M. J. LjERMONTOV

DEMONISTOČNA POVEST

S RUSKOG PREVEO

JOVAN MAKSIMOVIĆ

IZDAVAČKA KNјIŽARA „NAPREDAK"

BEOGRAD 1920

MMXVII

DEMONISTOČNA POVEST

DEO PRVI

I

Tužni Demon, rajski prognanik, letijaše nad grešnom zemlјom; pred njimse rojahu uspomene iz najlepših dana, iz onih dana, kada je kao čisti heruvimblistao u carstvu svetlosti, kada je repatica zvezda u svom letu volela da mudobaci i od njega dobije umilјati pozdravni osmeh; kada je, želјan znanja,leteo kroz večne magle za odlutalim karavanima zvezda, bačenih u vasioniprostor; kada je, kao srećni prvenac stvorenja, verovao i lјubio, kad nije znaoni za zlobu, ni za sumnju, i kada njegovom umu još nije pretio tužni nizneplodnih vekova ... I mnogo, mnogo ... ali on ne imađaše snage da se svegaseti.1

II

Odavna izagnan, lutao je po pustoši svetskoj bez skloništa. Vek je leteo zavekom, kao trenutak za trenutkom, jednolikim redom. Gospodareći nadništavnom zemlјom, on je sejao zlo bez uživanja, nigde nije nailazio na otporsvojoj veštini, — i zlo mu, najzad, dodija.

III

I nad vrhovima kavkaskim proletaše rajski izgnanik. Pod njim jeKazbek2 kao dragi kamen, sijao svojim večnim snegom, i crneći se duboko uponoru, vio se krivudavi Darjal,3 kao pukotina, gujsko leglo; malo dalјe urlao

je Terek,4 skačući kao lavica, sa razbarušenom grivom na grebenu; iplaninska zverka, i ptica, vijući se u plavoj nebeskoj visini, pažlјivo su slušaležubor njegovih struja; zlatasti oblaci sa južnih krajeva iz daleka ga praćahuna sever; u gomilu skuplјeno stenje, puno tajanstvenog drema, sagibašeprema njemu svoje vrhove, prateći pogledom njegove titrave talase; azamačke kule na stenju strahotno gledahu kroz magle, kao kakvi džinovskistražari kod vratnica Kavkazovih!

Divlјi i čudan beše unaokolo sav Božji svet; ali gordi duh prezrivim okompogleda stvor svoga Boga, i na visokom se njegovom čelu ne mogaderazabrati nikakav dušin izraz.

IV

U jedan mah sinuše pred njim žive lepote druge slike: doline raskošneGruzije5 raširile se u dalјini kao ćilim. O srećni, divotni kraju zemalјski!Razvaline u vidu stubova, potoci što zvučno struje preko dna odraznobojnoga kamenja, i senice od ruža, gde slavuji pevaju o lepoticama, kojesu neme na sladak glas njihove lјubavi; svodovi od granatih platana,ovenčani gustim bršlјanom; pećine gde se u letnje vrućine sklanjaju plahijeleni; i blesak, i život, i žubor lišća, stozvučni govor glasova, disanje tisućerastinja; i sladostrasna vrelina Juga, i miomirisnom rosom večno ovlaženenoći, i zvezde, jasne kao oči, kao pogled mlade Gruzinke.

No, osim ledene zavisti, taj prirodni sjaj ne probudi u praznim grudimaizgnanikovim ni novih osećanja, ni novih sila, — i sve što god bi ugledao predsobom, sve je ili prezirao, ili mrzio.

V

Visoke dvore sa širokim dvorištem sagradio je sebi stari Gudal. Dok ih je

pogradio, njegove su se verne sluge mnogo namučile i mnogo suza prolile. Odzidova Gudalovih dvorova padaju jutrom senke na obronke susednihplanina; u steni su usečene stepenice: one vode od kule ka reci; skakućući ponjima, pokrivena belom čadrom6 mlada knjeginica Tamara ide na Aragvu povodu.

VI

Mračni dom Gudalov od uvek je nemo gledao sa stene u doline; ali danasje u njemu veliki pir, ječi zurna7 toči se vino: isprosila se Gudalova kći; otacjoj svu svojtu pozvao na veselјe. Na krovu, koji je zastrt ćilimovima, sedinevesta među drugaricama, te u igri i pesmi provode svojudokolicu.8 Udalјene planine već su sakrile sunčani polukrug. Udarajućiravnomerno dlan o dlan, devojke pevaju, a mlada se nevesta maša svojihdaira. Gle’te je! Okrećući ih jednom rukom nad glavom, ona čas poleti lakšeno ptica, čas stane, — gleda, a vlažni joj se pogled blista ispod zavidlјivetrepavice; čas opet povije svoje crne obrve, čas se najedared malko sagne, apo ćilimu klizi, plovi njena božanstvena nožica; i smeši se, puna detinjskeradosti. Mesečeva zraka, kad neki put lako igra nad titravom vodom, teško dabi se mogla uporediti sa tim osmehom, živim kao život, svežim kao mladost.

VII

Kunem vam se ponoćnom zvezdom, lučom sunčeva zalaska i rane zore, —ni vladar zlatne Persije, nit ikoji car zemalјski nije polјubio ovakog oka; jošnikad nije, u letnje vrućine titravi haremski šedrvan svojom bisernom rosomokupao ovakav stas; još ničija zemalјska ruka, gladeći milo čelo, nije rasplelaovaku kosu. Od kako je svet ostao bez raja, ovaka lepotica pod južnimsuncem nije cvetala.

VIII

To joj je poslednji put, što je igrala

Jaoj! nju, naslednicu Gudalovu, nestašno dete prirodino, od sutra čekažalosna sudba robinje, zavičaj od sada tuđ i nepoznata porodica. Često joj jepotajna sumnja mračila svetle crte; ali su svi njeni pokreti bili tako skladni,tako puni izraza, tako puni mile prostote, da, kad bi sada Demon u svom letuna nju pogledao, on bi se setio negdašnje svoje braće, okrenuo bi se od nje iuzdahnuo bi.

IX

Demon je doista i opazi ... Najedared oseti on u sebi na trenutakneiskazan nemir. Pustoš njegove neme duše ispuni blagodatan zvuk, i onponovo oseti svetinju lјubavi, dobra i lepote... I dugo je sa uživanjem gledaotu sladosnu sliku, — a maštave slike o negdašnjoj sreći prolažahu pred njim udugoj povorci, kao zvezda za zvezdom. Prikovan nevidlјivom silom, on sepoznade sa novom tugom, osećanje u njemu najedared progovori jezikom,koji mu negda bejaše srodan. Beše li to priviđenje preporođaja? On u svomumu ne mogade naći lukavih i sablažnjivih reči. Da je zaboravi? — Zaboravamu Bog ne dade, no on ga ne bi ni primio.

X

Sunce zalazaše. Izmučivši dobra konja, nestrplјivi mladoženja hitaše na

bračni pir. Srećno beše stigao do zelenih obala sjajne Aragve. Jedvakoračajući pod teškim bremenom darova, za njim se otegao dugi red kamila,koji se čas po gublјaše iz vida; zvoncad im o vratu zvone... On sam, gospodarSinodala vodi taj bogati karavan. Remenom mu je stegnut viti stas; okov nasablјi i na maču blista se prema suncu; za leđima mu puška sa veštačkiizrezanim šarama; vetar se poigrava sa rukavima njegove kabanice, gajtanomopšivene. Sedlo mu izvezeno raznobojnom svilom; uzda sa kićankama; podnjim sav u peni ogrezao pomaman konj, neocenjive zlatne boje. — Vatrenipitomac Karabaha9 ćuli uši i, prestravlјeno njišteći, gleda postrance sastrmeni na penu uzburkanih talasa. Opasan je, uzan je put kraj obale, s levestrane je strmosten, s desne dubina plahovite reke. Već je kasno. — Nasnežnim vrhovima planinskim gasi se rumen; podigla se magla... Karavanubrza korak.

XI

U to se pojavi crkvica na drumu... Tu odavno večni sanak sniva nekakavknez, sada svetac, Ubijen od osvetničke ruke. — Od to doba, ma kud da seputnik žuri — na praznik, ili u boj, svagda će kod te crkvice očitati usrdnumolitvu: ta će ga molitva uvek sačuvati od muslomanskog mača. No smelimladoženja prezre običaj svojih predaka, — njega varlјivom maštinom slikomzbunjivaše lukavi Demon: on U mislima, u noćnom mraku, lјublјaše usnenevestine... Najedared tamo napred projuriše Dvoje, zatim više njih... pucanj..Šta li to može biti?.. Uzdignuvši se na zvučnim stremenima, namaknuvšikalpak na obrve, junačni knez ne prozbori ni reči; u ruci mu zablista turskacev, bič puče, on jurnu kao orao, zatim opet pucanj, — i divlјa vika, i potmulijauk rastolegnuše se u dnu doline. Boj ne potraja dugo: bojažlјiviGruzinci10 pobegoše.

XII

Sve se utiša ... Tiskajući se u gomilu, kamile sa strahom pogledahu naleševe svojih gospodara, i potmulo zvonjahu u pustarskoj tišini njihovazvoncad. Poaran je bogati karavan, i nad hrišćanskim telesima se vije noćnaptica! Nјih ne čeka mirna grobnica pod manastirskim pločama, gde je nekadaprah njihovih otaca bio zakopan, niti će im sestre i majke, pokrivene dugimčadrama,11 doći na grob iz dalekih mesta sa tugom, sa gorkim plačem imolitvama! No zato će im, za spomen njihove duše, ovde kraj puta, podstenom, usrdna ruka podići krst; a bršlјan, kad se rastići s proleća, milo će gaobaviti svojom smaragdskom mrežom; i, svrativši se s trudna puta, češće će seumorni pešak odmoriti pod tom Božjom senkom ...

XIII

Juri konj brže od košute; rže i otima se, kao da će u boj; čas naglo zastaneu letu, oslušne prema vetru, šireći nozdrve, čas opet, udarivši najedared ozemlјu zvučnim klincima od kopita, razmahnuvši raskušlјanom grivom, jurinapred kao pomaman. Na njemu je bezglasan konjanik, koji se čas-po zamučii napreže u sedlu, klonuvši glavom na grivu. Već nije kadar rukovati uzdama,turivši noge u stremene; a po šilјtetu mu se vide široki mlazevi krvi ... Vilenialate, kao strela si izneo iz boja svoga gospodara, al nesretno taneosetinsko12 stiže ga u noćnoj tami!

XIV

U domu Gudalovu je plač i jauk, silan se svet skupio oko kuće: čiji tozapenušeni konj dolete i pade na kamenje kod kapije? Ko je taj poginulikonjanik? Na mrštinama preplanula čela video se trag ubojnog uzbuđenja. Ukrvi mu ogrezlo oružje i odelo; u poslednjem besomučnom stisku ruka se na

grivi ukočila. Nisi ga dugo izgledala, jadna nevesto! On održa svojukneževsku reč: doleteo je na bračni pir ... Ali jaoj! on već nigda ne pojahapomamna hata!

XV

Kao grom pade na bezbrižnu porodicu Božja kazna! Jadna Tamara pala nasvoju postelјu pa gorko plače, grudi joj se visoko uzdižu i teško dišu ... Ali gle!ona kao da čuje nad sobom nekakav čaroban glas:

„Ne plači, dete, ne plači uzalud! Tvoja suza neće na bezglasni trup pastikao životvorna rosa; ona samo muti tvoj jasni pogled i sažiže ti devojačkeobraze; on je daleko, on neće poznati, neće oceniti tvoju tugu; sada nebeskasvetlost sladi bestelesni pogled njegovih očiju; on sluša rajske pesme ... Šta susićušni životni snovi i jauk i suze jadne devojke za gosta rajskih predela? Ne,sudba smrtnog stvora, veruj mi, anđele moj zemalјski, nije dostojna jednogtrenutka tvoje dragocene tuge.

„Na vazdušnom okeanu, bez krmila i jedrila, tiho plove u magli divnihorovi nebeskih svetila.

„Posred nepreglednih polјa, bez vidlјiva traga, promiču nebeskom širinomrunjava stada nedomašnih oblaka.

„Čas rastanka, čas viđenja nije im ni radostan, ni tužan; oni u budućnostinemaju želјa, a za prošlošću ne žale.

„U mučne dane nesreće ti se samo njih seti, pa, kao i oni, prema svemuzemalјskom budi bez saučešća i bezbrižna!“

„Čim noć svojim pokrivačem oseni kavkaske vrhove, i svet, očarančarobnom rečju, ućuti; čim vetar nad stenom zanija uvelu travku, i ptičica,što je u njoj skrivena, veselije prne u mraku; čim se, pod vinovom lozom,razvije noćni cvetak, žudno pijući nebesku rosu; čim zlatni mesec iza planinetiho i nečujno izgreje i na tebe kradom pogleda, — ja ću ti doletati, kod tebeću do zore boraviti, i zlatne ti sanke na svilene trepavice navejavati ...“

XVI

Reči umukoše; u dalјini izumiraše zvuk za zvukom. Ona skoči i pogledaoko sebe.. Neiskazani nemir ispuni joj grudi: tuga, strava, plamen ushićenjaništa su prema tom nemiru. Sva osećanja uzavreše u njoj najedared: dušakidaše svoje okove, oganj strujaše po žilama, i činjaše joj se da taj glas, čudnonov, još jednako zvuči. Pred zoru joj želјeni san sklopi umorne oči, ali jojuznemiri misao proročkom i čudnom maštom: nejasni i nemi stranac, sijajućinezemalјskom lepotom, beše se nagao nad njeno uzglavlјe; i pogled njegovgledaše u nju s takom lјubavlјu, tako tužno, kao da je žali.

To ne beše nebeski stanovnik anđeo, njen božanstveni hranitelј: venacluč u duginim bojama ne ukrašavaše njegovu kosu; ne beše to ni strahotnipakleni duh, poročni mučenik — o, ne! On beše nalik na jasno veče: ni dan,ni noć, ni mrak, ni svetlost! ...

DEO DRUGI

I

„Oče! oče! mani se pretnje, ne kori tvoju Tamaru. Ja plačem. Vidiš li ovesuze? ... One već nisu prve ... Ničija žena ja neću biti — reci, molim te, mojimprosiocima: moga je druga uzela hladna zemlјa, — drugome srce neću dati.Od onog doba, kako smo njegov krvavi leš sahranili pod planinom, meneuznemiruje lukavi duh neodolјivom maštom; u noćnoj tišini uznemiruje meroj tužnih, čudnih snova; danju mi duša ne može da se moli Bogu; misao mije daleko od zvuka reči; oganj mi juri po žilama ... Ja sahnem, ja venem izdana u dan. Oče! duša se moja pati ... mili oče, poštedi me! Odvedi tvojunerasudnu kćer u svetu obitelј: tamo će me zaštititi Spasitelј, pred njega ćuizliti sav svoj bol i jad. Za mene na ovom svetu već nema radosti ... Neka meoseni mirom svoje svetinje i nek me kao grob još sad primi sumračna ćelija.

II

I rodbina je odvede u samotni manastir, i tamo joj mlade grudi obukoše usmirenu monašku odoru. No i u monaškoj odeći, kao i pod vezenom svilom,srce joj je neprestano, kao i pre, bilo grešnom maštom. Pred oltarom, priblesku sveća, u časovima svečanog pojanja, često bi, usred molitve, čulapoznati govor. Pod svodom sumračnoga hrama poznati lik bi joj se koji putukazao i iščezao bi bez šuma i traga; u lakoj magli tamnjana svetlucao je tihokao zvezda, mamio je i zvao ... ali kuda?

III

U zahlađu između dva huma krio se taj sveti samostan. On beše okruženredovima platana i jablanova, — i više puta, kada bi se u klisuru spustilanoćna tmina, kroz njih je svetlucala na ćelijskim prozorima svetilјka mladepostrižnice. Unaokolo, u senci bademovih drveta, gde stoji red tužnih krstača,— nemih grobničkih stražara, — orili se horovi lakih ptica; povrh kamenjaskakutahu i žuborahu izvori svojim studenim talasima, i, slivajući se ujednou klancu ispod nadnesene stene, odmicahu dalјe kroz džbunje, pokrivenocvetnim injem.

IV

Na severnoj strani videle se planine. Pri sjaju jutarnje rumeni, kada seplavkasta magla puši u dublјini doline, i kada mujezini, okrenuti na istok,pozivaju na molitvu; i kad u svečanom i mirnom trenutku drhti jasni glaszvona, budeći obitelј; kad se mlada Gruzinka spušta sa strme planine, idući sadugim krčagom po vodu, — u to se doba moglo videti, kako se vrhovi snežnoglanca ocrtavaju na čistom nebu kao jasno plav zid. U trenutku sunčevazalaska oni su se oblačili u rumen ogrtač, a između njih, probijajući se krozoblake, stajaše za čitavu glavu viši od sviju, Kazbek, moćni car Kavkaza, učalmi i zlatotkanoj odeći.

V

Ali, obuzeto prestupnom mišlјu, Tamarino je srce nepristupno za čistezanose. Za nju je sav svet prekriven mračnom i nemilom senkom; nju svemuči — i jutarnji zrak, i noćna tama. Koliko puta, tek što svežina sanjive noćizemlјu obuhvati, ona, sva van sebe, padne pred božanstvenu ikonu — i plače;u noćnoj tišini njeno teško ridanje uznemiruje putnikovu pažnju, i on misli:

„to jauče planinski duh, prikovan za stenu!“ — i, naprežući svoj badri sluh,goni sustaloga konja ...

VI

Puna tuge i straha, Tamara često sedi kraj prozora usamlјena i zamišlјena,i pažlјivim okom gleda u dalјinu, i po vas dugi dan, uzdišući, čeka ... Nјojneko šapće: „doći će!“ Nisu joj uzalud snovi život sladili, nije joj se uzalud onjavlјao sa očima punima tuge i sa čudnom nežnošću u govoru. Mnogo se većdana ona muči, ni sama ne zna zašto; zaželi l’ da se pomoli svetitelјima, srcese moli njemu; klone li, umorena neprestanom borbom, na postelјu, uzglavlјeje žeže, nešto je guši, hvata je strah, čas po skoči s postelјe sva uzdrhtana;plamte joj grudi i ramena, ne može da diše, pred očima joj magla, njenzagrlјaj žudno traži odgovora, polјupci joj se tope na usnama ...

VII

Vazdušni pokrivač večernje magle već je ogrnuo gruzijske humove.Poslušan slatkoj navici, Demon dolete u obitelј. Ali dugo, dugo se neusuđivaše da naruši svetinju mirnog skloništa. I već beše jedan trenutak,kada izgledaše gotov da se odreče strašne namere. Zamišlјen korača krajvisokog bedema; pred njegovim koracima lišće se na drveću i bez vetrapovija. On podiže pogled: kandilom obasjan, njen se prozor svetli, onaodavno nekog čeka. I gle, posred opšteg ćutanja, razlegnu se skladan zvukčingara13 i glas pesme; ti se zvuci liše, liše, kao suze, ravnomerno, jedan zadrugim; a ta pesma beše nežna, kao da je na nebu za zemlјu spevana. Da senije to kakav anđeo hteo ponovo da vidi sa svojim zaboravlјenim drugom,tajom ovamo sleteo pa mu zapevao o prošlosti, da mu olakša mučenje? ...Demon sad prvi put poznade lјubavnu tugu i nemir. Uplašen, on bi da se

udalјi, ali krilo mu neće da se makne! I, za čudo! iz potavnelih mu očiju ronise krupna suza ... Još i dan-danas se kraj one ćelije vidi kamen skrozprožežen suzom, kao plamen usijanom, nečovečanskom suzom! ...

VIII

I ulazi, gotov da voli, sa dušom koja je dobru rada; i već misli da je došaoželјeni čas novog života. Nejasna drhtavica očekivanja, strah od nemeneizvesnosti kao da se sad prvi put sretoše i upoznadoše sa ovom oholomdušom; to beše rđav znak ... On ulazi, gleda, ali pred njim stajaše poslanikrajski, heruvim, čuvar lepe grešnice; on stoji sa sjajnim čelom, i krilom jezaklanja od neprijatelјa ... I luča božanske svetlosti najedared zaseni nečistipogled, i, mesto slatkog pozdrava, odjeknu težak ukor.

IX

„Duše nemirni, duše grešni, ko te je zvao u ovoj ponoćnoj tami? Ovdenema tvojih poklonika; za zlo se ovde do sad nije znalo! Ka mojoj lјubavi, kamojoj svetinji ne gradi sebi grešne putanje! Ko te je zvao?“

Nјemu u odgovor zli se duh podmuklo nasmehnu; pogled mu se od zavistizažari, i ponovo mu se u duši probudi otrov davnašnje mrzosti. „Ona je moja!— reče on strahotno: — ostavi je! ona je moja! Kasno si se, branioče, javio, i tinisi sudija ni meni, ni njoj. Na to ponosito srce ja sam već metnuo svojeobeležje; ovde više nema tvoje svetinje; ovde ja vladam i volim!“

I anđeo žalostivim očima pogleda jadnu žrtvu, i, polagano uzmahnuvšikrilima, potonu u nebesku pučinu.

Tamara

O, ko si ti! Tvoje su reči opasne! Je l’ mi te pakao poslao, ili raj? Štahoćeš?

Demon

Ti si divna!

Tamara

Ali kazuj, ko si ti?.. Odgovaraj!..

Demon

Ja sam onaj, koga si ti slušala u ponoćnoj tišini, čija je misao šaptalatvojoj duši, ČIJU si tugu ti nejasno naslutila, čiji si lik videla u snu; ja samonaj, čiji pogled nadu uništava tek što se rascvetala, ja sam onaj, koga nikone voli i koga kune sve što živi. Ništa mi nije vasioni prostor i večnost; ja sambič mojih zemalјskih robova, ja sam car poznanja i slobode, ja sam neprijatelјnebesa, zlo prirode, i, vidiš - ja sam pred tvojim nogama. U slatkom zanosudonosim ti tihu molitvu lјubavi, moju prvu zemalјsku muku i moje prve suze.O, sažali se na mene i saslušaj me. Jednom rečju, ti bi me mogla vratiti dobrui nebesima; zaodenut svetim pokrivačem tvoje lјubavi, ja bih se tamo javio,kao novi anđeo, u novom sjaju. Samo me, molim te, saslušaj — ja sam tvojrob, ja te volim! Tek što sam te ugledao, onog sam časa tajno omrzao i svojubesmrtnost i vlast, i nehotice sam počeo zavideti nepotpunoj zemalјskojradosti: meni dođe teško ne živeti kao ti, i strašno — živeti od tebe odvojen. Ubeskrvnom srcu neočekivana zraka ... poče opet živlјe da plamti, i tuga se nadnu davnašnje rane stade micati kao zmija. Šta mi je ta večnost bez tebe? Štali beskrajnost mojih oblasti? Prazne zvučne reči, ogroman hram bezbožanstva!

Tamara

Ostavi me, lukavi duše! Umukni: ja zlotvoru ne mogu verovati!Stvoritelјu! ... Jaoj, ta ja se ne mogu moliti Bogu; ubitačni otrov obuzeo jemoj klonuli um. Čuj me, ti ćeš me upropastiti; tvoje su reči — oganj i otrov ...Kaži, zašto ti mene voliš?

Demon

Zašto, lepotice? — Jaoj, ja ne znam; pun novog života, ja sam s mojegrešne glave ponosito skinuo trnov venac i sve, što je bilo, u prah sam bacio;moj je raj, moj pakao — u tvojim očima! Ja te volim nezemalјskom strašću,onako, kako ti ne možeš zavoleti: svim zanosom, svom silinom besmrtnemisli i mašte. U mojoj duši je od iskona naslikan bio tvoj lik, on je lebdeopreda mnom u pustinjama večnog nebeskog prostranstva. Odavnauznemirujući moju misao, zvučalo mi je slatko ime tvoje; u danima sreće,meni si u raju samo ti nedostajala. O, kad bi ti mogla razumeti kakva je togorka muka: celog života, vekovima, sam za se, bez druga, uživati i patiti se,— za zlo pohvale ne očekivati, ni nagrade za dobro; živeti sam za se, i osećati,kako si sam sebi dosadan i kako je dosadna ta večna borba bez triumfa, bezizmirenja! Svagda žaliti, i ne želeti, sve znati, sve osećati, sve videti, ići za tim,da sve omrzneš i sve na svetu da prezireš!...

Čim se Božje prokletstvo na meni ispunilo, — od onog trenutka vatrenizagrlјaji prirodini za navek se ohladiše za mene ... Plavilo se preda mnomnebesko prostranstvo, video sam bračnu odoru davno mi znanih nebeskihsvetila ... Ona letijahu u vencima od zlata; ali gle! — nijedno ne poznade svognegdašnjeg brata. Tada počeh u očajanju dozivati sebi slične izgnanike, alijaoj! i ja ne mogoh da poznam njihove reči, njihova lica i pakosne poglede.Prestravlјen, ja manuh krilima, poleteh ... ali kamo? zašto? — ne znam.Pređašnji me drugovi behu prezreli; svet za mene, kao i raj, postade gluh inem. Tako oštećena lađa, po neobuzdanoj ćudi strujinoj, bez jedrila i krmila,plovi, ne znajući, gde joj je meta; tako u rano jutro odlomak gromovnogoblaka, crneći se u plavoj nebeskoj visini, sam, ne usuđujući se nigde dapristane, leti bez svrhe i traga, Bog zna, od kuda i kamo!

No ja nisam dugo upravlјao lјudima, nisam ih dugo morao učiti i navoditina greh, niti sam dugo sve što je blagorodno sramotio i sve što je lepo hulio;nisam dugo... Plamen čiste vere ja sam kod njih lako za navek ugasio... A zarje bilo vredno da se mučim oko samih glupaka i licemera? Te se sakrih uplaninske klance; i stadoh lutati kao meteor, u mraku duboke ponoći ... Ijurio je usamlјeni putnik, obmanut bliskom vatricom, i padajući strmoglav u

bezdan s konjem, uzalud je zapomagao — a krvavi trag vio se za njim postrmeni ...

No ja nisam dugo uživao u zabavama mračne pakosti. Šta puta sam,podižući prah, u borbi sa silnim orkanom, obučen u munju i maglu, sašumom jurio u oblacima, da u urnebesu uznemirenih stihija zatomim buru usrcu — i da zaboravim što se ne da zaboraviti! Šta je povest teških oskudica,muka i nevolјa lјudske gomile, budućih, prošlih pokolenja — prema jednomjedinom trenutku mojih neznanih, nepriznanih muka? Šta su lјudi? Šta jenjihov život i rad? Oni su prošli, oni će proći! Oni imaju nadu: čeka ih pravisud; on može da oprosti, ako i osudi! Ali moja je tuga vekovečno tu, i njojkraja nema, kao ni meni; nju ne čeka grob, u kom bi se zanela i zaspala. Onase čas umilјava kao zmija, čas sažiže i blista kao da je plamen, čas mi davimisao kao kamen — ona je večiti nadgrobni spomen propalih nada i strasti.

Tamara

Ko si, da si, moj slučajni prijatelјu, — izgubivši za navek svoj mir, ja te,stradalniče, i nehotice slušam s potajnom nasladom. Ali ako su tvoje rečilukave, ako ti, gajeći prevaru u srcu ... O, smiluj se na mene!.. a zar bi ti tobila neka slava!.. Našto ti moja duša? Ta zar sam ja nebu milija od svih,kojima nisi poklonio svoju pažnju? Ta i one su jaoj! tako isto lepe; i njihovese devičanske postelјe, isto kao i moje, nije dotakla lјudska ruka!.. — zakunimi se strašnom kletvom... Reci mi ti vidiš: ja tugujem, meni je teško, ti vidišženske mašte! Ti i nehotice ublažavaš strah u duši ... Ali ti si sve razumeo tisve znaš, pa ćeš se, naravno, i smilovati! Zakuni mi se... Zavetuj se da ćeš seod sada odreći takih pobeda! Ta zar nema više pouzdanih kletava iobećanja?...

Demon

Kunem ti se prvim danom stvorenja i kunem se njegovim poslednjimdanom, kunem se pokorom prestupa i triumfom večne pravde; kunem segorkom mukom pada i kratkom maštom pobede; kunem ti se sastankom stobom i rastankom, koji opet preti; kunem ti se skupom duhova sudbompotčinjene mi braće, mačevima bezstrasnih anđela, mojih budnih i opreznihneprijatelјa; kunem ti se nebom i adom, zemalјskom svetinjom i tobom;kunem se poslednjim svojim pogledom, tvojom prvom suzom, dahom tvojih

nezlobnih usta, talasom svilenih ti vitica; kunem ti se blaženstvom i patnjom,kunem se mojom lјubavlјu, — odrekao sam se stare osvete, odrekao sam seoholih misli; od sad otrov podmukle laži neće uznemirivati ničiji um. Hoćuda se izmirim s nebom, hoću da volim, hoću da se molim, hoću da verujem udobro; sa svoga čela, koje je tebe dostojno, pokajnom ću suzom strti tragovenebeskog ognja, a svet neka docvetava bez mene u mirnom neznanju! O,veruj mi: do danas sam te jedino ja razumeo i ocenio. Izabravši te za svojusvetinju, ja sam svoju vlast položio pred tvoje noge; očekujem da mi poklonišsvoju lјubav, a ja ću ti za taj trenutak dati celu večnost, — veruj mi, Tamara,ja sam i u lјubavi, kao u zlobi, nepromenit i velik. Kao slobodni sin nebeskihprostora, ja ću te dići u nadzvezdane predele, i bićeš carica sveta, moja prvadrugarka; bez sažalјenja i bez učešća gledaćeš na zemlјu, gde nema ni pravesreće, ni dugovečne lepote, gde su samo prestupi i kazne, gde ima života samoza sitne strasti; gde ne znaju bez straha ni mrziti, ni voleti.

Ili zar ti ne znaš, šta je trenutna lјubav lјudska? — Ništa drugo do nemirmlade krvi! Ali dani beže, a krv se hladi. Ko da se održi, kad je daleko odlјublјenog stvora; koga neće sablazniti nova lepota, ko da se bori sa umorom,dosadom i ćudlјivošću mašte? Ne! Znaj da tebi, mojoj drugarci, nije suđenoda ćuteći uveneš u uskom krugu, kao robinja zavidlјive grubosti, posredmalodušnih, hladnih i pritvornih prijatelјa, posred neplodnih bojazni i nada,praznih i dosadnih napora! Iza te visoke ograde ti nećeš žalosno uvenuti bezstrasti, neprestano u molitvama, podjednako daleko i od božanstva, i od lјudi.O, ne, divni stvore, ti si za drugo šta stvorena: tebe čeka druga patnja,dublјina drukčijih ushićenja! Ostavi dakle svoje pređašnje želјe i ovaj bednisvet svojoj sudbini: na mesto toga, ja ću ti otvoriti dubinu ponosnogpoznanja, Dovešću pred tvoje stope gomilu mojih poslušnih duhova; i daću ti,moja lepotice, lakih i čarobnih službenica; i skinuću ti zlatan venac sa istočnezvezde, pa ću ga posuti ponoćnom rosom, što ću je na cveću nakupiti;opasaću ti stas lučom rumenog sunčevog zalaska, kao pojasom; čistim dahommiomira ću napojiti vazduh, što je oko tebe! Divnom ću svirkom večno rajititvoj sluh; načiniću ti raskošne dvore od dragog kamenja i ćilibara; spustiću sena dno morsko, poleteću nad oblake, daću ti sve, sve čega samo ima na zemlјi— voli me!...

XI

— I on lako dodirnu vrelim usnama njena uzdrhtana usta; na njene molbeodgovaraše sablažnjivim rečima. Silnim pogledom gledaše joj u oči, — on jesažizaše; u noćnom mraku on pravo nad njom blistaše, neodolјiv, kao mač.Jaoj, zli duh likovaše! Samrtni otrov njegovog polјupca u trenutku joj prodreu grudi. Mučan, strašan jauk uznemiri noćno ćutanje. U njemu beše sve: ilјubav, i pažnja, i prekor sa poslednjom molbom, i beznadni oproštaj —oproštaj sa mladim životom...

XII

U taj par hodao je usamlјen sa železnom pločom ponoćni stražar, tihoprolazeći svojim običnim putem. Došavši do ćelije mlade devojke, on pođelakšim korakom i, zbunjen, zadrža ruku nad železnom pločom. Nјemu seučini kao da kroz okolno ćutanje čuje skladno lјublјenje dvojih usta,trenutan krik, i slab jauk. Zloslutna sumnja prodre u starčevo srce... Noprođe još jedan trenutak — i sve se utiša; samo što iz dalјine ćarlijanje vetrićadonosaše žubor lišća, i što planinska reka setno šaptaše sa mračnom obalom.Prestravlјen, on se žuri da očita kanon svetog ugodnika, da bi odagnao uticajzlog duha na svoje grešne misli; drhtavim prstima prekrsti maštomuznemirene grudi, i ćutećki, brzim koracima nastavlјa svoj obični put.

XIII

Kao zaspala vila ležala je Tamara u svom mrtvačkom sanduku; belјi ičistiji od pokrova beše mukotrpni izgled njenoga čela. Za navek oborenetrepavice... No, ko da ne rekne, da je pogled pod njima samo dremao i, čudan,da je samo čekao — il’ polјubac, il’ jutarnju zvezdu? No uzalud je dnevnazraka klizila po njima kao zlatna struja; uzalud su ih u nemoj tuzi celivala

rodbinska usta, — ne, večni pečat smrti ništa nije kadro ukloniti!

XIV

Nigda, ni u dane najvećeg veselјa, nije bila tako raznobojna i bogataTamarina praznična oprema. Zavičajno cveće (tako zahteva drevni obred)prosipa nad njom svoje miomire i, stisnuto njenom mrtvom rukom, ono kaoda se prašta sa zemlјom. Ništa na njenom licu ne napominjaše da jepreminula u plamenu strasti i zanosa. I sve su njene crte bile ispunjenelepotom, koja beše, kao mramor, bez izraza, lišena uma i osećanja,tajanstvena kao sama smrt. Čudan osmeh, preletevši preko njenih usana, kaoda beše obamro na njima; on je pažlјive oči podsećao na tugu: u njemu beše ihladno prezrenje duše, koja hoće da precveta, izraz poslednje misli, i zemlјibezzvučno: zbogom. Kao uzaludan odblesak pređašnjeg života, taj osmeh bešejoš mrtviji, još beznadniji za srce, no i same za navek ugašene oči. Tako usvečanom trenutku sunčeva zalaska, kada se dnevno svetilo, rastoplјeno uzlatnom moru, već skrilo, snegovi kavkaski, zadržavši rumeni presenak, sijajuna trenutak u tavnoj dalјini. No taj poluživi luč neće u pustinji naići naodblesak, i ničiji put on neće osvetliti sa svoga ledenog vrhunca!...

XV

Gomila suseda i rodbine već se digla na tužni put. Čupajući sede vitice,nemo se udarajući u grudi, poslednji put seda Gudal na belogrivoga konja, —i povorka se krenu. — Tri Dana i tri noći trajaće im put. Među starimdedovskim kostima iskopano je Tamari mirno sklonište. Jedan izmeđupraotaca Gudalovih, koji je plјačkao putnike i sela, kad ga jednom bolestsavlada i dođe čas kajanja, obeća da će, zarad iskuplјenja grehova, podićicrkvu na visini granitnih stena, gde se čuje samo fijuk mećave i kamo samoorlušine 'dospevaju. I uskoro se među snegovima Kazbekovim podiže

samotan hram, te se tu ponovo smiriše kosti opakog čoveka; stena, srodnaoblacima, postade groblјe; baš kao da posmrtni boravak, kad je bliži nebu,biva topliji; kao da, dalјe od lјudi, poslednji san neće biti uznemiren...

Zaman! Mrtvima već ne dođe u san ni tuga, ni radost prošlih daka.

XVI

U prostranstvu plave nebeske pučine jedan od svetih anđela letijašesvojim zlatnim krilima, i nošaše grešnu dušu iz ovog sveta u svom naručju;slatkim rečima nade razgonjaše on njene sumnje, i suzama spiraše sa njetragove pogrešaka i patnji. Već se iz daleka razlegahu rajski zvuci — kadnajedared, presecajući slobodni vazdušni put, izlete iz bezdana pakleni duh.On beše silan kao burni vihor, blistaše kao munjina struja, i u bezumnojdrzosti on gordo reče: „ona je moja!‘ Molitvom zaglušujući strah, Tamarina segrešna duša prilјubi uz zaštitnikove grudi. Odlučivaše se sudba budućnosti:on opet stajaše pred njom, ali, Bože, ko bi ga poznao? Sa kakvim ju jepakosnim izrazom gledao, kako je pun bio samrtnog otrova, beskrajneneprijazni; nepomično mu lice odisaše grobnom hladnoćom.

„Iščezni, mračni duše sumnje!“ odgovaraše mu nebeski poslanik: „dosta siti likovao; no sad je nastao sudni čas, i blaga je Božja odluka! Dani patnje suprošli; sa propadlјivom zemalјskom odećom spali su sa nje i okovi zla. Znaj,mi smo je odavna čekali! Nјena je duša bila od onih, čiji je život — jedantrenutak neizdržlјivog mučenja, nedomašnih uteha; iz najčistijeg etra izatkaoje Tvorac njihove žive strune, one nisu za ovaj svet stvorene, niti je svet zanjih sazdan! Strašnom je cenom ona iskupila svoje sumnje... ona je patila ivolela, — i raj se otvori za dušu koja je lјubila!"

I anđeo oštro pogleda u kušača, pa, radosno uzmahnuvši krilima, utonu unebeski sjaj. A pobeđeni Demon prokle svoje bezumne mašte i ponovoostade, ohol, sam u svoj vasioni, kao i pre, bez nadanja i bez lјubavi!...

Na kosi kamenite gore, nad Kajšaurskom dolinom, i danas se još videzupci starodrevne razvaline. Predanja su o njima još i danas puna priča,strašnih za decu... Taj nemi spomenik, svedok onih čarobnih dana, crni sekao utvara među drvećem. U dolini se rasulo selo, zemlјa cveta i zeleni se, aneskladna se vreva glasova gubi, — sa jekom zvoncadi prolaze tuda karavani

iz daleka sveta, i, padajući strmoglav kroz magle, blista se i peni se reka. Apriroda se šali i zabavlјa, kao bezbrižno dete, večno mladim životom,hladovnom svežinom, suncem i prolećem,

Ali turoban je i žalostan zamak, koji je nekad svoje odslužio i kao bednistarac nadživeo prijatelјe i milu porodicu. Nevidlјivi mu stanovnici samočekaju da izgreje mesec: tada je za njih praznik i sloboda! Zuje i jure na svestrane ... Sedi pauk, novi pustinjak, prede osnove svojih mreža; družinaveselih gušterica veselo se igra na krovu, a smotrena zmija izmili iz tamnepukotine na ploču od negdašnjih stepenica: čas se najedared savije u klupče,čas se ispruži u svu duž, pa sija, kao sablјa dimiskija, zaboravlјena na polјudavnih okršaja, nepotrebna poginulom junaku...

Sve je divlјe. Nigde tragova od minulih godina: ruka vekova brisala ih jebrižlјivo i dugo, i ničega nema što bi podsećalo na slavno ime Gudalovo, namilu kćer njegovu!

Ali crkva na strmom visu, gde im je zemlјa kosti primila, čuvana svetomvlašću, vidi se još i danas među oblacima; kraj njenih vrata stoje na straži crnigraniti, pokriveni snežnim smetovima; a na grudima njihovim, mestojunačkih toka, gore vekovečiti ledovi. Sanjive grdosije usova sa planinskihstrana, kao neki vodopadi koje je mraz iznenada ukočio, mrgodno vise svudunaokolo. Tamo je mećava stražar; svojim dahom briše ona prašinu sa sedihzidova; čas udešava dugu pesmu, čas dovikuje stražare. Čuvši u dalјini začudni hram u onom kraju, sa istoka se sami oblaci gomilama žure u hadžiluki nad družinom nadgrobnih ploča odavna već’ niko ne nariče! Stenamrgodnog Kazbeka gramžlјivo čuva svoj plen, i večno roptanje lјudsko nećeuznemiriti njihov večni pokoj.

Napomene

1 Po biblijskom svedočanstvu, Bog je izagnao iz raja neke anđele, koji suse bili podigli protiv njega. Legenda priča da je vođa prognanih anđela,Satanailo (Velzevul, u Ljermontova Demon), docnije bio sablaznitelј prvihlјudi. Prev.

2 Vrh na Kavkaskom grebenu (Kavkazu), visok preko 5000 metara. PoredElbrusa najznatniji vis na Kavkazu.

3 Najveća reka Terske oblasti severno od Kavkaza. Ona izvire najugozapadnoj strani Kazbeka i opasuje ga skoro sa tri strane, tako da se svavoda, što se sliva sa Kazbeka, uliva ili u Terek, ili u njegove pritoke. Terek seuliva u Kaspijsko more.

4 Klisura na Kavkazu. Kroz nju se probija reka Terek. Prev.

5 Pokrajina u Zakavkazju, južno od Kavkaskih planina. Nekad je bilasamostalno carstvo, a od 1801 godine prisajedinjena je Rusiji. — Gruzini(„Đurđijanci") su narod bele rase, pored Imeretinaca i Mingrelaca najlepšinarod na Kavkazu. Ima ih oko jedan milijun, većinom su pravoslavne vere.Odlikuju se veselim, druževnim i simpatičnim karakterom; odani su svojojotadžbini i čuvanju starina, predanja i običaja; poverlјivi su i iskreni;lakoverni su neki put do lakomislenosti; dobrodušni, upečatlјivi, gostolјubivi;vole pesme, tanac i junačke igre. Prev.

6 Velom.

7 Zurna — starinski persijski instrumenat za duvanje, veoma odomaćenjužno od Kavkaza; ima vid svirale ili duduka. Zvuk je zurne oštar, prodirući.

8 Na Kavkazu su krovovi od kuća plјosnati, ravni, i stanovnici sede nanjima u letnje večeri te se odmaraju, večeraju, vesele se, igraju lezginku.Prev.

9 Negdašnje hanstvo (hanat), koje je zauzimalo današnja četiri okrugaJelisavetpolјske gubernije, južno od istočnog Kavkaza, zapadno odKaspijskog mora.

10 Tj. pratioci Tamarinog mladoženje.

11 Velovima.

12 Osetini — indoevropsko pleme, koje od davnašn>ih vremena zauzimasredinu Kavkaza. Većina Osetina su zvanično Hrišćani, no u stvari oni se držesvoje stare vere i njenih idolopokloničkih obreda. Glavna su etička načela,kojima se Osetini u životu rukovode — bezuslovno poštovanje starijih pogodinama, krvna osveta, gostolјublјe. Ima ih oko 70.000 duša. Prev.

13 Čingar je vrsta gitare.