После једне шетње на колима, провели смо вече на Колосеуму. Попели смо се на највише

његове остатке и тамо смо седели. Колосеум ноћу изгледа друкчији. Сутон даје му неку

поетску слику, а ноћ га претвара у црно страшило. Путници га радо у то доба походе, било

их је и тада доста. Ишли су и седели по оним каменитим рупама као слепи мишеви. сви су

ћутали као авети. Владика је био замишљен; из понеке речи, којом је своје ћутање прекидао,

видело се да је о људској прошлости мислио. А о чему би другом него о прошлости могао

мислити на развалинама Колосеума, поред кога Рим, тај велики балсамирани мртвац,

лежи…

Љ. Ненадовић, Писма из Италије