почетка XX. Био је централна личност радикалне странке. Дипломирао је 1872. у Цириху на факултету Политехничких наука, за грађавинског инжењера. Током студија сусрео се са руским револуционаром Бакуњином. По повратку у Србију постао следбеник социјалисте Светозара Марковића. Противио се револуционарним методама у политичком раду и поред ангажовања у државној служби на пројектима изградње земље 1878. није изабран за професора Велике школе због политичке неподобности. 1881. године један је од оснивача Радикалне странке, на збору у Крагујевцу идуће године бива изабрана за председника странке. После гушења тимочке буне 1883. налазио се у емиграцији у Бугарској. На помиловање и повратак у Србију чекао је шест година. За време његовог одсуства радикална странка је ојачала и утицала на доношење новог устава 1888. године. Пашић је 1891-1892. године био председник владе, а 1893-1894. посланик у Петровграду. 1899. бива ухапшен због

65

наводне умешаности радикала у Ивандањски атентат Милана. Повлачи се из јавног живота 1901. године када је покушао да направи фузију радикала и напредњачких политичара. Ово је утицало да један број радикала се одвоји од странке и формира Самосталну радикалну странку. У периоду 1903-1912. формулише политику ослањања на Русију у циљу ослобођења Србије од аустроугарског утицаја. 1912-1918. био је председник владе. Одиграо је историјску улогу у стварању Југословенске државе. Био је потписник Крфске декларације и вођа југословенске делегације на мировним преговорима у Версају 1919. године. 1919-1926. био је председник владе.

Стојан Новаковић

Рођен је 1842. у Шапцу, а умро је 1915. године у Нишу. Био је српски политичар, правник и историчар. Био је академик и професор Велике школе. Био је један од оснивача и водећих личности Напредне странке. Као министра просвете (1880-1883) извршио је реформу високог школства. Обављао је и друге значајне функције као министар унутрашњих дела, дипломатски посланик у Цариграду, Паризу и Петровграду. Био је председник владе (1895-1896; 1909). За време обављања функције председника владе покушао је да скрене спољнополитичку оријентацију Србије од Аустро-Угарске, покуша-вајући да је приближи Русији с којом су односи били веома затегнути још од Санстефанског мира. Био је српски делагат приликом потписивања мировног уговора са Турском у Лондону 1912. године. Израдио је потпуну граматику српског језика. Објавио је Законик цара Душана и читав корпус средњовековних докумената. Био је најпоштованији научни радник свог доба. Његова позната дела су: Васкрс државе српске, Турско царство пред српски устанак 1788-1804, Срби и Турци уXIV и XV веку, Земљишње радње Немањине, Пронијари и баштиници, Струмска област у XIV веку и цар Стефан Душан.

66

Почетак револуције 1848/49. године

После смрти цара Франца I 1836. године долази на чело монархије група надвојвода који ће тринает година управљати Монархијом уместо болесног Фердинанда. Tридесетих година XVIII века долази до бујања мађарског нaционализма и њихове тежње за сецецијом. Започиње политика помађаривања осталих народа на територији Угарске са циљем да се појачају позиције мађарског народа. 1843. године је донесен законски чланак да се књиге венчаних и умрлих морају водити на мађарском језику. 1848. године Мађари су понешени националним идејама. На челу мађарских либерала је Лајош Кошут. Марта 1848. године у Будимпешти створен је програм који су Мађари хтели да предоче цару.Програм је прокламовао слободу говора, штампе, окупљања итд. Царска влада притиснута незадовољством у Бечу излази Мађарима у сусрет и признаје мађарску владу на челу са грофом Лајошем Баћанијем и Лајошем Кошутом. Тај програм је утицао на Србе да потраже иста права, али у мађарском делу Монархије. На почетку на челу Срба су били Јаков Игњатовић, Јеврем Грујић, владика пакрачки Јован Суботић, Светозар Милетић. Сви они теже да се у оквиру мађарске боре за слободе и Србе да уклопе са својим захтевима мислећи да ће имати подршку од мађарских либерала. Бечки двор излази у сусрет мађарским захтевима,али прави проблеми настају када делегација Срба на челу са Милетићем сусреће са мађарско делегацијом у Прагу. Мађарска делегација одбија српске предлоге, истоветне онима које је она изнела Бечу. Већ у априлу 1848. године чују се први повици Срба који траже своју посебну територијалну целину унутар Угарске. У порти Саборне цркве у Новом Саду долази до спонтаног незадовољства 19. априла, прота Стеван Стаматовић морао је да спали матрикуле на мађарском језику. Окупљени грађани су тражили окупљање сабора. Митрополит Рајачић покушава да обузда светину правдајући се да се сабор не може одржати зато што је ускоро Велики петак.Спонтано окупљени народ је 1. (13.) маја 1848. године издејствовао је одржавање црквено-народног сабора у Сремским Карловцим. Поставља се питање кога изабрати за војводу српске Војводине. Кнежевина Србија није желела јавно да се меша у ове догађаје бојећи се одговора Аустрије. Србија није желела да помоћ својим сународницима буде повод за рат. За војводу је предложен Стеван Шупљикац, који у том периду ратује на италијанском ратишту.

67

Шупљикац је био као и Рајачић особа одана бечком двору. Рајачић је невољно био проглашен патријархом српским. На овом сабору тзв. Мајској скупштини, проглашена је српска Војводина коју је требао да призна двор. Хрвати имају истоветне захтеве тражећи да се њихова територија ( Хрватској, Славонији и Далмацији) призна одређењна самосталност у односу на Угарску. Хрвате предводи бан Јосиф Јелачић. Било је српских представника који се нису слагали са проглашењем Војводине. Јаша Томић је изјавио да је потребно од Војводине се окренути обнови Душановог царства. Јован Хаџић се залагао да се везе са Мађарима не кидају и да се Срби не ослањају на Хрвате без предходног уговора и одлуке Хрватског сабора.

Ратне операције 1848/49. године

Први озбиљнији сукоби Срба и Мађара догађају се у мају 1848. године, а прва већа битка се одиграла код Карловаца 12. јула. Ова битка је означила почетак рата. У њој се прославио Ђорђе Стратимировић, јер је поразио мађарске трупе које су опседале Карловце. Из Србије су дошли добровољци које је предводио Стеван Книћанин. Книћанин је био веза између Срба у Војводини и Кнежевине Србије. 15. јуна Стратимировић уз подршку шајкашке флоте улази у Тител и заузима велико складиште оружија. Затишије је трајало до 10. јула када су мађарске снаге напале српско село Влајковац у Банату. 11. јула српске снаге из Алибунара су кренуле да освоје Вршац. Том приликом су поражене од мађарске редовне војске. Након победе код Вршца мађарске снаге су кренуле да униште центар срског отпора- Сентомаш. После огорчених борби 14. јула мађарске снаге су натеране на повлачење. У част ове победе је Сентомаш преименован у Србобран. Идући дан код Ечке су се се сукобиле српске и мађарске снаге. Мађари су побеђени, али Срби нису успели у својој намери да освоје Велики Бечкерек. Мађарски министар војни Лазар Месарош је покренуо нову офанзиву против Срба у августу. После успелог Стратимировићевог освајања Врбаса, мађарска војска је 18. августа кренула на Србобран, Турију и Фелдвар. Мађари су претпели још један пораз. Зато време у Банату су српске снаге нападале Белу Цркву. Оба напада су била неуспешна. Тежак пораз је Србима задат код Перлеза 2. септембра када је уништен војни логор. Значајна околност за Србе био је улазак Хрватске у рат против Мађарске 11. септембра. Нови напад на Србобран је предводио лично министар Месарош 21. септембра. Ни овај напада није уродио плодом. Такође српске снаге нису успеле да освоје Вршац. Срби и Мађари су се нашли у пат позицији- Мађари

68

нису могли да освоје Бачку, а Срби нису могли да продру у Банат. По повратку војводе Шупљикца са ратишта у Ломбардији најдраматичији догађаји су се догодили на ратушту у Банату. Он је 13. октобра освојио Велики Бечкерек, јако мађарско упориште, 14. октобра Кикинду, али су се Срби из ње морали брзо повући. После успеха на Стражи и Крашу Мађари су напали Томашевац. Захваљујући надахнутом вођству и способности Книћанина, могући пораз је претворен у победу. Победа код Томашевца је била његова најславнија победа. Мађарски покушај да из Петроварадина деблокира Сремску Каменицу 22. децембра завршио се поразом, али Мађари су извршили велике одмазде над становништвом Каменице и Буковца. Приликом смотре устаничке војске 27. децембра преминуо је српски војвода, а немачки фелдмаршал-лајтнант Стеван Шупљикац. Преко пољских посредника српске вође су покушале да преговарају са мађарском страном, али преговори нису уродили плодом. Рат је настављен. У Бечу је дошло до смене на престолу. Фердинанда је наследио Фрања Јосиф. Он је већ 15. децембра потврдио одлуке Мајске скупштине, али је вешто избегао да говори о територији и границама Војводине. Ово је увелико озлоједило Србе и њиховог патријарха.

Промена дворске политике

Двор се коначно решио да се разрачуна са мађарским покретом. То се догодило непосредно по завршетку војних операција у Италији и Чешкој.Када се Беч разрачунао са Италијанима, окренуо се мађарској страни. 3. октобра царски манифест је објавио прокламацију против Мађара. Овом прокламацијом сва грађанска и војна власт у Мађарској је пренета у руке бана Јелачића. Управо је аустријским снагама дошао у помоћ бан који је успео да сломи мађарску опсаду Беча. Двор се све више приближава Србима и признаје Рајачића за патријарха.6 Још од јула 1848. године и Рајачићевог повратка из Инсбрука тињао је сукоб са младим Стратимировићем.

Први сукоб Стратимировић-Рајачић

Стратимировић и Рајачић представљају две струје које преовла-ђују међу српским народом. Младу, либералну и револуционарну предводи Стратимировић. Стару, аутократску, приврежену двору предводи Рајачић. Стратимировић је против себе окренуо и већину 6 Православна црква га не признаје за патријарха, већ само за митрополита. Последњи карловачки патријарх је био Лукијан Богдановић и његовом смрћу самосталан карловачка митрополија престаје да постоји 1920. године и она је укључена у састав српске патријаршије.

69

официра који су у њему видели личност која није довољно јака и која није довољно одана дому Хабзбурга. Такође против њега су били и обреновићевци у главном одбору, највишој српској револуционарној организацији. Њих је бринуло Стратимировићево лавирање између прошлог кнеза Михаила и владајућег Александра. Сукоб ова два српска главара је кулминирао после пораза код Бечкерека. Тада је Рајачић искористио своје звање управитеља народа и сменио је Стратими-ровића са положаја главнокомандујућег позивајући га на одговорност. Пошто није пристао на патријархове захтеве, Стратимировић је побегао Книћанину у Карловце. Став Книћанина је зависио од става српске владе. Она је изразила свој став- да нема помирења са Мађарима и да сусед Србије мора остати Аустрија. Пошто је српска влада подржавала патријарха Стратимировићу није остало ништа осим да се измири са Рајачићем. Да би се демонстрирало јединство сазван је сабор у Сремским Карловцима (27. септембра- 5. октобра/ односно 9-17. октобра по новом календару) На овом сабору реформисан је рад Главног одбора. Иако је добио место подпредседника Стратимировићу је уствари одузета моћ и он је бачен у засенак. Како би био одвојен од војске у којој је уживао велику популарност именован је за члана депутације која ће ићи на бечки двор.

Други сукоб Стратимировић-Рајачић

Као што је долазак војводе Шупљикца означио почетка првог сукоба, тако је његова изненадна смрт избацила поново на површину међусобну нетрпељивост ова два српска главара. По смрти Шупљикца Стратимировић је очекивао да ће бити изабран за војводу, због својих војних успеха и популарности у војсци. Није крио своју озлојеђеност према патријарху који га је послао у Беч. У Бечу није био добро примљен од стране царских званичника који према њему нису гајили поверење. На себе је посебно навукао мржњу Шварценберга. Рајачић није пристао на да Стратимировића изабере за војводу. После смрти Шупљикца генерал Мајерхофером постаје српски војвода и долази у Војводину. Рајачић је касније војводску титулу повери неспособном генералу Кузману Теодоровићу. Стратимировић је покушао да добије наклоност српске владе, али Грашанин га је оценио као лакомисленог политиканта због његових антиаустријских изјава.Стратимировић је ипак успео да добије подршку Главног одбора који је оптужио патријарха за апсолутистичке тежње и аутократију. Међутим Главни одбор више није могао као пре рачунати на подршку војске, док је

70

Стратимировић имао подршку двора. Главни одбор и Стратимировић су морали да капитулирају.

Ратне операције 1849. године

После отвореног раскида са мађарима Бечки двор је кренуо војно да сломи непријатеља. У тим операцијама царским трупама је помагала српска војска. Пошто су аустријске трупе угрожавале Пешту, мађарска влада је морала да повуче знатан број јединица из Баната и Бачке. Иако са ослабљеним снагама генерал Киш је покушао да нападне Србе који су још били у шоку због смрти свога војводе. 2. јануара снаге генерала Киша су побеђене и српско-аустријска војска је ушла у Панчево. 16. јануара заузет је Велики Бечкерек, 19. Вршац, 21. Бела Црква. Книћанин је заузео Стари Бечеј 25. јануара. Книћанин је одбивши нападе мађарске војске из правца Сегедина 12. фебруара је ушао у Сомбор. После зауземања Велике Кикинде једина мађарска упоришта која су опстала у српској близини била су Петроварадин, Нови Сад и Футог.

Октроисани устав

И пре војног пораза Срби ће се суочити са једном за њих тешким ударцем. 4. марта 1849. године донет је Октроисани устав Хабзбуршке монархије. Њиме је обећано да ће Срби добити уређење на основу царских одлука и привилегија које ће им обезбедити национални опстанак и верску слободу, али при томе није било ни речи о аутономном положају Војводине о коме се говорило о Мајској скупштини. Војводини није био признат статус круновине, него је само било предвиђено да може да се прикључи или хрватској или Ередељу. Војна граница у којој је живело највише Срба издвојена је из састава Војводине и Хрватске. Октроисани устав је изненадио и патријарха традицонално оданог двору. Он се придружио општем народном отпору, али није истрајао у свом ставу. Још горе гашење српске аутономије ће се десити 2. априла 1849. године када власт буде поделила Угарску на седам округа и ставити је под војну власт. Седми округ је захватао област Војводине. За врховног војног заповедника постављен је кнез Виндишгрец, а за управитеља Војводине изабран је Мајерхофер. Где су год царске трупе успостављале власт укидале су српске револуционарне установе. 14. априла су детронизовани Хабзбурзи у Дебрецину од стране мађарске Дијете. Лајош Кошут је проглашен за управитеља регента.

71

Завршетак војних операција

Покушај генерала Тодоровића да деблокира Арад није успела. Царско-српски корпус је претрпео велики пораз. Уследио је и пораз кнеза Виндишгреца у бици код Калпоне 26-28. фебруара, мађарска војска је била у напредовању. 22. марта мађарске трупе су заузеле Сириг, Сентиван и Сомбор у Бачкој. 26. Ђулу и Руски Крстур у Банату. Ситуација је била очајна, путевима су се кретале реке избеглица, појавила се анархија и пала је дисциплина међу војницима. Било је много пљачке и насиља. Мађарски генерал Перцел је објави проглас којим је позвао Србе да положе оружије. Много њих је то и учинило. Патријарх Рајачић је се обратио влади Србије за помоћ. Српска влада је одмах вратила Книћанин и добровољце. Патријарх је позвао чак и свог највећег супарника Ђорђа Стратимировића. Стратимировић је преузео команду у Тителу почетком априла. Стратимировић је 12/13. април прешао у напад са положаја у Мошорину и Вилову нанешви губитке трупама генерала Перцела. Ово је охрабрило српске трупе. Перцелове трупе су одбијене и на Римским шанчевима. 6. марта Стратимировић је поразио Перцелове трупе код Каћа и Будисаве. После ових победа Стратимировић прелази као оперативни официр у Јелачићев штаб. Док су се борбе водиле на тителској висоравни српско-аустријске трупе су поражене у Банату. 10. јуна су мађарске трупе ушле у небрањено Панчево. 12. јуна Јелачићеве снаге су ушле у Нови Сад. Мађарске снаге су започеле жестоко бомбардовање са петроварадинске тврђаве. Град је претворен у згариште са масом погинулих цивила. Још у април 1849. године немоћни Франц Јозеф се обратио руском цару Николају I за помоћ у гушењу. Како је руски суверен био још конзервативнији у својим назорима одлучио је да војним ангажовањем спречи преливање револуције у своју земљу. Руске трупе предвођене кнезом Паскијевичем су кренуле да угуше револуцију. Мађарске трупе су се предале Русима код Вилагоша 11.августа 1849. године. Срби су из рата изашли са аутономим статусом. Срби су 18. новембра 1849. године добили потврду двора о успостављено Српског војводство и Тамишки Банат. Српска аутономија је била само илузија. Област која је припалала Србима је на својој територији имала више румунских грађана. Тако су Срби за рачун царског двора претрпели многе жртве и пролили море крви, а за све те патње нису достојно награђени.

72

Културно-политички развој Срба у монархији 1848/49. године

Захваљујући национално свесној црквеној политици Срба у Монархији, потпомогнута официрским и трговачким слојем предста-вљали су основу новоформиране српске граћанске класе која је постала носилац српске националне идеје у XIX веку. Епископи и митрополити Карловачке митрополије су били образовани и способни људи са добрим односом с двором. Карловачки митрополити су имали своје агенте на двору тзв. дворске саветнике. Они су већином били протестанти, Словаци пре свих. Овако добри српско-словачки односи ће се дорадити тако што ће у првој половини XIX века већина српских ученика своје студије настављати у Словачкој или северо-источној Угарској. Доношењем школског закона из 1776. године долази до попуштања клерикалног утицаја и полако се појављују школе у грађанском духу. За време Јосифа II на чело управних јединаца постављају се људи реформаторског духа из грађанског сталежа. Људи који ће реформаторске и просветитељске идеје ширити међу Србима су Аврам Мразовић, Стефан Вујановић, Урош Несторовић.

Карловачка гимназија

Прва модерна гимназија Срба била је Карловачка гимназија основана 14. августа 1791. Године. До оснивања је дошло прилозима у новцу пре свих карловачког трговца Димитрија Анастасијевића Сабова који је дао 20 000 форинти као и прилозима карловачких грађана од 19 000 форинти. На челу митрополије се налазио тада млади Стеван Стратимировић, који је био реформаторског усмерења, што је резулто-вало отварањем ове гимназије. Сама организација карловачке митро-полије тј. организовање програма њеног рада преузео је на себе митрополит Стратимировић, а у патронат су ушли ковиљски архи-мандрит Јован Рајић, гргетечки Стефан Авакумовић, карловачки тзв. физик Јован Живковић и Павле Марковић који је био градски архивар и градски регистратор. Ту су били многи карловачки трговци, али без присуства Димитрија Анастасијевића Сабовоа који је само дао свој прилог. У патронат је ушао и академски сликар Јаков Орфелин. Школа је почела да ради од новембра 1792. године и првобитно је била смештена у тзв. латинској школи из 1749. године подигнута од стране митрополита Павла Ненадовића. Тек крајем XIX века била је испуњена

73

жеља Карловчана да се створи просветна зграда за њихову гимназију. Данашња зграда је завршена 1890. године. Зграда гимназије је требала да архитектонски подсећа на средњовековни стил градње српских манастира, али је мађарски архитекта пројектовао у тзв. стилу мађарске сецесије. И поред тога зграда гимназије која, са патријаршијским двором чини целину, спада у најлеше зграде које су икада подигли Срби у Монархији. Од значајних имена која су предавала у карловачкој гимназији треба издвојити- Вука С. Караџића, Бранка Радичевића, Гигу Тешића, историчара Николу Радојчића, Дејана Ненадовића...

Богословија у Сремским Карловцима

Митрополит Стратимировић је и оснивач богословије у Сремским Карловцима која је својим радом подигла ниво образованост свештеничког кадра у Карловачкој митрополији и његовог укључивању у реформаторске токове. Богословија је била чувар националног и културног идентитета Срба у Монархији. Основана је 1794. године и њу су похађали Грујић, Герман Анђелић, Иларион Руварац (оснивач критичке историографије код нас). Почетком XIX века залагањем митрополита Стратимировића, правника Саве Вуковића и епископа бачког Гедона Петровића отворена је у Новом Саду Новосадска велика православна гимназија (Јовина) 1819. године.

Учитељски факултет

Године 1812. Срби у Сент Андреји су отворили учитељску школу која је 1816. године пребачена у Сомбор. Данас је то Учитељкси факултет у Сомбору.Иницијативом српског добротвора и мецене Саве Текелије је отворена учитељска школа у Араду 1815/16. године у којој ће се поред српске образовати и румунска интелигенција све до одвајања румунске од српске цркве 1864. године. Постојали су планови за отварање универзитета на православно-протестантским основама, али овај план није остварен због недостатка новца, па су српски ђаци као и пре своје школовање настављали на протестантским универзитетима у Словачкој и Мађарској- Пожуну, Пешти, Сегедину, ређе Бечу, понекад и у немачким центрима Лајпциг, Дрезден, Јена итд.

Матица српска

Срби су 1826. године основали најзначајнију културну установу у Монархији- Матицу српску. Њено стварање је започето по угледу на

74

мађарске културне-просветне институције које су настале почеткоm XIX века. Продајом бивше Курцбекове штампарије у Бечу 1791. године штампарија је дошла у руке дворског агента Вековића. Она је неколико година издавала уџбенике, катахезисе и почела је штампање првих новина на српском језику у Монархији. Новаковић је ову штампарију продао 1796. године Пештанском универзитету, а самим тим и Пешта постаје културни центар Срба у Монархији, поред Беча. У Бечу Вук С. Караџић као представник српске културне елите. Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић издају треће српске новине у периоду 1813-1822. године у Бечу. Срби 1822. године остају без новина на свом језику, али њихова књижевност наставља да напредује. У Бечу Вук С. Караџић привлачи пажњу светске јавности издајући народне песме, умотворине у познајући Европу са српском културом. На Фрушкој гори делује песник и архимандрит Лукијан Мушицки. У Новом Саду Милан Видаковић пише романе везане за српску историју. Све више људи из српских средина долази са факултетским дипломама стварајући тако огроман просветни потенцијал који ће дати нови полет српској националној идеји и тенденцији за очување националног идентитета. Зато је требало створити публикацију која ће обједињавати сва поља културно-просветно-политичког деловања Срба у Монархији. Тако је 1825. године настао летопис Матице српске, који је излазио четири пута годишње, колико је било годишњих вашара на којима је дељен српским трговцима који су га даље ширили по Монархији. Покретач и први уредник Летописа био је гимназијски професоф Георгије Магарашевић. У првом броју је прокламован програм по коме Летопис треба да обухвата све на књижевном и научном плану свих словенских народа, а поготово српског. У Летопису се водила жива полемика између присталица и противника Вукове језичке реформе. Магара-шевић је лично био Вуков присталица, али се није слагао са његовим начином полемике са противницима, због тога је летопис штампао на славено-серпском, али је оставио простор да се Вук оглашава у Летопису. Ова језичка расправа је утицала на поделу читалаца која је могла условити и гашење Летописа. Спасавање Летописа су у своје руке узели трговци из Пеште и познати трговац Јосиф Миловук. Он је био поучен примером новооснованог мађарског ученог друштва које је основано 1825. године, а касније и мађарске академије наука, за које је у једном дану било скупљено 150 000 форинти од стране мађарских магната. Он је окупио друге трговце, а контактирао је и младог докторанта из Новог Сада Јована Хаџића који је у јесен 1825. израдио устава будућег српског ученог друштва. Оснивачка скупштина названа

75

Матица српска се састала 16. фебруара 1826. године. За председника је изабран Јован Хаџић, а српски трговци, (прво њих седам, а касније пет) били су њени администратори-секретари, благајници итд. Већ до краја 1826. године у чланство матице су се уписали Герасим Зелић и Милош и Јеврем Обреновић. Кнежевим чланством Матица је добила значајну финасијску помоћ. Још један од великих добротвора и мецена Матице српске био је Сава Текелија који је тридесетих година XIX века основао посебан фонд у Матици назван 1828. године Текелијанум. У оквиру истоименоване зграде образоване су генерације српских ђака из Србије и Монархије. Текелија је својим тестаментом из 1842. године завештао своју библиотеку, у којој је било знатан број књига из XVI и XVII века. Ова библиотека представља један од најзначајнијих фондова Матице српске.Оснивањем Матице српске Пешта је поред Беча постала културна престоница Срба. Полагано се културни центар из Пеште премешта у нови полетни краљевски град, Нови Сад. Матица српска прелази из Пеште у Нови Сад 1864. Године. Поред Матице српске оснивају се тзв. читаонице у Иригу, Новом Саду, Карловцима и у Руми које такође имају одређени утицај на образовање српског народа, јер се у њих добављају књиге и часописи на српском језику, а такође обављају се и часови читања и писања за српске трговце и занатлије што ће значајно утицати да Срби спремно уђу у револуцију 1848/49. године.

Школство код Срба у Монархији

Школство код Срба у монархији може се хронолошки поделити на четири периода:

1. Српско-словенски период 1690-1726. године

2. Руско-словенски 1726-1749. године

3. Период за време митрополита Павла Ненадовића 1749-1768. године

4. Период просвећености или период реформи Марије Терзије и Јосифа II

Када говоримо о школству код Срба у Монархији треба рећи да су школе до 1769. године биле под надлежности цркве. После 1769. године после одржавања црквено-наредног сабора оне су прешле у грађанске руке. Тада секуларизација школства је још више наглашена и деклараторијом.Постојале су веома велике разлике у школству за

76

провинцијал, грађански слој и школства у војној граници. Срби су још у времену после Велике сеобе затражили дозволу за школе на свом језику. Патријарх Арсеније III Црнојевић је у два наврата од Беча тражио дозволу за отварање гимназије и штампарије 1698. и 1700. године. Исто је учинио и Исаија Ђаковић, карловачки митрополит и наследник Арсенија III, али није успео да убеди Беч. Зато се Срби окрећу другој страни и у време карловачког митрополита Мојсија Петровића 1718. и 1721. године се обраћају писмима руском владару Петру Великом за помоћ. Он им шаље браћу Максима и Петра Суворова. Године 1726. отвара се руско-словенску школу у Сремским Карловцима. Руска помоћ се наставила и за време митрополита Вићентија Јовановића кaда је стигла већа група учитеља на челу са Емануелом Козичинским који је урадио први руско-словенски буквар. Стање у школама је у почетку било на ниском нивоу што се тиче опреме и места на којима је извођена настава. Нешто боља ситуација је била за време митрополита Павла Ненадовића који је почео да отвара школе по целој Карловачкој митрополији, а истовремено је основао и народни фонд који је имао за циљ издржавање новонасталих народних школа и побољшање ниво образовања. Он је безуспешно покушавао да добије дозволу за отварања штампарије. Иако је за његово време отворен велики број школа оне су биле под црквеним утицајем и школство није било у складу са законским прописима, него је зависило од степена организације и способности православних свештеника који су изводили наставу. Од 1769. године настаје преокрет у оквирима школства. Школе тада прелазе у надзор државе. Тиме је школство путем регуламенте и деклараторије било постављено на европске основе. После одржавања Темишварског сабора 1790. године школство код Срба је подигнуто на виши ниво и Срби су изједначени са другим народима Монархије по питању организовања и имали су прилику за даље организовање у Бечу, Пешти и другим градовима.

Школство- наставник

Типови школа у провинцијалу и на граници код Срба се веома разликовао. Школе при парохијалним црквама, при јачим економским центрима. Ниже (основне) школе настају двадесетих и тридесетих година XVIII века доласком руских учитеља. Осниване од стране црквених општина и имају верски карактер. Оне су служиле за обучавање будућих свештеника. Просечна старост ученика је била 10 или 12 година, веома су ретко полазили са 6-7 година. До осамдесетих година XVIII века нема података о женском школству, од тих година

77

имамо појаву подела школи на женске и мушке у већим местима. Школе су у биле веома јадном стању без инвентара, немају своју зграду, ученици седе на поду или стоје за време наставе. За време митрополита Павла Ненадовића отворен је читав низ основних школа и Карловачка гимназија.

Различити типови школа:

Основне народне (тривијалне) школе

У почетку су верског карактера и основале су их цркве за обуку будућих свештеника, па је настава усмерена у том правцу. У њима се изучавало читање и писање из старословенских и српскословенских књига. Добиле су назив тривијалне зато што су основане по узору на грчке школе. Учитељи су били свештена лица, школских зграда није било, па је настава одржавана у приватним кућама у близини цркве или парохијског дома. Ђаци у недостатку инвентара су стојали или седели на земљи у току наставе. Са доласком митрополита Павла Ненадовића школство је напредовало. Његов циљ је био да српски народ схвати да само путем образовања могу сачувати свој национални идентитет у Монархији (у то време унијаћење је узело маха). Стање се изменило после терезијанских реформи кад школе долазе под надзор државе тј. Илирске дворске депутације. 1774. године донет је закон о унапређењу српских и румунских школа у Монархији. 1776. године донет је устав за школе у Монархији. Од тада се о издржавању школа и учитељ брине држава преко својих управитеља. То су била угледна световна лица- Аврам Мразовић за подручје Бачке, Стефан Вујиновски за Срем, Славонију и Хрватску, Теодор Јанковић Миријевски за Банат. Срби све до 1791. године имају само основне ниже школе.

Средње школе

Захваљујући митрополиту Мојсију Петровићу почињу се отварати средином XVIII века. Србима је тада било омогућено отварање поред нижих и виших школа. То су биле средње школе из којих ће настати гимназије. У њима се обавезно изучавао латински језик. У Карловцима је тридесетих година XVIII века постојала руско-словенска школа из које се издвојила латинска школа, а латински је предавао Максим Суворов. Касније на челу ове школе био је Казачински. Павле Ненадовић је отворио Богородичину школу која је на неки начин прва понела ранг гимназије тзв. gimnazium publicum. Њен циљ је био да оспособи млађи свештенички кадар који би касније

78

предавао у нижим школама. Уџбеници коју се се користили у овим школа нису били само црквеног карактера, било је и позамљених од евангелистичких и других протенстантских школа у Угарској, због забране коришћења уџбеника из Русије. Осниване су и правне гимназије од осам разреда са јавним правом полагања матуре и стицањем сведочанства на основу којег се могло наставити студирање на лицејима и универзитетима у Монархији и ван ње. Први покушај оснивања такве школе био је за време бачког владике потоњег карловачког митрополита Мојсија Петровића 1775. године који је овакве школе желео да отвори у Новом Саду. Иако је програм припремљен и образложење, читав процес је кочила дворска канцеларија с образложењем „ да просвећивање Илира (Срба) не може бити од икакве користи за државу, пошто се о начелима православне вере могу обучавати у основним школама, а више образовање могу стицати и у Трнави7 “.

Школство у војној граници

Рад на оснивању и уређењу школа у војној граници је спадао под директну јурисдикцију бечког двора тј. дворског ратног савета. Срби су у оквиру војне границе у XVIII веку похађали искључиво немачке школе, јер ако не знају немачки не могу да напредују у војсци нити да буду чиновници у војној граници. Дворски ратни савет се није противио отварању црквених школа у војној граници, али није ни активно помагао ту идеју сматрајући да црквеног појања, светосавља, праштања квари српски народ на граници чије је основно занимање војни позив и борба за цара и Монархију. Срби су се са своје стране плашили немачих школа, иако су им биле доступне, стрепећи да ће преко њих бити понемчени и покатоличени. Постојала су два система школства у војној граници- немачки финансиран од стране Беча и српски, црквени који је финансиран од старне грађана.Више резолуција је било донето у циљу унификације система образовања у граници са немачким језиком, што је и учињено у Славонији и Барањи, али власти никада нису успеле да укину српске вероисповедне школе, само су их спутавале, убеђујући Србе да иду у немачке школе ради бржег напредовања у друштву. Власти су ипак успеле да поспешивањем привреде, трговине и занатства у војној граници до краја XVIII века смање инфериорност у војној граници у односу на друге делове Монархије. Тако да се до краја XVIII века у царској војсци појављују

7 У Евангелистичкој школи

79

српски официри-пуковници и генерали, а Срби ће масовно кретати у немачке школе и стећи добро основно образовање као подлогу за друге позиве не само војни.

СРБИ У БОСНИ

Покрет Хусеин-капетана Градашћевића

Против султанових реформи побунио се Мустафа-паша Шкодралија. Његова борба са Портом је трајала током 1830/31. године. Док се Порта борила са овим албанским пашом, против султана се побунио и босански антиреформски настројен беговат. Разлог побуне је био у захтевима Порте да босански младићи служе у низаму- редовној војсци. На чело овог покрета се ставио градачки капетан Хусеин-паша Градашчевић. Већина херцеговачких ага је остало лојално Порти. Покрет Хусеина Градашчевића тежио је очувању старих беговских и капетанских повластица. Босански покрет је тежио очувању старих земљишно-правних односа. Такође тежили су очивању дотадашње аутономије и њеном евентуалном проширењу. Босански устаници су повели отворену борбу против султанове војске улето 1831. године. Војска великог везира је поражена код Липљана. велики везир је морао да призна пораз и да обећа да ће Градашћевића прогласити за новог босанског везира. Градашчевић је својим охолим понашањем одвојио од себе знатан део капетана као и Сарајлије. Сукобио се са кнезом Милошем, али покушао је да склопи савез са владиком Петром II, али због савета Русије црногорски владика је одбио овај савез. Када је Порта освојила Скадар у октобру 1831. ослободила се опасности из тог правца. Сада се могла посветити гушењу побуне у Босни. 1832. за босанског везира је постављен Кара Мустафа-паша. Он је уз помоћ босанског капетана Али-аге Сточевића потукао градашчевићеве снаге код Пријепоља, на Горажду и Палама. У мају су ухваћени и погубљени многи побуњеници. Хусеин Градашчевић је побегао у Аустрију где је провео извесно време. Затим је отишао у Цариград на поклоњење султану где је и умро. Порта је сада опет чврсто управљала Босном. Херцеговина је одвојена као вилајет, са центром у Мостару. У Босни је уведен низам. Поразом градашчевићевог покрета задат је озбиљан ударац конзервативцима у Босни, али упркос томе реформе нису имале великог успеха. Почетак реформи је везан за везировање Кара Махмуд-паше. Започела је пореска реформа, почело је регруто-вање за низам, али све се то завршило када је Кара Махмуд-паша премештен из Босне. Ствари су се почеле враћати на старо.

80

Устанак у Херцеговини 1852-1862. године

Овај устанак је познат под називом устанак Луке Вукаловића. Овај устанак уствари представља три слабо повезана устанка у преиоду: 1852-1853, 1856-1859, и 1860-1862. године. За ова три покрета су заједничка личност која их је водила и аграрно питање које није било решено. Омер-паша Латас је 1851. угушио покрет босанских бегова који су тежили очувању својих привилегија и аутономије Босне и Херцеговине.После гушења овог устанка Омер-паша је кренуо да плени оружије 1852. сељака хришћана.Ово је изазвало велики отпор међу сељацима. Устанак је избио 1852. године и обухватао је област Херцеговине источно од Требиња. Ова област се ослањала на Црну Гору, чији је кнез директно подржавао устанак. Устаници су били већином Срби, осим у Корјенићу где су муслимани били у већини. Поход Омер-паше на Црну Гору 1852. веома је отежао положај устаника који су увелико зависили од црногорске помоћи. Ипак притиском руских и аустријских дипломата Омер-паша је прекинуо свој поход на Црну Гору. 1853. године када се заплет око светих места у Палестини радикализовао и када је су почели први сукоби на Криму, букнуо је нови устанак. Турци су пре тога објавили општу амнестију, како би олакшали своју ситуацију.Завршетком овог мучног рата 1856. Турска се нашла у победничком табору. То је опет оснажило њену политику у Босни и Херцеговини. Она је кренула да утера заостале порезе, да регрутује војску. Све ове подухвате су пратили зулуми. Ни проглашење реформи није могло да умири Херцеговце, опет су се дигли на оружије, у септембру 1857. На челу устанка стао Лука Вукаловић. Сада је устанак обухвато и Васојевиће и Куче и целу облчаст до Приједора. Већ у децембру дошло је до крваве битке код Ораховца. Борбе су све водиле са промењивим исходом све до маја 1858. године. Тада су удружене устаничке снаге победиле турску војску на Грахову. У бици је пало 4 000 Турака заједно са њиховим комадантом Кадри-пашом. Ово је увелико подигло међународни углед Црне Горе као и вође устаника, Вукаловића. Турска је ушла у преговоре са устаницима коју су тражили аутономију, смањење пореза и повлачење башибозлука. Тражили су и православног владику који говори српски. Међутим ови преговори су пропали зато што су предпостављали останак турских власти. Поред тога је и црногорски

81

кнез желео да се борбе наставе. Зато је Луку Вукаловића наименовао војводом Зубаца, Крушевице и Драчевице. До новог покрета устаника је дошло 1860. године. Тада је Омер-паша повео нову војну на Црну Гору. Након пораза Црногораца у сектору Пиве, устаничка територија је пресечена на два дела. Нови преговори посредством страних сила нису уродили плодом, пошто су устаници тражили да добију земљу у лично власништво и да им држава обнови порушене цркве. Омер-паша је одбио устаничке захтеве. Омер-паша се бојао да ће преговори утицати на поновно мешање Црне Горе. Одлучио је да појединим деловима Херцеговине да ширу аутономију како би задовољио део устаничких захтева и спречио мешање Црне Горе. Ово ће довести до сукоба Луке Вукаловића са црногорским кнезом. Он је Вукаловићу одузео војводски чин и доделио га је Петру Матановићу. За команданта устаничке војске поставио је владику Нићифора Дучића. Такође Постојала је бојазан у Црној Гори да Лука Вукаловић не постане локални кнез, што би осујетило црногорско ширење на на области Херцеговине. Омер-паша је 1862. године кренуо у нову офанзиву на Црну Гору како би приволео Вукаловића на преговоре. Тако је и било. Преговори су почели у Дубровнику.Вукаловић је признао лојалност султану и био је постављен за бимбашу, комаданта 500 пандура у источној Херцеговини. Област је ослобођена пореза на 5 година, а у будућем периоду је требала имати пореске олачшице. Проглашена је и општа амнестија. Због потписивања овог мира Вукаловићу је нагло опао углед у народу. Омрзнут на Цетињу, сумњичен у Аустрији, изигран од Турске, после покушаја устанка 1864. Лука Вукаловић је уточиште потражио у Русији. Умро је у Одеси 1873. године.

Устанак у Херцеговини 1878. године

Интензивно реформисање управе у Босни и Херцеговини утицала је на пораст опште финансијске несигурности. Порези и намети који су порасли чак на две трећине годишњих прихода. Овај велики економски притисак је генерисао велико незадовољство међу сељаштвом које је очекивало да ће рефоме донети бољитак. Чак и муслимански главари су почели да протестују против нестабилности пореског система. Већ у новембру 1874. у невесињском срезу сељаци одбијају да дају десетак турској влади. Устанак већих размера је избио 9. јула 1875. године на брду Гребенац (село Крекови) код Невесиња. Устанак је у народном

82

сећању остао упамћен као Невесињска пушка. Ускоро је устанак захватио већи део Херцеговине. Владе у Црној Гори и Србији почињу да помажу устанак, тајно. Када је једна владина комисија из Цариграда нудила смањење десетка, устаници су затражили укидање данка. Проблем у вођењу устанка био је у неорганизованом вођству, као и у ривалском односу Србије и Црне Горе. Један од вођа устанка Љубибратић је био за окретање Србији. Како би ојачао свој утицај књаз Никола је послао своје људе како би организовале устанике. Књаз Никола је тежио да укључи Херцеговину у државну организацију Црне Горе. Књажев посланик Пеко Павловић и херцеговачки војвода Богдан Зимоњић су крајем августа 1875. потукли Турке код војног утврђења Крстац. Херцеговачки устаници су нанели јако тежак пораз турској војсци код Муратовице 11. новембра. Отпор српским устаницима је пре доласка редовне војске пружило локално муслиманско становништво. Стварни војни заповедник је био Пеко Павловић, а водећа политичка личност био је Љубибратић. Љубибратић је због покушаја да се наметне за вођу устанка позван на Цетиње. Књаз Никола је поставио Петар Вукотића, за заповедника устаника, чији је центар постао Грахово. Овим је уклоњен утицај и Павловића и Љубибратића. Устанак је коначно добио јединствено вођство. Сем везивања устанка за Црну Гору, остатак устаничких активности се наставио као и до тада. Иако формално одстрањен Пеко Павловић је нанео пораз турској војсци 24. фебруара 1876, опет код Муратовице. Турци су тек крајем децембра успели да деблокирају Никшић. Херцеговачки устаници су наставили ратовање у садејству са црногорским снагама. Учествовали су у победама на Вучијем Долу 28. јула 1876, на Красу 5. јуна 1877. године. Аустроугарске уверавање да Црна Гора неће добити Херцеговину су убедили књаза да офанзиву усмери ка приморју. Херцеговачки устанак је наставио самостално да се развија све до аустроугарске окупације 1878. године.

Устанак у Босни 1878. године

Непосредно по подизању устанка у Херцеговини, устанично расположење је захватило и Босну. Устанак се распламсао у Босанској Крајини. Устанак је подигнут на Преображење 18. августа 1878. године у Кнежопољу, на Козари. Вођство овог устанка су за разлику, од устанка у Херцеговини где су вођство чинили сељачке вође, устанак у Босни су предводили трговци. Устанак су предводили Петар

83

Петровић-Пеција, Васа Пелагић, Голуб Бабић. Међутим вођство није било ни организационо ни идеолошки јединствено. Устанак у Босни и Херцеговини је постао полигон за сукобе две српске династије које су тежиле свака по наособ да води уједињење српског народа. Територијалне претензије Црне Горе су везане за Херцеговине, а Србије за Босну. Ситуацију је још више закомпликовало присуство Петра Карађорђевића (ратовао је под псеудонимом Петар Мркоњић), зета књаза Николе. Устаници су доживели велики пораз код Гаштице 10. септембра 1875. када су покушали да прошверцују оружије из Србије. Српска влада је у августу упутила 1 500 добровољаца у Босну. Успеле су да спале Кратово, али су поражени код Нове Вароши. На скупштини у Јамници 16-17. децембра 1875. године за војног старешину устанка је изабран Словенац Мирослав Хумбмајер. Петру Карађорђевићу је забрањено мешање у устанак. Ривалство између Србије и Црне Горе ће бити завршено склапањем војног савеза у Венецији 4. јуна 1876, поделивши зоне утицаја. Вођа устанка Васа Пелагић је био против било каквог приклањања Србији нити Црној Гори. Он је сходно својим социјалистичким назорима био за формирање балканске федерације. Устанак је поново заживео уласком Србије и Црне Горе у рат против Турске. Устаничке чете су 30. јуна 1876. прогласиле уједињење са Србијом, а у Трубару 2. јула. Убрзо је на чело устанка дошао пуковник српске војске Милета Деспотовић. Он је тежио да у устанак укључи што више муслиманског становништва. Муслиманско становништво би требало придобити за рат против Турске, обећавајући им аутономију и привилегије. Овим је устанак почео да губи социјалну црту. Што је утицало на осипање устаника који нису имали интереса да се боре за очувње старог економског система. Могућност уједињења Србије са Босном је уплашила аустријску дипломатију. Она је била спреман по сваку цену да то спречи. Аустрија је желела да се домогне Босне и западног дела Херцеговине, зато је у Србији видела свог ривала. Црна Гора је била много мања опасност, зато је Аустрија била спремна на уступке према њој. Србија није могла да потражи ни ослонац у Русији која је своје деловање на Балкану везала за Бугарску. До договора Русије и Аустрије о подели сфера утицаја 8. јула 1876. у Рајхштату. Тада је Русија пристала да подржи аустроугарски продор ка Босни. Разграничење сфера је потврђено у јануару 1877. године у Будимпешти. Будипе-штанском конвенцијом су се Русија и Аустроугарска обавезале да ће спречити настајање јужнословенске државе. Руски интерес је био Цариград, а до њега је водила Велика Бугарска. Устанак у Босни је

84

сломљен 4. августа 1877. године. Тада је устаничка војска поражена у подручију Црних Потока. Турска војска је заобишла устаничке редове преко, аустријске територије (чију је асистенцију имала) и напала њихову позадину. Борба је трајала два сата и завршила се бекством устаника. Деспотовић је побегао на аустријску територију где је и заробљен. Устанак је наставио да тиња све до аустроугарске окупације 1878, али без већих војних акција.

ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА (1875 – 1878)

Велика источна криза је једна од најзначајнијих етапа у процесу решавања тзв. „источног питања“, под којим се подразумева сложена проблематика политичке историје Балкана и Источног Средоземља (Леванта), у вези са турском влашћу на том подручју (Васиљ Поповић). Велика источна криза је започела 1875. и трајала до 1878. године, када је окончана на Берлинском конгресу. Настојања великих европских сила, пре свега Немачке, Аустро – Угарске и Русије (окупљених у Тројецарском савезу из 1872. године) да смире ситуацију, нису дала резултата. У великој источној кризи, Србија је одиграла значајну улогу, захваљујући којој је успела да се на Берлинском конгресу 1878. избори за државну самосталност. Почетак кризе је означио устанак против турске власти у Херцеговини јула 1875. године (тзв. Невесињска пушка). Овај догађај је изазвао у Србији ратоборна расположења. У земљи су се стварали одбори за прикупљање помоћи, појавили су се добровољци, сакупљале су се чете за одлазак у побуњене крајеве. Најважнију улогу је добио ГЛАВНИ ОДБОР ЗА ПОМАГАЊЕ УСТАНКА, на чијем челу се налазио митрополит Михаило. Помоћ устанку је пружила и влада Данила Стевановића. У то време, кнез Милан Обреновић се налазио у Бечу, где се верио са молдавско – руском племкињом Наталијом Кешко. У Бечу је он добио подршку и савете Аустро – Угарске о вођењу српске спољне политике, за коју је утврђено да мора бити мирољубива, умерена пристојна према султану и у складу са међународним уговорима. По повратку у Србију, кнез је захтевао да се сместа прекине ратна пропаганда у земљи и да се обустави слање добровољаца у Босну и Херцеговину. Председник владе Стевановић је то одбио, па је поднео оставку. На изборима у августу 1875. победу су однели либерали. Они су саставили владу на чијем челу је био Стевча Михаиловић, министар спољних послова је био Јован Ристић, а председник Народне скупштине Љубомир Калевић.

85

Ова влада је објединила најјаче либералне струје и добила је назив „акционо министарство“. Догађаји у Србији су узнемирили велике силе, које су упозоравале Србију да не сме да се меша у догађаје у Босни и Херцеговини. Сам кнез Милан није био за улазак Србије у рат, јер је био убеђен да би се рат завршио пропашћу и Српства и њега лично. С друге стране, либерални кабинет на власти, изразито националистички настројен, био је за рат по сваку цену, нарочито министар иностраних послова Јован Ристић. Па ипак, да би се задовољиле велике силе, српска влада је јавно изјавила да је за немешање и забранила је јавно окупљање добровољаца и њихово слање у Босну, иако се тајно та пракса наставила. Народна скупштина је септембра 1875. усвојила тзв. Тајне одлуке, које су имале за циљ да пруже подршку устаницима. Овај потез је узнемирио велике силе, и, уз њихову подршку, кнез Милан је октобра 1875. оборио „акционо министарство“. Нову владу саставили су младолиберали и младо-конзервативци, а на њеном челу се налазио Љубомир Калевић. Нова влада је имала скроман спољнополитички програм. Велике силе су поздравиле потез кнеза Милана, али је српска јавност била огорчена кнежевим непатриотизмом. Каљевићева влада је акценат ставила на унутрашњу политику. Донела је Закон о општинама (који је увео прве значајне мере за образовање самоуправних општина) и Закон о личној безбедности (који је спречавао полицију да самовољно и временски неограничено затвара грађане). Извршена је и допуна Закона о штампи, што је имало за последицу укидање превентивне полицијске цензуре над листовима. Уопште, Каљевићева влада је настојала да ослаби моћ полиције и државне бирократије. Најзначајнији догађај унутрашњо-политичког живота биле су велике радничке и народне демонстрације у Крагујевцу, 15. фебруара 1876, познате као Црвени барјак. Демон-страције су биле одраз буђења радничког покрета у Крагујевцу, једином правом индустријском центру. Оне су прошле без већих потреса и инцидената, али су касније уследила отпуштања радника, па и хапшења. Спољна политика Каљевићеве владе и однос према босанско – херцеговачком устанку били су тихи и мирољубиви, али не и непредузимљиви. Тајно је настављено пружање помоћи устанку. Влада је покушала да изврши извесне дипломатске припреме за рат, који се сматрао пре одложеним, него отклоњеним. Покушала је да обнови Балкански савез који се распао после смрти кнеза Михаила, али у томе није успела. Црна Гора и њен владар Никола Петровић су одбили да закључе било какав формални споразум о савезу и војној сарадњи. Почетком 1876. жестоки притисци великих сила – Русије и

86

Аустро – Угарске – натерали су српске власти да обуставе спољно-политичке активности и да изјаве да немају никакве агресивне намере према Турској. До пролећа 1876. пропала су сва мировна и посредничка настојања великих сила у Босни и Херцеговини да се смири ситуација, као и сви Портини покушаји да спроведе реформе, па су борбе настављене. У мају 1876. избио је национално – ослободилачки устанак у Бугарској, који се проширио и на Македонију, Епир, Тесалију, Албанију, па и у самом Цариграду је дошло до немира. Султан Абдулазиз (1861 – 1876) је збачен, на његово место је дошао Мурат V, који је убрзо морао да уступи престо Абдулхамиду II (1876 – 1909). У таквим околностима је од пролећа 1876. расло и ратоборно расположење у Србији. У пролеће 1876. све значајније политичке опције у Србији определиле су се за рат – либерали су ионако од почетка били за рат, јер су у њему видели једини начин да Србија добије Босну и Херцеговину. Конзервативци су били убеђени да је Турска још увек јача, али су страховали за свој углед у народу и стога су пристајали на рат; најзад, кнез Милан је одлучио да загази у рат у априлу 1876, па је прихватио Каљевићеву оставку и на власт поново довео „акционо министарство“ – Јовановић – Ристић. Цело Српство је очекивало рат од владе. Родољубиво одушевљење српске јавности у Кнежевини и ван њених граница је достигло врхунац (нарочито у Војводини). Јован Ристић је успео да са Црном Гором склопи војно – политички савез, 9. јуна 1876, којим су две државе себи ставиле у циљ „ослобођење српског народа у европској Турској“. Србија и Црна Гора су се обавезале да ће радити у договору и да ће се супротставити настојањима неке треће силе да се докопа српских територија под Турском. Србија се обавезала да ће Црној Гори пружити новчану помоћ и одређена су подручја ратних дејстава. Овај споразум је потписан у Венецији, 15. јуна 1876. Подстицани од Велике Британије, Турци су заузели борбено држање према Србији. Србија је, са своје стране, тражила од Турске да јој мирним путем преда Босну и Херцеговину на управу, с тим што би обе остале под врховном влашћу султана. Када је Порта одбила ове предлоге, у Србији је 30. јуна 1876. објављена ратна прокламација. Два дана касније, Црна Гора је објавила рат Турској. Улазак Србије и Црне Горе у рат још више је замрсио Источно питање, мада није дошло до општебалканског устанка против Турака, како се у Србији очекивало. Помоћ Румуније и Грчке је изостала. У рату против Турске, која ће се у војном погледу показати много јачом него што је било ко у Србији очекивао, Србија и Црна Гора су могле да рачунају једино још на помоћ српских устаника у Босни и Херцеговини, који су

87

већ били исцрпљени. Ипак, помоћ су пружиле мање групе добровољаца из Војводине, Бугарске, Македоније, Старе Србије, па чак и Италије. Убрзо након што су Србија и Црна Гора објавиле рат Турској, у јулу су се у Рајхштату састали Франц Јозеф и Александар II, да расправљају о Источном питању. Договорено је да се Аустро – Угарска и Русија не мешају у рат на Балкану, а да се, уколико посредовање буде неопходно, обе силе договоре у вези са тим. Такође је договорено да се, уколико у рату победе Турци, две силе заложе за status ante quo bellum, а да се Бугарској, Босни и Херцеговини издејствују реформе. У случају победе Србије и Црне Горе, договорено је да се не допусти формирање велике словенске државе на Балкану, већ само мања територијална проширења Србије и Црне Горе на рачун Турске. Србија је у рат 1876. ушла мате-ријално и војно недовољно припремљена. Српски ратни план је израђен тек у мају 1876. целокупна војска је била подељена на четири армије: Моравску, Тимочку, Дринску и Ибарску, и бројала је око 123 000 војника. Турске снаге су биле знатно надмоћније (180 000). Српска војска је највећи недостатак испољила у командном кадру и неизвеж-баности трупа. Због тога је од велике користи било присуство око 700 официра међу руским добровољцима. Турци су били у предности у наоружању, ратној опреми и ватреној моћи. Њихово пешадијско и артиљеријско наоружање било је новије, савременије и уједначеније. Већ на самом почетку рата постало је јасно да су Турци јачи. Упркос томе, српска влада је одбијала да прихвати примирје, до ког је дошло тек након турске победе код Ђуниса, крајем октобра 1876. Србија је, након тог пораза, хитно затражила од Русије да посредује и на Порти изради примирје. Руска влада се журно одазвала на тај позив и упутила Порти ултиматум: или примирје од два месеца, или прекид дипломатских односа са Русијом. Турска је пристала: 1. новембра 1876. прихватила је регуларно примирје са Србијом, Црном Гором и устани-цима у Босни и Херцеговини. Тиме је окончан први српско – турски рат, који је Србију стајао тешких људских и материјалних жртава, а није донео остварење ниједног од циљева са којима се у њега ушло. Он је, међутим, непосредно допринео даљем брзом заоштравању источне кризе, чија је последица био скори руско – турски рат. Из рата је Србија изашла притиснута тешком материјалном, финансијском и моралном исцрпљеношћу. По савету Русије, кнез Милан је одлучио да сазове велику народну скупштину, на којој би се решио „акционог мини-старства“ на које би могао да свали сву кривицу за изгубљени рат. Русија је хтела да на власти у Србији види конзервативце. Фебруара 1877. дошло је до склапања мира између Србије и Турске. Претходни

88

српско – турски преговори у Цариграду текли су глатко и брзо су завршени. Мир је уговорен у свега три тачке: 1) status ante quo bellum; 2) обострана амнестија лицима политички компромитованим у току рата; 3) повлачење војски са окупираних територија у року од 12 дана. По одлуци кнеза Милана, споразум о миру је требало да буде усвојен тек пошто га прихвати Народна скупштина која се према Уставу из 1869. сазивала у ванредним околностима. На тој скупштини кнез је хтео да се отараси либерала и на власт доведе конзервативце. У међувремену, и сама Русија, која се припремала за рат са Турском, је склопила са Аустро – Угарском, у највећој тајности, тзв. Пештанску конвенцију. Њоме је купила неутралност Аустро – Угарске у току предстојећег руско – турског рата тако што јој је у замену за немешање обећала могућност окупације Босне и Херцеговине. Такође, Аустро – Угарска је пристала да не предузима војне акције у Србији, Румунији, Бугарској и Црној Гори, а Русија у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. То је значило да у предстојећем рату Русија не рачуна на сарадњу са Србијом, па јој је обуставила испоруке ратне помоћи. Она више није имала поверења у војну снагу Србије и окренула се сарадњи са Бугарском. Кнез Милан је, након склапања мира са Турском, сазвао Велику народну скупштину, на којој је покушао да се отресе либерала. Међутим, резултати избора за ову скупштину су били поразни за кнеза. Већину у скупштини нису добили ни конзервативци ни либерали, већ радикали и карађорђевићевци. Такав развој догађаја је натерао кнеза да се приближи акционом министарству, чију је смену прижељкивао, и чији је положај био учвршћен управо онда када се то најмање очекивало. Одмах након прихватања мировног споразума, када је требало да се покрене питање поверења „акционом министарству“, кнез Милан је распустио Народну скупштину. Након тога, у Србији је владало велико политичко незадовољство. Суспендовани су закони које је донела Каљевићева влада. Руско – турски рат је избио 24. априла 1877. године. У Србији је почетак рата дочекан са великим задово-љством. „Акционо министарство“ је желело да Србију овог пута сачува од уласка у рат (бојећи се евентуалног сукоба са Аустро – Угарском), али је кнез Милан био решен да поново загази у рат, чим за то добије зелено светло од руског цара. Стога му је он слао емисаре нудио помоћ. Александар II је саветовао неутралност, јер није могао, према одредбама Пештанске конвенције, да ратује на српској територији, већ сам на бугарској. Уз то, руско поверење према српским војним потенцијалима је спласнуло након рата 1876. Након почетних успеха, руске снаге су застале код Плевне, која је била веома чврсто утврђена.

89

Тек тада је руски цар упутио позив Србији да уђе у рат, када је она била потпуно неспремна, па је настојала да га одложи и припреми се. До уласка Србије у рат, иако нису претходно слопљени никакви савези са Русијом, дошло је тек 15. децембра 1877, када је Плевна претходно већ освојена (10. децембар). У другом рату против Турске, 1877/1878, 89 000 српских војника се борило против 85 000 турских. Са Арбанасима и башибозуцима Турци су имали извесну предност. Били су и даље бољи у наоружању, али нису успели да испоље своју надмоћ. Њихова армија је већ била захваћена расулом, а морал јој је био пољуљан. Циљеви Србије у овом рату су били исти као и у претходном: „ослобођење српског народа испод турске власти и територијално проширење према југу“. Видело се да Србија поштује упозорења Русије и Аустро – Угарске у погледу Босне, на коју није могла да рачуна. Српски ратни план је подразумевао велику офанзиву на југу, која је имала двоструки циљ: пресецање веза између западних и источних делова европске Турске и тиме онемогући дотурање помоћи снагама које су се супротстављале руској Дунавској армији; и ослобођење Ниша, Пирота и других јужних српских крајева. Крајем децембра, ослобођена су БЕЛА ПАЛАНКА и ПИРОТ, а српска војска се зауставила код Сливнице (4 сата удаљена од Софије), на вест да су Руси ушли у град. Ослобођени су КУЛА, БРЕЗНИК и РАДОМИР, а јануар 1878. донео је ослобођење НИША, КУРШУМЛИЈЕ и ВРАЊА. У фебруару су ослобођени ГЊИЛАНЕ и ГРАЧАНИЦА. У међувремену су Турска и Русија склопиле примирје у Једрену, крајем јануара 1878. Српска влада је одлучила да од Турске, приликом склапања мира, тражи признавање српске независности и територије Старе Србије, тј. Косовског вилајета са додатком Видина. Од Босне и Херцеговине се привремено одустало. Овако замашном програму територијалног проширења успротивиле су се и Турска и Русија. Према тачки 3. Једренског споразума о примирју, одлучено је да се призна независност Србији и Румунији; међутим, Румунији је осигурано територијално проширење, а Србији само исправка границе. Праву узбуну и незадовољство у Србији изазвале су намере Русије да се од Србије одузму области које је она освојила – Ниш, Пирот, Врање и Лесковац – и да се дају Бугарској. Српска влада је одмах интерве-нисала, али је успела да постигне само толико да јој се оставе Ниш и Лесковац. Трн, Пирот и Врање су јој одузети и прикључени Бугарској. Уводни мировни уговор у Сан – Стефану створио је Велику Бугарску, у чије су границе, поред бугарских националних територија, биле укључене и цела Македонија и делови Старе Србије насељени већином

90

Србима. Црној Гори је овај уговор признавао територијално проширење од око 200 км квадратних, што је било много више од површине целе Кнежевине Црне Горе, али је 2/3 те територије требало тек освајати од Турака и Албанаца. Трећи члан Санстефанског мировног уговора је признавао државну независност Србији и одредио јој је територијално проширење од око 150 км квадратних, које је обухватало Ниш, Лесковац, Топлицу, Лаб и делове новопазарске и митровачке нахије, али без Новог Пазара и Косовске Митровице. Ова два града су остала у саставу Турске, како би се обезбедила копнена веза са Босном и Херцеговином, и да Србија и Црна Гора не би добиле заједничку границу. Санстефански мировни уговор је био израз руске тежње да реши Источно питање у духу својих вековних тежњи: да овлада мореузима и изађе на Медитеран. Будући да то није могла да оствари услед одлучног отпора Велике Британије и осталих европских сила, она је покушала да источни део Балканског полуострва стави под своју контролу стварањем Велике Бугарске, као своје предстраже према Турској у оном делу Балкана који јој је тајни уговор са Аустро – Угарском признавао за подручје њеног утицаја. Српска политика није имала разумевање за разлоге руске државне политике. За Србију је Сан – Стефански мировни( потписаног 3. марта 1878).  Уговор био велика неправда према српском народу од стране Русије, а протести против уговора и руског држања могли су се чути на сваком кораку. Мир између Русије и Турске изазвао је и незадовољство великих сила, највише Велике Британије и Аустро – Угарске, те је одмах по његовом објављивању Аустро – Угарска саопштила своју замисао о одржавању једног конгреса који би размотрио сва питања обухваћена Сан – Стефанским миром. Немачка је сместа прихватила овај предлог, па је саветовала и Русији да га прихвати.

БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС.

Суочена са могућношћу сукоба са Аустро – Угарском и Великом Британијом, Русија је прихватила иницијативу за одржавање Берлинског конгреса. Конгрес је трајао од 13. јуна до 13. јула 1878. На њему су три најважнија и најсукобљенија чиниоца Источног питања – Велика Британија, Аустро – Угарска и Русија – усагласила своје ставове по том питању. То је постигнуто на основу одступања Русије од неких битних тековина њене победе над Турском, а у облику типичног империјалистичког споразума о деоби територија и интересних сфера. Будућност Србије је зависила од Аустро – Угарске, будући да се Русија у овој ствари показала као противник и заступала

91

првенствено бугарске интересе. Стога се српска влада брзо окренула Бечу. Уочи Берлинског конгреса, дакле, јављају се почеци аустрофилске политике Србије за време Милана Обреновића, а касније и његовог наследника, краља Александра. Аустро – Угарска је изјавила да ће подржати српске претензије на Пирот, Врање и Трн, уколико Србија прихвати следеће услове: да одустане од Новог Пазара (чиме би се повезала са Црном Гором копненим путем), да изгради железницу, да склопи са Аустро – Угарском повољан трговински уговор, да се регулише Ђердап. Србија је прихватила ове услове. Берлински конгрес, под вођством немачког канцелара Ота фон Бизмарка, темељно је преиспитао одредбе Сан – Стефанског мировног уговора, и, уз сагла-сност Велике Британије, Аустро – Угарске и Русије, дошло је до ревизије Велике Бугарске. На територији северно од планине Балкан (Стара Планина), створена је КНЕЖЕВИНА БУГАРСКА, у изричитом вазалном односу према Турској. Бугарска јужно од планине Балкан организована је као аутономна територија у саставу Турске под именом ИСТОЧНА РУМЕЛИЈА. Македонија, Албанија и северна Грчка остале су у пуној власти Турске. Румунија је такође постала независна и припојена јој је Добруџа уместо одузете Бесарабије, која је припала Русији. На предлог британског премијера Бенџамина Дизраелија, Аустро – Угарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину, због чега је Турска безуспешно протестовала. Аустро – Угарска је издејствовала и право да држи војне посаде у Новопазарском санџаку, који се налазио између Србије и Црне Горе. Конгрес је прихватио и британско запоседање Кипра, најзна-чајније стратешке позиције у Источном Средоземљу. Питање Србије је дошло на дневни ред Конгреса тек 28. јуна 1878, после тачке о Босни и Херцеговини. Све делегације, па и турска, су се изјасниле у прилог независности Србије. Захтев српске владе да ту независност зајемче и велике силе уопште није био узет у разматрање. Енглески министар Солзбери и шеф француске делегације Вадингтон су тражили од српске владе да прихвати верску равноправност (то се односило на Јевреје који су у Србији били подвргнути извесним законским огрнани-чењима). Тако су настали 34. и 35. члан Берлинског уговора, који Србији признају независност и обавезују је на давање пуне верске, политичке и правне једнакости припадницима свих религија. Питање граница независне Србије је, на предлог аустро – угарске делегације, предато посебној комисији за гранична питања. Једногласно је усвојен предлог да се Србија обавеже да изгради транзитну железничку пругу преко своје нове територије. Након дебата о новим српским границама,

92

у којима су српску делегацију, на челу са Јованом Ристићем подржале Аустро – Угарска и Француска, Србија је добила територијално проширење од око 200 км квадратних, у виду НИШКОГ, ПИРО-ТСКОГ, ВРАЊСКОГ и ТОПЛИЧКОГ ОКРУГА. Србија је требало да преузме и један део турског државног дуга, али то није учињено јер у наредним годинама није постигнута сагласност о висини ове обавезе, па се од тога одустало. Црна Гора је добила Бар и излазак на море. Поред тога је добила простор од Билеће, Плав, Гусиње и Подгорицу. Како је имала проблема са преузимањем Плава и Гусиња, добила је у замену Улцињ 1880. Године. Српска народна скупштина је августа 1878. акламацијом прихватила одлуке Берлинског конгреса у вези са Србијом. Без отпора су прошле и одредбе привредног споразума са Аустро- Угарском. Либерална влада и кнез Милан Обреновић налазили су се на врхунцу своје моћи. Рајхштатски уговором и Будипештанском конвенцијом Аустроугарска је осигурала своју интересну сферу у Босни и Херцеговини. Берлински конгрес је само та хтења озваничио Аустрији. Аустро-угарска је озваничила свој продор на исток. Одлуком конгреса Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину, зато што Турска није могла да успостави ред на том простору. Окупација је била временски неограничена, али је изражено да ће она бити кратког века, до успостављања нормалног стања на овом простору. Султан је номинално остао суверен. Аустроугарска је добила право да држи гарнизоне у новопарском санџаку.

Херцеговачки устанак 1882. године

Долазак аустроугарских власти у Босну и Херецеговину није донео мир овом подручију. Власти су нису решиле горући аграрни проблем. Још веће огорчење је изазвала владина одлука да започне регрутовање у домобранство (Lanver). То је одређено законом из 1881. године. Оваква одлука ће изазвати устанак у Херцеговини и Боки Которској. Бока Которска је посебно погођена овим законом зато што је традиционално била изузета регрутовања.Центар устанка је постала област Кривошија.Аустријске власти су се трудиле да локализују уста-нак стварајући кордон око немирних области. Борбе су почеле 10/11. јануар 1882. године нападом устаника на жандармеријску станицу у Улогу. Устанак се брзо проширио по целој источној Херцеговини. Устаници су успостављали власт на освојеним територијама, градили су фортификације. Устанак је у био у највећем замаху до половине

93

фебруара. Међу устаничким вођама највише су се издвајали Стојан Ковачевић и Салко Форте. У овом устанку су учешће узело и муслиманско ставништво. Муслимани нису хтели да служе у хришћа-нској војсци.Аустријска војска је кренула у контраофанзиву 25. јану-ара.Устаници су покушали, безуспешно, да подигну устанак у Сарајеву како би отежали ситуацију аустријским снагама. Нападима на Фочу и Трново, устанак је лагано почео да се преноси на Босну. Ово је натерало аустроугарске снаге да крену у офанзиву на устаничка упоришта Улог и Загорје. Операцију аустријских трупа је предводио генерал Дален. 10 000 аустријских војника је кренуло у офанзиву. Под овим притиском устаници су напустили Улог. Почетком пролећа под притиском аустријских трупа устанак је почео да јењава. Спорадичне борбе су трајале до краја 1882. године. Већина устаника је избегло у Црну Гору, која је једина активно подржавала устанак. Краљ Милан није подржао устанак у складу са његовом проаустријском политиком. Српска јавност је била гневна на кнеза који није хтео да помогне угње-теној браћи. Русија такође није хтела да подржи устаничке захтеве у складу са договором који је имала са Аустро-угарском о подели интересних зона.

МАЈСКИ ПРЕВРАТ

Мајски преврат је био државни преврат у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме се прекинула лоза династије Обреновић. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос Србије и европских сила зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустро-Угарску, а Карађорђевићи на Францу - ску. Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је организација „Црна рука“ на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између 28. маја и 29. маја 1903 . године (по старом календару). На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку. Популарност краља Александра је опала након његове женидбе са Драгом Машин, бившом дворском дамом своје мајке Наталије, удовицом инжењера Светозара Машина, која је била старија од њега 12 година и пореклом није била из краљевске породице, што је у то време било општеважеће правило за женидбу престолонаследника и краљева. Краљев отац, бивши краљ Милан Обреновић, није одобравао брак и није се више враћао у

94

Србију, а умро је у Бечу 1901. Против брака се побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин. Због затегнутих односа са спољним светом због ове женидбе, краљ Александар се у спољној политици окренуо Русији, пустивши претходно из затвора радикале оптужене за Ивањдански атентат на краља Милана. После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак наводне краљичине трудноће, помиловао све политичке осуђенике и 20. марта 1901. саставио нову владу на челу са радикалом Михаилом Вујићем. У влади су се налазили представници Народне радикалне и Либералне странке. Краљ Александар је потом донео нови Октроисани устав, чија је главна карактеристика била увођење дводомног система, који се састојао из Сената и Народне скупштине. Велики проблеми за краља Александра настали су због непостојеће трудноће краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра 1902. године. Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секретара Милоша Петронијевића са обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. На то је оштро протестовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, када је крајем 1902. у Нишу дошао у посету краљу Александру. Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације, а оне су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуло је шест особа. Знајући да не може добити нове изборе, краљ је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у размаку од једног сата. Првим ударом је укинут Устав из 1901. и распуштени су Сенат и Народна Скупштина. После тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио стари Устав из 1901. године. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу. Млади официри су се бунили због краљичине лажне трудноће и непрестаним испадима њеног млађег брата, кога је она хтела направити престолонаследником. У августу 1901. коњички поручник Антоније Антић, капетани Радомир Аранђеловић и Милан

95

Петровић и поручници Драгутин Димитријевић Апис и Драгутин Дулић сковали су заверу да убију краља и краљицу. Први састанак био је 6. септембра 1901. По првом плану краљ и краљица су требали бити убијени на забави код Коларца приликом краљичиног рођендана, 11. септембра, али је тај план пропао. Развијајући акцију у војним редовима, завереници официри одлучили су да упознају и грађане политичаре са својим намерама. Први је био упознат Ђорђе Генчић, члан владе која је дала оставку у знак протеста против краљеве веридбе с Драгом Машин. Генчић је у разговорима са страним представницима уБеограду и на својим путовањима у иностранству покушавао да сазна како би се примио чин промене на престолу у Србији, ако би краљ умро без деце. Показало се да Аустро-Угарска не намерава истицати кандидатуру ни једног од својих принчева, јер је очекивала тешкоће и препреке од стране Русије. Из истих разлога, плашећи се отпора из Беча, ни Русија није била расположена да истиче кандидатуру неког од својих принчева. Међутим сазнало се да кандидатура Петра Карађорђевића, који је живео као обичан грађанин у Женеви, не би наишла на сметњу. Зато је београдски трговац Никола Хаџи Тома уведен у заверу, а затим послат у Швајцарску да се састане с Петром и упозна га са завером. Петар није хтео да пристане на убиство и, ослањајући се на такво његово расположење, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић, је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Анте Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени. Завереници су се на то обавезали писменом заклетвом. Пошто је пропао и план да краљ и краљица буду убијени на прослави педесетогодишњице Београдског Певачког Друштва, одлучено је да се убиства изврше у самом двору у ноћи између 28. и 29. маја према јулијанском календару. У 00:45, капетан Драгутин Димитријевић командовао је полазак у двор. Одређени завереници били су већ опколили куће министара Цинцар- Марковићеве владе и блокирали команде, које су се морале прво запо-сести.Гардијски поручник Петар Живковић, потоњи југословен - ски премијер, је у тачно 02:00 отворио завереницима дворска врата. Апис је запазио како неко бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди. Нервозни због неуспеле потраге, скорим свитањем и нестанком поручника

96

Димитријевића, који је рањен лежао у сутерену Двора, завереници су сматрали да је завера пропала.Према једној верзији, официри су поново наишли у краљевску спаваћу собу и коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. Тек пошто су се, на позив да изађу, они појавили, артиљеријски капетан Михајло Ристић Уча (познат у четничкој акцији под именом Ђервинац) је испалио на њих све метке из свога револвера, Краљ је пао мртав још од првог метка. Одмах затим убијен је и генерал Лаза Петровић. Тела краља и краљице су бачена преко прозора. Према другој верзији, која је делимично прихваћена и у сценарију за серију „Крај Династије Обреновић“, краљ и краљица су се крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз. Краљ је на позив официра да изађу тражио да завереници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запретили су бомбама уколико Обреновићи не отворе. Како год да је било, након отварања тајних врата, расплет је био крвав, Исте ноћи убијена су краљичина браћа, председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић, који је исто тако требао бити убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922. Чланови нове привремене владе окупили су се ускоро, под председништвом Јована Авакумовића, а трупе, постројене пред двором, акламирале су кнеза Петра Карађорђевића као новог краља. Народна скупштина се састала 4. јуна 1903. и изгласала Петра Карађорђевића за краља Србије и изабрала посланство, које ће ићи у Женеву, да га доведе. У самој Србији вест о преврату дочекана је са помешаним осећањима. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни, док су они који су га подржавали били разочарани. Револтирани елементи војске су се побунили у Нишу 1904, преузимајући контролу над Нишким округом у знак подршке погинулом краљу и захтевајући да се убицама суди за њихов злочин. Њихов циљ је такође био да се покаже да војска као целина није и не може бити одговорна за Мајски преврат. Као симпатизер династије Обреновић, будући војвода Живојин Мишић је 1904. пензионисан.

Реагујући на атентат Русија и Аустро-Угарска су изразиле најоштрији протест због „мучког убиства“. Велика Британија и Холандија су повукле своје амбасадоре из Србије, правоснажно замрзавајући

97

дипломатске односе, и увеле санкције Србији које су укинуте тек 1905, након што је завршено суђење атентаторима који су углавном кажњени превременим пензионисањем, уз одговарајуће премије, док неки никада нису кажњени за свој злочин.Након преврата живот у Србији је настављен, са тим да се краљ Петар минимално мешао у политику препуштајући политичким партијама да се боре за власт свим средствима, без жеље да се супротставља „Црној руци“, која је постајала све утицајнија. Због преокрета у спољашњој политици, између Србије и Аустро-Угарске се водио Царински рат или „Рат свиња“, из којег је Србија изашла као победник. Чланови „Црне руке“ су касније снабдевали оружјем чланове организације „Млада Босна“, који су 28. јуна 1914. извршили атентат на надвојводу Франца Ферди-нанда, што је Аустро-Угарска искористила као повод за Први светски рат. Драгутин Димитријевић Апис је стрељан  26. јуна 1917. због оптужбе да је планирао атентат на регента Александра Карађо-рђевића.

ВЛАДАВИНА ПЕТРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА 1903 – 1912

Преврат извршен 1903. значио је прекретницу у унутрашњој и спољној политици Србије. Период после 1903. био је обележен увођењем уставне и парламентарне демократије и активном националном спољном политиком. Јавила се јака тежња за ослобођењем и уједи-њењем Срба, а пре њих и Југословена, као и за остварењем економске независности. Враћен је на снагу укинути Устав из 1888. и Петар I Карађорђевић је изабран за новог владара. Тежиште политичког живота је пренето са двора на Скупштину. На развој парламентаризма од 1903. до 1906. године снажно су деловала три чиниоца: политичке странке, војска и двор. Политичке странке су се поново активирале. Оне су, са изузетком Радикалне странке, донеле нове програме. Радикали су задржали свој стари програм из 80 – их година 19. века (самоуправа изнутра, независност, ослобођење и уједињење српског народа споља, савез балканских народа). Либерална странка се поцепала на две фракције: Народну (националну) и Либерално-демократску (Народња-чку) странку. Она је и даље носила печат конзервативних идеја и националног роматизма. Напредна странка се поново органи-зовала 1906. године, уз залагање за измене устава. Настале су и две нове странке: Српска сељачка слога и Српска социјалдемократска странка (1903). Радикали су на изборима одржаним 1903. године

98

добили убедљиву већину, која им је омогућила да образују кабинет и да се са мањим прекидима одрже на власти све до 1918. Они су, међутим, од 1904. били подељени на тзв. старије и млађе (самосталне) радикале. Први су се залагали за јаку владу, други за јаку скупштину и били су уједначени по снази. Преврат из 1903. извршен учешћем официра истакао је улогу војске у политичком животу Србије. Једна група завереника, посебно оних са старијим чиновима, одмах је окружила краља, заузела кључне положаје у војсци и почела чишћење својих противника, углавном присталица свргнуте династије. Такво деловање официра било је неспојиво са парламентаризмом. Официрски кор се поделио после 1903. на присталице завереника и њихове противнике. Противници завереника су се 1905. укључили у политички покрет Друштво за законско решење завереничког питања и тражили да се завереници удаље из војске и буду судски кажњени за краљеубиство.У томе су уживали и помоћ спољног савезника – Велике Британије, која је вршила дипломатски притисак на краља да уклони заверенике из војске. Краљ је 1906. попустио под британским притиском и пензионисао главне учеснике преврата. Овај чин је поделио војску на тзв. Црну руку и Белу руку, две тајне организације чији ће сукоб трајати све до крвавог расплета у Солунском процесу 1917. године. Увођењем парламентаризма 1903. војска је изгубила улогу непосредног заштитника монархије и владара, мада су војни кругови стално испоља-вали тежњу да поврате изгубљени утицај у политичком животу земље. Краљ Петар I се определио за парламентарна решења, захваљујући искуству које је стекао живећи у западноевропским земљама грађанске демократије. То је учврстило његов лични положај и донело му попула-рност, која је нарочито била велика међу јужнословенским народима у Аустроугарској. Краљ је био умерени реформатор, који је омогућио брз напредак у области демократизације, привреде, војске и образовања. Иако је за његове владавине Србија пролазила кроз тешка искушења, стално су дограђивани облици демократије и парламентарне владавине, али су пресецани у тренуцима када су се очекивали највећи резултати. Чињеница да ни у ратовима није ограничено ни једно право Народне скупштине говори у прилог томе да је српско друштво сазрело за демократску владавину и да је у личности Петра I добило владара прилагодљивог парламентаризму. Слаб владар, јак парламент, испро-филисане политичке странке, демократски устав – били су добри предуслови парламентарној владавини. Најзначајнији догађаји за време владавине Петра I су: Царински рат (1906 – 1911), Анексиона криза (1908 – 1909), Балкански ратови (1912 – 1913) и Први светски рат

99

(1914 – 1918). Активна спољна политика Србије довела је до везивања земље за силе Антанте (када се свет почетком 20. века поделио на блокове), затим, до јачања југословенског покрета и идеја (стварање хрватско – српске коалиције 1905. године у Хрватској и Далмацији, оживљавање српске делатности у Босни и Херцеговини, отварање Београдског универзитета 1905 итд), активно учешће у решавању македонског питања и повезивању са осталим балканским земљама (најпре са Црном Гором, а затим и са Бугарском и Грчком).

100

Национална историја новог века

АНЕКСИОНА КРИЗА

Анексиона или Босанска криза је назив за једну у низу од међународних криза које су претходиле Првом светском рату, а која је изазвана припајањем Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908. Аустроугарска је према одлукама Берлинског конгреса 1878. добила мандат да окупира Босну и Херцеговину, а њеном анексијом је пореметила ионако закомпликоване односе великих европских сила тиме што је нарушила Берлински уговор. Интересе у Босни и Херцеговини су имали и Турска, Русија, Србија и Црна Гора, а у мањој мери Италија, Немачка, Велика Британија и Француска. Криза је разрешена признањем анексије од стране великих сила, на које је морала да пристане и Србија. Још од Берлинског конгреса Аустроугарска је била свесна да је окупација Босне и Херцеговине привремено решење, а њена дипломатија је од првих дана окупације радила на припремама за анексију. Већ 1881. Беч је добио начелни пристанак руске владе да може да изврши анексију у повољном тренутку, али до тога није дошло због извесних унутрашњих тешкоћа и турског отпора, тј. неспремности да се поново отвара Источно питање које је Берлинским конгресом било затворено. Током 80 – их година 19. века, односи између Аустроугарске и Русије су се погоршали (пораст аустроугарског утицаја у Србији, Румунији и Бугарској), па је бечка влада привремено одустала од анексије. Нови покушаји за придобијање Русије уследили су 1897, приликом посете Франца Јозефа цару Николају II у Петрограду, али је руска влада те покушаје категорички одбила и заложила се за поштовање постојећег стања. Након пораза Русије у рату са Јапаном 1904 – 1905. поново су се јавиле идеје о анексији, али оне нису остварене, пре свега због противљења Италије и јаке унутрашње опозиције у Мађарској. Истовремено са овим дипломатским напорима, бечка влада је чинила покушаје да се народи Босне и Херцеговине изјасне за анексију. Ти напори су били противни општем расположењу и тежњама тамошњег становништва, будући да је у Босни и Херцеговини одавно постојала истинска жеља за уједињењем са Србијом и Црном Гором. Прекретницу у изазивању кризе означио је долазак барона Алојза фон Ерентала, дотадашњег аустроугарског посланика у Петрограду на чело дипломатије Двојне Монархије 1906. Историчари се слажу у оцени да се никако није радило о смени једног министра другим, већ да је то био почетак одлучног прелаза на активну империјалистичку политику Беча, усмерену пре свега према Балканском полуострву. Ерентал је настојао да учврсти и оснажи пољуљани углед Монархије као велике силе, употребом дипломатских средстава и политичким притисцима, без намере да се упушта у јаке оружане сукобе који би за Аустроугарску били исцрпљујући. Његова политика је наишла на одушевљен

101

Национална историја новог века

пријем међу водећим дипломатским и војним круговима (Александар Хојос, Јохан Форгач, Александар Мусулин, Конрад фон Хецендорф). У Босни и Херцеговини и Хрватској почела се спроводити пропаганда која је имала за циљ да затрује односе између Србије и Црне Горе, као и између Срба и Хрвата. У јулу 1908. у Османском царству је избила младотурска револуција, која је окончана увођењем уставног поретка у земљи. То је изазвало страх у Бечу да би младотурска влада могла да позове становништво Босне и Херцеговине да пошаље своје представнике у Цариград. Тиме би Турска директно угрозила право Аустро-угарске да управља окупираним провинцијама, чиме би додатно пољуљала њен углед. У то време се на челу руске дипломатије налазио Александар Извољски, који је јула 1908. предложио Еренталу споразум по начелу реципроцитета: Русија би подржала и признала аустроугарску анексију Босне и Херцеговине и Санџака, у замену за подршку Беча руским претензијама на Босфор и Дарданеле. Ерентал је ову понуду примио са задовољством и ситуацију је сматрао повољном за анексију. Могао је да рачуна на немачку и руску подршку, Француска је била сувише заузета дешавањима у Мароку, Италију је намеравао да придобије евакуацијом из Санџака, а за Енглеску је сматрао да неће бити у стању да предузме ишта поводом анексије. Верујући у своје процене, Ерентал се решио да за свој поступак не тражи сагласност сила потписница Берлинског конгреса, него да их стави пред свршен чин. До потврде споразума између Аустроугарске и Русије је дошло на састанку Ерентала и Извољског у Бухлау, 2. септембра 1908, када је Ерентал саопштио руском колеги да намерава да прогласи анексију (мада није рекао када и како). Неколико дана касније, он се састао у Будимпешти и са бугарским кнезом Фердинандом, штићеником Беча, са којим је имао дуже разговоре. У тим разгово-рима је позвао кнеза Фердинанда да прогласи независност Бугарске. Дипло-матски, тај потез би био изванредан, будући да Турска не би могла да истовремено реагује и на отцепљење Бугарске и анексију Босне и Херцеговине. Рачунало се, да ће под притиском догађаја попустити и прилагодити се ново-створеним приликама. Бугарска је прогласила независност 5. октобра 1908. Истог дана је Франц Јозеф потписао документа о анексији Босне и Херцеговине. Наредног дана аустроугарска штампа је објавила вест о анексији, да би она била објављена у службеним новинама 7. октобра. Ради ублажавања реакције великих сила, Аустроугарска је евакуисала Новопазарски санџак. Независност Бугарске и анексија Босне и Херцеговине нису били предвиђени Берлинским споразумом, извршени су без сагласности осталих сила, и као такви су изазвали буру у међународним односима. У Србији је проглас анексије изазвао огромно узбуђење. Цела земља се осећала тешко погођеном, будући да је нанет тежак ударац идејама и плановима о уједињењу Србије са Босном и Херцеговином. Слично располо-жење се јавило и у Црној Гори. Иако су затегнутости између владајућих кругова

102

Национална историја новог века

Београда и Цетиња биле велике, у часу општенародне угрожености обе земље су се нашле на истој линији и биле спремне за рат. Турска је више протестовала због бугарског проглашења независности, него због анексије Босне и Херцеговине, над којом је већ одавно имала само номиналну власт. Она је бојкотовала увоз робе из Аустроугарске, да би на крају Беч исплатио Цариграду одштету за анектиране области (фебруар 1909). Француска, Велика Британија и Италија су у анексионој кризи и проглашењу независности Бугарске виделе кршење одредаба Берлинског уговора. Понижен и изненађен, Извољски је покушао да изглади ствари и апеловао је на велике силе да се одржи једна међународна конференција на којој би се размотриле промене одлука Берлинског конгреса и где би се евентуално нашла нека одштета за Србију.Аустроугарска је одбијала свако учешће на конференцији уколико унапред не би добила јемство да њени спољнополитички поступци неће бити подвргнути критици. Њу је безрезервно подржавала и Немачка. На крају се одустало од идеје о сазивању конференције, а Париз, Лондон и Рим су са Бечом изгладили односе у међусобним и одвојеним контактима. Након тога је као једина препрека анексији стојала Русија. Србија се ослањала на њену помоћ, али безуспешно. Руски министар иностраних послова Извољски је био уцењен од стране Беча да призна анексију – Ерентал је запретио да ће објавити поверљиву дипломатску преписку између Беча и Петрограда, која је откривала да је Русија у ствари препустила Босну и Херцеговину аустроугарској интересној сфери, уколико Русија не призна анексију и не натера Србију да учини исто. О поменутој подршци Аустроугарске руским претензијама није могло бити ни речи. Уплашен, Извољски је признао анексију. Србија још увек није желела да призна анексију. Њој је крајем марта 1909. био постављен захтев да прихвати свршен чин, па пошто је она то и даље одбијала, дошло је до предаје ултимативног захтева и до мобилизације војске. Тада се Енглеска јавила као посредник између Београда и Беча и покушала да смири ситуацију. Ерентал је, упркос противљењу војних кругова на челу са Хецендорфом, пристао на посредовање и обавезао се да неће напасти Србију у замену за њено признање анексије. Влада у Београду је, на притисак земаља Антанте, признала анексију 31. марта 1909. Тиме је била окончана анексиона криза. Из Анексионе кризе је Аустроугарска изашла као победник. Ерентал је успео да прикључи Двојној монархији две нове покрајине, што је био велики успех, будући да је за претходних 60 година она само губила територије. За то је био награђен грофовском титулом. Ерентал је поставио темеље агресивне политике Беча на Балкану (нарочито према Србији), који су остали на снази и након његове смрти 1912. године.Криза која је у јесен 1908. године избила због аустроугарске анексије Босне и Херцеговине већ је у политичким схватањима у време првог светског рата била оцењена као коначна прекретница у међународном политичком животу, да је

103

Национална историја новог века

њоме почео развој догађаја који је одвео непосредно ка ратном разрешењу дубоког сукоба између два блока великих сила. Та схватања је касније широко прихватила и историјска наука, а подробнија и посебна истраживања само су још више

ЦРНА РУКА

Црна рука је била тајна организација основана 9. маја 1911. од стране официра – завереника који су 1903. године извршили Мајски преврат и убили краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин. Званично име организације било је „Уједињење или смрт“. Њени оснивачи и потписници њеног устава били су: Илија Радивојевић, Богдан Раденковић, Чедомир Поповић, Велимир Вемић, Љубомир Јовановић, Драгутин Димитријевић-Апис, Војислав Танкосић, Илија Јовановић-Пчињски, Милан Васић и Милан Миловановић – Пилац. Након анексије Босне и Херцеговине 6. октобра 1908. године, основана је "Народна одбрана", масовна организација свих Срба, који су се противили новонасталим стањем по питању Босне и Херцеговине. Народна одбрана је имала одобрење Народне скупштине и краља да ради, чак је и скупљала добровољце који су требали да се убаце као четничке групе у Босну и Херцеговину. Међутим, веома брзо, под великим притиском Аустро-Угарске, Народна одбрана је расформирала своје војне јединице, и пребацила је свој рад превасходно на културну и пропагадну делатност. Један од разлога што ће бити основана Црна рука је тај што су њени будући оснивачи били незадовољни радом Народне одбране. Прва замисао је била да Црна рука постане нешто налик на Народну одбрану, велика и масовна организација (то је био "патриотски елеменат", који је заступао Богдан Раденковић), док је Апис сматрао да то треба да буде мала и тајна организација која ће утицате на друге државне установе (он је представљао "превартнички елеменат");Црна рука ће касније постати оно што је Апис прижељкивао. Основни и главни циљ ове организације је био уједињење Српства, превасходно на револуционарни начин (с обзиром да је била тајна организација). Апис је био веома утицајан у Црној руци, иако је он то после негирао на Солунском суђењу; у сваком случају у њега су многи чланови Црне руке гледали са великим поштовањем. Црна рука је била веома утицајна будући да су многи министри пре свега војске и полиције, често били бирани по нахођењу људи из Црне руке. Треба поменути и нека од имена чланова: Црне руке Милош Божановић (војни министар), Степа Степановић, Радомир Путник, Владимир Туцовић (брат Димитрија Туцовића), и многи други. Црна рука је са балканским ратовима престала да постоји као организација, остала је само активност црнорукаца као

104

Национална историја новог века

појединаца, окупљених око Аписа. Од 10 чланова Врховне централне управе остало је у животу седам. Милан Васић је погинуо у Другом балканском рату, а Љубомир Јовановић је рањен у том рату и умро је од колере; такође је погинуо и председник Врховне централне управе Илија Радивојевић. Она се више није попуњавала нити је бирала новог председника, само је за секретара био узет Радоје Лазић. Међутим, остала је Народна одбрана кроз коју су црнорукци могли даље деловати; тако да је само остао Апис као једини прави вођа, иако то званично није био. Јавност и часописи у Београду су веома лоше описивали ту организацију, јер су је видели као део официра која хоће да заведе диктатуру на "крвав" начин; у ствари сви су се плашили не толико организицаије колико људи који су је чинили (већина чланова су били завереници, који су учествовали у Мајском преврату). Називали су је антидемократском, милитаристичком, шовинистичком, револуционарном. Апис је био веома утицајна личност, и упоредо са јачањем Црне руке јачао је и његов утицај и углед; све до његове смрти он ће задржати једну од битнијих положаја у Црној руци. Стари официри-завереници ће уз помоћ престолонаследника Александра Карађорђевића оформити Белу руку (не постоје званични подаци да је нека таква организација постојала), али је постојала скупина људи која је била против рада Црне руке, Петар Живковић, Петар Мишић, Јосиф Костић. Неки наводе да су баш Белорукци посвађали Апис и Александра, и да су их они још више удаљили. У децембру 1917. на солунском фронту, српска влада је увидела опасност од даљег постојања ове организације, похапсила је њене чланове, који су, поред тога, оптужени, да су радили на убиству престолонаследника-регента Александра и председника владе. Код ухапшеног Аписа, члана Врховне Централне Управе, нађен је оригиналан Устав организације од 9/5 1911, а међу стварима оптуженог потпуковника Велимира С. Вемића нађен је списак чланова организације. Пресудом војних судова чланови организације пуковник Д. Димитријевић-Апис, мајор Љ. Вуловић и Р. Малобабић осуђени су на смрт и стрељани. Остали оптужени осуђени су на дугогодишњу робију, од које су доцније помиловани, осим потпуковника Витомира Цветковића, који је умро у затвору за време истраге, и Богдана Раденковића, који је умро, пошто је пресуда изречена.

Млада Босна

„Млада Босна“ је настала као револуционарно удружење јужнословенске омладине у Босни и Херцеговини. Идеологија овог покрета се заснивала на жељи за ослобођењем јужних Словена и њиховом уједињењу у једну државу. Главна сметња на остварењу ове идеје била је Аустроугарска. Њена политика, посебно у Босни и Херцеговини, је била антисловенска. Око Младе Босне се првенствено окупљала млада интелигенција, без обзира на националну и верску припадност.

105

Национална историја новог века

Јако рано су младобосанци дошли до закључка да у репресивној аустроугарској држави не могу демократским путем доћи до остварења својих идеја. Одлучили су се на револуционарне методе у борби против мрске Аустроугарске. Први атентат је извршен на генерала Варешанина (1910). Затим атентат на банског комесара Цуваја у Загребу (1912). Врхунац револуционарне делатности ће бити атентат на престолонаследника Франца Фердинада 28. јуна 1914. године.

Сарајевски атентат

У јуну 1914. године на подручју између Сарајева и Коњица одржани су маневри аустроугарских трупа. Сценарио маневара је био да аустроугарске трупе одговарају на напад са истока (тј. из Србије). Маневрима је требао да присуствује престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд са својом женом војвоткињом Софијом. Најава посете престолонаследника је испровоцирала припаднике „Младе Босне“. Они су у лику Франца Фердинада видели оличење аустроугарске угњетавачке политике. Његова антисрпска политика је била позната јужно-словнској интелигенцији. Припадници Младе Босне су су одлучили да изврше атентат на престолонаследника. Дан на који се Франц Фердинад појавио био је Видовдан, 28. јун 1914, један од најсветијих српских празника. Ово су Срби доживели као велику увреду. Атентатори су били: Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цветко Поповић, Мухамед Мехмедбашић. Колону је први напао Чабриновић бомбом, али се она одкотрљала испод других кола у пратњи. Том приликом је рањен један официр. Код градске већнице престолонаследника је пиштољским хитцима напао Гаврило Принцип. Он је првим хитцем убио Франца Фердинанда, другим хитцем је хтео да убије намесника Босне и Херцеговине, Оскара Поћорека, али је грешком убио надвојводкињу Софију. Одмах по атентату су ухваћени Чабриновић и Принцип. Неколико дана касније су ухваћени преостали учесници у атентату, једино је Мехмедбашић успео да побегне у Црну Гору. Истрага је показала да је ова завера припремљена на веоама аматерски начин. Атентатори су имали подршку тајне организације у Србији „Уједињење или смрт“ (Црна рука) које је предводио Драгутин Димитријевић-Апис. Такође је утврђена веза са четничким војводом и мајором српске војске Војиславом Танкосићем и избеглицом из Босне Миланом Цигановићем. Међутим није било доказа да је званична власт у Србији знала за припремање овог атентата. Пошто су Принцип, Чабриновић и Грабеж били малолетни у време изрицања казне смртна казна им је преиначена у 20 година тешке тамнице. Сва тројца су умрла током издржавања казне. Остали осуђеници су ослобођени по поразу Аустроугарске у Првом светском рату. Аустроугарске власти су без кредибилних доказа оптужили Србију за умешаност у атентат. Убиство престолонаследника је постало повод да се Аустроугарска

106

Национална историја новог века

разрачуна са Србијом. Иако је Србија најенергичније осудила атентат и његове виновнике Аустроугарској то није било довољни. Она је желела да уништи Србију. Србији је предат ултиматум 23. јула. Шеста тачка ултиматума је захтевала од Србије да дозволи рад аустроугарским државним органима на својој територији. Ово је био неприхватљив услов за Србију. 28. јула Аустроугарска је Србији објавила рат. Постоје тумачења да су поједини дворски кругови намерно допустили да престолонаследник погине приликом посете Сарајеву, иако је било назнака да се постоји могућност атентата. Двор није био задовољан женидбом Франца Фердинанда, а још више његовом проугарском политиком.

Србија и Црна Гора у Првом светском рату

Припреме за рат

Сарајевски атентат је постао згодан повод да се Аустро-Угарска разрачуна са својим незгодним суседом. Веома дуг период Србија је стајала на путу проширења Хазбуршке монархије. Бечки кругови су с зебњом гледали на пораст угледа Србије након Балканских ратова. Они су се бојали да ће Србија постати стожер јужних Словена око кога ће се они окупити, што би сигурно значило смрт Царства. Сада се више није могло бити разговора, рат је био на видику.Да би могла да оствари своју ратну опцију Аустро-Угарска се морала консултовати са својом савезеницом Немачком. У ту сврху је у Берлин стигао Александар гроф Хојос, шеф кабинета спољних послова Аустро-Угарске. На тајним разговорима немачки Рајх је обећао да ће стати раме уз раме са Аустроугарском на њеном ратном путу. Србија је након атентата повела кампању којом је покушала да докаже да не стоји иза атентата. За разлику од званичних органа међу становништвом Србије и црне Горе влада је радост због смрти омраженог државника. Насупрот у томе у Бечу и другим градовима Аустро-Угарске започела је права антисрпска хистерија. Овом прогону Србије и српског имена су се придружили и клерикални кругови који су свој велики ослонац видели у престолонаследнику Францу Фердинду. Атентат у Сарајеву ће послужити и за обрачун са Србима у самој Монархији иако званична српска власт није била умешана у атентат у њему је учествовао потпуковник Драгутин Димитријевић-Апис шеф Обавештајног одељења Врховне команде и вођа тајне организације „ Уједињење или смрт“ (познатог као Црна рука). Он је преко својих људи мајора Војислава Танкосића и Цигановића снабдео заверенике оружијем и омогућио им је пребацивање из Србије у Босну и Херецговину. Међутим он се није мешао у планирање замисли убиства надвојводе. Постоје и неки наговештаји који говоре

107

Национална историја новог века

да је потпуковник Димитријевић покушао у последњем тренутку да спречи извршење атентата. Аустро-Угарска хегемонија над Србјом је трајала до 1903. и збацивања династије Обреновић. После смене династије Србија је почела да активно иступа на међународној сцени све више се везујући за Русију и Француску. Аустрија више није имала ауторитет као пре да Србији наметне своје услове. Све је реалнија постајала опција да се са Србијом разрачуна на бојном пољу. Ратни план је обликован 1908. године. Мађарска политичка елита је била против разрачунавања са Србијом, не из моралних побуда, већ због могуђе опасности која би се створила припајањем српских територија Угарској. Због недовољне припремљености Аустро-Угарске војске план напада је одгађан све до 1914. године када војска била спремна за рат са Србијом. Тражени повод је дошао у јунском атентату у Сарајеву. Немачка је подржала ратна стремљења свог савезника. Циљ немачке политике је био Drang nach Osten (Марш на исток) који би немачку интересну сферу проширио до Блиског истока. Требало је наћи повод за рат који би оставио Велику Британију ван ратних дешавања, а истовремено ући у рат у тренутку неповољном за силе Атанте. Ово ратно ангажовање Рајха ће омогућити Аустро-Угарска. Овај рат је требало локализовати, ако то буде могуће, на разрачунавање Аустро-Угарске са Србијом. Ако би ова опција била неуспешна Рајх би заратио са силама Атанте. Наводно на годишњем одмору државни врх је у тајности припремао план напада на Србију.Ово је требало да завара српску страну и да је учини подложнијом нападу. Аустријски политичари после консултовања са Берлином су већ 7. јула дали сагласност за напад. Било је потребно још недељу дана да убеде своје мађарске колеге да подрже њихов план напада.

Ултиматум

Аустроугарски посланик барон фон Гизел је 23. јула предао ултиматум представнику српске владе др Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен до 18 часова 25. јула. Ултиматум се састојао из десет тачака којима је тражено:

1. Да се забране све публикације које пишу против Аустро-Угарске и тиме угрожавају њен територијални интергритет.

2. да се распусти „Народна одбрана“ и сва слична удружења и да се спречи њихов евентуални рад под другим именима.

3. да се из јавне наставе избаци све што може представљати вид пропаганде против Аустро-Угарске.

4. да се из службе избаце сви официри и чиновници који агитују против Аустро-Угарске, а чија имена ће бити накнадно достављена.

5. да се прихвати сарадња царско-краљевских органа у гушењу субверзивног покрета на тлу Србије.

108

Национална историја новог века

6. да се отвори истраг против учесника на тлу Србије и да прихвати да у овој истрази учествују органи делегирани од царско-краљевске владе.

7. да се одмах ухапсе Војислав Танкосић и Милан Цигановић.8. да се спречи помагање недозвољене трговине муницијом и оружијем

преко границе и да се казне органи који су помогли тројци атентатора да пређу у Босну.

9. да се објасне изјаве српских високих званичника у Србији и у иностранству с непријатељским садржајем према Монархији.

10. да известава царско-краљевску владу о извршењу мера захтеваних и предходним тачкама.

Овај ултимату је имао за циљ да дубоко понизи Србију одузимајући јој прерогативе независне државе. Пета и шеста тачка, а унеколико и деста су повређивале суверенитет Србије. Оне су отварале могућност мешања Аустро-угарске у унутрашње ствари Србије, што она као независна држава није могла да допусти. Србија је ипак била спремна да испуни остале одребе ултиматима како би показала своју тежњу да се овај спор реши мирним путем. О томе је говорилио и наређење за хапшење Танкосића и Цигановића. Танкосић је ухапшен, а Цига-новић је побегао у унутрашњост. Због сопстевне неспремности и жеље да избегну рат, силе Атанте су наговарале Србију да попусти у највећој могућој мери. Предлози су ишли толико далеко да је Србија требала да допусти Аустро-Угарској да окупира Београд као залог у даљим преговорима.Уследио је српски одговор на ултиматум. Њега су саставили 25. јула Никола Пашић и Стојан Протић. Одговор на ултиматум је имао помирљив тон, али је недвосмислено одбијао шесту тачку и нудио је арбитражу пред Међународним судом правде у Хагу. Рат је био на помолу. Београд је евакуисан истог дана, а сутрадан 26. јула је прогла-шена општа мобилизација. 28. јула у Нишу, где је прешла српска влада стигао је један обичан телеграм, којим је Аустро-Угарска објавила рат Србији.

Ситуација пред почетак ратних дејстава

Аустро-Угарска објава рата је изазвала ланчану реакцију. На вест о објави рата Србији Русија је прогласила општу мобилизацију. То је био повод да јој Немачка објави рат 1. августа. Немачка је објавила рат Француској 3. и Великој Британији 5. августа; 6. августа Аустро-Угарска је објавила рат Русији, а 13. августа Француска и Велика Британија су објавиле рат Аустро-Угарској. Тако је један миноран балкански сукоб био искра која ће запалити пламен светског рат. Србија је објавила рат немачкој 6. августа, тог дана је Црна Гора објавила рат Аустро-Угарској, а 11. августа Немачкој. Положај Србије је био увелико тежи, јер се борила на два фронта: на ратном и дипломатском. На ратном против

109

Национална историја новог века

непријатеља, на дипломатском против савезника. Србија је тежила да се поред борбе са Аустро-Угарском и Немачком за слободу и независност, афирмише идеја уједињења свих јужних Словена под патронатом Србије, на коју су с много скепсе гледали савезници. Упоредо са мобилизацијом снага у Аустро-Угарској је трајао прогон Срба. Он је највећи био управо тамо где је ова драма и започела- у Босни и Херцеговини. На овом простору су се по својој бестијалности посебно истакли заштитни одреди тзв. шуцкори, састављени пре свегао од муслиманског становни-штва. У привидну заштиту Срба стао је председник мађарске владе Тиса, али не из филантропских разлога. Он се бојао да ће великоаустријски кругови покушати да искористе ратно стање како би ограничили јурисдикцију мађарских органа. Ови прогони нису ослабили југословенски идеју, већ напротив. Како време буде пролазило кредибилитет царско-краљевске владе ће опадати, чак и у очима лојалних Југословена. Херојски пут Србије и њена борба ће инспирисати многе југословенске поданике Аустро-Угарске, да се укључе у борбу против саме Монархије.Монархија је покушала да раскине могуће везе између Срба и Југословена тако што је њихове контигенте користила у рату са Србијом надајући се да ће тако створити међусобну мржњу.

Ратне операције 1914. године

30. јула на југоистоку Монархије почело је гомилање трупа за напад на Србију и Црну Гору. Из Босне и Херцеговине за напад су предвиђене 5. и 6. армија, док је у Срему и Банату била стационирана 2. армија предвиђена за напад на Русију. Она би евентуално требала да буде искоришћена као појачање за предходне две армије. Трупе стациониране у Срему и Банату су требале да заварају српску страну да ће главни напада уследити дуж токова Мораве и Колубаре. Српска страна је располагала са 400 000 војника подељених у три армије. Врховна команда је припадала регенту Александру и начелнику Генералштаба војводи Радомиру Путнику.

Српске трупе су се састојале од:

1. армијом је комадовао генерал Петар Бојевић. 2. армијом је командовао Степа Степановић.3. армијом је командовао Павле Јуришић Штурм.

Ужичка војска под командом генерала Милоша Божиновића.

Црногорска војска је бројала 45 000 војника под командом краља Николе I и дивизијара сердара Јанка Вукотића (који је био истовремо начелник штаба и председник владе). Аустро-Угарска страна је имала велику предност због

110

Национална историја новог века

масовније војске и бољег наоружања и војне опреме, али српска војска је поседовала пресудну предност- искуство. Српски војници су се у предходне две године борили у два балканска рата што је утицало на њихове борбену способност.

Церска битка

Аустро-Угарска је напала Србију 12. августа 1914. године. У жестоким борбама. Аустро-Угарска 5. армија је одбацила 3. српску армију на реци Дрини. 6. аустроугарска армија је напала 15. августа Црну Гору. Војвода Радомир Путник је увидео да главни напад неће уследити са севера како је очекивано, па ју упутио делове 2. армије у реону Текериша. 16. августа се у овом реону распламсала велика борба која се пренела према Церу. 20. августа завршена је битка страховитим поразом аустроугарске војске. Победа у церској бици је била прва савезничка победа у Првом светском рату. У њену част су двадесет четири часа звонила звона катедрале Нотр Дам у Паризу. Делови аустроугарске 2. армије су још држали Шабац, али су га српске трупе ослободиле 24. августа. Оно што је требало да буде лагана војничка шетња до Ниша претворило се у велики дебакл аустријске војске. 19. августа делови 6. армије су заузели Плевље, али због пораза на Церу операције у Црној Гори су морале бити обустављене. Санџачка војска је искористила овај застој и повратила је Плевље 26. августа.

Битка код Чевртије

Под притиском савезница Србија је морала да изврши офанзивни напад према Аустро-Угарској. У ту сврху је спроведен напад 6. септембра у реону Чевртије. У почетку ова офанзива је била успешна, јединице одбране Београда су 10. септембра заузеле Земун. Међутим аустроугарска 5. армија је 8. септембра опет почела са форсирањем Дрине. Борба око Чевртије је завршена повлачењем српске војске.

Борбе на Дрини

На Дрини су се развиле огорчене борбе посебно у реону Гучева и Мачковог камена. На југу је Ужичка и Санџачка војска прешла Дрину и ушла у Босну и Херцеговину. 25. септембра српска војска улази на Пале. 2. и 3. октобра овладала је Романијом. Црногорска војска услед аустроугарског удара се повукла на десну обалу Дрине. Постало је јасно да црногорска војска није ни довољно дисциплинован, бројна ни довољно опремљена да издржи снажне аустроугарске ударе. Аустроугарска војска је после првобитних пораза попунила свој састав и опрему. 6. новембра започела је нова, трећа офанзива по реду, и она је усмерена ка басену Колубара. Аустроугарски удар је био жесток 1. армија је натерана на

111

Национална историја новог века

повлачење на целој линији фронта. На састанку Врховне команде војвода Путник је чак предлагао склапање сепаратног мира, што је премијер Пашић одлучно одбио. Непријатељ је заузео Ваљево, Лајковац, Обреновац. Због одступања 1. армије и остале трупе су морале да се повлаче како би одржале јединствен фронт. Због тога је Београд морао бити напуштен. Аустроугарске трупе су ушле у главни град 3. децембра. Истог дана када су аустроугарске снаге ушле у српски главни град, генерал Живојин Мишић је извео противнапад. Он је у предходним данима извео стратешко повлачење, одморио и опремио своје трупе. Сада је започела друга фаза Колубарске битке. Поред удара 1. армије у удар је кренула и 3. армија. Под ударом удружених српских снага аустроугарски фронт се распао. Српска војска је извојевала још једну брилијантну победу. За ову победу Живојин Мишић је награђен војводским чином, а начин на који је ова битка вођена је ушла у војне уџбенике. Сва три упада аустроугасрких трупа на територију Србије били су праћени великим репресалијама према цивилном становништву. Под изговором оружаног отпора аустроугарске трупе су немилице стрељале. Ови упад су имали једну негативну нуспојаву- зближавање југословенских становника монархије са становницима Србије. Ово је утицало на јачање југословенске идеје. Аустро-угарске власти су приступили масовним хапшењима и интернирањем својих јужнословенских поданика како би сузбили растућу пополарност Србије и југословенске идеје уопште. Становништво је масовно одвођено у логоре који су се налазили у немачким и мађарским деловима Монархије. Логори су постојали у Шопроњеку, Коморану, Кечкемету, Талерсдорфу, Туроњу, Грацу, Араду итд.

Југословенска идеја

Још један вид борбе против југословнске идеје је био низ монтираних судски процеса против јужнословенске интелигенције. Први такава процес је био одржан у октобру 1914. године. На њему је суђено атентаторима на Франца Фердинанда. На смрт су осуђени Данило Илић, Вељко Чубриловић и Мишко Јовановић. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж су због малолетности осуђени на временске казне, од 20 године. Васа Чубриловић је добио 16, а Цветко Поповић 12 године тешке робије. Само су последња двојца атентатора доживели крај рата. Највећи процес је одржан у Бања Луци. На оптуженичку клупу је изведено 159 представника српске интелигенције. Шеснаесторица њих је осуђена на смрт, али због протеста светске јавности, казне су преиначене у временске. Прогони нису били усмерени само према интелигенцији, у Босни и Херцеговини је био погођен сељачки слој. Исти случај је био у Срему где је исељено 20 000 људи, на њихово место су пресељени мађарски и немачки сељаци. Под удар је дошло и ћирилично писмо. Његова јавна употреба је забрањена. Ови прогони су утицали да више политички угледних

112

Национална историја новог века

људи који су заступали југословнске идеје избегну из Аустро-Угарске. То су били Анте Трумбић, Франо Супило, др Хинко Хинковић. Сви они су изабрали да уточиште потраже у Италији. Тамо су могли много слободније да раде на остварењу југословенског програма. Много избеглица је такође дошло са српском војском после њених упада у Банат, Срем и источну Босну. Такође међу аустроугарским заробљеницима који су били југословенског порекла јавила се жеља да се добровољно укључе у српску војску. Врховна команда је подржала овај предлог. Одлучено је да се добровољци употребе у „Новим областима“, на Косову и Метохији. То је урађено како би избегли стрељање као велеиздајници на фронту са Аустро-Угарском. Србија је истицала да води рат као искључиво дефанзивни, али и да се бори за ослобођење угњетених Југословена који живе у Монархији. Овај дефанзивни рат би се требао окончати уједињењем свих Југословена тј. уједињењем Србије са Босном, Херцеговином, Војводином, Далмацијом, Хрватском, Истром и Словенијом. Српска влада је окупила значајне јавне раднике као што су: Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Александар Белић, Јован Радонић, Коста Стојановић, Љубомир Јовановић итд. Они су окупљени како би радили на пропагандном пољу. Циљ је био задобити светску јавност, пре свега савезничку за формирање југословнске државе после завршетка рата.

Питање Црне Горе

У Црној Гори је постојао снажан народни покрет који је тражио уједињење са Србијом. Уједињењу се противио краљ Никола који није желео да свој престо уступи Крађорђевићима. Србија је предлагала реалну унију у којој би ресори спољне политике, трговине, саобраћаја, финансија и војске била заједничка. Овакава концепција би отворила пут правом уједињењу.

Идеја Југословенског одбора

Идеја за оснивање одбора који би у иностранству радио на афирмацији југословенске идеје потекла је од Николе Пашића. Овај одбор који би чинили југословенски политички представници, у спољним активностима, радио сходно нацртима српске владе, док би у унутрашњим активностима би имао слободу рада.

Нишка декларација

Нишка декларација је донета 7. децембра 1914. године на седници Скупштине. Њеним доношењем Србија је прокламовала да ради на ослобођењу и уједињењу поробљене браће Срба, Хрвата и Словенаца и стварање заједничке државе. Ово је званично означило обједињење интереса Србије и остатка

113

Национална историја новог века

југословенског становништва. На овај начин Србија је успоставила мост за још активнију сарадњу са југословенским активистима широм Европе и света. Декларација је постала идеално идеолошко оружије за слабљење Аустро-Угарске како на спољном тако и на унутрашњом плану

Србија 1915. године

Србија је крајем 1914. и првих осам месеци 1915. године била на врхунцу својих војних успеха. Њен углед је порастао како у савезничким земљама тако и у противничким земљама. Међутим цена ове славе је била веома висока. Србија је од 450 000 непријатељских војника избацила из строја 274 000, али је то платила са 164 000 својих жртава, што је представљало више од половине оперативних снага српске војске. Велика су била и материјална разарања као и цивилне жртве. Српска борба за слободу је наишла на велику подршку светске јавности. На обавештавању светске јавности је радио Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог, који је документовао ратне злочине аустроугарске војске. Југословенску идеју су подржали јавни радници попут славног археолога сер Артура Еванса, историчара Џорџа Тревељана, Чарлса Омана, публициста Хенрија Викема Стида и Робета Ситона-Вотсона. Привреда Србије и Црне Горе је била у стагнацији. Ово је било изазвано великим материјалним разарањем приликом аустроугарских офанзива као оријентисањем привреде према војним потребама. Поред свих недаћа Србија се морала бринути за велик број избеглица као и 60 000 ратних заробљеника. Помоћ коју су Србија и Црна Гора добијале од стране сила Антанте је била недовољан и нередовно је стизала због несигурних саобраћајница. У обе земље је завладала велика инфлација, а ратне несташице су погодовале шпеку-лантима који су се напрасно богатили користећи ситуацију. Да ситуација буде тежа у Србију су са ратним заробљеницима дошле заразне болести тифус, колера, дифтерија и дизентерија. Епидемије су харале од друге половине децембра 1914, а свој врхунац ће достићи у фебруару и марту 1915. године. Број оболелих је био 400 000, умрло је 100 000 грађана, 30-35 000 војника и 30 000 ратних заробљеника. Ситуација у Црној гори је била још тежа због непостојања инфраструктуре и недостатка медицинског особља. Међународни положај Србије је постао тежи након склапања тајног уговора у Лондону 26. априла 1915. године. Овим уговором је Италији обећано да ће добити Истру, Кварнерска острва, северну Далмацију са Задром,Ријеку, као награду за војно ангажовање на страни Антате. Силе Атанте су покушале да придобију и Бугарску нудећи делове Македоније као

114

Национална историја новог века

и Румунију нудећи јој Банат. Бугарске аспирације су биле много веће него што су нудиле силе Антанте. Бугарска је напослетку прешла у табор Централних сила придобијен већим територијалним понудама. Она је 6. септембра 1915. године склопила војни савез са Аустро-Угарском и Немачком. Овим уговором Бугарској је обећано да ће добити Македонију, долину јужне Мораве с Топлицом и целу источну Србију до Велике Мораве. Упоредо је постојала идеја немачког државног врха да се Србији понуди сепаратни мир обећавајући јој територијалне добитке у северној Албанији и Босни, указујући на могућност уједињења Србије и Црне Горе, али уз услов да Аустро-Угарска добије северне делове Србије, а и Македонију и источна Србија би требала да припадне Бугарској. Под притиском сила савезница Србија је невољно пристала да Бугарској уступи делове терито-рије у Македоније, али је сада за ту понуду постало прекасно. Централне силе су Бугарској нудили више.

Династичко питање у Црној Гори

И 1915. године било је актуелно династичко питање у Црној Гори. Све више гласова је говорило о уједињу. Пропагатори уједињења су били све гласнији, међу њима је било и званичника краљевске владе то су били Јован Ђоновић и Тодор Божовић. Краљ и његова околина су са неповерењем гледали на идеју уједињења и тежили су да обезбеде посебан статус Црне Горе у новој државној заједници као и да сачувају свој привилеговани положај. Идеја уједињења је имала само грубе црте тако да је било више предлога како то уједињење се може извршити. Постојао је тријалистички предлог по коме би нову југословенску државу чинила три ентитета- Србија, Црна Гора и Хрватска. Прелог је наишао на одобравање Црне Горе. Краљ Никола је тежио да нова заједница буде преуређена по немачком принципу. Династија Петровић би остала владајућа у Црној Гори уживајући велику аутономију, тј. ограничени суверенитет.Ово решење се угледало на пример Баварске у Немачкој, где је баварски краљ из династије Вителсбах прихватио сизеренство цара из породице Хоенцолер, притом задржавајући своју титулу. Док су се водили преговори о будућој спољној и унутрашњој политици књажеви Данило, Петар и Мирко су показивали све више симпатија према Аусто-Угарској и Немачкој. Књаз Данило се чак тајно састао са аустроугарским војним аташеом на Цетињу. Док је црногорски државни врх тражио начине да одржи своју земљу више мање независну у новој државној творевини за то време српска страна је тежила да успостави унитаристичко урежење, мада није одбацивала ни реалну унију као прелазно решење. Црна Рука предвођена пуковником Димитријевићем се припремала чак да изврши атентат на краља Николу како би убрзала уједињење.

115

Национална историја новог века

Југословенски одбор

Идеја о формирању организације која би окупљала југословенску политичку емиграцију је коначно остварена 1915. године. Наиме 30. априла у Паризу је формиран Југословенски одбор. За председника одбора изабран је Анте Трумбић. Одбор је непосредно по оснивању, преместио своје седиште у Лондон где је остао до краја рата. Југословенски одбор је имао своје испоставе у свим главним градовима силе Атанте и у Женеви. У јануару 1915. године међу члановима Југословенског одбора јавља се идеја о формирању добровољачке војске састављење од Југословена из Монархије. По првој идеји ова добровољачка формација је требала да носи назив Јадранска легија. Ово указује да је њен првенствени циљ требао да буде заштита јадранских области од агресивне италијанске политике, али име је напослетку промењено у Југословенска легија. Одлука о стварању ове оружане формације изазвало је неповерење српских власти које су се бојале да ће Одбор почети да делује самостално не обазирући се на званичну српску политику. Ово ће утицати да се Франо Супило током лета одвоји од српске владе и Југословенског одбора. Деловање Југословенског одбора је било отежано како због непријатељског става Централних сила тако и не прихватања југословенске идеје од старне сила Антанте. Русија, Француска и Велика Британија су тражиле од Србије да уступи Македонију јужно од Скопља Бугарској. За узврат Србији је нуђена Босна, Херцеговина, Славонија, Срем, Бачку, део јадранске обале (који тајним уговором није припао Италији) и делове северне Албаније. Никола Пашић је одлучно одбио овакву трговину територијама. Како би избегла да изгуби подршку савезница Србија је Бугарској понудила уступке. Међутим Србија је нудила мању област него што је Бугарска хтела да прихвати. Оваквим решењем Србија је спречила територијалне губитке у Маке-донији, а отворила је могућност присједињења западних југословенских области. Франо Супило је после одвајања од Југословенског одбора почео да ради на добијању сагласности великих сила за стварање независне Хрватске. Супило је успео да добије подршку британске дипломатије, али она није била довољна да ова идеја добија широку подршку.

Ратне операције 1915. године

После осам месеци предаха аустроугарска војска се припремала за нову офанзиву. Овог пута ће бити подржана од стране својих савезника Немачке и Бугарске. У лето 1915. године формирана је група армија Макензен коју су

116

Национална историја новог века

чиниле 11. немачка, аустроугарска 3. и бугарска 1. армија Њима је командовао славни немачки фелдмаршал Августус фон Макензен. За напад на Србију мобилисано је 800 000 војника. Када је немачки цар Вилхем II бирао комаданта за ову операцију изјавио је: „ Учинићу велику част храбрим српским војницима против њих ћу послати фелмаршала Макензена“. У саопштењу које прочитано војницима пред полазак на фронт је стајало: „... Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, нити француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног жилавог и оштрог непријатеља, Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатеља не помрачи славу и не компромитује успехе славне немачке армије“.

Напад на Србију је требао да уследи из више праваца-Босне, Срема, Баната и Бугарске. 6. октобра почела је снажна артиљериска паљба на положаје српске војске. Већ идуђег дана је започео непријатељско форсирање Дунава и Саве. Циљ непријатеља је био освајање Београда. Падом главног града би био нанет велики морални ударац Србији. Српски одговор на непријатељаски напада је била моби-лизација 300 000 војника. Изморени прошлогодишњим борбама, уз велике недо-статке војне опреме и муниције Србија се нашла у великој опасности. Под овако великим притиском непријатеља српска војска се морала повлачити, али сваки педаљ освојене земље непријатељ је платио високим губицима. За две недеље борби непријатељ је ушао само 30 км дубине у Србију. 14. новембра уследио је напад бугарски снага. Иако је напад уследио изненада, бугарским јединицама 2. српска армија је нанела велике губитке. Међутим уласком Бугарске у рат Србији је затворен лакши пут за повлачење. Остала је опција повлачења преко сурових и неприступачних врлети Албаније. После месец дана од почетка офанзиве неријатељ је успео да натера српску војску на повлачење, али непријатељ је имао једну петину својих снага избачених из строја. Бугарско напредовање је настављено. Бугарске снаге су 19. октобра избили на Вардар, 22. октобра су заузели Скопље. Ситуацију је још додатно отежала побуна Албанаца који су заузели качаничку клисуру. Срби су се надали да ће им савезници који су стационирани у Солуну помоћи. Заиста нешто француских трупа је кренуло ка Вардару и замениле су српске снаге на положајима, али овај маневар је остао без већег војног значаја. Слом херојске одбране је утицао да се поново активирају аустрофилски политичари као што су Стојан Рибарац, Владан Ђорђевић, Војислав Вељковић. Бивши обреновићевски министар Вукашин Петровић је чак понудио помоћ Макензену у преговорима са српском војском око предаје. Влада и Врховна команда су били решени да нема преговора с непријатељем и да је једина преостала опција извршити повлачење. Војвода Живојин Мишић је предложио опцију да се крене у противнапад ако то не уроди плодом да се склопи

117

Национална историја новог века

сепаратни мир. Остали команданти су одбили овај рискантан план. Повлачење преко Албаније је остало запамћено као „Голгота Србије“. Повлачење је ишло из три правца кроз веома непроходне албанске врлети. С војском се повлачила и велика маса цивилног становништва. Десетине хиљада изнемоглих цивила и војника су остале у суровим албанским беспућима сломљени од глади и исцрпљености. Половином децембра српске избеглице су почеле да пристижу у Скадар и на албанску обалу. Рачуна се да 70 000 војника није преживело повлачење кроз Албанију. Током повлачења српска војска се сукобљавала са албанским племенима која су често узимала отворено непријатељски став. Постојала је једна личност која је покушала да помогне српској војсци током повлачења. То је био албански главар Есад-паша Топтани, који ће остати запамћен као „српска мајка“.8 Српска влада је хитно тражила помоћ у храни од савезника. Истина Британци и Французи су брзо скупили нешто хране, али је она због неефика-сности и небриге италијанске морнарице споро стизала. Такође било је неопходно што пре евакуисати српску војску. Припреме за евакуацију започеле су 29. децембра 1915. године. Српске трупе су требале да буду пребачене на острво Крф, без сагласноти грчког краља Константина.

Србија 1916. године

Војне операције у Црној Гори

Како се српска војска повлачила све јужније на албанску обалу тежина операција је пала на црногорску војску. Уз Црногорце је остала да се бори 1. српска армија која је деловала као заштитница при евакуацији осталих трупа. Аустроугарски напад на Црну Гору је уследио 5. јануара 1916. године. Аустроугарске снаге су биле три ипо пута бројније него црногорске трупе.У сектору Мојковца аустроугарски напад је почео 5. јануара и до 6. јануара аустроугарске трупе су продрле дубоко у сектору санџачке војске. Међутим у ноћи 6. јануара дивизијара сердар Јанко Вукотић је дао наредбу за противнапад. Противнапда је започео на божићно јутро и непријатељ је уз велике губитке

8 По уласку српске војске у Албанију на молбу Николе Пашића Есад-паша је издао глас арбанашком народу: „Чујте Арнаути и Турци. Кроз Албанију се повлачи српска војска. Војска као свака војска тражиће да од вас купи храну. Српски војници немају другог новца до папирне банкноте од 10 динара. Али знајте да је она равна златној меџедији и ко покуша да побије њену вредност уједаће се тамо где се нико не уједа. Д. Ђорђевић, Есад-паша српски пријатељ, Београд 1968, 424

118

Национална историја новог века

одбачен и одузета му је офанзивна снага. Санџачка војска ће своје позиције одржати до 18. јануара. На ловћенском фронту је ситуација била знатно тежа. Тамо је бројни однос снага био 6:1 у корист непријатеља. Одбраном Ловћена командовали су књаз Петар и дивизијар Митар Мартиновић. Књаз Петар се повукао током борби оставиши своје јединице без команде. Поред херојске одбране непријатељ је 11. јануара овладао Ловћеном. Због општег стања у земљи Скупштина је натерала владу на оставку, а потом је краљ саставио владу од пет министара. Председник владе је био Лазар Мијушковић. Иако је изјавила да се борба против непријатеља наставља, по продору аустроугарских снага на Ловћен влада је убеђивала краља да затражи примирје. Непријатељ је 13. јануара заузео Цетиње, краљ и влада су прешли у Подгорицу. Представници краља Николе су аустроугарским трупама поднели молбу за прекид ватре као и лично писмо цару Фрањи Јосипу у коме се апелује на великодушност према Црној Гори. Аустроугарски одговор је био тражи се само безусловна капитулација. 16. јануара црногорска влада је пристала на безусловну капитулацију. Краљ Никола је 19. јануара тајно напустио земљу необавестивши, чак ни владу, остављајући је без икаквих упутстава како да води политику. Никола је одбио предлог сердара Јанка Вукотића да црногорска војска започне повлачење преко Албаније. Црногорски краљ је 21. јануара прешао на Бризинди и први период свог избеглиштва ће провести у Италији. Краљ Никола се одлучио да се повлачи без војске јер се бојао њене југословенске оријентације, само он и њему одани људи су могли да наставе да одржавају државно-правни континуитет независне Црне Горе. Књаз Данило је такође напустио земљу, док је књаз Мирко из непознатих разлога остао у земљи. 20. јануара крња влада коју су чинили Марко Радуловић, Ристо Поповић и Радомир Вешовић су одлучили да окончају отпор и да распусте војску. Од тог тренутка борбу ће на себе преузети црногорски народ.

Евакуација српске војске

Савезничка операција евакуисања српске војске из Албаније требала је да започне 2. јануара, али прва укрцавања су извршена тек 6.јанура у Медови и Драчу. Операција се одвијала јако споро, тек средином јануара почели су да се евакуишу већи контигенти српске војске. На италијанску сарадњу се није могло ослонити, него се јавила чак и сумња да Италија намерно одуговлачи са евакуацијом и да је њен интерес да српска војска пропадне. Под притиском руског цара који је запретио да ће склопити сепаратни мир са Централним силама ако српска војска не буде евакуисана натерала је савезнике да буду експедитивнији. Бржу евакуацију су захтевала и француска влада Аристида Бријана и војни врх са маршалом Жофром. За прве две недеље евакуисано је 150 000 војника, али је 140

119

Национална историја новог века

000 чекало на евакуацију. 23. јануара аустроугарске трупе су ушле у Скадар. Српска војска је морала да се повлачи на југ, ка Драчу и Валони. Већина трупа је евакуисана до 19. фебруара, али пребацивање је настављено све до 5. априла када је операција званично завршена.

Србија у туђини

Српска војска је пребачена највише на острво Крф, 140 000, док је 11 000 пребачене у Бизерту, а око 2 000 болесних у Француску. Српски војници су били у тешком стању исцрпени тешким повлачењем, неухрањени и болесни. Од краја јануара до краја марта умрло је близу 5 000 војника. Тешко болесни су пребачени на мало острво надомак Крфа, Видо које је остало запамћено као острво смрти. На њему је преминуло око 5 400 војника. Српски цивили су пребацивани у француске колоније-Тунис, Алжир, Мароко, затим у Швајцарску, Италију, Велику Британију и Русију. Српска војска је од почетка рата изгубила 400 000 војника, али је и овако десеткована била респектабилна војна сила од 150 000 активних војника. Такође Крф је постао не само велики војни камп српске војске у коме се она опорављала и припремала за борбу, већ и центар српске владе. Црногорски владар је после напуштања Италије прешао у Француску где је у Бордоу почео око себе да окупља црногорску емиграцију. У августу 1916. краљ Никола са владом прелази у париско предграђе Неји. Регент Александар је на Крфу направио реорганизацију Врховне команде. Сменио је војводу Радомира путника са места начелника Врховне команде и на његово место је постављен Александров поузданик, Петар Бојовић. Ова смена је имала политичку мотивацију. Путник подржавао пуковника Димитријевића-Аписа, с којим се регент желео разрачунати. Такође војвода Живојин Мишић је држан ван комадовања пошто регент није имао поверење у њега.Српска војска је реорганизована опремљена француским оружјем (истина новим, али слабијег квалитета него оружије којим су српске снаге биле раније наоружане). Српску војску су чиниле и даље:

1. армија којом је командовао пуковник Милош Васић.2. армијом којом је командовао војвода Степа Степановић.3. армијом којом је командовао генерал Павле Јуришић-Штурм.

Самостална коњичка дивизија којом је кондовао генерал Ђорђе Ђорђевић.

Српски државни врх је желео да се српске јединице боре самостално на једном сектору фронта. Овај захтев је постављен како би Србија после рата могла да наступи као самостални политички чинилац. Овоме се противила француска

120

Национална историја новог века

команда која је хтела да српска војска буде подрвгнута њој. Пребацивање српских јединица на фронт започело је у марту, а завршено је у мају. Почетком јула на Солунском фронту је било 152 000 српских војника.

Војне операције српске војске 1916. године

Централне силе су одлучиле да одговорe на савезничко груписање на сектору фронта код Солуна и да обесхрабре Румунију да уђе у рат. 17. августа уследио је удар бугарске војске на сектор 3. армије. У првој фази битке српска 3. армија је одбачена и ситуација се одвијала у корист Бугара. у овој тешкој ситуацији Живојин Мишић је позван да преузме 1. армију, док је Павле Јуришић-Штурм смењен. Савезнички противнапад је започео 14. септембра. Главни противудар су носиле српске трупе. У крвавој Горничевској бици српске снаге су одбациле бугарске трупе. Жестоке борбе су настављене идућа два месеца. Дринска дивизија после веома крвавих борби заузела 30. септембра врхове Кајмак-чалана. Срби су у овим борбама имали 4 643 погинула међу којима је био и командант Добровољачког одреда потпуковник Војин Поповић-Војвода Вук. Нова значајна битка се одиграла у луци Црне реке где су српске јединице извршиле пробој од 40 км у непријатељску територију. Српска армија је 1916. године потврдила своју вредност, али овај ореол славе је био и веома крвав. Српска армија је имала 28 000 људи избачених из строја. Непријатељ је имао још теже губитке 68 000 војника избачених из строја и око 7 700 заробљених. Због овако великих губитака почетком 1917. српска војска ће бити реорганизована од тада ће имати смао две арамије-1. армију под војводом Мишићем и 2. армију под војводом Степом Степановићем.

Политичка активност црногорске емиграције

Политичким животом Црногораца у изгнанству доминирала је идеја уједињења, као некад у отаџбини. Краљ Никола I је тежио да докаже светској јавности да је независна Црна Гора, попут Србије, значајан политички фактор. Једину подршку међу великим силама црногорски краљ је добијао од Италије. Разлог томе је био не само што је Никола био таст италијанског краља, него зато што је Италија желела да постојањем независне Црне Горе омете југословенско уједињење. Француска и Русија су толерисали независност Црне Горе, али су видно држали страну Србије. Велика Британија је држала све опције отвореним Краљ Никола је команду над малобројним црногорским војницима у Албанији предао регенту Александру. У избеглиштву је желео да формира црногорске војне

121

Национална историја новог века

одреде, али ови покушаји неће уродити великим плодом. Један мањи одред Црногораца који се није припојио српској војсци борио се под француском командом у име црногорског краља. Већ половином 1916. овај одред ће савезници расформирати. Политички живот црногорске емиграције био је у знаку међу-собних сукоба како чланова краљевске породице међусобом тако и са околином. Краља су напустили оба избегла сина Данило и Петар. Никола се сукобио и са новим председником владе Андријом Радовићем који се залага за уједињење са Србијом. Радовић је предложио да Никола абдицира у корист регента Александра и да се на престолу нове југословенске државе смењују припа-дници династија Петровић и Карађорђевић. Због неслагања са краљем Радовић је поднео оставку. Краљ се сукобио и са новим председником владе Милом Матановићем који је захтевао брже уједињење са Србијом. Тек наименовањем Евгенија Поповића краљ Никола је добио послушну владу.

Окупација Србије и Црне Горе

Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска су у јесен 1915. године запоселе територију Србије, а у јануару 1916. Црне Горе. Са освајањем појачала су се екстремна анексионистичка хтења Централних сила. У Аустро-Угарској су постојала два мишљења око начина анексије. Аустријски кругови су били за тоталну анексију и брисање Србије са географске карте. Анексијом би била обухваћена цела територија Србије, осим области које су обећане Бугарској, затим Црна Гора и Албанија. Било је размишљања да се Албанија евентуално подели са Грчком.Поред ове тврде струје постојала је умеренија, мађарска струја предвођена председником мађарске владе, грофом Иштваном Тисом. Он је био противник радикалног решавања српског питања, пошто би потпуна анексија створила простора за интензивније контакте међу самим Србима, што би било посебно погубно по Мађарску. Мађарски кругови су били спремни на анексију Посавља и евентуално Црне Горе, тј. на свођење српских граница на ону меру у којој Србија не би представљала реметилачки фактор за Монархију. Анексију би морала пратити и појачана колонизација немачког и мађарског елемента. у Срем, Банат и Бачку. Како је мађарска политика стајала на прагу анексији Србије, 1916. године аустријски кругови су све више помишљали на анексију Црне Горе. Постојало је више мишљења како Црну Гору везати за Монархију- да ли у виду вазалне државе проширене на рачун Србије или као федеративне јединице Аустро-Угарске државе? Размишљало се да се на чело умањене Србије или уједињене Србије и Црне Горе постави један аустријски надвојвода, при томе се мислило на Максимилијана, брата тадашњег цара Карла I.Већ у децембру 1915. године било је видљиво да Бугарске аспирације неће бити задовељене обећањима из савезничког уговора од 6. септембра 1915. године. Бугарска страна је захтевала да добије леву

122

Национална историја новог века

обалу Велике Мораве, део Косова и источне Албаније које су окупирале њене снаге. Такође Бугари су тражили Смедерево, Смедеревску паланку, рачу, Трстеник, Крушевац, Крагујевац, Александровац, врхове планине Копаоник, Приштину, Призрен. Немачка је била склона да дозволи испуњене већине бугарских захтева, али томе се одлучно успротивила Аустро-Угарска. Немци су и поред пресудног утицаја у јесењој офанзиви 1915. године одустали од тражења окупационе зоне.Сходно уговору од 6. септембра 1915. године Бугарска је поделила освојене области на две војно-управне области:

1. Војно-инспекцијска област Морава-са центром у Нишу. Ова област је обухватала слив Јужне Мораве и област источно од Велике Мораве.

2. Војно-инспекцијску област Македонија- са центром у Скопљу.

Царско-краљевска врховна команда је 1. јануара 1916. године издала наредбу о образовању Војног генералног гувермана- у његов састав су улазили ранији српски окрузи Београд, Шабац, Ваљево, Горњи Милановац и Ћуприја. Касније је проширен на округе Ужице, Чачак и западне делове округа Крушевац. Сукоби Аустро-Угарске и Бугарске око границе окупационе зоне на Косову и северној Албанији су се толико затегли да је у појединим местима дошло до оружаних инцидената. Бугари су у почетку одбили немачку арбитражу, али придобијени немачки обећањима су пристали на преговоре. 1. априла 1916. потписан је уговор између Аустро-Угарске и Бугарске о демаркационој линији зона. Бугари су ова нова значајна проширења платили немачкој страни уступањем железнице и рудника у својој зони. Бугари су одмах по успостављању своје зоне започели снажну политику денационализације. Чиновници и наставнике су заменули Бугари. Још једна од мера против српског становништва којом се служила бугарска страна била је депортација. Такође војне власти су плениле имовину. Бугарске власти су забраниле употребу српског језика и писма, па чак српских личних имена. Цркве су скрнављене, а место српских свештеника су довођени бугарски. Забрањена је српска народна ношња, нарочито шајкаче. Бугари су обилато примењивали помиловања за оне осуђенике чије се породице изјасне као бугарске. Први гувернер Србије је био Јохан гроф Салис-Севис који је на тој дужности остао до 3. јануара 1916. године. На инсистирање грофа Тисе за новог гуверенера је изабаран Адолф барон фон Ремен. Он је на дужност ступио 26. јула и на њој је остао до краја рата. Гуверман је подељен на 13 округа тј. град Београд и дванаест округа. Са проглашењем окупације Црне Горе се оклевало, мада је она стварно била под окупацијом. Аустријска влада се надала да ће са Црном Гором успети да склопи сепаратни мир. „Крњој влади“ је 28. фебрура 1916. саопштено да њен рад престаје, а 1. марта је проглашена окупациона управа.

123

Национална историја новог века

Војни гуверман у Црној Гори је створен по угледу на Србију. Први гуверман је био генерал Виктор барон фон Вебер, а након реораганизације гувермана половином 1917. генерал у резерви Хајнрих гроф Клам-Мартиниц. Руково-дство општина бирано је на зборовима, али су избор морале да потврде војне власти. Како би успоставили тоталну доминацију над Србијом, а и спречили евентуалне побуне аустроугарске власти су приступили казненој мери- интернацији становништва. Неодређени разлози и уопштене дефиниције су омогућавале властима да интернирају скоро сваког становника Србије. У пракси су интернирани мушкарци између 17 и 55 година, као и сви они који су могли да агитују против Монархије. Први талас депортација започео је непосредно после уласка аустроугарских трупа у Србију, тј. у јесен 1915. године. У овом налету депортовано је између 20-25 000 људи. До другог великог таласа је дошло крајем лета и почетком јесени 1916. године, после уласка Румуније у рат. У овом таласу депортовано је 16 500 људи. У овом таласу су депортовани и грађани румунске националности који су били способни за војну службу. Током овог таласа интернације ухваћени су интернирани многи чланови Црне руке, Народне одбране, Југословенског клуба, Савеза добровољаца, Душана силног, Соколског друштва и других спортских и јавних удружења. Овај талас је трајао до почетка новембра. Већина интернираних је било затворено ван гувермана. Трећи талас је дошао у пролеће 1917. године, након Топличког устанка, када су интернирани углавном комити и чланови њихових породица.Четврти талас се одиграо после пробоја Солунског фронта у јесен 1918. године и по интензитету је био најслабији.Логори су се налазили у Монархији (у Браунау, у Ашаху, Хајнри-хсгрину, Араду Кечкемету, Дроцендорфу, Нежидеру, Васу, Чегледу итд). Укупан број интернираних у једном тренутку је износио чак 50 000 људи. Међу интернирам налазиле су се и жене, па и деца испод 17 година. Још један вид борбе против српског националног бића била је кроз пропаганду. Посебна пажња се обрађала на школство. Школски програм је измењен, постао је идеолошки обојен па је чак и ћирилица одстрањена из наставе. У средњим школама било је обавезно учење немачког и мађарског језика. Наставним програмом слављена је историја Хабзбурга и њихове државе. Православна настава је ограничена само на учење неколико молитви. На Косову и Метохији аустроугарске власти су се одмах повезале са албански беговима, а у Санџаку са бившим турским официрима и својим сарадницима. Најважнији међу њима је био Хасан-бег Приштина., а у санџачкој области бивши турски жандармериски официр Дервиш-беј. Велики број Албанаца је служио у аустроугарским војним формацијама. Ипак с временом се јављао отпор албанског становништва према властима. Аустроугарске власти су тражиле ослонац у аустрофилским круговима у Србији, али они нису имали ни моћ ни ауторитет да се представе као водећи људи српског народа. Окупациона

124

Национална историја новог века

власт није водила рачуна ни о основним потребама становништва. У Србији је владала велика глад, али власти нису много мариле. Област војног гувермана Србије је за царско-краљевске власти представљала област коју треба немило-срдно војно експлатисати. Власти си намерно подстицали инфлацију како би на разлици курса оствариле профит. Такође власти су држале монопол на разне производе широке потрошње-цигарете, дуван, со, алкохол, шибице. Како је услед рата, болести, епидемија и интернирања недостајало радне снаге власти су прибегавале сили. Уведен је кулук у коме су учествовала, чак и деца. Велики пораст репресивних мера у Црној Гори је настао после случаја бригадира Вешовића који је после убиства аустријског жандарма побегао у планину. Започела су интернирања на целој територији Црне Горе. Требали су да буду интернирани сви за рат способни мушкарци. Тешко је навести укупан број интернираних Црногораца, али зна се да је 15 000 Црногораца било интернирано у априлу 1918. године. Притисак у Црној Гори је растао, ћирилица је потиснута из јавног живота, мошти Његоша су уклоњене са Ловћена. Циљ аустроугарске управе у Црној Гори је као и у Србији, бескрупулозно ексоплоатисати земљу и њена природна богатсва. У Црној Гори окупатор је успео да привуче тек мали број присталица. Најважнији су били књаз Мирко и бивши министар Јован Пламенац. Књаз Мирко је био тешко болестан и тежио да се докопа круне. То је могао да уради само уз подршку Монархије. Међутим они нису имали скоро никакву подршку у народу.

Србија 1917. Године

Топлички устанак

Српски народ је од почетка окупације тежио да поврати своју слободу, сходно својим слободарски традицијама. Сурова експлоатација земље, притисци и злочини окупатора утицаће на настанак оружаног отпора. Отпор је започео спонтано, неодазивањем младића стасалих за војну службу. Они су се скривали или бежали у шуму. Истовремено почео је да делује бивши официр Јадранског комитског одреда Коста Војновић. Он је био рањен за време одбране Београда и није могао да се повлачи преко Албаније, остао је код оца у Косовској Митровици. Под доласку окупатора он бива ухапшен, али се убрзо приближио окупационим властима, вероватно зато што је завршио трговачку академију. Међутим Војновић није био колаборциониста, он је искористио свој положај како

125

Национална историја новог века

би стекао драгоцене информације о окупатору. Са уласком Румуније у рат почиње комитско деловање Војновића. Крајем септембра 1916. године Врховна команда је упутила Косту Миловановића-Пећанца како би организовао устанак у неприја-тељској позадини. Пећанац је имао наређење да започне устанак синхронизовано са напредовањем савезничке и српске војске на Солунском фронту. Устанак је могао да започене само у тренутку када су Бугари буду налазили у стању повлачења. Пећанац је требао да организује спонтано окупљене чете за отпор окупатору. Он је требао да спречи превремене акције које би могле да донесу репресалије народу. Са почетком повлачења Бугара требао је да уништава железничке комуникације. Ове операције су требале да почну када српске снаге уђу у Скопље. Војновић и Пећанац ће заједно деловати у Копаоничкој области. Веома брзо се показало да су Војновић и Пећанац супарници, да су њихове концепције борбе против окупатора дијаметрално супротне. Ипак у почетку су толерисали један другога. Војновић је постао војник за време рат и био је жељан борбе против окупатора без обзира на цену. Пећанац је био професионални војник навикнут да слуша наређења. Док Војновића није обавазивала никава обавеза према Врховној команди, Пећанац је морао директно да одговара за било какав пропуст. Војновић је био спремана да ризикује и да се бори без обзира на изгледе, док је Пећанац био спремана да тактизира и да чека погодни моменат. Пећанац је почео с временом да позива Војновића на одговорност, али није успео да му наметне своја ауторитет. Још један проблем за Пећанчево деловање је била то што је имао већу популарност. До прве значајније акције комита која је привукла пажњу окупатора је дошло у другој половини децембра 1916. године. Пећанчев долазак је дуго времена остао тајна за окупатора. Бугарски гуверман је известио свог аустроугарског колегу тек почетком јануара 1917. Тек почетком јануара окупатор је почео да схвата озбиљност покрета. Тако је почетком фебруара убијен један од вођа комита Урош Костић-Рудински. Међутим Војновић је остао неухватљив. Он се чак одважио да пише обојици бугарских гувермана уз упозорење да ће имати жртава ако наставе да злостављају становни-штво.Топлички крај је био прилично несигурна област за окупатора. Због денационализаторског деловања, аљкаве управе и злочина бугарских окупатоара ова област је била веома усијана. Намера власти да регрутују младиће у бугарску војску је утицала да се цео крај дигне на оружије. Четничке вође су се сакупиле у селу Обилић код Лесковца 21. фебруара 1917. године. Поново је дошло до сукоба мишљења како треба водити устанак. Само Пећанац и његов ађутант су били против подизања устанка у том тренутку, све остале комитске вође су гласале да се дигне устанак. Пећанац се напослетку придружио већини. Устаници су ослободили Куршумлију. Пећанац је у првом периоду покушавао да сузбије устанак, и даље мислећи да је подигнут прерано, али увидевши да су се ствари

126

Национална историја новог века

отргле контроли Пећанац се придружио. 7. марта је ослобођено Блаце. Домаће становништво је ослободли Сврљиг. Бугари су кренули у акцију сузбијања устаника, а аустроугарске снаге нешто касније. Снажним добро опремљеним и обученим јединицама су се супротстави 13 000 лоше опремљених и тронедељним борбама измучени устаници. Коста пећанац је издао наређење да се прекине са отпором и да се устаници повуку у илегалу чекајући прави тренутак. 14. марта последњу победу је извојевао Ибарско-копаонички одред Ђорђа Ћамиловића. Бугарске чете су истог дана заузели Прокупље, а Аустроугари су 16. марта заузели Куршумлију. Борбе су трајале до 24. марта када су аустроугарске снаге обуставиле операције, а Бугари сутрадан, 25. марта. Опет је започео терор бугарских снага над цивилним становништвом. Терорисане су и области где није ни било устаника. Аустроугарски извештај наводи број убијених, што цивила, што устаника, који износи 20 000 људи. Међутим окупатор је угушио устанак, али није уништио све устаничке снаге.Топлички устанак је био израз спонтаног незадовољства народа. Њега нису подигле комитске вође, оне су га само делимично организовале и усмериле. Устанак је показао, супротно бугарским наводима, да на територији источне и јужне Србије не живе Бугари, него Срби. Бугарски и аустроугарски гуверман су прогласили амнестију, желећи да привуку на своју страну неког од комитских вођа, али у томе нису имали успеха. Дошло је до кризе устаничког покрета. Због репресалија над породицама комита, све мањи је био прилив нових бораца. Сељаци су одбијали да дају храну и уточиште устаницима бојећи се репресалија. Како би се издржавале неке чете су кренуле да пљачкају становништво. Побољшањем временских прилика довело је поновног оживљавања устаничких активности. Погрешно процењујући време офанзиве на Солунском фронту Пећанац поново покреће акције половином маја. Пећанац је чак извршио једну акцију на територији Бугарске, то је био препад на Босилеград. Устаничка активност није престајала, али овог пута се окупатор много студиозније бавио комитским групама. Против устаничких чета примењена је тактика коришћења противчета. Једна противчета би пратила и тежила да уништи једну комитску чету. Врховна команда је у септембру у Србију упутила капетана Јована Илића да преузем команду над операцијама, али њега је су ухватиле бугарске снаге и убиле. У септембру долази до масовне предаје комита који су постали веома деморалисани услед терора окупатора над њиховим породицама Ипак нико од комитских вођа се није предао. Половином октобра Бугари су нанели тешке губитке одреду Косте Војновића, тада је и он тешко рањен. Бугарске снаге ће коначно успети да опколе најтраженијег комиту у селу Гргур 17. децембра 1917. године. Он се са неколицином другова борио до измака снага. По ратничком кодексу није дозволио да га непријатељ ухвати живог. Устаници у Црној Гори су константно држали непријатеље у стању напетости. На

127

Национална историја новог века

територији ове мале државе окупатор је морао да држи сразмерно велике снаге- 45 000 људи. Праву ноћну мору је окупатору причињавало 1 100 четника који су се показали неухватљивим. Окупатори су почели да уводе колективну одговорност области као и да врше велике контрибуције и интернације у случају појаве устаника.

Добровољачко питање

Југословенски одбор се у свом раду посебно посветио питању добровољаца и њиховог прикупљања. Током лета 1916. године одбор је у обе Америке прикупио 4 200 добровољаца (пре свега Срба). У Италији се налазило 50 000 заробљених војника југословенског порекла. Српска влада је покушала да међу њима прикупи добровољце, али је наишла на противљење италијанске владе. Највећи простор за прикупљање добровољаца постојао је у Русији. Уз помоћ руске владе у Одеси је створен центар за прикупљање добровољаца. У јануару 1916. године формиран је 1. пук Српског добровољачког одреда, због великог прилива добровољаца већ у фебруару је формирана 1. српска добровољачка дивизија која је бројала 18 000 војника. Она је послата у саставу руске војске која се борила у Добруџи. Дивизија је показала велику храброст и истрајност. Због слабе опремљености и њени губитци су били велики-око 8 000 људи. За то време руске власти су вршиле регрутацију јужнословенских заробљеника, некада и насилно. 26. јула Врховна команда је одлучила да се формира Српски добровољачки корпус под командом Михаила Живковића. У Одеси је формирана и 2. српска добровољачка дивизија. Како не би дошло до сукоба с Хрватима и Словенцима који су ратовали у саставу корпус, корпус је преименован у априлу 1917. у Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца. Сада су добровољци примани на начелу добровољности. Због сукоба са руским властима које су хтели добровољце да употребе на фронту у Румунији, корпус је у другој половини 1917. напустио Русију. На Солунском фронту добровољци су се борили и саставу Југословенске дивизије (која је формирана уместо распуштене Вардарске). Она се борила у саставу 2. армије и бројала је 10 000 војника. Њени делови су се борили код Доброг Поља у априлу 1918. године.

Крфска декларација

128

Национална историја новог века

Однос између српске владе и југословенског одбора није био баш најбољи. Влада је тежила да сузбије превише самосталне наступе Одбора, водећи се политиком да је Србија главни носилац уједињења. Ипак и поред трзавица и влада и Одбор су упорно радили на стварању југословенске државе. Идеја о стварању државе која ће објединити јужне Словене је била је водећа при доношењу заје-дничке декларације.Чланови српске владе и Југословенског одбора су се састали на Крфу 15.јуна, а већања су трајала до 27. јула. 20. јула донет је докумет који ће постати познат као Крфска декларација.

Декларација је изнела следеће ставове:

1. Да се ствара држава Срба, Хрвата и Словенаца, која ће бити суверена, уставна и парламентарна монархија под династијом Карађорђевић.

2. Њени амблеми су једна застава, државни грб који чине амблеми појединих „племена троименог народа“ који се могу и самостално употребљавати.

3. Такође оба писма , ћирилица и латиница, су равноправна. 4. Православна, римокатоличка и муслиманска вероисповест су

дозвољене и међусобно једнаке. Сви држављани су једнаки пред законом и уживају његову заштиту.

5. Изборно право је једнако и опште. Крфска декларација је означила финализацију изгледа југословенске идеје:

Њене поставке постаће основе устројства будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Србија 1918. године

Југословенска политика у Аустро-Угарској

Са доласком цара Карла на власт долази до слабљења цензуре и притиска власти на јавно мњење. Снажна антисрпска кампања није дала плода, аустро-угарска власт није успела да посеје раздор између Југословена. Хрватско-српска коалиција се током рата трудила да не изазове аустроугарске власти против себе. Ово је значило да ће коалиција у стварности подржати рат против Србије. Коалиција је полако и опрезно износила захтеве за преструктурирање Монархије на тријалистичком принципу истичући своју лојалност династији Хабзбург.

129

Национална историја новог века

Хрватски и словеначки политичари су почели са акцијом пропагирања идеја хрватско-словеначког народа остављајући могућност за сарадњу са српским политичарима. Овај покрет је имао веома шаролико чланство- клерикалци Јанез Крек и Антон Корошец, словеначки либерали Отокар Рибарж и Владимир Равникар, Грегор Жерјав и Алберт Крамер, др Анте Павелић (Старији). Њима су после амнестије пришли и далматински прваци Јосип Смодлака, Мелко Чингрија и Анте Тресић-Павичић. Њима су се придржили српски прваци др Душан Баљак и др Божо Вукотић. Ови политичари су 29. маја формирали Југословенски клуб у аустроугарском парламенту. 30. маја овај клуб је прочитао декларацију којом се заузима за стварање државног тела које ће чинити Хрвати, Словенци и Срби на темељу националног принципа и хрватског државног права. Ова државна творевина ће бити под под жезлом Хабзбуршко-лотариншке дианстије. Декла-рацију су потписали сви чланови Клуба сем, Баљака и Поповића. Мајска декларација је била вид самосвојног развоја југословенске идеје унутар Аустро-Угарске монархије. Уједињење Југословена се требало догодити, али под Хабзбуршком династијом. Иако је овај програм био лојалистичи, уједињење Југословена би се у крајњој консеквенци одразило негативно по Монархији. Ова декларација је значајна зато што је означила уједињење сви политичких снага јужних Словена у Монархији око идеје уједињења. Ова идеја ће еволуирати од идеје лојалности према Хабзбурзима до идеје независности.

Односи Србије и Црне Горе

Односи Србије и Црне Горе иако не јавно, постали су лоши. За ово кварење односа је пре свега одговорна политика краља Николе који је непопустљиво тежио да се одржи на власти. Српска влада је била у бољој позицији зато што је имала већи кредибилитет код савезника и подршку већине Црногораца који су били за уједињење. Краљ Никола је преко Лазара Мијушковића у марту 1916. безуспешно тражио гаранције руског цара за независност и територијално проширење Црне Горе. Краљу Николи није остало ништа него да покуша да одгоди уједињење по доласку у Црну Гору. Он је у наступу према српској влади говорио да је спреман на уједињење, које би значило реалну унију. После оставке Матановића српска влада је увидела да краљ Никола само на речима тежи уједињењу, тако да је започела са дипломатском изолацијом црногорског краља. Посебно се трудила да спречи формирање црногорске војске у туђини у чему је и имала успеха. Влада је била против посебне аутономије Црне Горе у будућој држави. Црногорци би требали да добију иста права као и други становници. Припадницима династије Петровић би биле доживотно гарантоване титуле и апанаже, под условом да не раде против југословенске државе.

Завршне војне операција 1918. године

130

Национална историја новог века

Аустро-Угарска је све више клецала под ратним теретом. Борила се поред непријатеља са уништеном привредом, незадовољством и нејединством у земљи. Савезничка офанзива на Солунском фронту је започела у 8 часова изјутра 14. септембра 1918. године ураганском артиљериском припремом. Идуђег дана прва у јуриш је кренула 2. српска армија. Удар је био разоран, непријатеља се није могао стабилизовати. Одмах ослобађању Скопља у дејство су кренуле комитске јединице Косте Пећанца и других војвода. Непријатељ се сада морао борити и са становништвом које је предосећало слободу, решено да се освети за три године патње, понижења и смрти. Српске снаге су толико брзо напредовале да их ни савезничка коњица није могла пратити. Већ 29. септембра капитулирала је Бугарска, за њом Турска 30. октобра и Немачка 11. новембра. За свега 46 дана српска војска је ослободила Београд 1. новембра. Српска војска је продужила са продором у јужну Угарску пошто је нова, независан Мађарска оклевала да призна примирје од 3. новембра. Тако је српска војска посела Темишвар, Арад, Суботицу и Бају.

Стање у југословенским покрајинама после пробијања Солунског фронта

У југословенским покрајинама царско-краљевска власт се напросто распала. Војска је масовно дезертира, нико није могао да контролише јавни ред и мир. Власт су преузимале политичке снаге које су желеле уједињење. Ове политичке групације су стварале народна вијећа, која ће прерасти у органе власти. Средишни одбор Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба настало је у Загребу 19. октобра 1918. Његов циљ је био уједињење Словенаца, Хрвата и Срба у једну етногеографску целину. Хрватски сабор је 29. октобра прогласио раскид свих државноправних веза Хрватске и Аустро-Угарске. Народно вијеће је 31. октобра прогласило настанак Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Народно вијеће Босне и Херцеговине је позвало српске трупе како би успоставиле ред и мир и омогућиле уједињење. Такође на молбу Народног вијећа у Загребу српске трупе су ушле у Ријеку. Словеначка влада је искористила српске ратне заробљеник које је ставила под команду потпуковника Стевана Швабића како би спречила заузимање њене територије од стране италијанске војске.

Женевска декларација

Женевска декларација представља споразум између српске владе и Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба склопљен 9. новембра 1918. уз присуство Југословенског одбора и српске опозиције. Женевском декларацијом

131

Национална историја новог века

признато је постојање Државе Словенаца, Хрвата и Срба као равноправног фактора с Краљевином Србијом у погледу спровођења уједињења у једну јужнословенску државу о чијем ће се уређењу одлучити уставотворна скупштина изабрана на демократским принципима. Женевска деклерација је требала да гарантује да ће нова држава бити основана на федеративној основи. Требала је бити формирана заједничка влада коју ће чинити три члана из Србије и три члана из Народног вијећа из Загреба. Заједничка влада би се бавила: спољном политиком, војском и морнарицом, поморством, припремањем уставотворне скуп-штине, а унутрашњом политиком ће се бавити свака страна посебно. Пашић под притиском француског председника владе, Југословенског одбора и српске опозиције је потписао Женевску декларацију. Одмах по склапању Пашић се бацио на посао радећи све да она не заживи. Уз помоћ Светозара Прибићевића, који се налазио у Народном вијећу у Загребу, Пашић је успео да онемогући спровођења, по њему неповољног програма. Пашић је и овом приликом тежио да будућа југословенска држава буде унитаристички уређена.

Уједињење

У Новом Саду Велика народна скупштина је прогласила уједињење Срема, Баната и Бачке са Србијом 25. новембра. У Црној Гори су присталице уједињења прогласиле 26. новембра у Подгорици збацивање династије Петровић и уједињење са Србијом. Народно вијеће у Загребу је 25. новембра одлучило да се Држава Словенаца, Хрвата и Срба уједини са Србијом и Црном Гором, па је у Београд послата делегација. У Београду је 1. децембра 1918. године проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Вековни сан јужних Словена је остварен. Србија је у Првом светском рату изгубила 1 200 000 људи, али је после огромног разарања могла да види да је њена жеља за уједињењем крунисана стварањам југословенске државе. Србија је у нову државу ушла са многим нада, али и нерешених проблема, пре свега на који ће начин држава бити уређена. Такође постојале су многе националне супротности које ће напослетку довести до распада овог и сувише скупо плаћеног сна.

Краљевина СХС је склопила мир са Аустријом у Сен Жермену 10. септембра 1919. године. С Бугарском је склопљен мир у Нејиу 27. септембра, а са Мађарском 4. јуна 1920. у Тријанону. Проблеми границе са Италијом су решени билатералним уговором у Рапалу 12. новембра 1920.

132