IVO ANDRIĆ

KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE

Knjiga ČetrnaestaDopunjeno izdanje

UVOD

To je jeđnospratna kuća na strmom Alifakovcu, pri samom vrhu, malo podalje od ostalih. U prizemlju, u kome je zimi toplo, a leti hladovina, nalaze se prostrani hodnik, velika kuhinja i dve manje sumračne sobice pozadi. Na spratu su tri povelike sobe; jedna od njih, ona s lica, koja gleda na otvorenu sarajevsku dolinu, ima širok balkon. Po konstrukciji i veličini, on liči na bosanske divanhane, ali nije građen kao one od prirodnog belog drveta, nego je obojen tamnozelenom bojom, i ograda mu nije od oblih »trabozana«, nego od pljosnatih dasaka rezanih kao na balkonima alpskih kuća. Sve je to građeno devedesetih godina — tačno 1887 — kad su i domaći ljudi počeli da zidaju kuće »pod plan«, sa izgledom i rasporedom na austrijski način, i u tome napola imali uspeha. Da je to bilo samo desetak godina ranije, ta zgrada bi bila zidana potpuno na stari turski način, kao većina kuća na Alifakovcu, a ne na »švapski«, kako su građene kuće u ravnici oko Miljacke. Tada bi se široki hodnik na ulazu u prizemlje zvao »ahar«, a balkon na spratu »divanhana«, i sve to ne bi imalo ovaj hibridni izgled građevine kod čijeg su podizanja želje i planovi išli u jednom pravcu, putem nečeg novog i nepoznatog, a ruke, oči i sva čovekova unutrašnjost vukli u dru-gom, ka starom i uobičajenom. Priroda i raspored nameštaja, boja zidova, bečki lusteri od kristala i

9

mesinga, zemljane bosanske peći sa »lončićima-« i domaći ćilimi po sobama govore takođe o tom dvoj-stvu. Iznutra kao i spolja jasno se čita sudar dveju epoha i proizvoljna mešavina raznih stilova, pa ipak sve se to sliva u atmosferu toplog ljudskog prebivališta. Vidi se da stanovnici ove kuće ne drže mnogo do spoljnjeg izgleda stvari, ni do njihovih naziva, ali zato umeju da uzmu sve što te stvari mogu da pruže za skroman, miran i udoban život ljudima kojima je više stalo do života nego do onog što se o njemu može smisliti, kazati ili napisati. Ovde stvari i zgrade u svojoj iskonskoj bezimenosti i savršenoj skromnosti prosto služe prirodno skromnim i srećno bezimenim ljudima za njihove jednostavne i malobrojne potrebe. Tu vlada onaj mir koji stalno želimo a teško ostvarujemo u životu, i još tako često, bez prave potrebe i na svoju štetu, bežimo iz njega,

Lepo se može živeti i raditi u tim sarajevskim kućama. U ovoj o kojoj je sada govor ja sam pre nekoliko godina proveo ćelo jedno leto. Ovo su se-ćanja iz te kuće i iz tog vremena. Tačnije rečeno, samo neka od tih sećanja; ona o kojima mogu da govorim i umem nešto da kažem.

Svetio jutro letnjeg dana. Razdanilo se odavno i ja sam se okupao i doručkovao, ali još sam pun, od nožnih prsta do temena, kao neke magle, bezobličnih i bezimenih noćnih snova. Oni su me tako ispunili pošto su prvo izeli ćelu moju iznutricu i popili svu krv iz mene.

Sad ljudi svuda u ovom gradu pristupaju poslu. Otpočinje opšti radni dan za sve, pa i za mene. Samo, dok oni sedaju za određen posao, sa manje-više određenim ciljem pred sobom, ja rasejano gledam slike i predmete oko sebe kao tuđe i nove i, praveći se nevešt, očekujem da moj posao otpočne u meni. Sa naivnim lukavstvom (koga ja tu zavaravam i za-

što?) tražim juče prekinutu nit moje priče, trudeći se da izgledam kao čovek koji ne traži ništa, osluškujem da li se javlja u meni njen glas, spreman da se sav pretvorim u priču, u delić jedne priče, u jedan prizor ili jedno njeno lice. I manje od toga: u trenutak jednog prizora, u jednu jedinu pomisao ili pokret toga lica. U toj težnji ja obilazim oko svog cilja, ravnodušan i bezazlen na izgled, kao lovac što okreće glavu od ptice koju lovi, a koju uistini ne gubi ni za trenutak iz vida ...

Moram tako da radim, to mi je postala druga priroda. Jer, onog trena kad se u meni javi zračak dnevne svesti i kad priznam sebi svoju nameru i kad svoj cilj nazovem njegovim imenom, znam šta će biti. Tanja od najtanje izmaglice, raspršiće se sva ova atmosfera bezimenog sna, i ja ću se naći u znanoj sobi, onakav kakav sam u »ličnoj karti« ili u spisku stanara svoje kuće, čovek sa svojim utvrđenim »generalijama«, bez ikakve veze sa ličnostima ili prizorima priče 0 kojoj sam još maločas razmišljao, daleko od one prekinute niti koju sam, krijući to i od sama sebe, željno i uzbuđeno tražio. A tada, tada će — to dobro znam!—odjednom posiveti moj dan koji je tek otpočeo i preda mnom će se, umesto moje priče i mog posla, otvoriti nepodnošljiva trivijalnost nekog življenja koje nosi moje ime, a nije moje, i smrtonosna pustoš vremena koja odjednom gasi svu radost života, a nas ubija polako.

Eto, zbog toga sam ja tako sujeverno i smešno ODrezan, tako beskrajno strpljiv, i mogu toliko da izdržim bez daha i pokreta, pritajen pod kupolom ovog jutra kao na dnu nekog svetlosnog okeana.

Ali biva da moj dan otoočne i drukčije, đa ne vrebam i ne očekujem ja moje priče nego one mene, i to mnoge odjednom. U polusnu, dok još ni oči nisam otvorio, kao žute i rumene pruge na spuštenoj

10 11

roletni mog prozora, zatrepere u meni, same od sebe, isprekidane niti otpočetih priča. Nude se, bude me i zbunjuju. I posle, kad se spremim i sednem za posao, ne prestaju da navaljuju lica iz priča i odlomci njihovih razgovora, razmišljanja i postupaka, sa množinom jasno određenih pojedinosti. Sad ja moram da se branim i krijem od njih, hvatajući što više pojedinosti i bacajući što god mogu na spremljenu hartiju.

BONVALPASA

Najgrlatiji i najnasrtljiviji od mojih posetilaca izgleda da je trbušati i drski Bonvalpaša (u stvari Claude-Alexandre comte de Bonneval, poreklom iz najvišeg francuskog plemstva).

To je snažan pedesetogodišnjak, ukoljica, raspikuća, gurman i veseljak sa otresitošću i samopouzdanjem francuskog feudalca, sa prodornošću avanturiste i bludnog sina koji smatra da čovek vre-di samo onoliko koliko ume da se probije u svetu i nametne ljudima. Nesravnjiv kavaljer, drzak na kocki, strašan u dvoboju. Kad se onemogućio u francuskoj vojsci, prebegao je protivnicima svoga kralja i stupio u službu bečkog dvora. Tu se^ pod komandom princa Evgenija Savojskog, istakao isto toliko svojim sposobnostima koliko i svojim raspu--snim životom i svojom kavgadžijskom ćudi. Dugi niz godina je proveo u carskoj vojsci, došao do najviših položaja, jer je bio majstor vojnog zanata i ratnih veština, a lično neustrašiv i hrabar, ali na kraju se i tu zamerio svima, pa i princu Evgeniju i samom caru. Najposle je, ogorčen i bežeći od kazne, napustio austrijsku službu, prešao u Veneciju, a otud prebegao u Tursku. Imao je nameru da ode u Carigrad, da sultanu ponudi svoje usluge, svoje znanje i iskustvo, za borbu protiv bečkog dvora i da se tako osveti za pretrpljena poniženja, ali ga nepoverljive turske vlasti nisu pustile dalje od Sarajeva. Tu je, sa pratnjom

m 13

i poslugom, uzeo pod najam veliku kuću na Kovačima kao privremeno boravište. Taj boravak u Sarajevu produžio se neočekivano. Prolazili su meseci, prošla je i ćela godina i nastupala već i druga. Da bi skratio dugo vreme i razagnao dosadu, nestrpljivi i preduzimljivi Francuz, koji je imao različita i široka tehnička znanja, ispitivao je oko Sarajeva i po srednjoj Bosni napuštene rudnike. I u tom poslu se ponašao samouvereno i sigurno, kao čovek koji na naročit način oseća materiju, lako hvata dodir sa snagama u zemlji, a ima dar da nanjuši bogatstva koja se kriju u njoj. Tražio je, kako se govorilo, zlato, a našao je kameni ugalj. Covek otvoren i široke ruke, on se, čak i u ovoj nepoverij ivoj i zatvorenoj sredini, slobodno kretao i lako povezivao sa ljudima svih vera i staleža.

Za to vreme austrijska điplomatija činila je sve da onemogući svog generala dezertera, i da ga uništi pre nego što mu pođe za rukom da dođe do Carigrada i da tamo razvije svoj rad protiv Beča. Francuski ambasador u Carigradu imao je opet svoje razloge da se nimalo ne raduje dolasku francuskog aristo-krate, odmetnika'! avanturiste u Carigrad; zbog toga nije ni odgovarao na njegova mnogobrojna pisma. U Sarajevu su austrijski agenti pokušavali čak i da ga otruju. Ali Bonval se sprijateljio sa starešinama sarajevskih janičara, koji su ga uzeli u zaštitu i u svemu ga pomagali. Tada su Austrijanci mitom i prevarom uspeli na Porti da izrade njegovo izručenje. Pred opasnošću da bude vezan sproveden na austrijsku granicu, gde ga je očekivala sigurna smrt, Bonval je, po savetu svojih sarajevskih prijatelja, prešao na islam. Kao čoveku filozofu i skeptiku, njemu ta promena vere nije padala teško, a time je jednim mahom osujetio sve planove svojih protivnika. Kao musliman, on sada nije mogao biti izručen nijednoj hrišćanskoj državi. A kad se, posle janičarske pobune, promenio režim u Carigradu i iskrsla moguć-

nost rata protiv Austrije, Turci su sami pozvali Bon-vala u glavni grad, gde mu je poverena dužnost instruktora artiljerije.

Oko sedamnaest godina proveo je grof Bonval, sada Ahmetpaša, u Carigradu, sa svim peripetijama, padovima i dizanjima koje svaka služba na visokim položajima u Turskoj nužno nosi sa sobom. Ziveo je, kao i dotad, veselo i rasipnički, svojski i slobodno, vezujući se ili sudarajući se, bez plana i računa, sa Turcima i hrišćanima, ne pokoravajući se nikom i ničem, služeći samo svojoj želji da se osveti Austriji. Vršio je savesno svoju dužnost turskog paše, ali u isto vreme vodio je prepisku sa uglednim ličnostima u Francuskoj, između ostalih i sa Volterom. Sve do samrtnog časa priređivao je gozbe na kojima je igrao i pevao obesne vojničke pesme. Pa ipak, umro je sa osećanjem žaljenja što se njegov pepeo neće po-mešati »sa pepelom njegovih predaka«. Dok je umirao, o njegovu dušu su se otimali hodže i katolički popovi iz Pere, zabrinuti i jedni i drugi za njegovo večito spasenje o kome on sam nije nikad brinuo. Pobedile su hodže. Sahranjen je po islamskom obredu, na najlepšem carigradskom groblju.

Ali ovaj Bonval koji, vičući ispod mojih prozora i navaljujući na moja vrata, želi da uđe u moju priču nije nikad onaj iz carigradskog vremena, nego onaj i onakav kakav je bio kad je, najpre prebeg a zatim renegat, živeo gotovo dve godine u Sarajevu, čekajući dozvolu da krene put Carigrada. Ako mi i pođe za rukom da, ne odgovarajući na njegove pozive, izbegnem njegovu posetu, znam pouzdano da će ponovo navratiti i da ću ga svakako videti.

Onizak i pregojen, sa nesrazmerno krupnom glavom, on govori mnogo i glasno, smeje se često, kreće se nemirno kao da korača po užarenoj kaldrmi, a slobodno i drsko kao da je uvek i svuda u svom i na svom. Oko sebe stvara uvek vrtlog. Nikad nije

14 25

sam. Pored dvojice njegovih telohranitelja, sa njim je uvek neko od posluge ili prijatelja.

Na njemu je odelo otmenog zapadnjačkog kroja, ali suviše jarkih boja, a pored toga uvek nešto od nošnje ili oružja što dodaje fantastičnu crtu njegovoj pojavi, neka bunda, šubara, peruška ili kolajna. Njegovo lice, to je pravo čudo. Na moćnoj lobanji teška perika koja se često pomera i ispod koje se ponekad može nazreti kratko ošišana i glatko pričešljana, još posve crna kosa. Prćast i baburast nos. Ogromne i neobično pokretljive uši, uvek crvene, crvenije od samog lica, očigledno vrlo osetljive re samo na svaki šum i zvuk nego na sve što se dešava oko njih. Čudno srezane plave i kao u novorođenčeta čiste oči koje kao dva nepomična i ravnodušna svetlila obasjavaju njegovo lice. Na tom licu neprestano se sme-njuju oprečni izrazi; čas je veselo i prijazno, čas obe-šenjački podrugljivo, čas gordo i nadmeno, čas ubilački opasno. Iznad tih očiju gotovo da i ne postoje obrve, dok njegovi smeđi, oštri i u stranu začešljani brkovi, jako razmaknuti na sredini, izgledaju kao da beže jedan od drugog. Široko rasečena usta sa punim čulnim usnama, iza kojih neprestano sevaju snažni beli zubi. Neprirodno duga, karikaturalno i drsko isturena donja vilica. Ništa na tom licu nije potpuno i pravo na svom mestu kao kod drugih ljudi. Kad se pojavi pred vama, izgleda kao da je neko nevidljiv, iza ugla, u šali i obesti, neočekivano na štapu isturio pred vas grotesknu masku, u želji da vas izrienadi, uplaši, nasmeje. Sama činjenica da jedan čovek ima hrabrosti da tako izgleda i da takvo lice pronosi svetom samosvesno i prirodno, bez i najmanjeg snebivanja ili izvinjavanja, mora da ispuni svakog čuđenjem i divljenjem. A provedete li petnaestak minuta u razgovoru sa tim čovekom, vi zaboravljate potpuno prvi utisak i nalazite da je to lice duhovito, zanimljivo, privlačno, čak i leno. I postaje vam odjednom jasno kako je mogućno da su

toga tucibrata, svađalicu i bekriju volele mnoge žene po Evropi i da su najbolji ljudi tražili njegovo društvo, dopisivali se i prijateljevali sa njim.

Sarajevski trgovci i »ljudi od reda« zaziru od toga nemirnog i bezočnog stranca, ali među dokonim begovskim sinovima i mnogobrojnim nezadovoljnim janičarima, on ima dosta prijatelja i pošto-valaca koji su mu istinski odani i ne mogu da se otmu uticaju koji na njih stalno vrši taj groteskni ali nikad smešni pustolov i veseljak.

On živi na juriš, upravlja se u svemu po svojoj ludoj, ali oštroumnoj glavi; svoju filozofiju nosi u krvi. Njegovi ciljevi se ćudljivo menjaju, ali on korača put njih sa vazda istom hrabrošću i bezobzir-nošću. Osvaja ljude, često zaobilazi i još češće gazi zakone, provodi svoje ćudi i ostvaruje zamisli, nikad se ni za trenutak ne ustručava da bude ono što je, i ne pomišlja da se pravda zbog svoje izuzetnosti, nego drsko i sa podsmehom gleda na obične ljude od reda i zakona, kao da je stvoren i da postoji samo zato da bi iznenađivao i zbunjivao svet oko sebe.

Sposoban da voli i mrzi strasno i duboko, on se celog veka lako vezivao i još lakše sukobljavao sa ljudima, sto puta dolazio u velike nezgode, ali nikad nije bio u neprilici. Darežljiv i ludo velikodušan u svemu i prema svakom, bio je isto tako vest i neumoljiv kad je trebalo pronaći novac i doći do njega. Ziveo je u stalnoj euforiji naročite vrste i raspro-stirao je oko sebe u širokom krugu. Svojim smehom zaražavao je i one čiji jezik nije znao i koji ga nisu razumevali, a svojim suverenim gnevom, u strašnim nastupima, udarao i obarao kao stvarnom snagom i oružjem. Umeo je i da prezire kastu kojoj pripada i da se obilno i vesto služi i njenim povlasticama i njenim predrasudama. Nije poznavao sažaljenja (najmanje prema sebi!) ni zavisti, tuge ni malodušnosti. Bio je nezajažljiv u plotskoj ljubavi, ne zaustavlja-

16 2 — Kuća na osami 17

jući se nikad nigde i voleći uvek i svuda samo jedno jedino bezimeno žensko telo. Nije ličio ni po čemu na lepotane-zavodnike, ali i takav ružan i naprasit umeo je da se približi i uvuče pod kožu ženama, i nema sumnje da je u sećanju mnogih žena živeo kao svirepa ali draga uspomena, po nečem velikodušnom i toplom što je iza njega i njegovih munjevitih ratničkih ljubavi ostajalo u njima. Imao je fizičku snagu prema kojoj su godine izgledale nemoćne. (Ljudi koji su bili u njegovoj službi dok je živeo u Sarajevu pričali su čudesa o toj snazi.) Jeo je i pio nemilice, a umeo i da živi nedeljama o hlebu i vodi. U nizu mnogih ratova i bitaka u kojima je učestvovao (bilo mu je trinaest godina kad je počeo da služi u francuskoj mornarici kao kadet!) ranjavan je nekoliko puta. Jedna od najtežih i najslavnijih njegovih rana bila je iz poslednjeg austrijsko-turskog rata. Teška turska puška koja izbacuje dva zrna vezana lančićem pogodila ga je posred tela tako da mu je rasporila trbuh. Mislili su da neće ostati živ, ali je jedan vojni lekar Flamanac izveo pravi podvig hi-ruške veštine na njemu. Zatvorio je, kako kažu, veliku ranu srebrnom pločom i sve zašio tako vesto da je Bonval posle mogao da jaše i pešači, da ide u lov i da se mačuje kao najzdraviji mladić. (Kako je Bonval imao običaj da često »puca od besa«, njegov flegmatični lekar tvrdio je s ponosom da gospodin grof može da pukne na svakom drugom mestu osim na onom na kojem ga je on ušio i iskrpio.)

Ako i to nije samo jedna od stotinu izmišljenih anegdota koje su se rojile oko njega!

Takav je bio »bijesni Francuz«, kako su ga zvali u Sarajevu, silovit, pomalo smešan, vrlo nezgodan, a ipak privlačan čovek; i takav, on je zbunjivao i uzbuđivao mirni i bogati grad Sarajevo za vreme svog gotovo dvogodišnjeg boravka u njemu. A posle toga ostalo je i dugo trajalo sećanje na n^ega; u tom sećanju, on je živeo uvećan i ulepšan i onda kad je

od sve njegove besne snage postojala još samo šaka praha tamo u starinskom turbetu u Carigradu. I zato takav i sada udara na moja vrata i traži da uđe preko reda, po pravu svog bonvalskog prvenstva koje on smatra večnim, svudašnjim i neprikosnovenim. Ali ja ne volim preke i osione ljude, i puštam ga da čeka. Ako ponekad i moramo da popuštamo živima, ne moramo pokojnicima. A ne čeka sam, nego u dobrom društvu. Tu je još jedan paša. Znam da mu oholi grof Bonval nikad i nipošto ne bi ustupio ni nokat od svog prava prvenstva sa kojim se rodio i koje je neokrnjeno proneo kroz svoj ludi i neobični život, ali meni se nije lako oglušiti ni o ovaj poziv, iako nije nimalo nasrtljiv nego gotovo neprimetan.

18 29

ALIPASA

Ispod mojih prozora, kroz jutarnju svežinu, pro-jaše s vremena na vreme bivši mostarski vezir sa svojom pratnjom, Alipaša Rizvanbegović Stočević.

Po broju kopita i njihovom batu raspoznajem kad jaše kao vezir i gospodar Hercegovine, a kad kao poraženi zarobljenik. Kad prolazi kao vezir i moćnik, on se samo ovlaš javi, ne zaustavljajući se nikad, a kad jaše kao rob i osuđenik, zastane malo pod mojim prozorom i izmenja sa mnom tiho nekoliko običnih reci. A u prvom kao i u drugom slučaju jasno je da me tim čestim navraćanjem diskretno opominje da mu otvorim vrata moje priče i u njoj dam mesto koje mu pripada.

Rodio se 1783. godine kao sin stolačkog kapetana Zulfikara Rizvanbegovića, koji je imao šest sinova. Zamerivši se nešto strogom i prekom ocu, otišao je kao mladić u Tursku, gde je proveo nekoliko godina, a vratio se u Stolac tek posle očeve smrti, i to sa lepim imanjem u gotovom novcu. Gde je bio? Kako je stekao? To su mnogi pitali, ali to nije saznao nikad niko. Aliaga, kako su ga tada još zvali, bio je jedan od onih ljudi o kojima se može saznati samo ono što oni hoće da se zna.

Ubrzo po svom povratku, otpočeo je dugu i nemilosrdnu borbu sa svojom braćom i drugim odžako-vićima svoga kraja za položaj prvog čoveka u Hercegovini. Naročito dugo i teško nosio se sa svojim

20

bratom Mehmedom zvanim Hadžunom, »hutovskim krvnikom«. Najposle ga je ubio kod stolačke tvrđave, posle pravog malog rata u kome je raja pomagala Aliagu protiv omraženog Hadžuna. Tada je ostao sam na poprištu.

U velikim pobunama bosanskih feudalaca protiv sultana — oko 1830. godine — Rizvanbegović je bio uvek odlučno na sultanskoj strani. Kad je pokret bosanskih feudalaca slomljen, Hercegovina je odvojena administrativno od Bosne, a za prvog vezira u Mostaru postavljen je stolački kapetan Rizvanbegović. To je bila nagrada za vernost sultanu i plod višegodišnjih Alipašinih napora. Od tada on će vladati Hercegovinom onako kako je sam rekao kad je došao na vlast: »Od danas ne treba niko više da ide caru u Stambul. Evo vam Stambul — Mostar, a evo vam i cara u Mostaru!«

To je bio jedan od onih malih sultana koji su uspevali da se, na duže ili na kraće, zacare u raznim turskim pokrajinama, u prvoj polovini XIX veka, kad je centralna vlast stala da gubi i poslednje snage. Upravljao je »svojom« zemljom kao pravi oštar i lukav tiranin, ali i kao dobar domaćin. Navodnjavao je zemljišta, nagonio da se sadi i gradi. Zidao je palate, naravno najviše za sebe i svoje, podizao džamije i tekije; uveo je u Hercegovini sađenje pirinča, masline i duda, i gajenje svilene bube; čak i kafu je pokušao da sadi. Osetio je nadiranje austrijskog kapitala, prvi se povezao sa njim i počeo da prodaje austrijskim firmama koncesije za izvoz drveta. A za to vreme ratovao je i mirio se sa susednom Crnom Gorom i, što je najglavnije, varakao se i lagao sa vezirima u Carigradu i pašama u Travniku. Mitio je koga je trebalo, dajući koliko treba. Uvek je bio za sultana, na recima i za reforme, ali u praksi, u svom pašaluku, protiv njih. Obogatio se, osilio i ugojio, sa četiri žene izrodio velik porod. Tako je gotovo dvadeset godina vladao »strogo i pravično«, po nje-

zi

govom mišljenju, a samovoljno i svirepo po mišljenju većine podložnika. Kao mnogi od tili malih sa-modržaca po Turskoj Carevini, on je stvarno želeo da u njegovom pašaluku što veći broj ljudi bude što srećniji, ali da visinu toga broja i prirodu te sreće određuje on sam. Izgledalo je da će tako vladati do smrti i da će potomcima ostaviti zemlju i vlast. Ali potkraj života, stari čarobnjak zapleo se u svoje rođene opsene i varke. I kad je, 1850. godine, poslan u Bosnu Omerpaša da najposle skrši otpor feudalaca i uvede nizam, on je pokušao da se tome odupre svojim toliko puta isprobanim lukavstvom. Ali, ovoga puta ništa nije pomagalo, ni laž ni mito ni odugovlačenje. Sedamdesetogodišnjeg mostarskog vezira, sa već načetom voljom i smanjenom snagom, nadmudrio je mlađi, lukaviji i bezobzirniji carski mušir Omerpaša Latas. Oborio ga je neočekivano i potpuno, lišio ga vezirske časti, zaplenio mu sva imanja, i naredio da ga uhapse, posade na magare i provodaju, kao poslednjeg zlikovca, po celoj Bosni i Hercegovini, da ljudi »vide u koga su se uzdali«, a zatim da se protera u Aziju. Tako je i učinjeno. Ali kad je Alipaša na svom gorkom putovanju bio u selu Dobrinju, u blizini Banje Luke, ubijen je iznenada, na spavanju. Rečeno je da se jednom od askera koji su ga snrovodili omakla puška. Sahranjen je u lepom, belom turbetu kraj Ferhadpašine džamije u Banjoj Luci. Porodica mu je upućena u Carigrad. Tu su neki od njegovih sinova postali ugledni osmanlijski službenici i prvaci.

Takva je bila sudbina Galib Alipaše Rizvanbe-govića Stočevića; ona je dovoljno poznata iz isto-rije, a ovde je samo kratko i nepotpuno ispričana. Ali, ono zbog čega AliĐaša sada želi da uđe u priču i zbog čega ipak ponekad zastane i porazgovara sa mnom, to nisu nikako burne godine njegovog uzdizanja, pa čak ni decenije njegove srećne vladavine, nije to ni sama njegova strašna smrt, jer on bar

sada uviđa da svak, pre ili posle, gine od svoje najveće strasti. Njemu je stalo, kaže samo do onih petnaestak dana kad je kao zarobljenik, okružen Omer-pašinim askerom, proveden kroz desetine hercegovačkih i bosanskih sela i gradova. U tim danima, na tom putu, u njemu je svanulo saznanje: šta ostaje od čoveka koji odjednom sve izgubi i tako, lišen svega, stane na sopstvene noge, sam i go, protiv svih sila sveta oko sebe, bespomoćan a nepobediv.

Alipaša je na vreme bio obavešten da će Omer biti poslan u Bosnu kao vojni komandant sa naročitim ovlašćenjima. On je znao ko je i kakav je taj čovek i preduzeo je sve što je, prema njegovom shvatanju i dosadašnjem iskustvu, bilo potrebno da se od te bede zaštiti. Za dvadesetak godina otkad stvarno vlada Hercegovinom, to mu je dosad uvek polazilo za rukom, pa valjda nema razloga da tako ne bude i ovog puta.

Prestareli i samouvereni tiranin i gospodar Hercegovine isuviše je verovao u svoje dugogodišnje i oprobano iskustvo i svoju dalekovidost, i nije ni pomišljao da mogu naići i takve prilike u kojima će se njegova bezbrojna, već poslovična lukavstva pokazati kao zastarela, čak opasna po njega, i da može doći i takav čovek koji će ga potpuno prozreti i kome on svojim veštinama neće biti dorastao.

Kad mu je sada stigao seraskerov poziv da dođe u Sarajevo i da prisustvuje svečanom čitanju carskog fermana, Alipaša nije bio iznenađen; ljutio ga je samo neuobičajeno suv i oštar ton toga poziva, ali se brzo pribrao i uvideo da mu ne vredi ljutiti se i vređati. Pustio je poziv da prenoći, a sutradan je, miran i rešen, doneo odluku da ne ide u Sarajevo lično, nego da pošalje sina Hafiza, koji je već nosio titulu pase, i sa njim mostarskog vladiku Josifa.

22 2^

Po starčevom računu, to je bilo dovoljno. Najstariji i najdraži sin biće živ dokaz i krupan zalog njegove vernosti i dobre volje da, kao i dosad, u svakoj prilici posluži sultanu; a vladika će svojim prisustvom pokazati kako Alipaša pravilno razume sultanove reformatorske planove. Njihov zadatak je bio da na najbolji način uvere seraskera o Alipaši-noj odanosti i da mu prenesu njegovo žaljenje što zbog starosti i bolesti ne može lično da dođe. Obojici je dao svoja kratka i jasna uputstva; naravno, jednom jedna, a drugom druga, i svakom ponaosob. Bio je zadovoljan svojom odlukom.

Njegovi emisari su odmah krenuli, snabdeveni ne samo uputstvima nego i potrebnim darovima i ovlašćenjima da stave u izgled nove i veće poklone. Ali su bili brži otud nego odovud.

Omerpaša ih je primio na neobičan način. U stražarnici privremenog seraskerovog Konaka dočekali su ih sa vesto glumljenim čuđenjem, kao nepoznate i neočekivane posetioce. Tu im je na ne mnogo ljubazan način rečeno da se njihova imena ne nalaze na spisku pozvanih prvaka. Posle dugog čekanja rekli su im da dođu sutra u rano jutro, pa će u toku toga dana verovatno izići pred seraskera.

Došli su već oko sedam sati, spremni na čekanje, ali ih je dežurni oficir prekoreo što su zadoc-nili i odmah ih uveo u Konak. Ali, prava iznenađenja su ih tek čekala. U prostranom predsoblju sudarili su se gotovo sa grupom uparađenih viših oficira, koji su se bili zaputili ka izlazu, i među kojima su odmah poznali seraskera.

Bez ikakva uvoda pozvao ih je da seđnu tu u predsoblju, govoreći im sa nekom rasejanom Iju-baznošću kao u slučajnom, privatnom susretu. Sam je ostao stojeći, prav kao sveca i naslanjajući se sa obe ruke na balčak svoje sablje. Četvorica viših oficira stajali su iza njega u stavu nemog poštovanja. Dvojica poslanika su zbunjeno ćutala jedno vreme,

dok ih je paša netremice gledao svojim jastrepskim pogledom. A kad je Hafizpaša, zažarenih obraza, otpočeo spremljenu besedu o svojoj misiji, on ga je odmah presekao.

Njemu su, kaže, uvek dragi i dobrodošli ugledni gosti iz ove zemlje, ali pred carskog izaslanika treba svak da iziđe kao ono što je, a ne kao ono što nije i ne može biti. Ovde je, kako izgleda, po-sredi nesporazum, a on nesporazume ne želi i ne podnosi. U pitanju su tako važne stvari i tako krupni državni interesi, da se sad ne pita ni za zdravlje ni za bolest, nego samo za život i za smrt. Alipaša, kao stari i verni carski službenik, zna to dobro. On mu želi da brzo ozdravi (što brže to bolje!) i da ga uskoro vidi ovde, da bi sa njim i ostalim prvacima koji su pozvani mogao da svrši što treba. Njima želi srećan put.

Audijencija je bila završena.Serasker se mladićki lako poklonio prema vla-dici i

izišao, a za njim njegovi oficiri, zvekćući diskretno sabljama i mamuzama.

Zapanjeni emisari su jedva našli izlaz. Gledali su se nemo i ćutke pitali da li je zaista ovim sve svršeno. Najposle su se toliko pribrali da su uvideli da je najbolje odmah krenuti natrag. Na putu su, u olovnom ćutanju, imali prilike da razmišljaju o načinu na koji su izigrani i odbijeni, kao i o seraskeru i njegovom izgledu i držanju, i sa svakim satom im je izgledao sve čudniji i neprijatniji. A kad su stali da se primiču Mostaru, sve je potisnula misao, kako će izići pred Alipašu i šta će mu kazati.

Međutim, stari vezir je primio vest o njihovom neuspehu kao najprirodniju stvar na svetu, ili se tako pravio. Posle dva dana on je, vodeći sa sobom opet Hafizpašu, otišao u Sarajevo. Tu je izišao pred seraskera tako prirodno i vesto kao da je to oduvek bila njegova jedina i najveća želja. Omer mu je ukazivao naročito poštovanje među ostalim prvacima,

24 25

ali ga je i zadržao duže od ostalih u Sarajevu, i tek kad je krenuo sa vojskom na Krajinu pustio ga je da se vrati u Mostar. Alipaša je obećao da će pomoći uvođenje nizama u Hercegovini, a serasker je rekao da će, čim svrši stvar u Bosni, doći i sam u Mostar. Zagrlili su se na rastanku.

Još iz Sarajeva Alipaša je naredio svome ka-vazbaši da neupadljivo pokupi nešto dobre vojske i da zaposedne ulaz iz Bosne u Hercegovinu, ali tako kao da to radi na svoju ruku. Cim je pušten iz Sarajeva, otišao je u svoje konake na vrelu Bune, da tu sačeka razvoj događaja.

Omerpaša je, posle prvih neuspeha, brzo savladao bučne i neuredne Krajišnike i odmah poslao u Hercegovinu majora Skenderbega sa jačim kombino-vanim odredoai vojske. Skenderbeg je, zahvaljujući boljem naoružanju i većoj disciplini svoje vojske, razbio kavazbašin odred i ušao u Mostar. Alipaša se još pre toga odrekao svoga kavazbaše i proglasio ga odmetnikom i državnim neprijateljem, a sada je poslao svoje ljude u sretanje Skenderbegu, da mu čestitaju na uspehu. Skenderbeg mu je zahvalio i pozvao ga da se vrati u svoje konake u Mostar. Nemajući kud, Alipaša je to i učinio. Seraskerov izaslanik ga je dočekao sa velikim počastima i već sutradan priredio svečanu večeru u njegovu čast.

Po svom običaju, Skenderbeg je već na početku večeri bio pijan. Ali kad se večera približila kraju, on je odjednom ustao, kao najtrezniji, i dva puta udario dlanom o dlan. Na taj znak otvorila su se u isti mah dvoja vrata na koja je povrveo oružan asker divljeg izgleda. Za tren oka vezani su i Alipaša i njegov sin. Stari vezir hteo je da zapita Skenderbega šta se ovo radi s njim, ali on mu je okrenuo leđa i bez reći izišao napolje.

Kad su vezira izveli, mogao je da vidi da je i sva njegova pratnja povezana.

Sve je bilo dobro pripremljeno i lako izvedeno. Vojska koja je opkolila Alipašin Konak odmah je počela da pljačka i odnosi sve iz njega. Iste noći po-hapšena je i Alipašina porodica na vrelu Bune. Niko prstom nije maknuo da pomogne starom paši, i on je zatvoren sa sinovima u gradsku kulu kraj mosta, jednostavno i bez otpora kao da nije toliko godina bio vezir i apsolutni gospodar Hercegovine.

To se desilo u noći između nedelje i ponedeljnika. Uhapšeni su ostali svega jedan dan u tom zatvoru, koliko da se vest o njihovom hapšenju proširi i izvrši svoje dejstvo u narodu. Već idućeg dana svi su još u rano jutro izvedeni iz zatvora. Bilo je očigledno da se sve izvršuje po unapred pripremljenom planu.

Kraj februara meseca, kad u vazduhu nad Mostarom stane da se oseća neki nemir. Jer, proleće ovde počinje vrlo rano da se naslućuje, a naglo i neočekivano se javlja, kao moćna a blaga eksplozija. Ovog proleća ima ovde nemira isuviše, jer dolazi ne samo iz zemlje i s visina nego i od teških i zbunjenih pokreta i sudara među ljudima i vojskama.

Cak i onaj ko u svim ovim nemirima i promena-ma ništa nema ni da izgubi ni da dobije budi se rano, pitajući se kakve uznemirujuće vesti i stvarne udarce može da donese dan koji nastupa. I ne izlazi mu se na ulicu. A već malo istaknutiji ili imućniji ljudi i ne spavaju kod svojih kuća, nego kod pouzdanih prijatelja; pa i tu slabo svode san na oči.

Ovaj utornik nad Mostarom bio je sunčan i nemilosrdno vedar dan, prohladan, a proziran kao da je sav od najfinijeg stakla i kao da svaka izgovorena reč, svaki pokret u njemu, mora odjeknuti kristalnim hladnim zvukom u zlatnomodrom prostranstvu. To nije običan utornik koji će, kao svaki drugi, pro-cvasti i uvenuti od zore do sutona, ne, to je Sudnji

26 27

dan u kome svetlost i senka ne rastu i ne opadaju i u kome će sve ostati ukočeno i bez promene, kao pozadina, dok se ne izvrši što treba da bude izvršeno.

Po takvom danu, za ranog jutra, doveden je na terasu pred starim kamenim mostom, kao na neku pozornicu, Alipaša sa sinom i sa osmoricom drugih pritvorenika, njegovih Hčnih prijatelja ili otvorenih protivnika tanzimata i Omerpašine misije u Bosni i Hercegovini.

Za njima je išao odred od tridesetak nizama, konjanika i pešaka, a u sporednim ulicama sabijala se i gurala čitava mala komora natovarenih i nena-tovarenih mazgi i konja.

Sva je pažnja i vojske i zatvorenika bila usred-sređena na Alipašu. Ugojen, težak i hrom, a nena-vikao pešačenju, on je jedva išao; levom rukom se oslanjao na štap, a desnom na rame svog sina Ha~ fizpaše.

Najstariji vezirov sin nije bio ovaj Hafiz, nego Nazif, koji je takođe imao rang paše, ali to je bio prerano ugojen i razmažen gospodičić, već teška pijanica i veliki neradnik, kao da se bacio na strica Hadžuna. Zbog toga je Hafiz, čim je dorastao, za-menjivao oca u svim poslovima. Taj lepi i za svoje godine neobično zreli čovek bio je radost i nada očeva. Pokazivao je neobično razvijeno osećanje odgovornosti i porodičnog ponosa, ali onog koji svoju potvrdu ne traži u nipodaštavanju drugih nego u sop-stvenoj uzdržljivosti, ni svoje održanje u sili i grabe-žu nego u radu, veštini i predviđanju. Sad on pati kako mogu samo takvi ljudi da pate, skrivajući patnju. U neprijateljskim rukama ostavlja ženu velike lepote, jedinu za koju zna, i koja mu je nedavno rodila drugog sina; ostavlja je kao da sve dobro ostaje kod nje. Još više pati zbog oca, prema kome je oduvek osećao veliku sinovsku ljubav i bezgranično divljenje. Stidi se — to je prava reč — toga oca koji

je omlitaveo i otežao i na kome već od nekog vremena primećuje ružne i zastrašujuće znakove starenja: zaboravnost, prgavost, neku nelepu lakomisle-nost, preterano samopouzdanje, tromost duha i sporost u odlukama. Strepi da će te slabosti, koje je dosad samo on primećivao i prikrivao koliko je mogao, primetiti sada ceo svet. I žao mu je njegovog veličanstvenog starca, i boli ga to, a vidi da ne može pomoći ni njemu ni sebi. Ipak, čini što može i, stegnutih zuba, sa puno pažnje i nežnosti pridržava ga u hodu.

Priljubljeni i izdvojeni od ostalih, otac i sin su sačinjavali živu grupu koja se kretala sporo ali svečano, sa bolnim dostojanstvom, i zauzimala dosta mesta oko sebe.

Kad su zastali na terasi, askeri su doveli pred njih sitno i trbušato magare, sa tragovima samara na olinjaloj koži. S vremena na vreme ono diže veliku čupavu glavu i, željno vazduha i vidika, nemirnim ušima striže proletnje nebo.

Užurban podoficir izdavao je naređenja. Ne obraćajući se pravo i neposredno starom veziru, on mu je oštro naredio da pojase to magare, a Hafiz-paši da ga vodi. Nastala je zbunjena tišina, a odmah zatim čudno objašnjavanje. Hafizpaša je do-kazivao revnosnom naredniku da je to nemoguće, fizički nemoguće. Jer, Alipaša je, kao što i sam može da vidi, jedan od rastom najviših ljudi u Hercegovini »tri aršina manje dva prsta« — a težak je preko devedest oka čaršijskog kantara.

Hafizpaša je govorio tiho, ali ogorčeno, menja-jući boju lica; videlo se da mu je teško i stidno da sa ovim malim čovekom i pred ljudima razgovara o telesnim osobinama starca koji stoji tu, ćutke naslonjen na njega. Podoficir je mračno i uporno odbijao svaki razgovor i nestrpljivo tražio da se odmah izvrši naređenje, da se stari vezir posadi na magarca i da se tako vodi na putovanju. . %.,. ., -

28 ZŠ

Došao je i umešao se kapetan, komandant ovog čudnog karavana, saslušao sina, pogledao bolje oca kao i magare koje je stajalo po strani i žmirkalo na jutarnjem suncu. Nije trebalo mnogo oštroumnosti pa da se uvidi da starac može opkoračiti ovo ma-garence, ali da ga, onako visok na nogama i težak, ne može uzjahati, niti bi ga ono moglo poneti. Bilo je očigledno da se i ovde desilo ono što se uvek može desiti, a što se u ovakvim vremenima i ovakvim vojskama često dešava: neko je, negde tamo daleko, u nekoj kancelariji, po nekom drevnom propisu ili običaju, nadahnut mržnjom i revnošću, izdao naređenje ne poznajući ni čoveka na koga se odnosi ni prilike u kojima se taj nalazi. I sad su svi stajali, kao pred neprelaznom liticom, pred strogim višim naređenjem i pred potpunom nemogućnošću da se ono izvrši.

Kapetan je otišao da potraži pretpostavljene i dugo mu je trebalo dok je pronašao nekog i dobio odobrenje da svog sužnja natovari na mazgu ume-sto na magarca.

Mazga je bila viša i jača od magareta, ali ranjava, mršava i olinjala od slabe hrane i teških zimskih meseci u kojima je prenosila topovske delove od Konjica na kavazbašine položaje koji su bili postavljeni protiv Skenderbega. Na njoj je bio dotra-jao samar.

Sad se pojavio onaj sitni, crnomanjasti narednik i žučno zahtevao da se izvrši drugi deo naređenja, da vezir uzjaše natraške, a da mu sin vodi mazgu. Opet je morao da se umeša kapetan, koji je objasnio da se taj deo naredbe odnosi samo na prolazak kroz gradove, a kako će sad odmah napustiti Mostar i izići u planinu, to starac može da jaše kao i sav ostali svet, bar dok ne naiđu na prvi grad. I ovog puta je narednik morao odustati od svog traženja, ali je zato zlurado naredio da se uz konje i mazge povede i ono njegovo magare.

S mukom su izdigli vezira i posadili ga na mazgu. Pre toga je neko preko samara bacio kratko ćebe, a svi su se pravili da to nisu primetili. Najposle je povorka krenula i brzo se izgubila u prevojima sivog krša. Dan je rastao i jačao, a ljudi su oprezno počeli da se pomaljaju na dotle zatvorenim avlijskim vratima. Prvi dućani su stali da se otvaraju.

Pustim drumom ili planinskim putem jahalo se i pešačilo kako je ko hteo i mogao, ali čim bi se našli na ulazu u neki grad ili veće selo, narednik je postavljao određeni red. Vezir je morao naopako uzjahati mazgu koju je vodio Hafizpaša. Dečurlija i besposlen jaci sakupljali su se oko neobične povorke kojoj je Hafiz ubrzavao, a narednik usporavao hod. Stari vezir bi tada, sa svog samara, bacao gnevne poglede po sakupljenom narodu, kao da traži sve-doke za ovako nečuveno nedelo. Bez straha i ustru-čavanja on je, režeći kao uhvaćen kurjak, glasno psovao Omerpašu, nazivajući ga jednako Mihajlom i krmkovićem, i preteći da će brzo stići sultanska pravda, koja je trenutno zadremala i dopustila toj poturici da žari i pali i hapsi i ubija prave muslimane koji su ovu zemlju uvek održavali i branili.

Ali vezir se već posle nekoliko dana naglo izme-nio. Zaćutao je. Vidno omršaveo i pogrbljen, stopio se nekako. Njegove krupne sivozelene oči, čijeg se pogleda nekad plašila vaskolika Hercegovina, pobe-lele su kao da ih je mrena prekrila; one još gledaju, ali ne vide i ne žele da vide. Nejx)drezivana brada je porasla tako da je njegov profil izgubio nekadašnju oštrinu. Prednji zubi, odranije rasklimani, počeli su sad naglo da ispadaju, i ćelo njegovo nekad tvrdo i ubojito lice upalo je, postalo ukočeno i beskrvno, kao da je na odsečenoj glavi; a kad bi na tom licu ble-snuo redak zračak života, on bi odavao blagu izgubljenost i predanost derviša-prosjaka. Odelo na njemu, nemarno nabačeno i zgužvano, počinje da bledi od kiše, sunca i prašine. Pa ipak, ceo čovek na mazgi

30 31

dobio je, i sa svakim danom sve više dobij ao, izraz neke mirne, istinske veličine, kakav nije imao nikad, ni u doba svoje najveće sile i moći.

Prolaznici su, u većini, zakretali glavu u stranu od straha i sažaljenja, jer je bilo zaista nepodnošljivo gledati tako naglu propast i toliki jad kome niko pomoći ne može i ne sme. Samo je jedan mali dućandžija u Donjem Vakufu bacio strah pod noge i našao u sebi snage da mu priđe nasred čaršije i, pozdravivši ga uljudno, upita da li mu što treba. Vojnici su odgurnuli toga čoveka, ošinuli mazgu, i povorka je brzo produžila put. Alipaša, koji nije pravo ni video svog nepoznatog poštovaoca, odgovorio mu je sporo i mnogo docnije, kad je već bio daleko od njega. Muklim, nerazumljivim recima iz be-zubih usta, zaraslih u bradu i brkove, rekao je da mu ne treba ništa, jer ga je Alah i ranije uvek podržavao, a sada, otkako je nepravedno dopao ropstva i nevolje, pomaže ga i daruje više no ikad svim što mu treba. To je izgovorio nekud u visine, iznad svega što ga je okružavalo. Uopšte, Alipaša je poslednji deo svoga puta prešao kao u nekom zanosu. Gledajući brižna lica i oborene glave seljaka i građana oko sebe, on je osećao potrebu da ih teši i ohrabruje kao da su oni sužnji, a on zdrav, moćan i slobodan.

Sa postolja svoga stradanja, kao sa najviše planine, on je sagledao i uvideo, kaže, neke istine o ljudima i ljudskim odnosima, bolje i jasnije nego ikad ranije u svome životu. Ali, sve je to ugašeno onim askerskim metkom pod šatorom u Dobrinju, prosuto zajedno sa njegovim mozgom i vidom, i tako zauvek izgubljeno. A to, čini mu se, nije pravo. Ima stvari koje su samo tada i samo onako sa drvenog samara i olinjale mazge mogle da se sagledaju, a koje bi trebalo da se znaju, jer bi se tada njegov život i mnogi njegovi postupci objavili u drugoj, pravoj svetlosti, i ljudi bi bolje znali da vladaju i da se vladaju. I to bi im bilo od koristi. On je

tvrdo uveren u to. Zato, samo i jedino zato, želeo bi on da se njegova prava i potpuna istorija iznese na videlo. Ako može — dobro, ali on ne moli i ne navaljuje. U boga je i tako sve zapisano. Ali ako može, onda, eto, voleo bi, naročito zbog drugih.

Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priča ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, i kao takvu treba je saslušati i primiti. Stoga, u topotu povorke koja zamiče, slušam tešku i nejasnu poruku nekadašnjeg »malog cara na Hercego-vini«, i mislim još dugo o toj vrsti ljudi. Nikad se oni ni sa čim ne mire. I posle smrti kao da ostaje još nešto od njihove strasti i želje da pod bilo kakvim vidom žive i utiču na život živih ljudi.

32 3 — KuiSa na osand $3

BARON

Ne navaljuju lujđi na mene samo vikom, nametljivim smehom ili paradama i konjskim topotom ispod mojih prozora, i ne služe se samo moralnim pritiskom svojih istorijskih imena i važnošću i ugledom svojih ličnosti, a nisu svi ni iz istog vremena ni bliski po sudbini ili poreklu. Ima ih odasvud i svakakvih. Zajedničko im je samo to što su se povremeno okupljali oko ove moje sarajevske kuće i ostavili tu nekog traga, nevidljivog ali stvarnog; traga koji je dovoljno živ i snažan da može da poremeti ovo moje jutro namenjeno drugim poslovima, pokušavajući na sve mogućne načine da osvoji moje misli i uzbudi moju maštu. — Evo, na primer, ovaj što ide hodnikom na nečujnim donovima, ulazi samo-svesno, zajedno sa mirisom svoje jutarnje toalete.

To je baron Dom. (Kao po nekom dogovoru, sve jedan za drugim, ljudi sa aristokratskim imenima!) Nekada, odmah posle austrijske okupacije Bosne, bio je ovde pune četiri godine pristav kod Zemaljske vlade. Vodio je referat »lovstvo i lovačke dozvole« ili, kako su pakosno govorile njegove kolege, bio »referent za lovačke priče«.

Rodom je iz Štajerske, iz starog plemstva. Doteran i krut, pri hodu uvek malo nagnut napređ, sa štapom u jednoj i šeširom i rukavicama u drugoj ruci. Visok i pun čovek, austrijski dostojanstvenog držanja, mrke masti, sa tankim oborenim brko-

vima i retkom bradicom kao neuspelom maskom. Od njegovog južnjačkog, gotovo ciganskog lica čudno odudaraju dva modra i odsutna oka. Te oči me-njaju i odaju celog čoveka svojim jezerskim, čas bojažljivo molećivim, čas preterano oštrim i neubed-Ijivo sigurnim pogledom. Covek od trideset i šest godina trebalo bi da se nalazi nešto više na činovničkoj lestvici, ali — odmah treba reći — on je ne-uspelo i upušteno dete iz razgranate porodice u kojoj je inače uspešna vojna, civilna ili duhovna karijera odavno u tradiciji. Počeo je kao pitomac vojne škole, ali je pre poručničkih zvezdica udaljen iz vojske na lep način. Za crkvenu karijeru bilo je kasno, na diplomatiju se nije moglo ni misliti. Pokušaj da ostane na porodičnom imanju i da vodi ekonomiju, takođe nije uspeo. Najposle su ga poslali u upravnu službu u »okupirane pokrajine«, samo da se negde zaposli i skloni, a Bosna i Hercegovina su mogle u to vreme sve da prime i podnesu. Ali, ni ovde nije bilo izgleda da će moći opstati i napredovati, jer nisu mogli da mu povere nikakav posao za koji treba malo logike, tačnosti i, naročito, istinoljubivosti. A osnovni uzrok i jedino objašnjenje svih tih barono-vih neuspeha, to je, bez uvijanja rečeno, nje'^ova urođena, detinjasta, ali čudovišna i nepopravljiva — lažljivost.

Mnogi ljudi mnogo lažu na svojim društvenim položajima, u raznim zvanjima i poslovima, ali lažu smišljeno i povremeno, jer njima laž služi samo za nevolju i samo kao sredstvo, kao oružje u sukobima interesa i ambicija. Ovde je obrnut slučaj. Ceo ovaj nagnuti i dobroćudni baron samo je sredstvo kojim se laž služi bezobzirno i svirepo, i to na njegovu štetu i sramotu. On laže nezainteresovano, naivno, bez svoje volje, i protiv nje, laže kao malo dete, bez "^ere^ i kraja, a sa upornošću kockara, sa neponrav-Ijivošću alkoholičara. I to je ono što nesrećnom ba-ronu oduzima svaki ugled u tuđim i svaku vrednost

34 3* 35

u njegovim rođenim očima, što mu zatvara sve pu-teve, onemogućuje srećan život u društvu i porodici, zbog čega mu se, čas grubo i otvoreno, čas iza leđa i podlo, podsmevaju svi ljudi oko njega, pa i oni koji su po svemu sto puta gori od njega. On je šlep i gluv, ali ne šlep za boje i oblike, ni gluv za glasove i šumove, nego slep-gluv za istinu stvarnog života i sve oblike u kojima se ona objavljuje. Samo, dok ljudi imaju prema slepima i gluvonemima obzira i sažaljenja i nastoje da im pomognu svuda i u svemu, dotle prema ovom zlosrećniku i njegovom nedu-gu svi pokazuju samo podsmeh, prezir i nipodaštava-nje. I tu leka nema. Jer on neće nikad progledati ni spaziti granicu koja u svakodnevnom životu i razgovoru deli laž od istine, ni smoći snage da se tu zaustavi. A kad mu ljudi ili činjenice skrenu pažnju na nju, onda je već dockan, on je već lažov. Tako on, u stvari, nije ni mogao da sagleda svoj istinski, u isto vreme smešni i žalosni položaj u društvu; mogao je samo da ga nasluti, i to samo povremeno i posredno, ne nalazeći nikad snage ni mogućnosti da ga oceni, shvati ili izmeni.

Kakva je bila ta organska greška u duhovnom mehanizmu ovog čoveka koja ga je zavodila da od postanka svog ide u raskorak sa hodom utvrđene i opštepriznate stvarnosti? Sta ga je nagonilo da ni najprostiju činjenicu nije mogao saopštiti onakvu kakva je, ni onako kak« je ljudi oko njega osećaju, dodaje i oduzima, ulepšava i preinačuje? Nemoguće je dati odgovor na ta pitanja, jer stvar nije bila ni tako jasna ni tako grubo jednostavna kao što su to mislili i govorili plitkovi, cinici i podsmevači u Zemaljskoj vladi, ljudi male pameti i tvrda srca, koji smatraju da su savršeni i nadmoćni samo zato što oko sebe mogu da vide ponekog nesrećnika koga je priroda u ponečem prikratila ili unakazila. Ali i bez svakog dubljeg ispitivanja jedno je bilo jasno: kad su u pitanju laž i istina, između normalnog čoveka

— onog što zovemo normalnim čovekom — i baro-na Dorna postoji bitna razlika, i ta razlika bi se mogla približno izraziti ovako.

Pošto kažu o nekom predmetu sve što se o njemu može reći i što je red da se kaže, normalni ljudi zaćute ili govore o nečem drugom. Za barona tu tek počinje njegova živa potreba da još nešto kaže o tom istom predmetu, da ga dovede u vezu sa drugim sličnim predmetima, obogati, proširi, iskiti. Ukratko, on bi hteo svakoj stvari da pomogne da bude bar nešto više od onog što po opštem shvata-nju jeste i mora da je. Tu je početak njegove teške mane: laganja. A kraj? Kraja nema, jer niko, pa ni sam baron, ne zna gde će se zaustaviti. A svaki trenutak u njegovom životu, svaka prilika i pojava oko njega mogu da budu povod za to.

Evo, na primer, seta jedne večeri onim slobodnim prostorom ispod visokih topola na Hisetima. Av-gustovska noć. Vedro i toplo. Pogled na zvezdano nebo uzdiže i zanosi barona, i to svuda i u svako doba godine. Oslobađa ga sitnih životnih veza i neminovnosti. Tada sa uzbuđenjem vide kako se jedna zvezda padalica otkinu i prelete polovinom neba. Trenutak docnije sunovrati se druga. Kao uvek, bio je zadivljen uzbudljivom lepotom toga prizora. Ali u njemu se odmah javi misao da su se ta dva nebeska svetlaca mogla lako otkinuti u isto vreme, suda-riti se negde na sredini neba, i rasprštati u veličanstven vatromet.

Od trena u kome mu je ta pomisao, prošla glavom, on je, zaboravljajući svoje uzbuđenje zbog zvezda padalica koje su stvarno preletale nebom, mogao da misli samo na njihov sudar koji nije bio, ali koji je mogao biti. I on već zamišlja živo, do u pojedinosti, kako će sutra na ručku u hotelu »Evropi« pričati kolegama o tom sudaru zvezda koji je posma-trao sinoć na svojoj večernjoj šetnji. Za zadovoljstvom koje oseća od tog pričanja javlja se kao sen-

36 37

ka, bojazan da će se naći neko ko će posumnjati u verodostojnost priče i to, manje ili više diskretno, i pokazati. Baron odmah obara zemlji svoje oči, suzne i zamorene od gledanja u zvezdano nebo. Pa ipak, sumnje nema da se on svoje pomisli neće više moći osloboditi i da će kad-tad, odsad pa do godinu dana, negde u nekom društvu ispričati priču o zvezdanom sudaru kao stvarnom događaju, sa bolnom željom da mu se veruje, unapred strepeći od neverice i pod-smeha.

Tako kad je sam, tako — i još gore — kad je u društvu. Svaki razgovor s ljudima za njega je prilika da u manjoj ili većoj meri ispolji svoju zlosrećnu i neodoljivu potrebu za preuveličavanjem. On počne mirno, prisebno, sa iskrenom željom da kaže samo ono što je glavno i zaista potrebno, u svakom slučaju — samo istinu, ali u toku razgovora stane da se zagreva nezdravo i neočekivano. Sve što čuje od svog sabesednika uzbuđuje ga i podstiče na pričanje, a sve što ima da kaže dolazi mu šturo i nedovoljno. Mašta počinje da radi, da kiti i dopunjuje, a jezik ide za njom. I tu se negde dešava da njegov govor nehotice i neprimetno, bez smisla i potrebe, napusti sivu i tvrdu podlogu istine. Reći počnu da se krešu i pale jedna o drugu i da osvetljavaju neke vidike za koje do tog trena nije ni slutio da postoje. I on sad, kao omađijan, ne samo što potvrđuje sve što govori njegov sabesednik, i u svemu ide čak dalje i više od njega, proširuje i pooštrava njegova gledišta, nego i sam pronalazi nove dokaze za njihovu tačnost. Kao pijanstvo ga obuzima neka nesvesna želja da se pot-čini, da bude prijatan i saglasan po svaku cenu, neka nezdrava i nevoljna uslužnost koju mu niko ne traži, od koje niko nema koristi, ponajmanje on sam.

Tako je slatko otvarati nove izglede i mogućnosti, obećavati više i bolje, biti širok i velikodušan, biti saglasan po svaku cenu, pristajati na sve i ne pomišljati da može doći dan plaćanja, rok ispunje-

nja. I što se više udaljuje od istine razgovor mu biva sve draži i prijatniji, oseća ga kao slast u uglovima usana, i ta slast raste, raste — izgleda da će sad, evo, doći do vrhnunca i ćelo to proizvoljno maštanje pretvoriti u remek-delo laži, u — istinu. Na žalost, taj trenutak ne nastupa nikad, jer on je ostao iza barona, na tački na kojoj je, zlosrećnik, i ne prime-ćujući to, napustio područje istine. Ali laganje, nemilosrdno i nezasitno kao svaka strast, vodi svoga lazova sve dalje i nagoni ga da trči za nečim što je davno i daleko ostalo iza njega.

Kad bi mogao bar da ćuti! Ali ne može. A čim otvori usta, on laže.

Sta, u stvari, traži baron Dorn? Coveka koji bi mu poverovao. Godinama on strasno priča i laže, i sramoti se u očima ljudi, i troši vreme i gubi ugled, a celim svojim jalovim životom i svim svojim izlišnim laganjem moli samo jedno: dajte, smilujte se, i poverujte mi! Samo jednom, samo za trenutak, da moja laž bude isto što i ta vaša istina, pa posle neka ta svemoćna i neumoljiva, hladna i meni nerazumljiva istina vlada svuda, večno i potpuno. Samo jednom! Pa da se i ja izbavim i oslobodim. — Jednog jedinog čoveka on traži koji bi mu u jednom sekundu poverovao, ali potpuno, bez senke sumnje, bez traga kolebanja. Taj bi čovek, čini mu se, bio njegov spasilac. Desilo bi se čudo koje su strasno i uzaludno iščekivali svi alhemičari svih vekova: teško i bedno olovo njegove laži pretvorilo bi se u suvo zlato prave i jedine istine. U tom trenu, on bi bio izlečen. Oslobodio bi se svoje mučne, ružne i tiranske potrebe za laganjem. Od tada bi mogao slobodno da gleda u oči svakom, da ne strepi šta ljudi misle o njemu i njegovom pričanju, jer bi sigurno znao da govori istinu i da drukčije i ne može. Ali na njegovu nesreću, takav čovek nije se još našao, pa tako ni čas njegovog izbavljenja još nije kucnuo. Baronu nikad nije pošlo za rukom da protrči dokraja kroz

38 39

plamen svoje laži, da položi jednom zauvek ognjenu »probu istine«, i da osvoji trajno poverenje i poštovanje ljudi. Jer, u trenutku kad se slast njegovog pričanja primicala vrhnucu, pre nego što bi stigao do kraja svoje laži, redovno se dešavalo da ga zaustavi i ukoči ili sumnjičav pogled sabesednika ili nezadržan smeh, i baron je, grubo probuđen i pokošen, padao sa svoje mesečarske visine, na koju se bio uspeo, duboko dole u svoju bedu malog i smešnog, nepopravljivog lazova. Trud je bio uzaludan, proba neuspela. Bio je osuđen da i dalje sve više i sve strasnije laže, tražeći uzalud onaj spasonosni trenutak kod čoveka koji bi mu poverovao.

Prolazile su godine, a s godinama nije bivalo bolje. Naprotiv. Ona po opštem shvatanju utvrđena granica koja u ljudskom mišljenju i razgovoru deli laž od istine, sve je više bledela i nestajala za ba-rona. U njemu se stalno javljalo mučno sažaljenje prema onom što se zove gola činjenica, i nikad nije mogao proći mimo nje a da ne oseti potrebu da je nečim zaodene, iskiti i ulepša. To je bilo neodoljivo. Ni za šta na svetu ne bi je mogao ostaviti takvu kakva je. I tako nije više ni u šali umeo da kaže neku punu i čistu istinu. Ona mu je sve više izgle-dala gruba, jedna — neverovatna; i bila mu je tako nepodnošljiva da nije imao snage ni hrabrosti da je izgovori. Bio je sposoban još samo za poluistine od kojih je svaka već od početka nosila u sebi težnju ka celoj laži. Pa i sve kad bi se dešavalo da smogne snage i kaže ćelu istinu, niko mu nije verovao, jer je njegov glas patološkog lazova i mitomana bio suviše raširen i utvrđen. Tragove te svoje reputacije nazirao je u svačijem pogledu. A čim bi naišao na prve znake sumnje i neverice, baron je pribegavao svojoj navici i stavljao u pokret svoja stara i corobana lagala, kako bi lažima podupro i odbranio svoju neshvaćenu istinu.

Slučaj je bio beznadan.

Među svojim kolegama, krutim i, u većini, ograničenim činovnicima, baron nije mogao naći pomoći ni razumevanja. Oni sa najviših položaja imali su prema njemu obzira i gledali mu u svemu kroz prste, zbog njegovog porekla i ugleda porodice kojoj pripada. Ali svi oni niži i srednji, među koje je po svom činu i sam spadao, bili su prema njemu zlobni, za vidljivi, neiskreni, drski ili nadmeni. Jedni su se družili s njim i razgovarali, da bi mogli da mu se iza leđa podsmevaju, da ga ogovaraju, i da prepričavaju o njemu i njegovim naivnim lagarijama nimalo bezazlene, a često i izmišljene anegdote. Drugi su se držali daleko od njega, dajući sebi tako izgled i glas ozbiljnih ljudi i nepodmitljivih poštovalaca i branitelja istine.

Samo onaj ko bi se u tadašnjem Sarajevu našao tako sam, bez prijatelja i porodice, sa svojom smeš-nom manom kao sa porokom, samo taj bi mogao razumeti beskrajne i zamorne šetnje barona Dorna po tom gradu, vedrom i otvorenom prema jugozapadu, a mrko'm i dušmanski stešnjenom prema se-veroistoku. U takvom položaju, baron se, po svojim sklonostima i svom službenom poslu, sprijateljio sa nekim sarajevskim begovima, ljubiteljima lova i pića. Među tim dokonim, veselim i učtivim ljudima koji nemaju običaj da svaku priču stavljaju pod lupu istine, on se osećao mnogo bolje nego među svojim zemljacima i kolegama. Ali, u tom bosanskom društvu upoznao se bliže i sa — rakijom. A rakija je od tog snažnog čoveka u najboljim godinama, koji ni dotad nije bio neki trezvenjak, ali koji je poznavao samo štajerska vina i puntigamsko pivo, i to umere-no, načinila za tri godine ne samo alkoholika nego pravog bolesnika, »krpu od čoveka«, kako su govorile njegove zlurade i pakosne kolege. Ta bosanska rakija, pitka, meka i podmukla, koja je za njegovo lovačko društvo bila kao neka endemična bolest sa kojom se dugo živi, imala je kod njega munjevito

40 41

razorno dejstvo. Trebalo ga je posmatrati kako pije, pa shvatiti da neće dugo.

Prvu čašu on ispija naiskap, stojeći, sklopljenih očiju. Usta mu se tada zgrče u bolnu grimasu. A zatim se odmah sav strese, pređe dlanom leve ruke preko usana i zbriše onaj grč, otvori oči široko i pogleda vas kao čovek koji je izronio iz neke duboke mutne vode. U svakom oku pojavi mu se tada, u spoljnjem uglu, po jedna sitna, iskričava svetla suza koja se odmah rastopi i tankom srebrnom žicom op-toči ćelo oko. Kroz ta dva svetla kruga gledaju vas nemo i dugo njegove safirno bistre oči, gledaju vas sa žalbom, sa gnevnim čuđenjem ili nemoćnom pret-njom u pogledu. A posle te prve rakije, koja ga tako potrese i izmeni, on može satima da sedi i da, miran i nepomična lica, pijucka i ispija čašicu za čašicom.

Svi su primećivali kako je rakija naglo menjala svoga ljubavnika barona. Izgubio je živost pokreta i svežinu lica. Manje je govorio, a manje, ili bar drukčije, i lagao. U njegovom govoru bilo je nečeg ogorčenog, izazivačkog. Iz svake rečenice je izbijala jetka pobuna protiv tog sveta neumoljivih činjenica koje ga stalno uteruju u laž i žele samo jedno: da budu i ostanu takve kakve su, nage, šture i nezanimljive.

Primetno je kopneo i sve više dobivao izgled bolesna čoveka. Javljali su se bolovi u jetri, zatim duge i mučne štucavice koje su trajale danima. A kad je počeo da gubi vid, starešine su ga prisilile da uzme duže bolovanje i promeni sredinu. Sarajevo ga više nije videlo. Umro je, posle šest meseci, na svom porodičnom imanju u Štajerskoj, primivši po pradedovskom običaju pričešće iz ruke opata sused-

cistercitskog manastira. Ali je i posle pričešća.no:u samrtničkom buncanju, tražio malo bosanske šljivovice i žalio za večernjim sedenjima i razgovorima na vrelu Bosne, kraj Sarajeva.

Među tragovima koji su ostali na sarajevskojkaldrmi i koji sada često ožive i kucaju na mojavrata i prozore, istorija barona Dorna nije od onihkrupnijih, nije slavna ni važna, ni naročito tragična,ali jeste žalosna. Beznadan slučaj. Upravo zbog togai voh da navrati do mene, jer je u meni, kaže, osetiočoveka koji se ne miri sa beznadežnošću, koji gastrpljivo i sa razumevanjem sluša i koji bi ga, činimu se, mogao shvatiti, možda i poverovati mu, sačijom bi pomoću, u nepredvidljivom srećnom trenutku, mogao čak i preplivati to prokleto more laži inajposle jednom, isplivati na obalu istine. '

A ja, pravo da kažem, ne verujem u to, ali primam nekadašnjeg pristava Zemaljske vlade kad god navrati, često i kad mi to nije zgodno, i gubim sa njim vreme više nego što bi možda trebalo. Ni sam ne bih umeo pravo kazati zašto to činim. Možda upravo zato što je njegov slučaj tako naročit i toliko beznadežaii.

42

I43

GEOMETAR I JULKA

Jutros, geometar P. iz S. Tako se predstavio već sa praga. Jedan od onih posetilaca koji ne prodiru i ne upadaju u ovu kuću svojom nasrtljivošću ili upornošću, nego se prosto odjednom nađu u velikoj prizemnoj sobi, može biti upravo stoga što su tako uzdržljivi i mirni. Još se nisam ni osvestio, a već sedim prema tome krotkom uljezu, čoveku srednjih godina, malog rasta i dosta jadnog izgleda. Ćutimo. On gleda u zemlju, a ja posmatram njega. Sve je na njemu prosečno i obično, ali i čisto, doterano i kruto, kao za praznik u palanci.

— Geometar P. iz S. — kaže on ponovo, pod-vlačeći svaku pojedinu reč.

___ ?

Gledam ga i uzalud naprežem pamćenje. Među poznanicima ne nalazim nigde ni to ime ni to lice, ni u sadašnjosti ni u prošlosti. Moj gost ne samo što strpljivo čeka nego mi diskretno i pomaže. Govori nešto o susretu u vozu, o putovanju od Beograda do Novog Sada. Davno ... pre mnogo godina.

Trebalo mi je nešto napora i malo vremena da se setim. Polako i postepeno iskrsavalo je u mom sećanju posleratno vreme, ali posle »onog« rata, to jest dvadesetih godina našeg veka.

Leto je i julska pripreka kakva samo može biti na toj ravnici kraj Dunava. Poslepodne odmaklo.

Beogradska stanica kao i danas, uvek razgrađena i uvek se gradi, sad još umrtvljena žegom.

Putovao sam u Novi Sad. Subotički voz je stajao spreman. Ušao sam u vagon treće klase koji je izgledao prazan. To su bili prostrani vagoni od trideset i dva numerisana i lepo raspoređena mesta, nepode-Ijeni pregradama, zračni i vedri, kao stvoreni za grupna putovanja izletnika ili svatova; u njima putnici mogu slobodno da se kreću, posećuju od klupe do klupe, razgovaraju, grle i pevaju.

Na samom ulazu u vagon, zaklonjen iza otvorenih vrata, jedan čovečuljak je nešto petljao oko brave malog kofera koji je držao na krilu. Ustao je kao da hoće da mi načini mesta pored sebe. Zastao sam, ali samo za trenutak, rešen da potražim malo podalje osamljeno sedište na kome mogu mirno da čitam, a ne moram da slušam putničke razgovore ili čak da i sam učestvujem u njima. Taj trenutak je iskoristio mali čovek da mi se predstavi, ceremoniozno a užurbano kao da me tu odavno čeka i želi svakako da zadrži.

— Geometar P. iz S.Umesto da kažem i ja svoje ime, rekao sam da mi je

veoma milo, i otišao odmah dalje, čak u suprotni ugao vagona.Geometar je ostao jedan trenutak stojeći, kao razočaran i

neodlučan, a zatim je podigao svoj mali kofer u mrežu iznad glave, seo na svoje mesto u uglu, i ostao na njemu ruku sklopljenih u krilu, povijen, a malešan kao izgubljena stvar. Covek tužna izgleda, sitne glave i žarkih očiju, očigledno nemi-ran u sebi, a nepokretan spolja.

Sedeo sam i čitao, a kad bih s vremena na vreme digao glavu, uvek bi se moj pogled susreo sa bojažljivim pogledom čoveka tamo u dnu vagona. Imao sam utisak da me te oči zovu i mole i traže moje bliže poznanstvo, i valjda razgovor sa mnom.

4445

Nije mi bilo do toga, i ja sam stalno obarao pogled i nastavljao čitanje.

U Zemunu su ušla svega dva-tri putnika, ali oni su se raštrkali po prostranom vagonu, podalje od mene. Tako je bilo i sa ostalim putnicima koji su ulazili docnije na manjim stanicama.

To je bio obični putnički voz i išao je dosta sporo. Pa ipak, takav rasklimatan, star i rasušen, naš vagon se tresao i poskakivao, grmeo i zveketao tako da je prilično teško bili čitati, ali ja sam se grčevito držao teksta pred sobom, iako su se štam-pani redovi pred mojim očima često kidali i mešali.

Naj posle, stigli smo u Novi Sad. Ustao sam, stavio knjigu u torbu i izišao, namerno izbegava-jući da pogledam put protivnog ugla vagona u kome je ostao onaj moj saputnik, geometar, čiji me je pogled uznemirivao.

I kad sam sišao s voza i zaputio se ka peronu, nešto me je vuklo da se osvrnem i još jednom pogledam prozore vagona koji sam napustio, ali sam se savladao i nisam to učinio.

Sad, evo, sedi tu prema meni, u mojoj kući, isti onakav kakav je bio onog letnjeg dana u vozu, ali nekako bliži, jasniji i sigurniji u svojoj izgubljenosti. Samo je njegov govor tih i jednoličan, kao da priča o nekom trećem.

Razabrao sam ovoliko. Njegov grob se nalazi već četvrt stoleća na groblju u S. Tu je pokopan jednog novembarskog popodneva one iste godine kad smo se sreli u vozu. Tri dana ranije nađen je njegov les u mutnom rukavcu reke, u samom plićaku toga rukavca.

Sahrana je obavljena uz učešće gotovo svih građana S. i uz pojanje sveštenika, iako su svi tvrdo verovali da je počinio samoubistvo. (Komisija u kojoj su bili i lekar i sudija nije dala određeno mišljenje.)

Ali ljudi su smatrali da je čovek bio izgubljen još pre nego se izgubio u mutnoj vodi i u mulju bezimenog rečnog rukavca, i da ne bi bilo pravo još ga i kažnjavati zbog toga.

Do mene je došao, kaže, po razgovor koji mu dugujem još od onog letnjeg popodneva u vozu, pre mnogo godina.

(Kao mutan vrtlog u meni se zakovitlaše mnoge godine, sa svakojakim obavezama, formalnim i stvarnim, ispunjenim i neispunjenim. Osetih nešto kao grizu savesti zbog zaboravljenog susreta u vozu. Bilo mi je odjednom jasno da ne valja suviše izbe-gavati susrete i razgovore sa lujdima kojima su oni često veoma potrebni, ma kako nama besmisleni izgledali i ma koliko nam neprijatni bili. To nije ni lepo ni pametno. Jer, ako iz sebičnosti i zbog svoje udobnosti i izbegnemo da saslušamo čoveka, mora-ćemo to, postiđeni, učiniti možda docnije, u nevoljnom sećanju ili u nekom snu, što stvar čini samo težom i neprijatnijom.)

Iz razmišljanja me trgnu glas moga gosta.— Upravo, došao sam — nastavljao je geometar nešto

jasnije i življe — došao sam da vas molim. Eto. ..Na tu reč »eto«, moja gostinska soba se najpre preli nekom

svetlom maglom, koja je bivala sve gušća, i potonu u njoj; a zatim, izmenjena, odmah izroni iz nje kao starinski vagon treće klase koji sa tutnjem i treskom juri na priizi od Beograda do Novog Sada.

U vagonu smo samo moj saputnik, geometar u jednom mestu na ovoj pruzi, i ja. Ovog puta sedim do njega. Posle kraćeg uvoda i malog oklevanja, on 36 otpočeo svoju prilično dugu i neobičnu priču. Pričao je nekim ispovednim glasom, govoreći bez prekida i ne podižući pogled sa sklopljenih ruku u krilu. Slušao sam ga isprva sa snebivanjem i neve-ricom, a zatim sa pomirenošću, podležući isto toliko

46 47

sugestiji njegovog kazivanja koliko i svojoj radoznalosti koje sam se, u sebi, pomalo stideo. U krilu mi je ležala neotvorena knjiga koju sam bio poneo da čitam.

Mesto u kome geometar živi sa mladom i neobično lepom ženom, zdravo je i vrlo prometno. Tu su mnogi rođaci i veselo društvo, a zarada odlična. Nevolja je samo — kako da to kaže? — u tome što je oženjen, i što tu svoju ženu Julku mora često da traži po drugim bližim i daljim mestima, gde ona ima običaj da otumara kad ga napusti. (Evo, i sad se vraća sa takvog jednog puta, i to nesvršena posla.)

■— I nije samo to. Od samog početka, znate, Jul-ka je volela goste, a u našoj varoši svet je društven. Tu je i vojska i — oficiri. A vi znate — vojska u miru, to je kao furuna preko leta. A znate i oficirski provod; slobodna vremena imaju dosta, i gde zased-nu, teško se dižu. I ponoć prođe ponekad. Tu je jedan kapetan, plav, Srbijanac. Od prvog dana mi se nije svideo. Ja, znate, ne igram, ali oni naviju gramofon pa igraju. Najviše Julka i kapetan. Igraju i drugi, ali njih dvoje malo-malo pa u drugu sobu, a tamo polumračno, samo na noćnom stoliću mala lampa sa abažurom od narandžaste svile. Tako se, kažu, ove igre najbolje i igraju, a tako i Julka voli. Jednom ja obiđem kroz hodnik, pa na druga vrata u tu sobu, kad oni stali pa se ne miču s mesta, kao obamrli, a kapetan joj ljubi ruku. Kakva je to sad igra? U mestu i sa ljubljenjem. Ja odmah priđem i kažem kapetanu sasvim ozbiljno:

»Molim vas, molim vas lepo!«Julki okrenem leđa. A već posle, kad su se gosti razišli,

čula je što je trebalo da čuje. Kazao sam joj svoje mišljenje i rekao da ja imam samo jednu čast, da je njena dužnost da je čuva, i pripretio ozbiljno.

»•Julka, moderiraj se!«, rekao sam.

Samo toliko. A ona dobro zna šta te reci znače kad ih ja kažem. Trebalo bi da zna. Pa ipak, izgleda da ne zna, ili ne mari za njih. Đavo će ga znati. Se-dimo i divanimo kao čovek i žena, o svemu što treba, i prepiremo se pomalo, a imamo i o čemu, jer se ni u čemu ne slažemo. I uvek sam ja u pravu, ali na kraju ispada tako kao da nismo ništa ni govorili

Ne prođe nedelja dana, a ona sa nekim drugim, oficirom ili civilom, svejedno, opet neki razgovori i šaptanja. »Bliska duša«, kaže kad joj prebacim. »A ja šta sam?« »Ti si — ti«, kaže. I ne znaš ni kud gleda, a kamoli šta misli. I ne možeš da joj uhvatiš kraja ni računa.

Posao dobro ide i ja sam mnogo izvan kuće, na terenu gde premeravam zemljište. Kad se vratim, stižu mi anonimna pisma ili čak dolaze rođaci i kazuju o posetama koje Julka prima. Kad joj ozbiljno predočim da to ne valja i da tako ne može, ona se slaže sa mnom. Odobrava tobože sve, a radi i dalje po svojoj glavi. Ne pamti ništa i ne seća se ničega. To je fenomen, gospodine. Iz početka sam mislio da se pretvara, ali sam se posle uverio da stvarno zaboravlja.

I tako se to neprestano ponavlja evo već treća godina. Dokazujem joj sve jedno po jedno, kao čoveku, sve, da ne može biti lepše ni jasnije, i ona sluša mirno i gleda me bez reci, gleda me, ali kad dobro procenim i izmerim njen pogled, a ja to umem, jasno vidim da mi ne gleda u oči nego nekako pored mene, kao da je negde iza mojih leđa, tamo dalje, vašarska šatra, otvorena širom, jarko osvet-Ijena, i puna klovnova i cirkusanera.

Hvatam je čvrsto za ruku i tako primoravam da mi gleda u oči i da prati moj govor. Ona se prene i kao da se čak i postidi i malo pribere. »Pa, evo, slušam«, kaže. Ali, šta vredi što tako kaže kad ni pola minuta ne može ta vera da ustali svoju pažnju i da sluša onog ko joj ne govori o onom što nju

48 Kuća na osami 49

zanima. A šta je to što nju zanima, to niko živ ne zna. Ni ona sama. Zna šta je ne zanima. Sve ono što se odnosi na mene, na kuću, na porodicu, na ozbiljne stvari.

Dva minuta nisu prošla otkako je rekla da me tobože pažljivo sluša, a ja opet hvatam njen pogled kako prolazi pored mene i zaustavlja se tamo negde daleko pozadi, gde igra sam đavo u cirkuskoj areni. Vidim joj to po sjaju u očima.

Kako da prisiliš nekog da te gleda kad on neće, a neće ni da kaže: neću! Naprotiv. »Gledam te«, tvrdi jednako, a očigledno je da vidi drugo i da ne misli na ono što govori. A lice joj pri tom dobij a neki mučenički izraz.

Ista je stvar sa sluhom.»Moderiraj se, Julka«, kažem ja, opet u nekoj prilici, a ona

ne kaže ništa, samo sa dosadom sklapa oči. Kao da to, molim vas, nešto znači, i kao da je to neki odgovor. A ako ponekad i kaže nešto, to je samo tiho i rasejano: »da, da«, ili »jeste, jeste«. I to zvuči kao odjek tuđeg razgovora tuđih ljudi. Iz početka to i ne primećuješ, ali malo-pomalo biva ti jasno da ta njena odobravanja idu mehanički, iznad onog što ti govoriš, kao što i njen pogled ide mimo tebe. To počinje da te ljuti sve više i više, i naj-posle može čoveka da dovede do, do... do besa.

Razmišljajući o tom, ja sam došao do zaključka da ona veći deo onoga što ja kažem — ma o čemu govorio — prosto ne čuje. Neće da čuje, neće da napreže i troši sluh. Samo se pretvara da sluša, pa čak ne daje sebi truda da to pretvaranje izgleda pri-ro'lno i ubedljivo. Pa to je da i najmirniji čovek pobesni i da iziđe iz takta. Ja inače nisam takav; kod mene je takt iznad svega. Ali...

Govorim ja tako njoj, kao čovek ženi. To je moje pravo — je 1' te? — kao što je i njena dužnost da me sluša. A ona sve onako njenski: potpuno

odsutna žena. Upravo tu je, ali isključila aparaturu, i vid i sluh, otišla duhom ko zna kuda i ko zna s kim, a ostavila umesto sebe neki gramofon koji samo ponavlja: »da, da«, »jeste, jeste«. I to ide tako mehanički, bez veze sa onim što ja govorim; potvrđuje i odobrava, a i ne sačeka kraj rečenice da vidi šta sam rekao. Prosto uvredljivo!

Znate, može čovek biti miran po prirodi i dobro vaspitan od kuće, ali ima tako situacija u kojima sve to ništa ne pomaže. Kad osetiš da te neko ko živi s tobom toliko prezire da te i ne primećuje pored sebe, ne sluša šta kažeš i ne odgovara na tvoja pitanja, kao da ima posla sa detetom ili maloumnikom — udari ti krv u glavu, i ti osetiš potrebu da se braniš i da dokazuješ da si tu, živ, i da nisi lud.

Dešava se da se upravo u takvom trenutku otkine ono njeno »jeste, jeste«. Ja se trzam i zagledam bolje u lice uspavanoj lepotici pored sebe.

»Kako? Sta »jeste«?«Trenutak tišine. Koliko je potrebno da se bar malo vrati

sebi, zatim mala zbunjenost, uvređen izraz lica i mucanje:»Pa jest, jeste ... to što kažeš .. .-« »Sta kažem? Sta sam kazao, sunce mu nebesko!« Vičući to, ja skačem sa stolice. Ona, tobože uvređena, plače. Već!

Sad to, to je poglavlje za sebe, gospodine. Sta da vam kažem o njenom plaču i njenim suzama, i jecanju i zaptivanju, i nabubrelim usnama i pocr-venelim očima? Ah, ti teški, bezrazložni plačevi, to je prava nesreća koja tako nailazi povremeno i neočekivano i sve prevrne i uznemiri u kući. Naša mačka se nakostreši i tumara po sobama, Julkino psetance optrčava oko nas i laje bez prestanka, otvaraju se vrata i prozori kod suseda koji žele da čuju tu našu kućnu muziku. Sto je najgore, meni se takav plač čini izveštačenim i ne mogu da verujem u njega

50 4* 51

pa da me ubijete. A plava žena, kao što Je Julka, izmeni se od plača potpuno; pocrveni u licu i po grudima kao da su je odrali i izgleda kao istinski ne-srećno stvorenje.

I kad se ponadaš da se malo stišala, da dolazi sebi, i zaustiš da joj kažeš neku lepu reč, ona odjednom brižne ponovo. Sukti iz nje plač i čini ti se da se nikad neće ni zaustaviti, nego da će se sva, onako bela, sitna i punačka, istopiti u suzama i ridanju.

Kažem vam, gospodine, to nije plač kao što ima da žene plaču, nego zemljotres, ali s tim što se od njega i nebesa ruše. To je — ako ste gledali — šumski požar: ništa ne štedi i ničim se ne može zaustaviti. Taj njen plač ne da blizu sebi, ne dopušta raz-govora, ne zna mere ni razloga. Dok ona plače, ne postoji ovaj svet, a sa njim ni kuća, ni porodica, ni ja. Sve nestane u njenoj ciki i prasu. I sve mi se čini da to radi namerno i da potajno uživa u tom svom grcanju i zacenjivanju.

>>Moderiraj se, Julka«, pokušam da je mirim, a plač bukne ponovo, kao da sam kantu benzina dolio na prituljenu vatru.

A čudni su ti njeni nastupi plača, gospodine,zaista čudni. Iznenada nailaze, a isto tako prestajuodjednom. Teško je sa njima, ali još teže bez njih.Treba da znate da se moja žena bar jednom u mese-cu oseti tako smrtno uvređenom. A kad taj trenutaknailazi? To je teško znati i predviđeti. A tada, akone dođe do provale suza i plača, nastupa nešto gore.Julka se diže, juri kao furija, pakuje svoje ličnestvari i, bez objašnjenja, odlazi kud bilo, kome godbilo, majci, rođacima, na nečiji salaš, ili u hotel ususednom mestu. I tu čeka da dođem po nju. A kadse posle nađemo i pomirimo, nema ni reci objašnjenja, izvinjenja, ili tako nešto. A ja ne smem mnogoda zapitkujem, jer se bojim nove eksplozije. Sad, koda se tu snađe? I šta da se radi? ^ ,;,. , «.i

Kad se čovek pita — a ja se neprestano pitam — šta nju stvarno zanima, mogao bi zaključiti samo približno: igra, koještarije, besmislice. Jednom mi je, kad sam je malo jače pritisnuo, priznala da bi najviše volela da igra gola na trapezu u nekom jarko osvetljenom cirkusu, pred mnogobrojnom publikom. To mi je govorila veselo i zaneseno, kao da za tre-nutak nisam to ja, nego kao da nekom drugom govori, nekom ko joj nije ni rod ni pomozbog.

Pa onda je odmah i to porekla. Ne, kaže, nije to ono što ona hoće. Uostalom, nije ona to nikad ni rekla.

Dakle, nije rekla. I to mi u oči kaže. Eto, takva je to žena, i tako ja živim. Sad šta? Evo su dve godine prošle, a ne biva bolje. Nije to lako, gospodine. Dobro sam vaspitan i meka srca čovek, pile kad kolju ja ne mogu da gledam, ali sve se bojim poči-niću neko zlo jednog dana. Hoću.

Tu geometar ućuta. Izgledao je još sitniji i po-gureniji i bio tamniji u licu nego kad je počeo da priča. Ja iskoristih priliku i, otimajući se magiji njegovog pričanja, stadoh da se spremam za izlazak. Bili smo pred Novim Sadom. Voz je sa lupom i za-glušnom piskom prelazio most na Dunavu. Vagon je bio pun dima od lokomotive, neke prašine i večernjeg tamnocrvenog sjaja, kao da smo u kovačnici.

Digao sam se još pre stanice i stao da se praštam sa pogruženim geometrom. Stišćući mi vrhove prstiju slabim a grčevitim stiskom svoje znojne ruke, on mi reče brižno, gotovo poslovno:

— Znate, nikad ja to ne hih učinio.Na tom smo se rastali.Uzeo sam svoju kožnu torbu i zaputio se ka izlazu, ali

nisam stigao do njega, jer je u tom trenu nestalo vagona treće klase, i to bez zamagljivanja, bez ikakvog prelaza, odjednom.

52 53

Opet smo bili u mojoj gostinskoj sobi. Sve je bilo na svom mestu, samo je geometar bio već ustao i, lak kao senka ali snažan i nezadržljiv, kretao se prema vratima.

Hteo sam da ga molim da ostane još malo, da pitam za neke pojedinosti, da tražim objašnjenja. Sad sam ja hteo da pričamo, a geometar je, kao čovek kome se žuri, izbegavao dalji razgovor, pošto smo onaj koji je trebalo u svoje vreme da održimo, u vozu od Beograda do Novog Sada, naknadno obavili i završili. I nestao je kako se i pojavio, čudesno i tiho. A ja sam sada bio taj koji je ostao zamišljen, zbunjen i nezadovoljan.

CIRKUS

Dan, još protkan maglom, prilično je odmakao, a niko nije naišao ispod otvorenih prozora ni dozvao me, niti je zazvonilo zvonce na kapiji mog dvorišta. Obradovao sam se tom zatišju kao zasluženom odmoru i neočekivanom poklonu. Odmah posle doručka izišao sam i ispeo se stepenicama koje vode u strmu baštu iznad kuće da prošetam i udahnem vazduha. Tu sam osetio da me stalno prati neko daleko i nejasno osećanje: mnogo tame i mnogo jarke svetlosti; trube, bubnjevi, zadivljeni poklici, konjski topot, miris smrčeve strugotine, dah, šarenilo i zvuči cirkusa, i teška tišina prohladne palanačke noći; bezrazložni veliki zanos i isto takva i tolika potištenost.

Sve je to u vezi sa snom koji sam usnio minule noći, i odmah ga zaboravio. Ali uporedo sa danom, koji je jačao dole nad gradom i ovde oko mene, raslo je, zgušnjavalo se i dobijalo sve nove i sve jasnije crte i to moje sećanje na događaj iz detinj-stva, izazvano noćašnjim snom.

Na samom početku te školske godine, kad sam stupio u treći razred osnovne škole, stigla je u naš grad uzbudljiva novina.

Na prostranoj površini Velikog pijaca počeli su jednog dana da slažu neke grede i letve i da gomilaju sanduke. Idući iz škole, mi smo se zaustavljali

54 55

i posmatrali zaposlene ljude, strance i domaće, kako predano, očigledno s nekim planom, posluju oko tih stvari, i kako u tom radu svaka od njih dobija svoje mesto, svoj nov izgled i time objašnjenje i opravdanje. Sve zajedno: podiže se cirkus.

Još pre nego što je dovršena velika šatra od sivog platna, u našoj kući počeo je razgovor o tome da li treba ići na prvu predstavu toga cirkusa, i da li treba povesti i mene. Nisam razumeo sve što su moji roditelji govorili, ali mi se činilo da je nemo-gućno da neće iskoristiti sreću koja im se pruža. Manje je bilo izgleda da će povesti i mene. Takvo rešenje učinilo mi se isuviše lepo i povoljno, pa prema tome neverovatno i nedostižno. I unapred sam osećao ukus uzdržanih suza i čamotinju večeri u kojoj ću ostati sa baba-Smiljanom da »čuvam kuću«. Unapred sam znao da ću i ovog puta savladati ogorčenje, da neću zaplakati ni pokazati koliko mi je teško, i da će mi zbog toga biti teže. A ipak su me poveli. Suze su nestale negde u meni, ogorčenje sam zaboravio. Uostalom, ono se svekoliko pretvorilo u radost. Čarolija je već počela.

Sve je bilo izmenjeno. Jednolični život koji sam toliko mrzeo, sav je preplavljen uzbuđenjem, a uzbuđenje — to je za mene pravi oblik života, jedini dostojan da se nazove tim imenom.

Ranije se večeralo, svečano obuklo. Iz kuće smo izišli sa prvim mrakom, kad se inače redovno pregledaju prozori i zaključavaju i kućna i avlijska vrata. Spuštala se noć, a meni je izgledalo kao da sviće. Izdaleka se videlo da je Veliki pijac osvetljen, a u toj svetlosti kretali su se ili stajali ljudski likovi kao crne siluete. Iznad ulaska u šatru podrhtavalo je široko obasjano platno na kome je pisalo crvenim slovima: »Cirkus Veler«. Nemirna srca i pritajena duha ušao sam sa svojima u cikrus koji je bio jarko osvetljen. Nekoliko redova sedišta od neoblanjanih smrčevih dasaka sačinjavali su pravilan krug oko

56

cirkuske arene posute debelim slojem meke i žućkaste strugotine.

Čudo je već osvajalo moja čula. Igra je počinjala da se razvija. Osećao sam kako mi se lice žari i oči plamte, a u džepovima sam grčevito stiskao hladne prste. Kroz vrelu maglu ukazivala su mi se među gledaocima poznata lica naših građana, a ja sam se u čudu pitao otkud oni tu, i odmah ih gubio iz vida i zaboravljao kao poslednje ostatke života koji smo ostavili iza sebe i koji sad sve više bledi i nestaje.

U arenu su, uz smeh i radosno ptići je kliktanje, upala dva klovna. Trčali su, preturali se, preskakali jedan drugog; sporazumevali su se samo mimikom i dovijali se kako da jedan drugog nadmudri i što bolje nasamari. Ova dva smešna čoveka u šarenim odelima, sa nabeljenim licima iz kojih su sjale ljudske i ljudski umne i tužne oči, zasenila su sve što je dotle za mene značilo svet. A to je bio tek uvod u pravu veliku igru.

Grunula je muzika od limenih instrumenata i bubnjeva. Preda mnom se kao svetio, šareno i nemirno platno razvijao neki život kakav nisam mogao slutiti da postoji, a koji sam, u sebi, nesvesno, odavno očekivao. Javljalo se, izgleda, upravo ono što mi je u čestim časovima dečačke potištenosti toliko nedostajalo. »To je, to je to!« — govorio sam sam sebi i uživao kao zasebnu, izdvojenu slast svaki trenutak vremena koje je brzo prolazilo i svaku pojedinost prizora koji su se preda mnom odigravali.

Za klovnovima došla su dvojica artista na trapezu. Njihovi zamasi i skokovi izazivali su divljenje, a kad bi njihova vratolomna smelost došla do vrhunca, poneka žena u publici prekrila bi oči rukama i njen ustrašen, prigušen povik odjeknuo bi cirkusom.

— Aaah!Zatim su došle vežbe sa dresiranim konjima. Sa

strane je stajao direktor cirkusa u jahaćem ode-lu; na glavi cilindar, na nogama visoke čizme tesnih

57

sara. Ufitiljeni brkovi na nepomičnom licu. Vitlajući dugačkim bičem u ruci, on je mirno i nadmoćno, kao neko više biće, upravljao ćelom igrom. Ugojeni i sjajno timareni belci i vranci obilazili su uokrug, propinjali se ili padali na kolena na pucanj biča, i na isti takav znak odlazili iz arene. Poslednja slika izazvala je oduševljenje i burno odobravanje gledalaca. Na vrancu bez obeležja i svetle pege, koji je trčao između dva belca niža od njega, jahao je snažan i plećat jahač u raskošnom kostimu, a iza njega nabeljena i narumenjena žena u svetlom trikou, samo sa kratkom pelerinom od modre svile, vezanom oko vrata. Pošto su nekoliko puta učinili krug, žena se, na pucanj biča, vinula i ispela jahaču na ramena, a on je tada, očigledno velikim naporom, polako i oprezno počeo da se diže. Već idućeg trenutka on se, zavaravši oči gledalaca, ispravio i naoko lakim pokretom stao vrancu na sapi, pridržavajući samo prstima leve ruke ženu koja mu je stajala na ramenima. Pripijeni jedan uz drugog, tri konja su jurila, bacajući kopitima strugotinu po prvim redovima gledalaca; na srednjem je stajao snažni jahač, sa pobedničkim izrazom lica, a na njegovim ramenima, uspravna i sjajna, žena u trikou boje tela, kao naga, dok je za njom vijorila njena modra pelerina. Posle toga veličanstvenog prizora izišli su radnici, prostrli šaren ćilim i stali da zatežu žicu iznad arene, s jednog kraja na drugi. Ti ljudi u svojim običnim radnim odelima izgledali su kao zalutali ovamo iz onog davno nestalog sveta u kome sam i ja nekad živeo. Na žicu se ispela naročitim stepenicama mlada igračica iz Mađarske, po imenu Etel-ka. Direktor joj je pri tom pomagao ceremonioznim pokretima. Bila je sitna, nežnija i na izgled slabija od one jahačice, ali njeno telo je bilo savršeno vajano, u trikou od crne svile, sa posve kratkom zelenom suknjicom, jako nabranom oko kukova, dok joj je žut jelek stezao struk i slabo prikrivao grudi. U de-

snoj ruci držala je laki kineski suncobran. Najpre se kretala oprezno i sporo. Izgledalo je neverovatno da će preći preko te žice. Nekoliko puta se zanjihala i zastala kao da će pasti, kao da već pada, ali se krajnjim naporom, mašući levom, slobodnom rukom i svojim suncobranom, ipak održala i produžila da klizi po žici. Meni se u tim trenucima srce od uzbuđenja pelo u grlo. A kad je stigla na kraj žice, vratila se krećući se već lakše i sigurnije. Na licu joj je stalno lebdeo lak i bezbrižan osmejak.

To za mene više nije bio cirkus. Ta žica je bila razapeta od planine do planine, iznad nekog proletnjeg predela, a devojka na njoj prelazila je lebdeći, slobodnija od ptice i lakša od leptira, s jednog kraja širokog vidika na drugi, zajedno sa svojim skupocenim osmejkom. Cista i kao bestelesna, zvezda a ne žena.

Izgledalo mi je da čudu i lepoti nema kraja, da ti ljudi sve mogu, i ostvaruju sve što zamisle. Znaju šta hoće, a što hoće, to mogu. Nisu im potrebne reci ni objašnjenja. Govore pokretima. Ne oklevaju, ne greše, ne dosađuju se kao mi. Ne lažu, jer im to nije potrebno, i ne dopuštaju nikom i ničem u sebi ni oko sebe da slaže ili izneveri. U pouzdanju i iz-vesnosti se kreću i žive. Ne znaju za nesporazume i nedoumice. Preskaču, lebde ili lete iznad svega toga. Okrenuli su leđa onom što se tamo napolju zove život, ali samo zbog savršenijeg i lepšeg života. Sreć-ni su.

Takvoj sreći, činilo mi se, idemo u susret i mi. Život kojim smo do sada živeli natkrivljen je, i potpuno i zauvek potisnut. Sve su prepreke oborene. Igra će odsad biti smisao i sadržina života, a smelost i lepota njegovi redovni zakoni. Svi ćemo živeti i kretati se tako i izvoditi slične i još veće podvige.

Krut i zanemeo od tih otkrića, bio sam zaboravio sve drugo oko sebe, ne samo svoje sugrađane

58 59

nego i roditelje sa kojima sam došao. Činilo mi se da sam potpuno sam, da i nemam nikog svog, da sam tu došao jedino da saznam i vidim kako se živi u tom velikom svetu igre, bleska i veličine, a posle da produžim i sam tim putevima da, jašući ili lebdeći u smelim skokovima, savlađujem kao igrajući se prostranstva, radosno i lako, sa osmejkom na licu, srećan što me ljudi gledaju i što mi se dive.

Ali upravo tada, kad sam hteo da se osmehnem tome trenutku u susret, desilo se ono što sam najmanje očekivao. Kad je igračica srećno izvela i drugi put svoj hod po žici i vratila se na polaznu tačku, zagrmeo je bubanj i pobednički pisnula truba. Lepa žena je digla visoko svoj kineski suncobran, vesto se poklonila gledaocima na sve četiri strane, a zatim, kao da je bez težine, skliznula u naručje svom direktoru, koji je odbacio bič i dočekao je kao hladnokrvan i uzvišen spasilac.

Taj trenutak velikog trijumfa neobično se produžio. U meni se javila sumnja, pa strah. Prva pomisao da bi to moglo nagoveštavati kraj ove igre. Muzika je treštala, u publici je zavladao radostan žagor, neki su poustajali sa svojih mesta; u arenu su upali klovnovi i preturali se i okretali na rukama kao živi točkovi. Ušli su i ostali izvođači programa, klanjali su se i dobacivali poljupce publici.

Jedno po jedno, svi su oko mene poustajali. Ja sam ostao na mestu, nepomičan, držeći se obema rukama za dasku na kojoj sam sedeo. Bolno otrež-njen, sa nevericom sam slušao i gledao šta se to dešava oko mene. Sve je bilo u pokretu. Prve lampe su se gasile, konji su rzali, klovnovi vrištali, direktor pucketao bičem. Izgledalo je da mi se svi smeju. Kraj, kraj, kraj!

Tako dakle! Zar te stvari imaju kraj? Pa to je onda kao da i ne postoje! Zar igra i lepota mogu da lažu? Z.ar su to samo bleštavi, nestalni i prolazni prividi koji nas lako opsene i zavladaju nama da bi

nas isto tako brzo i neočekivano napustUi? Zašto su zametali onu igru kad su znali da neće i ne može trajati? I šta vredi sve to ako ne traje?

Jedva su me urazumili i odlepili od mog sedi-šta. Na izlazu sam se još jednom okrenuo i video kako radnici savijaju šareni cirkuski ćilim, a dva klovna trče oko njih i sapliću se uz veselu ciku i kreveljenje. Kraj! Savijaju ćilim — sve je gotovo! Kraj!

Napolju je bilo mračnije i hladno. Svet se razilazio. Moj otac i moja majka uzeli su me između sebe i vodili me, jedno za jednu, drugo za drugu ruku. S naporom sam održavao korak sa njima. Stiskao sam zube i nastojao da zadržim suze teškog razočaranja koje me je ispunilo svega.

Iz tog sećanja, koje je ličilo na živ san pod suncem vedrog jutra i dobijalo sve jasnije konture, prenulo me zvonce. Dole na kapiji neko je jako i dugo zvonio. Cuo sam kako mu otvaraju i kako ga uvode u kuću. Sišao sam niz ono nekoliko stepenica, ne čekajući da me zovu. U gostinskoj sobi nalazio se postariji čovek, stranac neki.

Atmosfera te prostrane sobe menjala se često iz osnova, a ponekad mi se činilo da se i obim i uređaj njen menjaju, već prema karakteru, izgledu i ponašanju gosta. Sad je ćela prostorija bila ispunjena nekom nelagodnošću i olovnom težinom.

Prema meni je na divanu sedeo oronuo i pohaban čovek. Da, pohabano je bilo ne samo njegovo odelo nego i lice i telo, ako se tako može reći. Na njemu je bio komplet od sivog debljeg štofa, požuteo i izgužvan. Svoj crni okrugli šešir popovskog formata čovek je čas stavljao na divan, pored sebe, čas ga opet uzimao na krilo i gladio, kao u neprUici. On je bio taj koji je izgovorio tu reč.

— Oprostite, ja sam u neprilici.'.; ■ •

60 m

Da, u neprilici je, to se vidi, ne samo sa šeširom i ne samo sa odelom i cipelama nesavremenog kroja i izgleda nego i sa jezikom kojim se izražava.

To je bio pravi austrougarski čovek, rođen sredinom devetnaestog veka u Trstu, a umro pre pedeset i dve godine u ovdašnjoj bolnici. Majka mu je bila Italijanka slovenačkog porekla, otac Ceh. Govorio je i nemački i češki i italijanski, ali nijedan od tih jezika nije znao tako dobro da ga u razgovoru sa pravim Nemcem, Cehom ili Italijanom ne bi mučilo osećanje manje vrednosti. Najbolje je znao jezik cirkusa, jer je u cirkusu odrastao i vek proveo; zamalo da nije i umro u cirkusu. Tu se služio naročitim govorom koji je bio mešavina mnogih jezika i podesan za objašnjavanje i nadvikivanje sa artistima, pomoćnim radnicima, pa i sa konjima i drugim životinjama.

Sa mnogo snebivanja, tražeći reci, on je rekao da se zove Romualdo Beranek, nekadašnji sopstve-nik i direktor cirkusa »Veler«, a zatim je nastojao da mi objasni razlog svoga dolaska.

Sećanja — ponekad, i ponečija sećanja — mogu da imaju veliku pokretnu snagu. Dok se o ljudima ne misli i ne govori, oni mogu da leže i trunu ne-osvetljeni i nepomični u zaboravu. Ali kad ih jednom pokrene nečije živo i snažno sećanje, onda treba ići do kraja; treba sve osvetliti sa svih strana, prikazati onako kako je uistini bilo i, ako je potrebno, dopuniti. Evo te dopune.

One noći, pre pola veka, kad je cirkus »Veler«na Velikom pijacu, na čitav sat pre svoje prve predstave u našoj varošici, zapalio svoje lampe, direktorje pregledao još jednom sav cirkuski materijal, kostime na osoblju i orme na konjima, prebrojao prihodod prodatih karata na kasi, a zatim otišao u kolakoja su mu služila kao stan. Tu je ležala njegovateško bolesna žena Ana. > c f u...

Uzeli su se pre više od dvadeset godina. On je radio sa konjima u cirkusu njenog oca. Ona je bila njegova vršnjakinja, punačka i rumena ćerka jedinica starog Velera, čiji je cirkus dobro radio i bio poznat u celoj zemlji. Mnogi su se otimali o tu na-slednicu, pametnu i dobroćudnu devojku. Sreća je poslužila njega. Kad je umro Veler, žena i on su ostali jedini vlasnici cirkusa. Nisu imali dece. Dug niz godina žena je vodila kasu i knjigovodstvo radnje. Njena štednja i umešnost pomagale su da se cirkus održi i u nepovoljnim godinama. Bila je rano pregojena i teška, ali uvek živahna, okretna i vesta u poslovima. Od pre pola godine teško se razbolela. Sad leži sva otečena i nepokretna, u kolima, na teret sebi i mužu.

Uvek je bila ljubomorna. Samo, to je bila ona laka i bezazlena malograđanska ljubomora, bez zloće i gorčine, bez pravog povoda i bez posledica, koja je čak davala neku draž i živost njihovom životu, punom rada, briga i seljakanja. Tek otkako je počela da poboleva, stvar je bivala sve više teška i ne-prijatna. Sto je najgore, sad ima za ljubomoru i opravdanog osnova. Direktor je zaljubljen u igračicu na žici, sitnu i laku a snažnu i vestu Mađaricu Etel-ku, kako može da bude zaljubljen čovek na izmaku snage, u svojoj pedeset i nekoj godini.

To je bilo neočekivano čudo, jer svi su ga poznavali kao trezvena i stroga čoveka koji nije nikad izdvajao nijednog od dvadesetak članova svoje trupe. A naišlo je to, ni on sam ne bi umeo kazati kad ni kako, naglo, bez mere i objašnjenja. Njegova pažnja odjednom se zaustavila i usredsredila na tu sitnu devojku koja je dotle bila samo jedna od »numera« njegovog programa. Privlačilo ga je sve što je ona radila ili govorila: svaka njena reč, svaki pokret i pogled slagali su se u njemu i, na kraju, isounili ga celog nekom uzvišenom i radosnom nežnošću kakvu nikad nije poznavao ni slutio da postoji.

62 63

Svi u cirkusu znaju to i primećuju, i uvek se nađe poneko da neku pojedinost direkcorovog ludovanja dostavi i bolesnoj ženi.

I sada, dok on oblači svečano jahaće odelo u kome nastupa u areni, ona govori tiho ali oštro, ponavljajući svoj svakodnevni i kao molitva jednolik niz prekora, žalbi i opomena, pomešanih sa stenjanjem i uzdasima.

Ona umire, kaže, i za sebe nema više šta da brine. Sa njom je svršeno. Kraj! Božja volja takva! Kraj! Ali ono što je muči i što joj zagorčava posled-nje trenutke, to je njegova luda i sramotna veza sa tom Etelkom koja mu može biti ćerka, ili još malo pa unuka. Zaludila ga belosvetska drolja koju su u njenoj trinaestoj godini zaticali sa konjušarima, u slami ispod jasala. Kako ga nije stid i od boga strah? Kako se ne seti njenog tate, starog Velera, koji ga je učinio čovekom, kad već ne misli na nju koja mu je bila drug i prijatelj, godinama, u zlu i u dobru. Misli li on, kukavac, da ga je Etelka izabrala zbog njegove mladosti, snage i lepote? Zar njemu, u njegovim godinama i njegovom položaju, još trebaju žene? Ali trebaju Mađarici njegove pare. Zar on ne vidi šta mu sprema igračica? Čeka samo da umre gazdarica pa da se venča sa njim, a tada će lako istisnuti njega i ostati gospodar cirkusa, sa njihovim jahačem Sivorijem, sa kojim i sada živi. Na prosjački štap će ga oterati. To je takva žena, otrovnica. Videće on to. I tada će se setiti nje i njenih reći.

Nastojao je, kako je najbolje umeo, da je razu-veri ili bar umiri. A činio je to mlako i nevešto.

— Umiri se, Andulko! Ti znaš da nije tako.— Sta nije tako? Ako si ti obnevideo, nisam ja šlepa. I

konji i psi u radnji znaju gde provodiš vreme posle ručka. Ne samo što ti prazni džepove, nego ti je popila mozak i srž iz kostiju. Eto si se sav usukao i olinjao. Pogledaj se u ogledalu da vidiš šta je uči-

64

nila od tebe. A šta ti tek sprema? Zao mi te, jadan čoveče, žao!Žena se zaplakala, a on je zalupio vratima i, zakopčavajući

poslednja dugmeta, otrčao u cirkus. A kad se po završetku predstave vratio, gladan i umoran, bolesnica ga je dočekala opet svojom jadikovkom koja nije imala kraja. I sad je trebalo spavati tu pored nje, misleći na sutrašnje poslepodne koje će provesti sa Etelkom.

Još te jeseni žena mu je umrla. Pokopana je na katoličkom groblju u Osijeku, gde je tih dana cirkus gostovao. Ubrzo se oženio Etelko.m. A posle je došlo ono što ne valja. Nekoliko nedelja nečeg što je ličilo na slobodu i uživanje, a zatim nepune dve godine gađenje, poniženje i rvanja sa đavolskom ženom koja ga je unižavala i vređala, sa nekom divljom nasladom, svakom prilikom i na sve moguće načine, u četiri oka i pred ljudima, ne ulepšavajući i ne krijući ništa. Sam nije mogao da shvati šta se to dešava sa njim. Često i uzaludno se pitao zašto je tako oduzet i nemoćan prema njoj, a otkud opet u nje ta snaga i sloboda i ta nezasitljiva potreba da ga kinji i sramoti pred svima i na svakom koraku; i to sve više i svirepije što je on više nastojao da bude nežan prema njoj i da joj ugodi u svemu. Osećao je samo da se topi i smanjuje i video da je, još za njega živa, u radnji zagospodario njegov nameštenik, jahač, Etelkin dragan, Sivori. Polovinom druge godine — cirkus se posle duže turneje po Hrvatskoj i Mađarskoj opet vratio u Sarajevo — Etelka mu je saop-štila suvo i poslovno da ona više ne može da živi ovako. Želi, kaže, da ima dete; naravno ne sa njim, jer je on — to i sam zna — jalov i nemoćan, a i kad to ne bi bio, ona neće dete od njega, nego od Sivorija. U tom je stvar. To je jasno: želi dete i ima-će ga. A neće ništa da krije i ni pred kim da laže. I hoće, evo, da ga na vreme obavesti o tome. On može, ako želi, i dalje da ostane pored njih; ako

5 — Kuća na osami 65

mu se ne sviđa, može da ide. Po volji! I govoreći to, gledala mu je pravo u oči, bez uzbuđenja, bez mržnje, hladno i rasejano.

Nije odgovorio ništa; nije mogao, nego je pobe-gao iz kola i sklonio se na skrovito mesto, iza štala, gde se izbacuje đubre, strugotina i svakojaki otpaci i ostaci cirkuskog života. Tu je ostao dugo stojeći nepomičan, šireći prste na rukama i gledajući svoje dlanove kao da ih dotle nikad nije video. I tu mu je u jednom jedinom trenutku postalo jasno ono što mu je dotad, evo već više od godine dana, izgledalo tako nerazumljivo i zagonetno — čas kao da jeste, a čas kao da nije i ne može biti — i on je najposle shvatio. To što je maločas stajalo pred njim i govorilo mu ono što niko živ smisliti nije mogao, a još manje drugom čoveku u lice kazati, to i nije Etelka, devojka koju je on upoznao i poželeo, tanku i glatku kao skli-zak mirišljavog sapuna, nego sama smrt i crna propast kojoj se nije trebalo ni primicati i od koje se sad valja braniti. To je udarac koji sačekuje čoveka na njegovom putu, u neodređenom trenutku i na nepredvidljivom mestu, i menja odjednom potpuno sve u njemu i oko njega, i određuje sve njegove dalje misli i postupke.

Istog dana kupio je velik lovački nož. Nikad nije voleo oružje ni razumeo ljudsku potrebu za njim. Cak i u tvrdom i grubom cirkuskom životu, u kome se valjalo nositi sa ljudima i životinjama svakojakih ćudi i raznih rasa, zazirao je od nasilja. Ali ovog puta nije mogao drukčije. Bio je uveren da je to jedino čime bi se mogao preseći onaj nevidljivo tanki i oštri a neraskidljivi konac koji ga vezuje za Etelku, i koji će ga udaviti sigurno ako ga, koliko danas još, ne preseče.

Nož je bio tu, ali nedostajalo je ostalo. Trebalo je ostvariti odluku, ali tada se pokazalo da je to lakše zamisliti nego izvršiti. Kad se, pred podne, vratio iz varoši i zatekao Etelku kraj prostrtog sto-

la, učinilo mu se da će lako preći put koji deli pomisao o udarcu od udarca samog. Ali kad je prišao bliže i izmahnuo nožem, pred njim se odjednom umesto sitne i nežne »ptičice sa žice«, kako su je u cirkusu zvali, našla ljuta tigrica koja ume da se brani i ne zna šta je strah. Nije odstupala, nego je išla pravo na njega i levom rukom hvatala za go nož, a desnom ga tukla po očima. Nasrtala je kao da brani ne samo svoj život nego i svoje još nerođeno dete i onog svog plećatog čoveka koji svako veče jaše na vrancu bez pege, a sa ženom visoko usrpavljenom na njegovim ramenima. On je vitlao nožem, smerajući na ono razgolićeno mesto ispod njenog belog i nežnog grla, jer je odranije još, sam ne zna zašto, zamislio da je tu negde čvor onog smrtonosnog konca koji valja po svaku cenu preseći. Ali žena nije dala blizu sebi, branila se ne snagom nego lakim leptirastim pokretima, i to tako kao da ima hiljadu ruku. A pri tom je vikala, ne vikala, nego urlala kao brodska sirena u magli, na Savi. Njegov nož je sa naporom tražio put kroz to neočekivano grananje i lepršanje njenih hitrih ruku, i sporo se probijao ka cilju. Tako je direktor izgubio nekoliko dragocenih sekunda, dok u sobu nije utrčao jedan od ona dva klovna i oborio ga, s leđa, jednim jedinim udarcem,

Dozvali su policiju. Kad su ga podigli sa zemlje, držao je još jednako nož u ruci, i bacio ga je tek na oštar stražarov poziv. Odveli su ga vezana i krvava, dok su njoj previjali sekotine na dlanu leve ruke.

Zadržan je u zatvoru, a posle upućen na posma-tranje. Etelka je uzela advokata. Direktor se branio sam. Branio se oštro i odlučno, pa ipak, ili možda upravo stoga, pogrešno i bezuspešno. Dokazivao je da nije neuračunljiv. (»Da, bio sam neuračunljiv, ali samo onda kad sam onako ludo poželeo mladu sitnu ženu sa žice; inače, ni pre ni posle toga. Uostalom, to je moja nesreća, moja lična stvar. Pa zar

66 5* 67

je pravo da za to budem kažnjen i izgubim sve svoje, i samu slobodu?«) Zeleo je samo jedno: da obavesti svet o svom slučaju i da pokaže na živom, nevero-vatnom primeru šta mogu zli ljudi i vesti advokati da učine od čoveka koji pogreši u jednom trenutku i sam krene putem sopstvene propasti. Ali, stvar je išla teško. Niko nije hteo da ga dokraja sasluša ni mogao da shvati. Što je najgore i prosto neshvatljivo, osoblje cirkusa bilo je protiv njega, a za novu gazdaricu i njenog ljubavnika, i tako i svedočilo pred sudom. Lekari i sudi je su mu prebacivali što je »slabu ženu« napao nožem. Čuvši to, u njemu se digao talas gorke ironije. Smejao se gromko. Učeni su ljudi i stručnjaci su, a ne vide da nije u pitanju slaba žena, nego lukava i krilata zmija! A kad je hteo da im dokaže da je bio prisiljen da se brani, i sa snebivanjem i kao za sebe, pominjao svileni konac koji je pretio da ga uguši, oni su se značajno zgledali između sebe, umirivali ga i sažaljivo tap-šali po ramenu. Ipak, on nije gubio nadu. Ali izdala ga je jetra. Nije doživeo kraj svoje parnice. Umro je ovde u Sarajevu i sahranjen je na groblju u Koševu.

Tu je direktor zaćutao jedan trenutak, a onda se naglo digao:

— Izvinite što sam vas uznemirio, ali sad znate sve. Bar onoliko koliko i ja. Sad možete dopuniti svoje sećanje iz detinjstva. Jer svaka stvar u životu treba da bude osvetljena sa svih strana. Inače, ja ništa ne tražim od vas, i neću više da vas zadržavam. Izvinite!

Nespretno se opraštajući, krenuo je put izlaza. Pred sobom je nosio sa obe ruke svoj veliki crni šešir, kao neki predmet koji je ranije zaboravio ovde i sad odlazi zadovoljan što ga je našao.

JAKOV, DRUG IZ DETINJSTVA

Došao je jednog jutra kad, slučajno, nije bilo nikog od posetilaca. Ušao je mirno, pozdravio se i seo prirodno, kao čovek sa kojim nas vezuju poznanstvo i prijateljstvo iz detinjstva. Bili smo nekad susedi i igrali se kao dečaci na istoj jaliji, iako nismo išli u istu školu, a posle smo se izgubili iz vida. Se-ćam ga se bolje po neobičnoj zakrpi na pantalonama ili krasti na kolenu, koja nije htela da zaraste, nego po imenu i prezimenu ili nekim osobinama.

Ovo je njegova priča.U detinjstvu je čuo (i zapamtio) da liči na svog dedu

Marka. A taj Marko bio je dunđer, čovek i majstor starinskog tipa. Dobro je radio i prilično zarađivao. Ipak, naišla bi ponekad rđava godina kad se malo gradi, pa prema tome malo i zarađuje. Posle bi došlo nekoliko dobrih godina zaredom, ali u svakoj od njih bilo je malo strepnje i straha od one posled-nje rđave i od mogućnosti da opet takva neka naiđe.

Važio je uopšte kao dobar majstor, a naročito veštak za moderno građenje krovova. Velik je bio u našem gradu broj krovova koje je on radio sa svojim pomoćnicima. Po tadašnjem običaju on je, kao čovek majstor i domaćin, išao ulicom oborene glave, ali i tako idući znao je sve krovove koji su »njegovi«, i s vremena na vreme bio podigao pogled do nekog od njih, da vidi kako se drži i kako podnosi ćudi vremena. Na mnoge od tih krovova on je gledao

68 69

kao na dobro poznate useve ili voćnjake koje je sam posejao i zasadio. Od krovova je živeo, a od krovova i bolovao, jer su reumatizmi i srčane mane bile redovne bolesti dunđerskog esnafa. Pa i neobični način njegove smrti vezan je za krov. Pre nego što će navršiti pedesetu godinu, popeo se tako jednog dana na tek završen kućni tavan da izvrši poslednji pregled. Kako se dugo nije vraćao, njegov pomoćnik ga je najpre dozivao, a zatim se i sam ispeo gore. Tu ga je našao obešena o tanku pomoćnu gredu tek dovršenog krova.

Otac je prekinuo porodičnu tradiciju i nije se bavio tim zanatom; Jakov pogotovu ne; tako je dun-đerski zanat iščezao iz njihove porodice. Pa ioak, nešto od njega je ostalo, jedna zajednička crta koja se, kao nasleđe, protezala dalje.

Radeći na krovu, do pasa u njemu a od pasa u slobodnom prostoru, Jakovljev ded se pri tom poslu čas znojio od sunca i napora, čas drhtao od vetra i promaje, čas bezbrižno pevušio, a čas proklinjao sat u koji se rodio i psovao »sve živo i mrtvo« — sam ne zna kome. Tako naizmence. A te razlike u tem-peraturama i raspoloženjima smanjivao je — rakijom. To je bio drevni dunđerski običaj. To se znalo. Zbog toga se tada, po nekoj turskoj poslovici, i govorilo: dunđerin biti, a ne piti, može li biti?

Ali i posle, kad je zanat nestao iz njihove porodice, i kad se ona rasturila, jedno je ostalo pri njima: navika da svaki i najmanji poremećaj ravnoteže, bio on duhovni ili fizički, ispravljaju i lece — rakijom. Tako mu je činio otac, tako čini i on. A šta to znači, zna se. Upravo, i ne zna se koliko bi trebalo. U stvari, oni se rađaju poremećeni rakijom, onom koju su popili njihovi stari, a posle se dalje remete onom kojom se viđaju i brane od nasleđene poremećenosti. To je začarani krug.

I suviše lepo rečeno. U stvari, njegov, Jakovljev, položaj — trezveno gledan i pošteno kazan —

nema ničeg čarobnog ni neobičnog. Bankarski činovnik. Pristojna plata i siguran položaj. Žena i troje dece. Najstarija, devojčica od trinaest godina; ono dvoje muške — mlađi. Pored plate zarađuje prilično, jer ga često pozivaju kao stručnjaka za pregled računa. Ali od svega toga odlazi, već odavno, polovina na piće, a druga na sve ostalo. Polovina najmanje. Znao je da to nije uvek dovoljno za izdržavanje kuće i porodice. Slušao je to, isuviše često, od žene, a ponekad i od starešina. Svi ga osuđuju. Prebacuju mu da je samoživ i sebičnjak, nedruštven tip. Njihove prekore primao je ravnodušno, i odmah zaboravljao.

Sa više prava — tako je mislio Jakov u sebi — mogao bi on za njih, porodicu i starešine, da kaže da su paraziti i da ga iskorišćuju. Ali on to ne kaže. On ne govori uopšte. Znao je dobro da mu svi zajedno ne mogu ništa, jer on nije od onih što posrću ulicom, što se zadužuju ili izazivaju skandale. Nije takav da bi mogli da ga otpuste, još manje da ga proglase neuračunljivim. On je njima potreban više nego oni njemu. — A on mudro pije, oprezno i lukavo ide uvek do granice nedopuštenog i abnormalnog. Tu, na toj granici, najslađe se pije. Objašeš granični zid, pijuckaš mašući nogama, i posmatraš šta se događa u oba ta sveta, s jedne i s druge strane zida. A u neko doba prebaciš se natrag, na ovu stranu i, kao da ništa nije bilo, ideš svojoj kući i živiš kao i svaki drugi čovek, građanin i službenik, ma šta o tebi mislili i govorili tvoji sugrađani, pa i tvoji najbliži. U isto vreme osećaš se nadmoćnim, jer znaš više od ostalih ljudi i vidiš bolje i dalje od njih.

A sutradan opet tako. Sedneš sa rakijom koja ubrzo počinje da te diže, dok te ne ispne na onaj granični zid sa kojeg gledaš i onu drugu stranu sa njenim čudesima. Kad bi čovek, nešto, napisao sve svoje misli i osećanja u vezi sa onim što tu ponekad sagleda, i kad bi to objavio, bila bi to duga i zanim-liva priča, možda otkrovenje i književni događaj.

70 71

Ali Jakovu to na um ne pada, jer se uvek čudio onima koji pišu, štampaju, prodaju i rasturaju svoja saznanja i svoja intimna osećanja. Uostalom, on mrzi svaku ambiciju i utakmicu, prezire uspeh, i sa od-vratnošću gleda na sve što se zove javnost.

U službi je isto tako, i još bolje. U gimnaziji je važio kao odličan matematičar. Nastavnik matematike bio je tako oduševljen njegovom »izuzetnom obdarenošću« da je u dečaku Jakovu već video genija koji će ostvariti ono što njemu nije pošlo za rukom, U svoje vreme on je bio siromašan đak, ali matematički genije. I on! Poslali su ga na univerzitet u inostranstvu. Tu je odmah zapažen. Stari i ugledni profesor toga univerziteta hteo je da ga uzme za svog asistenta i da mu, kao priđe, da za ženu svoju ćerku, postariju devojku, koja se opro-bala na pozornici i u drugim raznim lepim veština-ma. Ali tada je mladić, koji je toliko obećavao, odjednom napustio sve i vratio se ovamo u zemlju, pa u svoje rodno mesto, gde je, kao nastavnik, godinama izvodio jedan po jedan naraštaj od prvog razreda do mature, počinjući uvek iznova. Ništa nije napisao ni objavio. Život mu je prošao siv i jednoličan. Bio je planinar i voleo da peca pastrmke u gorskim reči-cama, ali ni u tome nije pokazivao neke strasti ni naročite veštine. Sad živi kao starac, u penziji, i viđa se samo na jutarnjim samotnim šetnjama.

Veliko je bilo razočarenje toga njegovog nastavnika kad se Jakov posle mature odjednom resio da ne ide na dalje studije i stupio na službu u skromnu lokalnu banku.

U toj banci Jakov je proveo četrnaest godina. Svi su ga, naročito u poslednje vreme, smatrali alko-holičarem, i to onim od najgore vrste koji »pije ispotiha«. To je on znao, ali je isto tako znao da mu ne mogu ništa, jer je među najboljima na poslu, tako reći neophodan. U službi je ne samo napredovao kao i drugi nego je nagrađivan. Nije se desilo

ono što su mnogi predviđali, a njegova žena prva, nije mu »rakija mozak popila«. Naprotiv, njegov mozak je pio rakiju, ali se držao dobro, i Jakov se, isto kao u đačkim godinama, kad je trebalo da ide i studira za »matematičkog genija«, brzo i nepogrešno snalazio u računima i svakoj vrsti računskih poslo-va. I sam je primećivao neizrečeno divljenje i skrivenu zavist slabijih od sebe, ali nikad nije mogao da shvati čega tu ima izuzetnog i neobičnog. Znao je samo da se tim svojim darom bar donekle iskupljuje u očima sveta, i verovao da će tako biti i ubu-duće. Tako je mogao da čeka i dočeka svoj valjda ne daleki kraj, jer otkrića i zadovoljstva koja pruža piće, kad se tako pije, pretežu sve one neprilike i bede koje dolaze sa porodične, društvene i službene strane. Tako je bar Jakovu dugo izgledalo. Nego, drugo je što čoveka zbunjuje i plaši. Drugo i teže! A to se teže i kazuje.

Tu Jakov uzdahnu glasno, tu promeni i ton govora i položaj u kome je sedeo.

Ne, on se nikad nije bojao stvarnog života ni odnosa koji vladaju u njemu. Ali se smrtno uplašio bezimenih, nadmoćnih snaga koje nevidljivo kruže u ljudima i oko ljudi i o svemu odlučuju umesto njih, što znači da stvarno vladaju ljudima. A sve te snage imaju isto poreklo i mogle bi da nose jedno zajed-niko ime — alkohol. Rakija koju su naši stari popili, kad nas nije bilo ni u klici, kao i ona koju mi pijemo i moramo da pijemo, upravlja tokom naših misli, daje boju našim osećanjima i u znatnoj meri određuje naš način života i naš odnos prema svetu. Na kraju, ta rakija je svuda oko nas, kao neprolazan okean od koga nema spasa.

Jednog dana Jakov je uhvatio svoju ćerku kako, misleći da je niko ne vidi, žedno ispija malo piva što je ostalo na dnu čaše. Po ćelom njenom držanju, njenim pokretima i naročito njenom pogledu, video je sa užasom da je sve već poplavljeno i zatrovano, i

72 75

potomstvo i potomci potomaka. Otrov je utoliko opasniji što je postepen, prijatan i prividno bezazlen. Čitavi naraštaji, oni ispred nas kao i oni iza nas, robovi su alkohola i unapred osuđeni, pa ma šta radili i ma kako se branili. Dete alkoholičara, sve ako usled naročitih subjektivnih okolnosti samo i ne bude alkoholik, postaje čovek koji se ne snalazi u životu i usled toga mnogo i uzaludno pati, i pre ili posle propada.

Živeći i razmišljajući u poslednjim godinama svoga života, došao je do tog zaključka. Alkohol je otrov koji ovakve kao što je on vodi na svaki način ka samoubistvu. Razni su samo putevi kojima se do toga dolazi i različit samo oblik toga samoubistva, kao i suma bola i patnje koja ih prati na tom putu. Ako alkohol čoveka brzo osvoji, i načne u njemu bitne životne centre, tako da telesno orone i duhovno klone do potpune obamrlosti i uzetosti — to je povoljan slučaj, jer stvar, ma koliko da je ružna i teška, bar ne traje dugo; pod anestezijom alkohola, žrtva ne oseća svoj pad, i umire ne sagledavši svoje pravo stanje. Mnogo je teži i složeniji slučaj onih koji se odaju piću, ali i pored toga dugo sačuvaju svežinu duha i snagu tela. Njihova osetljivost se razvije do bola. Njihova misao ne stane i ne otupi, nego ih vodi pogrešnim putevima; i ukoliko je oštrija i pronicljivija, utoliko gore po njih. Njihov duh je živ i budan, zapaža sve, ali boluje od neizlečive bolesti da se sa svim što sretne i ugleda lako i nezdravo mesa, jedini i poistovećuje. Oni pate od pogrešnih predstava i manijački vide sebe u svemu i misle da sve mogu da prime u sebe. To ih nagoni da izvode pogrešne zaključke i dolaze u nestvarne odnose sa ljudima i događajima. Unutrašnjost tih ljudi liči na neku oštećenu telefonsku centralu koja radi, ali u kojoj su sve žice isprepletane tako da oni čuju stotine razgovora, poziva i pitanja u isti mah, a ne čuju ono što se na njih odnosi i što bi jedino trebalo da

74

čuju, nego se samo uzaludno muče da se u tom haosu snađu. Oni ne vide uvek jasnu granicu između onog što jeste i što nije, ne razlikuju ono što može biti od onog što ne biva. Covek otrovan alkoholom pati od povremenog ludila. Njegov mozak je kao razgra-đeno imanje u koje svak može u svako doba, bez zapreka, ući i uneti što god hoće.

Jakov se i ne seća kad je to počelo u njemu. Vrlo rano. Još u mladalačkim godinama, pre ženidbe, kad nije pio mnogo ni redovito. Načuvši nešto, iz novina ili razgovora, o raznim krađama i preva-rama, prestupima i zločinima, počeo je da ih, odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga, dovodi u vezu sa svojom ličnošću. To se dešavalo naročito kad bi o takvoj stvari saznao nešto iz novina koje je, usamljen i nezadovoljan, čitao kraj rakije, u uglu neveselog bifea, ili kad bi o tom čuo on neprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivač-kog. Tada bi mu odjednom krv udarila u glavu, ovratnik postajao tesan, i znoj orosio čelo.

Od tog trenutka počinjala je njegova »veza« sa mračnim i ružnim delom za koje do tada nije ni znao da postoji. Sve što bi video, čuo ili čitao, on je sada primao i ispitivao samo sa jedne tačke gledišta: da nije na neki dalek i posredan način i on upleten u tu tešku i odvratnu stvar? Dobro je znao i često ponavljao sam sebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. Jedno vreme bi i uspevao da se održi u toj jasnoj i logičnoj svesti. Ali već sutradan, ili još istog dana, povodom neke vesti u štampi, neke reci koju bi čuo u prolazu, ili mutnog osećanja koje bi odjednom iskrslo u njemu, sve je počinjalo iznova. Tek što je zaključio da »veze nema i ne može biti«, uhvatio bi sebe kako grčevitim naporima misli traži alihi koji bi najubedljivije dokazo njegovu nevinost u toj stvari. I opet bi uzalud nastojao da se seti svoje ^'■jasne i logične svesti« i da pomoću nje potisne s^^oja luda strahovanja. I u tim trenucima, on je, doduše,

75

znao da nema i da ne može biti ni senke od neke njegove krivice. Pa ipak, sva je njegova unutrašnjost bila uznemirena i sve misli zamršene. Nije krivac ni sukrivac, toliko zna i uviđa, a opet po nečem, sam ne zna po čemu, mogao bi to i biti. Nekim glupim i zamršenim sticajem okolnosti moglo bi se, na primer, desiti da i njegovo ime bude u toku istrage pomenuto, da bude salušavan, bar kao svedok.

Takve pomisli i takve bojazni kočile bi mu dugo rad i mutile svaku radost. I snivao bi o tome. A novine je otvarao sa strahovanjem, i sa strepnjom se odazivao na telefonske pozive, naslućujući mogućnost, sam ne zna kakvih to, teških i mračnih vestii poruka.

Takav poremećaj traje obično dve do tri nedelje, sa kraćim ili dužim zatišjima, bez kojih bi bio neizdržljiv, oduzima mu dobar deo životnog veselja i radne sposobnosti, često dovodi do očajanja i pomisli na smrt i nestanak kao jedini izlaz. A onda — stane da bledi i iščezava. Još ponekad se javi, pred veče, sa buđenjem, u noći, kad i inače sve aveti u čoveku ožive. Najposle, nestane potpuno. Zbriše ga spasonosni zaborav ili ga smeni, drugim nekim povodom, neka nova pogrešna predstava, isto toliko živa i mučna, i isto toliko nestvarna i prolazna.

A za ćelo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek, vršeći svoje građanske dužnosti i krećući se među ljudima. Nikom ne kazuje svoje patnje ni svoja strahovanja. Jer, nesreća i jeste u tome što otrov alkohola najpre usami svoju žrtvu, stvori oko nje pustinju, odvajajući je, sve postepeno i polagano, od porodice, poznanika i prijatelja, od svih koji čoveka okružuju i ne daju mu da padne, a vezujući je sve čvršće za svet nepostojećih grehova i uobraženihodgovornosti.

I naj posle, iza svakog ovakvog »napada«, koji nestane bez traga, ostaje ipak u čoveku neki cm talog. I što je kriza bila jača i dugotrajnija, to je

76

talog crnji, teži i obilniji. Tako da svaka naredna kriza zatiče žrtvu manje otpornom i pogađa je jače. Razume se da živ čovek beži od svega toga, koliko može, i spašava se kako ume. Ne znajući ništa bolje, on i tu tajnu ranu, koju mu je zadao alkohol, leci — alkoholom. Tako je činio i Jakov, iako je lek pomagao sve manje, a patnja bivala sve veća, dok se nije jednog dana, posle petnaestak godina mučenja, setio da i njihova kuća ima tavan i potkrovlje. To je bilo kao neko otkriće i spasenje na vidiku. U jednom trenutku, kad nikog nije bilo u kući, uzeo je dugi gajtan od belih zavesa koje je žena tih dana dala u pranje, i zaputio se na kućni tavan. Tu jebio kraj.

Ali, priče o alkoholu nemaju kraja. Bar ne tako brzo. Posle vešanja na tavanu, koje je mnoge iznenadilo, Jakov je sahranjen na koševskom groblju, a porodica je nastavila da živi, u senci onog što se desilo, teškim životom, na tankoj penziji. I živela je, oskudno ali pristojno. Majka je bila okretna žena, a deca su dobro učila. Cerka je studirala tehnologiju i završila lako i dobro svoje studije, ali upravo kad je trebalo da dobije nameštenje, obolela je od teške, neizlečive melanholije. Dve godine je provela u duševnoj bolnici. Poslednjih meseci ležala je kao mrtvac i odbijala svako jelo. Hranili su je veštački. Tako se i ugasila jednog dana, neprimetno. Stariji sin je poginuo kao student na samom početku rata, pri nemačkom bombardovanju Sarajeva. Mlađi je završio škole i odavno je nasatvnik fiskulture. Pre dve godine se oženio. To je snažan i vedar čovek u najlepšim godinama; ne pije kapi alkohola, ne puši, živi za sport i gimnastiku. Ali ko može predvideti šta će još biti od njega, a šta od njegove dece.

Eto, to je bleda i površna slika jedne porodice, kaže Jakov na kraju. Ali, on nije došao da to ispriča. Nikako. I zašto bi to pričao? Kakva mu je to tužna slava! Nije uopšte u pitanju njihova porodica. Dobro,

77

neka ide sve kud je pošlo! Ali takvih kao što su oni ima na hiljade i hiljade. To je pitanje alkohola koji zamračuje, podgriza i uništava ljudima život kroz naraštaje. Usred mirnih vremena i civilizovanog života ljudi, otrovani pićem predaka, truju sami sebe i svoje potomstvo, javno, mirno i slobodno, kao da čine najprirodniju i najbolju stvar na svetu. Zar to nije pitanje kojim bi živi trebalo da se pozabave? A zatim, onaj beskonačni lavirint nasleđa koji se, kad je reč o čoveku, otima svakoj sigurnoj proceni, svakom i najsuptilnijem računu! Problem je prost, i stravičan u svojoj jednostavnosti. Ni zdravom i trezvenom čoveku nije lako probijati se kroz teški i složeni ljudski život, i biti čovek. Sve snage našeg tela i sve svetlosti našeg razuma jedva da su nam dovoljne da se održimo i napredujemo, a mi se još opijamo i trujemo, sebe i druge. Je li to zaista tako? I kako je to mogućno? Kad bi se živi ljudi, koji svi odreda hoće i vole da žive, sakupili negde, seli i zamislili se i, prešavši rukom preko očiju, upitali se je li zaista mogućno da oni koji se tako uporno brane od bolesti, patnje i smrti, u isto vreme sami gaje sve te bede, i šire ih na svoje potomstvo — tada bi valjda postalo jasno svima da tu treba nešto menjati, da se treba braniti. On zna da se protiv toga zla i radi. Postoji nauka, postoji društvena borba protiv alkohola i njegovih posledica, kao i protiv svih droga i opojnih sredstava. Ali šta je sve to? Tužno malo. Protiv svake i najnevinije epidemije preduzima se i čini više. Toliko nevolje su savladane i otklonjene zauvek od čoveka, a pred ovim apsurdom stojimo nemoćni, iako sve zavisi od nas samih. Razmišljajući o tome, on se često pitao zašto je tako. Eto, na pri-mer, književnost! Piše se toliko; svuda, o svemu i svakojako; pa zar se ne bi moglo i o tome pisati? Ali snažno, oštro. Prikazati stvari onakvima kakve jesu, opomenuti ljude, prodrmati savesti, alarmirati zakonodavce, higijeničare, ćelo društvo.

Tu Jakov zastađe za trenutak, a onda položi obe ruke dlanovima na sto, kao da bi hteo jače da obe-leži svoje prisustvo, i zagleda mi se pravo u oči.

— Zbog toga sam ja danas došao do tebe. Da bar porazgovaramo.

Porazgovarali smo. Razgovor je trajao dugo, a bio je onakav kakav je mogao biti. Otprilike, kao da emo ogroman kameni blok podigli za delić sekunda uvis, pa ga opet pustili da se vrati u svoje ležište. Mnogo reci i ubrzanih ili isprekidanih rečenica, a sve zajedno: ništa.

U neko doba Jakov se digao i oprostio kako se opraštamo sa drugovima iz detinjstva koje smo vi-deli posle mnogo godina — nekako sporo a rasejano. Opraštao se kao čovek koji zna što zna, ali ne želi da dosađuje i, stvarno, i ne veruje mnogo da će nešto postići ovom posetom.

Ispratio sam ga do u dvorište. Otišao je ne okrenuvši se i ne rekavši reci. Nestao je iza velikih avlijskih vrata, ali tako nekako da nisam primetio ni kako su se otvorila ni kad su se zatvorila za njim.

78 79

PRIČA

Do maločas je sedeo tu jedan od mirnih i prijatnih posetilaca, Ibrahim-efendija Škaro. On je, uop-šte, izuzetak među mojim gostima. Retko se javlja, a kad naiđe, ne ostaje dugo. Već od prvog trenutka, on i sedi i razgovara tako kao da bi se svakog časa mogao dići, učtivo oprostiti i — otići. A kad se desi da zasedne i da se raspriča, to je pravi praznik. Nikad on ne priča o sebi, ne brani se i ne pravda, ne veliča i ne nameće. Dok drugi redovno žele da uđu u moju priču, i ponekad to neumesno i nasrtljivo traže, on bi, naprotiv, više želeo da ga nigde ne pominjem i, ako već iznesem neku od njegovih šala, da ne kazujem čija je.

Ispratio sam Ibrahim-efendiju, vratio se i opet seo na svoje mesto na kome sam ga sve dosad slušao. Izgleda mi kao da nije ni napustio moju sobu, kao da je nešto njegovo, nevidljivo ali živo i stvarno, ostalo iza njega tu i nastavlja da mi priča, i to ne recima nego neposredno, samim živim smislom Ibra-him-efendijinog pričanja. Slušam tišinu svoje sobe kako mi priča dalje, i s vremena na vreme klimanjem glave potvrđujem to što čujem. Da me ko sa strane posmatra, pomislio bi da nisam pri čistoj pameti. A ja to slušam sami, inače nečujni, izvor svih Ibrahim-efendijinih priča.

Njegov otac, Hamidaga Skaro, bio je u svoje vreme jedan od uglednih ljudi ovog grada. Njegova

je reč — reč pravednog i neustrašivog čoveka — važila kod vlasti i među građanstvom i često bila presudna. Oženio se dockan, čuvenom lepoticom iz Sulejmanpašića kuće, a proveo je sa njom u braku svega pola godine.

To je bilo pre nešto više od sto godina, u vreme kad je na Bosnu stigao Dželaludinpaša, pozvao sebi u Travnik prvake iz ćele zemlje, i na pre varu ih sve poklao kao nemoćnu jagnjad.

Hamidaga, koji je takođe bio pozvan u Travnik, ali nije hteo da ode i odvraćao druge od tog puta, otvoreno je iznosio svoje mišljenje i osuđivao vezi-rova nedela. Uplašeni, ali željni pravde i odmazde, ljudi su ga slušali kako govori ono što svi misle, a niko ne sme da kaže. Ali to je trajalo svega nekoliko dana. Jednog petka, pre sumraka, kad se građani vraćaju svojim domovima, susrela su ga četiri čoveka, na Atmejdanu, u blizini njegove kuće. Da bi mu načinili slobodan prolaz, razdvojili su se, po dvojica sa svake strane. U tom ga je onaj najbliži, s leva, neočekivano udario nožem u grudi i oborio na mestu. Uz povike kojima su zavarali svet što se još nalazio na Atmejdanu, razbežale su se ubice na sve strane. Hrabriji prolaznici počeli su da prilaze ubijenom i da dozivaju zaptije.

Tada se desilo nešto nezapamćeno. Na Skarinoj avlijl lupnula su teška vrata, iz njih je istrčala mlada i lepa Hamidaginica, bez feredže i jašmaka, u čarapama, onako kako se zadesila na doksatu svoje kuće, sa koga je izgledala agin povratak. Pretrčala je, tako otkrivena, pola trga, snažnim pokretom ruku raskrčila sebi put među sakupljenim ljudima, i sa muklim vriskom pala po telu oborenog čoveka kome je iz grudi poslednjim, slabim ključevima šikljala vruća krv.

Ljudi su, snebivajući se, zakretali glave od ne-zabuljene žene. Ubrzo su iz avlije istrčala dvojica Skarinih momaka. Jedan od njih doneo je belu ši-

80 6 — Kuća na osami 81

roku bošču i njome pokrio ženi lice i stas, pošto su je najpre odvojili od mrtvaca. Na bošči su odmah planuli tragovi njenih okrvavljenih ruku. Uveli su je u avliju, a zatim viz pomoć prolaznika uneli i pokojnika.

Tako je — u to niko nije sumnjao — smrt došla iz Travnika po Hamidagu Skaru.

To je bio jasan znak vremena. Carski namesnici u Bosni pretvorili su se u obične krvnike koji dolaze ne da primenjuju zakon i štite građane, nego da ubijaju prvake, bilo u samom vezirskom konaku u Travniku bilo posredno, preko najamljenih ubica, po svim mestima ove zemlje. O tom se ogorčenim šapa-tom pričalo po Bosni, a uz to se, kao čudo i strašan primer, pominjala velika ljubav mlade žene koja je pogazila sve propise i obzire i nepokrivena istrčala na ulicu, među svet. Jedni su je osuđivali zbog toga, drugi branili i pravdali. Ništa od toga nije dopirale do Hamidaginice koja je potpuno potonula u nemu žalost za izgubljenim mužem. Tri meseca posle strašnog događaja rodila je muško dete.

Još svega godinu dana negovala je svoga sina i dojila ga svojim mlekom, zatrovanim mržnjom i ne-prebolnom žalošću, i sve više kopnila i venula, a zatim je otišla sa sveta, ne našavši reci za ono od čega je umrla. Tetke su prihvatile i odnegovale posmrče.

Od deteta je postao mladić, od mladića čovek. Može se naći još poneki starac koji ga se seća onakvog kakav je, dok je živeo, hodao po Sarajevu — pričao.

Čudan čovek. Iz dobre i imućne kuće, i škole je učio, ali nekim poslom, onim što se zove »ozbiljan posao«, nije se nikad bavio niti se primao nekog zanimanja. Rođaci mu upravljaju i njegovim delom imanja. Kad ga ugledate, iznenadite se. Ono što ste slušali o njemu kao o duhovitom pričalu, u potpunoj je suprotnosti sa njegovim izgledom. Onizak, rano

posedeo, sa dobroćudnim faunovskim licem, retkih pokreta, a i ti su lagaini i teški kao da je sav zapleten u nevidljive lepljive konce iz kojih se neprestano i uzaludno izvlači. Spor u svemu, čaK i gleda nekako sporo. Neprestano žmirka i sve nešto popravlja, čas na jednom, čas na drugom oku, čas oko usta. Svaki pokret produžuje što više može. Tako je i sa recima. Cedi i oteže kao da bira sve takve reci koje ne kazuju ništa i ne obavezuju ni najmanje. Samo, ako posle kafe primi ponuđenu rakiju, može se desiti da počne da priča. Kažem »može«, jer se ni to ne dešava često. Tada se, kod druge čašice, strese kao da zbacuje sa sebe sve one nevidljive konce i uzice, oslobodi se žmirkanja i onog nervoznog »popravljanja« lica, ne pije više ni kapi rakije, malo i puši. Profil mu se izoštri, reći povezu i glas ujednači; sav čovek oživi, kao da okrilati; i tada ga niko ne može stići ni nad-mašti ni u brzini ni u duhovitosti ni u izraišljianju. Ono što je u tim pričama izuzetno i neobično, to je njegova sposobnost da slušaoce uvek iznenadi nečim — poznatim. Na žalost, njegove su priče, kao mnoga usmena kazivanja, neponovljive. Pri svakom pokušaju da se one prenesu ostaje samo suvi kostur, i vi se i sami čudite i u čudu pitate kako i kada su se, u toku prepriča van ja, izgubili životni sokovi i velika draž Ibrahim-efendijine priče. Ni Ibrahim-efendija sam ne voli da ih ponavlja. U većini slučajeva, on zaboravlja svoje priče koje sagore kao cigar duvana, a nemaju imena ni početka, ni jednom zauvek utvrđenog oblika.

Tako, ponekad, sedeći među prijateljima koji se, posle dugog i uzaludnog očekivanja, i ne nadaju više priči, on odjednom progovori, kao da nastavlja neko davno započeto kazivanje, toplo i poverljivo, name-njeno samo vama.

Već od početka, slušaoci se tresu od uzdržanog smeha, ali se savlađuju, u želji da im ne promakne nijedna reč. Pa ipak, retko se desi da Ibrahim-efen-

82 6* 83

dija uspe da ispriča ćelu priču, jer čim slušaoci naslute njen kraj, koji je uvek neodoljivo smešan, sve kočnice popuste, i oni prsnu u grohotan smeh u kome se više ništa ne čuje. Docnije, kad se smeh slegne, Ibrahim-efendija je već završio svoju priču i sedi miran i nepomična lica.

Posle može satima da sedi, slušajući druge i smeškajući se nedužno, ali može isto tako odjednom da počne drugu priču, opet bez pravog početka, kojoj će se kraj isto tako izgubiti u opštem smehu slušalaca.

Slušajući njegova pričanja izgleda vam da to život, bogat i raznolik život, priča sam o sebi, a Ibrahim-efendija upada samo s vremena na vreme, na presudnim mestima, sa reč-dve, kao da je i sam slušalac: »Eto sad!«, »Cuj ovo!«, »Nuto, vidi!«

U tim njegovim pričama ima trista čuda i svako-jakog jada, ali još više smeha; ima krivica i krivaca, nasilnika, glupaka i varalica, ima dobričina, žrtava ljudske gluposti i ljudske potrebe za varanjem drugih i sebe, ali sve je to osvetljeno naročitim načinom pričanja, pa iako može da rastuži čoveka, ne može da ga uvredi ni obeshrabri. Zasmeje ga u svakom slučaju. Sve što se u životu javlja i dešava, ljudi, događaji, životinje i mrtve stvari, sve tu ima svoju vrednost i svoje visoko mesto. I sve se završava sme-hom koji ne boli i ne ogorčava. Ponekad ljudi koji po svojoj prirodi mrko i zloćudno gledaju oko sebe prebace Ibrahim-efendiji da je u njegovom neobičnom pričanju sve ublaženo, ulepšano i povišeno, a on im odgovara mirno: »Neće biti da je tako. Ne uljepšavam ja ništa. Nego, da vi ružno ne gledate?«

Ali, to biva retko. Obično on ne brine o sudbini svojih priča ni o tome kako ih ljudi dočekuju i tumače. Ne brani ih i ne objašnjava. Smeška se i ćuti, ili priča nove. Samo se s vremena na vreme i sam čudi: »Nuto, vidi!« A ljudi vole njegove priče i primaju ih takve kakve su; mnogi su, slušajući ih od mladosti, navikli na njih tako da im se čini kao da

dobar deo života, sa svim povoljnim i nepovoljnim događajima, tek u tim pričama dobija svoj pravi oblik i puno značenje; ono što u njih ne uđe može se zaboraviti ili izmeniti, dok Ibrahim-efendijine priče žive dugo i idu od usta do usta po celoj Bosni.

Bivalo je da neki prvaci, državni službenici i »ljudi od posla« nisu dobro primali ni Ibrahim-efen-diju ni njegove priče u kojima su nalazili povoda za ljutnju i osudu, iako ne bi umeli pravo da kažu zašto. Smeju im se često i sami, ali ih vređa, izgleda, to što se toliki ostali ljudi smeju, i čini im se da smeh, sam po sebi, može da ima nečeg razornog i da umanjuje u građaninu smisao za red i poslušnost. Ne kazuju to jasno ni otvoreno, ali često ispoljavaju svoje omalovažavanje prema Ibrahim-efendiji kao osobenjaku i dokoličaru, koji sve pretvara u priču i okreće na šalu, i podsmevaju se prezrivo i njemu i njegovim pričama i onima koji im se smeju.

Sve to nije moglo uticati na Ibrahim-efenđiju ni da ne priča ni da priča drugačije. Tako mu je život prošao u priči, sav kao neka priča. Tako je i umro, posle navršene šezdesete godine, nečujno kao prepelica u žitu. Nije imao ničeg od očeve predu-zunljivosti i borbenosti. Nije se ženio ni ostavio poroda. Nije živeo. Umesto takozvanog stvarnog života, čiji je udarac osetio još u majčinoj utrobi, sagradio je sebi drugu stvarnost, sačinjenu od priča. Tim pričama o onom što je moglo biti, a nikad nije bilo, i što je često istinitije i lepše od svega što je bilo, on kao da se zaklanjao od onog što je svakodnevno »zaista« bivalo oko njega. Tako je izbegao život i prevario sudbinu. Sad već blizu pedeset godina leži u groblju na Alifakovcu. Ali živi još pone-kad i ponegde, kao priča.

84 85

ROBINJA

To je susret koji čovek ne bi nikad poželeo da doživi, ali koji se ne može ni izbeći. I ovo mi nije ni ispričala robinja sama, nego teško i jednolično talasanje južnog mora koje, u tami, uporno udara o temelje drevne i mrke novljanske tvrđave. Ono je došlo jedne noći u ovu moju sarajevsku samoću, probudilo me iz prvog sna i nagnalo da slušam njegovu priču.

Posle pohoda u Hercegovinu, koji je dugo trajao i o kome se mnogo govorilo, očekivalo se hercegovačko roblje. A kad je zaista stiglo, razočaranje je bilo veliko, čak i među decom koja su, kao obično, istrčala i poredala se pored puta. Roblje je bilo malobrojno i izgledalo jadno. Većina je prebačena odmah na arbanaški brod koji je bio usidren u pristaništu. Manjina, koja je ostala u gradu, pojavila se tek posle dva dana na tržištu. Toliko je trebalo da se roblje odmori, opere i malo bolje odene.

Mali trg, sa sitnom kaldrmom, bio je u senci, ispod strme stene i tvrđave koja je na njoj. Tu su za prodaju robova bili podignuti kavezi od motaka ili letava. U tim kavezima robovi su, izloženi pogledima, sedeli ili ležali, a izvođeni su iz njih samo na zahtev ozbiljnih kupaca koji bi želeli da ih izbliže ogledaju i procene.

U jednom, većem, kavezu bilo je strpano pet muškaraca, seljaka, sve starijih ljudi, a u drugom, manjem, iepa, jaka i stasita devojka koja je privukla na sebe pažnju još pri ulasku u Novigrad. Držala se kao zverka, stalno prislonjena uz motke, kao da želi da se provuče između njih.

Pored njenog kaveza sedeo je na niskom tronošcu jedan od dvojice čuvara, dok je drugi šetao obalom. Obojica su imala male puške za pojasom i kratke bičeve obešene o pojasu.

Desetak koraka podalje, uzbrdo, zaklonjena iza jedne prizemne zgrade, bila je kamena uzvisina sa malom baštom. Tu je sedeo trgovac robljem i razgovarao sa kupcima. Bio je stranac, ali poznat na ovoj obali, čovek suvonjav a čvrst, oštra pogleda i slobodna držanja. Zvao se Uzun Ali. Čuvari odozdo dovodili su tu pojedine robove i robinje na ogled, i opet ih odvodili dole u kaveze. A kupac i sopstvenik bi nastavili razgovor o robu i pogađanje o njegovoj ceni i vrednosti.

Tu je, kao prva toga jutra, izvedena visoka devojka iz onog manjeg kaveza. Zvala se Jagoda, bila je iz sela Pribilovića. Kupac je sedeo u hladovini, pored Uzun Alije. Pred njim su se dimili dugački čibuci. Robinja se držala kruto i zverala oko sebe zapaljenim očima, izbegavajući svačiji pogled. Čuvari su je naterali da raširi ruke, učini nekoliko koraka, i pokaže zube i desni. Sve je bilo u redu i na svom mestu: rast, svežina i snaga. Devetnaest godina. Istina, držanja je divljeg i odbojnog, ali to joj treba odbiti na njeno sadašnje stanje i raspoloženje. Zatim su je vratili u kavez.

Kupac koji je osmotrio robinju bio je meštanin Hasan Ibiš, jedan od prvih aga ovog primorskog grada, ne možda po ugledu, ali svakako po imetku. Mršav, ulegnutih grudi i upala lica, pušio je mimo 1 bez znaka uzbuđenja posmatrao veliko i raskošno telo seoske devojke koje se pred njim okretalo i ši-

86 87

rilo. Isto tako ravnodušno razgovarao je, posle, preko sporih dimova, sa Uzun Alijom o ceni ove robinje.

Svojim promuklim glasom on kaže trgovcu da je cena od dvadeset i jednog dukata nečuveno prete-rana, a udešena je tako ne bi li se kupac prevario pa »zaokružio« i ponudio dvadeset dukata, ali takva se šlepa mušterija neće naći. Ako mu ponude petnaest, najviše šesnaest dukata, neka bude srećan. I to u nekom tamo daljem mestu, posle dužeg putovanja i većeg troška, jer ovde se neće naći kupac ni za tu cenu. Roba je obična, a na otkup se ne može računati, jer je selo iz kojeg je robinja sravnjeno sa zemljom i sve živo u njemu pobijeno. I na kraju, her^ cegovački rob se ovde teško drži, jer lako beži.

Trgovac odgovara nešto življe, ali isto tako sračunato ravnodušno, i pita Hasanagu je li još ikad doveden ovakav ženski rob u ovo malo mesto. Hasan-aga ćuti i samo odmahuje rukom, a trgovac nastavlja:

— To nije devojka, nego tvrdi grad. Sam si video. Nije ovo vodano po pijacama za roblje niti je čmalo po magazama. A što se otkupa tiče, ovo i nije roba za otkup. Ko ovo jednom kupi — znaj dobro! — taj to više ne prodaje. A ako baš hoće da proda, može u svako doba dobiti za nju svoje pare, i koji dukat više. A što se bežanja tiče, svaki rob može pobeći. Ali, šta da ti duljim! Espap govori! Retka prilika!

Zatim govori još nešto, sniženim glasom, glumeći topal i tužno-poverljiv ton, tako kao da, tobože nehotice i na svoju štetu, odaje samo svoju poslovnu tajnu.

Hasanaga sluša rasejano. Zna on dobro da u trgovčevim recima ima i laži i istine, naslućuje otprilike i koliko laži a koliko istine, ali nije to ono što njegovom licu, pored sve prividne ravnodušnosti, daje neki brižan i napregnut izraz. U drugom pravcu idu njegove glavne misli.

m

On sam potiče iz došljačke porodice, bogat je i uticajan čovek, ali skorojević. I to takav da ni u snu, a kamoli na javi, ne može da se oslobodi misli o svom niskom poreklu koja sve njegove napore i sve uspehe vuče naniže. Njegova žena je od Alaj-begovića, najstarije i najuglednije novljanske porodice. Oženio se pre šest godina. Prve godine našla im se devojčica. Jedva su je održali. I sad je slabačka i zaostala u rastu. A žena nema više dece, niti će je, izgleda, imati. Hasanaga, koji je oduvek bio poznat kao sladostrasnik i čovek neumeren u tim stvarima, nije se ni prve godine zadovoljavao samo svojom ženom, a sada pogotovu. Udešavao je stvari tako da u kući uvek ima poneko mlado i lepo stvorenje među poslugom. Ne zato da bi se zadovoljio, jer u kućno čeljade se ne dira, pa ma to bila i robinja, ali je voleo da pored hladne i mršave žene i bolesne kćeri vidi oko sebe nešto snage i lepote. Inače, izvan kuće traži on kupovnu ljubav, pa i to krije od sveta, a naročito od žene, koliko god može. Mršava, pametna, odlučna i, nadasve, gorda Alaj-begovićka, koja strogom materinskom rukom vodi sve u njihovoj kući, teško se miri sa njegovim skokovima, a Hasanaga ne želi nikako da je uvredi i ozlovolji dokraja, ni zbog nje ni zbog njene ugledne braće. (On je sa njenom braćom odrastao, zajedno sa njima ratovao, lovio i učestvovao u svakojakim mladalačkim podviizma.) Ona malo govori, ne žali se i ne preti, ali je teško izdržati pogled njenih modrih alajbegovićevskih očiju.

Juče, kad mu je Uzun Alija učinio ponudu, on je u razgovoru sa ženom izdaleka nagovestio da se javila dobra prilika i da bi jevtino mogao nabaviti robinju koja bi pomagala u kući ili radila u bašti. Žena ga je prekorno pogledala, tako da je oborio oči, i rekla da ona posluge ima dovoljno, da njoj robinja ne treba i da je neće trpeti u kući. To je kazala tiho ali tvrdo i odlučno, sa slabo skrivenim

89

gađenjem u glasu. Pred tim glasom i pogledom, Hasanaga se osećao postiđen i nemoćan, i redovno ustupao i odustajao od svoje namere, bar prividno, a stvar izvodio posle prikriveno i zaobilazno; ponekad i odustajao od nje.

I sad, dok razgovara sa trgovcem o vrednosti i ceni ove robinje, on se seća glasa i pogleda svoje žene i nije još nikako načisto šta bi se ovde moglo uraditi, i da li će uopšte moći da je kupi i drži u svojoj službi. Pa ipak, on produžuje ovo pogađanje preko čibuka i sa prijatnošću i nekim gotovo čulnim zadovoljstvom sluša kako Uzim Ali vesto hvali svoju robu.

A dole, nekoliko koraka niže, seđela je robinja u svom kavezu, podvijenih nogu, sklopljenih očiju, sa potiljkom zaglavljenim među dve grubo tesane žioke.

Napreže se da misli i da mišlju obuhvati svoj položaj, da potraži izlaz ili bar oceni stepen bez-izlaznosti; napreže se, ali uzalud. Seća se da je nekad umela da misli o svemu što se dešavalo oko nje, i to ne samo o prijatnim stvarima nego i o nestalom jaretu ili nekoj drugoj šteti, i o bolesti ili neslozi u kući ili u rodbini. Ni onda nije mogla uvek da potpuno i dokraja domisli svaku svoju misao ni da sagleda izlaz; pa ipak, mogla je da misli i da ga mišlju traži. Ali to je bilo pre nego što je naišao onaj crni dan i nego što je nestalo njihovog sela i njenog roda sa njim. A sad ne može ni to.

Nema ni osnova za misao, ni sposobnosti za napor. Nema njenog sela Pribilovića. Od njega je ostalo zgarište. Cim je do temelja izgorelo ono tridesetak kuća koje sačinjavaju njihovo selo, u istom trenu podigli su se u njoj, sami od sebe, novi Pri-bilovići, crni, teški i mrtvi, i leže joj u grudima i ne daju da duboko udahne, a ljudi se, njeni ljudi, ukoliko nisu pobijeni, pretvorili u roblje i rasturili po svetu. I ona sama je rob, i samo rob. Tako živi i

90

ii

jedino tako može da vidi svet i ljude oko sebe, jer se slika sveta u njoj zamračila i izokrenula. Rob je čovek, robovi su žena i dete, jer od rođenja do smrti robuju ponekom i ponečem. Rob je drvo, rob kamen i nebo sa oblacima i suncem i zvezdama, rop-kinja je voda, i šuma, i pšenica koja sad negde — negde gde nije pogorelo i potrveno — mora da klasa; ni njenom zrnu se ne ide pod žrvanj, ali mu valja ići, jer je rob. Ropski je govor kojim se ljudi oko nje sporazumevaju, bez obzira na to kojim jezikom govore, i sav se može svesti na tri slova: rob. Ropstvo je život vaskoliki, onaj što traje i dotrajava, kao i onaj koji je još u klici, nevidljiv i nečujan. Rob je san čovekov, roblje su uzdah, zalogaj, suza i misao. Ljudi se rađaju da bi robovali ropskom životu, i umiru kao robovi bolesti i smrti. Sve rob robu robuje, jer nije rob samo onaj što ga vezanog prodaju na trgu, nego i onaj koji ga prodaje, kao i onaj koji ga kupuje. Da rob je svak ko ne diše i ne živi među svojima, u Pribilovićima. A Pribilovića odavno već nema.

Nema Pribilovića, nema njene kuće ni njenog roda. Pa onda da nema ni nje! To bi bio jedini lek i najkraći put ka spasenju. Zbog života odreći se života. Stalno joj se privida plamen, a sa njim upo-redo ide želja: nestati u tom plamenu! Da nestane, ali posve i zauvek, kao što je sve njeno nestalo. Da, ali kako?

Otvorivši oči, pogled joj pade na sopstvene ruke, rumene i jake, pa na gole noge u tankim opancima, i one pune krvi, i teške. Sve to za nju nepostoji, i ne treba joj, ali eto tu je, živo i toplo, i protiv njene volje. A sve bi to, zajedno sa očima koje vide, trebalo da sagori i nestane, pa da se ona oslobodi nesreće i zlog sna koji za poslednjih nekoliko nedelja, budna i u snu, ne prestaje da sanja. Još to da se zbriše, pa bi ona bila opet sa svojima, tamo gde je sve njeno.

91

Ali svet postoji, svet bez Pribilovića, koji je isto što i ropstvo i sram i neprestan bol, a u tom svetu njeno telo, puno krvi, vatre i snage, neuništivo — diše i traje dalje. Pa kad je tako, onda neka nestane sveta, celog sveta, zajedno sa njenim telom. Tada će biti račun čist i izveden dokraja. Neće postojati ništa. Znači, biće dobro, ili bar podnošljivo, jer neće imati šta da se podnosi.

Tako je mislila, a u isto vreme uviđala je da njena slaba i vrludava misao ne može ništa; ni ka-tanca na kavezu ne može prelomiti, a kamoli da pogasi ovo vida, i krvi i vrelog daha u njoj, ili čak ceo strašni, nevidljivi svet oko nje. Ne može, ali ipak ona osluškuje tu svoju misao i neprestano ide za svojom jedinom željom.

Naslonjena leđima na drvene prečage svog kaveza, odupire se nogama o sitnu kaldrmu. Ruke su joj na prstima skrštene, a oči sklopljene; kad ih za trenutak otvori, pogled joj krene sa kaldrme ispod nogu, preko mrtvog lica neke kućerine i njenog krova, na zidine crne tvrđave i uzak pojas vedrog neba iznad njih. Odmah zatim ona sklapa ponovo oči, čvrsto, sve čvršće, kao da ih nije ni otvarala i kao da ništa nije ni videla. Ne postoje više kuće, ni male ni velike, sve su pogorele, a ovo je zlo priviđenje. Ne postoji nebo, jer je nestalo u dimu i plamenu zauvek.

Ne^treba gledati. Ni disati ne treba. Disati to je isto što i sećati se, a to znači ne videti ono što gledaš, nego ono što si video u svetlosti požara i vrtlogu pokolja, ne znati do jedno: da nikog tvoga nema više, a da ti živiš kao čudovište, i prokletstvo, i sramota. Eto, to znači disati. Skočila je i stala kao zverka da premera prostor u kavezu.

— Neću da dišem. Neću!Govorila je to poluglasno i siktala od gneva.Idući tako iz jednog ugla u drugi, ona primeti da je

stražar, koji se bio za trenutak udaljio, ostavio

92

kraj samih vrata svoju rasklopljenu stolicu. Prvo se zagleda u nju, a onda čučnu, provuče ruku između žioka, dohvati stoličicu za jednu nogu i stade da je okreće i namešta, dok nije uspela da je sklopi i uvuče u kavez. Ne povezujući svoje misli i ne objašnjavajući sebi svoje postupke, otišla je na drugi kraj kaveza, rasklopila stolicu i postavila je uz same prečage, a zatim se popela na nju, kao što čini dete koje ostane samo i počne da izmišlja neobične igre.

Oslanjala se sve jače leđima o dve prečage kaveza, među koje se sve dublje uglavljivao njen potiljak. U isto vreme pritiskivala je nogama čvrsto stoličicu ispod sebe.

Bivalo je tako, ali davno u detinjstvu, da sedne u drvenu stolovaču u kojoj inače samo njen otac sedi, i da se celim naporom svog malog tela njiše, i to samo na dve noge velike tronožne stolice. Njiše se, i njiše, nalazeći bolnu slast u strepnji da bi mogla izgubiti ravnotežu i pasti zajedno sa stolicom. Slično je i sada. Klati se, klati, dolazi do pada, posve blizu, pa se opet vraća u ravnotežu, ali svaki put se sve manje vraća, a sve jače zabacuje glavu i sve je više zabija među dve motke. To strašno boli, peče kao plamen. Da, plamen, to ona i hoće u ovom trenutku, kad onim istim naporom koji svako mlado telo upotrebljava za održanje i odbranu, traži svoje tmištenje. Nestati, da bi nestalo svega.

Tako je, da nestane svega, svega što živi i diše, što je stvarno i opipljivo i što ima veze sa ljudima, sa ognjem, bitkom, pomorom ili ropstvom. Da nestane sveta! Ili da ga nije uopšte ni bilo? Da, nikad, nikad! To je bolje. To bi značilo da nije bilo, i da ne može biti, ni krvi ni paljevine ni zarobljavanja, ni tuge ni rastanka sa onima koje volimo. Ničeg!

Samo na dva mesta odupirala se o tvrdu podlogu, potiljkom i tabanima, a između te dve tačke, u grčevitom luku izvijeno ćelo njeno telo kao telo

93

mrtve ribe. Cvileći prigušeno od bola, stezala je zube i grčila mišiće. Činilo joj se da bi tako mogla zaustaviti i samo srce; grč bi prestao i, najposle, srce bi stalo, pao bi mrak koji se ne diže, i nestalo bi nje i sveta.

Odupirala se sve jače, a u potiljku, užlebljenom između dve čvornovite motke kaveza, osećala je bol koji biva sve oštriji, i već počinje da prelazi u tupost. Pa to se ona, zajedno sa velikom očevom stolicom iz detinjstva, prevrnula i lebdi u neprirodnom položaju; njena stopala ne dodiruju više ni površinu male stolice ni sitnu kaldrmu, i njeno telo visi niz drvene motke, sa vratom stegnutim između njih.

Kao da se odjednom svet obrnuo; na njenim tabanima, koji su ostali bez uporišta, kao da počiva ćela zemlja, svom težinom, i nemilosrdno sabija njenu glavu sve dublje među dve tvrde motke koje se pretvaraju u omču, u tesnac kroz koji sada valja proći nekud na drugu stranu, kao u trenutku rođenja. Tupo i slabo, ali neočekivano bolno, nešto puče, u vratnim pršljenovima, a sa tim zvukom krenu telom talas mraka.

Pre nego što je taj taman a ognjen talas stigao da je ćelu obuhvati, u njoj još jednom živnuše nagon i strah: odjednom pomisli da se spašava i vrati u prvobitni položaj. Poput munje šiknula je i razlila se po njenoj unutrašnojsti nova i jaka želja da se otima i brani od tog pritiska i davljenja. Ne, ne to! Ne smrt! Nek boli, nek muči, ali neka ne ubija! Ziveti, samo živeti, ma kako i ma gde, pa ma i bez ikog svog, kao rob. Ali, sve je to trajalo koliko munje traju. Samo se još jednom sva grčevito izvila, udarUa tupo o prečage, i ostala nepomično, viseći svom težinom niz njih.

Pod velikim teretom mišići su brzo popuštali, jedan za drugim. Ćelo vidno polje i poslednje njene pomisli ispunila je tama protiv koje ne može više

ništa, jer se i sama pretvara u nepomičnost i tamu. I mimo njenih želja, eto, sveta zaista nestaje. Strašno. Stvarno. Potpuno i zauvek.

Mlitavo i opušteno, telo je sad visilo bez pokreta.

Kad je jedan od dvojice čuvara prošao tuda i bacio ravnodušan pogled na kavez, sa zaprepašće-njem je primetio veliko telo lepe robinje, obešeno nisko, sa glavom ukleštenom između žioka. Počeo je da doziva druga kod koga su bili ključevi.

Obojica su upala u isti mah u kavez. Videli su da je devojka još topla. Lice je bilo beskrvno i već malo izmenjeno. Iznenađeni i zbunjeni, jedva su uspeli da je malo podignu i da joj izvuku glavu između stešnjenih žioka. Kao da tone samo u sebe, mrtvo telo se spustilo na zemlju i ostalo savijeno. Ispružili su je, klekli pored nje i na sve moguće načine pokušavali da je povrate u život, ali bez uspeha.

To je trajalo dugo. A kad su se digli, čuvari su ostali stojeći pored njene glave, nemoćno opuštenih ruku, jedan sleva, drugi zdesna. Gledali su se netremice i pogledima ćutke pitali: ko će se prvi usuditi da iziđe pred gospodara, da mu pogleda u oči, i saopštiti vest o gubitku i velikoj šteti koja se desila.

94 95

ŽIVOTI

A jutros je i more došlo pod prozore ove moje sarajevske kuće na bregu — daleko Sredozemno more! — i probudilo me zapljuskivanjem svojih talasa i hukom mašina na belom starinskom brodu obalske plovidbe u Đenovskom zalivu. To je bio san, ali san koji me posle ni budnog nije napuštao, i koji je sa sobom doneo dugo i uporno sećanje na malen, ali još živ davnašnji doživljaj.

Putujući nekad sa dvojicom prijatelja po sever-noj Italiji posetili smo, u blizini drevnog primorskog gradića, osobenjaka i strastvenog skupljača svakojakih starina. Još na brodu saznao sam, u razgovoru, dosta pojedinosti o njemu.

Znalo se da potiče iz imućne i poznate građanske porodice u Đenovi. Svi su ga zvali profesorom, iako je odavno, još kao mlad čovek u tridesetim godinama, napustio mesto nastavnika na višoj pomorskoj školi i povukao se u ovu pustinju. Udaljena dobra tri kilometra od morske obale i učmalog gradića, njegova kuća je bila na osami, stisnuta među padinama strmih brežuljaka i sva obrasla u zelenilo. Puteljak koji je vodio do nje bio je kamenit i slabo održavan.

ali ipak kao neka vrsta usamljenika i čudaka. Sam je spremao sebi i.-'anu, koja se sastojala od hleba, mle-ka i svežeg ili ukuvanog voća, sam je obrađivao svoj vrt i negovao voćnjak uz pomoć gluvonemog vratara iz susednog sela. Gajio je golubove i druge ptice, sam je uglavnom spremao ono pet-šest soba na spratu, pretrpanih umetnički izrađenim predmetima i retkostima iz Evrope, Afrike i Azije. Tu je bilo retkih primeraka nameštaja, svakojakih alatki, jahaćih pribora, zvona i zvončića, svirala i bubnjeva, sinija i sofri, posuđa, lampi, fenjera i svećnjaka svih vrsta i oblika, slika, mapa, zastava i pomorskih signala. Jedino od oružja, nije bilo gotovo ništa. U velikoj većini te stvari su bile neobične i izuzetne po svom izgledu, poreklu ili nazivu, a često vezane za neku zanimljivu istoriju. Neki manji muzej mogao bi pozavideti ovom usamljenom pojedincu na njegovim zbirkama.

Do nekih od tih predmeta profesor je došao porodičnim nasleđem, a većinu je nabavio na svojim putovanjima u mlađim godinama. Svoje zbirke je popunjavao i obnavljao i sada, kupovinom ili raz-menom. Sam je održavao i doterivao sve predmete i davao o njima opširna i zanimljiva objašnjenja posetiocima, kojih je bilo dosta, naročito leti. Svet se odavno navikao da profesorovu usamljenu kuću smatra muzejom, nekom vrstom opšte svojine, a njega dobrovoljnim osnivačem, čuvarom i vodičem toga muzeja. On je taj posao obavljao kao prirodnu dužnost, sa nekom čudnom revnošću. (Ponekom od posetilaca, kome je hteo da ukaže naročitu pažnju, profesor bi pokazao i svoju skromnu grobnicu, oper-važenu belim kamenom i skrivenu u baštenskom zelenilu, objašnjavajući nasmejano da je svojim tes-tamentom odredio da tu bude sahranjen, a da sve njegovo pripadne opštini.) Pa ipak, ničeg od potuljenog čovekomrsca nije bilo pri njemu. Dostojanstven i uzdržljiv, ali vedar, učtiv prema svakom, on

96 7 — Kuća 97

saTu je živeo taj čovek, u površnom dodiru sa meštanima i sa mnogobrojnim posetiocima-turistima,

se i najmanjem detetu javljao malo stidljivim i veselim pozdravom. I pored toga ne bi se moglo reći da ga meštani naročito vole; ima ih dosta koji i posle toliko godina i posle svih dokaza njegove nesebičnosti i čovečnosti zaziru pomalo od njega, ali ga svi poštuju kao čoveka čistih računa i dobrih namera. Njegova mnogobrojna poznanstva rasturena su po celoj Italiji, a jednim delom i po svetu izvan je. Turisti koji jednom posete njegov muzej često mu posle toga pišu i šalju zahvale ili savete, knjige, novine ili prospekte. On se dopisuje sa mnogim anti-kvarima ili ljubiteljima i sakupljačima starina. Svake zime otputuje na dve-tri nedelje, ostavljajući svoje zbirke zaključane, a u prizemlju kuće, kao čuvara, onog gluvonemog vrtara. Na tim putovanjima poseti poznanike i poslovne prijatelje, kojih ima dosta, i obiđe muzeje i biblioteke.

Tih dana kad smo nas trojica, kao toliki drugi turisti, posetili drevni gradić na obali i njegov neobični muzej, profesoru šezdesetogodišnjaku navršavala se trideseta godina otkako živi na tom mestu, u istoj kući i na isti način. Bio je potpuno sed, a još lak u hodu i brz i neumoran u radu.

Obilazeći sa ostalima profesorovu kuću, sobu po sobu, zbirku po zbirku, slušao sam pažljivo njegova objašnjenja i anegdote koje je pričao upadljivom živošću. Kad god bi u tim anegdotama bila reč o ženama i ženskoj ljubavi, a bivala je često, profesor bi zastao malo kod tog predmeta, podvlačeći svoje reći zbunjenim osmejkom koji je meni zbog nečega bio neprijatan. Na sva pitanja koja su mu postavljana odgovarao je spretno i opširno, kao da ima spremne odgovore. Ja ga nisam upitao ništa.

U svom objašnjavanju bio je siguran, kao čovek koji govori neupućenima, i ćelo njegovo ponašanje bilo je mirno i samosvesno. Samo ponekad, i to za trenutak, neuhvatljivo kratak trenutak, njegov po-

gled bi se odvajao od predmeta koji objašnjava i plašljivo ispitivački preletao preko naših lica.

Kad smo se našli ponovo u vrtu, spremajući se da napustimo muzej, profesor me je uhvatio lako za rukav, poveo malo u stranu i pokazao mi svoju buduću grobnicu. Kako nisam nijednom rečju odgovorio na to, on kao da se zbunio. To sam pogodio po njegovom brzom pogledu koji je, odvojivši se od grobnice, uzbuđeno i brižno nastojao da pročita izraz na mom licu.

Dok smo se opraštali i zahvaljivali mu, profesor se odjednom, onako gologlav i lako odeven, resio da nas isprati do broda. Celim putem je govorio, odgovarajući na sva pitanja opširno i postavljajući sam sebi nova, kao čovek kojem je mnogo stalo da se vreme ispuni govorom i da tom govoru daje pravac. Njegove reći su ponajčešće bile upućene meni, jer se u hodu stalno zadržavao u mojoj blizini.

Kad smo stigli na obalu, bilo je podne i brod se već spremao da krene. Ispeli smo se brzo na palubu i odozgo još mahali profesoru koji je stajao na molu. Opet mi se učinilo da očima hvata moj pogled. Svakako, mahao je obema rukama kao stari poznanik i govorio je nešto, ali se od jeke brodskog zvona koje je oglašavalo polazak i huke starinskih mašina nije moglo razabrati šta. Brod je manevrisao teško, i sporo se odvajao od obale, škripeći i sav drhteći. Njegov drhat prelazio je i na mene,

U tom trenutku, ponesen šumovima, glasovima, pokretima na brodu i obali, prelamanjem jake svet-losti na nebu iznad nas i u zapenjenim talasima oko broda, imao sam čudan osećaj da se sve oko mene, zajedno sa mnom, pomera, kreće i menja. Obala je odjednom zaplovila nekud, u protivnom pravcu od mene. More isood nas neprestano se odliva i prazni, dok sjajno nebo nečujno klizi, kao ogromna pokretna kupola nad nama. Tonemo na dno i letimo uvis,

' i

98 99

i brodimo, sve u isti mah. Krećemo se u nekom novom pravcu koji se ne može nazvati ni »napred« ni »nazad«, ni »dole« ni »gore«. Tako sam se nekoliko sekunda nalazio izvan svih životnih stanja i položaja koje poznajemo, nazivamo ih određenim imeni-mi i vezujemo za njih utvrđene predstave.

Odjednom je i u mojoj unutrašnjosti, kao oko mene, planula neka nova svetlost; u dubokim i dalekim vidicima koje je ona sada obasjavala, meni su se ukazala neviđena prostranstva i otvorili daleki putevi. Nisam znao tačno gde sam, ali bilo mi je jasno da svuda mogu dospeti, sve razumeti, na zemlji i u ljudima, i nepogrešno povezati sve posledice sa njihovim uzrocima, svačem sagledati kraj kao i početak.

Dok se brod, uz pisak sirene, huku mašina, i šum mora, sve više zanosio zadnjim krajem, mogao sam još, u perspektivi koja se neprestano menjala, da vidim profesora na molu kako nam izrazom lica i mahanjem ruku šalje poslednje podzrave, i da ih uzvraćam na isti način.

U tom magnovenju neobične i kratkotrajne vido-vitosti, sve mi je postalo jasno. Pa ovaj čovek je maskiran od glave do pete, ne samo izgledom nego celim svojim spoljnim i možda i unutarnjim bićem! I ovaj neobični, osobenjački ižvot, i ta velika i jedina strast sakupljanja retkosti i starina, i priče koje revnosno priča posetiocima, i ta smirenost i nebriga za sve ostalo na svetu, i grobnica spremljena u zelenilu — sve su to samo maske. Ceo taj njegov život postoji samo umesto drugog i drugo jačeg života koji je on davno odbacio od sebe, još pre nego što je počeo njime stvarno da živi.

Sa obale profesor je — kako se meni činilo — mahanjem ruku i izrazom lica potvrđivao moju misao.

— U pravu ste! Nije moj život ovo što ste videli.

(

— Znam, znam — odgovaram ja očima i rukama, u želji da ga oslobodim zabune i poštedim teških objašnjenja.

— Moj život, moj nesuđeni život kojim nisam nikad živeo, posve je drugo, a ovo je samo zamena ...A govor njegovih znakova ja odgonetam ovako: Sve se to dešavalo i sve se resilo još davno, onda kad je, kao čovek iz ugledne porodice i mlad naučnik »sa velikim izgledima«, došao za nastavnika na pomorsku akademiju. Svima se činilo da je pred njim prav i obasjan put izbranika, a on je već tada uviđao da neće dugo tim putem ići. Po nekim svojim postupcima, i još više po nekim samo njemu poznatim nagonima i sklonostima, osećao je da ga sve vuče na stranputice kojih se bojao gore nego smrti. (On je bio jedan od retkih kojima je dano da već u mladosti upoznaju sebe i sagledaju put koji ih čeka.) U njemu se tada otvorila teška kriza iz koje su vodila samo dva puta; jedan: u ludilo i samoubistvo, a drugi: u povučenost i osobenjački život. Poslednjom snagom razuma i volje, koju je još našao u sebi, on je izabrao ovo drugo. Napustio je porodicu, društvo, položaj i »lepu budućnost«. Sve neupadljivo, polako, kao posve prirodno. — Prvih nekoliko godina proveo je na putovanjima. Posle se sa svojim zbirkama skrasio na ovoj obali, u blizini ovog zabačenog primorskog gradića. Vrlo rano stekao je izgled kočopernog starčića i glas ljubitelja starina i čoveka na svoju ruku. To mu je i trebalo. I živeo je tu, prijatan i koristan svima, stran sam sebi, a nikom blizak ni otvoren. I tako je, hvatajući se kao brodolomac za parčad tuđih egzistencija, uspeo da ispliva i da izbegne svoj pravi život, onakav kakav je mogao i morao da bude, a da ipak i dalje postoji, ^iyi i radi, pod vidom ove bezazlene, malo neobične ličnosti. — A živeti je uvek dobro. Živeti, to je glavno.

200 im

Sa nekoliko pokreta i pogleda, sve je to ispričano. A ja sam mu na isti način odgovarao.

— Znam, znam — uveravao sam ga — i želim vam uspeha i dalje! Znam i razumem! To je muka koju je mnogi imao sa životom. Kad se čovek rodi, to je kao da ga bace u duboko, beskrajno more. Valja plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak oko sebe, sudare, nepredviđene i nepredvidljive postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po našoj meri; a povrh svega izdržati još i — svoju misao o svemu tome. Nije lako ni jednostavno, a vrlo često je iznad naše snage. Pa kako da čovek ne zaželi da se spašava i sklanja pod drugi vid postojanja? Mnogi bi to uradio samo kad bi umeo i mogao, i mnogi je samo zato ono što jeste, jer to mora da bude i jer ne sme ili ne ume da se preobrazi kao vi.

Profesor mi znacima pokazuje da je tako, zahvaljuje na razumevanju i dodaje sa svoje strane još poneko objašnjenje. To je bio prijateljski razgovor bez reci, sav od pogleda, pokreta i osmejaka.

A onda je brod završio svoj zaokretni manevar i zaplovio prema pučini. Nestalo je obale i profesora na njoj. Nisam ni pokušao da pretrčim na drugu stranu palube i da ga još jednom vidim. Plovili smo mirno, iako ne brzo, a pred nama se širilo more i nad njim nebo sa sitnim bisernim oblacima. Uzbuđen, osećao sam i dalje potrebu za razgovorom, i razgovarao sam sada sa tim oblacima, ali drugim recima i o drugim stvarima.

skom brodu, koji podrhtava i zaokreće, podrhtavajući i sam, otiskujem se od kamenite obale i gledam kako mi prijateljski maše stari profesor. Vetar mu mrsi sedu, ali još gustu kosu. Kao nekad, pre toliko godina. I pitam se da li je zaista još živ (u tom slučaju mora da je vrlo star!), ili se najposle oslobodio života, i onog »stvarnog«, u svom zabačenom muzeju kraj mora, i onog drugog koji je trebalo da bude njegov, ali ga je on srećno izbegao.

Sunce raste iznad Sarajeva i dan odmiče, a moje uporno sećanje nikako se ne gasi. Stojim naslonjen na ogradu drvenog doksata i posmatram grad u kome oko belih munara ima još malo neke mazne i raskošne magle, a s vremena na vreme čini mi se da plovim Đenovskim zalivom. Na belom starin-

102 103

LJUBAVI

Nisu samo pojedine ličnosti ili grupe lica koje dolaze pred moju kuću ili upadaju u moju sobu, traže od mene nešto, oduzimaju mi vreme, menjaju pravac mojih misli i okreću moja raspoloženja po svojoj volji. Čitavi predeli ili gradovi, ulice ili ljudski stanovi doleću, kao lake vazdušaste vizije nošene sećanjem, u želji da ovde, na mojoj hartiji, nađu svoj konačni oblik i svoje pravo značenje i objašnjenje.

U stvari, oduvek je bilo tako. Samo što se sada, u ovoj letnjoj tišini i velikoj samoći, dešava još češće i življe. U meni traje neprestano obračunavanje sa gradovima, i ne samo sa gradovima nego i sa malim, najmanjim ljudskim naseljima. Glasovi i mirisi oko mene, znaci i pojave na nebu, promene i pokreti u meni, svetlosne šare moje rođene krvi iza sklopljenih očnih kapaka, neočekivana osećanja, čak i likovi i događaji iz snova — sve to može da izazove u meni slike gradova i mesta u kojima sam boravio, kroz koje sam prošao, ili koje sam samo iz daljine video kao oštru siluetu u dnu vidika. Ni za jedan grad ne bih smeo kazati da sam zaista uspeo da ga zaboravim. Ne javljaju se često, i nikad više njih odjednom, ali znam da svi žive u meni i da se svaki od njih, i posle mnogo godina, vazda može pojaviti u sećanju, uvećan ili smanjen, ali uvek pre-obražen kao neočekivano i neverovatno priviđenje.

To me često zamara, ponekad i muči, ali ne umem da se odbranim i ne mogu ništa da učinim protiv te ćudljive i uporne igre. Tako gradovi, ulice i kuće, ili samo delovi ulica i kuća, iskrsavaju u mojoj svesti i postavljaju mi nova pitanja ili traže od mene, kao neplaćen dug, odgovor na stara na koja nekad nisam umeo da odgovorim. Zaklanjaju mi svet, tako da odjednom ne vidim ništa od onog što je tu oko mene, živo i stvarno, nego samo ono što se diglo odnekud iz mene i neće da mi se skloni s puta ni makne s vidika. I ja napuštam sve svoje misli i brige, zanemarujem poslove i propuštam prilike, a objašnjavam se sa maglom i fatamorganom dalekih predela i tuđih sudbina.

Na jugu Francuske. Stigao sam pred veče u primorski grad. Na ulicama je vladala velika živost. Bilo je uoči nekog praznika. Prozori kafana i restorana bili su iskićeni raznobojnim trakama od hartije. Natpisi su pozivali građane da tu provedu pretpraz-ničku noć. Odseo sam u starinskom hotelu u središtu grada, ali sam odmah izišao na šetnju. Posle dugog pešačenja našao sam u zabačenoj starinskoj ulici mali bar u kome nije bilo te prazničke atmosfere. Tu sam večerao. U baru je, kao i u celoj toj ulici, bilo sumračno, nelagodno tiho, gotovo pusto. Mrzovoljan gazda, sa dečakom koji mu pomaže. Svega nekoliko gostiju koji su se brzo razilazili, pošto bi pojeli i popili svoje. Za stolom do mene jednostavno odevena žena. Belolika, stasita i krupna, punih a čvrstih oblika, ali na njenom licu i odelu ima nečeg od nelagodnosti i tišine toga bara i te ulice. Nije bilo teško pogoditi njeno stvarno zanimanje. Prva je otpočela razgovor. Da li sam putnik i prolaznik? Sigurno stranac? Odgovorio sam neodređeno i ponudio je da nešto založi i popije. Jeli smo dugo i zali-vali crnim vinom. Popili smo i kafe i popušili cigarete, a zatim je pozvala ona mene njenoj kući na jedan liker.

104 im

Njen stan je bio u blizini, sastojao se od prostrane sobe, zakrčene jevtinim, čađavim i pohabanim nameštajem, i od kuhinjice u kojoj se, očigledno, malo i retko kuva. U stanu je vladala zgusnuta teška i hladna pustoš kojom su bili preplavljeni ulica kojom smo došli i bar u kome smo večerali.

Ženu je već ranije bilo malo uhvatilo piće. Sad je popila naglo dve-tri čašice likera, nutkajući jednako i mene. Videlo se da pada u neku zamišljenost. Rekla mi je, rasejano gledajući u zastrt prozor, da joj je milo što može da posedi ovako sa nekim večeras i popila je još jednu, pa još jednu čašicu. Tada joj se jezik razvezao. Odjednom. I to na neočekivan i neobičan način.

Niko ne zna i niko ne može razumeti njenu muku. Zivela je prilično, kako već žive žene njene vrste. Imala je nekoliko stalnih klijenata, među njima dvojicu-trojicu baš ozbiljnih i imućnih ljudi, uglednih građana. I sve je dobro išlo dok se nije pojavio taj »njen čovek«. On je na radu u Komandi mornarice, narednik, stasit i snažan i naočit, ali. ..

— Životinja, gospodine! Sta kažem? I životinjase pripitomi, a on nikad, ničim i nikako. To je mučitelj kakvog među krštenim stvorenjima nema. Staje to između nas, ne umem da kažem, niti bi to ikomogao shvatiti. Ne možemo jedno bez drugog, aživimo ...

Tu zastade za trenutak, ođmahnuvši nemoćno rukom, kao da ne želi dalje da govori, ali se brzo predomisli i nastavi:

— A živimo, ako se to može životom nazvati,kao niko. Cim se sastanemo, između nas počinjeuvek ista igra: ja lepu reč — on psovku; ja milovanje — on udarac. Cesto to traje vrlo dugo. I začudo,što dalje, mene njegovi udarci sve manje bole; činimi se da me svaki od njih podiže sve više, da letimna njima kao na vatrenim talasima, i mogla bih takoleteti sama ne znam dokle, udalj i uvis. Tada se on

106

prvi zamori i prestane. Tek posle vidim da mi je telo modro i izubijano, i tek tada osećam kako me svaki udarac izdvojeno i stvarno boli. I mrzim ga tada kao svoje grehe što mrzim. Ponekad se opet već na početku uplašim da bi me mogao tako i ubiti, pa pobegnem odmah u kuhinju i zaključam se. Ponekad se opet njemu brzo dosadi, pa prestane i okrene mi prezrivo leđa.

— Zašto me bije? — pitam ga u takvim trenucima, i uzalud nastojim da mu sagledam lice i uhvatim pogled. — Zašto?

Odgovora nema. Da hoće bar da me pogleda, možda bih mu iz očiju pročitala nešto, ali neće. Neće, prokleta mu duša, nego zakreće glavu i — ćuti. A neće ni da me napusti, nego ostaje tu i, prvom prilikom, opet bije.

Ah, sve to liči na ludnicu, i gore od toga! A moram da kažem da ima retkih, vrlo retkih časova zatišja. Tada je takav kao da bi mogao biti najpri-jatniji i najdraži čovek na svetu. (Znam da to neće nikad postati, ali sve mi se čini tako!) Ne govori ništa, samo sedi i gleda, ali tako da ne znam šta bih od sreće što je on tu. Pokrivam lice njegovim belim lakim kačketom kao maskom. Iznutra taj kačket mi-riše na njegovu kosu i — verujte! — na šumske jagode. Ne na neki miris, neku frizersku vodicu, nego zaista na šumu i jagode za toplog mirnog let-njeg dana. A ja sam odrasla na selu i znam dobro taj miris. To je sve što od njega mogu da imam. Pa ipak, u takvim trenucima mislim da živim u raju. Samo, to se rede dešava, i ne traje dugo. Izgleda ti da si snivao. Malo posle toga, on je opet onaj stari. Čudovište! Ništa njega ne privlači, ništa on ne voli i ne ceni. U bioskop ne ide, karte ne igra, sport ga ne zanima, novine ne čita. Sve je to, kaže, za njega — balega. Ne vidiš da ima ičeg do čega je njemu stalo. Spremim nešto za jelo, nešto lepo i naročito; ako je gladan, on pojede bez reci, ako nije —

107

prevrne tanjir i okrene mi leđa. Taj osmejka na licu nema, ljudske reci ne izgovara. Ni pogledom neće da odgovori na moju reč. Izgleda da je zaista i ne čuje. Mislim da mi ni imena ne zna, bar nikad ga ne izgovara. Kao životinje živimo. Kad mu to ka-žem, on okreće glavu od mene. Sakupim svu snagu i upitam ga otkud to da je tako često sa mnom, a da ja za njega i ne postojim. Nije čak ni ljubomoran na mene. Kako je to mogućno? — A on odmah skoči. »Zaveži«, kaže, »jer ćeš opet biti bijena! A meni je dosadilo da te bijem.« I zalupi vratima za sobom. Ali sutra ili prekosutra opet dođe. I opet je sve isto. Sve isto! Evo, gospodine, ako mi ne verujete!

Žena žustro ustade, malo se izmače, i zadiže suknju, lako i prirodno, kao što čine žene iz naroda pred potokom koji treba da pregaze. Pred očima mi se ukaza belo prostranstvo njene teške butine i na njemu, bočno, grdna modra masnica u obliku i veli-čini mornarske cokule.

Ustuknuo sam od teškog stida i velike zabune; kao da se preda mnom odjednom otkrilo novo i po-ražavajuće lice prirode u kojoj svi živimo i u kojoj sam do tog trena i ja živeo. Nisam znao kuda da gledam ni šta da kažem. Iz neprilike me izbavila žena. »Oprostite!« prošaputa ona dubokim prigušenim glasom, spusti suknju isto onako brzo i lako kao što je digla, i sede i nastavi razgovor.

— Eto, to mi je ostavio juče. Pred praznik! I otputovao je nekud na dva dana. Po svojoj prilici roditeljima. Nisam smela da ga pitam. Doći će pre-kostura opet. To je sigurno. A zašto? Da ćuti, ili da psuje i da bije nemilice. I tako to ide iz dana u dan, iz meseca u mesec. Zalepila sam se za njega, i živa se više neću moći odlepiti. Zverski živimo. Trpim što niko ne bi trpeo. Pseto da sam kraj njega, više bi mi pažnje posvetio i bolje bi sa mnom postupao. Vidim da tako ne može trajati. Pa ioak traje, ali ja živim na mukama i u stalnom strahu. Bojim.

se, bojim, gospodine! Jer znam — ubiću ga jednog dana, ubiću ga sigurno. Oboriću ga sa pet metaka, krvi mi Kristove, kao životinju.

Žena se opet diže i izvadi iz fioke noćnog stolića malen revolver na bubanj. Pokazivala mi ga je na sastavljenim dlanovima kao na porculanskom tanjiru i, kao da se zaklinje i baje nad njim, govorila dalje.

— Evo, spremila sam sve. I sad samo strepim i čekam. Znam, ubiću ga u zlom trenutku. Sigurno. Ubiću ga, a volim ga. Neka mi bog oprosti! Volim, volim, volim! Izgubiću njega i upropastiti sebe. Ono, pravo govoreći, nemam ga ni sad, a propala sam i ovako. Ali šta mi ostaje i šta mogu? Da strepim i čekam. U tom mi život prolazi. A osećam, osećam jasno, da se sve to ne može dobro svršiti.

Te večeri se još dobro svršilo. U neko doba našao sam snage da prekinem njeno pričanje, koje je bivalo sve sporije, da se dignem i oprostim. Krupna žena me je ispratila do kapije, zahvaljujući na časti, pažnji i strpljenju.

Mali bar na uglu bio je već zatvoren. Starinska ulica puna senki i teške tišine. Bilo je kasno. Posle dugog hoda stigao sam u središte grada. Tu je bilo još živo. Sve veće kafane bile su otvorene i jarko osvetljene. Bio sam umoran i žedan, ali su me upravo ta živost i to osvetijenje odbijali da svratim negde i popijem nešto. Vrata mog hotela bila su već zaključana. Morao sam da zvonim. I učinio sam to bojažljivo, sa nejasnim osećanjem krivice. Činilo mi se da je vrlo kasno. Izgledalo mi je da dolazim iz daleka.

108 itsi

ZUJA

Kad neko celog svog veka ostane pod nadimkom koji je stekao u detinjstvu, i život provede tako, to već dovoljno kazuje o njemu samom i o njegovom položaju među ljudima. Ova starija žena, koja živi još samo u mom prenaseljenom sećanju, povijena u pasu, uvek zabrađena surom šamijom, zove se Zuja. Samo tako i toliko. Vezana je za mnogobrojnu gazdinsku porodicu Aleksića. Njihove kuće su na pola sata hoda od kasabe, među brdima, iznad brze planinske reke razvedene u jazove, sa velikom stru-garom i valjaricom i mnogim sporednim zgradama. To je čitavo malo naselje koje svi nazivaju Aleksića jazovi.

Ta žena široka dobroćudna lica, sa plitkim spljoštenim nosićem i svetlim bezbojnim očima koje uvek imaju malo iznenađen ili uplašen izraz — ali samo malo, kao da se šale — bila je tu i dobrovoljan rob i doživotni sluga, i najdraži član porodice. Sme-žurana, ali rumena, sitna i mršava, ali snažna i živahna, Zuja je radila sve poslove, i postojala je samo u vezi sa njima, ali najviše se bavila decom. Ona je podigla dva naraštaja gazdinskog pođmlatka. Kako se koje rodi, bilo muško bilo žensko, ona ga prihvata, podiže, UDUĆuje, i prati ga, ako joj ranije ne umre, do ženidbe ili udaje. Porodica je velika i zadružna, u njoj ima snaha i zetova, i nikad Zuji nije pone-stajalo posla, a ona se nije nikad zamorila da na

svoje koščate i uvek crvene ruke dočekuje novoro-đenčad, kao presne hlepčiće.

Za Aleksića kćeri i sinove, a zatim unučad, pa i praunučad, kako je koje padalo na zemlju, Zuja je oduvek bila tu, takva kakva je, razumljiva i neophodna pored rođene majke, a ponekad draža i bliža od nje. Svi to znaju i samo tako mogu da zamisle život. Sa Zujom se otkriva svet, sa njom se igra i boluje, plače i peva. Zuja se jede uz hleb, kao kajmak i med; sa njom se pozdravljaju godišnja doba i praznici, veselo beru rane trešnje i rasecaju lube-nice ili dočekuje prvi sneg; sa njom se piški i kaki; gutaju se gorki lekovi, vade se prvi zubi; njoj se poveravaju sitne štete i krivice, prve neprilike ili radosti.

Odavno se zaboravilo kad je i kako je došla u Aleksiće, i niko se ne pita šta je ona njima ni šta oni njoj. Zuja. Uvek pri ruci, nikom na teret, a svima korisna. U tom naselju ona se nalazi svuda gde su Aleksići i njihova nejač sa svim svojim potrebama.

To su u stvari tri kuće, podignute u toku pola veka, povezane i sabijene, kao da su se sudarile u tora tesnacu. Pregrađivane i doziđivane, one su s vremenom premostile i zarobile vodu i jazove pod sobom. A Zuja opslužuje sve tri kuće, i to tako da svima izgleda da je, kao dobar duh, svakog trena prisutna u svakoj od njih, i svakom na usluzi. To je za nju jedini život i ceo svet. Ona ume da govori samo o plemenu Aleksića, o njihovo deci i onome što je u vezi sa njima. Zašla je u godine, a nikad je niko nije čuo da je rekla štogod o sebi ili zatražila nešto za sebe. Bila je gluva i nema za prazne razgovore i ženska pričanja, a čim ostane sama, nad nekim poslom, ona stane da šapuće, mrmlja i pevuši nešto za sebe što nije ni govor ni pevanje; to njeno krezubo pućkanje još je najviše ličilo na jednoličnu melodiju koju struže popac u zidu pored ognjišta. Decu je i

110 111

plašilo i privlačilo Zujino čudno pevušenje, i mi smo se često, savlađujući strah i gušeći smeh, prikradali da prisluškujemo kako Zuja »peva« ili priča nešto sama sebi.

Takvu je znaju i pamte ne samo svi ukućani nego i mi koji smo, kao đaci,' dolazili iz grada da se igramo sa svojim drugovima, Aleksića unucima, i da bar koji pogled bacimo na njegove lepe unuke, naše vršnjakinje.

Više od pedeset godina provela je Zuja u osoj-nom tesnacu nad vodom, u ćutij ivoj i predanoj službi Aleksićima. Sahranila je svoje prve gospodare, gazda--Manojla i njegovu ženu, i nastavila sa svojom službom. Tu je, posle mnogo godina, negujući njihove praunuke, i smrt dočekala. Zaspala je jedne noći u svom sobičku, i sutradan se nije pojavila na poslu. Iskrala se iz života i iz porodičnog kruga, neprimetno i nečujno kao što je i ušla u njega. Aleksići nisu stigli ni da se iznenade i začude, toliko je teško bilo zamisliti dalji život bez Zuje.

U ovako jakim i bogatim porodicama, najbliži i najdraži pokojnici ne pominju se, naročito ne pred ljudima izvan porodične zajednice. Izgleda kao da ih prežale naprečac, teškom i skupom žalošću, jednom zauvek. Ne zaboravljaju ih — to nikako — nego ih, kao balzamovane, sahrane u dubinama svoga pre-ćutno sporazumnog, nenarušivog ćutanja. Ta ista čast je ukazana i Zuji.

Uostalom, posle Zujine smrti, pa već i za posleđ-njih godina njenog života, nastupile su promene u sudbini kuće Aleksića. Njihov nagli uspon počeo je da slabi i njihovo množenje da biva sporije. To malo pleme, koje je postalo imućno, pa bogato, počelo je upravo zbog toga da se osipa. Mladići, pa i devojke, odlazili su u svet i malo se ko od njih vraćao u ove kuće u Aleksića jazovima, a sve je manji bivao broj onih koji su ostajali da tu žive, rade i stiču kao što su im stari činili. Zatim su došli ratovi, mali i veliki,

i sa njima pokolji, koji su upravo u tim krajevima bili najžešći i najkrvaviji. I narod se proredio i raselio. Tako danas ima Aleksića po Bosni i Jugoslaviji, pa i po daljim krajevima sveta, ali u kasabi nema više nikog od njih. A od poslednjeg rata nema ni onih njihovih kuća ni građevina nad vodom. Sad je to gomila ogorelih ruševina među isprovaljivanim jazovima koji se polako pretvaraju u močvaru. Sve što su nekad bili Aleksići, i što se zvalo njihovo, traje još samo u nesigurnom sećanju ponekog pre-živelog pojedinca iz kasabe. A sa njima i Zuja, nji-hovo čeljade.

Ona se danas posle podne, neočekivano i bez određenog povoda, pojavila u mom dvorištu, živa i neizmenjena, onakva kakva je bila u mom detinj-stvu. Kad sam je ugledao na kapiji, sa njenim pove-likim zavežljajem, podsetila me je na nekadašnje starice koje su, kad bi već krenule kome u posetu, dolazile * odmah na dan-dva. I u kuću je ušla tako prirodno i spokojno kao da će svakako ostati i na večeri i na konaku.

Sedeli smo dugo i razgovarali o — Aleksićima. Ona je znala sve njihove sudbine i živote do u pojedinosti. Od starog Manojla Aleksića, «-babe«, izuzetnog čoveka koji se izdvojio iz sive gomile kasablija i bio crni, ćutljivi koren iz koga su nikli Aleksići i sve njihovo, pa do praunuka koji su se rasturili po svetu i izgubili bez glasa. U tom razgovoru pokušao sam nekoliko puta da navedem Zuju da mi kaže nešto o sebi, o svom ličnom životu i poreklu, ali bez uspeha. Ona je mogla da govori samo o Aleksićima i njihovom krugu u koji je ubrajala sve što je bilo u nekoj vezi sa njima, njihove rođake i prijatelje, ortake i kmetove, suparnike i dušmane — sav njoj poznati svet.

Već je počelo da se mrači u sobi, a Zuja nije prestajala da priča. Ja sam bio taj koji se zamorio da postavlja nova pitanja, uvidevši da zaista ne ume

1228 — Kuća na osami 213

ili neće ništa da kaže o sebi. Tada sam, u sumraku i tišini, najpre kao izdaleka i neodređeno, a zatim sve bolje i jasnije počeo da razabirem ono poznato pućkanje i otegnuto mrmljanje kome smo se nekad, u detinjstvu, podsmevali kao baba-Zujinoj smešnoj navici i nedužnoj slabosti. Mrak je padao sve brže a ja sam naprezao sluh i hvatao jednoličnu, upornu melodiju koju je Zuja ponavljala kao popac u toplom zidu. Sada mi se činilo da se ono što mi je nekad izgledalo kao mehanička igra staračkih usana, sve više približava ljudskom govoru, da nije lišeno smisla i da kazuje nešto za mene novo i nepoznato. I slušao sam to pritajena daha, zaboravljajući sebe i vreme i mesto na kome sam.

Preda mnom je tekla nejasna, ali živa priča o tome kako je Zuja dospela među Aleksiće, ostala među njima i postala ono što je bila.

To je bilo davno, kad je Srbija zaratila s Turcima i kad se uzbunila granica koja prolazi tu, iznad kasabe. Gotovo na samoj granici bila je kuća Zujinog oca. Majke se ona slabo seća, kao plave, visoke i mršave žene, ali oca pamti dobro. Crn, onizak i stamen čovek poskutljiva glasa i vučjih pokreta. Žena mu je umrla rano, a on je ostao sam, sa dvoje nejake dece. Našla se neka ostarela rođaka, udovica, koja mu je vodila kuću i podizala decu, a nekako pred sam rat umrla je i ona od neke rednje. Ostao je opet sam, sa sinom od petnaest i ćerkom od četrnaest godina, koju je od milošte zvao Zuja. Rat i buna privlačili su ga, izgleda, neodoljivo. Tada je resio da sina povede sa sobom, a ćerku da smesti u neku dobru i sigurnu kuću.

Manojlo Aleksić, zvani »babo«, bio je tada na početku svoga uspona, domaćin u najboljim godinama, sa bolešljivom ženom i troje još nejake dece. Prva od njihovih kuća nad planinskom rekom bila

ie upravo dovršena. U tu kuću doveo je Zujin otac svoju devojčicu, predao je gazda-Manojlu i zakleo ga Bogom i svetim Jovanom da je uzme u službu i da je hrani i brani, jer on nema kome da je ostavi. Zatim se, bez opraštanja, iste noći zaputio strmim putem od spečene crvene zemlje i izgubio u tamnoj šumi koja pokriva vrh planine.

Žuju su Aleksića deca, tepajući, prozvala Zuja. Bila je plava i beloputa, mršava, ali čvrsta. Njena svetla oštra kosa, dečački kratka, kao da nije poznavala češlja, štrcala je na sve strane. Jedva su je naterali da odbaci dotrajalu seosku suknju i jeleče sa sebe i obuče iznošenu gazdaričinu haljinu gradskog kroja koju nije bilo potrebno prepravljati, toliko je devojče bilo izraslo, a gazda-Manojlova žena mršava i omalena. Pomagala je radeći u kući, ali ćutke i mrgodno, izbegavajući susrete i razgovore, i obarajući pogled pred svakim.

Kad bi za koji trenutak ostala bez posla i nadzora, odlazila je iznad kuće i gubila se iza visokih naslaga jelove građe. Tu se od planinske reke odvaja ozidan rukavac, stvara moćan jaz i, malo dalje, zakreće naniže, ka strugari u dolini. Na tom mestu je velika vodena brana i nad njom kratak natkriven most kojim se prelazi i na onaj strmi i uvek suvi put što vodi u planinu. Zaklonjena od svačijeg pogleda, previjena preko grede na ogradi mosta, volela je da gleda široki i daskama popođeni jaz ispod sebe i u njemu plitku vodu koja se tu, uzapćena, savija i sa šumom spušta nizbrdo. Tu je ostajala što je duže mogla. I to je bilo jedino što su joj zamerali Aleksići. Opominjali su je da ne izlazi, da se ne udaljuje i ne^ zavlači po budžacima, jer su vremena nemirna i žensku čeljadetu je više nego ikad mesto u kući. Pokoravala se ćutke i prividno, ali bi prvom prilikom opet nestajala i odlazila da, naslonjena na ogradu drvenog mosta, posmatra tamnu vodu velikog jaza, kako se širi, tanji, pa presavija kao zategnuto platno

224 8* 225

na razboju, pre nego što šumno krene naniže. Pratila je nemirne šare i igru svetlosti i senki na tom platnu, i nikad se ne bi zasitila toga gledanja. Pri tom je, ne otvarajući usta, pevušila nešto što nije bilo ni pesma ni razumljiv ljudski govor, i što se, uostalom, gubilo u šumu vode koja pada.

Kad se pokazalo da opomene i grdnje ne pomažu, zapretili su joj da će je išibati ako je uhvate tako daleko od kuće. Pa ipak je odlazila. Jednom se tako desilo da je izmakla pred sam sumrak i, presavijena preko ograde, ostala zanesena šumom vode i brzim tokom sve novih slika koje promiču sa njom. Osvajala je vlaga i javljale se prve senke. Sunce je zalazilo i stvaralo iskrzan pojas narandžaste svetlosti iza guste mreže crnih borova na vrhu planine. Zuja je osećala da treba što pre napustiti sve to i vratiti se što brže kući, i govorila je to sama sebi i ponavljala poluglasno, ali je teško bilo odvojiti se od te glatke mlake grede koja joj i pritište i miluje grudi, i rastati se sa tim trenutkom i tim mestom, žrtvovati svoju jedinu i veliku želju: da vidi šta će biti dalje, šta iza ovog dolazi.

A to je došlo. I to onim strmim putem od spe-čene crvene zemlje koji se odozgo od šume spušta pravo ka mostu.

Gledala je niz vodu, pa u nebo i poslednje tragove svetlosti na njemu. Sasvim levo, u uglu njenog vidnog polja, odjednom se pojavila mala senka, kao mušica koja lebdi u letu i koja se više naslućuje nego što se vidi. Senka se primicala i brzo pretvarala u nejasan lik krupnog čoveka u širokoj kabanici koji se spušta nizbrdicom. Jedno vreme je nestao s vidika, jer je bio zašao u prevoj, ali devojka je osećala da se sporim hodom, neviđen, primiče sve bliže, i da će ga taj crvenkasti put, koji biva sve tamniji, sam po sebi dovesti na most. Tada će morati proći iza njenih leđa, a most je tako uzak da će je nepoznati putnik, u prolazu, neizbežno okrznuti svojom kaba-

nicom naročitog kroja i neodređene boje. Unapred oseća taj dodir i strepi od njega. Još bi mogla napustiti most i izbeći to, ali se ne miče s mesta. Mogla bi se okrenuti da bude bar licem prema onom, kad prođe mimo nje. Pa ipak ostaje nepomična u svom položaju: nagnuta preko ograde i zagledana u već potamnelu vodu koja sa šumom puni jaz, i promiče.

Tako je očekivala ono što je nailazilo odozgo s brda, tamno, teško i neizbežno. Nailazilo je sporo, i neizvesno; kao: i jeste i nije, i hoće i neće.

»Jeste i hoće!« — Dok je to govorila sama sebi, oko nje je odjednom postalo tamnije i hladnije. Iza leđa joj je već stajao putnik s brda i zaklanjao je svojim telom i svojim velikim ogrtačem iz kojeg je izbijala planinska studen. Stajao je bez reci i bez vidljivih pokreta, ali ona je osećala da joj se 1 tako primiče bliže, da je, kao mrak i vlaga, obavija ćelu i da je pritište sve jače uz ogradu mosta. Savijena i okrenuta ka vodi, nije mogla da mu vidi lice, ali ga je osećala već svuda oko sebe i na sebi. Još se javljala pomisao da je valjalo ranije bežati odavde, da bi bar sada trebalo pružiti otpor, ali sve je bilo dockan. Njegov podbradak joj je već pritiskivao teme, a njegove tvrde i hlade ruke klizile su uz njena stegna. Obnažena koža joj se ježi od studeni koja dolazi sa vode, od straha, od stida zbog golotinje. Pokrila bi se, to svakako želi, ali ne može. Ponestaje joj daha, a pritisak biva sve jači, usredsre-đuje se na jednom mestu, i pretvara u oštar bol. One dve ruke, koje su porasle, savijaju je sve jače u pasu i u isto vreme lome duž ćele kičme; krše je kao što se hlebac prelama na četvoro, dužinom i popreko. Sta čini sa njom i šta hoće od nje? Pita se sa nemoćnom mržnjom, i guta suze, obilne i gorke. Neka strašna sila hoće da je prelomi po sredini, raskine i pocepa u komade. To će učiniti sigurna ako nastavi da je ovako povija i pritište. Ovako, valjda, ubijaju čoveka. I ko to može izdržati? KakO'

116 UT

i čime bi se mogla braniti? Kad bi mogla bar malo da se odvoji od ograde, izmakne od nevidljivog čo-veka nad sobom i da ga odbije udarcem ili bar vriskom, ali ne može više ništa. Taj bol i taj teret su u njoj i na njoj. Tome se ne možeš ni odupreti ni prilagoditi. Tu je kraj. Oseti kako joj mrkne svest i kako sva tone u toj tami.

Noć je nastupala kad su zabrinuti ukućani pozvali momke iz strugare i poslali ih da sa zapaljenim lučevima traže Zuju. Dozivali su je, osvetljavali uglove u kojima se hvatao mrak, dok nije prvi koji je stupio na most naišao na onesvešćenu devojku i muklim glasom dozvao ostale.

Ležala je uz ogradu, savijena, splasla i smanje-, na, kao hrpica pocepane i bačene ženske odeće. Pokupili su je i u hasuri sneli niz brdo, do kuće.

Nekoliko dana nije dolazila k sebi. I samrtnu svecu su joj već palili. Ipak je ostala u životu. Zvali su popa Jocu da joj čita Veliku molitvu. Ali najviše joj je, izgleda, pomogla jedna starica iz Dobruna svojim travama. Ležala je pet nedelja. A onda se jednog dana digla, obukla, i bez pitanja i objašnjenja počela da posluje po kući, i da radi sve ono što će tu do kraja svog života raditi.

imenima njihovih rođaka i poslovnih prijatelja. Oči su mi se same sklapale i napadao me dremež sve jače. Najposle sam popustio i utonuo u mlečni oblak mirnog sna.

Nešto je lupnulo i probudilo me. Trgnuo sam se kao krivac i digao glavu sa desne ruke koja je bila utrnula.

U sobi je mrak i tišina potpuna. Zbunjen, gotovo uplašen, jedva sam napipao prekidač, a kad je svetlost planula, video sam da u sobi nema nikog osim mene. Ni Zuje, ni njenog zavežljaja.

Navikao sam ja, otkako živim u ovoj kući, na goste koji se neočekivano pojavljuju, čudno ponašaju, a zatim opet kao aveti nestaju, ali ova žena me i svojim dolaskom i, još više, svojim nestankom tako smela, da sam još dugo ostao nepomičan nasred sobe, trepćući od jake svetlosti. I trebalo mi je dosta vremena da se priberem i da nađem put povratka u svoje stvarno veče i večernje navike i poslove.

Još dugo sam slušao Zujin nemušti govor. Pričala je o godinama toga svog služenja, a to znači opet samo o Aleksićima i njihovom porodičnom životu, o tom kako su dolazili na svet, rasli, ženili se, i sami rađali decu, bolovali i umirali. Sećala se svega do u sitnice i sve je za nju bilo jednako veliko i važno, a htela je da i ja saznam sve o svakom od njih.

Jednolično pričanje počelo je da me zamara, pa uspavljuje, ali nisam nalazio hrabrosti ni snage da ga prekinem. Na mahove sam gubio nit te duge priče o Aleksićima; mešala su mi se njihova imena sa

118 119

DRUGE PRIPOVETKE

POPODNE

Neće biti manje dosadno ako napišem da je dosadno i velika smisla ne vidim u ovom, ali oko mene je tako pusto i prazno da je nužno da načinim bezutješnu konstataciju, samo konstataciju: da sam bio i živio i da mi je bilo neizmjerno dosadno.

Otkako znam za se meni je bilo dosadno. Po danu mi je bilo dosadno, jer mi nisu dali u postelju, a po noći, jer nisam mogao spavati. Kad me nije bolila glava, bolio me je zub, a kad me nije ni jedno ni drugo bolilo, bio sam pitan iz matematike.

Grad u kome sam se rodio i u kome i danas živim prijestolnica je dosade. Tu se poznaju svi ljudi u glavu; zna se koliko ko ima plombiranih zuba i čija žena boji kosu, zna se koliko je kome godina i kako kome ide posao i ko je dus-taban. — Još od dadiljinih priča, iz djetinjstva nisam čuo ništa što bi mi bilo posve novo.

Hladno mi je od samoće. Izgleda da se je i mojojdosadi dosadilo u mom društvu i da me napustilai ona, pa sam sam — da mi se nebo smiluje. Težaksam od svoje dvadeset i četiri puste godine, sivsam, prašan, kao u ljetno popodne, kad pada umor iprašina na obuću i ići se ne mili, da bi se najrađeizulo i leglo odmah kraj druma i prekrstilo rukeu očekivanju — ničega i gledalo u nebo. Veliko.Prazno, Stakleno. Beznadno. ' ' • .

123

Gospođe Bože, iznad svih oblaka, pošalji mi oštar miris otrovnih bilina i sumpora i vulkana, rezak glas noćnih zvijeri i potresa i grmljavina, nepodnosiv sjaj munja i sunčeva koluta i morske ploče, ocat i žuč i ma koju medicinu, ali me ne zasipaj pepelom mojih popodneva, nego daj smisao i ljepotu danima mojim, jer ginem pod tvojim ravnodušnim nebom i iskočih iz svoje izveštale kože od neuništive i posvećene gluposti svojih sugrađana.

Koturoviću, miropomazaniče dosade, najpametniji čovječe u našem gradu. Vi lažete kao poluslužbene novine i dosadan ste kao antialkoholistička brošura. Govorite mnogo i pametno. Teglite mog kera za uši i mašete mi prstima knjige. Govorite superiorno. Zašto ste tako siv? I zašto Vam je glas pun bora?

Ah, Koturoviću, dosadan ste: kao popodne, kao mensa, kao čajanka, kao gramofon, kao profesor ste! — Pa to što Vi sada govorite dolazi mi kao nekud poznato, fonografe, moj; ah da, to sam ja Vama pričao neki dan! Koliko sam Vas puta samo izjurio i vi se uvijek brzo povratite! Vaša blizina izaziva u meni zle instinkte: uvrede časti, tjelesne ozlede, zlobne oštete tuđeg vlasništva, nasilja, drugog, trećeg i posljednjeg slučaja. Kidajte! gledajte kako se igraju komšinska djeca, mazite se sapunicom pa se brijte ili igrajte sa svojim savremenicima nogometa, ali — kidajte!

Zijeva mi svaka pora od dosade.Moji dani su kao karikature kod kojih je veliki trup na

kratkim nogama. Moje popodne je dugo, bez kraja. Ujedinjeno s večerom ono čini komični trup moga dana. Ono se ledi i smrkava i izgleda kao da nikad neće proći.

Zaludu je pogledati na časovnik, zaludu je šetati sobom ili čitati; dan leži! — zove se utorak ili srijeda i zadaje bol u lubanji i ostavlja umor na licu.

Nevjerovatno je koliko se prepati svako popodne kad se ništa ne dogodi.

Jedan sat. U kavani. Umor od mnogog žvakanja daje licima tužan izgled. Atmosfera je zagušljiva i nezdrava. Počinje varenje, ubrzano kavom i cigarama. Usta koja drže cigaru izgledaju ružno i odvratno; ljudi bi trebali da se sakriju kad puše. Iza ručka se'o životu ne misli ni dobro ni zlo i najradije se sjedi na somotu. Sokovi i vrijenje. Građani dahću i štuca im se.

Dva. Popodne slazi nad grad. Kuće dobivaju pospana lica. Zastori se spuštaju. Nezadovoljnici se klate po trotoaru. Očajnici sjede, s rukama u džepovima, na bulevarskim klupama.

Neumoljivo, sijedo popodne se dotiče svačijeg tjemena.Tri sata. Kod kuće. Neko udara u klavir i čini pakost

cijelom susjedstvu. Kao zubobolja, kao mrski poznanici stoji dan i u mozgu je popodne kao pročitana knjiga. Sažalno me gledaju prozori moga susjeda s protivne strane, prazni prozori s bijelim zavjesama i melankoličnim maminim fuksijama. Znam svoj život kao ružnu priču.

Četiri. Kuće su se snuždile nad svojim sjenama, vjetra nema i kiša neće da ih umije. Izludelim staklima sijevaju prozori. Idem niz ulicu i stradam od banalnosti natpisa. Jauče tramvaj. Za staklom kavanskih prozora čile neurastenici, glava naslonjena na nemoćnoj ruci, željne oči piju široku ulicu, gle-dajući s mlakom strašću djevojčice ispod četrnaest godina i njine fino modelovane noge koje štiti zakon. Djeca idu iz škole. Djevojčice se drže za ruke; dječaci se smiju. Dječiji glasovi dolaze kao sočno voće.

Pet. Doba kad je bolesnicima gore. Sat je stao. Umorilo ga popodne, siva prašina je zasula njegove marljive kotače. Sve su stvari umorne. Sto izgleda kao da će sad pokleknuti na sve četiri noge pod nevidljivim teretom. Tintarnica sahne. Artije žute.

124 125

Knjige, čvrsto sklopljene, smješkaju se umorno zlatnim naslovima.

Ne zna se koja su doba. Smrklo se je. Boli m^ čudni čas između dana i noći. Misao o duši danima življenja: neizbježiva predstava pognute, uboge žene koja sjedi kraj male lampe i šije kroz suze. Ja sam pustinja u pustinji. Vrijeme je zagonetka. Dan je vječnost.

Sve je mračnije. Stvari mijenjaju lica. Mučenje uzima novu formu; dosada se oblači u crno. Nema mi spasa.

Tamu pocijepa zvono, kao da zapjevaše anđeli. Ah, zvono, kao smijeh i dobra vijest, uskrsno zvono nade u blizinu bića i toplinu žive riječi, svjedodžba o egzistenciji.

Ko si, dobri? Listonoša? Tetka iz provincije? Činovnik vodovoda? Ne. — Oh, Vi ste to Koturoviću, moj dragi, jedini prijatelju! Odmah, odmah ću upaliti svjetlo!

KNEZ SA TUŽNIM OCiMA

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pričam) koji je imao tužne oči i malu kneževinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj šetnji, uvijek prešao granice svoje zemlje i ušao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova kneževina, manja nego jedna dobra šetnja. A oči je imao zaista tužne. Lepe, tamne, osenčane dugim trepavkama, a beloočnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jektičavih devojaka iz provincije. Žene su govorile da te oči »govore«, a muškarci su ćutali. (»Tebi sve govori!« rekao je rastreseno i mrzovoljasto jedan novčar svojoj ženi.)

Ali knez nije mnogo mario za žene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i noću mislio kako da je usreći. Kako je kneževina bila odveć malena za kakva veća preduzeća i planove, on je gradio mostiće od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okreću bezbrojni vitlovi razbijajući vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadržao neobičnu formu čuna ili mnogokutnika, koju mu je on odredio.

Nasred kneževine bilo je jedno stablo, inače kruška divljaka, to je bilo najveće stablo u zemlji i s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdržavali tu zabranu i to stablo je bilo

126 127

poznato u cijeloj kneževini pod imenom »Najslađe Voće«.

Cesto su čak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tužnih očiju; on bi ih primao, trepćući i u zabuni šta da im reče, a oni su odlazili očarani dubinom njegova pogleda i dubokim značenjem njegove šutnje.

I dogodi se jednom da je knežev pogled pao na jednu ženu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada žena jednog slikara, koji je živio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio čovjek onizak i snažan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u životu i radu. Nenavikla na laž i pretvaranje, ona pođe sva blijeda do slikara i reče mu s onim bolnim mirom koji razoružava i kojim govore žene kad istinski ljube:

— Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti žena. Ja moram da idem njemu, da mu služim svojim tijelom, i svojom dušom, koliko to jedna žena može. Došla sam da ti to kažem. Čini s mene što hoćeš.

Stajala je pred njim opuštenih ruku, sva obasjana nesrećom, kojoj se ne može umaći. A niski slikar, čovjek velike duše, okrenu lice od nje i čekaše tako sve dok nije otišla.

Od kad su zapisane prve priče ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepše rastali pred zlom, koje može svakog da zadesi.

Ona pođe knezu. Kad je stala pred njega, premi-rući od njegova pogleda, nije vidjela ništa do njegovih očiju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu služi. Prođe dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se žena ne može zadovoljiti pogledom. U našim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih žena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dođoše, nakon mnogo čekanja, slika-revoj ženi i kneževoj Ijubovci. Najednom se sva žena

promijeni. Zaigraše joj mišići, raširiše se oči i nabre-koše usne. Ona pritište rukom ljubičast atlas na grudima. A pogled joj strašan, strašan za čitav pedalj iznad kneževe glave. Govorila je knezu više vrelim dahom nego nejasnim riječima. On je gledao u nju svojim pogledom od rođenja, a ona zastade pred dubokom šutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne može, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleća i nikakve noge. Žena pade pred saznanjem nove i poslednje nesreće, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj se tijelo savi u plač. Knez ode, šutljiv i vas u pogledu.

Dani idu, a bol neće da prođe. To je strasnije od prebijene životinje i posječena stabla. Snovi i pomama svih mišića, a krv staje čas u glavi, čas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, a druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se diže sa svog loga žena, prevarena i očajna, pomisli još jednom na slikara, koji radi kraj prozora u oštrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svježe oprane poslije rada, pomisli na svoju sreću od nekad i na nesreću od sada pa do vijeka — i iziđe na trg, gdje je u sjeni »Najslađe Voćke« sjedio knez, okružen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uređenje njegove države i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se začudiše da u to doba i na nepriličnu mjestu pristupa žena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju očima koje očaravaju i zaustavljaju, ali ona, žena nesrećna i mučena najvećim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu željnom rukom čar njegova pogleda kao paučinu, i prije nego je tko mogao spriječiti — strašno je reći! — pijunu mu glasno i žestoko u oči.

— Pfu!

128 9 — Kuća na osami 129

Zatim se kao olakšana okrenu. Jedan čas zaprepaštene šutnje, a onda je raznesoše na mačeve.

Ali knez je oslijepio.Poslednje što je vidio bile su njene usne vlažne i crvene.Bez očiju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika

je bila mržnja i odvratnost, što je širio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moći. U cijeloj zemlji nije se moglo naći ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao štapom po svijetu, gladan i bos.

I začudo: ni knjige, u kojima je najpre zanisan ovaj događaj, ne nalaze samilosne riječi za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladićima, završuju riječima:

»-... jer je pljuvačka ovake žene dovoljna đa se otruje cijelu vojsku najvećeg cara, a kamoli ne jednog čovjeka-«.

ISKUŠENJE U ĆELIJI BROJ 38

Neočekivano i šumno otvoriše se vrata na ćeliji broj 38, u njih stade čuvar Jakov i pozva ga da ide.

Krenuše hodnikom u kom su već gorela svetla. Uspeše se uz dvoje stepenice. Četiri puta je stražar otvorio i zatvorio razna vrata od železnih rešetaka. Onda još tri stepenice i peta železna vrata, pa se nađe u hodniku sudnice. Oseti miris duvana. Zastade i udahnu duboko.

Najpre jedna drvena vrata pa onda druga, po-kovana zelenim suknom, i oni uđoše u kancelariju.

Ovde je još bio dan. Učini mu se da je soba nepodnošljivo zagrejana. Niska drvena ograda, koja mu je sezala tek do kolena, delila ga je od sudijina stola. Sudac ga ponudi da sedne ali on, pokoravajući se nekoj davnoj misli, ostade stojeći.

Za jednim manjim stolom, po strani, seđeo je praktikant i čekao da počne zapisnik. Bio je mlad čovek, ali sa bujnom bradom i naočarima.

Započe ispitivanje.Kroz svih ovih šest meseci, on je svaki dan i svaku noć po

nekoliko puta ponovio u sebi sve ono što će kazati kad ga prvi put izvedu pred suđiju. Istina, taj govor se tokom meseci menjao i po obliku i po sadržaju. Najpre je to bio dug i oštar protest protiv nezakonitosti, nasilja i svireposti.

Gospodine sudijo, protivno svakom pravu i zakonu, ja sam toliko i toliko meseci držan u prizem-

130 232

noj samotnoj ćeliji, bez ikakve istrage i ispita. Na putu u ovaj zatvor ja sam bijen od neodgovornih prolaznika, pa i od samih vojnika koji su me vodili, a da za to nisam dao ni najmanjeg povoda sa svoje strane. U zatvoru sam u svemu gore tretiran negoli najobičniji kažnjenici čija je krivica utvrđena i osuda zakonski osnažena. U jednoj vlažnoj prizemnoj ćeliji ja sam proveo ćelu zimu bez peći, bez topla odela. ■ Olovku i hartiju nisu hteli da mi daju. Iako nisam ni saslušan ni osuđen, morao sam obući ro-bijaško odelo. Lekar nije heo da me pregleda, ni da mi veruje. Uzalud sam tražio da me predvedu mom istražnom sudiji.

Ja neću, gospodine sudijo, da vam dulje objašnjavam svu nezakonitost ovakvog postupka, nego se koristim ovom prilikom, kao prvom, da najodlučnije protestujem . .. itd. ,

Toliko puta je, odrešito mašući rukom i preme-rajući ćeliju, izgovorio poluglasno taj govor, toliko je puta noću odlučio da promeni ovu ili onu reč. Ali poslednjih meseci on je sve više skraćivao svoj govor, dok ga nije konačno — jedne noći kad nije mogao da spava od studeni i bola u nateklim zglo-bovima — sveo na svega deset ogorčenih reci.

Sad, kad je najposle stajao pred sudijom i kad je trebalo da govori, misli mu se razbiše, rasejaše nekud po sitnicama. Gledajući u sudiju i pisara, prvi put se seti da nema okovratnika ni kravate. Svaki čas je sezao rukom za go vrat. Osećao se kao čovek koji sanja da je nag među svetom.

Na sudijina opšta pitanja davao je podatke o sebi kao o nekom trećem licu. Posmatrao je ruke, lice, kosu u sudije, pera i lepo zašiljene pisaljke pred njim, nož za sečenje hartije. Sve to počiva kao nešto smisleno i lepo u ovom toplom kancelarijskom vaz-duhu, u kome je miris toliko željenog duvana.

Nikad ne bi poverovao da će te sitnice moći toliko da ga zbune i zanesu. „;

Zatim mu se pogled ote na prozore, koji su mu se činili nekako razvaljeni i smešni, jer su bez rešetaka. Preko uske ulice videla se siva fasada velike kuće s mnogo prozora. Na jednom je visila krletka s kanarincem. Odjednom, isto kao u snovima, izdvoji se iz tame jedna žena, priđe krletci, baci jedan ravnodušan pogled na ulicu i prozore sudnice, zatim nešto reče kanarincu, uze krletku i, držeći je u visini lica i jednako tepajući ptici, izgubi se opet u sobi.

Bila je mršava, u tamnocrvenoj kućnoj haljini.Prenu ga povišen glas sudijin.— Vi treba da se saberete, a ne tako... želite li da

odgovarate na pitanje ili ne?— Želim.■— Onda, molim .,:Tu se negde u njemu javi sećanje, i misao da bi trebalo da

se on srdi i protestuje. Ali nikako nije mogao da se smiri. Oči su mu se otimale s predmeta na predmet, a u nogama je počeo da oseća nemir. Čini mu se da drvena ograda, o koju se oslanja ko-lenima, lagano ali stalno nekud puzi, i on sam da dolazi sve više u neki smešan, napregnut stav koji ga zamara.

Kroz prozore bez mreže i rešetaka ulazilo je mnogo svetlosti, od koje su mu ne samo oči treptale nego se i mišići na licu stezali i poigravali. Kroz to treptanje, kao kroz neku tanku i nemirnu zavesu, videli su se sudija i pisar, mirni, jasno ocrtani na zagasitom zidu, okruženi kancelarijskim predmetima nepomičnih i oštrih kontura.

_ To samo on trepti. Njegove oči kao da se sastaju sa svetloš^ću negde u jednoj liniji koja sve dalje odlazi. On steže lice i upire noge, ali se mišići samo dehmično pokoravaju. Ne samo oči, on se ceo izdvaja, gubi granice, rastače u prostoru. S mukom nastoji da sabere i upotrebi čula.

132 233

Misao, koja još može sve da kontroliše, doziva kao kroz san nešto slično. Sta? Sta?

I odjednom se seti Jelene, onakve kakvu je pos-lednji put video u onoj velikoj bolnici, u sobi koju je delila sa nekom ružnom i skromnom ženom. Se-dela je, kraj lepe i bele postelje, s malo uzdignutim nogama i s rukama na kolenima. Soba je bila puna jake danje svetlosti, koja se odbijala od belih zidova. Jelenina plava glatko pričešljana kosa je i sama sjala i širila sve bleđe talase svetlosti, tako da njeno teme nije više imalo znane linije, nego se neodređeno gubilo i spajalo sa svetlom dana. I njena ruka, kad bi je maknula, nije imala jasno ocrtanog oblika, nego su joj se konture, prozračne i svetle, produ-žavale i gubile u danjoj svetlosti. A za svakim pokretom je ostajao tanak, svetao i valovit trag, kao da se kreće kroz retku tečnost. On nije skidao očiju s nje; sve mu je to bilo tada kao predznak i nerazumljivo čudo. Petnaest dana posle toga, Jelena je umrla.

Da li nam se pred kraj brišu ovako granice u vidljivom prostoru? Da li se i ja ovo tooim, čilim, gubim? Je li ovo već predeo gde nas nesreća dovodi, a smrt dočekuje?

— Za vas bi to bila olakšavajuća okolnost kadbiste objasnili: u čemu je ta nesreća koja vas je dovela . .,

Hteo je da objasni sudiji kako on nije rekao, ili bar nije imao nameru da kaže nijednu reč, ali uto ču povišen glas.

— Pridržite ga! Dajte mu vode — vikao jesudija.

Posle opet čuje sudiju.— Nije vam dobro?— Dobro mi je, ali ,.;— Sta želite?— Da me na sunčanu stranu.;; premestite...

Odnekud donesoše i konjaka, ali on nije mogao da pije, zagrcavao se i kašljao neprestano. Saslušanje se moralo prekinuti.

Kad ga je stražar izveo, hodnici su bili puni tame i kratkih odblesaka svetlosti po podu i zidovima. Oni su silazili niz stepenice. Jedna za drugim, zatvarala su se železna vrata dok ne siđoše u dugi prizemni hodnik, u kom koraci odjeknuše kratko i tupo. Zveknu lanac, muklo lupnu železna prečaga na ćeliji. Kao i svaki dan kad se vraćao sa šetnje, zapahnu ga leden i ustajao vazduh, koji u prvi mah uvek izgleda kao da se neće moći podneti, a na koji se uvek ipak navikne. Sede, a stražar, mimo običaja, zastade u vratima, pogleda po ćeliji i, radi nečega, reče koliko je mogao blaže.

— Taako! — i zatvori pažljivo vrata.Sedeo je neko vreme, nepomičan, sav još zbunjen, a onda

oseti studen, rasklopi postelju i leže. Ali čim se zagrejao, otpoče igra mašte i živaca.

Nije ni slutiti mogao koliko ga je izmoždilo i oslabilo ovih šest meseci. Kao da dodir sa stvarnim životom više i ne podnosi.

Srce mu strahovito bije; čini mu se da kao ču-^ nak proleće od kukova do grla, jednomerno i oštro: dole-gore.

Sasvim proizvoljno, nepovezane i neočekivane izlaze slike od malopre. Naiđe miris duvana kao val: dok on hoće da ga udahne, već je prošao. Zatim mirno sedi sudija, ruku drži na upijaču od mramora. Ispod ušiju, tamo gde počinje vrat, rumeni mu se koža. Tako ljudi koji dobro i umereno žive, počnu da rude kao jabuke kad dođu u izvesne godine. Igra mu dugo pred očima ta rumen, pa se onda raziđe, i Vidi kako mršava žena nosi kavez s kanarincem. Pa opet iskrsava sudija koji ga pita: >vSta želite?«, kao da je ušao u neku prodavnicu. Pa vidi zbunjena stražara i bednu misao u njemu, i pisara, i stotinu

134 135

^

besmislenih pojedinosti. A u isto vreme mora da odgovara nekom na neka sve zamršenija pitanja.

Skoči i ispe se na stolić ispod prozora, prisloni usta uz rešetku i poče da udiše vazduh, odmereno i brzo. Za prvih dana, lane u avgustu, kad bi ga napala nesanica i činilo mu se da se guši, on se često noću ovako dizao i išao da udiše vazduh, pa bi se posle mirniji vraćao u postelju. Bi mu i ovaj put lakše ali čim leže opet otpoče igra lica i stvari, besmislenih pokreta i mučnih pitanja.

U izbezumljenom drhtanju okretao se s tim vrtlogom, dok se sam od sebe negde ne zaustavi: on izgubi svest i zaspa.

Prenu ga nešto. Probudi se, ali bez one ©maglice i postepenog dolaženja sebi, nego naglo, odjednom: iz sna u javi, iz nesvesti u nesreću.

S dvorišta se bese javilo malo neke neverovatne svetlosti, koja kao da iz dna ćelije sviće. On se zagleda u tu svetlost, i tada u budnoj svesti pročita gotovu i nepromenljivu misao:

— Svaki živ čovek igra sa sudbinom kocku.Jedni izgube, drugi dobiju. Ti si izgubio.

Da li ga je ta misao probudila, ili mu tek sad na um pade kad ugleda ono malo svetlosti? Nije se rađala ni razvijala, nego odjednom, svršena i ćela, pade i pritisnu i ispuni svest i zaigra neizdržljivo, kao žeravka u nedrima.

Đipi s postelje. Poče da premera ćeliju, da skače na prozor. Prostora je hteo, a samo je udarao od prozora do vrata, od zida do zida. Pokuša da opet udiše vazduh, ali nije mogao da diše pravilno. Gde da beži, okovan zidom od šest koraka dužine i dva širine, zatvoren sa ovom novom mišlju, kao sa zmijom u sanduku? Grčio se, pripijao uza zid, ali je jasno čuo kako mu neko, ko mu se tako blizu uneo da mu ne vidi ništa drugo do boju očiju, govori;

— Milioni su dobili tu igru. Dobio je sudija, ipisar, i ona sirota žena s kanarincem, i onaj stražar

tankih brkova, u čizmama, što je i podal i svirep, što uzima i zakida hapšenicima sve što može, i on je dobio, samo si ti izgubio. Izgubio jednom zauvek, sve i da ima negde neki drugi život, na nekoj drugoj ravni, sa nekim drugim, boljim merama, pa i da dos-peš tamo, to ne može da promeni nepromenljivu činjenicu: da si ti jednom, na ovoj ravni, izgubio.

I taj kao da je poznavao svaku njegovu misao u ovih šest meseci, ubijao ih je sve redom.

— Četrnaest stepenica više, i petora vrata dalje, tamo gde počinje sloboda, ulica i grad, tamo ovosve može i da ima neko drugo ime: žrtva, ideja, mu-čeništvo, borba, ali ovde, prijatelju, ovde nema drugo do te proste činjenice, bez ukrasa i bez opoziva:ti si izgubio. Sta je ko dobio i šta će još biti to jesvejedno, ali ti, ti si prokockao i sad imaš još samonekoliko puta da premeriš ovu ćeliju, kao majmunkoji u kavezu menažerije grize svoj rep i glođerešetke.

Savijao se na postelji, pritiskivao lice uz slam-njaču i zatiskivao dlanovima uši, ali je ipak jasno čuo kako mu govori.

— Ma šta se na širokom svetu dogodilo, ti višeuđela nemaš, nit išta više pod nebom može iz tvojihzglobova isterati taj hladan vetar.

I to mu je sve govorio ne više spol ja, nego unutra, u samom mozgu, a njemu je dolazila želja da se bije po glavi, da ućutka taj glas. On zari nokte u meso oko uha i pritisnu svom snagom teme o zid. Oseti bol u lobanji, a onaj glas kao da se, potisnut, pomače niže, do u sam vrat, i služeći se njegovim rođenim grlom, reče mirno:

— Praćakaš se, nadigrani!Skoći opet kao pod udarcem, priđe vratima, s

namerom da zazvoni, ali kraj samog zvonca zastade jos jedan tren. Još jednom zažele svom snagom da se probudi, da ništa ne bude istina, ali onda sam sebe uveri da je ovo već posle buđenja, i pritisnu dugme.

136 137

Najpre ču kako pade tablica i onda otpoče prodiran, poznat glas zvona. Zadrhta kao pred nečim što se više ne da opozvati ni popraviti.

(Svaka ćelija ima takvo električno zvonce. A da bi čuvar znao iz koje ćelije zvoni, ima na svakim vratima okrugla crvena tablica od lima. Ona je prislonjena uz dovratnik, a čim ko zazvoni, ona padne, strši u hodnik i tako već izdaleka pokazuje iz koje ćelije zvoni. Zvono ne prestaje da zvoni dok čuvar ne dođe i ne podigne opet tablicu.)

•— Rrrrr.Tuklo je zvono u potpunoj tišini. Zažele da ga

zaustavi. Da nikako nije zvonilo! Ali je zvono treštalo kroz tamu, budilo sve i pokazivalo na njegovu ćeliju.

Da li to pod raste, ili se on primiče podu? Sve se zanjiha i pomeri. I onaj isti glas istim tonom reče:

— Pa, može i da se zvoni, ali kad neko u ovo doba noći zvoni za pomoć, znači da je s njim kraj.

Kad je stražar u nečujnoj obući došao, nađe ga onesvešćena ispod samog zvona.

PRVI DAN U RADOSNOM GRADU (Pismo našeg prijatelja iz Italije)

>>Bio sam u pustinji, sam sam-cit, medu divljim zverima i ak-

repima, napola mrtav od postai 1, i pokore — pa ipak mi se činilo

pokatkad kao da čujem huk pesama i igara veselih rimskih devo jaka.«

Sv. Jeronim

»Prijatelji moji, vi se sećate! I onaj grad, i naš život u njemu, vi jedini dobro znate; ne bi imalo nikakva smisla da ma kome drugom o tome govorim.

Nikad nisam voleo Jug; sad ga mrzim. Sama priroda je kaznila južne zemlje i njene stanovnike, osudivši ih na večiti post, da celog veka jedu samo salatu i ribu, i to sve na zejtinu, i davši im sivkaste pejzaže od žalosnih cipresa koje nose gorak i sitan plod, ili pretencioznih pomorandži i južnjačkog cveća, koje ne miriše i ne veseli. Naravno da svet koji živi na tom tankom režimu mora da je pun predrasuda, i da lako dođe do pogrešnog shva-tanja: da životu, kakav jest, ima šta da se doda ili oduzme. I zato mnogi od njih provode vek svoj u jalovim poslovima i gorkim borbama, a sve sa ne-mogućnim perspektivama u neku večnost i nepror laznost.

A šta ostaje meni koji, vrativši se sa Severa, postadoh stranac i u rođenoj zemlji? Da se sećam.

138 239

i da vam pišem ovo dugo pismo. (Srećni i zadovoljni ljudi ne pišu nikako, ili veoma kratko.)

Sklapam oči i gledam radosni grad. Prosut u ravnici, izgleda beskrajan, zapljuskuje brežuljke i nadaleko rasteruje šume. Tako, s visoka, i ne liči na varoš, nego na neki čaroban usev, veselu njivu. To je radosni grad. Posut snagom, sav u linijama koje se lome, povijaju, lete. Vesela, topla arhitektura, bez smešnih pretenzija na neprolaznost, s neočekivanim završecima, puna dosetaka i naglih prelaza koji izgledaju kao lavine gromkog smeha, koje nikad ne prestaju da se ore. Sve u njemu govori, peva, smeje se, ili nasmejano ćuti. Niti znam tačno kad je i mene obuzelo to pijanstvo, nit verujem da će me ikad potpuno ostaviti. Sve je to još od onog prvog Zimskog dana kada sam stigao.

Šezdeset kilometara pre samog građa, na nekoj stanici, dečaci odeveni u belo prodaju vruće i masne kolačiće, samo što ih ne poklanjaju. A takav je topal i mirisan dah što ga ti kolači šire kroz jutro, da se već iz njega predoseća obilje i mirna radost grada. Pa onda ulazak. Ulice i dućani puni svetiljki, ali nijedna ne miruje. Vid se čoveku uzima od bleska. Jednooki automobili strižu i ropću. Na fijakerima visoki nasmejani kočijaši, ušiveni, kao lutke, u so-mot i krzno. Sitan led, kao iskre, vrca ispod kopita i sipa, šaleći se, u lice.

— 0-0-0-0-0-!— Kud si zino?— Drž' levo.— Levo, levo, ljubi te brat!— Nalevo-o-o-o ...I ovde se kočijaši prepiru, kao svuda na svetu, ali u smehu.Sleva i zdesna, kao na američkoj izložbi, teku strelovito

dućani i veliki jarki prozori. Blesne dra-guljarski, pa se zanjiha i suzi, smešaju se brilijanti, časovnici, zlato i kristali, pa se pretvaraju u delika-

149 '

teše: projure banane, sirevi u staniolu, sušena riba biblijske veličine, i tanke flaše; pa sve prelazi u prozor s tkaninama jarkih boja, s perjem i bleštavim sitnicama, koje dobivaju i gube svoj smisao na ženskom telu, pa u drugi sa knjigama i mapama celog sveta. I sve to u sekundima.

Iskrsava hotel.Osvetljeno, zastrto, toplo stepenište. Istrčava posluga

iskreno učtiva, malko, prijatno, gotovo familijarno nasmejana. Sam prtljag ulazi. Prostran crveni lift, kao nagoveštaj prijatne sobe, hoće već da krene, kad ga dečak naglo zaustavlja. Upada jedna mlada žena, grleći svoje krzno na grudima, kao da nosi mezimče.

Lift mili bez šuma. Promiču spratovi kao površine mlečnog svetla. Mladost i njena neodoljiva želja ne traže naročitog povoda da otpočnu razgovor. Povod je dao dečak sa lifta, punačkih obraza i prćastog nosa. (Da nije to, pomišljao sam posle, onaj bog ljubavi koga su stari toliko slikali kao dečaka.) Naše sobe su bile na istom spratu. Rastajući se na hodniku, ja joj rekoh da me je toliko zbunila svojom pojavom, da mi se, kako sam stranac, može desiti da pogrešim broj sobe.

— Ne bih rekla. Gledajući vas, izgleda mi da ne možete ni u kom slučaju pogrešiti.

Uzajamni nepreterani komplimenti krila su svake ljubavne akcije; oni imaju uvek svoj smisao, njima je sadržina nepotrebna.

Ona iščeznu u vratima svoje sobe, stiskajući oko lica krzno puno smeha.

Jedan sat docnije, sedeo sam u toj istoj sobi.Sedela je na tamnom divanu, u haljini golubi je boje i,

grickajući čokoladu, govorila. Cerka je poštanskog činovnika iz provincije; četiri sata brzim vozom. Dolazi tako pokatkad u prestonicu rođacima. Ovaj put je odlučila da odsedne u najvećem hotelu, da vidi kako je to, i hoće li joj se štogod

141

desiti. Sta da radi? Eto, ne govori bogzna kako francuski, ali ima talenta za strane jezike. Gine za putovanjem. Naročito bi volela da može videti južnu Italiju i severnu Afriku. Njen stric, koji u njihovoj varošici ima manju banku, strašno je voli; pa ako neke akcije, brodarske ili tako nešto, skoče, obećao joj je da će je povesti u Pariz. Dragi bože, daj samo da te akcije, kojima ona ne zna imena, što pre i što više skoče. Jer, njoj je strašno živeti ovako, ne poznavajući stranog sveta. —

To je bilo jedno od onih skrovitih blaga na koja, po svoj prilici, misle sociolozi kad pišu o skrivenim mogućnostima, dobrima, snagama i lepotama, koje ima provincija da dade velikim gradovima. To je bila ona retka, malko opora, palanačka lepota, koju nam samo redak slučaj donosi, i koju posle dugo pamtimo. To je bila žena koja upravo dolazi iz male varoši i koja je već prekoračila svoju palanačku konvenciju a još nije naučila novu, velikogradsku, pa stoga se daje lakše i brže nego palančanka, a više i bolje nego žena iz velikog sveta.

To je bio čas koji je u životu žena redak, i koji traje veoma kratko. Taj čas je proticao preda mnom. Ja sam sedeo na nekoj maloj nezgodnoj stolici od modra somota, a ona na divanu. Ispitivala me sa onim naročitim mirom koji ima svaka savršena ženka, pa ma bila zver u šumi.

Kako je u velikim gradovima? Igram li? Sviram li? Pevam li? Svi ljudi s Juga pevaju. Jesam li video vladaoce i prinčeve? Glumice i operske pe-vače? Jesam li gledao kako se filmovi izrađuju? Kakva je razlika između Rima i Pariza? A London? Noge je bila privukla na divan, i sedela je tako sa rukama sklooljenim u krilu, i gledala me kao zaneseno dete. Htela je da joj pričam samo o svečanim događajima, velikim ličnostima. Cim bih se u govoru dotakao rada, borbe, oskudice, ili ma kakvog nesklada, ona me je prekidala.

— Sta ima da se bore? I u nas u varošici imatako jedan klub. Moj otac ide tamo sa ostalim činovnicima i trgovcima; kaže da izmenjuju misli. Jadniljudi! A kad je, jednom-dvaput u godini, bal u klubu, ni parket ne mogu da uglačaju kako treba...

I odjednom bi gubila stav deteta koje zaneseno sluša, i njeno lice bi dobivalo neki neočekivan izraz. Kosa joj se razigra u nemirne bičeve, oči malo stisnu i dobiju odlučan sjaj, ruke rašire, profil istakne jače.

— Sve bih ja to drukčije uredila..:I gledajući je tako izmenjenu, bio sam zaista sklon da

poverujem da bi, bar za jedan čas, bila u stanju da zaustavi i smiri sve svetske brige i sporove i uvede neki svoj red.

I, za vreme koje sam proveo u njenoj sobi — nemogućno je kazati koliko je trajalo, jer se to vreme časovnikom ne može odrediti — ona je tako, na čudesan način, po nekoliko puta menjala stav i izgled i pokazivala mi se u neočekivanim izrazima i oblicima. Je li to bila mudra žena iz priča sa Istoka, ili siroto devojče koje vas sretne u sumrak i drhtavim glasom pita gde je ta i ta ulica?

Nisam mogao da razaberem. To je bila prva lekcija koju mi je davala radosna prestonica radosne zemlie. Znam samo da se u neko doba digla, kao kraljica koja daje znak da je audijencija završena.

Kad sam je sutradan potražio u njenoj sobi, bila je već otputovala. —

Ali evo gde isoisah, do kraja i sitno pisano, ćelo ovo ogromno pismo, a ne mogoh da opišem do samo Drvi dan, i to šturo i bledo. A g-le je ćela godina koju sam proveo s vama, priiatelji moii, u radosnom gradu? Ona je u meni. I dok prolazim ovim ulicama, uskim, uvek pomalo vlažnim i mračnim, koie su prađene ne za život, neffo za to da niz njih oteče neko mutno vreme, ja se prisećam svakog

142 143

dana i svake noći provedene u radosnom gradu, jer od svega na svetu radost nas najduže podržava i najbolje krepi.«

Tako nam je, odmah po svom odlasku, pisao naš prijatelj iz Italije, a pismo je kružUo među nama, od ruke do ruke.

STVORENJE

ni lični udes ili ona neka naročita napast koja ljudima sa Balkana ne da nikad da miruju, ili oboje zajedno, naterali su Đakovića da se okrene oko žene engleskog kapetana.

Tolike žene u pansionu i na plaži: gojne Holan-đeskinje, podšišane i govorljive Francuskinje, Ruskinje sa štapićem u ruci, sa udovičkim velom i sa prošlošću, pa malko zategnute ali ipak pristupačne Austrijanke. Ali ne! On lomi noge oko te rumen-kaste, poširoke tuđe žene koja miriše na čisto rublje i detinji sapun i sva svoja osećanja izražava u vokalima, i to ih ne treba svih pet. Dosta su joj o i a. Naglašavajući razno i varirajući ta dva vokala, ona izražava sve što može da oseti: oduševljenje, negodovanje, radost, čuđenje. Ona ima bale zube i širok hod Engleskinja, lice bez pudera i oči s mirnim sjajem plitke vode pod bledim nebom.

Još prvog dana, kad je stigao i upoznao se s gospođom Taundlej i njenim mužem, kapetanom, Đaković se nenadano setio svog oca, pokojnog gazda Manojla i onog što je kao dete slušao o njemu. To sećanje ga je mučilo ali ta priča mu nije silazila s pameti.

Njegov otac se tek bio oženio kad je krenuo u Trst po trgovini. I tu u Trstu, šetajući jednog dana

t44 10 Kuda na osami 145

pored obale, ugleda tada čuvenu glumicu Ninu Po-katera gde se kupa. Sutradan je prošao opet: i ona mu se, videći ga onako pristala u fesu i narodnom odelu, nasmejala. Treći dan je zaćorio toliko da je pošao za njom na trampolin a kad se ona s trampo-lina bacila u more izgubio je i on ravnotežu i pao za njom. Zaljuljao se tur od širokih čakšira, zalepršao trabolos i kićanka na fesu poletela očajno uvis. Tu u moru su se odmah upoznali. I otad pa za tri mese-ca nisu se rastajali. Morao je tast iz Sarajeva da dođe pa da ga iskupi i dovede. Bio je velik skandal o kome su i novine pisale.

Zato je valjda i Jakov Đaković ođuvek prezirao glumice, mrzio novine i bojao se mora.

— Mi kad iziđemo na more, neminovno počinimo ma kakvu glupost — ponavljao je sam sebi svaki dan.

Pa ipak se povazdan ne odvaja od gospođe Ta-undlej a kad noću dockan dođe kući, on se, po svom davnašnjem običaju, uostalom običaju mnogih osobenjaka i propalica, ovako sam grdi i razgovara.

— O čika Jakove (tako su ga nekad nazvaledrugarice na universitetu i tako i on sam sebe volida zove), magarče stari, gde ti je razum i dostojanstvo? Nije ti dosta što zanemaruješ radnju i kućunego se još skitaš po inostranstvu, trošiš očevinu ihvataš se sa ženama. Ama kakvim ženama, Jakove?Kod tolikih žena ti se vezo uz neku Engleskinju,koja ne zna ni šta je ljubav ni šta je preljub, i sebigovorio.

Tada bi ona iskrsavala pred njim u svoj svojoj animalnoj sreći i rumenom zadovoljstvu svojih mišića, sa smeškom i sa trideset i dva zdrava i bela zuba. Topla stvar, rođena bez srca, da živi bez misli, igra tenis, čita Ilustrovani magazin, žvaće, ra-čuna . ..

— Kakvo je to stvorenje? — pita se sam, umraku, i oseća da bi mogao sa svakim živim da se

objasni, samo ne može s njom. Možda bi sve ovo prošlo, da samo jednom vidi iskru u njenom oku, jedan nagao i uzbuđen pokret, da je vidi tužnu ili zanesenu. Ali ne. Ona stoji pred njim kao ogromna kugla od slonove kosti, obla, glatka, hladna, nepo-mična a on je kao bubica koji uzalud puže uz nju i uvek ponovo pada odakle je pošao. — Pa onda pogleda niza se:

— Bubica! Sram te bilo, zar ne vidiš koliki si?___ I tako, gnevan na nju i još više sam na sebe,legne. Spava, misli da spava a u stvari uspavljuje i zavarava svoju misao. A i ako odista zaspi, kad se ujutro budi, prvi blesak svesti obasjava misao koja se nije ni odmicala:

— Kako da počnem kad nemam za što da jeprihvatim. Hristos je ubio!

A zatim se opet ceo dan kreće oko nje, iznalazi reci koje bi je pokrenule, igre koje bi je zanele.

Tako i opet dođe noć kad kapetanica, pošto je pojela svoj biftek i popila čašu mleka, ode da spava a kapetan s cigrarom u zubima sedi i igra bridž. Tada se i Đaković povlači u sobu, hoda gore-dole ili se baca na divan pa onda opet skače u neodoljivoj potrebi, da se objasni s tim stvorenjem ili bar sa samim sobom.

Dolaze mu lude misli, da ide da luna na njena vrata, da je nazove najpogrdnijim imenima, da iz-budi pansion, da se pobije s kapetanom, da pogine, ali da skine sa sebe tu muku. Ili, da je sutra kad budu opet gazili plićak, obori, ma koliko vrištala i branila se, i da je u zapenušenoj i zamućenoj vodi salomi pre nego što iko mogne da joj priskoči u pomoć. Da učini ma šta, samo da prolomi ovo oko sebe, da prisili to mutavo stvorenje da kaže ma šta, da cikne, prebledi. Samo tako skandal neki može da ga spase od ludila. .

I stojeći raskoračen nasred sobe, kazuje sam sebi:

146 10* Mt

— Cika Jakove, čika Jakove, ovo neće izdobriti. Biće pune novine tvoje bruke.

Ali kad se zamori od tog hodanja i praskanja i kad legne, njemu se opet ukaže jutrošnje plitko more po kom su njih dvoje gazili. Opet gleda kako po glatkoj površini dolazi prohladan aprilski vetar i širi tanku mrežicu od jedva vidljivih valova, pri-miče se strelovito i kad stigne do njenih nogu, prelazi joj kao jeza uz listove.

I prislanja lice čvrsto uz jastuk, u beznadnoj, neizrecivoj nežnosti.

PAKAO

Kad nastupi proleće konzul se razbole ođ snova. Na sam prvi dan proleća, u noći, on usni da je osuđen na smrt. Molba za pomilovanje, čekanje, strah, žalost, tako ga potresoše i izlomiše da je dva dana hodao potpuno satrven. I tek što se oporavio od tog bezumnog sna, on usni jedne noći užas za koji nije nikad ni slutio da može da postoji.

Te noći leže malo ranije. Bio je prijatno umoran ali dobre volje i čio, pa mu se nije odmah spavalo. Uživajući u dodiru postelje, on je, kao što to često biva, pomislio još jednom: da li ima šta što me za-brinjuje i peče, i radi čega bi trebalo da sam tužan? Nema. Uglavnom nema. Oduvek je imao običaj da sam sebi postavlja to pitanje, ali otkako je počeo da stari voleo je da na njega daje negativan odgovor.

Da bi još pojačao prijatan osećaj od tog odgovora, on se kratko i površno seti teškoća i nezgoda koje su ga nekad mučile i koje su sad sve prošle ili nisu nikad ni bile ozbiljno teške. Zamisli još nešto prijatno i daleko o sebi, promašta malko, pa zaspa.

Tada otpoče crna igra.Ne zna se kako, gde, ni kada — jer nijedna mera naših

odnosa ne dopire onamo gde se to dešavalo. Najpre usni konzul svoj san od pre nekoliko dana. Osuđen na smrt. Sam kralj dolazi da mu to saopšti. Kralj je svečan, tužan, a on, konzul, nasmejan, gotovo veseo, neobrijan i gola vrata, u samoj košulji

148 149

i pantalonama, kako treba da su oni koji idu na stratište. Govori svečano isprsivši se.

— Ja znam da je moja smrt potrebna otadžbinii narodu. Žrtvujem se blagodarna srca. A Vi, Veličanstvo, vladajte srećno i budite duga veka.

Svi plaču, a on se samo smeši, ali tužno, kroz skrivene suze, tako da to i njega samog dira, i nadima se od veličine, i sa nemarnim, blagim pokretom govori:

— Krvnice, činite svoju dužnost.Nešto bolno žignu ga u najdubljoj dubini tela; onako,

otprilike, kao što je kod pada s visine pome-šan strah od bola i neminovne smrti sa slašću da se leti. Činilo mu se da ga je po samom srcu posekao krvnik. To je bila bolna ali svečana smrt. Udarac je bio tako jak da ga je nosio nekud kroz prostore. Eto, smrt je bila i prošla, a on i dalje oseća taj isti osećaj bola i slasti, leti od onog zemnog udarca, ali ne pada nego se diže uvis.

To je onaj svet. Eto, stiže. Sedi u sivom prostoru. I ako nigde ne piše, i nema nikog da mu kaže, on zna, to je raj. »Raj«, »■rajski<-c! — Celog se života govore te reci, pa ipak ni katihete ne veruju da to postoji. I čovek je postiđen što se i nehotice začudio kad je video da ono, u što je ceo život verovao, zaista postoji.

On je sedeo usred toga sivog prostora, kome nije mogao da vidi jasno ni oblik ni granice. Bilo je nešto kao neka ogromna dvorana, ali je sve bilo od jedne neviđene materije, i sve u jednoj svetlosivoj, nezemaljski sivoj boji. Prolazilo je neko nepoznato vre-me. On je počeo konačno da se osvrće oko sebe i da se pita zašto on mora ovako da sedi, i dokle će to. Ali u tom sivom prostoru, koji ga je okružavao, nije nigde mogao da nazre nijednog znaka, ni pokreta, koji bi mu odgovorio. Pa ipak gledajući dugo tako, on poče da nazire, ravno prema sebi, u sivom prostoru, jedna gotovo isto tako siva vrata, jedna od

onih prostih sivih vrata u sobama za samce. Vrata su bila malo odškrinuta i, upravo bolje od samih vrata, on je video onaj uski crni otvor, iza kog je bila tama. Ostao je dugo prikovan pogledom za ta odškrinuta vrata. Sta je to? Sta znače ta vrata? Zašto su malko otvorena? Kuda vode? U njemu se, u dubini, dugo ljuljalo nešto teško i mračno, dok se konačno ne otrže i ispliva na površinu svesti. Ali to što mu se javilo u sećanju bilo je tako davnašnje, prosto i neznatno, da nije mogao da veruje da je zaista tako. Pre mnogo godina, kao sasvim mlad čovek — nikad nije voleo svoju mladost, ni mladost uopšte, jer je u svakoj mladosti video nešto početničke i nisko, kao neki neznatan rang u karijeri — jest, pre mnogo godina, on je jednom sedeo ovako, a prema njemu su bila ovakva vrata, i isto ovako malko otvorena, tek koliko da čovek može da proviri ili čuje šta se napolju dešava. I nekom mučnom sporošću poče u njemu da se razvija sav događaj. Jest, u svojoj mladosti (i opet taj osećaj gnušanja i nelagodnosti!) on je stanovao kod jedne bivše glumice i udovice nekog novinara, ili tako nešto. Ona je ži-vela sama, bila je osiromašila, seda, sva zborana, i drhtala je od starosti. Iznajmljivala je jednu sobu sa predsobljem, strepela uvek da je njen kirajdžija ne ubije, i krala mu je i zakidala od ogreva i svetla. Imala je sluškinju, jedno zrikavo i ubogo devojče, sitno i neugledno, od neke niže rase, stvorene da služi. Svako veče, već oko osam sati, devojčica bi smestila staricu u krevet i, kroz njegovo predsoblje, odlazila u kuhinju na spavanje. On je to zapazio, i, jedne večeri, ostade u to vreme namerno kod kuće. Da bi je čuo, ostavio je malko otvorena sobna vrata. Tako je vrebao dok se na uskom otvoru nije ukazao sjaj; to je dolazila mala sa svećom u ruci. On je tada otvorio vrata i zovnuo je prigušenim glasom u sobu. Mala je oklevajući ušla, žmirkala je od blizog svetla, i bila je očito malokrvna, pospana i umorna.

150 152

Tada ju je on prihvatio za mišicu, tanku i slabu mišicu sirotinjske dece, ispod proste, grube tkanine. Pitao ju je:

— Koliko ti je godina? i nastojao da se smeši, ali je samo rastegao usne.

I sad čuje svoj prigušen glas, i svaku svoju reč, i raspoznaje jasno iza reci svoju skrivenu misao.

Videći kud ga vodi to sećanje, on skoči, kao čovek koga dave. Stajao je stisnutih pesnica i raz-rogačenih očiju. Sta je ovo? Kud su ga doveli? Sta znače ova odškrinuta vrta? On neće da se seća! Ovo je neka podla varka ili neki strašni nesporazum. Kakav je ovo raj? Hteo je da beži ili da zatvori ona vrata koja su stajala jednako pred njim u sivom prostoru. Ali sve to ovde nije bilo mogućno. Tu su neka rajska odstojanja i dimenzije. I ništa se ne može. Okretao se da ne gleda ta vrata, ali ona su zjapila za njim i bila ga nekom naročitom promajom u leđa, a promaje se bojao celog svoga veka. Konačno mu se činilo da mu vrata prilaze s leđa i da ga ona crna pruga tišti kao studeno, oštro gvožđe, od glave do pete. Okretao se naglo. Vrata su stajala u sivoj daljini, prosta i nepomična, malko samo odškrinuta, kao i maločas. Otvor je bio uzak i crn, i u njemu je mogla svaki čas da zatrepti nemirna svet-lost svece koju neko pronosi predsobljem.

Još jednom se diže u njemu gnev, kao drhtanje i suze, ispuni ga svega i udari mu na usta i na oči. Sta je ovo? Ko je ovo izumio, da njega muči, ovako sama, izdvojena i prikovana u nebeskim prostorima? I zašto upravo ovo? Ovo sitno i sramotno, smešno i bedno, iz te glupave i odvratne mladosti? Zar nije imao drugih greha i poroka u životu? Zar nije posle u životu grešio sa tužim ženama, sa rodbinom? Zar nije klevetao, lagao, ogovarao, tvrdičio, krao, pa i ubijao na svoj način? Zar je malo greha u dugom životu i lepoj karijeri? Pa od svega da mu nađu tu bednu scenu iz davnine, bez dostojanstva i bez ikak-

ve lepote! Jer, konačno, i gresi imaju svoj rang. Aovo, šta je?

Zurio je neko vreme, nepomičan i satrven, u onucrnu prugu na vratima, i kad vide da se ništa nemiče i ništa ne menja, niti ima izgleda na promenu,on segnu rukama za glavu: Zar su jedna stupidno ipodmuklo odškrinuta vrata dovoljna da kazne za svuvečnost? I odjednom mu bi jasna ova stvar u svomnjenom nepromenljivom užasu.

,— Pa ovo i nije raj. Ovo je .;:Ne dovrši misao, nego pade sa vriskom. Uzvik koji

mu je cepao grudi bio je ovde nevidljivo sitan, i nije mogao ni da se krene, a kamoli da bude zapažen u tim sivim beskrajnim daljinama.

Činilo mu se da pada kroz neki prostor koji biva sve studeniji. Nastojao je da se zaustavi. S velikim naporom otvori oči: i opet mu se ukaza ona crna pruga odškrinutih vrata.

Konačno ga studen probudi. Ležao je na pođu, pored postelje i buljio, još uvek u nesnalaženju, u jednu crnu prugu na podu između dve razmaknute daščice parketa. Jedva diže glavu s poda. Ugleda sivo svitanje kroz razmaknute zavese, i za jeca.

Ne dižući se odbauljao je, onako četvoronoške, u susednu sobu, gde mu je spavala žena. Pao je po njenoj postelji i mucao izbezumljeno:

— Evgenija ... ima pakla .,. Postoji pakao!U belu, sva uvezana, sa licem masnim od poma-đe i

rukama bledim i mekim od glicerina, ona je sedela nad njim i nastojala da mu digne glavu s jorgana i milovala ga po neizbrijanom licu i retkoj kosi, slepljenoj hladnim znojem.

— Nema, mili, nema! Ustani, ne boj se, ničeganema!

Tako je nesvesno odgovarala na njegove reci isprekidane jecanjem a međutim je i sama krila užas, 1 savlađivala se da ne plače i ne drhti.

252 153

JULSKI DAN

To su bili oni najlepši sarajevski dani, kad prođu prve i najveće vrućine, kad počne da crni seme u jabuci, kad priroda zaustavi dah: da više ništa ne raste i još ništa ne vene; kad se leto ujednači u mirnoj i raskošnoj dozrelosti svega. U te mirne i lepe dane Sarajevo je plamsalo bunom. U zelenilu i sjaju odigravali su se svaki dan burni i siloviti prizori. I toliko su leto i priroda mirni da su i te uzbune, obasjane tim danima, dobivale nešto mirno i bezazleno i izgledale kao igra i kao neka svečanost koja je u vezi sa letom i sazrevanjem.

Ipak, svak je ispod svega toga i nesvesno naslućivao oskudicu, opasnost i blizinu smrti. To je izazivalo u masama dva posve oprečna osećanja. S jedne strane, požrtvovanost, veliku moralnu osetljivost i strogost prema sebi i drugima, želju za dostojanstvenim i uzvišenim uopšte; a s druge strane, naj-neobičnije prohteve i strasti, i bolesnu težnju da se što bolje iskoristi i utroši to malo dana i dobara što još ostaje.

Sve ljude kao da je ispunila svest o važnosti i svečanoj veličini svakog dana i svakog časa. Svak je išao mrk, oružan, dostojanstven, i u svakom se javljala želja da tu svečanu strogost prenese i na druge. Medžlis zabranjuje točenje rakije. Zaotije hvataju po ulicama besposlene mladiće, gone ih u Tabiju da tamo pretovaruju municiju ili da, ko-

načno i tamo besposleni sede. Tek, svak hoće da nešto 'uradi za opštu stvar, da doprinosi, čisti i uređuje. Džamije uvek pune ljudi. Svet daje obilnu milostinju prosjacima i u okovana čekmedžeta na turbetima. Svak daje ne žaleći i ne misleći na sutra. Niko se ne brine za ručak ni za večeru. Jede se gde ko stigne i, odnekud, ima svega. Malo ko spava kod svoje kuće nego po stražarskim mestima i logorima, a i onaj koji spava ne može da sastavi ni ceo sat da ga ne probudi ili puška ili bubanj ili vika: Jekdur Alah!

I u hrišćanskim kućama koje izgledaju zaspale i kao izumrle ne spava se i ne kuva redovito nego se čas silazi s decom u podrum, čas penje na tavan i osmatra kroz badžu. I bez prestanka se moli Bogu. Svak moli. Za sebe, za svoje, ili za pobedu one stvari koja se njemu čini pravedna i jedina sveta.

A u isto vreme se ispoljavaju u masama i pojedincima strasti i prohtevi za koje pre ni sami nisu znali ili su ih prigušivali od stida ili straha pred kaznom. Sretaju se posve nepoznati ljudi, lunjaju sokacima oružani, neispavani, razdraženi, kolutaju očima i škripe zubima, gledaju na kome bi iskalili bes koji ih goni i razapinje. Viđaju se poznati građani, ljudi koji su do juče gledali samo svoju kuću i svoj posao a sada se zaturili puškom i torbom i opasali pusatom, napustili kuće pa idu pred hrpama golaća i mladeži koja peva.

Otud ide Muftija,U ruci mu kutija,A u drugoj hjela svječaGoni Švabu do Beča!

I u najudaljenijim i najsiromašnijim đelovima varoši svak je osetio da se vlast pokolebala i da se otela iz ruku onih koji su je do sada držali, iako nije znao u čije je ruke prešla. U opštem nemiru i

154 255

zabuni niko nije ništa radio. Svak je očekivao nešto. Konačno se svet navikao da svakog dana mora nešto da se desi ili bar da dođe neka krupna vest. A kad slučajno dan prođe mirno, svetina bi čekala još dugo, do u kasno veče, i nije htela da se raziđe kućama.

Ovaj poslednji dan jula meseca doneo je već sa svitanjem svoje iznenađenje: puštanje robijaša.

Pre dva dana Medžlis je odlučio da se isprazne sve apsane i da se robijaši koji su sposobni za oružje svrstaju u čete i otpreme na sever. Tu odluku doneo je Medžlis neočekivano i brzo, u nizu drugih neobičnih i prekih odluka. Nije se tačno ni znalo ko je prvi izneo taj predlog; izgledalo je kao da se oni koji su ga izneli ipak stide da ga javno brane, a s druge strane, niko nije smeo da mu se otvoreno odupre, da ne bi izgledao mlak i nepouzdan; tako je i prihvaćen, bez raspravljanja, u onom grozničavom oduševljenju s kojim se sve prihvaćalo.

Već u zoru toga dana svet poče da se iskuplja na Hat-mejdanu. Malo posle izlaska sunca stadoše da izvode prve apsenike. Oko same kapije čekali su rođaci i pažljivo gledali u one koje izvode, očekujući svak svoga. Kad bi se pojavio onaj koga čekaju, oni su krčili put laktovima i otimali ga iz ruku stražara. Samo, mnogo je veći bio broj onih koje niko nije čekao. Ti bi neko vreme bojažljivo i s nesnalaženjem kružili pogledom po licima oko sebe pa bi se onda, odvikli od hoda, spuštali na zemlju, pored samih nogu onih koji čekaju. Svet im je davao duvana i hleba, odvajajući od onoga što je spremio za svoje. Bilo ih je sve više, i da ne bi zakrčivali put onima koji još treba da izađu, oružani dobrovoljci su ih razmeštali po Hat-mejdanu, sve do kamenog mosta. A kako je most već bio dobro obasjan suncem i kako narod voli da prisloni leđa uz topal kamen, oni se ubrzo poredaše s obe strane mosta. Tu su sedeli ne govoreći gotovo ništa i ne gledajući ni drugove ni

prolaznike. Među raširenim nogama, na zemlji, držao je svaki po drveni čanak koji je izneo iz zatvora. Jedan Arnautin koji je tu na ćošku imao mlekarsku radnju išao je sa šegrtom i iz jednog kabla sipao svakome redom po mericu mlaćenice u čanak. To je činio za sevap.

U isto vreme silazili su niz breg oni koji su bili zatvoreni u Žutoj Tabiji. To su bili teži krivci, osuđeni na duže vreme. Među njima je bilo ogromnih Ijudeskara i sitnih nekih čovečuljaka, nakaznih kao čudovišta. Ne samo da su bili odeveni u dronjke, zarasli u bradu i bosi, nego je većina bila žigo-sana i osakaćena. Bilo ih je bez uha, bez nosa, bez noge, ćoravih i zrikavih. Oslabeli i navikli na okove, oni su se kretali teško i nespretno, samo su im zver-ski pažljivi pogledi šibali po svemu. Njih nije niko sačekivao.

Iz ućumatskog zatvora na Hat-mejdanu još jednako su izlazil apsenici, samo u tišini, jer je gužva oko vrata prestala. Tada se posve nenadno prolomi ženski vrisak, promukao i strašan. Jedna Ciganka razdrljenih grudi i umaštene kose trčala je kao izbezumljena oko sina koga je čekala još od jutros i koga su joj sada najposle izveli.

Na samom pragu apsanskih vrata stajao je mlad Ciganin, mršav kao kostur, žuta lica, modrih usana, sa kosom punom pleve, blesava izgleda i tako slab da stražari nisu smeli da ga puste iz ruku. Okovi, koje su mu maločas skinuli, nažuljili su ga i te mu se rane dale na zlo, tako da su mu noge oko članaka bile crvene i natečene kao stupe. Žmirkao je ne shva-tajući očigledno šta se ovo s njim radi, izludeo od gladovanja, mraka i tuče.

Ciganka, koja je posle onog prvog strašnog vriska ostala kao skamenjena, počela je da nariče ponovo, trčeći izbezumljeno od sina koji se klatio među čuvarima ka sakupljenom svetu, kao da traži pomoć. U tom trčkanju i tim urlicima bilo je nečeg i sme-

156 157

šnog i jezivog. Naposletku se toliko smirila da je prihvatila sina, ali kako nije mogao da ide, sela je odmah pored samih vrata i položila ga preko krila kao neku veliku lutku. Prelazeći nemirnim rukama preko uleglih grudi sinovljevih i rana na njegovim nogama, lelekala je iz glasa.

— Sajbul, čedo, kakav si mi to?I kako je mladić mrsio neke reci bez veze i smisla, ona je

udarala u još strasniji jauk.— Sajbul, dušo, šta mi to govoriš?Svet koji se jedno vreme kupio oko Ciganke i slušao njeno

naricanje zabavio se sada oko novih apsenika koji su izlazili i nije više obraćao pažnju na nju. I ona sama se zamorila i stišala. Držeći jednako sina na krilu, prestala je da kuka i traži pomoć od onih oko sebe, nego je zabačene glave i sklopljenih očiju šaputala neka nerazumljiva ciganska bajanja i kletve pravo put neba.

Pored mosta, gde počinju dućani, stajala su dvojica dućandžija u senci svojih dućana i razgovarala. Jedan od njih, stariji, izražavao je licem nezadovoljstvo sa ovim što se dešava; koža mu se oko usta stezala i rastezala u bezbrojne bore. Nije mu se sviđalo ovo puštanje apsenika. Onaj drugi bakalin je shva-tao stvar mirnije.

— Pa, niko ih i ne pušta. Kad dođu ovaka vremena, sama se vrata na hapsu otvore.

— Ama lako je otvoriti, nego kad se jednom otvore, teško ih je zatvoriti. Vidiš li ti ovo što vrvi?

— Tha, buna ko buna!Dok su oni tako razgovarali, primače im se polako jedan

od otpuštenih robijaša. Još je teško vukao noge, ali su mu oči već igrale slobodno i lopovski. Kretao je glavom levo i desno, kao da njuši. Priđe im posve blizu i progovori muklo, sa nečim potmulim i pretećim u glasu.

:— Daj mi koju šljivu, aga!

Stariji bakalin zbora još više lice u grimasu punu gorčine i otpora. Onaj mlađi zakrenu glavu u stranu. Robijaš priđe sepetu, uze sam pregršt ranih šljiva, strpa ih u nedra i odlunja dalje teškim, nečujnim korakom.

Oba bakalina ostadoše u ćutanju. Mlađi je bio bled i zbunjen, a stariji, zelen od jeda, trže se naglo i poče da zatvara dućan.

— Možeš slobodno da zatvoriš, govorio je mlađem trgovcu. Danas ti je uzeo šljivu a Bože daj da do godinu ili do mjesec ne uzme i šljivik u kome je rasla. Samo treba da počne!

I dok je užurbano dizao ćepenak, ruke su mu drhtale od ogorčenja, jer se ćelo njegovo biće bunilo protiv nereda i uzimanja bez mere i računa.

Pre nego što je odmakao dan i osvojila vrućina svi su apsenici bili pušteni. Varoš ih je brzo gutala i primala u se; i oni sami nastojali su da se što pre i što potpunije izgube među svetom. Jedni su još to poslepodne primili oružje u avliji Begove džamije i, grlatiji i revnosniji od ostalih dobrovoljaca, već krstarili po varoši. Ali bilo ih je dosta koji su se odmah posakrivali po udaljenim mahalama ili otišli pravo u sela po okolini, jer su se bojali da se vlast ne predomisli i ne vrati ih ponovo u zatvor iz kojeg su čudom izašli.

Tako je tog julskog dana buna bila pojačana otpuštenim robijašima i primakla se za dobar korak svome vrhuncu

158 tm

ZANOS I STRADANJE TOME GALUSA

Pred veče jednog od poslednjih dana meseca Jula 1914. uplovio je Helgoland u tršćansko pristanište. Brod koji je dolazio iz Crvenog mora nosio je ne samo ljude i robu nego i dah i raspoloženje tropskih krajeva. Luka u koju je brod to veče stigao odgovarala je vrelinom, šarenilom i naročitom živo-šću potpuno raspoloženju koje je brod doneo. Bilo je vreme dozrelih vrućina kad se dan i noć gotovo i ne razlikuju, samo što mesec smeni sunce, a u svako doba dana i noći podjednako se radi i seta, jede i peva. Vreme kad se o životu može pomisliti sve, osim da prolazi. Vreme kad prvo grožđe nagrne u grad i kad koštica u voću počinje da crni. Povrh svega toga, to je bio dan uoči objave rata Srbiji. Mobilizacija je bila već otpočela. Varoš se prelila kao čaša. Ubrzao se i promenio tok života, a u svima mozgovima igrala je po jedna dotle nepoznata iskra. Zato su to veče molovi bili puniji sveta nego obično, i svetla pred kafanama češća i življa. Samo su vinogradi po obroncima palili jednolično i mirno svoje idilične vatre. Pored muzika pred kafanama i svirke koja je ispunjavala radnička predgrađa javljale su se svaki čas odnekud vojne muzike, sa svojim teškim i svečanim tonovima koji nagone sumanutu jezu uz kičmu i bezrazložne suze na oči.

Sve to nije bilo nimalo neobično Galusu koji je doputovao na Helgolandu iz Adena, i koji nije ni

slutio šta se u svetu dešava. Ima više od dva meseca da nije uzeo novine u ruke. Sad, pri povratku, on je na brodu viđao engleske novine sa krupnim naslovima o sarajevskom atentatu, čuo je i razgovore saputnika o tome. Pri reći Sarajevo, kad je prvi put pala, nešto ga je hladno i neprijatno poznato preseklo po pasu. Ali sve to nije dugo trajalo. Danas, nama koji znamo sve što se posle toga dešavalo i dešava, izgleda gotovo neverovatno da je-dan čovek tako olako i kao u snu prolazi pored događaja koji će za ceo svet i za njega lično biti od presudne važnosti. Mi danas, rastrzavani i napaćeni svak na svoj način, ne možemo više ni da zamislimo mir, vedrinu i bezbrižnu slobodu s kojom je čovek još u letu godine 1914. mogao da putuje i da — živi. Galusu se to utoliko lakše desilo što je bio u punom jeku svog »tropskog ludila«, kako je doc-nije u ratnim godinama zvao svoj zanos iz toga leta. Zato njega sav ovaj huk i šarenilo u Trstu nisu ni najmanje iznenadili. To, štaviše, nije bila dovoljno visoka temperatura za njega. Jer on je još jednako nosio u krvi i na koži oganj kojim se ispunio za onih petnaest dana provedenih u Adenu. Kao krunu i žezlo koje se ne ispušta, on je nosio svoje osećanje »veličine sveta«, i bio šlep i gluv za sve ostalo. Treba samo da makne jezikom i obliže nepce i usne, pa da ga svega prođe to njegovo osećanje koje ga je obuzelo još pre nego što je ugledao Afriku, i nije ga više napuštalo ni časa, ni u snu, za sve vreme.

Tih petnaest dana u Adenu! Već kod dolaska ' Ađen, silazeći s broda, jednog nečistog francuskog pak-bota, on oseti u sebi dotle nepoznat, snažan i aktivan mir, i brzinu i čvrstoću u odlukama.

— Ovde ću ostati petnaest dana!Odseca vreme i raspoređuje ga sigurno i bez kolebanja.

Sve što vidi, uzbuđuje ga duboko i prijatno. Sve što pomisli, izaziva odmah druge, radosne misli, nove ili znane.

160 11 — Kuća na osami I«l

Povazdan go, leži ili hoda iz sobe u sobu. Kraj od čaršava je topal kao krzno. Seta, peva, čita pri lampi, jer su svi prozori čvrsto zatvoreni. Kad prebaci nogu preko noge, obraduje se tome kao nečem novom i značajnom. Kristina, sobarica, i sluga, jedno Arapče od desetak godina ali sitno i nedoraslo kao ona mala gospodska štenad sa pametnim j živim očima, ulaze i izlaze s vremena na vreme. Svaki put glasno pozdravljaju, i on im svaki put glasno odzdravlja, kao u kakvoj ceremoniji.

Jedno poslepodne, ležeći tako posle jela, potrbuške na hladnoj asuri, prođe ga svega osećanje nekog zanosa, prostruja kroz njega svuda, i konačno se skupi i nagomila u grudima, toliko da mu dah oduže. U tom trenutku oseti bogatstvo i širinu sveta. I to odjednom ćelo bogatstvo i svu širinu sveta I kao od udarca, osta izgubljen. Jedva hvatajući dah, dođe sebi. Bio je zgrčio ruke, lice pripio uz asuru, iz usta mu je tekla obilna i bistra pljuvačka. Slično osećanje imao je samo jednom. To je bilo u posve drugim prilikama i na drugom kraju sveta. Bio je novembar mesec. On je išao na neku zabavu. Noć vedra i studena, zvezde bistre i daleke, zemlja smrzla. Koraci su odjekivali. Najednom ču visoko iznad sebe kliktanje divljih gusaka koje se sele na jug. Podiže glavu put vedrog noćnog neba. Tada mu isti ovaj raskoš ispuni grudi, sve do grla. Oseti bogatstvo i širinu sveta.

Petnaest dana u Adenu prolaze polagano, mile kao neko beskrajno platno i šume kao slap. Onakav smrtonosno moćan zanos kao ono poslepodne, na asuri, nije se više ponovio, ali je ostavio u njemu jednu vatricu od koje mu se neprestano zanosila glava i koža na njemu pretvarala u krut, vreo i drag pancir. To svoje Osećanje moći i dostojanstva bez granica, on je njegovao i razvijao u sebi, tim lakše što u svojoj okolini nigde nije nailazio na otpor koji bi ga ohladio i razuverio.

Uveče se redovno oblačio i izlazio u šetnju, naj-pre po urođeničkom delu varoši, pa onda pred hotel »Esplanad«. Iz zidova još bije vrelina. Težak zadah mora, prašine, loja, natrula voća. On seta, razmahuje bičem oko sebe i mesa se među svet. Razgoni decu koja uzalud rasipaju vodu iz vodovoda. Grdi ne-kog kočijaša kome su se zaglavila kola u neku kapiju, i daje kratke i jasne naredbe gde da se upre. Sto dalje ide, sve mu se više čini da je on postavljen nad ovom varoši, da je na njemu briga i odgovornost za sve. A ovi polunagi i užurbani ljudi svi su njegovi podanici. Tada bi se još jače isprsio i široko koračao.

— Sto ovaj narod ne ide da spava?Tako bi išao sve do mračnih opkopa gde su počinjala prva

adenska utvrđenja i odakle se videlo kako se na bastionima belasaju šlemovi i palucaju bajoneti noćnih stražara. Tada bi se vraćao u varoš.

Pred hotelom, na terasi na kojoj su u četiri ćoška tinjale raspaljene velike kadionice s nekom materijom koja raskužuje, dočekivao ga je sa dubokim poklonima Crnac u belom odelu sa zlatnim dugmetima i gajtanima. Galus bi sedao u veliku pletenu stolicu uz koju je bila pričvršćena lepeza na čekrk. Iza njegovih leđa lepezu je lagano okretao nevidljiv dečak. Pio bi svoje hladno piće držeći visoko glavu. Nikog nije gledao ni video. A kako su mu uši bile ispunjene šumom lepeze i strujanjem sopstvene krvi, činilo mu se da ostali retki gosti pobožno ćute ili obazrivo šapuću. Tada bi se potpuno prepuštao svome osećanju veličine, i mislima i aštanjima o savršenoj ženi.

Kad se navrši petnaest dana, kako se sve dešavalo lako i kao samo od sebe, poče Kristina da mu vadi i pakuje stvari. On bi sedao u fotelju i pušeći gledao kako se sve slaže u kofere. Kad je sve bilo gotovo, on se još jednom prošeta, nag kao obično, kroz sve sobe, prebrajajući zatvorene ko-

262 u* 163

fere i dotičući sve jedan po jedan bičem. Na doksa-tu, u senci, nađe Kristinu gde jeca, a kraj nje Mag-bul, njeno Arapče, i ono plače i njenim skutom oti-re oči. Gotovo se ganu. Nasmiješi se.

— Podanici plaču.Posle, na Helgolandu, dok bi stajao visoko na palubi,

gde je provodio najveći deo vremena, činilo mu se opet da on nosi brigu o brodu i njegovom putu. Gledao bi zabrinuto napred i, klimajući glavom, odobravao pravac i brzinu.

I sada, dok se pred njim pružao Trst, u velu dima i prašine, prožete sjajem sunca koje je zašlo, sa svetlima koja se pale kao neočekivane girlande, sa muzikama koje se ukrštavaju, iščezavaju, pa opet javljaju, kao po planu neke igre, njemu dođe sve to prosto i razumljivo, kao posve prirodan nastavak svega što mu se dosada dešavalo. I gledajući s palube kako se pale svetla u nizovima, ćele ulice odjednom, on se još samo pitao: kakva mu radosna iznenađenja sprema ova varoš.

Prvi dodir sa gradom prisilio ga je da se malko sabere i otrezni. Strog pregled, policijski i lekarski. Carina. Hladni i bezobzirni Jevreji u menjačnici. Posle večere, idući u hotel, zapahnu ga čamotinja i zabrinuta tišina neobično rano opustelih ulica. Po trotoarima su se beleli, zgužvani i razasuti, večernji listovi i krupnim slovima javljali neodređene i pro-tivrečne vesti. Galus ih nije ni pogledao. Hotelska soba mu se činila uska i bedna. Noću je ustajao i išao na prozor da diše. Ipak ga okrepi čvrst san pred zoru.

Sutra ujutro, izišavši iz hotela, ponovo je ose-tio da ga grad guši, i kako je trebalo da tek naveče krene iz Trsta, odluči da se popne na Općinu. Bilo je vrlo rano, ali ulice su već odjekivale od nekih užurbanih prolaznika i od dečaka koji su prodavali novine. »Mirno rešenje ili odlučan korak?«, »Ultimatum Srbiji!«, »Delimična mobilizacija?«, »-Ministar-

-predsednik demantuje sve alarmantne vesti«. I opet ga taknu nešto hladno i brižno iz tih protivrečnih vesti. Ali samo za trenutak. Pred sobom je gledao vinograde na obasjanoj strmini. I čim sede u tramvaj, koji je pod velikim usponom vozio na Općinu, zaboravi sve. Kako se voz penjao uz strminu, tako u njemu poče da oživljuje staro osećanje iz Adena, osećanje raskoša i obilja. Pod njim se postepeno širio grad u rumenom sjaju i jutarnjoj svežini. More išarano, naizmenice, vijugavim strujama i velikim glatkim površinama tišina. Brodovi kao zaleđeni. A iznad svega — izmaglica koja predskazuje žegu. S rukama u džepovima, odupirući se nogama o sedalo prema sebi, Galusu se činilo da raste sa uspinjanjem voza.

Pred restoranom na Općini, kao jedini gost, jeo je slatko sve što su mu iznosili i zalevao belim vinom. Posle doručka diže se i iziđe na najvišu glavicu sa kamenom kulom na kojoj je lepršala zastava. Pope se železnim stepenicama na vrh kule. Terasa od kamena bila je bela i isprana. Jutarnji ve-tar ćudljivo je pomicao na vrhu visoke motke četiri limena slova OWSN, koja označavaju četiri strane sveta i pokazuju smer vetra. Zarđao lim je škripao i cvileo oštru i isprekidanu melodiju. U visini je zastava vijorila, zategnuta kao jedro; njeno platno je pucketalo: pprppprpp. U daljini se vidik vedrio, na moru su bleštale prostrane tišine uokvirene naboranim strujama. Galus se odupirao rukama o kamenu ogradu, kao što čine govornici sa balkona.

Ovo pristanište samo je deo jedne uvale koja je deo većeg zatona, koji je u Jadranskom moru, koje ]e i samo tek jedan zaliv Sredozemnog mora, koje je opet samo mali deo... Tu mu se misao zbuni i poče da kruži kao onaj limeni Istok—Zapad—Se-^er—Jug iznad njegove glave.

Da, evo, tu su beskrajni prostori, mase i daljine; sve između sebe povezano, sve u kretanju i stal-

164 165

noj promeni. I sve se to odjednom ukazuje Galusu prepleteno, izukrštano i uklopljeno jedno u drugo, i sve mu dolazi nekako nezbrinuto i prepušteno samo sebi. Kao da je ceo svet postavljen na nekoj strmini, uvek u opasnosti da se surva u haos. O tome svemu valja misliti i brinuti. To leži na dnu svih njegovih osećanja, kao pretnja i strah, i mračan talog zanosa koji ga ne napušta.

Pred podne krenu u varoš. Voz se spuštao klizeći naglo i bez šuma, i golicao mu utrobu i prekidao dah. Varoš je vrila. Galus peva, raspevao se još otkako je krenuo s brega, ne što bi hteo da peva, nego što ne može da zadrži u sebi more glasova koje se talasa i diže neprestano, i mora da oteče. Peva bez reci, što god može tiše, samo za sebe, »-za svoju dušu«.

Galus silazi s voza kao u snu. Ulazi u varoš. Prolazeći kroz glavne ulice, jednako pevajući, on posmatra u velikim staklima i ogledalima dućan-skih prozora jednog mladića u izbledelom odelu, sa ulubljenim šeširom, sa glavom smešno priklonjenom ka desnom ramenu, sa radosnim, suznim očima u crvenom licu, koje je zgrčeno u zanosnu ali bolnu grimasu. Pogleda se, začuđen, nekoliko puta u tim prozorima, ali pošto ta varka »jevtinih čivutskih ogledala« nije imala ničeg zajedničkog sa njim i sa njegovim velikim, dostojanstvenim zanosom, on je prezre i odmah zaboravi, kao i novine i ljude i sve ostalo oko sebe, i koračaše dalje pevajući. Kad bi ga tramvaji ili automobili zaglušili, on bi podizao glas u želji da ih nadviče i da sam sebe bolje čuje.

Tako stiže u pristanište, na veliki molo koji je bio pun sveta. I opet dečaci viču neke vesti i prodaju vanredna izdanja novina. Galus samo podiže glas i nastavi svoju piskutljivu melodiju. Jedva se probija kroz gužvu koja se splela ispred ukotvljenih brodova. Prolazeći između sveta i prazničnog Zago-ra, po belim pločama, na podnevnom suncu, njemu

dođe da vikne ili zapeva u sav glas. Ali se svladavao. Na nekoliko koraka od Helgolanda stade i zaćuta posve, jer se nije moglo dalje i jer su ga najbliži začuđeno posmatrali i pokazivali jedan drugom. Možda bi se na tom i svršilo i ne bi se desilo ništa naročito. Ali dok je on tako, gušeći uzbuđenje u sebi, gledao svet i more i lađe i sjaj razliven po svemu, odjednom puče s brega top, a za njim huknu mukla sirena izdaleka, zazvoni jedno zvono, pa drugo, pa treće sa brega Svetog Đusta, dostojanstveno i teško. Kao da se sve na neki znak javljalo. I u sav taj huk i tutanj, i opet kao na neki znak, ciknu sirena i na lađi kraj njega, oštro i radosno, zagluši i posu sve sitnom rosom. I to povrh svega! Galus za-drhta i zabruja, od tabana do temena se ispuni zvukom. Bilo je nemogućno uzdržavati se više. Podiže šešir i, jedva odišući, viknu nekoliko puta u sav taj šum:

— Ura! Urraaa! Osana, narode i svijete!Htede da vikne još štogod na još kom jeziku, da bi ga ovaj

svet bolje razumeo, ali pogledavši oko sebe — zastade. Video je, kao dosta puta u životu, raširene oči i tuđa lica i na svima onaj sažalno Iju-bopitljiv izraz kome ne bi znao imena, ali koji je poznavao odavno, kao što se poznaje naročit ukus ili miris.

Još jednom se u njemu mače nešto kao stid i razum, kao poslednji napor da se zadrži na toj strmini niz koju se otisnuo, da se ne izdvaja iz sveta koji ga okružuje. Ali je bilo dockan. Unutarnji plamen ga obuze celoga. Sve oko njega poče da se koleba i mesa. Sunce mu leže na samo lice. Prelomiše se katarke, nakriviše kuće, izmešaše se boje sa zastava, krovova i ženskih šešira: oblivale su ga krupne suze. Grč mu steže lice i grlo. Liudi mu načiniše mesta da prođe (kao da se u njemu samom protrže ta bolna, studena brazda); svi se sklanjahu. On prođe postiđen. Nit je šta video, nit mogao više da pusti

166 267

glasa. Samo još nekoliko puta u zabuni i kratko mahnu šeširom. Jedva pogodi da ga opet metne na glavu. I izgubi se.

Pola sata docnije bio je uhapšen.To je bio prvi dan rata sa Srbijom. Naređenje za

hapšenje sumnjivih lica bilo je već dostavljeno telegrafski policiji svih većih gradova u Monarhiji. Među prvima koji su u Trstu uhapšeni bio je i taj sumnjivi Bosanac što je doputovao iz inostranstva, čije je čudnovato ponašanje još pri dolasku broda palo policiji u oči, i koji je, konačno, danas u podne, na molu, počeo među masom sveta da viče neke nerazumljive, po svoj prilici revolucionarne poklike. Njegove stvari prenesoše iz hotela u policiju. Tu su ga sutradan ispitivali samo kratko i formalno. Snebivajući se od čuda — jer to što je osećao nije još bio strah nego čuđenje — on je uzalud uveravao da je bio u Adenu zbog nasledstva koje mu je ostavio stric, bivši oficir, trgovac u Adenu, da ne zna ništa o ratu ni o politici. Rečeno mu je samo da će docnije imati dovoljno prilike da objasni svoje držanje. Oko šest sati pred veče odveo ga je jedan žandarm iz policije u glavnu hapsanu u illici Ko-roneo.

Bilo je rumeno predveče, puno prašine i zvukova kao i juče kad je Helgoland stigao u pristanište, samo su ulice bile još življe i sve kuće iskićene zastavama. Kao da se čeka samo da se smrkne, pa da otpočne neki sjajan vatromet i svečanosti po ulicama i baštama. U potpunom nerazumevanju, Galus je koračao sitno i brzo, u desnoj ruci je nosio kožnu torbu a za levu ga je pridržavao žandarm, visok i riđ čovek. Kako je to bio jedan od prvih uhapšeni-ka koji se javno sprovodi, i kako su ulice i terase pred kafanama bile pune uzbuđena sveta, pred Ga-lusom je išao šapat i širilo se od usta do lista bezu-

mno govorkanje svetine. Jedni su govorili da je to student iz Bosne koji je hteo da digne u vazduh brod određen za prevoz mobilisanih rezervista; drugi su govorili da nije, nego da je onaj Bosanac na mestu streljan (danas u podne, na molu, dok je klicao: živela revolucija!), a ovaj što ga vodi žandarm, to je Rus koji je hteo da zatruje vodovod i potruje ne samo garnizon nego i sve građanstvo. Na širokoj raskrsnici kod ulaska u ulicu Koroneo, svetina se zgusnu oko njih. Jedan čovek u uniformi marinr skog podoficira viknu prvi: — Na vešala!

Za njim se osuše povici protiv Srbije i Rusije, protiv atentatora i uhoda. Jedan onizak čovek, opuštenih brkova, odeven u crno, sa isečenim prslukom kao u kelnera, preseče im put, zaobiđe žandarma, i udari' Galusa nogom odostrag. Udarac nije bio jak. Galusu samo zubi škljocnuše. Ali u tom kako je taj čovek, sa izgledom kelnera bez posla, ćutke prošao ispred njih, i kako ga je malo zatim mučki i sramotno, opet bez reci, udario, bilo je nečeg i gadnog i strašnog. To Galusa ustraši i unizi, a svetinu ohrabri i zagolica. Povici učestaše. Jedna sredovečna žena sa nabuhlim podočnjacima pljimu dvaput na Galusa i ostade vičući za njim:

— Nieder mit Russland!'Žandarm je gonio izbezumljenog mladića da produži

korak, tako da gotovo trkom stigoše pred kapiju. Sa raskrsnice su za njima jednako vikali.

U kancelariji za prijem hapšenika uvedoše ga u spisak, oduzeše mu sve stvari, časovnik, perorez, novac, skidoše mu kožni pas i odvedoše ga i zatvo-riše u ćeliju na prvom spratu. Tu je stajao, kao izgubljen, na sredini ćelije i obema rukama pridržavao pantalone koje su mu sada spadale. Pogled mu pade na suncem opaljene ruke, i to ga prvi put ovog pos-

' Dole Rusijal

m

lepodneva podseti na Aden, na put na lađi i ćelo njegovo dojučerašnje »carevanje«. I odmah se taj spomen pretvori u živ i oštar bol. Iako još nije mogao da shvati smisao ni vidi razlog svemu ovom, ipak mu je i taj bol i ova ćelija i oni udarci i pogrde, i sve što se s njim dešavalo od juče, dolazilo već kao neka davnašnja stvarnost s kojom se srodio ne zna kada, ali prisno i nerazdvojno. — Trgnu ga svirka i klicanje prigušeno daljinom i zidovima. To demonstranti valjda prolaze pored samih apsana. Kroz šum ljudskih glasova prodiru tanke trube i oštar marš. Tada se prvi put prokide njegov zanos. Oseti u toj svirci nejasnu strahotu nečeg što dolazi i što ga konačno odnosi i baca onamo kud ga je poneo onaj gadni udarac od malopre, na protivnu stranu od celog toga slobodnog i raspevanog sveta napolju, na stranu na kojoj je stradanje, poniženje i poraz. Hteo je instiktivno da začepi uši, ali ništa nije pomagalo, jer je taj marš, sad već kao nešto davno poznato, treštao i harao u njegovoj unutrašnjosti. To su bile prve trube novih vremena u kojima će nestati, možda zauvek, radosti slobodna života, i u kojima će na kraju čovek jesti čoveka kao zver što jede zver, samo sa manje smisla. Ali tada on to u svojoj »tropskoj glavi« nije mogao još jasno da razabere i potpuno shvati. Samo se spusti na slamnjaču, zadrhta, i obori oči kao krivac.

RUĐANSia BEGOVI

Rudo, belo begovsko mesto. Krajem avgusta me-seca 1878. godine.

Dobar i beo drum koji vodi sve od Višegrada do Pljevalja, tu se penje na najvišu tačku. Levo od druma je strma i stenovita obala i duboko ispod nje zeleni Lim, sa skelom, a desno do samog druma, kao njegov beli uzao. Rudo, sa belim kućama i dobrim čardacima, sa čuvenom džamijom, majstorski zidanom, belom i tankovrhom. Nasred mesta šedrvan, bogat vodom i okružen klupama, zidan po istom majstoru, od istog belog kamena od kojeg i džamija.

Oko mesta dvostruk venac voćnjaka i njiva, rodnih, lakih za rad i prijatnih za oko. I to do samih kuća i oko njih gusti voćnjaci, tako da kuće izgledaju kao utonule u zelenom pamuku, a posle njih širok pas njiva izukrštanih međama i granicama od kamena ili od grmlja. Te njive se penju do prvih obronaka gde naglo, gotovo u pravoj crti počinje kamenjar u kom raste još samo kriva divljaka i po neki orah koštunac. A iz kamenjara diže se pravo u visinu tamna i besputna planina.

Od sinoć se u Rudom saznalo da je austrijska vojska ušla u Višegrad, da će biti upućeni odmah manji odredi ka Uvcu, i to jedan preko Bijelog Brda a drugi preko Rudog.

170 171

Sada se u araluku Huseinbega Perleza domaćini dogovaraju, šta da se radi i kako da se dočeka strana vojska, borbom ili predajom.

U stvari, u većanjima su vodili reč begovi, jer Rudo je begovsko. Ostali domaćini su samo odobravali ili slegali ramenima, gledajući govornike onim zabrinutim pogledom koji narod ima kad nastupe krupni događaji, pogledom koji vidi sve što bi moglo biti, ali ne vidi ono što jest.

Počeo je najstariji među begovima, Huseinbeg Perlez. Govorio je mudro i nejasno. Svi su osećali da to nije prava reč. Govorio je više stoga što je to tužno pravo starosti da kaže prvu reč, nego što je imao nešto da kaže ili što je nekom bio potreban njegov savet. Posle njega govorili su ostali begovi redom, po starešinstvu.

U svima govorima bilo je i teških pretpostavki i krupnih reci, ali jedno samo nije se moglo u njima naći: jasna odluka o tome šta treba raditi i kako treba postupati u ovom trenutku kad se jedna tuđinska armija primiče, kad je turska vojska odstupila bez borbe i kad je njihovo mesto otvoreno i svakome na udarcu, branjeno samo onim što oni mogu iumeju.

Na kraju, od tolike neodlučnosti i tako upornog izbegavanja odluke i zaobilaženja istine, stvarnost se sama od sebe ocrtala pred očima svakog pojedinog od prisutnih. Svaki se naprezao da kaže nešto što nije ružno i ne izgleda kukavički, a što ni najmanje ne obavezuje. A kad su se svi tako izredali i izgovorili, bilo je rečeno sve osim onoga što u istini misle. Tako se njihova misao sama izdvojila, i kad se odbaci sve što je rečeno, ona je ostajala, jasna i čista u onome što nije rečeno, a što su svi znali i osećali u tom trenutku. A njihova zajednička misao je bila ovo: jest, treba braniti veru i zemlju od svakog neprijatelja i krv proliti i život dati u toj odbrani, ako ustreba. Ali nije dopušteno ginuti bez potre-

172

be, jer ko tako gine, gine ludo, u korist neprijatelja i smanjuje lakomisleno broj branilaca čiste vere kojih nikad nije dosta. Rudo nije zemlja na ćenaru ili poslednja tačka na krajnjoj granici carevine nit je ovo pedesetak ruđanskih pušaka poslednji glas i poslednja odbrana Islama. Treba dakle propustiti neprijatelja da prođe. Drum je dugačak a u cara zemlja velika i gradova mnogo; što ne zadrži Rudo, zadržaće drugi. A treba neko i da ostane pored druma, ko će znati ljudski sačekati potučenu švapsku vojsku kad se bude vraćala od Pije val ja.

Eto, to bi rekli svi u jedan glas da svaki od njih, bojeći se sramote i prekora, nije očekivao da to drugi kaže.

Protiv te nekazane istine koja je izbijala iz svih govora i predloga, kao jedina želja i opšte mišljenje, ustao je jedan jedini čovek, Ibrahimbeg Hamzagić.

Hamzagići su od najstarijih i najčuvenijih porodica u ćelom ovom kraju. Za njih se zna da vode poreklo od dobrunskih Rajkovića, a ime im je po nekom Hamzagi, prvom poturčenom Rajkoviću. Za četiri stotine godina život sa svim promenama nije ih mogao pomeriti više nego što je od Dobruna do Rudog. Ta kuća je davala najveće junake i najbolje branioce ovog kraja. Sad ih ima svega još dve kuće u Rudom. Ovaj Ibrahimbeg, čovek miran, ugledan i imućan, sa kućom punom dece i svakog božjeg blagoslova. Njegov mlađi brat Alibeg nije mu bio ni po čemu sličan:

To je bio plav čovek, visok i lep, ali mračne naravi i neobičnog života. Još u mladosti se zavadio sa bratom i odvojio od njega i od sestara. Nije se ženio, živeo je na svom delu imanja i provodio dane u poslu i lovu, bez drugog društva osim posluge. Ima jedanaest godina da nije reci progovorio sa bratom. Ni o Bajramu mu nije odlazio.

Nekad se govorilo da su se razišli zbog neke devojke ili zbog nekog tajnog novca koji se čuva u

173

njihovoj porodici i prelazi, pod zakletvom, sa oca na sina. Ali i to se zaboravilo i svet je uzimao taj neobični život dvojice braće Hamzagića, kao stvar svršenu i oduvek poznatu, ne tražeći više razloga ni objašnjenja i ne očekujući izmirenja.

I sada, kad je Ibrahimbeg uzeo reč, svi su pogledali u njega sa poštovanjem i Ijubopitstvom, samo je njegov brat Alibeg gledao uporno u ćilimsku šaru pred sobom.

A Ibrahimbeg je govorio polagano, nadugačko i mirno. Njegova misao je bila neumoljivo prosta i jasna i potpuno oprečna misli koja je izbijala iz svih begovskih govora pre njega. Govorio im je, otprilike, ovo:

Svi su čuli šta putnici govore i primili sinoćnu poruku iz Višegrada o velikoj vojsci koja nastupa. Uostalom, slušaju oni odavno ta pričanja o berlinskom kongresu, o sporazumu careva, o silnoj austrijskoj vojsci koja ide da taj sporazum izvrši i primeni. Otkako je sveta i veka to je tako. Jedni govore, drugi slušaju, ali stvari ostaju na svom mestu. A stvar je u ovome: ne vojska, nego četa jedna koja bi htela da prođe put Uvca i Priboja, ne može da ne udari na Rudo. To su naselja koja privlače promet i blagostanje, ali i svaku napast i opasnost. Ko tu živi, taj stoji na straži, hteo-ne hteo, jer nit vojska na svom putu može zaobići Rudo, nit se Rudo može ukloniti vojsci. Ako ima neki ratni pohod, i ako ide preko ovih krajeva, put mu je na Rudo. A kad će nastati ratovi i naići pohodi, to nije u rukama Ruđa-na ni ruđanskih begova, nego u volji sudbine i odlukama careva. Ruđansko je samo, kako će ih dočekati i propustiti drumom pored koga žive. I šta najposle vrede sva ta pričanja i svi ti podaci o onome što se, izgleda, primiče? Sve to ne menja ništa na stvari. Ako su pričanja lažna, mogu samo da nepotrebno zabrinu i zbune čoveka, a ako su istinita, i opet od njih nema koristi, jer što je tu je. Sva saznanja

o veličini austrijske sile ne mogu napraviti od jednog Ruđanina dva ni od litre baruta oku. Sa ograničenim sredstvima, Ruđani stoje pred jasno određenim zadacima. Tome se ne može ništa dodati ni oduzeti. Sve ostalo je u božjoj ruci. U svakom slučaju, ne zavisi od Ruđana ni od njihove volje. Znali su oni i do sada da je svet velik, da su carevi moćni, uvek željni rata i osvajanja, da imaju vojske bez broja. Znaju oni dobro da u svetu ima oružja boljeg od njihovog i položaja povoljnijih i tvrđih nego što je njihov. Kako ne bi to znali? Ali šta vrede takva saznanja, kad čovek mora da se bije sa oružjem koje mu je Bog dao i na položaju na koji ga je sudbina postavila. Covek može imati punu glavu kao hafiz i znati svu silu i spremu svih careva i sve vojske i bitke ovoga sveta, ali šta mu to vredi kad svoju bitku svak bije na jednom parčetu zemlje koje mu je dato i pod uslovima koji su mu nametnuti. Tu se bije, tu se gubi ili dobiva. Prema tome, najpametnije što se sada može učiniti to je sprečiti što se sprečiti da, pa čekati. Povući kućnu čeljad što se može dublje u unutrašnjost ili ako za to nema vremena, skloniti ih u pećine iznad Rudog, a sve što je muško i doraslo izvesti na drum i tu dočekati vojsku kako se tuđinske vojske oduvek dočekuju na svome pragu. Bar tu nema šta oklevati ni dvoumiti se.

Posle takvog Ibrahimbegovog govora nastalo jemeđu begovima zgledavanje, pa bojažljivo zamuckivanje, pa najposle šumna graja kojom su hrabrilisami svoj kukavičluk. Govorili su svi u jedan glasono što niko od njih sam ne bi smeo da kaže. Unačelu svi su se slagali sa Ibrahimbegom, ali u stvarisvi su bili protivni njegovom samoubilačkom predlo-gu o davanju otpora jednoj celoj vojsci. I ne samoda nisu pristajali da se Rudo brani oružjem negonisu dopuštali ni misao o tako ludom i beskorisnompodvigu. , ,, , , .. ; ,

174 171

Jedini od begova koji do kraja sednice nije uzeo reč ni otvorio usta bio je Alibeg Hamzagić. On je pažljivo čitao uvek istu šaru u ćilimu pred sobom, sve dok zbor nije zaključen. Tada je bez reci i pozdrava i on otišao svojoj kući kao i svi ostali.

Manje-više prećutni zaključak ovoga sastanka bio je u tome da se ništa ne preduzima do sutra u podne, a sutra je i tako petak i ljudi će se sastati kod džamije na džumu, i tu će se odrediti tačno i jasno o držanju koje treba zauzeti prema neprijatelju, ako se pojavi. Dotle će stići i neki ljudi koji su izaslani prekim putem ka Višegradu i doneti tačnije podatke o toj vojsci koju niko još nije video, ali o kojoj svi govore.

Nikad se nisu vratili ti ljudi koji su izaslani niti je ikad došlo do dogovora kod džamije.

U samu zoru osvanuli su austrijski jegeri u zelenkastim uniformama. U retkom lancu, sa puškom preko ruke, prišli su Rudom, ali ne drumom odakle su ih očekivali, nego samom ivicom onog kamenjara koji opasuje mesto. Na drum su sišli tek kod velike česme, kad su se sa visine uverili da je sve mirno i da se ljudi ne iskupljaju na otpor.

Međutim, prvi koji je prišao česmi pao je pogođen metkom iz blizine. Iza jednog kamena ispod puta, digao se tada Ibrahimbeg Hamzagić. Sa malom puškom u ruci, potrčao je ka vojnicima koji se razma-koše u stranu. Jedni padoše po drumu a drugi su pucali stojeći. On ispali jedan metak put njih, ali promaši i pade odmah svom dužinom ukoso, preko samog druma. Jegeri su jednako pucali, prvo u leš, pa onda u svaki sumnjiv zaklon u okolini. Tek tada mu priđoše najbliži.

U tom trenutku puče ponovo puška sa međe iznad puta. I opet jedan vojnik pade pošto se pre-savi dva puta, prvo u kolenima pa u pasu, i ostade tako ležeći sa rukama na trbuhu i glavom na kolenima. Na sve strane prsnuše vojnici, a iznad puta,

iz jedne napuštene krečane, prekrivene trnjem, diže se mlađi Hamzagić, Alibeg, ispali još jednu pušku, obori još jednog vojnika koji pade nauznak. Tada se jegeri sabraše i zasuše ga olovom. Pogođen, Alibeg skoči na drum, ali pade u jarak. Samo su mu ispružene ruke držale beiu ivicu puta.

Pisnu truba negde iza zavijutka. Začuše se podo-ficirske pištaljke, signali i reci komande. Vod jegera koji je bio sišao česmi povuče se, pretrčavajući svaki otkiiven prostor između grmlja i gomila kamenja.

Na kraj jednog šljivika, u zaklonu, komandant austrijskog odreda sabirao je svoje vojnike. Misleći da ima pred sobom otpor i zasedu, on je nastojao da pripremi ponovo ulazak u Rudo, sa boljim osiguranjem i novim rasporedom.

Dan je odmicao i sunce jačalo. Na letnjoj žezi Rudo je ćutalo. Legao neki tajac na bašte i kuće kao u zimskoj noći, za velikih snegova. Jedino deca u povoju, što ne znaju za ovaj svet, zaplaču ponegde glasno i njihov pisak što prolama tišinu oko kuće izgleda oštar i neprirodno jak, kao da plaču i za sve odrasle koji moraju da ćute.

Na drumu pored česme još uvek leži Ibrahimbeg Hamzagić; poprečio se preko druma, sav ustremljen kao igrač koji se bacio za loptom. Malo poviše od njega, u travi pored puta, ničice leži njegov nepomirljivi neprijatelj, brat.

^ Tek pred podne krenuše jegeri ponovo. Na svima kućama su već odavno visili beli čaršavi u znak predaje. Ali vojska se primicala Rudom sporo i oprezno, kao opasnoj svetinji punoj junaka rešenih na sve.

176 ^ — Kuća na osami 177

TRI DECAKA

Toga dana nije se niko mogao požaliti na jednoličnost i dosadu sarajevskog vremena. Ako su dotad svi dani ličili jedan na drugi, taj je bio zaista ispunjen uzbudljivim novostima. Već od samog jutra u trafikama su prodavane službene novine sa crveno--žutim okvirom, sa bosanskim grbom u zaglavlju i krupnim napisom: dobro nam došli visoki gosti! Bilo je i stihova.

U jedanaest sati treba da stignu u Sarajevo erchercog Rudolf, carev sin, i njegova supruga Stefanija.

U vazduhu ima nekog hladnog uzbuđenja. S vremena na vreme čuju se trube i bubnjevi i daleki zvuk vojničkih marševa.

Pre deset sati bile su duž Miljacke postrojene sve škole, srednje i osnovne, zajedno sa nastavnicima. Krstarili su brkati stražari na visokim konjima, prolazili fijakeri u kojima su se videli činovnici u crnim redengotima ili uniformama, sa nenavučenim belim rukavicama kao maršalskim štapom u desnoj ruci.

I pored svih opomena nastavnika, školska deca su žagorila bez prestanka. Naročitu muku je imao sa svojom decom krupan i mrk hodža najvećeg mekteba sa Bjelava.

Fanatičan i uporan čovek koji još nije mogao da se prilagodi novom stanju, on nije nikako pristajao da njegova deca viču: živio! kao i hrišanska i

jevrejska deca. Sam je našao odgovarajuću formulu; on će proučiti dovu, a njegova deca će viknuti: amin! A drugo, njegova su dečica bila sva u nanulama i kako nisu mogla da miruju, njihova drvena obuća klepetala je po novom trotoaru tek asfaltirane obale, tako da se ni njihov pozdrav ne bi čuo kako treba.

Ali, kao toliko puta u životu, sve se nekako resilo samo od sebe. Kad su odjednom počeli da gruvaju topovi sa tvrđava koje okružuju Sarajevo, uska dolina se ispunila zaglušnim tutnjem i sve živo nekim uplašenim uzbuđenjem kao pred stihijom pri-rodnih pojava. U isti mah odjeknuše zvona sa crkava, prvo s jedne pa sa druge, sve jače i jače; zvukovi su im se sudarali ne mešajući se i šireći jezu uzbuđenja kroz zatalasan vazduh. Još nisu izdušili po-slednji topovi a obalom je projurila povorka kočija u kojima niko nije uspeo da vidi žive ljude nego perje, ordenje i uniforme raznih boja.

Visoki hodža je mahao šibom i nepotrebno ponavljao svome sibijanu:

— Nanule u šake, pa vič'te: amin!Od vike, grmljavine topova i tutnjave kočija nije ni sam

sebe čuo.Profesori i učitelji su rukom i očima davali deci znakove

da viču: živio!, kako im je za poslednjih dana toliko puta govoreno.

I vikalo se. Kao da se na dugoj traci glasovi pale jedan o drugi išla je nejasna vika duž obale, uporedo s kočijama, nešto kao:

— liioooo!I sve se to mešalo sa zaglušnom zvonjavom i topotom

besnih konja i poslednjom topovskom jekom koju su bliska brda dodavala jedno drugom.

I to je bilo sve. Sva su ta sjajna i velika gospođa nestala negde, naglo kao što su i došla, kao da su u zemlju propala i to ne ovde u ovom istom gradu nego negde na drugom kraju sveta. I sve je odjednom projurilo, ugaslo, umuklo, ali tako odjednom

178 12*179

da je život ostao mnogo jednoličniji nego ranije, dolina uža, brda viša i tvrđa, ne trepte više od zvuka, nebo bez sjaja. Stotine i stotine dečjih očiju i srca našlo se pred prazninom. Za većinu tih dečaka ostalo je samo još da se ide suviše dobro znanoj kući gde čekaju nejasni i nemili školski zadaci; da se, sa zadocnjenjem, poruča ubogi bosanski ručak.

Bezbrojna deca raznog uzrasta i različitog odela povrvila su sa obale i kao potočići posle pljuska gubila se u svima pravcima, po mahalama, a tu su se opet delila i u sve manjim i manjim grupama odlazila u svoje sokake.

U strmi, kratki i krivudavi Dedagin sokak ušla su istovremeno, istovremeno ali ne zajedno, tri dečaka. Jedno je bio sin Avdage Senabije, drugo Petra Majstorovića, treće udovice Mare Colićeve koja je kuvarica u Katehetskom domu.

Taj Dedagin sokak je kaldrmisan u vidu širokih stepenica, u njemu je mali broj kuća, a on sam je ne samo strm nego i dobro nagnut na jednu stranu, tako da se kaldrma stepeništa lepezasto širi i liči na rebra na skeletu neke pretpotopne životinje, koji je jednim delom potonuo u zemlju.

U tom sokaku pomešale su se u novije vreme kuće ljudi raznih vera. Zapravo, tu imaju svega tri zgrade za koje se može kazati da su kuće, sve ostalo su potleušice u kojima stanuje sirotinja.

Tri dečaka su ušla u te tri jedine kuće koje zaslužuju da budu nazvane tim imenom, svaki u svoju, bez pozdrava.

Te noći je sjalo Sarajevo u vatrama svake vrste. Od onog sudbonosnog dana pre stotine godina, kad su trupe princa Evgenija Savojskog zapalile ovaj grad, pre nego što će se povući iz njega, nije bilo ovoliko ognja i sjaja po gradu i oko njega.

Sve tvrđave koje sačinjavaju venac oko Sarajeva osvetljene đerdanima treptavih svetlosti. Na strmim

180

padinama nevidljivih brda, izjednačenih sa tamom, podrhtavaju velikim pravilnim slovima od svetlosti natpisi: Rudolf-Stefanie (a iznad crtice koja vezuje dva imena: carska kruna), zatim Hoch! Willkommen! Na svima džamijama upaljeni kandilji uokrug oko munare izgledaju kao stotine cvetnih krunica od zelenkaste svetlosti rasturenih po tamnom polju. Iznad njih zvezde u večitim poretcima, a ispod njih sva varoš ustreptala od zatalasne svetlosti po ulicama i prozorima kuća. Zvanične zgrade su osvetljene i spolja. A sve veće kuće imućnijih ljudi imaju na prozorima po nekoliko stearinskih sveca koje nemo i tiho sagaraju kao na oltaru nevidljivog božanstva.

Oko bivšeg vezirovog Konaka ima najviše svetlosti i pokreta. Svi su prozori osvetijeni. U prostranom dvorištu plamte buktinje. Pešice ili u kočijama na kojima gore fenjeri dolaze zvanice, visoki vojni i civilni dostojanstvenici, sveštenstvo svih konfesija, probrani predstavnici imućnog građanstva u narodnim kostimima ili evropskoj nošnji.

Svi su oni, zajedno sa svojim kočijama, utonuli negde u Konaku koji je izgledao kao neki zaseban i jasniji vir svetlosti u opštoj vatrenoj reci. Niko od stanovništva nije mogao znati ni zamisliti kakav je taj život u jarko osvetljenom Konaku, šta se tamo radi, jede i razgovara. Većina nije ni mislila o tome. Možda je neko još, sedeći za večerom, pomenuo »carevog sina i carevu snahu«, pa je svak prešao na svoje dnevne navike i običaje.

Ramazanski post počeo je pre nekoliko dana, stoga su mnogi dućani otvoreni i noću, a kafanice po strmim obroncima pune sveta.

Banjski brijeg je slabo osvetljen kao i sve ostale strme mahale gde nema zvaničnih zgrada ni činovničkih stanova. Po prozorima sinagoge na Mejtašu gorelo je nekoliko nevešto razmeštenih sveca, pa ih čuvar pogasio još pre nego što su dogorele, malo po urođenom nagonu štednje, ali još više zbog toga

181

da bi mogao da ode da spava a da ne brine o svetlo-sti na sinagogi i opasnosti od požara.

A odmah iza sinagoge je Dedagin sokak, gotovo potpuno u mraku.

Od tri pomenute kuće u tom sokaku najveća je Avdage Senabije, tipična sarajevska kuća imućnijeg muslimana, bela, na sprat, sa prostranom divananom u mušepcima i bogatom zelenilu stare loze, sa belom avlijom, ograđenom visokim zidom. Sa strana gde nema zida podignuta je visoka drvena ograda. Jer, za poslednjih desetak godina počele su u ovu ulicu da doseljavaju hrišćanske i jevrejske porodice. Neki su se muslimani zbog toga iselili; Avdaga je ostao, ali je morao ograditi kuću tako visokom ogradom da bi je zaštitio od svakojakih pogleda.

Još jedna bašta i jedan niži zid dele njegovu kuću od kuće gazda Petra Majstorovića. To je jaka i prostrana prizemna kuća, sva u voću i lozi. Petrov otac, gazda Stevo, kupio je tu kuću pre desetak godina, pred samu smrt, ne što je imao suviše gotova novca, nego što je hteo da na neki način osigura osmoro unučadi. Jer njegov sin, gazda Petar, bujna i nemirna glava, nije davao mnogo jemstva za to. Stari gazda Stevo je govorio:

— Ja se nisam rodio kao gazda, nego sam došao u Sarajevo goneći tuđu stoku, ali sam isto tako siguran da moja unučad, pored ovakvog oca, neće umrijeti kao gazde.

Taj »mladi« gazda Petar bio je čovek već u pedesetim godinama; voleo je vino, i to više nego što je red; prav, svečan u hodu i govoru, on je i zbog toga a i po prirodi imao nečeg paradnog u ćelom ponašanju i izgledu i nečeg fantastičnog i nestvarnog u svemu što je govorio i radio. Takvo je bilo i nje-govo poslovanje u trgovini i njegovi postupci sa ljudima, a naročito u svojoj kući i sa svojima. Imao je lepu i rano uvelu ženu koja mu je izrodila desetoro dece, od kojih je osmoro bilo živo; ona je bila

njegova nema žrtva i njegov najblagodarniji sluša-lac Jer, gazda Petar voli da govori i da sam sebe sluša, ali da ga i drugi čuju i slušaju, s tim da ga ne prekidaju.

Do gazda-Petrove kuće diže se zelenkasto obojena kuća novijeg tipa; ona je na sprat, od Majstoro-vićeve kuće deli je samo uska i vlažna perda, dok je sa druge dve strane opkoljava mlada ali lepa bašta. To je Katehetski dom, svojina katoličke crkve. U njemu živi zajednički nekoliko katoličkih svešte-nika iz sve tovnog klera, koji vrše dužnost kateheta po sarajevskim školama. U kući i oko nje vlada uvek mir. Jedini zvuk koji svakodnevno prodire iz te kuće to je svirka harmonijuma, pa i ona prigušena i žalo-vita, troma i spora kao ptica niska leta. (Zbog te svirke najviše je mrzeo Avdaga Senabija svoj novi hrišćanski komšiluk.)

Sve tri ove kuće, tihe i slabo osvetljene, izgledaju kao zamrle, ali varaju svojim izgledom. U svakoj od njih ima života i nemira, ako ne u pokretima, svakako u mislima i recima.

Avdaga Senabija, tabak po zanatu, već odavno ne radi sam, nego samo preprodaje izrađenu kožu, a u tom ga dobro služi sreća kojoj on, naravno, dodaje i svoju trgovačku umešnost. Avdaga je povučen čovek koji malo govori, sa bledim licem i plavim očima u kojima ima nekog derviškog zanosa.

Večeras je u »-ženskoj strani« kod njih veliko sijelo. U ovu malu sobu Avdaga se povukao sa najstarijim sinom, rumenim sanjivim dečakom, koga očev šapat još jače uspavljuje.

Avdaga je jeo slatko, ali ne preterano mnogo za iftar. Uzeo je abdest i klanjao teraviju i sada šapatom izgovara redom kuranske dove u kojima se skrušeno moli za sve pravoverne ljude i zahvaljuje bogu za sve blagodati, i završava:

■— Gospodaru naš, oprosti nam naše grijehe i naša prekoračenja u našim poslovima, obaspi nas

182 183

strpljivošću, ustali noge naše i pomozi nas protiv nevjerničkog naroda!

Pri tome on kruto i visoko diže glavu prema otvorenom prozoru na koji se navalila bujna loza kao gusta zavesa.

Rumeni dečak sluša šapat očevih molitava na arapskom, koji se u njegovoj glavi mesa sa šumovima neobičnog minulog dana. Sve ga to priteže zemlji i uspavljuje. On se otima snu, ali bez uspeha, i sa sve većim naporom i sve rede podiže očne kapke koje sklapa san.

U Majstorovića kući đeca pospala rano. Gazda Petar večerao sam, za sinijom koja je samo za njega. Pošto su izneli sofru, jedno vreme je šetao nemirno po sobi, pijuckajući s vremena na vreme crno vino i dolivajući čašu iz visoke boce od belog stakla, išaranog crvenim granama. Tada je ušla Jevra, plava, krotka i uvek kao nasmejana; sela je skromno pod samu lampu i izvadila neko pletivo. Gazda Petar je velikim pokretima dohvatio debelu i iskrzanu Pesmaricu i stao da čita neku pesmu o tursko-cmo-gorskom ratovanju. Najpre je čitao mimo i pevuclji-vo, naglašavajući reći, ali je sa svakim stihom padao sve više u vatru, delio reci na slogove koje je naročito naglašavao i podvlačio:

Sanak snila bula kolašinska U bijelu gradu Kolašinu

Zatim su se stihovi nizali sve brže i brže, sve življe i krvavije, sve kroz neke krvi i pogibije, dok ne pređe u pravo zapevanje:

Al' se soko dobro zamjenio,Tri ubio a dva obranioDok je svoju glavu Iz-gu-biii-ooo

U tišini koja nastaje iza posleđnjeg otegnutog i plačevnog zvuka, čuje se kroz otvoren prozor glas

hodže sa susedne džamije, mlad glas, oštar, tanak, kao čelik koji se tanji i savija, ali se ne lomi.

Gazda Petar miče usnama, kao da još izgovara stihove, i skače na noge, naliva čašu. Posle Pesma-rice, dolazi obično na red Velika Katavasija, jer Petar, kako biva stariji, sve je više sklon crkvenom nego mirskom pojanju. Sada on i ne uzima knjigu, nego nervozno odlazi ka prozoru i, kao da nekom odgovara, intonira iskašlj avaj ući se:

Kedri livanskije!..:

Kolutajući očima čas na ženu, koja ga gleda preko pletiva, čas prema nevidljivom hodži negde u tami i daljini, crven u licu, on kažiprstom desne ruke daje sam sebi takt, povija glavom za melodijom i peva:

Likuj đnes, Sione,Vozvigrajte gori, oglasisja trubo,So angleski dvori.

Hođža sa munare, negde u tami, vikao je moćnim, oštrim glasom, otežući svaki slog do nerazumljivosti:— Haje alesalah, haje alesalaaah!' A Petar je dizao svoj bariton i, unoseći se tt sam prozor, nastavljao pesmu:

Krasno proevietajte, vas mir napoljnjajte, Kedri livansldje, kedri livanskije!

Kad je završio, oči su mu sjale žarom i suzama, izgledao je kao čovek koji ne zna šta će sa sobom od velikog uzbuđenja. Okrenu se ženi a zatim, ne znajući šta da joj kaže, prihvati nervozno čašu.

I nevidljivi hodža je bio umukao.

• Hođl na molitvu, hođi na molitvu!

184 1^

u susednoj sobi, u nizu pospale dece, budan je najstariji dečak koji je jutros bio na paradi. On diže sa dušeka glavu i osluškuje očevo sve življe i glasnije pojanje i strah ga je, pomalo i stid nekako toga, kako se njemu čini, neumesnog i neprirodnog zanosa; i sa strepnjom se pita, da li osim njega i njegove majke, za koju zna da je tamo sa ocem, iko još čuje to čudno pojanje. Živo želi da ono prestane i da u kući zavlada mir, i u toj želji gleda put nezastrtog prozora kroz koji se nazire kao slaba mesečina odsjaj rasvetljene varoši.

U zelenoj, novoj kući koju zovu Katehetskim domom takođe nije tiho kao što na prvi pogled izgleda. Istina, harmonijum je odavno zamukao. Ali u trpezariji sede još trojica kateheta sa gostom, der-ventskim župnikom Stjepanom Fišićem, jednim od prvih svetovnih sveštenika župnika u Bosni.

Taj Fišić važi kao neki lukav i »političan-« čovek; školovao se kod fratara, ali je napustio njihov red i sekularizirao se, čim mu se za to ukazala prilika.

Vodi se neka duga i bezizgledna politička prepirka u kojoj Fišić vodi glavnu reč.

Malen hodnik dell tu trpezariju od kuhinje. U tom hodniku su, desno i levo, vrata od dve malene sobe u kojima stanuje kuvarica Mara i njen sin Filip, đak od četrnaest godina, visok, plav dečak sa čudnim modrim očima koje žudno gledaju u svet.

Pri svetlosti male lampe on čita neki zagrebački prevod: Život Svetog Alojzija Gonzage, za hrvatsku katoličku mladež. Čitajući došao je do mesta u kom se govori da je svetac bio tako čedan da već u desetoj godini svojoj nije dopuštao ni majci da ga zagrli i da je pored rođenih sestara prolazio oborenih očiju.

Nad tim stavom dečak se savi kao od bola i zatvori oči, želeći neodoljivo da beži negde daleko i da čita ma šta drugo.

Oni iz trpezarije su otvorili vrata, jer su hteli da provetre prostoriju koja je bila puna gustog du-vanskog dima, a izbegavali su da otvore prozor, kako se prepirka ne bi čula u komšiluku druge vere.

Onako savijen od nejasne misli i bolnog nesnalaženja, dečak je i ne htijući morao da sluša uzvike i iskidane rečenice iz trpezarije.

Nekim lažno mekanim i samouverenim glasom onaj Fišić je govorio nešto o otrovu liberalizma, o tome kako ne treba nikome nasedati. Odgovarao mu je jedan dubok glas, pravdajući se:

— Ti imaš pravo da je liberalizam otrov koji se uvlači u društvo i razara ga. Ali nemaš pravo kad okrećeš glavu od problema koji se već javljaju i koji će se sve više javljati. Jer naš ulazak u jednu evropsku državu ne zatvara nego otvara nove probleme.

— Znam, znam ja tvoju priču o agrarnom pitanju. A ja ti kažem da to pitanje nije na redu, a i kad bude, mi ćemo ga čisto politički riješiti. Treba gledati realno. Dvanaestak hiljada kmetova katolika nisu nikakav problem, u zgodnoj situaciji i uz pomoć vlade...

— A za ostale? pitao je krupni glas. Sta ćeš sa ostalima?— Ostali? Ha, ostali!Tu mora da je Fišić učinio neki pokret ruke ili izraz lica

koji je izazvao glasan smeh dvojice kateheta i samog Fišića, a nezadovoljno mumlanje krupnog glasa.

Dečak je bacio knjigu i pobegao u dno sobe ka prozoru, u nemoćnoj želji da pobegne od svega što ljudi oko njega govore ili pišu.

Tako je prolazilo to veče u tri susedne kuće u Deđaginom sokaku, dok je dole u nizini sav prostrani grad bleštao u sjaju treperave svetlosti.

186 m

CRVEN CVET

Nastavnik latinskog jezika i razredni starešina bio je sredovečan profesor, rodom odnekud iz Vojvodine. Zvao se... Sad vidim da i nije tako lako u jednom danu kazati kako se zvao. Zvao se u detinj-stvu Vasilije Cokrljan. Još u gimnaziji on je osetio da mu to prezime zvuči grubo, nekako i ružno i smešno, kao izdajnički, zvučni trag niskog i tamnog porodičnog porekla koga se on i u snu i na javi stidi i koje zataškava i krije gde god stigne i koliko god može. Oduvek nezadovoljan sa svim na sebi i oko sebe, on je resio da promeni bar ono što se promeniti da; na univerzitetu je počeo da se potpisuje Cokrljanović, ali kako to nije bilo mnogo lepše i otmenije, on se, kao mlad nastavnik, resio da promeni prezime u Vasiljević. Takav je, kao nov čovek. Vaša Vasiljević, došao pre desetak godina u Bosnu, u sarajevsku gimnaziju. Pa ipak, kao što pas nosi uvek na nozi neki trag lanca sa koga se otrgao, za njim je, kao neka greška mladosti i predmet podrugljivog ogovaranja, došlo i njegovo staro ime Cokrljan. Ali đaci ga nisu zvali ni starim ni novim prezimenom, nego nadimkom koji su mu sami dali, Durhcug.'

Bio je iz nekog malog mesta u Vojvodini, sin onštinskog stražara, poslednje od celog niza đece koja su sva rano poumirala. Otac mu je bio pijanica

• Durchzug (nemačM) — promaja.

i nasilnik, tip sitnog, subaltemog činovnika iz velike i složene administracije ogromne austrijske carevine. Potuljen i pognut čovek, kao da na leđima nosi ćelu čudovišnu zgradu svih činovničkih klasa i rangova, od kojih je svaki viši od njegovog, on je vršio dužnost u granicama propisa, ali se, u tim granicama, svetio svemu i svakome zbog toga svog tereta i svog niskog položaja. Plašio je decu. Tukao je hapsenike koliko je smeo i mogao, a svoju ženu uvek i kad god mu se prohtelo. Veća zla nije činio samo stoga što nije imao prilike, jer ih niko nije tražio od njega, ali u duši je bio spreman na njih. Opijao se često, tj. kad god bi ga častili seljaci i građani koji su u nekoj sitnici zavisili od njegove dobre volje, i tako se alkoholom izdizao na neke trenutne i nestvarne činovničke stepene o kojima je trezan maštao, a koji su trajali samo dokle traje pijanstvo i tražili sve novo piće.

Jedinac sin toga policajca alkoholika istakao seu školi dobrim pamćenjem i, još više, velikom poslušnošću. Jedan od njegovih profesora, imućan inastran čovek, pomagao je dečaku da svrši gimnazijui da dobije stipendiju za univerzitet. Sin opštinskogstražara otišao je u Beč na studije i po savetu svogaprofesora i zaštitnika odabrao da studira klasičnufilologiju. Studirao je sve propisane predmete, saistom mravljom marljivošću sa kojom je učio ugimnaziji, ne naslutivši nikad smisao ni veličinunauke i ostavši željan svega što velikogradski životpokazuje a nikad ne daje siromahu studentu iz zabačenog mesta i bedne porodice. Dok je svršio studije,umrli su mu i otac i majka, a on je postao nastavniklatinskog jezika isto kao što je mogao postati policijski ili šumarski činovnik sa »fakultetskom spremom«. Posle nekoliko godina službovanja prešao jeu Bosnu, gde su za nastavnike bile nešto malo većeplate i postojala brža mogućnost avanzovanja uslužbi. .

188 im

Tu se učaurio u svoj život profesora-birokrate, kakvi su u većini bili tada nastavnici srednjih škola u Sarajevu, i tu je propuštao kroz svoje ruke naraštaje bosanskih dečaka-gimnazista, ulivajući im na svoj način u glavu osnove latinskog jezika i klasičnekulture.

Bio je neženja i samotnik, potuljen i jeđak hipo-honder, rano osedeo, više nekako posiveo. U njegovom načinu predavanja vladala je smrtonosna dosada. Po njemu su dečaci dolazili do zaključka da to što se zove latinski jezik i nije neki jezik koji su ma kada živi ljudi govorili, nego da je od svog postanka samo »nastavni predmet<<, neka vrsta kazne i prokletstva, nešto kao rešetke koje dečaka odvajaju od svega onoga što ga privlači i čemu bi mogao dase raduje.

On je učio đake latinskom jeziku tako da im je moralo izgledati kao da u tom jeziku ništa nije povezano ni ritmom ni smislom. Ne samo između pojedinih imenica i glagola nego ni između oblika i padeža istog glagola ili imenice nije bilo nikakve veze, isto kao što se svaka rečenica učila odvojeno, bez ikakve veze sa tekstom iz kog je izvađena i životom iz kog je tekst nikao.

Njegov particip pasivni od glagola tangere stajao je sam za sebe, izdvojen od živog govora i zdravog mišljenja ljudskog, kao strašilo i zamka za rasejanog ili uplašenog dečaka, kao obruč kroz koji u cirkusu proteruju jadne dresirane pse. Tako su stvari gubile sadržinu i sve pročitano ostajalo bez smisla i koristi, i tako su đaci mogli da lome zube na teškim oblicima jednog »mrtvog« jezika a da nikad ne shvate sadržinu onoga što čitaju, da ni za trenutak ne osete sve ono razumno, čovečno i slobodarsko što se krije u tom tekstu.

Sve rimske i grčke klasike on je smatrao samo kao neku vrstu viših činovnika, profesora, viših jedino po rangu; svi su oni za njega u istoj državnoj

190

službi u kojoj i on, i svi oni, zajedno sa njim i celim ostalim školskim sistemom predstavljaju neku vrstu prepreke na putu koji đak treba da pretrči od detinjstva do činovničke karijere, tj. do hleba, položaja i društvenog ugleda.

Sve to treba da ubije u dečaku bujne životne nagone, da mu što više zakloni i život sam, da mu već na prvim koracima salomi volju i zagorca vek, pa da vidi — majčin sin! — šta je to karijera i kako se teško i skupo plaća, kako bi posle umeo daje ceni.

I na sve heroje antičkog sveta i na same bogove iz mitologije on je gledao kao na visoke dostojanstvenike »izvan ranga«, kao na neku vrstu više zva-nične ustanove u državi kojoj služi i on.

Uopšte, sve na ovom svetu, i samu nauku kojoj je »služio«, on je gledao kroz tekstove vladinih raspisa i naredaba, kroz razrednu knjigu i kroz svoj notes u kome je za njega bio obuhvaćen ceo svet, sređen po azbučnom redu i ocenjen ocenama od pet do jedan.

Vasiljevićev vaspitni metođ sastojao se u tome da v).hvata« đake i da ih ispituje kad su nepripravni, da ih vreba na ulici u sitnim dečačkim greškama. Najveće zadovoljstvo nalazio je u tome da ismeva ili kažnjava đake koji ma u čemu pokažu nešto originalnosti ili želju da se bave ma čim što je izvan uskog školskog programa, koji je on svojim policijskim shvatanjima sužavao gde god je i koliko god je mogao. Svako i najmanje odstupanje od štamna-nog teksta u udžbeniku smatrao je teškim prestupom i kažnjavao ga i svojom ironijom i lošim ocenama i svim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju. Svaka i najmanja sloboda ili novina u mišljenju ili u načinu izražavanja, svaka, i najnaivnija mladićka pobuna protiv autoriteta vlasti i društvene hijerarhije izazivale su kod njega srčevit, histeričan otpor i gnev, gnev koji je bio otprilike mera njegovog

292

straha od tih autoriteta i njegovog poštovanja te hijerarhije.Covek se često sa čuđenjem mora zapitati: otkud kod nekih

malih ljudi, malih i po ličnoj vrednosti i po njihovom društvenom položaju, takva šlepa privrženost postojećem redu, takvo fanatično obožavanje utvrđenih i drevnih ideja i ustanova koje im ni po čemu ne bi trebalo da budu bliske, takva besna mržnja na sve što je novo, što može da znači promenu i napredak.

Ali imao je i taj neprijatni čovek svoju slabu tačku. Bojao se promaje. Đaci, koji su ga u većini iskreno mrzeli, iskorišćavali su tu njegovu maniju i bili su pri tom nemilosrdni i dovitljivi, kako samo deca mogu da budu.

Zbog toga je i dobio nadimak Durhcug. Jednom, u nastupu besa, on je upotrebio tu nemačku reč za našu reč: promaja. Otada ga đaci i nisu drugačije zvali između sebe.

A bojao se promaje nenormalnim, paničnim strahom. Taj strah od vetra i promaje kao da je po nečem odgovarao njegovoj mržnji protiv novina i promena. U svakom razredu imao je po jednog đaka, jednog od onih uslužnih i revnosnih, kome je bilo stavljeno u zadatak da pre profesorovog dolaska pažljivo zatvori sve prozore.

Ali ostali đaci su često nalazili načina da prevare »kerbera« koji je bdeo nad promajom i da u posled-njem trenutku neprimetno odvmu kvaku na prozoru. Kad bi profesor ušao na vrata, struja vazduha bi otvorila krilo na prozoru i nastala bi promaja. I ma kako ona neznatna bila, profesor bi se uhvatio za glavu i stao da viče od besa i straha.

— Zatvarajte, nevaljalci! Za-tva-raj-te!Tu bi nastao kikot i grcanje od prigušenog sme-ha, a

najviše su se smejala ona dvojica-trojica dečaka koji bi priskočili, tobože revnosno, da zatvore prozor, a koji su, u stvari, i udesili ćelu šalu.

192

Takve su se šale i inače često dešavale. Usred Vasiljevićevog predavanja iz koga je uvek vejala smrtonosna dosada, digao bi se odjednom neki od drskih učenika, otišao do prozora, uverio se tobože da li je čvrsto zatvoren i ozbiljno se vratio na svoje mesto uz opšti smeh i kikotanje ostalih.

Profesor je grizao usne i sumnjičavo gledao mladića, ali mu nije mogao ništa.

Odnos između đaka i profesora Vasiljevića bivao je iz godine u godinu sve gori, dok se glavni deo njegovog vaspitačkog rada nije pretvorio isključivo u borbu sa mladošću i mladalačkom obešću njegovih đaka, sa njihovom večnom potrebom za igrom i sme-hom, za promenama i zanimljivim novostima. On kao da je samo sa te strane i mogao da ih vidi.

Stalno je strahovao od đačkog podsmeha, a to strahovanje činilo ga je naročito smešnim. Od njihovog smeha njemu se stezalo grlo i ledilo lice, ispunjavala ga je mržnja koju je osećanje nemoći dovodilo do besnila. Taj zdravi, zarazni i neutoljivi dečač-ki smeh njemu je na mahove izgledao kao silna poplava koja navire ne samo iz dečačkih grudi nego iz neba, iz zemlje i svih živih stvorenja na njoj. I on je mrzeo ne samo tu decu nego i nebo i zemlju i sve živo u njima i na njima, sve što se kreće, što diše, sja ili leti. I noću je, u snu, viđao bezbrojno mnoštvo nasrnejanih lica koja prete da ga sa svojim smehom preplave i odnesu, dok on gušeći se uzalud pokušava da vikne ono što je toliko puta ponovio u razredu:

— Samo se luđe smeju bez razloga, a ja ne vidim nigde nikakva razloga smehu.

On je patio od tog dečačkog smeha i nemira i kao od lične muke, koju niko ne razume, i kao od opšte nevolje, koja preti svemu što je sveto i ozbiljno, podriva temelje svakog rada i celog poretka, i koja će, ovako naoko bezazlena, najposle preplaviti

13 — Kuća na osami 2g3

sve i pretvoriti život u šegu i sprdnju, a svet u igračku.U toj svojoj dubokoj odvratnosti i stalnoj borbi on je

nalazio malo razume van ja i pomoći kod drugih ljudi, a to ga je još više utvrđivalo u njegovoj idio-sinkraziji i ispunjavalo pesimizmom i osećanjem usamljenosti. I sami profesori, njegove kolege, pokaza/ali su, kako se njemu činilo, mnogo mlakosti i bezbrižnosti u tom pogledu. Većina njih nije se stvarno mnogo razlikovala od profesora Durhcuga; i oni su u suštini bili površni, hladni nastavnici i poslušne birokrate, i oni su se borili protiv bezbrojnih i beskrajnih đačkih nestašluka, i oni su bili često strogi pri ocenjivanju i kažnjavanju, ali niko nije potpuno delio njegove smešne brige i njegova mani-jačka shvatanja, čak su se pomalo i podsmevali mrkom neženji i osobenjaku, koji stvari uzima sa tragične strane.

Jedino u svom momačkom stanu, u jednoj vlažnoj kući, u osojnoj Mjedenici, nalazio je potpun mir i osećao se bar privremeno zaštićen od ironije i nemira obesne mladosti. Stanovao je kod penzio-nisanog poštanskog činovnika. Ceha. Gazdarica mu je bila debela, mrzovoljna i uredna žena. Dece nije bilo ni u kući ni u bližem susedstvu. U profesorovom stanu je vladao uvek vlažan polumrak i u njemu mrtvački mir i mehanički red.

Ali šta vredi kad je ta kuća samo oaza, a boravak u njoj samo predisaj? Cim pređe kućni prag, čeka ga na svakom koraku ta bučna i nemirna mladost koja ume samo da se cereka i misli samo na šale i besposlice.

Ponekad mu se činilo da je sa svih strana opkoljen tom nezrelom nesvesnom stihijom mladosti, da zemlja kipti i drhti od mlade krvi koja goni na pokret i traži sve nove i nove oblike nemira. A svake godine rađaju se novi naraštaji dece, kao da iz zemlje niču, iz njih brzo rastu i pritiču novi đaci, i dok

uzaludno krotiš jedne, već nailazi nov talas. I sve je to u očima profesora Durhcuga zeleno, drsko i obes-no, sa ustima rastegnutim od uva do uva, sa mislima raštrkanim na sto strana, bez osećanja dužnosti, bez respekta za starije, bez smisla za red, sklono svakoj šali i razonodi, nepristupačno savetu, neosetljivo za prekor, ne štedi nikog a ne ume da se čuva samo, zimi je kod klizanja, leti kod kupanja, u jesen kod berbe, a u proleće kod svakojakih fantazija i besmislica; ukratko, uvek kod neke opasnosti, dangube ili lakrdije, a daleko od njegove stroge reći i njegovih ozbiljnih lekcija. To je mladež od njene jedanaeste do njene devetnaeste godine, i sa tom stihijom se on bori godinama, a oseća da u toj borbi on sa svakom godinom biva slabiji i ustupa stopu po stopu tome neuništivom neprijatelju.

Uredan i besprekorno ozbiljan život koji oduvek vodi, ne održava ga u snazi i mladosti. Naprotiv, on stari naglo i pre vremena, brže od svojih kolega koje su manje uredne i ozbiljne. U četrdeset petoj godini, on je i sed na slepoočnicama, ćelava temena, mršava lica nezdrave boje, a naduvena vrata, nesigurnih pokreta i nestalna pogleda uplašenih i žalosnih očiju. Uredan je, ali na neki nemio način, a štedljivo i starovremski odeven, leti u sivom a zimi u crnom odelu, kao činovnik pogrebnog društva.

I kad takav stane na podijum i nasloni se jednom rukom na katedru, a drugom se uhvati za bradu, đaci se u poslednjim klupama već prigušeno kikoću, ali kad im glasom muklim od gneva kaže da su budale, da u svetu nema razloga smehu, na-protiv, naprotiv. .. tada se dečaci savijaju od grčevitog smeha, uzalud zatrpavaju dlanom usta i kriju lice pod klupu.

Profesor stoji nepomičan, sav naježen kao bolesna vrana, i sa mržnjom u pogledu i drhtajem u glasu govori jetko:

— Sta ima tu smešno? To je žalosno!

194 13* 195

A razred se trese od nezadržljivog veselog smeha.Takav je čovek i nastavnik bio profesor Vasi-Ijević, zvani

Durhcug.Onaj ko bi posmatrao njega i njegov rad, mogao bi vek

provesti razmišljajući o tome kakve veze ima ovaj činovnik- predavač sa pedagogijom, koja treba da podiže i stvara zdrave i srećne ljude i građane, kakve veze sa naukom ili umetnošću, i nikad ne bi našao odgovor na to pitanje. Ali, ukoliko je nastavni sistem tadašnjih austrijskih gimnazija u Bosni imao za cilj da u mladom čoveku i budućem građaninu uguši svaku klicu samostalnosti i ubije želju za ma čim originalnim, stvaralačkim, višim i lepšim, ovaj nastavnik je bio savršen službenik toga sistema. Bolje rečeno: on je nastojao svim silama da to bude.

Eto, taj i takav profesor Vasiljević išao je i toga jutra 1. maja 1906. godine, kao vazda, istim putem, u isti sat put svoje škole.

Bilo je nešto pre devet sati, ulice su izuzetno mirne i kao opustele. Krstare žandarmske patrole, na uglovima po jedan od gradske policije. Čudna tibina.

Sarajevski radnici resili su toga proleća da prvi put proslave međunarodni praznik rada, Prvi maj. Ali profesor Durhcug, koji je živeo samo za sebe. tj. za svoju usamljenu čudnjačku egzistenciju i svoju struku — a videli smo u čemu je bila njegova »struka« — nije, naravno, znao šta se sve dešava i šta se sprema među sarajevskim radnicima, koji su za njega bili dalek i nepoznat svet. On je, doduše, već od lanjske godine slušao ponešto o radničkom pokretu u Sarajevu; i novine su pisale o tome, ali on je novine čitao površno i neredovno. Ne bi se moglo kazati da je bio potpuno ravnodušan prema toj stvari. Naprotiv, njega je i ljutila i plašila pomisao na to kao na svaki nered i svaku težnju za prome-nom, i bolelo ga je pomalo kao lična uvreda.

Jedne nedelje, kad je vodio svoj razred u crkvu, sreo je grupu mladih radnika, ljudi i žena, zakićenih crvenim cvetovima, išli su negde brzo i govorili nešto živo. To su bili »socijali«. Sve neki žustri ljudi, a na licima im, kako se njemu čini, usplahireni, izazivački izraz. Osetio je duboku odvratnost prema tim nemirnim ljudima; u crvenim cvetovima njihovim video je nešto nezdravo i opasno, kao da ta jarka boja kazuje nešto što se ne govori i što, izgovoreno, donosi nemir i nesreću; kao da je na rupici od kaputa iz koje je virio karanfil stala da izbija krvava iznutrica svakog pojedinog čoveka. Uzbudili su ga za trenutak i ozlovoljili, ali ih je isto tako brzo i zaboravio. Kao i mnogi ljudi njegovog zvanja i položaja, i on je na sav taj radnički pokret i na manifestacije i sukobe koji ga prate gledao izdaleka i sa visoka, otprilike onako kao i na sva ostala zla i ne-zgode sa kojima državna uprava ima da se bori, kao na stvari koje se njega ne tiču, uveren da u velikom državnom mehanizmu postoje pozvani koji o tome brinu i koji će i tome zlu stati na put i savladati ga, kao što savlađuju epidemije i druga zla i nevolje. On se tim pitanjem ne bi uopšte bavio da ono danas, na dan 1. maja, nije samo došlo u njegov razred i potražilo ga. Jer ako je profesor prolazio šlep, gluv i nem kroz život, nisu njegovi učenici sedmog razreda.

Već tri nedelje se govori po varoši da Prvoga maja radnici neće doći na posao, da će »socijali« toga dana organizovati proslavu i razviti crvene barjake, da vlast neće moći to dozvoliti, da će doći do sukoba. I u sarajevskim novinama bilo je nekih polemika povodom tih vesti.

Uoči Prvog maja objavljeno je velikim plakatima da Vladin povjerenik za grad Sarajevo zabranjuje toga dana, na području grada, svaku proslavu, svako sakupljanje uopšte, i svako isticanje radničkih

196 197

amblema, crvenih zastava, crvenih cvetova itđ. Sve to pod pratnjom stroge kazne.

Kad je svanulo sunčano i sveže jutro Prvog maja, velika većina radnika nije otišla na rad, iako je bio radni dan, nego se praznički odevena prosula po sarajevskim ulicama. Mobilisana je sva policija i sva žandarmerija; u pripravnosti je bila i vojska. Policajci i žandarmi su rasterivali i najmanje grupe radnika, trgali svaki i najsitniji crven znak iz ruku ili sa grudi, hapsili muško i žensko za najmanji pokušaj neposlušnosti ili otpora. Bilo je dosta takvih malih sukoba, ali radnici su, očigledno po planu, iz-begavali susrete sa policijom, razlivajući se kao voda po svim ulicama i kapijama. Tako je velika većina uspela da se prokrade do u Kovačiće i kad se policija setila da zatvori put preko mostova na Miljacki, na hiljade radnika, sa skrivenim amblemima i savijenim zastavama, već je uspelo da pređe Miljacku. Na drumu koji vodi u Lukavac i koji je već izvan »područja grada Sarajeva« sastavila se odjednom velika povorka; nad njom su se vile crvene zastave, a svaki radnik bio je zakićen karanfilom od crvene hartije.

Nadmudrena policija ostala je u gradu. Svi komandiri su dobili strog ukor i pooštrene naredbe, a oni su to utrostručili i preneli na svoje potčinjene, tako da je svaki policijski stražar išao sada kivan i nakostrešen, i budno pazio da mu gde ne promakne ma i jedan jedini nezaposlen radnik ili najmanji crven znak. A tamo izvan varoši žandarmi su, rastureni u mnogobrojne patrole, pratili povorku sa strana i u Lukavcu opkolili ćelu poljanu na kojoj je otpočeo pravi zbor sa govornicima i klicanjem.

To nije znao niti je slutio profesor Durhcug, koji nije čitao ni novine ni letke ni oglase, ni razgovarao sa ljudima, ni gledao oko sebe na ulici, nego oborene glave brzo prelazio kratki prostor od stana do škole, ali sve su to znali i dobrim delom i videli

njegovi đaci sedmog razreda. Neki od njih su pre dolaska u školu obigrali ceo grad, posmatrajući kako policija razgoni radnike i otima im crvene cvetove; mnogi su trčali zajedno s radnicima, radosno kupeći razasute karanfile, i vičući iza ugla: »Dole sabljaši! Živio maj!« jer su to i radnici vikali. Zato su neki od njih i zadocnili na čas i zato i sada sede kao na iglama, još zadihani i rumeni od uzbuđenja i zadovoljstva, vike i trčanja; zato se sašaptavaju i zagledaju među sobom, prividno prate ono što im se govori i rasejano odgovaraju na pitanja, ali vidi se da u isto vreme osluškuju zvukove spolja.

Taj pojačani nemir svoga i inače uvek nemirnog razreda, profesor je dobro osećao, iako mu nije znao pravi razlog. U razredu je vladala neka sparna i razdražlijva atmosfera, tako da je profesor naredio da se izuzetno otvori jedan prozor, i to onaj u dnu sobe, daleko od katedre, ali da se niko i nipošto ne usuditi otvoriti u isto vreme i vrata. Znojio se i treptao očima. Nastojao je da vikne i grdnjama privuče i veže njihovu pažnju.

— Sta je vama danas? Ko da ste se ludih gljiva najeli.Ne uspevajući da smiri đake i da im pažnju zadrži na

onome što govori ili što ih pita, profesor je pojačavao grdnje; već ih je nazvao ćalovima, praznim tikvama, smrdljivim bubama i strvinama, kad mu se odjednom reč oduže i otvorena usta ukočiše: u poslednjim klupama neko je s jednog kraja na drugi dobacio crven cvet koji je u luku preleteo ceo razred i izgubio se među đacima.

Crven cvet! To je dakle! Kad je one nedelje video grlatu grupu »socijala« i crvene cvetove na njima, on je osetio odvratnost, mržnju, neki svrabež u mišićima i potrebu da lično, svojim rukama pomogne da se taj svet ućutka i vrati na posao, da ne bude po ulicama ni jarkih boja ni drskih reci ni glasnog smeha. AU ovo sada, da njegovi đaci, u

198 299

njegovom razredu, dobacuju jedni drugima crven cvet kao da su bravari sa stanice ili ciglari iz Koševa, to ga je porazilo. Zato je i stajao tako jedno vreme, otvorenih usta, kao okamenjen. A onda se pribra, prosikta nešto nerazumljivo i sav naježen, pognut i napred ispruženih ruku i raširenih prsta, pođe kao u napad. Išao je pravo ka klupi u koju je pao cvet, ali pre nego što je došao da njega — nevidljiva ruka ga baci, i visoko iznad profesorove glave, u crvenom luku, cvet prelete i pade na drugi kraj razreda. Profesor se okrenu brzo oko sebe. Tako se razvila čudna igra.

Kao što lopta u igri ide od njike do ruke ka svome cilju, tako su đaci dobacivali jedan drugom crveni karanfil, uspevajući uvek da zavaraju profesoru oči. A on je, kao nedorastao partner u toj igri, trčao za cvetom, okretao se oko sebe, nastojeći da ga ne izgubi iz vida. Skakao je smešno od jednog đaka do drugog. Kad bi mu se učinilo da je dobro video kod koga je đaka pao cvet, on bi pritrčao, stao pored njega, gledao ga trenutak oštro, ispitivački, a onda bi mu najednom naredio da rasklopi stisnute pesnice. Mladić bi to učinio. Ruke su mu bile prazne. Nastao bi grohotan smeh celog razreda. Profesor je trčao i posrtao dalje.

Zanesen svojim ogorčenjem i pravom lovačkom strasti, profesor nije primetio da je jedan od đaka iz poslednje klupe uspeo da izbaci cvet kroz otvoren prozor. Đaci su, oduševljeni igrom, i dalje dizali ruku, čas jedan čas drugi, kao da nešto bacaju. Zadihanom i prevarenom profesoru, kome je sve više udarala krv u glavu, ukrštale su se crvene linije pred očima i on je trčao sa jednog kraja na drugi, hvatajući cvet koga više nema u razredu. Najposle je naredio da se prozor zatvori, zatim da svi ustanu i da ruke sa raširenim dlanovima dignu uvis, a on je pognut četveronoške išao i kao lovački pas tražio ispod klupa crveni cvet. Nad njim se talasala šuma

od nemirnih prstiju, krivila se mladićka lica u grčevitom smehu i bezbrojnim grimasama, a kad bi on naglo podigao glavu i nepoverljivo pogledao u njih, sve bi se ruke smirile, sva lica izgladila i oči celo-mudreno oborene gledale preda se.

Izmučen, ojađen, profesor je najposle odustao od uzaludnog traganja, vratio se na katedru i rekao izmenjenim glasom koji nije bio daleko od plača:

— Dobro! Dobro, ja ću vam pokazati da ima vlasti i da ovde mora biti reda.

Bio je toliko uzbuđen da nije mogao da se seti nijednog od svojih pogrdnih izraza, ili su mu za ovako strašan slučaj svi izgledali preslabi. Uto je srećom zazvonilo zvono. Profesor je rekao da niko ne srne izići iz razreda i da niko neće danas otići na ručak dok se ne nađe taj, taj ... to, to ... od mržnje i ogorčenja nije mogao da kaže šta, nego je samo mahnuo preteći rukom, uzeo svoju svesku, i zalupio vrata za sobom.

U zbornici i kod direktora Durhcug je napravio čitavu uzbunu. Crven cvet! Uzalud su ga stišavali i pitali gde je taj cvet. On je samo siktao i vikao isprekidanim rečenicama da je stvar krupna i da ne može proći samo tako, bez istrage i kazne.

Neki nastavnici su se smejali u dnu zbornice. I sam direktor sa zlatnim cvikerom i prosedom bradicom, čovek čije lice retko zna za osmejak, vrteo je glavom u nedoumici, slušajući kako Durhcug ozbiljno priča o svom lovu na crven cvet. Kad je direktor izišao, da bi u samoći doneo odluku o Durhcugovoj žalbi, nastavnici su se još više osmelili, prilazili svome kolegi, koji je još uvek drhtao od gneva, i sa lažnim saučešćem zapitkivali ga o pojedinostima njegove borbe sa đacima.

Profesor matematike, Slavonac, strastven lovac, krupan i punokrvan čovek koji voli dobro da pojede 1 popije, do grubosti iskren, prišao mu je sa širokim pokretima i svojim prostosrdačnim načinom rekao:

200 201

— Ama, kolega, ko zna da li je to i bio crvenkaranfil. Bećari su to ti u sedmom, znam ih ja, i ustanju su da izmisle svaku huncutariju.

Durhcug se uvređeno ispravio.— Molim, ja nisam ni lud ni pijan. Ja alkoholna

pića ne pijem. Ali, gospodo, ja vam moram kazatida ja neću stvar ostaviti tako i da ću i na višemmestu, ako treba ...

Tu Durhcugovo lice postade odjednom za čitav ton tamnije, njegove modre i vodnjikave oči prome-niše boju i u njima se javi nešto opasno i pogano.

Profesor matematike ne dočeka kraj rečenice, nasmejani pogled njegovih krupnih, crnih očiju, očiju lovca i matematičara, odjednom ugasnu i on ustuknu kao da je nagazio na zmiju. Smeh u zbornici pre-stade.

Ceo razred je zadržan zaista preko ručka u školi. Sam direktor je vodio istragu. Đaci nisu priznavali ništa. Ni uobičajena pretnja da će zbog jednog ili dvojice svi stradati nije ovog puta pomogla. Oni iz prvih klupa, koji bi možda i odali, nisu zaista znali ni ko je doneo cvet, ni da li je to i bio cvet, ni da li je bio crven. Videli su samo da je gospodin profesor trčao i hvatao nešto nevidljivo među posled-njim klupama. A oni iz poslednjih klupa nisu priznavali ništa. Nikad nije bilo nikakvog cveta u razredu niti su ga oni dobacivali jedan drugom. Bio je otvoren jedan prozor i oni su mislili da se gospodin profesor naljutio i ustrčao zbog — promaje, pa su svi mahali rukama, pozivajući one koji su najbliži da zatvore prozor. To je sve.

Najposle, kad se ni na koji način nije mogao ne samo pronaći inkriminisani cvet nego ni dokazati da je zaista postojao, stvar se svršila tako što je ceo razred dobio ukor.

Profesor Durhcug je odbolovao taj slučaj sa crvenim karanfilom. Zelen u licu od razlivene žuči, zakopčan kao da je oktobar a ne maj mesec, on se

vukao još čitave dve nedelje kao ranjenik i govorio tankim mučeničkim glasom. Sve to, naravno, nije ni najmanje tronulo njegove đake sedmog razreda. Oni su mu se i dalje svirepo smejali i podsmevali na svakom koraku.

Tako je okončana i brzo zatim i zaboravljena uzbuna zbog crvenog cveta koji se pojavio u nemirnom sedmom razredu gimnazije, gde uzbune ni inače nisu bile retke. Ali taj crveni cvet — u stvari parče spletene žice i malko vesto izreckane i savijene crvene hartije — imao je svoju dalju istoriju i postao sudbonosan za druge ljude, koji nemaju nikakve veze ni sa sedmim razredom, ni sa njegovim razrednim starešinom, profesorom Durhcugom. Jer, u sudbonosnim vremenima svaka i najmanja stvar može postati sudbonosna. (A >->sudbonosnim« mi obično nazivamo nemirna vremena društvenih preloma i izuzetnih događaja, sred kojih se odjednom nađemo, a njihove uzroke, njihov smisao i domašaj ne možemo i ne umemo potpuno da sagledamo ni pravo da izrazimo.)

Ali o svemu tome biće govora na drugom mestu.

202 203

NA SUNČANOJ STRANI

Duža nego šira, tamnička soba sa deset postelja imala je dva velika prozora okrenuta pravo ka istoku. Ti prozori su, upravo zato što su otvarali slobodan vidik na predgrađe, imali ne samo obične rešetke, deblje od muškog palca, nego su bili zastrti i naročitom čeličnom, gusto pletenom mrežom. Ta mreža nije mogla da spreči jako jutarnje sunce da svako jutro baci dva duga i široka čilima malo prigušene svetlosti preko poda, postelje i protivnog zida. Ta blagodat i taj raskoš trajali su sve do pred podne. Tada su sunčevi ćilimi počinjali naglo da se skupljaju i skraćuju, kao da ih neko izvlači. A kad bi sunce stizalo na zenit, i poslednji krajičak svetlosne prostirke izmileo bi ispod rešetaka i nestao negde u sunčanoj svetlosti, razlivenoj po slobodnom delu nepoznatog grada, kao što dva potoka nestaju u moru.

Od nas desetorice zatvorenika, većina je bila prilično ravnodušna prema svemu tome, ali bilo nas je dvojica-trojica mlađih koji smo svakog jutra sa-čekivali sunce i sedeli ili šetali u jednom od ona dva pojasa svetlosti, kao u najlepšoj bašti.

Prozori te naše velike ćelije na trećem spratu otvarali su vidik iznad nekih beskrajnih bašta, krovova niskih kuća, a na samom nebu, u dnu vidika, ocrtavala su se dva tornja i dva jablana, nepomična poput tornjeva.

Takav je bio taj naš vidik: sve je svetio i prostrano, a ništa nije ni jasno ni pristupačno. Ipak, sa desnog prozora mogli smo, sa malo napora, sasvim po strani videti dva prozora neke visoke kuće, i to jedan dobro i u celosti, a drugi samo nejasno i napola. Trebalo je dobro saviti šiju i ukositi pogled između zida i ivice rešetke, pa da se to vidi.

Ta dva prozora (u stvari jedan i po prozor) pripadala su nekom građanskom stanu na trećem ili četvrtom spratu neke za nas inače nevidljive kuće: oni su za nas dvojicu-trojicu mladih i Ijubopitljivih predstavljali nešto kao komadić ljudskog života u slobodi, kao mogućnost radosnog iznenađenja i pro-mene, a promena je u zatvoru gotovo uvek radost.

Prozor koji se video ceo, mi smo zvali — pozornica. Na toj pozornici mi smo gledali svakog jutra jedan isti kratak i svakidašnji prizor. Oko sedam sati izjutra na tom prozoru, na kom se iza mrtvog stakla nazirala zavesa kao belo rečno dno ispod tamne površine vode, nastao bi nemir, nemir koji uzbuđuje i obećava promenu koje su naše oči tako željne. Mi bismo pritisnuli lica jače između zida i žice. Tada bi se prozorska krila, zajedno sa odrazom mrtvog predela u njihovim staklima, otvorila i nestala u mračnom otvoru prozora. Na prozoru bi se za trenutak pojavila — žena. Pojedinosti na njoj nismo mogli da razaberemo, ali se njena bujna plava kosa, na tamnoj pozadini, isticala jače od beline ruku i njenog lica nejasnih crta. Žena bi odmah zatim nestala, da se posle nekoliko trenutaka pojavi ponovo, sada sa duguljastom krletkom u rukama. Propinjući se na prste i izdužujući struk, ona bi vešala svoju krletku o nevidljivu kvaku u gornjem delu prozora.

U toj krletki bila je neka ptica koju smo više naslućivali nego što smo mogli da je sagledamo, ali koju smo u svojim dokonim tamničkim razgovorima nazvali kanarincem. Ptica je, izgleda, ponajviše mirovala; samo s vremena na vreme, kad bi preletela

204 205

s jednog kraja krletke na drugi, mi bismo je nejasno nazreli kao žut list nošen vatrom.

Nekako pred podne žena se javljala opet na prozoru, propinjala se i naviklim pokretom skidala krletku, odnosila je u za nas nevidljivu dubinu sobe, a zatim zatvarala prozor, spuštala belu zavesu i nestajala iza nje.

Ćuteći i zaneseni, mi smo gledali prozor kako se otvara, plavu ženu na njemu, a kad bi se ona izgubila u tamnoj dubini sobe, onda njenu krletku sa pticom koja se više naslućuje nego što se vidi. I tada smo sa istom pažnjom čekali čas skidanja i od-nošenja krletke i zatvaranja prozora. Posle toga nastupala je duga popodnevna i večernja čamotinja i iščekivanje sutrašnjeg jutra.

Prizor sa prozorom bio je veliki događaj našega dana; mi smo se spremali za njega, pratili ga pažljivo i žudno, a često posle toga još dugo o njemu razgovarali.

Upuštali smo se u beskrajna nagađanja o nepoznatoj ženi, o prilikama u kojima živi. Neko je izmislio da se zove Eva, i tako smo je zvali. I ptici smo nadenuli neko ime, više ne pamtim kakvo. Nismo mi bili ni prvi ni poslednji robijaši koji iza rešetaka, zidova i brava, hvatajući beznačajne komadiće dnevne stvarnosti, snivaju san o slobodnom životu i dodiru sa svetom i ljudima.

Ali nisu svi stanovnici naše ćelije bili istog mišljenja i raspoloženja. Bilo ih je koji nikad nisu prišli prozoru i koji su se podsmevali našoj »pozornici« i našim dugim hapšeničkim pričanjima u vezi sa njom. U tom se naročito isticao jedan sed, pakostan i žučan čovek pogana jezika i nečiste mašte. Bio je špekulant, u poslednje vreme sopstvenik neke papir-nice, a sada pod istagom zbog lažnog bankrotstva i zlonamerne paljevine osigurane robe. Po krevetu koji je zauzimao zvali smo ga »čiča iz ugla«. O »no-litičkim« je govorio s prezirom. Voleo je duga priča-

nia, a mrzeo naš smeh i naše tiho pevanje, koje mu je uvek izgledalo suviše glasno. Njegove su primedbe bile uvek mračne, a njegove priče skaredne do odvratnosti.

Među nama mladićima, ljubiteljima »pozornice«, smatralo se prećutno da je ružno i nedozvoljeno praviti neukusne primedbe i grube šale na račun žene sa krletkom. Zbog toga je dolazilo do neverovatnih prepirki i oštrih sukoba. Gotovo redovno sa starcem iz ugla. I danas mi izgleda da je taj čovek nagonski i duboko mrzeo sve što je mlado, novo, pokretno i neobično.

— Ne mogu da ih gledam — režao je čiča —ne mogu da ih gledam kako se veru kao majmuniuz onaj prozor, krive vratove i tucaju se glavama.

Mi smo na njegove pakosne primedbe odgovarali pođsmehom, ili onom bezbrižnom ravnodušnošću koja je veliki dar i moćno oružje mladosti. Ali kad je prvi put rekao zaista gadnu reč za ženu sa krletkom, mi smo kao jedan skočili na njega. Planula je jedna od onih čudnih hapsanskih svađa izvan razuma, koje naglo izbijaju a brzo se gase i zaboravljaju. On je nizao ružne reci, koje su za njega očigledno bile potreba, a mi smo branili nepoznatu ženu i čistotu svojih postupaka i namera prema njoj.

— Gle, gle, kako su kavaljeri ova mlada gospoda! — cerekao se stari bankroter.

A mi smo mu, sva trojica u jedan glas, odgovarali da je bezobraznik i da ne dozvoljavamo da tako govori. Naročito je ogorčen bio najmlađi među nama. Taj snažni mladić načetih pluća, koji je uhapšen na lečenju, bio je lako razdražljiv. Rodom iz Boke, on je po želji roditelja studirao prava u Beču, a po svo-joj sklonosti bavio se muzikom, za koju je imao dara.

Visok, lep, dobro razvijen, u beloj majici bez rukava, stajao je nasred ćelije, stisnutih pesnica, vatrenih očiju, okrenut prema starčevom uglu. Sav cep-teći, vikao je:

206 207

— Jezik za zube, pogani jedna!— Gle ti mladića! Ko će meni zabraniti da govorim?— Ja ću ti zabraniti! I ako samo još jednom la-neš,

zaboraviću tvoju sijedu kosu i spljoštiću te kao stjenicu uz taj zid,

Umešali su se ostali i razvadili ih. Ali starac je od tada ipak bio nešto oprezniji u govoru, bar kad je bila reč o »našoj« ženi sa prozora. Samo je režao i grickao svoje bele čekinjaste brkove.

Celog toga leta mi smo iz dana u dan posmat-rali svoju malenu i ubogu pozornicu.

Kako se leto primicalo kraju i sunce izlazilo sve docnije, i u našoj ćeliji bivalo je sve manje svet-losti. Jednog jutra, polovinom septembra, ustali smo kao obično i kao obično bili na našem prozoru. Još se crveno sunce borilo s maglama. Čekali smo nešto duže nego obično. Prozor se nije otvarao. Sati su prolazili (Mi sata nismo imali, ali smo po suncu, po odlaženju i dolaženju čuvara i raznim šumovima u kući znali uvek koliko je sati.) Ni žene ni krletke. Zgledali smo se između sebe i opet obarali oči. Naj-posle smo se jedan po jedan povukli u sobu, ali bi svaki čas poneko od nas iskoristio priliku da prođe pored prozora i baci pogled napolje.

Žena se više nije pojavila, ni sutra ni prekosutra. Prolazili su dani, a niko nije otvarao onaj visoki prozor sa staklima olovne boje. Prvog i drugog dana ćutali smo kao ožalošćena porodica. Zatim su počeli razgovori i nagađanja. Sta se moglo desiti? Putovanje? Bolest? Smrt? Neka drama u porodici? — Sve je mogućno i sve je predmet dugih razgovora kod ljudi u zatvoru.

Ciča iz ugla zadovoljno se smeškao i pravio poluglasne podrugljive primedbe koje mi, zaneseni u svoje razgovore, obično ne bismo ni čuli. Ali jednog dana došlo je između starca i onog studenta Bokelja

ipak do sukoba, zbog kojeg smo izgubili sunčanu stranu i bili rastureni po drugim ćelijama.

Nekako pred ručak, kad je razdražljivost kod ljudi najveća, razgovarali smo opet o nestanku žene sa krletkom. Student je govorio kako će, ako ga ikad puste iz zatvora, odmah otići da vidi šta je bilo sanjom.

— A nećeš prvo na koncert? — zapitao je pakosno čiča iz ugla.

Student je ranije, u našim večernjim razgovorima o tome šta će ko uraditi »kad iziđe« zaista uvek govorio da će mu prvo biti da ode na neki koncert.

■— Pa, otići ću, dabome, i na koncert, ali ću se prvo popeti do njenog stana — odgovorio je sa hladnim prkosom mladić.

To mirno pouzdanje očigledno je dražilo starca, i on je gunđao poluglasno neka crna predviđanja o mladićevom izlasku na slobodu. Mladić je na to odgovarao sa smehom da jeste doduše tuberkulozan, ali ipak veruje da će izići pre mnogog drugog. Izazvan aluzijom na svoj slučaj, starac je siktao:

— Izići ćeš ti, majčin sine, odavde četveronoške,ako uopšte izađeš, i neće ti na um pasti ni da glavupodigneš, a kamoli da se popneš do one tvoje . ..

Starac je ženu sa krletkom nazvao ružnim imenom. U tom trenutku mladić se zaboravio. Sa dva skoka bio je u uglu i već je držao čiču za gušu. Nastala je graja i trka. Jedva smo ih rastavili.

Sukob je bio takav da se nije mogao sakriti od tamničkih vlasti. Student je kažnjen sa dvadeset i četiri sata posta u mračnoj samici sa tvrdim leža-jem, a nas ostale raselili su po drugim zajedničkim ćelijama.

Proveli smo tu dugu i tešku zimu sa drugim mislima i brigama i u drugačijim razgovorima i prepirkama. Zauvek sam izgubio iz vida nenrijatnog čiču iz ugla, a dugo se nisam video sa onim drugom,

208 W — Kuća na osami 209

studentom prava. Tek negde potkraj te godine sreo sam ga u tamničkoj bolnici, gde sam proveo svega dva dana. Udesili smo da ležimo jedan pored drugog. Bio je omršaveo, grozničav, imao je nezdravo rumenilo na licu. Među hapšenicima u bolnici govo-rilo se da dotraj ava.

Pošto smo izmenjali oskudne tamničke vesti o položaju na svetskim ratištima, govor je došao na naš nekadašnji život u ćeliji na sunčanoj strani i na doživljaj sa starcem iz ugla. »Pogan jedna!<-< — rekao je moj drug sa vatrom u očima, pokazujući svoju urođenu sposobnost da se nad onim što mu je odvratno zgadi i strastveno ogorči.

Te noći smo razgovarali dugo, šapatom da ne bismo probudili druge. Govorili smo o ratu, o našim zajedničkim željama, planovima i izgledima, pa zatim o muzici, o ženama, o životu, sve bez reda i na preskok, kako mogu da govore mladi ljudi u takvim prilikama. Student je ležao s rukama zabačenim i sklopljenim pod glavom. Nije mu se spavalo i nije mogao da ćuti. U neko doba ispričao mi je da je one noći, koju je po kazni proveo u mračnoj ćeliji na tvrdom ležaju, usnio ženu sa prozora. Došla je, kaže, tiho i neprimetno, prišla mu sasvim blizu, propela se na prste, visoko digla ruke, obesila iznad njegove glave svoju krletku, i isto tako nečujno iščezla. Ćele noći krletka je sjala više njegove postelje kao sunce. Nevidljiva ptica u njoj pevala je radosnu, jednostavnu melodiju. I ta divna melodija, ni pravo zapamćena ni posve zaboravljena, pratila ga je od tada svuda i — mučila stalno. Ona ga muči i sada. Sve mu se čini da je zna: pa inak, nit ume da je tačno ponovi, nit može da je se oslobodi.

Student je zaćutao, kao da spava, ali meni se činilo da je budan i da u sebi nečujno peva, tražeći uzalud čudnu melodiju.

SLUČAJ STEVANA KARAJANA

Samo ljudima koji u suštini ne vole nikog i ništa do same sebe može tako duboko i trajno da omrzne život kao što je tih oktobarskih dana 1944. godine omrznuo Stevanu Karaj anu, privredniku i kućevlasniku. A to kod njega nije od danas ni od juče; ima dobra godina dana otkako je to počelo.

U dve reci može se kazati ko je i šta je Ste van Karajan. On je došao u Beograd 1920. godine kao mali bankarski činovnik odnekud ispreka. Radio je dve-tri godine uporno i predano, uslužan i strpljiv a hladan kao stakleni šalter za kojim je sedeo. Tako, dok talas lakog bogaćenja nije i njega izdigao kao tolike druge i načinio od njega samopouzdana čoveka, domaćina i privrednika.

Takvih naglih uspeha, koji menjaju i samog čoveka, a ne samo njegov društveni položaj bilo je u našem tzv. poslovnom svetu tih godina dosta. Slučaj Stevana Karajana zanimljiv je samo po tome što može da posluži kao školski primer takvog uspona, savršen i »čist« u svima svojim oblicima i fazama, kao uspeo eksperimenat.

Za kratko vreme Karajan je sazidao prvu kuću, doveo ženu iz uticajne beogradske porodice u nov stan, i na kapiji te kuće prikovao malenu ali jaku tablicu od mesinga na kojoj je bilo urezano njegovo ime, ništa do ime Ste van Karajan, a to i ne zvuči

210 14*211

kao ime živa čoveka ili naziv preduzeća nego kao neka šifra u trgovačkoj korespondenciji.

Poslovne veze Stevana Karajana razvijale su se neprestano, imetak je rastao i pretvarao se u nove, bolje i sigurnije investicije kojima se lakše rukuje, jer on je sada mogao da bira i odbacuje. Nešto svojom veštinom, a nešto pomoću ženinih rođaka kojih je bilo svuda, na svima »pozicijama«, on je postao akcionar najsigurnijih preduzeća koja su se granala i po Bosni i Sloveniji, član odbora u dve najveće beogradske banke; sazidao je još dve velike kuće, građene od prvih beogradskih arhitekata, na najboljim »placevima« koje mu je žena donela, oslobođene poreza. Te tri velike kuće i prazni »placevi« sa barakama na samoj obali Dunava, donosili su mu prihod koji je prelazio sumu od 150.000 dinara me-sečno. A sve viškove on je ulagao sa najvećom pažnjom, samo nasigurno. Tako su njegovi kapitali bili raspoređeni kao dobra vojska, raspoređeni i obez-beđeni sa veštinom, oprezom i mudrim predviđanjem svih mogućih mogućnosti.

Tada je i on u licu, govoru i držanju uzeo onaj izraz hladne i nadmoćne sigurnosti koji ga više nije ostavljao. Samo ljudi sa ograničenim duševnim vidikom i velikom moralnom ravnodušnošću mogu da pokazuju takvu sigurnost u nastupanju prema drugim ljudima i prema svemu što život donosi. Kod Karajana je taj izraz doteran do savršenstva. On je prolazio kroz život kao visok, naočit čovek odmorenog držanja, pravilnih crta lica i ne samo lica nego pravilne reci i hoda, pravilnog pokreta i pogleda, računa i rukopisa, svega što je na njemu i što dolazi od njega.

Njegov mir nije poremetila ni neprijatna činjenica da u braku nisu imali dece, ni ženina glupost, koju je, uostalom, otkrio još za vreme kratkog vere-ničkog života. Redak je slučaj, da se glupa žena s godinama ne prozli, naročito ako se njeno zdravlje

ili njene ekonomske prilike pogoršaju. Ali Karajan je i tu imao sreću. Njihove su prilike bile i ostale više nego povoljne, a njegova žena je bila i ostala zdrava, mirna i odana domaćica, koja je nalazila da je sve na svetu na svom mestu, a najbolje i najsavr-šenije stvorenje u tom savršenom svetu da je njen muž.

Tako je, siguran u svemu, pravilno živeo Stevan Karajan i pravilno bi i umro valjda i pravilno bio sahranjen da nisu u svetu nastali potresi, promene i udari protiv svake i najtvrđe pravilnosti i sigurnosti.

Veliko nemačko bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. godine, i slom države koji je nastupio odmah posle toga Stevan Karajan je podneo bez veće štete i stradanja, bez dubljeg potresa u sebi. Kao obazriv čovek, koji ume da predviđa, on je 6. aprila sa ženom bio već u Vrnjcima. U Beograd se vratio krajem aprila. Varoš je zatekao u ruševinama, a narod u teškoj zabuni i svakojakim nevoljama, ali od njegove tri velike kuće samo je jedna bila neznatno oštećena. Njihov veliki i lepo uređeni stan bio je sačuvan, jer je kuvarica, prečanka, ostala u stanu i sačuvala sve netaknuto.

Jednu od najvećih soba ustupili su nemačkom oficiru, koji ne samo da nije bio na smetnji nego im je umnogom bio neka vrsta zaštite, jer je bio »Austrijanac, fin čovek«.

A kad je okupaciona vlast počela sama da oživljava i pokreće poslove i u finansijama i u privredi, Karajan je oprezno i polagano sredio sve svoje pozicije u bankama i akcionarskim društvima u kojima je bio na ma koji način angažovan, i prilagodio se novim prilikama i propisima. Njemu je, kao poslovnom čoveku, bilo jasno da za ovo vreme važi jedno pravilo: preživeti ga. Preživeti sa što manje štete i bez većeg angažovanja. Ko preživi, tome će se sve popraviti i nadoknaditi.

212 213

A pomisao na vreme koje je bilo »pre ovoga« i koje će za one koji prežive biti opet posle >K)voga«, davala mu je snage i strpljenja.

Tako se, posle grubog i naglog »poremećenja« u aprilu 1941. godine, za Stevana Karajana i njegov uski krug opet sve smirilo i nekako sredilo. Život se sveo na mudro i strpljivo iščekivanje, a to iščekivanje, i pored neizbežnih teškoća i mnogih strahovanja, nije bilo neizdržljivo.

Sposobnosti, koje su nekad od došljaka i ubogog bankarskog činovnika iz 1920. godine načinile imućnog i uglednog beogradskog zeta i rentijera, pokazale su se u nesmanjenoj vrednosti i sada, dvadeset godina docnije, kad je Beograd bombardovan i zemlja okupirana od Nemaca.

Bezbrojne su i zaista velike bile bede i stradanja koja su nailazila za tih ratnih godina na ovaj kleti Beograd, ali Stevan Karajan je uspeo da njega i njegovu kuću ne pogodi nijedno od velikih okupacionih zala. Oduvek je važio kao »čovek koji ima fini nos i dobro oko«. Taj njegov nos mu je pomogao i ovoga puta da namiriše sve opasnosti unapred, a dobro oko da ih izbegne kad nastupe. I na svako pitanje: »Kako ste?« on je mogao miran kao uvek da odgovori: »Da zlo ne čuje, dobro sam.«

Ali krajem 1943. i početkom 1944. godine kao da je zlo čulo. Potkraj zime počelo je sve više da se govori o savezničkom bombardovanju. Radio je otvoreno predupređivao svet, a Nemci su po Beogradu preduzimali mere, koje su jasno pokazivale da se zaista očekuje bombardovanje. Naređeno je strogo zamračivanje prozora. Vršeni su probni alarmi sa silaženjem u podrum, obaveznim za sve građane. Tu su se slivala četiri tuceta kirajdžija visoke Karaja-nove kuće i stvarala ludu gužvu, a on je morao da se mesa sa tim ljudima koje dotle nije ni poznavao i od kojih ni mesečnu kiriju nije lično primao.

S vremena na vreme javljali su se zaista saveznički avioni, ali samo kao izvidnice. Nemačka pro-tivavionska artiljerija gađala ih je bučno i uzaludno, a parčad rasprsnutih granata padala su noću na Karajanovu terasu kao grad; on ih je sutradan kupio i posmatrao na dianu, kao da ćita zie porUKe nekog drugog sveta.

Tada je stalo da se mrači i lice Stevana Karajana, dotle mirno i jasno kao račun bez ostatka. Teška briga uvukla se u njega i prvi put u životu kod njega su stali da se javljaju znaci lake nesigurnosti u mišljenju i držanju.

Kad neka briga i strahovanje zbog nje uzmu u čoveku maha ovako kao što je bio slučaj sa Steva-nom Karajahom, onda se taj može smatrati već kao pobeđen, bez obzira na to da li će ili neće nastupiti ono čega se on boji, jer on propada od brige i strahovanja a ne od njihovog ostvarenja.

Karajanova reputacija razumnog, hladnokrvnog i neustrašivog poslovnog čoveka nije bila mnogo preterana; onoliko možda koliko su preterane sve društvene reputacije; on se zaista nije u svom poslovnom životu (a to je značilo; u životu) ničega bojao, ni kriza ni iznenađenja ni podvala; nikad nije zadrhtao od ljudske reci ili pogleda, od pisma ili telegrama, ni od zvonceta na vratima ni od telefonskog poziva. Položaj na koji se bio ispeo u svom svetu bio je lep, dovoljan da sa njega može pogledati ćelo prostranstvo i potpuno savršenstvo toga sveta, ali ne preterano visok, tako da je na njemu bio zaštićen ne samo od svakog težeg i neočekivanog udarca nego i od naglog pada s visine.

Ona sigurnost, koja je oduvek osnovna težnja i nedostižni cilj svakog građanina, bila je u njegovom slučaju ostvarena do mogućeg maksimuma. On je znao da u svetu ima strahota, naročito u ratnim vremenima, ali je smatrao i tvrdo verovao "a je društvo kome pripada tako savršeno i tako

214 215

moćno da je izuzeto i zaštićeno on njih, bar od onih najgorih, i da je u toj izuzetnosti i njegov glavni smisao. Tako je i bilo uvek, i za vreme ekonomske krize 1930. godine i početkom rata 1939. i docnije pod samom okupacijom. Izrično ili prećutno to su priznavali ljudi, sve vlasti i sve ustanove svega sveta, u svima promenama i prilikama, ili su se bar tome pokoravali. I Karajan je živeo sav prožet osećanjem vrednosti, snage i lepote toga svog izuzetnog i neprikosnovenog sveta. U tome je bio izvor njegove sigurnosti. To ga je često ispunjavalo osećajem ne-pomućene sreće i mirne veličine. Bilo je trenutaka, naročito u jutarnjim časovima, kod doručka i čitanja novina, kad se to osećanje pretvaralo u nešto što je gotovo ličilo na zanos, nadimalo grudi, pelo se kao uzbudljiv talas u grlo i sve do očiju; i još malo pa suze.

Tako je bilo nekad. Ali ovo sada.;; Karajan se sve teže branio od čudnog osećanja da je onaj njegov svet doživeo mučki i težak udarac, i da propada od nevidljive ali smrtonosne pukotine na sebi. A to znači da sve propada, ostaju samo gorke misli i duboko razočaranje u države, ustanove, ljude i sve ono što oni govore ili preduzimaju, fizički bol od svega i fizička nesavladiva odvratnost prema svemu.

I sve je to raslo, raslo, dok se jednog majskog dana nije prolomilo i pretvorilo u duboko, neprizna-vano ali očigledno očajanje.

Sve se to desilo brzo i pored svih očekivanja —^ neočekivano. Na prvi dan Uskrsa, oko deset sati pre podne zapištala je sirena na uzbunu. Kuvarica je pogasila vatru u kuhinji i otrčala za gospođom, koja je, izbezumljena od straha, ciktala, grdeći sve ljude oko sebe i dozivajući u pomoć sve svece sa neba. To je Karajanu bilo stidno, tužno i gadno. Da ne bi morao da gleda i sluša izbezumljenu ženu u podrumu, on zastade u prizemlju, u nadi da bi uzbuna mogla da se razmine na ovome, kao što je

često bivalo poslednjih dana. U tom trenutku počele su da padaju prve bombe. Jedna je pala na prazno zemljište pored njegove kuće. I ta njegova kuća se potresla, zaškripala u svim sastavcima, krenula nekud i ona, kao izludela. Brave su na vratima popustile i prozorska stakla poprskala.

On je tu kuću stekao u svojim srećnim godinama, poznata mu je od dubokih temelja na betonskoj ploči do vazdušastih mansarda na petom spratu i ravnog krova sa terasama. Zna tačno sve troškove u vezi sa njom kao i kretanje prihoda koje ona odbacuje. Sve hartije koje se odnose na njen postanak i njeno održavanje nalaze se u njegovoj kasi, a sva sećanja u njegovoj glavi. To jest nalazila su se. Ali sada ovo ne valja ništa ni sa kućom ni sa glavom. Od udarca one najbliže bombe njemu je između lo-banje i kože na temenu prošao studen vetar. I taj vetar ima i ukus i boju i miris i neku naročitu studen.

Iz podruma dopire vriska žena i dece. Tamo se svetlost ugasila a prašina od uglja i maltera ispunila sve prostorije. Izgleda da je smak sveta.

Pa ipak nije bilo tako. Sve se brzo stišalo i umirilo, a oko dva časa posle podne dat je znak da je opasnost prestala. Karajan se oprezno ispeo u svoj stan, pridržavajući mehanički ženu ispod ruke. Devo j ka im je već ranije javila da u stanu nema veće štete. Na dvema sobama su delimično polupani pro-zori i eksplozija je ubacila nešto šljunka i zemlje sa praznog terena. Gazili su po staklu i zemlji, i razgledali. Sve je bilo na svom mestu.

Javilo se olakšanje. Devojka je živo mela i čistila, kuvarica je podgrevala ručak, žena je, oživela i vesela, trčkarala i govorila bez prestanka, kao pijan papagaj.

I na ulici svet se glasno doziva i nervozno smeje. Očigledno, svi su radosni što su ostali živi i lako

216 217

se mire sa gubicima sa kojima se još juče ni u mislima nisu mogli da pomire.

Tako je otpočelo to leto u kom će se tako, često i u raznim oblicima smenjivati samrtni strah i panika sa osećanjem radosti što je čovek živ i čitav kao i njegovi najbliži i sve što je njegovo. Stevan Karajan neće učestovati ni u jednom ni u drugom.

Čim je onog prvog dana izišao iz podruma, on je prihvatio za telefon, u nameri da potraži nastojnike u svojim ostalim kućama.

Telefonska veza je bila prekinuta. Ništa. Gluva pustoš i groban muk i hlad vejali su, kako se njemu činilo, iz slušalice kao iz crnog ambisa. Hteo je da u tu prazninu vikne: »halo«, ali njegovo rođeno grlo bilo je isto tako nemo i uzeto.

Otišao je da natoči čašu vode, ali vodovod je bio prekinut; iz slavine se umesto vode javilo Ijutito frktanje, zatim je nešto zapištalo otegnuto i tužno, i groteskno, kao podrugljiv fagot u orkestru, a zatim — mračna i gluva tišina, ista kao ona iz telefonske slušalice. Požurio je da otvori radio, ne bi li čuo kakve vesti o bombardovanju, ali radio je bio mračan i nem; električne struje nije bilo.

Tada je Karajan ostavio sve i seo u fotelju kao pokošen, onako u kaputu i sa šeširom na glavi, kako je izašao iz podruma.

Od tada je provodio dane u tom položaju, u polumračnoj sobi, uvek sa šeširom na glavi, ogrnut i onda kad su počele vrućine. Jer u njemu je ostalo nešto od onog smrtonosnog vetra od prve bombe, i ta mu se studen širila od glave celim telom.

Za vreme uzbuna, koje su učestale, on je silazio ćutke u podrum, ali čim bi se vratio, sedao je u svoju fotelju, zgrčen, sa podignutom jakom i šeširom nabijenim na oči.

Žena je često prilazila toj fotelji, nastojeći svojim slabim duhovnim snagama da ga malo razgovori i razvedri, ali on je samo ćutke odmahivao glavom.

Odmah posle onog prvog bombardovanja, on je pokušao da sa njom razgovara i rekao joj nekoliko reci koje su mu se činile isu više blede i slabe da izraze njegovo ogorčenje i beznađe.

— Kad je došlo do toga da i ovakve mirne ičestite građane biju iz visina bombama kao crnceili bandite i da im i imanje uništavaju gore negošumu i ledinu, onda nema više života ni rada ni sigurnosti. Ovo nije rat, ovo je kraj svega!

— Zverovi! — rekla je žena glupo i neumesno.On ju je samo presekao pogledom i osetio se

još više neshvaćen i sam u svom očajanju.Dolazili su nastojnici iz obe kuće i donosili posle svakog

bombardovanja vesti, utešne vesti: da su kuće ostale ćele, predlagali sitnije opravke ili pro-menu kirajdžija. On ih je, prvi put otkako ga poznaju, slušao tupo i odsutno, sa ćutanjem koje je prelazilo u nemost. To ih je najpre iznenadilo, pa s vremenom počelo da plaši.

Pozivali su ga u banke, na sednice upravnih odbora, on je na sve pozive odgovarao da je bolestan.

Dolazili su, kao i ranije, kumovi i prijatelji, poslovni ljudi kao i on što je. Pričali su o žrtvama bombardovanja, o skloništima, o cenama namirnica, o izgledima i obrtima velikog rata, o strahu od boljševizma, koji kao tiho tištanje na ožičici prati sada svako jutarnje i večernje čitanje novina ili slušanje radija. A sve se na kraju svodilo na to da je ipak glavno: preživeti.

Karajan je ćutao. Teško mu je bilo da ih sluša, kao da sa svakom reći uvećavaju teret koji mu priti-ste grudi, i samo ga je obzir učtivosti nagonio da se pretvara kao da prati razgovor, ali ga nikakav obzir 1 mkakva učtivost nisu mogli naterati da sam ma šta kaže. Među poslovnim ljudima govorilo se da je Karajan v>izgubio nerve«. Neki su dolazili naročito da to provere, ali on ih nije udostojao ni pažljiva po-

218 219

gleda, a kamoli objašnjenja. Izlazeći od njega, jedan od tih Karajanovih poslovnih prijatelja prekinuo je diskusiju o Karajanovim živcima i rekao suvo i stvarno:

— Sta ima? Pregoreo kao sijalica. Gotovo.Ma ko dolazio i ma šta govorio, Karajan nije više nalazio

ni reci ni osmejka. Počeo je rede da se brije i neuredno presvlači; odelo nije menjao. A od same pomisli na ma kakav, pa i najmanji posao, u njemu se dizalo dotle nepoznato osećanje fizičke odvratnosti.

I što je najgore, sve to što ga koči, guši i ubija ne može se ničim izraziti, nikome kazati, bar ne uobičajenim izrazima i ne ljudima oko sebe; možda samo jaukom i suzama, nečim kao muzika i pesma, i nekako izvanredno svečano, pred licem celoga sveta. U sećanju mu je, sam ne zna otkud i zašto, iskrsavao neki slepac, koga je davno, kao dete, čuo kako zapeva i bogorada na nekom vašaru, u masi uzavrelog naroda. S mukom je razgonio čudne misli i takva dotle nepoznata osećanja, i samo je jače stezao usne i prigrtao kaput oko sebe.

Zbog Karajanovog držanja posete su bivale sve rede. Kraj njegove fotelje čučala je žena. Tuga je njenim očima davala neki jadan, životinjski izraz koji Karajan nije mogao da podnese. Gonio ju je od sebe, ali ona se neprestano vraćala i uporno ga posmatrala, tražeći uzalud ma kakvog traga od nekadašnjeg Karajana i njegovog poslovičnog »nosa«i »oka«.

Tako su prolazili nedelje i meseci te posleđnje ratne godine. Sa Stevanom Karajanom bivalo je sve gore. Otkako je ono za prvog bombardovanja, u maju mesecu, stao da mu mrkne život i gorča vek, to nije prestalo sve do ovih oktobarskih dana. A kad je »zapucalo« oko Beograda, pa po beogradskim uli-

220

čama i kad su unezvereni ljudi stali da se preseljavaju u podrume, uz uplašeno dovikivanje, Karajan ih je ćutke gledao kao slepce i maloumnike, koji su iznenađeni i uzbuđeni nečim što je njemu odavno jasno i izvesno.

Presedeo je šest dana u podrumu kao i svi ostali, ne učestvujući ni jednom reci u bezbrojnim razgovorima, ne odgovarajući čak ni ženi na njena luda i uplašena pitanja.Strašni su bili ti dani. Pedesetak duša sabijeno u tesnim zagušljivim i polumračnim prostorijama, ispregrađivanim ogradama od letava na onoliko ode-Ijenja koliko ima stanova. Prašina, nečistoća i strašan zadah. Svetlost slabih podrumskih sijalica. Piska sitne dece, neprestano kretanje i žagor, besmisleni razgovori i prepirke, bezrazložni plač ili smeh steš-njenog i uplašenog sveta. A spolja dopire huka i tutanj borbe koja se vodi danju i noću, svim mogućim oruđima, čas nešto dalje, čas strahovito blizu. A onda je došao i tome kraj. Borbe su umukle i u podrum su upali neki uzbuđeni mladi ljudi vičući: — Otišli su, otišli! Evo naših. Izlazite, evo naših!

Karajan je izašao poslednji, vukući noge kao bolesnik, zgužvan i bled, sa bradom od nedelje dana. Pred njegovim očima ulica se ukazala u rumenom sjaju jesenjeg jutra kao procvetala pokretima, bojama i poklicima. Posle šest dana provedenih pri slaboj podrumskoj svetlosti, on je žmirkao, oči su mu bolno suzile; prizor pred njim izgledao mu je lud i nestvaran. I u grlu ga guše suze. Vređa ga svaki poklič kao ubod igle, a njih ima na hiljade i sve se roje novi.

Odvraća lice od svega toga, ali tada na svojoj ^^Piji, pred samim očima, vidi pločicu od mesinga i na njoj usečeno sigurnim, pravilnim slovima: Ste-van Karajan. Sam ne zna zašto, ali mnogo bi dao

221

da može da ukloni tu tablicu, da je prikrije ma čime, samo da je sunce ne obasjava. Ali ne nalazi snage da to učini.

Okreće se opet ulici koja biva sve življa. Žene, vojska, civili sa puškama i crvenim trakama oko rukava. To su njihovi »naši<<! kaže Karajan sam sebi. I sve to uzavrelo i zatalasalo od uzvika i pokreta. Čini mu se da do ovog časa nije znao koliko ruku i koliko usta ima na svetu i kako silno mogu da viču i strahovito da izmahuju.

Podiže oči uvis, tražeći negde tamo bar mirnu tačku, ali uzalud. Tamo gore u visini, na petom spra-tu jedne kuće, nagnuo se neki čovek preko balkona i nastoji da pričvrsti novu i jarku zastavu. Toliko se nagnuo da mora pasti, čini se Karaj anu. Svuda isto: rizik i bezumlje, misli Karajan, svuda isto! I toliko ga draži taj čovek koji, prezirući opasnost i sve zakone opreza, hoće da na vrtoglavoj visini utvrdi zastavicu, da se zaboravlja potpuno i počinje da grdi, da viče.

— Budalo, pašćeš! Silazi, budalo! — vikao je kroz suzan grč piskutavim glasom, koji niko nije mogao da čuje, i mahao rukama prema balkonu u visini.

Kako su svi vikali i mahali, niko na njega nije obraćao pažnju.

Karajan se oseti tada tako sam i neshvaćen i ugrožen na toj ulici da se povuče u hodnik, samo da ne gleda to što od sada treba, valjda, da se zove život. Ali tek što je ušao u hodnik zasu ga sa stepeništa tutanj koraka i radosna vika ljudi i žena koji su u tom trenutku silazili odozgo. I Karajan ne krenu uz stepenice u svoj stan, gde su žena i devojka već spremale i uređivale sobe, nego se, ne znajući ni sam šta radi, spusti u podrum, iz kojeg je pre pola časa izišao.

Odozdo ga zapahnu strašan zadah. I ono malo svetlosti bilo je ugašeno, ništa se nije razabiralo.

222

Prigušeno ječeći kao ranjena zverka, on se svaki čas udarao o stolice i razne druge predmete koji su ovih posljednjih dana bili sneseni u podrume. Nekako napipa put do svoga odeljenja i nađe onu gomilu od svakojakih otpadaka, strugotine i sitnog uglja na kojoj je proveo šest dana i noći. Same se noge saviše, same oči sklopiše, i bez misli i reci on leže u mrak i nečistoću kao u svoj rođeni grob.

223

LICA Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.

Zvezđanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz: od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslo-vesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetljeni i najprivlačniji delić sveta koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odnese moju svest. I dok gradove i predele gledam kroz svoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.

Seljak u zrelim godinama. Seljakovo lice ispa-raju i rastoče rad i briga oko zemlje, sunce i kiša, vetar i sneg. Stezanje zuba i grč napora koji se stalno ponavljaju, žmirkanje i treptanje kojim se oči i lični mišići brane od nemilosrdne jare, od mraza ili vejavice, izbrazdaju to lice u svim pravcima i daju mu boju mrke ili zarudele zemlje, nad koju se tako često naginje. Bojazan od zamke ili iznenađenja, napor da pogodi tuđe misli i planove a da ne oda pre vremena svoje, sve to udari svoj pečat na to lice. I pre nego što seljak navrši četrdesetu godinu, ono je već modelirano i završeno. Koža tvrda i mrka. Mišići se ocrtavaju vidljivo. Jabučica iskočila, vrat zboran i proširen. Oči ne gledaju, kao u mladosti, sa potpunim paralelizmom, nego svako ide malko svojim putem. Sve je izrađeno i odvojeno jedno od drugog, a iznad svega leži ravnoteža i mir zrelih godina.

— Sto da me otpustite?To i čujem i — vidim. Vidim staru kačaru. Sva čađava i

ispolivana komom i sasušenim košticama, zakrčena kacama i svakojakim otpacima, nikad bez promaje. Na širokim vratima stoji gazda Marko. Vi-^™ mu samo leđa, ali još bolje nogavice suknenih čakšira i plitke cipele turskog tipa. Jer, meni nema više od šest godina, a pored toga sedim na debeloj gredi, sa pregrštima punim suvih šljiva. Ali zato vidim omalenog, sitnog čoveka nadničara u iskrp-

224 15 — Kuća na osami 225

Ijenom pa ipak pocepanom odelu. Po tom odelu i po ćelom držanju to nije seljak ni gradski radnik, ni prosjak ni luda, ni uopšte čovek sa određenim me-stom u društvu. Takvo mu je i lice, naročito lice. Zbrčkano, sivo, ukoliko se može govoriti o nekoj boji, po njemu je moguće odrediti doba života, ono uopšte ne kazuje ništa do svoje krotke maloumnosti. Oči, nos, usta, brada, sve to postoji, ali zajedničkog izraza nema sem jednog jedinog: beda. To nije ni bolest, ni glad, ni siromaštvo, nego sve to zajedno, gomilano iz naraštaja u naraštaj, sabijeno u nov i na-ročit izraz bede, koja ima stotinu uzroka ali zato nema leka ni imena.

— Sto?A gazda Marko odgovara mimo i kratko. »Nisi za mene«,

kaže on. »Nisam, znam da nisam«, kaže čovek na vratima, niži od zemlje koju svi gazimo, smanjen do nepostojanja, pokoran ne ovom gazda--Marku, nego svojoj vekovnoj i nedoglednoj bedi. »Nisam« — ponavlja on i odmah, kao da ne ume da poveže dve proste misli i da izvede zaključak, dodaje tupo i žalosno: »Sto da me otpustite?«

Nisam zapamtio dalji tok razgovora ni rešenje, ako ga je bilo. Za mene su zauvek ostala obojica, i gazda i nadničar, tako na širokim vratima i na novembarskoj promaji, prvi okrenut meni leđima a drugi licem, licem ljudske bede, koje nije mogućno ni opisati ni izbrisati iz sećanja.

Pre mnogo godina. Na obali Atlantika. Omalen vojnik nosi na desnom ramenu neeksplodiranu granatu, koju su maločas iskopali iz peska. Malko je pognut pod teretom, ali mlad i čvrst. Kao da smrt samu nosi na ramenu, on gazi što može i tiše i lakše, i korača sitno i čudno, sa nekim finim oprezom, kao po žici da ide. A lice, seljačko, tvrdo, i oplemenje-

no ovim trenutkom, i prebledelo. U tom trenutnom Dledilu naslućuju se i nepotpuno savladan strah i neophodnost dužnosti, želja da ne ostane dužan životu a da ne postane plen smrti.

Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u njenom najplemenitijem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu.

Još jedno lice.»Sačuvaj bože!« — kaže neko. Ali to ne govori to lice,

nego neka od pognutih i umotanih žena što stoje u dvorištu, sabile glave i šapuću. To lice ne prati ni zvuk ni pokret. Vidim ga samo u tišini i nepomičnosti.

Bila je glumica i stanovala na istom spratu sa nama. Meni je moglo biti osam ili devet godina. Lepa mlada žena slala me je s vremena na vreme da joj kupim cigareta ili odnesem pismo na poštu. Nagrada mi je bila krupna mirisna bombona iz čarobne kutije i — glumičino prisustvo. Pustila bi me da posedim na maloj stolici od žutog somota, pored njenog divana. Jer, glumica je, kad je bila kod kuće, stalno ležala ispružena na tom divanu. Sedeo sam sa zanosom gledao njeno lice, koje nikad više nisam zaboravio. U izrazu tog lica bilo je nečeg sanjivog! odsutnog, a u licu samom najviše mesta zauzimale su oči. Imala je tamne, ali ne posve crne oči, koje su s vremena na vreme presecali čas safirno modri, čas zagasito zlatni odsevi neke svetlosti za koju se nije moglo videti odakle dolazi. A na mahove sve se to gasilo, i te njene malo jače ispu^čene oči postajale su ugašene i slepe, kao oči na antičkim kipovima.

226 15* 227

To su bile neobične i sjajne, kratkovide i gotovo nepomične oči, koje je ona osvetljavala i gasila iznutra; po nekim samo njoj poznatim zakonima neke njene režije, oči kojima ona nije ni želela toliko da gleda i vidi koliko da druge oslepljuje i zavodi. Ja sam ih gledao sa nevinim detinjskim divljenjem, ali ne zadugo. Još te iste godine, kad se doselila, u tom istom njenom stanu, glumicu je ubio jedan mladić, bogataški sin, sa četiri metka iz malog revolvera.

Dolazile su i odlazile neke komisije, glumica je odnesena u prosekturu i sahranjena ko zna gde. Na vrata njenog stana udareni su pečati. Žene su u dvorištu šaputale. ^>Sačuvaj bože«! Jedino što se od glumice još zadugo sačuvalo, to su neobične oči u dečakovom sećanju.

I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da kažem nešto i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito nailaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, lila-ze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.

U CEUJI BROJ 115

Dvanaest dana proveo je mladić u maloj prizemnoj ćeliji broj 38; prva dva dana sam, a daljih deset deleći uski prostor sa jednim starcem, knjigovođom, koji se zvao Postružnik. Mršav, pognut i ljigav čovek, sa nagnutim cvikerom na velikom povijenom nosu. Mučno je njegovo podmuklo ću-tanje, koje otežava dah, a još teže njegovo pričanje dvosmislenih, gadnih priča u kojima je blatio sve što je lepo i čisto na svetu. Tada ne znaš gde da se deneš ni kuda da gledaš.

Mladić se branio kako je najbolje umeo — strp-ljenjem, potpunim povlačenjem u sebe, i svojim rođenim mislima. Tešio se slabim odbleskom nevidljivog sunca, koji je posle podne padao u ćeliju. To bi trajalo kratko, ali za to vreme on bi sedeo zanesen i, pevušeći jedva čujno, posmatrao na svojim rukama taj bledi, posredni odsjaj izgubljenog sunca, pretakao ga s dlana na dlan kao nevidljivu, dragoce-nu tečnost i čaroliju pomoću koje je stvarao zlatan, neprelazan zid između sebe i Postružnika i Postru-žnikovog sveta.

A sada je opet ovde na sunčanoj strani, u velikoj ćeliji br. 115, sa desetak većinom poznatih drugova, gde ima u izobilju sunca i sjaja. To je bila prava orgija svetlosti. Od šest sati izjutra pa do podne sunce je udaralo, najpre pravo a zatim koso, u tri velika prozora. Pa iako je na prozorima pored

228 229

rešetaka bila i gusta mreža od žice, soba se ipak punila sunčevom svetlošću koja je, prigušena žicanim spletom, padala u tri široka pojasa po podu i po slamnjačama. A i kad sunce potpuno napusti ćeliju, nekako posle ručka, mladić je mogao još dugo da gleda njegov sjaj po krovovima dalekih kuća, na vrhovima jablanova i šiljcima nekih crkvenih tornjeva. I on ga je gledao, prislanjajući čelo uz metalnu mrežu, zaboravljajući ćeliju iza sebe i ljude u njoj. (Oni su ga smatrali ćutljivim osobenjakom, ponekad ga i zadirkivali, ali on je sve razoružavao svojim osmejkom.) Tek sa sumrakom nestajalo bi sunca svuda i potpuno. Tada se mladić povlačio na svoju slamnjaču i to »živeo od rezerve«. I kad bi zaspao, u njemu je, i u najdubljem snu, bilo budno malo svesti o suncu i sutrašnjem danu, i malo strep-nje da taj dan ne bude oblačan.

Pa i kad se dešavalo da sunca nema, mladić se nije odvajao od svoga prozora. Tada je posmatrao daleke bašte i jablanove, na kojima je jesen brzo menjala boje i sporo oblike. A kad bi ga zamorila daljina, spuštao je pogled ispod prozora, gde se u kosoj perspektivi mogao lepo videti deo hapsanskog dvorišta, sa sivim, ispranim i ugaženim pločama, kao nekim ćilimom, po sredini. Preko tih ploča prolaze često zaposleni hapšenici pod teretima koje nose u nevidljiv magacin. Oni kriomice bacaju pogled u visinu gde iza mreže mogu da nazru siluete nepoznatih drugova na prozorima. Dalje se vidi leva polovina velike kapije koja se retko otvara, jer su u njenom desnom krilu isečena manja i odavde slabo vidljiva vrata na koja ulaze i izlaze službenici i posetioci iz grada.

Iznad te starinske kapije, sa teškom železnom prečagom i pokovanim bravama, diže se providan tornjić od bela kamena, građen »na preslicu«, sa tri luka. U srednjem, višem, otvoru visi neveliko zvono. Izloženo vazduhu, vetru i kiši, pozelenelo i potam-

nelo, verovatno odavno nepokretno, ono već dece-nijama i ne zvoni, jer na kapiji postoji električno zvonce koje se javlja kad god koga puštaju unutra ili napolje, i čiji oštar zvuk dopire i do ćelija na spratu. Ne služi više ni za slučaj uzbune, jer za to postoji čitav sistem naročito jakih električnih zvona. I ono je, kao i taj kameni tornjić na tri luka, samo ostatak prošlih vremena i stare arhitekture na ovoj inače mnogo dograđivanoj i modernizovanoj tamnici. Gledajući to starinsko napušteno zvono, koje je nadživelo svoj zadatak, pred očima bi mu često zat-reptao maglen veo, protanjio se pod uticajem sunčeve svetlosti, i umesto nepomičnog zvona pred njim su iskrsavali likovi i događaji iz mašte ili iz prošlosti.

Početkom marta meseca ove godine, u Firenci, upoznao se u pansionu »Albion« sa bratom i sestrom Kartanen. Bili su iz Finske. Alisa i Edgar. Njoj je bilo dvadeset pet, najviše dvadeset šest godina, on je bio tek prešao dvadesetu. Otac im je došao u Italiju pre desetak godina, sa ćelom porodicom. Tu je najpre umrla majka, a zatim, pre dve godine, i otac. Njih dvoje žive sada u ovom skromnom pansionu. Žive tanko, ali lepo i veselo. Studiraju oboje.

Mladić se najpre sprijateljio sa Edgarom, svojim vršnjakom, koji je student prava kao i on, a zatim i sa sestrom, vitkom i plavookom devoj kom sevemjačkog tipa. Ona sprema doktorsku tezu na filozofskom fakultetu, a u isto vreme izdržava i sebe i brata prevodeći za neke strane listove i telegrafske agencije, jer pored finskog zna još i ruski, nernački, italijanski, engleski, i ko zna koliko još nekih jezika. Njena doktorska teza je: Istorija zvona, od njihovog postanka i u svima zemljama sveta. Svih zvona, od klepetuše na švaj carskoj kravi do staklenog zvonca u kineskoj pagodi. Na jesen treba da završi svoju tezu i položi doktorat.

250 231

Živeli su u dobrom prijateljstvu. Alisa je, iako samo koju godinu starija od njih, imala prema obojici stalno neki materinski, pokroviteljski stav. Njih dvojica su je zvali »guvernanta«.

Mladića je privlačila ta mršava devojka sa atletskim stiskom ruke, koja je živela samostalno i znala šta hoće u životu, ali mogla i da pocrveni zbog sitnice.

Uveče su često sedeli u bašti njihovog pansiona, a nedeljom bi išli na historijske šetnje« po Firenci, u kojima je Alisa bila neumoran i savršeno obavešten vodič. Iz svog velikog znanja ona je vadila samo slikovite pojedinosti i pričala im kao zadivljenoj deci priče.

Pred manastirom Sv. Marka, u kom je nekad živeo mračni i tragični kaluđer Savonarola, ona im je, u sunčano nedeljno jutro, pričala istoriju velikog manastirskog zvona.

Kad je Savonarola došao u sukob sa duhovnom i svetovnom vlašću, on se sa svojim pristalicama bio zatvorio u ovaj manastir. U kratkoj borbi vojska je provalila u manastir i pohvatala Savonarolu i nepokorne kaluđere. Tom prilikom su kaluđeri najvećim zvonom, zvanim Piagnona, zvonili na uzbunu, pozivajući svoje ljude u pomoć. Kad je Savonarola, sa dvojicom drugova, osuđen i spaljen kao jeretik i buntovnik, progonjeni su i izvođeni pred sud i ostali dominikanci, kao i njegove pristalice iz građanstva. Ma kako izgledalo neverovatno, suđeno je, i to dugo i ozbiljno, i velikom zvonu kojim je Savonarola pozivao na uzbunu. Presuda je glasila da se to zvono progna iz grada. I ono je zaista stavljeno na kola i odvezeno iz Firence. A kroz ceo grad išao je za kolima gradski krvnik i bičem šibao to izdajničko zvono koje je učestvovalo u pobuni. Kažu da je mnogi tvrd dominikanac plakao kao dete zbog tih udaraca zadatih njihovom zvonu.

Ali to nije nikakva naročita osobina ovog grada. U XVI veku jedan ruski knez je proterao u Sibir zvono varoši Uglič, jer je prilikom jedne pobune pozivalo građanstvo na ustanak protiv vlasti. Kad su pobunjenici savladani i poubijani ili prognani, kažnjeno je i zvono. Tom zvonu su, kao što se radilo sa najtežim krivcima, odsečene uši i istrgnut jezik--klatno.

Svuda na svetu su zvona delila sudbinu ljudi, jer su učestvovala u najznačajnijim, radosnim i tragičnim, trenucima njihovog života.

»Svuda«! — U tom trenutku u mladiću je odjednom ugasnula ćela prolećna Firenca, kao prego-rela sijalica, i strašnom snagom vratila se svest o stvarnosti i položaju u kom se nalazi. Pred njegovim pogledom opet je hapsanska kapija sa zvonom na vrhu. Veza sa prošlošću je prekinuta. Ali samo za trenutak. U njegovim navlaženim očima, to zvono sa kapije počinje da se topi i tanji i pretvara u ma-glu, a iz te magle sve jače prosijava sunce, i u njegovom sjaju lepo se opet vidi popločan tr^^g pred manastirom Svetog Marka u Firenci. Po njemu korača nasmijana tanka a snažna devojka u crnini i priča o Savonaroli i zvonima. Grmeo je, kaže ona, protiv raspuštenog života firentinskog građanstva i nemorala među rimskim sveštenstvom.

— Ogni cosa fanno per danaro, e le campaneloro suonano ad avarizia, e non chiamano che pane,danari, candele'.

Izmahujući živo svojom rumenom sitnom pesnicom, Alisa je oponašala glas zvona i skandirala prve slogove od te tri poslednje reći:

— Pan! Dan! Kan!Tako su išli kroz Firencu, zaustavljali se pred

crkvama i javnim zgradama, a devojka im je ob-, . ' Sve što čine, čine za novac, 1 zvona nllhova zvone samo Iz iaKomosti i jednako dovikuju jedno isto: hleba, tiovaca, svećal

232 233

jašnjavala istorijat tih zgrada, a, naročito zvona koja vise u njihovim zvonicima i kulama.

Pred zgradom u kojoj je nekad zasedala firentinska Signoria, ona je tumačila ulogu i značaj zvona koje je sa toga tornja pozivalo narod Firence na uzbunu. Ključ toga zvonika držao je član vlade koji se menjao svaka dva-tri dana, a u nekim vremenima i svakog dana. Tako je svaka izdaja i zloupotreba bila isključena. A kad bi jednom to zvono jauknulo i zacilikalo, sve što je muško i za borbu sposobno laćalo se oružja i trkom izlazilo na ulicu, i žene su spremale vrelo ulje kojim će, sa prozora, dočekati neprijatelja.

Velika su bila znanja te devojke o zvonima i bezbrojne anegdote koje je u dobrim trenucima ume-la da priča. Nije uvek bilo lako ni pratiti sva njena pričanja. Ali mladiću i nije bilo toliko stalo do zvona koliko do Alise Kartanen, koju su u pansionu zvali Signorina Carta (Gospođica Hartija). Jer, slu-šajući mogao je i da je gleda, a to je bila velika radost, i svakim danom sve veća. A svejedno je bilo o čemu devojka govori, jer ona je davala svu draž i pravi značaj onom što priča.

Vrativši se iz Pariza, gde je provela nekoliko dana, pričala je sa oduševljenjem o kineskim zvonima koja je videla u muzeju; i ne samo videla, nego im, dobrotom jednog kustosa, i glas mogla da čuje.

Tvrdila je da su sva zvona u Evropi povezana među sobom, kao neki rod, dok su kineska bez veze sa ma čim poznatim, strana i drukčija, govore drugim jezikom, drugo nešto dovikuju čoveku i drugo traže od njega. Ne znaš šta. Glas im je kao slučajni zvuk u prirodi koji se javi jednom samo, na jednom mestu, pa nikad više, nigde. Zato kad posle čujete drugo kinesko zvono, to je nov događaj, slučaj za sebe.

Tu je svojim bogatim glasom, koji je išao od kristalnog cilikanja do mukle grmljavine, oponašala glas jednog zvona prema stihu nekog kineskog pes-nika.

C'jang — c'jang! Dia — dia! G'ang — g'ang! Ksjung — ksjung!

Mladić je zadivljen slušao, misleći kako za ovu čudnu devojku, za koju, izgleda, nijedan jezik sveta nije potpuno stran, ni duše zvona nemaju tajne.

Ali ona nije samo pričala, nego je htela da čuje od svakog ponešto o zvonima. Zapitkivala je i mladića i navaljivala da joj kaže kakva su zvona u njegovoj zemlji, čemu sve služe i u kojim se prilikama upotrebljavaju, gde se liju i kako ih nazivaju.

Mladić je bio zbunjen i pomalo postiđen što nije umeo ništa da joj kaže. Da bi prikrio svoju zbunjenost, on je upadljivo isticao da nikad nije voleo ni zvona ni zvonjenje, jer ga ne zanimaju »svete« stvari, vezane za sujeverje. A ona mu je prigovarala da ima površan i suviše isključiv način mišljenja. Stvari po sebi, kaže, nisu ni svete ni proklete. Sve zavisi od upotrebe, dok upotreba zavisi od ljudi. — A oči su joj pri tome dobivale izraz jednostavne ozbiljnosti.

Ipak, na njeno navaljivanje, a još više zbog tih očiju, on se setio jedne priče o zvonima koju je davno slušao.

U sećanju mu je iskrsla slika iz ranog detinj-stva.Letnje predvečerje, još rumeno od žarkog dana. On sedi u

strmoj avliji. Avlija je sva kaldrmisana sivkastim oblutkom iz Drine, a svuda unaokolo oivičena bleštavobelo okrečenim ciglama i uskim pojasom raznog sitnog cveća koje cvate na smenu. Sedi pored svog dede po majci, Zamfe Selakovića. Sa divljenjem gleda njegovo mrko izbrazdano lice, nje-

234 235

govu kvrgavu snažnu ruku, koja stalno drži srebrom vezeni cigaraluk sa debelom cigaretom, bojažljivo i pobožno prelazi svojom malom rukom preko oštrog smeđeg sukna njegovih širokih čakšira. (Ce-log života pojam ljudske ruke i muškog odela ostade, po nečemu, vezan za sećanje na tu ruku i to sukno, koje je posmatrao u petoj ili šestoj godini svoga detinjstva.) Zamfo odbija spore i modre dimove i priča onima oko sebe, i ne obraćajući pažnju na mališana koji mu sedi do nogu, ono što mu je pričao otac Sofren o prvom, malom, zvonu višegradske crkve.

Na desetak godina pre dolaska Austrije, nabave Višegrađani zvono negde u Srbiji. Prenesu ga kriomice, u vreći soli, na volovskim kolima, i sagrade malu, gotovo neprimetnu drvenu zvonaru uz samu crkvu. Ali zvono nije ostalo dugo u njoj. Zaratilo se i pobunilo na granici. Nagrnula turska vojska u Višegrad, pa ne izbiva iz njega. A vojska neka zla i dokona; u svašta se mesa i svuda zaviruje. Popa nema, crkva zatvorena. Tada je Mujaga Mezil-džić, ugledan a duševan čovek, zovnuo Zamfinog oca Sofrena i rekao mu:

— Vidiš kakva su vremena nastala da ne valja ni po jednu vjeru. Načula carska vojska da imate zvono i hoće da ga skine. A zvono ti je, što se kaže, takva stvar: visoko stoji, daleko se čuje, i sakriti se ne da. Nego slušaj, Sofrene, pametan si čovjek, može biti fesata, pa što da zbog jednog zvona stradate; već gledaj te ga sami skinite i sklonite, dok ne mine ova hučka.

Sofren je zahvalio, i još iste noći sa dvojicom opštinara, ozbiljnih i poverljivih ljudi, skinuo zvono i sakrio ga u svoj hambar u žito. A posle su ga na-mazali zejtinom, oblepili voskom, uvili mušemom i zakopali u zemlju. Zakleli su se da nikom o tom ne govore.

236

Četiri godine je zvono bilo zakopano. U tom vremenu je Sofren umro i ostavio tajnu sinu Zamfi, koji je tada bio mladić.

A kad su se vremena promenila, iskopali su zvono i obesili ga na njegovo staro mesto. A posle su nabavili još dva, veća. Ova što i sada zvone o praznicima i pogrebima.

I strašno je i slatko bilo slušati »đedina« pričanja u te čudne sate između dana i noći, koji nemaju ničeg zajedničkog sa običnim ljudskim vremenom, nego izgledaju kao da su i sami za priču stvoreni. Slušati o nepravdama i progonima, o mukama sa zvonima i sa svačim drugim; uopšte, o važnim i krupnim stvarima koje se samo odraslima dešavaju, a koje u sebi imaju nečeg nadljudski teškog i do suza zanosnog.

To je bilo njegovo jedino sećanje u vezi sa zvonima. Zeleo je da ga saopšti Alisi, kao poklon. Ali jedno je setiti se, a drugo ispričati svoje sećanje. Sad mu se odjednom činilo da je taj njegov Višegrad nekako sitan i beznačajan, dalek svemu ovdašnjem, da se njegov život ne može ovim strancima ni objasniti. Ipak se resio da priča, ali pričajući stalno se pitao, u sebi, da li njegova istorija o kasabalijskom zvonu može uopšte da stane pored onih istorija o zvonima iz velikog sveta, koje je često slušao od Alise. Cas mu je izgledalo da može, čas da ne može. Pa ipak je našao snage i ispričao sve dokraja, ali sa dosta za-stajkivanja, oklevanja i skraćivanja. A zatim je, zbunjen, zaćutao.

Alisa je bila oduševljena pričom koja je, kao živ primer, potvrđivala njena saznanja iz knjiga o zvonima u zemljama koje su živele pod islamskom vlašću. Hrabrila ga je da ispriča još štogod, ako zna. U isto vreme, prebacivala mu je što je tako malodu-san i što potcenjuje sebe i svoje. Tapšući ga po ra-

237

menu, govorila mu je da za nauku ne postoje mali i veliki gradovi i zemlje. Nema tako sitnog zvona da njegova istorija ne bi mogla biti važna ni imati svoje mesto među istorijama ostalih zvona u svetu. Tako je sa zvonima, jer je tako i u svemu ostalom.

I mladić je bio sada zadovoljan; samo mu je bilo žao što ne zna ništa više o toj temi; pomišljao je čak da nešto izmisli pa da ispriča, ali za to nije imao sposobnosti. Pa i tako kako je, on se sa ovom Alisom lako sporazumevao kad su u pitanju zvona, ali teško u onom što je za njega bilo glavno.

Već posle prvih dana poznanstva ona mu je potpuno zasenila svet, stojeći pred njim kao jedina žena i jedini cilj. U njenom pogledu on je nalazio me-sta za sva svoja nadanja, i ona najsmelija, ali čim bi učinio najmanji i najneviniji pokušaj da to ostvari, devojka ga je odbijala čeličnim pokretom svoje ruke, hladno i neumoljivo. Vraćala ga na njegovo mesto kao nevaspitano derište. A minut-dva docnije, on je opet tonuo svojim pogledom u njene sjajne oči, koje su mu davale više nego što je on mogao da obuhvati i podnese. Izgledalo je kao da ga samo očima voli; i to samo oči njegove.

Nije mu lako bilo, tako mladom, željnom i neiskusnom, dizati se neprestano i padati na toj vrtoglavoj ljulj ašci između previsoke slasti i predubokog razočaranja. Položaj je izgledao bezizlazan i muka bez kraja. Ali kraj je došao sa rastankom koji, kao svi tadašnji rastanci, nije izgledao potpun ni konačan. Letnji raspust nije večnost. »Do viđenja!«, rekla mu je iskreno i sa onim svojim dubokim, dugim pogledom koji, uprkos svemu i pored svega, obećava sve. »Do viđenja«, napisala mu je u prepisci koja je došla posle rastanka i koja se sva sastojala od dve karte.

Stigavši u Trst, on joj je nanisao kartu. Duboko, mladićki nesrećan zbog rastanka, hteo je da kaže nešto lako i veselo, a malo prkosno, da čitavu ogrom-

nu, nepriznavanu i nezađovoljenu ljubav sakrije pod nekoliko namemo običnih reći. Ispalo je nevešto. Iz neke nemačke knjižice Geteovih citata, koju je čitao putem u vozu, uzeo je slučajno nađenu rečenicu: »Die Welt ist eine Glocke, die einen Riss hat, sie klappert, aber klingt nicht.«'

Ispod toga je dodao: »Do viđenja u tom svetu!«Odgovorila je odmah. Kao toliko puta u razgovoru,

prebacila mu je i sada da nepravilno misli i da je sasvim nagao u svojim sudovima, ali je kartu i ona završila sa te dve reci koje ga sada peku kao dve žeravke: »Do viđenja!«

A tu je bio i kraj prepiske, jer je sutradan uhapšen i doveden u ovu neobičnu kuću sa zvonom iznad kapije.

Otkako je u zatvoru, sećanje na prijatelje iz Firence nije ga napuštalo, ali je tokom vremena me-njalo i oblik i snagu.

Prvih dana bio je tako ozlojeđen, zbunjen i uplašen, da je mogao samo o svom novom životu da misli. Sećanja na Alisu navaljivala su i tada, ali on ih je suzbijao i vraćao tamo u slobodni svet iz kojeg su dolazila. Činilo mu se da su isuviše bolna i da ih neće moći podneti, da takav raskoš ne može sebi dopustiti u položaju u kom je. Zabranjivao je sebi da se seća. I sam Edgar. sa svojim ozbiljnim a vedrim licem i čistim, jednostavnim mislima, teško je nalazio me-sta u ćeliji u kojoj se manje pati što se manje seća.

Ali posle prve nedelje, kad se zaprepaštenje malo sleglo i navika počela svoj tihi i neosetni rad, stao je da pušta Alisu k sebi, da se kupa u njenom pogledu i diše u atmosferi njenog čednog tela, čistog i bez mirisa kao severnjački vazduh. A ona mu je prilazila sve češće i sve prisnije, bez nemilosrdnog otpora i strogosti, koje je pokazivala u Firenci. Doduše, svako buđenje i vraćanje u tamničku stvarnost

' Svet je naprslo zvono koje klepeće ali ne zvonL

238 23§

bilo je i sada vrlo bolno, ali on ga je primao kao neminovnu cenu kojom se plaćaju velike radosti.

A otkako je u ovoj ćeliji na sunčanoj strani, među dobrim ljudima, sa dalekim vidikom i sa starinskim zvonom pred očima, on je dopuštao sebi da misli dugo i živo o devojci iz pansiona »Albion«, i ona mu je sada često satima i satima bivala ono što je mogla da bude nekad u Firenci da je imao više sreće, da su ljudski odnosi jednostavniji, i da su bliži našim ličnim snovima i željama.

Dani su prolazili i bivali sve kraći, bez sunca i vidika, koji je sada sve češće osvitao, pod maglom, ali mladić se nije odvajao od svog prozora. Nalakćen, sa čelom oduprtim o tvrdu žicu, on je mogao satima da gleda to malo zvono koje mu je sada zaklanjalo svet i postalo jedini cilj, da ne odvaja očiju od njegovog zelenkastog nepomičnog metala, kao da čita knjigu bez kraja čije se stranice same okreću.

I čitao je — nije od njega zavisilo šta — svakog dana drugo, svakog sata drukčije. Čitao je o životu ljudi, onakvom kakav se može u njegovim godinama, sa ovog mesta i ovakvog prozora, da nasluti. Čitao je o suncu, slobodi i slobodnom kretanju, o svemu što onakav čovek u ovom položaju može da misli i želi i sanja. Čitao je i o naličju svega toga, o tesnom tamničkom prostoru, o zamršenom, uzajamnom dejstvu neumitnih društvenih navika i ustanova, pisanih i nepisanih zakona, o svemu onom što smele ili samo neoprezne pojedince dovodi u ove prostorije, o tamnoj, tragičnoj strani čovekova života, koja je sva od sumnje, nepoverenja, prevare, sile, straha i stradanja. Čitao o istoriji sveta kakva se ukazuje zaprepašćenim i željenim očima kroz splet čeličnih žica, na zelenoj pozadini metala nepomičnog hap-sanskog zvona.

I ta istorija sveta, koja obuhvata stoleća velikih, teških i slavnih događaja, gledana iz njegovog sada-

šnjeg položaja, dolazila mu je malena, jadna, puna nesporazuma, uzaludnih muka i besmislenih katastrofa, luda i grozna. A naprotiv, njegov mali i bezimeni život javljao se u svetlim, velikim slutnjama pročitanih knjiga i naslućenih istina, u talasima muzike, slikama sa peščane obale pored Drine u žarke letnje dane, ili sa Lungarna po kome, kroz sunčano jutro, mirno i slobodno ide prema njemu Alisa Kar-tanen, devojka sa Severa, koja ne zna ni šta je porok ni nesreća ni strah od života, nego, čista i umna, korača pravo, verna zakonima koje nosi u sebi.

Korača, korača, ali se ne približava, niti on može da joj se približi; neprestano idu jedno drugom u susret, ali avetinjskim hodom koji ne menja odstojanje, samo zamara i muči čoveka kao lud i lažljiv san. Idu, idu, ali se ne mogu dozvati ni spora-zumeti, i neće se nikad sastati, jer je ona na nekoj svetloj a on na tamnoj strani života.

(Otkako je u tamnici, za njega ta Firenca u se-ćanju i nije stvaran grad, nego čarobni predeo veči-tog proleća bez promena, kao što ni njegovi prijatelji tamo nisu obični ljudi, nego izuzetna, srećna bića koja ne boluju, ne stare, ne umiru, ali ne mogu do njega kao ni on do njih.)

U takvim trenucima, kad bi muka porasla do vrhunca, on je živo želeo da se desi čudo i da se pokrene zarđalo i na nepomičnost osuđeno zvono iznad kapije. Činilo mu se da bi ono, onako maleno i neugledno, i baš zato što je takvo i na takvom mestu, moglo da razvije silan i izuzetan zvuk koji bi pome-rio odjednom sve granice, sve snove i sve jave ljudske, i da bi čovek posle toga mogao da živi u miru i slobodi, pa ma ničeg drugog pod nebom ne imao.

Ali kako se čudo nije dešavalo, i kako je zvono ostajalo u svojoj nepomičnosti, kao da je zato i stvoreno i samo takvo i može da postoji, mladić bi se sa sunčevim zalaskom okretao od svog prozora i, obne-

240 16 — Kuda na osami 241

video, teturao do svoje slamnjače, sklopljenih očiju, da se zagnjuri u svoju tamu i tako oslobodi bar nepodnošljivog košmara.

A sutradan bi ga svitanje zaticalo opet na prozoru. Sta je drugo mogao? Valja »čitati« i dešifrovati površinu nepomičnog zvona (kao što se mora živeti, jesti, piti i disati), iako ne znaš šta ćeš saznati, kakve ćeš slike na njemu videti i j:ročitati. Jer, drugog vidika nema.

Tako je to išlo sve do kraja oktobra meseca. Tada je broj sunčanih sati bio već znatno smanjen. Sve je više bilo maglovitih i kišnih dana, sve se ranije smrkavalo, u ćeliji je bilo hladno i vlažno. I ona sunčana Firenca, koja je izgledala večna i nepro-menljiva, bivala je sve dalja, sivlja i hladnija. A devojka sa Severa, Alisa Kartanen, sve je brže prelazila male kamene pjacete, kao da od nekog beži, i sve se rede pojavljivala na obali reke Arna. Sad je bila brižna i smanjena, sva utonula u kišni ogr-tač; pod pazuhom desne ruke stiskala je kožnu torbu sa poslednjim podacima za svoju doktorsku tezu o zvonima, i nije imala reci ni osmejka ni za koga. Bilo je jasno da se i kod nje sve mrači i gasi, samo njeno učeno delo raste i primiče se svom završetku. A posle, kad i to bude okončano, neće se, valjda, više ni pojavljivati; izbledeće i ona, kao priviđenje koje se hranilo suncem i maštom. Tada će nestati i nje. A ovde, jesen će dovesti zimu, i život će, lišen svake lepote, milosti i utehe, ostati samo — tamnovanje i neizvesnost. Očigledno, tim putem krenulo je sve što se dešava u ćeliji i izvan nje, u zamagljenom predelu i na parčetu sivog neba iznad njega. To bi se i ostvarilo u punoj meri da se jednog dana ipak nije desilo ...

Desilo se ono što je nemogućno, naišlo što je neočekivano.Bio je poslednji dan oktobra, ili prvi novembra meseca.

(Datumi se u ovoj ćeliji uvek pomalo brkaju). Vlažno i tmurno. Po udaljenim baštama pada poslednje lišće, ali ne onim lakim, lelujavim padom suvog lista, nego se, mokro i otežalo, sunovraćuje samoubilački na zemlju. Mladić je gledao ispod sebe zvono na kapiji, koje je od vlage i oblačnog dana dobilo mrku boju i sumoran izgled. Jednolično i uporno zvonila su zvona sa nekih crkava, kao da se nadmeću među sobom, nastojeći da zarobe svačiji sluh.

Spolja je dopirao zadah dima i baštenskog truljenja, rešetke su bile hladne i lepljive kao odvratni vlažni prsti. U ustima se kupila gorčina, koža osipala mraznom jezom. Tamnica je vladala svima čulima čovekovim. Bio je jedan od onih trenutaka kad se usred dana mrak sklapa oko zatvorenog čoveka, i sve hoće da ga ubedi da nema drugog izlaza do: svis-nuti.

Tada se pokrenulo uvek nepomično tamničko zvono i postiglo ono što sva zvona svih hramova na svetu i sva zvonca po svim predsobljima, sudnicama, skupštinama i kancelarijama ne bi nikad mogla da postignu — razvilo je glas koji odgovara lučnom rasponu nebeskog svoda nad nama, i zvučnom eks-plozijom neobuhvatnih razmera koja i uništava i oslobađa, i sve odnosi i sve rešava, pomaklo s mesta ono što je opšte smatrano nepomičnim, objavilo nastupajući vek pokreta i promena.

Na izgled još nepokretno, »mrtvo« zvono iznad kapije, kao poneseno opštom jekom zvona iz grada, pustilo je u jednom trenutku tup, jedva čujan zvuk. To je bio avetinjski tih udarac klatna, kao kad u šumskoj tišini jedna jedina krupna kap padne na vlažnu stelju od opalog lišća, ali zatim je došao drugi, nešto jači, a za njim ubrzana povorka zvukova

242 16* 243

koji su bili još tihi i promukli, ali sve snažniji jedan od drugoga. Njima su se pridruživala odnekud sve nova zvona i svakim udarcem klatna otvarala sve nove, dotle zapušene izvore nepoznatih zvukova.

I ta zvonjava je rasla, pela se do sve novih visina, od kojih je svaka izgledala kao vrhunac, a nijedna to nije bila, jer bi je odmah nadvisila nova. Izgledalo je da su se svi elementi čovekovog sveta, jedan za drugim, rafalno pretvarali u zvuk, i odmah, sudarajući se i lomeći, kretali na svoj gromki put po vasioni. Svi postojeći glasovi i šumovi sad su se slivali u tu džinovsku zvučnu reku koja sve plavi i nosi: tektonski prelomi i potresi zemlje koja se raslojava, lomi i sleže u dubinama, tresak gromova, jeka ponora, huka voda, fijuk tajfuna, orljava usova, pucanje drveta i kamena. U tom tutnju bio je i zajednički glas svih zvona, svih koja su ikad doprla u podr.čje mladićevog sluha, kao i onih bezbrojnih koja nikad nije čuo, o kojima je samo čitao ili samo slušao od mudre Alise. (Onih pobeđenih, osuđenih i kažnjenih u Rusiji ili u Firenci, oborenih i polomlje-nih u požarima i verskim ratovima, onog koje je njegov deda Sofren zakopao a ono posle izišlo iz zemlje, sve do ovog električnog zvonceta koje ga ovde budi svakog jutra u svitanje.) Tu je bio i glas svih truba, svih rogova, gusala, bubnjeva, gongova, sirena, klopala, činela i prangija, svega čime je ikad čovek davao zvučni izraz svoioj sili, borbi i hrabrosti, svoioj nevolji, teskobi i odbrani, ili svojoj pobed-ničkoj radosti.

Svet je ostao nem. Isceđen je iz njega i posled-nji ton. Jer, ova silna i munjevito brza lavina zvukova odnosila je sa sobom i najmanji zametak glasa, sve do cvrkuta ptice i ljudskog šapata i smeha, dobrog ili zlog. U njoj se za ogluvelog mladića gubilo sve što je ikad taklo njegovu bubnu opnu, sve do rezanja onog policajca u civilu koji mu je u nosled-njem trenutku slobodnog života gadno opsovao maj-

244

ku studentsku, i do mucanja onog malog prosedog prodavca duvana sa kojim je zajedno uhapšen, i koji je na samom ulazu u ovaj zatvor istupio iz reda, raširio ruke kao da je rešen na neki veliki podvig, a zatim rekao tiho, jadno i plačevno: v>Pa zašto mene, gospodine? Ja... ja sam niko i ništa!« — i to je govorio jednom pohcajcu u uniformi koji je bio zbunjen, umoran i uplašen bar isto toliko koliko i on sam.

U tu lomljavu utonulo je i sa njom otišlo i sve ostalo što zvuči i ječi, sve do najtiših i najskromnijih ljudskih šumova. Tiho zveckanje pribora kojim je u veselom restoranu pojeo poslednji ručak na slobodi, nožem i viljuškom, za prostrtim stolom, kao čovek. I pljuskanje vode kojom se umio ujutro onog dana kad je uhapšen. I njegovo poluglasno, zadivljeno, izazivačko »ah!« koje je istog jutra dobacio nepoznatoj devojci na Obah, poslednjoj ženi koja je pored njega prošla. Cak i njeno nasmejano ćutanje u kome i nije moglo biti glasa, ali je bilo nekog slatkog odgovora.

Da, svi su glasovi sveta potopljeni i ućutkani. Jer ko ovo zvono jednom čuje, taj ogluvi zauvek, za sve ostalo, pa i za glas toga zvona samog. Jer on više i nema sluha, nego pretvoren u jeku zvona putuje sa njom, i sam kao zvuk u bujici zvukova, koja biva sve veća i sve brža. Izgledalo je da iz zemlje izvire. Osetio je kako je ispod njega snažno i strelovitom brzinom potekao zvučni ćilim i potkinuo ga s nogu u istom trenutku. Pomislio je da se odupre, da održi ravnotežu, ali dalje od pomisli nije došao. Podigao je ruke ka ušima u slab odbrambeni pokret, ispravio se u celoj svojoj visini, pustio neki tup, jedva čujan glas, i u istom trenutku pao nauznak. Pri padu je udario desnom rukom o jednu od onih malih stolica bez naslona i prevrnuo je. Ispunio je ceo slobodni deo sobe.

245

Svi su poskakali na noge. Neki su ostali tako, ukočeni, dok su hrabriji i prisebniji pritrčali oborenom mladiću, koji je ležao nepomičan, ali sav zategnut kao da bi svakog trena mogao da skoči. Videlo se da mu mišići na vratu grčevito podrhtavaju, a na ustima se pojavljuje bela pena, kao gusta sapunica.

Stali su da se dižu, sudaraju i ukrštavaju glasovi.■— Podignite mu glavu!— Ne dirajte ga!— Ne vodom. Ključ dajte! Sta bilo gvozdeno tražio je

neko, iako je bilo jasno da gvozdenih predmeta ovde nema.Ti glasovi su se mešali sa oštrim i drhtavim cili-kom

alarmnog zvonca, koje se neko setio da prtisne.Prošlo je dosta vremena dok je došao dežurni stražar, a još

više dok su mladića, koji se sada trzao i kidao, mogli da prenesu u tamničku bolnicu.

Ljudi koji su ostali u ćeliji ćutali su još nekoliko trenutaka kao okamenjeni, u strahu i neprilici, a onda su počeli odjednom da govore svi o svemu. Sta je to što je ovog snažnog mirnog mladića tako odjednom pokosilo? Da li je to epilepsija? Sta je trebalo uraditi, a šta nije? Sta sve može dalje biti sa njim? — Razgarala se duga i uzaludna hapšenička raspra bez kraja i smisla.

Još nekoliko dana razgovori su se kretali oko nastupa koji je onako neočekivano oborio visokog dobroćudnog studenta. Ali prošla je jedna nedelja, pa i druga; mladić se nije vraćao; o njemu se govorilo sve rede, sve manje, pa najposle i potpuno prestalo. Jednog dana neko je na šetnji u dvorištu saznao da je mladić odveden iz zatvora, kao težak bolesnik, ali niko nije znao kuda. Još jednom se tada povela reč o njemu i njegovoj bolesti, ali je razgovor brzo ugasnuo, jer nije nalazio hrane. Nad visokim mladićem sklopilo se vreme kao mutna voda i odnelo ga iz čelije br. 115, daleko i nepovratno.

SUNCE

Krajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje. Kad ga je stražar posle dva sata doveo natrag, nastalo je u ćeliji 115 malo uzbuđenje, spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelija žudi za uzbuđenjem i promenom. Jedni su ga gledali ispod oka, drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i otvoreno.

•— Kako je bilo?— Dobro! — odgovarao je mladić, jedući ohlad-nelu i

crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu.— Đavola dobro! — rekao je kao jeka starački glas negde

iz ugla.Ali mladić nije obratio pažnju na pakosnu pri-medbu;

njega je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši bili su mu zažareni, osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da govori. (Tek kad mrak padne i kad ostane sam u svojoj postelji, poče-će noćne misli da u svojoj crnoj svetlosti ispituju sve što je rekao i što nije rekao.)

Deset ljudi u ćeliji našlo je bar neki nov povod za razgovor i nastojalo je da ga iskoristi što bolje. Mladić je veselo odgovarao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj starac iz ugla. U trenutku zatišja, on je rekao suvo i neprijatno:

— Nego, pakuj se ti, mladiću; tebe će da pre-meste.

II i

246 247

pita neko od onih— Sto da ga premeste? koji

mrze starca.— Zato što je propis takav. Čim počnu da ispituju čoveka,

oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška. Ali premestiće te sigurno.

Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu.Premestili su ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što

uvek rade. Rumen onizak stražar pojavio se na vratima.— Vi! Pakujte se!Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta na

Ijuljašci. Starac iz ugla kašljucnu. Stražar viknu:— Sta me gledate? Pakujte se. Brzo, brzo!Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod

pazuhom. Nespretno se okrenuo i rekao »zbogom« ravnodušnom društvu.

— Vorwarts!' — Marš!Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom

slušao tupu jeku koraka, svojih i straža-revih. Ja-ti! Ja-ti! Već posle nekoliko prvih koraka njemu se činilo da je svet samo dugačak hodnik, a jedini mu stanovnici on i njegov stražar. Jedini znaci života, bat njihovih koraka — ja-ti, ja-ti — i slaba jeka kojom im odgovara prazan hodnik i koja se sastoji od dva a, jedno dugo i tamno, a drugo kratko i svetio: a-a, a-a!

Spustiše se za dva sprata. I opet dugačak hodnik, potpuno sličan onom gornjem, samo kao rđav brat, tamniji i zagušljiviji. Zdesna, retki prozori sa rešetkama i gusto pletenom žicom, a sleva, pokovana vrata na ćelijama.

— Haalt!^ — viknu stražar, kao da predvodieskadron konjice.

' VonvSrts! (nem.l — Napređ! 2 Halt (nem.) — stoj!

(Podležući jednom naročitom, bizarnom i uzaludnom načinu mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić je mislio: Ovaj viče bar deset puta jače nego što je potrebno. Znači da u toj izlišnoj vici troši 1000 posto energije više nego što je potrebno da se jedan nenaoružan i pokoran čovek zaustavi u hodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova stalna stražarska dernjava ne samo da vređa nego boli i slabi hapšenika kao udarci ili stvarno puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke oko ovog važnog i složenog aparata koji se zove tamnica plaćamo mi, hapšenici. — Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i spusti trenutno u njemu završetak te misli: ovi ljudi koji su pravi, časni, naoružani i plaćani, žive, žive moralno i materijalno, od sužnjeva koji su po slovu zakona krivi, bednici bez časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na mestu, u ovom trenutku, očigledno i za ceo svet, ali za njega je to bila živa, strašna i jasna istina, utoliko strasnija što je nemogućno objaviti je i dokazati. Sta biva, pitao se mladić, od takvih saznanja koja blesnu trenutno i umru u čoveku ili sa čovekom, a ipak bi bila od neke važnosti za sve ostale ljude?)

Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažlijvo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reci vrata za mladićem, koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.

Ćelija je bila malena, ali sa dve železne poste-. Ije između kojih se jedva moglo proći, i dve stolice od nebojene čamo vine.

Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju uzduž i popreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju.

248 249

Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpo-če prvo popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe.

Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč Pažnja je bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe, i kad je već izgledalo da je došlo do vrhnunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne dešava.

U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči. Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagleda u te ruke što miruju na kolenima, počinje da zamišlja da su to nečije ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamničene s njime. Tada samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućeg trenutka pogled mu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija, osuđena unapred na beznadan pad.

Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je naj-pre i ugledao sunce. Ne sunce s&mo, jer ono ne do-

pire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredni odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva pri-metnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.

— Jedno je sunce. Jedno isto svuda.Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reci

pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nas-mejanu grimasu čoveka koji je preplavljen i zas-lepljen jarkom, neizdržljivom sunčanom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda — peva.

Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidlijvo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce — u isto vreme i tečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu, sa žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i nepresušno — sunce.

— Postoji samo sunce — govorio je sam sebikao pijan, misleći kako bi se te reći mogle pevatikao melodija.

Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odblesak toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao, glas, pokret, ime.

Sad to zna jasno i bez dvoumljenja, kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. Eto, to je

250 252

našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek istu misao i istu melodiju.

O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobodnim i prostranim, iza one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje preleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo, izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!

Uistinu, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo, pod teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko, i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom čudnom, opet sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktaja, ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu.

Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja ćelo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutarnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog, nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu ne prestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušno.

Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljo-canje brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme spavanju. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu, odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, sanjajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastično odevene ljude i žene kako

ise suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.

A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje, bio probuđen oštrim i hladnim zvukom hapsanskog zvona, čudio se, bez bola i ogorčenja, što je noć puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez zračka i videla.

252 253

PREDVEČERUJI CAS

Pisar bosanskog izaslanstva Dražeslav seđeo je za uskim stolom, a sa druge strane dubrovački lekar, Italijan, koji ga leci i obilazi svaki drugi-treći dan, ovalčo predveče.

Pisar je krupan i težak čovek u četrdesetim godinama, zarastao u kosu i bradu, sa tamnim podočnjacima u bledom, podbulom licu. A lekar, čist i sitan a živahan starčić, rumena lica i svetlih plavih očiju.

Svojim nepravilnim dubrovačkim govorom lekar je sipao profesionalne savete, a pisar se, sklapajući povremeno oči od umora, pravio da ga sluša. On je posvršavao sve što je danas trebalo da bude urađeno i sad — dok se dubrovački dan, prolećni a siv, polako bliži kraju — može da misli samo o svom umoru i nezadovoljstvu. Umoran je od nezadovoljstva, a nezadovoljan i samim sobom i svim oko sebe. Ima više od godine dana da ga ne napušta neka mrzovolja koja samo raste. I sve mu više izgleda da se iskvario i zamračio život, svuda, tamo gore u Bosni i ovde na moru.

Da, i ovaj Dubrovnik, i on se menja, možda manje primetno, ali i on nagore. Eto, ni vino nije više što je bilo. Nekad je ono posle druge dubrovačke kupe počinjalo da peva u njemu i da ga, kao krilat oganj, obasjava i podiže od zemlje. Niko mu tada nije bio ravan, niko potreban. Sam sa sobom je

vodio duge, vesele razgovore. Vino je kliktalo. A sada, posle pete — i ne progovara. Kiselo je, peče na oži-čici, izaziva crne misli, bezrazložnu ljutnju na ljude, i nesnosnu štucavicu. Cak ni san ne donosi, nego eamo tup dremež. Sve se izmenilo i izopačilo.

Doduše, ovaj dubrovački medik, bezočan Kala-brez, meketav kao jare, uverava ga, evo, u protivno. Govori cinički. Varaš se, kaže, sve je isto u svetu oko tebe. Manje-više isto. A glavna promena je u tebi. Ne valja ti crna džigerica. Natekla je i zadebljala. Eto, to je! Zbog toga ti sve crno vidiš. Sve ti pada teško, sve izgleda podozrivo i nesavršeno, veće i opasnije no što je. I još da ti kažem, i po deseti put: sve je to od pića. Nego trebalo bi da već jednom poslušaš što ti govorim. Nije za tebe usoljena bosanska jarčevina ni vino sa Sipana, kojim suviše često a uzaludno gasiš žeđ, nego treba da piješ trave koje sam ti dao i da jedeš obarenu ribu i blitvu na ulju. Tako se hrani, miruj, a izbegavaj svaku brigu i suvišno razmišljanje, i ozdravićeš posigurno, i svet će u tvojim očima biti opet onakav kakav je bio. Ako ne poslušaš, bivaće sve gore, i završiće se kako ne valja.

Gleda ga sa mržnjom. Gadi mu se kad čuje o tim travama i o morskoj ribi, najgoroj hrani. Pa onda: da ne razmišlja? A on je za ćelo vreme dok mu je lekar drobio o mirovanju, o vinu, jarčevini i travama, nastavljao u glavi svoju misao.

Ono, pravo govoreći, istina je! Bolestan sam i slab, teška zlovolja izjeda me iznutra i koči spolja, jedva nalazim snage da posvršavam neophodne poslove, a zamaram se i mučim posmatrajući neprestano sve oko sebe i misleći o svemu, oštro, brzo, neumoljivo — i ko zna da li tačno — kao da sam za sve vezan i za sve odgovoran. Evo, ova napola gola uzvisina, sa tamnozelenim vrtovima i površinama puste, spečene zemlje u prevojima sivog krša.

254 255

stoji odvojena, na ulazu u grad, nekako kao proka-žen čovek, krivac. Ovo je najvetrovitija i najne-plonija tačka Duhovnika. Tu ne raste bujno i raznovrsno drveće kao na drugim mestima, nego pa-tuljkaste pinije sa očajnički zgrčenim granama, izvi-janim u ritmu i pravcu severnog vetra. Mrke na krševitom rtu, pognute sve u isto:3 pravcu, one izgledaju kao okamenjen poslednji zamah sinoćnjeg vetra, kao notni znak njegovog crnog fijuka koji je tek negde pred zoru prestao. Nakazne su i — čvrste. Život im ne vredi mnogo, a smrti im nema.

Eto, na takvom je položaju ova »kuća gospodina bana« u kojoj odsedaju bosanski poslanici i drugi državni ljudi sa pratnjom, i u kojoj ga ovaj dubrovački lekar sada muči svojim brbljanjem. Visoko postavljena prostrana građevina od kamena, na sprat. Ona je dobro građena i skupo plaćena dubrovačkoj gospodi mučnim bosanskim parama, pa ipak nije dorasla ostalim gospodskim kućama dole u gradu. Da pitaš zašto, odgovora nećeš lako naći. Izdvojena je i kao stidljivo povučena — stidljivost bez otmenosti! — a otkako su je Bošnjani kupili, izgleda i njima samima kao da je primila nešto od njihove prostote i neskladne nemaštine, i da odudara od gosparskog prirodnog dostojanstva drugih zgrada. Ah, to njihovo prokleto dostojanstvo! I lako je kao pahuljica na nečujnom letnjem dašku, i teško kao zlato i čelik, sliveni u nerazdvojnu celinu, i jasno kao vedar dan na moru, i zagonetno kao bolest i smrt. Iako potiče od bogatstva, ono se novcem ne može kupiti. Jer ni pare nisu, izgleda, iste. Vrednost jednog dukata zavisi, pored ostalog, i od toga u čijoj se ruci nalazi.

Da, takvi su manje — više svi ovi stanovnici primorskih gradova. Vesti, hladni, uznositi u svojoj ne-dostižnosti, kao da iz ove slane vodurine, razlivene u neljudskim količinama, iz ovih razjapljenih vidika i bezočnog, nepodnošljivog sunčanog žara crpu ma-

gičnu snagu i čarobnu lakoću koje se ne mogu ni kupiti ni oteti ni naučiti. Kao da su neki nevidljivi, skupoceni deo sebe zapisali zlim silama i po tu cenu kupili sjaj života, skladnost pokreta i lepotu oblika, svuda, u svemu, jednom zasvagda.

Takvi su. Možeš sve učiniti da im se približiš: i kupiti palatu po skupu i preteranu cenu, i postati građanin njihovog grada, sa svim naslovima i pravima (bar na pergamentu sa grbom i pečatom!) i primiti njihova pravila ophođenja, i oponašati govor, i odevati se kod njihovih krojača — ali izjednačiti se sa njima ne možeš. Jer kad sve to postigneš, tek onda vidiš koliko ima od tebe do njih, od Bošnjaka gorštaka do Primorca gospara.

Ali o tome ne vredi duljiti, jer takva razmišljanja kraja nemaju. (A može biti zaista da i zdravlju škode.) Razmišljati o tome, to je kao okretati među prstima glatko i okruglo zrno njihovih broja-nica i tražiti na njemu neku novinu i promenu. To oblo zrno i podseća me na jednu takvu stvarcu koju sam video nekad u Dubrovniku, na glatku i pravilnu bledožutu loptu od takozvane slonove kosti. Iz daleka donesena igračka, iz krajeva gde žive slonovi, čudne životinje džinovskog rasta, sa kljovama od belokosti. A ta lopta je tako majstorski rađena, zaobljena i uglačana, da je možeš okretati satima, do zamora, do očajanja, tražeći na njoj nešto novo, a ona je uvek ista, sa svih strana i u svakom položaju. To se zove uglađeno! Čudo! Pa ipak, nešto ti ne da mira, i ona sama te mami i vara i nagoni da je i dalje premeštaš, okrećeš među dlanovima, i da joj tražiš drugojači položaj, za koji znaš da ga ne možeš naći, kao neki nov oblik koji ne postoji, ili otkriće koje ne nastupa.

Pitao sam Dubrovčanina koji mi je pokazao tu retkost: «-Cemu služi ova stvarčica?« (Iz iskustva sam znao da sam uvek pogrešio kad god bih pokazao svoju radoznalost i upitao ih štogod. Ali, eto, preva-

256 li — Kuća na osami 257

rih se!) On me je samo pogledao. Videlo se da me prezire i da sam mu smešan zbog toga pitanja. I najposle je procedio nešto kao odgovor. Čemu služi? Pa ne mora baš svaka stvar da služi nečem. Može biti — onako. Ne pitam ga šta bi to moglo da znači »-onako«, jer vidim da se objasnili ne bismo nikad ni do-veka. Eto, takva je ili slična i ta stvar sa primorskom veštinom i uglađenošću i našom grubošću i nespretnošću — stvarna i neporeciva, ali obla i glatka, bez rešenja i odgovora. Onako! Možeš da je okrećeš do nesvesti, sve uzalud. Osećaš je na svakom koraku, a ne možeš je ni objasniti ni ukloniti. I kivan si zbog toga i na sebe i na njih, iako to ne bi nikad nikom priznao. Ni samom sebi. A sakriti se ne može. Bar ne pred sobom.

— Ne može! — rekao je odjednom tiho.Ta poluglasno izgovorena reč, koja je pobegla iz njegovih

misli i prekinula lekarevo pričanje, uzbudila je starca neobično. Počeo je da viče na svog pacijenta.

— Kako? Sta »ne može«? I zašto »ne može«? Ne može da drži običnu dijetu! Sve čovek može, ako hoće da živi, a mora da živi. Mora!

— Pa dobro! Dobro, eto, da živim! — otezao je Dražeslav rasejano i neubedljivo, braneći se, kao od napasti, od nasrtljivog lekara i od razgovora o lečenju i životu.

U sobi je počeo da se hvata mrak. Cim je to primetio, lekar je skočio i stao da se oprašta. Dražeslav ga je ispratio, najpre do kućnog praga, a zatim, neočekivano, i preko lepo popločanog dvorišta, sve do kapije. Tu su se još jednom pozdravili i lekar je strogo i usrdno ponovio svoje savete i preporuke.

Crveni sunčev zalazak, tamo negde na moru, probio je oblake i iznenada obasjao ceo grad posrednim, zagasitim sjajem. Stojeći na otvorenoj kapiji, Dražeslav je gledao za kočopernim čičicom kako živahno odmiče niz strmu ulicu i tone u rumenom

dubrovačkom sumraku. Bio je miran i odjednom odobrovoljen. Nije mu se vraćalo u kuću čiji su prozori bili mračni. Ovde je svežije i svetlije. Svežina je mirisna, poslednja svetlost još malo ružičasta. A nečeg kao muzika ima u predvečernjoj tišini. Nji-šući se lagano, zajedno sa otvorenim krilom kapije, Dražeslav je mislio.

U stvari, lep je ovaj kraj i dobro je ovo blago podneblje, nisu tako rđavi ni ljudi, a drag mi je gotovo ovaj doktor gunđalo, koji tako brine o meni kao da su u pitanju njegovo zdravlje i njegov rođeni život. Još ću zažaliti za svim ovim kad se, za koji dan, vratim u Bosnu i nađem među svojima. Tako je bivalo posle svakog povratka. Znam, odbolovaću svoj boravak u predelu blage zime i slanih voda, kao neobjašnjiv greh. I osetiću se pomalo ali bolno tuđ svom rodnom kraju, zbog kojeg sam se toliko osećao strancem i usamljenikom u zemlji pod južnim nebom.

Tako nas život, kolebljive i nedosledne, obmanjuje i zanosi, pa trezni i razuverava, pali i gasi, zagreva i rashlađuje. Tako nas kopno i more dodaju jedno drugom, bacaju i mrve i troše i glačaju, bez cilja i vidljiva smisla.

Tu se Dražeslav trgnuo, otimajući se razmišljanju u koje je opet bio počeo da zapada. Pažljivo je zatvorio vrata. Dvaput je obrnuo u bravi veliki i teški ključ, a zatim ga zadenuo za pojas, i krenuo put kuće u kojoj je toplim sjajem već treptala zapaljena uljanica.

258 17* 259

DVA ZAPISA BOSANSKOG flSAKA DRAŽESLAVA

Čini mi se da dobro poznajem ove Dubrovčane, gospare i trgovce, redovnike i moreplovce, pa čak i obične pučana. U ovih petnaestak godina, šest puta sam silazio u njihov grad, kao pisar, sa našim pregovaračima, i tu provodio nekad kraće a nekad i duže vreme. Slušam ih kako govore, posmatram ih kako izgledaju, kako se kreću, i nastojim da proniknem u njihove misli, u poreklo njihovih zakona, navika i predrasuda. I neprestano moram da mislim o njima, kao da sam plaćen za to i zbog toga jedino i došao ovamo. To mi pokvari mnogo zadovoljstvo i zagorca mnogi čas.

Ovo je vrsta vodozemaca. Živeći kroz naraštaje na kopnu i na moru, i njihov način mišljenja, i njihov govor, i sve što za sebe i oko sebe stvaraju i čine — sve je to postalo dvojako, dvosmisleno i dvolično. Za sve su sposobni. Plivaju i rone, trče i penju se uz drvo; samo što ne lete; dišu na pluća, ali i na škrge; kad treba, ne dišu uopšte; u svašta se pretvaraju i svakim imenom nazivaju, a ipak uspevaju da ostanu ono što su. Svemu su dorasli. (Naša gospoda se dobro oznoje kad sa njima pregovaraju!) U svakoj prilici i svakom položaju znaju šta treba. Kad ih pogledaš, sve je na njima i oko njih moćno i snažno, uredno i lepo, a ipak nekako kolebljivo,

neuhvatljivo i neshvatljivo. Po strogim zakonima i osveštanim pravilima se vladaju, sve im je predviđeno i utvrđeno, a pored svega toga — kao u snu žive. Ponašaju se kao da će večno trajati, a stalnosti ne poznaju. Još najstalnije što imaju to je kolebljiva vrednost njihovog novca. Takav kakav je, on je tvrđi od gradskih zidina; za njega žive, nad njim lebde, u njemu jedino neće nikad da prevare i ne mogu biti prevareni. (Tako traže drevna trgovačka i novčarska pravila!) I sunce ponekad pomrča, a perper u džepu je perper. On je za njih stalnost i mera stalnosti svih stvari i odnosa.

Sve ostalo je u njih tako da može i biti i ne biti. Sve se može recima izmeniti, brisati iz života i ponovo vratiti u život. Stalnost se utvrđuje zakonima, a ti njihovi zakoni su stalno u službi prilago-đavanja promenljivoj stvarnosti. A promenljivost je načelo ovog života na dva elementa, na zemlji i vodi. I dok te tvoj dubrovački pregovarač ubeđuje u nešto, nikad ne znaš da li govori s kopna ili s mora. Ne znam da li i on sam baš posigurno zna. Mislim da ne. Dok sediš sa njim na kamenoj klupi, pored tvrdog zida njegovog palaca, i pregovaraš, učini ti se odjednom da ste se neosetno navezli na more i da već plovite, a to znači da ti veslaš, a on kormani u pravcu koji samo on zna. Vozi te kud hoće. A čim si se sa njim ukrcao, odmah si se osetio izgubljenim j nemoćnim. Jasno ti je da ste prešli na neverno tle na kom će se po svoj prilici sve dobro i pošteno svršiti, ali na kom isto tako ništa nije nemoguće ni isključeno, a svaka šteta može biti samo na tvoj račun. I to sve bez sile, na lep način, i po zakonu.

Njihovi brodovi su drveni i pokretljivi, ali svaki i najmanji od njih nosi sa sobom u svet nešto od snage i tvrdoće njihovih palaca i hridi u koje su ukopane. Tako se oni drže i dovijaju u životu. Jednom nogom na svom kopnu, drugom na svom brodu,

260 262

ovaj grad se otiskuje sa malo snage daleko napred. To je u početku njegove istorije moralo izgledati opasno i neverovatno, ali se zatim pokazalo da se može i tako živeti, i dugo, i dobro. Dugo? Da. Dobro? Ne. Dobra tu, ako ćemo pravo, nema mnogo. Doduše, bogati su i čuveni, na svoj način i ugledni, i gordi na svoj ugled, ali šta vredi kad su sve to morali suviše skupo da plate? Da bi se održali i da bi bili ono što su, i što misle da su, morali su da stiču, i to brzo i neprekidno, kao što dišu. Svašta znaju i svega imaju, ali sve je to, pre ili posle, moralo da služi sticanju. Ono im je postalo drugom prirodom. Misliti, znači za njih misliti na sticanje (ili gubitak, svejedno). I ta misao se s vremenom uvukla u njihove naj:>Jcrovitije želje i postupke, u njihove ljubavi i mržnje, u njihove snove i molitve. Pa sad se ne razbiru pravo sami u svojim mislima ni osećanjima, ne znaju kad su lukavi i gramžljivi a kad nisu, i ne mogu više da budu velikodušni ni pravi ni onda kad im to treba i kad bi zaista hteli.

Tome treba dodati preteranu štedljivost, koja je, priznajem, nerazdvojna od njihovog načina života i neophodna, ali koja se brzo pretvorila u nezdravo tvrdičenje. I ovde već sada gotovo da nema otvorenog pogleda, ni pružene ruke, ni slobodne reci, osim po izuzetku, a još malo pa neće biti ni nesebične pomisli. Njima se dešava ono što se dešavalo uvek u takvim prilikama, po svim primorskim gradovima i republikama: da mnogi od njih postignu ono što su hteli, a izgube sebe. Ta njihova strast pre-rasla ih je već toliko da je, na kraju, njihova želja za sticanjem stekla njih, zajedno sa svim onim što su po tešku cenu stekli.

Tako ih ja gledam i takve ih vidim, dok živim ovde među njima.

II

Napuštanje rodnih planinskih predela i silazak na more izgledaju nam, u prvi mah, kao stvari izuzetne doduše, jer to ne čine mnogi, ali ipak prirodne i ne naročito teške ni opasne. Istina je da većina naših ljudi živi i umire tu gde se začela i rodila, ali ni putovanje nije neko čudo nečuveno. Putovati ne znači biti čudovište, još manje: biti izgubljen ili mrtav. Ne. Pa ipak, opasnosti su veće i promene teže nego što to predviđamo kad napuštamo zavičajni kraj i zamenjujemo ga drugim, u kom je sve drukčije, i to više nego što se nama u prvi mah čini.

Ko ostane da živi i vek provede u rodnom kraju i zavičajnim prilikama, tome se na život taloži naročita zaštitna skrama, zaodeva ga i pokriva naslagama i bojom vremena u kome živi zajedno sa onima sa kojima je krvno vezan. A odlazak u drugu zemlju, sa drugačijim prilikama, razgolićuje nas, vraća na mladalačka nesnalaženja, u doba prvih iskustava: ne podmlađujući nas stvarno, produžuje i bogati naš život; uvećava našu telesnu i duhovnu pokretljivost, a troši nam brže snagu. U svakoj od tih promena ima nečeg lepog, ali neprirodnog i rizičnog.

Silazak na more veća je pustolovina nego što mi u našoj lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama. Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske obale; tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti. Tome treba samo još dodati more, veliku količinu slane vode, sa neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.

Ali nije tako. Ubrzo, mi počinjemo na sebi i u sebi da primećujemo promene. Krug naših intere-sovanja biva širi, ali i manje određen i siguran. Lice u lice sa tim modrim ogledalom koje je stalno pred nama, mi počinjemo i prema sebi i prema drugima

262 263

da se ophodimo više svečano i manje uzdržano. Širina nas zavodi. Osećamo potrebu da i u govoru pro-menimo neku reč ili dužinu jednog sloga, prilago-đavajući se novom ritmu govora oko nas. Vrlo vero-vatno da se i u našem hodu i u pokretima

može pri-metiti neka novina. U naš način mišljenja ulazi iz-vesna jasnost i vedrina, poslovima pristupamo mirnije, i čini nam se da ih svršavamo lakše i brže. Ali i kad ih obavimo sve kako treba,

ostaje u nama nelagodnost koja nam kazuje da stvar nije izvršena dokraja, da kopneno zaleđe koje smo ostavili iza sebe traži od nas još nešto. I to osećanje duga i obaveza, koji se gomilaju,

prema izneverenom kopnu taloži se u nama i pretvara, s vremenom, u stalnu potištenost.

Ni način našeg odmora i spavanja nije više isti, kao ni priroda naših snova. Elementi mora, koje stalno unosimo u sebe, sa hranom, pićem i disanjem, menjaju nas kao kuću u kojoj se od podruma do tavana vrši veliko čišćenje i spori, neshvatljivi, ali stalni preobražaj. Kad ostanemo sami sa sobom čudno nam je i zbunjeni smo, kao u društvu neželjenog stranca. Predveče, kad se za trenutak okrenemo ka planinskim lancima koji su rumeni od zapadnog sunca, a iza kojih je Bosna, javlja se lak strah u obliku pitanja: Kud smo to zašli? Kud ovo sve vodi? Bojazan da se nismo, možda i neosetno, već ukrcali na ove njihove lađe koje su im preče od kopna, da sa ovim ljudima, koji kao i da nemaju ko-rena, i ne znajući već brodimo po nepoznatim zakonima ka neizvesnim ciljevima. Prekor i kajanje. Pomisao da smo se suviše dugo zadržali, da se valja vratiti tamo otkud smo svi došli i da će za sve ove podvige i promene trebati nekom polagati račun. Kome? Kakav? To, naravno, ne znamo, ali zebnju osećamo. Malo-malo, pa se opet zapitamo može li ovo zaista biti i ostati ovako, sve lako i jednostavno, lepo i slobodno, a bez posledica, odgovornosti i obračuna

264

tamo gore, po nekom kopnenom, zavičajnom ključu i računu. Odsustvo briga i teškoća počinje da nas zabrinjava i da nam pada teško. Sve češće pomišljamo na neminovni povratak, a sve nam teže izgleda njegovo izvršenje, i u daljini već se nazire dan kad bi povratak mogao postati nemoguć, a ostati nam samo nepodnošljiva, prekoma pomisao na njega.

Naravno da se mi, po svršenim poslovima, vraćamo u svoju zemlju, svojima. Ali tu ne nalazimo mira ni zadovoljstva. Naprotiv. U nama nastaje novo obračunavanje, samo u obrnutom smeru. Stvarno, ono je otpočelo već na prvom konačištu među planinama, na povratku. I sad nam ostaje da tu, kod svoje kuće, nevidlijvo ali stvarno, odbolujemo svoj dugi boravak u predelu blage zime i velikih slanih voda, lakših navika i lepših oblika, kao neobjašnjiv greh. Tu nam je sada neprestano pred očima naličje one potištenosti koja nas je mučila dok smo bili na moru. Sad nam se stalno čini da smo nešto zaboravili dole na toploj obali, da smo imali pa izgubili neobičan poklon neke buduće sreće. Sve nam izgleda kao da smo mogli postati nešto drugo (a drugo, to je lepše i savršenije!), da smo to, kao u snu, za nekoliko trenutaka zaista i bili, ali da smo se probudili i, evo, našli opet pod starim i strogim zavičajnim nebom u boji svakodnevice, sa nejakim suncem kome se uvek žuri. I kad vidimo crn žilav borić uz sivu liticu, sve se prisećamo da on ima tamo dole rođenog brata, slobodnijeg, lepšeg, vitkijeg. I kad izgovorimo ili čujemo neku reč, mi u tom trenu često pomislimo da se ona izgovara, i tamo, ista ovakva kakva je, pa ipak glađa i drukčija, radosnija i lakša za onoga koji je izgovara, a jasnija i prijatnija za onog koji je sluša. Razlika je samo u boji ili dužini jednog samoglasnika, ali u tom samoglasniku je lepota jednom viđenih primorskih predela i izgubljenog raskoša primorskog sveta. I susreti i dodiri sa našim bosanskim ljudima izazivaju u nama nelagod-

265

na poređenja. Cesto nam se učini da iz njihovih gor-štačkih reci i pokreta biju šumski mrak i planinska čamotinja. Težina i strogost u svemu, a ne vidiš čemu ni zašto, kad je očigledno da se može živeti i lakše i jednostavnije i bezbrižnije. Blaže i pravičnije počinješ da sudiš Primorce i njihov način života, a cena kojom taj život plaćaju ne izgleda ti više previsoka; skuplja i teža čini ti se neveština i krutost oko tebe. Njihova ugladenost sad ti, u sećanju, ne dolazi više ni čudovišna ni odvratna, i odjednom te povuče želja da opet udahneš dah slanih voda i ugledaš otvorene i pitome predele bez zloslutne tajne i pretnje u dnu vidika, da još jednom vidiš sitne i lomne umetničke predmete koji ne služe ničem do nasladi očiju, a koji nisu tako izlišni i nepotrebni kao što to na prvi pogled može da izgleda našem gor-štačkom oku. I dešava se, bilo u snu ili na javi, da taj primorski svet, koji ti je nekad izgledao kao sme-šna i grešna igra, iziđe ponekad preda te, i to ceo odjednom, i povuče te potajno ali snažno da se i ti malo poigraš te igre, pa ma posle morao zbog toga opet osuđivati i njih i sebe.

Tako, dok gledaš zamornu, sivu bosansku golet, čezneš za Jugom i kaješ se zbog svojih brzopletih i pogrešnih sudova o moru i Primorcima. I, eto, sad si pomalo, a bolno, stranac u svom rodnom kraju zbog kojeg si se, tamo dole, u predelima pod blažim nebom, isto tako osećao usamljenim tuđincem.(u ranijoj verziji nadovezuje se još:) Tako nas život, kolebljive i nedosleđne, obmanjuje, zanosi i razuverava. Tako nas kopno i more dodaju jedno drugom, i mrve i troše i glačaju, bez cilja i vidljiva smisla.

289

KOD LEKARA

Stenograf Đorđe Pejak otišao je tog dana zaista lekaru, poznatom psihijatru. Kao obično što biva, izvršenje odluke na koju se dugo skanjivao i rešavao bilo je lakše nego što mu je to ranije izgledalo. Se-deći u čekaonici, on se sada preslišava kako će što kraće i što jasnije (a ipak što laskavije po sebe) ispričati lekaru svoj slučaj.

Navršio je nedavno četrdeset drugu godinu života. Nikad nije bolovao. Puši preterano, ali alkohol pije umereno. Umeren je i u svemu ostalom, samo žensko društvo voli možda i suviše. To — da. I radi mnogo. Takav mu je posao, a mnogo mu i treba za život. Za roditeljske grehove i osobine ne zna, jer je rano izgubio oca, a majku i ne pamti.

Tako je ponavljao u sebi odgovore na pitanja koja bi mu lekar mogao postaviti.

Pejak je bio ono što se zove lep muškarac srednjih godina, neobično visok, dobro odeven i nego-van. Izraz lica usredsređen i miran. Živi kao samac, neženja, važi kao imućan čovek dobrog ukusa, koji voli ozbiljnu muziku i ima samo bezazlene strasti kao što su: plivanje i veslanje, amaterska fotografija i, zimi, skijanje u slovenačkim planinama.

Odavno radi svoj posao kao jedan od najboljih stenografa ne samo u ovom gradu nego u celoj zemlji. Zaposlen je u velikoj državnoj ustanovi, a pored toga radi na raznim kongresima, sastancima i godi-

267

šnjim skupšitnama. Zna nekoliko jezika. Svoj posao je već počeo kao majstor i ubrzo je došao do takvog savršenstva da ga ni on sam nije mogao prevazići, kao što ga drugi nisu mogli dostići. Niko ne bi mogao reći u čemu je tajna njegove veštine. Sam nije nikad o tome razmišljao. Akrobatski je hvatao reci u letu i prenosio na hartiju brzinom zvuka kojom su izgovorene. Pa i pre nego što su bile dokraja rečene. I nikad se ni kod jedne nije zaustavio, nikad se nije zamislio o njenom smislu, o snazi kojom je kazana, ili o nameri koja stoji iza nje. Sve su reci bile za njega jednake; ako su se po nečem razlikovale, to je bilo samo po broju slogova od kojih su sastavljene i po sažetosti i jasnoći stenografskih znakova kojima ih treba preneti na hartiju. Svi predmeti ljudskog znanja i zanimanja za njega su bili jednaki, kao i sva raspoloženja i mišljenja ljudska, i u svima njima on se snalazio sa istom lakoćom, dok bi ih hvatao i bacao na hartiju.

Tako je godinama snimao beskrajnu reku ljudskog govora, verno i uvek tačno, misleći samo na tu tačnost, a kad bi, isto tako mirno i savesno, izdiktirao svoj stenogram i završio rad, on bi skupio svoje mnogobrojne olovke, oprao ruke, i odlazio za svojim razonodama i navikama.

To je dugo trajalo tako. Pre đve godine osetio je prvi put zamor, nešto kao dosadu. Ništa se nije pro-menilo u njegovom savršenom sluhu ni u hitrini njegovih prstiju, to ne, ali su ga dosada i laki umor nagonili da gleda oko sebe više i drukčije nego što je to dosad činio. Ranije, on je mirno i ravnodušno prelazio preko lica skupštinara i kongresista čije je govore beležio, kao preko bezimenih predela. Sve je video i čuo, a ništa nije stvarno dopiralo do njegove svesti. Sad je, sam ne zna otkud ni zašto, počeo da se zadržava na pojedincima, da im ispituje izraz lica i posmatra pokrete, da razmišlja o njima, da ih dovodi u vezu i upoređuje sa drugim ljudima. I

što je više gledao, sve je više neobičnih i dotle ne-primećenih pojedinosti zapažao. Njegovom odjednom izoštrenom pogledu sad se otkrivalo, na primer, da svakom jasnom i određenom pokretu čovekovom prethode jedan ili više nerazvijenih i neprimetnih pokreta koji su često u suprotnosti sa onim posled-njim, priznatim i svakom vidljivim. Slično i sa recima. Pre je svaka izgovorena reč, jasna i izdvojena, padala u isti mah na njegovu hartiju, bez oklevanja i nepogrešno. A sada se njegov sluh nekako čudno i neprirodno profinio, tako da pored jasne kazane reci čuje i druge, slične ili čak suprotne, koje su joj u govornikovoj svesti prethodile, samo nisu dobile glasan izraz.

Sve to čini skupove kojima Pejak po dužnosti prisustvuje mnogo slikovitijim i zanimljivijim, ali ga u isto vreme i koči u poslu, rasejava i zamara. A to neobično, oštrije zapažanje njegovih čula biva sve jače i na mahove prelazi granice onog što se smatra i zove normalnim. Na godišnjoj skupštini nekog važnog profesionalnog udruženja, kojoj je prisustvovalo oko tri stotine članova, mišljenja su bila jako podeljena i odnosi između članova zaoštreni. Većina je bila naročito nezadovoljna predsedništvom i predsednikom lično. Niko o tome nije još govorio otvoreno i zvanično, ali se čekala samo prva reč ne-zadovoljstva, pa da joj se svi pridruže.

Pejak je prelazio pogledom preko dvorane. Sva su sedišta bila popunjena a sredinom, između njih, išao je, kao razdeljak, uzak prolaz prekriven dugim crvenim ćilimom koji se završavao ispred predsed-nikove tribine. Dok je posmatrao taj uski ćilim, Pe-jaku se učini da njegova crvena boja, na samom početku, tamo kod ulaznih vrata, počinje da treperi, plamsa, da se odvaja, podiže i kreće. Sad se već vidi kako ide dužinom ćilima i kao pramen crvene prašine, pun plamenih jezika, podignut i nošen vatrom, zgušnjava se i raste.

268 269

Taj tamnocrveni oblačak sve se više zbijao i sve jasnije dobivao oblike čoveka koji žustro i napadački korača. Kad je stigao do ispred predsedniko-vog sedišta, on je podigao ruku tako živo da je pred-sednik malo ustuknuo. I upravo u tom trenutku kad se očekivala čovekova prva gnevna reč zbog koje se, valjda, i digao i došao do predsednika — sve se odjednom razišlo. Pejak je trepnuo očima u neverici i pogledao bolje. Svi su skupštinari bili na svojim mestima. Pred izdignutim predsednikovim sedištem nije bilo nikog. Uski čilim sredinom dvorane ležao je, čist i nepokretan, u svom mirnom mineralnom crvenilu. Prvi govornik upravo je tada počeo da biranim recima ali oštro pretresa rad predsedništva. Pejak je nastojao, i uspeo, da se sabere i da ne propusti nijednu reč govornikovu.

Jednom drugom prilikom stenograf je, dok se govornik iskašljavao, podigao glavu i odjednom mu se učinilo da sa zidova teče obilna, bistra voda, i to takvom brzinom da je već idućeg trena poplavila ćelu dvoranu. Sa svog stenograf skog podij uma on je lepo video da su svi kongresisti u vodi, najpre do pasa, a zatim do grla, i da se s očajničkim naporima propinju na prste kako bi održali glavu iznad površine vode, i pri tom zevaju kao ribe.

Kad se prenuo i pogledao oko sebe, nije bilo ni traga od poplave. Govornik se bio iskašljao, srknuo malo vode iz čaše, i produžio govor. Pejak je opet uspeo da uhvati prvu reč i bez najmanjeg prekida nastavi tamo gde je stao.

Takvi i slični, sitniji i krupniji događaji ponavljali su se u nepravilnim razmacima. Pojedini od njih izdvajali su se i ostajali u sećanju kao nerazumljiva senka. Nastavljala se igra čula u kojoj je čovek sve češće slušao reci koje nisu rečene i gledao munjevite prizore koji se nisu desili. U toj igri se ono što nije i ne biva mešalo sa onim što jeste. Pejak se pitao zabrinuto da li on ta svoja viđenja samo u mašti za-

misija ili ih stvarno vidi. Morao je da prizna sam sebi da ima trenutaka kad zaista vidi ono što drugi ne vide; a koga počnu tako priviđenja da obleću, pa ma bila i najbezazlenija, taj ulazi u nemiran period svog života, kao u pustolovinu sa nepoznatim krajem.

Neobični su bili ti na prvi pogled beznačajni trenuci Pejakovih priviđenja. Proleti ispred njega bezoblična senka ili padne odsev stakla u prozoru koji neko negde otvori, a on vidi ljudski lik koji trči ili dragocen, sjajan predmet kako se ruši. I tada se u\ek desi da zaboravi sebe i sve oko sebe, da samo za nemerljivo kratak tren poveruje, i to potpuno, u ono što mu se privida. Već idućeg trenutka on je gospodar svojih čula, čovek svoje stvarnosti, i svestan da mu se prizrelo. Ali posle svakog takvog »iskliznulog« trena on bi se na toj kosoj ravni, na kojoj živi u poslednje vreme, našao bar za korak niže nego što je bio pre toga.

Imao je on i ranije takvih trenutaka, još od prve mladosti, ali oni su bili vezani za izuzetne prirodne pojave, vedri, čak i zanosni, i nisu ostavljali iza sebe ovo ledeno i stravično osećanje zaprepašte-nosti i izgubljenosti. U jesen, kad u rojevima leti i pada lišće u parku; zimi, kad vejavica gustim sne-gom zatvori svaki vidik i uhvati čoveka u svoj kovitlac; u noćima, kad vetar trese prozorima neobičnom snagom, uz neprirodne zvuke. I tada je bivalo da mu se pokoleba zemlja pod nogama i javi pomisao da se dešava nešto izvan reda stvari, da je priroda iskočila iz svog koloseka i krenula novim putevima ili bespućima. Ali nikad mu se ni tada nije desilo da se ceo potpuno izgubi u tom osećanju; uvek je jedan deo svesti o sebi zadržavao, i »dočekivao se na noge«, uzbuđen, doduše, ali čio, gotovo radostan, kao posle zanimljivog a bezopasnog izleta. Međutim, ovo sada nije dobro i biva sve gore. Potresi su sve

270 271

jači, vizije sve punije smislom i sadržajem, trenuci odsutnosti sve duži i opasniji, a vraćanje u stvarnost sve sporije i nepotpunije. U njegovom profesionalnom radu i odnosu sa ljudima stvar se još ne pri-mećuje, ali njega muči i zabrinjava. Pejak je počeo da se pribojava samog sebe. A ono što se desilo pre neki dan na jednom međunarodnom kongresu naučnika koji se održavao u našem gradu, uplašilo ga je dokraja i najposle nagnalo na ovaj korak.

Kongres je zasedao u jednoj od najvećih dvorana. Raspravljalo se mnogo i živo, ponekad čak i žustro. Krupni i punokrvni Skandinavac koji je toga jutra predsedavao morao je s vremena na vreme da opominje kongresiste. Mršavi naučnik na govornici nizao je matalnim ćurlikavim glasom svoje brze reci i kratke rečenice. Svež i odmoran, Pejak ih je dobro hvatao. Sve je teklo prirodnim, uobičajenom tokom. Odjednom se jedna govornikova reč izdvoji i suknu uvis kao raketa, ponavljajući se neprestano, a zatim prsnu, tamo negde u visini, i sa jakom eks-plozijom rasu se u pojedine slogove. Na taj znak, kao na pucanj starterovog pištolja, nastade nemir i kretanje u redovima kongresista, neuobičajeni nemir i neverovatno kretanje.

Ne verujući rođenim očima, Pejak je posmatrao čoveka na govornici. Okrenut ka predsedniku, on je neprestano ponavljao reč kod koje je zastao, i pri tom istezao i duljio vrat, lepršao dugim rukama kao krilima, ukratko: šepurio se i ćurlikao. Zagledan tako u govornika koji se očigledno trudio da liči na ćurana, stenograf nije odmah ni primetio šta se događa u dvorani; a kad je prešao pogledom preko nje, video je da se postepeno ali brzo pretvara u menažeriju.

Govornik koji je tako odjednom sišao s uma, prekinuo svoj čovečji govor i stao da se ponaša kao domaća životinja, dejstvovao je zarazno na ostale članove. Kao da je neko potegao nevidljivu ručicu

i time otvorio branu i pustio moćnu reku dotad nepoznatih energija i oblika, ljudska atmosfera ovog skupa potpuno je izmenjena. Jedan po jedan, kon-gresisti su počeli da se ponašaju kao životinje raznih vrsta i imena. Tu i tamo bilo je još snebivanja i kolebanja, ali gledajući levo i desno od sebe svoje poznate i uvažene kolege kako jedan klikće i kljuca kao detlić a drugi mumla i trapavo korača kao med-ved, i najpribraniji su odbacivali poslednji obzir, popuštali unutarnjem nagonu, i sa očiglednim zadovoljstvom počinjali da zvižde, krešte, urlaju, sikću, zavijaju i rokću poput ptica, sitnih zverki, kurjaka ili veprova. Neki guču ili cvrkuću i njišu se zajedno sa zamišljenom granom na kojoj sede, neki se majmunski češu i protežu, kao da ljudi nisu ni bili i nikad se drukčije ni vladali nisu.

Najduže se savlađivalo i uzdržavalo predsed-ništvo. Ali u jednom trenutku pridiže se malo sam predsedavajući i, na opšte iznenađenje, stade da laje kao krupan bernardinac, dubokim, flegmatičnim lavežom. To ohrabri i najuzdržljivije. Odjednom se pokaza da mnogi od prisutnih imaju savršeno razvijena svojstva vučjaka ili prepeličara ili malog i živahnog foksterijera. Tako se na predsednikov »vau-vau« osu ćelom dvoranom lavež i kevtanje.

U optšoj graji i metežu, iznenađeni stenograf nije mogao ni da zapazi svakog pojedinca. Zadržavao se na onima koji su po obliku i sposobnostima svoga tela u očiglednoj suprotnosti sa životinjom koju predstavljaju. Takvi su naročito privlačili njegov pogled i odlikovali se -mesečarskom smelošću i neo-doljivom komikom pokreta.

Jedan plavokosi i teški debeljko, dobro ođnego-van i sav okrugao, veruje za sebe da je sitna i šarena tropska ptica kolibri. Ispeo se na klupu i pred iznenađenim kolegama skakuće kratkim skokovima, uz tanke otegnute cvrkute.

272 18 — Kuda na osami 273

Neki mrkoput i omalen Orijentalac, ugojen, tr-bušat, kratkovrat i kratkonog, seta sredinom sale, uobražavajući da je vitak, lak i dostojanstven jelen osmak, a visoko uzdignutu glavu okreće čas levo čas desno, svestan da na njoj nosi dragoceni nakit svog bogatog rogovlja. Dok jedan mršav i visok delegat isposnićkog izgleda leži na crvenom ćilimu i jedva čujno rokće i dahće kao pregojena domaća svinja.

Kod nekih se teško može pogoditi, ili se samo naslućuje, koju životinju žele da predstavljaju. (Na primer, onaj što je nalegao na klupu i, nepomičan, zevajući kratko i jednomerno, ćuti kao riba.) Ali svaki igra svoju ulogu ozbiljno i svesrdno, srećan što može da oponaša voljeno živinče i da mu pusti slo-bodna maha.

I ko zna kako bi se dalje razvijao i dokle bi otišao prizor pred Pejakovim očima da se naglim trzajem nije oslobodio svoga priviđenja, bolno i odjednom, kao što čovek izroni iz ludog i mučnog sna. Napor koji mu je za to potreban bio je velik. Javio se bol, kao da mu se čeone kosti zatežu i prete da prsnu i da se rastave u šavovima. Uhvatio se za glavu.

Pred njim se ukazala dvorana sa svojim običnim izgledom. Ni traga od životinja koje je maločas gledao i slušao. Predsednik se bio upravo malo nagnuo preko stola prema govorniku i ljubazno ga podsetio na poodmaklo vreme i na broj govornika koji još čekaju na svoj red. Izduživši vrat i zakrenuvši glavu prema predsedniku iznad sebe, govornik se učtivo iz-vinjavao ćurličući:

— Molim, molim, molim!Očigledno, ceo prizor koji se Pejaku bio ukazao nije trajao

ni pun sekund, onoliko koliko traje vreme između dve prirodno izgovorene reci, a obe te govornikove reci on je uspeo da uhvati na svojoj stenografskoj hartiji; tako, ni greške ni zastoja nije

bilo ni ovog puta u njegovom poslu. Samo mu je srce jače kucalo; to je bio jedini trag neobičnog doživljaja.

Naprežući sve snage, izdržao je do kraja svoga turnusa, a kad je došlo to vreme, mirno je ustupio mesto drugom stenografu i napustio salu.

Otišao je u prostoriju za toaletu, oprao ruke i ovlažio znojno lice hladnom vodom. Srce mu je još tuklo ubrzano. Brišući se sreo je u ogledalu svoj unezveren pogled. Gledajući sebi u oči, pitao se šta sve može doći i šta će mu se još prikazati u po bela dana, u deliću jednog sekunda, ovako kao danas. I da li će ti prizori, kao do sada, trajati samo jedno magnovenje pa se razići, tako da on može još da uhvati iduću reč govornikovu, ili će početi da gubi vezu i doživeti da vidi kako se ćela njegova veština kida i ruši, a on sam tone u svetu privida i ludila? Kud ovo vodi? I dešava li se ovo ikom osim njemu?

Odgovor nije nalazio, samo je osećao strah u sebi kako raste. Tada se resio da ne čeka nipošto nova priviđenja i nove potrese, nego da ode lekaru.

I, evo!

274 18* 275

SUSRET

„Hvalim ti poštenu zimu našu!« To kaže poluglasno, više u sebi, jedan od bosanskih pregovarača. A svi ostali pomišljaju odmah na bosanske zime sa snegom na krovu i ognjem u kući, sa vučjom ili li-sičjom bundom napolju, sa belinom pred očima, sa oštrim vazduhom koji do dna pluća unosi čistu planinsku svežinu. I zajedno sa tim pomislima svi oni, u sebi ili šapatom, šalju u bestrag ovo dubrovačko nikakvo vreme, koje nema prvog imena, jer proleće nije, jesen nije, a zimom ga niko ovde ne naziva.

Tako su govorili ili mislili bosanski ljudi koji su u mesecima februaru i martu boravili u Dubrovniku i vodili duge i zamršene pregovore u ime bosanskog bana. A kad je jedan od njih i pred nekim od domaćina izgovorio reč »zima«, bledunjavi Dubrovčanin ga je pogledao odnekud izdaleka i sa visoka, polu-strogo-polunasmejano, kako samo oni umeju, i rekao mu kao neiskusnom detetu koje ne zna šta govori i čoveku koji ne zna da se ponaša:

— U Dubrovniku — to znajte, gospodine — nema zime.Još noću, u postelji, pod pokrivačem, bosanski izaslanik se

kajao i ljutio na sebe što se tako bez potrebe i neoprezno izložio toj finoj zajedljivosti koja ti nagoni krv u glavu, ali protiv koje ne umeš i zaista ne možeš ništa.

Ti razgovori o zimi bili su samo izraz opšteg raspoloženja, jer Bosanci su bili pomalo ljuti na dubrovačke pregovarače bezizrazna lica i slatke reci, koji stvari uvek ulepšavaju, i sve nešto tutolje, kriju i zamazuju, pa čak, evo, ni svoju zimu neće da nazovu pravim imenom. I inače su Bosanci bili ovih dana zlovoljni i nabureni, samo su na mahove, odlazeći u drugu krajnost, padali u neku poverljivu bolećivost i pričali više i duže nego što treba.

Sve je to pratio i opažao dijak Dražeslav, rodom Bojić, glavni pisar ovog izaslanstva. On zna dobro svoje ljude, a nije mu posve nepoznata ova »slavna opština dubrovačka«. Ovo mu je treći put da silazi u Dubrovnik. Ne bi mogao reći da poznaje njihov domaći život i navike, to ne, ali upoznao je neke veštine i oblike njihove kancelarije za prepisku sa stranim zemljama i gradovima, a počinje da upoznaje i njihov način poslovanja i pregovaranja. I sada on gleda pažljivo sve oko sebe, i Dubrovčane i svoje; ni najmanja pojedinost mu ne izmiče, pro-cenjuje sve mirno i hladno, i razume i jedne i druge, bar mu se tako čini.

Ko tako posmatra sve što ga okružuje, tome se lako može desiti da vidi i ono što mu ne treba. Dražeslav je tako video jednog dana i kćerku Marina Lukarevića, samo u prolazu i kratko video, a bolje bi bilo da nije ni to, jer sada ne bi morao noću da budi i, prevrćući se na logu, da se obračunava sa sobom i sa drugima u sebi, dok jugo vina muče i huji, nadvikujući se sa talasima zanjihanog mora, i ljulja gradom — bar tako se njemu čini — kao slabo ukotvljenim brodom. Isto tako ne bi mu se dešavalo da ujutru ustaje neispavan i umoran tako da ga bosanski knez Radivoj, tvrd i strog čovek koji sve vidi i ništa ne prašta, gleda podozrivo ispod sedih obrva i siktavo pita:

276 277

— Je li, Bojicu, šta je s tobom? Kakav si to, kao da su te vodenice mljele?

A stvar je bila mnogo prostija nego što je to slutio knez Radivoj koji je oko sebe lako pronalazio krivice i stalno tražio krivice. I počela je ovako.

Dubrovački prvaci ne vole da pokazuju ništa od svoga, ni bogatstvo, ni čeljad, ni živinče, ni imanje, čak ni svoju veštinu ili pamet, više nego što je potrebno, pa ipak se toga puta desilo da je dijak Dražeslav na suncem obasjanoj Lukarevićevoj taraci video njegovu petnaestogodišnju kćerku Luci ju. Taj susret — ukoliko se tu uopšte može govoriti o nekom susretu — bio je uzgred, slučajan.

On je sedeo u razgovoru sa domaćinom i jednim dubrovačkim veštakom i kaligrafom; razgovarali su o raznim vrstama pribora za pisanje o cenama, kad je iz grada stigla devojka sa majkom i tetkom, u prazničnom odelu i raspoloženju. Žene su se brzo izgubile u kući, a Luciju je zadržao otac nekoliko trenutaka na taraci. Razgovarala je samo sa njim, ali obraćajući se licem i dvojici gostiju. Rekla je, malo mazno, da umire od žeđi i srknula vode iz očeve netaknute čaše. Dražeslav je ispod oka gledao njene pokrete, slušao reci i uhvatio njen osmejak, više na-goveštaj osmejka koji je nestao pre nego što se pravo pojavio. A zatim je i ona, oprostivši se nežno sa ocem i poklonivši se gostima, nestala u velikoj kući koja se Dražeslavu učinila puna mraka i studeni.

Rasejano se oprostio sa Lukarevićem. Teškim korakom je napustio taracu i sa februarskim mrakom stigao na Gradac. Vreme se menjalo naglo, počinjala je teška južina i sve se bolje moglo čuti kako more jača i tmulo bije o kamenu obalu.

U »bosanskoj kući« dočekao ga je njihov momak, plav i ćutljiv čovek brižna izgleda i opuštenih brkova, i predao mu zapaljenu malu uljanicu sa slabim plamenom. Pisar se ispeo strmim stepeni-

čama, koje su mu večeras dolazile još strmije, i dugim hodnikom pošao put svoje sobe. Stavljajući nogu pred nogu i svetleći sam sebi, zagledao se i nehotice u žižu svetiljke koju je nosio u nemirnoj ruci. I tu je, u samom srcu toga plamena, još jednom ugledao ceo prizor sa devojkom na taraci, kao izuzetan i neobičan doživljaj. Sve je bilo kao danas posle podne, nijedna sitnica nije izostala, ali sve izdignuto negde visoko, svečano i značajno, okupano sjajem kakvog tamo nije bilo. Sve je trajalo mnogo duže, jer su pokreti bili usporeni, a retke reći produžene, sve u nekom divnom prostranstvu bez granica i vremenu bez mere. Video je sve jasno, ali u stvari gledao je samo devojku.

Posmatra je opet kako se odvaja od ženskog društva i nevidljivim ali sigurnim korakom ispod haljine koja je pokriva ćelu, od nožnih prsta do podbratka, prilazi ocu. Licem dete, a stasom i snagom zanosno lepa žena.

Sve on to sad bolje vidi, i sve mu je bliže, jasnije i razumljivije, i njen osoben položaj jedinice kćerke, pametne lepotice, u porodici u kojoj nema muške dece, što njoj daje veća prava i više slobode; i njen hod koji se, verovatno, naročito uči ili, možda, u krvi donosi na svet; i njen skromni nakit koji se jedva nazire; i na glavi beo preves od najtanjeg istočnjačkog tkanja koje treperi i kad nigde traga od vetrića nema.

Gleda je opet kako pije vodu. Srkuće samo, držeći veliku očevu čašu obema rukama; zatim je odlaže, i oba kažiprsta pritište na vlažne usne. Tim ovlaženim prstima prelazi preko čela i slepoočnica. I sve to izvodi prirodno, gotovo neprimetno kratkim i brzim pokretima koji podsećaju na neke fine i Klale retke životinje, kao što je severna bela lasica žarkih očiju, sa malo tela a mnogo krzna, čistog i skupocenog. I još više i čudnije. Čini mu se da bi

278 279

se krupni i retki cvetovi, koji cvetaju samo u južnim krajevima, tako hladili kad bi imali sposobnost sve-snih pokreta.

Sve je to gledao i o svemu mislio, živo i iskidano, svoje misli.

Pitao se, sam ne zna zašto, otkud tolika lepota u jednom stvoru, na jednom mestu. To izaziva zabunu i poremećaje svake vrste. Sam ne znaš šta da radiš i kako da se ponašaš. Ne možeš zastati pred njom pa gledati, a ne možeš proći i vratiti se svojoj kući, kao da ništa nisi ni video, jer to ide za čove-kom, muči ga danju i javlja mu se na snu i nesanici. Je li zaista to ta lepota o kojoj se u pričama priča, ali je malo kome dato da je sretne, koja prolazi, kažu, kao rosa, i uvek je negde ima, i niko ne može da je uhvati i zadrži za sebe? I koliko to godina može da traje? Hm, koliko? Žena se brzo obatali, i kad je najlepša i najsnažnija. To je u nas poznato. Ali ko zna da li je i ovde tako. Možda se to ovde neguje i pothranjuje i održava, vodicama, mastima, vradžbi-nama. Ko će to znati? Na moru je ovaj grad i na pragu otvorenog velikog sveta! Znaju ovde ljudi mnogo toga što mi ne znamo, i mogu što se u nas ne može. Svakako, to se gore, u našim krajevima, ne bi održalo dugo. Uostalom, luda je i sama pomisao na naše krajeve u vezi sa devojkom sa tarace. Ni u mislima ne valja mešati jedno s drugim. To cveta i docvetava ovde, ali to se ne presađuje. I nikad se nije desilo da je lepota iz onih predela gde je ima u izobilju prešla u one gde je nema i gde je, po svoj prilici, ne može ni biti.

U tim mislima bio je stigao do vrata svoje sobe; samo malo ih je odškrinuo, a pod iznenadnom promajom plamičak na svetiljci stade da se povija i treperi. Po Dražeslavu i po otvorenim vratima zaigraše nemirni jezici od sjaja i mraka. Ona latica plamena navrh fitilja u svetiljci poigravala je i tre-

perela sve jače i bivala sve manja, dok se najposle ne otrže, polete uvis kao jedna jedina iskra, i ugasi se. U toj iskri izgore u isti mah i ceo prizor sa tarace, zajedno sa mislima koje su ga pratile.

Ostavši odjednom u potpunoj tami, Dražeslav se, ne puštajući svetiljku iz ruke, okrenuo ka stepenicama i stao glasno da doziva momka iz prizemlja.

280 281

RAZGOVOR PREDVECE (odlomak)

Sta se sve ne dešava sa zvukom u ovoj sarajevskoj dolini, naročito u severoistočnom delu grada, gde se ona sužava u pravi klanac. Jeka je ovde redovna pojava. Svaki zvuk se odbija od strmih, iz-uvijanih padina i ponavlja, i to ponekad i dva i tri puta. Kad se u jednoj avliji drva cepaju, svaki udarac sikire čuje se do u treći sokak. (Prvo ide zvuk sam, a na izvesnom odstojanju za njim njegov odjek, koji je malo izvitoperen, kao da mu se ruga.) Kad kokoš snese jaje u jednoj mahali i oglasi se svojim kakotanjem, to čuju odmah i dva susedne mahale. A šum Miljacke, koja tu počinje da pada svojim plitkim slapovima, ispunjava dan i noć, bez prekida, tako da ga stanovnici više i ne primećuju. Preko leta, kad je voda mala, tanak i oštar, a u jesen i zimu potmuo i dublji, taj zvuk je sastavni deo njihove tišine, i samo kao tamna pozadina za sve druge zvukove.

Sve ovde odzvanja muklo, ali se čuje jače i dalje nego u donjem, širem delu grada. Zbog toga svi nastoje da govore tiho, i u kući i na ulici. Tome ih od detinjstva uče. A već ženska čeljad, kad ima posla u avliji, sporazumeva se samo šapatom i znacima. Kad se izuzetno desi da neka mlada i zdrava izmećarica u naponu snage, zaboravljajući red i obzir, prasne u glasan smeh, to je za širok krug suse-da pravi događaj. O tome se još dugo priča i sa čuđe-

njem i osudom nagađa iz čije je avlije mogao biti taj smeh i hajnak.

Tišina vlada tim krajem, a kad se u njemu i javi neki jači, neuobičajen zvuk, on više služi kao mera za dubinu te tišine koja ga pre ili posle prelije i pogasi.

U tom kraju šetaju pored Miljacke Ibrahim efendija Jamak, zvani Stambolija, i Ibrahim efendija Skaro. Oni su drugovi iz detinjstva, u ovom kraju grada su im rodne kuće, ali su »dva Ibrahi-ma« imala posve različite životne putove.

Stambolija je plav i tanak četrdesetogodišnjak, dostojanstven, odmerenih pokreta, uvek nekako praznički svečan, sav i u svemu doteran i uglađen. Još u đačkim godinama otišao je nekim rođacima u Stambol; a kad je završio škole, tamo je i ostao i, s vremenom, zauzeo visoko mesto u državnoj administraciji. Sad je poslan u Bosnu, sa vezirom Hajrudin-pašom, da mu u ovim nemirnim i mutnim vremenima posliiži kao >->poznavalac ljudi i prilika«, jer vezir sam, kao tuđinac, ne zna mnogo o zemlji koju treba da uređuje i smiruje.

Ibrahim efendija Skaro nešto je stariji od svog druga iz detinjstva, crn, sitan i nemarno odeven, sa faunovskim licem i dobrim očima. Takođe školovan i učen, on nije nikad napuštao rodni grad, nije imao zvanja ni položaja, niti ih je tražio. Ziveo je o sebi i za sebe, kao čovek osobenjak kog su svi znali, voleli i poštovali. Umeo je lepo da pripoveda i voleo je da sluša lepe priče. To je sve.

Ovo nije njihova prva šetnja. Sretnu se ovako s vremena na vreme, porazgovaraju nekad duže nekad kraće, a svi ti njihovi razgovori naliče jedan na drugi i završavaju na isti način.

I danas su išli polagano uz Miljacku, desnom obalom, i zaustavili se, kao obično, na podnožju strmog Alifakovca, kraj lepe česme čiji teški mlaz

282 283

vode hučno pada u kamenito korito, a opšta tišina mu pojačava zvuk.

Česma je uz sam zid koji opasuje džamiju i u kom je široka kapija zeleno obojenih vrata. Pored kapije nalazi se uzidano kameno sedište, i obično na njemu posede dva imenjaka, odmarajući se od svoje šetnje, pre nego što krenu natrag. Tu se čuje prigušen šum žive vode, i one sa česme i one od Miljacke, i vide se vrhovi belih kamenih nišana oko džamije. Odvojeno i sklonito mesto, kao stvoreno za razgovor, a i za ćutanje, kad razgovor zapne.

Još putem, dok se približavaju česmi i džamiji, Staimbolija postavlja svoja uvek ista ili slična pitanja.

— Pa kako je, imenjače?Skaro ne odgovara odmah, nego posle izvesnog

vremena, kao da je prvo išao nekud i tamo pitao nekog šta da odgovori.

— Kako je, to i sam vidiš. Dobro.— Baš »dobro«?— Dobro, šućur, dobro.— Ama, ima od dobra bolje — kaže Stambolija,

šaleći se na stambolski način, hladno i bez osmejka.— Ima, može biti da ima, ali to — nije dobro.— Zašto nije dobro, po čemu nije dobro?— Pa eto, kako da ti kažem — odgovara Skaro

poluglasno i sanjivo — kad je čovjek dobro, on zna na čemu je i sjedi s mirom, a to »bolje« goni te da tražiš bolje i... to kraja nema. Pusti!

Stambolija pušta, ali ne prestaje da pita.— Pa šta ima novo?— Pa ima svašta i koješta, ali novog — ako ćemo

pravo govoriti — nema ništa.— Bogme, kad čovjek sluša šta svijet po Sarajevu

priča, ne bi rekao da nema.— Nema, nema, vjeruj ti meni! A to što neki pričaju

nemoj ti da slušaš ni uzimaš srcu. Ništa to nije. Otkako je svijet postao, uvijek se među ljudi-

ma jedni isti konci pletu i mrse i raspliću, samo se ljudi mijenjaju, pa im to izgleda novo.

— Ali sada su ti konci mnogo zategnuti, pa i krvavi, ko što znaš.

— Ah, pusti to, takvi su vazda i bili. Drugačije ne može biti — odgovara življe i glasnije Skaro, kao da se prenuo, a zatim pada opet u svoj polusan, iako ne prestaje da govori.

Sadržina Skarine priče, u kojoj Stambolija s naporom razabire smisao, a slabo čuje pojedine reći i rečenice, nazire se kao kroz maglu. Smisao bi bio ovo.

Krvav je čovek ispod kože, krv ga pokreće i zaustavlja. Ono, kažu, krv je nekad bila slobodna, kao danas što je vlaga u zemlji i rosa na Ušću, po-negde je sipala kao kišica, a negde tekla kao potočić. Sve je to tako bilo dok nije stvoren čovek i uz njega toplokrvne životinje koje čoveku služe. Tada je sva dotle slobodna krv upotrebljena za njihovo stvaranje i pretočena u čovekove i životinjske dama-re, kao živa sila koja će ih pokretati i držati na nogama, dok im je suđeno. Uzapćena i zatvorena tako, krv se otad neprestano buni i talasa, i bijući o zidove krvnih sudova traži izlaz, u želji da izbije na sunce i da opet slobodno teče kao nekad. To i jeste ono što životinje nagoni da nasrću jedna na drugu, što čovek pokreće i ne da mu da miruje ni da druge ostavi na miru, nego ga goni da proliva krv, čas tuđu čas svoju.

Dok to priča, Skaro govori sve sporije i nejasnije, kao da sriče sa neke izbledele hartije i kao da bi svakog trena mogao posve zaćutati. Stambolija sluša, ali počinje da ga izdaje strpljenje, hteo bi da ustane, da vikne, da raspraši ovu mračnu i smešnu čaroliju,^ i upita svoga prijatelja što ne govori jasno, nego šuška i grobari, i tera šegu sa svojim sabesed-nikom i sa samim sobom. Umesto toga, on savija dlan desne ruke oko uha, naginje se sve bliže Skari

284 285

i povlađuje mu klimajući glavom, iako ga sve manje i manje razume. A Skarin govor biva sve nejasniji, teče kao siva povorka muklihi slogova od kojih se ni jedna jedina potpuno razumljiva reč ne može sastaviti.

U jednom trenutku Skaro je digao glavu, pogledao ga i upitao odjednom glasno: »E, je li ovako?« Stambolija je našao snage da potvrdi, a zatim je nastavio da postavlja pitanja.

— Evo, ja se sve pitam šta li je ovim ljudima u Bosni krivo pod carskom vlasti, i šta im to toliko smeta?

— E, to ja ne znam. I to niko valjda ne zna — kaže Skaro neočekivano glasno, gledajući Stambo-liji pravo u oči, a zatim počinje opet da priča.

Pričao je sada o bosanskom konćetu sitna tela a krupne glave, čupavom, trbušatom, pretovarenom i slabo hranjenom hajvanu. Takav ti je, kaže Skaro, i bosanski čovek, takav ili sličan. Gamiže to bosansko kljuse, sve nogu pred nogu, čas kalovitim pute-vima, čas kamenjarom i klancima; teret je velik na njemu a ono slabo, ali je najgore što je pogrešno natovareno, pa mu jedna strana preteže zemlji, dok se druga odiže i zanosi, a nikog nema da podrži i pomogne; niti imaš mesta ni vremena da rastovariš živinče, kao što bi bilo red, da teret raspodeliš kako treba, i da mu bar tako olakšaš.

I opet Skaro spušta glas, sve niže i niže, kao da baje, kao da uspavljuje nekog, kao da i sam pada u san, ali san u kom govori. Uzalud se Stambolija napreže da razabere smisao tih iskidanih reci od kojih je svaka treća možda razumljiva, a sve su zajedno nejasne. Na mahove ga obuzima ogorčena ljutnja na tog svog druga i imenjaka, i na sama sebe, i na onog koji ga je nagovorio da se vrati u rodnu Bosnu kao vezirov pomoćnik i čovek koji važi da zna jezik ove zemlje i narav njenih ljudi, među kojima ima rođaka i prijatelja. Jer kako koji dan

prolazi, on sve bolje uviđa kakvog se teškog zadatka olako prihvatio, i kako u stvari malo zna o tim ljudima koji su mu svi pomalo liče na ovog njegovog nastranog druga Skaru. Strah ga hvata od ovog grada koji mu često, ovako predveče, dolazi kao tamnica šumova i zvukova, predeo zagonetne i opasne tišine, nedorečenih misli i prećutanih reci. U isto vreme sećanje ga prenosi natrag u veliki Stam-bol na moru, gde je sve glasno i otvoreno, jasno i određeno, i ljudi i njihov govor, i nebo nad njima. Bar tako mu se čini u ovom trenutku i sa ovog mesta, dok posmatra nadgrobne kamenove i sluša romor Skarinog glasa koji ne kazuje ništa nego se mesa sa šumom vode i zajedno sa njim uvire u tišinu.

A već nekoliko minuta docnije Skaro će »završiti-« svoje šaputanje i početi sam od sebe da priča neku drugu od svojih istorija, koja će, kao većina Skarinih priča, opet lebdeti negde između neba i zemlje, bez mnogo veze sa onim što bi vredelo čuti i saznati, i u stvari biti mnogo više potrebna njemu koji je kazuje nego onom ko je sluša. Početak će biti i tu jasan i reci razumljive, a zatim će Skarin glas stati da se spušta i da prelazi u sipljivo šuške-tanje, praćeno pokretima ruku i grimasama ali ma-nje-više nerazumljivo. Uzalud ga Stambolija opominje da govori glasnije, jer on na svaku opomenu izgovori jasno nekoliko reci, pa opet prelazi u svoje bajanje. Zatim pokušava da ga grubo prekine, da ga otrgne od njegovih bajki i šaputanja i navede na put običnog razgovora o onom što se kreće i dešava tu pred njima, među živim ljudima. Hvata ga za peš od anterije i trese njime, kao da ga budi.

— Nego, slušaj, kaži ti meni...Ali sad Skaro prekida njega, ne dopuštajući mu da izgovori

svoju želju, i brani se jasnim recima i prirodnim glasom, ali tužno.

286 «r

— Kazao bih ja tebi, brate moj, kazao sve što hoćeš, i ono što ne bih nikom...

— Pa dobro, evo ja te pitam ...— Pitaš, i kazao bih — kome bih ako ne tebi? — ali

vidiš moje nevolje: ne znam ništa. Ne znam, pa eto. Dok šutim i razmišljam, čini mi se da još ponešto i znam, ali čim me tako neko zapita štogod, u meni se smrzne i ukoči i ovo malo pameti, pa da me pitaš koji je dan danas, ja bih stao da zamuckujem, i nisam siguran da li bih smio reći utorak li je, srijeda li je, a kamoli štogod drugo. Otisnem se i ja ponekad i počnem da govorim tako o pone-čem, ali u toku govora sve bolje i bolje vidim da ne znam dobro ono o čemu govorim, i sve se više zaplićem, plašeći se da u svom neznanju ne kažem štogod što nije pravo ni istinito, i tako ne ogriješim dušu. Pa onda i zamuknem. Pusti!

U Stamboliji se opet podigoše otpor i zlovolja. Dolazi mu da ustane i podvikne.

— Dosta, brate, s tom vašom dušom! Ko o čemu, vi o njoj; kao da niko osim vas i nema duše; ikao da sav ostali svijet treba samo da brine i pazikako da se vi ne ogriješite o tu vašu dušu.

Dolazi mu, ali se savlađuje. I razgovor dvojice prijatelja kraj česme teče dalje, iako već padaju prve senke sumraka i u njima kameniti nadgrobni nišani bivaju belji, a Skaro počinje sve češće da trlja dlanom sanjive oči.

VEUKI RASPUST

Između ostalog, Lazar mi je jednom prilikom ispričao i ovo.

Kao dečak i mladić, je sam, pored ostalih tele-snih i duhovnih tegoba, poremećaja i bolesti, bolovao i od svojih letnjih raspusta. Neke sam srećno zaboravio, a nekih se sa strepnjom i nerazumeva-njem sećam i danas.

Deset meseci sam išao u svoju nemilu gimnaziju, rasejano slušao predavanja koja sam teško shvatao i profesorska pitanja na koja sam još teže odgovarao. Za vreme zimskih dana sanjao sam o julu i avgustu mesecu, o suncu i bistroj reci sa obalama toplog peska, o voću i igrama, o pticama i ribama, o slobodnim danima bez obaveza i zadataka. A kad bi to vreme velikog raspusta nastupilo, javile bi se redovno druge nevolje i teškoće. Kakve? To nije lako ni nabrojati ni objasniti samom sebi, a kamoli ispričati drugom.

Ta dva meseca letnjeg odmora, kojima sam se radovao kao izbavljenju, bivala su za mene često zagorčana i pokvarena neodređenom brigom ili nekom mučnom i napasnom mišlju, koja te iznenada pritisne i zarobi, koju ne smeš nikom da kažeš, sam ne umeš da je pravo proveriš i oceniš, a nemaš snage da je se oslobodiš, bar ne dok traju letnje vrućine i dani odmora. I svaki put je povod bio drugi. Jednom, to je bila neka uvreda kojoj sam bio jedini sve-

II

288 I? — Kuda na osami 289

dok, koju sam otrpeo bez odgovora, i koju samo ja umeim pravo da shvatim i protumačim. Drugi put, to je bila neodređena ali otrovna sumnja u druge ljude, u nekog od drugova ili ukućana. Ili misao o nekom unutarnjem neverstvu prema samom sebi i onom što je najbolje u meni; ili neka strava polnog porekla, bezumna i neverovatna i teška, nešto kao nevidljiv lanac pod kojim klecaš a nemaš hrabrosti da ga priznaš, ni snage da ga nosiš, ni veštine da ga potpuno prikriješ. Ukratko, neka uporna pogrešna predstava koja se pretvarala u pravu bolest mojih letnjih dana.

Izgledalo je da su bol i potištenost letnjih dana ležali oduvek spremni i gotovi u meni, kao mina koja samo čeka paljenje, a da je povod eksplozije bio nevažan, često slučajan, ponekad potpuno besmislen.

Završio sam peti razred gimnazije i ušao u šesnaestu godinu života. Te godine se u meni javila strast za istorijom i arheologijom. Pozajmljivao sam izvan škole i čitao bez reda i mere popularna arheološka dela, pa i takva koja su prevazilazila moje godine i moja znanja. To čitanje me je potpuno za-nelo i zbunilo. Zanemario sam učenje školskih predmeta i jedva se provukao da sa najnižom ocenom pređem u šesti razred. Bio sam slab i malokrvan, i čim sam stigao kući poslali su me na selo da bih se oporavio.

Selo je bilo zabačeno i zaostalo, na strmom podnožju divlje planine. Zvalo se Dubovik i sastojalo se od dva naselja. Gornji i Donji Dubovik. Donji Dubovik je imao školu, žandarmerijsku kasarnu, kafanu i dva dućana, a Gornji Dubovik je sačinjavala gomila stočarskih kuća, nagnutih i pocmelih. Vezivao ih je strm, nejednak put od dva kilometra, koji je u stvari bio široka vododerina, puna kamenja, šljunka i svakojakog nanosa.

2iveo sam u Gornjem Duboviku, kod imućnijeg seljaka.

Pod uticajem ranije arheološke lektire u meni se uvrežila misao da svaki oovek ima negde svoje ruševine, neku svoju, ma i skromnu, vekovima zatrpanu Troju koja čeka na njega da je otkrije i pokaže svetu. Vođen tom pogrešnom mišlju, ja sam od prvog dana počeo da tražim humke koje bi mogle da kriju neke ruševine, a kako njih nije bilo, ja sam ispitivao vododerine između Gornjeg i Donjeg Du-bovika i goleti oko njih. Zagledao sam oštre, tanke slojeve sivkastog škriljca koji su, kao sasušena rebra nekih džinovskih skeleta, virili iz žućkaste zemlje, ili sam sakupljao sitno kamenje, tražeći na njemu uzalud tragove ljudske ruke iz prošlosti. U prve dane činio sam to bez uzbuđenja i bez stvarne nade i ozbiljne pomisli da bih mogao nešto »otkriti«. Ali se na tom nisam mogao zaustaviti.

Mučila me je strašno dosada seoskog života bez promene i šarenila. Bolovao sam od seljačke mlečne hrane i patio od mladićke potrebe za novinom i Razonodom, za nekim sam ne znam kakvim velikim doživljajima i radosnim iznenađenjima. Sve me je to zaslepljivalo i zavodilo da na putevima i po ur-vinama ovog zabačenog kraja tražim tragove nekog života u prošlosti, nešto sa čim bih se mogao mislima i maštom povezati i tako svom šturom i usamljenom životu dati malo boje, širine i izuzetnosti. I tražio sam uzbuđeno i revnosno, prezirući i zaobilazeći sve ono što je tu, što očima možeš da vidiš i prstima da opipaš, a bludeći za onim čega nema i što je samo plod tvoje mašte i želje. Nisam ni primetio kako sam i kada počeo da i sebe ubrajam među one koji su — kako sam u knjigama čitao, kopali, tražili i nalazili u kamenu, drvetu i metalu jasne znake ljudskog rada i života minulih vekova.

U svom traženju postajao sam sve žustriji i ne-strpljiviji, iako nisam znao ni mogao znati šta upra-

290 19* 291

vo tražim, i zašto to činim. Polazna tačka ostajala je sve dalje iza mene, zatrpana zaboravom. Meni se sada činilo da treba samo još malo da napregnem pažnju i pojačam napor, i preda mnom će iz ovog rastrganog i golog krša izbiti, kao gejzir života, te-melji nekog naselja ili hrama, trag nekih zidova, kle-sanog dovratnika ili praga, ili bar neki natpis, izlomljen i nečitak, ali utoliko uzbudljiviji. Čitao sam da je to polazilo za rukom tolikim ispitivačima prošlosti i zemljine utrobe, koji su ponekad takođe bili diletanti, samouci i siromasi, pa zašto ne bi i meni?

Pa sam, s vremenom, i prestao da sebi postavljam takva pitanja. Prolazio sam pored živih ljudi oko sebe, njihovih kuća i njivica, njihovih radova, igara i razgovora. Zaboravljao sam potpuno ko sam i šta sam, odakle dolazim i gde sam, a svojim stvarnim životom smatrao sam raskošne i uzbudljive slike velikih arheoloških otkrića, koje su moja misao i uskiptela mašta stvarale na tamnoj pozadini seoske čamotinje.

Išao sam po selu, jeo, pio i živeo prividno kao i ostali, razgovarao s ljudima, ponešto i čitao, alf sam na sve to gledao kao na sporedne i dosadne stvari, samo kao na smetnje i prepreke koje mi valja savladati i prevazići. Mislio sam: samo da se javi taj negdašnji život jednim slovom ili razumljivim oblikom, samo da znam da je postojao, i da moje traženje nije besmisleno i uzaludno. A posle, sve će biti lakše i lepše. Doći će same od sebe i te radosti i veliki doživljaji i sve ono do čega je meni toliko stalo i na što je smatram da imam pravo. Jer, gde ima takvih tragova, znači da ima nade i mogućnosti za sve. Istina, jedino opravdanje i jedini dokaz da je tako bila je moja uporna misao da bi tako moglo i trebalo da bude. Ali ovako, bez toga — gušim se, čini mi se, i svisnuću. I zato moram da tražim.

Tako živim kao u groznici. Veći deo dana po-srćem puteljcima i besputnim kršom, naprežem vid.

saginjem se i lomim. Ponekad mi se učini da na ravnoj površini običnog kamena vidim tragove ruke i dleta, ali radosna iznenađenja takvih samoobmana ne traju više od nekoliko trenutaka. Brzo se pokaže da to što gledam, i što mislim da vidim, nije drugo do samo slika moje rođene želje, i moju kratku radost zbriše tada oporo razočaranje čija gorčina traje zatim dugo.

To su bili mučni dani. Živim i gazim ovim seoskim putevima, a sve mi se čini da je takav »goli« život i sve ono što ga sačinjava: rađanje, rast, opadanje i nestajanje, a bez nekog znaka i imena, bez vidljivog traga čovekove misli o svemu tome, bez svakog pokušaja objašnjenja sebi i drugom — ne-dostojan i nemoguć. I kad sumrak stane da nailazi, meni je teško napustiti moje bezizgledno traženje i vratiti se praznih ruku kući.

I moji domaćini i drugi ovdašnji seljaci prime-ćuju, očigledno, to moje dokono lutanje oko sela i gledaju me, kako mi se čini, podrugljivo i sa ne-poverenjem. Seoski učitelj isto tako, i gore. To je visok i pognut, još dosta mlad čovek, cm, kao opaljen, dubokog glasa i tvrda pogleda; ima bolesnu ženu i troje dece; glavna mu je briga kako da dobije premeštaj iz ovog zabačenog sela dole u našu varošicu, gde je ne samo plata veća nego su i svi ostali uslovi povoljniji.

I upravo tome čoveku sam se ja, u svojoj bezazlenoj zanesenosti, hteo da poverim, bar donekle. Nije ni pokušao da me shvati, ni želeo da me raz-uveri. Toliko je bio zgranut i ogorčen mojim maštanjima i smelim pretpostavkama. Rekao mi je kratko i krto da govorim koješta, da mi je neumerena lektira očigledno udarila u glavu. A zatim, kao da jo to malo, dodao je svoj sud o svima gimnazistima moga naraštaja. Tvrdio je da smo svi uobraženi, vetrogonje i neradnici, dok su on i njegovi negdašnji drugovi bili skromni, vredni i štediše. Za mene

292 293

lično misli da suviše visoko letim a da sam ne znam šta hoću.

— Bolje bi ti bilo da isteraš te buba iz glave i da se okaneš tvoje arheologije. Zar je za tebe da ispituješ tragove nekih starih kultura, i to tamo gde ih nema i ne može biti? Nije to posao za tvoju pamet i tvoje godine. To je bolesno uobraženje. Umesto toga gledaj ti, bolan brajko, da utvrdiš malo bolje one školske predmete u kojima se khmaš, jer inače ništa od tebe.

I sve tako govori učitelj, jetko, prezrivo, gotovo sa mržnjom u glasu, kao da su ta moja mladalačka maštanja neka lična uvreda za njega. A ja se mučim i ne znam pravo šta me više vređa i boli: nemilosrdni i ružni način na koji učitelj sa mnom razgovara, ili to što osećam da bi mnogi njegovi prekori, bar ukoliko se na mene odnose, mogli biti i opravdani. Ipak, najviše me boli što me stalno naziva »bolan brajko«. Ne bih mogao kazati tačno šta te dve reci znače, ali po nečem osećam celim bićem da to nisam i neću da budem.

Kao što u takvim slučajevima obično biva, taj gorki i hladni čovek uspeo je svojim savetima samo da me uvredi i unizi, ali ne i da me urazumi i odvrati od mojih fantastičnih predstava.

Prolaze dani, dugi, vreli, sa rosnim, bledim svi-tanjima i sa rujnim zalascima sunca, koji svako predveče ispune ovu visinsku dolinu tamnocrvenim žarom, a zatim se naglo pretvore u planinsku noć u kojoj su zvezde retke i liče na teške kapi zlata, zalutale u mračno prostranstvo. Prolaze dani a ja ne primećujem ništa od promena koje sa sobom donose u životu oko mene, nego jednako tražim i ■— jednako — ne nalazim ništa osim bezobličja i haosa koji priroda vaja i drobi u svom šlepom hodu, bez vidljiva smisla. Nedostižnost cilja i odsustvo svakog izgleda ne >->otkriće« samo još pojačavaju moju revnost i zaoštravaju moju strast. Zelja za znakom i

tragom ljudske ruke iz prošlosti neprestano je rasla, a sa njom i osećanje usamljenosti i uzaludnosti, kao i potištenost i mučenje, i to sa svakim danom sve više, u nekoj nemilosrdnoj proporciji, kao što raste zla dužnička kamata. Sreda je bila lakša od četvrtka, a subota teža od petka. I tako redom, dalje, u susret nepoznatom ali verovatnom danu kad će sve morati da se slomi pod teretom groznice i nezdravog uzbuđenja k je me stalno opseda i goni.

Ipak, do toga nije došlo. Oslobodio sam se i te svoje letnje bolesti, kao i tolikih drugih, sličnih, pre i posle nje. I to nekako odjednom.

Kad se završio raspust i kad sam se vratio prvo u našu varošicu a zatim u grad u kome je bila naša gimnazija, sve sam te svoje letnje tlapnje i muke zaboravio; kao da su sa samom promenom mesta nestale. A kad bih se, docnije, i setio poneče-ga, čudio sam se sam sebi da sam ikad mogao imati takvu misao, i to kao neku moru i neki težak zadatak pred sobom. Gde ti je bila pamet? — pitao sam se. Kako si, pa ma i samo u snu, mogao pomisliti da je neko u onoj pustoši i divljini ikad poželeo da u tvrdom materijalu ostavi traga svoje misli i svoga lika? I šta ti je trebalo da zbog toga, zanemarujući sve drugo, kvariš svoje sunčane, slobodne dane raspusta?

Odgovor na ta pitanja, dabogme, nisam nalazio, a nije mi bio ni potreban, jer je najposle nestalo i tih sećanja i takvih prekornih pitanja upućenih samom sebi.

Sve je to bilo u čudnom i tajanstvenom vremenu kad se iz detinjstva prelazi u mladićke godine i sve to leži odavno, istrulelo i u prah pretvoreno, u mračnim, zabravljenim podrumima iščilelih sećanja, sa hiljadama drugih mladalačkih uobraženja i priviđenja, snova i strahova, koji su me nekad varali i mučili po nekoliko letnjih dana ili nedelja, a zatim se pokazivali kao ono što su — porod zapaljene naašte

294 295

i groznice, zmajevi od hartije, prolazne bolesti pre-l^znih godina.

Pa ipak, i danas meni se događa da idući negde divljim kršem, zastanem pored nekog kamena, jer mi se za trenutak učinilo da bi vijuge i linije na njemu mogle biti oštećeni i izbledeli tragovi nekog natpisa ili ornamenta rađenog ljudskom rukom. Tada uhvatim sebe kako, uzbuđen, nastojim da te »■znakove« odgonetnem. Ali to ne traje dugo. Bar meni se tako čini. Brzo se prenem i mimo produžim put, ostavljajući za sobom ono parče stene, koje me Je prevarilo i zaustavilo, da čami tamo gde je, kao kamen medu kamenjem.

SARACI

u prostranoj i živoj Caršiji postoji, kao izgubljen, jedan tesan i kratak sokak koji nema svog imena nego je poznat kao ogranak Velikih sarača. I tu su samo sarački majstori i obućarske zanatlije za meku obuću, ali oni manji i noviji. (Petnaestak dućana svega.) Oni sede, podvijenih nogu i oborene glave, kroje i seku kožu, pirlitaju i pulaju konjsku opremu, a ima ih koji prosto krpe obuću i dućan im liči više na običan oveći sanduk koji se zalepio za pravu radnju nekog pravog majstora. Ali svi su oni, zajedno sa tim svojim sokačićem, u svemu i po svemu deo Caršije i žive njenim životom i dišu njenim duhom.

Strehe na dućanima su niske a sokak uzak i zato liči više na neku natkrivenu prostoriju u koju i sunčana svetlost i čaršijska buka prodiru teško i samo povremeno. I vlage ima mnogo u toj uličici, i neke vlažne i sumračne tišine u koju je potpuno utkan jednoličan bat majstorskih čekića. Samo ponekad i izuzetno izdvoji se neki glasniji uzvik prolaznika ili onih koji, kao kupci, sednu na ćepenak da polagano pregovaraju o kupovini i da se strpljivo i dostojanstveno pogađaju o ceni.

Seljak iz Sarajevskog polja okreće u rukama lep i išaran jandžik i tiho nita za cenu. Šesnaest groša, odgovara majstor. Seljak ćuti jedno vreme, kao da ne može k sebi da dođe od čuđenja; namerno

zm 297

ćuti još dugo posle toga, kako bi pokazao koliko je zgranut tako visokom cenom, a onda kaže još tiše, kao da se teško pribira od udarca.

— Sesnaes, kažeš?— Toliko! — odgovara majstor, ali stvarno ne izgovara

ni tu jednu reč, nego to izražava samo odlučnim pokretom isturenog podbratka.

Seljak okreće i zagleda sa svih strana kožni jandžik, spolja i iznutra, i nešto šapuće, a majstor nastavlja svoj posao sa prezrivo odsutnim izrazom na licu. Seljakovo šaputanje pretvara se polako u reci i posve tih govor. On je, kaže, u prolazu, video kod jednog drugog sarača ovakav jandžik za trinaest groša. Ne prekidajući posao, majstor mu odgovara hladnokrvno da je pogrešio što ga nije odmah kupio.

— Trines, tako mi boga velikog — kune seseljak — isti ovakav!

— Trinaest, more bit', a isti ovakav — ne more.I opet tišina, koju samo utvrđuje i pokiva

ujednačen klepet mnogobrojnih čekića. Zvučni talasi njegovih udaraca plove vazduhom i sudaraju se ili između sebe ili sa svojim sopstvenim odjekom koji se vraća s druge strane ulice. Sve se to na kraju mesa i potire međusobno, i stvara karakteristično zvučno tkanje radnog dana iznad vlažne i sumračne uličice koju sunčeva svetlost ne obasja nikad do dna.

Seljali sedi tu još neko vreme, naporno i uzaludno smišljajući kako bi naterao ovog majstora na pogađanje, dok najposle ne nađe snage da se odlepi od ćepenka i krene dalje.

Novosti ni promena u ovoj ulici nema mnogo. Uzbuđenja su retka. Možda će da prođe toga istog dana mulazim sarajevske policije, praćen zaptijom, kuckajući sabljom o kaldrmu, otpozdravljajući čas levo čas desno, i nazivajući neke majstore po imenu. Ako se zaustavi na nekom od dućana, majstor će mu učtivo napraviti mesta da sedne i odmah poručiti kafu, ali ako prođe bez zastajanja, svi će mu

zadovoljno pogledati u leđa, jer ovi ljudi od posla ne vole da gube vreme, a dodir sa državnom vlašću i njenim predstavnicima izbegavaju koliko mogu.

Više promene i nemira unese u taj život, s vremena na vreme. Stanka, vitka i snažna devojka, kao prekinuta u pasu, sa čednim i umiljatim licem plavuše-lepotice. Ona služi kod jednog gazde na Varoši. Kad ide u čaršiju ili kad se vraća, sa punim zembiljem, često prođe kroz ovu uličicu. To joj je najkraći put. Prati je uvek neka starija žena Ui muško dete, pa makar bilo od pedlja.

Dvojica komšija, sarača, sede u svojim dućanima, deli ih samo drvena pregrada od smrčevih dasaka koje je vreme malo razmaklo. Kad naiđe devojka, oni odmah, kao na neki poziv, podignu malo glave i prođu pogledom odozdo pa naviše, uz njene dimije, njen struk, sve gore do njenog svetlog lica i obore-nih očiju. To su nemerljivo brzi i kratki trenuci.

Devojka je već prošla, a dvojica majstora sede ukočeni, sa nepomičnim rukama na poslu, i gledaju u pravcu u kom je nestala. Ne vide se, ali čuju jedan drugog.

— Ih, lijepa stvora! Aman, ljudi, ljepote u boga!— Jazuk što je u onoj vjeri!— Ama, kad je vidim onakvu, ja i zaboravim koje je vjere

ko.— Imaš pravo. Ko će još i na njenu vjeru misliti?Sve to govore muklim glasom, manje-više svaki za sebe, i

više pogađaju nego što čuju pojedine reci.Devojka je odmakla; talas uzbuđenja koji ide za njom

smiruje se. Javlja se mlađi sarač.— Sta ono ti reče?Ouaj s druge strane samo odmahuje rukom.— Vala ništa, komšija.Tišina i lupa alata.A ima ih mlađih i manje uzđržljivih i obazrivih. Huso

krpedžija, na primer. Kad devojka mine i, .

29H 299

kao lebdeći, nestane iza ugla, on baca čekić, spušta noge sa ćepenka i žustro navlači nanule, kao da će sad krenuti za njom. Ali — razume se — ne krene, jer nema puta za lepotom koja nepovratno prolazi mimo nas. Ne krene, nego ostane nekoliko trenutaka tako zamišljen, a zatim zbacuje nanule, podiže noge na ćepenak, podvija ih opet poda se, i vraća se svome poslu, ali sada nemilice udara čekićem zategnutu kožu pred sobom, da odjekuje sarački sokak.

To Husino plaho vito kretanje u poteru za lepotom koja prolazi, i to naglo »splašnjavanje« i vraćanje svakodnevnom radu i ustaljenim starim navikama — postoji kao odavno utvrđen prizor, koji se ponavlja s vremena na vreme, uvek sličan i nikad isti. To unese svaki put malo živosti i veselja u niske i sumračne dućane-radionice. Svi se smeju, manje-više glasno i otvoreno. Osmehnu se, onako ispod brka, i stari, ugledni majstori. To što čini ovaj krpedžija ne bi oni nikad smeli ni mogli učiniti, pa nije red ni da se smeju, ali je svaki od njih, u sebi, zadovoljan što postoji neko ko sme i može.

Pored kupaca i prolaznika u redovne goste ove uličice spadaju i prosjaci i čaršijske lude, prema kojima se svak ovde odnosi uzdržljivo, sa nekom bolećivom i sujevernom pažnjom. Ponekad neko od tih poremećenih ljudi prođe pevajući ili nepristojno vičući, ali majstori produžuju svoj posao, strpljivo i ćutke čekajući da ta beda i napast od umobolnika ili otpeva svoje i ućuti, ili zamine i, zajedno sa svojom pesmom, utihne iza ćoška. A kad se kraj nekog ćepenka zaustavi slepac ili sakat i unakažen čovek u dronjcima, kog je sudbina izbacila iz reda zdravih i sposobnih ljudi, majstor odmah vadi iz drvene kutije bez poklopca sitnu bakrenu paru i spušta mu je sa mnogo pažnje u ispruženu ruku, šapćući nešto nečujno i ne dižući pogled na njega. Pri tom on svojoj maloj novčanoj žrtvi dodaje i te svoje sabrane i svečane pokrete i taj molitveni šapat,

kao svoje priloge za odbranu od svih zala koja mogu u svako doba naići na svakoga živa čoveka.

Tako u radu i trgovanju, u razgovorima, ponekad i u smehu, u smeni lica, poznatih i novih, dođe i vreme ručka kad majstori, opet sabrano i pažljivo, pojedu ono što im u bakrenim joltasovima donese neko od kuće. Isto tako, i još brže prođe popodne, kad saobraćaj zamre i poslovi se smanje. Gotovo neočekivano zahladni senka i ubledi svetlost dana, što ovde nagoveštava da se približava sumrak. Majstori tada otpasuju pregače, oblače se i obuvaju i, povučeni u dno dućana, broje novac i slažu ga u naročitu kožnu kesu. Šegrt sakuplja alat, a otpatke kože i istrgane konce i opute zgrće u jedan ugao. Metalni predmeti zadržavaju još neko vreme svoj pozajmljeni sjaj.

Tada nastaje, kao po nekom drevnom ritualu, ozbiljni i svečani trenutak zatvaranja dućana. Pomoćnik ili šegrt diže i spušta krila ćepenka i provlači drveni mandal preko njih; ali poslednji deo te važne operacije vrši uvek majstor lično; on stavlja veliki katanac na kraju mandala, zaključava ga i vraća ključ sebi za pojas; čini to savesno i pribrano, prelazeći — kao da vrača — dlanovima preko ka-tanca i daske na kojoj visi; u tmuloj svetlosti koja bledi, lice mu dobij a smiren izraz kao u čoveka koji smatra da je i danas dobro proveo dan i uradio sve što je red i što valja, pa i sada to, evo, čini odbijajući od sebe pomisao na krađu ili požar ili neku drugu štetu i nezgodu, koju noć može uvek da donese, i preporučujući (bez reci) zaštiti dobrih sila ćelu čar-šiju u kojoj je i njegovo dobro i imanje zatvoreno.

Nebo je još svetio iznad saračkog sokaka kad se majstori razilaze svojim kućama koje su, u većini, rasturene po obroncima bregova oko grada, na Vratniku, nad Kovačima ili čak negde na vrh Bistrika. Sa velikim zembiljom o desnom ramenu, u kome nose ono što su preko dana nabavili za kuću ili za

300 301

decu, koračaju polako strmom ulicom; i što se više penju, sve više ulaze u još obasjane predele grada. Kad se oni koji su malo stariji zamore, sednu k"aj neke česme, na četvrtast i beo kamen, kao na uobičajeno i spremno odmaralište. Savijaju i zapale duvan i, idući pogledom za duvanskim dimom, gledaju prostrani grad u dolini i poslednji sjaj sunca koje zalazi na zapadu, tamo iza Huma. Tada prelaze u mislima još jednom događaje današnjeg dana. Jedan prebrojava ponovo pazar ili sabira veresiju, drugi raspliće konce nekog neprijatnog susreta, ili misli na sutrašnju brigu; a neki će, bacajući pogled put žara koji plamti oko sunca na zalasku, još jednom ugledati devojku-lepoticu koja je jutros prošla saračkim sokakom. Gleda je kako, viša i lepša nego ikad, poput priviđenja korača ćelom širinom vidika; vidi i nabore njenih dimija, sačinjene od večernjeg sjaja i tankih oblaka, kako se viju i pre-pliću iznad zažarenog kratera u kome tone sunce, i tu, jedan po jedan, sagaraju kao na lomači.

LEGENDA O POBUNI

I ovo nam je, između ostaloga, pričao Lazar,Veličina (i strahota) ljudske sudbine nije samo u

načinu na koji čovek dolazi na svet ni u tome kako se teško bori za svoje održanje i kako brzo odlazi pod zemlju, gubeći sve svoje i sebe sama. Ta veličina i ta strahota ogledaju se, čini mi se, isto toliko u kobnoj snazi čovekove mašte, u njegovoj sposobnosti da, tako sitan i slab, prolazan i ugrožen, zamisli i istka svetove i odnose koji su prema njemu isto ono što okeani, kontinenti i sazvežđa prema zrnu peska ili kratkovečnom mehuriću na površini vode.

Moje su dečačke godine bile trovane legendama i bajkama. Bilo ih je dosta, i svakojakih. Pojedine od njih su se naročito isticale, zaklanjale sve druge i davale svoj pečat ćelom jednom kraćem ili dužem vremenskom periodu. Ponekad pomislim da od njih nisam stvarno nikad izlečen, jer ih je zaborav potiskivao, ali nije mogao da ih potpuno izbriše. Ja sam ih zaboravljao, a one su se svetile.

Takva je i legenda o pobuni i padu nebeskih anđela koju nosim iz najranijeg detinjstva. Jer, kad sam docnije, u zrelijim godinama, nailazio na nju u knjigama i pesničkim delima, to je bila samo neželjena i žalosna potvrda. Mnogo pre toga čuo sam je od jedne starice, pobožne žene, rodom odnekud iz srednje Bosne.

202 303

Punačka, skromno ali pažljivo odevena, ta žena je svojim sitnim pačjim korakom išla po sarajevskim kućama i — pričala. Ona je i živela od tog hodanja i pričanja i, kako se meni činilo, još i uživala u tome. Obično bi došla već u rano jutro i ostajala na ručku i preko celog dana u toj kući. Njena pričanja slušale su žene i naročito deca. Stariji muškarci nisu voleli da je čuju, a i ona je izbegavala da priča pred njima. Za vreme pričanja, žene nisu prekidale svoje kućne poslove, a i starica je plela ili krpila ili češljala vunu, i to uvek za kuću u kojoj toga dana priča. Ne sećam se kako se zvala, a nisam to valjda znao ni onda, i tako je ostala bezimena, ali živa u mom sećanju.

Od te starice čuo sam prvi put priču o pobuni anđela koji su pokušali da se otmu ispod božje vlasti i da sami postanu bogovi, o tome kako su ih bog i božje sile u boju porazili, a zatim kaznili za njihov zločin večitim prokletstvom i progonstvom iz raja. Vojske poraženih buntovnika bacane su u talasima pravo dole u pakao. Gospod je prosto ispraznio pobu-njeničke predele svojih nebesa, istresao je iz njih buntovnike kao što vodeničar istresa bubašvabe iz brašnjave vreće.

I danas se pitam je li mogućno da su takve slike i takva shvatanja mogli izaći iz usta nepismene siromašne starice, koja je, podvijenih nogu, čista i umiljata, sedela pored prozora i preko svog ručnog rada ili fildžana kafe, koji je držala u ruci, pričala o postanku vidljivih i nevidljivih svetova i sudbini svih stvorenja? I danas ne mogu da objasnim sebi otkud ova legenda o neverstvu, porazu i kazni, na samom početku života. I, što je još čudnije, otkud u meni, onda kao i danas, stalan i nepomirljiv otpor protiv te legende i sećanja na nju.

Od tog padanja nepreglednih razbijenih armija — pričala je baba tiho i značajno rr stvorila se kiša

talasa koja je kao slap vezivala nebeske visine s paklenim dubinama. I to bez kraja i prestanka.

Saćam se, slušao sam to sa užasom i u isto vreme sam želeo da ništa ne bude istina, da baba sve to izmišlja i laže. Sve sam činio da se oduprem takvim mislima, da zbrišem taj bezumni prizor, a on se, naprotiv, i vremenski i prostorno širio i pro-dužavao. U mojoj dečjoj mašti neprestano je daždilo i daždilo; vekovima i vekovima, do u beskraj, u nemerljivom rasponu vremena, pljuštao je sa hukom i rikom vodopad rajskih osuđenika, od svog nepoznatog nebeskog izvora, odozgo pa naniže, ka svom neizvesnom i nedostižnom odredištu. Njegova nepo-Jamna strahota bila je kao neka mera božjeg gneva i nebeske sile.

A baba je pričala dalje, o paklu i paklenim mukama, o raju i rajskim slastima, o našoj planeti Zemlji i o pravim i krivim čovekovim putevima na njoj, od kojih oni prvi vode u raj, a drugi u pakao. Negde u toku toga pričanja, obamro od straha i negodovanja, ja sam i zaspao, onako kako sam sedeo sklupčan i zgrčen na ćUimu, do majčinog kolena. A kad sam se probudio, babe više nije bilo. Sa rukama punim poklona koje joj je dala moja majka, otišla je dalje, da priča po drugim kućama. Ali dok je još bila u nas i nizala svoje bajke, zaboravila je, u pričanju, da se vrati na svoju prvu sliku i da zatvori onaj nebeski jaz iz kog je pustila bujicu i kišu poraženih prokletnika. Ili sam ja, možda, već bio zaspao kad je to učinila? Tek, za mene ta provala nebeskih oblaka, s vejavicom ratničkih telesa, nije nikad prestala. Ne vidim i ne čujem njen pljusak izbliza, ali na mahove razabirem kako potmulo huči negde u dnu moga zaborava, i ponekad je ta njena huka tako jaka da me probudi usred potpune tišine vedre mesečine noći; a dešava se i danju, u trenu-cirna kad me nemir sveta satera u tesnac, da se odjednom ukaže na mom unutrašnjem vidiku kao

304 20 — Kuća na osami 305

ogromna tamna zavesa zloslutne kiše u dnu olujnog predela.U takvom jednom trenutku, još u dečačkim godinama, ja

sam osetio nejasnu vezu i kao neku srodnost s nebeskim prognanicima, i pomislio da bi svi ljudi mogli biti iz te porodice osuđenika, a sve što je ljudsko — samo sastavni deo te poražene nebeske vojske. Zgađen i ogorčen, uspavao sam da se otresem te misli, ali ona se vraćala kao povremeno ludilo. U takvim časovima činilo mi se da je naš lični život samo trenutak u tom dugom padanju koje još traje, jedan trenutak u vremenu između osude koja je izrečena gore u visinama i njenog izvršenja koje nas očekuje negde dole. A to vreme traje veko-vima. Tako — mislio sam dalje, — sva znana i neznana istorija čovekova možda i nije drugo do to padanje kome je početak zaboravljen, a kraj neostvaren i nedogledan. Tako mi ljudi jednako padamo, i tako će nam i daleko potomstvo padati, jer nismo dosegli dno toga pakla na koji smo osuđeni. U toku toga strmoglavog leta, koji smatramo našim postojanjem, mi stvaramo i razaramo, uživamo i patimo, bolujemo, starimo i umiremo. A naša unutarnja muka — to je nejasna svest da je sav ovaj naš život samo neprekidno survavanje, sa tam.nim uzrokom na početku, a sva naša nada u neodređenoj i bolnoj pomisli o nekom tvrdom tlu na kraju, na kome ćemo razmrskani, najposle naći smirenje u nepostojanju. A najstrašnije je to što mi se ponekad javljala i pomisao da takvog tla tamo dole i nema, i da ćemo mi ljudi, bivši nebeski žitelji, kažnjeni pa bačeni nekad, odnekud sa visina, padati ovako u rojevima, bez kraja i prestanka, iz naraštaja u naraštai, da smo u stvari osuđeni na život koji je sav u večitom letu naglavice i naniže.

S godinama i sazrevanjem zaboravio sam i tu legendu, kao i tolike druge bauke i strahove detinj-stva. Samo u trenucima velike izgubljenosti, koji

su ponekad nailazili, osetio bih nešto kao jezu i užas sunovratnog leta-padanja. Pa je s vremenom i to iščezlo.

A jutros, u praskozorje letnjeg dana, probudio sam se naglo iz košmarskog sna u kom se, posle toliko godina, javilo sećanje na otrovnu, avetinjsku legendu iz detinjstva. Skočio sam sa postelje i otrčao do prozora. Tu sam, kao čovek koji se spašava, naglo i bučno podigao roletnu, i odjednom se našao pred licem morske pučine na kojoj je bleštao visok zlatan stub prvog sunčevog odbleska. Pozdravio sam ga radosno, kao istinski znak spasenja.

306 20*307

DUBROVAČKA VEJAYICA

Očigledno, bosanskom pisaru Dražeslavu bilo je ovog puta suđeno da se do poslednjeg dana svoga boravka u Dubrovniku očarava i razočarava, zanosi i trezni, sve naizmenice; ukratko: da se stalno objašnjava i razračunava sa ovim građom i sa svim onim što u njemu vidi, oseti i doživi. Stvarao je zaključke, pa ih menjao ili odbacivao i donosio protivne. Jer, kako izgleda, ovde čovek došljak nije nikad ni u najobičnijim stvarima načisto da li su zaista to što mu izgledaju da su i da li zbilja znače ono što imenom kazuju. I još — da li znače samo i jedino to. Takvo je osnovno osećanje koje te ovde prati, ma o čemu mislio ili govorio i ma šta radio. Neka vrsta neizvesnosti, nepoverenja u sebe i u sve oko sebe.

Evo i ova njihova zima nije drukčija. Nastupili su prvi dani drugog meseca nove godine, a ti jednako sediš zbunjen i zlovoljan i tražiš u mislima pravo ime za njihovo >>peto godišnje doba«, za ovu dubrovačku zimu koja čoveku strancu zagorčava život, a domaći ljudi je ne priznaju u razgovorima, i jednostavno se prave da je ne primećuju. Pa i kako da joj nađeš ime i odrediš mesto kad se neprestano menja i preobražava. Cas ti izgleda kao produžena jesen kojoj ne vidiš smisla ni svršetka, a čas kao neko kiselo i beznadno nedonošče od proleća; jednog dana je sva od tanke ali čelične studeni, koja se uvlači u tebe, ubija volju i ledi misao, a sutradan ti

pokazuje neočekivano cveće i voće u vrtovima i topli raskoš vredrog neba i mirnog mora, koji podseća na opojnu lepotu leta. Od toga odjednom oteža odelo na čoveku, i brže krene krv u žilama. Samo metal i kamen, pri studenom dodiru, kazuju istinu i nemilosrdno odaju stvarno godišnje doba.

Najposle, i zima je kao i sve ostalo ovde: sve može biti, i ništa nije određeno ni pouzdano. A danas je došlo, kao pokladna šala, veliko iznenađenje u belini. Još od sinoć se osećao neki nemir u svemu, neko treperenje i bujanje u visinama, nešto kao neodređena slutnja i nejasan nagoveštaj. More kao da menja glas i pravce svojih struja; izgleda da je negde u dubinama prodrlo daleko u kopno i da sad, tu ispod nas, tutnje i ključaju njegovi moćni virovi i vrtlozi, a od njih jedva osetno podrhtava zemlja i sve što je na njoj. Nešto te goni da potražiš mirno mesto i da se skloniš, ali posle nekoliko pokušaja uviđaš da takvog mesta nema, da ga ne može biti, i ostaješ tu gde si. Tako je Dražeslav i zaspao na talasima tih jednomernih drhtaja kao na nevidljivoj njihaljci. Probudio se u ono doba kad noć počinje da prelazi u dan, ali se to još ni po čemu ne vidi, nego se samo naslućuje. Nije ustao odmah. Ležeći grčevito savijen u klupko, pokušavao je da toplotom svojih dlanova urriiri bolove u jetri koji su ga probudili. I zaspao je posle izvesnog vremena, ali ga je iz polusna kojim je bio zaplovio, sada razbudila neobična belina koja je nadirala spolja.

Bilo se razdanilo. Napolju je sve prekriveno snegom, i vidik je zastrt gustim velovima satkanim od belih pahuljica; oni se velikom brzinom spuštaju odnekud sa visina, sustižu se u letu, a zatim se jedan za drugim meko i jednomerno prostiru po zemlji. Od njihanja i treptanja tih snežnih velova izgleda da se sav predeo njiše.

308309

Brzo se obukao i izišao u dvorište. Prizor je bio nov i čudesan: zemlja se povezala s nebom i sve se izjednačilo u sivoj belini. Rastresit i lak sneg bio je već napadao do članka i još je vidno rastao i širio svež dah oko sebe. Ta svežina uzbuđuje Dra-žeslava, goni ga na pokret, kao na igru, izaziva u njemu želju da posmatra grad pod snegom i more, raščešljano i kudravo, sa tankim, brzim talasima, koji su po oštrim grebenima takođe beli, kao da nose sneg na sebi. Grmlje po obroncima bregova napra-šeno je snegom, a na gradskim krovovima sve se jače hvata beo pokrov.

Najčudnije izgledaju bašte oko kuća na ivici grada. Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su zatrpane i liče na humke snega. Retka drveta plemenite crnogorice opuštaju grane pod snežnim teretom i postaju slična svojoj gorštačkoj braći u Bosni, za zimskih dana. Visoke pinije su naglo posedele a »ljuta« pomorandža, na kojoj je ostalo još nešto od bogatog roda, pokazuje sad ispod snežne kitine svoje plodove žarke boje. Na ulicama tiho, gotovo pusto; retki su odrasli prolaznici; samo dečaci su veseli i njihove igre glasnije. Devojke metu napadao sneg sa doksata i kapija, brane se sa lakim snebivanjem od pahuljica u rojevima koje im zasipaju lice i nedra, i pri tom se i same smeju svom neobičnom poslu. Inače, grad izgleda zbunjen i život u njemu poremećen od ove neočekivane mećave, koja je ovde retka i liči najpre na laku igru, zatim na obesnu šalu, a u isto vreme nosi u sebi nešto od pretnje i opomene.

Sve je to, na mahove, izgledalo teško i ozbiljno, ali nije trajalo dugo. Kako je dan jačao, vejavica je slabila, vidik se širio, oni vetrom nošeni velovi od snežnih pahuljica postajali su sve redi i tanji, iza njih se naslućivala svetlost nevidljivog sunca. Ljudi su počeli da izlaze na poslove, mokre ulice su oživele.

Još pre ručka snega je, kao čudom, potpuno nestalo; zadržao se samo na krovovima, u prevojima i na osojnim mestima, i to ne zadugo. Sunce je sjalo sa vedra neba i da nije bilo lakog i prohladnog severoistočnog vatra, čovek bi mogao pomisliti da je usnio nevreme i sneg.

Bosanski i dubrovački pregovarači sastali su se tek posle podne toga neobičnog dana; neki od Dubrovčana nisu ni tada došli. Dok su bili sami, Bosanci su, u očekivanju, razgovarali samo o iznenadnoj salaukovini ovog jutra, a kad su stigli njihovi domaćini, pokušali su da i njih uvuku u svoja pričanja, ali niJco od domaćih nije hteo reci da kaže o tome, nego su stalno skretali razgovor na tekuće poslove. A čim su prve senke popodneva ispunile usku i hladnu dvoranu, Dubrovčani su se digli i brzo oprostili. Novi sastanak je urečen za sutra ujutro. Bosanci su ostali još neko vreme tu, razgovarajući živo, ali što je mogućno tiše među sobom.

Stojeći podalje, Dražeslav nije mogao da čuje šta govore. Koliko je po iskidanim rečenicama koje su dopirale do njega mogao da zaključi, govor nije bio više o snežnoj oluji, koja ih je sve iznenadila svojom neočekivanom pojavom, i još više svojim naglim nestankom, nego o nekim posve novim i nepredviđenim predlozima koje su dubrovački pregovarači upravo danas, odjednom, izneli pred njih, dovodeći tako u pitanje gotovo sve što je dosad izgledalo ugovoreno i obostranim pristankom već utvrđeno.

Iznenađeni i zaprepašćeni, bosanski pregovarači su se još neko vreme prepirali među sobom, ali nečujno, šapatom. Samo u jednom trenutku Dražeslav je čuo kako mrgodni i netrpeljivi knez Radisav, zaboravljajući se, povišenim glasom upada nekom u reč.

— Pusti ti to. Znam ja njih. U svašta će se pretvoriti, samo da postignu ono što su naumili.

\:

1 'I

310 311

Ubrzo posle toga napustili su dvoranu, nako-strešeni, oborena pogleda i stegnutih zuba.

Ostavši sam, Dražeslav je zaključao hartije i izišao pred kuću, odakle se mogao videti donji deo grada sa javnim zgradam , crkvama i kućama uglednih građana i velikih trgovaca.

Nebo je bez oblačka. Na krovovima i tornjevima Još malo rumenila sa pučine gde je sunce valjda već zašlo. Vazduh je blag, vrtovi kao umiveni u predve-černjem sjaju. I poslednja travka se ispravila, oslobodila i dobila svoj stari svagdanji izgled. Listovi na pomorandžama i limunovima svetlucaju kao sitna ogledala. Tanak dim sa ognja na kom sagorevaju neke mirisne grane dopire iz susedne kuće. Čuje se kako se redom zatvaraju teška kućna vrata i drveni kapci na prozorima.

Sve to gleda i sluša Dražeslav, posmatrajući ispod sebe niži deo grada, kao da ga čita.

Moćni i imućni ljudi ovog neobičnog mesta —kaže on sam sebi — sad se spremaju na kratku molitvu, još kraću večeru i, valjda, mimo spavanje.Među njima vlada osećanje spokojstva i sigurnosti.Sve im izgleda u redu i kako treba. Njihovi brodovisu u zaklonjenim pristaništima, njihov novac nasigurnom mestu, pod dvostrukim ključem ili dobrimjemstvom. Kućna čeljad zdrava i na broju, a oni kojirade i služe vezani su čvrsto za tu službu, jer od nježive. Na ulazima u grad svuda su straže. Roba je podućanima i bezbednim skladištima, a u magazama idubokim podrumima sve što nije za pokazivanje.Vatre su svuda pogašene. Po drevnom običaju i utvrđenim pravilima učinjeno je sve što se razumnomože učiniti da bi se mirno provela i ova noć unjihovom gradu nad kojim, pored svega toga, bdijujoš i nevidljive sile, jer ga — kako to oni tvrdoveruju — njihovi sveci i zaštitnici sa neba čuvajuod zlih ljudi i prirodnih nepogoda, od svake bede,štete i rizika. ^ . ,, *

Sve zaista izgleda sređeno i mirno, a u tom opštem miru i skladu našlo je svoje mesto — i tu pokopano zauvek — i sećanje na onu grubu i čudnu, a kratkotrajnu vejavicu od jutros.

Takav je ovo grad, ili takvim se bar Dražeslavu čini, dok ga posmatra sa ovog mesta, u sumračnom času ovog zamornog dana.

k

312 313

RANJENIK U SELU

Verovatno da u malom hercegovačkom selu zvanom Dubac nikad niko nije pomislio da će u njemu ležati i bolovati ugledan stranac, putnik, čak iz Dubrovnika. Selo je od svega nekoliko hrišćanskih kuća, siromašno, nedaleko od druma, ali sklonjeno, i nikad se niko od putnika nije tu zaustavljao ni bora-vio. Samo, evo, nužda i zao slučaj nagnali su ljude i na to.

Jedan dubrovački karavan napadnut je sred šumovitog prevoja hercegovačke visoravni, u samo predvečerje, na vrlo drzak i neočekivan način. Već godinama se nije slična stvar desila u tom kraju. Napad je izvršila neka neuredna, belosvetska banda, koja je dolutala odnekud iz Arnautluka. Pratnja karavana pokazala se vesta i pouzdana. Napadači su odbijeni posle borbe prsa u prsa. Roba je spašena; izgubljeno je svega nekoliko konja.

Veliku hrabrost i prisebnost pokazao je tom prilikom mladi dubrovački građanin Stjepanić, koji je uzeo učešća u borbi i ranjen je udarcem jatagana po desnoj ruci. Rana je bila teška i duboka; od nje i od preživi]enog uzbuđenja čovek je dobio već sutradan groznicu, i to jaku, kao da je sve što treba za nju nosio još odranije u sebi, a ovaj neočekivani udarac zapalio i raspirio tu vatru. Rana je bujala i gorela. Trećeg dana teško se držao na konju, bilo

je jasno da se sa njim neće moći dalje putovati i da mu treba što pre potražiti odmor i ležaj.

Kad su stigli nadomak malog sela Dubca, vođ karavana resio je da Stjepanića ostave na lečenju kod sigurnih ljudi u boljoj seoskoj kući toga hrišćan-skog sela u kome živi starica-vračara, čuvena po uspešnom lečenju rana, a da karavan produži put do Sarajeva, odakle će se posle pobrinuti o ranjeniku.

Svakako da ni ovaj dubrovački poslovni čovek i ugledan građanin nije nikad pomišljao da će ga put dovesti u kameno, zatureno selo Dubac, i da će tu morati provesti nekoliko dana, lečeći se od rane i čekajući pomoć svojih sugrađana. Tresla ga je groznica i morila žeđ. Ljudi oko njega, po prirodi nepo-verljivi i uplašeni, bili su predusretljivi i nespretni. Očigledno je bilo da su hteli da mu pomognu, ali to nije bilo lako ni jednostavno. Onako grozničavog, zbunjivali su ga već svojim izgledom i navikama. A pored toga, dosađivali su mu prisustvo i bliskost životinja, teladi, koza i pileži, muha i mrava. Kao grozničavo priviđenje izgledala mu je i seoska vračara, koju su doveli da ga leci.

To je bila neka oštra, nastrana žena koja je vero-vala za sebe da je vidovita i da zna svakoj bolesti lek, i koja je to verovanje uspela da prenese i na svoje ljude, pa i na velik broj sela unaokolo. Tako se pročula. Sad živi od toga glasa, i ona i sva mnogobrojna čeljad u njenoj kući. Dobro živi, jer bolesnika ima svuda i svima je potrebna nada u njihovom otimanju za goli život, i sa tom nadom igra ova žena svoju kockarsku igru u koju ne ulaže ništa od svoga, prema tome ne gubi ništa, a često dobiva.

Ona ih leci travama, bajanjem, posvećenom vodicom i molitvama koje često imaju sugestivnu moć i u kojima su reci neobične i sačinjene od zvučnih, svetlih samoglasnika i tvrdih, strmenih suglasnika, od strasnih zagrcavanja, uzdaha i usklika.

314 315

Pre nego što išta počne da radi, vračara kaže ukućanima da je bolest teška, a lečenje složeno, ali ona će se poduhvatiti posla i izlečiti bolesnika pod uslovom da mu ima leka i da mu je suđeno da ozdravi i još živi. Ukoliko nije ...

Tu sklapa oči i širi ruke, što znači da se može lečiti rana ili bolest, ali da protiv sudbine smrtan čovek ne može ništa.

Ona je i sada ušla bez pozdrava i bacila unaokolo oštar pogled kojim je želela da sve oko sebe zbuni i potčini svojoj volji. Zatim je iz nekih krpa i zavežljaja izvadila suv i pocrneo koren, otkinula komadić s kraja i smrvila ga među staračkim prstima. Tim prahom je posula ranu sa koje je prethodno oštrim pokretom strgnula zavoj. Ranjenik je osetio svrab koji se sve brže pretvarao u bol. Skočio je stenjući glasno.

Žena ga je, očigledno navikla na takve nagle pokrete, hvatala za skut i stišavala mrmljajući.

— Budi miran! Ništa to nije. Znaš kako se kaže: na ljutu ranu, ljutu travu. Tako i jeste. Sto ne boli, to i ne liječi. Zato, budi miran. Miran!

I govoreći to, i dalje je čvrsto držala ranjenu ruku, gledajući u stranu, ne slušajući i ne očekujući njegov odgovor. Bezobzirno i grubo je zakretala i savijala tu ruku, osluškujući pažljivo i napregnuto da nije naprsla kost u njoj. Zabranila je da ranjeniku daju da pije, iako je on to neprestano tražio, živo se žaleći na žeđ. Dala mu je samo fildžan neke mlake i odvratne tečnosti, gluva za sva njegova traženja mleka i vode. Izgledalo je kao da je za nju rana glavno, a ranjenik sporedan.

Uopšte, ona se ponašala osorno, gotovo neprijateljski, i prema bolesniku i prema ukućanima. Razgonila je decu, obrecivala se na starije, a sa ranjenikom se stalno rvala oko ranjene ruke, kao da je ta rana samo njena briga; ona treba da je leci i izleči, a svi su joj u tome, i ukućani i ranjenik,

na smetnji, i svojom neveštinom i lakomislenošću samo odmažu. Zato ona mora da se brani od njih, da viče i grdi, kako bi svi oni što bolje upamtili njena naređenja i što tačnije ih izvršavali i izbega-vaU sve što smeta ozdravljenju. S pravom se moglo pomisliti da su neprijatnost i tvrdoća glavni deo njenog lečenja, i da se rana na čoveku samo ovako krutim načinom, oštrim recima i velikom strogošću leci. Tako se stvara oko te rane kao neki ljut i hladan oblog koji sprečava da se ona zatruje i dade na zlo. A to je glavno, dok je sve ostalo sporedno i nevažno.

Vreme je neprimetno odmicalo, a osećanje stege i nelagodnosti raslo. Na kraju je sve to zajedno izgledalo kao da je rana neka krivica, a lečenje zaslužena kazna. I bolesni stranac-putnik ležao je nepomičan i savijen, osećao se telom i duhom smanjenim i potisnutim.

Ležaj je tvrd, a pokrovac oštar i hladan, hrana teška i odbojna. O ljudima oko sebe ne zna šta da misli; svi se drže podalje i bacaju bojažljive poglede u ovaj ugao koji je prepušten njemu i niko ne prilazi osim mladića koji ga služi, dok se svak odmiče koliko može, a on gleda i vidi i sluša i čuje dobro sve oko sebe. Naravno, vidi i čuje kroz groznicu koja ga trese i savija i koja mu ispunjava usta vatrom i pritište nepce kao suv, tvrd i ogroman teret.

— Potrči, Radojka, vidiš li ti koja su doba dana?To dovikuje prekomo jedna žena drugoj, valjda starija

mlađoj, a njemu se stalno čini da su svi glasovi pooštreni i pojačani. Da, koje je doba dana? I kojeg dana? To se i on pita. U ovom sumračnom kutu seoske kuće, za koji je prikovan, ne razlikuje se mnogo dan od noći; jedino po kretanju i glasovima ukućana, a i to što čuje da ljudi govore on teško dovodi u vezu sa svojim životom, kao što ne

316 317

shvata svrhu ni namenu predmeta koje gleda oko sebe. Ne razlikuje dan od noći isto kao što ne bi mogao odrediti mesto na kome se sada nalazi i na kome ga je, u zao čas i na zlu putu, ružan udes zaustavio.

Da, koje je doba, to se i on pita, uspravlja se u postelji, prinosi očima povelik džepni sat i pažljivo posmatra njegov brojčanik.

Pre nekoliko godina on je od svog strica, čuvenog barba Jakova Stjepanića dobio tu dragocenost na poklon. Takvi džepni satovi na čelično pero, što se navijaju ključićem, izumljeni su u Engleskoj, a izrađuju se u Nirnbergu. Putujući trgovačkim poslom u taj grad, barba Jakov je kupio tu novinu, kao svadbeni poklon svom sinovcu. Sat je bio u veličini krupnije glavice luka, sa jako ispupčenim i lepo izrađenim zaklopcima od srebra, navijao se svakog drugog dana, a radio je dobro, bolje i tačnije od velikih časovnika na gradskim tornjevima.

U borbi sa razbojnicima na drumu, Stjepanić je sačuvao svoj dragoceni sat u nedrima, ali je sa prekinutog crnog gajtana spao i izgubljen ključić kojim se navija. Hladan i nem kao mrtvac, sat je sada pokazivao neko preminulo, mrtvo vreme, trenutak kad je, nenavijen, prestao da kuca, i nije bilo nade da će oživeti i proraditi, jer je ključić nepovratno nestao.

Bolesnik se često savijao nad lepim predmetom, dok mu se misao vraćala na nestali ključić, tanku i sitnu stvar, kao stvorenu da se izgubi ili zaturi, a neophodnu da povrati život ovom satu i tako označi meru vremena koje sada gluvo prolazi.

Taj izgubljeni crni ključić lebdeo je stalno pred njegovim užarenim pogledom: iz početka je bio izdvojen i sam, a zatim okružen bezbrojnim drugim ključevima, malim, srednjim i velikim, koji su u rojevima navirali odnekud. To otkriva čoveku čudovišnu istinu i kazuje mu da nije nestao samo mali

ključ njegovog sata nego da se gube i rasipaju svi ostali ključevi njegovog života. U grozničavom snu on je sada gledao čudan prizor: svi ključevi iz njihovih kuća tamo u Gradu napuštaju svoje zaključane brave, okreću im leđa i zatim, kao povorka sivih i mrkih životinjica, gamižu, trče i odmiču putevima koji vode iz Grada. Gledajući ih, on se pita neprestano šta je to. Besmislice i strahote kakve se samo u priviđenjima mogu videti!

Sve su brave, od onih na gradskim vratima do najsitnijih sandučića, kasa i kašica po kućama i dućanima zaključane namrtvo i sad ljudi nemaju čime da ih otključaju, jer su se ključevi odmetnuli i razbežali po svetu. To je poremetilo život i svako poslovanje u Gradu. To zbunjuje i muči i njega u traženju njegovog ključića, dovodi ga do očajanja i nagoni da se neprestano pita kud je sve ovo krenulo i na šta će izići. Kako da u ovom povrvelom metežu od ključeva nazre i raspozna sitni ključić svog džepnog sata, kad mu se pogled muti i kad mu vidik zaklanja treptava zavesa od vatruštine?

Bolesnik se grči i pokriva lice dlanom one zdrave ruke, a žene se krste, izlaze pred kuću i tu razgovaraju 0 tom kako se jadnik mnogo muči na svom logu. Deca, koja sve zapažaju i u svemu na svoj način učestvuju, odmah to prihvataju. Štrkljast de-čak, prćasta nosa, okupio u dnu dvorišta oko sebe mlađu braću i sestre i, nastojeći da oponaša starije, govori im saučesnim šapatom.

— Mnogo se muči!— Ko? — pitaju oni, uolašeni.— Onaj bolesni — kaže dečak, trudeći se da govori

znalački i ozbiljno.Njihov šapat ne dopire do ranjenika; skloolje-nih očiju, on

se brani od priviđenja koja nasrću na njega i u isto vreme osluškuje kako mu krv u rani zloslutno čekića i kuca kao sat.

318 319

SLEPAC

Mora da sam bio nejako đete kad sam prvi put čuo priču o neobičnom slepcu, jer mi je posle uvek izgledalo kao da je znam otkad znam za svoj život i za sebe.

To je bio čovek koji je još u ranom detinjstvu oslepeo i kome niko od lekara nije mogao pomoći. Ipak, izgleda da je njegov slučaj bio nešto manje težak nego što su slučajevi tolikih drugih ljudi koje je zadesila ista sudbina. Od samog početka svoje nesreće on je pokazivao izuzetnu snalažljivost, i kretao se lakše i slobodnije, i sam vršio ne samo mnoge jednostavne radnje nego i poslove za koje su sposobni samo ljudi koji vide. To kretanje bilo je prostorno ograničeno, sporo i obazrivo, ali dosta sigurno. I kako je i inače bio bistra uma i živa duha, a dobar po srcu i čestit po vladanju, napredovao je u životu i lakše snosio svoj teški neđug.

Nadaleko se bilo pročulo o tom slepcu koji se, bez vodiča, gotovo slobodno kreće.

To je izazivalo Ijubopitstvo ne samo lekara nego i svih ljudi koji su ga poznavali ili samo čuli o njemu.

Svet se, posve prirodno, pitao šta je to što ovom neobičnom slepcu pomaže i što ga vodi kroz život. Pitali su neki i njega. Ali on nije hteo ni

s kim da razgovara o tome, niti je kome kazivao šta je to što mu u njegovom neobičnom životu pomaže. Na pitanja dokonih ljudi, pa i na opravdano Ijubopitstvo nekih lekara, on nije nikad davao određen odgovor, tvrdeći da tu nema ničeg neobičnog ni tajanstvenog, i da se on, kao i toliki drugi slepci, kreće po nekom njemu samom nepoznatom nagonu. A ponajčešće je izbegavao da govori o tome, skrećući uvek razgovor na druge predmete.

Međutim, mi znamo u čemu je bila stvar, šta je bilo to što je slepog čoveka vodilo u njegovom kretanju i što je on kao veliku tajnu krio od drugih ljudi. (Znamo jer nam sveznajuća priča to kazuje.)

Covek koji je u detinjstvu izgubio vid dobio je u isti mah od prirode neobičan dar: pred njim se ubrzo obreo neočekivan putovođa.

U stvari, to je bio pokretan pramen svetlosnih zraka u obliku malog jagnjeta od žežena zlata i čistog sjaja. A to što je on, u nedostatku određenog imena, nazivao »zlatno jagnje« bilo je sačinjeno od bezimene iskonske svetlosti koja živi u svakom od nas, a da često ni sami nismo svesni njenog postojanja i da je ljudsko oko nikad ne sagleda. To čudesno jagnje kretalo se na neki neobjašnjiv način svuda ispred slepca. Plovilo je ili letelo, naizmenično, ili prosto išlo hodom, a pri tom je stalno širilo oko sebe mirnu svetlost, neku vedrinu kakvu ljudi koji imaju zdrava oba oka nikad ne vide. U krugu te svetlosti kretao se slepi čovek i svršavao svoje poslove kao i svi ostali ljudi. Kad bi dolazilo vreme sna i odmora, ta svetlost bi se sama od sebe gasila, da se ponovo pojavi čim se čovek odmori, probudi i otvori oči.

To je bila tajna o kojoj slepi čovek nije nikad govorio. Ćela njegova izuzetno srećna sudbina počivala je na toj tajni koju je on krio i čuvao kao očinji

320 21 — Kuća 321

vid. I ceo svoj način kretanja i pomoć koja mu je to kretanje omogućavala on je od samog početka smatrao velikom tajnom između sebe i nepoznatih sila koje mu u tome pomažu. I ta pomoć mu je izgledala utoliko dragocenija i sigurnija ukoliko je bila — tajna. Za njega je bilo jasno da tajna ovde mora da postoji i da ostane zauvek tajna, jer kad bi je kome bilo od ljudi otkrio, nestalo bi, kako mu se činilo, i čuda koje njemu osvetljava put, omogućuje kretanje i čini život podnošljivim.

Tako mu je prolazio život, ograničen i ne lak, znači: sličan životu ostalih ljudi oko njega.

Tako bi valjda i starost doživeo i smrt dočekao, ali sudbina je naša ljudska takva da ničiji život ne stoji u mestu nego se, na našu sreću ili nesreću (čas na jedno čas na drugo!), razvija i stalno menja. Izgleda da i u ovom slučaju uzrok gubitku i nesreći treba tražiti u tim večitim osobinama čovekova postanka i rasta, u činjenici da zajedno sa čovekom, sa porastom njegove snage i volje, rastu i mogućnost i verovatnoća njegovog stradanja pa i njegove propasti, a broj i priroda tih stradanja, kao i čas propasti zavise, manje-više, od slučaja.

Po logici toga i takvog čovekovog razvitka slepi čovek je, valjda u trenutku izgubljenosti i nerazumljivog pomračenja, 'učinio ono što se od njega najmanje moglo očekivati: odao je nekom svoju životnu tajnu, koju je dotad revnosno čuvao. Kome? Zašto? Kako je bila mogućna takva samoubilačka nesmotrenost? — Takva i slična pitanja se obično postavljaju pred velikim, neshvatljivim ljudskim tragedijama i gubicima, pa i ovde. Ali odgovora nema, jer priča o tome ništa ne kazuje. Tek, jednog dana, jednog trena, onaj pramen svetlosnih zraka ispred slepca zadrhtao je, ugasio se, planuo još jednom, pa se opet ugasio i —• nestao zauvek, kao tamna tačka u večitoj tami.

Slepi čovek, ostavši bez svoga svetlosnog vodiča, izgubio se negde u isti mah. Javlja se pomisao da je i on nestao u nekom svetu u kome ne postoji ni svetlost ni tama, ni vid ni slepilo. Ali ko to može i pouzdano kazati, kad otud ne dopire do nas ni najmanji blesak ni najslabiji glas. Ništa. Pa tu i priča gasne i prestaje.

322 323

NEDOVRŠENA PROZA

NA 1*ATINSK0J ĆUPRIJI (odlomak)

! ̂ Ni u nemirne letnje mesece godine 1878, kad 5e Sarajevo vrvilo od oružana i usplahirena ljudstva, Arhimandrit Sava nije napuštao svoj običaj, da svako veče prošeta onom utrinom, na levoj strani Mi-Ijacke, pored Latinske ćuprije.

Visok, suv, prgav i plahovit, ali navikao da se svladava, on je imao pamet koja je prelazila krug njegova života u Sarajevu, i ambicije kojima ni on sam nije znao granica. Bio je asketska priroda, opora i stroga prema samom sebi i prema drugima. Imao je samo dve strasti: politiku i duvan. Politika mu nije dala da postane vladika a duvan mu je ništio zdravlje. Patio je s vremena na vreme od trovanja nikotinom i od srčanih grčeva koji su ga satima držali na granici između smrti i života. Na prstima, u bradi, na koži lica, svuda se Arhimandritu naziralo to nikotinsko žutilo. Samo su mu oči, velike i sive, bile bistre i pune nekog čistog, hladnog sjaja.

Ova njegova popodnevna šetnja pored Miljacke bila mu je jedina razonoda i jedini pravi odmor, jer za vreme šetnje nije pušio. Ali ta šetnja bila je u isto vreme i neka vrsta audijencije koju je Arhimandrit i budući vladika davao prijateljima i poznanicima.

Samo što sada nije bilo nikog od poznanika da mu priđe. Gazde, Srbi i Jevreji, koji su voleli da

327

prošetaju sa Arhimandritom i da kroz kucanje zrna na brojanicama izmene po koju reč, praznu i gotovo bez značenja ali dostojanstvenu, ljubaznu i gazdin-sku, povukli su se u svoje kuće i nisu izlazili nikako.

Doktor Kečet, zamišljen i rano ostareo čovek, sa licem tužnog mađioničara, nije se ovih dana pojavljivao nikako, kao ni doktor Galantaj, rumeni Mađar, darovit i dobar alkoholik sa bleskom deliri-juma u očima. Nestalo je i sitnog, bistrog fra-Grge, »Ijubeznejšeg protivnika«, koga je Arhimandrit podrugljivo zvao fra-Kirilom ali čije je italijanske citate cenio i voleo više nego što je hteo da pokaže.

Jedini je ostao pop Risto Novaković, stalan pratilac Arhimandritov na tim šetnjama. Krupan i dobričina, on je iako neobrazovan i priprost čovek, cenio i voleo Arhimandrita i bio mu slepo odan i poslušan. On je bio jedini živ čovek u Sarajevu kome je Arhimandrit Sava mogao da kaže po neku svoju misao. Ne zato što bi ga pop Risto, siromah, razu-meo, nego što je Arhimandritu ponekad dolazilo da svisne i što je morao, pa ma crnoj zemlji, da kaže nešto od onoga što mu je lomilo dxišu i od čega je hteo da mu prsne mozak.

Otkako se počelo pogovarati o povlačenju turske i dolasku austrijske vojske i otkako je ušao nemir u narod, Arhimandrit je imao briga i poslova koje nije nikom poveravao.

I ovoga julskog dana, pred veče, Arhimandrit je šetao kao uvek, prav i dostojanstven, u desnoj ruci mu dug, crn štap pokovan srebrom, a u levoj crvene brojanice. Uz njega pop Risto.

U neko doba, pojavi se iz Merhemića sokaka činovnik austrijskog Konsulata Herkalović ili »gospodin Toma«, kako ga je zvala čaršija. — Ponemčen Ličanin, bivši podoficir, on je imao onu prirodnu ličku darovitost, ograničenu ali jaku, kojom Ličani prodiru i uspevaju svuda u Beču, u Carigradu, u Rusiji ili u Americi. On je sam, svojim znanjem i

svojom mukom uspeo da dođe do ovoga položaja, što nije mala stvar za seljačkog sina iz Like, Tomu Rkala. On je bio svestan svoga uspeha, grejao se na njemu kao na jedinoj sreći koja je dovoljna da ispuni ceo život. Nije se nikad ženio. Radio je sa oduševljenjem i revnošću svoj posao. Kao svi seljački sinovi i samouci, bio je dovoljan sam sebi, nenačet sumnjom i porokom, jednostavan, istrajan i lukav.

Za Herkalovicem je, u propisnom razmaku, išao dragoman Konsulata, Mato Kulier.

Pop Risto se nakašlja, Arhimandrit se trgnu iz misli, i odmah mu se čelo smrče, jer nije voleo toga rečitog Ličanina. Pozdraviše se odveć ljubazno i glasno. Otpočeše razgovor u kom je Arhimandrit na-memo i uz inad upotrebljavao nemačke izraze i čitave rečenice na nemačkom. Govorili su o svemu i svačem, ali Arhimandritu je bilo jasno da je Herkalović poslan da sazna njegovo mišljenje o biHii i događajima koji nastupaju.

Herkalović je govorio svečano:— Nisu laka vremena, prečasni. Danas ima

svak svoju brigu, i vojnik, i činovnik, i — sveštenik.Tu se u Arhimandritovom licu trže, kao nepri-metna i

zla munja, osme jak kakav se viđa samo kod ljudi koji dugo žive među nižima od sebe. Ali odmah mu se lice složi u neki zamišljen i miran izraz. Zagleda se nekud, za jednu podlanicu iznad Herkalovićeve kape i, prekinuvši ga, izgovori kao da čita:

— Sta ćete, gospodine; mi sveštenici moramoda vodimo brigu o ovom našem narodu; naročito uovakim prilikama, kad se spremaju velike promenei važni događaji.

Herkalović ga prekide provokatorski i nevešto:— O, ja mislim, prečasni, da Vi ne treba da

se plašite za sudbinu vašega naroda koji će se ujediniti pre ili posle. ,, ̂ , : ̂ . j a :;<... -i ;,,;, M«

328

— Ja se brinem za njegovo održanje a što setiče ujedinjenja, ne brinem se ni najmanje; i to jezato, gospodine, jer je ono — nemogućno i neostvarivo, i, kao takvo, ne može biti predmet razgovoraizmeđu ozbiljnih ljudi.

Ovo poslednje mu je rekao nemački. Tu Arhimandrit spusti pogled i nastavi gledajući činovniku ravno u oči:

— Vi znate, mi Srbi živimo rastureni poAustro-Ugarskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, i Staroj Srbiji, dakle pod pet raznih upravai vladavina. Da bismo se ujedinili mi bismo morali8 oružjem u ruci suzbiti Austriju sa Balkana, isteratiTurke iz Evrope, i pobediti Bugare. A to su svezadaci i planovi čije izvođenje je, dozvolićete, nemogućno i zamisliti.

Tu se Arhimandritove oči čudno raširiše i obasjaše žuto lice kao osmejkom. On još jednom ponovi, ovoga puta nemački:

— Nemogućno i neostvarivo, lieber Herkalo-vitsch.

Uzalud je Herkalović hteo još da govori o ovim stvarima. Arhimandrit se ljubazno i malko rasejano oprosti i odšeta niz Miljacku sa pop-Ristom koji je pobožno stupao uz njega.

Herkalović ostade pored kamenite ograde i zagledao se u Miljacku na kojoj se javljao crven odblesak sunčeva zalaska.

»Nemoguće i neostvarivo!« »Ne može biti predmet razgovora između ozbiljnih ljudi!« Kazaće generalnom konsulu te reci. Konsul će biti zadovoljan, izvestiće Ministarstvo, i sve će tako biti u redu. Jer, generalni konsul Vasić (Vassitsch), takođe pokato-ličen i ponemčen Srbin, ne voli neprijatne vesti ni komplikacije. On ne voli ni Herkalovića. I zato će mu Herkalović kazati umirujuće reći Arhimandritove ali mu neće kazati svoju sumnju, ovo što je više

nego sumnja i što ga kao neka lična neprijatnost obuzima svega, u ovom času, dok stoji zamišljen pored Latinske ćuprije.

Dobro, »nemogućno i neostvarivo«. Dobro je ako Arhimandrit i njegovi zaista tako misle. Ali, ako jednog dana zažele da te nemoguće planove ostvare? (Koliko je ponosne gorčine bilo u recima i neprijatnog sjaja u pogledu Arhimandritovu!) Ako se već sada potajno nose u sebi tom mišlju? Sve se u Her-kaloviću podiže i pobuni protiv takvih bezumnih i nedoglednih planova. — Zna da ne bi ništa koristilo da svoje sumnje i bojazni kaže generalnom konsulu; zato će ih zadržati u sebi i s vremena na vreme misliće o njima, za sebe i za svoj račun. Jer on, Herkalović, ima svoju malu filosofiju za koju ne nalazi upotrebe u kancelariji i koju on neguje privatno, tako reći izvan kancelarijskog vremena. Da, kazaće konsulu sve onako optimistički i utešljivo kako mu je rekao »Der Teufelspope« — tako su zvali Arhimandrita u Konsulatu — ali u sebi, zadr-žaće uverenje, da razgovori sa ovakvim ljudima ne umiruju i ne vesele. I prvom prilikom, kad ostane sam, razmišljaće o tom.

Prenu se iz misli. Sve je bilo crveno oko njega. Sunce je zašlo u žaru, među dva jablana, Herkalović se trže i pođe brzo preko Latinske ćuprije. Bilo ga je malko stid dragomana i prolaznika, što je, u svečanoj uniformi, ostao tako dugo zamišljen pored reke, kao neko đače.

330 332

PORUČNIK MURAT

U dane Hadži-Lojine bune, jula meseca 1878. godine, Sarajevo je bilo uzavrelo kao uzbunjena košnica. Velika, mirna varoš sva se pretvorila u bunu. Mešaju se drevne, večite ljudske strasti sa sitnim svakodnevnim interesima i sukobima, a sve to zajedno sada dobiva velika zvučna imena i sve se pokriva svečanim recima i parolama koje još juče nije niko znao ni izgovarao i koje će već sutra biti zamenjene drugima ili prosto zaboravljene. Sarajevo je oduvek znalo za takva vremena kad se obični građani, ljudi dobri i duševni, grešni i slabi, odjednom pretvore i podele u heroje i izrode, svece i prokletnike, i obnevide za sve ostalo što je do sada ispunjavalo njihov život i vezivalo ih jedne za druge. I sada je ovaj grad zanosno, gotovo svesno doživljavao svoju sopstvenu istoriju.

Ima razlike u načinu kako iskušenja i nesreće dolaze na jedan grad ili jednu zemlju i kako ruše, muče i ubijaju. Zaraza, glad i morija satiru ljude tiho i polako i pod njihovim žrvnjem sve sudbine liče jedna na drugu. Isti znaci na početku, slična muka, isti kraj. Ni bogatstvo ni sila ni veština ne mogu tu da unesu mnogo razlike. Dok bune i ratovi, naprotiv, donose brza i bučna stradanja i fantastičnu raznolikost u patnji i umiranju.

Ali na sve te razne lične sudbine nije se u te dane orbaćala pažnja niti je ko nalazio snage i vre-

mena da se njima bavi. Pa ipak, ništa nema teže, lude i jadnije od tih slučajnih i izlišnih tragedija, i ništa nije dostojnije naše pažnje i našeg saučešća od tih pojedinačnih nesreća koje prođu nezapaženo, nadvikane, zaglušene i potrpane opštom uzbunom i metežom.

U štabu vojnog komandanta Velipaše bio je konjički poručnik Murat-efendija Ruščuklija. Školovan oficir, lep, plav čovek veselih očiju i gospodskog držanja. To je bio jedini od Velipašinih oficira kog je domaći turski svet voleo i pozdravljao. Pre godinu dana umrla mu je žena pri prvom porođaju. To se znalo u celoj varoši i svi su pomalo učestvovali u njegovoj nesreći. Izgleda da ga je taj gubitak duboko potresao. On to naravno nije kazivao ni pokazivao, ah od tog vremena ostala je kao neka sena u njegovom stalnom osmehu i laka zamišljenost na ćelom liku.

Otac mu je bio Sarajlija po rođenju, ali je još kao dečak poslan u vojnu školu u Stambol i vek je proveo u vojsci. Dug niz godina je bio komandant Ruščuka. Tu se i oženio i decu izrodio. Zato su Murat efendiju zvali Ruščuklija. Velipaša ga je neo-bično voleo, ali još pre odlaska Velipašina iz Sarajeva Murat-efendija je dodeljen valiji Masharpaši, zbog svog poznavanja jezika i naroda. Tu je služio kao oficir za vezu i tumač. I što su vremena bivala teža i nemirnija, on je postajao sve korisniji i po-trebniji. U poslednje vreme on je stalno trčao između valije koji nije ništa smeo, vojske koja nije ništa mogla i Narodne vlade koja nije nikad tačno i složno znala šta hoće. U vezirovom Konaku on je bio jedini koji nije gubio svoj osmeh, iako je bilo vrlo teško raditi sa uplašenim vezirom, izbezumljenim narodom i zbunjenim i pokolebanim ostacima vojske bez prave komande. Zamarala ga je i mučila ta služba, jer nije odgovarala ni njegovo prirodi ni njegovom vaspitanju.

332 333

Tako je u četvrtak, 27. jula, kad je na onom širokom prostoru između Kršle i Konaka počela da se iskuplja oružana svetina, valija poslao Murat--efendiju u Kršlu da svima oficirima preporuči strpljenje i krajnje uzdržljiv stav a ujedno da vidi kakvo je stanje i raspoloženje u vojsci. Poručnik je izišao na sporedna vrata i prošao pravo kroz gomilu koja nije bila toliko gusta koliko uskomešana i grlata.

On je bio od onih prirodno hrabrih ljudi kojima su nepoznati brzi i nezdravi skokovi mašte i kod kojih strah sporo i teško dopire do svesti. Zato je više sa čuđenjem i Ijubopitstvom posmatrao svet oko sebe. Većina je ličila na pijane ili sumanute ljude. Nikad nije video toliko neprirodnih, u isto vreme i smešnih i strašnih grimasa i pokreta. Uzbunjeni ljudi su vitlali puškama i handžarima iznad glava, širili ruke kao da hoće sa nekim nevidljivim da se grle. Jedan je, smešeći se neprirodno, držao u uzdignutoj pesnici go nož, stisnut po sredini, a niz obnaženu ruku tekao mu je mlaz krvi. Drugi je igrao na jednoj nozi, ali bez osmeha. Bilo ih je i koji su mirno sta-jali po strani, ali mračni, škripeći glasno zubima od uzdržanog gneva, naslanjajući se rukama na oružje u kožnom bensilahu pred sobom i gledajući oko sebe ispod oka pogledom koji je govorio: još danas moram počiniti neko zlo. I svima su bile zaoaljene i nečiste oči, iskočile žile na rukama i zabrekli vratovi kao da su svi otrovani istim otrovom.

Kroz tu gomilu prošao je Murat-efendija mirno i ušao u Kršlu. Pošto je uznemirenim, ogorčenim ili ravnodušnim oficirima doneo vezirovu poruku da ničim ne izazivaju svetinu i da bez velike nužde ne odgovaraju na izazivanja, on se opet vratio istim putem u Konak.

Nije prošlo ni pola sata od toga, poručnik se nalazio još u Masharpašinom predsoblju, kad pukoše napolju dve puške gotovo u isti mah, dim u dim.

A odmah zatim osu se vratra, nepravilna ali jaka. Po zvuku se moglo raspoznati da se pucalo sa ulice, ali i iz Kršle. Vrata se na vezirovoj sobi otvoriše. Uštrcaše se oficiri i posluga. Kroz poluotvorena vrata Murat je gledao Masharpašu kako stoji nasred sobe, izgubljen, bled i uzdignutih ruku, ukočeno gleda pred svoje noge, kao čovek koji nemoćno posmatra požar ili poplavu negde ispod sebe.Istog dana posle podne došlo je kod valije izaslanstvo od četiri člana Narodne vlade. Žalili su se oštrim recima protiv jutrošnjeg krvoprolića. Tvrdili su da je redovna vojska očigledno namestila busiju braniocima vere i zemlje, jer su mrtvi i ranjeni bili samo iz naroda pred Kršlom. Zahtevali su da se pronađu i kazne krivci, a zatim, kao prvu meru, da im se odmah izruči poručnik Murat-efendija Ruščuk-lija, jer je on, po opštem mišljenju i verovanju, naredio da se puca na narod. Masharpaša se izvinjavao, uveravao izaslanike o svojim najboljim namerama, ali u svom strahu i potpunoj zbunjenosti nije našao ni jedne reci da odbije te besmislene optužbe i da kaže jasno i odlučno ono što je bilo stvarno i istinito: da je do puškaranja došlo slučajno, kao što često u ovakvim prilikama biva, da nije bilo nikakve busije, da nije postojala uopšte naredba da se puca, a da poručnik Murat nije ni u kom slučaju mogao takvu naredbu izdati. Posle kraćeg razgovora koji je sav prošao u oštrim optužbama izaslanika i u Masharpa-šinim izvinjavanjima, paša je pozvao Murat-efendiju i plačevnim glasom, ne gledajući mu u oči nego negde u kolena, naredio mu, upravo molio ga vvda pođe sa ovim uglednim prvacima« i da njima i Vladi objasni neosnovanost optužbe. Pred tim jadnim vezirom i pred ova četiri starca, namrgođena i nepristu-pačna razlogu, poručnik nije mogao da se snađe. Pozdravio je ćutke i pošao sa njima. U dvorištu ih je čekalo dvadesetak oružanih ljudi Hadži-Lojine garde. Poručnik zastade i okrenu se.

334 335

Nikog nije bilo na stepeništu. Svi su prozori bili pusti i ceo Konak kao izumro. Tada oseti kako pre-tegnu ona masa u dvorištu i povuče ga sobom ka ulazu. Oko njega su se izmenjivali podmukli i nerazumljivi pogledi. Sa svakim korakom četiri »ugledna prvaka« sve su više zaostajala a oružani ljudi rđavog izgleda sve više opkoljavali poručnika. Pomišljao je da se odupre i da odlučnim pokretom i umesnim recima učini kraj ovoj podloj i nedostojnoj igri u koju ga je bacio Masharpašin kukavičluk i u koju ga sve više uvlače ljudi u svemu gori i niži od njega. Izgledalo mu je da treba samo da učini taj pokret i izgovori te reci pa da sve bude postavljeno na svoje mesto, da se vaspostavi pravi odnos između njega i ove rulje koja ne zna šta hoće, i da se on vrati u Konak a oni da produže, postiđeni, putem kojim su i došli. Pa ipak, on nije nalazio snage ni mogućnosti da to učini, nego je, naprotiv, išao sve brže i sve dalje sa njima. I što se više udaljavao od Konaka, sve je manje bilo verovatnoće da će to moći učiniti. Ima trenutaka kad se i najjača ličnost lomi i kad ni snaga ni prisebnost ni vaspita-nje ne mogu ništa. Dok su prešli Carevu ćupriju, od nasmejanog i neustrašivog oficira koji je jutros onako mirno prošao kroz svetinu nije ostalo mnogo. Među oružanim ološem, kroz ulice pune uzbunjenog naroda išao je jedan unezveren mlad čovek u uniformi, dok su se prolaznici zaustavljali i drsko i zlurado ga gledali. Ta dokona i uzrujana masa dobila je prvu žrtvu, oficira u omraženoj nizamskoj uni-formi. Oko njega i ispred njega se širio prvo šapat, pa žagor, pa urlik.

— Ovaj je naredio da se puca.— Poubijao toliki svijet!— Na vješala murtatina!— Na kolac!Oružani Nikšićani, izbeglice, ozlojeđeni, rasku-ćeni i

zloćudi ljudi, zastajali su i posmatraili ih sa

336

zadovoljstvom. Ne znajući koga vode ni zašto, pretili su tome oficiru, pokazivali rukom kao da se kolju.

— Tu đe si najtanji! Tu đe si najtanji!Neki od njih su se mešali među pratioce i dovikivali mu

izbliza, pokazujući na njegovu uniformu:— Skidaj te benevreke, ćesareva slugo!Pratioci su išli oborena pogleda, stisnutih zuba,

bledi od uzbuđenja i nekog pobedničkog zanosa kao da vode skupocenog roba, zarobljenog u velikoj bici, a ne poručnika koji je maločas sišao među njih, nenaoružan i nasmejan, niz basamake vezirovog Konaka. Pred njima je već išao glas o velikom uspehu Narodne vlade koja je prisilila vezira da joj izruči krivca za jutrošnji pokolj pred Kršlom. Svakom je to laskalo kao njegov lični uspeh i u svakome dizalo neki talas ponosnog oduševljenja koji je do sada samo tražio povod pa da se digne. A sa obe strane ulice širili su se povici i psovke kao vatra. Sitni ljudi iz naroda zastajali su i vikali iz punih grudi ono što su čuli da ostali viču ili ma šta drugo što svetina viče kad joj se pruži zgoda i prilika.

Tako su ga proveli sve do medrese kod Begove džamije, gde ga zatvoriše u jednu gotovo praznu učionicu. Kad se našao sam, lice mu je gorelo kao da je kroz vatru prošao. Sede na go minderluk pokriven asurom, ne znajući šta radi, sklopi oči i rukama pređe polako preko sjajnih dugmeta na mundiru.

To što je ostalo još od dana prošlo je brzo i neosetno, sve u nekom neodređenom ali živom iščekivanju nečega što bi ceo nesporazum objasnilo i sve okrenulo na dobro. Umesto toga čudesnog i spasonosnog rešenja, koje bi trebalo da naglo i živo otvori vrata na sobi, nastupao je sumrak, nečujan, podmukao i neumoljiv. Trenutak kad hapsenik oseti kako se ćelija steže oko njega kao omča, kad prvi put zadrhti pred neprelaznom noći bez sna.

^ — Kuća na osami 337

JMože čovek posle da provede i dvadeset godina na robiji,

ali prva noć koju je probdeo u zatvoru ostaje u njegovoj svesti izdvojena i nezaboravna, kao neka robija u robiji. Te prve noći čovek se savija i lomi, bori i miri bez izmirenja sa tom neobičnom ljudskom ustanovom. Te prve noći mnogi sagleda ono drugo lice života od kojeg se zanemi za ceo ostali vek i obnevidi za sve ostalo.

U prvim trenucima Murat je primio (bar tako se njemu činilo) ovo neočekivano hapšenje i zatvaranje u ovu neobičnu tamnicu više sa srdžbom i čuđenjem nego sa strahom i gorčinom, primio je onako kako mlad konjički poručnik prima sve što mu se desi u službi ili izvan nje.

— I kud mene baš da oađu u tolikoj carskoj armiji?Ta pomalo zlovoljna, pomalo nasmejana rečenica, sa

jednom psovkom spreda i jednom na kraju, izražavala je otprilike sve. Tek razmišljanja prve besane noći u zatvoru i zaključci do kojih su ga ta razmišljanja neopazice dovela uneli su druge misli u poručnikovu glavu i ispunili ga nečim što dotle nije poznavao.

Kad je najposle prošla ta noć, u kojoj nije legao ni oka stisnuo, i jutro počelo da obasjava popločanu avliju medrese, poručnik je stajao još uvek budan pored prozora i držao se za demire na kojima se hvatala laka vlaga.

Od sve bure i lomljave u njemu ostala je na svetlosti ovoga dana jedna jedina misao i stajala pred njim nepomična i sleđena, zaklanjajući sav vidik i brišući sve ostalo u životu. Od sada njegov uzavreli mozak mogao je da obuhvati samo tu misao ili ono što je u vezi sa njom, i nju je samo bez prestanka okretao, valjao i pretakao.

Nikad mu u životu nije tako jasno i nesumnjivo jedna misao iskrsla u svesti i odmah postala tvrdom i osvestanom istinom. Hladna i nepomična, poznata

338 . . '

i stara, toliko stara da izgleda večna, kao da je zapisana od reci do reci negde u sveštenim neprolaznim knjigama i ponavljana od usta do usta kroz stolaca, a međutim, prosta i mala istina: u svima pokretima i sudarima interesa i verovanja, strasti i nagona, traži se uvek žrtva, jedan čovek ili mali broj ljudi, manje ili više krivih ili potpuno nedužnih (to je svejedno, jer u tu svrhu svi oni bivaju proglašeni krivima), i dok se to ne nađe i dok te odabrane žrtve ne plate svojom patnjom ili svojim životom, zaljuljane mase i njihove strasti ne mogu se smiriti ni vratiti u korito iz kojeg su nabujale i prelile se.

Dakle od tolikih bezbrojnih, većih i manjih istina pred njegovim duhovnim očima je samo ova, sporedna i iskrsla slučajno, bez veze sa svim onim što je do tada običavao da misli, ali nepromenljiva i neotklonjiva. I ta mala istina znači u isto vreme i njegovu sopstvenu smrtnu osudu. Zbog toga je dakle vredelo živeti, raditi i maštati, da bi se kao nesumnjivo i jedino saznalo da treba umreti, pre vremena, glupom i groznom smrću? I to slučajnom, slučajnom smrću, što je na j glavni je i najgroznije.

Kad je juče — bila je sreda, 27. juli, dan kao i svaki drugi — ustao i pošao na dužnost, on nije mogao ni naslutiti postojanje takve istine, a još manje predvideti ono što ga očekuje još toga istog dana.

Nema lepšeg leta od sarajevskog. Ti letnji dani sa njihovim mirom, sjajem i zelenilom, izgledaju kao neka nagrada onima koji moraju da podnose vlažne jeseni, oštre zime i ćudljiva proleća sarajevska. Za takvog letnjeg jutra varoš izgleda kao savatli bagdadska tepsija sva išarana listićima od kojih je polovina zlatna a polovina tamna. Sve su ulice pro-šarane sjajnim i vrelim prugama sunčane svetlosti i zagasitim uvek prohladnim senkama. Ići tim sokacima, prolazeći čas kroz senu, čas kroz sjaj, uz šum nevidljive vode, ne izgleda kao dužnost i posao nego

339

22*

kao duga i vesela igra. I ne zna se šta je lepše i prijatnije, da li vrelina obasjane bele kaldrme ili svežina tamnozelene hladovine.

Eto, po takvom vremenu i sa takvim osećanjima prošao je on juče poslednji put sarajevskim ulicama slobodno i veselo, a u stvari išao je već tada u klopku, podmuklu i nezasluženu, u kojoj ga je čekalo ovo saznanje koje se ne može podneti.

Oficir je i oficirski sin, nikad nije znao ne za strah nego ni za kolebanje. Znao je, naprotiv, šta je škola i rad, šta je rat i četovanje, služba i čast; umeo je i da sluša i da zapoveda bez oklevanja i dvoumljenja. Ali ovde se gubi. Svemu se može odo-leti, ali ne ovome. Misao se ne može podneti.

U stvari, to više i nije obična misao kojom čovek vlada i upravlja, jer ima već dvadeset i četiri sata kako je ona zagospodarila njime, istisnula sve drugo, prodrla neosetno do u najskrovitije kutke bića i sada orgija u njemu, vrti se i klikće kao opijen derviš, hara kao plamen, oduzima vid i dah i vezuje ruke, uništava volju i isključuje mogućnost svake druge misli.

Nastojao je da veže pažnju za neposrednu stvarnost, za predmete oko sebe i tako skrene tok svojih misli.

Na polici je bilo nekoliko knjiga. Nikad u njegovom životu knjige nisu značile mnogo, i nije ih voleo. Istina, nije bio kao njegov drug iz škole Ize-din koji je govorio: »Kad vidim malo deblju knjigu, mene odmah hvata nesvestica.« Nije bio takav, ali je 7a njega ceo taj svet knjige i književnog posla bio nešto daleko, tuđe, pomalo sumnjivo i nedostojno, i oduvek je imao osećanje da je ono što se piše i štampa često laž, a redovno slabost.

Redom je rasklapao knjige i imao je samo toliko strpljenja da im rasejanim pogledom pročita naslove. »Komentar svih komentara«, »Sjaj svetlih imena i velikih brojeva«. Već sami naslovi tih đačkih teksto-

va, svečani i nestvarni, dražili su ga i ogorčavali. Nije mogao više da gleda na knjige kao do tada ravnodušno i sa lakim prezirom. U njemu se dizala jaka mržnja na knjiške maštarije i mudrovanje, uopšte na sve što nije dragi, slatki, prosti život, na sve što taj život truje, zamračuje i krati.

Bacao je knjige da se prašina dizala sa police, i vraćao se svojoj neotklonjivoj i nepomičnoj misli o neminovnoj propasti, o glupoj slučajnoj, nepravednoj smrti.

Na mahove mu je dolazilo kao da sve to ne može biti samo glup slučaj i ćudljiva igra okolnosti, nego da su se svi, svi koliko ih ima, Bosanci i Austrijanci, hrišćani i ustanici, dobri i nevaljali, verni i izdajice, udružili i dogovorili da njemu otruju mladost i oduzmu život, ovaj jedini i dragoceni život. Kao da ćela ova uzbuna i nema druge svrhe do te da njega zatvore, osramote, pa zatim otruju ili zadave, podlo, bez suda i milosrđa, a odmah posle toga, kad se buna slegne i ljudi otrezne, svi će zaboraviti zbog čega su se digli i uskomešali, i izmiriće se i stišati kao da ništa nije bilo. I što je najgore, svi će oni živeti, disati, govoriti i hodati, samo on će trunuti i nestajati nepovratno sa svakim sekundom; jadna, prevarena budala koja ništa bolje i ne zaslužuje. A s vremena na vreme, u svojim razgovorima, požaliće ga kao dobričinu a baksuz čoveka i žrtvu žalosnog nesporazuma.

Eto, to ga nagoni u očajan gnev.I sve to zajedno, mislio je dalje, zvaće se veliki istorijski

događaj. Sjajan podvig koji je pojedincima i narodu doneo slave i dobra, a koji je prošao bez prolivanja krvi, bez žrtava gotovo, izuzev ono nekoliko ranjenih junaka i branilaca vere pred Kršlom, Istina, jedan poručnik je poginuo, ali to bez neke potrebe i smisla, glupo i slučajno, kao što biva u velikim metežima. Poginuo kao ćuran! Ali to nije trebalo istorijskom događaju pa da bude svečan i

340 341

velik, to nije trebalo nikome, i đavo bi ga znao šta je to trebalo i samom poručniku koji je u pitanju.

Da, to su ti veliki događaji, ponosni gradovi, sazidani od svirepstva, kukavičluka, grabeža, zver-stva, meteža i bezumlja svake vrste, i na njima kao gorde kule i bedemi, veliki ljudi koji tim događajima daju pravac i ime. A u dnu tih kula, u temeljima tih bedema uzidani su kao žrtve pomirnice ovako mladi i naivni poručnici sa svojom toplom krvi i svojom ugašenom jedinom željom da nesmetano i slobodno žive svoj lepi, jednostavni, bezimeni život. Neslovesni i bezazleni kurbani, zaklani ovnovi koji se prinose kao žrtva svake godine o Kurban--bajramu ili na temeljima kod svakog zidanja nove zgrade, bez kojih se ništa stalno ni čvrsto sazidati ne može, ali o kojima posle niko više ne zna i ne misli.

Seća se ovnova koje su svake godine klali u njihovoj avliji za Kurban-bajram. Pamti dobro iz detinjstva dva krupna ovna koja su zaklali nad temeljima nove kuće koju je njegov ded zidao u Ruščuku. Seća se njihovog očajnog otimanja. Vidi ih i sada kako se, nanjušivši krv i sluteći blisku smrt, opiru sa sve četiri noge o zemlju i kao izludeli uzma-huju glavama. Vidi u mekoj zemlji zaparane tragove njihovih nemoćnih, tankih papaka; ti tragovi završavaju u zbrkanim šarama koje su izrovali poslednji trzaji i natopila lokva krvi. Vidi i starca koji nad tom krvi čita poluglasno molitvu iz svojih dlanova, kao iz otvorene knjige, i ravnodušna lica radnika, majstora i neimara.

To, eto, hoće od njega da učine, žrtvenog ovna, koga hladno ubijaju, po navici i običaju, i nad kojim se mehanički pominje ime božije, i kad ga vode, i kad ga kolju, i kad ga, posle, radnici i sirotinja jedu na nesite zalogaje. Ali ne, to nikako! Poručnik se opirao svom snagom nogama o zid a rukama o rešetke na prozoru, a sa užasom je osećao kao da po-

242

puštaju i zid i rešetke i on neprimetno ali stalno klizi za neodoljivom silom koja ga vuče nezasluženoj i strašnoj propasti.

Ah ti veliki istorijski događaji! On ih poznaje sada iz viđenja a ne samo po čuven ju i po šupljim recima iz knjiga i pričanja kao velika većina onih koji o njima govore i maštaju. On im je sagledao lice.

Kako je rastao letnji dan, drugi dan u zatvoru, u poručniku je bujala njegova misao, neodoljivo, i sa njom užas, gnev i ogorčenje. Oni su rasli u njemu, ispunjavali ga, čini mu se, kao voda sud i presipali se, udarali mu na grlo i na nos kao piće čoveku koji prepije. Dolazilo mu je da viče, da urla, ali se još savlađivao poslednjim snagama što su u njemu ostale od čoveka koji je do juče bio.

Prekipelo i ne da se dalje sakrivati; mora da izbije u izbezumljenom pogledu ili u muklom urliku, ali mora. I on se opet rešavao da viče, da zapomaže. Možda je to već i učinio, jer ljudi, eno, već zastaju u prolazu i gledaju u zatvorena vrata i prozore na medresi. Sam ne zna pravo da li je viknuo ili nije. Odjednom ga obuze strah. Kao da ga neko ogrnu vatrenim ćebetom. Užasan strah pred sudbonosnim pitanjem: je li viknuo ili nije? To je sada najvažnije i ključ svega.

Ako nije viknuo, sve je dobro i sve se još da povratiti i ispraviti. On je još uvek onaj ugledan i priseban oficir kakav je bio, a sve ovo što se dešava sa njim samo je mali nesporazum, bezazlen, kratak zatvor, razumljiv i nemirnim vremenima i opštoj pometnji. Sve će još na dobro izići. On će se vratiti u kolosek svoga dojučerašnjeg života, koji je za njega jedini život, obogaćen, kao toliki drugi, neobičnim doživljajima i uspomenama. I već sada nejasno ose-ća prijatnu toplinu razgovora u kojima će nekad, posle toliko godina, pričati ovu svoju sadašnju nezgodu.

343

Ali ako jeste viknuo?! Ako je zaista skrenuo pažnju prolaznika na sebe i svoju sudbinu kao na nešto izuzetno što je zauvek iskočilo iz koloseka, onda je već na nizbrdici sa koje nema povratka, u redu onih koji se gube i koji su izgubljeni, pošto su izgubili igru u kojoj je život sam kao ulog. Onda je taj njegov uzvik već u svetu, neopoziv i svima znan, kao presuda koja se ne da promeniti.

Sad, šta je od toga dvoga: je li viknuo ili nije? U bolnoj nedoumici, dođe mu da zaplače kao dete i da ni sam ne zna od koga da zatraži, zamoli utehe i objašnjenja. Ali je odmah i sam osećao uzaludnost takve molbe i svakog jadanja. Potpuno je uviđao da ljudi između sebe moraju da imaju zakone i znakove po kojima se raspoznaju oni koji su još za život i u životu od onih koji su izbačeni iz njega, i da su ti zakoni kruti i neumoljivi i da nije svejedno po sud društva i sudbinu pojedinca kada, kako i gde ko šta kaže ili vikne. Po tome mu se određuje mesto i daje ime među ljudima. I tu nema poricanja, iz-vinjavanja ni oproštaja. Zapravo, drugačije ne može ni da bude. On to uviđa i sam. Bez toga, bez te strahovite i nemilosrdne nepravde, ovo i ne bi bilo uređeno ljudsko društvo, nego šuma i pustolovina po kojoj svako stvorenje vrišti, skače i tumara prema trenutnoj potrebi i bez ikakva obzira prema okolini.

Ta ga misao porazi. Eto, time što to uviđa i priznaje on je i sam hladno i trezveno izveo zaključak o svojoj sopstvenoj osudi. Pa ipak! Zar samo zbog jednog uzvika da bude obeležen i prokažen zauvek? Ničim se ne bi mogla opravdati takva strahota. Dabogme da ne bi, ali sa opravdanjem ili bez opravdanja, to je tako. Jedni su kod kojih krik očajanja ili gnušanja zbog onoga što se vidi, čuje ili doživi nije prešao usne, a drugi su kod kojih je probijen taj slabi nasip, i njihov je vrisak zabeležen i vidljiv kao ognjeni žig na njihovom ranjenom čelu.

i

Ostaje još jedino nada da nije viknuo. Ali kakav mi je to čovjek i muškarac koji sam ne zna je li maločas viknuo ili nije i koji celim bićem mora da drhti i da se povija između toga strašnog da i ne-izvesnog ne.

Odbijao se od prozora, povlačio uplašeno u dno prostrane sobe i tu se pitao: otkud mu ove bojazni i nedoumice i kako je to njegova misao došla na ove njemu dotle nepoznate, mučne i nezdrave puteve? I pitajući se to, prelazio je rukom preko lica koje je bilo u hladnom znoju, neosetljivo i kao tuđe.

Tako mu je prošao dobar deo dana. Tek pred podne, čuvar je otključao njegova vrata i u sobu je ušao sa mnogo snebivanja zamenik sarajevskog kadije, naib, Sunulah-efendija.

Poručnik je odmah popravio odelo na sebi, za-gladio kosu sa strana i poravnao fes. Od samog dodira sa jednim čovekom koji ga je poznavao pre ovoga svega osetio je olakšanje. Ima, dakle, u svetu i drugačijih misli i drugih istina!

Visoki, mršavi Sunulah-efendija bio je učen i strašljiv čovek, gord na svoje znanje a stalno uplašen od njegove primene. I u ovoj sadašnjoj buni on je već do sada uspeo i da se ogreši o svoju dužnost državnog činovnika i da bude sumnjiv pobunjeničkoj Narodnoj vladi. Pozdravivši se ljubazno sa poručnikom naib je otpočeo saslušanje.

I ovde je, kao što u ovakvim prilikama biva, onaj koji saslušava bio u većem strahu od saslušavanog. Sunulah-efendija mu je tihim glasom, krijući uzbuđenje, kazao sve što se protiv njega iznosi i zbog čega narod i Narodna vlada traže da mu se odmah sudi. Naib je birao reci i kroz haos nerazumljivih i besmislenih optužbi prolazio oprezno kao mačka po mokroj kaldrmi.

Poručnik je pobijao sve optužbe i bez teškoća dokazivao da njegov prolaz iz Konaka u Kršlu nije mogao imati nikakve veze sa puškaranjem koje je

344 345

nna nerazumljiv način malo posle toga nastalo. Vali-jine naredbe koje je on tom prilikom preneo nisu mogle izazvati puškaranje, jer su preporučivale mir i uzdržljivost, a sve i da je tako kao što optužba tvrdi, ne bi mogao za njih biti odgovoran onaj koji ih je preneo pre onoga ko ih je izdao i onih koji su ih izvršili.

Sunulah-efendija ga je slušao, ali kao što lekar sluša neizlečivog bolesnika.

To je bio jedan od onih učenih ljudi za koje se stoga što nemaju nimalo srca, misli da imaju mnogo pameti, jedan od onih što i u ovako velikim potresima smatraju da je glavno i najsigurnije da oni sačuvaju svoju nepristrasnost i svoj unutrašnji mir i da je pitanje njihovog ličnog stava isto tako va-žno kao i pitanje čitave bune, njenih ciljeva i sredstava kojima ona treba da se posluži. U stvari, oni se u ovakvim prilikama redovno zbunjuju, lome i stradaju ili čak ginu i sami, brže, lude i beskorisni-je od ostalih. Sunulah-efendija se i sada, u ovom strašnom ali u stvari jasnom računu između jedne nesvesne stihije i jednog nevinog čoveka, trudio svim silama da održi mudru ravnotežu, da bude na obe strane ne zadržavajući se ni na jednoj, da se ne izloži suviše. Merio je svaku reč koju će kazati čak i ovome čoveku koji će možda još danas, i bez saslušanja, biti mušketan.

Pa ipak, pred ovim oficirom mirna pogleda i bleda lica, kadija je računao da može, da treba da kaže neku reč, blažu i topliju, ali neku od onih privatnih reci koje ne obavezuju a koje mogu da izgledaju kao da ublažavaju stvar. Zato je među svoje hladne, mrtve i smrtonosne opšte izraze ubacivao s vremena vreme poneki srdačniji izraz, kao »e, moj Murat--efendija«, »dušo si lijepa« itd. I upravo to su bile reci koje su najviše bolele poručnika, jer je po njima video da je izgubljen ili u najmanju ruku da mu je položaj strahovito težak.

346

Posle toga razgovora, koji je trebalo da bude saslušanje, Sunulah-efendija se oprostio, sa posled-njim ljubaznim recima na usnama, obarajući jednako pogled svojih velikih i mudrih očiju čas na poručnikovu čas na svoju obuću. To je bio isti po-gled kao juče u Masharpaše. U ova dva dana ovo je poručniku po drugi put da preživljuje taj čudni i strašni trenutak kad čovek oseti da ga njegovi napuštaju, kukavno, jadno, bez reci, bez pogleda, i ceo njegov život daju za najmanju mogućnost da spasu svoj rođeni. Puštaju živog čoveka niz vodu ne priznajući to ni jednom reći, nijednom misli ni njemu, ni jedan drugome, ni sami sebi.

I osim ove malo utešne posete, nikog drugog. Gledajući večno istih šest ploča na protivnom zidu u dvorištu, poručnik je redao u sećanju rođake, prijatelje i poznanike. I nimalo se nije čudio što se ne javljaju i ne obilaze ga. U stvari, on je o njima mi-slio kao 0 ljudima sa drugog sveta. Činilo mu se da su svi pomrli i da kazna i nije u tome da on bude ubijen, nego sve živo oko njega. Covek na koga u ovakvim vremenima naiđe ovakva beda potone u svojoj nesreći kao u dubokoj vodi i nikog nema ko bi ronio za njim da ga traži. Nastojao je i polazilo mu je za rukom da oživi u svesti likove onih koji su mu najbliži, ali kao likove pokojnika. I to nije mogao nikako da se seti celog čoveka, nego kod svakog mu je oživljavala samo po jedna, najznačajnija pojedinost, i u njoj oličen ceo taj čovek.

Kao uvek, prvi koga se sećao bio je njegov doskorašnji komandir Velipaša. Ni ovaj neočekivani udarac koji ga je bacio u ovu medresu i ugasio za njega odjednom vas božji svet kao slabu svecu, ni to nije moglo zbrisati u njemu divljenje i poštovanje koje je imao za toga čoveka. Za sve vreme koje je proveo pored njega on mu se divio svakog dana i svakog minuta; i sa svakim danom, čini mu se, sve više. I sada mu stoje živi pred očima: njegovo

347

gospodstvo, njegova snaga, njegov mir; odsustvo svake želje da bude ili da izgleda drugo nego što jeste, svake potrebe da vodi računa o mišljenju drugih, svakog obzira i straha; nemogućnost, apsolutna nemogućnost svake niske ili sebične misli, svakog nedostojnog pokreta; njegova darežljivost, istinoljubivost, smelost.

I samo sećanje na Velipašu ispuni ga ponovno tim osećanjem divljenja. Ali savet ili možda utehu, ne, to ne treba očekivati od njega. To je velik i jedinstven ali pregoreo čovek koji je, iscrpen i do-trajao, živeo još samo u svojim strastima i svom mirnom preziranju svega, koji je davno ostavio iza sebe sve savete i sve utehe i niti ih je tražio niti ih je mogao dati. Murat je to jasno uvideo lane kad mu je umrla žena. Velipaša je tih dana bio samo ćutljiviji i mrgodniji sa njim i kraći i odsečniji u naredbama. To je bio jedini način na koji je on mogao da mu iskaže svoje saučešće. Pa ipak, možda bi taj čovek, koji osim svoje rođene veličine nije više nikom mogao dati ništa drugo, istupio smelo u njegovu odbranu, možda bi ga spasao Ui učinio sve da ga spase. Ali upravo on je odstranjen iz Sarajeva zauvek.

Zatim Masharpaša, vezir.I ovako postradao, unižen i nesrećan, Murat je o

Masharpaši mogao da misli samo sa osećanjem mučnog sažaljenja. On se seća Masharpašinog stava kad mu neko pristupi i počne da govori o nekoj važnoj a neprijatnoj stvari o kojoj treba odmah do-neti rešenje. Vezirovo lice dobije tada neki tužan izraz, izraz čoveka koji nemo pita: pa imate li vi dušu da tovarite na mene još i taj teret, koji je teži nego što živ čovek može da podnese? A zatim, u toku razgovora, kad ili vidi da stvar nije tako hitna i teška kao što je mislio, ili brzo smisli neki odgovor koji ne rešava ali sigurno odlaže stvar, on se odjednom promeni: pribere se i ukruti, a licem mu se

razlije neki maglovit i ravnodušan izraz koji više ništa ne može promeniti. Tada vezir obično izvadi svoj veliki srebrni časovnik, izvezen zlatnim granama. To je znak da njegov sabesednik može slobodno da govori šta hoće i koliko hoće, jer on ga u stvari više ne sluša. On tada otvori polako malim nožićem poklopac na satu, i to onaj pozadi, i istim nožićem počne pažljivo da traži nešto među kotačima i oprugama časovnika. U stvari on ne dodiruje ni jedan delić mehanizma, nego mu taj stav napregnute pažnje služi kao maska i odbrana od onoga što mu se u tom trenutku govori i od njegovog rođenog straha koji ga, kao neka kopča od čelika, nasred grudi bode i steže, čas manje čas više, ali nikad potpuno ne popušta.

Od valije se zaista ne može ništa očekivati. Ne njega, Murat-ef endiju, nego padišaha samog da muče i čereče u susednoj sobi, Masharpaša bi i svoj pogled, razrok od velikog straha, sakrio u kotače svoga džepnog sata koji nepogrešno kazuje jednolične minute njegovog jadnog života.

Još su tako iskrsavali pred njim znani likovi iz prošlosti (poneki drug iz garnizona, poneko rođačko lice) pa se sve opet gubilo i ustupalo mesto njegovoj jedinoj misli o nepravednoj, svirepoj i neminovnoj smrti; ta je misao potiskivala i brisala svaku drugu stvarnost: ni prošlost, ni sadašnjost, ni najbliža okolina nisu više mogle da vežu i zadrže njegovu pažnju.

Znao je da u medresi ima još zatvorenih oficira i činovnika, ali nije znao koji su niti je želeo da raspituje. U dvorište naedrese dolazili su, koliko je on mogao da vidi, oružani ljudi, raspitivali nešto, vikali ili šaputali, pa je zatim opet nastajala tišina u kojoj se čula samo nevidljiva česma sa svojim vernim i jednakim žuborom koji se prekidao samo kad bi neko došao da natoči vode ili da uzme avdest.

3m348

Po koracima, dovikivanju i objašnjavanju naslućivao je da je straža neuredna i da se vrši sa više vike i revnosti nego reda i sigurnosti. Njegov čuvar bio je sitan, bled čovek, tankih plavili brkova, kome je njegovo oružje smetalo u poslu i zbunjivalo ga. Kao svi pobunjenici, i ovaj je bio ozbiljan, namršten, pun neke važnosti i smešnog dostojanstva. Cutke mu je unosio polovinu velikog hleba i testiju vode. Stražar je gledao preda se a poručnik je okretao glavu u stranu. Posle se dugo mučio da se seti gde je nekad video to lice, a video ga je sigurno. Tek u nesanici, oko polovine druge noći, pade mu na pamet to je terzija sa Skenderije! Ne zna mu imena, ali se dobro seća da ga je u prolazu dosta puta gledao na ćepenku, kako podvijenih nogu i nagnut reže velikim makazama čoju koju šegrt zateže na drugom kraju. Da, prolazio je pored njega toliko puta, pešice ili na konju, u svojoj sjajnoj uniformi, i nikad ga nije bolje zagledao. I u svojoj muci on je nalazio trenutak za onu naročitu vrstu podrugivanja samom sebi koje mu je bilo urođeno.

— Eh, kad bi čovek znao kad će se narod pobuniti, on bi godinu dana ranije počeo da pozdravlja duboko i terziju sa Skenderije, samo da osigura sebi dobrog i duševnog čuvara!

A kad se sutra ujutro naoružani terzija ponovo pojavio na vratima, poručnik je i opet okretao glavu u stranu.

Pa ipak, u tom terziji koji je postao strogi i dostojanstveni čuvar narodnih izdajnika i krvopija, krila je sudbina nadu na poručnikovo oslobođenje.

Trećeg dana pred podne, kad je oružan narod vrveo ka Begovoj džamiji na džumu, jer je bio petak, poručnikov čuvar je pomislio da i on ne treba da izostane od skupne molitve. (I on je delio opšte osećanje tih dana: da treba ići sa gomilom i sve raditi u zajednici.) Terzija je ubacio zatvoreniku vodu i hleb i brzo i nespretno zatvorio vrata, bo-

350

reći se pri tome sa svojim dugim jataganom i za-čađalom šešanom. Brava je škljocnula i čulo se kako se čuvar brzo udaljuje preko kamenih ploča ka džamiji.

U dvorištu potpuna tišina. Ni straže ni prolaznika. Setajući po sobi i zagledajući retke i već dobro poznate predmete, kao što uvek rade zatvorenici u prvim danima, poručnik primeti da je terzija samo jedanput okrenuo ključ u bravi i da je železna pre-čaga jedva zahvatila ručicu na dovratniku. Isprva je hladno posmatrao bravu a zatim ga odjednom po-diđoše, kao talasi, strah i nada.

Čudno da od prekjuče nije primetio kako je ovo slaba brava, pravljena za đačku sobu a ne za hap-sanu. Zelezna prečaga nije upadala u do vratnik nego u jednu kvaku ukucanu u njega. Za trenutak pomisli kako je u buni sve slabo, slučajno i neuredno, ali odmah se sva njegova misao usredsredi na bravu. Na polici je bio đački divit od tuča, žut i tanak. On mimo uze divit i potkoči njime kvaku, nastojeći da je savije u stranu i tako oslobodi prečagu. Pod prvim pritiskom divit ne zahvati uski otvor, i okliznu se. Tek tada dođe poručniku do svesti šta radi. Oznoji se sav odjednom kako se čovek samo u snu znoji. Ali od tog trenutka on se baci svom snagom i svom veštinom na slabo zaključanu bravu.

Divit je bio ipak suviše debeo, oklizivao se i kvario zid do vrata, a poručnik je posrtao za njim, gubeći ravnotežu, i tukao čelom o vrata. Ali se vraćao ponovno. Činilo mu se da je nemogućno da će kvaka popustiti, ali isto tako je bilo nemogućno da prestane sa obijanjem. Gubeći osećanje opasnosti, on poče da tuče kratkim, ali snažnim udarcima di-vita. Tada oseti kako kvaka popušta. Gornja strana se povila udesno. U taj otvor uspeo je da zadene tanji kraj divita. Tada se odupre ćelom težinom i kvaka se povi kao da je od lima, a ispod nje se ukaza kraj gvozdene prečage. Brava je bila otključana.

351

Zaustavljajući dah, poručnik odškrinu vrata polako. Avlija je bila pusta. Bez razmišljanja kroči napolje, pažljivo pritvori za sobom vrata i u neverici pođe laganim korakom ka prednjem izlazu. Krv mu je bila naglo u ušima i pred očima mu je igrala ulica koja se vidi kroz širom otvorenu kapiju. Sve je potpuno kao san koji svaki suzanj tako često sniva. San o čudesnom i srećnom bežanju i opojnoj slobodi.

Bio je već na kapiji i ugledao ulicu sa retkim prolaznicima kad neko viknu sa jednih vrata na protivnoj strani dvorišta.

— Ej, ti, kuda ćeš?On se samo napola obazre i odmah jumu niz ulicu.

Za njim se diže vika.Trčao je sve brže, znajući samo da ga gone i misleći

samo jedno: da beži put Kršle, gde će se moći sakriti ili naći zaštite.

Dok je bežao ulicama, između sveta koji se komešao i okretao ne znajući upravo ko je gonilac a ko gonjeni, to bežanje mu i nije izgledalo tako strašno. Ali kad je stigao do Miljacke i ugledao zakrčen most i oružane ljude na njemu, munjevito brzo se resi da se spusti niz obalu i da pregazi reku koja u to doba godine nije čoveku ni do kolena. Tek tada, izdvojivši se potpuno od sveta na ulici i trčeći rečnim koritom, kuda ljudi ne idu, on oseti pravo svu izuzetnost i svu strahotu svoga položaja. Srećom, druga, leva obala bila je pusta. Pre nego je stigao do nje pukoše dve puške i pljusnuše prvi kur-šumi u plitkoj vodi oko njega. Ti kratki, beli klobuci na tamnoj površini reke bili su za njega kao neki lepi i radosni znaci koji mu kazuju da ga loše gađaju. Ali puške učestaše, dozivajući jedna drugu kao seoski psi.

Iz one mase dokonih i naoružanih ljudi koji su bili »ustali na zlo« i koji su se rojili oko Kršle i Latinske ćuprije zaredaše pucnji. Svaki je bio srećan što se njegovom nagomilanom gnevu i njegovoj do

sada uzaludnoj revnosti pruža neki cilj. Ne znajući koga gađa ni zašto, svaki je hitao da isturi bar jednu pušku u toga čoveka u nizamskoj uniformi, kao u živu metu.

Ziveo je sluhom i mislio jasno i zaključivao brzo. Razabirao je svaki pojedini metak i po zvuku razaznavao puške iz kojih ga gađaju. Većinom se pucalo iz starih šešana ili kratkih konjičkih škljočara koje gruvaju kao kumbare, ali nose slabo i nesigurno. Nepravilno, pljosnato i oštro a rastureno olovo iz kuburlija letelo je za njim nasumce ali sa hukom i klepetom, kao neko metalno rešeto koje sa reskim zviždukom sisa i cedi vazduh, u letu. Ali na svake tri do četiri takve puške mogla se čuti po jedna nova vojnička vinčesterka kratkog, jasnog i stravičnog zvuka. Njihovi metci gađali su oštro vodu pored njegovih članaka ili zemlju na strmini, u visini njegovih kolena. Svaki od tih kuršuma u vodi ili na zelenoj ledini on je osećao već kao pogodak u svom živom mesu. Mislio je sa strahom: oni sulun-dari u rukama razjunačenih i uzbuđenih čaršilija laju, ali ove engleske guje žutog trbuha ujedaju, i za njih nema melema ni bajanja. Pa ipak, jedna od tih čađavih kremenjača bila je prva koja ga Je pogodila. U trenutku kad je već uspeo da ustrči uz strmu obalu koja se diže iz reke na hladoviti put s druge strane, oseti udarac u levi kuk i zanese se. Ali samo za trenutak. Od te sinđirlije se ne pada i ne gine. Ali od tog trenutka činilo mu se da su mu leđa široka kao Trebević i da ga ni slepci ne bi više promašili. Duge, ognjene linije ispunile su, čini mu se, i ispreplele sav prostor u visini njegovog stasa, i ma u kom pravcu bežao na neku od njih mora udariti. Sad mu je izgledalo da trči ne kroz letnji vazduh i svežinu, nego kroz neku duboku vođu, mutnu i muljevitu, a u retkim i kratkim razmacima između dva pucnja kao da čuje zaglušnu i mrsku zvonjavu hrišćanskih zvona.

552 23 — Kuća na osami 353

; Već je prešao put na obali i hvatao se Atmej-dana, gde su niske zelene humke i neravni davale ne toliko zaklona koliko nade, ali tada učestaše pucnji još življe i složnije. Tukli su ga ne samo sa desne obale i sa mosta, tj. s leđa, nego i iz uskog sokaka ispred Merhemića kuća, dakle sa levog boka. Do prvih vrata u kasarni, onih malih, žutih, na vrhu okruglih vrata koja vode u štale, ima još desetak koraka, ali kako da ih pretrči čovek koga biju sa svih strana, gore nego zverku pred hajkom. Njegovi izgledi bivali su sve manji, i misao na to skraćivala je njegov korak i pojačavala strminu, a to je, opet, još više smanjivalo njegove izglede. Ovako složno biju nevina čoveka, mislio je s gađenjem i gnevom, i ovako se igra unapred izgubljena igra. I taj gnev mu dade nove snage i zamaha.

Mala vrata koja vode u usko, dobro poznato dvorište sa česmom na sredini i štalama unaokolo bila su — to se već videlo — odškrinuta. Eto, i pred najnesrećnijim čovekom u koga gađaju kao u nišan, nađu se odškrinuta vrata i zaklon koji znači život. Ali u trenutku kad je to pomislio, oseti udarac u potiljak, neki čudan, dotle nepoznat udarac koji ose-ća u mozgu, u grlu i na jeziku. Nije mu izgledalo da je pogođen, nego da ga je neko pristigao i iz najbliže blizine ošinuo vrelom, oštrom kandžijom koja mu se podmuklo i munjevito omotala oko vrata. Oh, i toga ima dakle! I da ne bi mogao kazati svoj gnev i riknuti svoje negodovanje, oduzela mu se reč. Poslednja reč, spasonosna vojnička psovka. Stajao je tako jednu sekundu. Sve su puške umukle, čini mu se, samo je vazduh pun jednomernog silnog tutnja i brujanja koje boli u ćelom telu. Umesto reci koju ne može nikako da izgovori, nastojao je bar da glavu održi pravo. Ali tada se ćela talasasta i zelena ledina ispred spasonosne kapije pokrenu, podiže naglo, udari ga svojim busenjem po ustima i

očima, i leže s njim zajedno. Sta vredi boriti se, odu-pirati, i bežati?

Na maloj zelenoj uzvisini, nadomak Kršle, ležao je Murat-efendija sa licem u travi i velikom ranom od vinčesterke puške isood samog potiljka. Krv je izbijala na ključeve, natapala mu kosu i bojila travu ispod njega.

I554 23*

355

S LJUDIMA (odlomak)

Tamo gde Senjak dostiže polovinu svoje strmine, sa nizom novih vila, stajala je na samom početku toga niza i ta kuća, koju su zbog njih zvali takođe vilom. Ali ma kako je nazivali, ona je u stvari bila obična kuća na sprat sa drvenim balkonom, koju su Crnotravci zidali davno, kad tu nije bilo još nijedne vile. I sad je stajala među njima kao starinska žena sa tepelukom na glavi među mladim po-modarkama. Takva je bila spolja, takva i iznutra. Nameštaj mimo vremena i bez stila, samo koristan i doskora dobro održavan. Začudo, svemu tome odgovarala je i žena koja je ostala da čuva tu kuću. Zvala se Vasilija.

Bila je udovica skretničara, već odavno na službi u ovoj kući, stvorenje ptičje pameti, pseće ver-nosti, sujeverno, poslušno, dobro do bezumlja, i uvek nasmejano. Kad je, zbog bombardovanja, sopstvenik kuće napustio sa ženom i decom grad, ona je ostala da čuva kuću i sve što je u njoj i oko nje, ne stoga što se manje plašila, nego što je, kao i njen gazda, mislila da tako treba, ili još bolje, što nije mogla ni da pomisli da bi moglo biti i drugačije. A bojala se svega, ne samo bombardovanja i Nemaca nego i svakog šuma i prolaznika, i to onim teškim stihijskim strahom koji muči samo posve neuke i zaostale ljude, koji ne vide smisla ni povoda većini događaja oko sebe, niti mogu da sagledaju uzročnu vezu izme-

đu njih. I tako, ona je čuvala i branila tuđu kuću i imetak i umirala od straha po nekoliko puta svakog dana i svake noći, ne pomišljajući da napusti grad i smatrajući da je to njen suđeni deo patnje u ovoj opštoj nevolji, iako se ponekad i sama pitala: čim je to nju život zadužio da je na nju pao ovoliki i ovako nesrazmerno težak deo?

Pred kućom je bilo devet metara bašte sa malim voćkama, a baštu je od ulice delila ograda od rešetkasto pletene žice na kamenoj podzidi, sa železnom kapijom. Pozadi kuće bilo je dvorište sa višim i starijim voćkama, sa drvenom šupom, kokošinjcem, golubinjakom i kućicama za pitome zečeve, svinje i sve moguće domaće životinje. Na sredini je stajala česma, na njoj ženski lik od betona, izliven u grubom drvenom kalupu nekog zidarskog majstora. Visoke tarabe delile su to dvorište od susednog, koje mu je bilo potpuno slično i u kome je bila samo još štala za konje.

Eto tu je Petar našao svoje usamljeno ostrvo. U toj kući koja se zvala vila, koju je njen sopstvenik napustio, jer je bila suviše izložena bombardovanja i u kojoj niko drugi nije hteo da stanuje, proveo je on nekoliko letnjih mirnih, kao poklonjenih, nede-Ija svoga života, koji on tada nije smeo ni da nazove tim imenom.

Kuća čije je dvorište graničilo sa njegovom bila je rekvirirana od neke vojne ili civilne vlasti, ali niko se nije u nju uselio, tako je stajala zatvorena, a u njoj je ostao samo kočijaš ranijih gospodara, sa dva toliko prestarela konja alata da ih nikakva rekvizicija nije htela da uzme. Spavao je u štali sa konjima i čuvao revnosno tuđu kuću kao i Vasilija. Samo za vreme uzbune prelazio je kod Petra i zajedno s Va-silijom silazio u podrum, za koji su oboje verovali da ih može spasti od bombe.

U tom tuđem i napuštenom kraju Beograda ži-veo je Petar zaista kao na pustom ostrvu na kom

356 357

drugi ljudi neće, ne mogu ili ne srne ju da žive, okružen kao morem tišinom koju je oko njega stvarao ljudski strah od smrti i bombardovanja.

Te bombe iz nevidljivih aviona bile su kaosmrt koja ne pogađa svakog, ali koje se svi boje i

koja zaista dođe, pre ili posle, pred svačija vrata. Ijednog dana one su došle i na to nevidljivo ostrvo

^ na kojem je Petar tražio spasa od života.Toga jutra sirene su objavile uzbunu tek posle deset sati.

To je značilo da je pohod namenjen Beogradu.Vasilija se trkom spustila u podrum noseći u jednoj ruci

kofer sa gazdaričinim dragocenostima, a u drugoj neke svoje dronjke. Za njom je došao stari kočijaš iz susedstva, uvek kiseo i namrgođen, sa ugašenom cigaretom na obešenoj debeloj i tamno modroj usni. I on je napustio gazdine konje i spašavao to što je zvao svojim životom.

U vazduhu se javilo poznato zujanje sa jugoistoka. Malo docnije, bombe su počele da padaju negde tamo na Dunavu. Petar ih je brojao stojeći nasred sobe, sa već dobro poznatim uzbuđenjem koje mu je stezalo hladan obruč oko stomaka a krv gonila grozničavo ka srcu. Jedna bomba pade negde bliže, tako da zaigraše vrata i prozori i zazveča staklo u ormanu. Zatim zavlada za trenutak tišina, a onda stade huka vazduha u visini, ćela formacija se vraćala pravo iznad Topčiderskog brda. Ne znajući šta radi, Petar otvori vrata i spusti se niz stepenice što je mogao brže, ali tako da to ne liči na bežanje. Dok je on sišao, hučna lavina je bila prošla. U potpunoj tišini, stajao je u prizemlju na samom ulasku u podrum. Tek tada se postide sam pred sobom i hte-de da se vrati uz stepenice, ali kroz staklo kućnih vrata ugleda čoveka koji je stajao kraj njih kao da se zaklonio od pljuska. Priđe, otvori i pozva čoveka da uđe. To je bio visok mršav mladić, sa profilom i dugom kosom Branka Radičevića.

— Neka, hvala! Prošli su. ' ''

Tek što je on to rekao, ipak ulazeći i zatvarajućiza sobom kućna vrata, a nov šum se začu u daljini, ali ovog puta sa protivne strane, od severozapada. Mladić sa bledim, ravnodušnim licem i maznim, otegnutim naglaskom mladog beogradskog naraštaja reče samo:

— Drugi talas.U tom trenutku desi se nešto što Petar nije nikad iskusio ni

poznao kod dosadašnjih bombardovanja. To nije bila jedna od onih muklih i teških bližih eksplozija, kakvih je dosta čuo toga leta, ne, nego nešto se sa njim samim desilo, kao da je neki ogroman bič puknuo u samim njegovim grudima i svojim oštrim pucnjem zbrisao i zaglušio sve. Mladića nestade, kuća se zaljulja iz temelja, stadoše odnekud da padaju bezbrojni predmeti različite kakvoće i veličine, a u usta i nos da se uvlači krečna prašina. Petar je bio izgubio svest, ali je sve to ose-ćao nekom novom svesti koja je zamenila izgubljenu i bila mutna i čudno uprošćena, ali dovoljna za stanje u kojem se nalazio.

Džinovski pucanj biča je brzo zamro, ali Petar nije mogao da se snađe, jer to što se desilo nije odgovaralo nijednoj od njegovih predstava o bombar-dovanju. Stajao je naslonjen na zid, nepovređen, samo sav zasut sivim malterom. Prema sebi ispod stepeništa ugleda mladića koji je bio takođe naslonjen na zid i sav siv i beo, a duga kosa padala mu je preko lica kao maska.

To je trajalo jedan trenutak, a zatim se i on i mladić pokrenuše u isti mah, oprezno i sporo kao ljudi koji oprobavaju svoje kosti i zglobove. Mladić podiže kosu i oduva zlovoljno prašinu sa usta, os-mehnu se nekako zbunjeno i reče mirno:

— Dobro je.Zajedno ispadoše na vrata koja jedva otvoriše od zemlje i

šljunka nagomilanog napolju. Izađoše u

358 359

baštu pred kućom. Pred njima se ukaza nepoznat predeo.Sva je bašta bila zasuta gomilama zemlje, cre-pom i

kamenjem, pokidanim granama i predmetima nepoznatog porekla. Na mestu nekadašnjeg ulaza u baštu bila je sada ogromna i duboka kraterska rupa koja je progutala veću polovinu ograde, zajedno sa železnim vratima. Ćulo se kako negde u toj provaliji šumi voda iz prelomljene vodovodne cevi. Levo, u susednoj bašti bio je isti takav kazan od pogotka bombe i on se punio mutnom vodom iz koje je virio iščupan orah, sa žilama okrenutim uvis.

— Eto, tuda sam ja ušao malopre — reče mladić, pokazujući na krater koji je progutao kapiju i ulicu pred njom.

Ali Petar ga nije slušao ni razumeo.Preko izlomljenog crepa i popadalih limenih oluka on

se zaputi u dvorište pozadi kuće. Tu je pala treća bomba. Supa sa krovom od lima bila je porušena, sve ostale drvene kućice i ostave oborene, ali tako da daska s daskom nije ostala vezana. Ograde koja je delila dva dvorišta nestalo je. Stala u kojoj je spavao susedski sluga, pored konja, bila je gomila ruševina. Kroz sve te razvaline provlačio se Petar, sa osećanjem da ispituje nepoznat kraz sveta. Kad se malo izmaknuo, on baci pogled na naličje kuće, ona je bila išarana velikim crnim rupama, prozori su zjapili izvaljeni, polovina crepa bila je oborena, a drveni, mali balkon na spratu visio je kao pocepana kulisa.

Sporo se vraćala stara svest u Petra. Sa njom on je polagano shvatao i razlikovao gde je i šta se s njim desilo. Tek tada on poče da primećuje da oko njega ima još živih stvorova.

Pod daskama, zemljom i gredama ležale su pri-gnječene kokoši. Neke su još trzale nogama nastojeći uzalud da se oslobode smrtonosnog tereta. Između ruševina skakutala su, nemirna kao dva zrna

žive, dva usplahirena bela zeca. Jedan je bio zdrav i čitav, a drugom je eksplozija izbila desno oko koje je visilo samo o žili. Ono drugo, zdravo oko bilo je crveno kao rubin i gledalo je napregnuto kao da će i samo sad iskočiti. Perje i delovi tela pobijenih kokoši bili su bačeni na vrh visoke šljive koja je ostala neoborena.

U susednu baštu pale su još đve bombe. Iz porušene štale dopirala je tanka isprekidana njiska. Prišavši bliže, Petar ugleda između dasaka i greda konjsku glavu i vrat. To je bio jedan od ona dva konja. Pritisnut ruševinama, alat je sa naporom pružao uvis glavu sa koje je tekla krv u mlazevima pod kojima je njegova smeđa dlaka izgledala crna.

Teško je bilo gledati nemu životinjsku patnju. Petar se vrati u kuću da vidi šta je sa Vasilijom i kočijašem. Kočijaš je upravo izlazio iz podruma, i kad ču šta se desilo sa štalom i konjima, opsova nešto blago i bezazleno kao čovek kome su stvorili velik posao, i pođe brzo napolje. Za njim se pomoli Vasilija, još bleda, sa rukom na ustima, sa očima punim jadnog straha, nema i zbunjena. Tek kad se ispela gore i kad je videla izvaljene prozore i polomljen i povaljan nameštaj, njoj se vrati govor, i prva reč joj je bila:

— Kuku, šta će kazati gospoja!Petar je stajao na ulazu. Sa stepeništa ga je

posmatrala nakostrešena crna mačka, a oko nogu mu se vrzlo belo psetance sopstvenika kuće. Dlaka na njemu naježena, oči pune onog istog jadnog straha, grozničavo su tražile ljudski pogled. Pseto je cvilelo bez prestanka, a na njemu je podrhtavao svaki mišić, tako da ga noge nisu mogle da drže.

Sa ulice se začuše prvi ljudski glasovi. Petar se okrenu, kao na signal, priđe ruševinama i stade da raskrčuje prolaz do stražnjih vrata u dvorištu. Mladić mu je ćutke pomagao.

360 mi

Odozgo iz kuće dopiralo je Vasilijino kukanje kod svakog pojedinog polomljenog predmeta, čas jače čas slabije, već prema veličini štete. To kukanje se izgubi u otegnutom pisku sirene koja je objavljivala prestanak opasnosti. Prolaznici su bivali sve češći i svi su oni govorili mnogo i glasno.

Petar je živo radio, kao da se spašava, bacajući u stranu polomljene daske, grede i komade železne ograde. U njemu se javljala neodoljiva želja da čim pre iziđe iz ovog kruga beslovesne životinjske patnje i lude kuknjave, da bar za trenutak vidi i čuje ljude, žive i svesne ljude, da se pomeša, da govori sa njima.

Kad su uspeli da se probiju na ulicu, nepoznati mladić se oprostio sa Petrom, isto onako hladan i ravnodušan kao što se pozdravio kod prvog susreta, samo nešto bleđi, poremećene kose i zaprašenog odela.

Ljudi i žene su vrili ulicom, svi u jednom pravcu, ka središtu grada, raspravljali o pogocima, o svojim utiscima i doživljajima u skloništu u kojem su bili' do maločas. Svi oni govore uzbuđeno, glasno, isprekidano, kao da hoće sami sebe da bolje uvere da su živi, i svi su tronuti tom činjenicom, srećni zbog nje. Mnogima se u očima vidi pijan sjaj od rakije kojom su suzbijali strah. — Nad gradom se razabiru tri velika crna stuba dima, a predeo pored Save prekriven je ružičastom prašinom kao za-vesom, od zemlje do neba. — Oni od prolaznika koji su ostavili nekog svoga u varoši, istežu vrat u želji da nazru gde su pogoci.

— Stanicu, ja vam kažem da je stanicu gađao — govori uzbuđeno jedan čovek u odelu tramvajskog konduktera.

— Pa stanicu i treba da gađa, nego koga će — kaže neko iz druge grupe.

To su tri muškarca, po izgledu činovnici, i sa njima pregojena žena; njene male noge kao čudom

362

nose ogromno telo sa velikim pojasevima sala. Ona govori kao u bunilu, ali oštro i zapovednički.

— Da li zaista stanica gori? — pita jedan od činovnika.— I stanica i oko stanice — odgovara zlurado kondukter.— Ih, sestra mi ima kuću tu pored same stanice, a neće da

beži nikud — kaže zabrinuto sitni činovnik, a debela žena ga prekida oštro i bezobzirno, kako samo žena muža može da prekine.

— Sve je u njih mimo ostali svet, pa i to. Ne razumem ljude koji kažu da se ne boje bombardo-vanja. To su nenormalni ljudi. Ne-nor-mal-ni! Ja se, bogami, bojim. I ko zna čega se boje oni koji se ne boje bombardovanja!

Ona govori i dalje, ali se njen glas gubi. Nailaze novi ljudi, jedni su razgovorni i neprirodno živahni, drugi ćutljivi, brižni, mučeni neizvesnošću, a vidi se da im je ćela misao negde u gradu kome hitaju.

Na raskrsnici sedi invalid iz prošlog rata, prosjak i pijanica, klati se i svečanim glasom sriče:

— Hvala, braćo, hvala, prijatelji! Daj dinar,ratni druže! Hvala!

Za čovekom koji, teško zabrinut, žuri i prolazi ne videći i ne čuj ući ništa oko sebe, on viče ogorčeno:

■— Daj, bre, dinar! Sta će ti? Sutra ćeš poginuti.Petar stojeći na raskrsnici, žudno upija reci bezbrojnih

ljudi u prolazu. Zna da treba da se vrati i pomogne onoj jadnoj Vasiliji, ali teško mu se ra-, stati od ovog uskomešanog sveta. Da mu je samo ostati s ljudima, ovakvim kakvi su, lakomisleni, brižni, smešni, dobri ili poročni, ići sa njima, učestvovati iskreno i prirodno u njihovim razgovorima, u životu, izgubiti se među njima, utrošiti se dokraja.

363

(A za to vreme u njemu teče unutarnji dijalog: •— Budala je, i gori od budale ko traži ostrva samoće glupak je to kome bombe treba da pokazuju put. — Ali kako naći put do ljudi i kako živeti s njima, kad ne umem? — Uči se, budalo, uči!)

Sa raskrsnice ipak se vratio kući, sa novim sa-znanjima i nejasnim, svečanim odlukama u sebi.

TAJ DAN

Šest oktobarskih dana grmelo je i sevalo i zem-se tresla pod Beogradom, a pred zoru sedmog dana nastala je tišina, neka melemna tišina za ženu i decu koji već šest dana žive i strepe po podrumima i skloništima, u onom još neoslobođenom delu Beograda, od Terazija do Kalemegdana. Dan se bližio a paljba nije otpočinjala i u narodu poče da se utvrđuje vera da to nije zatišje, nego — kraj. A sa svitanjem zaista prsnuše dotle mrtvim strahom zabravi jene kapije na kućama, kao pupovi u proleće. U prvi mah povrveše iz njih samo retki ljudi, gonjeni nuždom, zanosom ili Ijubopitstvom. Među prvima koji su iskočili na ulicu bio je Petar Malbašić koga su »skraćeno« zvali: inženjer sa trećeg sprata.

On je bio među prvim civilima koji su prošli tek oslobođenim ulicama sa tragovima šestodnevne borbe. Njegov cilj je jedna petospratna kuća na Ka-lemegdanu. Ide poznatim ulicama koje su promenile izgled i odjednom postale beskrajno duge, jer su pune zapreka, potresenih novosti i strahote. Svaki čas zaobilazi naduvene i pomodrele leševe Nemaca. Zemlja je prekrivena debelim slojem razbijenog stakla koje krčka i škripi pod nogama kao sneg za zimskih vedrina. Zjape izbijeni prozori; ožiljci od mina i rupe od granata na licima kuća. Vise i vuku se svuda pokidane žice. (Dok su bile u vazduhu, zategnute iznad naših glava, nikad čovek ne bi re-

381 365

kao da ih ima toliko.) Mrtvo leže poklekli tenkovi i napola sagoreli kamioni. Svuda izgled pustoši i zadah paljevina.

:uzetno i nerazumljivo uzbuđenje obuzima ga svega, tako da mu se čini da ne gleda prizore oko sebe, nego da se ceo, zajedno sa svojim vidom, na jedan veličanstven i opasan način gubi u njima.

Na Terazijama, na mestu gde su pali poslednji tenkisti, buketi dirljivo prostih papirnatih cvetova, crvenih i belih, i dve zapaljene voštanice. Prenoseći svoje uzbuđenje na okolinu, Petru izgleda nevero-vatno da u ovakvim vijornim trenucima može sveca da gori mirno nasred ulice, i to mu dolazi kao jedno od bezbrojnih čuda koja niču oko njega.

Sa obe strane, sasvim uz kuće, idu dugi rastureni redovi partizana sa oborenim puškama. Sredinom ulice prođe malobrojna sovjetska patrola u sivim šinjelima, sa šlemovima na glavi, ili pretrčavaju retki civili sa crvenim i trobojnim trakama na ruci.

Petar žuri da stigne do velike kuće na Kale-megdanu, gde ga možda čekaju drugovi i gde je, on to veruje, potreban. Zuri, ali sporo odmiče. Mese-cima i mesecima govorilo se: >->Kad jednom dođe taj dan...« I evo, došao je. To je početak, nosi datum 20. oktobra, i lep je jesenji dan, bez kiše i vetra. Sve to čovek zna i sam sebi, poluglasno ponavlja, pa ipak odmah zaboravlja, jer sve se u njemu i oko njega njiše, talasa, i stalno pomera. Nigde nepomične tačke. I u temeljima ove strme kose na kojoj Beograd počiva oseća se to njihanje. »Krenula stvar!« Te reci je čuo još pre desetak dana, kad je sa Malog Kalemegdana slušao grmljavinu topova u Banatu. Izgovorio ih je neki malen i neugledan čovek, ali one, čini mu se, najbolje izražavaju opšti, osnovni osećaj ovih trenutaka. Da sve ide, i sve u jednom pravcu; vojska, narod i sa njima, kao povezani, topovi, kola, naprave svake

vrste i same životinje, sve stremi ka nevidljivom magnetskom središtu. Čovek je nošen. Svest o sebi svedena na najmanju meru. I naj neznatni ju misao o ličnom opredeljenju mora da izgovori naglas, da je ponovi sam sebi pre nego što je izvrši. I on govori poluglasno: »Idem da se stavim na raspoloženje.« I sve tako, za svaku najmanju odluku, svako skretanje u drugu ulicu, on mora sam sebi da izda naređenje. Naravno, na taj način napreduje se sigurno, ali ne i brzo. U ritmu opšteg pokreta, sa zastajanjima i zaobilaženjima kojima čovek ne vidi smisla ni razloga i koja dolaze ko zna otkud i ko zna zbog čega.

»Kad jednom dođe taj dan,..« Eto i to biva da se najveća želja ostvari, ali kad dođe taj dan, čovek ne može da ga obuhvati u svesti i u stalnoj je borbi sa vremenom i prostorom. Ide sa strujom, izvršava jednu odluku, a u isto vreme misli kako je levo a kako desno od njega, šta ostaje neurađeno, neviđeno i nekazano.

Ali tu je magična, spasonosna reč: napred. Ona sve rešava. Ona, u prividnoj protivnosti sa fizičkim zakonima, vraća svima stvarima stalnost, svakom pokretu smisao i uzbuđenom čoveku dah time što sve pokreće u jednom pravcu, najkraćom postojećom linijom i najvećom mogućom brzinom. Napred!

Na širini pred Pozorištem opet leševi, metalna burad od benzina, nerazmrsiv splet telefonskih i tramvajskih žica, obaljeni stubo vi, razbijeni automobili.

Kad je bio već prošao Pozorište, pukoše uzastopce dva topa nekim bližim, jasnim i opasnim zvukom: du-uuu, du-uuu. A malo zatim, dole negde kod Dunava eksplodiraše izbačene granate jedna za drugom, muklo i ubilački: bam-bam. On više oseti nego što vide da neki civili počeše da beže. Lanac partizana zastade u hodu, priljubi se uz kuće i po zakonu poslušne materije postade jedno sa njima.

366 367

Svet je trčao od Kalemegdana ka Terazijama. Neki su zastajali, pitali glasno:

— Sta je sad? Odakle gađaju?Ljudi su u trku odmahivali samo rukom i pokazivali negde

prema Zemunu. To nisu bili uplašeni, izbezumljeni ljudi, kakvi su se viđali nekad za bom-bardovanja. Ne, trčali su odmornim korakom, vedra lica, kao ljudi koji se sklanjaju od pljuska. Ali pokret je bio zarazan. Petar se odjednom okrenu i poče da beži u istom pravcu sa njima, ne suviše brzo, gotovo nasmejano. I kad je tako pretrčao veću polovinu trga, on odjednom stade. Pucnjava je prestala. Malo postiđeno okrenu se i zaputi korakom opet ka Vasi-noj ulici.

I onaj partizanski lanac ožive ponovo i krenu se lako i prirodno kao da ga neko vuče izdaleka sa jasno određenim smislom.

Tek što je ušao u Vasinu ulicu, zaobilazeći sporo i oprezno spletove žica i komade ruševina, kad oni topovi otpočeše opet paljbu. Ružno huji. Ovoga puta nije bežao, nego se po nekom nesvesnom zakonu podražavanja priljubi uz jednu kapiju koja je bila zatvorena, ali dovoljno duboka da se čovek oseti zaštićenim, naročito kad, ovako kao on, ne zna ni meru opasnosti ni vrednost zaštite.

Eksplozije su posve blizu, tu negde na Dorćolu. Čuje se kako se ruši cigla i prašti drvo, posle eksplozije kao njen odjek. Osećaj velike nelagodnosti, negde oko stomaka, zatim u celim grudima. Strah od straha. Nemoćan stid. Najbolje bi bilo zaklopiti oči. Tada bi, čini mu se, iščezla i sva ta tako proti-vurečna osećanja. Ali strah i oprez ih drže širom otvorene. »Budi miran«, kaže sam sebi poluglasno. Tek tada primeti da je u istoj kapiji još neko, neko tako priljubljen uz neumoljivu dasku kao i on. Njihove se oči sretoše.

U trenucima kad pucnjava prestane, Petar posmatra svoga siiseda. To je mlad radnik, nadničar,

napola seljak, u tankom kaputiću koji je tako tesan da se ne može zakopčati, a iz kratkih rukava vire velike, bele ruke sa crnim prstima i upropaštenim noktima: dve žive i snažne sprave za rad. Ali čim grunu topovi, oči im se opet sretnu, jer svaki nastoji da po izrazu tuđih očiju odmeri veličinu opasnosti.

— To je poslednje. Otud od Zemuna — kaže Petar.Ali radnik ne odgovara ništa i gleda svojim krupnim,

plavim očima, sav od opreza i pažnje. »Ima pravo, on je pametniji, šta ima tu da se govori?« misli Petar stideći se svoje potrebe za saopšta-vanjem.

Od svega je ipak najneobičnija činjenica da je gotovo potpuno izgubio staru svest o sebi. On ponavlja u sebi sve ono što je predstavljalo stalne tačke njegove svesti za ove tri i po godine.

Da je 6. aprila 1941. godine kao i svi ostali, pobegao sa dužnosti kao opštinski inženjer i član Odbora za pasivnu zaštitu, da se tek negde kod Mladenovca osvestio, postideo, izdvojio iz rulje begunaca i sa svojima vratio u Beograd. Da ga je malo posle toga napustila njegova mlada i lepa žena i sa sinčićem od dve godine otišla ocu u Beč, da je docnije primio pismo o smrti svoga jedinog deteta. Da je dugo, čitavu godinu dana živeo u potpunom očajanju, posve blizu samoubistva, da je u dugim noćima naišao na knjige koje su mu donele prvo olakšanje, da je preko tih knjiga stupio u vezu sa dvojicom drugova koji su ga najpre primili sa uvredljivom hladnoćom (ili tako se bar njemu činilo), a docnije, malo-pomalo, sve srdačnije, sa sve više poverenja. Da je u tim razgovorima našao dalje olakšanje i najposle, ono osnovno poštovanje sebe bez kojeg je život bio nemoguć, iskreno i pravilno objašnjenje i svih svojih postupaka i svih lomova i besporedaka oko sebe. Da je u tim razgovorima igrala veliku ulogu rečenica: »a kad jednom dođe

368 24 — Kuća na osami 369

taj dan ...«, i da je sve ovo što se sada dešava sa njim samo izvršenje moralne obaveze koja potiče iz tih razgovora ...

Du-uuu, du-uuu, zagrmeše ponovo topovi, tri, četiri. Istim redom odgovoriše eksplozije negde kod Dunava. Petar susrete radnikov pogled, ali odmah nastavi svoju misao:

Da, zna samo da »ide da se stavi na raspoloženje«, to je tako jasno i prosto i prirodno, iako ne zna tačno kome ni zašto ni kako. Ali zna da će tako učiniti i da će to biti dobro. A sve ono ostalo, što je nekad izgledalo kao planina preko koje nikad neće živ preći, sve je spalo s njega u dugoj patnji, malo--pomalo: i sramno proleće 1941. godine, i jedno, ludo ženino bekstvo; čak i žalost za detetom se preobrazila u njemu. Svega se oslobodio.

»Oslobođenje«, kaže on poluglasno, a njegov sused ga samo gleda onim krupnim očima koje su potpuno izgubljene u službi opreza. »Oslobođenje!« Kao u potvrdu toga, Petar istura malo glavu pored dovratnika i vidi u dnu ulice još zelen Kalemegdan.

Da, život je moguć. To jasno oseća iako u svakom sekundu može poginuti od jedne od ovih gadnih, poslednjih granata, kao što mu to jasno pokazuje strah koji mu steže stomak i koji čita u iskolačenim očima mladog radnika. Pa ipak, život je moguć, bogat i pun smisla. I nikad nije bio ovako blizu, razumljiv i moguć kao sada. Eto, to zelenilo što se nazire, to je Kalemegdan sa terasama, obraslim padinama, stazama. Tu ima mesta za nove terase, za velike zgrade, škole, zavode. Tu će biti i lepih žena i zdrave dece. A tu, na ušću dveju velikih reka, u čudnoj saradnji svetlosti i vlage, sve brzo raste i dobro napreduje, trava, drveće i deca. Sve će to porasti, u zdravlju, u dostojanstvu ili bar u dobroj odbrani od bolesti i sramote. Biće to snažni, prirodni mladići, opaljeni suncem, rastureni po svetlim spavaonicama, laboratorij ama, čitaonicama.

nemilosrdno brzi na smeh, do nesnosnosti živahni, uvek spremni na igru, stvoreni da rade i stvaraju druge ljude, još bolje i jače od sebe, a ne da sramno beže i ludo ginu. Da, život je moguć, svestan život...

Opet grunuše dva topa, pa treći, pa četvrti. Petar je hteo da broji, kao i ranije, eksplozije granata. Cuo je samo prvu i drugu, a odmah zatim nastade tu iznad njegove glave strahovit tresak, pa lomljava i padanje teških komada drveta, zida i stakla.

Mladi radnik pade na kolena, dočeka se na ruke i leže kao bezoblično klupko na zemlju, a Petar se samo pripi leđima uz vrata, štiteći podlakticom leve ruke oči i lice. Pred njih i svuda oko njih, sve do polovine ulice, par'ale su cigle, staklo i komadi drveta. Udarala su ga samo sitna parčad maltera. Mirisala je krečna prašina.

Kad se lavina smiri, Petar diže ruku sa lica. Pogleda niza se. Bio je sav beo, a do njega kao siva humka leži radnik, ali već diže glavu, gleda onim opreznim pogledom oko sebe i polako se ispravlja.

^etar oseti da ga je strah napustio neprimetno kao sto je i došao, a da ga muči nestrpljivost i briga da neće na vreme stići do visoke kuće kod Kale-megdana. I odmah se otkide od kapije i krenu oprezno ali odlučno pored Univerziteta, između opa-ljenih greda, ruševina i žica, zaklanjajući se kao kakav iskusni vojnik i kao čovek koji ima ozbiljnu obavezu i hita »da se stavi na raspoloženje« na određenom mestu u određeni čas, za određeni posao.

370 25* 371

. O STARIM I MLADIM PAMUKOViCiMA(odlomak)

Od onog avgustovskog dana kad su uz pucnjavu topova i pušaka, a zatim uz zvuke vojne muzike ušle prve austrijske trupe u Sarajevo, zaredale su novosti, promene i događaji, koji su remetili i menjali dotadašnji život i u varoši i u pojedinim porodicama. To je važilo i za Pamukovića kuću.

Još iste jeseni desi se veliki požar u Latinluku. To je bila poslednja od velikih »jangija-« koje su periodično unesrećavale Sarajevo, kao i kuga i kolera. Požar je i potekao iz Pamukovića hana. Taj han se protezao od Latinske ćuprije pa sve do Curći-luka. To je upravo bila jedna gomila zgrada, drvenih dućana, štala i ostava, sabijena oko starinske ali tvrde zgrade hana i povezana sa njom zapuštenim, blatnim avlijama i vlažnim perdama. Istina, ostala je neoštećena Pamukovića magaza u Curćiluku kao i njihove dve velike kuće u Cumuriji, na drugom kraju Latinluka. Ali taj udarac je bio velik, iako se stvarni gubitak krio, jer ga u onoj opštoj zabuni i nesreći, gde je do košulje pogoreo toliki svet, niko nije mogao tačno da odredi. Svakako, nekoliko meseci posle toga požara umro je stari Petar Pamu-ković, ćutke i muklo kao što je i živeo. A idućeg proleća iznenada se razboleo i za nekoliko dana izdahnuo i srednji od braće Pamukovića, Stjepan. Kako nije imao dece, njegova žena je odmah napustila kuću i otišla u rod. Ostala su dva brata, Nikola,

oženjen i sa jednim muškim đetetom koje se rodilo uz samu okupaciju, i mlađi brat Filip, još momak. Inače, kuća je bila puna ženske čeljadi. Tu je bila stara Pamukovićka, pa Nikolina žena Nevenka, pa dve neudate sestre. Mila i Ana, pa tetka Anđa, pa još neke dalje rodice i sva ženska posluga, mnogobrojna kao što je bila u najboljim vremenima.

Idućih godina život se u toj kući nastavio, naoko nepromenjen. Pamukovići su radili i trgovali, ali zgarište njihovog hana stajalo je onakvo kakvo je osvanulo sutradan posle velikog požara. Prvi veći nesporazum između braće i porodio se u pitanju toga prostranog zgarišta. Iz meseca u mesec, iz godine u godinu nove vlasti su ih terale da to zemljište raskrče i da na njemu zidaju prema novim propisima ili, ako to neće, da ga prodaju. Braća se nisu mogla da saglase. I tako je stvar stajala sve dok se nisu našli pred eksproprijacijom. Tada se, posle burnih scena, koje su se, kao sve što se dešavalo kod njih, odigrale između četiri zida, sa starom Pa-mukovićkom kao jedinim svedokom, rešiše na prodaju. Otada se počelo otvoreno o Pamukovićima govoriti kao o nesložnoj kući i načetom imetku. Ni 0 upotrebi novca koji je dobijen od prodaje braća se nisu mogla da slože. I to se znalo i primećivalo. Uopšte, kao da je ona velika »jangija« unela neku trajnu svetlost u sve stvari u Sarajevu; nov život, koji je sa svakim danom sve više osvajao, nije dopuštao ni poslovnih ni porodičnih tajni ni kućnog šapata, sve se odnekud saznavalo i pretresalo i sve je odmah postajalo predmet razgovora. Gubio se dreAmi, osveštani respekt u kome je do tada uvek sahranjivano sve što je neskladno, ružno i štetno bilo u gazdinskim kućama. Ono što su oni ne samo od sveta nego i sami od sebe i jedan od drugoga krili sada je kružilo po kafanama i ćepencima. Navalio neki nov, nemilosrdan život pod kojim su se otvarali svi tefteri i obelodanjivalo i ono što nikad nije kućnjeg

372 373

praga prelazilo. A to Pamukovića kuća i njihov način života nisu mogli da podnesu.

Znalo se da braća ne govore, da ni u jednom poslu ne mogu da se slože, da ne ručavaju zajedno i da se ni na zajedničkoj večernjoj molitvi ne nalaze. A to je braću još više razdraživalo jednog protiv drugoga. Sve se to znalo, ali sve to nije moglo da objasni toliku i tako šlepu mržnju kakva je sa sva-kim danom sve više rastavljala braću.

Oni su bili istog stasa i uzrasta i uopšte su ličili jedan na drugog kao dve polovine rasečene jabuke. Obojica su bili savršeni izdanci Pamukovića loze. Stariji, Nikola, bio je već počeo da se goji i da biva još povučeniji i mrgodniji nego što su Pa-mukovići već po prirodi. Ali inače, sve isto: hod, govor, pogled. Plave oči, ledene i sjajne, fina usta koja se retko otvaraju, jaki brkovi i oštre obrve, bujna kosa, sa večito nemirnim Pamukovića čuper-kom na temenu.

I ta dva toliko slična čoveka, upućeni jedan na drugog, jer je Pamukovića kuća sad na njima počivala, nisu se mogli ni u čemu složiti, nego su se na svemu sukobljavali, u svemu odbijali i uzajamno trovali mržnjom bez granica. Oduvek je toga bilo u ovoj kući. Mlađi su mrzeli starije, stariji gonili mla-đe, ali je to prolazilo s godinama, a dok bi trajalo potrpavalo se onom naročitom veštinom i urođenim dostojanstvom koje su Pamukovići imali. Uvek su stariji nastojali da »lome« mlađe svojim besmislenim i teškim tiranisanjem a mlađi odgovarali svojim isto tako besmislenim i upornim prkosom. I uvek su se stariji ogorčeno čudili kako to da se mlađi ponašaju prema njima isto onako kao što su se oni ponašali nekad prema starijima, a mlađi besneli protiv tiranije i samovolje starijih, spremajući se da isto tako tiranišu i »lome« svoje mlađe, kad im dođe red. Ali ovo što se dešavalo između Nikole i Filina izlazilo je iz toga starog reda stvari i po silovitosti i po

dužini trajanja prevazilazilo sve što se znalo i pamtilo. A izmenjene prilike koje je stvarala austrijska okupacija ubrzavale su te sukobe i činile ih sve češćim i sve neizbežnijim.

Nikola je i kao momak i prvih godina braka pio teško i silovito, više i češće nego što je to obično bio slučaj sa Pamukovićima dok su mlađi. Zlostavljao je ženu Nevenku, koja je kao sirota dunđerska kći i inače bila rđavo primljena i jedva trpljena u toj kući. Sada, otkako mu se rodio sin, Nikola je pre-stao da se opija, počeo da bolje gleda ženu i da naglo i grozničavo štedi i stiče. Filip, koji je još pred godinu-dve dana, zajedno sa ocem i starijim bratom, pokojnim Stjepanom, osuđivao Nikolu zbog pića, skitnje i troška, počeo je sada odjednom da se opija i da rasipa vreme i novac. A to Nikola sada nije mogao da podnese, razume ni oprosti. Sto je najgore, kad je on u svoje vreme provodio takav život, tada se pilo po privatnim baštama, po zatvorenim banskim sobama ili drumskim mehanama izvan varoši, a sada se pije po novim kafanama koje su otvorene usred varoši, naočigled celog sveta koji svakom broji čaše i zalogaj. Na Varoši je otvorena kafana »-Orijent« u kojoj je svirala češka muzika (»Damenkapelle«) i u kojoj su sarajevski mladići iz boljih kuća saznavali sa udivljenim zadovoljstvom da se ono što se nekad radilo skrovito i sa snebivanjem može sada da čini javno i sa ponosom. Tu je sa ostalim gazdinskim sinovima često provodio noći i Filip. A već sutradan znalo se u čaršiji dokle je ko ostao, koliko je potrošio i gde je osvanuo. Ti su glasovi odmah dolazili i do Nikole i dovodili ga do besa i ogorčenja, jer čovek je obično najstroži prema poroku kome je i sam u mladosti služio. To je izazivalo sve češće sukobe između braće, koja su se i inače zakrvavljeno gledala.

U poslovima isto neslaganje, ista netrpeljivost i isto odsustvo svake volje za dogovorom i spora-

374: 375

zumom. Filip je hteo da se u poslu vođi računa o novim prilikama, da se radnja modernizuje i posao proširi i postavi na nove osnove, da se ne beži od kredita koji se sada nude na sve strane. Nikola je znao samo da dug nije još nikoga obogatio i da je stara mušterija najbolja mušterija. Pri tome je nesumnjivo igrala ulogu i urođena želja za mirovanjem i strah od novosti i promena, koji su se kod svih Pamukovića već u ranim godinama javljali, ali još više duboka lična mržnja prema ovome bratu od koga su svi ti predloži dolazili. Zbog te mržnje, on je odbijao i najprirodnija rešenja i najrazumnije predloge samo zato što su dolazili od Filipa. Zbog toga je stvar sa prodajom zemljišta posle požara prošla tako rđavo i zbog toga je novac, dobiven od prodaje, tako nerentabilno upotrebijen. Tako su prolazili meseci pa godine a Pamukovići niti su mogli da se prilagode prilikama koje su stvorene novim državnim granicama i novim načinima i putevima trgovine, niti su uspevali da održe staru mušteriju i ranija tržišta. Svaki od braće je vukao na svoju stranu i njihove snage su se potirale.

Međutim vremena su se menjala naglo. U čar-šiji su počeli da se javljaju novi ljudi, Hercegovci, Dalmatinci, mladi, preduzimljivi, naoko skromni i beznačajni. Oni su počinjali sa malim i pretvarali se da na više i ne pomišljaju, ali su se njihove radnje, u protivnosti sa njihovim recima i držanjem, iz godine u godinu širile, njihove veze granale a njihov kapital uvećavao. Oni su sa najvećim poštovanjem pristupali sopstvenicima starih trgovačkih kuća, kao što su Pamukovići, pitali ih za savet, ustupali im svuda prvo mesto i u isto vreme potiskivali ih pola-gano i neosetno u poslovima. Pored toga počeli su da stižu iz Austrije i Mađarske Jevreji i drugi stranci sa novim artiklima i novim načinom poslovanja.

Šest godina su stvari išle tako u Pamukovića kući. U tom vremenu Nikoli se rodila kći, pa još jedan sin. Njegova žena Nevenka, koja je prvih godina mnogo prepatila od Pamukovića, snašla se i navikla, kao da je potrebnom količinom patnje kupila pravo da je Pamukovići, najposle, primaju kao svoje čeljade. Nije više onako sitna i bleda, zgrčenih usta i plamenih očiju, kao nekad. Raskrupnjala se, smirila, ne sklanja se ni pred kim, hoda polagano i dostojanstveno, gleda pravo i jedva otvara usta pri govoru, kao svi Pamukovići oduvek. Između nje i muža već odavno nema reci ni sukoba. Taj odnos se ustalio kao dobre terazije. Stara Pamukovićka, koja već godinama liči na dostojanstvenu ruševinu, ne menja se više. Večno bolešljiva, krupna i teška, kreće se po kući u svojim savršeno skrojenim dimi-jama od teškog atlasa, sa košuljom od najfinijeg čerečeta, uvek rastvorenom na velikim, uvelim grudima. Sad već ne može da ide bez štapa. Taj crni štap od skupocena drveta, sa gumom na donjem kraju, koji su joj sinovi nabavili iz Austrije, još uvek upravlja kućom i kućevnim poslovima. Oba sestre su se najposle udale. Toliko su probirale i odbijale prosca za proscem, dok nisu obe počele da zalaze u godine a prosci da bivaju sve redi. Kad su već izgubile svaku nadu da će naći prosca koji odgovara njihovoj lepoti i imenu Pamukovića, udale su se iste jeseni, obe u sitnije trgovačke kuće, jedna u Travnik, druga u Livno. Kad su već morale udajom da se spuste, volele su da to ne bude u Sarajevu, nego u tuđoj varoši.

I baš tada, šeste godine po okupaciji, a prilikom udaje sestara i rasprave o njihovom mirazu, došlo je opet do velikog sukoba između braće. Celokupan bilans, krajem te godine pokazivao je da se, posle isplate sestrinog miraza, dosadašnje stanje ne može dalje održati. I prihodi od čitluka koje su imali u sarajevskom polju i kod Kiseljaka opadali su iz

376 377

godine u godinu. Nijedan od braće nije hteo da ode i obiđe zemlje i pregleda kako čifčije žive i posluju. Opčarani i ukočeni uzajamnom mržnjom i nepoverenjem, oni se ni u tome kao ni u svemu ostalom nisu mogli sporazumeti o podeli posla i tako su puštali da sve ide kako ide.

Nekako između Božića i Nove godine došlo je do velikog sukoba između braće, u koji se umešala i stara Pamukovićka. Braća su se objašnjavala u jednoj odvojenoj sobi, prigušenim glasom i kratkim izrazima, kako samo Pamukovići govore. Kao kod svih njihovih ranijih pokušaja, stvarna sadržina razgovora bila je samo povod, a mržnja suština razgovora. Već posle prvih objašnjenja Nikola je zalupio tefter i nagnuo se prema bratu.

— Sta je? Sta hoćeš ti?— Ti si ovde starješina. Tebe treba pitati, šta hoćeš— Ja sam starješina koji se ne sluša i zato stvari i idu

ovako.Tu Nikola udari dlanom po tefteru.Mlađi brat je prkosno ćutao, ali stariji je, drhteći u sebi od

uzdržanog gneva, želeo da ga izazove da govori.— Da, tako to ide, kad mlađi znaju sve bolje,

kad se troši na piće i muziku ono što se zaradi išto se ne zaradi.

Filipu zaigraše tanki crni brkovi.— O tome šta se zaradi i koliko ko zaradi možemo da

razgovaramo, ali o tome da pitamo druge a ne tebe i mene.— Koga da pitamo? Kazuju ljudi i kad ih ne pitam. Naši

stari najbolji prijatelji počinju da nas žale i savjetuju. Eto, neki dan mi fra Grgo kaže...

Filip napući usne i odmahnu rukom.— Fra Grgo zna svoje poslove, ali u ovim stva

rima se ne pitaju popovi.

Nikola opet planu.___ A, tako? Jesu li te to naučile one nemske

muzikantice?— Ne mora mene niko da uči. Imam ja oči u

glavi.— Vidim kako imaš i kud te tvoje oči vode.— Kud me vode da vode. Ti ne moraš za mnom. Nismo

vezani.Filip je i ranije pominjao mogućnost deobe, a to je Nikolu

dovodilo do besnog ogorčenja.— To je to, je li? Tuda si naumio. Smeta ti

ovo krova nad glavom i ova kuća koju nismo ni tini ja kućili, nego naši stari, groš po groš, ćerpič poćerpič. Svakakvi su bili i svaku su nevolju trpili,ali o diobi nisu nikad govorili. A u tebe je ušao đavo,onaj repati, da razbije iznutra ono što nije nikakomogao spol ja da rasturi.

Filip odmahnu prezrivo rukom. Nikola, koga je to prezrivo i nasmejano držanje dovodilo do sve višeg besa, skoči.

— Ali nećeš što si naumio! Nećeš, Filipe; prekomene živa. I prije je među nama bivalo takvih izroda, potvora i erežija, ali smo ih uvijek izbacivalii slali u pako odakle su i došli. Ne, nećeš, Matane!Matane!

Zapenjen i pocrveneo, nakostrešenih obrva, Nikola je bio skočio i, stojeći nasred sobe mahao pesnicom prema mlađem bratu, koji je samo grickao brk i drsko ga gledao.

I ranije je u prepirkama između njih padalo Matanovo ime. To je bio njihov stric, onaj najmlađi od braće koji je, pošto je unesrećio mladu sluškinju Jelu i inače u svemu došao u sukob sa svom braćom, uzeo svoj deo i otišao u svet da se nikad više ne javi. Jela je i dan-danji živela u njihovoj kući, prestarela i bolešljiva, kao neki član porodice, odana kući do smrti, a Matanu se odavno zameo trag, i ime mu se pominjalo samo još u ovoj bratskoj svađi.

378 379

u tom trenutku u sobu je dobauljala stara Pa-mukovićka i stala da zaklinje sinove da ne rasturaju kuće i da nju ovako staru ne sahranjuju pre vremena.

— Njemu ti to kaži — pokazivao je Nikola, još uvek crven, na brata, koji je sedeo bled i nepomičan.

— I njemu i tebi kažem. Samo gledam kako nam se kuća osipa i dušmani raduju. Samo vas gledam kako ste ustali na svađu kao cigani. Ali nije ovo čerga, da se prenosi i dijeli, nego krvavo imanje Pamukovića kome ni Turčin ni dušmanin ni sami naši grijesi nisu mogli ništa, nego ste sad vi nasko-čili da ga rasturite. Ali mlijeko će ga moje prokleti ko u ovo dirne.

Tu stara udari snažno i muklo svojim štapom o pod.— Moja hrana će vas saprijeti i svi naši grobovi

na Carini. Jeste li čuli? Kad ne stičete, vi bar nerasturajte. I čuvajte se majčine suze, jer će vasgoniti do groba, do u sedmo koljeno. Jeste li čuli?

Nikola je pobožno stajao slušajući kletvu, a Filip je i dalje sedeo i grickao brkove, bled i sa prezrivim izrazom na licu.

A stara je, zaboravljajući svoju nemoć vitlala crnom štakom iznad njih i gnevno kolutala velikim, okruglim očima bez trepavica, vičući svoje kletve nekim snažnim, muškim glasom.

Najposle, Nikola izvede staricu kao trošnu i veliku svetinju iz sobe.

Dosta se takvih i sličnih scena ponovilo dok je došlo do potpunog i otvorenog raskida između braće. Stari prijatelji kuće Pamukovića morali su da posreduju. Fra Grgo, sarajevski paroh, pa Hadži Ivo Li-vaić, starinsko kumstvo, pa dr Kečet, kućni lekar i davnašnji prijatelj. Svi su se njihovi saveti i predloži razbijali na neobjašnjivoj i nesavladljivoj mržnji među braćom i naročito na tvrdoglavstvu mlađeg Pamukovića. Svima je bilo jasno da je Filip zamrzio

380

ne samo brata, nego kuću Pamukovića i red i način života koji ona nameće. To je znatno slabilo njegov položaj i s vremenom okretalo sve ukućane i prijatelje protiv njega, iako je inače svakome on lično bio miliji i prijatniji nego Nikola. Poslednja koja ga je, s bolom, napustila i prešla na Nikolinu stranu bila je stara Pamukovićka. Ali drugačije se nije moglo. Nikola je branio kuću i život onakav kakav je, a Filip je bio zadro ludo i bezobzirno u mržnji na sve što je Pamukovića, koja je ličila na samouništenje. Sve je rede dolazio kući. Hranio se po kafa-nama, noćivao kod drugova. Neoprezno i otvoreno je govorio da će se ponovo roditi kad okrene leđa očinskoj kući i svemu što ga za nju vezuje. Jogunast i nestrpljiv, on se na kraju zamorio da se nosi sa bratom i pomalo sa celim svetom i pristao da mu se sada isplati jedan manji deo onoga što mu pripada, a ostalo da prima kao rentu za određen niz godina. Njemu se žurilo, a ko žuri taj u ovim poslovima uvek r davi je prolazi.

Početkom maja meseca, sedme godine po okupaciji, Filipu je isplaćen njegov deo (Nikola je sa velikom mukom smogao taj novac) i on je mogao da ostvari svoju najveću želju i da »sve napusti«.

U rano jutro, pre pet sati, toga majskog dana stajao je pred Pamukovića kućom, sa strane Miljacke, opremljen konj koga je držao momak Marijan, bunovan i uplašen ovim što se dešava. Oprema na konju je bila putnička: nabubrile bisage, u terđahu smotana serdžada i sa njom kabanica od crne mušeme. Iz kapije je izišao bled i namrgođen Filip. Zudno je dopušio kraj cigarete i onda ga bacio daleko od sebe. Zatim je pregledao pažljivo kolan i lako se popeo na mirnog vranca. Na njemu su bleštale tozluke i jandžik od nove kože. Premetnuo je korbač iz leve ruke u desnu, odmahnuo nemarno Marijanu i ošinuo konja.

— Ajde!

382

To je bilo sve što je rekao. (»-Nit se prekrsti nit reče: Bože pomozi«, govorio je docnije Marijan njišući tužno glavom.) I odjahao je žustro niz obalu Miljacke, kao da tone u njoj. S leđa mu je izgreja-valo sunce.

Marijan je gledao još jedno vreme za konjanikom a zatim je pogružen ušao u kuću u kojoj su svi, od najmanjeg do najvećeg, bili potreseni odlaskom ovoga mladića, iako niko nije izišao da ga isprati i pozdravi na rastanku.

Zaključana u svojoj sobi, stara Pamukovićka se gušila od plača i savijala u grčevima, osećajući kao fizički bol da joj se kuća krnji i osipa. Isto tako zaključan i neispavan sedeo je Nikola u svojoj sobi, sa izgledom na Miljacku. Cuo je konjski bat pred vratima, ali nije prišao prozoru. Od ponoći on ne spava, nego puši u mraku i razmišlja i sastavlja krajeve zamršenih poslova koji sada dvostrukom težinom počivaju na njemu, i jedino na njemu. Teško mu je, jer ne vidi izlaza. Kao jedino olakšanje, za sada, očekuje da umuknu glasovi pred kapijom i da onoga dole nestane zauvek. U sobi do njegove spavala je žena mu Nevenka, sa decom. Upravo spavalo je samo ono dvoje mlađe. Nevenka sama, odavno budna, mislila je kao i svi ostali na Filipov odlazak. Prvih godina dok se, potisnuta i ponižavana, mučila u ovoj kući i smrtno mrzela Pamukoviće i sve što je njihovo ovaj dever, tada još dečak od petnaest godina, bio joj je nešto bliži, jer je oduvek odvajao od ostalih. Ali kako se s godinama prilagođavala njihovom životu i kako su je oni sve više priznavali za svoje, ona je prirodno odavno bila prešla na njihovu stranu i u sukobu dvojice braće pomagala muža u svemu, iako Pamukovići, oni pravi, »-rođeni«, nisu mnogo marili da im se tuđa kost suviše mesa u njihove stvari, pa ma koliko da su se između sebe krvili i mrazili. Osuđivala je, razume se, devera, ali jutros nije mogla da misli bez suza na njega, seća-

jući se sa kakvim uporstvom, veselnik, oduvek srlja u svoju propast. Pored nje je bio budan i stariji dečak, Petar. Misleći na Filipa koji upravo odlazi, ona drži ruku na dečakovom temenu.

Dečaku je osma godina i još od lane ide u osnovnu školu u Ferhadiji. On je plav, dobro razvijen. Nema ničeg od majke na sebi. I Nevenka je toliko puta uzdahnula, gladeći mu uzalud onaj oštri i nemirni svrdao kose na temenu, koji se ničim nije dao izgladiti.

— Pamuković! Po sto puta Pamuković!I dečak je odavno budan. Odlazio je nekoliko puta do

prozora i propinjao se na prste ne bi li štogod video na ulici. Sad svaki čas pogleda majci u lice, tražeći objašnjenja onome što se dešava u kući. Kad se izgubio konjski kas i zalupila vrata za Marijanom, Nevenka je klonula na jastuk, a dečak, jednako zagledan u jednu tačku pred sobom jedva rastvarajući usta, upita, kao u snu:

— Sto amidža ide?— Ide, sine; ima posla.— A hoće li se vratiti? I

— Hoće, hoće.— Zbilja, hoće?■— Ama, kad ti ja kažem.Da bi prekinula dalja pitanja, majka ga privuče k sebi,

zagladi mu kosu i zaturi glavu unazad. U plavim, hladnim očima dečakovim odražavala se svetlost jutarnjeg neba. On se umiri i leže kraj majke, ali posle nekoliko trenutaka ponovo podiže glavu:

— Je li, mama, u koga će amidža da spava?— U hanu, dušo.»U hanu«, ponovi dete tihim, otegnutim glasom i zagleda

se opet u daljinu, kao da je tamo negde našlo ponovo tačku u koju je gledalo maločas.

U drugom krilu kuće, u prizemlju, sedela je isto ovako budna Jela, najstarija i glavna sluškinja. U stvari ona je već odavno nešto kao član porodice;

382 383

upravo, i više i manje od toga. Više, jer je znala bolje šta kući treba i zadušnije za nju radila celog života nego ma ko od ukućana »rođenih« ili pridošlih. Manje, jer je pored svega toga ostala sluga, bezlično stvorenje koje je svakome potrebno i ko-risno a na koje niko ne misli kad mu ne treba. Ona je danas najstarija u ovoj kući. Uzeli su je kao malu devojčiču, siroče, da služi. To je bilo pre pedeset godina, jedna manje ili jedna više. Još nije bilo rođeno nijedno od ove dece što su sada poudata i poženjena. Nije bila još ni dovedena ova stara Pamu-kovićka. Kućom su tada vladali ded i baba, stara Dada, koja je bila 'rišćanka kao devojka, i Nikola Pamuković, Djedo, po kome je ovaj sadanji Nikola i dobio ime. To su bili zmajevi, a ne ljudi, čudovišta od tvrdičluka, nemilosrdne strogosti, dobre pameti, finoće i gospodstva. Jela ih se i danas seća samo kao viših bića koja čovek uvek gleda sa strep-njom, izdaleka, i vidi ih samo nejasno, kao kroz oblak. Pokojni Petar, otac ovih Pamukovića, i mlađi brat mu Matan bili su momci već, ali su strepeli, ne zna se da li više od oca ili od majke. Petar se rano oženio, ovom sadašnjom starom Pamukovićkom i radio je poslušno uz oca, ali mlađi brat Matan udario je u stranu. Pokoravao se i ćutao, ali je ćutke prkosio i mislio svoje. Taj Matan je bio i njena sudbina. Počeo je da pije i izlazi kriomice od roditelja. Jedne noći upao je na prevaru u njen sobičak — i sad tu spava jedna od devojaka — i slomio je. To danas ne živi više uopšte u njenom sećanju, ni kao reč ni laka senka, ali tada, tada je bilo kao da je planina na nju pala. Posle je došlo što je moralo da dođe: plač, sramota, pobačaj i duga bolest. Pamu-kovići su i nju i sve to zajedno uzeli kao svoju stvar. Kao da je umrla jednom pa na drugom svetu našla svoje mesto, ona je otada živela u ovoj porodici kao dobrovoljan rob i dobar duh kuće. Znala je bolje nego iko od njih šta kome treba i šta se

kada radi. Tako je i ostarela i dočekala, evo, već i četvrti naraštaj. Ona ne zna više kad je došla u ovu kuću i ne pomišlja da bi mogla iz nje izići. Njen život, to je život svih Pamukovića zajedno. Ona ih ne razaznaje i ne izdvaja, nego ih gleda kao reku sa kojom se nosi od postanja. Rađaju se, udaju, žene, boluju, umiru; i uvek ih ima i svi su jednaki.

A jutros kad budna i zabrinuta osluškuje glasove na kapiji, ona se priseća onoga drugog, ali sasvim nejasno, sasvim nejasno. I to se ne seća zla koje joj je naneo ni svoje muke i sramote čak ni njegovog lika, nego samo njegovog odlaska.

Bilo je prošlo možda pola godine. Ona se bila vratila iz sarajevskog polja, gde je pobacila, ali je ležala teško bolesna u svom sobičku. U kući se dešavao jedan od onih muklih lomova koji s vremena na vreme potresaju njome. Sa Matanom se više nije moglo. Dogorelo je. On je tražio svoje i spremao se da ide u svet. Sukobi su trajali nedeljama. Najposle, otac ga je prokleo. Majka nije htela, iako ga je osuđivala, jer se sam osuđivao svim onim što je govorio i radio. Neću, govorila je, da ga kunem, jer mi je pod srcem ležao, kao i ostali, a ne pomaže da ga blago-siljam. Nesrećniji nego što je ionako ne može biti. — I tako je jednog jutra otišao isto ovako kao što ovaj odlazi u ovom trenutku. Ona više ne zna koje je doba godine bilo ni kako je izgledao — sve je to magla u njenom sećanju, gde i inače svi Pamukovići liče jedan na drugog — ali joj se odnekud čini da je bilo ovako kao sada. Sveže jutro. Tišina u kući. (Stari Pamuković, Djedo, bio je zaprijetio da Matana niko ne srne ispratiti, a ko se usudi da pomoli glavu samo, može da ide s njim zajedno.) Pred kapijom, ovom istom, od strane Miljacke, konjski bat i promukli glasovi. Da, otišao je, i nikad više. Kazivali pu da je u Americi negde, ali glasa od njega nije nikad niko primio. Dok je Djedo živeo, bilo je zabra-

384 25 — Kuća na osami 385

njeno da se pomene Matanovo ime, a posle je i od sebe izbledelo i zaboravljeno.

Tako je onda onaj otišao, pre četrdeset i nešto više godina. To više nije ni uspomena, nego podatak, jedan od podataka o sudbini Pamukovića. Ali ovo sada je boli. Ovoga zna i kad se rodio i kako je rastao. Jer, na njenim rukama je odrastao. Bio je, naravno, isti kao i svi Pamukovići, ali nešto mekši, darežljiv, prek i velikodušan. Rastao je čist i prav kao devojka, ali kad je dorastao, skrenu odjednom u stranu, kao da ga neko za ruku povede. I evo ga gde odlazi kao poslednji i najnesrećniji.

Javi se zvono sa crkve iz Gornjeg Latinluka. Jela ubrisa nevidljivu suzu i brzo izmoli Pozdrav anđeoski, pa poče da se steže i opasuje onim svojim pojasevima i šalčićima, koje je i leti i zimi nosila, i da se sprema na dnevni posao.

Posle Filipovog odlaska svi u kući osetiše mir i prazninu i u isto vreme onu vrstu olakšanja koju čovek oseća, dok leži, posle teške operacije. I u poslovima se osećalo da ih jedna ruka vodi; nisu se širili ni napredovali, ali su tekli mirnije i pravilnije. U stvari to je bilo sužavanje i ograničavanje dosadašnjeg rada i po vrstama robe i po krugu mušterija. U isto vreme, zavisnost Nikolina od starog Livaića i njegovih sinova postajala je sve očiglednija. Ali to je ipak značilo neko rešenje i bar privremeni izlaz, koji je bilo nemoguće naći dok se pitao i Filip, koji je »derao visoko« i nije hteo ničije pomoći, a sam nije umeo da je nađe.

Nikola je sav legao na posao. Postao još ćutlji-viji i povučeniji. I njegova spoljašnost naglo se menja. Pognuo se u pasu i savio u kolenima pri hodu. Počeo da sedi na slepoočnicama i u brkovima, iako je tek lane prešao tridesetu. U kući je sve blaži i tiši. Po svemu, i po izgledu i po navikama, počinje

naglo da liči na svoga oca, pokojnog Petra Pamukovića.Nevenka je bremenita, četvrtim detetom. Lako nosi, vedra

je i okretna. Ona se već u svemu izjednačila sa Pamukovićima. Kako je stara Pamukovićka sve slabija i nepokretnija, sada stvarno Nevenka upravlja kućom, iako brižljivo pazi da u svemu priupita svekrvu, koja naravno uvek odobrava, tako da sve biva onako »kako Nevenka kaže«. I muž je sve blaži i mekši prema njoj. Posle večere, kad deca odu da spavaju, voli da posedi s njom. Nije da bogzna šta razgovaraju, govore kratko, malo i samo najobičnije stvari, ponajviše o deci, ali sede jedno prema drugom i zajedno se odmaraju.

Deca zadaju Nevenki i posla i brige. Četvrto je na putu. Ono najmlađe se sporo otima. Devojčiča je slabačka. Njena velika radost i velika briga je najstariji sin, Petar. Zdravo i pametno dete samo suviše osetljivo. O njemu Nevenka razgovara često sa svekrvom, koja ga takođe nadasve voli i odvaja od ostale unučadi. Prepričavaju neobične, starački mudre stvari koje je dečak rekao ili šta je učinio u nekom od nastupa, nerazumljive osetljivosti ili samovolje. I smeju se i zabrinjavaju i pitaju, šta je u tom detetu, i je li na dobro ili na zlo. I ne igra se kao ostala deca. Nije nimalo sebičan, kao što su često deca. Od svoga daje i popušta u svemu dok je u kući, ali na ulici i pri igri, pred svetom i pred tuđom decom, neće da vidi ni brata ni sestre, okreće od njih glavu kao da ih ne poznaje. Ninošto neće da vodi brata sa sobom kad iziđe na ulicu, među decu. Neće da učestvuje u igri u kojoj mu je i brat. Izbegava na sve načine da se zajedno s njim vrati kući. Iz početka je to prolazilo nezapaženo, ali s vremenom su počeli da primećuju svi. Jednog dana je devojčica, kojoj su bile četiri godine, izišla slučajno sama nred kapiju i pošla nekoliko koraka niz Cumuriju. Naišla su kola natovarena senom, zakrčila

386 24* 387

ulicu i devojčiča je počela glasno da plače. Petar, koji je u tome trenutku nailazio iz škole, prošao je mimo male okrećući glavu od nje. Prolaznici su sklonili dete. Neko je viknuo za njim:

— Ej, ti mali Pamukoviću, što ne skloniš sestru,bolan? Uzmi je za ruku pa vodi kući.

On je zakrenuo glavu i pocrveneo, mrmljajući da mu to nije sestra. I namerno nije ušao u kapiju, nego je zašao za ugao rođene kuće, praveći se kao da produžuje put niz Miljacku. Prolaznici su uveli devojčicu u avliju. Mati, koja je videla jedan deo ovoga prizora, bila je neprijatno iznenađena. Kad je dečak došao kući, uzela ga je preda se i zapitala kako je mogao da prođe mimo sestrice i da joj ne pomogne. On pocrvene. Gledao je preda se i ćutao. U njoj se podiže gnev i neko naročito ogorčenje; uhvati ga za peševe na kaputiću, privuče bliže i strogo pogleda.

— Govori! Kako si mogao kazati da ti ono nijesestra i proći pored nje kao pored turskog groblja?

On je ćutao. Majka ga gnevno protrese.— Govori, kad ti kažem! Ko te naučio da se

onako gadno i budalasto ponašaš? Kako si mogao?Govori!

— Stid, stid . .. me je bilo — promuca dečak.Majka ga odgurnu blago i prekorno.— Idi, budalašu! Koga te stid? I čega te stid?

Tvoje braće i tvoje sestre. Istjeraću ja tebi te mušiceiz glave.

Večerao je jecajući, ali je otišao da spava ne rekavši nikom ništa.

Kad ga je sutradan baba kao obično milovala, dajući mu slatkiše, Nevenka je, u prolazu, kazala prekorno:

— Nemoj da ga maziš, jer nije zaslužio.Starica je jače privukla k sebi dečaka i stala

da mu tepa kako je on, naprotiv, dobar i zlatan, kako će biti još bolji i uvek voleti svoju babu. Tada

388

se dečak otrgnuo, ispravio i rekao svečano i neprirodno:— Baba, ja vas volim sve. Tako mi Boga, volim

vas. A mama ...Nije mogao dalje. U očima su mu sjale suze.Starica ga je odmah ukorila što se zaklinje Bogom, kad to

dobra deca ne rade i kad ni od koga u kući nije mogao takvu zakletvu da čuje, a zatim ga je pomilovala po glavi, uveravajući ga da mu veruje i bez zakletve i da i treba da voli sve svoje.

Posle, uz crnu kafu, Nevenka i stara Pamuko-vićka sve su to prepričavale, tražile objašnjenje za dečakove izraze i postupke, koji su bivali sve čudniji.

— A, ćerko — tešila je stara snahu, — davno su kazali da mrtve duše progovaraju iz djece.

— Ja ne znam šta iz njega progovara i na što ovo sluti — odgovorila je zabrinuto majka.

— Na dobro, akobogda, na dobro ■— uzdisala je stara.Ali Nevenka je sve pažljivije posmatrala dečaka.Prošla su tri meseca od odlaska Filipova. Jednog jutra, vrlo

rano, Nevenka je čula dečije glasove pred velikom kapijom koja se sa potmulom jekom čas zatvarala čas otvarala. Pogleda s prozora i vide Petra kako se igra sa jednim dečakom. Bio je veliki raspust i taj njegov drug, neko sirotinjsko, lepo i dobro dete, dolazio je kod njih svakog dana i ostajao i preko ručka. Nevenka obrati pažnju na njihovu igru, u tako rani čas i na neobičnom mestu.

Mali Petar je bio gologlav, ali inače čudno opremljen. Oko listova je omotao neke krpe, kao tozluke; preko ramena je prebacio neki star i izlizan jandžik, koji je našao negde na tavanu. Jahao je na nekoj dugačkoj leskovoj pritki, koju je zauzdao kanapom; u desnoj ruci je imao šipku kao korbač, a levom držao uzde i pravio se kao da s mukom obuzdava konja pod sobom. Na poluotvorenoj kapiji je stajao onaj njegov drug.

389

Petar se ljutio, prekidao igru i davao drugom mališanu vrlo ozbiljno svoja uputstva.

— Ne, nije tako. Ti si Marijan i ti nemaš ništa da govoriš. Dodaješ mi samo stvari, stežeš kaiš na bisagama i kažeš: »Srećan put, gazda Filipe!« I ništa vise. Jesi razumio?

Mališan, neki dobar i poslušan dečak, ošišan do kože, da mu se teme modrilo, zatvarao je kapiju, zatim je otvarao ponovno i pomaljao se, sada kao momak Marijan. Igra je, kao neka proba na pozornici, otpočinjala ponovno. Petar je tapkao u mestu, izigravajući konja koji pod njim poigrava i zatezao uzde na pritki pod sobom. I3ečak mu je prilazio, držeći ruke kao da u njima nešto nosi, otkopčavao zamišljeno bisage i opet ih zakopčavao. Za to vreme mali Petar je jahao na svojoj motki kao na najbo-ljem konju i visoko, neobično visoko uzdignute glave, gledao negde niz Miljacku kud ga vodi put u svet. Mrštio se od nestrpljenja. A kad je sve bilo na svom mestu, on odozgo, sasvim odozgo baci samo jedan pogled na tobožnjeg Marijana, odmahnu mu nemarno desnom rukom: »Ajdee!« osinu pritku pod sobom i potrča niz ulicu. Na temenu mu je stršio oštar pramen neposlušne kose.

Onaj dečak, što je igrao Marijana, stajao je na kapiji zbimjen, ne znajući kakva je njegova uloga dalje.

Sve je to gledala Nevenka, sklonjena iza prozora i sve dotle kao zanesena. A kad se dečak izgubi iza ugla, ona se trže; prođe je oštra jutarnja jeza. Dođe joj da viče za njim. Sad joj tek postade potpuno jasno u svesti ono što je videla. Uznemiri se, uplaši, skoči. Htede da potrči dole pred kapiju, i tek tada se seti svoga stanja (bila je u devetom mesecu trudnoće) i ostade u sobi, ali je ona jeza nije napuštala.

Kad se, posle jednog sata, našla nasamo sa sinom, položila mu je ruke na ramena i upitala ga kakva je bila ono igra. Dečak je naglo pocrveneo i,

oborivši oči, ćutao. I na sva njena nastojanja da prizna i kaže kakva je bila igra, on je samo ponovo crveneo i sa suzama u očima gledao u stranu. U tom njegovom držanju, koje se ponavljalo u svim sličnim prilikama, Nevenka je nalazila nešto teško i uvredljivo po sebe i zloslutno i opasno po dete. Ne moga vši izvući iz njega ni reći, ona ga izgura iz sobe, uz prigušene prekore, i, ostavši sama, zaplaka se, kako nije odavno.

Sva njena tokom godina stečena sigurnost gubila se u tim trenucima kao da je nikad nije bilo. 2ena je plakala gorko i beznadno, isto onako kao nekad, za prvih godina, kad je kao prezren uljez i ne-rotkinja, drhtala pred nerazumljivom, podmuklom surovošću svoga mladoženje i svih Pamukovića bez izuzetka. Ovakvi nastupi dolazili su u poslednje vreme često. Da li je to, možda, zbog osetljivosti koju donosi trudnoća ili stoga što je dečak naglo rastao i sve bolje pokazivao svoju ćud, tek ona je sve češće imala osećanje da pored nje raste neobično stvorenje, tuđin i neprijatelj, i u isti mah najdraže i najlepše što je imala i što će ikad imati u životu. To je njen prvorođeni sin.

Sa starom Pamukovićkom nije vredelo govoriti o tome, jer ona je uvek nalazila da sve mora dobro da se završi, već zato što su u pitanju Pamukovići. Uostalom, vreme je bilo da se govori o porođaju četvrtog deteta. Krajem avgusta meseca i ono je došlo na svet. Bilo je muško. Dakle, treći sin.

Mesec dana posle Nevenkinog porođaja došla je vest o Filipovoj smrti. Umro je od kolere, u Hamburgu, gde je došao da se ukrca za Ameriku. U kući je zavladala neka stužena tišina, kao posle Filipovog odlaska iz Sarajeva. Za Filipovu dušu služena je jednog jutra, vrlo rano, tiha misa na koju su svi došli, pa čak i stara Pamukovićka. To je bio Neven-kin prvi odlazak u crkvu, četrdeseti dan posle po-rođaja. A to je bio i poslednji izlazak stare Pamu-

Ui

390 391

kovićke. Od tada je postala potpuno nepokretna. Bavila se samo oko unučadi. Radi kućnog mira i napretka, krila je žalost, ali je toga najdražeg sina, koji je, eto, umro mlad, u belom svetu, >>u špitalju«, žalila kao da je jedinac. I od te žalosti gubila je snagu i volju za životom koja je nekad izgledala ne-iiništiva.

Inače, život je u kući tekao nepromenjen. Nikola je isplivao, to se videlo krajem godine, bolje nego i jedne od ranijih godina. Dobio je jednu liferaciju vune za vojsku. U tome mu je pomogao i fra Grgo. Ni promet ni imetak nisu više ono što su bili, sve je prepolovljeno i svedeno na malu meru, ali se tu zaustavilo i nastavilo u tom novom obliku da živi i da se kreće.

Zabavljena oko deteta koje je došlo na svet, Nevenka se za neko vreme manje bavila Petrom, koji je te jeseni pošao u treći razred. Dečak je velik deo vremena provodio kod babe, koja je bila bez svoje volje i povlađivala mu u svemu. Kad je obratila pažnju na njega, Nevenka je primetila nove promene. Dečak je bio zapao u neku zamišljenost i živeo u stalnom pobožnom zanosu. Zaticala ga je gde kleči u zabačenim sobama. Kao uhvaćen u ne-čemu što ne valja, dečak bi se dizao i odlazio bez reci. A na sva majčina pitanja, crveneo je i obarao pogled.

Ne kazujući ništa majci, on je u prizemlju napravio čitav oltar. Tu su zidovi bili belo okrečeni i debeli aršin i po, tako da je udubljenje od prozora ličilo na malu kapelicu. Na jednom takvom prozoru dečak je prostro neki stari vez, postavio drven krst i oko njega dve svece, neke sjajne sitnice i dve-tri ruže od papira, koje je negde našao. Od platna i parčadi raznobojnog atlasa, koje je našao u ba-binim sanducima, načinio je sebi misnički ornat, i počeo u tom svom oltaru da služi misu. Najore je toj dečakovoj misi prisustvovala, više u šali, po-

neka od sluškinja, ali ubrzo je počeo da traži i od babe da siđe »na misu«. Uzalud se starica branila da joj je teško slaziti niz basamke. Dečak je dolazio sam da je vodi i uveravao je da će joj upravo ta misao pomoći da ozdravi. Bunilo ga je i ljutilo što je primećivao da devojke njegovu misu ne uzimaju ozbiljno, da se srne ju i podgurkuju. I on bi ih za vreme mise opominjao. Poslednja koja je saznala za sve to i došla »na misu« bila je Nevenka.

Oltar je bio svečano iskićen, gorele su dve svece, Improvizovani ornat na dečaku bio je pretežno u crnoj boji. Odmah na početku dečak je izjavio da je to misa za dušu jednog pokojnika, Nevenka i svekrva se zgledaše.

Sa ozbiljnošću koja je kod devojaka izazivala neodoljiv smeh, ali u Nevenki neko uplašeno čuđenje, dečak je oponašao pokretima sveštenika: Klanjao se, mrmljao nešto kao molitve, prelazio sa jedne strane oltara na drugu, okretao se vemicima i širio ruke da ih blagoslovi. Kako je bio i sam svoj ministrant, on je s vremena na vreme zvonio i ispod oka gledao da li će svi skrušeno pokleknuti na taj znak. A zvonce mu je bilo prazna rakijska čašica u koju je metnuo kliker od stakla.

Baba je bila, kao uvek, do suza raznežena. Ali Nevenka je posmatrala čudno lice svoga deteta, neki tvrdi i nemilosrdni izraz koji se odjednom javljao na njemu, i nesavladljiv čuperak kose na vrh temena.

U jednom trenutku jedna od devojaka se na-smeja suviše glasno. Dečak prekinu molitvu, okrenu se, sav crven u licu od gneva, ispruži desnu ruku oštro prema vratima, da se one krpe na njemu za-sukaše i ukaza se njegovo odelo.

— Napolje! Izlazi napolje!Devojke oboriše glave. Baba poče da ga umiruje. I

Nevenka se umeša. Ali dečak je bio nepopustljiv.— De, pa neće više.

392 395

— Ne, ne! Neka izađe napolje!— Neće više, kad ti ja kažem — umirivala ga je

majka.A kad je to još jednom ponovila, đečak se zagleda

oštro u nju:— Jest, tako si ti meni kazala i da će se ami-

dža Filip vratiti s puta.»Misa za jednog pokojnika« bila je pokvarena i

završena pre vremena. Dečak je ogorčeno zbacio sa sebe sve krpe koje su predstavljale ornat i pogasio svece na oltaru.

PRE NESREĆE (odlomak)

Armin Salcer, tršćanski bogataš i filantrop, bio je sopstvenik jedne od velikih firmi. Njegovo ime bilo je istovetno sa pojmom stare, solidne trgovačke kuće na čvrstim osnovama i sa široko razgranatim vezama.

Ta jevrejska porodica došla je u Trst u vreme Napoleonovo. Već tada su trgovali hranom, ljudskom i stočnom. Tu se Salcerov pradeda još u mladosti pokrstio i svoje prezime Saul zamenio prezimenom Salcer. Crkvi u kojoj su ga preveli na katoličku veru podigao je oltar iznad oltara, u vitražu visokog prozora bilo je na patetičan način prikazano Savlovo obraćanje na putu za Damask. Zato su katolički kolenovići prozvali ovu porodicu Salcer — Damaskus, i taj im je nadimak ostao i sačuvao se u visokom građanstvu u koje je stari Salcer ušao po cenu svoje ne jake vere i dobre sume novca.

Ovaj Armin Salcer, praunuk, bio je čovek kratak i pun, rumen u licu, sa plavim nasmejanim očima u kojima su iza začudo staromodnih naočara sevale iskre zdrave pameti i mirne veselosti. Tek je bio prešao dvadesetu godinu kad je, posle očeve smrti, preuzeo vodstvo firme. Jednostavan i iskren po prirodi, vest ali solidan u trgovini i skroman u potrebama, on je ostao gotovo bez ličnog života, sav u poslovima i radu svoje firme. Došao je do trideset i pete godine a ostao neoženjen, živeći sa majkom,

im 395

starom i bolesnom ženom. Ali u to vreme desilo se da je jednog dana, u Badenu kraj Beča, ugledao visoku devojku, jahačicu pravilna lica, velikih hladnih očiju i savršenog stasa, koja je privlačila pažnju i svojim držanjem i svojim načinom odevanja. Stajala je pred njim kao proletnja vizija, nešto kao čudo koje se nije desilo u ovoj svima vidljivoj prirodi, nego u krvi jednog jedinog čoveka.

U tom trenutku njemu je izgledalo da sva lupetanja, žrtve i odricanja i sve želje svih Saula-Sal-cera treba da dobiju svoju zadocnelu nagradu i svoje smirenje u ovoj ženi. Armin Salcer, koji je već tada bio ugojen, okrugao i prilično ćelav, zaželeo je neodoljivo tu devojku sa kosom koju mrsi vetar, i sa korbačem u ruci.

Tako biva da ljudi koji se, velikim borbama i dugim naporima kroz naraštaje, ispnu do izvesne visine u društvenom životu i poslovnom svetu, osete u jednom trenutku potrebu da zastanu, da odahnu i da svoj uspeh jednom iskoriste i pokažu. Tu je tač-ka na kojoj napredovanje toga čoveka prestaje i istog trenutka počinje, za njega i sve što je njegovo, brže ili sporije nazadovanje.

Bila je kćerka pukovnika u penziji fon Klaretiča (Klareticz). Porodica je bila plemićka i neodređenog slovenskog porekla od starina nastanjena u Beču. Stari Klaretič imao je za sobom burnu mladost lepog čoveka i konjičkog oficira gospodskih pro-hteva. Od oca, koji je takođe bio oficir, i takođe rasipnik, nasledio je vrlo malo a i to malo je on opteretio dugovima i na kraju prodao. Došavši u tesnac, oženio se ružnom i imućnom devojkom iz okoline Beča. Iz tog braka imao je dve kćeri. Oba-dve su bile na oca i po naravi i po licu i stasu. Starija, Adela, udala se za diplomatskog činovnika koji je sada bio konzul na Dalekom istoku. Ova mlađa, Irena, provodila je vreme u jahanju i zabavama u društvu mladog i veselog sveta, zimi u Beču a leti

I

u Badenu, gde su živeli u skromnoj vili otkako je Klaretič otišao u penziju. A živeli su skupim i neurednim životom, više od majčinog nasleđa nego od očeve penzije, a više od dugova nego od majčinog nasleđa, koje je bilo kratko za njihov način života.

Klaretič je bio od onih ljudi koji čine dugove sa lakoćom, bezbrižno i dostojanstveno, i raspolažu tuđim novcem kao da im je to deo od sudbine. Računi i opomene pljustali su kao kiše na njihovu kuću u Badenu, koja je, opterećena hipotekom, bila samo po imenu njihova. Ali stari Klaretič, koga su noge već izdavale, sedeo je na terasi u svojoj fotelji od pruća i, izbrijan, sed i svečan, izgovarao uvek istu rečenicu:

— Neka čeka!Sa te dve reci i nešto mršavih i neurednih otplata, on

je već godinama podmirivao sve poverioce, svoje i svojih veselih kćeri. Ali otkada je on počeo da stari i slabi, a otplate da bivaju sve manje, te dve reci, koje su nekad čuda stvarale, počele su da gube svoju mogičnu snagu. A uporedo sa tim rasli su troškovi zbog njegove i ženine bolesti i zbog skupog života koji je provodila Irena, okružena društvom aristokrata rđava glasa i nesigurna imetka, ekstravagantnih mladića i snobova svake vrste.

Salcer je ugledao Irenu na trkalištu jedno popodne kad je ceo predeo izgledao kao da nečujno plovi u svojoj prozračnoj i toploj lepoti. A toga istog dana pre podne Irena je prvi put u životu videla kako njen otac plače, prikovan za fotelju, nad svojim slomljenim i nemoćnim »neka čeka«, kao dete nad igračkom.

Ni za koga u životu nije imala srca, ni za što na svetu pravog smisla, ali toga starca je volela ne kao oca nego kao neko više biće, kao svoje sopstve-ne želje i prohteve. Videći ga gde plače zbog onoga čemu se celog veka smejao, ona je osetila kako je

396 397

potresa i razdire dotle nepoznat bol. I kao u mladoj životinji, bol je u njoj izazvao gnev i pobunu, potrebu za pokretom i delanjem, lomljenjem i ubijanjem. Crkvu bi mogla orobiti, čini joj se, prodavati se bogatim strancima i krasti im novčanike i prstenje, samo da ovaj starac nikad više ne zaplače pred nasrtljivošću poverilaca.

Ni otac ni kćerka nisu bili ljudi od mnogo reci ni sposobni za neposredan ili patetičan izraz; to im je bilo podjednako daleko i strano; ali toga dana je između njih palo nešto kao zavet i nema zakletva. Sa tom zakletvom i sa svim svojim nepoznatim snagama, probuđenim i uzbuđenim, Irena je otišla na trkalište. Tu su joj predstavili bogatog Salcera iz Trsta.

Posle je došlo sve kao samo od sebe. Senzacija i čudo: Irena fon Klaretič se verila sa tršćanskim bogatašem iz pokrštene jevrejske porodice. Dosta je bilo pogledati ih: na svetu je bilo teško naći dva oprečnija bića, ali i dva bića koja bi više i neophod-nije bila jedno drugom potrebna.

Brzo je bilo sve ugovoreno i spremljeno. Salcer je sam ponudio da isplati dugove starog Klaretiča. Irena je to primila posve prirodno kao što je primila i sve ostalo, i kao što je i dala sve što je htela dati. Samo je nestrpljivo i kao stideći se malko za njega, ispravila verenika i objasnila mu da nije reč o isplati dugova. To bi bio nedopušten izraz. Uistini, nikad niko u njihovo porodici nije isplatio svoje dugove. I to bi bilo protivno dobrom redu i tradiciji. Armin Salcer treba da pruži novac da bi »-papa« mogao da ima i da troši, a ko ima novca i ko ga troši, toga poverioci ne napastuju, tome je kredit svuda otvoren i toga svak poštuje.

Salcer, čiji je pradeda još nosio svoje ušteđene dukate zašivene u postavu svoga jedinog, doživotnog kaftana, Salcer, koji je imao desetine filijala i bio zainteresovan u čitavom nizu preduzeća u Aus-

tro-Ugarskoj i izvan njenih granica, i važio kao stručnjak i na novčanom tržištu — primio je tu »finansijsku tezu« kao što je primao sve ostalo što je dolazilo od verenice, kao što je njegov deda primio nekad katoličku veru i nove običaje. Bilo je ap-surdno, ali on nije ni pomišljao da bi moglo biti drukčije, jer ga je ova žena ispunila potpuno i do vrha.

Čudnovato je ali istinito da te velike nesreće, kao mine sa dugim fitiljem, eksplodiraju kad ih već niko i ne očekuje. U stvari, Salcerova nesreća bila je konačna i potpuna još onog raskošnog po-podneva kad je ugledao stasitu Irenu i resio se da je uvede u svoju kuću. Ali nesreća se pritajila. Irena je našla što je u toj bogatoj kući tražila i mogla da traži. Ona sama pokazala se kao žena manje ra-sipna, bezobzirna i besna nego što se moglo očekivati. Godine su prolazile brzo, kao godine u zdrav-lju i izobilju. Irena je rodila dvoje dece, dečaka i devoj čiču. Istina, s vremena na vreme odlazila je u Beč da obiđe ne samo svog starog oca koji je bio uvek isti, neuračunljiv i nepopravljiv, i sada već umirućim glasom i bez pokreta izgovarao svoje: »neka čeka!« nego i sve svoje nekadašnje i nove prijatelje oba pola. Ali to je znao i njen muž. Taj poslovni čovek bio je izuzetno pronicljiv i u svima ostalim ljudskim stvarima i shvatio je od prvog dana da ne uzima ženu koja će sedeti u kući, me-njati sobarice, i izvoziti se s mužem u nedelju posle podne u šetnju. Irena se vraćala iz Beča premorena, ćutljiva, često sa deficitom koji je prevazi-lazio predviđanja, ali posle toga je ostajala mesecima kod muža kao žena s kojom je zadovoljstvo živeti u kući i ponos pojaviti se u društvu ili na ulici.

Ako je bilo nešto što je bolelo Salcera, osim njenih neizbežnih izleta u Beč, to je bila njena hladnoća prema deci, upravo to što je on smatrao hladnoćom. Ona je vodila brigu o njima i uvek posve

398 399

umesno i uvek na vreme određivala sve što je bilo potrebno za njihovo zdravlje i vaspitanje, ali nije dopuštala da joj deca uđu u njen lični život i da ga izmene ma i za dlaku. Salcer je ćutke osuđivao ženu zbog toga, jer je u sebi nosio potrebu za sentimentalnim izlivima nežnosti, ali se u isto vreme i nehotice divio njenom razumnom i hladnom a dostojanstvenom materinstvu. I što ga je naročito bolelo, to je da su deca više volela svoju, po njegovom mišljenju, hladnu i uzdržljivu majku nego njega koji nije mogao da ih pogleda a da mu se oči ne ovlaže.

BUNA (odlomak)

Izrastao i mršav dečak, slabo hranjen i tanko odeven, sa modrim očima koje malo bojažljivo a žudno gledaju u svet, nije mogao toga dana da se nahoda ulicama; mamila su ga i privlačila mesta na kojima je bilo skupova, trke, objašnjavanja, graje i povika. Šireći nemirne nosnice udisao je vazduh u kome se osećao dah bune. Tek sad vidi, to je ono za čim je ceo njegov organizam odavno žudeo i što mu je uvek bolno nedostajalo i tek ga sada ne može da se nadiše, nagleda i nadovolji.

Po podne je u poslednjem trenutku stigao na čas, Sedeo je pored otvorenog prozora i pratio bunu koliko se uhom moglo uhvatiti. To je izazivalo čudne predstave.

Izgledalo je kao da je o vedro i visoko prolet-nje nebo obešena ogromna tanka čelična ploča, c neba do zemlje, zvučnih talasa koji se šire pobunjenim gradom i vraća ih izmenjene, uveličane. Čas zatrepti uzbudljivo a jedva čujno kao jedro pri zaokretu barke, čas cikne kao glas živog stvorenja, čas jekne i zagrmi potmulo i snažno kao udarac nekog zvona salivenog od nepoznatog metala, u džinovskim srazmerama: sve to već prema tome da li masom koja je okupljena na obali reke prođe samo nerazumljiv žagor ili negde odjekne komanda ili jauk, ili se iz zatalasanog naroda digne, kao iz vrtloga, jedan od onih opštih, jednomernih uzvika —

400 26 — Kuća na osami 401

»Doljeee!« »Živio!-« — koji se, ma kako glasili, na daljini svi pretvaraju u jedno jedino, otegnuto i vrlo svetio: eee! ooo!

A kad je katiheta, na poslednjem času, naredio da se prozor zatvori, bilo je kao da se odjednom smrklo i u razredu zavladalo neko sivo nelagodno vreme i smrtonosna dosada.

Kad je čas ipak završen, dečaci su u vratolomnom trku štrcali niz kamene stepenice. Petar se sa nekoliko drugova uputio odmah obalom tamo gde gusta masa naroda opseda Opštinsku zgradu i Upravu policije.

Dečaci su se gubili u gužvi. Tu je bilo radnika koji su krenuli da pomognu svojima, iako ni sami još ne znaju kako, i sad tu stoje kao neka rezerva drugovima koji su tamo napred u dodiru sa kordonom žandarmerije koji brani pristup zgradama, ali je bilo i slučajnih prolaznika, žena, gimnazista sa knjigama pod pazuhom i radoznalog sveta.

U neko doba naišla je čitava grupa ciglara Kre-ševljaka koji rade u Koševu na Braunovoj ciglani. Sve snažni, mladi ljudi, vitki, utegnuti, sa više ili manje vidljivim fočanskim nožem za pojasom, sa mrkim fesovima nakrivljenim na desno oko. Oni su snažno gurali i kao jedno telo probijali se nanred. U brazdi koja je za trenutak ostajala iza njih išao je neprimećen Petar Kolak.

Zaustavili su se kod Careve ćunrije, ali nisu ostali na samoj obali, nego se sklonili malo iza prvih drvenih dućana u uskoj ulici koja vodi od obale na Baščaršiju, i koja se zove Bazardžanik. Tu se našla odjednom gomila cigala kao da su nevidljivim rukama donesene. Kao po nečijoj komandi, svi su ciglari redom uzimali po ciglu, razbijali je o ivičnjak trotoara natroje, načetvoro, izlazili na obalu i odatle vesto bacali komad po komad visoko iznad glave zbijene mase radnika na žandarme koii su u dva gusta kordona branili pristup Opštini i Policiji.

Narod posmatra mlade Kreševljake sa veselim divljenjem, nastojeći da vidi kako pogađaju.

Posmatrao ih je i Petar Kolak jedno vreme, a onda je zadenuo svoje školske knjige za drveni mandal na ćepenku drvenog dućana i stao da kupi otpatke razbijenih cigala, da istrčava na obalu i da ih otud sabrano i ozbiljno, oponašajući u svemu pokrete ciglara, baca u pravcu žandarskih kordona.

Jedan od ciglara ga goni.— Hajde, ostavi to! Vidiš da si nejak i ne mo

žeš dobaciti; razbićeš glavu nekom od naših.Dečak prestaje da baca i oborene glave, mrmljajući kroz

zube, tvrdi da on baca i dobacuje na onu stranu; stoji jedno vreme, mršav, već preplanuo od sunca, svetlih očiju i sastavljenih obrva, a zatim uzima odnekud parče cigle i propinjući se svom snagom, kao da želi da poleti za bačenim komadom, baca još jednom.

— Kupi knjige, mali, pa idi kući! — opominjuga ciglari.

Dečak se okrete, postiđen i uvređen, uzima svoje knjige iza mandala, ali ne odlazi nego stoji malo po strani u uskoj ulici i prati svaki pokret visokih snažnih ciglara, unezveren kao mladunče koje posmatra igru i borbu starijih. Ali taj stav posmatrača, u takvoj nesaglasnosti i sa uzbuđenjem od koga sav cepti i gori, postaje mu brzo nepodnošljiv i on se povlači dalje, prema Latinskoj ćupriji, kroz masu koja tu biva nešto reda i koja uzbuđena i radoznala zagori, viče i propinje se na prste ne bi li videla šta se dešava tamo napred.

On je bio suviše malen da bi mogao da vidi ma šta drugo do ruke i leđa odvratnih ljudi oko sebe. I kako se pomalo udaljavao od mesta gde ciglari vrše svoje smele podvige, obuzimalo ga je osećanje nezadovoljstva i poniženja; život je postajao ooet običan i svakidašnji. Kad ne može biti tamo u središtu gde buna vri i živi svojim čudesnim životom, on-

402 26* 403

da je bolje da ide kući i da otud osluškuje njen odjek i misli o njoj.

U tom trenutku se desilo ono što je zbrisalo sve te dečakove misli.

Otud, s »one« strane, gde su stajali nevidljivi redovi žandarma, prolomi se grohotan prasak, prvi žan-darski plotun, opaljen u vazduh. Čudni, dotle nepoznati fijuk izmenio je odjednom sve; on je savijao ljude u pasu, širio oči, nagonio krv put srca — i nosio ih sve kao vihor u protivnom pravcu, a oni su nosili dečaka.

Njemu je izgledalo kao da je ona velika metalna ploča zajedno s nebom pala na pločnik, s treskom i fijukom, i da osim toga zlog i ubistvenog tut-nja i nema više ničeg drugog na zemlji, koja je tvrda i beskrajna pred ogluvelim čovekom kome su noge uzete a dah presečen.

Za prvim plotunom došao je odmah i drugi, ali sada je pucano — u meso. Ljudi su padali, dizali se, išli četvoronoške, vukli se potrbuške, samo u protivnom pravcu, samo dalje! Dečak je posrnuo preko jednog visokog čoveka koji je pao pred njim pokošen, dočekao se na ruke, brzo se digao i bežao dalje.

Pre nego što se odvojio od čoveka preko koga je pao, on ga je pogledao i dobro video njegovo široko, bledo lice, jer to je bilo jedino što je video. Odnekud zna da je taj čovek vapio tražeći lekara (»■doktora, doktora!«) ali to zna tako kao da mu je to neko pričao, a ne kao da je sam čuo.

Utrčao je u soorednu ulicu. Uhvatio je malo daha. Javio se zračak svesti. To je dakle! Tako odgovaraju oni s druge strane, nadmoćno, neočekivano, nemilosrdno, ne ciglama i povicima nego nepoznatim moćnim oružjem koje samo oni imaju i koje bije nadaleko i strahovito.

Tu su ljude bili — užas ne manji ali dru^čiii; trčalo se u svima pravcima; negde su s treskom

spuštali metalne roletne na dućanima; neko od onih što trče zaista je vikao brzo i promuklo:

— Doktora, doktora!A taj glas je bio kao vema ali pojačana jeka onog što je

vikao čovek sa bledim i širokim licem, koji je ostao oboren na obali.

Sve tako između uskovitlanog sveta, dečak je stigao do na Bistrik, gde je u vlažnom, prizemnom stanu od sobe i kuhinje živeo sa majkom i starijom sestrom. Sav je bio pun zvuka koji je ostao kao uhvaćen u njemu.

U avliji ga je dočekala majka.— Gde si, jadan sinko? Pobijeljeh od brige!Naricala je otegnutim muklim glasom. Samo kod

bosanskih žena mogu, čini mi se, da se nađu takvi žaloviti glasovi koji i pri običnom govoru liče pomalo na lelek.

Sav zbunjen, ne znajući šta da odgovori, dečak je podizao levu slobodnu ruku, kao da se brani od tog glasa. Uto se na kućnim vratima pojavila sestra i odmah ciknula:

— Jao, krv!Dečakova leva ruka bila je zaista krvava. On je to tek sada

primetio.Uvele su ga kao ranjenika u nisku i sumračnu sobu.Stajao je pored prozora, uspravno, sa opuštenom levom

rukom. Obe žene su klečale pored njegovih nogu i prale mu krvavu podlanicu i kroz suze uplašeno tražile ranu.

On je znao da rane nema. To je krv nepoznatog čoveka na koga se dočekao u padu. Znao je, ali nije ni pomišljao da im to objasni.

Ne, ništa im neće objašnjavati, jer nikad one, čini mu se, ne bi mogle shvatiti kakav je strašan i veličanstven taj put bune na koji je on tek stupio nogom. — Gledao je kroz prozor, iza tih ženskih glava, pognutih pod njegovom rukom i vatrenim

404 405

legenom i već se kajao što se uopšte javljao kod kuće. Stegnutih obrva i namrštena čela već je smišljao kako bi se izvukao odavde i otišao na mesto sa koga je malopre pobegao kao i ostali gledaoci. Neodoljivo ga je vuklo tamo. Da priviri samo na obalu ili da oslušne malo; bar toliko, da sazna šta je bilo sa ciglarima.

PRVI SUSRETI(odlomak)

Najposle, krajem aprila 1906. stvoren je odbor od pet radnica, pet »djevojaka«, kako su ih radnice zvale, iako je među njima bilo i udatih žena, iako su već od prvih meseca ove godine, po primeru drugova koji su ih upućivali i savetovali, počele da se među sobom zovu — drugarice. Zahtevi koje su one sastavile i nevešto i bez reda napisale olovkom na dva lista jevtine hartije za pisma velikog formata i narandžaste boje, sadržavali su uglavnom smanjenje radnog dana od jedanaest na deset sati, povišenje nadnice za petnaest do dvadeset od sto, zatim pravo na »strukovnu organizaciju«, za koju će nak-nadno podneti uslove i pravila. Te listove je Anica predala drugovima i posle dva dana primila od njih tabak hartije na kojem su zahtevi bili otkucani na mašini, formulisani stručnim izrazima, a povišenje nadnica i smanjenje radnog vremena razrađeni u cifre i tabele, prema vrsti posla i godinama rada.

Kad je, sutradan po prvomajskoj proslavi, pet radnica izašlo pred direktora, on je dugo gledao taj otkucani tabak hartije nekim novim pogledom u kojem je bilo uplašenog iznenađenja i gnevnog čuđenja. To su jasno videle, jer one su dobro i odavno poznavale svaki njegov pogled i pokret. I samo to da su one, mirne i rešene, stajale, pa ma i za trenutak pred njim zbunjenim i uplašenim, a između njih tabak otkucane hartije sa zahtevima, samo to, bez

406 407

robzira na dalji tok i ishod stvari, izgledalo im je kao mala pobeda i vredno svih dosadašnjih žrtava i napora.

Direktor se brzo trgao iz prvog iznenađenja, i pokušao da ga prikrije naglim pokretima i jakim glasom.

— To ... To niste vi sastavile! Ne!?— Mi.Cu se jedan jedini tih glas.— Ko vam je to sastavio? — zagrme direktor,

ohrabren bojažljivim odgovorom i prostreli ih sveredom dobro poznatim pogledom.

Ali tada se Savka, koja je dotle stajala malo u pozadini, izdvoji, i, hvatajući mimo pogled, progovori jasno:

— Sta treba da nam ko sastavlja, gospođine direktore, kad mi same dobro znamo i koliko radimoi šta primamo i kako sa onim što zaradimo na krajizlazimo? To ne treba niko da nas uči.

Te sigurne reci vratiše direktora opet u njegov prvobitni položaj uplašenog iznenađenja i nemoćnog gneva. Uzalud je tražio u tom odgovoru neki izraz zbog koga bi mogao da plane. Vrteo se jedan trenutak, a onda, kao da se seti, udari presavijenim tabakom hartije o pisaći sto; učinio je to posve neprirodno i izgledao pri tom dosta jadno.

— Vi moje savjete nećete da slušate, pa što ste sada meni donijele ovo?

— Mi vas molimo da to ... da naše zahtjeve..: predate Zemaljskoj vladi.

— Nisam ja vaš poštar. Eno vam vlada...— Onda ćemo mi tako morati, u ime ostalih..;— Ko ste vi, da govorite u ime ostalih? Ko su te

»ostale«? Koliko je tih »ostalih«?— Većina, gospodine direktore.— Ha, većina! Je li »većina«? i »strukoime or-

ganizacije«? Znači, vi politiku hoćete da vodite.

Neko zausti ali ne izgovori neku reč. A direktor je nastavljao da lupa dlanom po presavijenom tabaku hartije i zelenoj čoji na pisaćem stolu, koji je muklo odjekivao, i da viče:

— Dobro! Možete, možete! Ali, pazite: rđavim ste putem pošle i onaj ko vas na to nagovara ne želi vam dobra.

A kad je pet »djevojaka« izašlo na hodnik, pogledale su se sa dotle nepoznatim osećanjem zadovoljstva. Tu su prvi put osetile, nije to svaka jednako osetila niti je to ijedna glasno kazala, ali su osetile: da direktor nije ono što je nekad bio, tj. što su sve radnice pa i one mislile da je; da je iza tih vrata tapetiranih zelenom čojom on ostao bar nešto malo manji nego što je bio pre četvrt sata, kad su ušle.

Osetile su da je borba mogućna.Vladin povjerenik za grad Sarajevo, šef celo-kupne policije

Edmund baron Staricki, poručio je da će primiti delegaciju sa zahtevima radnica i radnika fabrike duvana, ali ne ceo obor od pet radnica, nego samo dve.

Tada su »djevojke« izabrale Savku Kusovčevu, crnomanjastu, onisku, otvorenu i smelu devojku i7 Piruše, koja ima dva mlađa brata u gimnaziji i Ani-cu Pekušić. Ostale tri drugarice pratile su ih do vrata vladine zgrade, a kad im nisu dali da se tu zadržavaju, one su otišle na obalu i tu, na zidu, čekale.

Tako su se njih dve našle pred Starickim. Bio je iznad prosečne visine, snažan i gojazan, ali elastičnih pokreta, neobično bele kože, riđe kose i brkova koji su bili potkresani u tvrdoj i oštroj liniji i nisu sakrivali rumena usta. Nečeg belolikog putenog i ženskog bilo je u ćelom čoveku. Sve je mirisalo, sjalo i bleštalo od njega: prstenje, zlatna dugmeta na manšetama, biserna igla u zelenoj kravati, sne-žno belo rublje, uglačane cipele u bezbroj reflek-

408 409

sa. Sve je na njemu i oko njega izgledalo glatko, meko, umereno toplo, dugo doterivano i potpuno doterano prema nekom nepoznatom strogom pravilniku. I sve je odgovaralo neobično visokom pojmu koji je ovaj gospodin morao imati o sebi i svom pozivu. Ali u svemu je bilo i nečeg neprirodnog i izopačenog nemuškog i neljudskog.

— No!Baron ih je dočekao stojeći, ali ne kod pisaćeg stola ni na

sredini sobe, nego negde u dnu kao da nije ni mislio na njih, nego se tu slučajno desio.

— No?!Ah, to austrougarsko vojničko i birokratsko: No! To nije

reč nekog živog jezika ni određenog naroda, nego uzvik iz zoologije u kome ima i nešto od vepra i od stršljena i od kopca. U tom jednosložnom uzviku ima dovoljno prezira da uvredi, unizi, i uplaši milion ljudi, to je borbeni krotilački uzvik jedne k..ste koja vlada svetom i drugim ljudima oko sebe, bez obzira, bez straha, bez pomisli da bi moglo drugačije biti; jedne kaste koja je, oduvek bez srca i duha, davno izgubila pamet, a sad gubi i posled-nje tragove osećanja mere, svaki račun o hodu vremena i progresu sveta. Ah, to austrougarsko: No! Šteta je što se polagano zaboravlja i što će biti potpuno zaboravljeno kad izbledi u sluhu i poslednjeg čoveka toga naraštaja. Šteta je to i za prošlost i za budućnost. Trebalo bi ga sačuvati na nekoj trajnoj gramofonskoj ploči, kao primer dokle su se jedni morali ponižavati da bi živeli, množili se i hranili, a dokle su se drugi mogli spustiti, misleći da se uzdižu i da sa svoje visine neograničeno vladaju svetom i ljudima. Kao zastrašujući primer budućim naraštajima, šta čovek može učiniti od drugog čoveka i od samog sebe.

Kad »djevojke«, kao po dogovoru, po pravilnom borbenom instinktu nisu odgovorile ni na treće njegovo: »No!?!« on im se primakao nemarnim hodom.

pogledao ih kao odnekud iz daljine. Oči su mu bile malene, okrugle, zagasite, sa zamućenom beonjačom i pocrvenelim kapcima, kao prljave, ni srećne ni lepe oči; one su u tom velikom pregonjenom i prenego-vanom čoveku bile jedino mesto koje nije ni zdravo ni doterivano ni uglačano. To oči, kao da su pozajmljene od drugog i drugačijeg čoveka, nisu ni ličile toliko na oči koliko na dve rane koje su ovom inače savršenom baronovom telu služile za gledanje.

— Sta vi hoćete?Naše reci je izgovarao nepravilno, sa pogrešnim

naglaskom. Tada Savka istupi za korak napred, raz-mota tanki šuštavi papir u koji je bila uvijena njihova predstavka sa zahtevima.

— Evo, gospodine, ovdje su naši zahtjevi i miVas molimo da ih pročitate i preporučite visokojZemaljskoj vladi.

Polagano i svečano, kao što se vrše važni i opasni poslovi, oboje podigoše ruke u visinu lica, i har-tija iz tamne, mršave i žute Savkine ruke pređe, kao sa drugog sveta, u baronovu, punu, nabreklu i belu kao nepečen hlepčić. On rastvori tabak i samo ga prelete pogledom, a onda se okrenu radnicama:

— Jučer niste bile na posao?— Nismo— odgovoriše obe odjednom, ali tiho.— A zašto?Kod tog pitanja obe »djevojke-« osetiše kako se atmosfera

između njih i barona odjednom ispuni nečim novim i opasnim; to neprijatelj pita, sa neprijateljskom namerom i valja mu odgovoriti, ali ni suviše oštro a ni ponizno, ne prećutati glavno, a ne kazati što ne treba. A kako da se snađu njih dve, neiskusne i neuke? Strah ih je ne barona nego odgovornosti prema onima koji nisu ovde, ali za koje njih dve, takve kakve su, moraju da govore, i to tako kao da ih slušaju sve radnice i svi radnici, i to ne samo iz njihove fabrike.

410 411

— Zato što je bio Prvi maj — reče prigušenoSavka.

Praznik radnog naroda — dođade Anica bez razmišljanja i obe se osetiše malo lakše, kao da su sada našle neki stav i oslonac za razgovor koga ne mogu izbeći.

— Ah, a ko vama je kazao da je to »praznik« ida »radni« narod treba da ne radi?

— Po cijelom svijetu se slavi Prvi maj.Baron planu.Vikao je na njih, dugo i ružno, sa visoka kao što se viče na

zaista nerazumna stvorenja, sa nekom mržnjom koja je daleko prevazilazila ne samo ove dve »djevojke« nego i pitanje štrajka i ceo »de-lokrug« baronove vlasti. Ugroženi interesi i povređe-na oholost moćne klase govorili su na usta poroč-nog čoveka nezdravih živaca. Jer, ta mržnja bila je u stvari prezir. Samo vrlo poročni ljudi sposobni su za takav prezir. A ovaj čovek je bio pun prezira koji je izbijao iz glasa, iz svakog pokreta; ali sve je to, izgleda, bilo slabo da izrazi njegov veliki prezir prema svima ljudima, i to kao da je i bilo glavni uzrok njegove ljutnje, a ove dve žene, predstavnice pobunjenih radnica, samo bedan povod.

Devojke nisu ni razumele potpuno sve što je govorio, ali je sve zajedno bilo teško i odvratno, i iz svega je izlazilo da im govori ovo: Sta vi znate o svetu, i otkud vi možete znati šta ceo svet radi? Ja ću vam kazati otkud. Desetak lenština, čivutskih skitnica i raznih probisveta koji su došli u Sarajevo da bune i zavode radnike kazali su vam to. A ja vam kažem da ćemo mi sve njih poslati odakle su došli, proterati vezane. A ni vi ništa bolje nećete proći, ako budete bunili poštene i vredne radnice. Jer mi imamo načina i za takve ptice koje se šetkaju naokolo sa nekim smešnim i blesavim predstavkama i zahtevima, umesto da gledaju svoj posao. Mi smo do sada postupali fino, sa mekim rukavicama

na rukama, ali kad skinemo rukavice, videćete da je naša ruka od železa. Osetićete to na svojoj koži. Tada ćete se možda kajati, ali će biti dockan.

Sve je to on izgovorio nepravilnim recima i na-karadnim rečenicama, ali sa jarosnom vikom koja je ovde, kako izgleda, bila glavno. A kad se ispra-skao i zastao, kao da očekuje njihovu reč, Savka upita odjednom.

— Mi molimo da nam kažete, kad ćemo moći dobiti odgovor na naše zahtjeve.

— Odmah dopijete odgovor.— Priđe stolu i zazvoni. Malo zatim na vratima se pojavi

čovek u uniformi, kancelista sa zve-zdom pod vratom; lice ćoškasto i bezbrko, proseda, kratko šišana kosa, začešljana uvis, izgleda kao četka. Taj čovek, sav od opreza, izvede ih iz svoje uske kancelarije sve do na hodnik i predade policajcu u uniformi, koji je čekao na hodniku, a zatim zatvori za sobom vrata pažljivo kao da su od najfinijeg stakla i pamučno nečujno. Odmah zatim, policajac im saopšti da su uhapšene i pozva ih da krenu pred njim.

Kao da je to prirodno produženje posla na koji su krenule, Savka i Anica su išle pred policajcem i samo su izmenjivale poglede između sebe. Cim su izašli na obalu ugledaše ih tri drugarice i poskaka-še sa zida, opkoliše ih i zagrajaše sa pitanjima: Zašto, kako, kuda ih vode. Policajac, riđ, postariji čovek, koji je već dvadesetak godina u Sarajevu, bio je zbunjen tom ženskom vikom i branio se trep-ćući.

— Molim, nije dozvoljeno razgovorati. Dalje odpritvorenika! Dalje!

I svaki put kad bi hteo nešto da kaže, hvatao je dugačku sablju po sredini, kao na pozdrav, i gledao preda se kao da iz sećanja čita tekst propisa o sproveden ju uhapšenih lica.

— Molim, dalje! Moraću postupiti protiv vas.

422 413

Ali teško se bilo odbraniti od ogorčenih mladih radnica koje su kao uzbunjene pčele obletale, dovikivale drugaricama da se ne boje, da će sve učiniti da ih oslobode, da će izvestiti koga treba, da će poručiti i njihovim kućama. I Savka i Anica su ih umirivale i molile da idu, ali one su ih pratile čas izbliza čas izdalje, sve do policijskog zatvora.

PEKUSlCl (odlomak)

U Sarajevu je oduvek postojala velika i važna razlika između kuća na desnoj obali Miljacke i onih na levoj, pa prema tome i između sveta koji u tim kućama stanuje. Desna obala smatra se, i s pravom, kao zdravija, veselija i — otmenija, ona je sa više sunca, manje izložena zimskim vetrovima i manje mučna i strmenita. Stoga su i kuće i zemljišta na desnoj strani imali oduvek višu cenu i nalazili lakše kupca.

Svakako, što se strmine tiče, to je i tačno i svakom na prvi pogled jasno. I čovek koji je mnogo sveta prošao teško će se moći setiti da je gde video strmenitije ljudsko naselje nego što je leva obala Miljacke, taj završetak trebevićke padine niz koju se strmoglave, kao lavine, bele kaldrme između zelenih bašta, ruše sve one ulice od Alifakovca i Hrvatina do Soukbunara.

Sav je taj breg izbrazđan i potkoisan istrganim vodenim žilama, potocima koji čas utanje kao konac, čas izrastu do bujice. Sunce tu stranu obasja dockan. Tu dobro raste drvo i oko njega trava i mahovina, a teško usDeva čovek. Drvo, ako samo stigne, biva posle bujno, tvrdo i visoko, ali čovek je izložen bo-lestima, često malokrvan, rahitičan; uopšte, nekako opterećen i obeležen, sa jednim teretom više na sebi nego ostale Sarajlije. Ponikao i izrastao na strmeni, on je uvek pomalo vezan i snebivljiv, i ne ume ne-

414 415

kako nigde u životu da stane čvrsto i slobodno sa obe noge na zemlju.

Sva je ta padina izukrštana dugim ulicama, kri-vudavim sokacima i bezimenim puteljcima koji se viju oko bašta i između kuća.

Negde oko sredine padine, od njenog vrha pa do dna ide uska ulica sa kaldrmom u obliku retkih i širokih stepenica; ona se od starine zvala Pekuša, a posle je menjala ime kao i ostale sarajevske ulice sa promenama u svetu i u zemlji, ne menjajući mnogo izgled ni stanovnike.

U toj starinskoj i vratolomno strmoj ulici Pe-kuši, gotovo pri vrhu njenom, živela je od starina, u niskoj kući prilegloj uza stranu, porodica Pe-kušića.

Da li se ova ulica prozvala nekad po njima ili su oni dobili ime po ulici, to niko ne zna, jer se ovde slabo pamti i ništa ne beleži. Zna se samo da su od starine tu, da su bili terzijski majstori od oca na sina, da su imali svoju magazu, svoje kalfe i šegrte, da su bili ono što se zove »srednje gazde«, dok nije, posle austrijske okupacije, propao njihov zanat pred najezdom šnajdera i nove nošnje posve drugog kroja.

Tada su braća Pekušići, Mijat i Marijan, još ugledni terzije, umrli obojica iste godine ne sačekavši potpunu propast svoga zanata, koji opet nije zadugo nadživeo njih. Marijan je umro kao udovac bez dece, dok su iza starijeg Mi jata ostali odrastao sin i kćerka na udaju. Kćerka se ubrzo udala za nekog došljaka Slovenca, finansijskog stražara, i otišla za njim na granicu Srbije, a sin je naoustio tradicionalni porodični zanat i, kako je već bio oženjen i imao dvoje sitne dece, morao je da se lati jedne od onih sitnih službica u kojima čovek postaje pot-puno zavistan ne postavši ni srećan ni obezbeđen.

Sa dolaskom nove austrijske vlasti stvoren je ceo niz takvih podređenih, služiteljskih i čuvarskih

položaja u kojima je deklasirani bosanski malograđanin mogao naći »-pristojno-« mesto i zaradu koja je malena i potpuno nedovoljna, ali — sigurna, tako da čoveka sa porodicom održava u životu, ali mu ne dopušta da digne glave i da ma šta vidi i shvati od tog života.

Dvanaestak godina je Marijan Pekušić bio raznosač poziva u Poreskom uredu ili glasnik kako je to slu-žiteljsko zanimanje nazivala tadašnja austrijska uprava, koja je svakom položaju u državnoj službi davala lepše ime nego što je on uistini po svojoj važnosti i vrednosti predstavljao. Za to vreme rodilo mu se još dvoje dece. Dvanaest godina je taj ćutljivi, pognuti i sasušeni čovek bez osmej ka, sa kožnom torbom pod pazuhom, raznosio po varoši pozive i opomene, ne govoreći ni sa kim i odgovorajući samo kad mu drugačije ne može biti, ne ličeći u hodu ni po čem na carskog službenika, nego na terziju koji ide u radnju ili se vraća iz nje. A trinaeste godine Marijan Pekušić je umro naglo, bez bolovanja i oproštaja, ćutke i neprimetno, kao prepelica u žitu.

Ostavši sa četvoro dece bez ičega, jer Marjanova služba bila je dnevničarska a ne stalna i davala je pravo samo na otpremninu a ne na penziju, njegova žena, koja je i dotle pomalo »šila tuđe-«, morala je sada da radi svom snagom, pa i to nije hilo dovoljno da se deca ishrane i odenu. Najstariju kćerku Anicu, čim je navršila sedamnaest godina, dala je u duvansku fabriku. Sin Petar, koga je otac pred smrt bio dao na obućarski zanat, napustio je odmah posle očeve smrti mesto i otišao kao šegrt u — krojače. Dve devojčice. Jelka i Zorka, bile su još nejake.

Četiri godine posle smrti Marijana Pekušića umrla je, potpuno iscrpena, od zapaljenja pluća i njegova žena Marica. Umrla je usred zime. Tada se u Pekuši živi na mrazu i poledici, pod teškim snegom, sa slabim ogrevom, oskudnom hranom i tankim odelom, dani su kratki i sumračni, a noći nemi-

416 27 — Kuća na osami 417

losrdno vedre; život tada ogorča i oteža i nagoni stanovnike Pekuše da traže natprirodno poreklo svojih muka, kako bi ih tako lakše podneli.

U kući je ostala Anica sa troje »svoje« nedorasle dece, koju je trebalo hraniti i odevati, i to od nadnice fabrike duvana, najniže nadnice u sarajevskom radništvu. A zatim, trebalo je vaspitavati tu decu i brinuti o njihovoj budućnosti, rasti sa njima i sa svakim od njih zasebno bolovati sve bolesti i mučiti sve muke sirotinjskog detinjstva. I Anica je sve to radila, koliko god je mogla i kako je najbolje umela. Kad je došlo vreme, dala je i Jelku na zanat, i nju na krojački, a Zorku je, po svršenoj osnovnoj školi, zadržala kod kuće. Tako je ona bila i ostala i otac i majka toj deci, koja su je prozvala »•ana«, izgovarajući to ne kao njeno skraćeno ime, nego kao što se izgovara reč »-mama«.

Tako je Anica održala kuću, prihvatila brata i obe sestre u godinama kad im je najviše trebalo pomoći i podrške, i u svojoj sirotinji i na toj strmini uspela da podigne, ishrani i izvede na put zdravu decu.

Sada se u toj kući živi malo lakše i nešto veselije.Anici je trideseta godina, a već je deveta kako radi u

fabrici duvana. To je visoka devojka malko oštrih oblika, sa krupnim, umnim očima neobičnog sjaja. Ni ranijih godina momci nisu mnogo obraćali pažnju na nju, a ona još manje na njih. Pre šest--sedam godina prosili su je dva puta, ali »deca« su tada bila nejaka i ona ih nije mogla ni tako ostaviti ni dovesti na brigu tuđem čoveku. Sad više nije bilo prosaca. Kućne brige i devet godina jednoličnog fabričkog rada u neprimetno sitnoj duvanskoj prašini načinili su od nje mršavu, bledu i malo pog-nutu devojku koja je, i pored svog nasmejanog i uvek vedrog izraza, izgledala starija nego što jeste. Tome je doprinela i dugogodišnja potreba i navika

da se smatra odgovornom za ćelu kuću. I danas je ona pravi domaćin i njena zarada još uvek pokriva veći deo kućnih troškova, iako su Petar i Jelka izučili zanat i stali tobože na svoje noge.

Petar je još pre četiri godine završio krojački zanat. Sa njim je Anica imala najviše muke. Nervozno, osetljivo a zatvoreno u sebe i nepoverljivo dete, menjalo je majstore, imalo neočekivane i ne-objašnjene nastupe čas nerada i skitnje, čas poslušnosti i nezdrave pobožnosti, čas tvrdoglave osiono-sti. Sad je to bio onizak, mrk i čvrst mladić, širok u plećima i jak na nogama, sa neravnom, garavom naušnicom u bledom licu, na kom su mišići neprirodno zategnuti od neke stalne unutarnje pažnje. Bio je u svemu detinjski zavisan od Anice, iako ga je to sa godinama sve više ljutilo i nagonilo, s vremena na vreme, na besmislene pobune i nelepe ispade.

Jelka je u osamnaestoj godini, belolika, punih oblika, plavih očiju i zlatno, teške kose, lepotica i gizdava. Od sve dece ona je jedina na majčinu porodicu, Klajiće, koji su poreklom iz Posavine, plavi, lepi, veseljaci i pomalo rasipni ljudi. Pre dve godine završila je zanat kod prve ženske krojačice, gospođe Saloker, koja je šila za sav otmeni sarajevski svet, i sad je kao radnica kod nje.

Najmlađa, Zorka, još je devojče, bojažljivo ali lepo. Pekušića soj, cmomanjasta, tanka i već lako povijena u pasu, sa velikim tamnim očima koje pažljivo i saučesno posmatraju sve oko sebe, a toplina sa kojom gledaju svet prelazi svakog časa u osme-jak. Ista Anica, samo sitnije kosti i nežnijih oblika. Zorka jedina iz porodice ne radi izvan kuće, nego vodi kućanstvo, koje je tanko i jednostavno da ga i ona, ovako mlada i nejaka, može da savlada.

Ponekad za vreme večere, a nedeljom za ručkom redovno, svi su Pekušići na okuou. Oniski i mrgodni, ali snažni Petar, stasita, vedra Jelka, pažljivo odeve-

418419

na i uvek sa prazničkim izrazom na licu, i Zorka, »dete« koje se sa svakim danom razrasta i buja, na putu da se potpuno zadevojči, iako to ne priznaje sama sebi i sa snebivanjem uzalud nastoji da sakrije od drugih. A pored njih Anica, za glavu viša od svih, iscrpena, tanka i kao izbrušena, bledih usana i sjajnih kao pregorelih očiju koje sve prate i sve moraju da vide. — Ko ih posmatra tako okupljene oko jela, taj, i da ništa ne zna o sudbini ove porodice, može da vidi jasno da su sve snage i sokovi iz ove mršave »ane« prešli s vremenom u ovo troje odrasle dece, ali isto tako može da razabere jasno da ona, i pored toga, najviše snage ima u sebi, najbolje može da radi, i najlepše zna kako treba živeti.

NEMIR

(odlomak)

IT to vreme, između 1903. i 1906. godine, bilo je u Bosni zaista znakova nezadovoljstva i uznemirenosti i među kmetovima-seljacima i zemljovlasni-cima i, naročito, među inteligencijom po gradovima, ali ti znaci su bili neodređeni, sporadični i nepovezani, kao što je i prirodno u zemlji u kojoj je društvo podvojeno verama i neujednačeno, u kojoj nema ni stvarnog političkog života ni prave štampe. Ali po strani od tih povremenih trzavica na agrarnom, verskom ili nacionalnom osnovu, stali su da se javljaju drugi i drugačiji nemiri. To su bili — prvi pokreti i zahtevi radnika kao takvih. Ti su pokreti bili skromni i tako neobični za našu sredinu da je malo ko obraćao na njih naročitu pažnju, s izuzetkom, naravno, upravne vlasti i neposredno zainteresovanih poslodavaca.

Tih godina je građena i sagrađena u Sarajevu i treća zgrada bosansko-hercegovačke vlade. Tako je pored dve velike, crvenkaste vladine zgrade, zidane u nekom austrijskom i nesigurno renesansnom stilu, nikla treća, modernije zamišljena, tj. bez pravog stila, ali visoka, upadljiva i potpuno bela. Narod je novu zgradu odmah prozvao »bijela vlada«.

Unutarnji uređaj te zgrade bio je savremeniji i složeniji i, kako tome poslu nisu bili dorasli sarajevski radnici, ni naši ni stranci koji su tada već ži-veli i radili u Sarajevu, trebalo je nabaviti radnike

42Q421

sa strane. Tako Je došla veća grupa stranih kvalifi-kovanih radnika, majstora, drvodelja, štukatera. Većina je bila iz Beča, trojica-četvorica iz Zagreba.

Već od prvog dana pala je svima u oči velika razlika između naših radnika i ovih stranaca. Ovi stranci, koji su došli na osnovu naročitog ugovora, bili su bolje hranjeni, veseliji, zdraviji i otresitiji od najboljeg bosanskog radnika. Oni su bili dva puta bolje plaćeni od retkih naših kvalifikovanih radnika, a tri do četiri puta bolje od nekvalifikovanih. Broj radnih sati bio je za sve isti: dvanaest. (Samo, pravo valja reći, ti strani radnici radili su predano i stalno; kod njih nije bilo ni zamišljenog stajanja nad poslom ni savijanja cigare ni sporih bosanskih razgovora.) Naši radnici gledali su na te svoje drugove kao na neka viša i srećnija bića kojima ja »-bog dao« bolji i lakši život, kao i svima strancima. Oni su posmatrali sa čuđenjem kako ti ljudi navlače na:«)-čita platnena odela i bele kape pri radu, a kako uveče izlaze čisti, obrijani, u građanskim odelima, sa kragnom i kravatom, na pivo i na večeru, dok oni, uprskani malterom i dronjavi odlaze svojim pot-leušicama na periferiji grada. I velika većina naših radnika bila je tako neuka i tako ubijena venskim vas-pitanjem i dugom navikom robovanja, da je tu razliku primala kao »božje davanje«, mirila se sa njom i ne pomišljajući da iz toga izvuče neke zaključke i ne pitajući se zašto je to tako i mora li ostati tako. Cak ni zavisti nisu osećali, jer nisu ni pomišljali da se uporede sa stranim radnicima.

Sa snebivanjem su naši ljudi gledali te »švap-ske« radnike kao što su gledali na strance činovnike, ali ti stranci radnici su, naprotiv, tražili društvo svojih bosanskih drugova i nastojali da se sa njima što češće viđaju i što više razgovaraju. Kao tumači i posrednici služili su radnici iz Zagreba. I tako su naši radnici videli sa još većim čuđenjem da su upravo ti strani drugovi, koji su tri puta bolje pla-

ćeni i deset puta bolje žive, nezadovoljni i ogorčeni uslovima rada, postupkom preduzimača. A to nezadovoljstvo, na koje naši nisu smeli ni da pomisle, oni su izražavali slobodno, nekim novim, ne uvek potpuno razumljivim, ali neobično smelim recima za koje naši nisu slutili ni da postoje, a kamoli da mogu i smeju da se izgovore.

Na skelama »bijele vlade« i po njenim prostranim sobama još punim strugotina, maltera i gipsa, odjekivale su nove reci: »proleter«, »radnička klasa«, »strukovna organizacija«, »štrajk« i, najposle, reč »socijalizam« koja je našima izgledala tako nova i tajanstvena i opasna da su je i nehotice izgovarali sniženim glasom.

Gradnja je napredovala brzo, ali brže se među našim radnicima razvijala misao o tome da se radnici mogu udružiti i udruženi postavljati i oni svoje zahteve poslodavcima kao što poslodavci postavljaju njima. Iz početka, stvar su prihvatili samo mlađi, dok je kod starijih nailazila na neočekivan i oRor-čen otpor.

Posle ručka, sede u hladu dvojica mladih radnika Bosanaca i nešto šapuću, dok njihovi stariji drugovi leže na gredama i dremuckaju. Jedan od njih, koga draži taj poluglasni šapat, podiže glavu i dobacuje jetko:

— De, de, tražite vi, djeco, đavola bez nevolje! Svrbi vas! Malo vam je šest seksera nadnice, dok ne ostanete i bez nje.

— Spavaj ti, spavaj, djedo, i ne bcini za moju nadnicu.— Ama, brinem ja za sebe i ono svojih četvoro unučica

što su mi na vratu, a tebe nek nosi đavo kud te i ponio!— Ne boj se, stari — kaže nasmejano drugi mladić —

neće ni po tebe ni po tvoje biti rđavo kad mi malo drukčije počnemo da razgovaramo sa poslodavcima i gazdama.

422 423

■--'*«^;;

— Kratka je vaša pamet za to, mladiću. To su vas ovi Bečlije naučili. Lako je njima vikati na gazde. Kad dođe do gusta, oni će spakovati svoje kufere pa u Beč, odakle su i došli. A ko će pomoći meni, kad stigne zima i smrzne se četka a nestane u kući i brašna i mrsa, pa treba drvo a treba obuća. Kad zaspe snijeg meni se opet valja pod gazdinsku strehu skloniti, jer drugog nemam. To treba promisliti, pa onda govoriti.

— Pa i ta gazdina streha je tvoja; ti si je gradio, bolan, samo se njegova zove.

— Eh, pametan si ti, samo te ta tvoja pimet prenosi... — mrmlja stari radnik i prezrivo ali -nemoćno spušta ponovo glavu na gredu.

Takvih i sličnih razgovora i prepirki bilo ie ne samo na toj građevini nego i po radionicama u varoši, krojačkim, obućarskim i drugim.

Pored radnika koji su radili na zgradi Zemaljske vlade i koji su stigli u grupi, došlo je iz Zagrebi još desetak kvalifikovanih radnika, krojača, drvode-Ija, tipografa; došli su neupadljivo, sve jedan po je dan, i zaposlili se u najvećim radionicama i štamparijama. Oni su bili ne samo organizovani radnici nego su imali iskustva sa radom u radničkim organizacijama po većim gradovima, Zagrebu, Pešti, Osijeku. Oko njih su se okupljali oni od domaćih radnika koji su imali hrabrosti da pomišljaju na organizaciju radnika i pokazivali želju da se obaveste o istoriji, uslovima i izgledima radničkog pokreta u svetu. To su bili uglavnom mlađi i bistriji, dok su stariji radnici i dalje ostajali po strani i uz nemoćno odmahivanje rukom tvrdili da je siromahu suđeno da radi i da se pati, a gazdama da uživaju, da je tako bilo i da će uvek biti i da je stoga bolje ne zabadati trn u zdravu nogu i ne tražiti hleba nad pogaču.

Međutim, broj onih koji su hteli da razgovaraju o organizaciji i o pitanjima radničkog položaja

rastao je, broj neutralnih, koji su dotle stajali neodlučno u sredini, bivao je manji, dok je broj malo-dušnih i nepokretnih ostajao uvek isti. Radnici koji su došli iz Zagreba stali su da dobavljaju brošure; po radničkim kućama mogle su da se vide te male, bele ili crvene knjižice sa naslovima: »U čemu je snaga radnog naroda«, »Proste socijalističke istine«, »•Osamsatni radni dan«, »Najamni rad i kapital«, »Zakonsko osiguranje radnika«. Na sastancima koji su održavani u određene dane po zabačenijim kafa-nama radnicima je tumačena sadržina tih brošura. Zagrebački radnici zalazili su i po kućama, o praznicima i zimi po sijelima, gde su se upoznavali sa devoj kama, radnicama u fabrikama duvana ili čilima. Sa njima je stvar išla još teže nego sa radnicima, jer su one bile još manje pismene i vrlo teško ulazile u pitanja opšte prirode, ali one koje bi uspeli zainteresovati i pridobiti bile su življe i odlučnije od muškaraca. Njihovom pomoći je i u te dve velike fabrike unesen isti nemir, sa istim ras-pravama i sukobima, koji se sve više javljao u radionicama i na gradilištima.

424 425

> Ti

O N

w

o

RJEČNIK TURCIZAMA

aga — gazda, dobro stojeći građanin; gospodar, prvak, veleposjednik; zapovjednik turske plaćene vojske; dodaje se kao titulr. iza ličnog imena; počasna titula za svakog onog koji ne pripada inteligenciji i plemstvu.

ahar — štala, konjušnica; gostinska soba, odvojena prostorija, muško odjeljenje u kući ili u avliji za primanje muških lica.

Alah — Allah, Bog. U arapskom jeziku ildh znači bog, a sa određenim članom al: Allah je vlastito ime »Bog«.

Alifakovac — ime jednog kraja u Sarajevu. Naziv je došao po nekom Ali-ufaku (malom Aliji, tur. ufak znači malen).

Aman! — uzvik preklinjanja i vapaja: pobogu! zaboga! akobogda! oprost! pomoći milost! Pasti na aman znači preklinjući i klečeći tražiti milost i oproštenje.

anterija — vrsta gornje haljinice. Muške anterije su

kratke, obično od deblje tkanine i na prsima pre-samićene, dok ženske mogu biti duge i kratke. Prave se od svile, polusvile ili čita (basma, cic); hanterija.

apsana — zatvor; zgrada u kojoj se nalazi zatvor; ops, hapsana, haps.

araluk — međuprostor; sporedna prolazna prostorija u starim bosanskim kućama, prigrađena prostorija uz kuću od dasaka ili drugog slabog materijala; mali hodnik; haraluk.

aršin — stara mjera za dužinu; građevinski i zidarski je 75,8 cm, čaršijski 68 cm, a terzijski 65 cm.

asker — vojska, vojnik; aš-ćer.avlija — kućno dvorište o-

građeno zidom. Kod An-drića i zatvor u djelu "-Prokleta avlija-«.

B

babo — otac.badža — otvor na krovu od

daske kroz koji izlazi dim;dimnjak.

429

Bajram — muslimanski vjerski praznik; takođe i ime, nadijeva se djetetu koje se rodi u vrijeme praznika.

bakalin — trgovac na malo kolonijalnom robom, na-mirnicama; bakal.

balčak — držak od sablje, mača, noža.

begovski — pridjev prema imenici beg, a znači plemićki, gospodski.

bekrija — onaj koji rado pije, pijanica, lola, onaj koji već od jutra počinje piti, ili jutro dočekuje pijući.

bošča — pokrivača za glavu, rubac; platno četverokut-nog oblika u koje se nešto zamotava; zavežljaj; stol-njak.

budžak — kut, ugao; fig. loše, prljavo mjesto.

čanak — drvena zdjela.čarSija — trgovačka četvrt

grada; tržište, trg.čekmedže — kovčežić sa ladicom

koji služi kao drvena kasa.čibuk — cijev sa lulicom u koju

se stavlja cigareta prilikom pušenja.

ćenar — rub, kraj; margina knjige; vrsta uskog ćilim-četa; vrsta pamučnog platna.

ćepenak — krilo, kanat starinskih dujćana koji služi mjesto vrata.

derviš — pripadnik derviš-kog reda; skroman, povučen i pobožan čovjek.

dimije — ženska široka donja haljinka koja se nosi preko gaća mjesto suknje, a nogavice se vežu ispod koljena.

đivanhana — prostrano pred-soblje, hodnik.

dućan — trgovačka radnja.dućandžija — trgovac.dunđer — starinski stolar i

graditelj.dus-tabanlija — onaj koji ima

ravna stopala, dus-ta-banaš.

Dž

-

muslimanska bosa jednom ili više

— jetra,podnevna svečanakoja se obavlja u džamiji; petak.

E

efendija — gospodin; titula sveštenika ili vjerski učenog muslimana.

espap — oprema, materijal, potrepština; roba za prodaju.

F

fenjer — ručna svjetiljka u kojoj gori svijeća zaštićena staklom da je vjetar ne

ugasi, ili ima fitilj namočen u petrolej.

feredža — ženska haljinka za izlazak na ulicu; žene muslimanke na ulici nisu smjele biti otkrivena lica, pa su zbog toga i nosile feredžu.

ferman — sultanov ukaz, na-redba, carska zapovijest.

fildžan — šoljica za crnu kafu.fitilj — pamučni gajtan ili traka

za svijeću ili petrolejsku lampu; upaljač kod starinskih topova i pušaka.

furuna — peć, limena peć; zemljana pekara.

H

hafiz — onaj koji zna CitavKur'an napamet. hajvan —

životinja, stoka;ajvan. hasura — prostirač

ispletenod meke trstike, šaše ilirogozine; asura. hodža —

muslimanski sve-štenik, vjeroučitelj, prote-sor u medresi.

islam — naziv muslimanske vjere.

jandžik — seljačka kožna torba, takođe i torba koja se veže za zadnji dio sedla na konju.

janičar — rod vojske u Turskoj Carevini, regrutovan od islamiziranih hrišćana; janjičar.

•jašmak — koprena od bijelog muslina kojom su se podbrađivale žene koje su nosile feredžu. Na selu se tako kod nas zove velild rubac, povezača za glavu.

jatagan — dugi krivi nož, handžar.

jazuk — šteta, žalibože! na sramotu!

joltasovi — fiuguljaste posude za nošenje hrane; jol-tasi.

jorgan — posteljni pokrivač, napunjen pamukom i pro-. šiven.

K

kantar — starinska željezna sprava za mjerenje težine.

kaldrma — kamenom popločan sokak ili avlija.

karavan — povorka robom natovarenih kola, konja, deva (kamila).

kasaba — varoš, manji pro-vincijski grad.

kasablija — stanovnik kasabe.kavazbaSa — starješina ka-vaza

(stražara, sudskih pozi vara, tjelohranitelja kod turskili velikodostojnika).

kavgadžija — svađalica, onaj koji traži kavgu, tuču, svađu.

kirajdžija — zakupac, stanar.konak — prenoćište, noćište;

dan hoda; bolja kuća, ku-

430 432

džamija — gomolja minara. džigerica đžuma — molitva petkom

ća kakvog uglednog domaćina. krpadžija — zanatlija koji se bavi samo krpljenjem starih cipela ili starih stvari.

M

mahala — dio grada ili sela, četvrt; zaselak.

mamuza — ostruga.mandal — zavor; drvena greda ili

željezna šiplta koja se stavlja iznutra radi zatvaranja.

medžHs — savjet, vijeće.mulazim — poručnik u vojaci.munara — vitki toranj džamije.mušir — maršal.

N

nanule — vrsta drvene otvorene obuće koja se nosi oko kuće; nalune.

nišan — meta, cilj u koji se puca; naprava za ciljanje

..na oružju; mladež na tijelu; orden; nadgrobni spo-menilc

nizom — regularna vojska u Turskoj Carevini; vojnik te vojske.

paSaluk — oblast kojom u-pravlja jedan paša.

požar — pijaca; pijačni dan; kupoprodaja, trgovanje.

pusat — oružje; puset.

saraS — zanatlija koji pravi i prodaje razne predmete od kože.

Sarači — ulica u Sarajevu koja je dobila ime po mnogim radnjama gdje su se pravili i prodavali predmeti od kože.

serasker — glavni vrhovni komandant u vojsci; u slučaju rata postavljan iz redova vezira.

sevap — dobro djelo koje zaslužuje božju nagradu; nagrada za dobro djelo.

sinija — niska okrugla trpeza, sofra, koja se donese prije početka jela, da bi opet bila odnijeta na kraju.

sofra — trpeza, sinija.sohak — ulica.Stambul — Istanbul, Carigrad.sultan — car, vladar.

tobija — isturena kamena u-tvrda odakle pucaju topovi, bastion.

tonzimot — reforme.tekijo — derviška zgrada u kojoj

se obavljaju derviški obredi. Svaka tekija ima svoga starješinu — šeha.

trobozon — debeli parma-čići (kočići) kojima se o-građuju stepenice, sofe ili šta drugo.

turbe — mauzolej, natkrivena grobnica.

... U .

uzapčen — osvojen, svladan, uhvaćen, ugrabljen, zadržan.

veresija — prodaja uz poček, prodaja uz kredit.

vezir — najviša titula u državnoj hijerarhiji Turske Carevine; ministar, guverner jedne pokrajine, upravnik vilajeta.

paša — titula visokih dosto-janstvenika i vojnih lica osim u duhovnoj hijerarhiji; rang generala. Uvijek

se stavlja iza imena.

šamijo — povezača, marama za glavu od tanke tkanine, išarana granama.

šućur — hvala, zahvala (u-pućena bogu).

432 28 — Kuća na osand 433

BELESKA O OVOM IZDANJU

Poslednja zbirka pripovedaka koju je Andrić za života objavio pojavila se pod naslovom Lica (Mladost, Zagreb, 1960). U zaostavštini je nađena neobjavljena, za štampu pripremljena zbirka od dvanaest priča sa Uvodom koji je takođe neka vrsta priče. Daktilografisani primerci priča (bezdrvna bela hartija 21 X 29,5) nađeni su u fascikli mrke boje. U daktilografisanom sadržaju naznačen je broj stranica svake pripovetke i ukupan zbir stranica (84). Pričama je dat ovaj redosled:

Jakov, drug iz detinjstvaPričaRobinjaŽivotiLjubaviZuja

Nijedna od ovih priča nije bila objavljena za života. U prvom posthumnom izdanju Andrićevih dela u šesnaest tomova, priče iz KUČE NA OSAMI date su u obliku i re-dosledu koje im je odredio sam autor. Isto i u ovom izdanju SABRANIH DELA.

U prvom posthumnom izdanju, zbirci KUCA NA OSAMI dodato je i šesnaest pripovedaka koje nisu bile uvršćene ni u jednu autorovu zbirku kao ni u SABRANA DELA. Reč je o pripovetkama koje su za Andrićeva života objavljene u listovima i časopisima a ostale malo poznate čitalačkoj publici. Priređivači su ove pripovetke razvrstali po hronološkom redu njihovog objavljivanja. To su sledećih šesnaest pripovedaka:

Knez sa tužnim očimaPopodnePobednikPakaoJ-dlski danRuđanski begoviCrven cvetpredvečernji čas

Dva zapisa bosanskog pisara DredeslavaKod lekaraSusretRazgovor pred večeSaračiDubrovačka vejavicaRanjenik u seluSlepac

Postojala je mogućnost da se ovih šesnaest priča uklope u tematske cikluse postojećih zbirki pripovedaka (Nemirna godina. Žeđ, Jelena žena koje nema, Znakovi, Deca). Takav postupak bio bi opravdan sa stanovišta doslednosti u oblikovanju tematskih ciklusa. Priređivači ipak nisu poš-li tim putem. Andrić je prilikom rada na SABRANIM DE-LIMA u deset tomova (1963) odobrio način na koji su priređivači oblikovali tematske cikluse, kao i nove naslove prjpovedačkih celina, pa se može smatrati da je reč o ce-linama koje je on verifikovao, i koje sada, stoga, treba sačuvati u postojećem obliku. Priređivači su smatrali da u takve, autorom verifikovane celine, pogotovu kada su u pitanju PRIPOVEDACKI ciklusi, ne bi trebalo dirati. Stoga su šesnaest pripovedaka. koje svakako zaslužuju da se nađu u SABRANIM DELIMA, priključili obimom nevelikoj zbirci KUĆA NA OSAML

U novom, dopunjenom izdanju SABRANIH DELA, zbirka KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE proširena je još nekim prozama koje upotpunjuiu autorov pri-povedački opus. To su, pre svega, priče: ZANOS I STRADANJA TOME GALUSA, ISKUŠENJE U ĆELIJI BROJ 38, UĆELIJI BROJ lu, SUNCE, NA SUNCANOJ STRANI, LICAi PRVI DAN U RADOSNOM GRADU. Ove pripovetke do sada su se nalazile u desetoj knjizi Sabranih dela — STAZE, LICA, PREDELI. Knjiga STAZE, LICA, PREDELI sadržala je i tekstove konfesionalnog karaktera, a kako su u navedenim pričama prepoznatljive okolnosti autorove biografije iz vremena prvog svetskog rata (sa izuzetkom LICA) priređivači su ove priče uvrstiU u desetu knjigu.

43428* 435

UvodBonvalpaSaAlipašaBaronGeometar i JulkaCirkus

Međutim, bez obzira na prepoznatljive biografske okolnosti, navedeni tekstovi su po svojoj strukturi pripovetke, pa odudaraju od ostalihi tekstova desete knjige, biografskih crtica i sećanja, meditacija sa putovanja, putopisa i si. Stoga priređivači sada dodaju pomenutih sedam pripovedaka zbirci KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE.

Pored priča preuzetih iz desete knjige, u KUCU NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE ulaze ovom prilikom još neke priče, ili celoviti odlomci iz priča, objavljeni za autorova života ili pak nađeni u zaostavštini. Kada je reč o odlomcima, valja napomenuti da se kod Andrića javljaju dve vrste odlomaka, tj. nedovršenih celina. Ima odlomaka koji su potpuno uobličene i koherentne celine (pr. PORUČNIK MURAT, O STARIM I MLADIM PAMUKOVICIMA), koji su odlomci utoliko što su delovi nerealizovanih većih celina. Fragmenti koji se vezuju za »kompleks 1906 godine« {BUNA, PRVI SUSRETI, PEKUSIČI, NEMIR), kao i proze koje se vezuju za nemirnu 1878. godinu, po svemu sudeći trebalo je da budu delovi velike SARAJEVSKE KRONIKE. Pored ovakvih odlomaka koji su delovi veće, zamišljene celine, ima i odlomaka, koji su deo nedovršene priče (S LJUDIMA, TAJ DAN). Proze koje je sam autor obeležio kao frag-mente, priređivači su ipak izdvojili u posebnu celinu na kraju ove knjige. Evo redosleda priča i odlomaka koji se još dodaju KUCI NA OSAMI i drugim pripovetkama.

StvorenjeTri dečakaSlučaj Stevana Karajana .Veliki raspustLegenda o pobuni

Nedovršena proza:

Na Latinskoj ćuprijiPoručnik MuratTaj danS ljudimaO starim i mlađim PamukovićimaPre nesrećeBunaPrvi susretiPekušićiNemir

Unošenjem svih ovih proza, Andrićev pripovedački opus biva bezmalo predstavljen u celini. Ostali su u zaostavštini delovi većih pripovedaka ČAVKUSiCl i PEKUSA kao i skice nekih neodređenih priča.

Ni u ovo izdanje Sabranih dela nisu ušle dve pripovetke koje je Andrić uneo u zbirku Nove pripovetke (Kultura, Beograd, 1948). To su priče San i Dedin dnevnik. Za priču San zapisano je u fusnoti Novih pripovedaka (str. 81): »•Istu ličnost stare devojke — zelenaša i tvrdice pisac je obradio već u romanu Gospođica; sad se vraća na nju u ovoj kratkoj pripoveci<<. Međutim, nije reč o novoj, različitoj verziji, već o potpunom preuzimanju jednog poglavlja iz romana Gospođica. Dedin dnevnik koji je, kao i ostale priče ove zbirke (sa izuzetkom pripovetke Deca), nastao između 1944—1948. godine, obol je svojevrsnoj tendenciozno-sti u duhu vremena koja je učinila priču neubedljivom. To isto odnosi se i na pripovetku Elektrobih (časopis Brazda, Sarajevo, 1948), kao i na prozni tekst Sjeme iz Kalifornije (Štampano sa: Branko Copić: Odbornici i sreća, i Nezadovoljnici. — Odjeljenje za agitaciju i štampu Zemaljskog odbora Narodnog fronta za Bosnu i Hercegovinu, 1948). Pripovetke San, Dedin dnevnik, Elektrobih i Sjeme iz Kalifornije izost; Ijene su, u dogovoru sa Andrićem, još iz izdanja Sabranih dela u deset tomova.

U prvom posthumnom izdanju Sabranih dela u zbirku Kuća na osami, među »druge pripovetke-«, bila je uneta i proza Pobednik. Ta proza više spada među tekstove koje je autor nazivao pesmama u prozi. Među tekstovima koje je autor sam uneo u fasciklu sa naznakom »Svi moji stihovi i pesme u prozi« (Zaostavština, Arhiv SANU) nalazi se i ovaj kraći tekst. Priređivači ga vraćaju u njegov prirodni kontekst, u jedanaesti tom — Ex Ponto, Nemiri, Lirika.

Postoji jedan broj bibliografskih jedinica koje označavaju prozne tekstove Andrićeve, a koje ne nalazimo u ovim Sabranim đelima. Reč je o odlomcima iz većih celina, posebno iz romana (Travnička hronika, Omerpaša Latas), koji su dobili posebne naslove. Ti odlomci su, tokom decenija, objavljivani u dnevnoj štampi i periodici (Ljubav, Politika 1925; Tišina, Politika 1936 — varijante tekstova iz Travničke hronike. Leto, Borba, 1951; Svatovi, Politika, 1961; Dolazak, Forum, Zagreb 1962; Posle, Politika 1963 — iz Omerpaše Latasa. Primera ima mnogo više.) Sem toga, neke pripovetke objavljene su pod dva različita naslova (Nedeljno jutro i Praznično jutro; Štrajk u tkaonici čilima i Cilimuše pevaju).

S druge strane, rekli smo, ima odlomaka koji su očigledno delovi većih, ali nedovršenih i neobjavljenih celina.

436 437

Talco proze: Prvi susreti (Književne novine), Buna (NIN, 14. IX 1962), Pekušići (Bagdala, Kruševac, 1971) i kraća pri-povetka Nemir, nađena u zaostavštini (Arhiv SANU — dak-tilografisano na beloj bezdrvnoj hartiji 21 X 29,5), čine uzajamno povezane celine koje se bave »kompleksom 1906. godine« u Bosni i Sarajevu, rađanjem i organizovanjem modernog proletarijata u nas, što svakako nije česta Andrićeva tema i što nas na sasvim određen način podseća da je ovaj autor pisao i Crvene listove. Pomenuti odlomci i vremenom, i miljeom i književnim junacima vezuju se za Andrićevu priču Štrajk u tkaonici čilima koja je odavno našla mesto u Sabranim delima (prvi put objavljeno u: Žena danas, br. 68; 1950). Pomenuti odlomci nalaze se među rukom ispisanim listovima različitog formata u fascikli mrke boje naslovljenoj — Duža nedovršena pripovetka Peku'sa. Odlomci S ljudima (Borba, 1. V 1947) i Taj dan (Politika, 6, 7. i 8. I 1946), opet, čine fragmente jedne celine u čijem je središtu junak imenom Petar. Odlomci opisuju bombar-dovanje Beograda od strane saveznika u drugom svetskom ratu, odnosno dan oslobođenja Beograda, trenutak kada se Nemci povlače i zasipaju granatama oslobođene delove grada. Knjiga Kuća na osami i druge pripovetke je podeljena na dva dela. Prvi deo čini ciklus priča Kuća na osami. U drugom delu Druge pripovetke, sa redosledom zasnovanim na hronologiji objavljivanja. Nedovršene priče su na kraju drugog dela.

NAPOMENE

trvoD«

SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd 1977. god.3, izd. 1978. god.

Beograd, Srpska književna zadruga, 1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. Beograd, Prosveta, 1977.

BONVALPASA

SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAML

druga, 1976. — Srpska knj. 461.

KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta, 1977.

» Sve pripovetke Iz ciklusa Kuća na osami (Ima ih dvanaest) štampane su u prvom posthumnom izdanju prema rukopisu iz za-ostavštine {daktllosrafisano na belo] hartill formata 21X29,5). U istom obliku prenete su u drugo i treće izdanje, kao 1 u novo, dopunjeno, izdanje u sedamnaest tomova.

438 439

— Beograd, Srpska književna za-književna zadruga, kolo LXIX,

Mtoi

ALIPAŠA

SABRANA DELA IVE ANDRlCA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga,

1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KVCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

CIRKVS

SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpslcs književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

BARON

SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga.

1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KUCA NA OSAMI 1 DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1976.

GEOMETAR I JULKA

SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KVČA f^A OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

JAKOV, DRUG IZ DETINJSTVA

SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KVČA NA OSAML — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

PRIČA

_ iSABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta, 1977.

440 441

nov.s

ROBINJA

SABRANA DEL A IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana. Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KVCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976. —

Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

ZU JA ■: " . •.■ ;,i

SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta,

1977.

ŽIVOTI i.r'\

SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beo

grad, Prosveta, 1977. . , . :,

LJUBAVI K")V-'.

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga,

1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

POPODNE

Hrvatski pokret, Zagreb, god. X XI, br. 120; 3. V 1914; str. 6.SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god. ' * KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beo-

grad, Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu objavljenom 1914. god. '

KNEZ SA TUŽNIM OCiMA

Jugoslavenska žena, Zagreb, 1920; br. 1—2.SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu objavljenom 1920. god.

442 ms

ISKUŠENJE U ĆELIJI BROJ 38

Jugoslavenska njiva, Zagreb, god. VIII, knj. I, sv. 8; 1924; str. 293—296.

SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, pređeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god.2. izd. 1965. god.3. izd. 1967. god.SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, Lica.

Predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god. . : ' \3. izd. 1978. god. ,,,., Štampano prema tekstu objavljenom 1924. god. :, ..-:

PRVI DAN U RADOSNOM GRADU •■

Štampano pod naslovom:PISMO NAŠEG PRIJATELJA IZ ITALIJE. — Politika, Beograd,

god. XXin, br. 6360; 6, 7. i 8. I 1926; str. 10.SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,

Zagrec, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost,: Svjetlost, Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god.2. izd. 1965. god. " ■ ' ■ •' '

■

3. izd. 1967.. god. . , . SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga deseta: Staze,

lica, predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god. ■- " Štampano prema tekstu objavljenottj 1926. god.

STVORENJE

Politika, Beograd, god. XXII, br. 6101; 18, 19. i 20. IV 1925.Prvi put se unosi u Sabraria dela. Štampano prema tekstu

objavljenom 1925. god.

PAKAO

Misao, Beograd, knj. XXI, sv. 5. i 6; 1926; str. 277—280.Jugoslovenska pošta, Sarajevo, god. III, br. 748; 14. XI 1931; str.

10.SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu objavljenom 1926. god.

JULSKI DAN

(Jedan dan u Sarajevu krajem jula 1878) Književni sever, Subotica, god. IV, knj. IV; sv. 3—4; 1928; str. 151—154.

SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije. Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na

beloj faartiji formata 21 X 29,5).

444 445

^f

ZANOS I STRADANJE TOME GALUSA

Srpski književni glasnik, Beograd, n. s., kni. XXXIII, br. 1; 1931; str. 1—8.

SABRAjVA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta. Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god.2. izd. 1965. god. ; i3. izd. 1967. god.SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga deseta: Staze, lica,

predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.Štampano prema tekstu objavljenom 1931. god. ■

RUĐANSKI BREGOVI

Vreme, Beograd, god. XV, br. 4669; 6, 7, 8. i 9. I 1935; str. 4.SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije. Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1077.Štampano prema tekstu objavljenom 1935. god.

TRI DECAKA

Pregled, Sarajevo, sv. VII, knj. II, god. II, juli 1947; str. 281—287.

Prvi put se unosi u Sabrana delo. Štampano prema tekstu objavljenom 1947. god.

CRVENI CVET .

(Odlomak). Književnost, Beograd, god. IV, sv. 10; 1949; str. 264—273.

IZABRANE PRIPOVETKE. — Beograd, Novo pokole-nje, 1951. — Jugoslavenski pisci.

(Odlomak). Front slobode, Tuzla, god. XIII, br. 537; 1. V 1957; str. 13.

PRICA O KMETU SIMANU. — Sarajevo, Svjetlost, 1964. — Školsko lektira, (11).

Ponovljena izd. 1968, 1969, 1971. god.SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije. Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.;.,*

3. izd. 1978. god.KUĆA NA OSAMI 1 DRVCE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu objavljenom 1949. god.

NA SVNCANOJSTRANI

Borba, Beograd, god. XVII, br. 104; 1, 2. i 3. V 1952; str. 9.LICA. — Zagreb, Mladost, 1960. — Suvremeni pisci.SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. —

Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god.2. izd. 1965. god.3. izd. 1967. god.SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga deseta: Staze, lica,

predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.Štampano prema tekstu objavljenom 1952. god.

446 #47

SLUČAJ STEVANA KARAJANA

Republika, Zagreb, god. V, br. 4; 1949. Vjesnik Narodnog fronta Hrvatske, god. XII, br. 29. XI 1952. Prvi put se unosi u Sabrana dela.

Štampano prema tekstu objavljenom 1949. god.

LICA

Oslobođenje, Sarajevo, god. X, br. 1937; 1. i 2. I 1953; str. 8.Rad, Beograd, god. XV, br. 1; 1. I 1960; str. 14—15.LICA, — Zagreb, Mladost, 1960. — Suvremeni pisci.SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,

Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god.' 2. izd. 1965. god. /

3. izd. 1967. god.Polja, Novi Sad, XVni, 164; 1972; str. 2—3.Oslobođenje, Sarajevo, XXX, 1947; 1. i 2. V 1973; str.SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, lica,

predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.Štampano prema tekstu iz zaostavštine daktilografisa-no na beloj

hartiji formata 21 X 29,5).

U ĆELIJI BROJ 115 ■

Život, Sarajevo, god. IX, br. 3; 1960; str. 131—144.SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,

Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god.2. izd. 1965. god.3. izd. 1967. god, ' ' ■ '

SABRANA DELA TVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.

• Štampano prema tekstu objavljenom 1960. god.

SVNCE

LICA. — Zagreb, Mladost, 1960. — Suvremeni pisci.Front, Beograd, god. XVII, br. 23—24; 1961; str. 28—29.SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,

Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije; 1963; — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god.2. izd. 1965. god.3. izd. 1967. god.Mladost, Beograd, god. VIII, br. 329; 30. I 1963; str. 7.

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, — Štampano ćirilicom i latinicom. , 2. izd. 1977. god.

3. izd. 1978. god.Štampano prema tekstu objavljenom 1960. god.

PREDVECERNJI ČAS

Politika, Beograd, god. LVIII, br. 17083; 30. IV, 1. i 2.V 1961; str. 9.

SABRANA DELA JVB ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.

-; KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta, 1977.

Štampano prema tekstu objavljenom 1961. god. .

448 29 — Kuća na osami 449

DVA ZAPISA BOSANSKOG PISARA DRAZESLAVA

Republika, Zagreb, god. XIX, br. 2—3; 1963; str. 66—67.SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na

beloj hartiji formata 21 X 29,5).

KOD LBKARA

SKERLICEVA SPOMENICA. — Beograd, Srpska književna zadruga, (1964); str. 117—123.

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KVCA NA OSAMI 1 DRVGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta,

1977.Štampano prema tekstu objavljenom 1964. god.

SUSRET

lii"'.

Politika, Beograd, god. LXn, br. 18407; 1, 2. i 3. I 1965;str. 4.

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu objavljenom 1965. god.

RAZGOVOR PRED VECE

Stvaranje, Titograd, god. XXI, br. 10, oktobar 1966; str. 1043—1048.

_ SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.

KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta, 1977.

^Štampano prema tekstu objavljenom 1966. god.

VELIKI RASPUST

Borba, Beograd, 28, 29. i 30. XI 1966.Prvi put se unosi u Sabrana dela. Štampano prema tekstu iz

zaostavštine (daktilografisano na beloj hartiji formata 21 X 29,5).

SARACl

Politika, Beograd, god. LXin, br. 19124; 31. XII 1966; 1. i 2. I 1967; str. 3.

SABRANA DELA IVIS ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu objavljenom 1966—1967. god.

LEGENDA O POBUNI

Štampano pod naslovom LEGENDA. — Zora (List za zabavu, pouku i književnost), Mostar, 1968/69. Počasni broj.

Život, Sarajevo, god. XX, br. 1—2; 1971; str. 3—5.Prvi put se unosi u Sabrana dela. Štampano prema tekstu

objavljenom 1971. god.

450 iS* 451

DUBROVAČKA VEJAVICA

Štampano pod naslovom: VEJAVICA. —Politika, Beograd, LXV, br. 19843; 31. XII 1968; 1. i 2. I 1969; str. 4.

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisa-no na

beloj hartiji formata 21 X 29,5).

RANJENIK U SELU

Politika, Beograd, LXVII, br. 20919; 31. XII 1971, 1. i 2. I 1972; str. 7.

SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu objavljenom 1971—1972. god.

ŠLEP AC

Letopis Matice srpske, Novi Sad, god. 151, knj. 416; sv. 6, decembar 1975-. str. 538—540.

SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije. Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.Štampano prema tekstu objavljenom 1975. gođ. .. . :i

NA LATINSKOJ ĆUPRIJI ; ' :«;=1

PolitiJca, Beograd, god. XXVI, br, 7432; 6, 7, 8. i 9. I 1929; str. 18.

Štampano prema tekstu objavljenom 1929. god,

PORUČNIK MURAT

°

XX vek, Beograd, god. I, knj. 1, br. 5; 1938; str. 12—23, sa (1) si.

biampano prema verziji iz zaostavštine u kojoj je tekst ekaviziran (dalrtilografisano na beloj hartiji formata 21x29,5, a ispravke izvršene gralitnom olovkom).

S LJUDIMA

Borha, Beograd, god. XIT, br 103: 1. V 1947; str. 8.Štampano prema tekstu objavljenom 1947. god. Sve pripovetke iz ciklusa Ni'.dovršena proza (ima ih deset) prvi put se unose u Sabrana d4la.

TAJ DAN

Politika, Beograd, god. XLIII, br. 12187; 6, 7. i 8. I 1946; str. 6, sa (1) Si.

Štampano prema tekstu objavljenom 1946. god.Ova proza i proza S Ijudiina reklo bi se da čine de-love jedne

celine. I u jednom i u drugom fragmentu radnja se odigrava za vreme okupacije, a glavni junak je Petar. Po hronološkom redu objavljivanja Taj dan prethodi prozi S ljudima, ali kako se u prvom fragmentu radnja odvija na dan oslobođenja Beograda, 1944. godine, a u drugom nešto ranije, za vreme jednog od savezničkih bombardova-nja Beograda, priređivači se nisu držali hronološkog redo-sleda objavljivanja.

O STARIM I MLADIM PAMUKOVICIMA

Književnost, Beograd, god. III, sv. 3, mart 1948; str.147—163.

Tekst koji je objavljen u Književnosti nađen je i u zao-stavštini (daktilografisano na beloj hartiji formata 21X29,5), s tim što je za nekoliko stranica duži od onog u časopisu. Priču donosimo prema verziji iz časopisa Književnost, a dodatni deo prema tekstu iz zaostavštine.

452 453

PRE NESREĆE

Radio Zagreb, Zagreb, god. VIII, br. 27; 1952; str. 6, sa (1) si.Oslobođenje, Sarajevo, 1. i 2. maj 1966.Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisa-no na

beloj hartiji formata 21 X 29,5).

BUNA

NIN, Beograd, god. II, br. 89; 14. IX 1952; str. 8—9, sa (1) si.Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na

beloj hartiji formata 21 X 29,5).Ova i tri naredne priče (Prvi susreti, PeJcuSići i Ne^ mir)

odlomci su veće celine.

PRVI SUSRETI

Radnica, Beograd, god. III, br. 4; 1950; str. 14—15. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na beloj hartiji formata 21 X 29,5).

PEKUSICI

Bagdala, Kruševac, god. XIII, br. 147—148; 1971; •»,?3. i 4.

Štampano prema tekstu objavljenom 1971. god.

NEMIR

Neobjavljeno za autorova života. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisano na beloj hartiji formata 21 X 29..5).

T ,,'i I

SADR2AJ

KUCA NA OSAMI ...................,,,,,:

Uvod .....: ......................................................... ...".» 9Bonvalpaša.................................................................................. 13Alipaša.................................................................................... . 20Baron.......................................................................................... 34Geometar i .Tulka........................................................................ 44Cirkus.............................. ,.......................................................... 55Jakov, drug iz detinjstva............................................................. 69Priča............................................................................................ 80Robinja........................................................................................ 86Životi........................................................................................... 96Ljubavi........................................................................................ 104Zuja............................................................................................. 110

DRUGE PRIPOVETKE

Popodne ..;;.;;.......................................;.... 123Knez sa tužnim očima................................................................. 127Iskušenje u ćeliji broj 38............................................................ 131Prvi dan u radosnom gradu.......................................................... 139Stvorenje..................................................................................... 145Pakao ..................................................................................... 149Julski dan.................................................................................... 154Zanos i stradanje Tome Galusa............................................... 160Ruđanski bregovi....................................................................... 171Tri dečaka.................................................................................. 178Crven cvet................................................................................. 188Na sunčanoj strani................................................................... 204Slučaj Stevana Karajana............................................................. 211Lica............................................................................................. 224U ćeliji broj 115...................................................................... 229Sunce .................................................................................... 247Predvečernji čas......................................................................... 254Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava..................................... 260Kod lekara . =....................................................................... 267Susret ..................................................................................... 276Razgovor predveče...................................................................... 282

454 455

Veliki raspust . i , . , . i i . , . . , . i . 289Sarači ....;:;....................................................................., . 297Legenda o pobuni.............................................................; , 303Dubrovačka vejavica.................................................................. 308Ranjenik u selu............................................................................. 314Slepac ....';................................................................................ 320

NEDOVRŠENA PROZA

Na Latinskoj ćupriji . ........................................i . . . 327Poručnik Murat ,..................................................................... 332S ljudima . . i :...................................................................... 356Taj dan .. i i............................................................................. 365O starim i mladim Pamukovićima . . . . ■ . . . . 372Pre nesreće................................................................................. 395Buna . . . : *........................................................................ 401Prvi susreti ,s............................................................................. 407Pekušići , =........................................................................... 415Nemir , . -............................................................................. 421

RECNIK, BELESKA I NAPOMENE

Rečnik turcizama i . . . . i . . '• .... • I 429Beleška o ovom izdanju . . . . i.. : '. .. . 434Napomene t i i . . . • I I i I I' I ',111 . 439

IVO ANDRić

KUCA NA OSAMI

Tehnički urednik

Hil mo Hadžić

Korektor

Tijana Tomašević

IzdavačSOUR »Svjetlost«, Izdavačka radna organizacija OOUR

izdavačka djelatnost, Sarajevo

Za Izdavača Sead Trhulj

ŠtampaBO štamparija »Buđučnost«, Novi Sad' Sumadijska 12

Štampano ' u 6000 primjeraka

1986.