Prevod sa nemakog: Aleksandar Miti

Bukur Book, Panevo, 2003.

ISBN-13: 978-8690245-987

Naslov originala: Thomas Mann Lotte in Weimar

1

GLAVA PRVA

Jednoga skoro jo letnjega dana duboko u septembru 1816. godine, Mager,

kelner gostionice Kod Slona u Vajmaru, obrazovan ovek, imao je uzbudljiv,

veseo i zamren doivljaj. Ne zato to je u tom dogaaju bilo neeg

neprirodnog; pa ipak se moe rei da je Mager neko vreme verovao da sanja.

Toga dana, odmah posle osam sati ujutru, pred glasovitu kuu na trgu

stigoe obinim potanskim kolima tri ene, kod kojih se na prvi pogled, a

takoe ni na drugi, nije moglo zapaziti nita osobito. Bilo je lako pogoditi

njihov uzajamni odnos: behu to majka, erka i sobarica. Stojei pod ulaznim

svodom spreman na poklon u znak dobrodolice, Mager je posmatrao kako

kuni sluga pomae dvema prvim enama da siu sa papue na plonik, dok

se sobarica, zvana Klarica, opratala od potanskog momka pored koga je

sedela i sa kojim se izgleda dobro zabavljala. ovek ih je posmatrao iskosa sa

osmehom, mislei verovatno na strano nareje kojim je putnica govorila i jo

ju je pratio pogledom sa nekom podrugljivom zamiljenou, dok ona nije sila

sa visokog sedita ne bez nepotrebnog uvijanja, pridizanja haljine i gizdavosti.

Tada on za kanap povue svoj rog sa lea i poe vrlo oseajno da u njega duva

na zadovoljstvo nekoliko deaka i ranih prolaznika koji su prisustvovali

dolasku.

Okrenute leima kui, dame su jo stajale kod potanskih kola da bi

nadgledale snoenje svog inae skromnog prtljaga, a Mager je iekivao

trenutak kad e se one, umirene u pogledu svog vlasnitva, uputiti prema

ulazu, da im onda kao pravi diplomata poe u susret na plonik sa utivim pa

ipak lako uzdranim osmehom na licu boje sira, uokvirenom crvenkastim

zulufima, u svom zakopanom fraku, sa ispranom vratnom maramom u

starom uspravnom okovratniku i pantalonama tesno zategnutim iznad vrlo

dugih stopala.

Dobar dan, prijatelju! ree ona dama to je materinski izgledala, svakako

matrona, ve zala u godine, najmanje blizu pedeset, popunaka, u beloj

haljini sa crnim ogrtaem, kratkim konanim rukavicama, visokim eirom,

gledala je ispod kovrdave kose pepeljastosive boje koja je nekad bila plava.

Bio bi nam, dakle, potreban stan za troje, jedna soba sa dva kreveta za mene

i moje dete (ni dete nije bila ba sasvim mlado, sigurno blizu dvadeset,

tamnih uvojaka kao svrdlo za vaenje epova, i sa krstiem oko vrata; fino

2

izvijeni majin nosi bee kod nje neto preotro isturen) i jednu sobu ne

suvie daleko odatle za moju devojku. Moe li se to dobiti?

Od izrazite malaksalosti, plave enine oi gledale su pored kelnera u lice

gostionice; njena mala usta poloena u gojazne starake nabore na obrazima,

micala su se osobito prijatno. U svojoj mladosti verovatno je bila jo draesnija

nego to je to sada bio sluaj sa kerju. Kod nje je padalo u oi neko

podrhtavanje glavom, i donekle je delovalo kao potkrepljivanje njenih rei i

brzi poziv na odobravanje, tako da se inilo da uzrok tome nije toliko slabost

koliko ivahnost ili bar oboje podjednako.

Razume se, odvrati pokuar, odvede majku i erku k ulazu, dok je

sobarica za njima ila mlatarajui nekom kutijom za eire. Kod nas je,

dodue kao obino, dupke puno i lako bi moglo da nam se desi da moramo

odbijati ugledne linosti; ali mi neemo tedeti truda da to je mogue bolje

udovoljimo eljama dama.

O, to je zaista lepo, odvrati strankinja i izmenja po jedan vedar i paljiv

pogled sa svojom kerju zbog odabranog naina govora ovog oveka u kome

se jako oseao i tirinko-saksonski naglasak.

Smem li zamoliti? Molim lepo! ree Mager, pravei im komplimente na

poploanom tremu. Prijem se vri tamo desno. Domaica kue, gospoa

Elmenrajh, radovae se tome. Izvolite samo!

Gospoa Elmenrajh, sa jednom strelom u kosi i pojasom kojim je visoko

potpasala bistu uvijenu u pleteni kaput zbog blizine kunih vrata, sedela je kao

na prestolu pored pera, leska za upijanje i jedne maine za raunanje iza

nekakve duanske tezge, koja je od trema odvajala tu kancelarijsku prostoriju

slinu udubljenju u zidu. Odvojivi se od svog naslona za pisanje, jedan

nametenik neto je po strani raspravljao na engleskom sa nekim gospodinom

u ogrtau visokog okovratnika, kome su verovatno pripadali koferi naslagani

kod ulaza. Gledajui vie flegmatino preko doljakinja nego u njih, gazdarica

odgovori na pozdrav one starije i nagoveteni kniks devojke, sa

dostojanstvenim naklonom glave, nauljenog uva saslua kelnerovo

saoptenje da dame trae sobe i dohvati kuni plan po kome je jedan asak

prelazila vrhom olovke.

Dvadeset sedam, odredi ona, okrenuta prema kelneru u zelenoj kecelji

koja je ekao sa prtljagom dama. Jo jednom zasebnom sobom ne mogu vas

usluiti. Gospoica bi morala da bude u sobi sa devojkom grofice Lari fon

Erfurt. Imamo, eto, u kui mnogo gostiju sa poslugom.

3

Klarica napui usne iza lea svoje gospodarice, ali ova bee ve pristala.

Ona ree da e se devojke ipak sloiti i zamoli, ve spremna da poe, da je

odvedu u sobu kuda bi odmah mogli odneti i rune kofere.

Odmah madam, ree kelner. Samo trebalo bi uzgred ispuniti jo i jednu

formalnost. Najpokornije vas molimo za samo nekoliko redaka. Pedantnost

nismo mi izmislili ve sveta Hermandada. Ona ne moe nikud iz svoje koe.

Moglo bi se rei da se zakon i prava stalno nasleuju kao neka veita bolest.

Da li bih vas zaista smeo zamoliti za dobrotu i ljubaznost?

Dama se nasmeja pogledajui opet prema svojoj keri i maui glavom

veselo i zaueno.

A, tako, ree ona, na to sam zaboravila. Uinimo sve to treba! Uostalom,

kako vidim, on je mudar ovek (ona upotrebi nain obraanja koja je bio

uobiajen jo u njenoj mladosti), vrlo naitan i siguran u citatima. Neka mi

da to to treba! I prilazei opet stolu ona uze tananim prstima u polu

rukavicama pisaljku od krede na uzici koju joj gostioniarka prui i nae se,

jo uvek se smejui, nad prijavnu tablu na kojoj ve bee nekoliko imena.

Pisala je polako i postepeno prestajala da se smeje, a onda samo jo

isputala zabavne, slabe i uzdasima sline glasove i odjeke svoje veselosti koja

je prestajala. Klimavo podrhtavanje njenog potiljka pokazivalo se jasnije nego

ikad, svakako zbog neudobnosti njenog poloaja.

Posmatrali su je. S jedne strane ki joj je gledala preko ramena, lepih

pravilno povijenih obrva (kao u majke) izdignutih k elu, podrugljivo

pripijenih i razvuenih usana; a sa druge strane gledao ju je kelner Mager,

delom samo zbog nadzora da li ona tano popunjava crveno obeleene rubrike,

a delom iz malograanske radoznalosti i sa onim zadovoljstvom koje nije

sasvim bez pakosti to je za nekoga doao trenutak da napusti donekle

zahvalnu ulogu nepoznatog i da kae svoje jade i ispovedi se. Iz nekog razloga

kancelarijski slubenik i putnik Britanac behu isto tako prekinuli razgovor i

posmatrahu enu kako drhtei glavom izvlai slova skoro sa deijom

briljivou.

Mager mirkajui proita: Dvorska savetnikovica udovica arlota Kestner,

roena Buf iz Hanovera, poslednje mesto boravka Goslar, roena 11. januara

1753 u Veclaru, sa kerju i poslugom.

Je li to dovoljno? upita dvorska savetnikovica i kako joj ne odgovarae,

ona sama zakljui: To mora biti dovoljno! Pritom je htela da pisaljku

4

energino stavi na sto, ali zaboravi da je ona vezana, te srui metalno postolje

na kom je visila.

Kako sam nespretna! ree ona pocrvenevi, pa ponovo baci jedan brz

pogled na ker koja je gledala oborenih oiju i podrugljivo pripijenih usta. O,

to se opet moe lako popraviti; uinjeno je sve to treba. Postarajmo se sada

da najzad doemo u svoju sobu! I sa izvesnom uurbanou okrenu se da

poe.

Ki, devojka i kelner, kao i elavi kuni sluga koja je iza njih nosio kutije i

putnike torbe, krenue za njom tremom ka stepenicama. Mager ne bee

prestao da mirka i usput nastavi sa time i to u intervalima bi tri-etiri puta

vrlo brzo zatreptao i onda za trenutak nepomino gledao pocrvenelim oima,

pri emu su mu usta bila otvorena da ne kaemo blesavo, ve takorei nekako

uglaeno i doterano. No na daskama prvog stepenika zaustavi on itavu grupu.

Oprostite! ree on. Najlepe vas molim da mi oprostite ako moje

pitanje... To nije obina i nedoputena radoznalost koja... Imamo li ast da sa

dvorskom savetnikovicom gospoom Kestner, madam arlotom Kestner,

roenom Buf, iz Veclara...?

Ja sam ta, potvrdi stara dama smekajui se.

Mislim... svakako, pa naravno, ali mislim - pa ipak se na kraju svakako ne

radi o arloti ili krae Loti-Kestner, roenoj Buf iz nemake kue, nemake

viteke kue u Veclaru, bivoj...

Ba o njoj, prijatelju. Ali ja nikako nisam biva, moje prisustvo je ovde

sasvim stvarno i zaista bih elela u dodeljenu mi sobu...

Neodlono! povika Mager i zalete se urno dalje oborena ela, onda opet

zastade kao ukopan i skrsti ruke.

Blagi boe! ree on sa dubokim oseanjem. Blagi boe, gospoo dvorska

savetnikovice! Neka gospoa dvorska savetnikovica oprosti ako se moje misli

na identitet koja je nastao u ovom sluaju i perspektivu koja se otvara odmah

ne mogu da... To dolazi, takorei, iz vedra neba... Ova kua, dakle, ima ast i

neprocenjivo odlikovanje da istinsku i stvarnu, originalnu ako se tako smem

izraziti... Jednom reju, ja sam udostojen da vidim Verterovu Lotu...

Bie ba tako, prijatelju, odvrati dvorska savetnikovica sa mirnim

dostojanstvom poto sobarici koja se cerekala dobaci jedan prekoran pogled.

I kad bi to za njega bio jedan razlog vie da nama enama umornim od puta

sada bez odlaganja pokae sobu, onda bih zaista bila zadovoljna time.

5

Ovog trenutka, uzviknu kelner i poe urnim koracima. Soba broj 27, o

boe, nalazi se iznad drugog stepenita. Udobne su ove nae stepenice, kako

primeuje gospoa dvorska savetnikovica, ali jesmo li mogli samo naslutiti...

Bez sumnje bi se i uprkos nae pretrpanosti... Ipak, soba je lepa, gleda pravo

na trg i ne bi se smelo desiti da vam se ne dopadne. Jo donedavno stanovali

su u njoj gospoa i gospodin major fon Egloftajn iz Halea kad su ovde bili u

poseti kod svoje gospoe tetke, supruge glavnog dvorskog komornika istog

imena. Oktobra trinaeste imao ju je glavni autant njegovog Kraljevskog

Visoanstva Velikog Kneza Konstantina. To je u neku ruku istorijska

uspomena... Ali, boe, ta ja govorim o istorijskim uspomenama koje za jednog

oveka od oseanja nikako ne mogu izdrati poreenje sa... Samo jo koji

korak, gospoo dvorska savetnikovice! Od stepenica ima samo jo koji korak

ovim hodnikom. Sve je nedavno okreeno kao to vidi gospoa dvorska

savetnikovica; od kraja trinaeste, posle posete donskih kozaka, morali smo

potpuno renovirati stepenice, sobe, hodnike i salonske prostorije, emu je

moda ve odavno bilo vreme. To su samo iznudila divlja nasilja svetskog

zbivanja, iz ega bi se mogla izvui pouka da se obnavljanje ivota moda ne

ostvaruje bez velike pomoi nasilja. Uostalom, ja neu da pripiem zaslugu za

nae osveenje iskljuivo kozacima. U naoj su kui isto tako bili Prusi i

maarski husari i da ne govorim o Francuzima koji su tu bili pre njih. Stigli

smo. Ako bih smeo zamoliti gospou dvorsku savetnikovicu!

Da bi omoguio ulaz u sobu, on se duboko povi za vratima koja irom

otvori. Hitrim pogledom ene ispitivaki okrznue ukruene zavese od

muslina na oba prozora, ogledalo na podupirau izmeu njih u pozlaenom

okviru i, naravno, sa neto mutnih mrlja, postelju pokrivenu belim zastiraima

iznad kojih je bilo jedno malo zajedniko nebo, i ostale udobnosti. Zid je krasio

jedan bakrorez koji je predstavljao neki predeo sa antikim hramom. ist pod

sijao se svee premazan uljem.

Sasvim valjano, ree dvorska savetnikovica.

Kako bismo mi bili sreni kad bi se dame ovde koliko god prijatno oseale!

Ako bi neto nedostajalo - ovde je ruica za zvono. Samo se po sebi razume da

u se ja pobrinuti za toplu vodu. Bili bismo toliko sreni ako bismo

zadovoljstvo gospoe dvorske savetnikovice...

Ali razume se, dragi prijatelju. Mi smo obini ljudi i nismo razmaeni.

Hvala vam dobri ovee, ree ona kunom sluzi koji svoj teret bee spustio na

naslon sa kaievima za prtljag i udaljio se. A hvala i vama, prijatelju, obrati

6

se ona kelneru klimajui glavom u znak da ga otputa. Zbrinute smo i imamo

sve i elele bismo da se sada malo...

Ali Mager stajae nepomino, prepletenih prstiju, pocrvenelih oiju kojima

je ponirao u crte stare dame.

Veliki boe, ree on, gospoo dvorska savetnikovice, kakav znamenit

dogaaj! To vredi da se zabelei! Gospoa dvorska savetnikovica moda ne

razume jednog oveka od srca kome se iznenadno i preko svakog oekivanja

takav evenement[1] sa njegovim dirljivim perspektivama... Gospoa dvorska

savetnikovica je takorei navikla na takve prilike i na taj njen svima nama sveti

identitet, ona, mogue, gleda na to leemo i kao na neto svakodnevno i ne

shvata sasvim kako se jedna osetljiva, od malena literarna dua, koja se tome

ni najmanje nije nadala, mora oseati prilikom poznanstva, ako smem tako

rei, molim da mi oprostite - prilikom susreta sa jednom linou koja je

ovenana sjajem poezije i takorei vatrenim rukama odnesena visoko gore na

nebo vene slave...

Dobri prijatelju, odgovori dvorska savetnikovica branei se sa smekom,

iako se podrhtavanje glavom, koje je na kelnerove rei opet postalo upadljivo,

moglo protumaiti kao odobravanje. (Sobarica stajae iza nje i sa veselom

radoznalou posmatrae ovekovo lice skoro spremno da zaplae, dok ki sa

upadljivom ravnodunou poe da radi neto oko prtljaga u dnu sobe.) Dobri

prijatelju, ja sam obina skromna stara ena, ovek kao i mnogi drugi, ali Vi

imate tako neobian, uzvien nain izraavanja...

Moje je ime Mager, ree kelner kao u znak objanjenja. On izgovori

Maher svojim srednje nemakim mekim narejem; u glasu mu je bilo neeg

molbenog i dirljivog. Ja sam, ako to ne zvui suvie uobraeno, faktotum u

ovoj kui, desna ruka, kako se obino kae, gospoe Elmenrajh, vlasnice

gostionice. Ona je ve godinama udovica, gospodin Elmenrajh je, naalost,

godine 1806 pao kao rtva svetskog dogaaja, pod traginim okolnostima o

kojima ne prilii ovde govoriti. Na mome mestu, a naroito u vremenima

kakva je proiveo na grad, ovek, gospoo dvorska savetnikovice, dolazi u

dodir sa mnogim ljudima, prolaze tako pored oveka mnogo znaajne pojave,

znaajne po roenju ili po zaslugama i on osea, prirodno, izvesnu

ravnodunost pri dodiru sa visokim linostima koje su se borile u svetskom

dogaaju i sa nosiocima imena koja ulivaju potovanje i podstiu matu. Tako

[1] dogaaj

7

je to, gospoo dvorska savetnikovice. Samo, gde li je sada ta poslovna

naviknutost i otupelost! Nikada u svom ivotu, to mogu priznati, nije mi pao

udeo u takav prijem i usluga koja bi mi uzbudila srce i duh kao ova dananja -

vaistinu vredna da se zabelei. Jer kao to se oveku deava, bilo mi je poznato

da ena dostojna potovanja, prvobitni uzor onog veito dragog lika, boravi

meu ivima i to u gradu Hanoveru, ja sada zaista uviam da sam to znao.

Samo, to saznanje nije bilo za mene stvarno, nikad nisam mogao ni pomisliti

na mogunost da u stojati licem u lice prema tom svetom biu. Nisam prosto

smeo ni sanjati o tome. Kad sam se jutros - to je bilo pre nekoliko sati -

probudio, bio sam ubeen da e taj dan biti kao i stotine drugih, jedan

prosean dan ispunjen obinim i dobro poznatim dunostima mog poziva u

tremu ili kod trpeze. Moja ena - ja sam oenjen, gospoo dvorska

savetnikovice, madam Mager radi u kuhinji na jednom viem poloaju - moja

ena moe potvrditi da nisam pokazao nikakvog znaka da nasluujem bilo ta

neobino. Mislio sam samo na to da u i veeras lei u postelju kao isti onaj

ovek koja je i ustao. A eto! Ono to ne oekujemo - desi se esto. Koliko je u

pravu narod u toj prostoj velikoj primedbi! Gospoa dvorska savetnikovica e

mi oprostiti zbog moje uzrujanosti i moje moda nedoputene govorljivosti.

Puno srce - prepuna usta, veli narodna poslovica na svoj ne sasvim knjievan

a ipak tako taan nain. Kad bi gospoa dvorska savetnikovica znale za ljubav

i potovanje koje ja gajim u sebi takorei od malih nogu prema naem Knezu

- pesniku, velikom Geteu, uz to za moj ponos kao graanina Vajmara, to tog

uzvienog oveka svojim nazivamo... Kada bi iste znale ta su posebno ba

Jadi mladog Vertera ovome srcu oduvek... Ali neu da govorim, gospoo

dvorska savetnikovice, ja dobro znam, ne prilii to meni, iako je istina da jedno

tako sentimentalno delo kao ovo pripada svim ljudima, i ono i velikim i malim

prua najdublja uzbuenja, dok, svakako, na stvaralake proizvode kao to su

Ifigenija i Prirodna ki moda bi samo vii slojevi smeli da imaju

pretenzije. Kad pomislim koliko smo se puta madam Mager i ja nou uz sveu

povijali nad ovim boanstvenim stranicama raskrvavljenih dua, i shvatim da

u ovom trenutku slavna i besmrtna junakinja tih stranica, iva i stvarna, kao

ovek poput mene preda mnom... Za ime boga, gospoo dvorska

savetnikovice! kliknu on i udari se rukom po elu. Ja priam i priam i

odjednom suknu u meni neto i kao da me opee, naime to da jo nijednom

nisam upitao da li su ve gospoa dvorska savetnikovica uopte pile kafu!

Hvala, prijatelju, odvrati stara dama koja je sluala potenjakov izliv

uzdranog pogleda i usta koja su lako podrhtavala. Mi smo to na vreme

8

uinile. Uostalom, dragi gospodine Magere, Vi idete i suvie daleko u svojim

poreenjima i jako preterujete ako mene ili ak i ono mlado stvorenje koje sam

nekad bila, zamenjujete prosto junakinjom one knjiice o kojoj se mnogo

pisalo. Vi niste prvi koga moram na to upozoriti, ja pripovedam tome evo ve

etrdeset i etiri godine. Ona figura iz romana iji je ivot svakako postao tako

iroko poznat koja je stekla tako veliku i stvarnu slavu, da bi neko mogao doi

i rei da je jedno od nas dve istinska i prava ono, to ipak sebi ne bih dopustila,

ta devojka razlikuje se vrlo mnogo od moje nekadanje linosti, moju sadanju

da ostavimo sasvim po strani. Tako svako, eto, moe da vidi da ja imam plave

oi, dok je Verterova Lota crnooka, kao to je poznato.

Pesnika licenca! uzviknu Mager. Kao da mi ne bismo morali znati to je

to - pesnika licenca! A ono, gospoo dvorska savetnikovice, ne moe ipak

nita okrnjiti od postojee identinosti! Moda se pesnik njome posluio kao

nekom skrivalicom, da bi malo zavarao trag...

Ne, ree dvorska savetnikovica odmahnuvi glavom, crne oi potiu sa

neke druge strane.

Pa ako! rasrdi se Mager. ak i da je ta identinost malo umanjena tako

siunim odstupanjima...

Postoje mnogo vea, energino ubaci gospoa dvorska savetnikovica.

Pa ipak ostaje potpuno nedirnuta druga, izukrta se sa onom i

nerazdvojna je od nje - identinost sa samom sobom, hou rei: sa onom isto

tako legendarnom linou iji nam je lik jo pre kratkog vremena veliki ovek

tako prisno dao u svojim uspomenama, pa i ako gospoa dvorska

savetnikovica nisu Verterova Lota ba do poslednje sitnice, onda su one ipak

u dlaku i bez ikakvog umanjenja Lota Ge

Uvaeni moj, ree dvorska savetnikovica zapovedniki. Bilo je dosta

zadravanja dok ste bili ljubazni da nam pokaete nau sobu. Oigledno

isputate iz vida da nas sada spreavate da njime raspolaemo.

Gospoo dvorska savetnikovice, ree molbeno kelner Kod Slona

sklopljenih ruku. Oprostite mi! Oprostite jednom oveku koji... Moje

ponaanje je neoprostivo, znam to, pa ipak vas molim za oprotaj. Ja u svojim

trenutnim udaljavanjem... Ve me neto vue, ree on, ve me neto ionako

odavno vue odavde i pored svih obzira i pristojnosti; jer kad pomislim da ni

do ovog asa gospoa Elmenrajh sigurno nema ni pojma jer jedva ako je do

sada bacila jedan pogled na spisak gostiju, a moda bi i taj pogled, njenoj

prostoj pameti... A madam Mager, gospoo dvorska savetnikovice! Kako me

9

odavno neto vue njoj u kuhinju da joj veliku gradsku i literarnu novost iz

prve ruke... Pa ipak, gospoo dvorska savetnikovice, i upravo zbog toga da se

uzbudljiva novost upotpuni, usudiu se da zamolim za oprotaj zbog jo

jednog jedinog pitanja... etrdeset i etiri godine! I gospoa dvorska

savetnikovica za te etrdeset i etiri godine nisu videle gospodina tajnog

savetnika?

Tako je, prijatelju, odgovori ona. Ja poznajem mladog pravnog

praktikanta Dr. Getea iz Gevandgase u Veclaru. Vajmarskog dravnog

ministra, velikog pesnika Nemake nikada nisam oima videla.

Kako je to uzbudljivo! uzdahnu Mager. Kako to uzbuuje oveka,

gospoo dvorska savetnikovice! I tako su, dakle, gospoa dvorska

savetnikovica dole u Vajmar da

Ja sam u Vajmar dola, prekide ga stara dama neto sa visine, da posetim

svoju sestru, suprugu finansijskog savetnika Ridla i dovedem joj svoju ker

arlotu, koja je iz Elzasa, gde ona ivi, dola kod mene u posetu i prati me na

ovom putovanju. S mojom sobaricom nas smo tri, i ne moemo kao gosti za

stan pasti na teret mojoj sestri koja i sama ima porodicu. Zato smo odsele u

gostionici ali emo ve na ruku biti kod naih dragih. Je li on time

zadovoljan?

Koliko samo, koliko samo, gospoo dvorska savetnikovice! Premda mi na

taj nain neemo imati mogunost da dame za naom table-d'hote[2]...

Gospoa i gospodin finansijski savetnik Ridl, Esplanade 6. Gospoa supruga

finansijskog savetnika je dakle roena - ali, da to sam znao! Odnosi i veze bili

su mi ve poznati, samo to ih do sada nisam... Milostivi boe, gospoa

supruga finansijskog savetnika nalazila se dakle u onom oporu dece koja su

se gurala oko gospoe dvorske savetnikovice u predsoblju lovake kue kad je

Verter prvi put u nju uao, i koja su pruala ruice za uinu koju je gospoa

dvorska savetnikovica...

Dragi prijatelju, upade mu arlota opet u re, nije bilo nikakve dvorske

savetnikovice u onoj lovakoj kui. No pre nego to Vi, molim vas, pokaete

naoj Klarici njenu sobicu, a ona na to eka, radije nam recite: Je li daleko

odavde do Esplanade?

Ni najmanje, gospoo dvorska savetnikovice. Samo komadi puta. Kod

nas u Vajmaru nema dalekih puteva; naa veliina lei u duhovnome. Ja sam

[2] trpezom

10

sam sa radou pripravan da odvedem dame do pred kuu gospoe supruge

finansijskog savetnika, ukoliko dame ne vole vie da se poslue iznajmljenom

koijom ili jednom portechaise[3] kojih ima dovoljno u naoj rezidenciji. Ali

samo jo jedno, gospoo dvorska savetnikovice, samo jo ovo jedno. Zar ne,

iako su gospoa dvorska savetnikovica dole u Vajmar u posetu svojoj sestri,

one e ipak bez sumnje uluiti priliku da i na Frauenplanu

I to e biti, dragi prijatelju, i to e biti. Nek on uini sad tako i odvede ovu

gospoicu u njenu sobu dole, jer e mi odmah uskoro biti potrebna.

Da, i da mi usput kae, zacvrkuta mala, gde stanuje onaj ovek to je

napisao divnog Rinalda, dirljivi roman koji sam zaista ve pet puta

progutala i da li ga stvarno ovek, ako ima sree, moe sresti na ulici!

Hou, gospoice, hou rado, odvrati Mager rasejano, poto sa njom krenu

prema vratima. Ali tu se jo jednom zaustavi, odupre se koei jednom nogom

o pod, a drugu zbog ravnotee zadra u vazduhu.

Jednu re jo, gospoo dvorska savetnikovice, zamoli on. Jednu jedinu

poslednju recu na koju se brzo moe odgovoriti! Gospoa dvorska

savetnikovica treba da shvate - ovek neoekivano stoji pred originalom, palo

mu je u deo na samom izvoru - on to mora da iskoristi, ne sme to neiskorieno

- gospoo dvorska savetnikovice, zar ne, onaj poslednji razgovor pred Lerterov

odlazak, ona scena utroje koja u srce dira, u kojoj je bilo rei o pokojnoj majci

i o smrtnom rastanku, a Verter stiska Lotinu ruku i uzvikuje: Mi emo se opet

videti, opet nai, mi emo se u svim prilikama prepoznati! Zar ne, ona poiva

na istini, gospodin tajni savetnik nije je izmislio, ona se zaista tako odigrala?!

Da i ne, prijatelju, da i ne, ree nevoljnica i ljubazno podrhtavajui

glavom. Ali idite sada, idite!

I uzbueni ovek ode urno sa Klaricom pored sebe.

arlota duboko uzdahnu poto skide eir sa glave. Njena ki, koja je za

vreme ovog razgovora veala u orman svoje i majine haljine i rasporeivala

sadrinu nesesera po toaletnom stolu u simsovima umivaonika, gledala ju je

podrugljivo.

Ti si, znai otkrila svoju zvezdu, ree ona. Efekat nije bio lo.

[3] nosiljkom

11

Ah, dete, odgovori majka, to to ti naziva mojom zvezdom vie je krst

uz koji ipak moe da ostane i neko odlije, koje izbija na videlo bez moga

sudelovanja, ja to ne mogu spreiti niti ga sakriti.

Malo due, draga mama, ako ne u toku itavog ovog neto ekstravagantnog

boravka, mogla je ona svakako ostati skrivena da smo stanovale radije kod

tetke Amalije umesto u javnoj gostionici.

Ti vrlo dobro zna, Lotika, da to nije bilo mogue. Tvoj ujak, tvoja tetka i

tvoje roake nemaju suvie prostora, iako oni stanuju ili ba zato to stanuju

u otmenom kraju. Bilo je nemogue upasti im u kuu sa tri osobe i, ma i samo

za nekoliko dana, prisiliti ih na najneudobnije stesnjavanje. Tvoj ujak Ridl ima

dovoljno prihoda za ivot kao inovnik, ali su ga zadesili teki udarci, godine

1806 sve je izgubio, on nije bogat ovek i ne bi nam ni u kom sluaju dolikovalo

da mu udarimo po kesi. Ali ko e mi zameriti da najzad jo jednom zagrlim

svoju najmlau sestru, nau Mali, i da se radujem srei koju ona uiva kraj

svog valjanog mua? Ne zaboravi da ja moda mogu biti vrlo korisna tim

dragim srodnicima. Tvoj se ujak nada mestu komornog direktora kod Velikog

Vojvode - mojim vezama i starim prijateljstvima moda u moi ovde na licu

mesta uspeno ubrzati da se ispune njegove elje. I zar nije najzgodnija prilika

za putovanje u ovu posetu ba ovo vreme kada si ti, moje dete, opet kraj mene

posle deset godina kako smo bile razdvojene, i moe me pratiti? Zar me sme

neka moja naroita sudba spreavati u tame da idem tamo kuda najpravednije

hoe moje srce?

Svakako ne, mama, svakako ne.

Ko je mogao i pomisliti, nastavi dvorska savetnikovica, da emo odmah

pasti u ruke jednom takvom entuzijasti kao to je ovaj Ganimed sa zulufima?

I Gete se u svojim memoarima ali na nevolju koju je stalno imao zbog

radoznalosti ljudi, koji pitaju ko je prava Lota i gde stanuje, te da se pred tom

navalom nije mogao zatititi nikakvim inkognitom - on to, mislim, naziva

pravom kaznom, i smatra da ako se ve ogreio svojom knjiicom, onda mora

temeljito i preko svake mere ispatati zbog tog greha. Ali tu se vidi da ljudi - a

naroito pesnici - misle samo na sebe; jer on ne pomilja na to da mi kao i on

moramo da trpimo nevolju zbog radoznalosti, a uza sve ostalo ni na to ta je

on nama napravio, tvom dobrom pokojnom ocu i meni, sa svojom prokletom

meavinom pesnitva i istine...

O crnim i plavim oima.

12

Ko je u teti ne treba da se brine zbog ruganja, ponajmanje zbog ruganja

svoje Lotike. Morala sam ipak prekoreti ludog oveka to me, takvu kakva sam,

smatra za pravu Verterovu Lotu.

On je bio dovoljno bezobziran kad te nazvao Geteovom Lotom.

Mislim, zaista, da mu ni to nisam propustila, ve ga prekorela sa

neskrivenim negodovanjem. Ne bih te dobro poznavala, dete moje, kad ne bih

osetila da je, po tvome strogom miljenju, trebalo da tog oveka jae drim na

uzdi od samog poetka. Ali reci mi, kako? Da sebe uteram u la? Da mu stavim

do znanja da neu nita da znam o sebi i svojim stvarima? Ali da li ja imam i

pravo raspolaganja tim stvarima, koje sada ve pripadaju svetu? E, dete moje,

ti si sasvim druge prirode nego ja - dopusti mi da dodam da to ni za trenutak

ne umanjuje moju ljubav prema tebi. Ti nema ono to se naziva ljubaznou

- a to se jo uvek mnogo razlikuje od gotovosti na rtvu i spremnosti da se da

svoj ivot za drugoga. tavie, esto mi se inilo da se u jednom ivotu punom

rtava i usluga drugome stvara izvesna oporost, i - recimo to bez hvale i

kuenja, ili ak sa vie hvale nego kuenja - izvesna ogrubelost, koja ne

zahteva mnogo ljubaznosti. Ne treba, dete moje, da sumnja u moje

potovanje prema tvom karakteru kao ni u moju ljubav. Ve deset godina ti si

u Elzasu aneo-uvar tvog jadnog dragog brata Karla koja je izgubio svoju

mladu enu i jednu nogu - nesrea retko dolazi sama. ta bi bez tebe bilo sa

njime, sa mojim jadnim detetom kome je potreban dom! Ti si mu

negovateljica, pomonica, domaica i majka njegovoj siroadi. Tvoj ivot je

ivot rada i delo nesebinog milosra, kako se onda nee urezati crta

ozbiljnosti koja se kod tebe i drugih opire dokonoj osetljivosti. Tebi je vie stalo

do izgnanstva nego do interesantnosti - koliko ti u tome pravedno postupa!

Veze sa velikim svetom strasti i umetnosti, koje su nam pale u deo

Nama? Ja ne odravam takve veze.

Dete moje, one e nam ostati i prionuti uz nae ime do treeg i etvrtog

kolena, bilo to nama pravo ili ne. Pa ako nas zbog tih veza saleu prostosrdani

ljudi, oduevljeni ili samo i radoznali - jer ko tu moe povui granicu - imamo

li mi pravo da tedimo sebe i da prezrivo odbijamo te srdane ljude? Eto, u

tome se razlikuju nae dve prirode. I moj je ivot bio ozbiljan i nije bio ba

sasvim bez odricanja. Ja sam tvome dragom, nezaboravnom ocu, mislim, bila

dobra ena, rodila sam mu jedanaestoro dece a devetoro odgajila do estitih

ljudi, jer sam dvoje morala izgubiti. I ja sam podnosila rtve, u trudu i

patnjama. Ali to mi nije povredilo ljubaznost ili kako ti to naziva

dobrodunost, ivotna grubost nije me ogrubela da bih tako jednom Mageru

13

okrenula lea i rekla mu: Budalo, ostavi me na miru! - Ne, ja to nikako ne

mogu.

Govori ba tako, draga mama odgovori Lota mlaa kao da sam ti neto

prebacila i ponela se pred tobom neerinski. Ta ja nisam ni usta otvorila.

Ljutim se kad ljudi tvoju dobrotu i strpljenje stavljaju na tako teku probu, kao

to je upravo ova od maloas, i iscrpljuju te svojim uzbuenjem - hoe li mi

zameriti zbog te srdbe? Ovu haljinu ovde, ree ona podiui jednu belu

haljinu ukraenu bledocrvenim pantljikama koju ba izvadi iz majinog

prtljaga, ne bi li je ipak trebalo malo ispeglati, pre nego to je moda obue.

Jako je izguvana.

Dvorska savetnikovica pocrvene, to joj je stajalo lepo i dirljivo. To je

podmladi na udan nain, promeni njeno lice u lice ljupke mlade devojke:

ovek bi najednom pomislio da vidi kako je ono izgledalo sa dvadeset godina;

plave oi koje neno gledaju ispod ravnomerno zasvoenih obrva, fino povijen

nosi, prijatna malo usta povratie u tom svetlu, u ruiastoj nijansi tog

rumenila, za nekoliko sekundi svoj draesni izgled koji su nekad imali. Valjana

inovnikova kerkica, mati njegovih maliana, zvezda sa balova u

Folpertshauzenu iznenadno izbi jo jednom ispod tog rumenila koje bee

oblilo staru enu.

Poto gospoa Kestner bee skinula svoj crni ogrta, stojala je u jednoj

haljini isto tako beloj kao i ono koju joj je ki pokazala, samo naravno neto

obinijoj. U toplije godinje doba (a bilo je jo letnje vreme) ona je sa osobitom

ljubavlju stalno nosila bele haljine. Ali na onoj u kerkinoj ruci videle su se

bledocrvene pantljike. Nehotice se behu obe okrenule, starija, kako je

izgledalo, od haljine, a mlada od majinog rumenila koje joj je bilo muno zbog

toga to je pod njime majka izgledala draesna i podmlaena.

Ali ne, odgovori dvorska savetnikovica na arlotin predlog. Neemo se

cifrati! Ta vrsta krepa se opet brzo ispravi, visei u ormanu, a ko bi ga znao

hou li uopte imati priliku da je nagrnem.

Zato ne bi imala, ree erka, i zato si je inae ponela sobom? Ali ba

zato e je zacelo obui u ovoj ili onoj prilici, dozvoli mi, draga mama, da se

vratim na moje skromno pitanje, nee li se ipak odluiti da one neto isuvie

svetle pantljike na grudima sa rukavima zameni malo tamnijim, recimo:

pantljikama lepe ruiaste boje. To bi bilo gotovo tako brzo...

Ah, ta ostavi, Lotika! odvrati dvorska savetnikovica sa izvesnim

nestrpljenjem. Ti ne razume, dete moje, ba nikakvu alu. Htela bih da znam

14

zato hoe da mi zabrani malu duhovitu alu, nenu aluziju i panju koje

sam smislila. Dozvoli da ti kaem da stvarno poznajem malo ljudi kojima

smisao za humor nedostaje tako kao tebi.

Ne bismo smeli tek tako pretpostavljati da taj smisao ima neko koga ne

poznajemo ili vie ne poznajemo.

arlota starija htede jo neto uzvratiti ali njihov razgovor prekide povratak

Klarice koja donese toplu vodu i veselo ispria da tamo gore sobarica gospoe

grofice Lari nije nimalo ravo stvorenje, da e se sa njom dobro slagati, a sem

toga da joj je komini gospodin Mager vrsto obeao da e joj svakako pokazati

bibliotekara Vulpiusa koji je sastavio divnog Rinalda i koji je, uostalom, zet

gospodina fon Getea: pokazae joj ga kad ide u nadletvo i ak e i njegovog

sinia, koji se zove Rinalda, po junaku slavnog romana, moi posmatrati

kad bude iao u kolu.

Vrlo dobro, ree dvorska savetnikovica, ali je krajnje vreme da sada Vi

obe, ti, Lotika, u pratnji Klarice, poete do Esplanade tetki Amaliji, i javite joj

za na dolazak. Ona nam se sigurno jo nikako ne nada i oekuje nas tek po

podne ili uvee, jer pretpostavlja da smo se zadrali kod Libenauovih u Goti, a

mi smo ovog puta ipak izbegli to zadravanje. Hajde, dete, nek se Klarica

raspita za put, poljubi mi tetku unapred i sprijatelji se ve u meuvremenu sa

roakama. A ja, stara ena, moram svakako prvo malo prilei, pa u doi za

vama im se malo odmorim.

Ona poljubi ker kao u znak izmirenja, jednim znakom zahvali sobarici na

kniksu i ostade sama. Na stolu sa ogledalom bilo je mastilo i pero. Ona sede,

uze jedan listi, umoi pero i urnom rukom, dok joj je glava lako podrhtavala,

napisa ve spremljene rei:

Potovani prijatelju! U vaem sam gradu na nekoliko dana, u poseti kod

svoje sestre sa mojom kerju arlotom i elja mi je da dovedem kod vas svoje

dete, a isto tako bih se radovala da vidim onaj lik koji je, dok smo oboje

prebrodili ivot svaki prema svojim mogunostima, postao za svet tako

znaajan.

Vajmar, hotel Slon, 22 septembra 1816.

arlota Kestner roena Buf.

Ona posu pismo peskom za upijanje, zatim ga otrese, presavi list, pa

savijene krajeve spretno gumu jedan u drugi i napisa adresu. Onda povue za

zvonce.

15

GLAVA DRUGA

arlota zadugo nije nala mira, koji nije ba sasvim iskreno ni traila. Poto

je skinula gornju odeu i ispruila se na jednoj od postelja pod malim

muslinskim nebom, pokrivi se arenim putnim pokrivaem, ona je dodue,

zbog svetlosti od prozora koji behu bez tamnijih zavesa, sakrila oi

maramicom i pod njom drala oborene one kapke. Ali je pritom ila vie za

svojim mislima, od kojih joj je srce lupalo, nego za snom koji je razumno bio

poeljan i ovo utoliko odlunije to je tu nerazumnost godinama oseala kao

neto mladalako, kao dokaz i znak neunitivosti i nepromenljivosti

najprisnijih kucaja svog srca i u tome uivala sa potajnim smekom. Ono to

joj je neko jednom napisao u oprotajnom pisamcu: I ja sam, draga Lota,

srean to itam u vaim oima veru da se ja neu nikad izmeniti. Vera je to

nae mladosti, koja nas u osnovi nikad ne naputa, i kad u starijim danima

primetimo da se ta vera odrala, da smo mi ostali uvek isti, da je starenje neto

telesno, spoljanje, i da nita ne moe uticati na postojanost naeg srca, tog

ludakog koje smo provodili kroz decenije - to zapaanje nam je prijatno i ono

je vesela i ujedno stidljiva tajna naeg starakog dostojanstva. Bila je

takozvana stara gospoa, tako je i samu sebe podrugljivo nazivala, i putovala

je sa dvadesetdevetogodinjom kerju, koja je jo uz to bila deveto dete koje je

muu izrodila. A sad je leala tu i srce joj je lupalo kao kakvoj uenici pred

nekom stranom ludorijom. arlota je zamiljala posmatrae kojima bi se to

inilo draesno.

Jedino Lotiku mlau nije mogla da zamisli kao posmatraa ove uzrujanosti

srca. I pored poljupca pomirenja majka nije prestajala da se ljuti na nju zbog

kritike bez humora koji je napravila povodom haljine i pantljika i koja se u

osnovi odnosila na celo ovo putovanje koje se mogla tako dostojanstveno i

prirodno obrazloiti, a koje je ona ipak ocenila kao ekstravagantno.

Neprijatno je voditi na put nekoga ko je suvie pronicljiv da bi poverovao da

se zbog njega putuje, ve smatra sebe izgovorom za taj put. Jer to je neprijatna,

uvredljiva pronicljivost, upravo popreki pogled koji u zamrenim motivima

nekog postupka vidi samo one koji su fino prikriveni i samo njih usvaja, dok

se motivima koji se mogu iznositi i kazivati, ma koliko oni bili dostojni

potovanja, ruga kao izgovoru. arlota oseti sa mrnjom uvredljivost takve, a

16

moda i svake psihologije, i ba je to imala na umu kad je prekorila ker zbog

nedostatka ljubaznosti.

A zar oni, ti pronicljivi, mislila je ona, nemaju ega da se boje? A ta ako se

okrene list i obelodane motivi njihove pronicljivosti koji se moda ne iscrpljuju

sasvim u ljubavi prema istini? Lotikinu odbijajuu hladnou - dakle i nju bi

mogla da prozre pakosna pronicljivost, i ona je pruala povoda da se u nju baci

pogled i to ne naroito privlaan. Doivljaji, onako kako su njoj majci, pali u

deo, nisu, tako, bili sueni ovom detetu dostojnom potovanja, niti bi mu

prema njegovoj prirodi ikad bili dosueni: doivljaj kao onaj glasoviti utroje,

koji bee poeo tako veselo, tako mirno, a onda se, zahvaljujui ludosti jedne

strane, izrodio u zbrku punu muka i pretvorio u veliko i asno savladano

iskuenje za jedno estito srce - da bi jednog dana, o gordog uasa, postao

poznat celom svetu, uzdigao se iznad stvarnosti, zadobio neki vii ivot i tako

uzmutio i uzbunio ljude kao nekad jedno devojako srce, i da bi bacio svet u

zanos kome se esto prigovaralo da je opasan.

Deca su neosetljiva i netrpeljiva prema linom ivotu majke, miljae

arlota: iz nekog sebinog pijeteta koji je u stanju da pretvori ljubav u

okrutnost i koji ne postaje nita bolji ako se prosto u njega umea enska zavist

- zavist prema majinoj ljubavnoj avanturi koja se preruuje u podrugljivu

odvratnost prema opsenim slavnim posledicama te avanture. Ne, plemenita

Lotika nije nikad doivela tako stranu lepotu i grenu smrtnu slast kao njena

majka one veeri kad je mu bio odjahao poslom a Onaj bio doao, iako nije

trebalo da vie dolazi pre Badnje veeri; kad je uzaludno slala po svoje

prijateljice i morala ostati sama sa njime, a on joj itao Osijana[4] i zbog patnje

junaka bio i sam savladan svojim sopstvenim najcrnjim jadom; kada joj je

dragi oajnik bio pao pred noge i pritiskao njene ruke na svoje oi i svoje jadno

elo, pa kad ju je najsvesrdnije saaljenje pobudilo da i ona njegove ruke

pritisne, iznenadno su se dodirnuli uarenim obrazima i zaboravili na sve pod

pomamnim poljupcima kojima su njegova usta najednom oprila njene usne

to su se mucavo opirale...

Tada se seti da ni ona to nije doivela. To bee velika stvarnost i ona ju je

pod marametom brkala sa onom malom u kojoj se stvari nisu tako burno

dogaale. Pomamni mladi bee joj oteo upravo samo jedan poljubac, ili - ako

izraz oteo ne bi odgovarao njihovom obostranom ondanjem raspoloenju:

on ju je od srca poljubio, delom kao vihor, delom melanholino, kad su brali

[4] Osijan je pripoveda i pretpostavljeni autor ciklusa pesama koje je kotski pesnik Dejms Makferson tvrdio da je preveo drevne izvore na kotskom gelskom jeziku.

17

maline, na suncu - poljubio brzo i vrelo, ushieno i neno-udno, a ona mu to

dopustila. A onda se ovde dole ponela isto tako savreno kao gore u carstvu

lepote - da, ba zbog toga ona je tamo zauvek smela da predstavlja tako bolno

plemenitu figuru, jer se ovde umela ponaati onako kako je to sama od nje

mogla da zahteva najodanija ki. Jer to je i pored sve srdanosti bio smeten i

besmislen poljubac, nedoputen, sumnjiv i koji kao da je dolazio sa nekog

drugog sveta, poljubac nekog princa ili vagabunda za koji je ona bila isuvie

rava i suvie dobra; pa iako je jadni princ iz zemlje vagabunda imao potom

suze u oima, a ona isto tako, ipak mu je rekla sa estitom srdbom u kojoj nije

bilo prekora: Fuj, neka ga je sram! Da sebi tako neto vie nije dozvolio,

inae emo se zauvek rastati! To nee ostati meu nama, neka on zna. Jo

danas u sve rei Kestneru. I ma koliko da je on molio da ne kae, ona je o

tome jo istog dana poteno obavestila ovog dobriinu, jer je on to morao

znati: ne toliko to je ona to uinio koliko zato to je ona to dopustila; Alberta

je to ipak vrlo muno dirnulo, pa su u toku razgovora na osnovu svoje razumne

neprikosnovene uzajamne privrenosti doli do zakljuka da sada dragog

treeg malo vie pritegnu i odluno mu pokau pravo stanje stvari.

Jo i danas, posle toliko godina, videla je ona zatvorenih oiju udnovato

jasno pred sobom onaj izraz lica koji je on napravio prilikom veoma hladnog

prijema koji su mu mladi supruzi priredili jednog dana posle poljupca i to

preko sutradan kad je on u deset sati uvee, dok su oni zajedno sedeli pred

kuom, doao sa cveem koje je bilo primljeno tako nehajno da ga je bacio i u

tropama sveano izgovarao smene besmislice. Tada mu je lice bilo udnovato

dugo, ispod napuderisane kose uvijene iznad uiju: dugakog obeenog nosa,

sa uzanom senkom bria nad enskim ustacima i slabom donjom vilicom, i

uz to tuno molbenim smeim oima koje su bile male prema nosu ali sa

izrazito lepim svileno-crnim obrvama.

Tako je on trei dan posle poljupca izgledao kada mu je ona, saglasno odluci

sa veanja, suvo saoptila da bi se prema tome ravnao: da on od nje ne moe

nikada oekivati ita vie sem dobrog prijateljstva. A zar on to nije znao - kad

su mu prilikom te jasne odluke obrazi prosto upali, a on sam tako pobledeo,

da su mu se oi i svilene obrve isticali iz tog bledila u vrlo tamnom kontrastu?

Putnica prigui jedan dirljiv smeak ispod svoje marame, dok se priseala tog

nerazumno razoaranog tunog izraza lica, koji je potom opisala Kestneru, to

je dosta doprinelo odluci da dragom, bezumnom oveku, za dvostruki

roendan, njegov i Kestnerov, za ovekoveeni 28 avgust, poalje zajedno sa

18

Hoterom depnog formata jednu pantljiku, pantljiku od haljine, da bi i on

neto imao...

arlota pocrvene pod maramicom, i njeno srce uenice od ezdeset i tri

godine ponovo zakuca jae i bre. Lotika mlaa jo nije znala da je njena majka

otila tako daleko u duhovitosti da na grudima pripremljene haljine, koja je

podraavala Lotinu haljinu, iskoristi pantljiku koja je nedostajala. Ona je

nedostajala, njeno mesto bilo je prazno jer ju je imao onaj, onaj koji se liio,

kome ju je poslala kao utehu u dogovoru sa svojim verenikom, i koji je

dobroduno darovanu uspomenu obasuo sa hiljadu ekstatinih poljubaca...

Negovateljica brata Karla samo bi kritiki razvukla krajeve usana kad bi otkrila

ovu pojedinost majinog izuma. On je bio smiljen zbog asti njenog oca,

dobrog vernog oveka, koji je taj poklon jednom ne samo odobrio, ve i sam

dao podstreka za to, i uprkos svemu to je i on zbog upornog princa prepatio,

plakao sa svojom Lotikom kad je otiao onaj koji mu je skoro oteo ono to mu

je najmilije.

On je otiao, rekli su jedno drugom kad su proitali pisamce koje je on

navrljao nou i ujutru, Ostavljam vas srene i ne odlazim iz vaeg srca...

Zbogom, hiljadu puta zbogom!. On je otiao, rekoe oni naizmenino, i sva

deca u kui iahu tamo amo kao da neto trae i ponavljahu oaloeno: On

je otiao! Suze navree pri itanju pisamca, i ona je smela mirno da plae i

nije trebalo da ita krije pred svojim dobrim ovekom; jer i njemu oi behu

vlane i celog dana mogao je da govori samo o prijatelju: kako je on divan

ovek, istina, ponekad udan u ponaanju, u nekim stvarima ne ba prijatan,

ali tako savren genije i naroito dirljiva osobenost koja pobuuje saoseanje,

brigu i srdano blagonaklono divljenje.

Tako je govorio dobriina. I kako ju je privlaila k njemu zahvalnost, i ona

bila vre nego ikad uz njega zato to je on tako govorio i smatrao potpuno

prirodnim to ona plae za onim koji je otiao! Dok je leala tu zaklonjenih

oiju, obnavljala se ta zahvalnost u uznemirenom srcu putnice sa svom

toplinom; telo joj se pokretalo kao da se privija na neke pouzdane grudi, a usne

su ponavljale rei koje je onda govorila: drago joj je, mrmljala je, to je on

otiao, taj trei to je doao sa strane, jer mu ona ipak nije mogla dati ono to

je od nje eleo. To je rado sluao njen Albert, koji je osetio isto tako jako kao

ona preimustvo i vii prirodni sjaj onoga to je ieznuo, toliko jako da se

mutila njihova obostrana razborita srea sa jasnim ciljem, te je jednog dana

hteo da joj pisamcem vrati zadatu re da bi slobodno birala izmeu onoga to

blista i njega. I ona je izabrala - itekako izabrala! Naime opet samo njega,

19

potpuno ravnog po poreklu, onoga koji joj je bio odreen i suen, svoga Hansa

Hristijana: ne samo stoga to su ljubav i vernost bile jae od iskuenja, ve i

usled dubokog straha koji je osetila pred tajnom u biu onog drugoga - pred

neim nestvarnim i ivotno nepouzdanim u njegovoj prirodi to nije znala niti

se usuivala da imenuje i za ta je tek kasnije nala jednu alosnu re samo

optube: Neovek bez cilja i mira... Samo kako je to udno da je jedan

neovek mogao biti tako mio i valjan, tako do kraja estit mladi, i da su ga

deca traila i tugovala za njim govorei: Otiao je!

Mnotvo letnjih slika iz onih dana promicale su joj kroz glavu pod

maramicom, izbijale ive i reite, blistave od suneva sjaja i opet se gasile;

scene utroje, kada je Kestner jednom bio slobodan od dunosti i mogao biti sa

njima; etnje po planinskom bilu odakle su posmatrali reku kako vijuga meu

livadama, dolinu sa breuljcima, svetla sela, zamak i osmatranicu, ruevine

manastira i tvrave - a onaj, oigledno ushien to sa odanim ljudima uiva u

ljupkom izobilju sveta, govorio o uzvienim stvarima i uz njih terao alu i

svakojake lakrdije, tako da su supruzi jedva mogli da idu dalje od smeha.

asovi koje su proveli sa knjigom u sobi ili na travi kad im je itao iz svog

omiljenog Homera ili iz Fingalove pesme i najednom, u nekom izlivu

oduevljenja, oiju punih suza, bacio knjigu i udario po njoj pesnicom, a onda,

kad bi video njihovu zbunjenost, prsnuo u veseo i zdrav smeh... Scene udvoje,

izmeu njega i nje, kad joj je pomagao u domainstvu, u povrtnjaku, brao sa

njom pasulj ili voe u vrtu Nemakog reda, sasvim dobar deko i mio drug koji

se jednim pogledom ili jednom reju mogao obuzdati i brzo vratiti uljudnosti,

ako bi hteo da se upusti u bolne stvari. Videla je i ula sve to, sebe, njega, videla

izraz lica i mimiku, ula dovikivanja, uputstva, prie, ale, Lota! i Najdraa

Lotice! i Neka se on ne izmotava! Neka se radije popenje gore i baca mi dole

u korpu! Ali je udno bilo to sve te slike i uspomene nisu imale, takorei, iz

prve ruke izvanrednu jasnou i svetlosnu snagu, i tano obilje detalja; to se,

prvobitno, seanje nikako nije bavilo time da ih ouva u pojedinostima, ve ih

je moralo dodavati iz svojih dubina, deli po deli, re po re. One su bile

istraivane, rekonstruisane, na najtaniji nain ponovo pravljene sa svim onim

to je sa tim u vezi, blistavo premazane firnajsom i takorei postavljene izmeu

svenjaka, zbog znaaja koja naknadno behu zadobile protiv svakog

oekivanja.

Uz udaranje srca, tu pojmljivu pojavu koja prati putovanja u zemlju

mladosti, slivale su se te slike i uspomene, pretvarale se u arolike ludorije sna

20

i tonule u dremuckanje koje je u toku dva sata obuzelo ezdesetogodinju enu

posle ranog poetka dana i truckanja na putu.

Dok je spavala, zaboravivi sasvim na svoj poloaj, na tuu gostioniku

sobu u kojoj je leala - na tu prozainu potansku stanicu na putu u zemlju

mladosti - izbi deset pa deset i po sata sa dvorske crkve sv. Jakova; a ona je jo

spavala. Probudi se sama, pre nego ta je probudie, ali ipak pod uticajem

spoljne smetnje koja se pribliavala i sustizala je iz neke unutranje

pripravnosti koja bi bila manje napeta i manje osetna, kad ne bi bila povezana

delom sa radosnim delom sa obespokojavajuim predoseanjem da taj zahtev

za buenje ne potie od saznanja da je sestra oekuje, ve iz oblasti nekih

uzbudljivih pretenzija.

Ona sede, pogleda koliko je sati i uplai se malo zbog toga to je bilo kasno;

mislila je samo na to da sad mora to pre da poe svojim roacima. Ba bee

poela da opet ureuje svoju toaletu, kad neka zakuca.

ta je? upita ona na vratima neto razdraenim i alosnim glasom. Ne

moete ui.

Ja sam to, ja, gospoo dvorska savetnikovice, ulo se spolja. Samo ja,

Mager. Oprostite, gospoo dvorska savetnikovice ako smetam, samo ovde je

jedna dama, mis Kuzle iz broja 19, jedna dama iz Engleske, goa nae kue.

Da, i onda?

Ne bih se usudio da inkomodiram, govorio je Mager iza vrata, ali je mis

Kuzle saznala da se gospoa dvorska savetnikovica nalazi u ovom gradu i kod

nas, i moli uporno da joj dopustite da vas poseti ma i samo na kratko vreme.

Recite dami, odgovori arlota kroz vrata, da nisam obuena i da moram

otii im to uinim, i da mi je mnogo ao.

U izvesnoj protivrenosti sa ovim reima prebaci ona preko sebe ogrta za

eljanje, vrsto reena da odbije prepad, ali elei da ak ni prilikom tog

odbijanja ne bude potpuno nespremna.

Nije potrebno da to kaem gospoici Kuzle, odgovori Mager sa hodnika.

Ona to i samo slua jer stoji ovde pored mene. Stvar je u tome to bi gospoici

Kuzle bilo veoma nuno da doe na podvorenje kod gospoe dvorske

savetnikovice, ma i samo na koji minut.

Ali ja i ne poznajem damu! uzviknu arlota sa lakim negodovanjem.

21

To je ba ono, gospoo dvorska savetnikovice, odgovori kelner.

Gospoica Kuzle pridaje upravo najveu vanost tome da se sa vama odmah

upozna, ma i samo letimino, ako tako mora biti. She wants to have just a

look at you, if you please[5] ree on veto prevrui jezik kao da se u neku ruku

i jezino pretvara u linost molilje - to se ovoj uini kao znak da preuzme svoju

stvar iz ruku posrednika i da je ona samo vodi; jer napolju uzbuenim

urlikom odmah zazvoni njen visoki deji glas koji kao da nee vie da

prestane, ve sa glasno podignutim most interesting[6] i highest

importance[7] nastavlja da tee kao nepresuna reka, tako da se nevoljnica u

sobi polako uverila da e ipak najpre zaustaviti tu reku ako se preda ilavom

navaljivanju one to je stojala pred vratima i pokae joj se. Nije nikako imala

nameru da nametljivici govori engleski i time joj olaka da joj otima vreme.

Pa ipak je bila dovoljno Nemica da objavi svoju kapitulaciju jednim

polualjivim Well, come in, please[8] i onda se morala nasmejati Magerovim

reima Thank you so very much[9] sa kojima se, po svom obiaju, duboko

povio u sobu da bi propustio gospoicu Kuzle.

Oh dear, oh dear[10] ree malena osoba koja je izgledala originalno i

veselo. Youve kept me waiting, but that is as it should be[11]. Dosta puta ve

stalo me mnogo vie strpljenja dok nisam dola do cilja. I am Rose Cuzzle. So

glad to see you[12]. Ona izjavi da je tog trenutka saznala od sobarice da e Mrs.

Kestner od jutros nalazi u ovom gradu, u ovoj gostionici, samo nekoliko soba

od njene i da se njoj uputila bez oklevanja. Da ona dobro zna (I quite realize)

kako vanu ulogu igra Mrs. Kestner in german literature and philosophy[13],

Vi ste slavna ena, a celebrity, and that is my hobby, you know, the reason I

travel[14]. Da li e dear Mrs. Kestner biti tako ljubazna da joj dozvoli da ona

sasvim brzo skicira njeno draesno lice u svojoj belenici?

Tu belenicu nosila je ono ispod ruke; bila je velikog formata, platnenih

korica. Na glavi joj bee puno crvenih uvojaka a jasno crveno bee joj i lice sa

pegavim zatubastim nosom, debelim ali simpatino napuenim usnama

[5] Ona eli samo da vas vidi, molim. [6] Veoma zanimljivo [7] Najvei znaaj [8] Pa dobro, uite molim. [9] Mnogo, mnogo Vam hvala. [10] Oh draga, oh draga [11] Vi ste me pustili da ekam, ali tako treba da bude. [12] Ja sam Roza Kuzle, milo mi je to vas vidim. [13] U Nemakoj knjievnosti i filozofiji [14] slavna linost, a to je znate moje hobi, razlog moga putovanja.

22

izmeu kojih blistahu beli zdravi zubi, plavozelenih oiju koje su ponekad

gledale razroko na isto tako simpatian nain. Iz antiki visokog pojasa njene

dugake haljine od svetle tkanine sa cvetiima, iji je nabrani, pridignuti donji

deo nosila preko ruke, izgledalo je da njene jako razgoliene grudi, pegave kao

i nos, hoe veselo da se otkotrljaju. Preko ramena nosila je jednu koprenu.

arlota oceni da ima oko dvadeset pet godina.

Drago dete, ree ona, neto zbunjena u svom graanskom nainu

ponaanja ivahnom ekscentrinou ove pojave, ali spremna da zadri

strpljivi svetski ton: Moje drago dete, ja umem da cenim interesovanje koje

kod vas izaziva moja skromna linost. Dozvolite mi da dodam da mi se vaa

odlunost mnogo dopada. Ali Vi vidite koliko sam malo spremna da primim

posetu, a da i ne govorim o tome da poziram za portret. Ba sam htela da

iziem, jer me dragi roaci nestrpljivo oekuju. Radujem se to sam vas

upoznala, ma i ovako na brzu ruku kako ste i sami predloili, i pri emu, na

moju alost, moram ostati. Mi smo se videle, neto vie od toga bilo bi protiv

dogovora, i zato mi, dakle, dozvolite da pozdrav dobrodolice odmah spojim

sa zbogom.

Ostalo je neizvesno da li je mis Roza uopte razumela njene rei; u svakom

sluaju, po licu joj se nije primeivalo da im pridaje znaaj. Dok je nastavljala

da oslovljava arlotu sa dear, brbljala joj je neizdrljivo svojim smenim

punakim usnama, svojim lakim, veselim i sigurnim jezikom svetske ene, da

bi joj razjasnila smisao i neophodnost svoje posete, da bi je podrobno upoznala

sa svojim preduzimljivim ivotom u slubi jedne odreene lovake i

sakupljake strasti.

Ustvari je bila Irkinja. Putovala je crtajui, pri emu nije bila lako praviti

razliku izmeu cilja i sredstva. Njen talent, izgleda, nije bio tako velik da bi se

mogao liiti podrke koju mu je pruao senzacionalni znaaj predmeta; njena

ivost i praktina ilost bile su isuvie velike da bi se zadovoljila tihim radom

na umetnosti. Tako se neprestano mogla videti u potrazi za zvezdama

savremene istorije i istorijski uvenim mestima iju je pojavu hvatala u svoje

sveske za skiciranje po mogustvu zajedno sa potpisom modela kao overom i

esto pod najneprijaznijim okolnostima. arlota je sluala i gledala sa

uenjem, gde je sve bila ta devojka. Ona bee nacrtala u uglju most u Arkoli,

latinski Akropolj i kuu u Kenigsbergu u kojoj se rodio Kant. U jednom unu

koji se ljulja, a koji je iznajmila za pedeset funti, bee nacrtala u plimutskoj

luci cara Napoleona na Belerefonu, kad je, doavi posle ruka na palubu,

prilikom okretanja broda mrkao burmut. To nije bila dobra slika, sama je

23

priznala: pomamna guva amaca punih ljudi, ene i dece koji viu ura svud

oko nje, talasi i kratkoa imperatorovog zadravanja na palubi bila su vrlo

tetni za njen posao, te junak sa poprenim dvorogim eirom, trbuhom u

prsluku, raskreenim peevima, izgledae kao u aljivom ogledalu spljoten

odozgo prema dole i razvuen u irinu. I pored toga, bee uspela da se pomou

nekog poznatog oficira sa sudbinskog broda doepa njegovog potpisa ili neke

urne krabotine koja je mogla vaiti kao potpis. Vojvoda od Velingtona ne

bee propustio da podari i svoj potpis. Beki kongres bee dao sjajne priloge.

Velika brzina sa kojom je Mis Roza radila doputala je najzaposlenijem oveku

da joj u tome uini po volji. Knez Meternih, gospodin fon Taljeran, lord

Kastlereg, gospodin fon Hardenberg i mnogi drugi evropski pregovarai

uinili su joj to. Car Aleksandar bee svojim potpisom priznao za svoj jedan lik

sa zulufima ukraen vrlo smenim nosom, verovatno zato to je umetnica

umela da njegovoj kosi na slepoonicama koja se kostreila oko ele da izgled

otvorenog lovorovog venca. Portreti gospoe Rahele fon Varnhagen, profesora

elinga i Kneza Blihera fon Valtata pokazivali su da ona nije gubila vreme u

Berlinu.

Ona ga ovuda bee iskoristila. Platnene korice njene mape sadravale su jo

mnoge druge trofeje, koje je ona uz ivahne komentare pokazivala zapanjenoj

arloti. Sada bee dola u Vajmar, primamljena glasom toga grada, of this

nice litle place[15], kao sredita uvene nemake duhovne kulture, koje je za

nju bilo novo mesto za lov na znamenitosti. alila je to je ovo ovde dosta

kasno pronala. Old[16] Wieland i Herder, koga je nazvala great

preacher[17] a isto tako i the man who wrote the Robbers[18] behu joj umakli

smru. Ipak je, prema njenim belekama, ivelo u ovom gradu pisaca koje je

vredelo loviti kao gospoda Falk i ice. ilerovu udovicu imala je ve u mapi, a

isto tako i gospou openhauer i dve tri poznatije glumice dvorskog pozorita,

gospoice Engels i Lorcing. Do gospoe fon Hajgendorf, zapravo Jateman ne

bee jo prodrla, ali je teila ovom cilju utoliko revnosnije to se nadala da e

osvojiti dvor pomou te lepe favoritkinje - emu se tim pre mogla nadati to

ve bee pohvatala veze za Veliku Kneginju-Prestolonaslednicu. to se tie

Getea, ije je ime, kao uostalom i veinu drugih, izgovarala tako strano, da

arlota dugo nije shvatala na koga ona misli - njemu je bila na tragu, ali ga jo

nije mogla dobiti pred cev. Vest da se opte poznati model za junakinju

[15] tog krasnog mestaca [16] stari [17] veliki propovednik [18] ovek koji je napisao Razbojnike

24

njegovog slavnog romana iz mladosti od ovog jutra nalazi u gradu, u njenom

hotelu, i skoro u neposrednom susedstvu njene sobe, bee je naelektrisala - ne

toliko samo zbog arlote koliko i zbog toga to je mislila, kako je sasvim

otvoreno izjavljivala, da bi pomou tog poznanstva jednim udarcem ubila dve,

pa i tri muve: Verterova Lota poravnala bi joj, besumnje, put k autoru

Fausta; a ovoga bi stalo samo jedne rei pa da joj se otvore vrata arlote fon

tajn, o ijoj se vezi sa Ifigenijinim likom poneto nalazilo kao podsetnik u

njenoj belenici pod odeljkom German literature and philosophy[19] to je

ona sasvim bezazleno rekla ovoj sestri istog imena u carstvu originala.

Tako je, dakle, arlota, u svom belom ogrtau za eljanje, provela sa tom

Rozom Kuzle ne nekoliko minuta, kao to je strogo predvidela, ve tri etvrti

sata. Raspoloena naivnom drai, veselom delotvornom snagom male osobe,

pod utiskom sve te veliine koju je ona umela da uhvati i pokae joj trag,

nesigurna da li da u tom umetnikom sportu gleda primesu gluposti koju je

bila u iskuenju da mu pripie, uvrena u dobroj volji da pree preko toga

zahvaljujui laskavom saznanju da se i ona ubraja u veliki svet iji je dah

dopirao do nje iz lovake sveske gospoice Kuzle, i da i sebe vidi naslikanu u

slavnom nizu njenih listova - jednom reju, kao rtva svoje ljubaznosti, sedela

je ona smekajui se, u jednoj od dve kretonom prevuene fotelje gostinske

sobe i sluala eretanje putujue umetnice, koja je sedela u drugoj fotelji i

crtala je.

Ona je to inila buno-virtuoznim potezima, koji nisu uvek izgledali toliko

pogoeni koliko su bili slobodni, jer ih je ee, uostalom bez nervoze, brisala

velikom gumom. Bilo je prijatno susresti se sa njenim malo razrokim oima

koje nisu pratile ono to je govorila veselo i prijatno i zdravo su izgledale njene

loptaste grudi i njene punake deje usne koje su priale o dalekim zemljama,

o susretima sa slavnim ljudima, dok su meu njima, beli kao gle, svetlucali

divni zubi. Situacija je izgledala koliko bezazlena toliko i interesantna, i to je

bilo ono to je arloti pomoglo da due vremena lako zaboravi koliko je

zakasnila. Ako bi se Lotika mlaa ljutila zbog ove posete, ona ne bi smela da

svoju pobudu nazove brigom za majin duevni mir. Nije se trebalo bojati od

indiskrecije te male Anglosaksonke - ona nije ila dotle. To je oveka umirivalo

i davalo bavljenju sa njom neko zavodniko obeleje. Ona je govorila, a arlota

ju je veselo sluala. Vrlo dobro raspoloena, ona se smejala jednoj prii koju je

Roza sipala u toku rada: kako joj je polo za rukom da u Abrukim Planinama

uvrsti u svoju galeriju jednog razbojnikog poglavicu po imenu Bolarosa, vou

[19] Nemaka literatura i filozofija

25

razbojnike bande koji je bio strah i trepet zbog svoje hrabrosti i svireposti.

Skoro opinjen njenom panjom, i radujui se kao dete to na slici izgleda tako

odvaan, naredio je on svojim ljudima da ispale jedan plotun iz svojih puaka

sa levkastim cevima u ast gospoice Roze i da je sa sigurnom pratnjom izvedu

sa podruja njegovih zloina.

arlota se mnogo zabavljala zbog divljeg, i kako joj se inilo, prilino tatog

vitetva tog sadruga iz albuma za skice. Dok se smejala, isuvie rastrojena da

bi osetila uenje to on iznenada stajae u sobi, pogleda ona prema kelneru

Mageru ije se ponovljeno kucanje bee izgubilo u razgovoru i veselosti.

Beg your pardon[20], ree on. Nerado prekidam. Ali gospodin doktor

Rimer smatrao bi za svoju veliku ast da iskae svoju odanost gospoi dvorskoj

savetnikovici.

[20] Oprostite

26

GLAVA TREA

arlota se urno die sa svoje stolice.

To ste Vi, Mager? upita ona zbunjeno. ta je? Gospodin doktor Rimer?

Kakav gospodin doktor Rimer? Najavljujete li mi opet neku novu posetu? ta

vam pada na pamet! To je sasvim nemogue! Koliko je to sati? O, vrlo kasno!

Drago dete, obrati se ona gospoici Rozi, moramo odmah zavriti ovaj

prijateljski sastanak. Kako ja izgledam? Moram se obui i otii. Ta ekaju me!

A Vi, Magere, recite tom gospodinu da nisam u mogunosti da ga primim, da

sam ve otila...

Vrlo dobro, odvrati kelner, dok je Mis Kuzle mirno dalje crtala. Vrlo

dobro, gospoo dvorska savetnikovice. Samo, ne bih eleo da izvrim vae

nareenje pre nego to budem siguran u to da je gospoa dvorska

savetnikovica naisto u pogledu identiteta najavljenog gospodina...

Kakav identitet! uzviknu arlota gnevno. Hoe li on da me ve ostavi na

miru sa svojim identitetima? Nemam nimalo vremena za identitete. Neka on

kae gospodinu doktoru...

Apsolutno! odgovori Mager pokorno. Meutim smatram za svoju

dunost da gospou dvorsku savetnikovicu upoznam sa injenicom da se radi

o doktoru Rimeru, Fridrihu Vilhelmu Rimeru, sekretaru i poverljivom putnom

pratiocu njegove ekselencije gospodina tajnog savetnika. Izgleda da nije

potpuno iskljueno da gospodin doktor moda donosi neku poruku...

arlota ga gledae preneraeno u lice, obrazi su joj porumeneli a glava

primetno drhtala.

Ah tako, ree ona skrhano. Ali svejedno, ja ne mogu da primim tog

gospodina, ne mogu da primim nikoga i elela bih stvarno da znam ta on,

Mager, misli i kako to sebi predstavlja da treba da primim gospodina doktora!

Prvo je prokrijumario k meni Mis Kuzle - hoe li on da i posetu gospodina

doktora Rimera primim ovako u neglieu i u neredu ove gostionike sobe?

Za to nema nikakve potrebe, odgovori Mager. Mi imamo jedan

parlour[21], jednu parlour room[22] na prvom spratu. Ja bih, pretpostavljajui

[21] Salon [22] Prostorija za prijeme

27

saglasnost gospoe dvorske savetnikovice, zamolio gospodina doktora da se

strpi tamo, dok gospoa dvorska savetnikovica bude dovrila svoju toaletu, i

onda isto tako zamolio za doputenje da otpratim do tamo gospou dvorsku

savetnikovicu na nekoliko minuta.

Nadam se, ree arlota, da ne mislite na minute kao ove koje sam

posvetila ovoj armantnoj eni. Drago dete, obrati se ona gospoici Kuzle, vi

sedite i crtate... Vidite moju nevolju. Iskreno vam zahvaljujem na prijatnom

intermecu naeg susreta, ali ono to moda jo nedostaje na vaem crteu,

morate obavezno po seanju...

Njena je opomena bila nepotrebna; pokazujui zube u smehu Mis Roza

izjavi da je gotova. I am quite ready[23] ree ona dok sa ispruenom rukom

drae pred sobom svoje delo i posmatrae ga stisnutih oiju. I think, I did it

well[24]. Hoete li da vidite?

Mager je to mnogo vie eleo, te svesrdno prie. Veoma dragocen crte,

oceni on sa izrazom poznavaoca. I dokumenat od trajnog znaaja.

arlota, koja se po sobi uurbano obazirala na svoju garderobu, jedva je

mogla da baci pogled na ono to bee stvoreno.

Da, da, vrlo lepo, ree ona. Jesam li to ja? O, ipak jesam, zbilja ima

izvesne srodnosti. Moj potpis? Dobro, de, samo brzo

I pisaljkom od uglja naini ona stojei svoju signaturu ija nemarnost nije

zaostajala za Napoleonovom. urnim klimanjem glave ona se zahvali na

oprotajnom pozdravu Irkinje. Mageru dade nalog da zamoli gospodina

doktora Rimera da se strpi nekoliko trenutaka u sobi za primanje.

Kada napusti svoju sobu obuena sasvim za izlazak - namerno se bee

spremila za ulicu, sa eirom i kratkim ogrtaem, ridikilom i suncobranom -

nae ona kelnera kako ve eka u hodniku. On ju je vodio niza stepenice i na

donjem spratu, na svoj uobiajeni nain, proputajui je pored sebe, ponudi

joj ulaz u sobu za primanje, u kojoj se pri njenoj pojavi posetilac podie sa

jedne stolice pored koje bee stavio svoj visoki eir.

Dr. Rimer bee ovek na poetku etrdesetih godina, osrednjeg rasta, jo

jake i crne, samo lako progruane kose koja u pramenovima bee zaetkana uz

slepoonice, dosta razmaknutih i plitkih, ak neto buljavih oiju, pravog,

mesnatog nosa i mekih usana, oko kojih je leala jedna malo mrzovoljno

[23] Ja sam sasvima gotova [24] Mislim da sam dobro napravila

28

nadurena crta. Nosio je mrk ogrta ija mu je debeli podignuti okovratnik

stojao visoko iznad potiljka a spreda doputao da se vidi prsluk od piketa i

unakrsno vezana marama. U beloj ruci iji je kaiprst krasio prsten sa

peatom, drao je tap za etnju sa jabukom od slonove kosti i konom

kiankom. Glavu je drao malo ukoso.

Sluga sam, gospoo dvorska savetnikovice, ree on uz poklon sonornim i

nepanim glasom. Zaista moram sebe prekoreti zbog teko oprostivog

nedostatka strpljenja i obzira, kad odmah tako k vama prodirem. Jednom

vaspitau omladine, bez sumnje, najmanje prilii kad nije u stanju da se

samosavlauje. Ipak sam se morao zadovoljiti time da se poeta u meni katkad

otro naruga vaspitau, te je tako glas o vaem prisustvu, koja juri kroz grad,

izazvao u meni neodoljivu elju da odmah odam potovanje i meu naim

zidovima poelim dobrodolicu jednoj eni ije je ime tako tesno povezano sa

duhovnom istorijom nae otadbine - hteo bih da kaem: sa razvojem naih

oseanja.

Gospodine doktore, odgovori arlota, poto uzvrati njegov poklon, ne bez

ceremonijalne iscrpnosti, panja jednog oveka vaih zasluga ne moe da

nam ne bude prijatna.

Kako su joj te zasluge bile prilino nejasne, to stvori kod nje neku drutvenu

uznemirenost. Bila je srena to ju je podsetio da je vaspita, i to je saznala

da je i pesnik; ali istovremeno ti njegovi nagovetaji izazvae u njoj kao neko

divljenje ili ak i nestrpljenje, jer joj se uini da je on time prenebregao svoje

istinsko i jedino znaajno svojstvo: njegova visoka sluba na onom mestu.

Odmah je osetila da je on pridavao znaaj tome da se sluajno ne pomisli kako

se u tom svojstvu iscrpljuju vrednost i dostojanstvo njegove linosti - to joj je

izgledalo udljivo. Trebalo je u najmanju ruku da shvati da se njegov znaaj za

nju sastojao jedino u tome da li joj odande donosi kakvu poruku ili ne donosi.

Odluila je da razgovor ogranii na najui predmet, na reenje tog pitanja - i

bila zadovoljna to njen nastup ne ostavlja nikakve sumnje u tom pogledu.

Ona nastavi:

Hvala vam na tome to Vi nazivate svojim nestrpljenjem, i to ja potujem

kao vrlo viteki impuls. Istina, moram se uditi to vam je ve doao do uiju

takav privatan dogaaj kao to je moj dolazak u Vajmar i pitam se od koga ste

za to mogli uti - moda od moje sestre, supruge komornog savetnika, dodade

ona neto prenagljujui, kojoj sam krenula kao to vidite, i koja e, mi utoliko

pre oprostiti moje zadocnjenje, kad je odmah obavestim o jednoj tako

uzvienoj poseti; a osim toga mogu navesti za svoje opravdanje da sam pre ove

29

primila jo jednu manje znaajnu, mada veoma zanimljivu: posetu jedne

putujue virtuoskinje sa olovkom koja se ukopitila da na brzinu izradi

portret jedne stare ene, zbog ega je, naravno, koliko sam ja videla, samo

veoma priblino ostvarila... Ali zar neemo sesti?

Da, da, odgovori Rimer drei ruku na naslonu od stolice, izgleda,

gospoo dvorska savetnikovice, da ste imali posla sa jednom od onih priroda

kod kojih enja i tenja nisu proporcionalne i koje ele da mnogo naprave sa

malo poteza.

Sve ega se latim, danas je zaista samo na dohvat,

recitovao je on smekajui se. Zaista vidim da nisam stigao prvi, pa iako se ja

zbog svoje nestrpljivosti oseam donekle diskulpiranim primedbom da nisam

samo ja bio nestrpljiv, to za mene odatle proizilazi utoliko vea dunost da

tedljivo iskoristim milost ovog trenutka. Zaista, za nas ljude vrednost jednog

dobra utoliko je vea koliko je tee da se ono postigne, i ja priznajem da bi se

utoliko tee opet odrekao sree da stojim pred vama, gospoo dvorska

savetnikovice, to nije nimalo lako da se prokri put do vas.

Nije lako? zaudi se ona. Meni izgleda da ovek kome je ovde data mo

da vedri i oblai, na gospodin Mager, ne lii ba na Kerbera.

To ba ne, odgovori Rimer. Ali eli li gospoa dvorska savetnikovica da

se samo uveri! Nato je on odvede k prozoru koju je gledao na trg kao i prozor

u arlotinoj spavaoj sobi, i malo podie ukruenu zavesu.

Na trgu koji je jutros prilikom njenog dolaska bio pust, bee sada mnogo

ljudi koji su stajali u grupama i gledali gore ka prozorima Kod Slona.

Naroito pred ulazom u gostionicu bila je prava navala, itava guva naroda

koja se, dok su je nadgledala dva gradska pandura, to su se trudila da ouvaju

slobodan ulaz, sastojala od zanatlija, trgovakih pomonika i pomonica, ena

sa decom u naruju, a isto tako i od dostojanstvenih graanskih tipova. Guvu

su stalno poveavali mladii koji su urno pridolazili.

Za ime boga, ree arlota, ija je glava jako podrhtavala dok je gledala

kroz prozor, na koga se sve to odnosi?

Na koga drugog nego na vas, odgovori doktor. Vest o vaem dolasku

pronela se brzinom vetra. Uveravam vas, a gospoa dvorska savetnikovica to

i samo vidi, da grad lii na uznemireni mravinjak. Svako se nada da e ugrabiti

jedan zraak od vae osobe. Ovi ljudi pred vratima ekaju da Vi iziete iz kue.

30

Boe moj, ree ona, ovo mi je mogao zamesiti samo taj entuzijast, taj

Mager. Mora da je na dolazak razglasio na sva zvona. I kud me ta eprtlja to

luta po svetu morala omesti da idem svojim putem dok je izlaz jo bio

slobodan! I ovi ljudi tamo dole, gospodine doktore - zar nemaju pametnijeg

posla nego da opsedaju stan jedne stare ene, koja, kao ja, tako malo ume da

prestavlja neko udo i koja bi rado elela da u miru ide za svojim privatnim

poslom?

Ne srdite se na njih! ree Rimer. Jer ova navala ipak svedoi o neem jo

plemenitijem nego to je prosta radoznalost, naime o naivnoj povezanosti

naeg stanovnitva sa najviim stvarima nacije, o popularnosti duha koja

sadri ono to oveka veseli i dira, iako bi pritom mogao biti u pitanju i neki

ekonomski interes. Zar ne treba da budemo radosni, nastavi on, poto se sa

zbunjenom enom vrati u dubinu sobe, kad gomila, koja prezire duh po svom

iskonskom surovom ubeenju, potuje duh na nain koja je njoj jedino

pojmljiv, to jest kad se on pokae korisnim za nju? Ovaj veoma poseeni gradi

izvlai mnoge opipljive koristi iz ugleda nemakog genija koja se za svet u

njemu koncentrie - i to opet skoro samo u jednoj odreenoj linosti: kakvo

udo onda to se njegovo estito stanovnitvo odalo potovanju onoga to bi

inae za njega bila lakrdija, i smatra umetnosti i sve to je sa njima u vezi kao

svoju najprisniju stvar pri emu se ono, prirodno, poto mu dela duha ostaju

ipak nepristupana kao i svakoj svetini, dri linih osobenosti pri kojima i iz

kojih su nastala ta dela?

Meni se ini, odvrati arlota, da Vi tom ljudskom rodu dajete jednom

rukom samo zato da biste mu drugom ponovo uzeli. Jer dok Vi, izgleda, hoete

tu meni toliko dosadnu radoznalost da obrazloite kao neto plemenito

duhovno, Vi to to je bolje obrazlaete na neki jednostavno materijalan nain

tako da mi sve to ne moe postati prijatnije, ve u meni cak stvara neko

oseanje ponienja.

Veoma uvaena gospoo, ree on, skoro je nemoguno govoriti drukije

nego dvosmisleno o jednom dvolinom biu kao to je ovek; takav nain

govora jo ne treba smatrati grehom protiv oveanstva. Mislim da u osnovi

ovek nije zlonamerni pesimista, ve prijatelj ivota, kad u ivotnim pojavama

grabi ono to je dobro i prijatno, poznajui ipak pritom i njihovo nalije po

kome moe biti i grubih vorova i prozainih konaca. Ali ja imam mnogo

razloga da zatitim od vaeg nestrpljenja ona zijala tamo dole, jer me od, njih

odvaja samo moj osrednje vii drutveni poloaj, i da sluajno nisam u tom

zavidnom poloaju da stojim ovde pred vama, onda bih i sam dao posla

31

uvarima zajedno sa ovom dragom gomilom tamo dole. Isti impuls koji nju

ovamo nagoni odredio je - to se mene tie u neto uzvienijem i preienijem

vidu - i moj postupak kad mi je pre jednog sata moj berberin, prilikom

sapunanja doturio gradsku novost da je arlota Kestner jutros u osam prispela

potanskim kolima i odsela kod Slona. Isto tako kao i on, isto tako kao i sav

Vajmar, znao sam i duboko oseao ko je to, ta to ime znai, nisam mogao da

ostanem due meu svoja etiri zida, ve sam, i pre nego to mi je bilo namera,

brzo navukao odelo i pourio ovamo da vam odam svoje potovanje -

potovanje jednog stranca i srodnika po sudbini, a opet ipak i jednog brata,

ija je egzistencija isto tako na svoj muki nain utkana u veliki ivot kome se

svet divi - bratski pozdrav jednog oveka ije e ime budui narataji uvek

morati da spominju kao ime jednog prijatelja i pomagaa, onda kada sude bilo

rei o velikanovim herkulovskim delima.

arlota nije bila ovim najprijatnije dirnuta, i inilo joj se da primeuje kako

se ona nepomina uvredljiva crta oko doktorovih usta pojaava prilikom ovih

astoljubivih rei, kao da je njegov odluni zahtev upuen buduim

naratajima zapravo izraz nepoverenja u njegovo pravedno ispunjenje.

E, ree ona, posmatrajui glatko izbrijano uenjakovo lice, va berberin

je brbljao o tome? Pa, na kraju, to odgovara njegovom poslu i staleu. Ali tek

pre jednog sata? Izgleda mi da se ja ovde upoznajem sa nekom spavalicom,

gospodine doktore.

Priznajem to, odgovori on uz malo usiljen osmeh.

Sedeli su na stolicama sa udubljenim naslonom za stoiem koji je stajao

po strani od, jednog portreta Velikog Vojvode koji se, jo mlad, u konjikim

izmama i sa trakom za ordenje oslanjao na neko antiko postolje pretrpano

ratnikim amblemima. Gipsana figura Flore[25] u naboranoj odei krasila je

skromno nametenu sobu, u kojoj je, meutim, bilo vrlo lepih mitolokih

sopraporta[26]. U drugom udubljenju nalazila se, kao pandan boginji, jedna

bela pe u obliku stuba oko koje se vilo kolo aneoskih likova.

Priznajem tu svoju slabost prema jutarnjem dremuckanju, ree Rimer.

Kad bi se moglo rei da je oveku stalo do jedne slabosti, onda bih rado

upotrebio taj izraz. Da ne mora sa prvim petlovima da izlazi iz perina, zaista je

prava odlika slobodnog oveka na drutveno povlaenom poloaju, i ja sam

svagda uvao svoju slobodu da spavam do kasno danju - isto tako i onda kad

[25] Boginja cvea kod Rimljana [26] Ukrasi iznad vrata 17. i 18. veka

32

sam stanovao na Frauenplanu - gospodar kue morao mi je u tome zaista

pustiti na volju, iako je on sam, prema svom minucioznom, da ne kaem

pedantnom kultu vremena, bio na nogama nekoliko sati ranije od mene. Mi

ljudi smo razliiti. Jedan nalazi zadovoljstva u tome da pretekne sve druge i

da se nae na poslu, dok oni jo spavaju; drugome godi da gospodski jo malo

ostane na Morfejevim[27] grudima, dok raja ve mora da tegli. Glavna je stvar

da se ljudi uzajamno trpe - a u trpljenju, to se mora priznati, majstor postaje

velik, pa ma nekome i ne bilo uvek sasvim prijatno pored njegove trpeljivosti.

Nije prijatno? upita ona uznemireno...

Jesam li rekao, nije prijatno? odvrati on pogledavi je svojim malo

buljavim i dosta razmaknutim oima, dok je prethodno rasejano gledao

unaokolo po sobi. oveku je ak vrlo prijatno u njegovoj blizini - inae da li

bi zaista ovek tako nenog sastava kao ja izdrao kraj njega skoro devet

godina? Vrlo, vrlo prijatno. Izvesne izjave najpre nas nagone da ih odluno

pojaamo, a posle moramo skoro isto tako odluno da ih ograniimo. To je

ekstrem, zajedno sa svojom suprotnosti. Istina se, uvaena gospoo, ne

zadovoljava uvek logikom; da bi se ostalo pri istini, mora se tu i tamo

protivreiti. S ovom reenicom ja sam jo samo ak onoga o kome je re, od

koga se sasvim, esto uju izjave koje su ve u sebi protivrene, samima sebi -

da li istini za ljubav ili iz neke vrste neverstva i - lakrdije, to ne znam i na to se

svakako ne bih mogao zakleti. Pre bih pretpostavio ono prvo, jer i on sam

izjavljuje da je tee i potenije zadovoljavati ljude neto ih zbunjivati... Bojim se

da sam se udaljio. to se mene tie, ja sluim istini, ako utvrdim da se ovek

pored njega izvanredno prijatno osea - dok se istovremeno mora primetiti i

jedna neprijatna suprotnost - naime, neka nelagodnost takvog stepena da

ovek ne moe sedeti na svojoj stolici ve dolazi u iskuenje da pobegne. Draga

gospoo dvorska savetnikovice, to su protivrenosti koje se odravaju,

odravaju se devet godina, odravaju se trinaest godina, jer se potiru u ljubavi

i divljenju, koja su, kako kae Sveto pismo, uzvieniji od svakog razuma...

On proguta. arlota je utala prvo stoga to je elela da ga pusti da jo

govori, a onda i zato to je za to vreme njegova spora i neodoljivo muna

obavetenja izdaleka uporeivala sa svojim uspomenama.

to se tie njegove strpljivosti, poe on opet da ne kaem: njegove

popustljivosti - Vi vidite da su mi misli sabrane i da sam daleko od toga da

izgubim nit - onda zaista treba praviti razliku izmeu trpeljivosti koja dolazi

[27] Bog sna kod Rimljana

33

od blagosti - mislim iz hrianskog, u najirem smislu oseanja prema

sopstvenoj pogreivosti, sopstvenoj upuenosti na razreenje od grehova, ili

ak ni to - mislim, u osnovi: koja dolazi iz ljubavi - i jedne druge trpeljivosti

koja proizilazi iz ravnodunosti, iz potcenjivanja i tea je, tee deluje od svake

strogosti i osude, koja bi ak bila neizdrljiva i ubitana kad bi dolazila od boga

- u kom sluaju joj, prema svim naim pojmovima, nikako ne bi mogla

nedostajati ljubav - a to zaista i nije sluaj, i moda se u toj trpeljivosti ljubav

i prezir spajaju u neku vezu koja u najmanju ruku podseca na neto boansko,

odakle, moda proizilazi to da je ovek ne samo podnosi, ve joj se i predaje

spreman na doivotnu potinjenost... ta sam hteo da kaem? Biste li me

podsetili kako smo doli na ove stvari. Priznajem da sam sada trenutno ipak

izgubio nit.

arlota posmatrae kako je sklopio uenjake ruke na jabuci tapa i kako se

napeti pogled njegovih goveih oiju gubi u praznini, i najednom shvati jasno

i razgovetno da on uopte nije doao njoj ni zbog nje, ve mu je ona posluila

kao prilika do govori o onome, o svome bogu i majstoru i da se pritom moda

priblii reenju jedne stare zagonetke koja je, izgleda, gospodarila njegovim

ivotom. Ona se najednom nae u ulozi Lotike mlae koja je prozirala

spoljanje razloge i izgovore, krivila usta nad pobonim samozavaravanjem, i

bee sklona da je moli za oprotaj, jer govorae sebi da mi ne moemo spreiti

saznanja koja nam se nameu i da takva saznanja imaju u sebi neeg

neprijatnog. Svest o tome da nekome slui kao obino sredstvo, isto tako nije

bila laskava; pa ipak je uviala da tome oveku nema ta da prebaci, jer ga je

primila isto toliko malo zbog njega samog, koliko je i on nju posetio zbog nje.

I nju bee ovamo dovelo nespokojstvo, ivotna uznemirenost koju je izazivala

nereena prolost narasla do nesluenih razmera, neodoljiva elja da tu

prolost ponovo oivi i na ekstravagantan nain na nju nadovee

sadanjost. Oni su u neku ruku bili sauesnici, i u tajnom sporazumu, posetilac

i ona, spajalo ih je ono tree, muilo ih i usreavalo u isto vreme i dralo ih

oboje u bolnoj napetosti; zato je trebalo da jedno drugom budu od pomoi pri

raspravljanju i eventualnom razmrivanju svega toga.

arlota se izvetaeno nasmei i ree: Zar je udno, dragi gospodine

doktore, to gubite nit, kad vas tako bezazleno ljudska sitna stvar kao to je

vaa navika da dugo spavate navodi da na nju nadovezujete tako dalekosene

moralne refleksije i razlikovanja? Uenjak u vama pravi sa vama obeenjakluk.

Ali kako zbilja stoji sa time? Vi ste sebi mogli dopustiti onu slabost kako Vi to

nazivate - ja to nazivam navikom kao to je i svaka druga - na vaem ranijem

34

poloaju za onih devet godina; ali ako sam dobro shvatila, Vi danas vrite

dunost gradskog nastavnika - ako se ne varam Vi ste predava u gimnaziji,

zar ne? A da li se ona sklonost kojoj Vi, izgleda, pridajete izvestan znaaj slae

i sa tim vaim sadanjim poloajem?

U svakom sluaju, odgovori on, poto prekrsti nogu preko noge, i tap,

koji je drao za oba kraja, stavi popreko na koleno. U svakom sluaju, naime

u pogledu ranijeg poloaja koji ak i pored novog skoro neumanjeno i dalje

postoji i koji je isuvie poznat a da ga u izvesnom smislu ne bi trebalo uzeti u

obzir. Gospoa dvorska savetnikovica imaju popuno pravo, ree on i zauze

odmerenije dranje, osetivi da ne bi bilo zgodno da se i dalje dri kao malopre,

i da je na to navelo samo zadovoljstvo da bude predmet njinih obzira. Ima

etiri godine kako sam nameten u ovdanjoj gimnaziji i vodim samostalno

domainstvo - neodoljivo je doao trenutak za tu promenu naina ivota; i

pored svih duhovnih i materijalnih ugodnosti i radosti koje je pruao ivot u

kui velikog oveka, za jednog ve tridesetogodinjaka bilo je to u neku ruku

stvar muke asti, vrlo osetljive muke asti, visoko uvaena gospoo, da

ovako ili onako stane na sopstvene noge. Velim: ovako ili onako, jer moje elje

i moji snovi dopirali su vie nego to je taj srednji pedagoki stale, i jo uvek

se toga nisu potpuno odrekli - oni su teili viem nastavnikom zvanju, slubi

na nekom univerzitetu po uzoru na svog potovanog uitelja, uvenog

klasinog filologa Volfa iz Halea. To nije moglo da bude, dosad mi se ta elja

nije htela ostvariti. ovek bi se moglo zauditi tome, zar ne? Moglo bi se

pomisliti da je moja dugogodinja saradnja morala posluiti kao najelastinija

odskona daska k cilju mojih elja - moglo bi se rei da bi tako visoko

prijateljstvo i pokroviteljstvo sasvim lako moglo da ai isposluje prieljkivano

profesorsko mesto na nekoj nemakoj visokoj koli. ini mi se da itam ta

pitanja u vaim oima. Nemam ta na to da odgovorim. Mogu samo da kaem:

to unapreenje, ta protekcija, ta snana re koja nagrauje, sve je to izostalo,

nije mi prosto palo u deo suprotno svakom ljudskom oekivanju i kalkulaciji.

ta bi vredelo zagoravati sebi ivot takvim mislima? ovek to ipak ini, nekad

danju a nekad nou mozga on o tom problemu, samo to ne vodi niemu i ne

moe da vodi niemu. Veliki ljudi imaju da misle na druge stvari a ne na lini

ivot i linu sreu radnika za grublje poslove, pa ma oni bila jo itekako

zasluni za njih i njihovo delo. Oni oigledno moraju pre svega da misle na

sebe, i kad se oni, pri odmeravanju znaaja koji nae usluge imaju za njih,

odluuju, suprotno naim privatnim interesima, u korist nae neophodnosti i

preke potrebe za njih i njihovo stvaranje, onda je to za nas isuvie asno,

35