UDC 821.163.42-14.09 Dri M. 821.163.41-95

KOMPOZICIJA PESME Analiza 11. i 16. pesme kanconijera Marina Dria Bojan orevi

SAETAK: U radu se ukazuje na naela kompozicionog organizovawa na primeru dveju pesama dubrovakog renesansnog pesnika i dramskog pisca Marina Dria. KQUNE REI: petrarkizam, qubavna poezija, temporalnost, kompozicija, oblik pesme

1. O poeziji Marina Dria pisalo se malo, uzgredno i uglavnom nekritiki i ona se najee sagledavala tek kao neveta proba pera za ozbiqniji kwievni rad.1 Tano je da je Dri kao pesnik, dakle u svojim mlaim danima, iao utabanim stazama, varirao uobiajene petrarkistike teme i motive, to je vodilo uglavnom klietiranom izrazu. Stoga i Drieva poezija, kao i poezija italijanskih renesansnih pesnika, ali i wegovih slavnih dubrovakih prethodnika ika Menetia i Xora Dria, te wegovog savremenika Nikole Naqekovia, ima iste slike, izraze, motive, pa i stihove. I Drieva mladost cvili i na javi i u snu", i wega je dragin pogled quveni izranil"; i za wega je voqena ena kruna i s od svih vil". I on ili ho ili ne" u ogwu stoji i poziva dragu da ili taj ogaw ugasi ili mu smrt zada. Najzad, i Marin Dri, kao i wegovi prethodnici i uzori, ukazuje na naruavawe renesansnog principa kalokagatije, to jest na iwenicu da se lepota drage ne slae sa wenom nemilou. Ipak, u relativno malom broju svojih pesama koje je Dri smatrao dovoqno dobrim da budu sauvane i tampane, postoje stihovi u kojima je ovaj pesnik tragao za nekim specifinim reewima koja te stihove bar za trenutak odvajaju od uobiajenog kliea. To se moe videti najboqe na planu kompozicije, koja kod Dria ponekad nije tipino pe1 Drieva poezija ima vanost prije svega kao stilska vjeba." F. ale, Uvod; u: Marin Dri, Djela, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb 1987, 60.

30 trarkistika, linearna, sa jasnom tezom na poetku i potvrdom ili opovrgavawem te teze u daqem toku pesme. Ovo povremeno tragawe za sloenijom strukturom pesme Dri duguje novim tendencijama u renesansnom pesnitvu koje obino, a ponekad i olako, podvodimo pod pojam manirizma. I u tim pesmama i daqe preovladava oponaawe uzora, ali primeujemo pokuaje da se izgradi sloeniji kompozicioni sklop pesme. 2. U prvoj pesmi koja je predmet analize jedanaestoj pesmi Drievog kanconijera sloeniji kompozicioni sklop ostvaruje se trolanom kompozicijom same pesme.2Uzdae tuni moj, pokli se spravi sad da svijetu nepokoj navjesti, i gork jad kroza ki ta vene mladosti moje cvit, poalit a mene nitko bi na saj svit, pri' sprva k onojzi najlipoj od vila, u licu kojojzi quvena 'e sva sila, srce ka pogledom rani mi, ter ja tim stvaram se sad ledom, sad ogwem gorutim. Reci joj: Gospoje, gospoje od svih vil, priklon' ui tvoje da uje grozni cvil, da uje tuan glas ki zove dan i no usiona da tvoja vlas da tunu d pomo, Najvjern'ji oda sve gizdave mladosti mre rawen, jaoh, od tve anelske liposti! Srdace omehaj, dragoga pomili, ne ini smrtni vaj da ga ve ta cvili. Tvojom ga qubavi obesel', gospoje, neka te vik slavi, neka te vik poje." Ako bi obraz tja za ne ut odnila tuan glas, jak zmija da je vik nemila, uzdae tuni moj, k meni se ne vrni, ma hrli stupaj tvoj kamo ho' obrni. eqahno pripjevaj, kad godi bude prit, quveni pla i vaj koji me ini mrit.

Ovu Drievu pesmu odlikuje trolana kompozicija. Prvi deo ima osam stihova i, sem to se apostrofira uzdah kao qubavni glasnik, u2 Mora se istai da u ovakvoj organizaciji pesme Dri nije bio ni prvi, ni najdosledniji pesnik. Ovakvoj kompoziciji u svojim pesmama pribegavao je i Nikola Naqekovi, ak vrlo esto. On je, najee, organizovao pesmu u tri celine koje, svaka u sebi, sadre opet tri mikrosekvence, i daqe i u motivima i u stilskim figurama dosledno potujui trolani sklop. inio je to u nekolikim pesmama svoga kanconijera, a izrazit primer za ovakvu kompoziciju predstavqa Naqekovieva prva poslanica Petru Hektoroviu. Detaqnu analizu ovoga postupka u Naqekovievom pevawu videti u: B. orevi, Nikola Naljekovi dubrovaki pesnik XVI veka, Institut za knjievnost i umetnost / Filozofski fakultet u Niu, Beograd 2005, 135139.

31 wima se peva o dragoj, o wenoj lepoti (najlipoj od vila, u licu kojojzi quvena 'e sva sila") i uticaju te nadzemaqske lepote na pesnika (stvaram se sad ledom, sad ogwem gorutim"). Drugi deo pesme, od deset stihova, ini obraawe uzdaha dragoj, sa uobiajenim konvencionalnim imenovawem (gospoje od svih vil") i molbom za usliewe qubavne udwe, izreenom u treem licu (srdace omehaj, dragoga pomili"; tvojom ga qubavi obesel', gospoje"). Trei, zavrni deo pesme (est stihova) predstavqa pesnikova sumwa u povoqan odgovor (jer je draga jak zmija nemila") i molba uzdahu da sad ide u svet i raznosi glas o pesnikovoj smrti zbog neuzvraene qubavi. Osnovna tema pesme nemilost drage i neuzvraena qubav opte je mesto petrarkistike poezije. Nita mawe to nisu ni motivi. Sam motiv qubavnog glasnika nije nov, i to kod petrarkistikog pesnika moe biti ptica, cvet, srce, ili, u trenucima tuge i strepwe kako je i u ovoj Drievoj pesmi uzdah. Takoe, i motiv neusliene qubavi i nemilosrdne drage stari je petrarkistiki motiv, naroito prisutan u bembistikoj struji, kojoj je pripadao i Driev stric, Xore Dri. Zato je i osnovno oseawe u ovoj pesmi prebaeno sa drage na samoga pesnika wegov jad, tugu i bol. To proistie iz ambivalentne prirode voqene ene. Ona je bella e cruda", kako to veli Pjetro Bembo.3 Tako je i Drieva draga istovremeno najlepa od vila" i zmija nemila", to je naruavawe principa kalokagatije i, kao takvo, predstavqa vrhunski greh ne samo prema pesniku nego i prema qubavi samoj! Uostalom, i samo poreewe ene sa zmijom nije novo. Zasnovano na biblijskoj matrici, ono je postalo petrarkistiki klie, koji, recimo, esto nalazimo kod Policijana, ija je draga pi crudele ch' un serpente".4 I ambivalentna slika pesnika koji je as led a as ogaw poznata je jo od Petrarke. Kao logina posledica ukazuje se smrt kao beg od nemilosrdne qubavi i krivica koju pesnik svaquje na voqenu enu, to je takoe opte mesto. I Jakopo Sanazaro peva da dragine mile ruke" donose smrt,5 a wu slute i Policijano u svojim Rispetti continuati (III, 78)6 i Bembo,7 dok se u dubrovakoj lirici ovaj motiv ustalio jo sa Menetiem.8 Dakle, po ovim elementima Drieva jedanaesta pesma ne bi bila znaajna. Ipak, wu odlikuje svedenost izraza i, to je najvanije, formalna uoblienost. Trolana kompozicija deli pesmu na tri priblino jednaka dela (8 + 10 + 6), s tim to pesnikov glas iz prvog i treeg dela uokviruje glas uzdaha (ali opet kao transpozicije samoga penika) u drugom delu. Da je Driu, meutim, izuzetno stalo do kompozicione doslednosti i formalne ujednaenosti govori i iwenica da uPrema: P. Bembo, Opere II, Milano 1808, 29. Prema: Poesia italiana: il Quatrocento, Garzanti, Milano 1978, 137. 5 Prema: Selection from the Italian Poets, Blackie and Son, London/Glasgow/Bombay 1917, 152. 6 Poesia italiana: il Quatrocento, 140. 7 P. Bembo, Opere II, 83. 8 Videti npr. 4, 17, 31, 72. i 138. pesmu u izdawu: Pjesme ika Menetia i Dore Dria i ostale pjesme Ranjinina zbornika (priredio M. Reetar), Stari pisci hrvatski, knjiga druga (drugo izdanje), JAZU, Zagreb 1937.3 4

32 svakom od ova tri dela pesme nalazimo jednak broj po pet imenikih, pridevskih ili glagolskih izraza koji podravaju osnovni, pesimistini ton. U prvom delu: uzdae, nepokoj, jad, vene, rani. U drugom delu: cvil, tuan, alnu, mre, vaj. U treem delu: tuan, uzdae, pla, vaj, mrit. Pri tome, centralni semantiki nosioci su uzdah kao izvor same pesme i vaj (tuga) kao pesnikov atribut. Uzdah je kquni pojam u prvom delu pesme, a vaj u drugom, da bi se u treem delu pesme nali zajedno! Poredei ovu pesmu sa Kavalkantijevom baladom (iji su poetni stihovi: Perc' io non spero di tornar giammai"), ale je uoio slinosti,9 ali je propustio da istakne kompozicionu doslednost i svedenost Drieve pesme u odnosu na lirsko-epsku razgranatost Kavalkantijeve.

3. U nauci o kwievnosti razmatrawu vremena u poeziji nije pridavan poseban znaaj, i uglavnom se to razmatrawe vezivalo za epsku poeziju ili balade.10 Mnogo vie pawe (pored jezikih i stilskih osobina) posveivano je tzv. iskaznom subjektu pesme i wegovim korelacijama, kao i iz toga proisteklom obliku pesme.11 Ipak, kad god je o obliku pesme re, postoji mogunost da se ona gradi i na osi vremena, i to ne samo kada je u pitawu ritam (to se ini nesumwivim), nego i kada je re o korelaciji iskaznog subjekta sa objektom. Kod petrarkistikih pesnika objekat pesme je idealna draga i faze kroz koje qubav prolazi. itav kanconijer jednog renesansnog pesnika kree se od prvoga pogleda, preko oboavawa izdaleka i nagovetaja qubavi, prekliwawa za wu, do ostvarewa qubavne udwe i, najzad, razoarawa u qubav i svojevrsnog otrewewa. Dakle, petrarkistika qubavna poezija oigledno na makroplanu rauna sa pojmom vremena. Na niim nivoima, pak, petrarkista apostrofira vreme kada nastoji da voqenu enu ubedi u svoju odanost i potrebu da mu qubav bude uzvraena. Tada se vreme ukazuje kroz prolaznost, kroz svest da mladost nije vena i kroz potrebu da se makrovreme (koje u sebe uvek ukquuje smrt i nestajawe) zameni mikrovremenom, t. j. trenutkom. A u tome i lei sutina renesansnog poimawa vremena, t. j. poznatog naela carpe diem. I u okviru pojedinane pesme, meutim, petrarkistiki pesnici znali su da se poigravaju vremenom, da iz jednog vremena prelaze u drugo, i da utemeqewem iskaznog subjekta u odreenom vremenu (ba kao i u prostoru) pesmi daju odreeni oblik i strukturu. U takvim sluajevima, dakle, vreme je bitan element kompozicije pesme. Na primeru esnaeste pesme Drievog kanconijera videe se kako se kompozicija pesme ostvaruje na osnovu temporalnih transformacija.

9 10 11

Videti: M. Dri, Djela, 6364. K. Hamburger, Logika knjievnosti, Nolit, Beograd 1976, 280293. H. Henel, Zur Lyrik-Diskussion, Darmstadt 1966, 223224.

33Pokoli, jaoh, qubav, moj cvite, hoe toj da za te ne pristav uzdiem ovakoj i da ino s istoi, jaoh, ne sja sunace na plane me oi neg rajsko tve lice, nemoj mi zazirat, molim te quveno, toj slatko pozirat tve lice rumeno! Er kada lice toj ne budem tve pozrit, jaoh, smrtni nepokoj hoe me umorit, i mene tamnosti obujme sve tada bez tvoje liposti ka ivot moj vlada. Oto tebe izbavi i uz i stril, moj cvite gizdavi, quvena taj sila. Oto ti slatki goj u srcu uiva, a to je nepokoj quveni, jaoh, ne zna. Qubav ti u prsi kim we vlas satire tih plamak uvrzi, u sebi da uje quveno to je mriti, i ki je nepokoj dragoga eliti, izbrani cvite moj! Ruice rumena, taj svitli tvoj ures i gizda quvena slave te do nebes. Gdino si kraj rika u vrime prolitja, sva si s i dika izbranoga cvitja. Svitle se tva lica prije danka u gori jak zvizda Danica prid suncem o zori. Mladosti tim mile ubrat te sve ude, tobom da pribile wih prsi uqude. Vrhu svih ma mlados sve smagne, ruice, za gizdu i rados da zdrui tve lice. Ma neka prem huda protiva meni es brani mi odsvuda zdruiti tvoj ures. I rijeke duboke i drae i grane tej tvoje visoke k tebi mi prit brane, ter takoj tvoj obraz, ruice, elei, skonah se jakno mraz na suncu kopnei.

Tema ove pesme je pesnikova qubav koja nailazi na odbijawe. Pesma poiwe iz prezenta, s tim to pesnik rauna na itaoevo razumevawe da je predistorija pesme smetena u perfektu, t. j. na podrazumevano znawe o uobiajenom toku petrarkistike qubavne istorije. Pesnik, naime, ne prestaje da voli dragu, to znai da se qubav ve razvila, ona je sada tu. Amor je ovladao pesnikom, dostignut je onaj stepen kada se pesnik vie ne stidi da pozove dragu da mu uzvrati naklonost (nemoj mi zazirat, molim te quveno, toj slatko pozirat tve lice rumeno"). Izmeu prvoga dela pesme (stihovi 16), koji je u prezentu, i drugog dela (stihovi 710), koji je u futuru, postoji logika veza koja je i sintaksiki obeleena, veznikom jer (er). Razlog pesnikovoj qubavi, i wegovom sadawem nespokoju, jeste mogunost smrti kao tame u koju zapada pesnikova dua bez mogunosti da uiva u vilinoj" lepoti. Dakle, u prezentu su postulirani i iskazni subjekat (pesnik) i objekat (draga), sa uobiajenim izrazima za qubav, tugu i lepotu (uzdiem",

34 plane oi", rajsko lice", cvite", lice rumeno"). U futuru se, meutim, i iskazni subjekat i objekat dovode u vezu sa smru, pri emu je pesnik potencijalni samrtnik, a draga pretpostavqeni ubilac. Zahvaqujui temporalnoj transformaciji, dakle, logiki elementi teksta su u istoj semantikoj ravni, ime je omogueno daqe irewe referentnog poqa. Stoga se trei deo pesme (stihovi 1126) ponovo odvija u prezentu, sa ciqem da obrazloi budunost, te sa namerom pesnika da podseti itaoce (iako se formalno obraa voqenoj eni) zato je u budunosti izvesna wegova smrt! Ovaj deo pesme je zato posveen slikawu lepote voqene ene. Ali, poto je smrt makrotemporalni ishod, i lepota ene se doarava poreewima sa univerzalnim, kosmogonijskim elementima prirodom i svemirom. Realije cvee, reka, zvezde dobijaju rekonstruisano znaewe i uzdiu se na metaforini nivo, ime se podrava referentna veza sadaweg vremena sa makrotemporalnou budueg. Smrt, dakle, postaje logian atribut ene koja u sebi sjediwuje kosmogonijske elemente koji tvore wenu boansku lepotu. Iz tog razloga pesnik u posledwem, etvrtom delu pesme (stihovi 2734) opet sluti budue vreme u kojem e se definitivno uspostaviti nepremostiva prepreka izmeu wega i drage, a koja opet izvire iz prirode eninog bia koja je oliewe destruktivne sile qubavi.12 Ako su u prethodnom delu pesme realije dobile metaforino znaewe, onda su u ovom delu metaforine slike nemilosti i oholosti voqene ene transformisane u realije! Ona e izmeu sebe i pesnika postaviti rijeke duboke i drae i grane". Zavrni deo pesme je, stoga, pesimistian a logian zakquak koji nas iz sadaweg, preko budueg vremena, vodi do konanog, i odsudnog, poimawa qubavi kao radosti ivota, a samim tim i do osnovnog motiva ove kompoziciono savrene Drieve pesme smrti kao odumirawa strasti i ivotne snage (skonah se jakno mraz na suncu kopnei")!Bojan orevi COMPOSITION OF A POEM ANALYSIS OF THE 11th AND 16th POEM FROM MARIN DRI'S CANZONIERE Summary In addition to the typical, schematized, linear composition which characterizes Petrarch's love lyrical poetry, new, mannerist tendencies also brought more complex compositional structures which we also notice in some poems of Marin Dri. Analysing the two selected poems (11th and 16th poems from Dri canzoniere), the paper points to the procedures used by this poet when linking various elements into the plot and logical-semantic string.12 U ovom kquu pevali su, recimo, Alamani (Selection from the Italian Poets, 156), ovani dela Kaza (Selection from the Italian Poets, 226) i Bembo (P. Bembo, Opere II, 191).