Materials 2013/14

Charles O. Robertson

Non-literary texts

1.

Finansijska istraga za oduzimanje imovine stečene kriminalom pokrenuta je i protiv Mirjane Marković i Marka Miloševića, koji se sumnjiče da su predvodili organizovanu kriminalnu grupu švercera cigareta od 1996. do 2001, saznaje „Blic“.

Državni tužilac Slobodan Radovanović, odgovarajući na pitanje „Blica“ da li su pod istragom Mirjana Marković i Marko Milošević, rekao je da niko nije zaštićen.Zakon propisuje za koja dela može da se povede finansijska istraga i svi koji se terete za ta dela, bez izuzetaka, naći će se pod istragom.

Supruga i sin Slobodana Miloševića osumnjićeni su za šverc cigareta od 1996. do 2001, čime su ostvarili nelegalnu zaradu od više desetina miliona tadašnijih nemačkih maraka. Prema tvrdnjama policije, ustanovljeno je da je Marko Milošević ušao u posao zahvaljujući Vladimiru Kovačeviću Trefu. Prijateljstvo Kovačevića i Miloševica zasnivalo se na Markovom hobiju - auto-trkama. Kovačević je uveo Marka u svoj trkački tim, a ovaj mu se odužio time što mu je preko majke omogućio da švercuje cigarete.

2.

Beograd - Savet za borbu protiv korupcije podneo je Višem tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu protiv 17 lica zbog sumnje da su nezakonitim preuzimanjem akcija Luke Beograd oštetili državu za najmanje 21 milion evra, dok je dugoročno, šteta daleko veća. U Savetu za borbu protiv korupcije kažu za Danas da su Tužilaštvu „ostavili pristojno vreme da izvrši proveru i podigne optužnicu, a ukoliko do toga ne dođe, prijava će biti okačena na sajt Saveta kako bi bar javnost mogla da se upozna sa detaljima iz te transakcije“.

Privatizacija Luke Beograd školski je primer sprege između kriminala, krupnog kapitala i politike. Podsećam, ponudu za preuzimanje akcija Luke dala je fantomska firma Vordfin, koja niti je na računu imala novac, osim simboličnih 31.000 dolara, niti su pre toga odradili bilo kakav posao. Za domaće institucije nije bila smetnja ni to što je statut firme Vorldfin zabranjivao komercijalne poslove sa građanima - kaže za Danas Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.

Ona dodaje da su sve državne institucije koje učestvuju u procesu prodaje, u jednom danu dale saglasnost na tu transakciju. Tako je Vorldfin, bez i jednog svog dinara, kupio udele po ceni od 800 dinara za akciju, a samo nekoliko meseci kasnije, kada su neki od malih akcionara izneli svoje hartije na Berzu, vrednost im je dostizala i do 7.000 dinara.

3.

Beograd - Preduzetnik Milan Beko mogao bi u dogledno vreme da ostane bez vlasništva nad Lukom Beograd, koja bi verovatno bila vraćena državi, uz eventualnu obavezu da obešteti male akcionare, smatraju sagovornici Danasa. Bivša sutkinja koja je sada u Savetu za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić podseća za Danas da su mali akcionari svojevremeno pred Privrednim

sudom vodili spor sa Bekom, odnosno sa Lukom Beograd. U tom sporu su tražili da budu obeštećeni za razliku između procenjene vrednosti akcije Luke i vrednosti koja im je isplaćena. - Ukoliko Privredni sud nije doneo pravosnažnu presudu, krivični postupak u vezi sa preuzimanjem akcija, predstavljao bi novu činjenicu, i mogao bi da se predoči kao dokaz u ovom sporu. U slučaju pak da je pravosnažna presuda doneta, teorijski, mogla bi da podleže reviziji, ukoliko bi se krivični postupak okončano pravosnažnom presudom, kaže Vasilić. Iz Luka Beograd je u decembru saopšteno da je Privredni apelacioni sud presudio u korist Beka.

„Posebno ukazujemo da je Luka Beograd postala prvo preduzeće u grupi od 24 sporne privatizacije, koja ne samo da je ispitana u predistražnim radnjama MUP i tužilaštva već je dobila i sudski epilog“, navedeno je u saopštenju Luke, a povodom tužbe koju je 2007. podnela grupa malih akcionara tražeći da budu obeštećeni za plaćenu vrednost od 800 dinara po akciji i 1.770 dinara procenjene vrednosti.

4.

Beograd - Polaganjem venaca i paljenjem sveća ispred ulaza u vojni objekat „Karaš“ na Topčideru juče je obeleženo osam godina od smrti gardista Vojske Srbije i Crne Gore - Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, koji su stradali pod još nerazjašnjenim okolnostima.

- Ustavni sud Srbije je utvrdio da su vojnici ubijeni. Naime, pre godinu dana pravni zastupnici porodica nastradalih vojnika podneli su žalbe koje su usvojene. Od Ustavnog suda smo tražili da utvrdi da li je vojnicima prekršeno pravo na život i smatramo da je naš zahtev uvažen. To znači da su Jakovljević i Milovanović ubijeni na nasilan i nezakonit način - kazao je advokat porodica nastradalih vojnika Predrag Savić. On navodi da im je iz Ustavnog suda, doduše nezvanično, potvrđeno da je usvojeno i zalaganje za utvrđivanje prekršaja prava na pravično suđenje u razumnom roku, pred nepristrasnim i nezavisnim sudskim organom, posebno kada je reč o vojnoj istrazi.

- Sigurni smo da će USS naložiti državnim organima da postupaju po zahtevima za sprovođenje istrage protiv sudije i veštaka koji su ometali istragu - kazao je Savić.

Advokat Olgica Batić podsetila je da su porodice ubijenih gardista pre nekoliko meseci dobile anonimna pisma, u kojima je navedeno da je za smrt njihove dece odgovoran Ratko Mladić, koji se, kako se tvrdilo u pismima, u vreme kada su stradali vojnici skrivao u objektu „Karaš“. Ta pisma su, naglasila je Batićeva, predata Višem javnom tužilaštvu i zatraženo je da MUP Srbije uradi DNK analizu, ali to do danas nije učinjeno.

- Do danas nije preduzeta nijedna pravna radnja po zahtevima za sprovođenje istrage protiv bivšeg vojnog istražnog sudije, ali i veštaka, koji su davali lažne iskaze - navela je Batićeva i obećala da će u parlamentu predložiti formiranje anketnih odbora, jer pored krivične, postoje i neke druge odgovornosti koje treba utvrditi. 

Porodice ne veruju državi

Janko Jakovljević i Petar Milovanović, očevi ubijenih gardista, istakli su juče da ne veruju državnim organima. Kako su naveli, razlog za to je, između ostalog, i „vraćanje na posao onih koji su zataškavali slučaj“, kao što je vojni istražni sudija Vuk Tufegdžić.

- U ovom slučaju samo se odugovlači. Tako će jednog dana staviti tačku. Kao da se čeka da umru i porodice stradalih vojnika - kazao je Milovanović.

5.

Beograd - Bivši ministar zaštite životne sredine Oliver Dulić izjavio je juče da će zatražiti pomoć međunarodnih organizacija za ljudska prava i stranih predstavništava, jer mu je ugrožena bezbednost, zbog medijske kampanje jednog beogradskog lista protiv njega.

On je dodao da je bezbednost ugrožena i njegovoj porodici. „Podmetanja i falsifikati koji se nedeljama unazad iznose imaju za cilj da me kriminalizuju i predstave kao prebogatog korumpiranog političara. Što je najgore u toj kampanji nije pošteđena ni moja porodica, zbog čega nam je ugrožena bezbednost“, naveo je Dulić u pisanoj izjavi. On je istakao da poslednjih 20 dana nijedan broj jednog dnevnog lista nije izašao bez njegove slike na naslovnoj strani, i napomenuo da agresivna kampanja ne prestaje, iako je protiv tog lista podneo niz tužbi zbog iznetih neistina. Dulić je takođe zatražio da istražni organi provere svaku rečenicu napisanu o njemu i da o toku i ishodu istrage obaveste javnost, kao i da se uporedi njegova imovinska karta od dana kada je preuzeo državnu funkciju do danas.

- Rasta Tomažiča, vlasnika kompanije “Nuba investa”, upoznao sam 2007. dok sam bio predsednik Skupštine, bio je u poseti s grupom investitora. Nikada mi nije bio u kući, ali sretali smo se. Treniramo u istoj teretani, imamo zajedničke prijatelje, ali baš zbog toga je morao da poštuje proceduru - izjavio je Oliver Dulić za štampano izdanje “Blica” od ponedeljka.

Na konstataciju da je Tužilaštvo odlučilo da ponovo ispita slučaj nakon sagledavanja novih dokaza, Dulić je rekao:

- Istraga je 2010. trajala nekoliko meseci. Saslušani su svi ljudi iz Ministarstva i svi su dali iskaze da zloupotreba nije bilo. Ne znam koja se okolnost, osim političke, promenila pa bi sad ti ljudi mogli da promene svoje tvrdnje. Jedino pod pritiskom to mogu da urade.

Bivši ministar je naveo da je dokumentacija za “Nuba invest” ista kao i za sve druge operatere, što važi i za dozvolu. I mada je Savet za borbu protiv korupcije u izveštaju naveo da je neobično da mala firma dobije dozvolu pre nego neke velike poput Telenora ili SBB, Dulić je rekao da to nije tačno:

- Radi se o tome da je “Nuba invest” prva predala zahtev, a tek nakon nekoliko meseci to su uradili i drugi.

6.

Beograd - Protesna vožnja beogradskih taksista završena je oko 15 časova, a za 8. februar zakazan je razgovor taksista sa gradonačelnikom Draganom Đilasom i članom Gradskog veća Dejanom Malim, izjavio je danas potpredsednik Strukovnog udruženja taksi preduzetnika Beograd Stevan Blagojević. Mi se u međuvremenu pripremamo za novu protesnu vožnju 14 februara. Naši zahtevi ostaju nepromenjeni, tražimo izmene Zakona o autotaksi prevozu i ukidanje akciza na gorivo za taksiste do 300 litara mesečno - kazao je Blagojević agenciji Beta. On je dodao da je taksistima danas ponuđeno da razgovaraju sa zamenikom direktora Agencije za javni prevoz Aleksandrm Đukićem, ali da oni nisu pristali na to. Sa Đukićem smo već razgovarali, obećao je da će naše zahteve preneti gradonačelniku, ali se u međuvremenu ništa nije dogodilo, zbog toga danas nismo pristali na susret sa njim - objasnio je Blagojević. Taksisti su prema Blagojevićem rečima protestnu vožnju prekinuli, nakon što im je za 8. februar zakazan susret sa gradonačelnikom Draganom Đilasom i članom Gradskog veća Dejanom Malim. Prema njegovim rečima u današnjoj protesnoj vožnji učestvovalo

je 750 taksi vozila. Taksisti traže izmene Zakona o auto-taksi prevozu kako bi se jasno regulisalo ko i pod kojim uslovima može da radi kao taksista, kao i da bi se rešio problem "divljih taksista".

7.

Beograd - Nekoliko udruženja poljoprivrednika, mahom iz vojvođanskih sredina, i juče su traktorima blokirali drumske prilaze Novom Sadu, Pančevu i još nekolicini gradova, jer ni posle razgovora sa ministrom poljoprivrede Dušanom Petrovićem, u ponedeljak uveče, nisu bili zadovoljni korekcijom uredbe o subvencijama, kojom je granica sa deset pomerena na 30 hekatara.Međutim, veći deo drugih udruženja, posebno ona koja okupljaju poljoprivrednike iz centralne Srbije, posle razgovora u Ministrastvu više nije videla razloge za protest. Prema rečima Branislava Mijatovića, predsednika Unije poljoprivrednika Mačve i Srema, 85 odsto gazdinstava su mali proizvođači koji se ne nalaze u protestu. Oni očekuju da Ministarstvo zaštiti male posede, ali subvencije nisu jedini način da se to učini. Osnovno je da nas država ne prepusti tržištu, nego da podstakne proces u kome ćemo se ugovorima zaštititi od otkupljivača ili monopola velikih prerađivača. Mi smo juče imali razgovore sa predstavnicima Neoplante, u kojima je ugovaran sistem kreditiranja proizvodnje svinja i junadi preko te kompanije. „Mi ne nalazimo sebe u toj pobuni, ali i da hoćemo, naša mehanizacija je u daleko lošijem stanju i ne bi izdržala taj vid protesta. Njihove mašine su za nas svemirski brodovi i jedino što zaključujem jeste da tih petnaestak odsto velikih proizvođača kroz racionalizaciju u proizvodnji ima mogućnosti da zaradi, a opet zahteva više subvencija, dok smo mi manji na rubu propasti“, ističe Mijatović.

8.

Beograd - Mere nisu oduševile privrednike, jer se nijedna od pomenutih u izlaganju ministra finansija Lazara Krstića ne odnosi na njih. Potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća Milan Knežević kaže za Danas da je Vlada birala između smanjenja budžetskog deficita i rasterećenja jednog dela privrede. „Privrednici su rezignirani ovakvim merama i činjenicom da ni u jednoj reči u njima nije spomenuta privreda. Sve mere su recesivnog karaktera“, napominje Knežević.

On kaže da će se ovo negativno odraziti i to na smanjenje tražnje, da će uslovi poslovanja biti otežani, kao i da će jedan deo privrede zapasti u još veće probleme. „Rigidna prinuda borbe protiv sive ekonomije znači likvidaciju jednog dela firmi koje su zahvaljujući amortizaciji sive ekonomije uspele da prežive“, napominje Knežević. On ističe kako je budžetski deficit rangiran na četvrto mesto prioriteta srpske ekonomije, iza zapošljavanja, rasta BDP-a i javnog duga.

„Jedino trajno rešenje za budžetski deficit jeste da se poveća proizvodnja. Ovo sad su privremene mere koje će dovesti do toga da deficit bude u najboljem slučaju na nivou planiranog, od 1,2 milijarde evra“, naglašava on. Pokretanje proizvodnje, uz izmene Zakona o radu, zato bi, kako kaže, moglo da bude trajni iskorak u pravom smeru kako bi se postiglo da srpska privreda bude održiva.

Predsednik Srpske asocijacije menadžera Milan Petrović kaže da to udruženje podržava mere Vlade u nastojanju da sprovede neophodne fiskalne i ekonomske reforme u našoj zemlji. „Menadžeri su iz prve ruke svedoci da smo u situaciji koja iziskuje preduzimanje velikih i teških koraka, ukoliko želimo da poboljšamo poslovni ambijent. Moramo biti svesni da će to biti dugotrajan posao i da će zahtevati angažovanje svih učesnika poslovnog života“, napominje Petrović. On ističe da će SAM, kao i do sada, biti konstruktivni partner Vladi.

9.

Beograd - Od rekonstruisane Vlade Srbije očekujem nastavak dosadašnje korektne saradnje, s obzirom na to da Agencija koordinira rad ministarstava u borbi protiv korupcije, kaže za Danas Tatjana Babić, direktorka antikorupcijske Agencije.Babićeva ukazuje novim funkcionerima da treba da, poštujući Zakon o Agenciji, prijave svoju imovinu, kao i da ministri treba Agenciju da obaveste kojim funkcionerima je prestao mandat, a koji su stupili na dužnost, kako bi Agencija efikasno vodila registar funkcionera.Upitana da li će uz više nestranačkih ličnosti na visokim državnim pozicijama borba protiv korupcije biti bolja, Babićeva odgovara da je principijelno dobro da profesionalci vode posao, ali da će vreme pokazati da li je to pravo rešenje za smanjivanje korupcije.Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, za Danas ukazuje da borba protiv korupcije i dalje figurira kao jedan od glavnih prioriteta Vlade, ali da planovi u tom pogledu nisu dovoljno jasni ili ne obuhvataju sva bitna pitanja.- Neko bi mogao da kaže: Vlada je nedavno usvojila Strategiju i Akcioni plan za borbu protiv korupcije, zašto bi premijer obrazlagao mere u „rekonstrukcionom“ ekspozeu? Neke antikorupcijske promene o kojima je premijer govorio, a to je sužavanje prostora državne intervencije u privredi, nisu prioritetne u toj strategiji. Ni sama Strategija ni najznačajnije mere za borbu protiv korupcije koje sadrži nisu pomenute u ekspozeu, poput uređenog lobiranja, javnih rasprava, zaštite uzbunjivača - upozorava Nenadić.

10.

Ministar policije i lider SPS Ivica Dačić smatra da tekst rezolucije u kojoj bi bili osuđeni zločini počinjeni tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije treba da ima što širu podršku u parlamentu. On u izjavi za „Blic” kaže da dokument treba da sadrži osudu zločina u Srebrenici, ali i svih drugih zločina.

Namera da se osudi zločin u Srebrenici potekla je od predsednika države Borisa Tadića. Trenutno još nema teksta rezolucije i tek treba da se piše. Pre toga će uslediti razgovori lidera vladajuće koalicije, a nije isključeno da na razgovor budu pozvani i čelni ljudi opozicionih partija. Mada još uvek nije precizirano, ali predlog teksta bi mogao da bude završen do kraja meseca, a namera je da bude usvojen pre početka redovnog, prolećnog zasedanja u martu.

11.

Predsednik Liberalno demokratske partije (LDP) Čedomir Jovanović izjavio je danas da je vladajuća većina u parlamentu, "banalnim političkimtrikom", podigla akcize na uvozno gorivo za oko pet dinara i time poništila sve pozitivne efekte liberalizacije uvoza proizvoda od nafte, koja je stupila na snagu pre desetak dana.

Kako se navodi u Jovanovićevoj pisanoj izjavi za medije, to je učinjeno "najobičnijim švercovanjem" kroz parlament amandmana jedne od stranaka vlasti, koji je usvojenglasovima svih poslanika većine, uz navodno "protivljenje" Vlade, i u poslednjim minutima izjašnjavanja za niz budžetskih i drugih zakona poslednjeg radnog dana Skupštineu 2010. godini.

"Na taj način je omogućeno Naftnoj industriji Srbije (NIS) da praktično zadrži izuzetno povlašćeni položaj na tržištu, da njegov prostor za profit bude mnogo veći, a građanimaprodužilo obavezu da plaćaju jedan od najskupljih benzina u Evropi i najskuplje i najnekvalitetnije gorivo u regionu", istakao je Jovanović.

On je ocenio da je takva neozbiljnost i igranje standardom građana i tržištem nova katastrofa koja građane već od danas skupo košta.

"Naftni derivati su opet poskupeli, dok se i dalje štite odnosi podređenosti definisani tragičnim naftno-gasnim aranžmanom sa Rusijom, čija faktura postaje sve skuplja uprocesu približavanja Srbije Evropskoj uniji i Svetskoj trgovinskoj organizaciji", navodi Jovanović.

12.

Beograd, Moskva - Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik vlade i predsednik Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, potvrdio je juče novinarima u Moskvi da se narednih dana mogu očekivati nova hapšenja u slučaju Agrobanke i da je reč o „krupnim imenima“.Danas je o tome pisao prethodnih dana, na osnovu saznanja da je posle sednice Biroa, u ponedeljak, policija intenzivirala saslušanja građana koji su povezani sa tim slučajem, a da nije bilo privođenja jer su se oni, uglavnom dobrovoljno odazivali pozivu na informativni razgovor. Nismo mogli da dobijemo potvrdu da su mnogima od njih oduzeti pasoši, ali smo zaključili da je reč o značajnijim političarima ili biznismenima, na osnovu „muka“ koji je zavladao od ponedeljka, posle sednice Biroa, kada ni od jednog od visokih funkcionera koji su prisustvovali, uključujući i Vučića, nije mogla da se dobije izjava.Izgleda, međutim, da je ta prva faza već privedena kraju, jer je Vučić novinarima u Moskvi, gde je u dvodnevnoj poseti, odgovorio da „već narednih dana mogu da očekuju nova hapšenja zbog malverzacija u Agrobanci“ kao i da će „među njima biti krupnih imena“, ali nije precizirao o kome je reč.Kako prenose agencije, Vučić je naveo da je pokrenuta inicijativa za sprovođenje istrage u mnogim slučajevima, jer u prethodnom periodu, „kao da nisu postojale sistemske mere za borbu protiv korupcije“. On je ponovio stav da zakon mora da se poštuje i „oni koji su učestvovali u protivpravnim delatnostima, u pljačkanju državne imovine, moraju da odgovaraju“. Vučić je ranije najavio da će odmah posle obrade slučaja Agrobanke, koji je prioritet jer pokazuje model po kome je razorena država, doći na red sporne privatizacije i primeri visoke korupcije koji se nalaze na spisku Evropske unije.

Beograd - Posle višemesečnog mrcvarenja i sluđivanja građana idejom o „tajnoj platformi“ najdirektnije je potvrđeno ono o čemu je LDP govorio, a to je da ne postoji saglasnost vladajuće većine oko zajedničke platforme za rešavanje kosovskog problema.

Jasno je da se iza rasprave u Skupštini Srbije o rezoluciji koja se po svom karakteru ne razlikuje od svih prethodnih, samo krije neozbiljnost i nepostojanje vizije ljudi koji zemlju vode - kaže za Danas Čedomir Jovanović, predsednik LDP, povodom usvajanja rezolucije i platforme o KiM.

Prema njegovim rečima, najavljena sednica Skupštine izgubiće svaki značaj, jer će se ponovo razgovarati o rezoluciji koja je izraz politike koja nije spremna da ponudi ništa novo osim ponavljanja već toliko puta izgovorenih fraza. „Parlament se u potpunosti obesmišljava, jer se tajnom proglašava platforma koja očigledno ne postoji i predlaže usvajanje rezolucije koja apsolutno ne može da utiče na situaciju na Kosovu ili briselske pregovore. Zbog toga se sednica unapred osuđuje na ritualno zaklinjanje u Kosovo, bez ambicije da se ozbiljno razgovara o načinu na koji se problemi mogu rešavati“, ističe Jovanović.

Predsednik LDP kaže da bi ova stranka bila spremna da podrži rezoluciju koja bi donela promenu kursa, prikazala Srbiju kao konstruktivnog partnera koji je izvukao pouke iz grešaka iz prošlosti, spremnog da najzad odustane od politike koja je gotovo obrisala Srbe sa prostora Kosova, a od Srbije napravila najnesrećniju evropsku zemlju.

13.

Genetski modifikovana hrana u Srbiji – ako je verovati borcima za zaštitu životne sredine, to bi uskoro mogla postati stvarnost. Naime, to su od Srbije tražile SAD, a pominje se i kao uslov prijema u STO. Od juna 2009. godine, u Srbiji je na snazi Zakon kojim se zabranjuju proizvodnja i promet genetski modifikovanih organizama (GMO) u komercijalne svrhe. Svojevremeno je međutim, Ministarstvo poljoprivrede Sjedinjenih Američkih Država objavilo informaciju da srpsko Ministarstvo poljoprivrede namerava da izmeni taj zakon jer bi on mogao da postane prepreka ulasku Srbije u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO).

  Srbija u toj organizaciji trenutno ima status posmatrača koji je na dobrom putu ka članstvu. To se vidi iz dokumenta same STO koja je u martu ove godine „pozdravila intenziviranje napora Srbije u saobražavanju svojih pravnih odredbi pravilima STO“ i na svojoj internet-stranici navela reči vođe pregovaračkog tima Srbije sa tom organizacijom, Vesne Arsić, koja smatra da je prijem „Srbije u STO veoma važan za njenu zemlju“.

  Da li je jedan od uslova za prijem u tu organizaciju i izmena Zakona o zabrani genetski modifikovanih namirnica, nije potpuno jasno. Vlada Srbije sama nije nagovestila da će menjati postojeći Zakon, štaviše, ona još uvek tvrdi da je njena politika „očuvanje i afirmacija Srbije kao zemlje u kojoj se proizvodi zdrava hrana“ kao i da „ni u jednoj evropskoj zemlji nije dozvoljena upotreba genetski modifikovane hrane“.

Situacija u pogledu poslednje tvrdnje ipak je nešto drugačija. U Evropskoj uniji je dozvoljena upotreba čitavog niza genski modifikovanih organizama i to kao životnih namirnica, sredstva za hranjenje domaćih životinja i za sejanje i sađenje. U takve spadaju krompir, soja, kukuruz i paradajz. Obeležavanje tih namirnica regulisano je nacionalnim zakonima na osnovu preporuka Evropske unije. U Nemačkoj, sve to nadgleda Savezni zavod za zaštitu potrošača i bezbednost životnih namirnica koji je potrošačima na raspolaganju za sva pitanja koja ih muče – od pravnih odredbi do zdravstvenih problema.

Prema rečima predsednika Ekološkog pokreta Novog Sada Nikole Aleksića, pomenuta tvrdnja nije jedina neistina u stavovima Vlade Srbije.

  „Prilikom posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Beogradu u maju 2009, visoki gost je poručio srpskim domaćinima da je vrlo nezadovoljan srpskim Zakonom o zabrani genetski modifikovanih organizama, na šta je od domaćina odmah dobio odgovor da će taj Zakon biti promenjen," rekao je on za Dojče vele.

  Nikola Aleksić podseća i da je Zavod za zaštitu bilja u nedavno izvršenim kontrolama ustanovio da na 92 odsto parcela kontrolisanih u Bačkoj i na 88 odsto parcela kontrolisanih u Banatu – soja je genetski modifikovano. „Zanimljivo je da nijedna parlamentarna stranka u Srbiji na direktno pitanje Ekološkog pokreta Novog Sada nije želela da se odredi prema korišćenju genetski modifikovanih organizama.“

14.

O posledicama NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje ljudi  i život u Srbiji priča se već godinama. Poznato je da je broj, odnosno procenat obolelih od karcinoma, te anomalija ploda i spontanih pobačaja drastično veći nego ranije. Da li su Srbi osuđeni na pritajeni i dugoročni holokaust i zašto o svemu tome država ćuti?

Već je odmakao period kada je započeo raspad projektila koji su ostali u tlu posle bombardovanja Srbije, tako da posledice više ne trpe samo oni koji žive ili su se zatekli na mestu bombardovanja, jer u Srbiji nije izvršena dekontaminacija – tvrde stručnjaci. Tako primarijus dr Radomir Kovačević, načelnik Centra za zaštitu od jonizirajućih i nejonizirajućih zračenja beogradskog instituta „Dragomir Karajović“, navodi da je država obustavila dekontaminaciju pre nekoliko godina, uz obrazloženje da nema dovoljno novca. Međutim, u Agenciji za zaštitu od jonizirajućih zračenja tvrde da je tlo dubinski očišćeno od projektila i da je taj posao, rađen po etapama, okončala Vojska Jugoslavije, uz saradnju sa Institutom „Vinča“.

Odgovor na pitanje da li nas truju čestice koje nastaju raspadom projektila u zemljištu, najpre smo potražili od Suzane Pantić Aksentijević iz Ministarstva zdravlja, koja nam je rekla da se svi podaci nalaze u Ministarstvu životne sredine. Međutim, tamo su nam tvrdili da je za tu oblast od avgusta prošle godine nadležna Agencija za zaštitu od jonizirajućeg zračenja i nuklearnu sigurnost. Prema rečima direktora ove agencije Mirjane Radenković, projektili sa osiromašenim uranom već su uklonjeni.

– Taj posao uradila je Vojska Jugoslavije. Oni su izvršili dubinsko čišćenje od projektila. Podaci o tome nalaze se u Ministarstvu za životnu sredinu, a još traje ta predaja nadležnosti, i ja još nemam te izveštaje – rekla nam je Radenkovićeva.

Ona je dodala da je opasnost od projektila sa osiromašenim uranom prisutna u satima posle eksplozije, dok se u vazduhu nalaze aerosoli.

– Oni koji udahnu ove radioaktivne čestice veoma su ugroženi, ali je posle već drugačija situacija. Prema informacijom sa kojima raspolažem, čišćenje terena je rađeno u više navrata i taj materijal je sklonjen u Institut „Vinča“ – precizirala je Radenkovićeva. Ona nije želela da komentariše povećan stepen obolevanja na terenima koji su pogođeni radioaktivnim projektilima, ali je istakla da postoji više uzroka nastanka karcinoma, od kojih je stres veoma zastupljen.

15.

Milan Popović, član Gradskog veća, juče je u ime Grada na javnoj raspravi o Nacrtu zakona o zaštiti potrošača u Privrednoj komori Srbije još jednom predložio dopunu kojom bi bio zabranjen boravak maloletnim licima u ugostiteljskim objektima od 23 časa do šest časova ujutro bez pratnje jednog od roditelja ili staratelja.

Grad je još 7. avgusta Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija podneo ovu inicijativu, a uvidom u nacrt zakona utvrđeno je da predložena rešenja Grada nisu obuhvaćena u tekstu predviđenom za javnu raspravu.

Popović je izrazio žaljenje što inicijativa nije uvršćena u nacrt ovog zakona i istakao da se radi o prvorazrednom političkom pitanju, koje po svojoj suštini tretira budućnost nacije.

- Inicijativa koju je gradonačelnik Beograda podneo u avgustu je od prvorazrednog značaja jer je to bitno za budućnost mladih i naše zemlje. Grad je, na osnovu iskustva iz prethodnog perioda, uvideo da postoje problemi koji se tiču bezbednosti naše dece i iz toga je potekla inicijativa da se bez prisustva roditelja ili staratelja maloletna lica ne mogu nalaziti u objektima za ishranu i piće. Veliki broj roditelja pridružio se našoj inicijativi, ili je čak pre našeg reagovanja zahtevao donošenje ovakvog propisa. Ova tema nadilazi interes ugostitelja, pojedinca ili dnevne politike, ona mora biti interes celog društva. Inicijativu smo ponovili Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija sa željom da bude uvršćena u nacrt zakona, dozvolićemo i mogućnost da se sam tekst preformuliše, ali da suština ostane ista. Grad će u svakom slučaju nadležnima biti na

raspolaganju za sva potrebna obrazloženja i kontakte, kako bismo na najbolji način zaštitili interes mladih i društva u celini - rekao je Popović

16.Ko god da je makar jednom prošao Krunskom ulicom na Vračaru, sigurno se zapitao šta se desilo nekadašnjoj velelepnoj kući koja se nalazi na uglu sa Smiljanićevom. Krunska 66 je sada dom mačaka i ko zna kojih još životinja, stecište beskućnika i drugih avanturista koji ponekad svrate da ostave svoj potpis na onome što je ostalo od zidova.

Donedavno su se na plafonu mogli videti i gipsani radovi i druge arhitektonske majstorije koje pokazuju da je ovo zdanje nekada krasilo Beograd svojim impozantnim izgledom. Bila je to jedna od lepših porodičnih vila u kraju. Posivela, oronula i pod katancem, nalazi se u lepom kraju blizu centra grada. Prekrivena bršljenom i zarasla u bujno drveće i korov, sa puta se skoro i ne vidi. U Krunskoj ulici nalazi se i veliki broj ambasada, Muzej Nikole Tesle i veliki broj značajnih građevina, te ova ruševina zaista upada u oči, zbunjujući prolaznike. Prema nekim navodima sa jednog internet foruma, kuća je delo arhitekte Dragomira Todorovića i po komšiluku se priča da su nesređeni imovinski odnosi ili problemi oko nasledstva razlog njenog propalog stanja. Prema podacima iz katastra, kao imalac prava na objekat se navodi izvesni P.V., tako da se postavlja pitanje: ukoliko vlasnici nisu u mogućnosti da reše ovaj problem, da li opština ili neka druga gradska institucija ima prava i nadležnosti da se umeša i oslobodi komšiluk ovakvog rugla? S obzirom da se kuća u Krunskoj 66 naslanja na vrtić, treba li čekati da objekat krene i da se obrušava?

Iz opštine Vračar poručuju da su njihove ingerencije u ovakvim slučajevima, nažalost, poprilično male, ali da su upoznati sa ovom lokacijom.

- Mi možemo da reagujemo ukoliko objekat predstavlja opasnost po život i zdravlje ljudi. U tom smislu možemo jedino zabraniti upotrebu objekta - izjavio je za naš list Danilo Glumac iz opštine Vračar. On je naveo da se neretko dešava da vlasnici vremenom namerno zapuste svoje kuće ne bi li se urušile same od sebe, tako da mogu na njihovom mestu da zidaju nove objekte. To možda nije slučaj sa ovom kućom, ali kako je naveo Glumac, nema zakonskih propisa koji bi opštini omogućili da se sama pozabavi problemima ovakve vrste, tako da je odgovornost isključivo na vlasnicima. Za sada, kako stvari stoje, ova ruina od 200 kvadrata će još dugo stajati na

17.

Sjedinjene Američke Države su od samog početka jugoslovenske krize igrale vrlo aktivnu, na kraju odlučujuću ulogu u njenom „regulisanju“. One su za kratko vreme, bar kad je reč o javno iznetom stanovištu njenih zvaničnika, prešle od zagovornika teritorijalnog integriteta Jugoslavije (u šta se može sumnjati ako imamo u vidu njene kasnije poteze) do aktivnog i odlučujućeg podržavaoca njene dezintegracije po unutrašnjim, administrativnim granicama. Suprotno ulozi koju je američki predsednik Vudro Vilson (Woodrow Wilson /1856–1924/) imao, pored srpske vojske, u njenom stvaranju. Ubrzo nakon toga one su se aktivno založile i isposlovale, na Genšerov predlog, prvo ekonomske sankcije a zatim izolaciju na međunarodnom planu i, na kraju, vojno kažnjavanje Srbije, dezintegraciju i, uz nesebičnu pomoć mnogih unutrašljih činilaca, uticale na ograničavanje njenog uticaja u jugoistočnoj Evropi. Još je krajem juna 1991. The Washington Post, blizak administraciji, u uvodniku naglašavao da su „Sjedinjene Države i Evropska zajednica saopštile secesionistima da neće biti priznate kao nezavisne države“. Ali, tako nije mislila Nemačka i deo establišmenta, što su mnogi američki zvaničnici naknadno priznali, o čemu će se Sjedinjene Države kasnije prikloniti. Zaokret koji je prvo nastupio u javnom diskursu, da bi ubrzo usledio na političkom i na kraju na vojnom planu, nagovestio je bečki Kurier.

18.

Moderno iskustvo govori da privredni prosperitet ne može da reši međuetničke sporove, ili sporove između države i nacionalnih manjina, ali isto tako govori da, uz delovanje drugih činilaca – kao što su demokratske institucije – napredna privreda može da ublaži intenzitet ovih sporova. Dovoljno je, u tom pogledu, uporediti Kvebek i Kosovo. Najpre, privredna razvijenost Kanade ne predstavlja dovoljan razlog za zastupnike nezavisnosti Kvebeka da odustanu od svog političkog cilja, koji je, formalno posmatran, identičan osnovnom političkom cilju albanske većine na Kosovu i Metohiji. To je, razume se, odvajanje od postojeće države i osnivanje nezavisne države. Ali, napredno privredno okruženje Kanade, kombinovano sa postojanjem demokratskih institucija i odgovarajućih pravnih normi, stvorili su ambijent za mirno i opšteprihvatljivo rešavanje ovog pitanja. Nasuprot tome, a slučaj Kosova i Metohije je ovde ne samo tipičan već i ekstremno specifičan, zaostala privreda – kombinovana sa odsustvom demokratskih institucija i normi – ne samo da predstavlja dodatni problem u generalno rđavom ambijentu, nego i sama postaje povod političkih manipulacija.

19.

Državni praznici su stvar identiteta jedne države, mada nije redak slučaj u svetu da je taj identitet više u vezi s vladajućom ideologijom nego s istinskom tradicijom i istorijom. Iako se Sretenje već devet godina slavi kao Dan državnosti Srbije, malo ljudi zna šta se tog dana desilo i mnogi ne osećaju posebnu vezanost za taj datum. „Sretenje je, nažalost, samo jedan neradan dan koji bar mene obično iznenadi“- kako je to opisao jedan Beograđanin, sećajući se davnih vremena kada je u bivšoj Jugoslaviji proslavljan Dan Republike, 29. novembar. Oko pomenutog praznika postojala je jedinstvena svečarska atmosfera. Tog dana odlazilo se na turističke šoping ture, neko bi organizovao tradicionalni svinjokolj, drugi bi išli u goste ili primali goste, godina se delila po datumima od i do „dvadeset devetog“, neretko se sve pretvaralo u mini raspust. Atmosfera na ulicama Beograda juče je više podsećala na jednu običnu nedelju, neradan dan, nego na prazničnu.

Stjepan Gredelj, sociolog sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kaže za Danas da u Srbiji ne postoji nijedno istraživanje koje pokazuje koliko su Srbima značajni državni i verski paznici, ali naglašava da su oni u poslednje vreme izmešani i da u tom smislu vlada prava konfuzija.

- Nekada se znalo šta je 29. novembar a šta 7. januar, a ljudi danas slave Dan državnosti koji pada na verski paznik Sretenje, pa mnogi i ne znaju šta slave. Kada pogledate crkveni kalendar, svaki drugi dan maltene je crveno slovo, što znači da tada ne bi trebalo da se radi. Zbog spajanja crkvenih i državnih praznika, polovina januara nam je neradna - kaže Gredelj i dodaje da je, priznali mi to ili ne, naša država klerikalna, što ni u kom slučaju nije dobro.

- U Srbiji je postalo bitnije ono što kaže jedan vladika nego predsednik države. Sada smo svi postali vernici, a ne postoji narod koji više od nas psuje boga - zaključuje Gredelj.

20.

Jagnjijade, pršutijade, bostanijade i ostale olimpijade hedonizma koje se održavaju širom Srbije svakako su jedan od turističkih aduta ove zemlje. Prilika da se probaju lokalni specijaliteti i pića koji nisu svakodnevno na raspolaganju i da oni iz gradova „siđu među narod“ i dobro se provedu. Međutim, obilazak tih turističko-privrednih manifestacija, kako ih često nazivaju, pokazao nam je da je propratni dekor takvih skupova mnogima zapravo odbojan. S obzirom na to da je organizacija tih manifestacija potpuno u rukama lokalnih samouprava ne čudi što se, radi punjenja opštinskog budžeta, tezge izdaju bilo kome i popunjava svaki prazan trotoar. Tako se privredni deo svodi na

prodaju švercovane robe, aparata bez ikakvih garancija, igrački sumnjivog kvaliteta, kineske i markirane odeće koja nikada nije ni videla fabrike Najkija ili Adidasa. Poseban deo priče su šatori koje podižu lokalne kafane. Na berbi u Topoli reporter Danasa imao je „čast“ da popije flašicu „koka-kole“ za neverovatnih 250 dinara, a da prethodnog proleća na Jagnjijadi u Jagnjilu (selo u blizini Mladenovca) pola kilograma jagnjetine, dva pića i salatu plati više od 1.500 dinara. Vlasnici šatora i njihovi konobari služe se trikovima koji gostu mogu samo da pokvare provod pa tako pokušavaju da naplate sve što donesu na sto iako posetilac to nije tražio (sir, hleb, salatu...). Vrhunac dekora jeste i prodaja majica na kojima se Radovan Karadžić i Ratko Mladić slave kao srpski heroji.

21.

Programi reintegracije i rehabilitacije moraju teći paralelno sa ostalimprogramima post-konfliktne rekonstrukcije kao što su primena tranzicionihzakona i mehanizama tranzicione pravde jer se ovi procesi međusobnodopunjuju i ne dozvoljavaju da post-konfl iktna rekonstrukcija bude izvršenasamo među vojnicima, već i civilnim stanovništvom kako bi došlo do“pomirenja”61. Mnogi bivši učesnici vojnih, policijskih i paramilitarnih jedinicakoji su učestvovali sa srpske strane u ratovima 1990-ih su danas prešliu sektor privatne bezbednosti (kao vlasnici ili radnici privatnih bezbednosnihagencija) ili su osnovali svoje političke partije. Programi reintegracijei rehabilitacije je trebalo da budu sprovedeni odmah posle ratova 1995.godine, odnosno 1999. godine.

22.

Beograd - Nacionalni prosvetni savet je doneo standarde kvaliteta udžbenika i trebalo bi da prati kako se oni ostvaruju. Zato smo u primedbama na izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja tražili da budemo uključeni u proceduru odobravanja udžbenika, a da se novim zakonom o udžbenicima definiše kako - kaže za Danas Desanka Radunović, predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta (NPS) - Postojećim Zakonom o udžbenicima predviđeno je da detaljnu proveru usklađenosti rukopisa udžbenika sa standardima vrši Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV). Na osnovu njihovog mišljenja NPS treba da preporuči ili ne ministru rukopis za korišćenje. Problem je u tome što je proces evaluacije rukopisa u ZUOV-u potpuno netransparentan i što NPS ne učestvuje u njemu. Tako dolazimo u situaciju da treba da potvrdimo odluku ZUOV-a i time preuzmemo odgovornost, a da smo u potpunosti isključeni iz procesa formiranja odluke. Ne pristajemo na to i tražimo da se to menja. NPS prema zakonu treba da potvrdi i negativno mišljenje ZUOV-a ili da ga preinači u pozitivno, ako smatra da Zavod nije u pravu. Tu nastaje problem, jer nije fer odbiti nečiji rukopis na osnovu negativnog mišljenja u čijem formiranju niste učestvovali. Da bi NPS potvrdio negativno mišljenje ZUOV-a, potrebno je da angažuje eksperta, što nije u mogućnosti jer ne raspolaže nikakvim finansijskim sredstvima. Ponekad za odbijeni rukopis izdavač podnosi Savetu zahtev za ekspertizu. Sredstvima koje uplaćuje izdavač angažujemo eksperte da izvrše detaljnu proveru usklađenosti rukopisa sa standardima.

23.

Obezbeđivanje kvaliteta visokoškolske ustanove

Član 15.

Samostalna visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica u njenom sastavu, svojim statutom, odnosno opštim aktom definiše tela i postupke vezane za praćenje, obezbeđivanje, unapređenje i razvoj kvaliteta studijskih programa, nastave i uslova rada.Provera ispunjenja obaveza samostalne visokoškolske ustanove i visokoškolske jedinice u njenom sastavu, u pogledu kvaliteta, vrši se u skladu sa pravilnikom koji, na predlog Nacionalnog saveta, donosi ministar nadležan za poslove visokog obrazovanja (u daljem tekstu: ministar).U postupku provere kvaliteta uzima se u obzir i ocena studenata o studijskim programima.Komisija obavlja proveru ispunjavanja obaveza samostalne visokoškolske ustanove i visokoškolske jedinice u njenom sastavu u vezi sa kvalitetom prema godišnjem planu poslova, po posebnom nalogu Nacionalnog saveta, na zahtev samostalne visokoškolske ustanove ili ministra.Podnosioci zahteva za proveru ispunjenja obaveza samostalne visokoškolske ustanove i visokoškolske jedinice u njenom sastavu u pogledu kvaliteta ne mogu ponovo podneti takav zahtev za istu visokoškolsku ustanovu, odnosno visokoškolsku jedinicu u njenom sastavu, u narednih godinu dana.

24.

Beograd - Ministarstvo prosvete obavestilo je Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) o nastavku učešća Srbije u narednom ciklusu PISA testiranja 2015. godine, rečeno je Danasu u tom ministarstvu. Nakon pisanja našeg lista da je učešće Srbije u PISI 2015 dovedeno u pitanje, jer Ministarstvo prosvete nije na vreme potpisalo ugovor sa OECD-om (rok je bio 1. septembar prošle godine), reagovao je ministar prosvete Tomislav Jovanović, koji je obećao da će novac za naredni ciklus istraživanja biti obezbeđen. Kako saznajemo, ministar je odmah dao nalog službenicima Ministarstva da stupe u kontakt sa nadležnima u OECD-u i da ih obaveste o spremnosti naše države da nastavi učešće PISI.

Naredni korak je na OECD-u, koji treba da odluči može li se naša zemlja i pod kojim uslovima naknadno priključiti. Podsetimo, Majkl Dejvidson, jedan od članova PISA tima iz ove međunarodne organizacije, izjavio je za Danas da je OECD „spreman da razmotri mogućnost uključivanja Srbije u PISU 2015“.

Za sada je ostalo otvoreno pitanje izmirenja troškova za prethodni ciklus testiranja 2012. godine. U Ministarstvu prosvete objašnjavaju da učešće u PISI podrazumeva pokrivanje dve vrste troškova - međunarodnih organizatora OECD i lokalnih troškova za realizaciju istraživanja Institutu za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

- Međunarodni troškovi za PISA 2012. iznosili su 122.000 evra i u potpunosti su izmireni prema OECD. Troškovi u iznosu od oko 30.000 evra prema Institutu za psihologiju su plaćeni, a preostali manji deo od oko 13.000 evra biće izmiren kada ta institucija shodno ugovoru dostavi neophodnu dokumentaciju - rečeno nam je u Ministarstvu prosvete.

25.

Ima pisaca kod kojih proces sazrevanja traje dugo a putanja njihova razvoja pokazuje krivudavu liniju uspona i padova pre no što postignu rezultate koji im donose glas dobrih pisaca. Takvih pisaca nije malo, i većina je tako počela. Ali ima i onih drugih, kod kojih proces sazrevanja nije vidljiv, čiji se rast ne obavlja pred čitaocima nego u njihovoj radnoj sobi i koji svojim prvim radovima ostaju u književnosti. Laza Lazarević pripada ovoj drugoj grupi pisaca; on je počeo bez početništva. Njegova prva objavljena pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje ujedno je i jedna od

njegovih najboljih pripovedaka. Iz te pripovetke mogla bi se sagledati Lazarevićeva opredeljenja, sklonosti i način mišljenja, odnosno primanja utisaka iz spoljašnjeg sveta i izražavanja tih utisaka.

Rođen u Šapcu 1851. godine u trgovačkoj porodici, Lazarević je učio gimnaziju u svome rodnom gradu i u Beogradu, gde se i upisao na tadašnji Pravni odsek Velike skole. Kad je došao na Veliku školu, pokret među omladincima izazvan idejom i delovanjem Svetozara Markovića bio je u punom jeku. I Lazarević prilazi tom pokretu. Uči ruski jezik da bi mogao da čita i neprevedene spise ruskih revolucionarnih demokrata, drži popularna predavanja iz prirodnih nauka, prevodi kraće članke Čarlsa Darvina i Majkla Faradeja. Lazarević počinje da prevodi i poznat roman Černiševskoga Šta da se radi koji, kako sam kaže, "svojim čitaocima pokazuje put kojim se dolazi do društvenoga blagostanja". On je i sekretar, ili kako se to onda zvalo: pisar, studentskog društva "Pobratimstvo", čija je uprava u rukama studenata-socijalista. Ali se ovaj novi uticaj sukobljava sa jednim drugim uticajem koji se vremenom pokazao jačim. Pod uticajem vaspitanja koje je dobio u porodici od majke, izuzetno jake žene, koji nikada nije mogao a ni želeo da prevaziđe, Lazarević se postupno i postepeno odvaja od "novih" ljudi i od "nove" nauke i, kao što to obično biva, postaje njihov protivnik. Po povratku iz Berlina, gde je kao državni stipendist studirao medicinu, odvojivši se od beogradske duhovne i političke klime, taj raskid postaje potpun. Radio je kao praktičar, civilni i vojni lekar, i uz put se bavio književnim radom. Napisao je nekoliko napisa iz oblasti medicinske nauke i bio prvi srpski lekar i naučnik koji je u svome radu upotrebljavao mikroskop. U istoriji medicine u Srbiji ostaće isto tako poznat po primeni novih metoda u lečenju nekih bolesti.

26.

Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. "...Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja" – to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski.

Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao.

Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. "U velikom haosu rata – govorio je mladi pesnik – bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće". I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike.

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata.

Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: "Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prašao je na nas. I ne dà se ugušiti... Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost... lirika postaje strasna ispovest nove vere." Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu.

Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Ali su se vremenom takva sećanja stišala, pa kad je ovaj pesnički brod trebalo jasnije da uputi i povede, Crnjanski je i dalje lutao i posrtao, približavajući se idealima srpske buržoazije preplašene blizinom proleterske revolucije.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:U tebi nema besmisla i smrti...Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. 27.

Kada se podvuče saldo za poslednje tri decenije moderne srpske političke istorije, verovatno da nije bilo termina i ideje koji je bio više zloupotrebljavan nego što je to slučaj sa pojmom patriotizam. U dnevno-politički vokabular ušao je tiho, kao substitucija za ozloglašeni nacionalizam i rodoljublje, jer se akterima na našoj javnoj sceni činilo da definicija patriotizma zvuči umivenije i manje ekskluzivistički, pa je samim tim šira i sveobuhvatnija. Tako je ona postala prihvatljiva, doduše uvek sa izvesnom distancom, čak i za strukture koje imaju odbojnost prema svakom iskazivanju rudimentarnih identiteta. Ono što bi se u najširem značenju moglo definisati kao konkretizacija patriotske politike, u pomenutom vremenskom periodu, imala je mnogobrojne metamorfoze. Pred raspad SFRJ oličena je bila u sintagmi „jaka Srbija u jakoj Jugoslaviji“ i borbom za političko-pravnu celovitost nad čitavom teritorijom tadašnje SR Srbije. Početkom sukoba, insistiranjem na očuvanju kontinuiteta državne zajednice, čak i bez većeg dela njenih konstituenata. Tokom građanskih ratova na prostoru nekadašnje zemlje isticala se podrška odbrani Srba koji su ostali da žive van prostora tadašnje SRJ, ali i izbegavanjem da država formalno uđe u oružane okršaje. Potom je usledila agresija NATO i odbrana zemlje. Nakon događaja iz 2000. nešto se modifikovala percepcija patriotske politike i ona je iz nacionalno-suverenističkih pojmova počela da se transformiše u pravcu ekonomsko-integracijskih premisa. Tako su željeni ciljevi postali konkurentna tržišna privreda, ubrzani pristup EU integracijama, te promena sistema vrednosti našeg društva. Ovo poslednje, verovatno, kako bi se pokazala nedvosmislena distanca tadašnjih vlastodržaca, prema njihovim prethodnicima i neostvarenim rezultatima tih vlasti, a sve sa nadom da će biti bolje prihvaćeni od vodećih subjekata međunarodne politike. Od tradicionalnih patriotskih

zalaganja ostala je samo mlaka i neuspešna aktivnost oko borbe za KiM, kao deo naše teritorije pod međunarodnim protektoratom.

U težnji za što većom diferencijacijom u odnosu na režim od pre petooktobarskih promena, politička elita je uspela samo u jednom, postala je samo još neuspešnija u realizaciji svojih proklamovanih ciljeva. I to bez teškog balasta rata i međunarodnih sankcija. Iako su imali povoljne startne pozicije, blagu naklonost spoljnih faktora i realan entuzijazam među sopstvenim građanima, rezultat, na žalost svih nas, blago rečeno je katastrofalan. Kao država i društvo u mnogo čemu smo čak i u gorem položaju nego što smo to bili u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Suštinski problem i svi promašaji naše politike, kao i realna inflacija patriotskog osećanja i delovanja među našim državljanima, posledica je krize elite koja bi trebalo da nas vodi. Nekompetentnost, nedostatak osećaja za fundamentalne globalne procese, nerazumevanje međunarodnih odnosa, odsustvo vizije i ideja o svim mogućim pravcima jačanja i afirmacije naše države, u mnogo čemu i neodgovornost, većinska su odlika ovdašnjih političara koji su imali tu privilegiju da upravljaju našom zemljom. Jednodimenzionalnost i bezalternativnost je zajednička deskripcija za sve njihove velike patriotske ciljeve, a to je pouzdan način, u savremenom svetu, da zađete na teritoriju gubitničkih država i nacija.

Kada pristup jednom nadnacionalnom savezu, makar on imao svojih realnih prednosti, pretpostavite sve svoje ostale interese, od ekonomskih do bezbednosnih, očito je da onda živite u svetu iluzija i jednoj vrsti utopije bez dodirnih tačaka sa vrlo brutalnom realnošću. Cenu buđenja iz takve političke i strateške fantazmagorije, nažalost, plaća čitava zajednica i to na najtragičniji način, gubitkom interesovanja za poslove od opšteg značaja, malodušnošću prema zajedničkom interesu, te atomizacijom društva. Lideri koji su nosili i afirmisali takve ideje bivaju kažnjeni od strane građana samo marginalizacijom, što je i najbolje za njih s obzirom na stepen odgovornosti. Primer za takvu političku sudbinu je bivši predsednik Srbije u dva mandata Borisa Tadića, koji je sa svojim konceptom bezuslovnog približavanja EU na kraju završio kao beznačajni akter ovdašnje scene, kojeg samo njegov regionalni koalicioni partner drži iznad cenzusa.

Na sreću, Srbija je prebogata svojim kreativnim ljudskim potencijalima, tako da smo još uvek sposobni da donekle ispravimo ono što političari limitiranih formata upropaste. Našu konkurentnost i reprezentativnost pred međunarodnom javnošću za sada uspešno afirmišu sportisti, umetnici i naučnici. Oni su najbolji dokaz, poput košarkaša na nedavnom Svetskom kupu u Španiji, da možemo da se izdignemo iznad svih sumnji, nepoverenja i loših okolnosti, te da svojim zajedničkim i posvećenim radom dođemo do trona. I kada smo, kao što je primetio kapiten naše reprezentacije, ispunjeni patriotizmom. Onim pravim, koji oplemenjuje, nadahnjuje i podstiče na akciju. Onaj koji za konačan ishod ima rezultat, uspeh i ugled, a ne zloupotrebu uzvišenih i važnih principa za svaku zajednicu u cilju emocionalne manipulacije sopstvenim narodom.

Dakle, patriotizam nije anahroni pojam niti osećaj čim ga najuspešniji među nama ističu kao svoj pokretački motiv. On zahteva samo odgovornu elitu, koja će ga prilagoditi i definisati potrebama naše države i naroda, epohi u kojoj živimo.

Autor je jedan od osnivača Treće Srbije

Aleksandar Đurđev

27a.

Milos Crnjanski

U izdanju Zadubžine "Miloš Crnjanski", kao dvanaesti tom sabranih dela Miloša Crnjanskog, upravo se pojavilo kritičko izdanje Romana o Londonu, koje je priredio Svetozar Koljević

These fragments I have stored against my ruins.

T. S. Eliot

Nostalgija nije tek prijatna, dokoličarski neobavezna čežnja za romantično obojenim minulim danima. Nostalgija je poremećaj u doživljavanju vremena i prostora; ona je hipertrofirana svest o prolaznosti, prokleta sposobnost da se svaki trenutak života već u času svog trajanja doživi kao prošlost. A kada sve zaista postane prošlost, kada potone u taj gadan, mutan bezdan – nostalgija postaje bolest. Obično smrtonosna. Od te bolesti boluje knez Nikolaj Rjepnin; od nje bi, takav kakav je, u trenutku u kome ga čitalac upoznaje, zasigurno bolovao i u rodnoj Rusiji. Engleska je katalizator, ne i uzrok njegove bolesti. Uzrok je u njemu samom: Rjepnin je jedan od onih koji nostalgiju nose u sebi i pre no što steknu bilo kakvu prošlost, jedan od onih koji čitav svoj život žive kao pomalo nejasno sećanje na nešto što je bilo i što se više neće vratiti. Uvereni su, pri tom, da upravo tom sećanju duguju život, dok im ga ono zapravo oduzima. Tako i prognani knez u Romanu o Londonu veruje da "ako bi morao da prestane da misli o Rusiji... ne bi više ni vredelo živeti". Nostalgija daruje život, ali i ubija; kao, uostalom, svaka lepota, kao umetnost, kao pozorišna iluzija u kojoj se glumac uvek iznova rađa kao neko drugi, ali i uvek iznova umire, kao onaj koji bi, možda trebalo da bude.

Otuda Rjepnin sebe tako često doživljava kao glumca, lošeg glumca u amaterskoj predstavi, žanrovskoj brljotini koja se neznano kako iz tragedije prometnula u farsu. Otuda metaforika drame i pozorišta kao dominantni okvir njegovih razmišljanja, otuda njegovo tako često pozivanje na Šekspira, povremeno nalik svojevrsnoj spiritističkoj seansi prožetoj očajničkom verom da bi svojom alhemijom reči "Labud sa Ejvona" mogao da gole i hladne kamene krhotine Rjepninovog života iznova pretvori u zlato. Šekspir se priziva već u prvih nekoliko rečenica romana, jasnom aluzijom na čuveni monolog o svetu kao golemoj pozornici na kojoj čovek tokom svog života igra sedam različitih uloga. Ovaj setni monolog, začudo, smešten je u svet vedre pastoralne komedije Kako vam drago. Ako na takav način o životu razmišljaju likovi u komediji, šta onda preostaje tragediji, mogao bi da se zapita nedužni čitalac. Ostaje joj, dabome, Makbetov monolog, o ubogom glumcu koji tetura pozornicom u zaludnoj potrazi za smislom i razlogom postojanja jedne bučne i mahnite priče koja odavno ne znači ništa – ukoliko je ikada išta i značila. I ovog se monologa Rjepnin priseća u jednom času, u pokušaju da se nihilizmom odbrani od užasa prolaznosti. U isto vreme, to je i pokušaj – podjednako neuspeo – da se uništenom životu makar podari dostojanstvo tragedije. Jer, žanrovi tragedije i komedije ne bi se ni kod Šekspira tako smelo preplitali da i u takozvanom stvarnom životu nisu tako opasno bliski: komedija se prečesto pretvara u tragediju, ova opet u farsu. A farsa je, uči nas tome jedan drugi Šekspirov junak, okrutnija od tragedije. Tragedija nudi mogućnost katarze, pročišćenja, iskupljenja – farsa najčešće ništa osim cinične poruge. Zato Rjepnin kao da i instinktivno nastoji da svom životu dâ obličje i ton tragedije, zato se – primećuje to i Nađa – "smeje na sopstvenom pogrebu", zato priziva iskreno ogorčenog Makbeta, a ne pozerski melanholičnog Džejkviza. Na stranu tragedije trebalo bi da ga prevede i osnovna nedoumica koja ga muči, hamletovska dilema: biti ili ne biti. Hamletova dilema, međutim, okončana je anarhičnim pokoljem glavnih junaka, uništenjem kao nagoveštajem otvaranja prostora za rađanje novog, možda boljeg i pravednijeg sveta, dok u Rjepninovom svetu postoji samo haos kao početak i kraj svega. Tu nema Fortinbrasa da iznova vaspostavi red i poredak, nema nikoga ko bi mogao da pokupi mrtve i napravi mesta za novi život. Umesto iščekivanja Fortinbrasa, na red je došlo čekanje Godoa.

Godoa čeka i Rjepnin, kao glumac koji se – sviknut na realističko pozorište – u novostvorenom teatru apsurda ne snalazi baš najbolje, tim pre što se i u dodeljenoj mu ulozi oseća krajnje teskobno.

U tom teatru apsurda Rjepnin zna da "niko nije ono što mu ime kaže, u životu, niti onaj čije ime nosi". U tom je svetu i proleće drugačije, pošto se probija kroz pocepane crne zavese, kao u sirotinjskom pozorištu. U njemu on, s vremena na vreme, noću, diriguje nevidljivim orkestrom iz svoje prošlosti, u njemu se priseća komičara Čaplina koji predstavlja ručak. Poučen Čaplinovim primerom, u svojoj danonoćnoj potrazi za izgubljenim tekstom uloge koja bi trebalo da mu pripadne, Rjepnin s vremena na vreme predstavlja ručak, predstavlja nadu, predstavlja život. Rjepnin je Čaplinov skitnica besmisleno zatečen u ulozi Makbeta, beznadežno nem pred velikim monolozima koji će morati da ostanu neizgovoreni, nem kao neka od onih ubogih lutaka koje Nađa pravi, tužnih onoliko koliko to mogu biti samo unapred odbačene igračke – jer novo vreme izvodi na scenu nove lutke, amerikanske, koje umeju da kažu mama. Tu Rjepnin više nije ni glumac, već marioneta, a nema više nikoga ko bi mu vukao konce. Preostaje mu samo da sa prašnjavog poda pogledom prati "smrt jednog po jednog glumca našeg pozorišta", pitajući se sve vreme treba li da spokojno sačeka svoj red ili da se malo progura napred.

A glumac je, bez obzira na to da li je dobar ili loš, glavni ili epizodista, komičar ili tragičar, uvek i nužno stranac, ne samo za druge već ponajpre za samoga sebe. Rjepninovo stranstvovanje u Londonu mnogo je više od puke fizičke činjenice: on je stranac u tuđoj zemlji, u tuđem jeziku, u tuđem životu. Zbog toga katkad i instinktivno traži oslonac u kulturi iz koje je potekao, ali i onoj u kojoj pokušava da se udomi (celokupni Nađin prtljag pri dolasku u Englesku činila je jedna knjiga Puškinove poezije). Takav beg u kulturu i traženje azila u umetnosti bili su sasvim ostvarivi za duhovne (i stvarne) emigrante nekih minulih vremena. No u modernom svetu, u kome se tako nepristojno brzo smrkava, bezdomnost je stanje svesti koje se neminovno prenosi i na umetnost. Moderna umetnost, umetnost je bez rodnog mesta i bez doma: nastala u limbu istorije, u vremenskom vakuumu između dva sveta od kojih je jedan bio mrtav, a drugi s razlogom odbijao da se rodi, ona i danas lebdi kroz vreme i prostor podarena slobodom kakvu poseduju samo oni koji nemaju šta da izgube. U tom veku koji su, možda ne samo u književnosti, ponajviše obeležili upravo emigranti, Roman o Londonu rađa se kao jedan od poslednjih velikih izdanaka evropskog modernizma. Možda stoga i nije tako slučajno to što u londonskim pejzažima s lakoćom prepoznajemo atmosferu Eliotove Puste zemlje, kao ni to što Rjepnin korača kroz ruševine i kroz maglu i kroz zelene oči mačaka – da li je Crnjanski možda čitao Eliotovu Ljubavnu pesmu Dž. Alfreda Prufroka, taj svojevrsni manifest modernističke poezije, u kome je magla bezumno smelom metaforom pretvorena u ogromnog žutog mačka čija je gadna njuška prislonjena uz prozorsko okno? Možda nije slučajno ni to što u toj istoj tmini povremeno naziremo i lik Vladimira Nabokova koji je, kao i Rjepnin, rođen u Sankt Peterburgu i iz njega zauvek prognan. I da li je to Crnjanski čitao Nabokovljev roman Pnin, priču o ruskom emigrantu izgubljenom u Americi – jer eto, i Rjepninu u jednom trenutku predlažu da iz praktičnih razloga u engleskoj uzme ime Pin? A možda je čitao i Džojsa, pošto sneg po kome se vuče Rjepnin tako podseća na onaj koji sa svog prozora posmatra junak po imenu Gabrijel Konroj u jednoj Džojsovoj priči, sneg koji spaja mrtve i žive. "Jan Majen, i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini", čujem kako neko viče, nemo, u jednom vagonu podzemne železnice, u Londonu. "Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem", kao da mrmlja Gabrijel Konroj zagledan u snežnu dablinsku noć. A možda je to ipak Džojs čitao Crnjanskog? Niko tu nije čitao nikoga, a čak i ako jeste, to u ovom slučaju nije nimalo važno, jer pisci romana, kako to kaže Rjepninov dvojnik, znaju sve jezike. Dogodilo se, u stvari, to da je u svojim pokušajima da ovlada engleskim jezikom (o čijim iznenađujuće patetičnim rezultatima svedoče "engleski" delovi rukopisa Romana o Londonu) Crnjanski je neosetno upio engleski književni Weltanschaung prve polovine veka, ono tako prepoznatljivo modernističko osećanje beznađa i besperspektivnosti koje je iznedrilo tolika značajna umetnička dela – pa eto, i Roman o Londonu.

I to je ono što povezuje Džojsovog Stivena Dedalusa, Eliotovog Tiresiju i knjaza Rjepnina, raseljena lica u potrazi ne za domom, kao što duboko veruju, već za identitetom. Njihov dom je u njima samima, jedino što nije jasno ko su oni zapravo. Rjepninova senka, zbog kaputa s rasprodaje

u koji je odeven, liči na senku Eskima. On, dakle, više nije ni stranac, već senka stranca, senka lutke stranca, jedne od onih lutaka Eskima koje sa sizifovskom istrajnošću (i istim takvim učinkom) pravi Nađa Rjepnin. Nađa koja, za razliku od svog supruga, ne razmišlja o predaji. Te svima savršeno nepotrebne lutke potrebne su samo njoj, da bi sačuvala nadu i veru u smisao postojanja. Njen suprug više ne poseduje ni jedno ni drugo, ali ni lutke. Jedini način da se izdigne iznad vlastitog života – razmišlja on u jednom trenutku – jeste da postane odžačar, da se vere po krovovima. Ako ništa drugo, otuda je lakše skočiti u smrt. U nepostojanje je već kročio: on hoda ulicama Londona "kao senka, ako uopšte ima još i senku", "kao da je od voska", i ogorčeno zaključuje da "nema čak ni psa". Nema više ni svoj jezik, kao poslednju oznaku identiteta i poslednje pribežište. Jer, čovekov dom, ponekad razrušeni, zaista je u jeziku: u njemu su ljubav i mržnja, nežnost i brutalnost, smisao i besmisao – zato tuđa reč darling ne zvuči toplo i prisno, već podrugljivo. Zato Crnjanski nikada nije napisao roman The Shoemakers of London, ali jeste Roman o Londonu, koji je delo koliko srpske toliko i engleske književnosti. "S tim što Englezi to verovatno nikada neće saznati", šapuće, možda, i danas, nekakav Rus u podzemnoj železnici.

Literary texts

28.

Izvalio sam se na toplu kamenu klupu izloženu celodnevnom suncu, ne znam koliko staru, ali koliko sam shvatio iz jedne brošure koju sam našao dole u svom studiju, većina stvari je bila iz osamnaestog veka; klupa je bila izlivena upravo tako da možeš da se izvališ na bok, osloniš na lakat, i da ti sluga prinese grožđe. Bez sluge i bez grožđa, ja sam samo čitao knjigu koju sam poneo, i čekao da sunce zađe, i na momente prekidao sa čitanjem, i prebrojavao zvižduke koje su ptice pravile. Različiti zvuci, različite vrste ptica. Tačno u pola pet zapadna strana jezera je zableštala, sunce je zalazilo, i od vode se odbijala predivna svetlost boje zlatne breskvine kore. Zbog toga sam i pogledao na sat, hteo sam da znam kada se to tačno dešava, u koje doba dana. Nije mi se više čitalo. Boje su se razlivale, kretale se, silazile sa planina, pa preko tamnih šuma stizale do vode jezera, gde su se utapale, uz pomoć sunca, koje je sve to razigravalo. Istovremeno, na istočnoj strani, gde je površina vode već bila tamna, dosta tamnija, video sam četiri ribarska čamca, sa po jednim čovekom u svakom, plutala su u mestu. Nisu bili daleko jedan od drugog. Čuli su se glasovi tih ribara. Odzvanjali su, sve do brda i klupe sa koje sam sve to upijao, gledao i slušao. Bilo je čudesno.

29.

Kad sam se vratio "ozgo" u Srbiju, dobio sam mesto u ministarstvu i živeo sam s majkom od moje plate i njene male ušteđevine. Živeli smo lepo i zadovoljno! Osobito je moja majka bila zadovoljna što joj nisam doveo "iz Pariza kak'u Švabicu", pa da "ne ume s njome ni govoriti".

I ja sam bio zadovoljan što sam neženjen. I mada je majka počesto navijala da joj dovedem "odmenu", ništa me nije vuklo pred oltar. Nije da sam ja iz principa želeo ostati neženjen, nego - ne znam ni ja! Naprotiv! Ja sam sasvim delio nazore moje matere: "sve sa svetom i kad je čemu vreme", ali sam sve to ipak ostavljao vremenu i slučaju. Slučaju? - Jest! Ja "bolujem od slučaja", pa sam valjda malo i fatalist!

Dakle, tako smo mi živeli - dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar. Ona me je još neprestano subotom mila, davala mi savete, prišivala dugmeta na košulju, opirala se po kojoj želji i trudila se da održi svoj autoritet; ali kad sam ja već nešto učinio, kad je nešto bilo svršeno, onda je bilo uvek i - dobro! I ako bih se ja sam za nešto učinjeno kajao i kinjio, ona me je sama razgovarala i dokazivala da je baš tako dobro kako sam uradio. Dobro i onda kad me je, dan pre toga, svom svojom rečitošću od toga odvraćala.

Bože moj, kako su bile velike naše matere! One su imale praosnovne, čvrste, proste principe koji su ispisani u svakom bukvaru; a držale su ih visoko, s pouzdanjem i malo koketnim ponosom, kao vitez svoga dobrog sokola. Nije bilo nikaka pitanja ni zadatka života, ma kako on bio težak, a da ga one odmah lako i prosto ne reše. Nad apsolutnim teškoćama uzdizale su se svojim visokim i istinskim religioznim osećanjem.

Moja se mati malo i slabo kad šalila. Po jedanput u godini dana ja bih joj legao glavom u krilo. Tada bi me ona češkala po glavi i govorila kao malom detetu: "Kuždravo moje, ti slušaš mamu!", ali kao da se odmah i zastidela toga, jer bi uvek dodavala: "Tako sam te uvek mazila kad si bio mali!"

Nekih puta posle večere ja zapalim cigaru i kažem: "Mamo, sedi ti! Idem ja malo u kafanu, čeka me Joca doktor!"

- Sedi, bogati, da se malo razgovaramo. Željna sam te. Hoću tom tvom Joci da kažem..., hoću da mu kažem..., treba vi, brate, obojica da se ženite!

Mene kao stid:

- E, bogati, mamo; Bože, zdravlja! Dok budem imao veću platu!

- Dosta je, hvala Bogu, pametnome. Kad, ako Bog da, budeš imao dece, stići će i bolja plata.

30.

Ako se izuzmu klasični propratni efekti revolucionarnog zanosa (lepršav eufemizam za teror) – masovna streljanja u Beogradu, odmah po oslobođenju, i čuvena „pasja groblja“ o kojima se u potaji šaputalo – osnivanje logora Goli otok, bio je Titov najsuroviji čin. Posle tog ekscesa, ideološka represija ni izdaleka nije bila tako agresivna i sveprisutna kao u Sovjetskom Savezu i njegovim satelitskim zemljama.Ohrabren Maršalovim neskrivenim i neiscrpnim hedonizmom, partijski vrh se brzo prepustio zadovoljstima zapadnog načina zivota. Narodu su, sledstveno, udeljene mrvice sa stola. (....)Tokom dve svoje najuspešnije decenije, taj nenadmašni amater koji je nadigrao mnoge profesionalce, postigao je ono o čemu danas najveći marketinški stručnjaci sanjaju i oko čega lupaju glavu – brendirao je sebe na svetskom tržištu. Magične reči „Tito – Jugoslavjia“ njegovoj zemlji su širom otvorile sva vrata. Maršal Broz obilato je iskoristio tu poziciju, putovao je više od bilo kog poznatog državnika.

31.

E sad, treba da znaš da je ta opservatorija, zbog svetlosnog zagađenja, skoro potpuno neupotrebljiva za neki ozbiljniji rad. Više se učimo kako sve to funkcioniše i šta da radimo kada odemo u neku pravu, nego što zaista gledamo.

Onda je krenulo. Čule su se sirene, ali nekako jezivo, u daljini. Uhvatila me je panika. U stvari, nisam imala pojma šta će da se desi. Mislila sam da sad ima sve da nas pokokaju, kao u Drugom svetskom ratu. Malo me je profesor smirio, mada sam videla da se i on uplašio. Zatim je počeo da petlja oko teleskopa i rekao nešto, kao, hajde da gledamo zvezde, zar da propustimo ovakvu priliku. Jer, sećaš se, u početku su bila ona zamračenja, gluposti, i nebo je bilo skoro čisto. Došlo mi je da mu kažem, kretenu, ima da poginemo, a ti ćeš, ladno, da gledaš zvezde. Ali posle nešto razmislim, pa šta drugo da radimo. Otvorimo kupolu, on gleda, traži, ne zna gde će pre, toliko toga da se vidi… Da te ne davim sad, ali to sam do tada gledala samo na slikama. Primila sam se skroz. A prizori veličanstveni, ludilo. Potpuno je drugačije kada gledaš uživo. Nešto neopisivo. Uhvatio me je zanos, a uzbuđenje samo raste… Tamo negde oko četiri, počela sam da plačem, od radosti. i nekako, nisam se više ničega plašila. Naravno, kada sam došla kući, moji su histerisali, gde sam i sve to, ali bilo me je baš briga. Znala sam da ću da gledam u nebo do kraja života.

32.

Nikada u životu nisam nosio kravatu i odlučio sam da to ipak učinim na sledećoj večeri. Nemam nikakav odnos prema tome, ne hvalim se, niti žalim zbog toga, jednostavno nisam, nisam nikada

morao da nosim kravatu. Nisam to morao ni tada, ali kad sam se probudio, malo sam se bavio računicom, od Rokfelera sam dobio 500 dolara kao džeparac, spojio sam to sa onim novcem koji sam poneo sa sobom, prebrojao sam sav taj novac, imao sam ga dovoljno, onda sam se obukao, i otišao u selo, ušao u jednu od onih radnji gde cene nisu bile previsoke, mada je sve u Belađu bilo skupo, i tako sam kupio čak i novu košulju, ali i kravatu. Prodavačica je bila ljubazna, žena srednjih godina, strpljivo je čekala da odaberem kravatu. Bilo ih je na desetine, i na kraju sam se ipak odlučio za jednu tamnoplavu, sa jedva vidljivim, još tamnim ljubičastim tačkama. Pomislio sam da zamolim tu prodavačicu da mi pokaže kako se vezuje kravata, ali nisam to uradio. Bilo me je sramota. Vratio sam se brzo u vilu, u svoju sobu, obukao tu novu bordo-teget košulju, i pokušavao sam da vežem kravatu. Nije mi išlo. Trudio sam se i onda je u jednom trenutku ispalo nešto što je moglo da liči na dobro, pravilno vezanu kravatu, ili je na to meni samo ličilo, pa sam je baš tako ostavio, sa tim čvorom, i skinuo je preko glave.

33.

Mene je pomalo zaboravila, potisnula me u stranu, nisam više važan kao ranije. Svu njenu pažnju zaokupljao je taj živi a nerodjeni stvor, življi od mene, značajniji od svega na svijetu. Ma šta govorila, znao sam da misli na njega. Kad je pitala, ima li izgleda da ću se zaposliti, bilo je to zbog njega. Ako se sjećala oca, to više nije bila ona teška tuga koja me je plašila, vec žaljenje što djed neće videti unuče. Ni naša soba nije više valjala, zbog njega, moraćemo na prolece potražiti nesto bolje, bez žohara, bez vreline, bez tjeskobe. Sve što je činila, govorila, mislila, imalo je jedan povod i jedan razlog. Već je voljela taj plod, to buduće dijete, nerazumno je pitala i mene da li ga volim, i morao sam reći da ga volim, da me ne bi smatrala čudovištem, jer ne bi shvatila da majka voli i misao o djetetu, a da će otac zavoljeti živo stvorenje, možda tek od njegovog prvog osmijeha. Ja nisam znao nista o njemu, bio mi je stran i dalek; ona ga je neprestano osjećala kao dio sebe. Ja sam o njemu mislio kao o brizi, zbog nje, i zbog života koji će se promijeniti; ona je o njemu mislila kao o smislu svega, i bilo joj je prirodno da se život prilagodio njemu i njegovoj sreći... Njeno dijete u njoj u sve je unijelo red i smisao.

Gledao sam kako u poslu oko ručka zastane, iznenadjena, široko otvorenih očiju, blaženo osmjehnuta, i polako sjeda na sećiju, uspravljena, sabrana, svečana, i rukom pažljivo dotiče okruglinu trbuha. Miče se - kaže presrećna. - Osjetila sam nožicu.

34.

Kad je prošlo nešto više od tri nedelje otkako se Lena utopila, jednog svetlog i mlakog jutra u mesecu oktobru, tetka nas je obavestila da kad god se penje uz drvene stepenice što vode u Leninu sobu, čuje iza sebe neko neobično krckanje.

Kao da se neko nevidljiv penje iza nje.Po tetkinom mišljenju bio je to Lenin duh. Duhovi umrlih ljudi lutaju zemljom četrdeset dana posle smrti, a najčešće tamo gde su za

života boravili.Neki doduše, i posle toga.Tetkina razmatranja o duhovima delovala su mom ocu do te mere besmisleno da isprva nije

našao za potrebno čak ni da ih komentariše.Progovorio je tek kad je tetka po treći ili četvrti put počela da nas uverava da je u kući Lenin

duh.Otac je tvrdio da to krckanje koje ona čuje nastaje usled toga što se drvene stepenice posle

ugibanja ispravljaju.(......)Nedugo potom, tetka mi je u poverenju saopštila da i dalje čuje one korake i da sad ne

preostaje ništa drugo nego da se Leni odži pomen.

I tek tad će se njena duša smiriti. Naravno, sve to strogo među nama.

I tako kad se navršilo četrdeset dana od Lenine smrti, tetka i ja krenuli smo u crkvu. Ocu je tetka saopštila da ide da zapali sveću za pokoj duše mog teče – neistina po meni sasvim suvišna, jer oca nikad nije ni zanimalo kuda ona ide.

35.

Nakon poslednje predstave Hamleta koju sam glegala, šetala sam se nekoliko sati kao opijena. Bila je tiha noć, bez mesečeve svetlosti. Tumarajući tako gradom, prošla sam ponovo pored zgrade nacionalnog teatra. I tu je bio mirno. Samo se na momente iz pozorišnog bifea čuo promukli ženski smeh i više muških nerazgovetnih glasova. Bacila sam pogled kroz prozor bifea ne bih ugledala neko poznato lice, ali je bilo toliko zadimljeno da se ništa nije moglo razaznati. Atmosfera u bifeu ličila mi je na onu kakvu zamišljam da je bila u Londonu pod gustom maglom iz romana Šerloku Holmsu. Nastavila sam da hodam i došla do pešačkog prelaza na kome su stajala dva mladića i neki pijanac koji je povraćao.

- E, brate, evo ga onaj – reče jedan od Mladića.- Ko? Ovaj stondirani? – odgovori mu drugi mladić- Ne, brate, nego ova lopata od ribe sa cvikerima - reće prvi i pokaza rukom u mom pravcu. –

Pa naravno da mislim na ovog stondiranog! Jeste, bre, to je on! – uporan je bio prvi.

Nisam prešla ulicu iako je na semaforu bilo zeleno svetlo.

- Ma jok, nemam pojma ko je taj – izričit je bio drugi.- Jeste, to je onaj... ma poznat je, bre, kako ne znaš?! – nastavljao je sa ubeđivanjem prvi. –

Ma znaš sigurno, to je onaj... onaj što glumi u onoj reklami za prašak za pranje veša, brate! – najzad se setio prvi odakle mu je bio poznat glumac.

Gledala sam ne tremice u pijanca. Njegov lik mi se činio sve poznatiji, ali ne iz neke reklame, već... Izgledao je neuredno i slabašno, zapušteno i prljavo. Okrenuo se na sekund ka meni i otkrio lice.

- Pa to je... - zbunjeno sam izgovorila u sebi.Pa to je... Hamlet!

36.

Otvorio je oči i pogledao oko sebe, još ne shvatajući gde se nalazi.

u gustom mraku primećivao je samo senke nepoznatih oblika. Ćilim ispod njega ispuštao je težak, ustajao miris, stara asura i slama pucketali su dok se pridizao. Zvuk koji ga je probudio, ponovi se. Neko je napolju načinio tih, oprezan korak.

Više sećanjem nego pogledom, počeo je da kroz tamu nevelike prostorije razaznaje košare pune pasulja, oraha i lešnika, bačev sa vodnjikom preteklom od zime, kanape nanizanih smokava i kajsija, okačene o zidove i nisku tavanicu, drveni kalup za fesove, nekad uglavljen i davno zaboravljen među svim drugim stvarima. Začuo je zujanje komaraca i tihu ciku miševa, negde u dubini kuće Jovana Bakalina.

Sa trema odjeknuše dva nova koraka, potom još dva.

Pridignut na laktove, napregnuto je osluškivao.

Koraci se začuše ispred vrata.

Kroz okrugli otvor na dasci koja je poklapala zirku, probi plavičasti zračak svetlosti fenjera. Do njega dolebde šapat, ne glasniji od onog mišjeg.

„Đavo...“, jednu reč prepozna umrmljanju sa trema.

Polako ustade. Bosonog, kroz bakalski lavarint neprodate robe, nečujno pođe prema vratima.

„Đavo...“zacu još jednom. „Jeste... Baš on... Glavom i kopitama...“

Šapat naglo utihnu. Zrak svetlosti oslabi, kao da se fenjer, zajedno sa onim ko ga nosi, odmakao od njegove sobe.

Pomisli da će nepoznati posetioci otići pre nego što stigne da otvori vrata i požuri ka zirki. Zakači nešto na zemljanom podu, unaokolo se zakotrljaše orasi. Šakama se osloni na dasku, brzo naže glavu ka otvoru.

Sa druge strane zirke, ugleda krupno, crno oko, kako natremice pilji u njega.

37.

Između dece i profesora Gela stvar se bitno pogoršala posle gledanja filma „Čarobno Zrno“, u kojem je zli čarobnjak izgledao kao njegov rođeni brat blizanac. Više nije bilo nikakve sumnje. Deca su bila potpuno ubeđena da je taj čovek zao i opasan, samo što glupi odrasli ne mogu da svate. A kad su oni nešto i razumeli. Samo puše, kašlju i pričaju nešto dubokim glasom, bog te pita šta. Mala dečija zavera je optuživala profesora Gela da je veštac koji deci noću pije krv, a danju im, da bi ih zavarao, daje roza kolačiće. U stvari, tako ih obeležava. Ono koje danju dobije kolačić, noću je na redu za mučenje. Najveći baksuz koji neko dete može da zadesi jeste da njega sretne samo na ulici. Odlučeno je da nijedno dete, ni za živu glavu ne ulazi u njegovu apoteku kad je on tamo, čak ni sa roditeljima. Dobijali su velike grdnje, a pao bi katkad i po koji šamar, zbog zadržavanja i cupkanja oko apoteke, i po nekoliko sati, da bi se na kraju vratili kući bez sitnice po koju su ih bili poslali. Odrasli su čak počeli da veruju kako profesor izvesne lekove, namerno, neće da daje deci (ona su stalno tvrdila da nema baš onoga po što su ih poslali), pa su najčešće, puni razumevanja za apotekarevu skoro roditeljsko predostrožnost, sami išli u apoteku. Tu je deci malo odlaknulo.

38.

Kad je smenjen dotadanji vezir Mehmed Ruždi paša, Travničani su se zabrinuli, i ne bez razloga. To je bio čovek veseljak, lakomislen, bezbrižan i aljkav u poslovima, ali tako dobar da ni Travnik ni Bosna nisu ni osećali njegovo prisustvo. Pronicljiviji i pametniji ljudi bili su brižni odavno, jer su predviđali da to neće dugo moći trajati. A sad su se zabrinuli, i to dvostruko: i zbog ovoga dobrog koji odlazi i zbog novog, nepoznatog, koji treba da ga zameni.Mnogi su se stranci čudili što se Travničani toliko raspituju o svakom novom veziru, čim čuju za njegovo postavljenje, i podsmevali im se zbog toga, pripisujući to njihovom ljubopitstvu i njihovoj uobraženosti i navici da se mešaju u krupne državne stvari. Međutim nisu bili u pravu. (Potsmevači su uopšte retko u pravu.) Nisu ni radoznalost ni gordost nagonile Travničane da toliko raspituju o svakom novom veziru i njegovim najsitnijim fizičnim i moralnim osobinama i navikama, nego dugo iskustvo i velika nužda.

39.

Fra Marko Krneta je bio sestrić pokojnog biskupa fra Marijana Bogdanovića. Kako je bio jedino musko u familiji, biskup ga uze još kao dječaka u manastir, da uči i poslužue. Ali i pored biskupove zaštite i pažnje, mladić nije napredovao nikako. Bio je svojeglav i tup, mucao je u govoru i prskao pljuvačkom, nit je imao glasa ni sluha, tukao je mlađe i nije slušao starije. Ogorčen, biskup odluči da pokuša još jedno: da ga pošalje u Rim, ne bi li se u tuđini dozvao i popravio.Bočeći se sa svojim neukim i upornim fratrima, teškim i nesigurnim bosanskim putevima i samovoljim, uvijek gladnim turskim vlastima, on se kao sna sjećao svojih mladalačkih godina provedenih u Rimu. U onaj isti crvenkasti franjevački manastir u kom je, mlad i pun znanja i velikih planova, proveo tri godine, slao je sada svog sestrića. Činilo mu se kao da nastavlja svoj život. Ali i tu se razočara. Zaludu ga je preporučivao znancima.

40.

Bilo je dovoljno pogledati u nebo. Teški oblaci skupljali su se danima. Uskoro će početi.Uzdahnuo sam i uneo u stan poslednji tovar. Osnovne namirnice odavno su planule. Ostali su samo tegle ruskog kavijara, konzerve meksičke salate s norveškom tunjevinom, crnogorski pršut i godišnja proizvodnja pirinčanog hleba. Zdravu hranu kartonskog ukusa narod nije hteo da jede ni na Sudnji dan.

Uključio sam računare. Prijalo mi je da slušam zujanje mašina. Ventilatori su tiho krkljali. Veza je bila u prekidu. Pustio sam muziku, „Honking antelope“, Serđa Tankiana. Činilo mi se prikladno. Na televiziji su se smenjivali klovnovi koji su lagali planetu da će civilizacija opstati još neko vreme. Nema sumnje, desilo se daleko brže nego što je iko mogao da pretpostavi.Bio sam trezveni pesimista. Zamišljao sam sa će se čovečanstvo istrebiti. Nuklearni rat odavno je ispao iz igre. Tipovao sam na kataklizmičnu klimatsku promenu koja će nas jednostavno oduvati. Šta god da se dogodi, očekivao sam da će se okean ljudi postepeno svesti na barice, sve dok i poslednja kap ne presahne. Da ćemo se zagrcnuti koskom i skončati na putu za bolnicu. To je zaista bio obrt koji samo sudbina režira!

41.

GLAVNI KRIVAC TEKUĆE EKOLOŠKE KATASTROFE I VENERA IZ SUPERMARKETA

Pre nekoliko dana, mislim da je bilo najtoplije avgustovko popodne, dok sam pakovao namirnice kupljene u prodavnici, devojka iza mene primetila je, s izvesnim prekorom, da sam sve ono što je moglo da stane u jednu kesu rasporedio u dve, a da katastrofa bude veća, uzeo sam i dodatnu praznu kesu. Trepće sitna preplanula brineta i pita se čemu tolike kese, a sve fino i kulturno, uz ono meko č, govoreći mi vi, iako je tek desetak godina mlađa od mene. Kaže, zar ne znate da vreme raspada-poluraspada najlonskih kesa iznosi... Ne mogu da se setim šta je tačno rekla, ali brojka je nekoliko puta premašivala prosečan ljudski vek. Dodala je i to da navike moraju da se menjaju ako želimo da sačuvamo planetu.Mislio sam, kako da joj objasnim da su mi dve kese potrebne radi ravnoteže na biciklu, a da je treća tu ako mi slučajno spadne lanac. Ako bih nosio sve u jednoj, lako bih se skršio, a to povlači za sobom i niz postupaka koji teško da su ekološki. Slično je i sa spadanjem lanca i dodatnim trošenjem vode i sapuna. Moguće je da bi pominjanje bicikla izazvalo simpatije u njenim pametnim očima, mada, ko zna, možda je sitničava; bicikl ipak troši ulje za podmazivanje i gume, pa bi me ukorila što u kupovinu ne idem peške, kao ona, odevena u tamnocrvenu majicu na bretele, sivi šorts i crne japanke. Dobro, u drugačijem izdanju, ali japanke su must have, kako bi, verovatno, rekla na besprekornom engleskom.

42.

Pomislio sam i da sigurno ne pretpostavlja kako uopšte ne bacam kese, već ih sve čuvam u lutkama koje se pune najlonskim smotuljcima. Prvu mi je pre desetak godina napravila tadašnja devojka. Gabrijela je ispala malo nesrazmerno, s glavom stalno nakrivljenom nalevo i kraćom desnom rukom. Imala je šešir, raznobojne oči, proštepano srce na prsima i predugačko telo od izlizanog svetlosmeđeg somota. Naredna lepotica bila je skladnija, pošto je osoba zadužena za nastanak lutke imala veštije prste. Gospođicu Nikolinu krasili su pedantni šavovi, dugačka crna kika, izduženo lice sa suzdržanim osmehom i dugmad u tonu s diskretnom ljubičastom šarom bele haljine. S vremenom, pohotne obline Gabrijele i Nikoline primile su mnogo kesa, ali zadnjice im se još nisu napele do krajnjih granica.Upitao sam se i da li bi pametnica iza mene umela da sašije takvu lutku ili joj od ruke idu samo oštroumna zapažanja i dobronamerni saveti. Pomislio sam i da sigurno ima neko zanimljivo ime. Ovako samouverena osoba verovatno se ne zove Marija, Jelena, Ivana, Milica, Dragana... Pre će biti da su je roditelji nazvali Astrid, Klaudija, Bjanka, Nora, ili tako nekim sličnim imenom koje obesmišljava nadimke. Podrazumeva se da je pristojna. Ribu jede isključivo viljuškom i nožem, a sebi povremeno dozvoli i dve čaše vina. Ne zaboravlja tuđe rođendane, niti ljude oko sebe opterećuje svojim brigama. I ne govori ružne reči. Možda se tek ponekad s njenih senzualnih usana otme umerena psovka; naravno, uz ono meko č.

43.

Razmišljao sam i o tome kako verovatno nije njena krivica što smatra da su za uništavanje planete najviše odgovorni punjači mobilnih telefona zaboravljeni u utičnicama, kese iz supermarketa, dezodoransi i lakovi za kosu, bela tehnika i sijalice starije generacije... Pa, dešavalo se i mnogim slavnim ljudima da od drveća ne vide šumu. Proletelo mi je kroz glavu i pitanje da li je ova narodna umotvorina uopšte prikladna za ono na šta mislim, ali već sledećeg trenutka shvatio sam da je to nebitno. Nisam uopšte sumnjao u plemenite namere devojke koja me je već nekoliko sekundi gledala i očekivala odgovor, jer devojke poput nje uvek na kraju dobiju ono što žele.Kako je bila privlačne spoljašnjosti, priznajem da su mi došle i neke nedolične misli. Moguće da je to bilo zbog ocrtanih grudi ispod tamnocrvene majice na bretele ili mirisa preplanule kože, koji se, istina, tek naslućivao. Verovatno bih ga bolje opisao da nije bilo osveživača prostorije. Ovako, mogu da kažem samo to da me je podsetio na cvet mandarine, iako nikada nisam pomirisao mandarinin cvet, niti znam da li mandarina uopšte cveta. Verovatno cveta. Pomislio sam i kako imam sreće što nisam u stripu; devojka bi mogla da se zgrane od teksta u oblačiću iznad mene, a visoka žena iza nas sinu bi pokrila oči ili bi samo nemoćno slegnula ramenima i pocrvenela na dečakovo pitanje, šta znače one reči iznad čikine glave.

44.

Eto šta mi je prolazilo kroz glavu tokom tih, rekoh već, tek nekoliko sekundi. Pa, kad ljudima može u trenutku da proleti čitav život pred očima, barem tako kažu oni malobrojni koji su imali sreće da se otmu iz zagrljaja smrti, moglo je i meni sve ovo, dok je venera iz supermarketa čekala odgovor.Možda je trebalo da izgovorim sve što sam pomislio. Bolje bi me razumela. Ali kako me je hvatala neka obamrlost – pomenuo sam već, bio je to možda najtopliji dan u godini – sažeo sam sve, pokušavši da izvučem suštinu, iako sam već sledećeg trenutka znao da mi je izmakla i da ću u devojčinim očima ostati glavni krivac za ekološku katastrofu. Oslovio sam je sa drago dete – pa kad već tera šegu sa mnom i obraća mi se sa vi – i rekao da su mi kese potrebne da ih stavim Gabrijeli i Nikolini u dupe. Dok sam izlazio na popodnevnu žegu – mora da je bilo oko četrdeset stepeni, i to u hladu – učinilo mi se da je rekla, prostačina. Naravno, uz ono meko č.

45.

Stojim u redu sa natrpanim kolicima iza gospođe koja popunjava ček brzinom naduvanog puža. Kasirka joj pomaže u istom ritmu, pa sve baca zmijski pogled ka meni, nervoznoj i iznurenoj od provokacija sa rafova, bilborda i od promoterki zbog kojih su mi kolica kao hrčkovo skladište... To sve traje, i ne znam gde više Naduvani Puž pronalazi prostor za popunjavanje, kao da ispisuje neku basnu a ne najobičniji ček. Pri tom se preznojava, naravno greši u popunjavanju, pa traži korektor, pa joj Zmijski Pogled daje do znanja da ne sme korektorom da se brlja po čeku, pa moj Blizanac Hrčak iza mene u redu hukće, psuje, pa ga Zmijski Pogled prekorno zagleda... Najzad Naduvani Puž udara tačku završnicu na ček i počinje da pakuje. Sigurna sam da bi trebalo, zbog ovakvih slučajeva, na ulazu u markete uvesti test inteligencije.

Naduvani Puž pet minuta pokušava da ugura poveliki lavor u omalenu kesu. Ne verujem da je problem bio u tome što je omalena kesa bila besplatna a što se velika plaćala nego u uverenju Naduvanog Puža da će lavor da stane u nju. Već mi ruke počinju da se tresu od nervoze. Osećam potrebu da joj istrgnem taj odvratni lavor i tu kesicu iz ruke, kupim glupu kesetinu i nabijem ga u nju.

46.

Naša kuća u Vidovdanskoj nije bila velika, cigle povezane blatom, kako je i rađeno u tim teškim vremenima. Sastojala se od kuhinje, skučene sobe i odaje koja je služila kao štala za Arapa.Arap je hranio našu veliku porodicu. Crn kao ponoć, hirovit, Arap je za mene bio najlepši konj kojeg sam u životu video. Računajući i atove kojima sam se divio gledajući kaubojce!Deda Sava je ponekad ulazio u štalu sa vilama, psujući:- ‘Bem ti Božju majku!Udarao ga je po sapima držaljkom, na šta je crni lepotan njištao i dobovao kopitama po drvenoj ogradi.Ujutro, Sava bi se, onako zdepast, raskrečio na špediteru, stojeći malo pognut napred, i oni bi izleteli na kaldrmu, prkoseći komšijama. Zorom bi se pomirili, i Arap bi opraštao Savi ono za majku. Znao je da je to psovala rakija!U dvorištu se nalazila šupa sa ugljem, biciklom, testerama i mnoštvom pacova koje su deda i ujak Gale, zabave radi, gađali iz praćke kada su se drsko pojavljivali u okviru vrata. Poviše je stajao čučavac, zatim golubarnik, i uz tarabu bunar. Avlija nije bila veća od košarkaškog igrališta, ali smo u njoj imali sve što nam je bilo potrebno: šljivu, orah, višnju, krušku i dve tri leje paradajza i paprika.

47.

Baba je gajila belu radu i hrizanteme, tek da je podsete na Kremne.Najviše vremena provodio sam uz Arapa i golubove. Ujak je držao „rasu“, njih oko stotinu, koja se danju prebacivala sa krova na krov, a noću bismo golubarnik zaključavali i puštali struju koja je bila povezana sa bravom. Napon bi aktivirao alarm i oterao uljeza, ali je bilo daleko korisnije to što se znalo da smo spremni da ih dočekamo. U našu avliju nisu ulazili!Najviše sam voleo karudijane. To su vam crni ljubavnici, sa belim i tamno plavim perima oko guše i na rubovima krila. Imali smo u ergeli jednog posebnog: izdržao bi po devet časova u „tački“, u visokom letu, kada se golub jedva vidi golim okom. Bez obzir na visinu, svaki će vlasnik nepogrešivo prepoznati svoga ljubimca. Jednog dana posmatrao sam karudijana kako lenjo hvata niski let, polako dostižući srednji vis. Sparno vreme nije bilo pogodno za teranje u „tačku“, i znao sam da on to samo izaziva one manje spremne da ga prate, kako bi ih izmorio i preuzeo ženke u vreme parenja. Ljubavna igra!Odjednom – „Šilja“! Kopca smo zvali „Šilja“ otkad se ja zovem kako se zovem. Na prste se mogu izbrojati slučajevi kada je golub utekao tim nebeskim razbojnicima!

48.

Osnovna greška tih naivnih ptica bila je što su pokušavali da zbrišu leteći tamo-amo, bez ikakvog plana. U velikom strahu, udaljavaju se od svoga krova, koji bi im, možda, bio jedini spas. „Šilja“ samo to čeka!Tada se, poput Meseršmita, obrušava i... leti perije!Moj karudijan je zaveslao po srebrnom nebu i strmoglavio se ka našoj kući. Kobac je prozreo manevar!Prozori su bili otvoreni i na njima se vetrila posteljina. Gusar je pokušao napad sa strane. Karudijan je skupio krila i povećao brzinu. Gledao sam kao omađijan.Prošišao je kraj topole u Krstićevom dvorištu! Kobac je leteo uz sam rep mog nesretnog junaka! Još dvadesetak metara.Proletevši orah, karudijan je uleteo u sobu! Za kopca je bilo kasno! Zakucao se u orah kao ekser, trznuo dva-tri put nogama i... umirio se. Lovac je postao žrtva.Našao sam karudijana, okupanog znojem, na kauču. Gladio sam mu sjajna pera dok se nije smirio. Poljubim ga u kljun i tada, kunem se Bogom, karudijan mi se nasmešio!Mislite da sanjam? Varate se! Poznajem golubove i znam da je moj golub bio ponosan na ono što je učinio tog jutra.Naša rasa je tvrd soj! Krstići su požurili u naše dvorište da vide šta je ostalo od karudijana. Nisu verovali svojim očima!Pustio sam goluba na trem. Pogledao me velikim okom i poleteo na krov. Hteo je da pokaže da se ne boji! Krilima mi je govorio da njega ne može da uplaši jedan pišljivi kobac! Nije on bilo ko! On je karudijan. Iz Galetove ergele!Šepurio se nekoliko minuta, a onda dostojanstveno doleteo do mene i kljucnuo neko zrnevlje iz moje šake. Veliki golub. Golub sa mudima!Kopca sam zakopao pored oraha kako dolikuje. Bez ljutnje. Na kraju, on je samo činio ono za šta je stvoren. Orah je bio na pogrešnom mestu, i to je sve. Ili je on lovio pogrešnog goluba?

49.

Ludo vreme, ludo – prisećao ga se često Frenki naglas, pred Jovanom. - Ne možeš zamisliti. Pank u povoju, Sid Višes žari i pali, ovde grupe niču kao pečurke posle kiše, novi albumi samo ispadaju, nisi mogao sve postići.

Uvek sa istim oduševljenjem, bezbroj puta joj je ispričao kako je naša (tada naša, ispravljao se) muzička scena iznedrila gest dostojan skandaloznog izvođenja engleske himne „God save the Queen“ od strane „Seks pistolsa“. Desilo se to usred uspavljujuće-bezazlene porodične emisije Nedeljom popodne” koja se naizmenično emitovala iz Bogradskog i Zagrebačkog studija, kada je tokom jedne numere Darko Rundek, frontmen „Haustora“, demonstrativno, pred zapanjenim auditorijumom i zabezeknutim voditeljima, podigao srednji prst i mašući njime (unoseći se u kameru, dok je šokirani, zbunjeni snimatelj pokušavao da mu uzmakne krećući se unazad), mirno otpevao poslednju strofu pesme, zauvek razbvši svetinju učmalosti nedeljnog porodičnog odmora uz isprazni televizijski program.

Da li se takva nepodopština mogla desiti za Maršalovog života?

Zar bi on to dozvolio? Takvo skretanje sa linije? Takvu sprdnju pred kamerama?

Ali, Juga je bila obezglavljena. Samo se još njeno telo trzalo, kao što preklana kokoška klepeće krilima.Uskoro su i ti trzaji zamrli.

50.

Не марећи што од јутрос ништа није презалогајио, младић це хитро врати до растворене књиге. Горећи од знатижеље и грознице, он потражи место где је стао, тамо где је видео загонетну карту.Празнина. Све је у павиљону било на оном месту на којем се и пре налазило, само развијени план није затекао на столу од простих дасака. Неко је у међубременз долазило. Можда лично професор Тиосављевић, можда неки други читалац, ко би то сада могао знати.Опхрван размишљањима, Адам се истим путем брати до биле.Обишавши кућу око источног крила, Адам ослушну испред сваког од три улаза и чувши звецкање посуђа погоди иза којих је брата кухиња. На његово куцање ни овде нико не одговори, младић се реши да уђеч за разлику од пустог павиљона, затеће особу повијену над подебелом књигом. Жена, веома стара, опасана прегачом преко хаљине са шлингерајом, држећи барјачу у руци, тек на трен прекину листање књиге и подвикну:- Затварај врата! Прехладићеш ми тесто! Таман је почело да нараста! Седи, сачекај, још није готово!И Адам послуша, спусти се за сто претрпан купама поврћа, са грумуљицама маслаца у чинијици, зделом свеже павлаке, овалом са крупним комадима очишћене рибе... Старица је беома гласно читала некакав рецепт са искупусаних листова, препознао је чувени „велики народни кувар“ Спасеније – Пате Марковић, такав исти, само нешто мало новији, имала је код куће и његова мати.

51. SUDBA

Na sinjem moruLađa jedna brodi;Da mogu samo znati:Kuda je sudba vodi?

Vetar talasa more,Valovi liče gori.Nemoćno, teškom mukom seSa njima lađa bori.

Prošla je bura;More pokoja nađe.A pena talasa grliPoslednji deo lađe.

52.

Lampe su se pogasile. Nastala je tišina. Godina 1947. ušla je u taj ćorsokak u Mil Hilu, kao da je čitala Dikensa. Svet misli, i sad još, da je u Engleskoj, sve, pa i nova godina, kao u doba Dikensa. Tišina je noćna, međutim, kad je zima, i u Engleskoj, dublja, nego na danu, - kad su putevi zavejani. Svake desete godine, kad takva strašna zima biva i u Engleskoj, svet je, kao neka engleska, zimska bajka. Prljavi su putevi, tek kad se razdani. Tada i lelek silovanih mačaka prestaje, a sa njim i grlati mauk mačora, koji je, inače, svakonoćna muzika Londona.

Kad mu je žena zaspala, te noći, stranac je još dugo stajao kod svojih, zavejanih, prozora, u mraku. Zadržala je i njega magija te noći, noći koja je bila bela, i treptala na ulici, kao kristali. Kako je čudna ta noć i taj mir zavejane noći, poslednje u godini na celom svetu. Iako je bio užasnut mišlju da u svojoj bedi može doživeti, još veće nesreće, nego ta, koja ga je već postigla u Londonu, sneg, u toj noći, smirio ga je bio, za trenut. Ima u svetu neka skrivena lepota, koja se svud može naći.

Rusija je to, u koju se i Engleska pretvara, kad je zavejana. Pojedine, tako različite, zemlje, razna doba godine, sjedine se u neku sličnu sliku, te noći.

53.

Jean Pernaud je bio čovek šezdesetih godina, a pored plećatosti, lako se pamtio i po nosu, jer je bio nosat, kao što su Francuzi, protestantskog porekla. Radio je kraj gole sijalice, na svom tronošcu, pa su mu oči bile zacrvenele, od bljeska. Raduje se, kaže, da firma dobija Poljaka. A prodavačice će se radovati, kaže, da vide novog blagajnika, lepog čoveka. Kao da se žuri, da svoje mesto preda drugome, što pre, taj Francuz pokaza novodošlom pisaru firme, tronožac, sa kojeg je bio sišao, raširivši ruke. Zatim veliku, čeličnu, starinsku, kasu, pored malog stola, i visećih, zimskih, kaputa. Tim gestom pokaza i prozor levo, iznad tronošca, koji je bio uzidan u trotoar na ulici, zelen. - Od nekog, zelenog, tvrdog, debelog stakleta.

Uzviknuo je srdačno „Ja sam na tom tronošcu sedeo dvadeset godina! Čučao! Sad ćete vi, tu da čučite!“ Isto tako brzo, upoznao je novajliju u radnji, i sa istorijom firme familije Lahure. To su, kaže, Belgijanci, a imaju radnje u Briselu, i u Njujorku, i u Monte Karlu. Iznad rivijere imaju svoj dvorac. Tamo, rano u proleće, mirišu mimoze. Upirući prstom u fotografiju, koja je visila, iza tronošca, na drvenom zidu, pokazivao je sliku nekog starog gospodina u večernjem odelu. To je, kaže, tvorac prvog miliona. Rene de Lahure. Do svoje sedamdesete, varao je ženu, sa kojom je bio izrodio decu. Kad joj se to dosadilo, pa je pozvala lekare, da ga opamete, - pošto je bio prešao 70 godina, bio dakle izložen srčanom udaru, - on je odmahivao glavom, a smejao se lekarima, koji su ga, okretali, kuckali, i osluškivali, i savetovali, razume se, da se ostavi igračica.

Short texts

54.

1. Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac! 2. Ko nema u glavi ima u nogama, ko nema u nogama ima u banci, ko nema u banci ima nešto u Grockoj, ko nema ni u Grockoj – naći će mu se nešto u mokraći. Niko baš nije da nema nigde i ništa.3. Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.4. Ulažite u stomak!To ulaganje daje brze i vidljive rezultate.Ulaganje u glavu je dugoročno i neizvesno.5. Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže.6. Volite svoju decu i kad su kriva, jer ce ih život kažnjavati i kad nisu.7. U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta: kad birate zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.8. Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.9. Hrabri muškarci treskaju vratima kad dolaze u kuću, a kukavice samo kada odlaze.10. Deco, možete misliti kakav je život kada je od kolevke pa do groba najlepše đacko doba.11. Kada razmišljate o ženi svog života, dozvolite i majci da konkuriše za to visoko zvanje.12. Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene.

55.

Savetnik ministra zdravlja za borbu protiv korupcije Ljubiša Milanović je rekao da o tome postoji službena beleška, što je Ivica Dačić negirao. Orhan Dragaš iz Međunarodnog instituta za

bezbednost kaže za Danas da je Institut imao uvid u tu belešku, kao i sam ministar Dačić i pita koga je ministar hteo da zaštiti tom „netačnom tvrdnjom“.„Odeljenje za praćenje korupcije u javnom sektoru Međunarodnog instituta za bezbednost imalo je uvid u službenu belešku policije u kojoj se navodi da je tužilac Miljko Radisavljević tražio da se nekoliko lica izostavi iz krivične prijave zbog nabavke vakcine za grip H1N1“ navodi Dragaš„Hajde da mu verujemo da za belešku nije znao dok ga novinari nisu pitali. Uglavnom, sada zna.“

56.

PODGORICA - Helikopter policije Crne Gore evakuisao je danas dvojicu monaha, koji su 15 dana bili zavejani u crkvi kod Carine, ispod Komova, saopštilo je Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP). Posebna jedinica policije pokušala je juče da se motornim sankama probije do monaha, ali su, zbog snežnih nanosa i jakih udara vetra morali da odustanu. Angažovanjem policijskog helikoptera, Gorska služba spašavanja uspela je danas da evakuiše monahe, navodi se u saopštenju MUP-a.

57.

Beograd - U zajedničkoj akciji Vojnobezbednosne agencije (VBA), Vojne policije i MUP-a uhapšeno je 12 osoba, osumnjičenih za krađu goriva i maziva iz vojnog skladišta „Umac“ u Prokuplju. Kako je saopšteno iz Ministarstva odbrane, u akciji je privedeno deset pripadnika Vojske Srbije iz skladišta „Umac“ i dva civila iz Prokuplja.

Nakon što je obavešteno tužilaštvo o tom slučaju i sud dao odobrenje da se primene posebne mere - snimanja i prisluškivanja, pripadnici VBA su od februara do sredine decembra uspeli da dokumentuju i snime ceo lanac krađe goriva i otkriju celu mrežu distribucije goriva od skladišta do krajnjih kupaca. Kako se saznaje, uspešno je dokumentovano oko 90 odsto transakcija goriva - od dogovora, krađe, pa do prodaje krajnjim kupcima.

58.

Kragujevac - Kragujevačka kriminalistička policija privela je juče direktorku Direkcije za urbanizam Mirjanu Ćirić, načelnika u Direkciji Zvonka Mihića, građevinskog inženjera u tom gradskom javnom preduzeću Ivana Stankovića, njegovu majku Snežanu (Stanković) i još dve sa njima povezane osobe, zbog sumnje za zloupotrebe položaja i malverzacije prilikom izrade idejnog i glavnog projekta zatvorenog bazena u Kragujevcu, čime je Direkcija oštećena za oko 1,9 miliona dinara.

59.

Govoreći o potrebi saradnje DS i LDP Jovanović je napomenuo da bi ona trebalo da bude zasnovana na drugačijim odnosima od aktuelnih. "Naše razlike su ozbiljne, ali one nisu lične i smatram da su obe stranke dužne da učine sve kako bismo relaksirali međusobne odnose, jer Srbija ne treba da bude talac poremećenih odnosa dve najače proevropske stranke u zemlji i dve jedine takve stranke koje mogu samostalno da izađu na izbore", ocenio je Jovanović.

60.

Kad bi neko izračunao (kad bi o tome vredelo voditi računa) koliko sam vremena i snaga izgubio na svojim putovanjama za poslednjih četrdeset godina, izašla bi suma napora dovoljna za čitav jedan život ljudski možda. Ja sam na putovanjama trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte, jer u putovanja treba uračunati i duge, uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti. I

tome treba dodati da je najveći deo tih putovanja bio bez naračitog smisla i da mi je retko kada donosio zadovoljstva. Prosto jedna nezdrava potreba. A koliko sam se u tim putovanjama trošio, vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914 – 1918. i 1941 – 1944), kad sam bio prisiljen da sedim na jednom mestu, napisao gotovo najveći deo svojih radova. Istina je, s druge strane, da sam u ono što sam napisao uneo mnogo toga što sam video i doživeo na tim uzaludnim putovanjima.

61.

Kad prestanemo da se igramo, kad pod uticajem godina zamre u nama potreba za igrom i vera u istinitost i „stvarnost“ igre („star pas za igru ne mari“, kaže poslovica), tada svaki od nas zalazi u gustu, tesko prohodnu šumu iz koje treba naći i izboriti sebi izlaz na čistinu, svetlost i slobodan put. Ceo život nam prođe ponekad u tome. Na tom bespuću, koje je, u stvari, nas „ozbiljni“ i svesni život, nama je utoliko lakše i lepše ukoliko je u nama još ostalo smisla za igru i sposobnosti da joj se, s vremena na vreme, predamo potpuno, i da iz nje izađemo osveženi i okrepljeni za dalje traženje.

62.

Tetkin udes imao je, međutim, i neke druge posledice. Najpre, njen privremeni boravak pretvorio se u trajni. Otac joj je predložio de se kod nas preseli i da svoj beogradski stan proda, što je ona prihvatila bez mnogo protivljenja i čemu se, verujem, potajno i nadala. Dece uostalom, nije imala, muža je bila izgubila još davno, a sa tako oštećenom desnom rukom sama se o sebi nije mogla kako valja starati. U našem domaćinstvu bila je ona, međutim, od velike pomoći pre svega zahvaljujući svojim kulinarskim veštinama, ali za druge kućne poslove trebalo je naći neku zdraviju i mlađu osobu.Bila je to druga i kako će se kasnije pokazati mnogo dalekosežnija posledica tetkinog udesa.

63.

Stjuardesa je donela hranu u plastičnoj kutiji, zatražio sam joj pivo i rekla mi je da nemaju pivo, samo sokove, flaširane vode, čajeve i kafu. Rekao sam joj da bi mi pivo baš prijalo, i da novac nije problem, platiću ga, bio sam užasno mamuran, i pivo sam baš želeo. Pričali smo na engleskom. Ponovila je da nemaju pivo i rekla je da imaju neke tablete, ukoliko se plašim letenja. Bio sam mamuran i plašio sam se svega, i samo mi je pivo trebalo, to sam joj i rekao, ali ona me je slušala i gledala začuđeno.

64.

U subotu uveče ponovo sam ga sanjao. Za razliku od stvarnosti, u mom snu on je bio živ, a ja mrtav. Ležao sam u krevetu; kratak beli čaršav pokrivao mi je bedra; stopala i skočni zglobovi upijali su preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na njegovom licu pokazivalo se očajanje; rukama je katkad prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao šake na kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i počeo da čita. Video sam kako se ljulja napred-nazad, dok se hebrejske reči lome u njegovom grlu. Čulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, počeo da kašlje, i naočare su mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do kolena, na pod.

Ujutru sam otišao na groblje.Zašto mi to radiš? Pitao sam ga.Stajao sam pred širokom nadgrobnom pločom koja je još uvek bila prekrivena rosom.Zašto mi to radiš? ponovio sam.Ćutao je.

65.

Čekao sam na carini više od sata, i sada je preda mnom stajao mršavi carinik i gledao u prazan prtljažnik. Prvo je zatražio da izađem, pogledao me sa visine i pokazao ka zadnjem delu automobila. Bio je to jedan od onih dripaca sa carine kod kojih ne postoji ''dobro veče'', umesto govora koristi sugestivno mahanje baterijskom lampom ka predmetima koji ga interesuju, a i ti predmeti obično kod njega nemaju ime, bar ne ono koje bi mogao ponekad da izgovori. Zastali smo iza vozila i on je lagano mahnuo dlanom nagore, nesumnjivo želeći da se prtljažnik pred njim nađe otvoren. Lim je tiho zacvileo, njegov pogled napravio je nepravilan krug po potpuno praznom prtljažniku i završio na meni. Pogledi su nam se sreli, gledao me je pravo u zenice kada je progovorio dosadnim glasom:

― Ovde nema ničega.

66.

Prazničnim danima, dolazio bi na sredinu našeg dvorišta, vadio „pikolino“ iz sakoa boje petroleja, i nenametljivo spustio kačket pored stopala. Imao je predivan vibrato kojim je bojio „Dona Clara“, „Pastir Kostja“, „Sve ptičica iz gore“... Moja majka bi zavila u fišek nešto sitniša i poslala bi mene, šmrkavaca, da odnesem starcu dole, u dvorište. Nije joj se svidelo da mu baca poput milostinje. Davala mu je ono što ni sami često nismo posedovali.Toga jutra, novembra 1961., osvanula je smrtovnica na kojoj je pisalo ime, čin majora predratne vojske. Još su mi pričali da je šuca čika-Vojkan bio šampion u velteru, docnije profesor muzike u jednoj beogradskoj osnovnoj školi na Dorćolu.Nestao je tiho, poput svog nestvarnog vibrata.

67.

Dunav sam zavoleo još pre sedamnaest godina, kada sam s Vladom i Anjom prvi put došao u Zemun. Pomogli smo njenom ocu da porine čamac, a zatim otišli na Veliko ratno ostrvo na kupanje. Od tada sam često provodio vreme s njima na reci. Sve dok Anja nije otišla u Njujork.I ne samo da je reka lepa, već ima i savršeno ime koje sam oduvek voleo da izgovaram – Dunav. Prija mi taj blagi dodir donje usne i gornjih zuba na kraju reči.Bio je izuzetno topao prestupni dan ove godine. Dovezao sam se biciklom do Zemuna i seo na klupu ispred kafane Radecki, gde smo nekada završavali sve pustolovine na vodi. Polako sam ispijao pivo i gledao šumu na suprotnoj obali, u koju smo ulazili čamcem ako je Dunav bio dovoljno veliki. Našli bismo odgovarajuća stabla i razapeli ležaljke između njih. Nedostaju mi ti dani, nedostaje mi Anja