МАКСИМ ГРК

После пада византијског Цариграда 1453.године на Западу, нарочито у ренесансној Италији, нашли су се многи учени Грци као професионални писци и преносиоци хеленистичког наслеђа. Међу њима се као двадесетогодишњак обрео и касније добро познати Максим Грк. Судбина овог монаха и писца је необична и неуобичајена, па ћемо бацити општи поглед на његов животопис.

Максим Грк, чије је световно име било Михаило био је писац, преводилац,публициста и хуманиста. Рођен је 1470. године у западногрчком граду Арти, у грчкој аристократској породици Триволис. Отац му се звао Мануил, а мајка Ирина. После образовања у родној Грчкој, одлази у Италију 1492.године као емигрант. У Фиренци, Падови, Венецији је, као као грчки писац упознао многе хуманисте , као што су Алдо Мануци, Јован Ласкарис, Анђело Полициано, Марсилио Фичино... Код чувеног Јована Ласкариса, избеглог Грка из Цариграда, упознао је добро античко хеленско наслеђе ( преписао грчки трактат Геопоника). Касније је прешао у Болоњу,па у Милан,Венецију... Године 1498. преселио се у Мирандолу, на службу код Ђована Франческа Пика дела Мирандоле. У Фиренци, где је провео највише времена, слушао је проповеди Ђиролама Саванароле које су биле уперене против високог свештенства и римског папе. У Фиренци је био очевидац суровог кажњавања, када је овај храбри доминиканац био обешен, па после спаљен као јеретик. Много година касније наш писац ће на руском у посебном спису изнети читаву Повест о Савонароли.

Михаил Триволис се замонашио, изгледа у истом манастиру у којем је Савонарола живео, о чему сведочи летописачка белешка из 1502.године. Чак је и ступио и у монашки ред доминиканаца. Неколико година касније 1505. или 1506, Михаило одлази на Свету Гору где као православни монах Максим живи у манастиру Ватопеду.

На молбу великог руског цара Василија III отишао је у Москву, ради превођења Псалтира са грчког са тумачењем 1516/1517.године. Максим је у Русији остао 4 деценије, до краја живота. Тада је и прозван Грк. Он у то време није знао руски језик, па је Псалтир преводио са грчког на латински, а преводиоци су то све преводили на руски. Ово дело је било веома обимно, садржало је чак око 1500 страна. Након завршетка превођења и тумачења овог дела, Руси му нису дозволили да се врати на Свету Гору. Наставио је да се бави превођењем и преписивањем и убрзо је и добро савладао руски, па му више нису били потребни посредници. Једно време је провео и у Чудовом манастиру. Упознао се са Васијаном Патрикејем и Ниловим следбеницима. Увек је био велики и бескомпромисни критичар свега лошег у руском друштву чиме је изазивао велики бес многих. Године 1525. је са још двојицом Руса затворен и изведен пред суд под измишљеном оптужбом за велеиздају и јерес, као и за контакте са турском владом. Судом су председавали велики

кнез Василије и московски митрополит и изречене су сурове казне. Једном Русу је одсечена глава, другом језик, а Максим је послан у самицу, у Јосифо- Волоколамски манастир, на 23 године затвора. Био је окован у ланце и забрањено му је читање и писање. Пошто Максим није хтео да призна оптужбе, поново су му судили 1531. године и тада је био осуђен на затвор у Остроч манастиру, у Тверској области. Овде је провео преко 20 година. Након сусрета и разговора у овом манастиру, цар Иван Грозни ослобађа Максима из тамнице. Године 1551. На захтев игумана Светотројичке Сергејеве Лавре Артемија, Максим прелази у тај манастир, у којем је и умро 1555.године. Овде је и сахрањен. Руска православна црква га је касније прогласила за свеца и слави се 21.јануара.

***

Из италијанског и грчког периода познато је врло мало Максимових списа. Написао је и 4 епитафа и Канон Јовану Крститељу. Највише својих дела је написао у другом делу свог живота, који је провео у Русији. Прва знања из руског језика и црквенословенског језика могао је да добије већ као монах манастира Ватопеда, који је одржавао добре односе са Хиландаром и манастиром Светог Пантелејмона. Има и вести да је Максим читао црквенословенске списе. У записнику са другог суђења 1531.године, један тужилац износи да је Максим са Свете Горе донео са собом Житије Светог Саве Српског.

У Русији, где је настало много Максимових списа, важно место су заузели преводи са грчког ( свештене књиге, зборници житија, дела старих црквених аутора Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија Богослова као и нека византијска енциклопедијска дела...). Максим је исправљао и постојеће преводе.

Његова такође позната дела су и : Повест о Савонароли, Слово о немецкој прелести(брани слободу људске воље и критикује астрологе).

Максим Грк је саставио велики број изворних списа у којима он описује тадашњи световни и духовни живот у Русији. Писао је о манастирима као земљопоседницима, вођењу власти, неправославним хришћанима... Његова дела су доста читана и преписивана у Старој Русији. Познато је преко 300 рукописних књига од 16. до 19.века са његовим делима.

Међу Максимовим списима нарочито се истиче посланица као књижевна врста. Познате су 4 његове посланице посвећене светогорским манастирима- Василију III, Ивану Грозном, митрополиту Данилу и Макарију. Најстарија и најобимнија посланица, посланица Василију III је настала убрзо после Максимовог доласка у Русију. Максим великом кнезу не описује све светогорске манастире, већ само указује на њихово устројство. У то време, што се одржало и до данас светогорски манастири су се делили на две скупине. На једној страни су били општежитијни или заједнички манастири, а на другој саможића или самостални тј. особни манастири. На примеру манастира Светог Атанасија тј. Велике Лавре и Ватопеда он објашњава живот у саможићу. А, општежиће је представио кроз

пример Дионисијевог манастира у који је и сам често одлазио. У ову посланицу Максим уноси и своје казивање о Богородици као заштитници Свете Горе, тј. прича како је Богородица од Сина у наслеђе добила Свету Гору. Употребљава и назив Европа у савременом значењу што је за то време било врло ретко.

Пре Максимовог доласка у Москву, у Русији се распламсао покрет ,,нестяжание“ ( нестицање, непоседовање). Присталице овог покрета су осуђивале велике манастирске земљопоседе. Велики подвижници и монаси из друге половине 15.века ( Нил Сорски, Васијан Патрикејев и др.) су сматрали да је било какво имање и поседовање недостојно за монахе и монаштво уопште. Максим Грк се не изјашњава отворено, али се из његових списа са Свете Горе закључује да је присталица ,,нестяжания“. То открива његова отворена наклоност према општежићу.

Четврта посланица Максима Грка је настала у његовим позним годинама, који на почетку каже за себе: ,,очи ми већ слабе и руке често побољевају“. Писац не спомиње ниједан манастир већ описује начин живота, монашка задужења, распоред богослужења, начин постављања игумана. И у овој посланици он јасно раздваја две врсте манастира- киновију ( заједнички живот) и идиоритмију( самостални, особни живот). У овој посланици Максим каже да је тешко живети у великим братијама и да је чак немогуће, а да је у малим братијама лако живети. Каже да је Света Гора чиста од прекорних стицања и да људи на њој живе само од онога што сами стекну и да код њих у благајни нема сувишног сребра. Такође описује дочек нових монаха у заједничком и у самосталном манастиру. За заједничке манастире каже да примају свакога ко жели да им се придружи, али да он мора да обавља све што и они раде, да бива ослобођен задужења само уколико је болестан или доста стар. Они су сами себи и слуге и коњушари и кувари, бродари и све своје потребе, као и потребе манастира сами завршавају. У њиховим ћелијама се не може наћи ништа друго до њихове одеће и обуће, понека књига ако је ко писмен, а никаква храна нити воће. За самосталне манастире каже да у једној ћелији живе по три, четири монаха у љубави и праведности и све што им је потребно за живот сами припремају својим рукама. Свака ћелија има свој посебан виноград, повртњак и мрежу за риболов. Максим такође објашњава и начин на који се постаје игуман на Светој Гори. Каже и да постриженици Свете Горе не прелазе из манастира у манастир, већ где су и пострижени ту и главу остављају.

Изворна дела Максима Грка током векова знатно су утицала на културу Старе Русије. Неки његови списи средином 15.века постају популарни код старовераца. Максимово сазнање о знамену крста, један од кључних извора старовераца, појавило се у српском преводу са руског.

Максим Грк показује велики отпор према судском лекару и полемичару Николају Буљеву који се залагао за уједињење православне и католичке цркве. Обраћајући се присталицама византијске догматске идеологије, Максим Грк наводи све више аргумената који показују

и доказују основне заблуде католичке цркве. Написао је и дело Слово против Латина у којем критикује неправославне ауторе,нарочито Николаја Буљева, који је давао предност католичанству.

У делу ,,Посланица о Фортуни“, Максим Грк говори о томе да човекову судбину не кроји ни кретање звезда и планета, нити ,,коло среће“, већ промисао Божија. У овом делу, Максим критикује астрологију, магију и веру у судбину, тј.сујеверје уопште. Он каже да живот човеков не зависи од зодијака, звезда и планета већ од Самог Творца Оца Светлости и да од њега долази сваки дар и поклон који су савршени онима који су достојни таквог дара и такве благодати. Каже да се за ово могу наћи докази у Старом и Новом Завету, само ако се траже веродостојно и са љубави према истини.

Повест о Савонароли- на почетку Максим описује Париз и Француску, говори о томе како се тамо изучавају разне науке,говори о томе како тамо цар има велику власт. Говори о Савонароли,за њега каже да је био изузетно мудар и образован човек и да је уживао док је слушао његова предавања, нарочито када је говорио о апостолу Павлу. Говори и о томе како је био осуђен, обешен и спаљен као јеретик. Наводи разлике између православне и латинске вере и уопште о начину живота. Описује и Фиренцу и каже да је то најлепши град у Италији,који је он посетио. Каже да се у њему налази манастир где живи доста монаха, чији је игуман Јероним,који је био изузетно паметан и образован. Он је држао предавања у храмо Светог Марка и да је доста људи долазило да га слуша.Тај игуман Јероним је на својим предавањима говорио да је најважнија вера у Бога, а да цар и папа имају ограничену власт, да је једино божја власт неограничена и једина која постоји уствари. Прозвали су га јеретиком, неверником и оптужили су га да обмањује народ. Папа му је запретио, али он га није послушао већ се још више расрдио па је био осуђен на смрт, обешен је и спаљен на ломачи. На крају каже да ову повест пише како би показао да је православна вера једина права, а да латинска није.

За Максима Грка је карактеристичан критички дух и добра повезаност у композицијама његових списа. Брани се од оптужби које су му упућене тако што пише два списа у којима покушава да објасни своју методу исправљања књига.

Имао је велики утицај на културу Старе Русије, на руске књижевнике, као и на своје савременике. Његов таленат за писање, разна тематика којом се бави у својим делима и његова необична судбина су предмет истраживања познатих истраживача и научника.