Zašto Rusija nije pomogla SrbijiZašto Rusija ne interveniše u UkrajiniJesu li Rusi srpsko plemeZašto učiti ruski jezik

magazinfebruar 2017.Broj 16

Srpsko izdanje

Rusija na sRpskom

GuGluČetiri najČešća pitanja koja srbi

postavljaju kada istražuju nešto o rusiji...

l s p e c i j a l l

... i Četiri odgovora struČnjaka koja se ne pronalaze lako na internetu

Zašto „Rusija na GuGlu“?Poštovani čitaoci,Veoma se radujemo što i u 2017. godini naš globalni

medijski projekat Russia Beyond The Headlines (RBTH), poznat u Srbiji po svom štampanom izdanju „R Maga-zin“ i sajtu „Ruska reč“, nastavlja saradnju sa izvrsnim časopisom Nedeljnik, i pored toga što se sada ceo proje-kat RBTH u svome radu oslanja uglavnom na onlajn for-mat i društvene mreže. Zajedno sa Nedeljnikom ćemo nastaviti da objavljujemo najzanimljivije teme vezane za Rusiju.

Nema sumnje da najvažnija tema u ovoj godini nije čak ni kriza u Donbasu sama po sebi, nego, šire gleda-no, tema odnosa Zapada sa Rusijom, koju su zapadni po-litičari i mediji pretvorili u krajnje dosadnu „sapunsku operu“, gde se u beskrajnom nizu ređaju jedna za dru-gom dezinformacije (fake news) koje šire „kvalitetni za-padni mediji“ i njihovi prilježni novoevropski sledbeni-ci, gde se svakodnevno u medijskom prostoru vrte napa-met naučene mantre o ruskoj hibridnoj agresiji, ruskim hibridnim hakerima, špijunima i propagandistima, kao i ostale neargumentovane hibridne budalaštine. Tram-pov dolazak u Belu kuću samo je doprineo intenzivni-jem ispoljavanju intelektualne zaostalosti i histerije.

Novi predsednik SAD, na koga se organizuje hajka sa svih strana, tokom prvog meseca rada prinuđen je da se bori (zasada neuspešno) protiv sopstvenih „fake news“ fabrika, protiv političara iz obeju stranaka, protiv mili-ona „revoltiranih“ žena iz celog sveta, itd.

U toj situaciji odlučili smo da dodatno ne zamaramo čitaoce aktuelnom političkom analitikom (ko god želi, uvek je može pronaći na našem sajtu ruskarec.ru), nego da se okrenemo temama koje zanimaju prosečne ko-risnike srpskog Gugla, nezavisno od bujice medijskih skandala vezanih za Rusiju. U ovom broju ćete saznati zašto i kada to „Rusija nije pomogla Srbiji“, zašto se Rusi-ja ne meša u situaciju u Ukrajini, zašto Srbi treba da uče ruski jezik i kako se na srpskom internetu proširilo mi-šljenje da Rusi vuku poreklo od Srba.

Svoje lične i upečatljive odgovore na pomenuta pita-nja daju kako ruski, tako i srpski eksperti. Veoma se na-damo da će vam se naša ideja sa „srpskim Guglom o Ru-siji“ dopasti i da će u jednom od narednih brojeva usle-diti nastavak te koncepcije. Želimo vam da uživate u či-tanju.

VjačeslaV čarskizametnik glavnog urednika RBTH

UVODNA REČ

Globalni medijski projekat „Russia Beyond the Headlines" (RBTH), uključujući i

njegovo izdanje „R Magazin", koje izlazi na srpskom jeziku, finansira ruska nezavisna

neprofitna organizacija "TV Novosti" sa sedištem u Moskvi. Ovaj dodatak je

pripremljen bez učešća

novinara partnerskog lista Nedeljnik.

Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i prezentujemo različita gledišta na događaje

u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja. Od trenutka našeg osnivanja

2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo

najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo

značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima.

Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno" i ilustracije

uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište

urednika projekta Russia Beyond the Headlines (RBTH).

Russia Beyond the Headlines (RBTH) ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i

fotografije.

internet-stranica projekta RBTH na srpskom jeziku: ruskarec.ru

email: editor@ruskarec.ru

telefon: + 7 (499) 75 000 75 ext. 3447

+ 7 (926) 354 54 19

adresa: Russia, 115035, Moscow, ul. Pyatnitskaya 25, b.1

Vsevolod Pulja - glavni i odgovorni urednik RBTH

Vjačeslav Čarski - izvršni urednik za evropu i zamenik glavnog urednika

RBTH

Dejan Mitevski - odgovorni urednik srpskih izdanja RBTH

Alina Jabločkina - urednik srpskih izdanja RBTH

Milan Radovanović - prevod

Katarina Lane - predstavnica projekta RBTH u srbiji, Republici srpskoj i

crnoj Gori

Za oglašavanje u ovom dodatku molimo Vas da se obratite Katarini Lane,

predstavnici Russia Beyond The Headlines u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori na

e-mail adresu:

editor@ruskarec.ru ili na broj telefona +381 61 2278952

Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim za

ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Russia Beyond The Headlines (RBTH).

Molimo vas da se za dozvolu obratite na telefon +381 61 2278952 ili na editor@

ruskarec.ru

Russia Beyond The Headlines (RBTH) održava 16 sajtova na 15 jezika sa ukupnom publikom preko 5 miliona mesečnih čitalaca. Takođe, RBTH aktivno sarađuje sa preko 100 vodećih elektronskih i štampanih medija u regionu, Evropi i svetu.

magazinpredato u štampu 22. februara 2016.

Пројекат листа

НАШЕ ВЕСТИ ИСПРИЧАНЕ НА ВАШЕМ ЈЕЗИКУ

Пријавите се за наше недељне билтене

и увек први сазнајте за нове садржаје:

ruskarec.ru/subscribe

ЧИТАЈТЕ ВИШЕ НАruskarec.ru

/ruskarec

/ruskarec

magazin III

Maksima Suvorova i drugih ruskih učitelja u Sremskim Karlovcima. Nji-hov uticaj na Srbe je bio tako velik da su obrazovani Srbi u drugoj polo-vini 18. i prvoj polovini 19. veka pisa-li i govorili na takozvanom „slaveno-srpskom“ jeziku, mešavini srpskog i ruskog.

Prvi SrPSKi uStaNaK i Prvi „Nož u leđa“

Tradicija da se u Moskvu ide i traži pomoć od Rusije kao od jedine pravo-slavne države koja je u tom trenutku

Zar Rusija (ni)je pomogla srbiji kroz istoriju?

Doktor Nikita Bondarev, istoričar, politikolog i rukovodilac Balkanskog sektora Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI), odgovara na najpopularnije pitanje srpskog Gugla i masovne svesti u pogledu Rusije i Rusa, a takođe komentariše fraze koje su popularne na srpskom internetu: „Kad nam je to Rusija pomogla kroz istoriju?“ i „Teško onom koga Kinez hrani, a Rus brani“

specijal: Rusija na sRpskom GuGlu

ski knezovi, a zatim carevi, nisu mo-gli nikako pomoći Srbima da se izba-ve od turskog jarma. u daleko većem stepenu bi se Srbi mogli nadati u po-moć austrije, kojoj su takođe, svaka-ko, odlazili na poklonjenje. od odre-đenog trenutka su u Moskvu poče-li da odlaze možda i više i češće nego u Beč, i neku pomoć su dobijali. Na primer, priloge za srpske manastire, za Hilandar i manastire u samoj Sr-biji, na primer za Pećku patrijaršiju, bogoslužbene knjige i učitelje koji su poslati u Srbiju. Na primer, misija

nikiTa BondaRev

u jednom delu srpskog društva tradicionalno se smatra da je rusija du-žna da pomogne u sva-koj situaciji. otkako se

rusija oslobodila tatarsko-mongol-ske zavisnosti i postala nezavisna i snažna država, od doba ivana trećeg, Srbi su se obraćali za pomoć, podršku i zaštitu moskovskim velikim kne-zovima, a zatim carevima. ako se po-gleda karta, postaje jasno da moskov-

Parada posle oslobođenja Beograda, oktobar 1944.

magazinIV

specijal: Rusija na sRpskom GuGlu

dom nad Turskom. Upravo rezultati ru-ske vojne pobede vratili su Srbiji dugo-očekivanu nezavisnost posle 500-godi-šnjeg prekida, i nju su priznale sve veli-ke sile, šta god Srbi mislili o rezultatima Berlinskog kongresa i koliko god se vre-đali zbog toga što su granice Srbije mo-gle biti drugačije, i koliko god zavideli Bugarskoj koja je po Sanstefanskom mi-rovnom ugovoru trebalo da postane bal-kanska supersila, ali nije postala zbog mešanja velikih sila.

Simpatije carske Rusije prema Bugar-skoj tih godina su u velikoj meri mogle biti vezane za neuspehe ruske pomo-ći Srbima u srpsko-turskom ratu. Mo-glo je i doći do takvih razmišljanja u ru-skom državnom vrhu: naš postupak nije shvaćen, mi nismo bili cenjeni, a krv smo našu prolivali, i šta smo za to do-bili? Černjajev je prognan iz Srbije, Srbi su mu oduzeli orden koji su mu sami i dali, i optužili su ga za sve. Naravno, slo-venofilska struja unutar ruskog ruko-vodstva, koja je u međuvremenu posta-la još jača nego što je bila 1876. godi-ne, to nije oprostila srpskoj vladajućoj dinastiji. To je jedan od primera kako Srbi i Rusi nemaju razumevanja za dru-gog iako žele samo dobro. Nemaju ra-zumevanja jer se ne poznaju dovoljno dobro. Prava znanja o Balkanu su u Ru-siji tada bila minimalna, a i Srbi su vero-vali u neki imaginarni lik Rusije.

Ispada da je čitava istorija rusko-srp-skih odnosa u 19. i početkom 20. veka vezana za to da Rusija na Srbiju ne obra-ća mnogo pažnje kada smo joj potreb-ni. Ali to nije zbog toga što je Rusija bila zlonamerna, nego jednostavno zato što i sami u tom trenutku imamo dosta

bila nezavisna, nastala je upravo u to doba i trajala je kroz istoriju rusko-srp-skih odnosa, prolazeći kroz ozbiljna is-kušenja. Takvo iskušenje je bio Prvi srp-ski ustanak. Najpre ga je Rusija podrža-la, pružila je srpskim ustanicima novča-nu pomoć i diplomatsku podršku, peri-odično je slala svoje vojne jedinice u po-moć Karađorđu, a uvela je i samostalne vojne operacije protiv Turaka. Na srp-skoj zemlji su tada poginuli mnogi ru-ski vojnici i oficiri, poput generala Jego-ra Cukato.

To je bilo 1807. godine. Pokušaj pre-govora i primirja sa Turcima Srbi su do-čekivali vrlo negativno: „Ja sam lično bio izložen opasnosti da postanem žr-tva očajanja Srba i jedva sam uspeo, uz pomoć ljudi meni privrženih, da malo-pomalo smirim uzburkane duhove i da ih ponovo vratim na pravi put“, pisao je 1807. godine ruski opunomoćenik u Beogradu Konstantin Rodofinikin, koji je tamo otputovao čim je Rusija sklopi-la Tilzitski mir. Godine 1811, posle Ku-tuzovljeve pobede nad Turcima kod Ru-ščuka i sklapanja Bukureštanskog mira uoči Napoleonove intervencije, Srbima su ponovo „okrenuta leđa“.

I pored toga što Rusija nije otišla iz Srbije tek tako, nego je u dogovoru sa Turcima utvrdila odredbe o amnesti-ji svih učesnika ustanka i o autonomiji Beogradskog pašaluka, postavivši na taj način temelje za obnavljanje srpske dr-žavnosti, Turci su iskoristili to što je Rusi-ja zauzeta oko Napoleona, ignorisali su dogovor i ugušili ustanak 1813. godine. Kako god bilo, 1815. godine je Rusija posle pobede nad Napoleonom, svom svojom diplomatskom moći države po-bednice podržala rezultate Drugog srp-skog ustanka i neposredno doprinela da Srbija zvanično dobije autonomiju u okviru Turske.

NezaviSNoSt uSled ruSKe PoBede Nad turciMa: „uziMati zdravo za gotovo“

Godine 1877. u Srbiju je doputovao ve-liki broj ruskih dobrovoljaca, i vojnika, i civila. Neko je došao da pomogne Srbima u ratu za nezavisnost, a neko iz humani-tarnih razloga. General Mihail Černjajev je stao na čelo srpske armije. Taj narod-ni poriv da se pomogne Srbima spotakao se o činjenicu da je malo ko od tih ljudi koji su doputovali i odmah dobili neka-kva zvanja u srpskoj armiji, imao predsta-vu šta je to Srbija i taj region.

Taj poriv, pre svega narodni (mada je Černjajeva na nekom nivou podržao

i grof Ignatjev, kao i prestolonaslednik Aleksandar), u Srbiji verovatno nije bio posebno vrednovan. Srbi su to prihva-tili kao nešto što i mora tako da bude. Na srpskom se to kaže „uzimati zdravo za gotovo“. Černjajev je žrtvovao ogro-man novac, prodao je svoj dnevni list da bi pomogao Srbima, a oni su njemu pri-pisali sve nevolje srpske armije do ko-jih nije došlo zbog ruskih dobrovolja-ca, nego upravo zbog same srpske armi-je, zbog toga što čovek koji je tek došao u Srbiju nikako nije mogao da rukovo-di tom armijom. Možda je trebalo da on odbije taj predlog.

Možda je u ovom slučaju veću vred-nost imao nekakav diplomatski priti-sak nego dolazak ogromnog broja do-brovoljaca. Kako god bilo, upravo je ul-timatum ruskog imperatora Aleksan-dra Drugog zaustavio konačni slom srp-ske armije, a nakon pola godine Rusija je već ušla u svoj poslednji ratni dvoboj sa Turskom završivši ga epskom pobe-

simpatije caRske Rusije pRema BuGaRskoj tih Godina su u velikoj meRi moGle Biti veZane Za neuspehe Ruske pomoći sRBima u sRpsko-tuRskom Ratu. naš postupak nije shvaćen, mi nismo Bili cenjeni, a kRv smo našu pRolivali, i šta smo Za to doBili?

Prvi srpski ustanak: Ilustracija iz 19. veka

magazin V

problema, kao što je to, na primer, bilo 1812. godine, i kao što se ponovilo to-kom 1990-ih. A u trenutku kada mi pri-tičemo Srbiji u pomoć, Srbi to doživlja-vaju kao nešto što tako i mora da bude i ne shvataju u kom stepenu je ta po-moć Rusije bila vezana za neke žrtve. To je nekakva dramatična nepodudarnost.

da li je NiKolaj drugi SPaSao SrBiju?

Čak i ako se uzme samo materijal 19. veka, vidi se koliko je glupo popularno pitanje „Kad nam je to Rusija pomagala u istoriji“. U 20. veku su se dogodila još dva strašna svetska rata u kojima je Ru-sija dva puta praktično spasavala samo postojanje srpske države i nacije.

Rusija je ušla u Prvi svetski rat 1914. godine iako nije bila spremna za njega i u znatnoj meri zbog toga što nije mogla ostaviti Srbiju na milost i nemilost sudbi-ne. Naravno, sukob Rusije i Nemačke bio je neminovan, ali on nije obavezno morao da se dogodi upravo u onom trenutku. Da je Rusija imala još godinu dana za mobili-zaciju, rezultat rata bi bio drugačiji.

Ali srpski istoričari, a i mnogi današnji rusofili, nekako više cene to što je Niko-laj Drugi svojom ličnom intervencijom spasao srpsku armiju i primorao Francu-ze da ih evakuišu na ostrvo Krf, nego to što smo mi uopšte uvučeni u taj rat. Srbi su i inače skloni u većoj meri nego mi da vide ulogu ličnosti u istoriji. Eto, Nikolaj Drugi je rekao reč i odmah je srpskom na-rodu postalo bolje. I sada je isto tako. Pu-tin će telefonirati, reći će reč i biće dobro. Nažalost, tako veoma retko biva u istoriji.

Drugi momenat koji je važno spome-nuti: u Srbiji malo ko shvata šta je za Ru-siju bila revolucija 1917. godine, revolu-cija do koje ne bi ni došlo da nije bilo Pr-vog svetskog rata. Srbi uglavnom ne vide razliku između carske Rusije, sovjetske Rusije i savremene („Putinove“) Rusije.

FaKe NewS: još jedNoM o „MilioNiMa SrPSKiH devojaKa i BaKa Koje Su Silovali ruSKi SPaSioci“

Rezultat Drugog svetskog rata u Sr-biji se takođe različito tumači. Jedni ga shvataju kao oslobođenje Srbije od naci-zma i vaspostavljanje srpske državnosti u okviru Jugoslavije, a drugi po primi-tivnom postsocijalističkom modelu, ti-pičnom za Istočnu Evropu, smatraju da je to bila komunistička okupacija, da je jedan agresor zamenio drugog, dodajući i da je Jugoslavija na kraju krajeva upro-pastila srpsku nacionalnu državu i do-

vela Srbiju do sadašnjeg jadnog stanja.Reklo bi se da je sada ipak uspešno

prevaziđena inercija koja je ostala još od socijalističkog doba, kada su posle Tito-ve i Staljinove svađe počele da se štam-paju svakojake propagandističke izmi-šljotine o tome da su „ruski oslobodio-ci“ silovali milione Srpkinja od 9 do 90 godina. Jasno je da nijedan rat u princi-pu ne može da prođe bez ikakvih eksce-sa. Nema ratova bez pljačkanja i nasilja. Nemci su se možda, u celini gledano, neko vreme ponašali relativno kultur-no, ali ko kaže da nemački vojnici nisu pljačkali i silovali – taj bezočno laže. Nemci su pri tome bili razmešteni na teritoriji Srbije, dobro su bili opskrblje-ni svim što je potrebno za svakodnevni život. A nesrećni ruski vojnici, pre nego što će doći u Srbiju, prošli su celu teri-toriju SSSR-a koju su oslobađali, zatim Rumuniju, a zatim Bugarsku. Nesreć-ni, namučeni i bez normalne uniforme (front se veoma brzo pomerao i jedini-ce za logistiku nisu stizale prve borbe-ne redove).

Koliko je uopšte korektno da Srbi po-rede ponašanje nemačkih i sovjetskih vojnika, kada su Nemci radili onakve stvari kakve se, na primer, opisuju u sti-hovima Desanke Maksimović „Krvava bajka“? To je retoričko i etičko pitanje...

Možda toga i ne bi bilo u srpskoj ma-sovnoj svesti da nije bilo 1948. godine i knjižica kao što je ona pod naslovom „Zločini pod plaštom socijalizma“. Po-stoje dokumenti gde je navedeno da su svi takvi zločini istraženi i da su čak i vi-soki oficiri, ako su uhvaćeni u nečem sličnom, ražalovani i poslati kao obični

redovi na front, ili u logore (detaljnije o tome u R Magazinu objavljenom u Ne-deljniku 7. maja 2015. godine). Najpre je ta propaganda intenzivno usađivana u mozak naroda, a zatim smo se mi pomi-rili sa Jugoslavijom i sve te knjige su bez suvišne buke povučene iz biblioteka.

Ali to je ljudima ipak ostalo u sećanju. Činjenica, međutim, da sva ta izmišljoti-na nikada nije bila opovrgnuta kako do-likuje upravo je plodno tlo za glasine i masovno sujeverje. Đilas je pružio svoj veliki doprinos pisanju sličnih spletaka zato što je njegovoj ženi Mitri Mitrović neki sovjetski tenkista predložio nešto nepristojno ne pitavši ko je ona, a ona se mnogo uvredila. I Đilas je lično bio ozlo-jeđen na čitavu sovjetsku armiju.

Te glasine pothranjuje i zapadna pro-paganda, knjige nekog tamo Entoni-ja Bivora. U Nemačkoj je, naravno, sve bilo drugačije nego na Balkanu. Kada

peRestRojka i RastuRanje sssR-a počeli su iZmeđu ostaloG i ZBoG uticaja juGoslovenskoG modela samoupRavnoG socijaliZma na svest sovjetskih GRađana. oni su putovali u juGoslaviju, videli su kako se tamo doBRo i lepo živi, svima se to dopadalo i svi su pRiželjkivali nešto slično

Nikita Hruščov i Josip Broz Tito: Period posleratnog otopljavanja odnosa

magazinVI

specijal: Rusija na sRpskom GuGlu

Mitrovicu. U suštini, da bi se zaštitili in-teresi Srba na Severnom Kosovu, a mo-žda čak i da bi se izdejstvovalo odvaja-nje Severnog Kosova od „Republike Ko-sova“, uopšte nije potrebna vojna sila, nego samo politička volja. Situacija u DNR i LNR je sasvim drugačija.

Srbi bi iz cele situacije oko Krima, DNR i LNR mogli da izvuku sledeću po-uku u vezi sa Kosovom. Ibarski Kolašin je pridružen Kosovu tokom 1950-ih bez logičnog razloga, bez referenduma lo-kalnog stanovništva, tj. grubo govoreći po istom mehanizmu po kome je Krim predat Ukrajini. Ako Rusija sada ulaže žalbu na pravnu proceduru po kojoj je Krim dat Ukrajini, onda po istoj logi-ci Srbi severnog Kosova mogu da ulo-že žalbu na proceduru po kojoj je Ibar-ski Kolašin pridružen Autonomnoj Po-krajini Kosovo. To je ono o čemu ja go-vorim u svim intervjuima. Umesto da Srbi iskoriste presedan koji za njih za-ista može biti koristan, oni se kače za nekakve stvari koje za njih apsolutno nisu relevantne, nego su više simbolič-ne, upečatljive i veoma zastupljene u medijskom prostoru.

„SKaNdiNavci“ i „KavKažaNi“ uMeSto uzajaMNog razuMevaNja

Odakle potiče to stalno međusobno nerazumevanje? Potiče, naravno, od ne-dostatka informacija jednih o drugima, od obostranih stereotipa. Šta prosečan Srbin misli o Rusiji, o Rusima? Ona je ista kao i Srbija, samo je veća. A zatim taj Srbin dođe i vidi naša ravna beskraj-na prostranstva, suoči se sa našom hlad-nom klimom i specifičnim manirima našeg naroda, koji uopšte nisu balkan-ski, nego su znatno uzdržaniji i surovi-ji. Često prva Srbinova poseta Rusiji, na-ročito ako ga u njoj ne čekaju neki nje-govi stari prijatelji, nego dolazi ovamo gde ne poznaje nikoga, neizbežno izazi-va razočaranje. „Uh, pa vi uopšte niste onakvi kako sam vas zamišljao. Vi više ličite na Skandinavce nego na Slovene.“

Često i Rusi, koji generalno nema-ju pojma o realnoj Srbiji, u svojoj mašti stvore neku predstavu i dođu na Balkan, dožive razočaranje: „Ma kakvi ste vi Slo-veni? Vi i ne ličite na Slovene, više liči-te na nekakve Kavkažane.“ Sve u sve-mu, Rusi i Srbi očigledno treba i dalje da se bolje upoznaju, i to će očigledno po-boljšati naše odnose. A Nedeljnik, prilog R Magazin i sajt „Ruska reč“ očigledno doprinose tom procesu zbližavanja Ru-sije i Srbije.

ti“, mi smo sami počeli da se razbacuje-mo novcem. A kod njih je baš u to vre-me počelo doba recesije, veoma teško i složeno. Tek tada je odnos Srba i Rusa poprimio svoj današnji izgled, kada se u delu srpskog društva prilično impera-tivno očekivalo da Rusi budu veći Srbi od samih Srba, i to u čitavoj balkanskoj i svetskoj politici, a nekakav nesklad u tom smislu izaziva s vremena na vreme vrlo agresivne frustracije upućene Rusi-ji, kao one sa kojima se 1807. godine u Beogradu suočio ruski poslanik Rodo-finikin.

zašto ldNr Nije SrPSKa KrajiNa Niti SeverNo KoSovo

Pri tome se svi potezi Rusije, usmere-ni na zalaganje za Republiku Srpsku ili srpski suverenitet nad Kosovom, doži-vljavaju u istom delu srpskog društva kao nešto što tako i treba da bude, ali javno mnjenje okrivljuje Rusiju da ne-dovoljno efikasno deluje u Donbasu ili u Siriji, da je „izdala“ snage koje su joj poverovale u duhu fraze jednog poseti-oca portala „Ruska reč“: „Mi želimo da nam vi vratite Kosovo, a vi čak ni svo-jim Rusima u Donbasu ne možete nika-ko da pomognete“. Pri tome, i pored do-stupnih izvora informacija na srpskom jeziku, mnogi ne shvataju šta se zapra-vo dešava u Donbasu, kakve sile su uvu-čene u konflikt i šta treba da čini Rusi-ja kako bi izdejstvovala mir u Donba-su i sačuvala prava onih žitelja Donba-sa i cele Ukrajine kojima je maternji je-zik ruski.

Nije rešenje pobiti sve dušmane i ba-citi na Kijev atomsku bombu. To neće popraviti situaciju. Između ostalog, to neće popraviti ni stanje Srba i neće po-moći Srbima da sačuvaju Kosovo u sa-stavu Srbije. Ovi ljudi, čini se, ne doži-vljavaju DNR i LNR čak ni kao Srpsku Krajinu, nego kao nekakvu Kosovsku

je sovjetska vojska stigla do Nemačke, mnogi su imali želju da se lično osvete za svoje najbliže, za sav onaj užas koji su videli oslobađajući svoju otadžbinu od nacista. Procenat pljačkanja i silovanja otkako je sovjetska armija ušla u Austri-ju, pa čak i u Mađarsku, primetno je po-rastao. Ali sve to nisu nikakvi milioni, nego desetine-stotine slučajeva. U Srbi-ji i Bugarskoj je bilo nekih pojedinačnih slučajeva.

da li je jugoSlavija „PoMogla“ rušeNju SSSr-a?

Po mom mišljenju, Srbima odgova-ra konstatacija neoborive činjenice da je Rusija i sama tokom cele te deceni-je bila u krajnje jadnom stanju. Neki od njih su bili ovde i videli su u kojoj meri je kod nas sve bilo rđavo. Oni pri-hvataju to izvinjenje, ali očekuju neko veće pokajanje sa naše strane, očekuju da se više posipamo pepelom. A mi ni-smo baš mnogo skloni tome, a i nema-mo za šta u ovom slučaju da se izvinja-vamo. Reći ću jednu zanimljivu stvar: perestrojka i rasturanje SSSR-a počeli su između ostalog i zbog uticaja jugoslo-venskog modela samoupravnog socijali-zma na svest sovjetskih građana. Oni su putovali u Jugoslaviju, videli su kako se tamo dobro i lepo živi, svima se to do-padalo i svi su priželjkivali nešto slično. Svi su hteli jugoslovenske garniture na-meštaja, jugoslovensku obuću i jugoslo-venske kravate. I to stremljenje ka jugo-slovenskom modelu socijalizma i njego-vim artefaktima u znatnoj meri je podri-valo SSSR. Određeni doprinos tome da-valo je i ponašanje Jugoslovena koji su u SSSR tokom 1970-ih i 1980-ih dolazi-li kao kraljevi i razbacivali se novcem. Rusi su to gledali i oblizivali se.

Štaviše, ja dobro pamtim da se ta inercija u znatnoj meri zadržala čak i tokom 1990-ih. I tada su Jugoslove-ni dolazili iz svoje zemlje, zahvaćene ratom, gledali na sve strane i govorili: „Ne, sve je ovde kod vas prilično jadno. Vi živite gore od nas.“ Na primer, dođe nekakva delegacija jugoslovenskih pi-saca i političara u naše Udruženje pisa-ca. I kako se ponašaju? Došli su valjda da mole za pomoć, i gaje simpatije pre-ma Rusima, ali pomalo sa visine, onako pokroviteljski.

Taj pokroviteljski odnos Srba prema Rusima kao, recimo, prema starijem i ja-čem, ali siromašnijem bratu kome u ži-votu ne ide sve od ruke, zadržalo se ne-gde do sredine 2000-ih. I tek kada je kod nas nastupio putinski naftni „prosperi-

često pRva sRBinova poseta Rusiji, naRočito ako Ga u njoj ne čekaju neki njeGovi staRi pRijatelji, neGo dolaZi ovamo Gde ne poZnaje nikoGa, neiZBežno iZaZiva RaZočaRanje. „uh, pa vi uopšte niste onakvi kako sam vas Zamišljao"

magazin VII

oleG BondaRenko

k onflikt na jugoistoku ukrajine traje već tri godine i ponovo je po-stao aktuelan u februa-ru 2017. Minski pregovo-

ri dospeli su u ćorsokak, situacija na liniji razdvajanja između ldNr (lu-ganske i donjecke Narodne republi-ke) i ukrajine je krajnje napeta: ukra-jinska vojska koncentriše na toj li-niji teško naoružanje i zauzima neu-tralne zone, a u čestim raketiranjima strada civilno stanovništvo donjecka i njegovih predgrađa. „Međunarod-na zajednica“, tačnije Sad i evrop-ska unija, ne mogu da utiču na Kijev

i opet za eskalaciju nasilja optužuju Moskvu obraćajući pažnju isključivo na situaciju u ukrajinskoj avdejevci. Među najpopularnija pitanja na srp-skom guglu vezana za rusiju spada-ju sledeća: „zašto rusija ne interveni-še u ukrajini?“, „zašto rusija ne na-pada ukrajinu?“, „zašto rusija ne re-aguje?“ i čak, „zašto je rusija napala ukrajinu?“. da bismo zadovoljili in-teresovanje srpskih korisnika inter-neta, zamolili smo jednog od vodećih ruskih eksperata za ukrajinu, poli-tikologa olega Bondarenka, da pro-komentariše situaciju u donbasu i ukrajini.

Pitanje „Zašto Rusija ne interveniše u Ukrajini“ poslednjih dana i nedelja je krajnje aktualizovano u medijima, po-gotovo posle neprekidnih raketiranja i ubistva komandira Mihaila Tolstiha zvanog Givi, kao i posle vesti da je Zahar

Prilepin formirao sopstveni bataljon. Srpski korisnici interneta često izraža-vaju nedoumicu i upućuju prekore Ru-siji zbog toga što se ne meša u konflikt u Donbasu na strani republika Donbasa.

Na to pitanje može se odgovoriti ova-ko: Rusija se ne meša zato što ne želi novi, treći svetski rat. Situacija umno-gome podseća na 1914. godinu, a Rusija ume da se uči na sopstvenim greškama. Slanje trupa u Ukrajinu, koje ni sa kim nije usaglašeno i koje niko nije podržao, biće tretirano kao apsolutni akt agresi-je u svim svetskim strukturama, uklju-čujući i Ujedinjene nacije. Ukrajina će u očima čitave svetske zajednice biti žrtva i u njenu odbranu će daleko odlučnije stati Zapad, NATO, Evropa i SAD. Nama to uopšte nije potrebno. Zbog toga Ru-sija neće napadati, neće slati trupe u Ukrajinu, osim po odluci nekih među-narodnih instanci, u sklopu mirovnih kontingenata ili u dogovoru sa drugim

Zašto Rusija ne inteRveniše u ukRajini?

Zašto situacija oko Donbasa izaziva toliku zabrinutost jednog dela srpskog društva, pa čak i frustraciju? Zašto Srbi ne veruju da Rusija neće ostaviti DNR i LNR na milost i nemilost sudbine? To pitanje poslednjih

dana i nedelja krajnje je aktualizovano u medijima, pogotovo posle neprekidnih raketiranja i ubistva komandira Mihaila Tolstiha zvanog Givi, kao i posle vesti da je Zahar Prilepin formirao sopstveni bataljon

Dečak u izbegličkom autobusu nakon poslednjih sukoba u Donbasu

magazinVIII

specijal: Rusija na sRpskom GuGlu

rePuBliKe doNBaSa Sve ovo vreMe PoStoje zaHvaljujući ruSiji

Recimo pošteno, Rusija defakto pri-znaje postojanje Donjecke i Lugan-ske Narodne Republike. Rusija defak-to priznaje pasoše tih državnih struk-tura, priznaje Zaharčenka i Plotnickog – ljude koji su 4. novembra 2014. godi-ne izabrani za lidere DNR i LNR. Rusija od 18. februara 2017, otkad je Vladimir Putin potpisao specijalni zakon, pri-znaje sve pasoše, diplome i druga do-kumenta Donjecke i Luganske republi-ke. Rusija defakto omogućava finansij-sko-ekonomsko postojanje tih teritori-ja, ona mnogim preduzećima tog regio-na služi kao tržište za plasman proizvo-da i obezbeđuje tamo sve što je potreb-no za opstanak – i zonu u kojoj važi ru-blja, i zdravstvo, i lekove...

Rusija im pruža ogromnu pomoć i u ekonomskom i u političkom smi-slu. Onima koji postavljaju gorenave-dena pitanja mogao bih da odgovorim pitanjem: Kako tako majušne republi-ke, koje niko nije priznao i koje ne obu-hvataju ni polovinu Donjecke i Lugan-ske oblasti, mogu tri godine samostal-no da izdrže pritisak čitave ukrajinske armije? Tačno je da je ta armija 2014. godine bila u lošem stanju, ali za tri godine čak i majmun može naučiti da puca iz mitraljeza. A budući da su tamo radili američki instruktori i veoma sposobni stručnjaci... Oni su, naravno, obučavali Ukrajince, i to vrlo ozbiljno.

Prema tome, ukrajinska armija nije sada više u onako jadnom stanju kao

Gde šaljemo trupe? Ukrajina nije Gruzi-ja. To je ogroman prostor. Pre državnog prevrata 2014. godine i sjedinjenja Kri-ma sa Rusijom Ukrajina je bila najve-ća evropska zemlja. Posle Rusije, narav-no. Tada je imala 44-45 miliona stanov-nika. To je veoma mnogo. Ako bi Rusija poslala trupe, koliko bi one tamo osta-le? Još uvek nam je sveže sećanje na Av-ganistan...

I što je najvažnije, da li bi Janukovič tamo mogao da se vrati na vlast? Na koga bi se on tamo oslonio? Svi smo mi videli kako su ljudi iz njegovog okruženja beža-li kao pacovi sa broda, ili su se preko noći „preobukli“ i postali „patriote Ukrajine“. Svi su od Janukoviča očekivali konkretna dejstva usmerena na uspostavljanje reda, ali se Janukovič tada uplašio. Narod nije imao na koga da se orijentiše. Ukrajinski „antimajdan“ nije imao pravog vođu koji bi mogao povesti narod za sobom. To je glavni problem. Da se takav vođa pojavio, možda bi istorija krenula drugim putem.

velikim svetskim silama. Bilo bi pogre-šno da ona to uradi samostalno.

zašto Su Se događaji 2014. godiNe odigrali Baš taKo, a Ne NeKaKo drugačije?

I u Rusiji i u Srbiji ima onih kojima se može učiniti da takav odgovor nije za-nimljiv, da je Rusija mogla daleko više postići 2014. godine, kada je Zapad bio šokiran događajima na Krimu. Sve su to rasuđivanja u stilu „šta bi bilo kad bi bilo“. Tačno je da je od 22. februara do 25. maja 2014. godine svakako postojao veći prostor za manevar i takvo stanje je trajalo tri meseca. Tada se nešto moglo učiniti, jer vlast u Ukrajini nije bila le-gitimna. A kada su 25. maja tamo održa-ni predsednički izbori, Rusija je prizna-la njihov rezultat, i samim tim više nije bilo prostora za manevar.

Zašto se sve odigralo upravo tako? Odgovor na to pitanje može dati samo uzak krug ljudi, tj. članovi Saveta be-zbednosti Rusije. Ti događaji već pri-padaju istoriji. Mi smo iskoristili pro-stor za manevar tako što je Krim sada deo Ruske Federacije. To je samo po sebi tako ozbiljna istorijska činjenica da ona već postaje deo svetske istorije. Prema tome, nije korektno tvrditi da mi nismo iskoristili prostor za manevar. Pitanje je zašto smo ga upravo tako iskoristili.

Možda zbog toga što Rusija 2014. go-dine posle Janukovičevog bekstva nije u Ukrajini imala na koga da se osloni. Hajde na trenutak da zamislimo druga-čiji scenario: Janukovič traži da poša-ljemo trupe, i mi ih šaljemo. I šta dalje?

Pripadnik Vojne policije Donjecke Narodne Republike Eksplozija automobila u Lugansku

da li Bi janukovič tamo moGao da se vRati na vlast? na koGa Bi se on tamo oslonio? svi smo mi videli kako su ljudi iZ njeGovoG okRuženja Bežali kao pacovi sa BRoda, ili su se pReko noći „pReoBukli“ i postali „patRiote ukRajine“

magazin IX

tim republikama ukoliko Ukrajina po-kuša da priredi „hrvatski scenario“, tj. da krene u ozbiljnu vojnu intervenci-ju, prodor i zauzimanje Donjecke i Lu-ganske Republike. Ukratko, mi nećemo izdati Donjeck i Lugansk. To treba svi-ma da bude jasno. Neće ih izdati ni Ru-sija, ni Kremlj.

Može li Kijev ipak da se drzne i po-kuša da realizuje taj scenario? Može da pokuša. Štaviše, to može da učini upra-vo sada, u ovoj 2017. godini, kada će mu biti uskraćen dosadašnji prostor za manevar.

Zato se Kijev odlučio za zaoštravanje situacije. Od 29. januara do 4. februa-ra borbe su vođene istim intenzitetom kao i pre sporazuma iz Minska. Druga je stvar što je u tim borbama uglavnom korišćena artiljerija, sistemi „Grad“ itd. Drugim rečima, trupe su se fizički kre-tale, ali na potezu od nekoliko kilome-tara. Nije bilo nekog ozbiljnog sudara dveju armija. Ukrajinska armija nije krenula svim silama da zauzme Do-njeck. Ako dođe do ozbiljnog napada, Rusija svakako neće sedeti skrštenih ruku.

„SrBiji Su PoBede PotreBNe Kao voda i vazduH“

Zašto situacija oko Donbasa izaziva toliku zabrinutost jednog dela srpskog društva, pa čak i frustraciju u stilu: „Te-ško onom koga Rus brani, a Kinez hra-ni“? Zašto oni ne veruju da Rusija neće ostaviti DNR i LNR na milost i nemi-lost sudbine?

Možda će se nekome učiniti da moj

odgovor nije korektan, ali razlog može biti u tome što Srbija u poslednje vre-me nije nigde i ni u čemu pobeđivala. To je glavni problem celokupnog da-ljeg istorijskog razvoja te zemlje. Srbi-ji su kao voda i vazduh potrebne nove pobede.

I samo onaj političar koji može da obezbedi te pobede, koji može poče-ti bar minimalno etapno i postepeno napredovanje od raspada ka izgradnji i obnovi, taj političar ponovo može raču-nati da će ući u istoriju, a srpski narod će ući u novi istorijski ciklus.

Zasada je Srbija, otvoreno govoreći, talac tog svog poniženog stanja uslo-vljenog događajima iz 1990-ih, raspa-dom Jugoslavije, hrvatskim ratom, ra-tom u Bosni i odsecanjem Kosova. Sve je to neprekinuti niz poraza u kojima je od ogromne zemlje ostao samo koma-dić, a i njega i dalje razdiru razne krize, unutrašnji sukobi i spoljni uticaji. Pre-ma tome, sve te brige su razumljive. To je projektovanje sopstvenog istorijskog iskustva na drugu situaciju. Treba, me-đutim, shvatiti da su Rusija 1990-ih i Rusija 2010-ih dve različite zemlje.

Rusija se tada nalazila u potpuno „raz-montiranom“ i krajnje oslabljenom sta-nju, te nije bila u mogućnosti da pomog-ne Srbiji. To jeste problem same Rusi-je. Ona se i sama tada umalo nije raspa-la kao i Jugoslavija. Ali ako bi se tadašnja situacija sa Jugoslavijom ponovila sada, stav Rusije bi bio daleko energičniji i ona se ne bi povlačila sa svojih položaja. Ali opet, i to je rasuđivanje u stilu „šta bi bilo kad bi bilo“.

pre tri godine. Ona se svakako ne može porediti sa ruskom armijom, ali kad ne bi bilo pomoći iz Rusije, odavno ne bi bilo ni Donjecke ni Luganske Narodne Republike. To je činjenica. Takođe, ve-rovatno, ne treba podsećati da su i do-njecki i luganski ustanici u suštini sada već iskusni profesionalci koji će u slu-čaju potrebe, kako je dobro rekao Dmi-trij Peskov, „imati dovoljno projektila“ da odbiju ukrajinsku agresiju.

Ruski državljani, dobrovoljci, daju primetan doprinos odbrambenoj moći Donbasa. Verovatno najpoznatiji savre-meni ruski pisac Zahar Prilepin obna-rodovao je da je još od novembra pro-šle godine zamenik komandira jednog bataljona Donjecke Narodne Republi-ke. On je sam otišao u rat po ugledu na Lava Tolstoja i druge ruske pisce. Kao što je i Puškin svojevremeno krenuo na Kavkaz... Najvažnije je da on posle sve-ga ovoga ostane živ i napiše knjigu koja će ući u anale svetske književnosti.

„HrvatSKi SceNario“ Neće Poći za ruKoM Ni uKrajiNi, Ni zaPadu

Ako Kijev iznenada odluči da po „hr-vatskom scenariju“ uništi DNR i LNR, tada će se Rusija, naravno, umešati. U ovom slučaju mislim da će Rusija pri-znati Donjecku i Lugansku Republiku po scenariju Južne Osetije i Abhazije. I posle toga će na neki način graditi sa njima odnose.

Srpskim čitaocima koji su zabrinuti za sudbinu LDNR još jednom mogu da ponovim da Rusija neće okrenuti leđa

Sukobi su ponovo eskalirali: Prizor iz Donjecka

magazinX

specijal: Rusija na sRpskom GuGlu

Nikola TaNasić

srpske iluzije o rusima i ru-siji imaju mnoštvo izvora, ali glavni – oni koji dovo-de do danas rasprostranje-nih megalomanskih ide-

ja o „rusima kao srpskom plemenu“ – pre svega su posledica pada opšteg obrazovanja, degradacije prosvete (i posebno njenog uticaja na javni dis-kurs), hipertrofije informacija u eri interneta i, naravno, opšte i ozloglaše-ne tabloidizacije medija i javnosti. do-bro je poznato da ogromna ljubav srp-skog naroda prema rusima nije pro-porcionalna sa znanjem srpskog na-roda o rusima, i ogromne rupe koje postoje u srpskoj istorijskoj svesti se – u skladu sa nacionalnim folklorom – po pravilu popunjavaju mitovima, a u poslednje vreme često i otvorenim la-žima i izmišljotinama.

Tu treba naglasiti par objektivnih okol-nosti, a obe se tiču usvajanja zapadnih pa-radigmi u formiranju srpske udžbenič-ke istoriografije. Srpski udžbenici istorije više od stotinu godina pisani su po ugle-du na zapadne (nemačke, francuske i sl.), a Rusija u njima figuriše kao faktor praktič-no tek nakon Petrovih reformi (kada se Ru-sija „učlanjuje u klub“ zapadnih zemalja),

dok oskudne informacije o Rusiji 18. veka najčešće koriste isključivo kao uvod u Na-poleonov konflikt sa Rusijom, koji za veli-ki deo Evrope predstavlja prvo suočavanje sa Rusijom kao istorijskom silom. To zna-či da se, recimo, u školskim udžbenicima istorije koji su decenijama bili u upotrebi, izučavao stogodišnji rat Engleske i Francu-ske, ili krstaški pohodi, ali nije bilo pome-na o, recimo, Kulikovskoj bici, Novgorod-skoj republici, pa čak ni o Krštenju Rusije.

Paralelno sa odsustvom Rusije iz škol-skih programa, među Srbima se, pogoto-vo u drugoj polovini 20. veka, izrodilo ve-liko nepoverenje prema zvaničnoj istori-ografiji, pre svega zato što se u SFRJ iz po-litičkih razloga grubo „retuširala“ novija istorija srpskog i jugoslovenskih naroda, kako bi se servisirala zvanična ideologija integralnog jugoslovenstva. Poznati isto-rijski falsifikati, u paru sa među Srbima popularnom povikom protiv „germanske

škole“ istoriografije (čija je nezaintereso-vanost za istoriju Slovena tumačena kao pokušaj da se slovenska istorija falsifiku-je i gurne pod tepih), poljuljali su opšte po-verenje naroda u istoriografiju kao nauku. Ali dok to nije bio problem za obrazovane, za neobrazovane je to bio poziv da se svaki oblik naučno utemeljene rasprave o isto-riji odbaci kao bezvredan, i da se svaka iz-mišljotina, ili lična fantazija, proglasi rav-nopravnom sa ozbiljnim istoriografskim istraživanjem, utemeljenom na valjanim izvorima.

Kada se na sve to doda danas univerzal-ni dostup informacijama preko interneta, gde svako može da napiše šta hoće, i gde malo ko proverava izvore i utemeljenost onoga što čita, dolazimo u današnju situ-aciju da je fantastična proza pseudoistori-čara i amatera – od kojih jedan deo čak i ne krije da se bavi fikcijom, a ne naukom – postala popularnije štivo na internetu od ozbiljnih, suvoparnih i opširnih isto-rijskih studija – gde ništa nije crno-belo, ništa nije jednostavno, a informacije nisu usitnjene u lepo oblikovane i ukusne za-logajčiće koji podilaze kompleksima sla-bo obrazovanih.

To nas je dovelo u situaciju da jedan do-bar deo srpske javnosti ima u potpunosti isfantaziranu sliku srpske istorije. Pseudo-istoričari, kojima nijedno zlatno doba srp-ske istorije nije dovoljno zlatno, izmišlja-ju priče o „antičkoj Srbiji“, koja je postoja-la pre svih pisanih podataka o slovenskim narodima (i pre pisane istorije kao takve) u

odakle srbima ideje o Rusima kao „srpskom plemenu“Dobro je poznato da ogromna ljubav srpskog naroda prema Rusima nije proporcionalna sa znanjem srpskog naroda o Rusima, i ogromne rupe koje postoje u srpskoj istorijskoj svesti se – u skladu sa nacionalnim folklorom – po pravilu popunjavaju mitovima, a u poslednje vreme često i otvorenim lažima i izmišljotinama

pseudoistoRičaRi, kojima nijedno Zlatno doBa sRpske istoRije nije dovoljno Zlatno, iZmišljaju pRiče o "antičkoj sRBiji", koja je postojala pRe svih pisanih podataka o slovenskim naRodima, i pRe pisane istoRije kao takve

Ruski vojnici na Srpskom frontu u Prvom svetskom ratu

magazin XI

ivan Golušin

Z ašto treba učiti ruski je-zik? odlično pitanje na koje, uveren sam, svaki čovek u Srbiji ako i ne zna, bar naslućuje odgovor.

Mogao bih reći da bez obzira na ljubav našeg naroda prema rusiji, ruskom narodu i jeziku, kao jednim od naših najbližih, mnogi ljudi će se iznenadi-ti kad čuju da je znanje ruskog jezika i veoma praktična stvar. a evo i zašto.

Zbog rastućeg ekonomskog, vojnog i političkog uticaja Rusije, ruski jezik je sve više tražen. Primetno je da se geopolitič-ka situacija u svetu drastično menja, ulo-ga Rusije je sve veća, i u mnogim neslo-venskim zemljama, posebno zapadnoe-vropskim, a takođe u SAD i Kanadi, zna-nje ruskog jezika je velika prednost za sva-kog čoveka. Ono vam može ponuditi i od-ličan posao u velikim ruskim, ali i zapad-nim kompanijama, koje sarađuju sa mno-gim firmama, institucijama, državama.

Na ruskim internet pretraživačima, i uopšte, na „ruskom internetu“ možete pronaći sve što vas interesuje, ali bukval-no sve. Ruski jezik je po zastupljenosti dru-gi jezik na internetu, odmah posle engle-skog. Stranice na ostalim jezicima, gde su osnovne informacije preuzete iz izvora na engleskom jeziku, dopunjuju se informaci-jama i podacima sa stranica na ruskom. Sa-vremena literatura iz svih naučnih oblasti, beletristika, stara i nova kinematografska i muzička ostvarenja samo su deo onoga što možete naći. Ruski i sovjetski animirani fil-movi uvek su bili popularni, danas još više, zahvaljujući internetu.

Ruski jezik je jedini slovenski jezik koji je i svetski – zvanični jezik Ujedinjenih nacija. Sama ta činjenica govori o tome da je veoma poštovan u svetu i da ga sve više ljudi govori, posebno u Evropi i Aziji. Mnogi će biti iznenađeni kad kažem da je ruski jezik zastupljen u većini ekskluziv-

nih (i manje ekskluzivnih) turističkih me-sta – bilo da su u pitanju muzeji, hoteli, re-storani. U našem obrazovnom sistemu ru-ski jezik nepravedno je zapostavljen – insi-stiranjem na učenju zapadnoevropskih je-zika i forsiranjem zapadne kulture, sistem-ski se ruše mostovi prema Istoku. Ljudi u Srbiji često izgovaraju fraze engleskog je-zika, koje ne mogu da ponove na srpskom. Učenje ruskog pravi ravnotežu, pomaže da srpski ne iščezne sa svetske jezičke sce-ne usled agresivnog uticaja zapadnih, pr-venstveno engleskog, jezika. Učenjem ru-skog čovek mnogo nauči i o srpskom, kao i o slovenskoj jezičkoj i kulturnoj prošlosti.

Ruski jezik je jezik nauke. U Rusiji je na-pravljen prvi radio (Popov), avion, helikop-ter, bombarder (Sikorski), prva balistička ra-keta, kosmički brod, satelit (Koroljev), peri-odni sistem elemenata (Mendeljejev)... Ko-smonautika i Ciolkovski. Seizmologija i Golicin. Evoluciona embriologija, upored-na patologija, imunologija i Mečnikov. U direktnoj vezi sa naukom je i obrazovanje u Rusiji. Iako se ne ulaže u njega toliko koliko u drugim zemljama, u Rusiji se može steći vrhunsko obrazovanje.

Učenjem jezika jedne zemlje uči se i nje-na kultura. Ruski jezik je jezik kulture. Ni-jedna grana umetnosti se ne može zamisli-ti bez Rusije, ruskog jezika. Na ruskom jezi-ku su napisana neka od najvećih dela svet-ske književnosti. Prevodi Puškina i Jese-njina nikad neće zvučati poput originala, te bi istinski ljubitelji književnosti obave-zno trebalo da ga znaju. Čajkovski, Šosta-kovič, Glinka, Borodin, Stravinski, Rahma-njinov. Labudovo jezero, Knez Igor, Krcko Oraščić. Andrej Rubljov, Šiškin, Vasnjecov, Ajvazovski, Repin, Kandinski, Maljevič. Er-mitaž, Tretjakovska galerija, Ruski muzej, moskovski Kremlj s Palatom oružja i Di-jamantskim fondom, Hram Hrista Spasa, Vasilija Blaženog, Ipatijevski manastir, La-vra Sergija Radonješkog, Lavra Aleksandra Nevskog... Treba li šta više reći?

Jedna prijateljica mi je rekla – kada go-voriš na ruskom, to je kao da pričaš najlep-še bajke, pevaš najlepše pesme – prodire ti u dušu, dira te u srce. Eto zašto treba uči-ti ruski jezik!

autor je profesor ruskog jezika i književnosti i viši predavač Permskog nacionalnog istraživačkog politehničkog univerziteta

Zašto treba učiti ruski jezik?Primetno je da se geopolitička situacija u svetu drastično menja, uloga Rusije je sve veća, i u mnogim neslovenskim zemljama, posebno zapadnoevropskim, a takođe u SAD i Kanadi, znanje ruskog jezika je velika prednost za svakog čoveka

kojoj se ova „drevna“ i „prava Srbija“ prika-zuje kao nekakva „antička Amerika“ – voj-no najmoćnije, tehnološki najnaprednije, i uz to kulturološki najuzvišenije društvo (za koje nikome nije jasno kako je, u svoj toj naprednosti, propalo). Iako se na ova-kve fantazije „pretplaćuje“ vrlo mali broj naših sugrađana, one ostavljaju svog traga na javnom mnjenju. U Srbiji više nije po-pularno govoriti o „slovenstvu“, što zbog gorkog iskustva sa političkim eksperimen-tom „jugoslovenstva“, što zbog nepovere-nja u većinu „slovenske braće“ – pre svega u Hrvate i Bugare (kao najbliže susede). Za-nimljivo je da je u pitanju regionalni trend – svi bivši jugoslovenski narodi izmišljaju nekakve pretke koji nisu Sloveni – bilo da su u pitanju antički Makedonci, Tračani, Iliri, Kelti, Etrurci ili neki drugi narod. Ovo dovodi do toga da se u Srbiji bratstvo sa Ru-sijom često ne posmatra u kontekstu sve-slovenskog bratstva (kao u 19. veku), već se odnos sa Rusima proglašava intimnim i ekskluzivnim, dok se drugi slovenski narodi iz njega isključuju (jer „svi su oni okrenuli leđa Rusima, osim Srba“).

A od ideje da su „Srbi i Rusi jedini pra-vi Sloveni“ do ideje da su „Srbi i Rusi jedno posebno pleme“ (a pošto nemamo ime za njega, nazovimo ga „Srbima“) svega je par lakih koraka, pogotovo kada nas ne opte-rećuje nikakvo istraživanje izvora i kon-kretnih podataka. U uslovima interneta na kome zaista možete pročitati sve i sva-šta, u uslovima u kojima niko više nema poverenja u prosvetu, u uslovima u koji-ma se prosvetom i istoriografijom grubo manipuliše u političke svrhe (pogotovo u drugim zemljama regiona), koga može da iznenadi što su i Srbi „pustili mašti za vo-lju“, pa svoje političke frustracije iz novije istorije leče tako što sebi prisvajaju uspehe svoje velike braće, za koju niko ne ospora-va da su im „najbliži rod na svetu“?

Kako se boriti protiv toga? Samo zna-njem, samo strpljivim, obimnim i dugo-ročnim bombardovanjem činjenicama, ozbiljnim istoriografskim studijama, po-pularnim emisijama o ruskoj i srpskoj istoriji i međusobnim vezama. Osnovni problem izmaštanih priča je u tome što su one instant upotrebljive, lake za pamćenje i prijatne za uho – dok je prava istorija če-sto neprijatna, mučna i teška za varenje. Zato falsifikati i laži uvek odnose prevagu nad istinom na kratki rok, ali kako vreme prolazi, istina uvek nalazi svoga zaštitnika u pravoj nauci i pravoj istoriji, i uvek izla-zi na videlo.

autor je filozof i analitičar portala Nova srpska politička misao