Meo Seminarski

FAKULTET ZA USLUŽNI BIZNISSremska KamenicaKonsultativni centar Zrenjanin

Predmet: Međunarodni ekonomski odnosi

Tema: Merkantilističke teorije i teorije apsolutnih prednosti

Profesor: Student:Doc. dr Olja Munitlak Ivanović Nemanja Tešić 69/12

1

Merkantilističke teorije i teorije apsolutnih prednosti_____________________________________________________________________________

Zrenjanin, 2013/2014. god.

Sadržaj:

1. Uvod ......................................................................................................................................... 22. Merkantilizam .......................................................................................................................... 3

2.1. Teorija merkantilizma ....................................................................................................... 32.2. Uzroci merkantilizma ....................................................................................................... 52.3. Politika merkantilizma ...................................................................................................... 62.4. Kritike merkantilizma ....................................................................................................... 82.5. Merkantilističko nasleđe ................................................................................................... 9

3. Teorije prednosti .................................................................................................................... 113.1. Teorija apsolutnih prednosti ........................................................................................... 113.2. Teorija opšte ravnoteže ................................................................................................... 113.3. Teorija komparativnih prednosti ..................................................................................... 123.4. Teorija troškova supstitucije ........................................................................................... 133.5. Nekonvencionalne teorije međunarodne trgovine .......................................................... 133.6. Teorije dominirajuće privrede ........................................................................................ 133.7. Teorija periferne privrede ............................................................................................... 143.8. Kejnzovo shvatanje međunarodnih odnosa .................................................................... 143.9. Porterova teorija konkurentske prednosti ....................................................................... 14

4. Zaključak ................................................................................................................................ 175. Literatura ................................................................................................................................ 18

2


1. Uvod

Merkantilizam je bio vladajuća škola ekonomije tokom ranog modernog perioda, pojavio se u Engleskoj sredinom 16. veka. Interes nacionalne ekonomije je ostvarivanje viška u međunarodnoj trgovini i sva su nastojanja bila usmerena na rast izvoza i smanjenje uvoza. Vlade su poduzimale aktivnosti kako bi ostvarile taj višak u trgovini. Da bi jedna zemlja ostvariti višak, druga mora ostvariti manjak. Reč "Merkantilizam" potiče od latinske reči mercari, što znači "trgovati", i od reči merx, što znači "roba."

Ideju apsolutnih prednosti u ekonomiju uveo je Adam Smith. Osnovne predpostavke teorije apsolutnih prednosti jeste to da, zemlja koja može proizvoditi neki proizvod uz niže troškove od druge zemlje ima apsolutnu prednost u proizvodnji tog proizvoda nad drugom zemljom. Kao i to da se zemlja mora specijalizovati i izvoziti onaj proizvod gde su joj troškovi proizvodnje niži, gde je produktivnija, a uvoziti onaj proizvod gde su joj troškovi proizvodnje viši, gde je manje produktivnija.

Na primer: Saudijska Arabija raspolaže sa milionima barela jeftine nafte, ali je uzgoj žita u njenim pustinjama izuzetno skup, dok Sjedinjene Američke Države mogu jeftino proizvoditi žito, ali je proizvodnja nafte znatno skuplja. Teorija apsolutnih prednosti govori onda da Sjedinjene Američke Države trebaju prodavati hranu i kupovati naftu od Saudijske Arabije, dok Saudijska Arabija obrnuto, treba uvoziti hranu, a izvoziti naftu.

3


2. Merkantilizam

Merkantilizam je ekonomska teorija koja smatra da prosperitet nacije zavisi od njene ponude kapitala i da je globalni volumen trgovine svetske privrede nepromenjiv.

Količina kapitala, koju predstavljaju zlatne i srebrne poluge (količina dragocenog metala u posedu države), se najviše povećava platnim bilansom sa velikim izvozom i malim uvozom. Merkanitlisti smatraju da bi vlada trebala unapređivati ove ciljeve, igrajući aktivnu protekcionističku ulogu u privredi, tako što će ohrabrivati izvoz i obeshrabrivati uvoz, posebno uz pomoć carinskih dažbina.1 Ekonomska politika koja se zasniva na ovim idejama često se naziva merkantilistički sistem.

Merkantilizam je bio vladajuća škola ekonomije tokom ranog modernog perioda (od 16. do 18. veka). U pojedinačnim državama doveo je do prvih pojava značajne vladine intervencije i kontrole nad privredom i tokom ovog perioda uspostavljen je veći deo modernog kapitalističkog sistema.2 Širom sveta merkantilizam je ohrabrio mnoge evropske ratove tog perioda i davao podstrek evropskom imperijalizmu. Vera u merkantilizam se počela gubiti u kasnom 18. veku kada su pobedili argumenti Adama Smitha i drugih klasičnih ekonomista. Danas celokupni merkantilizam odbijaju svi ozbiljni ekonomisti, iako se na neke elemente gleda sa podrškom.

2.1. Teorija merkantilizma

Skoro svi evropski ekonomisti, koji su pisali između 1500 i 1750 godine, se danas smatraju merkantilistima; ipak, ovi pisci nisu smatrali da doprinose bilo kojoj pojedinačnoj ekonomskoj ideologiji. Pojam je prvi uveo Markiz de Mirabeau 1763 godine, a poznatim ga je učinio Adam Smith 1776. godine. Reč potiče od latinske reči mercari, što znači "trgovati", od merx, što znači "roba." U početku su je samo koristili kritičari kao što su Mirabeau i Smith, ali su je brzo usvojili i istoričari. Izvorno, standardni engleski pojam je bio "merkantilistički sistem". Reč "merkantilizam" uvedena je u engleski jezik iz nemačkog jezika u ranom 20. veku.

Merkantilizam se u celini ne može smatrati jedinstvenom ekonomskom teorijom. Nije postojao nijedan merkantilistički pisac koji bi predstavio sveobuhvatnu šemu idealne ekonomije, kao što će to kasnije uraditi Adam Smith za klasičnu ekonomiju. Svaki merkantilistički pisac se više fokusirao na pojedinačno područje ekonomije. Kasnije nijedan merkantilistički učenik nije integrisao te razne ideje u ono što su kasnije nazvali "merkantilizam". Neki su naučnici čak u

1 Heckscher, Eli F., Mercantilism, London: Allen & Unwin., 1935.2 Ekelund, Robert B., Robert D. Tollison, Mercantilism as a Rent-Seeking Society: Economic Regulation in Historical Perspective. College Station: Texas A&M University Press, 1981.

4


potpunosti odbili ideju merkantilizma, govoreći da daje "pogrešno jedinstvo različitim događajima". U određenoj meri opšta ekonomska teorija je postala nemoguća zbog merkantilističke doktrine. Merkantilisti su ekonomski sistem videli kao igru sa sumom nula, dobitak jedne strane je gubitak druge. Dakle, svaki politički sistem, koji koristi jednoj grupi, bi, prema definiciji, štetio drugoj i nema mogućnosti koju bi ekonomija mogla iskoristiti da maksimizira zajedničko dobro. Merkantilistički zapisi su takođe stvarani da opravdaju određene radnje, a ne da istraže najbolje politike.

Rani merkantilizam, koji se razvio oko početka 1500. godine, najviše je bio obeležen bulionizmom.3 U ovom periodu došlo je do ogromnog priliva zlata i srebra iz španskih kolonija u Novi Svet, i prevladavajuća briga je bila kako će druge evropske države biti u stanju da se takmiče. Bulionisti, kao što su Jean Bodin, Thomas Gresham i John Hales, su smatrali da se bogatstvo i moć države mere količinom zlatnih i srebrnih poluga koje poseduje i da povećanje moći znači povećanje količine poluga na štetu drugih moći. Prosperitet države se merio akumuliranim bogatstvom vlade, bez ikakvog koncepta nacionalnog dohotka. Delimično, ovo fokusiranje na rezerve zlata i srebra je nalazilo svoj razlog u svojoj važnosti u vremenima rata. Armije, koje su često uključivale plaćene vojnike, plaćane su polugama, a mornarice su takođe finansirane zlatom i srebrom. Komplikovani sistem međunardonih alijansi tog vremena takođe je često zahtevao velika plaćanja jedne države drugoj. Samo nekoliko evropskih država je kontrolisalo rudnike zlata ili srebra, a za ostale glavna metoda povećanja poluga je bila kroz platni bilans. Ako je država više izvozila nego što je uvozila, ova neravnoteža se morala ispraviti prilivom novca. Dakle, merkantilistička porodica je verovala da bi svaka nacija trebala izvoziti više roba i usluga nego što uvozi. Ovo je dovodilo do striktnih zabrana na izvoz poluga. Bulionisti su takođe podržavali visoke kamatne stope kako bi ohrabrili investitore da svoj novac dovedu u državu.

U 17. veku razvila se kompleksnija verzija merkantilizma koja je odbijala jednostavni bulionizam.4 Ovi pisci, kao što je Thomas Mun, smatrali su da je celokupno nacionalno bogatstvo primarni cilj i videli su zlatne i srebrne poluge kao najvažniji znak bogatstva, ali ne i kao jedini, jer su dobra i usluge takođe bili esencijalni. Sačuvana je podrška platnom bilansu, ali u nešto slabijem obliku. Mun, koji je radio za Britansku Istočno-Indijsku Kompaniju, smatrao je da je izvoz poluga u Aziju dobar za Britaniju, jer će se uvežena roba preprodati ostatku Evrope uz visok profit. Ovaj novi pogled je odbijao izvoz sirovina jer se smatralo da je transformacija ovih sirovina u gotove proizvode važan generator bogatstva. Dok su bulionisti podržavali masovne izvoze vune iz Britanije, kasniji merkantilisti podržavaju potpune zabrane izvoza sirovina i razvoj domaćih proizvodnih industrija. S obzirom da je stvaranje domaćih industrija zahtevalo raspoloživu ponudu kapitala, vlade su u sedamnaestom veku dramatično stezale granice bankarstva. Ovo je na umetni način smanjilo kamatne stope i ohrabrivalo bogate da svoj

3 Ekelund, Robert B i Robert F. Hébert., A History of Economic Theory and Method. New York: McGraw-Hill, 1997.4 Wilson, Charles, Mercantilism, London: Historical Association, 1966.

5


novac investiraju u proizvodnju. Kasnije su merkantilisti veću pažnju takođe poklanjali uslužnim industrijama. Rezultat ovoga su bili Navigacijski akti iz 1651. godine koji su isključili Holanđane iz britanskih transporta brodom.

Merkantilistička domaća politika je više bila podeljenja od njihove trgovinske politike. Dok je Adam Smith predstavio merkantiliste kao podržavaoce striktnih kontrola ekonomije, mnogi se merkantilisti nisu slagali s tim. Rana moderna era obeležena je patentnim pismima i monopolima koje je nametala država. Neki merkantilisti su ovo podržavali ali drugi su spoznali korupciju i neefikasnost takvog sistema. Mnogi merkantilisti su takođe spoznali da su neizbežni rezultat kvota i plafoniranja cena bila crna tržišta. Jedan element oko kojeg su se merkantilisti slagali bilo je ekonomsko iskorišćavanje radne populacije. Radnici i zemljoradnici su morali živeti na rubu egzistencije. Cilj je bio maksimizirati proizvodnju bez brige za potrošnju. Smatralo se da dodatni novac, slobodno vreme ili obrazovanje za niže klase neosporno dovodi do loših navika, lenjosti i šteta za ekonomiju.

2.2. Uzroci merkantilizma

Naučnici su podeljeni oko mišljenja zašto je merkantilizam dva i po veka bio dominantna ekonomska ideologija. Jedna grupa, koju predstavlja Jacob Viner, tvrdi da je merkantilizam jednostavno bio direktan, razuman sistem i da ljudi toga vremena jednostavno nisu imali analitičke alate da otkriju da je u stvari bio duboko varljiv. Druga škola, koju su podržavali naučnici kao što je Robert B. Ekelund, tvrdi da merkantilizam nije bio greška nego najbolji mogući sistem za one koji su ga razvili. Ova škola smatra da su merkantilističku politiku razvijali i provodili trgovci koji traže profit i vlade. Trgovci su jako profitirali od nametnutih monopola, zabrana strane konkurencije i siromaštva radnika. Vlade su profitirale od viših carina i dažbina trgovaca. Dok su kasnije ekonomske ideje često razvijali akademici i filozofi, skoro svi merkantilistički pisci su bili trgovci ili vladini službenici.

Merkantilizam se razvio u vreme kada je evropska ekonomija bila u tranziciji. Izolirani feudalistički posedi se zamenjuju centraliziranim nacijama - državama kao centrima moći. Tehnološke promene u morskom saobraćaju i rast urbanih centara doveli su do rapidnog rasta međunarodne trgovine. Merkantilizam se posvetio tome, kako ova trgovina najbolje može pomoći državama. Druga važna promena je bilo uvođenje dvostrukog knjigovodstva i modernog računovodstva. Ovo računovodstvo je jako jasno predstavljalo ulaz i izlaz trgovine, pridonoseći bliskom ispitivanju platnog bilansa.5

Pre merkantilizma, najvažniji ekonomski rad u Evropi su napravili srednjovekovni skolastički teoretičari. Cilj ovih mislioca bio je da nađu ekonomski sistem koji bi bio kompatibilan sa hrišćanskim doktrinama poslušnosti i pravde. Uglavnom su pažnju obratili na mikroekonomiju i lokalnu razmenu među pojedincima. Merkantilizam je blisko usklađen sa 5 Landreth, Harry i David C. Colander, History of Economic Thought, Boston: Houghton Mifflin, 2002.

6


drugim teorijama i idejama koje su nadomestile srednjovekovni pogled na svet. U ovom periodu se adaptirala Niccolò Machiavellijeva realna politika i došlo je do prevlasti raison d'état-a u međunarodnim odnosima. Merkantilistička ideja da je sva trgovina igra sa sumom nula, u kojoj svaka strana pokušava da prevari drugu u bezobzirnoj konkurenciji, integrisana je u radove Thomas Hobbesa. Ovo tamno viđenje ljudske prirode takođe se dobro slaže sa puritanskim viđenjem sveta, a neke od najčudnijih merkantilističkih zakona kao što su Navigacijski Akti uvela je vlada Oliver Cromwella.

2.3. Politika merkantilizma

Merkantilističke ideje su bile dominantna ekonomska ideologija cele Evrope u ranom modernom periodu i većina država su je prihvatile do određene mere. Centar merkantilizma je bio u Engleskoj i Francuskoj i u ovim državama su se najviše provodile merkantilističke politike. Merkantilizam se uzdigao u Francuskoj u ranom 16. veku, uskoro nakon što je monarhija postala dominantna sila u francuskoj politici. 1539 godine, jedna važna odluka je zabranila uvoz vunenih dobara iz Španije i nekih delova Flandrije. Sledeće godine čitav niz restrikcija je postavljen na izvoz zlatnih i srebrnih poluga. Tokom ostatka šesnaestog veka uvedene su daljnje protekcionističke mere. Veličina francuskog merkantilizma je usko vezana za Jean-Baptiste Colberta, ministra finansija tokom 22. godine u 17. veku, do te mere, da se francuski merkantilizam ponekad naziva Colbertizam. Pod Colbertom francuska vlada se jako uključila u ekonomiju sa ciljem povećanja izvoza. Izdate su protekcionističke mere politike koje su ograničavale uvoz a favorizovale izvoz. Industrije su organizovane u monopole, a proizvodnja je regulisana od strane države sa preko hiljadu uredbi, koje su uređivale kako se različiti proizvodi trebaju proizvoditi. Kako bi ohrabrili industriju, uvozile su se strane zanatlije i zlatari. Colbert je takođe radio na smanjenju internih trgovinskih barijera, smanjenju internih carina i izgradnji široke mreže puteva i kanala. Colbertova poltika je bila prilično uspešna i tokom ovog perioda industrijska proizvodnja i ekonomija Francuske su znatno porasli, te je Francuska postala dominantna evropska sila. Manje uspešan je bio pri pretvaranju Francuske u glavnu trgovačku silu, a Britanija i Holandija su ostale vodeće na ovom području.6

U Britaniji je merkantilizam dostigao svoj vrhunac tokom vlade Dugog Parlamenta. Merkantilističke politike su takođe prihvaćene tokom Tudor perioda i perioda Stuart, sa Robertom Walpoleom, koji je bio drugi glavni advokat. U Britaniji je kontrola vlade nad domaćom privredom bila manje raširena nego na kontinentu, ograničena tradicijom običajnog prava i konstantno rastućom moći parlamenta. Monopoli koje je kontrolisala vlada su bili uobičajeni, posebno pre Engleskog građanskog rata, ali su često bili sporni. Sami britanski merkantilisti su bili podeljeni oko mišljenja da li su domaće kontrole potrebne. Stoga su britanski

6 Niehans, Jürg, A History of Economic Theory: Classic Contributions, 1720-1980. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1990.

7


merkantilisti uglavnom pokušavali kontrolisati trgovinu. Postavljen je čitav niz regulacija koje ohrabruju izvoz a obeshrabruju uvoz. Uvele su se carinske dažbine na uvoz i premije za izvoz, a izvoz nekih sirovina je u potpunosti zabranjen. Navigacioni Akti su potisnuli strane trgovce iz Britanske domaće trgovine. Ova nacija je agresivno tragala za kolonijama i nakon što bi bile dovedene pod britansku kontrolu, nametale su im se regulacije koje su koloniji dozvoljavale samo da prozvodi sirovine i da ih isključivo izvozi u Britaniju. Ovo je dovodilo do nesuglasica sa stanovnicima tih kolonija, a merkantilističke politike su bile jedan od glavnih uzroka Američke revolucije. Ipak, povrh svega, merkantilističke politike su imale važan učinak na Britaniju, pomažući joj da postane dominantna trgovinska zemlja u svetu i međunarodna super sila. Jedna od domaćih poltika koja je imala trajan učinak je bilo pretvaranje "beskorisne zemlje" u zemlju za poljoprivrednu upotrebu. Merkantilisti su smatrali da se sva zemlja i svi resursi trebaju iskorištavati u svojoj punoj meri, kako bi zemlje maksimirale vlastitu moć, a u ovoj eri provedeni su projekti kao što je isušivanje tla (močvara).

Merkantilisti su pomogli pri stvaranju trgovinskih modela kao što je trouglasta trgovina na Severnom Atlantiku, po kojoj se sirovine uvoze u metropolu, a onda prosleđuju i redistribuiraju drugim kolonijama.

I druge evropske države su prigrlile merkantilizam do različitih stepena. Holandija, koja je postala finansijski centar Evrope jer je bila njena najefikasnija trgovinska zemlja, nije bila jako zainteresovana za ograničenu trgovinu i usvojila je samo neke od merkantilističkih politika. Merkantilizam je postao popularan u centralnoj Evropi i Skandinaviji nakon Tridesetogodišnjeg Rata, pri čemu su Christina od Švedske i Christian IV od Danske bili važni pregovarači. Habsburški Sveti Rimski Vladari su dugo bili zainteresovani za merkantilističke politike, ali priroda ogromnog i decentralizovanog carstva otežala je implementaciju takvih namera. Neke konstitutivne države carstva su prihvatile merkantilizam, posebno Pruska, koja je pod vladavinom Fredericka Velikog imala možda najstrože kontrolisanu privredu u Evropi. Tokom ekonomskih poteškoća sedamnaestog veka Španija je imala slabo koherentnu ekonomsku

http://sh.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Triangle_trade.png

8


politiku, ali je, više ili manje uspešno, francuske merkantilističke politike uveo Philip V. Rusija pod Petrom I (Petar Veliki) je pokušala da prati merkantilizam, ali sa slabim uspehom zbog nedostatka velike klase trgovaca ili industrijalističke baze u Rusiji.

Merkantilizam je takođe davao podstrek nasilju u Evropi 17. i 18. veka. Otkad se nivo svetske trgovine smatrao nepromjenjivim, sledilo je, da je jedini način da se poveća trgovina države taj, da se uzme od drugih. Niz ratova, posebno Englesko-Holandski ratovi i Francusko-Holandski ratovi, se direktno mogu povezati sa merkantilističkim teorijama. Beskrajno ratovanje ovog perioda je podržavalo merkantilizam u smislu da je bio viđen kao osnovna komponenta vojnog uspeha. Takođe je davao podstrek imperializmu nove ere, jer je svaka nacija, koja je to mogla, pokušavala zauzeti kolonije koje bi bile izvori sirovina i ekskluzivna tržišta. Tokom merkantilističkog perioda evropska sila se raširila oko globusa. Kao i u domaćoj ekonomiji ova ekspanzija je često vođena pod patronažom kompanija, koje su posedovale monopole garantovane od strane države u nekim delovima sveta, kao što su Holandska Istočno-Indijska kompanija ili Hudson's Bay kompanija.

2.4. Kritike merkantilizma

Brojni naučnici su našli nedostatke merkantilizma mnogo pre nego što je Adam Smith razvio ideologiju koja bi ga u potpunosti mogla zameniti. Kritičari kao što su Dudley North, John Locke, i David Hume potkopali su veliki deo merkantilizma i on je stalno gubio naklonost tokom osamnaestog veka. Merkantilisti nisu uspeli da razumeju ideje komparativne prednosti (iako je ovu ideju 1817. godine u potpunosti razradio David Ricardo) i dobiti od trgovine. Na primer, Portugal je bio mnogo efikasniji proizvođač vina od Engleske, dok je u Engleskoj proizvodnja odeće bila relativno jeftinija. Dakle kada bi se Portugal specijalizirao u proizvodnji vina a Engleska u proizvodnji odeće, obe države bi se poboljšale kada bi trgovale. U modernoj ekonomskoj teoriji trgovina nije igra sa sumom nula konkurencije koja uništava, jer obe strane mogu imati koristi. Nametanjem merkantilističkih restrikcija na uvoz i carinskih dažbina, obe nacije su na kraju bile siromašnije.

David Hume je napomenuo nemogućnost merkantilističkog cilja konstantnog pozitivnog platnog bilansa. Kada bi zlatne poluge otišle u jednu zemlju, ponuda bi se povećala a vrednost poluga u toj državi bi stalno opadala u odnosu na druga dobra. Obrnuto, u državi koja izvozi poluge, cene bi lagano padale. Naposletku više ne bi bilo troškovno efektivno izvoziti dobra iz zemlje sa visokim cenama u zemlju sa niskim cenama i platni bilans bi se vratio u staro stanje. Merkantilisti su ovo u osnovi pogrešno protumačili, jer su dugo smatrali da povećanje ponude novca jednostavno znači da je svako postao bogatiji.

Značaj koji se pridavao polugama je takođe bio centralna meta, čak iako su mnogi merkantilisti sami počeli manje da naglašavaju važnost zlata i srebra. Adam Smith je naglasio da

9


su poluge zapravo isto što i svaka druga roba i nije postojao razlog da se posebno tretiraju. Zlato nije bilo ništa više od žutog metala koje je bilo vredno samo zato što ga nije postojalo mnogo.

Prva škola koja je u potpunosti odbacila merkantilizam su bili francuski fiziokrati. Njihove teorije su takođe imale nekoliko problema i zamena za merkantilizam nije usledila sve dok Adam Smith nije objavio Bogatstvo naroda 1776. godine. Ova knjiga skicira osnove onoga što je danas poznato kao klasična ekonomija. Smith je upotrebio znatan deo knjige raspravljajući merkantilističke argumente, iako su to često pojednostavljene ili preuveličane verzije merkantilističke misli.

Naučnici su takođe podeljeni oko uzroka kraja merkantilizma. Oni koji veruju da je njihova teorija jednostavno bila pogrešna, smatraju da je njihova zamena bila nezaustavljiva čim su otkrivene tačnije Smithove ideje. Oni koji su smatrali da je merkantilizam tragao za profitom, smatraju da je došao do kraja onda kad su se pojavila velika pomeranja moći. U Britaniji je merkantilizam nestao kada je Parlament dobio monarhovu moć da garantuje monopole. Dok su bogati kapitalisti koji su kontrolisali donji dom parlamenta profitirali iz ovih monopola, Parlamentu je bilo teško da ih implementira zbog velikih troškova grupnog odlučivanja.

Merkantilističke regulacije su stalno uklanjane u Britaniji tokom osamnaestog veka, a tokom 19. veka britanska vlada je u potpunosti prihvatila slobodnu trgovinu i Smithovu laissez-faire ekonomiju. Na kontinentu je proces bio nešto drugačiji. U Francuskoj je ekonomska kontrola ostala u rukama kraljevske porodice i merkantilizam se nastavio do Francuske revolucije. U Nemačkoj merkantilizam je ostao važna ideologija u devetnaestom i ranom dvadesetom veku, kada je najvažnija bila istorijska škola ekonomije.

2.5. Merkantilističko nasleđe

Na engleskom govornom području Adam Smithovo krajnje odbijanje merkantilizma je prihvaćeno bez pitanja, ali u 20. veku je većina ekonomista prihvatila da su na nekim područjima merkantilisti bili u pravu. Najpoznatiji od njih, ekonomist John Maynard Keynes je eksplicitno podržavao neka od načela merkantilizma. Adam Smith ih je odbijao fokusirajući se na ponudu novca, smatrajući da su dobra, stanovništvo i institucije stvarni uzroci prosperiteta. Keynes je smatrao da ponuda novca, platni bilans i kamatne stope imaju veliki značaj za ekonomiju. Ovi pogledi su kasnije postali osnova monetarizma, jedne od najvažnijih modernih ekonomskih škola.7

Adam Smith je odbio merkantilistički pogled na proizvodnju, smatrajući da je potrošnja jedini način putem kojeg ekonomija raste. Keynes je tvrdio da je ohrabrivanje proizvodnje isto važno kao i potrošnja. Keynes je takođe napomenuo da je u ranom modernom periodu fokusiranje na ponude poluga bilo razumno. U prethodnoj eri papirnog novca, povećanje količine

7 John Maynard Keynes, Notes on Mercantilism, the Usury Laws, Stamped Money and the Theories of Under-Consumption, 1978.

10


poluga je bio jedini način povećanja ponude novca. Keynes i drugi ekonomisti tog perioda su takođe spoznali da je platni bilans važno pitanje, a od 1930-tih godina sve države su izbliza posmatrale priliv i odliv kapitala i većina ekonimista se slaže oko toga da je poželjan pozitivan platni bilans. Keynes je takođe prihvatio osnovnu ideju merkantilizma da je intervencija vlade u ekonomiji neophodna. Dok su Keynesove ekonomske teorije imale glavni uticaj, samo nekoličina je prihvatila njegove pokušaje da ponovo uvede reč merkantilizam. Danas ta reč ostaje pejorativan pojam, koji je često korišten za napade na razne oblike protekcionizma. Sličnosti između kejnzijanizma, te ideja njegovih naslednika, i merkantilizma dovelo je neke kritičare do toga da ga nekad zovu neomerkantilizam. Neki drugi sistemi koji kopiraju neke merkantilističke politike, kao što je japanski ekonomski sistem, se takođe nekad nazivaju neomerkantilističkim.

Jedno područje koje je Smith odbijao mnogo pre Keynesa bilo je važnost podataka. Merkantilisti, koji su bili trgovci ili vladini službenici, su skupljali ogromne količine podataka o trgovini i u velikoj meri su ih koristili u svojim istraživanjima i zapisima. William Petty, veliki merkantilista, se uglavnom smatra prvim koji je koristio empirijske analize pri pručavanju ekonomije. Smith je ovo odbio, smatrajući da je deduktivno razmišljanje od osnova principa ispravna metoda za otkrivanje ekonomskih istinitosti. Danas ekonomisti prihvataju da su obe metode važne. Tokom merkantilističkog perioda je osnovana većina modernih ekonomskih institucija kao što su berze, i moderne industrije bankarstva i osiguranja.8

Specijalni uslovi protekcionističke merkantilističke politike su takođe imali važan i pozitivan uticaj na državu koja ih je uvela. Sam Adam Smith, na primer, je uzdizao Navigacione Akte jer su oni uveliko proširili britansku trgovačku flotu i igrali centralnu ulogu u pretvaranju Britanije u pomorsku i ekonomsku super silu, koja je ona bila nekoliko vekova. Neki ekonomisti svakako smatraju da zaštita mladih industrija, uzrokujući kratkoročne štete, može biti od koristi dugoročno.

3. Teorije prednosti

8 Vaggi, Gianni, Peter Groenewegen, A Concise History of Economic Thought: From Mercantilism to Monetarism, New York: Palgrave Macmillan, 2003.

11


3.1. Teorija apsolutnih prednosti

Adam Smit, polazi od pretpostavke društvene podele rada između dve zemlje I prednosti koje dolaze od specijalizacije unutar pojedinih delatnosti , baziranih na takvoj podeli.9

Apsolutna prednost predstavlja sposobnost jedne zemlje da proizvede određeni proizvod sa nižim troškovima inputa od neke druge zemlje, odnosno da pri takvoj specijalizovanoj proizvodnji ostvari najniže oportunitetne troškove.

Pretpostavke: Ukoliko imamo dve zemlje, domaća i strana; i ako obe zemlje proizvode po jedan

proizvod, domaća proizvod A, a strana proizvod B; ukoliko je kao faktor proizvodnje rad, jednak i u domaćoj i u stranoj zemlji; i ako su ukusi potrošača isti i u domaćoj i u stranoj zemlji; Model koji se formira na osnovu datih pretpostavki je sledeći: domaća zemlja je dvostruko produktivnija u proizvodnji proizvoda A od strane zemlje; strana zemlja je dvostruko produktivnija u proizvodnji prozivoda B od domaće zemlje.

Zaključak: Domaća zemlja prizvodi proizvod A, strana zemlja prizvodi proizvod B, obe zemlje su se

specijalizovale u proizvodnji.Nedostaci: Nedostaci ove teorije ogledaju se u tome da po njoj ne postoje razlozi za međunarodnom

trgovinom u slučaju da zemlja nema niže oportunitetne troškove ni kod jednog proizvoda u odnosu na druge učesnike na međunarodnom tržištu.

Nedostatke ove teorije otklonila je teorija Komparativnih prednosti.

3.2. Teorija opšte ravnoteže

Bertil Olin u objašnjavanju uzroka međunarodne trgovine polazi od prva dva pitanja u razmatranju, a to su : Koje robe zemlja treba da izvozi, a koje da uvozi? Kako se formiraju odnosi razmene između zemalja?

Specijalizacija pojedine zemlje upravo zavisi od te raspoloživosti određenim faktorom proizvodnje. Ukoliko neka zemlja ima obilje u radu, kao faktoru proizvodnje, a druga obilje u kapitalu, kao faktoru proizvodnje, onda će se one specijalizovati u proizvodnji onog dobra kojeg imaju u obilju, odnosno prva zemlja će se specijalizovati u proizvodnji radno-intenzivnih dobara, a druga zemlja u proizvodnji kapitalno-intenzivnih dobara. Na toj osnovi odvijaće se tokovi međunarodne razmene, odnosno uvoza - izvoza proizvoda.

9 Adam Smith, The wealth of nations, Zagreb, 1952.

12


U slučaju da zemlja raspolaže kapitalom kao obilnim faktorom, a sa druge strane nedostaje joj radna snaga kao drugi faktor proizvodnje, ona će se specijalizovati u proizvodnji kapitalno intenzivnih proizvoda i izvoziti ta dobra, što će usloviti povećanu tražnju za kapitalom (faktorom u obilju), što će za posledicu imati povećanu tražnju ovog faktora i rast njegove cene. Sa druge strane, ovakva specijalizacija značiće manju tražnju za drugim faktorom proizvodnje (u ovom slučaju radnom snagom), što će za posledicu imati pad cene tog faktora proizvodnje. Dakle, dolazi do konvergencija u količini raspoloživih faktora i putem međunarodne trgovine dolazi do izravnjavanja cena faktora proizvodnje. Olin ističe da je i kretanje faktora proizvodnje bitan faktor kvantiteta i kvaliteta međunarodne trgovine i da to kretanje predstavlja, u izvesnom smislu, supstituciju u kretanju proizvoda.

3.3. Teorija komparativnih prednosti

Dejvid Rikardo ističe da iako zemlja nema apsolutne prednosti i niže proizvodne troškove u proizvodnji nekog dobra u odnosu na stranu zemlja, ona ipak ima interes da učestvuje u međunarodnoj trgovini sa drugim zemljama na bazi komparativnih prednosti.

Rikardo je smatrao da komparativne prednosti proističu iz slabije pokretljivosti faktora proizvodnje i da će se zemlja, bez obzira na odsustvo apsolutnih prednosti, specijalizovati u proizvodnji onog proizvoda u kojima ima komparativne prednosti, odnosno u proizvodnji onog proizvoda gde ostvaruje veću produktivnost i niže oportunitetne troškove.

Pretpostavke: Ukoliko imamo dve zemlje, domaca i strana; i ako obe zemlje proizvode po jedan

proizvod, domaca proizvod A, a strana proizvod B; ukoliko je kao faktor proizvodnje rad, jednak i u domacoj i u stranoj zemlji; ukusi potrosaca su isti i u domacoj i u stranoj zemlji; kvalitet radnika je isti; postoji mobilnost radne snage izmedju sektora, sto obezbedjuje jednakost zarade; operise se u režimu konstantnih prinosa- bilo kakve promene broja angažovaih radika u određenoj proizvodnji ne menjaju troškove po jedinici proizvoda. Model koji se formira na osnovu datih pretpostavki je sledeći: Domaća i strana zemlja proizvode dva proizvoda. Domaća zemlja je produktivnija u proizvodnji oba proizvoda, od strane zemlje, dakle domaća zemlja ima apsolutne prednosti u proizvodnji oba proizvoda. Domaća zemlja je dva puta produktivnija u proizvodnji proizvoda «A» od strane zemlje, a tri puta produktivnija u proizvodnji proizvoda «B» od strane zemlje. Strana zemlja nema apsolutnih prednosti ni kod proizvodnje proizvoda «A» ni kod proizvodnje proizvoda «B». Domaća zemlja će se specijalizovati za proizvodnju proizvoda «B» jer u toj proizvodnji ostvaruje tri puta veću produktivnost sa istim faktorima proizvodnje u odnosu na stranu zemlju, dok je kod proizvoda «A», dva puta produktivnija. To znači da su njene komparativne na strani proizvoda «B». Strana zemlja ima relativno manju

13


razliku u produktivnosti kod proizvodnje proizvoda «A» u odnosu na domaću zemlju, pa se stoga može reći da ona ima komparativne prednosti u proizvodnji proizvoda «A».

Korist od međun a rodne trgovine ost v aruju obe zemlje: Autarhične cene konvergiraju i uspostavlja se jedinstvena relativna cena u obe zemlje; i

povećava se obim trgovine u obe zemlje, što omogućava povećanu potrošnju kod oba proizvoda.

3.4. Teorija troškova supstitucije

Tvorac ove teorije je Gortfird Haberler koji u teorije međunarodne trgovine uvodi sva tri proizvodna faktora: rad, kapital I zemljište. On takođe po prvi put uvodi termin “žrtvovanja” jednog proizvodnog faktora u korist drugog. Da bi se povećala proizvodnja jednog proizvoda , istovremeno se mora smanjiti proizvodnja drugog proizvoda, usled nepromenljive ponude proizvodnih faktora , uz nepostojanje drugih ograničenja. Dolazi do troškova supstitucije jer dodatna jedinica nekog proizvoda usloviće pojavu marginalnih troškova , pa će cena proizvoda porasti za onaj iznos, koji predstavlja cenu žrtvovanog proizvoda.

3.5. Nekonvencionalne teorije međunarodne trgovine

Teorija rasprodaja viškova – postojanje viškova proizvodnih kapaciteta ( proizvoda), koji su u prethodnom periodu stvoreni, pa trenutno ne postoji proporcinalnost u kapacitetima i tražnji. Zemlja bi međunarodnom trgovinom mogla da plasira višak proizvoda a da dođe do proizvoda za koje ima povećanu tražnju. Time se omogućava održavanje zaposlenosti predimenzioniranih kapaciteta, mogućnost za zemlje u razvoju

Produktivitetna teorija –međunarodna trgovina proširuje tržišta i podstiče podelu rada, što utiče na povećanje produktivnosti, podstiče tehnološke inovacije, automatizaciju i dovodi do povećanja svetskog dohotka.

3.6. Teorije dominirajuće privrede

Fransoa Perua polazi od pretpostavke da: postoji dominacija razvijenih zemalja u svetskoj privredi; razloge za značajan pad u trgovinskom bilansu zemalja u razvoju u odnosu na razvijene zemlje Perua vidi u: moći i prinudi, pregovaračkoj snazi koja je na strani razvijenih zemalja, razlici u veličini zemalja tj. ekonomskoj dimenzionalnosti, razlici u vrstama privredne aktivnosti zemalja.

Dominacija može biti namerna ili nenamerna. Namera se ocenjuje prema korisnosti koju ostvare obe zemlje u međusobnoj međunarodnoj trgovini.

14


3.7. Teorija periferne privrede

Polazi od realnosti stanja u svetskoj privredi i trgovini i podele sveta na razvijene (zemlje centra) i nerazvijene zemlje (zemlje periferije). Zemlje centra imaju slabiju cenovnu elastičnost tražnje za primarnim proizvodima (proizvodi zemalja periferije) u međunarodnoj trgovini, dolazi do pada cene pomenutih proizvoda i pogoršanja opšte ekonomske pozicije zemlje periferije, jer se smanjuju izvozni prihodi zemlje periferije. Zemlje periferije imaju visoku dohodovnu elastičnost i slabiju cenovnu elastičnost, sto dovodi da zemlje povećani dohodak usmeravaju u potrošnju u zemlje centra. Cene primarnih proizvoda sporije rastu od cena sekundarnih proizvoda u uzlaznoj liniji svetskog privrednog ciklusa, a sa druge strane brže opadaju u silaznom periodu razvoja svetskog privrednog ciklusa.

Spontani fenomen privrednog razvoja predstavlja stanje u ekonomskim odnosima zemalja periferije i zemalja centra.

3.8. Kejnzovo shvatanje međunarodnih odnosa

Kejnz smatra da je profit glavna pokretačka snaga međunarodne trgovine. Kejnzove teorije zasnovane su na stavovima raznih vidova ravnoteže, sa posebnim akcentom na punu zaposlenost. Kejnz tumači nivo međunarodne trgovine zavisnošću nivoa zaposlenosti od investicija kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Aktivni trgovinski bilans implicira smanjenje kamatne stope, podstiče investicionu aktivnost i veći priliv novčanih sredstava iz inostranstva i obrnuto Međunarodna trgovina po Kejnzu je spoljni odraz kompromisa između suprotstavljenih težnji za uspostavljanjem unutrašnje ravnoteže i pune zaposlenosti i onog obima koji tim izazvanim unutrašnjim stanjem spoljna trgovina još može da postigne.

Formula za ravnotežu jedne privrede jeste: dohodak je jednak zbiru vrednosti finalne robe za domaću potrošnju i investicija i izvoza umanjenih vrednošću uvoza.10

3.9. Porterova teorija konkurentske prednosti

Komparativne prednosti zasnovane na prirodnim resursima i jeftinijoj radnoj snazi izgubile su trku u globalnoj ekonomskoj utakmici sa konkurentskim prednostima. Po Majklu Porteru, osnivaču teorije, konkurentsku prednost određuje nekoliko faktora11:

10 Keynes, John Maynard, General Theory of Employment Interest and Money, 193611 D. D. Raphael, A. L. Macfie, The Theory of Moral Sentiments, 1976.

15


faktori uslova proizvodnje priroda i uslovi tražnje srodne i prateće industrijske grane strategija, struktura i rivalstvo preduzeća uloga vlade šanse iz okruženja

Faktore uslova proizvodnje možemo klasifikovati na:Ljudski resurs čini raspoloživa radna snaga u svom kvantitetu i kvalitetu

(kvalifikovanost). Fizički resursi u jednoj zemlji predstavljaju kvantitaivni i kvalitativni pokazatelj raspoloživošću obradivim zemljištem, saobraćajnicama, rudnim bogatstvom, energetskim izvorištima itd. Resursi znanja danas se smatraju jednim od najvažnijih ulaznih resursa. Efikasnost prilagođavanja nastalim promenama uslovljeno je kvalitetom znanja. U uslovima globalizacije upravljati znanjem znači upravljati neizvesnošću i rizikom. Resursi kapitala su snaga društava u izgradnji konkurentske prednosti za uključivanje u međunarodnu trgovinu i predstavljaju raspoloživa finansijska sredstva, kao i njihovu cenu. Infrastrukturni resursi predstavljaju kvantitet i kvalitet raspoložive infrastrukturne podrške neke zemlje. Pod infrastrukturnom podrškom smatraju se razvijenost saobraćajnica (drumskog, železničkog, pomorskog i vazdušnog saobraćaja), zatim postojeća komunalna infrastruktura, telekomunikacioni sistemi, poštansko-telegrafski saobraćaj itd.

Priroda i uslovi tražnje: Predstavlja bitan faktor u izgradnji konkurentske prednosti. Uslovi domaće tražnje bitno

ukazuju na potencijal tražnje na međunarodnom tržištu, pod uslovom izgrađenih sličnih ukusa potrošača. Smatra se da je domaća tražnja reprezentativna u kreiranju inostrane tražnje. Podstiče se razvoj konkurentske prednosti u industrijama gde se ostvaruje ekonomija obima jedne privrede.

Srodne i prateće delatnost i: Jesu važni činioci u izgradnji konkurentske prednosti jer određuju korišćenje finalnog

proizvoda ili su dopunjujući faktor u korišćenju domaćeg proizvoda. To su delatnosti sa kojima preduzeće u koordinaciji ili kooperaciji koje izgrađuje međunarodnu konkurentsku prednost.

Strategija, struktura i rivalstvo preduzeća: To je uslov pod kojim se u zemlji određuje način stvaranja preduzeća, način

organizacionog oblikovanja preduzeća, kao i procesi upravljanja preduzećem. Strategija preduzeća treba da je zasnovana inovativnim procesima, koji će održati stabilan rast i razvoj preduzeća i poboljšanje njihovih karakteristika u odnosu na konkurenciju.

16


Uloga vlade : Uloga vlade se Smatra bitnim faktorom u izgradnji konkurentnosti na međunarodnom

nivou. Teorija konkurentske prednosti podrazumeva sinhronu aktivnost na makro i mikro nivou.

Šanse iz okruženja:One trebaju biti podsticajna mera u kreiranju konkurentske prednosti. Procesi

restruktuiranja, reformi, nepostojanje jasno izgrađenje potrošačke kulutre mogu biti stimulativni faktori okruženja, koji će inicirati izgradnju međunarodne konkurentske prednosti.

4. Zaključak

17


Merkantilizam je ekonomska teorija koja smatra da prosperitet nacije zavisi od njene ponude kapitala i da je globalni volumen trgovine svetske privrede nepromenjiv.Količina kapitala, koju predstavljaju zlatne i srebrne poluge (količina dragocenog metala u posedu države), se najviše povećava platnim bilansom sa velikim izvozom i malim uvozom. Merkanitlisti smatraju da bi vlada trebala unapređivati ove ciljeve, igrajući aktivnu protekcionističku ulogu u privredi, tako što će ohrabrivati izvoz i obeshrabrivati uvoz, posebno uz pomoć carinskih dažbina. Interes nacionalne ekonomije je ostvarivanje viška u međunarodnoj trgovini i sva su nastojanja bila usmerena na rast izvoza i smanjenje uvoza. Vlade su poduzimale aktivnosti kako bi ostvarile taj višak u trgovini. Da bi jedna zemlja ostvariti višak, druga mora ostvariti manjak. Merkantilisti su ekonomski sistem videli kao igru sa sumom nula, dobitak jedne strane je gubitak druge. Dakle, svaki politički sistem, koji koristi jednoj grupi, bi, prema definiciji, štetio drugoj i nema mogućnosti koju bi ekonomija mogla iskoristiti da maksimizira zajedničko dobro.

Vera u merkantilizam se počela gubiti u kasnom 18. veku kada su pobedili argumenti Adama Smitha i drugih klasičnih ekonomista.

Ideju apsolutnih prednosti u ekonomiju uveo je Adam Smith. Osnovne predpostavke teorije apsolutnih prednosti jeste to da, zemlja koja može proizvoditi neki proizvod uz niže troškove od druge zemlje ima apsolutnu prednost u proizvodnji tog proizvoda nad drugom zemljom. Kao i to da se zemlja mora specijalizovati i izvoziti onaj proizvod gde su joj troškovi proizvodnje niži, gde je produktivnija, a uvoziti onaj proizvod gde su joj troškovi proizvodnje viši, gde je manje produktivnija.

18


5. Literatura

Adam Smith, Bogatstvo naroda, Zagreb, 1952 B. Pelević, V. Vučković, Međunarodna ekonomija, Beograd, 2007 Charles Wilson, "Merkantilizam", London, 1966 Đurica Acin, Međunarodni ekonomski odnosi, Novi Sad, 2009 Eli F. Heckscher, "Merkantilizam", London, 1935 Gianni Vaggi, Peter Groenewegen, "Sažeta istorija ekonomske misli: od merkantilizma

do monetarizma", New York, 2003 Harry Landreth, David C. Colander, "Istorija ekonomske misli", Boston, 2002 Ivica Stojanović, Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd, 2005 J. Baylis, S. Smith, The Globalization of World Politics, Oxford University Press, 2005 Jürg Niehans, "Istorija ekonomske teorije: doprinosi klasičara, 1720 - 1980. godine",

Johns Hopkins University Press, 1990 Keynes, John Maynard, "Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca", 1936 Keynes, John Maynard, "Zapisi o merkantilizmu, zakonima lihvarstva, štampanom novcu

i teorije nedovoljne potrošnje", 1978 Robert B. Ekelund, Robert D. Tollison, "Merkantilizam kao društvo u potrazi za

profitom: ekonomska regulacija i istorijska perspektiva", College Station: Texas A&M University Press, 1981

Robert B Ekelund, , Robert F. Hébert, "Istorija ekonomske teorije i metode", New York, 1997

Zora Prekajac, Međunarodna ekonomija, Novi Sad, 2005

Documents

Meo Seminarski