LIVADE I ŠUME GERZOVAČKE LIVADE

1. Livada u cvetu

3. Livade u Selu

5. Livade “zrele“ za kosidbu

4. Livade na Podovima

6. Pokošena livada

2. Dolinska livada

SLIKE: 1. Livada u cvetu, 2. Dolinska livada, 3. Livade u Selu, 4. Livade na Podovima

(Polje), 5. Livade “zrele“ za kosidbu, 6. Pokošena livada, 7. Skupljanje sena u

„plastovinu“, 8. Seno u naviljcima (lokalni plastovi), 9. Zimski plastovi.

***

Livade su u Gerzovu, čak i u vreme kad se zemlja maksimalno koristila za ratarstvo, činile

većinski deo privatnih poseda. Gerzovačko stanovništvo je podjednako bilo zavisno od

ratarstva i stočarstva, a obim stočarstva je zavisio od prinosa sa livada. Otud i posebna briga

gerzovačkih domaćina za odrţavanje livada.

Istina, to su sve bile prirodne livade i nije se moglo ni pomišljati na njihovo Ďubrenje radi

povećanja prinosa (njive su ovde imale prednost), ali se posebno vodilo računa da se livade

obezbede od nedozvoljenog ulaska blaga (ograde), kao i da se u proleće, koliko god je to bilo

moguće, očiste od opalog lišća i „rasutog― kamenja. Ovim čišćenjem se obezbeĎivalo da

opalo lišće po seoskim gajevima ne sprečava rast trave, a da razbacano kamenje po

podovskim livadama ne pravi probleme pri kosidbi i tako smanji prinose.

Blago je po livadama i njivama moglo da se „baškari― sve od kopnjenja snega pa do početka

oranja (početak aprila). Već u prvoj polovini aprila blago je „proterivano― sa livada i bitisalo

je na oskudnim pašnjacima (drţavna svojina) i tamo ostajalo sve dok se livade ne pokose.

Livade na Podovima su se kosile u prvoj polovini jula, a u selu (Gerzovaĉko polje) u drugoj

polovini jula i početkom avgusta.

9. Zimski plastovi

8. Seno u naviljcima 7. Skupljanje sena u „plastovinu“

Posle kosidbe livada i odvoţenja sena sa istih, a posebno na Podovima, blago bi se baš

„razrajatilo― po prostranim Poljima, Pitominama, Guštrama..., a „silaskom― u Selo, pored

dodatne pogodnosti u ispaši, tu je bilo i na pretek čiste vode sa potoka tamošnjih Bara.

Šta se to dešavalo na livadama u vreme zabrane blagu da uživa u njihovoj cvetnoj

raskoši?

Kao što je napred rečeno, u početku je delimično popravljena ograda (plot, zidići, trnje...),

pograbuljano opalo lišće i pokupljene opale suve grane sa travnatih površina po livadama u

Selu, a na Podovima je razbacano kamenje „vraćeno― na gromilice ili zidiće na kojima je i

ranije bilo (delo čobana proisteklo iz njihovih igara, kao i načina čuvanja blaga).

Travica je rasla, negde brţe, negde sporije, negde manje cvetna, a negde više, sazrevala i

počinjala da „priziva― KOSCE.

KOSIDBA LIVADA U GERZOVU

„Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“ – (Gorski vijenac, Njegoš)

„A u ruke Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita“- (Gorski vijenac, Njegoš)

E, kad je u pitanju kosidba i njen glavni ušesnik – KOSAC, ove dve Njegoševe mudrosti se ne

mogu odvajati – one baš MORAJU ići u paru.

Jednostavno, nema dobrog kosca bez dobre kose, ali imanje dobre kose ne čini bilo koga

unapred dobrim koscem. Dobar kosac, naprosto, mora biti roĎen za to, kao i za svaku drugu

vrstu posla u kojem se pretenduje na vrhunski uspeh.

Ako je i po čemu naš kraj poznat, onda je poznat po čuvenim kosama kovanicama i dobrim

koscima.Nekada, kad je bilo i naroda, i blaga, sve se kosilo ručno.

Danas nismo u stanju da vidimo grupu kosaca da kose ručno, a ovim smo uskraćeni za pravi

muzički ugoĎaj dok svi zajedno oštre kose, i dok se taj zvuk meša sa pesmom iz kosačkih

grla, obično proţeta nekom ljubavnom emocijom.

Doduse, danas su česte manifestacije u kojima se kosci nadmeću ko će brţe, ko će niţe, ali

nekako tu sve ima više nečeg estradnog (kosi se petnaestak minuta), a sve manje onog pravog

teţačkog, kada se kosilo po ceo dan, pa tako danima.

KOSAČKI ALAT

KOSA

Ručna kosa se pravi u nekoliko varijanti, ali namena svih je ista – što kvalitetnije i brţe

košenje trave, uz što manje zamaranje kosca. Prema svecu i tropar – tako i svaki kosac

nabavlja kosu kakva mu odgovara. Postoje dve osnovne vrste kosa – kovanice koje koriste

profesionalci, i industrijski izraĎene plehare koje, zavisno od kvaliteta, uglavnom

zadovoljavaju potrebe današnjih seljaka, vikendaša i ljudi sa malom okućnicom.

Kovanica je kosa po svemu slična ostalim kosama, osim što se kuje ručno u Mrkonjić gradu i

okolini, i što je pet do deset puta skuplja od obične kose. A skuplja je jer se kovanica oštri

nekoliko puta reĊe od obiĉne kose. Tamo gde se kupuju kovanice, detelina i sudanska trava se

ne seju, već se kose oštre i niske planinske trave, livade su posejane kamenjem i kamenčićima

koji tupe kosu, a ako bi kosac više oštrio nego kosio – takav uzaludan trud bi mu brzo dosadio

i naterao ga da promeni zanimanje.

Kovanice se kuju od mazije – čelika tačno odreĎene marke uvezenog iz čeličane u Lincu, koji

je nakon majstorske obrade poprimio svojstva koji jednu kosu razlikuju od druge: Dovoljno je

tvrd da kosa dugo ostane oštra, ali je istovremeno i dovoljno elastiĉan da izdrži sluĉajne

susrete sa skrivenim panjevima i kamenjem.

Kose koje koristi većina ljudi, one „obične― ili „plehare― kako ih pogrdno krštavaju ponosni

vlasnici kovanica mogu da se nabave u gvoţĎarama, poljoprivrednim apotekama,

megamarketima i pijacama.

***

Varcarke oštre kao pre 5 vekova - Tradicija i kvalitet

U Mrkonjić Gradu radi verojatno najstarija firma u BiH: kovačka radionica Ahme Zonića, u

kojoj se ponajviše kuju znamenite kose varcarke, osnovana je pre 1589. godine.

Kovač Ahmo Zonić sa čekićem i kovačkom vatrom druţi se pedesetak godina. Zanat je

naučio od oca, a tajnu kovanja i kaljenja kose "prodao" svojoj dvojici sinova. Tvrdi da se

"varcarka" nigdje ne moţe kovati kao u Mrkonjiću, jer grad podno Lisine ima izuzetne

klimatske uslove za "oštru" i "tvrdu" kosu.

Savremena mehanizacija ušla je i u kovačke radnje. MeĎutim, neki oblici obrade se ne

menjaju vekovima. Tako je za kaljenje kose, za najprecizniju fazu, potreban kvalitetan kal,

koji se radi uz upotrebu voska, sala medveda i jazavaca, kao i neke "miroĎije" koje su tajna

svakog kovača. Kosa se pravi uglavnom u toku zime, a kali se u aprilu i maju. Njen kvalitet

zavisi od kaljenja, a klima u znatnoj meri utiče na kvalitet. To se zna i niko ne moţe napraviti

kosu kao mrkonjićki kovači.

***

KLEPANJE (OTKIVANJE) KOSE

Za klepanje/otkivanje kose neophodni su čekić/klepac i babica /mali nakovanj na kome leţi

sečivo koje se kuje. Kosa se otkiva dva puta dnevno: u rano jutro (pre polaska na kosidbu) i

posle ručka. Ukoliko prilike dozvoljavaju, jutarnje otkivanje se moţe odraditi predveče, a što

omogućava da se kosidba počne što ranije i „uhvati― više rose.

Kosac odabere najzgodnije mesto za klepanje kose, nabije bapku u tvrdu zemlju (da bi bila što

stabilnija), sedne/zalegne i namesti kosište tako da oštrica kose ravno naleţe na bapku. Potom

počinje proces klepanja (otkivanja) udarajući ravnomerno klepcem po oštrici koce.

Klepanje kose je izuzetno vaţan posao i od kvalitetno uraĎenog ovog posla zavisiće i

učestanost oštrenja i dugotrajnost klepa, odnosno kvalitet košenja u celini.

Kosci poĉetnici, kosci pomagaĉi, kosci „imigranti― ... nisu se ni usuĎivali da klepću kosu

(samo bi je upropastili), već su to mesto njih odraĎivali iskusni kosci, a „pomoćnici“ bi, za to

vreme, malo prilegli u dremnuli u nekoj debeloj hladovini.

OŠTRENJE KOSE

Osnovni alat za oštrenje kose, a koji kosac uvek nosio sa sobom, sastojao se od vodijera

(specijalno izraĊena drvena posuda) koji se pripasivao platnenim kaišem (tkanicom), dva

brusa („tvrdog“ i „mekog“) i kvasilice (drvena drška na ĉijem kraju je ušvršćeno parĉe

platna/krpa). Vodijer se punio vodom maksimalno do njegove polovine.

Pre svakog oštrenja kose, kvasilicom se kvasi kosa i istovremeno se spiraju sa nje nalepljeni

razni sokovi košenih trava. E, upravo zbog ovih travnih ostataka, voda iz vodijera je uvek

sluţila kao najbolji „lek― za bilo koju ozledu kosaca i kupilica na livadama. Ispiranje povrede

sa ovom vodom garantovalo je brzo i efikasno zarastanje povrede.

I za oštrenje kose je trebalo izvesne rutine, ali daleko manje nego li za klepanje. Svaki kosac

je oštrio svoju kosu, a kako je to uradio – videće se na njegovom otkosu, a osetiće se na

njegovim rukama i leĎima.

Kao prvo – kosa se brusi brusom (tvrdi brus), a oštri belegijom (meki brus). Pošto se kosa

„dotera― brusom, ţica se konačno „navodi― belegijom.

Vodijer, Kvasilica, Brus (oštri) i Belegija (gladilica) Oštrenje kose

TEHNIKA KOŠENJA RUČNOM KOSOM

Ovaj deo je najsporniji jer svako ima „svoj― stil, a svako podneblje „školu košenja― koju

smatra najboljom i kojom se ponosi.

Što se tiče same tehnike košenja, kako rekosmo – svaki kraj ima svoj stil, ali zajedničko je da

svi „kose iz kuka―. Što znači – ruke su tu samo da kosu pridrţavaju u pravilnom poloţaju, sve

ostalo radi ostatak tela kosca. Ovde treba reći da niko još nije napravio ţuljeve koseći livadu

(mislim na prave kosce), ali mnoge su s početka kosidbe neizdrţivo bolela leĎa „dok se ne

utegnu―…

Kaţu za svako područje se bira posebna kosa, svaki kraj ima svj stil košenja..., ali: kosa je u

rukama kosca, stil košenja je stil kosca!

U Gerzovu se znalo ko je kakav kosac, a kad su se zvali kosci, onda se polazilo od onih

ponajboljih, a ostali „ešalon― se popunjavao po potrebi i raspoloţivosti. Kad neki domaćin

sazove desetak-petnaest kosaca, on im ne odreĎuje „poredak―. Oni sami znaju ko je ko u tom

poslu i meĎusobno dogovore poredak. Odabere se kosibaša (što je posebna počast ali i

odgovornost), a zatim se dogovara i poredak ostalih. Kosibaša je bio predvodnik i on je

„rasecao livadu“- uvek je birao za njega najteţi put. Ako je na livadi bilo i dolina, kosibaša

je uvek „rasecao“ po sredini doline. Time je njegov otkos (pored očekivanog kvaliteta:

širina, ravnomernost, nizina...) bio najduţi i imao je „najteţu― travu. One pozadi bi „zapalo―

da „mlataraju― kosom po kamenjaru oboda doline, a što je bio neuporedivo lakši posao od

kosibašinog.

Uslovi košenja nisu se razlikovali samo izmeĎu pozicije kosibaše i onog na začelju, već su se

generalno razlikovali i od mesta kosidbe i vrste trave. Kao specifične uslove kosidbe u

Gerzovu bih naveo sledeće:

Kosidba na Podovima (često kameniti predeli, prilično sitna i „usovna― trava...),

Kosidba na Zlokosu (samo ime livada dovoljno govori, trava oštra, sitna i moţeš je

pokositi samo uz rosu ili posle kiše, inače – „pucaju rebra―),

Kosidba u barama (travuljina izdţikljala k'o iz vode, teška ko crna zemlja, a ako je još

i polegla, onda je to već „rudarski posao―).

Ručna kosidba je bila jedan od najteţih seljačkih poslova, pa je otud i sve ostalo išlo u skladu

sa tim tretmanom: nadnica/dnevnica, hrana, piće, duvan...

Ukoliko bi se na livadama jednog domaćina istg dana našli i kosci i kupilice u svemu se

pravila razlika. Normativ je bio: na dva kosca – jedna kupilica, dnevnica kupilice je iznosila

samo polovinu dnevnice kosca, čak su i odvojeno jeli, a i sadrţaj hrane i pića se razlikovao...

Domaćin je često obilazio kosce i strogo je vodio računa da im sve bude po „pravilima

službe―. Tu su uvek bili prisutni i dečaci koji su donosili i raznosili vodu, cigarete...

***

MOJA ISKUSTVA KAO „KOSCA“

„Ove mladiće ću isplatiti sada, a vi ostali ćete me malo pričekati“

Domaćini iz Podgorie su imali podosta livada u Poljima na Podovima, a pošto je njihova

muška radna snaga bila mahom zaposlena na ţeleznici ili na eksploataciji šume, to su za

kosidbu redovno traţili pomoć Gerzovčana.

DoĎe tako jednog dana u Lukiće jedan od tih Podgorĉana i traţi dvanaestak kosaca i šest

kupilica. Naši domaćini mu rado izaĎoše u susret i sve dogovoriše. U dodovor uĎe i

„klauzula― da moj drugar Sloba i ja, kao mlaĎi srednješkolci, moţemo ravnopravno da

učestvujemo u ekipi kosaca.

Dan uoči kosidbe sve se pripremi i u ranu zoru – uz Krivaju pa preko Podova do iza

Novakovića koliba. Tu nas sačeka domaćin i pokaza nam svoju livadu. Svi kosci se dobro

poznaju i nije bilo nećkanja ili istrĉavanja oko redosleda kosilačke povorke. Odmah pade

dogovor o kosibaši i daljem redu. Naravno, nas dvojica stadosmo na začelju, kao i što nam i

dolikuje.

Zaputi se kosibaša da „raseĉe“ dolinu, a ostali za njim. Nas dvojicu „zapade― kamenjar povrh

doline. E tu moţeš da kosiš kako ti je volja. Dovoljno je samo da ostaviš bilo kakav trag da je

tuda prošao neko ko je imao kosu.

Domaćin posla dečka da koscima podeli duvan. Dečko u kesici donese 5-6 paklica (računalo

se da su bar polovina nepušači). Dete nije upoznato sa starešinstvom, pa umesto od kosibaše,

poče da deli duvan od začelja. Uzesmo nas dvojica po paklicu, to isto uradiše i naša nešto

starija braća ispred nas. Dečko do sredin kosačke kolone razdeli sve, otrese kesicu i vrati se

odakle je i došao.

Kosibaša i drugi stariji i vredni kosci ostadoĎe bez duvana!

Mi, na vrh doline, zapalismo po jedan cigar, pa zovemo kosibašu i ostale u dolini i pitamo ih

da li su i oni za neki cigar. Umesto odgovora samo su se kiselo nasmejali. Ali greška je brzo

ispravljena – odmah smo izvršili preraspodelu, jer mi i tako nismo bili pušači. E to je bio

jedan od razloga za celodnevno zbijanje šala meĎu koscima.

ProĎe kosački dan, završi se i večera, pa gazda reši da reguliše svoje obaveze. Bio je to dan

uoči Petrovdana, Seoske slave Baraća.

Gazda se obrati koscima: „Ljudi, sad nemam pare da vas sve isplatim, pa bih sad isplatio ove

mladiće, njma će sutra trebati pare na zboru, a vas ostale bih zamolio da me malo pričekate―.

Nije bilo nikakve zamerke, svi su oni stari znanci i saradnici, ali je i ovo bio dodatni razlog za

nastavak celodnevnih šala koje su se vodile meĎu koscima (kosibaša em nije dobio duvan, em

nije ni plaćen za svoj rad).

To je bila moja prva i poslednj dnevnica kao kosca.

Poklonu se u zube ne gleda

Posle drugog razreda srednje škole imao sam baš neka vaţna posla. MeĎutim, sticajem

raznoraznih okolnosti, na starijem bratu ostade sav teret kosidbe livada u Podovima. Daleko

je, a danima treba ići i čvariti se na suncu u polju bez hladovine. Pa, hajde da mu malo

pripomognem. Nisam baš kosac, ali daj šta daš! Svaka pomoć je dobrodošla.

Kosimo nas dvojica. On kosi gde je ravnije i gde treba veće umeće, a meni dade da kosim po

nekoom kamenjaru.

U jednom trenutku pitam ja njega: „Jeli, da li je dobro ovo što radim―?

I ne pogledavši, odgovori: „Jašta! Dobro je, dobro. Samo ti meni kaţi kuda si ti kosio da ja

tamo ne idem ponovo―.

***

Kratka stanka - oštrenje kosa. I ovo je bila jedna od prilika da se čuje poznata pesma

kosaca.

SAKUPLJANJE SENA

Odmah posle ručne kosidbe livade sledilo je ručno sakupljanje sena (osušena pokošena trava).

Osnovni pribor za sakupljanje sena (raktalo) sastojao se od drvenih grabulja, drvenih vila i

drvenog kolja (narušnjaka).

Zavisno od vrste livade (trave) seno se moglo skupljati istog dana kad je i pokošeno. Ukoliko

su otkosi deblji i sušenje je išlo sporije, pa su se vršile i neke dodatne radnje kako bi se seno

što pre i što ravnomernije osušilo. Ponekad su se otkosi rastresali ili prevrtali pre sakupljanja.

Ukoliko je seno u hladovini ili u barnom (vlaţnom) delu livade, seno se sakupljalo u navviljke

(mali plastići) i na kolju se iznosilo na osunčeni i suvi deo livade. Po donošenju, naviljci bi se

rasturili u podinu da bi se dodatno sušilo. Kad bi se na podini seno potpuno osušilo, naviljčilo

bi se u veće naviljke ili plastove, a odatle bi se tovarilo u kola i odvozilo u nagrade štala ili vi

se u blizini štale sadevali zimski plastovi.

Seno koje ne moţe da stane u nagradu,trpalo se u velike,tzv. zimske plastove. Prvo bi se u

zemlju udarila stoţina koja bi bila centar, a oko nje se stavljalo seno. Za zimski plast si morao

da budeš majstor, da ga vodiš pravilno, da se ne nakrivi na stranu, da bude dobro ugaţen i

završen, na kraju da ima jajolik oblik.

RAKTALO: narušnjaci/kolje, vile i grabulje KUPILICE

NEKAD I SAD

Nekada se u našem kraju sve kosilo ručno, kosilo se i po mesec dana, bio je to najteţi seljački

posao.Danas se kosi manje, kosi se, uglavnom, mašinski, ali su vrlo česte manifestacije u

takmičenju kosaca.

Kosidba. Ovde su nekad bile najplodnije gerzovačke njive, a sada su to livade. Ove livade se

sada kose mašinski, od nekadašnjih kosaca ni trraga. Ali, ko nije doţiveo da čuje taj sklad

zvukova, kad desetak kosaca oštre kose, još kad se ti zvukovi pomešaju sa njihovom pesmom,

siromašniji je za jedan istinski muzički doţivljaj.

Danas se mašinski kose livade, skuplja, balira i odvozi seno. Ovo je velika promena u odnosu

na stanje iz pedesetih/šezdesetih godina prošlog veka kad su ljudi ručno obavljali sve ove

poslove.

Po svemu sudeći, i ovo malo učešća ţivog ljudskog rada, na ovoj vrsti poslova, uskoro će

obavljati roboti, pa će i ove sadašnje slike postati „tamo neka prošlost―.

***

„KOSIDBA NA BALKANI“

Manifestacija je posvećena očuvanju tradicije ovog kraja, odnosno sećanju na mrkonjićke

kosce, kose "varcarke" i običaje. "Kosidba na Balkani" je jedna od najatraktivnijih

manifestacija ove vrste na prostorima bivše drţave. Manifestacija se odrţava svake godine

krajem juna ili početkom jula.

GERZOVAČKE ŠUME

OPŠTE O ŠUMAMA

Šuma je ţivotna zajednica drveća, grmlja i šumskih ţivotinja. Smatra se savršenom

ekološkom fabrikom, ali i idealnim prebivalištem za brojni ţivi svet i blagodat za čoveka.

Šume se razlikuju s obzirom na klimu, vrstu tla i reljef.

Šume su najsloţeniji kopneni ekosistemi. U njima pored drveća ţivi mnogo drugih

vrsta biljaka, ţivotinja, gljiva i mikroorganizama. Sloţenost šuma se ogleda u njihovoj

izraţenoj spratnosti i raznovrsnoj meĎusobnoj povezanosti svih članova ţivotne zajednice.

Različiti organizmi naseljavaju različite delove šume. Tako u krunama visokog drveća ţive

vrste koje se retko, gotovo nikada, ne spuštaju u niţe delove šume — arborealni organizmi.

Ovaj deo šume naziva se sprat visokog drveća. U niţim delovima šumskih ekosistema mnogi

ţbunovi izgraĎuju gust sklop koji se naziva sprat ţbunova, ispod kojeg se razvija sprat

zeljastih biljaka. Uz samu površinu tla ţivi grupa organizama koji čine prizemni svet. U

samom zemljištu ţivi mnogo različitih organizama, koji izgraĎuju podzemne spratove.

Šume su vekovima bile mesto odakle se čovek snabdevao drvetom za ogrev, gradnju i

šumskim plodovima za ishranu. Neplanskim sečenjem šume čovek ugroţava prirodu. Ljudsko

društvo i šume utiču jedno na drugo na pozitivne i negativne načine. Šume pruţaju ekosistem

usluge ljudima i sluţe kao turističke atrakcije. Šume isto tako utiču na zdravlje ljudi.

Kupanje u šumskom vazduhu podrazumeva udisanje šumskog vazduha bogatog aromatičnim

molekulima koje proizvodi drveće da bi sebe zaštitilo od bolesti.Oni deluju stimulativno na

imunološki sistem ljudi.

Poznato je da različito drveće proizvodi različite aromatične molekule pa i njihova

kombinacija deluje najblagotvornije. Što u šumi ima više razliĉitih vrsta, odnostno što je

biološka raznovrsnost veća i blagotvorni efekat šume na zdravlje je veći.

Kupanje u šumskom vazduhu nudi uranjanje u carstvo čula i povezivanje sa prirodom tako da

mi postajemo deo nje i ona deo nas.

Nije na odmet spomenuti da su o šumama ispevane i pevane razne pesme. O opevanoj

njihovoj lepoti pobrinule su se one prave poete. Ali, o šumi kao domu, šumi kao rodu, šumi

kao bezbednom skloništu od raznoraznih opasnosti... pevali su hajduci, uskoci, partizani...

„Po šumama i gorama....“

„Šuma mi je kuća, šuma mi je mati....“

...

ŠUME U GERZOVU I OKOLINI

Šume su jedno od značajnijih bogatstava ovih krajeva. Gerzovo je bogato listopadnim

drvećem i ţbunjem. Po Gerzovaĉkom polju su svuda „rasuti― pojedinačni stogodišnji hrastovi,

ali i manji ili veći hrastovi gajevi, kao i razne vrste ţbunja od kojeg je najprasprostrenjenija

leska leska.

Zaseok Potkraj se „ulogorio― ispod padine (Strana izmeĎu Gerzovaĉkog polja i Podova)

obrasle gustom, stogodišnjom, bukovom šumom. Na ovoj padini (Strana) pored bukove

šume (prošarane javorom, grabom, klenom, lipom, trešnjom...) na pojedinim delovima

nalazilo se i razno ţbunasto rastinje (trn, glog, dren, leska, zova...).

Hrast kao izuzetno trajno drvo za gradnju objekata, a bukva kao kvalitetno ogrevno drvo, sve

do pedesetih godina 20. veka, praktično su u potpunosti zadovoljavali sve potrebe gerzovčana.

MeĎutim, već pedesetih godina počinje gradnja boljih, većih, konfornijih i savremenijih

kuća, pa je uz kvalitetno, ali izuzetno tvrdo i nezgodno za obradu hrastovo drvo, bilo potrebno

i ĉamovo drvo (jela, smrĉa, bor). Ali to nije bio neki veliki problem. Gerzovčani ga nisu

imali, ali su znali gde ga ima. U komšiluku! Dovoljno je bilo skoknuti preko Podova i

Podgorije i - eto te u Gori (Crna gora: Ovĉara, Kuruzeb, Smiljevac). A tu, nema šta nema.

Prosto da zanemiš pred svim tim izborom i tom lepotom od drveća.

HRASTOVA ŠUMA

Hrast (Quercus) je rod listopadnog i zimzelenog

drveća i ţbunja iz porodice bukava. Stablo hrasta

je veoma razgranato i moćno. Drveće ima dubok

korenov sistem. Listovi su reţnjeviti, nazubljeni

ili celoviti. Plod je ţir.

Značaj. Hrast je sveto drvo starih Slovena. U

toku turske vladavine Srbi su se zarad molitve, u

nedostatku crkava, okupljali ispod osvećenih

hrastova - zapisa.

Drvo hrasta ili hrastovina, sa stanovišta prerade i upotrebe,

podrazumeva kvalitetno drvo mnogih vrsta hrastova. Drvo

hrasta po svojim estetskim, fizičkim, mehaničkim,

tehnološkim i upotrebnim svojstima predstavlja etalon

kvaliteta drveta. Svojstva hrastovog drveta su posebno

cenjena u svim oblastima ljudskog stavralaštva. Drvo hrasta,

zbog svojih esetskih i mehaničkih svojstava i trajnosti, ima

vrlo široku primenu i koristi se u oblom stanju ili kao rezana

graĎa i furnir. „STOGODIŠNJAK“ – kuća od hrastovine

U oblom stanju koristi se kao rudničko drvo i za proizvodnju ţelezničkih pragova. Rezana

graĎa hrasta ima široku primenu u graĎevinarstvu i za

proizvodnju nameštaja i graĎevinske stolarije. Najcenjeniji

proizvodi nameštaja, komadnog i garniturnog, izraĎuju se

od hrastovine i imaju posebnu vrednost. Unutrašnja i

spoljnja graĎevinska stolarija posebno je cenjena ako je

izraĎena od ove vrste drveta. Hrastovina se dobro rezbari,

pa se koristi i za umetničko izraţavanje.

Brojni ikonostasi ili freske izraĎeni su od ovog ili na ovom drvetu. Furnir hrastovog drveta

proizvodi se od najkvalitetnijih delova debla. Hrastov furnir se izuzetno ceni, bez obzira na

modne trendove, koji i na ovu vrstu proizvoda imaju svoj uticaj. Kakvog je kvaliteta hrastova

graĎa moţe se sagledati i iz podataka da su upravo od hrastovine izraĎivani šipovi na kojima

počiva Venecija.

Plod – žir. Hrastov ţir se oduvek

upotrebljavao za ishranu stoke,

posebno svinja. Danas je ovakva

vrsta ishrane naročito popularna

u organskoj poljoprivredi.

Hrastov ţir upotrebljavao se i u

ljudskoj ishrani od najdavnijih

vremena. UtvrĎeno je da su se

ţirovi luţnjaka i kitnjaka koristili

u ishrani još u neolitu. Ţir se često

koristio u ljudskoj ishrani sve do

kraja 19. veka, posebno u

siromašnim sredinama. Plod

mnogih vrsta hrastova (ţir) bogat

je skrobom, šećerom,

belančevinama, mastima, smolom

i taninom. Jestivost ţirova upravo

zavisi od sadrţaja tanina u njima.

Veliki sadrţaj tanina rezultira

gorkim ukusom plodova i

ograničava njihovu upotrebu u

ljudskoj ishrani. Vrste hrastaova koje se najčešće mogu

sresti u našim šumama imaju ţirove sa malo tanina i dosta

skroba. Gorak ukus moţe se ublaţiti pečenjem ili kuvanjem

u knjučaloj vodi. Ţir i danas koriste u ishrani pobornici

prirodne ishrane, a moţe se koristiti pečen poput pitomog

kestena, kao pire, samleven u brašno kao dodatak hlebu ili

prţen i mleven kao zamena za kafu. U Nemačkoj je i danas poznat izraz "ţirova kafa"

(Eichelkaffe).

„Žirenje“ svinja

Tekstura hrastove građe

Hrast u mitologiji i religiji. Oboţavanje hrasta izgleda da je postojalo kod svih

grana arijevske rase u Evropi. Još su ga stari Grci i Rimljani smatrali jednim od simbola svog

vrhovnog boga, Zevsa, odnosno Jupitera, boga neba, kiše i groma. Hrast je simbol boga

gromovika i kod drugih evropskih naroda, Kelta, Germana, Slovena... Praznoverja vezana za

hrast i njegove moći zadrţala su se do danas. Kod Slovena je hrast bio sveto drvo boga

groma Peruna.

Danas se hrastove grane i oblice koriste za badnjake. Često se pored crkava i manastira mogu

naći stara hrastova stabla, preostala još iz paganskih vremena. Nekada su se pod hrastovim

stablom vršila suĎenja, odrţavali zborovi i drugi skupovi vaţni za lokalnu zajednicu.

Zanimljivosti. Hrast se nalazi na grbovima i zastavama mnogih gradova i drţava sveta.

***

Lišnjak

Krajem avgusta dolazi sezona kresanja lišnjaka, jer je hrast, odnosno hrastov grm, zreo za

seču. To je jedan od najteţih i opasnijih muških poslova na selu.

Zbog nedostatka druge piće (hrane), da bi prehranili blago (stoku) do proleća ljudi su kresali

lišnjak. Kresale su se uglavnom hrastove grane. Na vrhu hrasta bi se ostavljalo dovoljno

grana da hrast sa njima moţe normalno da

„preţivi― narednu i sledeće godine potrebne za

„podmlaĎivanje―. Grane su se odsecale skoro do

samog stabla, a kresanje je obavljano odozgo pa

do dna razgranatog dela hrasta. Lišnjak se na

istoj lokaciji ponovo moţe kresati, tek nakon 6-7

godina. Skresani grm se sušio 2-3 dana, a potom

se lisnate grane kruţno slaţu oko stabla jednog

od okresanih hrastova ili oko pripremljene

stoţine, a radi lakšeg sadevanja (slaganja).

Lišnjak se završavao slično zimskim plastovima

sena. Moralo se sprečiti prokišnjavanje lišnjaka,

da bi se sprečila pojava buĎanja lista.

Lišnjak se kresao uglavnom zbog goveda. Kad

stisne jaka zima (početkom januara), a u jaslama

nema ništa, onda i „servirano― lisnato granje sa

razvršenog lišnjaka postaje, malte ne, poslastica. Goveda uredno obrste sve lišće, pa čak i sve

sitnije grančice.

Deblje grane, koje su goveda uredno „obradila―, odnošene su kući na presecalo, gde su se

presecanjem pripremale za loţenje na ognjištu ili u preteĉama šporeta.

Ništa se nije bacalo, ništa nije bilo višak!

Gegaljka (ljuljaška) na hrastu

Hrastove grane su vrlo savitljive, čvrste, ţilave... Ove osobine hrastovih grana gerzovački

mališni su još od malih nogu upoznali. Pošto su im hrastovi uvek bili tu „na dohvat ruke―, nije

se moglo desiti da te osobone znalački ne iskoriste.

E, onda nije bilo - da ti neko KUPI ljuljašku, postavi je ispred kuće ili u stanu, pa te još i

ljulja. Onda si morao sam sebi napraviti gegaljku (ljuljašku), a hrast je pruţao baš pravu

priliku. Bilo ih je svuda okolo: na putu za školu, na livadama gde čuvaš blago, pa kako da

odoliš da sebi ne napraviš nešto što će ti pruţiti neslućeno zadovoljstvo.

Umešnost izbora pravog mesta za gegaljku nije bila zanemarljiva. Čak, naprotiv, bilo je to već

pola odraĎenog posla. Naći dve grane osrednje debljine, izrasle iz donjig debelih grana hrasta,

pa da im duţina bude odgovarajuća, pa da gegaljka bude podalje od debla hrasta, pa da

budući „hod/let“ gegaljke bude na „ĉistini―, pa da se posle na gegaljci moţe „leteti do neba“,

pa da...

E, kad se baš našlo pravo mesto, pristupalo se savijanju grana („uvrtanje― u korenu grane) i

čvsto meĎusobno vezivanje i uplitanje tankih krajeva grana. Ovi upleteni krajevi su bili

„sedište“ gegaljke i moralo je biti, baš majstorski odraĎeno, kako bi pruţilo sigurnost

geganja, a i što veću udobnost pri sedenju na gegaljci.

Ove dve prethodne faze bile su spoj inventivnosti i majstorstva (a toga su gerzovačka deca

imala koliko te volja!), a sledeća faza je bila- igrarija. Posle opreznog, probnog, ispitivanja

NAPRAVE sledila je ona prava uţivancija. Počinjala je cika, vika navijanje... Ko će pre, ko

će brţe, ko će više...

Hrastove gegaljke su bile vrlo izdrţljive i trajale su cele sezone.

Šušanj (opalo suvo lišće)

Kada hrastovi gajevi, rasuti po

gerzovačkim livadama, izgube svoj šareni

jesenji plašt i polako prekrije zemlju

lišćem, postavlja se pitanje šta raditi sa

tim? Da li moţe samo tako da se ostavi ili

treba da se ukloni?

To suvo lišće, starozlatne boje, sačini

jedan divni tepih koji treba iskoristiti na

najbolji način.

Već je bilo reči da je postojala potreba

čišćenja livada od opalog lišća. TakoĎe se

znalo da je blagu bio potreban i „prostirač― u štalama za ovce i goveda. Ovim se povećava i

„prinos― stajskog Ďubriva.

„TEPIH“ od ŠUŠNJA

EUREKA! Evo još jednog idealnog poslića

za gerzovačke mališane. Em će

istovremeno odraĎivati više korisnih

poslova, em će to znalački iskooristiti i za

sopstvene igre i zabavu (spoj lepog i

korisnog).

Latili bi se ono grabulja i počeli bi da onaj

divni tepih od opalog suvog lišća (šušanj)

pretvaraju u velike gomile koje će

postepeno „transportovati― u sepetima do

krajnjeg odredišta – štala. Šušanj je baš lagan, pa i puni sepeti nisu bili neko preterano

opterećenje za dečija leĎa.

A igra? I ondašnja deca su imala dušu!

Kad se zgrne velika gomila suvog i čistog šušnja, gde ćeš veće zadovoljstva od toga da se, sa

neizmernom dečjom razdraganošću, ne baciš u tu gomili pa da plivaš, roniš, izigravaš krticu,

igraš se ţmurke u šušnju...

***

Igra dece u ŠUŠNJU

BUKOVA ŠUMA

Bukva (lat. Fagus) je rod listopadnog drveća koji sadrţi oko deset vrsta. Prirodno stanište mu

je Evropa, Azija i Severna Amerika. Raste u Juţnoj i Srednjoj Evropi.

Izgled bukove šume

Bukva naraste do 35 m. Debljina debla moţe biti i preko 1 m prsnog prečnika. Krošnjja je

široko

zaobljena. Kora stabla je svetlosiva (srebrnasta), tanka i glatka. Listovi su eliptični, dugi 8 cm.

Rub lista je talasast i fino trepavičasto dlakav. List je u mladosti bogat vitaminom C.

Cveta posle listanja, u aprilu ili maju. U kupuli su dva ploda, koji se zovu bukvice, smeĎi su,

trouglasti, jestivi u nuţdi. Dozrevaju u septembru ili početkom oktobra, a opadaju posle prvih

mrazeva u oktobru ili početkom novembra.

Upotreba. Bukva je pre svega drvo koje se koristi za izradu nameštaja; zatim i kao

ogrevno drvo. U spremanju hrane bukva ima posebno mesto, jer se smatra da je njeno drvo

najbolje gorivo za dimljenje mesa i ribe.

List se moţe jesti (kad je mlad) u nestašici druge hrane, ili kao ukusna i zdrava salata.

Bukvica (plod) se ne sme jesti sirov u većoj

količini, jer sadrţi alkaloid fagin. Pečenjem na

temperaturi većoj od 100 °C, fagin se raspada,

pa se pečeni plodovi mogu jesti u neograničenoj

količini.

Plod se takoĎe moţe koristiti i kao zamena za

kafu, ili mleven, kao dodatak hlebnom brašnu.

Iz ploda se moţe cediti jestivo ulje, koje je

dobro i u tehnici. Ulje ne sadrţi fagin, a od

kilograma ploda dobija se oko pola kilograma ulja.

***

GERZOVAČKE BUKOVE ŠUME

Kao što je napred rečeno, Strana iznad Potkraja ( počev od Špirića pa sve do iznad Ĉuklića)

uglavnom je obrasla gustom bukovom šumom u kojoj je vladala večna hladovina jer su

krošnje stoletnih stabala bile potpuno spojene i sunševi zraci, u najvećem delu, nisu mogli da

prodru do zemlje.

Gerzovački domaćini, iako relativno bogati sa šumom, nisu je arĉili već su se izuzetno

domaćinski ponašali i čuvali svoju šumu kao neku svetinju – trajno dobro. Uvek su nastojali

da naslednicima ostave, u najmanju ruku onoliko koliko su oni nasledili. Bukovo drvo se

uglavnom koristilo za ogrev. Bez obzira na jake i duge zime, kao i način loţenja i grejanja,

nikad se nije desilo da je gerzovački domaćin odsekao zdravi i kući najbliže stablo. Bila bi to

GRE'OTA. Uvek se gledalo da se odseče neko drvo koje je počelo da se suši i propada.

Bukovi list, dok je još bio mlad, zaista je bio ukusan, čak i za nas decu, a kako li ga je tek sa

uţivanjem jelo blago, moţe se samo zamisliti. E, upravo zbog toga smo mi deca i starije ţene,

odnosno oni koji nisu biš imali neka preča posla, kad god bi uhvatili neku priliku skoknuli sa

sepetićem do nekog bukovog ili leskovog ţbunja i napunili ga sa poslasticom za blago. Moţe

se samo zamisliti koja je njihova radost bila kad bi, po povratku sa oglodanih pašnjaka,

zatekli u svojim jaslama i neku gomilicu koju smo im darovali.

Šuma kao sklonište. Šuma je, generalno, mogla da se upotrebi/iskoristi kao sklonište za

ljude, blago, namirnice... u smutnim vremenima kad bi pripretila neka opasnost.

Domaćini Potkraja su imali, u tom pogledu, posebnu pogodnost koju im je pruţala gusta

bukova šuma u Strani, odmah iznad kuća. Sećam se priča o dogaĎajima iz Drugog svetskog

rata. Po našem selu su se uglavnom „vrzmali― Četnici i Partizani. I jedni i drugi su bili NAŠI,

ali su se borili za neke različite „perspektive“. MeĎutim, imali su i jednu zajedničku potrebu:

da mobilišu što više ratno sposobnog stanovništva i da za svoju vojsku obezbede hranu i

druge potrepštine.

Gerzovački domaćini su, uglavnom, bili apolitični. A kad ovom dodaš i ovu dualnost „naših―,

hajde ti oceni ko je u pravu i opredeli se za jednu strani, čak i da hoćeš. Nema šanse! Jedno ti

govori učitelj, jedno pop, jedno neki komesar... More, mante se vi ćoravog posla!

Gerzovačkom domaćinu je uvek na prvom mestu bila njegova familija, a politikom nek se

bave oni koji nemaju druga posla.

Čim se odnekud pojavi neka vojska, „radio Mileva― to dojavi, a domaćin šmugne u šumu

iznad kuće i gleda kad će opasnost proći. Domaća čeljad kaţe da je otišao u mlin na

Sokočnici. U šumu ne zalazi ni jedna vojska, jer niko ne zna šta tamo moţe da fasuje. ProĎe

vojska, domaćin se vrati svojim obavezama.

A one, koje su uhvatili/mobilisali jedni ili drugi, ostajali su u „vojsci― dok im se ne ukaţe

prilika da zbrišu. Neki „srećnici―, koji se nisu blagovremeno sklonili, „sluţili su vojsku― i kod

jednih i kod drugih i to u više navrata.

Sećam se da je deda skoro desetak godina posle rata još uvek uredno odrţavao TRAPOVE (u

bukovoj šumi iznad kuće) koji su bili tako lepo maskirani da ih sem njega malo ko moţe

pronaći. U njima je za vrene ratnih dana drţao rezerve hrane/namirnica – ne mora voska baš

sve da naĎe u kući i da uzima koliko joj volja.

LESKA

Leska (obična leska), lat. Corylus avellana, je razgranat ţbun ili manje drvo iz porodice leski.

Plod leske je lešnik.

Leska je dekorativna zbog guste krune koju čine veliki listovi. Moţe da se sadi pojedinačno ili

u grupama a pogodna je i za ţive ograde. Njene forme, naročito obojene (npr. purpurne) su

podesne za kompozicije boja u parkovima. Leska moţe da se gaji i kao voćka. Plodovi

(lešnici) su veoma hranljivi, sadrţe oko 65 odsto masti i 16 odsto belančevina. CeĎenjem

lešnika dobija se lešnikovo ulje koje je veoma cenjeno i prepoznatljivog prijatnog ukusa.

Izgled leske LESKA: list i plod

LESKA U GERZOVU

Leske u Gerzovu ima, što bi se reklo, na svakom koraku. Ponajviše je ima po Podovima, ali

nije retka ni u selu po livadama, u ogradama/ţivicama, na proplancima Potkrajaĉke Strane...

Već je na ovoj stranici bilo reči i o branju leskovog lista kao dodatka ishrani blaga u vreme

loše ispaše (dok se ne pokose livade). TakoĎe je bilo reši i o dodatnom čobanskom posliću –

branju lešnika. Lešnici su bili jedna od zanimacija u toku dugih zimskih noći, a posebno na

prelima.

Leskovo pruće je imalo višestruku namenu. Pošto je bilo pravo, lako savitljivo, lako cepljivo

u trake, lako se skidala kora u vreme mresta (proleće)..., od njega su se pleli sepeti različitih

veličina, pravile razne vrste igračaka (klip/palica, vreba, klis, keva/“golf palica“,

šikica/drvena loptica,...), savijale ĉovanske trube...

***

ČETINARSKE ŠUME

Četinarske šume umerenih predela predstavljaju dominantno šumski biom rasprostranjen u

uslovima umerene klime sa hladnim zimskim periodom i toplim letom. Većina šumskih

ekosistema u ovom biomu sačinjena je od zimzelenog četinarskog drveća, ponekad

pomešanog sa širokolisnim zimzelenim vrstama. Spratovnost šume je nedovoljno izraţena.

Najzastupljenije vrste drveća su borovi, jele, smrče, kedrovi, čempresi, tisa.

Kao što je napred rečeno, Gerzovčani nisu imali četinarske šume, ali su ih imali u komšiluku!

Dovoljno je bilo skoknuti preko Podova i Podgorije i - eto te u Gori (Crna gora: Ovĉara,

Kuruzeb, Smiljevac). A tu, nema šta nema. Prosto da zanemiš pred svim tim izborom i tom

lepotom od drveća.

Kupanje u šumskom vazduhu podrazumeva udisanje šumskog vazduha bogatog aromatičnim

molekulima koje proizvodi drveće da bi sebe zaštitilo od bolesti. Oni deluju stimulativno na

imunološki sistem ljudi. Kad se o ovoj blagodeti govori onda posebno treba imati u vidu Goru

i njen sklop smrĉa, jela i borova.

Ako slučajno ili namerno „ZALUTATE“ u čarobni svet Gore, moţda će vam delimično

pomoći sledeći kratak pregled u slici i reči.

Koja je razlika izmeĎu smrče, jele i bora?

Pošto pripadaju istoj porodici (Pinaceae), nekada je teško meĎusobno razlikovati smrču, jelu i

bor. Iako su deo iste porodice, pripadaju različitim rodovima.

KROŠNJA I STABLO

Smrča – Rod Picea obuhvata 35 vrsta i dostiţe visinu 20-60 metara. Krošnja je piramidalnog

oblika, a kora stabla je gruba i kako drvo stari javljaju se brazde.

Jela – Rod Abies sadrţi oko 50 vrsta i moţe biti visine od 10-80 metara. Krošnja je u vidu

piramide, a grane i listovi sakrivaju smolasto i glatko stablo.

Bor – Postoji izmeĎu 105-125 vrsta roda Pinus, oni mogu biti od 3-80 metara visoki. Krošnja

moţe biti otvorena i zaobljena, nekada podseća na lizalicu a moţe biti i trouglasta. Stablo je

kod mladog drveća glatko ali kasnije kora postaje hrapava i izbrazdana. Drvo obiluje smolom.

ŠIŠARKE

Veverica i šišarka

Lepota četinarskih šuma

Ko je samo jedanput ušao u područje Gore i imao prilike da se divi jedrinom, debljinom i

čistoćom ovih četinarskih debla, ili ko je imao priliku da se okupa u njenom opojnom

šumskom vazduhu, shvatio bi zašto je Otto Steinbeis toliko uloţio u izgradnju ţelezničke

infrastrukture pre i za vreme Prvog svetskog rata.

***

I na kraju, nisam mogao da odolim da i ovom prilikom ne priloţim sledeću sliku na kojoj se

lepo vidi ucrtana nekadašnja trasa uskotračne pruge „Jajce-Srnetica― (detaljnije o ovome na

stranici „BAJKA O ĆIRI“)

Beograd, 2017. Lukić D. Mirko