KONSTRUKCIJA SAGLASNOSTI: SVAKODNEVICA I PROSTORNE ... fileje neoliberalizam kroz strategije i prakse radikalizovao teorijske pretpostavke klasičnog liberalizma koje se danas reprodukuju

Dušan Marinković,1 Pregledni naučni radDušan Ristić UDK 329.12:316.728Odsek za sociologiju 329.12:316.334.56Filozofski fakultet Received: 2.11. 2014.Univerzitet u Novom Sadu DOI: 10.2298/SOC1501112M

KONSTRUKCIJA SAGLASNOSTI:SVAKODNEVICA I PROSTORNE STRATEGIJE

NEOLIBERALIZMA

Construction of Consent:Everyday Life and Spatial Strategies of Neoliberalism

APSTRAKT U ovom radu autori analiziraju neoliberalizam kroz prostorne strategije koje su vidljive u svakodnevnom životu. Polazimo od pretpostavke da se, uprkos tome što je nemoguće pronaći konzistentno teorijsko određenje neoliberalizma i što ne postoji jedinstvena strategija primene neoliberalnih praksi, hegemonistički diskurs neoliberalizma artikuliše kroz urbanističke prakse koje se u svakodnevnom životu nameću kao nešto „prirodno“, kao normalizujući diskurs – kao hegemonistički „zdrav razum“. U radu zastupamo stanovište da globalna prisutnost džentrifikacije predstavlja neoliberalističku strategiju za obnovu klasne moći, ali i urbanu strategiju koja doprinosi nejednakom geografskom razvoju i predstavlja pretpostavku za buduće klasne sukobe. Takođe tvrdimo da je neoliberalizam kroz strategije i prakse radikalizovao teorijske pretpostavke klasičnog liberalizma koje se danas reprodukuju na nivou svakodnevnog života u ustaljenim društvenim odnosima. U zaključku se ističe da je u toj samo-reprodukciji, neoliberalizam istovremeno uticao na eroziju klasnog subjektiviteta i drugih oblika tradicionalnih kolektivnih subjektiviteta i doprineo mogućnosti stvaranja novih subjektiviteta otpora.KLJUČNE REČI neoliberalizam, prostor, svakodnevica, urbanizacija, džentrifikacija.

ABSTRACT In this paper the authors analyze the neoliberalism through its spatial strategies in daily life. We assume that, despite the fact that it is impossible to find a consistent theoretical determination of neoliberalism and that there is no unique strategy of the application of neoliberal practices, hegemonic discourse of neoliberalism is articulated through the urban practices which in daily life are imposed as something „natural“, as a „normalizing“ discourse – as hegemonic common sense. Furthermore, the authors provide evidence for the hypothesis that global presence of gentrification as a key spatial strategy of neoliberalism is

1 [email protected]

Dušan Marinković, Dušan Ristić: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije... 113

a strategy for the renewal of the urban geography of class power as well as the presupposition for future class conflicts. Neoliberalism signifies radicalization of theoretical assumptions of classical liberalism and reproduction of them in everyday life, through the strategies and practices of established social relations. In conclusion, it is stated that this self-reproduction of neoliberalism has simultaneously influenced the erosion of class subjectiveness as well as other forms of traditional collective subjectivenesses and contributed to the possibility of the formation of new subjectivities of resistance.KEY WORDS neoliberalism, spaces, common sense, urbanization, gentrification.

Uvod

Globalizovani svet danas živi u neoliberalnoj stvarnosti koja se više ne može poricati, ignorisati, ulepšavati. Uprkos tome što su varijeteti neoliberalnih praksi u različitim geografskim, nacionalnim, urbanim, regionalnim i lokalnim kontekstima raznoliki do te mere da često poništavaju mogućnost za celovitija sagledavanja jedinstvenosti ovog ekonomsko-političkog modela, njegovi praktični učinci imaju svugde nešto zajedničko.

U ovom radu diskurs i prakse neoliberalizma biće analizirani u kontekstu svakodnevnog života. Uprkos tome što ne postoji jedinstvena strategija primene neoliberalnih praksi, u radu polazimo od pretpostavke da su prostorne strategije, odnosno urbanističke prakse (posebno džentrifikacija) polje u kojem se diskurs neoliberalizma najjasnije ispoljava. Cilj ovog rada je da pokaže da se diskursi neoliberalizma sve više reprodukuju na nivou svakodnevnog života, odnosno kroz društvene odnose – kao hegemonistički oblik prakse, kao globalni „zdrav razum“ i model „samoostvarujućeg proročanstva“ – a ne dominantno kao spoljašnji oblik ekonomske prinude.

Navedene pretpostavke u radu će biti potvrđivane kroz predstavljanje klasičnih i savremenih teorijskih pristupa – kako kategoriji prostora tako i različitim aspektima neoliberalizma. U tom smislu posebno su značajna shvatanja Anrija Lefevra (Henri Lefebvre), Antonija Gramšija (Antonio Gramsci), Mišela Fukoa (Michel Foucault), Dejvida Harvija (David Harvey), Manuela Kastelsa (Manuel Castells), Kina Birča (Kean Birch), Vlada Mihnjenka (Vlad Mykhnenko) i Nila Brenera (Neil Brenner) i na neka od njih ćemo se tokom analize pozivati. U zaključnom delu istaći ćemo društvene posledice koje nastaju zahvaljujući globalnoj hegemoniji neoliberalnog diskursa. Među tim posledicama izdvajamo problem erozije klasnog, ali i drugih kolektivnih društvenih subjektiviteta, što predstavlja efekat neoliberalne ekonomske politike i prakse, odnosno posledicu razaranja „tradicionalnih“ oblika društvene solidarnosti i društvene integracije.

Upravo je Dejvid Harvi (Harvey, 2005a) skrenuo pažnju na to da se u narastajućem kritičkom diskursu o neoliberalizmu prostor pojavljuje kao ključna reč, odnosno da su različiti modaliteti implementacije neoliberalizma kao teorijski nejasnog i heterogenog modela oposredovani prostorom – da imaju svoje jasne prostorne dimenzije. Iako su neoliberalni zahtevi za ekonomskom

114 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N° 1

racionalnšću vidljivi kroz koncepte deregulacije (tržišta rada), privatizacije (javnog sektora i javnih prostora), fleksibilnosti, liberalizacije (trgovine), „marketizacije“ (društva) (Birch and Mykhnenko, 2010: 5) i ograničavajuće uloge države i njenog intervencionizma, ove ključne reči neoliberalizma svoju konačnu formu ispoljavaju u prostornim (i geografskim) dimenzijama. Ipak, mora se primetiti izvesno kašnjenje kritičke refleksije u klasičnim društvenim naukama. Izvestan dogmatski dremež pre svega je bio karakterističan za sociologiju, koja je dugo vremena bila zarobljena akademizmom, te je obnavljajući kritički diskurs o društvenom prostoru pre došao iz probuđene kritičke geografije: „Začuđujuće je, međutim, da su politika, institucionalna dinamika i socioprostorne posledice neoliberalizma retko teorijski razmatrane izričito na urbanom nivou u starom industrijalizovanom svetu“ (Brenner and Theodore, 2002: v). Otkriće ekonomske i društvene značajnosti prostora kao ključne reči, stoga, može da se uvrsti u red onih ključnih reči kao što su „priroda“, „kultura“, „društvo“, „čovek“. Prostor je naglo izronio kao značajna tema i „danas je postao opšta tačka interesovanja u društvenim naukama“ (Keil, 2002: 233). Međutim, upotreba prostora kao ključne reči ne znači istovremeno i „otkriće“ jednostavnosti, banalnosti i očiglednosti nečeg što je uvek „bilo-tu“ a mi ga nismo primećivali; nečeg ontološki datog, večnog, nepromenljivog i samorazumljivog. Upravo suprotno. Prostor kao društveno, ekonomski, politički i kulturno konstruisani fenomen unosi nemalu dozu komplikacija i nerazjašnjenih pitanja u nešto što se dugo vremena uzimalo kao neproblematično – što je „nemoguće“ iskomplikovati. Pre svega, prostor kao bezupitni apsolutni fenomen rasprostiranja materije (rex extensa) u koji smo smešteni i protiv čega ne možemo ništa da uradimo, bio je paradigma jednostavnosti. Prostor kao kategorija transcendentalne estetike u Kantovoj filozofiji javlja se kao nužan uslov pojavljivanja empirijskog sveta. Dominacija nužnih datosti prostora dugo je vremena isključivala ulogu društvenih nauka, jer i samo društvo nije toliko jednostavno koliko „prostor“, „vreme“ ili „priroda“. No ipak, uplitanjem društvenih nauka u pitanje prostora stvari su se zakomplikovale. Fragmentacija koncepta prostora u društvenim naukama otvara lavirint komplikacije (Harvey, 2005a: 93). Kako ističe Balibar (2008), nama je potrebna izvesna komplikacija da bismo uništili lažnu jednostavnost onoga što se javlja kao očigledno. Nije reč samo o tome da se prostor konstruiše na društveno različite načine, kao što su odavno pokazali Dirkem i Mos (Durkheim and Mauss, 1903). Reč je o tome da društvene nauke „komplikuju“ shvatanje prostora onoga trenutka kada on više ne može da se odvoji od vremena – kao istorije i kada se zahteva različita tipologija vremena/prostora (TimeSpace) (Harvey, 1973; 1990; 2005a; Wallerstein 1991; 1998; May and Thrift, 2001; Castells, 1977; 2000).

Posebnu značajnost prostora za društvene nauke, pre svega za sociologiju, daće Lefevr (Lefebvre, 1991; Lefevr, 1974) čije će shvatanje prostora biti ključni poticaj za kasnije Harvijevo shvatanje Prava na grad (Harvey, 2012; Harvi, 2013), neoliberalizacije prostora i neoliberalizacije urbanističkih praksi. Ono što se ipak pokazalo kao najznačajnija konsekvenca komplikovanja prostora u društvenim naukama jeste to da je stara, spora geografija (slower geography) (Paasi, 2001: 18) oslobođena svoje statičnosti i nevinosti njenih kategorija – posebno prostora. Više se ne može govoriti o podvojenosti (prostorne i geografske) strukture od


ekonomske konjunkture i društvenih (klasnih) odnosa. Geografske kategorije – prostori, granice, međe, mesta – postali su činioci dinamičkog procesa posredovanja, centralizacije i decentralizacije, regulacije i deregulacije, skupljanja i širenja i prostora i ekonomskih odnosa. Kada se jedan iskomplikovani i kontradiktorni pojam poput prostora – prostor „materijalnosti“, „metafora“, „lični“, „društveni“ ili „psihički“ prostor (Harvey, 2005a: 93) poveže sa drugim komplikovanim pojmom – neoliberalizam – postoji opasnost da društvene nauke pribegnu strategiji naknadnog pojednostavljivanja i epistemološke skromnosti, jer je neophodno precizirati na koji prostor se analiza odnosi. Prostor je nesumnjivo postao kategorija koja je neodvojiva od „transmisije i proizvođenja moći“ (Berkhout, 2005: 319). Ali, nema ničeg kontradiktornijeg od gradskog, urbanog prostora (Lefebvre, 1991: 386), a primetno izmiču i konzistentnije teorije neoliberalizma i neoliberalizacije prostora.

Teorijske nekonzistentnosti i zdravorazumska „saglasnost“

Sve više postaje očigledno da nijedan dosadašnji oblik kapitalizma nije brže doživeo svoju istorijsku refleksiju u društvenim naukama nego što je to neoliberalizam – i kao jedan dugoročno tranzitorni oblik kasnog kapitalizma i kao političko-ekonomska doktrina i praksa. Može se reći da je nagli uspon kritičkih refleksija na neoliberalnu stvarnost odgovor ne samo na njegovu praktičnu efektivnost u svim segmentima svakodnevnog života u globalizovanom svetu, nego i odgovor na teorijsku i praktičnu fluidnost jednog „transgresivnog“ oblika kapitalizma (trans-nacionalnog; trans-državnog; trans-kontinentalnog; trans-kulturnog; trans-geografskog) i trans-nacionalnog oblika civilnog društva (Hinojosa and Bebbington, 2010). Mada već sada postoje pokušaji da se teorijska sistematizacija i teorijska konzistentnost neoliberalnog kapitalizma kao globalnog i istovremeno globalizujućeg fenomena (neoliberalni ekonomsko-politički principi kao ključni sadržaj globalizacije tokom poslednjih trideset godina) sagledaju kroz njegovu istoriju (Harvey, 2005b), to traganje za teorijskom konzistentnošću ima dominantno kritički karakter. Radi se kritičkoj istoriji jednog globalizujućeg fenomena čiji su doktrinarni koncepti, pa i konkretne ekonomsko-političke prakse kontradiktorne, nejasne, fluidne i difuzne, te se može učiniti da je sveobuhvatnija i doslednija teorija neoliberalizma nemoguća. No treba naglasiti da bliskost i povezanost neoliberalizma i globalizacije nije istovremeno i njihovo poistovećivanje. Globalizacija je mnogo stariji proces internacionalizacije svetske ekonomije i tržišta koja je uočena još kod Marksa (Marx and Engels, 2008; Dumenil and Levy, 2005: 9–10), ali sa neoliberalizmom globalizacija dobija radikalizovane aspekte – to je postala njegova sopstvena globalizacija (Dumenil and Levy, 2005: 9–10; Dumenil and Levy, 2004: 2) u poslednjih trideset godina. Činjenica je, kako ističe Harvi (2012: 15) da su „gotovo sve zemlje, od onih novoformiranih, nastalih posle raspada Sovjetskog Saveza, pa do starih socijalnih demokratija i država blagostanja, kakve su Novi Zeland i Švedska, prihvatile, nekad dobrovoljno a u drugim slučajevima kao


odgovor na pritiske i prinude, neku od verzija neoliberalne teorije i, u skladu s tom verzijom, prilagodile bar neke od svojih politika ili praksi“.

Ne radi se samo o tome da postoji više nejasnih verzija neoliberalnih konceptualnih modela i političko-ekonomskih praksi ili o tome da „neoliberalizam dolazi pod raznim krinkama“ (Keil, 2002: 233). Šta više, „umesto da pojava neoliberalizma označi kraj istorije, bilo je suđeno da on sam ode u istoriju“ (Jessop, 2010: 171). On je za veoma kratko vreme proglašen kao diskreditovani projekat (Chatterton, 2010: 193). Zapravo, može se reći da neoliberalizam nema svoj jedinstveni habitus, ni u teorijskom ni u praktičnom pogledu. Njegove ekonomske strategije nisu homogene, kao ni njegova politička dimenzija. Potraga za teorijskom konzistentnošću ne može se izvoditi induktivno, iz njegovih empirijskih praksi, jer su one varijabilne i nekonzistentne. Takođe, nema jedinstvenog deduktivnog izvora za teorijsku konzistentnost. Naime, u njegovom jezgru mogu da se pronađu ideje klasičnog liberalizma isto kao i neokonzervativizma. Time se stvara i dodatna pojmovna konfuzija koja otežava konstrukciju jasnijih značenja, te se može postaviti pitanje šta je to novo u neoliberalizmu i kakvi su njegovi odnosi sa neokonzervativnom politikom i ideologijom. S obzirom na ideološko prisustvo klasičnog liberalističkog ekonomsko-političkog jezgra u neoliberalizmu, može se reći da je novo to što je on uspeo da dovede ove principe do svojih krajnjih konsekvenci. Drugim rečima, neoliberalizam je radikalizovao u svojim praksama teorijske pretpostavke klasičnog liberalizma. Sve ono što je štitilo klasični liberalizam Adama Smita (Smith) i Džona Stjuarta Mila (John Stuart Mill) od krajnjih i radikalnih primena ideja slobodnog tržišta i privatnog vlasništva, a to su pre svega klasične ideje morala i društva kao celine, neoliberalizam je pretvorio u varijabilnu, ali radikalnu praksu. Ta neoliberalna radikalizacija klasičnog liberalnog seta ideja je zaista jedinstvena u čitavoj istoriji. Ona je od neoliberalizma stvorila „najuspešniju ideologiju na svetu“ (Anderson, 2000: 13).

Za razliku od prethodnih varijeteta kapitalizma, neoliberalizam je uspeo za veoma kratko vreme da preoblikuje svet, kulture, društva i celokupno shvatanje civilizacije (Saad-Filho and Johnston, 2005). To je bila verovatno najdelotvornija ideologija u svojim posledicama, iako je heterogena po svom idejnom karakteru. Isto tako, da bi se umanjile napetosti u teorijskoj nekonzistentnosti celokupnog diskursa o neoliberalizmu važno je skrenuti pažnju na njegov desni nagib, koji ga često spaja sa neokonzervativizmom. Iako se prepliću u nekim formalnim karakteristikama (Brown, 2006: 690), a pre svega u de-demokratizujućim posledicama svojih ekonomskih i političkih praksi (obezvređivanju same ideje političkih sloboda, društvene jednakosti i koncepta građanstva i građanskog društva), ova dva koncepta pokazuju i ključne razlike. Naime, neokonzervativizam je moralno-politički koncept racionalnosti, a neoliberalizam koncept tržišno-političke racionalnosti (Ibid.: 691). Politička racionalnost neoliberalizma ogleda se u „neprihvatanju kejnzijanske države blagostanja i prihvatanju čikaške škole političke ekonomije – Fon Hajeka, Fridmana i drugih“ (Brown, 2005: 38). Radikalizacija pretpostavki o slobodnom tržištu i ekonomskoj deregulaciji predstavljena je kao oblik racionalnosti modernog razmađijavanja sveta u kojem se svaka alternativa izjednačava sa neracionalnošću. Uspostavljanje


jasnijih granica između neokonzervativizma i neoliberalizma doprinosi procesu uspostavljanja teorijske konzistentnosti neoliberalizma, ali to ne znači da njihove preklapajuće političke racionalnosti treba ignorisati. Treba se samo za trenutak vratiti na analize političke racionalnosti neoliberalizma, pre nego što su one aktuelizovane tokom poslednjih nekoliko godina. Naime Mišel Fuko (2005) je u svojim predavanjima 1978/1979. godine, dakle, neposredno pre nego što je politički projekat neoliberalizma „ozvaničen“ tačerijanskom i reganovskom erom, ponudio sociološku analizu promena upravljačkih modela političke racionalnosti kroz komparativni pristup ranom nemačkom i američkom tipu neoliberalizma. U Fukoovim analizama, koje nastaju gotovo simultano sa političkim programima koji će se truditi da legitimišu neoliberalne tržišne doktrine, može se pronaći jedan ključni stav, a to je da se učinci globalnog delovanja neoliberalizma moraju sagledati kao razorni učinci prema društvu, a ne samo prema starim tipovima privrednih sistema i funkcijama države (Dean, 2002; Foucault, 1991).

S druge strane, Harvi je spremniji da u ovim sličnostima vidi proces povezivanja neoliberalizma i neokonzervativizma, posebno u poslednje četiri decenije. Zato je, za njega „neokonzervativizam u potpunosti konzistentan sa neoliberalnim programom koji obuhvata vladavinu elita, nepoverenje u demokratiju i održanje tržišnih sloboda“ (2012: 110). Naravno, oni su saglasni i u tome što su shvatili da se slobodno tržište i kapital mogu relativno uspešno zaštititi preko instrumentalizovanih državnih aparata (neoliberalna država) koji „naglašavaju potrebu za militarizacijom kao lekom za haos pojedinačnih interesa“ (Ibid.: 111). Otuda ne treba da čudi da, „pod pritiskom Sjedinjenih Država...možda leži...umnožavanje neoliberalnih državnih formi širom sveta od sredine 1970-ih godina naovamo“ (Ibid.: 24). Tamo gde vidimo da država još uvek funkcioniše, ispunjavajući svoju staru ulogu, jeste njeno monopolističko delovanje u sferi (legitimnih) prinuda i nasilja, pre svega nad onima koji žele da u otporu pronađu alternative. Otuda se javlja i stalna težnja za militarizacijom. Istovremeno, instrumentalizovana neoliberalna država jednostavno je svedena na to da „bude mehanizam alokacije resursa ka biznisu“ (Miller, 2010: 30–31), ili da minimalno interveniše: „ono što je od neoliberalno-konzervativnog poretka još ostalo jeste, naravno, utopijska vizija o društvu zasnovanom na slobodnom tržištu u kojem država minimalno interveniše, samo koliko je potrebno da se obezbede individualne slobode i ugovorno pravo“ (Birch and Tickell, 2010: 57). Drugim rečima, u tom procesu ulančavanja neokonzervativizma i neoliberalizma „neoliberalna država je i sama primorana da interveniše, katkad represivnim metodama, ukidajući time iste one slobode koje bi trebalo da podržava“ (Harvi, 2012: 95).

Da bi se obezbedio legitimitet za ograničavanje kompetencija države i za njenu neoliberalnu instrumentalizaciju, kao i da bi se obezbedio legitimitet ideje i prakse slobodnog tržišta, deregulacije, privatizacije javnog sektora, sveopšte komodifikacije, individualizma i ukidanja starih oblika društvene integracije i solidarnosti (Harvey, 2010: 69), neoliberalizam se oslanjao na institucionalna naučna uporišta. Međutim, ta uporišta više su bili centri za ubeđivanje (Birch and Tickell, 2010: 44) nego za objašnjavanje i razumevanje, koji bi ponudili intelektualnu pozadinu za teorijsku konzistentnost neoliberalne doktrine i prakse. Izostajanje teorijske konzistentnosti u shvatanju neoliberalizma, s jedne


strane, i njegove varijabilne sveprisutnosti na nivou svakodnevnog života, s druge strane, dovodi do prividnog paradoksa. Kako je moguće da nema teorijske saglasnosti oko onoga što je postalo svakodnevica najvećeg broja ljudi na svetu? Svi su saglasni da postoji proizvodnja nesaglasja (Routledge, 2010: 206) na teorijskom nivou, ali svakodnevni život pokazuje nešto drugo. Teorijski nekonzistentna doktrina ubeđivanja pokazala je u svojoj nedoslednoj i varijabilnoj implementaciji „ekstremne polivalencije“ (Jessop, 2010: 172), što je najverovatniji uzrok mnogostrukosti njenih praksi. Naime, globalizujući, kroz radikalizaciju, primarni set starih liberalnih principa, i uparujući ih sa neokonzervativnim političkim racionalizmom, neoliberalizam se suočio sa različitim regionalnim, lokalnim, nacionalnim i kulturnim praksama i vrednostima.U svom polivalentnom povezivanju sa različitim društvenim, ekonomskim, kulturnim i političkim praksama koje je zatekao na putu sopstvene globalizacije neoliberalizam je izgradio strategiju svojih varijabilnih primena, a istovremeno je morao da relativizuje teorijsko jezgro klasičnog liberalizma. Konačno, neoliberalizam je naišao na geografiju različitosti u kojoj su vladali principi drugačije racionalnosti. Stoga je prvi korak u izgradnji neoliberalnog hegemonističkog diskursa (Harvey, 2005b; Hall, Massey and Rustin, 2013: 10) i neoliberalizma kao hegemonističkog političko-ekonomskog projekta (Birch and Mykhnenko, 2010: 6) bila izgradnja zdravorazumske „saglasnosti“ na nivou svakodnevnog života. Bio je to put od hegemonističkog diskursa ubeđivanja do hegemonističkih ekonomskih praksi koje su u jednom trenutku počele same da proizvode „autoregulativne“ efekte neoliberalizovane stvarnosti. Neoliberalizam se pokazao kao samoostvarujuće proročanstvo (Hall and O’Shea, 2013: 8) kojem konzistentna teorija nije potrebna da bi praktično delovao. Drugim rečima, on je počeo da se reprodukuje u svakodnevnim društvenim odnosima. Neoliberalizmu kao svakodnevnoj praksi više nisu bili potrebni centri ubeđivanja (kao što su Mont Pelerin, Čikaška škola ili Vašingtonski konsenzus), jer je on otpočeo svoj novi život na nivou svakodnevnih životnih praksi kao bezupitna stvarnost, kojoj nije potrebna nikakva teorijska refleksivnost. Teorijska hibridnost neoliberalizma kao doktrine odvojila se od neoliberalizacije – kao heterogenih procesa i praksi.

Može se reći da je neoliberalizam za veoma kratko vreme, od početka sedamdesetih godina, uspeo da se nametne kao habitus svakodnevnog zdravorazumskog znanja, bez prethodnog habitusa konzistentne teorije. Zato Harvi ironično primećuje: „Mi smo svi sada neoliberali“ (2012: 30), ili kako zapažaju Pek i Tikel (Peck and Tickell, 2002: 33): „neoliberalizam je, čini se, svugde“. Ove konstatacije o sveprisutnosti imaju dalekosežne implikacije, jer tu prisutnost više ne možemo da izbegnemo ili ignorišemo. Kada je neoliberalizam otpočeo svoju reprodukciju na nivou društvenih odnosa, stara Marksova tvrdnja da mi ne biramo društvene odnose i oblike, ponovo se pokazala kao tačna. Kao što kaže Harvi: „to je nova normalnost u kojoj živimo“ (Harvey, 2012: 157). No sveprisutnost neoliberalne stvarnosti koja se predstavlja kao nužnost „normalnosti“ i instrumentalne „racionalnosti“, odnosno kao „samorazumljivost“ marketizovane svakodnevice, ima zapravo normalizujuću i disciplinujuću snagu (Gill, 1995). Raznovrsna svakodnevica nekada različitog sveta, različitih geografija i kultura postala je zajednička – neoliberalizovana


svakodnevica. Umesto konzistentnosti teorije, neoliberalne prakse su delovale u pravcu stvaranja unapred definisanih situacija bez potrebe za delatnim intervencijama u promišljanju smisla i svrhe. On se ustalio kao pre-definisana situacija koja je strukturirana u kognitivnu, konativnu, emocionalnu i delatnu strukturu svakodnevnog života ljudi; kao nerefleksivna pozadina svakodnevne rutine. Kako su skoro pokazali Hol i Oši „nakon četrdeset godina usklađenog neoliberalnog ideološkog napada, ova nova verzija zdravog razuma brzo postaje dominantna“ (Hall and O’Shea, 2013: 11).

Ipak, sociolozi su iz društvene dramaturgije Ervina Gofmana i etnometodologije Herolda Garfinkela naučili da je svakodnevica, uprkos svojoj rutini, veoma fragilni scenario koji može da se poremeti i uruši u svojim ustaljenim značenjima i interpretacijama. Hol zato unapred skreće pažnju na to da je „borba oko zdravorazumskog centralni deo našeg političkog života“ (Ibid.: 8). Zbog naše uronjenosti u neoliberalnu svakodnevicu i neoliberalizam kao „zdravorazumsko“, mi često ne primećujemo dubinu krize u koju smo uvučeni. Pretpostavke svakodnevnog života se retko dovode u pitanje, a posebno kada se radi o skupu (nejasnih) ideja koje su nametnute kao „prirodne“ (Hall, Massey and Rustin, 2013: 13; Harvey, 2007), kao nešto „tamo-spoljašnje“ (Birch and Tickell, 2010: 43) – kao „naturalizacija neoliberalizma“ (Harvey, 2007). Nedostatak kulture kritičkog diskursa, odnosno mogućnosti da se kritički diskursi racionalno artikulišu u javnosti vodi ka stvaranju onoga što je Gramši nazivao zdravorazumsko kao „smisao koji se isto shvata“ i koje uobičajeno podrazumeva saglasnost (Gramsci, 1992; Harvey, 2005b: 39). Opšte mnjenje se konstruiše iz dugo ponavljanih praksi kulturne socijalizacije koje su duboko ukorenjene u tradicijama datog društva. Problem opšteg mnjenja je taj što ono često obmanjuje i zamagljuje, prerušava realne društvene probleme pod velom kulturnih predrasuda. Tako se neke „stvarnosti“ mogu zamaskirati u javnosti pokretanjem pitanja različitih kulturnih i/ili tradicionalnih vrednosti ili raznih oblika strahova i ideološko-političkih diskursa koji maskiraju društvene probleme u „maglovitu retoričku mašineriju“ (Harvi, 2012: 60). Problem, dakle, postaje takav da se u nedostatku javne artikulacije kritičkih diskursâ, politička i društvena pitanja u javnosti često predstavljaju kao „nerešiva“, jer postaju „prerušena“ kao kulturna (Gramsci, 1992). Javni, kritički diskursi u tom smislu treba da razotkrivaju politička značenja ispod njihovih kulturnih „omotača“.

Kod Vendi Braun (Wendy Brown) nalazimo mišljenje da je neoliberalizam „konstruktivistički projekat“ (2005: 40), ali to da je on konstruktivistički ne znači da je iz tog projekta isključeno „prirodno“. Reč je o tome da „prirodno“ zadobija novo značenje. „Prirodno“ je koncept a ne nešto nepromenljivo. Dakle, neoliberalizam koji je postao deo našeg kolektivnog svakodnevnog iskustva ostavljen je intuitivnosti da je on proizvod „prirode“ a manje istorije (Hall and O’Shea, 2013: 8). Ali sve dok postoji istorija, primat tog ontološkog prirodnog neće biti moguć, posebno ne u slučaju neoliberalizma. Suočavajući se sa sveprisutnom neoliberalizovanom svakodnevicom koja bezupitno oblikuje naše društvene, ekonomske, političke i kulturne prakse dolazi se do još jednog prividnog paradoksa, a to je da „zdravorazumsko teži da bude društveno


konzervativno“ (Ibid.: 9). Tako neoliberalizam svoje nekonzistentne teorijske hipoteze potvrđuje kroz „konzervativnost“ svakodnevnih društvenih praksi. Sve što može da se pojavi kao problem zadobija svoju individualnu dimenziju, tako da je neoliberalizam preusmerio probleme sa strukturalnog na individualni nivo. On predstavlja kao sasvim „prirodno“ to da smo jedino mi kao pojedinci odgovorni za sopstvene akcije, ali to ne čini bez uloge neoliberalizovane države koja (neoliberalnu) političku racionalnost vidi i na nivou individualnih produktivnosti i profitabilnosti (Brown, 2006: 694). Svaki je neuspeh ili problem (psihološki, ekonomski, društveni) individualizovan a: „to proizvodi kulturu u kojoj su politički problemi transformisani u individualne probleme sa tržišnim rešenjima“ (Brown, 2006 in: Macleavy, 2010: 137); „neoliberalizam proizvodi građanina po modelu preduzetnika i potrošača“ (Brown, 2006: 705). Zapravo, situacija je potpuno obrnuta: „problem je sistemski, a ne individualni“ (Harvey, 2012: 160). Trenutno nema mogućnosti da se teorijski konzistentno povežu strukturalni uzroci i posledice koje se vide na individualnim nivoima, jer je hegemonistički diskurs neoliberalizma već počeo da se reprodukuje kao nešto „unutrašnje“ a ne „spoljašnje“; ne kao nešto nametnuto, već kao samoproizvodeća realnost. Većina ljudi danas konstruiše svoj svet u diskurzivnim kategorijama neoliberalizma – toj novoj „normalnosti“. Obrnuto, svaki se otpor neoliberalizmu može posmatrati kao „nenormalnost“, odnosno kao otpor „normalnosti“. Hegemonija neoliberalnog diskursa – čija je medijska realnost ubeđujuća – već proizvodi pojmovnu arhitekturu za otpore koji niču na trgovima i ulicama gradova. Na novoj osi normalno/patološko svaki otpor, pobuna, štrajk, kolektivni zahtev, biće: nihilistički, rušilački, divlji, zaverenički, varvarski – abnormalni.

Ideološko jezgro neoliberalizma, koliko god bilo idejno, teorijski i „intelektualno hibridno“ (Brenner, Peck i Theodore, 2014) uvek je računalo na kraj onog istorijskog tipa koji je zasnovan na solidarnostima, kolektivizmima, levijatanskoj državi i kejnzijanskom intervencionizmu. Kroz strategiju slobodnog i samoregulativnog tržišta, on je podsticao kompetitivni individualizam i ograničavajuću ulogu države. Ni njegovo hibridno intelektualno-ideološko jezgro niti njegove heterogene prakse nikada nisu pokazale neki „prvobitni trenutak doktrinarne čistoće“ (Ibid.). Drugim rečima, i neoliberalna teorija i neoliberalizujuća praksa oslanjali su se na „raspršene idejne resurse...u kontekstualno situiranim liberalizmima austrijske ekonomije, njemačkog ordoliberalizma, manchesterizma i anti-keynesijanizma u čikaškom stilu. Neoliberalizam je tako ustvari već rođen u transnacionalno umreženom, intelektualno hibridnom i neujednačeno razvijenom ideološkom projektu“ (Ibid.). U tom smislu, postoje višestruka nepodudaranja neoliberalne teorije i prakse; između neoliberalizma i neoliberalizacije/neoliberalizacija; između utopijske samoregulativnosti i svakodnevnih, empirijski vidljivih kriza neoliberalizacije; između tržišta i države; tržišta i društva; čoveka kao kompetitivnog i solidarnog bića; između dekonstrukcije starih institucionalnih formi i onih novih koje još nisu uobličene. Uprkos svim ovim heterogenostima i nesuglasicama teorije i prakse, efekti varijabilnih praksi neoliberalizacije pokazuju jednu vrstu doslednosti: neujednačeni razvoj neoliberalizma kontekstualno je generisan, a ne naprosto kontingentan (Ibid.).


Neoliberalizacija, prostori, geografija

Unutrašnja kontradiktornost koja stvara dinamiku tenzija u samom kapitalizmu biva samo privremeno prevaziđena novim geografskim ekspanzijama, osvajanjima prostora i teritorija kojima se nameće tržišna logika kapitalizma. Na taj način prostor se pretvara u društveno proizveden i klasni fenomen po pravilima igre onih koji sa njim politički i ekonomski raspolažu – sa pozicija moći. Tako su i u Strasoldovoj klasifikaciji prostora, organizacioni i politički prostori uvek preoblikovani sa namerom; oni su „proizvedeni“ i strukturirani od strane određenih aktera u skladu sa njihovim ciljevima (Strassoldo, 1990: 31). Ovi prostori su prostori moći jer odražavaju prostornu korelaciju moći. Tu dimenziju javnih prostora i uopšte, urbanog, posebno su isticali marksistički i neomarksistički teoretičari. Zajednički imenitelj tih analiza bilo je posmatranje prostora kao društvenog oblika, sredstva, političkog i ideološkog instrumenta koji nastaje iz društvenih odnosa, to jest iz društvene podele rada (Lefevr, 1980: 572). Arhitektonski i urbanistički prostor, kako je pisao Lefevr, ima dvostruki karakter: izmrvljenost i razglobljenost – pod „fiktivnom koherentnošću“, a takođe, to je i prostor razasutih normi (i moći) (Ibid.: 579).

Ove i slične prostorne metafore mogu da posluže kao dobar primer za neoliberalizaciju prostora, kao i za novu geografiju obnove klasne moći. Majkl Kit i Stiv Pajl (Keith and Pile, 2005) pišu o sve češćoj „upotrebi geografije“ da bi se postavilo čvrsto tlo pod nogama sve nesigurnije sfere sociokulturnih teorija. S obzirom da jedan deo najvažnijih pojmova sociologije gubi svoje reference, javlja se neka vrsta žudnje za povratkom sigurnosti pomoću „esteticiziranog vokabulara“ gde se nejasni pojmovi legitimišu i na taj način „mapira nesigurnost“, traži „zajedničko stanovište“ (Nojman, 2009: 51; Virilio 2011). No, pored označavanja konkretne teritorije, „geografija“ nas upućuje i na modernu nauku čije je poreklo političko. Moderna geografija nastala je kao pomoćna disciplina za vojne pohode. O tome i dalje svedoči stručni jezik geografije. Na primer, geografski pojam „region“ potiče od latinskog glagola regere, što znači vladati, komandovati. Prvobitni regioni su dakle, bili ono što bi se danas moglo nazvati teatar rata (Nojman, 2009: 51–52). Dakle, određene prostorne metafore mogu u podjednakoj meri da budu i geografske i strateške, „što je sasvim prirodno jer se geografija razvila u vojnoj senci“. To nam omogućava da posmatramo „protoke pojmova“ između geografskih i strateških diskursa (Ibid.: 137). Šta su onda oni pojmovi koje koristimo kao pozajmljene, kao da im je geografija podarila granice: teritorija, polje, premeštanje, oblast, tlo, arhipelag, geopolitika, regija, horizont. Polje je ekonomsko-pravni pojam; premeštanje vojni (premešta se armija, trupe se premeštaju, narod); oblast je pravno-politički pojam; tlo je istorijsko-geološki (i ideološko-politički) pojam; region je poreski, administrativni, vojni pojam (regimentacija je vojna raspodela trupa, snaga, a politički – regimentacija je uspostavljanje apsolutističke dominacije, provincija je osvojena teritorija [vincere – pobediti]; horizont je slikarski, ali i strateški pojam (Foucault, 1980: 68).

Fuko (Foucault, 2008) koji se u velikoj meri služio prostornim metaforama u okviru svoje analize moći i prostora smatrao je da slikoviti govor oslobođenog


prostora predstavlja idealno sredstvo za analizu različitih dejstava sila društvene determinacije. Različita istraživanja i analize prostora povezuju njegove ideje sa problemima pravâ, discipline, znanja, društvene kontrole i moći, itd. Prostorni odnosi u njegovim istraživanjima „drugosti društvenog“ (social otherness) bolje je razumeti ne kao „formalne geometrije“, već kao „supstantivne geografije“ (Philo, 2003: 228). Prema Fukou, prostor je zamenio vreme i postao velika opsesija našeg vremena (Fuko, 2012). Dobra ilustracija toga mogu biti veliki problemi koji su otvoreni u vezi sa javnim prostorima koji sve više postaju predmet neoliberalne privatizacije. Naravno, ti će problemi zahtevati da otvorimo više pitanja nego što možemo dati odgovora. Ko ima moć da odlučuje šta se može odvijati na javnom mestu? Ko može da koristi javni prostor? Da li su javni prostori više državni, društveni ili privatni? Ili su „vlasništvo“ onih koji mogu da ih koriste svakodnevno? Zašto smo disciplinovani na javnim prostorima? Kako se ta disciplina ostvaruje? (Sanders, 2009: 267). Ovakvim i sličnim pitanjima društvene nauke su uvedene u novo razumevanje prostora, naime ono u kojem je on neodvojiv od diskurzivnih režima, tako da u okvirima tih režima „moć, znanje i prostor uzajamno se proizvode“ (Murdoch, 2006: 56).

Džentrifikacija: svakodnevna prisutnost neoliberalne urbanističke prakse

Odnos kapitala prema gradu, prema urbanim prostorima, pokušava da se nametne kao model kreativne destrukcije (Harvey, 2007) – kao jedna „revitalizujuća“ rušilačka praksa koja ima širi društveni interes. Istovremeno, ta vrsta „kreativnosti“ povezuje se sa preduzetničkim sposobnostima, sa fleksibilnošću i nužnošću za promenama. Međutim, iza eufemizama kreativnosti, revitalizacije, obnove, kvaliteta života, džentrifikacije, reurbanizacije, suburbanizacije, nalazi se stara matrica o urbanizmu kao proizvodu ideologije i tržišta u kojoj vlada unutrašnja strukturalna i istorijska kontradiktornost samog kapitalizma. Ona počiva na ideološkom konceptu rušenja prostornih barijera ili na „sažimanju prostora i vremena“ (Harvey, 1990: 260). Istovremeno ta kontradiktornost se manifestuje upravo u povlačenju novih granica koje proizvode nove barijere i nove prostore; u rušenju starog, da bi se proizvelo novo. U tom smislu, kapitalizam ne samo da preoblikuje postojeće, već prethodno društveno-ekonomski i politički proizvedene prostore (kroz urbanističke strategije koje su uvek spoj ideologije i tržišta), već osvaja i nove, do tada društveno neoblikovane prostore, koji nisu sadržali granice, zone, zemljišta, definisana mesta ili hijerarhije: „tržište nekretnina tako posreduje prostorom na isti način na koji finansijska tržišta posreduju vremenom“ (Sheppard, 2006: 125). Iza pokušaja da se ovim pojmovima konstruiše jedan neutralni diskurs ili „zdrav razum“, postoji strategija da se prikrije činjenica na koju su među prvima ukazali Lefevr (Lefebvre, 1991; 2008; 2009) i Harvi (Harvey, 1973; 1990; 2007; 2010; 2012): da prostor ima izrazito ideološku i političku dimenziju, odnosno da je prostor ideološki, politički i tržišni proizvod ispod kojeg stoje društveni odnosi kao proizvodni odnosi i odnosi klasnih moći.


Iako postoji kontradiktoran odnos kapitala i grada, jer on je istovremeno i gradio i rušio grad, istorija kapitalističkog grada više je istorija predatorskih urbanih praksi (Harvey, 2012: 53; Harvi, 2013: 86) koje su klasno fragmentirale nekada relativno jedinstveni entitet koji poznajemo kao istorijski grad. Kapitalizam je u svoj odnos prema gradu uneo jedan radikalni istorijski i strukturalni diskontinuitet prema (istorijskom) urbanom prostoru, tako da će Lefevr reći da je grad „mrtav čak i za one koji ga žarko žele razumeti“ (Lefebvre, 2008: 18), a Harvi da „polagati pravo na grad“ znači, „u suštini, polagati pravo na nešto što više ne postoji“ (Harvi, 2013: 19). Ali taj grubi prekid sa kontinuitetom istorijskog grada takođe ima svoje uzroke i svoju istoriju. On je posledica agresivnog kapitalističkog razvoja koji se odvija preko predatorskih urbanističkih praksi. Grad je postao žrtva neprestane potrebe da se (prostorno) raspolaže prekomerno akumulisanim kapitalom, u ekspanzivnom urbanom rastu, bez obzira na društvene, ekološke ili političke konsekvence (Ibid.: 19).

Danas dominantni tip urbaniteta koji je proizvod kapitalističkih proizvodnih i merkantilnih strategija (Fuko, 2014b: 343; 345) prema prostoru, radikalno je preoblikovao tu bitnu karakteristiku tradicionalnog grada. To je bila njegova istorijski jedinstvena, sedimentirana sposobnost za integraciju i društvenu solidarnost. Kapacitet da poveže različite i suprotstavljene elemente u jednu celinu, bez obzira na to da li se radilo o društvenim, kulturnim, jezičkim, religijskim ili političkim razlikama. Svakako, ne treba imati romantičarske predstave o istorijskom gradu. I on je bio geografija klasnih moći, političkih uticaja, društvenih i ekonomskih razlika, pobuna, revolucija, segregacija, raznovrsnih zoniranja. Međutim, neoliberalne (predatorske) urbanističke prakse koje kroz „kreativnu“ destrukciju komodifikuju sve urbane prostore, radikalizovale su odnos grada i kapitala. Moguće je navesti mnogobrojne primere kreativne destrukcije kapitala prema urbanim prostorima, kao i više njegovih modaliteta, koji se samo na prvi pogled čine različitim (u svojim krajnjim konsekvencama).

No ipak, jedan modalitet tog odnosa može da posluži kao paradigma komodifikacije grada i predatorske neoliberalne urbanističke prakse – to je džentrifikacija. Iako tek od šezdesetih godina dvadesetog veka koristimo ovaj pojam „kreativne“ destrukcije za analizu odnosa kapitala i urbanih prostora, kao i za analizu urbane geografije klasne moći, sam je proces mnogo stariji. Danas ovaj pojam zaseca duboko u istoriju kapitalističkih urbanih praksi, otkrivajući jednu konstantu: da je urbanizacija uvek bila klasni fenomen koji stvara geografiju klasne moći i sukoba, a da je ona posledica prekomerne akumulacije kapitala. Zato ne treba da čudi da je „današnja kriza u tolikoj meri urbana kriza koliko je uvek i bila“ (Harvi, 2013: 86). U tom smislu, radi se o strategiji da se, s jedne strane, višak kapitala, a s druge, rastuća nezaposlenost, umreže kroz urbanizaciju. To umrežavanje je zadobilo oblik jedne intervencionističke strategije plasiranja akumuliranog kapitala i angažovanja rada u stare, „istrošene“, „neprofitabilne“ prostore grada. Ali ta intervencionistička „obnova“ istovremeno je obnova geografije klasne moći u samom urbanom tkivu grada. Postoji li bolji primer džentrifikacije od skorašnje (olimpijske) intervencije u istočnom Londonu? Džentrifikacija Ist Enda za potrebe Olimpijskih igara 2012. godine obećala je obimne privatne investicione projekte u tradicionalno zapuštene i ruinirane delove Londona, kako bi se obezbedio prostor


za plasiranje viška kapitala. Kao i u mnogim drugim primerima i u Ist Endu je džentrifikacija imala predatorsko lice. To je bila primena one iste osmanovske (Haussmann) matrice rekonstrukcije Pariza koja je apsorbovala „ogromne količine kapitala i rada“ (Ibid.: 7). Kao i doba osmanizacije Pariza polovinom devetnaestog veka, tako je i olimpijska rekonstrukcija Ist Enda naišla na isti problem – na strukturalne tenzije između kapitalizma i društva. Svaka investiciona intervencija po modelu džentrifikacije u urbanom prostoru je pronalazila ono što je neoliberalizmu najviše smetalo: geografiju ustaljenih, solidarnih društvenih odnosa klase koja nema ekonomske i političke moći. Iza izgovorenih reči Margaret Tačer (Thatcher) da ne postoji nešto kao što je društvo, zapravo stoji strategija da ono ne bi trebalo da postoji. Nije ona mislila na apstraktno društvo kao teorijski model. Ona je upravo mislila na vrlo konkretne oblike društvenosti, na veoma konkretnu društvenu geografiju radničkih četvrti, kvartove niže srednje klase, etničke prostorne enklave – na sve ono za šta se borila Džejn Džejkobs (2011) (Jane Jacobs). Postoje pojedinci, muškarci i žene, i postoje njihove porodice, dodala je Tačer, ali čije porodice, koji pojedinci?

Džentrifikacija je uvek najneposrednije zasecanje u društvo i odnose klasnih moći – nosioca akumuliranog kapitala koji mora da se investira kroz urbanizaciju (džentrifikaciju ili suburbanizaciju) i onih koji će morati da napuste svoje domove, da presele svoje porodice, ili na nove periferije ili na veoma različita mesta. Bio je to istovremeni napad neoliberalizma i na porodicu i na pojedince. Time se kroz džentrifikaciju sudaraju dve geografije: brza i spora (Paasi, 2001). Jedna od ključnih društvenih posledica džentrifikacije kao predatorske urbanističke prakse jeste stvaranje geografije rasutosti. To je geografija koja rasipa nekada relativno čvrsto integrisane i solidarne zajednice, kao što su one u pred-osmanovskom Parizu, Ist Endu, Park Sloupu, Čelziju, Harlemu, Glazgovu, Aper Vest Sajdu, Harlemu, da bi ih razmestila (kao u igri biopolitike) na veoma različita mesta. Time se, zapravo, rasipa mogućnost otpora neoliberalnim urbanističkim praksama. Još više, time se dovodi u pitanje pravo na grad, koje Harvi definiše kao polaganje prava „na neku vrstu oblikujuće moći nad procesima urbanizacije, nad načinima na koje se naši gradovi grade i obnavljaju, i činiti to na fundamentalan i radikalan način“ (Harvi, 2013: 27). „Džentrifikacija više nije uska i donkihotovska neobičnost stambenog tržišta, već je postala vodeća rezidencijalna oštrica mnogo većeg poduhvata: klasna obnova centralnog urbanog pejzaža“ (Smith, 1996: 37). Konačno, džentrifikacija više nije usko prostorno orijentisana na zapuštene centralne delove grada što je bila posledica naglih procesa suburbanizacije i stvaranja urbane geografije u periodima homogenizacije srednje klase (kao u staroj urbanoj ekologiji i geografiji američkih gradova). Globalni gradovi su odavno izgubili svoja jedinstvena središta. Time je i džentrifikacija proširila svoju primenu: „Džentrifikacija je postala zaštitni znak izrastanja ‘globalnog grada’“ (Ibid.: 37; Sassen, 1991). Radikalizujući kroz džentrifikaciju intervencije u postojećoj urbanoj geografiji, neoliberalizam je istovremeno obnavljao klasnu moć aktuelnih i potencijalnih nosilaca kapitala. Danas je sasvim jasno da je „urbanizacija uvek bila klasni fenomen određenog tipa, jer se viškovi izdvajaju iz nekog određenog mesta i


od nekog, dok se kontrola nad upotrebom viškova obično nalazi u rukama manjine“ (Harvi, 2012: 27). Od mnoštva različitih simptoma neoliberalizovane stvarnosti „džentrifikacija je bila simptom šire klasne geografije gradova koji se kontinuirano umnožava i obnavlja na različite načine, uključujući modele i ritmove investicije kapitala u stanovanje“ (Smith, 1996: 39).

Dugoročna posledica obnove klasne moći je raskid klasnog kompromisa između rada i kapitala koji je bio garancija zajedničkih interesa i smanjenja klasnih sukoba. Bio je to kraj kejnzijanskog grada (Smith, 2002: 432). Obnova klasne moći koja ima svoju jasnu urbanu geografiju nije nikakvo naknadno rešenje: „Neoliberalizacija je od samog početka projekat za obnovu klasne moći“ (Harvi, 2012: 32). Neoliberalna urbanistička praksa je proizvela revanšistički grad (Smith, 2002). Globalizujući taj urbanistički model, neoliberalizam je globalizovao obnovu klasne moći globalne elite, ali je time globalizovao i klasne sukobe. Poprišta tih sukoba postali su trgovi onih istih gradova koji su postali revanšistički prema onima koje treba raseliti, čiju klasnu geografiju treba učiniti „rasutom“. Ali, Harvi će skrenuti pažnju da je „istorija klasne borbe koja se odigravala u gradovima zapanjujuća“ (2013: 163) i da su društveni odnosi u gradu mnogo složeniji i snažniji od predatorskih urbanih praksi. Stalne tenzije između praksi kojima se obezbeđuje akumulacija kapitala i praksi otpora, zapravo više deluju u pravcu ponovnog „zadobijanja grada kao mesta za antikapitalističku borbu“ (Ibid.: 163). Uprkos strategijama revanšističkog grada da potencijale klasne borbe oslabi džentrifikacijskim dislokacijama, očigledno je da gradski prostor i dalje „funkcioniše kao važno mesto političke akcije i pobune“ (Ibid.: 166), te da je grad postao prostor proizvodnje identitetâ otpora.

Zaključak:Erozija stare subjektivnosti i

normalizacija saglasnosti

Efekti neoliberalne ekonomske politike i prakse sve više su izraženi u razaranju društvene solidarnosti i društvene integracije, što se najdirektnije odražava na duboke promene u društvenoj strukturi. S jedne strane, taj učinak se jasno može videti u gubitku subjektiviteta kolektivnih makroaktera kao što su društvene klase i slojevi, sindikalni i širi društveni pokreti.

Upravo je razaranje starih oblika klasnih subjektiviteta (na koje je zapravo mislila Tačer) bio jedan od prvih zadataka neoliberalizma: „demontiranje demokratskih država blagostanja, za koje se smatralo da povećavaju strukturnu snagu radničke klase, te su stoga nespojive s dugoročnim ciljevima kapitalizma“ (Miller, 2010: 51). Kada je neoliberalnim zahtevima za individualnim postignućima na tržištu subjektivitet otrgnut od koncepta solidarnosti (od društva), on je ostao ogoljen u svojoj individualnosti i kvazisubjektivnosti. On više nije artikulisan ka univerzalnim interesima društva, već ka jednom novom obliku univerzalnosti – univerzalnosti individualnosti i usmeren ka onom obliku (univerzalnosti) partikularnosti na kojem počiva ideja slobodnog tržišta


i takmičenja. Naime „izričito opredeljenje za vladavinu tržišta (ili kvazitržišta) menja državne strategije, modalitete upravljanja i političke subjektivitete“ (MacLeavy, 2010: 134). Može se pretpostaviti da se u ovom slučaju radi o jednom mnogo dubljem tipu tranzicije. To nije samo tranzicija od jednog ka drugom tipu ekonomije i ekonomskih odnosa. To je istovremeno tranzicija od disciplinarnog društva ka novom društvu kontrole (Delez, 2010). Naime, „disciplinarna logika je prvobitno funkcionisala u okviru institucija civilnog društva, kako bi proizvela subjekte. Te institucije – nuklearna porodična zajednica, škola, susedstvo – sada su u krizi“ (Dean, 2009: 65). Sada već istrošeni oblici subjektiviteta građanskog društva, privatni subjektivitet koji javno rezonuje, kao kod Habermasa (2012), „građanin-subjekat autonomne političke sfere, disciplinovani subjekt civilnog društva više se ne može reći da postoji“ (Dean, 2009: 65). Tako se, kroz hegemoniju neoliberalističkog diskursa o samoregulativnosti slobodnog tržišta na ekonomskom planu, jedna eksperimentalna ideja, začeta na periferiji (od Čilea do Kine iz razdoblja Deng Sjaopinga ili Iran Mosadekovog perioda) preselila u centar/centre, a onda ponovo, ojačana globalizacijom, naukom, ubeđivačkom retorikom, novom ekonomskom politikom i tehnologijom, proširila do krajnjih tačaka periferije, ne ostavljajući prostora za alternativu njenom imperijalizmu univerzalnog. Pri tome, hegemonistička strategija neoliberalizma je monopolizovala jedan tip subjektivnosti, jedan tip racionalnosti i jedan tip modernosti kao univerzalni princip . Ali isto tako se može govoriti i o specijalizaciji samog Gramšijevog koncepta hegemonije (Gramsci, 2000; Brenner and Theodore, 2002: 12). Tako se ona ustalila kao jedna samorazumljiva, samoopravdavajuća, samoregulativna paradigma globalne svakodnevice. Upravo stoga, društvena regulativnost – ili društvo sâmo – više nije potrebno, pored jednog novog tipa samoregulativnosti (tržišta) koje se nameće društvu kao staroj paradigmi. Odličan primer koji svedoči o diskurzivnom „isključivanju“ društvenih aktera ukidanjem njihovog društvenog identiteta, a time i političke subjektivnosti navodi Harvi, citirajući Lijevo delo Made in China koji kaže da radnici, bilo da je reč o onima koji rade u državnoj službi ili o onima doseljenim iz drugih područja, odbacuju „klasu kao diskurzivan okvir za konstituisanje svog kolektivnog iskustva“ (Harvi, 2012: 192). Time oni ne vide sebe „ni kao ugovorni, pravni i apstraktni radni subjekt, kao što se uobičajeno pretpostavlja u teorijama kapitalističke modernosti, koji nose individualna zakonska prava“ (Ibid.: 192). Ukoliko dakle, diskurzivni „okviri“, koji se najvećim delom stvaraju u okvirima javne sfere društva, ne dozvoljavaju ili sprečavaju artikulaciju određenih identiteta („radnici“, „antiglobalisti“, „nacionalisti“, „feministkinje“, itd.) i sa njima povezanih društvenih praksi, oni istovremeno predstavljaju branu za određene vrste društvenih praksi i angažmana, odnosno branu njihovoj društvenoj vidljivosti, prepoznatljivosti, a time i značaju.

Postojanje subjektiviteta ličnih odgovornosti još uvek ne znači postojanje i autonomnog subjektiviteta otpora (otpora političkom društvu i otpora tržišnoj monopolizaciji društva). Jer tek je reč o „pomeranjima“, o potencijalnom stvaranju novog tipa urbanog subjektiviteta koji može da pruži otpor: „Moguće je da borbe koje se sada vode, a potom te lokalne, regionalne, diskontinuirane teorije koje se upravo grade u tim borbama i apsolutno su njihov deo, moguće


je da su te borbe prvi korak u otkrivanju načina na koji se sprovodi moć“ (Fuko, 2010: 100). Autonomni subjektivitet otpora je tek mogućnost koja se artikuliše. To je subjektivitet koji bi bio „rođen u tim borbama“, ali i subjektivitet koji bi postigao refleksivnost o tome da hegemonistički diskurs koji ne nudi alternative može biti prevaziđen upravo diskursom alternative.

Prvi neoliberalni eksperimenti pojavili su se u veoma različitim političkim, kulturnim, društvenim i ekonomskim kontekstima – u različitim geografijama. Bez obzira da li se radilo o čileanskom eksperimentu nasilnog uvođenja jednog modela neoliberalizma početkom sedamdesetih godina u Južnoj Americi ili njegovoj reformskoj i parcijalnoj implementaciji u okvirima kineskog dualističkog sistema Deng Sjaopinga ili o radikalnom tačerijanskom zaokretu početkom osamdesetih u Velikoj Britaniji, Reganovom (Ronald Reagan) zaokretu u SAD ili pak Volkerovoj2 (Paul Volcker) doktrini radikalnih zaokreta u američkoj monetarnoj politici kroz novo upravljanje federalnim rezervama, jedno je očigledno: neoliberalizam je krenuo od rastakanja tradicionalne države i njenih intervencionističkih uloga ka preoblikovanju društva, odnosno razaranju klasičnih oblika društvenosti, integracije i solidarnosti. Neoliberalizam je od samih početaka bio urbano pitanje i pitanje obnove klasne moći preko dominantne i globalizujuće urbanističke strategije džentrifikacije.

Urbana svakodnevica je neoliberalizovana svakodnevica – ne više grada kao mesta trgovine i razmene, već trgovine samim gradom i njegovim prostorima. Iza krize današnjih neoliberalizovanih gradova čiji se intenzivni rast i razvoj maskirao teorijama modernizacije, postmodernizacije i globalizacije; starim liberalističkim obećanjima o slobodi – stajale su neoliberalističke zamke poistovećivanja slobode sa slobodnim tržištem; duboki problemi nejednakog geografskog i društvenog razvoja – globalnog, ali i regionalnog i urbanog. Bilo je to lažno obećanje neoliberalnih promotera da će tržišni svet biti slobodniji, bezbedniji i bogatiji. Ista matrica po kojoj je izvršena najradikalnija urbanizacija Pariza (koja još uvek traje), kada je Napoleon III na mesto glavnog urbaniste postavio barona Osmana danas je globalizovana kao ekspanzivna urbana „obnova“ u Kini, južnoameričkim, azijskim, afričkim i evropskim gradovima.

Džentrifikacija se nalazi između nekonzistentnosti neoliberalne teorije i varijabilnosti neoliberalnih praksi u svakodnevnom životu globalne urbane populacije. Ovaj proces može da posluži kao šira paradigma za razumevanje neoliberalnog kapitalizma. Kumulativni efekti višedecenijskih deregulacija, varijabilne primene teorijskih koncepata klasičnog liberalizma i njihove radikalizacije u neoliberalnim ekonomsko-političkim praksama – restrikcije budžetskih davanja, neoliberalizacija državnog aparata, privatizacija javnih prostora, komodifikacija – stvorili su ne samo geografiju obnovljene klasne moći već i geografiju budućih globalnih klasnih sukoba – čije će poprište biti grad. Slom kejnzijanske ekonomske paradigme za sobom je povukao i slom kejnzijanskog grada i kejnzijanske ekonomije prostora. U tom smislu, neoliberalna ekonomska politika je ne samo revanšistička prema „istrošenom“ kejnzijanskom modelu – ona ga je stvorila, po uzoru na model tržišnog takmičenja, revanšistički grad, revanšistički urbanizam.

2 Volker je preuzeo upravljanje Federalnim rezervama Sjedinjenih Država 1979. godine.


Međutim, i teorijske i empirijske analize neoliberalne stvarnosti, kao i studije slučaja „zdravorazumskog“ neoliberalizma i njegovih urbanih strategija u pojedinačnim urbanim područjima upućuju na to da se iza različitih modaliteta primene neoliberalnih strategija krije jedan opšti tip disciplinujućih i normalizujućih praksi upravljanja. Naime, to su ne samo prakse, već i svi oni diskursi i znanja/moći koji su učestvovali u kontituisanju modernog subjektiviteta. U tom smislu, empirijski varijabilna sveprisutnost urbanizovanog neoliberalizma neće moći ubuduće da se ograniči samo na klasične ekonomske, sociološke ili politikološke analize, već i na diskurzivne analize i na analize moći/znanja koje proizvode neoliberalni subjektivitet. Naime, obnova klasne moći ima svoje spacijalizovane dimenzije i svoju, za sada, stratešku urbanističko-ekonomsku praksu: džentrifikaciju. Naime, neoliberalizam ne bi mogao da postoji ili dugo da se održi jedino kao forma spoljašnje prinudnosti. On postoji i kao internalizovani disciplinujući i normalizujući model koji time obezbeđuje sopstveni „zdrav razum“, odnosno sopstvenu reprodukciju na nivou neoliberalizovane „zdravorazumske“ svakodnevice u kojoj učestvuje neoliberalizovani subjektivitet i identitet.

Normalizacija prvobitne neoliberalne prinudnosti preselila se u unutrašnjost svakodnevice i unutrašnjost subjekta koji sebe i svoje akcije sada evaluira u kategorijama sopstvenog tržišnog uspeha i pozicioniranja. Kao i u slučaju klasične Bentamovske urbanističke panoptičke paradigme osamnaestog veka koja je bila lokalizovana na prostore zatvora, bolnice, škole i fabrike (Bentam, 2014; Fuko, 2014a; Marinković i Ristić, 2014; Foucault, 1980; 1995), njena generalizacija u neoliberalnoj urbanoj svakodnevici je postala pitanje unutrašnjeg, internalizovanog nadzora, a ne samo pitanje spoljašnjosti. U tom smislu analiza normalizujućih efekata neoliberalnih praksi „zahteva od nas da se pomerimo od Gramšija ka Fukou, i od neomarksizma ka poststrukturalizmu“ (Larner, 2000: 12). Zapravo, ono što bi se moglo nazvati fukoovskim obratom od spoljašnjosti ka unutrašnjosti ili od brige ka drugima ka brizi o sebi (Foucault, 1986), u neoliberalnoj svakodnevici postaje pitanje brige za jedan tip instrumentalne racionalnosti i upravljanja sobom (i drugima) koji održava predstavu o sebi kao o tržišnom akteru. Na taj način se političko-ekonomski koncept individualizma i hermeneutika neoliberalnog subjekta prožimaju u urbanoj svakodnevici neoliberalizma.

Literatura

Anderson, Perry. 2000. Editorial Renewals. New Left Review 1:1–20.Balibar, Etjen. 2008. Šta je granica? Treći program Radio Beograda 137/138 (1/2):

98–106.Bentam, Džeremi. 2014. Panoptikon. Novi Sad: Mediterran Publishing.Berkhout, Susara, J. 2005. The Decentralisation Debate: Thinking about

Power. International Review of Education Internationale Zeitschrift für Erziehungswissenschaft, 51 (4): 313–327.

Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad. 2010. A World Turned Right Way Up. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 1–21. London and New York: Zed Books.


Birch, Kean and Tickell, Adam. 2010. Making Neoliberal Order in the United States. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 42–59. London and New York: Zed Books.

Brenner, Neil and Theodore, Nik. 2002. Preface: From the „New Localism“ to the Spaces of Neoliberalism. in: Spaces of Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). v-xi. Malden and Oxford: Blackwell.

Brenner, Neil, Jamie Peck i Nick Theodore. 2014. Zagrobni životi neoliberalizma: „Smrt“ neoliberalizma? Pravo na grad. Internet izvor: http://pravonagrad.org/zagrobni-zivoti-neoliberalizma/, preuzeto 08.02.2014.

Brown, Wendy. 2005. Neoliberalism and the End of Liberal Democracy. in: Endgework: Critical Essays on Knowledge and Politics. 37–59. Princeton and Oxford: princeton University Press.

Brown, Wendy. 2006. American Nightmare: Neoliberalism, Neoconservatism, and De-Democratization. Political Theory, 34(6): 690–714.

Castells, Manuel. 1977. Urban Question. London: Edward Arnold.Castells, Manuel. 2000. Space of Flows. in: The Rise of the Network Society, 407–

459. Oxford: Blackwell.Chatterton, Paul. 2010. Do It Yourself: a Politics for Changing Our World. in:

Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 188–205. London and New York: Zed Books.

Dean, Jodi. 2009. Democracy and Other Neoliberal Fantasies. Durham and London: Durham University Press.

Dean, Mitchell. 2002. Liberal Government and Authoritarianism. Economy and Society, 31(1): 37–61

Delez, Žil. 2010. Pregovori 1972–1990. Loznica: Karpos.Dumenil, Gerard, and Levy, Dominique. 2004. Capital Resurgent Roots of the

Neoliberal Revolution. London, Cambridge: Harvard University Press.Dumenil, Gerard, and Levy, Dominique. 2005. The Neoliberal (Counter-)

Revolution. in: Saad-Filho, Alfredo and Johnston Deborah (ed.). Neoliberalism: A Critical Reader, 9–19. London: Pluto Press.

Durkheim, Émile et Mauss, Marcel. 1903. De quelques formes primitives de classification. Année sociologique, 4:1–72.

Džejkobs, Džejn. 2011. Smrt i život velikih američkih gradova. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Foucault, Michel. 1980. Questions on Geography. in: Gordon, Colin (ed.). Power/Knowledge Selected Interviews and Other Writings 1972–1977 Michel Foucault, 63–77. New York: Pantheon Books.

Foucault, Michel. 1980. The Eye of Power. in: Gordon, Colin (ed.). Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972–1977 Michel Foucault, 146–166. New York: Pantheon Books.


Foucault, Michel. 1986. The Care of the Self. New York: Pantheon Books.Foucault, Michel. 1991. Governmentality. in: Burchell, Graham, Godron, Colin

and Miller, Peter. The Foucault Effect: Studies in Governmentality, 87–104. Chicago: The University of Chicago Press.

Foucault, Michel. 1995. Discipline and Punish: The Birth of the Prison. New York: Vintage Books.

Foucault, Michel. 2008. Of Other Spaces, in: Dehaene, Michiel and De Cauter, Lieven (ed.). Heterotopia and the City: Public Spaces in a Postcivil Society, 13–30. Oxon, New York: Routledge.

Fuko, Mišel. 2005. Rađanje biopolitike. Novi Sad: Svetovi.Fuko, Mišel. 2010. Intelektualci i moć. u: Mladen Kozomara (Prir). Spisi i

razgovori, 89–102. Beograd: Fedon.Fuko, Mišel. 2012. Pitanja Mišelu Fukou o geografiji. u: Moć/znanje: Odabrani

spisi 1972–1977, 69–83. Novi Sad: Mediterran Publishing.Fuko, Mišel. 2014a. Oko moći. u: Bentam, Džeremi. Panoptikon. Novi Sad:

Mediterran Publishing. 9–28.Fuko, Mišel. 2014b. Bezbednost, teritorija, stanovništvo. Novi Sad: Mediterran

Publishing.Gill, Stephen. 1995. Globalisation, Market Civilisation, and Disciplinary

Neoliberalism. Millennium – Journal of International Studies, 24: 399–423.Gramsci, Antonio. 1992. Selections from the Prison Notebooks. International

Publishers: New York.Gramsci, Antonio. 2000. Hegemony, Relations of Force, Historical Bloc. in:

Forgacsthe, David (ed.). Gramsci Reader, 189–221. New York: New York University Press.

Habermas, Jirgen. 2012. Javno mnjenje. Novi Sad: Mediterran Publishing.Hall, Stuart, and O’Shea, Alan. 2013. Common-sense Neoliberalism. Soundings,

55:9–25.Hall, Stuart, Massey, Doreen and Rustin, Michael. 2013. After Neoliberalism:

Analysing the Present. Soundings, 53: 8–22.Harvey, David. 1973. Social Justice and the City. Oxford: Basil Blackwell.Harvey, David. 1990. The Condition of Postmodernity. Cambridge and Oxford:

Blackwell.Harvey, David. 2005a. Space as a Key Word. U: Spaces of Neoliberalization:

Towards a Theory of Unevan Geographical Development. Hettner-Lecture 2004. Heidelberg: Franz Steiner Verlag. 93–115.

Harvey, David. 2005b. A Brief History of Neoliberalism. Oxford and New York. Oxford University Press.

Harvey, David. 2007. Neoliberalism as Creative Destruction. Annals of the American Academy of Political and Social Science, 610 (NAFTA), 22–44.

Harvey, David. 2010. The Enigma of Capital. Oxford and New York: Oxford University Press.


Harvey, David. 2012. Rebel Cities: From the Right to the City to the Urban Revolution. London: Verso.

Harvi, Dejvid. 2012. Kratka istorija neoliberalizma. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Harvi, Dejvid. 2013. Pobunjeni gradovi: od Prava na grad do Urbane revolucije. Novi Sad: mediterran Publishing.

Hinojosa, Leonith and Bebbington, Anthony. 2010. Transnational Companies and Transnational Civil Society. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 222–238. London and New York: Zed Books.

Jessop, Bob. 2010. From Hegemony to Crisis? The Continuing Ecological Dominance of Neoliberalism. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 171–187. London and New York: Zed Books.

Keil, Roger. 2002. „Common-Sense“ Neoliberalism: Progressive Conservative Urbanism in Toronto, Canada. in: Spaces of Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). 230–253. Malden and Oxford: Blackwell.

Keith, Michael and Pile, Steve. 2005. Introduction Part 1: The Politics of Place. in: Keith, Michael and Pile, Steve (ed.). Place and The Politics of Identity. 1–22. London and New York: Routledge.

Larner, Wendy. 2000. Neo-liberalism: Policy, Ideology, Governmentality. Studies in Political Economy, 63: 5–25.

Lefebvre, Henri. 1991. The Production of Space. Oxford: Blackwell.Lefebvre, Henri. 2008. Pravo na grad. in: Operacija grad: Priručnik za život u

neoliberalnoj stvarnosti. Zagreb: Centar za nezavisnu kulturu i mlade.Lefebvre, Henri. 2009. Reflection on the Politics of Space. in: Neil Brenner and

Stuart Elden (edit.). State, Space, World: Selected Essays by Henri Lefebvre, 167–185. Minneapolis, London: University of Minnesota Press.

Lefevr, Anri. 1974. Urbana revolucija. Beograd: Nolit.Lefevr, Anri. 1980. Teorija prostora. Treći program Radio Beograda, 2(45): 513–651.Macleavy, Julie. 2010. Remaking the Welfare State: from Safety Net to

Trampoline. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 133–150. London and New York: Zed Books.

Marinković, Dušan i Ristić, Dušan. 2014. Geoepistemologija pogleda. u: Bentam, Džeremi. Panoptikon. 115–156. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Marx, Karl and Engels, Friedrich. 2008. Manifest Komunističke partije. Ekonomija/Economics, 15(3): 565–596.

May, Jon, and Thrift, Nigel. (ed.). 2001. Timespace: Geographies of Temporality. London: Routledge.

Miller, David. 2010. How Neoliberalism Got Where It Is: Elite Planning, Corporate Lobbying and the Release of the Free Market. in: Birch, Kean and


Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 23–41. London and New York: Zed Books.

Murdoch, Jonathan. 2006. Post-structuralist Geography. London: Sage.Nojman, Iver Brinild. 2009. Značenje, materijalnost, moć: Uvod u analizu

diskursa. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, Alexandria Press.Paasi, Anssi. 2001. Europe as a Social Process and Discourse: Considerations of

Place, Boundaries and Identity. European Urban and Regional Studies, 8 (1): 7–28.Peck, Jamie and Tickell, Adam. 2002. Neoliberalizing Space. in: Spaces of

Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). 33–57. Malden and Oxford: Blackwell.

Philo, Chris. 2003. Foucault’s Geography, in: Crang, Mike and Thrift, Nigel. (ed.). Thinking Space, 205–239. London and New York: Routledge.

Routledge, Paul. 2010. Dreaming the Real: a Politics of Ethical Spectacles. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 206–221. London and New York: Zed Books.

Saad-Filho, Alfredo and Johnston, Deborah. 2005. Introduction: in: Saad-Filho, Alfredo and Johnston Deborah (ed.). Neoliberalism: A Critical Reader, 1–6. London: Pluto Press.

Sanders, Rickie. 2009. The Public Space of Urban Communities, in: Public Space and the Ideology of Place in American Culture, edited by Orvell Miles and Jeffrey L. Meikle, pp. 263–290. Amsterdam/New York: Rodopi B.V.

Sassen, Saskia. 1991 [2002]. The Global City: New York, London, Tokyo. Princeton: Princeton University Press.

Sheppard, Eric. 2006. David Harvey and Dialectical Space-time. in: Castree, Noel and Gregory, Derek (ed.). David Harvey: A Critical Reader,121–141. Oxford: Blackwell.

Smith, Neil. 1996. Is Gentrification a Dirty Word? in: Smith, Neil. The New Urban Frontier: Gentrification and the Revanchist City. London and New York: Routledge.

Smith, Neil. 2002. New Globalism, New Urbanism: Gentrification as Global Urban Strategy. Antipode, 34(3): 427–450.

Strassoldo, Raimondo. 1990. The Social Construction and Sociological Analysis of Space, in: The Social Nature of Space, Hamm, B. and Jalowiecki, B. (ed.). 19–49. Warszawa: Polish Academy of Sciences, Committee for Space Economy and Regional Planning.

Virilio, Pol. 2011. Kritični prostor. Čačak-Beograd: Gradac.Wallerstein, Immanuel. 1991. The Invention of TimeSpace Realities: Towards an

Understanding of our Historical Systems. Geography, 73 (4): 5–22.Wallerstein, Immanuel. 1998. The Time of Space and the Space of Time: the

Future of Social Science. Political Geography, 17 (1): 71–82.

Documents

KONSTRUKCIJA SAGLASNOSTI: SVAKODNEVICA I PROSTORNE ... fileje neoliberalizam kroz strategije i prakse radikalizovao teorijske pretpostavke klasičnog liberalizma koje se danas reprodukuju