ХИТЛЕР

УводДа подсетим колико је памћење света кратко и колико се

историја света заиста понавља, поготово онда када неки процеси нису доведени до краја, цитираћу Адолфа Хитлера који је рекао:

"Национал-социјализам ће искористити своју револуцију за успостављање Новог светског поретка."

Које ко

Вратимо се Смиту. Познато је да је 1943. године принцеза Стефани Хенлеве, једна од Хитлерових врло блиских пријатељица и можда љубавница, ухапшена у Њујорку као немачки шпијун. Можда је она била та која је прокријумчарила рањену жену у Њујорк, пре него што је родила дете или децу. Зашто је Група одлучила да Смиту саопшти информације о чланству и техничким знањима, може се објаснити само на један начин. Разлог лежи у улози коју му је Група наменила у својим плановима за субверзивно деловање широм света, ради остварења крајњег циља - поновне победе нациста. Вероватно су обоје ових људи, Смит и Вајтова, требали да буде употребљено као икона, симболи неких аспеката Новог светског поретка, због крви која је текла у њима и њихових гена. Претпоставка је да су то саопштили Смиту и да је да је он одбио да добровољно обавља ову улогу. То је био разлог зашто је подвргнут тортури и програмирању од стране др Менгелеа и других.

Ипак, Смит је више пута упозорио да се не прецењује значај нацистичке повезаности са Групом, која је помогла у формирању и финансирању нацистичке партије и њене филозофије тридесетих година, али је то користила само као диверзију или параван за рад Групе. Подржавали су Хитлера, док се овај није отргао контроли средином Другог светског рата. Група само тежи светској власти. Немају посебну политичку филозофију, осим супериорности аријевске расе и потпуне контроле над свим аспектима људског понашања. За време интервјуа са Џеријем Смитом, 16. маја 1990. године, Р.Д. је поставио питање да ли је енглески краљ Џорџ ВИ био врховни вода Групе за време Другог светског рата. Смит је одговорио да никада није постојао, нити сада постоји, један вођа. Група је олигархија, а Џорџ ВИ је био само један од принципата организације, са важним задатком да надзире

Едварда ВИИИ, који је на енглеском престолу био од 20. јануара до 11. децембра 1936. године. Смитова назнака о "старатељској" улози краља Џорџа, мора да се стави у два контекста, пре него што за њих дам објашњење. Прво, људи које је Смит идентификовао са специјалне листе одиграли су важну улогу у абдикацији краља Едварда, 1936. године. Најважније име које је Смит идентификовао у вези абдикације била је Едвардова америчка супруга, Беси Волис Ворфилд, познатија као Волис Симпсон. Друго, енглеска аристократија је тридесетих година била отворени симпатизер Адолфа Хитлера и отворено је заговарала савез Енглеске и НемаЧке. Овакав став био је врло непопуларан у енглеској јавности и врло брзо је "склоњен у илегалу". Када је Смит анализирао специјалну листу имена, рекао је да је краља Едварда у Групу регрутовала Беси Ворфилд. План је био да Едвард абдицира и јавно заговара савез са Хитлером. Група је планирала да Хитлер добије рат и да Немачка, као последица тога, влада светом. Када Хитлер победи, краљ Едвард се враћа на престо, као популарни краљ који је био у праву, јер се залагао за пакт са Немачком. У случају да тако дође на престо, Едвард се сложио да спроведе социјалне реформе које је Група тражила, а као пример очигледне издаје, у којој су учествовали чланови краљевске породице и неки припадници енглеске аристократије, Смит је идентификовао два висока официра енглеске армије из времена Другог светског рата.

Нацистичка Немачка

Група је, тридесетих година, видела Хитлера као "придошлицу" у немачку политику. Одлучили су да му помогну у доласку на власт, јер се његова филозофија делимично поклапала са њиховом. Ипак, Хитлер није био главни "играч" Групе, Најважнији чланови Групе, у нацистичкој Немачкој, били су: Рудолф Хес; Мартин Борман; шеф банкарске групације Шредер, Круп и извесни чланови немачке аристократије, а посебно принцеза Стефани Хоенлеве. Смит је идентификовао и бројне значајне чланове из великих немачких предузећа и банака, као чланове Групе. Рудолф Хес и Мартин Борман су посебно били важни у субверзији Хитлеровог режима и његовог потчињавања интересима Групе. Дитрих Степ, Хитлеров лични телохранитељ, био је врло важан агент Групе. Ипак, из Смито- вог излагања, чини се да је Борман био најважнији. Смит га је означио као "оригиналног експериментатора Групе". Тачније, Борман је покушао да изгради у нацистичкој Немачкој онакав тип друштва какав је Група желела да наметне целом свету. На крају рата организована је акција извлачења Бормана из опкољеног Берлина. Смит мисли да је Борман био жив и пребивао у Аргентини све до 1984. године. Новија истраживања показују да је Борман, добро заштићен, сво време живео у Енглеској! После смрти, његов

костур је враћен у Берлин и закопан у подземним ходницима Берлина, а после пар година спектакуларно откривен и откопан, како би се подржала уврежена историјска "истина" да је погинуо у Берлину 1945. године.

По мишљењу Групе, Хитлер се отргао контроли. Понашао се попут Џона Вејна, рекао је Смит, глумца који је одлучио да постане улога коју је требало да глуми! Као резултат, цела Хитлерова влада била је под контролом Групе. Хитлерово понашање су контролисали Степ и доктор Морел, тајни агенти Групе, који су Хитлера претворили у наркомана, како би њиме манипулисали и који је слабо био упознат са свакодневним збивањима око себе. Група је замислила геноцид над Јеврејима, као експеримент да се утврди да ли се целе расе или народи могу тајно истребити без мешања са стране или револта. Експеримент је у суштини био успешан, јер је Група научила како се такав геноцид може извршити на светском нивоу, тихо и без значајних протеста! Смит је о геноциду над Јеврејима говорио у два наврата. У мају 1988. године једноставно је рекао:

"Јевреји су убијани јер је Борман био неверник".

У другом разговору на ову тему, 1990. године, допунио је самог себе:

"Борман је био неверник, сви би требали да буду неверници! Борман је мислио да свако у Немачкој треба да буде неверник. Јевреји верују у виши ауторитет, стога морају бити убијени".

Смитов други коментар је био:

"Не могу постојати две више расе, Јевреји су мислили да су супериорнији".

У марту 1986. године, обављен је разговор са Смитом, у вези Линдона Лароша и идентификације имена чланова Групе, Разговор је вођен телефоном, јер је Смит радио на СБА програму у Кларксбургу, Западна Вирџинија. Једне вечери, Смит је ушао у своја кола и на задњем седишту је био човек који је у њега уперио "магнум 357". Смит је касније испричао Р.Д.-у овај догађај. Човек је за себе рекао да је члан Ларошове организације. У том разговору, човек је рекао Смиту, да ако има и мало поштовања према свом оцу, престаће да разговара са Р.Д.-ом. Било како било, у разговору у Вотерберију, 24. новембра 1992. године, Смит је испричао оно што му је једном давно испричао стари Немац. Старац му је испричао причу о немачком официру, члану Групе, који је имао племићко порекло и био успешан банкар и пословни човек пре рата. Група је желела да га инфилтрира у Хитлеров режим , па га је поставила у нацистичку организацију као обавештајног официра. Постао је најуспешнији шпијун на свету - камелеон који је могао да уђе на свака врата у свакој

влади света. Подносио је извештаје лично Хитлеру. Изградио је најбољу обавештајну мрежу у Европи. Негде 1943. године, Хитлер му је рекао да изабере себи партнерку у неком од нацистичких логора за узгајање деце. Изабрао је жену у коју се заљубио и која је такође имала "плаве крви" у свом пореклу. Остала је у другом стању. Била је тешко рањена у савезничком бомбардовању 1943. године. У том тренутку, шансе да Немачка добије рат изгледале су јадно. Група је одлучила да ускрати своју помоћ Немачкој. Овај човек је постао кључна личност у операцијама двоструких агената, укључујући замену једног варалице за Рудолфа Хеса, бекство многих нацистичких главешина и откривање немачких планова Америци, Британији и Француској. Желео је да му његова жена роди дете. Организовао је пребацивање рањене жене у Америку. Смитов "ујка Гас" је био немачки агент у области Њујорка. Његов шурак, Смитов амерички "отац", имао је такође трудну жену. Гас и шурак су се договорили да замене немачку бебу за његову биолошку бебу приликом рођења и Гасов шурак је прихватио да дете одгоји као своје. Пристао је и да Гасови "пријатељи" с времена на време посећују дете. Џеријева права мајка умрла је убрзо после његовог рођења. Када се Немачка предала, прави отац је склопио јединствен споразум с америчком владом. Он и многобројни чланови његове организације, одиграли су кључну улогу у стварању онога што је касније постала ЦИА. Отац је остао кључна личност тајних операција до своје смрти. Бринуо се о детету док је био жив, на дискретан начин. Смит је рекао Р.Д.-у да не зна како се Ен Вајт уклапа у све ово. Можда је његова сестра близнакиња, али лично мисли да није, Можда су повезани на неки други начин. У сваком случају, јесу повезани нечим.

На основу ове приче постоји само један човек који се уклапа у овај опис - генерал Рајнхард Гелен, кога су описивали као "шпијуна столећа". Још 1943. године, будући шеф ЦИА Ален Далс, баварски илуминат, склопио је споразум са нацистичком обавештајном службом, Ово ће после рата резултирати масовном инфилтрацијом нациста у ЦИА, који ће за добијени азил, за узврат, започети глобални програм збацивања влада земаља трећег света и њихову замену контролисаним диктаторским режимима. Касније ће од Немаца, који су стигли у Америку, бити формирана и НСА. Сада се о овим операцијама, "Свитање", "Наоблачење" и "Спајалица", доста зна. Познато је да су Немци одлучили да склоне своју "аријевску елиту", децу и друге битне елементе, научна и техничка достигнућа. Склањали су их у већ припремљене базе широм Јужне Америке, Антарктика и Северне Америке. Генерал Ханс Камлер, који је нестао априла месеца 1945. године, био је кључна личност операције евакуисања, као и генерал Небе.

Друго, енглеска аристократија је тридесетих година била отворени симпатизер Адолфа Хитлера и отворено је

заговарала савез Енглеске и Немачке. Овакав став био је врло непопуларан у енглеској јавности и врло брзо је "склоњен у илегалу". Када је Смит анализирао специјалну листу имена, рекао је да је краља Едварда у Групу регрутовала Беси Ворфилд. План је био да Едвард абдицира и јавно заговара савез са Хитлером. Група је планирала да Хитлер добије рат и да Немачка, као последица тога, влада светом. Када Хитлер победи, краљ Едвард се враћа на престо, као популарни краљ који је био у праву, јер се залагао за пакт са Немачком.

Група је, тридесетих година, видела Хитлера као "придошлицу" у немачку политику. Одлучили су да му помогну у доласку на власт, јер се његова филозофија делимично поклапала са њиховом. Ипак, Хитлер није био главни "играч" Групе, Најважнији чланови Групе, у нацистичкој Немачкој, били су: Рудолф Хес; Мартин Борман; шеф банкарске групације Шредер, Круп и извесни чланови немачке аристократије, а посебно принцеза Стефани Хоенлеве. Смит је идентификовао и бројне значајне чланове из великих немачких предузећа и банака, као чланове Групе. Рудолф Хес и Мартин Борман су посебно били важни у субверзији Хитлеровог режима и његовог потчињавања интересима Групе. Дитрих Степ, Хитлеров лични телохранитељ, био је врло важан агент Групе. Ипак, из Смитовог излагања, чини се да је Борман био најважнији. Смит га је означио као "оригиналног експериментатора Групе". Тачније, Борман је покушао да изгради у нацистичкој Немачкој онакав тип друштва какав је Група желела да наметне целом свету. На крају рата организована је акција извлачења Бормана из опкољеног Берлина. Смит мисли да је Борман био жив и пребивао у Аргентини све до 1984. године. Новија истраживања показују да је Борман, добро заштићен, сво време живео у Енглеској! После смрти, његов костур је враћен у Берлин и закопан у подземним ходницима Берлина, а после пар година спектакуларно откривен и откопан, како би се подржала уврежена историјска "истина" да је погинуо у Берлину 1945. године.

У књизи "Амерички језик" Х. Л. Менкен тврди да је термин "Уједињене Нације" смислио председник Рузвелт у току састанка са Винстоном Черчилом, у Белој кући, децембра 1941. године, непосредно пре напада на Перл Харбур. Америчка делегација на оснивачкој скупштини УН-а личила је на "прозивник" Савета за међународне односе. У њој су били Исаија Боумен, Хамилтон Фиш Армстронг, Самнер Велс, Норман Х. Дејвис, Џејмс Т.Шотвел и Лео Пасволски. Све у свему, седамдесет и четири члана Савета су били у делегацији. У њој су били и Џон Ј.Меклој (претседавајући Савета од 1953. до 1970. године), члан Комитета 300, директор "Фордове фондације" и Рокфелерове "Чејз Менхетн банке", пријатељ и саветник

деветорици претседника, од Рузвелта до Регана; Џон Фостер Далс, нациста, подржавалац Хитлера, оснивач Савета и државни секретар; Нелсон Рокфелер, врхунски манипулатор, четири пута гувернер државе Њујорк, потпредседник у влади Џералда Форда. Присуство и значај Џона Ј.Меклоја потврђује моју тезу о Америци као земљи прикривеног нацизма, Четвртом Рајху. Меклој је био финансијски саветник италијанске фашистичке владе Бенита Мусолинија, а играо је значајну улогу у нацистичкој Немачкој за банку "Хариман/Буш" која је финансирала Хитлера. Меклој је седео у Хитлеровој почасној ложи у току Олимпијских игара у Берлину, 1936. године, на позив Рудолфа Хеса и Хермана Геринга. Меклој је био и члан извршног комитета Билдерберг клуба.

Рабин Марвин С.Антелман повезује писање Платона са окултним друштвима Свевидећег ока. Наводи пример Мојсија Менделсона, једног од твораца Француске револуције и обожаваоца Платона, чију је "Републику" превео на немачки и био познат као "немачки Платон". Превод Платона је каналима банкарске породице Варбург, помагача Ротшилда који су у двадесетом веку финансирали Хитлера, дошао у руке оних који су на овим принципима градили колоније у Африци и Азији. Изразити пример је Сесил Роудс, који је маштао о томе да створи светску владу под водством британске круне. Огромно богатство које је створио експлоатацијом дијаманата и руда у Јужној Африци, Роудс је инвестирао у своју фикс идеју. Своје сараднике и подршку нашао је у Комитету 300.

"Јеврејски чланови завере су користили организацију по имену Антидефамацијска лига као инструмент за убеђивање сваког ко спомене Ротшилде и њихове савезнике, као напад на све Јевреје. На овај начин спречили су реализацију многих пројеката о међународним банкарима и ово је постала табу тема на многим универзитетима. Сваки појединац или књига који су истраживали ову тему су одмах били нападани од стотина заједница АДЛ широм земље. АДЛ никада није дозвољавала да истина или логика надвладају ви-сокопрофесионални посао замагљивања стварности... У ствари, нико нема више права да буде гневан на Ротшилдову клику од Јевреја. Варбурзи, део империје Ротшилда, су финансирали Адолфа Хитлера..."

Адвокатска фирма Далсових, "Саливан и Кромвел", водила је америчке послове фирме "И.Г.Фарбен" и Хитлеровог главног финансијера, Фрица Тисена, који је Алена Далса упознао са будућим фирером. Џон Фостер Далс је пословна писма упућена немачким клијентима потписивао са "Хајл Хитлер".

Када је Хитлер дошао на власт, Џон Фостер је отпутовао у Немачку, у име групе Ротшилд-Округли сто, да уговори давање кредита нацистичкој влади. Пратећи по ко зна који пут мистериозне путеве господње, указујем на "случајност" да је Ален Далс био први секретар америчке амбасаде у Берлину, па је пријатељство са Хитлеровим финансијским генијем Хјалмаром Шахтом згодно дошло за отварање канала Ротшилдима, Морганима, "Народној банци Енглеске" и другима. После Другог светског рата Џон Фостер Далс ће постати државни секретар, а Ален Далс први шеф ЦИА.

Копчу за причу из другог извора морате потражити у првом делу књиге, јер је слична причи Џери Смита. Сећате се, Смит је један од продуката програма "Лебемборн", у оквиру кога су припадници нацистичке елите стварали потомке и крајем рата их крили у разним земљама, како би ова деца једног дана преузела кључну мисију, стварање новог Рајха, овог пута успешнијег од претходног. Познато је да је Јозеф Менгеле био велики стручњак за

372

Бил Клинтон

генетику, да је пребегао у САД, где је добио заштиту у оквиру програма "Спајалица" и наставио са својим експериментима. За њега је био мали проблем да изведе историјску мисију, да са собом понесе замрзнуту сперму Адолфа Хитлера и створи ко зна колико потомака "великог вође". По овом извору, између 1946. и 1950. године родило се неколико дечака који су данас сви на светској политичкој сцени. Један од њих је и амерички председник Бил Клинтон.

Ако вам се ово чини невероватним, не остаје ми ништа друго него да вам изнесем и причу о правом пореклу Адолфа Хитлера.

Адолф Хитлер и Ротшилди

Хитлер је рођен у малом месту Браунау-ам-Ин, на граници Аустроугарске и Немачке и нико у овом повученом дечаку није могао да наслути будућег канцелара, диктатора и освајача. Оно што се зна о његовој младости, животу до Првог светског рата, под тешким је наслеђем совјетске антинацистичке пропаганде која је Хитлера представљала као клошара и "молера" (а то је преузела пропаганда и у нашој земљи), што је само буквално преведена немачка реч са значењем "сликар" (дакле, није био "собосликар", што би рекли Хрвати). Клошари сигурно немају шансе да постану канцелари, а подцењивати опасне људе је неопростива грешка, коју је Европа крваво платила. Хитлер није имао формално образовање, али је као сваки аутодидакт, понекад на граници фанатизма, постао експерт за немачку средњевековну историју, поезију и езотерију.

Езотерија је била централна тема његовог живота, политичког рада, а нацизам је превасходно езотеријски концепт произашао из једног поседнутог ума (заправо више таквих поседнутих умова). Први велики утицај на њега извршила је Хелена Блавацка, оснивач Теозофског друштва (1875. године у Њујорку, са пуковником Хенријем Олкотом), која је, сем што је имала огроман утицај на езотерију XИX и XX века, била и члан многих тајних друштава. Истраживачи њеног живота открили су да је одржавала везе са Карбонарима, тајним, револуционарним друштвом из Италије, који су имали блиске везе са Црним племством, а била је члан "египатског" друштва Братство Луксора, које је касније напустила због окренутости друштва ка "себичности, новцу и неморалу".

У својим књигама, "Разоткривена Изис" из 1877. и "Тајна доктрина" из 1888. године, тврдила је да је у телепатској вези са Скривеним господарима или Надљудима који живе у Централној Азији, на Тибету, а са којима се може ступити у везу менталним путем, ако сте упућени у тајне езотерије и научите одређене магијске ритуале.

Веровање у Господаре и Велико бело братство, које промовишу људи као што је била Алис Бејли, теозофска видовњакиња из периода после Блавацке, је тема која данас чини суштину покрета Новог доба (Неw Аге) и ере Водолије. Бејлијева је тврдила да "каналише" поруке ентитета по имену "Тибетанац" и на основу тога написала бројне књиге, од којих су најпознатије "Хијерархија

господара" и "Нова светска религија". Из њеног "теоријског рада" никле су две организације, Луцис Траст (именована по "доносиоцу светлости") и Добра воља света, које су, интересантно, велики обожаваоци и упорни промотери Уједињених нација, кључне организације Новог светског поретка у обмањивању човечанства како постоји правда у свету.

Други велики утицај на Хитлера имала је књига "Долазећа раса" лорда Едварда Булвер-Литона (Комитет 300), британског министра колонија, кључне личности за извоз опијума у Кину. Био је близак људима из Енглеског розенкројцерског друштва, с којима је делио страсну љубав према езотеријској магији. У својој књизи описао је моћну цивилизацију која живи унутар наше планете. Та цивилизација била је у поседу силе по имену "Врил", психичке силе којом су могли да чине невероватне ствари. Ови подземни супермени ће једног дана изаћи на површину земље и преузети власт над светом.

Ова тема се појављује и код других езотеријских тајних друштава. Ред златне зоре, основан 1888. године, од стране др Вејна Весткота, масона и С.Л.Матерса, такође је неговао веровање у Тајне поглаваре. Матерс је створио низ ритуала и иницијација како би чланови постигли пун психички и физички потенцијал. Веровао је да је то доступно малом броју појединаца, иако су у једном периоду имали доста чланова и храмове у Лондону, Единбургу, Брадфорду и Паризу. И Ред златне зоре је веровао у Врил, а један од тајних знакова реда, испружена десна рука, постао је званични нацистички поздрав уз узвик "Хајл Хитлер". Ред се касније распао на фракције које су предводили Матерс, песник Вилијем Јејтс и злокобни Алистер Кроли. Један други ред, Ред оријенталних темплара (О.Т.О) такође је преузео учење о Врил енергији, а два немачкамага, Гвидо фон Лист и Ланц фон Либенфелс, у својим прославама летњег солстиција у природи, цртали су на земљи знак Херметичког крста, такође познатог као Торов чекић, или народски речено - кукасти крст. Ланц фон Либенфелс (право име Адолф Ланц) ставио је кукасти крст на заставу која се вијорила на његовом "храму" и симболизовала је крај хришћанске ере и почетак ере аријевског натчовека. За расно инфериорне народе, које су Лист и Либенфелс називали "мрачним силама", као Што су Јевреји, Словени и црнци, препоручивали су кастрацију као начин уништења. Обојица су имали велики утицај на Хитлера, а 1932. Либенфелс је записао:

"Хитлер је један од наших ученика... Доживећете једног дана да ће он и кроз њега ми, бити победник и развити покрет од кога ће свет дрхтати..."

Кукасти крст потиче из времена када је Сунце било бог. Одвајкада је човек знао да се све креће у неком складу, да свет није статичан, па је статични крст заменио динамичним крстом, свастиком. У најстаријим светим књигама сусрећемо тај симбол као свето слово унакрсне четворке: четири укрснице Сунца - две равнодневнице (21.3 и 23.9) и две обратнице (22.6 и 21.12); четири елемента природе по Емпедоклеу - ватра, вода, ваздух, земља. Кукасти крст се налази на свим странама света: на вазама старе Троје, на печату старог Кнососа пре 3000 година, на слици Дионисија Загреуса у Помпеји, на зиду библиотеке у Хонгчоу у Кини, на мачевима јапанских самураја, на гробној плочи из Зенице из ИВ века. Налазимо га заиста у свим цивилизацијама света, из разних временских раздобља.

Нацисти су заборавили да је совастика-свастика јеврејски знак: ето га на синагоги Капернаума, ено га на Јосипу и Марији у манастиру Хора (мозаик Кахрија Џами у Цариграду)... Сви верују у његову снагу; Џингис кан га носи на запад, Хитлер на исток, носе га гностичке секте, секте богумила, теозофи, розенкројцери. На јапанском се свастика каже "мањи", што значи вечност као и основни број 10.000. У Кини значи свеукупност бића и појавног, један у свеопштем, симбол свејединства "Јињан". Словени су имали свето слово у облику свастике, Сварруму, а германска руна "верданди" има облик свастике. Сама реч свастика је санскритског порекла. Све секте и тајна друштва имају само један циљ, да овладају неким тајним знањем али не са циљем духовног напретка, јер духовно знање не познаје земаљске односно материјалне законе, већ имају циљ да овладају овоземаљском влашћу, те се прави циљ заодева и сакрива мистицизмом. Нацисти су то јако добро знали.

Зато постоји једна општа заблуда, да је Хитлер у Немачкој про гањао масоне и забрањивао њихов рад, чинио све да спречи "јудео масонску заверу". Истина је била сасвим супротна. У Немачкој је у време доласка нациста на власт (уз помоћ бројних финансијера, масона, као што је био Хенри Форд) постојало девет Великих ложа и Оријента. Три Велике ложе биле су познате као "Старе пруске Велике ложе", које су биле добро организоване и у којима је била већина чланства масона у Немачкој. Шест ложа се називало "Савремене Велике ложе" и биле су мале, изоловане, са само по неколико хиљада чланова у свакој. Прва група није примала у чланство Јевреје и била је националистичка и реакционарна у својој политици. Друга група је примала Јевреје, била либерална и интернационална у својој политици.

Америчка и британска масонерија подржале су прву групу, "Старе пруске Велике ложе" као регуларне, а другу групу ложа осудиле као нерегуларне. Долазак нациста на власт значио је забрану рада "Савремених Великих лоза", а дозволу рада "Старе пруске Велике ложе" чије чланство су чинили високи официри, индустријалци и племићи. Њихов Велики мајстор упутио је формалну писмену заклетву на верност Фиреру, а ускоро је промењено и име у "Асоцијација Фридриха Великог". Из ритуала су избачене све речи и фразе које су имале хебрејски призвук. Када је завршен Други светски рат ова заједница ложа вратила је себи старо име, како је оно гласило пре "Кристалне ноћи".

На мишљење и веровања Адолфа Хитлера утицала су и два Енглеза, Алистер Кроли и Хјустон Стјуарт Чемберлен. Кроли се родио 1875. године у Ворвикшајеру, а после напуштања универзитета у Кембриџу ушао је у ред Златне зоре, 1898. године. После распада реда путовао је у Мексико, Индију и на Цејлон где је упражњавао јогу и упознао будизам. То је окупирало његово окултно интересовање до 1904. године, до доживљаја у Каиру, када је после једног езотеријског ритуала пао у транс и својој жени Роуз почео да каналише текст који му је "слао" египатски бог рата, Хорус. Добио је налог да буде у својој хотелској соби у одређено време и три дана узастопце комуникатор му је слао текст који је Кроли, техником аутоматског писања, бележио.

Тако је настала "Књига закона". Старо доба Озириса било је завршено и заменило га је доба Хоруса. Старо доба ће се завршити у крви (и заиста, Први светски рат је то потврдио), а стари вредносни систем религиозности, демократије,

осећања и хуманости ће бити одбачен од расе надљуди. Издиктирани текст је пун мржње према слабима, беднима и пониженима, подсећа на бес древних богова који се обрушавају на уплашену паству. Комуникатор је Кролија поистоветио са Звери 666 из Откривења, која ће уништити хришћанство и од 1909. године Кроли, под утицајем овог учења, тачније ове негативне свесности (која води и илуминате у обожавању Свевидећег ока), постаје водећи маг у Европи. Долази на чело ОТО-а и његова учења стичу све више присталица у одређеним круговима.

Сличан утицај имао је и Чемберлен (Комитет 300). Рођен је у Енглеској 1855, а у Немачку се досељава 1882. године. Оженио се Евом, ћерком Рихарда Вагнера, а велику славу стекао је књигом "Темељи деветнаестог века". Своје књиге је такође писао у трансу, поседнут од истих демона као и Кроли, који су га довели до више нервних сломова на такав начин да је у својој аутобиографији написао да се не сећа да је написао текстове које је потписао као своје. Оно што је Хитлера привукло у Чемберленовим књигама била је теза да све цивилизације потичу од аријевске расе чији су најчистији представници Немци, а да су Јевреји непријатељи који ће загадити аријевску крв.

Немачки кајзер Вилхелм ИИ и Хитлер, сматрали су Чемберлена пророком. Он је постао саветник немачког цара и доста утицао да овај крене у Први светски рат, како би се испунило "пророчанство" о светској власти. Чемберлен је добио гвоздени крст за своје "заслуге", а умро је 1927. године потпуно сломљена духа и тела. Оно што је мање познато је да је и Хитлер херој из Првог светског рата и носилац једног од највиших немачких одликовања, које је добило само четворо људи у току Првог светског рата, а Чемберлена је упознао посредством Алфреда Розенберга, избеглице из Русије, Јеврејина пореклом и сатанисте. Розенберг је Хитлеру дао примерак "Протокола сионских мудраца" (о чему ће више речи бити у посебном поглављу), који ће у глави Адолфа Хитлера изазвати екстатично одушевљење и потврдити његове најсуманутије идеје.

Алфред Розенберг припадао је унутрашњем кругу чланова Нацистичке партије, био ближи Хесу и Химлеру него Хитлеру, Гебелсу и Сперу, који га је често исмевао као "партијског филозофа" (Алберт Шпер:"Инфилтрација"). Родио се у Естонији и побегао у Немачку пошто су "црвени" преузели власт. Овај источни контигент етничких Немаца и других који су побегли пред Лењином и Троцким формирали су једну од кључних лобистичких група у партији. Розенбергова књига "Мит двадесетог века" била је врло важна, ако не и важнија од Хитлеровог "Меин Кампфа", у одређивању радикалне партијске линије која ће "једном заувек" решити питање "јудео бољшевичког зла". Није зато чудо што је постао уредник партијских новина "Волкисцхер Беобацхтер". Његови текстови били су ватрено антисемитски, али је мало ко примећивао да су били део лобистичких напора његове групе да се сруши бољшевичка револуција. Шпер пише да је управо Розенберг подстицао Химлера да ради на смишљању планова о великом нацистичком царству на истоку, на територији Русије.

Кључ његовог успона међу идеологе и руководиоце нацистичког покрета био је рукопис "Протокола сионских мудраца". лако је вероватно знао да је документ исконструисан (по ко зна који пут припремљен за конкретну употребу на бази неких основних докумената илумината), вешто га је употребио за личну

промоцију. лако је и сам делимично био јеврејског порекла, пришао је Друштву Туле и показао текст "Протокола" Рудолфу Хесу и Дитриху Екарту, који субили више него одушевљени садржајем. Убрзо се појавило немачко издање књиге, која је импресионирала чак и немачке интелектуалце. Потражња за књигом била је толика да издавачи нису стизали да је наштампају у траженим количинама. Ускоро су уследила издања у Француској, Пољској и Енглеској, После тога је објављена и у Америци, Италији и Мађарској.

Екарт је Розенберга представио Хитлеру, а већ 1930. године овај је постао водећи идеолог партије објавивши своје најважније дело, "Мит двадесетог века". Књига је постала бестселер и продала се у више од милион примерака. У току Другог светског рата Розенберг је био на Челу оделења које се бавило пљачком уметничког блага и послало у Немачку двадесет једну хиљаду железничких вагона украдених слика, књига, скулптура, накита и црквених реликвија. То је било најчудније јер су Розенберг и неки други нацистички лидери били велики противници хришћанства, а заговорници драматичних, мрачних и крвавих паганских ритуала предака, базираних на идеологији "крви, расе и тла". лако Хитлер није отворено заговарао нови паганизам, сигурно није био против њега. Зато је уследила и највиша државна награда, Национална награда (немачка верзија Нобелове награде), 1937. године, овом филозофу нацизма и тевтонске религије ватре, мача и кукастог крста.

У предвечерје Првог светског рата, Хитлера је у Бечу упознао доктор Јохан Валтер Штајн и био запрепашћен познавањем и анализама "неуког" Хитлера, написаних у вези најтежег и најбољег немачког средњовековног спева "Парсифал" Волфрама фон Ешенбаха, око кога су највећи немачки лингвисти, стручњаци за поезију и старонемачки језик, деценијама ломили стручна копља. По Стајну, који је морао да побегне у Енглеску када је Хитлер дошао на власт 1933. године, дубина Хитлеровог увида у значење епа била је фасцинантна и до данас се сматра непревазиђеном, што наравно нијепопуларно рећи. Штајн је ускоро схватио да је ово познавање постигнуто употребом дрога (мескалина), које је довело до проширења Хитлерове свести и увида у више нивое свесности, па је Хитлер себе препознао у лику злог Клингсора и сматрао да је ње гова реинкарнација. О луциферској поседнутости Хитлера, писао је Херман Раушнинг у књизи "Хитлер говори":

"...Без икакве сумње, Хитлер је био поседнут од сила изван њега - скоро демонских сила за које је појединац по имену Хитлер био привремени носилац. Мешавина баналног и натприродног створила је неподношљив дуалитет чега сте били свесни у његовом присуству.,. Било је то као да гледате у бизарно лице чији израз као да одражава неуравнотежено стање ума, праћено узнемирујућим утиском скривене моћи".

Хитлерова опседнутост "натчовеком" и његов страх пред овим бићем, његове ноћне море и напади параноичног страха говоре да је овај ентитет вероватно био видљив за Хитлера. Енглески езотерик Тревор Равенскрофт, уз помоћ Јохана Валтера Штајна, закључио је у књизи "Копље судбине" да је Хитлер у магијским ритуалима призвао моћног демона Левијатана (библијског Сатану, познатог и

као Уроборос, змију која гризе сопствени реп) и кога касније није могао да се ослободи.

Немачка је била у колапсу после Првог светског рата. Земљи је претио распад, бољшевичка револуција, енормна инфлација, глад. Курт Ајснер, интелектуалац и Јевреј, постао је иницијатор стварања социјалистичке републике у Минхену, седмог новембра 1918. године. Ово је изазвало праву хистерију националиста, ово је била кап која ће превршити меру у низу понижења која су задесила поражену Немачку. У року од четрдесет и осам часова, деветог новембра, у Минхену је сазвана скупштина Друштва Туле (Тхуле Гесселсхафт). Било је то мистично друштво чије учење је било мешавина теозофских идеја Гвида фон Листа и Ланца фон Либенфелса, амалгам источних религија, теозофије, антисемитизма, романси о Гралу и нордијског паганизма. Оснивач Друштва Туле био је Рудолф Глаубер, астролог, који је променио име и постао барон фон Зеботендорф. И Хитлер се после Првог светског рата доселио у Минхен. Даће пун допринос на организовању шпијунске мреже унутар радничког покрета и обрачуна са Вајмарском републиком.Дрмтво Туле се састајало сваке суботе у сали луксузног хотела "Фор сизнс" у Минхену. Имало је око две стотине и педесет чланова и око хиљаду и пет стотина у целој Баварској. Многи су били чланови и супертајног, суперрасистичког и супер окултног друштва Немачки ред (Германен Орден), који је Туле користио као параван, "литерарно-културно друштво", како би се збунила Црвена армија Минхена. Његов програм је био револуција против Јевреја и марксиста, а за немачку расу господара. Из овог друштва никла је Немачка радничка партија, која ће једног дана постати Национал-социјалистичка партија.

Туле је почело са прикупљањем оружја у Минхену и околини, а успостављени су контакти са осталим десничарским групама као што су Пан-Германи, под вођством издавача Јулијуса Лемана, онда Немачки Школски бунд, па Хамербунд и све езотеријске и тајне организације које су цветале двадесетак година у Немачкој, почев од организације ХАО (Виши војни ред) до Реда нових темплара, што ће ускоро довести до оружаних сукоба две супротстављене стране, неопаганског Друштва Туле против "безбожних комуниста".

Двадесет првог фебруара 1919. године, убијен је Курт Ајснер, од стране младог грофа и будућег тулисте. Полиција је претресом просторија Друштва Туле дошла до доказа о њиховој умешаности у заверу. Себотендорф је одбацио оптужбе као лаж. Одмах је продужио у Бамбург где је средином априла почео да организује Фреикорпс и напао на штаб комуниста. Ови су одговорили хапшењем секретара Туле, грофице Хеле фон Вестарп и шест чланова, међу којима је био принц фон Турн унд Таксис, аристократ највишег европског ранга. На дан 30. априла 1919. године, на који пада Валпургијска ноћ, највећи празник вештица и пагана, Црвена армија је стрељала седам тулиста у двориштву Луитполд гимназије. Била је то кардинална грешка.

Већ сутрадан, Себотендорф је објавио умрлице стрељаних у свом листу "Мунцхенер Беобацхтер" (који ће годину дана касније постати "Волкисцхер Беобацхтер") и позвао грађане да устану против терора комуниста. Ускоро су улице биле преплављене гневним националистима. Фреикорпс јачине двадесет хиљада људи, под командом генерала фон Овена кренули су на Минхен. По први

пут у историји, јуришне трупе, припадници "Ерхард бригаде", наступали су под заставом на којој је био кукасти крст, под шлемовима на којима је био кукасти крст. Када су ушли у град установили су да су чланови Друства Туле већ организовали грађанску побуну против совјетске власти.

До трећег маја комунисти су били поражени у Минхену, политички и војно. Стотине људи, међу њима многи невини цивили, били су побијени у становима и на улицама, од стране "белих" са кукастим крстовима на заставама. Далеко од тога да су црвени у остатку Немачке били поражени. Немачка флота била је побуњена, на њеним бродовима вијориле су се црвене заставе. Француска је умарширала у Рур и окупирала га. Немачки десничари били су подељени у две велике фракције. Једни су били за обнову монархије и одвајање Баварске од остатка Немачке, други су били присталице уједињеног Великог Немачког Рајха, без монарха али са лидером, вођом, на челу. Требало је само пронаћи вођу.

Одговор је дошао из редова Друштва Туле. Елита овог друштва, водећи индустријалци и аристократи, свој политички активизам усмерили су у правцу организовања, стварања веза међу важним личностима друштва, богатим капиталистима, интелектуалцима. Организоваће прикупљање оружја и јединице Фрајкорпса, посебно бригаду Ерхард, која ће касније постати званична јединица немачке морнарице под именом Поморска бригада Ерхард и касније бити укључена у СС.

Други огранак Туле није се окренуо аристократији већ радницима, грађанима средње и ниже класе, који су највише били погођени последицама рата, хаоса, енормном инфлацијом и безперспективношћу. На овим пословима Туле ће се појавити посредно, преко Немачке радничке партије, на чијем челу ће се наћи озбиљни и тмурни железничар Антон Дрекслер. Чланови партије окупљаће се у пивници. Оно што је ујединило ове две групације, тако друштвено и социјално удаљене, била је борба против комунизма, међународнемасонске завере и светског јеврејства.

У року од годину дана пројект Туле Геселшафт прерашће у НСДАП: Национал социјалистичку немачку радничку партију Изабраће свастику за свој амблем, а члан ће постати и каплар кога је војна обавештајна служба послала као шпијуна. Већ до новембу 1923. године, безначајна и патетична мала Немачка радничка партија прерасла је у партију са више хиљада чланова, која ће покушати пучем да преузме власт у Немачкој. Пуч је пропао, али Адолф Хитлер је постао Фирер и у затворској ћелији припремиће свој долазак на власт, који ће уследити само десет година касније.

Други значајан окултиста у Хитлеровом животу био је Дитрих Екарт, алкохоличар, наркоман, главни уредник партијског листа "Фол кишен Беобахтер", члан Друштва Туле, човек који је у Хитлеру пре познао немачког "месију". Он је одговоран за Хитлерово увођење у магијске ритуале и тајна друштва, а свом пријатељу у писму из 1923. године, каже:

"Следите Хитлера! Он ће играти, алија сам тај који бира музику. Дали смо му средства комуникације са Њима, Не лалите за мном: ја сам утицао на историју више од било ког Немца ".

Хитлер је био члан још једног езотеријског друштва, Луминозне ложе или Врил друштва. Немачки научник, стручњак за ракете Вили Леј, који је побегао из Немачке, открио је постојање Врил друштва и веровање нациста да ће ступити у контакт са расом надљуди који живе у унутрашњости земље и овладати Врил енергијом. Неколико експедиција упућено је на разне тачке земљине кугле - Бразил, Северни пол, Јужни пол, како би пронашле улаз у подземље планете. Остварени су контакти и са неким сектама на Тибету, јер се веровало да ламе и сам Далај лама, знају улаз у Шамбалу, митски подземни град у коме живи Краљ страха, или Господар света. Ламе из секте Зелени змај боравили су све време Другог светског рата у Немачкој, где су се бавили магијским ритуалима и сви извршили ритуално самоубиство када су Руси ушли у Берлин.

Било је евидентно да су немачки конструктори авиона и летилицаишли испред свог времена. Пред крај рата, неколико месеци пре капитулације, почели су пробни летови оних летилица које данас зовемо "летећим тањирима". Интересантно је да је један модел носио ознаку Врил-7. Да ли то значи да су нацисти открили тајну Врил енергије? Ово је врло значајна тема, ма колико звучала невероватно, поготово што су све конструкторе и прототипове летилица на крају рата преузели Американци и у највећој тајности наставили рад на њима до данашњег дана.

Чланство Туле чинили су најпознатији окултисти Немачке тог доба и нацисти из самог врха нацистичке Немачке, меду њима Хајнрих Химлер, Херман Геринг, Рудолф Хес, Алфред Розенберг, Јулијус Штрајхер, Карл Хаусхофер, али и људи које ту нисте могли да очекујете - Рудолф Штајнер, који се касније одвојио, основао Антропозофско друштво и дистанцирао од нацизма.

Карл Хаусхофер је био једна од кључних личности нацистичког окултног круга. Без обзира на тврдње Хитлера, неки аутори сматрају да је управо Хаусхофер предложио кукасти крст за симбол новог покрета. Рођен је 1869. године и изабрао је каријеру професионалног војника, а његове способности и вредноћа брзо су га довели до генералштаба. Армија га је 1908. године послала у Токио да проучава организацију јапанске армије и ради као артиљеријски инструктор. Овај задатак је променио његов живот. У току наредне четири године пропутовао је Далеки Исток, а свом таленту за стране језике, руском, француском, енглеском, придружило се знање јапанског, кинеског и корејског језика. У току свог боравка у Јапану упознао се са многим утицајним јапанским политичаритна и развио велико поштовање према јапанској култури што ће касније бити кључан фактор у стварању немачко-јапанског ратног савеза. Карл Хаусхофер је био обожавалац Шопенхауера, а током свог боравка на Истоку упознао се са езотеријским учењима хиндуизма и будизма и постао ауторитет за познавање мистицизма Далеког Истока. Није потврђено, али је могуће да је припадао езотеријском кругу Гурђијева, а неки аутори га повезују са Друштвом Туле и Друштвом Врила. Оно Што је много значајније је да је докторираона тези из политичке географије и да је свој бриљантни рад крунисао стварањем нове доктрине данас толико популарне и познате као геополитика.

Суштина његовог учења и централно питање његових предавања на универзитету у Минхену била је доктрина Лебенсраума, животног простора. Његов добро прикривени расни мистицизам у вео географије и науке, дао је

Немачкој "научни" основ да се врати у (претпостављени) простор настанка аријевске расе. Био је то сјајан изговор за каснија освајања. расна чишћења и остале девијантне последице оваквих научних претпоставки. На врхунцу своје моћи и уважавања, Карл Хаусхофер је био директор Института за геополитику и члан немачке Академије наука.

Међу Хаусхоферовим студентима на универзитету у Минхену истицао се младић по имену Рудолф Хес. Он је био следбеник Хитлера од самог почетка, заједно су били у затвору Лансдберг после неуспелог пуча, а упознао је Хитлера са својим професором Хаусхофером. По доласку Хитлера на власт 1933. године, Хаусхофер је постао важна карика у успостављању сарадње Немачке и Јапана. Многи састанци између високих јапанских и нацистичких званичника одржани су у Хаусхоферовој кући у Минхену. Професор Хаусхофер и његов син Албрехт одржавали су везе са британским члановима Златне Зоре. Када је почео рат између Немачке и Енглеске Хаусхофер је преко Хеса покушао да утиче на Хитлера да рат прекине. У пролеће 1941. године, када су пропали покушаји да се Хитлер убеди, Хаусхофер је сугерисао Хесу да сам покуша да заустави рат преко војводе од Хамилтона, члана Златне Зоре. Хес је послушао и 10. маја 1941. године одлетео у Шкотску. Британска влада није хтела да саслуша иницијативу Хеса, стрпала га је у затвор, а после рата га осудила на доживотну робију коју је провео у затвору Шпандау. У нацистичкој Немачкој, његово дезертерство је објашњено менталном болешћу.

То је званична верзија коју је свет прихватио. Друга верзија каже да је Хес намерно повучен из Немачке као значајни члан Комитета 300, који је требао да замени Хитлера на власти уНемачкој, после атентата на Хитлера и државног удара. Пошто се рат завршио тоталним поразом Хитлера и Немачке, Хес је остао, добро скривен, под заштитом Комитета 300, а у Шпандау је отишао двојник, који није препознао "супругу и сина" кад су му дошли у посету, а и они су тврдили да то није био прави Рудолф.

Карл и Албрехт Хаусхофер више нису били у милости, Прво је откривено да је Карлова супруга Јеврејка, а онда је Албрехт био умешан у покушај државног удара против Хитлера, 20. јула 1941. године. Карл Хаусхофер је послат у логор Дахау, а Албрехт је убијен. Карлу Хаусхоферу је требало да се суди у Нирнбергу, али није дочекао суђење. Пошто се причало да је члан тајног друштва Зелени Змај, учинио је оно што су учинили и сви чланови друштва у Немачкој - извршио је самоубиство. Прво је убио супругу, а затим је, као самурај, извршио харакири.

Рудолф Хес, кога је Хитлер лично изабрао за свог наследника, рођен је у Египту 1896. године, као син богатог трговца који се из Баварије преселио у Александрију. Када је Рудолф напунио четрнаест година, послали су га назад у Немачку да стекне образовање. Као и Хитлер, Хес се од ране младости занимао за окултизам. Када је почео Први светски рат пријавио се као добровољац и постао официр у пешадији.У току рата два пута је био рањен. Када се рат завршио, отишао је у Минхен и постао члан Друства Туле. Имао је тек двадесет и две године.

Хес је био међу стотинама оних који су се придружили Фраикорпсу на позив барона фон Себотендорфа. Постао је стручњак за уличне борбе, па је следећи корак за њега био улазак у Немачку радничку партију. Ту је срео Адолфа Хитлера и био привучен његовим харизматским моћима. Неколико

месеци касније постао је Хитлеров лични секретар. Са Хитлером је учествовао у неуспелом пучу 1923. године. Побегао је из Аустрије, али кад је Хитлер доспео у затвор, Хес се предао властима како би био поред свог фирера у затвору ландсберг. Ова скоро хомоеротична веза резултирала је књигом "Меин Кампф'' у чијем писању је Хес помагао Хитлеру. Хес је позвао и свог професора Карла Хаусхофера да га посети у затвору, а затим га упознао са Хитлером. Тако су се у чудним околностима срели људи који ће створити окултну државу новог доба, експеримент корпоративне диктатуре, тако драге креаторима Новог светског поретка.

Када је Хитлер постао Фирер Трећег Рајха, Хес је постао званично други човек државе и наследник Хитлера. То би вероватно званично и постао једног дана да се 10. маја 1941. године није одлучио на крајње бизаран потез: отишао је у Енглеску како би уз помоћ окултиста из Златне Зоре зауставио рат. Све после тога је обавијено велом највеће мистерије и званична верзија о његовом доживотном затвору је крајње проблематична.

Повезаност врха нацистичких вођа са окултним не може се замислити без спомињања Друштва за проучавање наслеђа предака, или Аненербеа. Аненербе је основано 1935. године као приватна иницијатива Фредерика Хилшера, мистика и пријатеља шведског истраживача Свена Хедина. Фредерик Хилшер никада није био члан Нацистичке партије али су његове теорије имале заједничке тачке са езотеријским доктринама нацистичких вођа. Две године пошто је Хилшер приватно основао Аненербе, Химлер је ову организацију претворио у државну организацију, припојивши је СС-у. Ускоро је ова организација имала педесетак одсека под руководством професора Вурста, експерта за санскрит који је предавао на универзитету у Минхену, који су се бавили разноврсним истраживањима, а главни циљ је био да се пронађу корени "нордијске" расе, која је, по нацистичком фолклору, грана аријевске расе. Утрошена су огромна "средства, неки аутори кажу да су равна оним средствима које је Америка утрошила на прављење атомске бомбе, у распону од "научних" истраживања, као што су били експерименти на логорашима, до шпијунаже и проучавања теорије и праксе окултизма.

Нажалост, архив Аненербеа је нестао на крају Другог светског рата па је већи део онога што су проучавали и за чим су трагали остао непознат. Зна се да су у пролеће 1942. године, када су немачке армије стигле до Кавказа, три СС планинара се попела на Елбрус, свету планину аријевске расе и побола заставу са кукастимкрстом. Аненербе је организовао неколико експедиција на Тибет. Њихов циљ је био да се пронађе место одакле потиче "нордијска" раса и да се пронађе мистична биљка која ствара Врил. Такође је била планирана експедиција на Северни пол како би се открио улаз у унутрашњост Земље и ступио у контакт са расом супериорних бића која живе у унутрашњости земље и овладали су свемоћним Врилом. Но лудило је тек требало да досегне крајње границе. Аненербе је почело по концентрационим логорима да трага за лобањама којима ће се послужити у доказивању својих расних лудачких теорија. Пошто су логори били у надлежности СС-а, несрећници чије лобање су биле потребне у "истраживањима" су врло брзо остајали без њих. После пада Немачке 1945. године, шеф Аненербеа

др Волфрам Сиверс суђен је као ратни злочинац, због експеримената над логорашима, осуђен на смрт и погубљен 1948. године. Многи други археолози и научници који су радили на овим пројектима ни издалека нису тако лоше прошли као Сиверс. У послератној Немачкој већина је поново заузела своја академска места у науци Немачке, додуше на прозаичним пословима "обичне" науке, а егзотично лудило Аненербеа отишло је у архив историје (до неке нове прилике).

Вратимо се Хитлеру и његовим езотеријским интересовањима. Једна од Хитлерових окултних опсесија везана је за Копље судбине, којим је по легенди римски центурион Лонгин пробио бок Исуса разапетог на крст. Ово копље има магијску моћ, по веровању окултиста и ко је у његовом поседу влада светом, у добру или злу. Када је Немачка анектирала Аустрију 1938. године, прву ствар коју је Хитлер узео из Хофбурга било је Копље. После рата Ајзенхауер га је вратио Аустријанцима, а може се данас видети меду краљевским накитом Хабзбурга у Хофбургу, јер су Хабзбурзи сам врх илуминатске пирамиде приказане на полеђини америчке новчанице од једног долара (о томе у каснијем поглављу), мада неки кажу да је оригинал копља код Рокфелера, а у Беч је враћена копија. Да не улазимо у полемику око Копља, јер то није битна тема ове књиге, само ћу рећи да је моје мишљење да је Копље у Хофбургу право, јер потврђује "светску власт" Курта Валдхајма, једно време генералног секретара УН, иначе нацисте, илумината и ратног злочинца са Козаре, а Копље ће потврдити и будућу светску власт Карла фон Хабзбурга, о чему ћу такође писати у једном од следећих поглавља.

Да заокружимо прво причу о нацистичком окултизму. Сем Хитлера, опсесивни окултиста био је и Хајнрих Химлер. Своје окултно знање усмерио је у најмрачнијем правцу који је резултирао оснивањем СС-а, а та организација је епитом укупног езотеријског веровања нациста. Знак дуплог "С" изабрао је лично Химлер, а заправо је реч о "сиг" руни. У чланство су примани искључиво "расно чисти", а њихова обука није била само војна већ и езотеријска, где је читање руна (бацање каменчића са урезаним знацима руне на основу чега се читала судбина) било обавезно. СС је био замишљен као тајно, црномагијско друштво. Њихови ритуали били су преузети из других војно свештеничких редова, витезова темплара и језуита. Највише иницирани чланови, њих тринаест, чинили су Велики савет витезова, на чијем челу се налазио Велики мајстор Хајнрих Химлер, а црномагијски ритуали су обављани у замку Вевелсбург у Вестфалији, којег су есесовци купили 1933. и преуредили за одржавање ритуала.

У првом делу књиге споменуо сам Мајкла Аквина, потпуковника америчке армије, оснивача црномагијског друштва ХрамСета и члана сатанистичке цркве и најближег сарадника Шандора Лавеја. Аквино је у замку Вевелсбург извео ритуал призивања Принца таме, 1982. године. Наиме, Аквино се диви "магијском определењу" нацистичког Аненербеа и своје следбенике у Храму Сета сматра магијским наследницима свог узора. Аквино о нацистима пише:

"Већина нациста је била у стању да постигне трансфер свести једино у земаљском смислу, у врсти екстатичне несебичности створене и одржаване пропагандом. Али монаси-витезови предратног СС-а могли су да презру, чак

вољно пригрле, смрт људског тела, јер је свест била преусмерена на виси животни облик, онај хегелијанске државе и појединачно жртвовање у правцу јачања тогживотног облика који ће допринети њиховој бесмртности. Све референце смрти појединца у СС-у, као што су симболи мртвачке главе и ритуално заветовање на верност до смрти, били су у ствари чињеница арогантне афирмације бесмртности".

Овакво нескривено дивљење према наводној спремности на жртвовање "за част отаџбине" СС-а није усамљен случај у америчкој војсци и у Аквиновом случају водило је до идентификовања са идеалима СС-а. Зато је одлазак у замак Вевелсбург био дуго жељени тренутак. Оно што је желео да посети био је Мармар-саал,Мермерна сала, кружна сала која је изграђена на месту некадашње капеле. Према Аквину, инспирација је била Сала Грала, коју је по Хитлеровим инструкцијама реализовао Алфред Ролер за оперску представу "Парсифала" у Бајројту, 1934. године.

На поду од црвеног италијанског мермера налази се диск од тамно зеленог мермера, из кога излази дванаест кракова. Овај диск је тумачен као "соларни симбол" а у ствари је тајни магијски сигил езотеријског реда познатог као Вестфалишен Фемгерихте, или скраћено Вем. Ово је било место окупљања нациста-витезова који су веровали да су део исте магијске традиције. Испод Мермерне сале. у тајној одаји познатој као Сала мртвих, Аквино је извео ритуал инвокације Принца таме. То је био још један доказ да нацизам и сатанизам, заједно али и одвојено, живе и данас.

Прикривен континуитет нацистичког уређења Европе доживљавају данас сви они који не знају корене Европске заједнице. Хитлер је осмислио Европску економску заједницу (Еу-Топаисцхе Wиртсцхафт-гемеинсцхафт), а идеју је први изнео такође Аустријанац, гроф Рихард Н.Куденхове-Калерги 1923. године, у књизи у којој предлаже стварање Уједињених држава Европе. Име је добио по композитору Рихарду Вагнеру, о коме је Хитлер рекао да ко буде разумео Вагнера разумеће и нацистичку Немачку. Блиски пријатељ грофовог оца био је Теодор Херцл, оснивач ционизма. Грофова књига звала се "Пан Европа" и довела је до стварања Паневропске уније (звучи ли вам ово познато?), са огранцима широм Европе. Овај концепт подржали су водећи европски политичари, између осталих Винстон Черчил, затим амерички естаблишмент, Џон Фостер Далс, Николас Мареј Батлер, председник Колумбија универзитета и Карнеџијева фондација за међународни мир, др Стивен Дуган, оснивач и први председник Института за образовање, који је у потпуности био контролисан од Савета за међународне односе. У својој аутобиографији гроф је написао:

"Почетком 1924. године добили смо позив од барона Луја де Ротшилда. Један од његових пријатеља, Макс Варбург из Хамбурга, прочитао је моју књигу и пожелео да нас упозна. На моје велико изненађење (како да не!) Варбург је спонтано (обавезно!) понудио 60.000 златних марака као подршку покрету за прве три године... Макс Варбург, који је био један од најузвишенијих и најмудријих људи које сам срео, имао је принцип да финансира овакве покрете. У току целог живота остао је искрено заинтересован за Пан-Европу. Макс Варбург је организовао своје

путовање у Америку 1925. године, како би ме упознао са Полом Варбитргом и Бернардом Барухом ".

Они који су финансирали бољшевичку револуцију и обе стране у светским ратовима, укључујући Адолфа Хитлера, стајали су иза стварања и Европске заједнице и Уједињених нација. Први корак у стварању Европске заједнице било је доношење одлуке о уједињењу индустрије угља и челика, у јулу 1952. године, кроз Европску заједницу угља и челика, чиме су ове индустријске гране у Западној Немачкој, Француској, Италији, Белгији, Холандији и Луксембургу дошле под јединствену контролу. Ова организација је одређивала цене, одлучивала о инвестицијама, а одлуке доносила гласањем. Ова заједница је позната и под именом "Шуманов план" (назван по француском министру иностраних послова и каснијем премијеру Роберту Шуману), али прави човек у позадини био је Жан Моне, директор Комисије за планирање. Моне и његови ментори из Савета за међународне односе покушали су да створе европску армију по истом концепту. Позвали су на свеопшто разоружање и стварање јединствене европске армије, али је то концепт који тек на крају двадесетог века добија своје конкретне обрисе.

У Риму је 25. марта 1957. године потписан акт којим је шест земаља створило Европску економску заједницу или Заједничко тржиште и Европску заједницу за атомску енергију (Евратом). Јединствен европски акт којим су укинуте трговинске баријере у западној Европи и уговор у Мастрихту 1992. године, завршни су делови плана за стварање Уједињених држава Европе. Овај опрезни приступ, од скоро педесет година, служио је само једном циљу - да европска јавност неосетно прихвати губитак националне суверености у корист светске државе. Обични грађани нису били у стању да сагледају куда воде појединачни, чак неконзистентни потези, али се сада види да је скоро сваки делић дошао на своје место. Интересантно је да је Јосиф Стаљин, у књизи "Марксизам и национално питање" написао:

"Поделите свет у регионалне групе, као транзитну фазу до светске владе. Становништво ће лакше одустати од националне лојалности, прво ка неодређеној регионалној лојалности, а онда ће прихватити светски ауторитет. Касније сви региони се могу подвести под светску диктатуру ".

Стаљин је овде говорио о концепту светске диктатуре пролетаријата, што није далеко од генералне идеје заговорника Новог светског поретка, јер су и бољшевичка Русија и нацистичка Немачка, као примери свемоћне, корпоративне државе, прототип будуће светске диктатуре са робовласничким уређењем.

Велики српски теолог, др Јустин Поповић надахнуто је писао о питању Европе, преломљено кроз анализу књижевног дела Фјодора Достојевског. На Видовдан 1940. године, Јустин је о Достојевском написао:

"У Европи није било ни мислиоца, ни филозофа, ни песника, који је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену драматичност и језиву трагичност европског човека и свих његових тековина ".

Достојевски се бави овим феноменом у свом роману "Идиот" (1868. године), кроз оно што говори главни јунак, кнез Мишкин:

"Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера. То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма... Римокатолицизам верује да се без све светске државне власти Црква не може одржати на Земљи, па виче: "Нон посумус!" По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште ни вера, него непосредан, одлучан наставак Западне римске империје, а код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере..."

Питање Светог римског царства и династије Хабзбурга разматраћу у једном од наредних поглавља, а сада да се вратимо пореклу Адолфа Хитлера. Кроз књигу се провлачи једна врло јасна линија која би могла упрошћено да се резимира констатацијом да су нацизам и Хитлера створили Ротшилди! Они су били ти који су аранжирали Хитлеров долазак на власт кроз тајна друштва илумината у Немачкој као што су Тхуле - Геселлсцхафт и Врил-Геселлсцхафт. Ротшилди су ти који су финансирали Хитлера кроз "Банк оф Енгланд" и друге енглеске и америчке изворе као што је "Кун и Леб" банка, која је финансирала и револуцију у Русији.

Само срце Хитлерове ратне машине чинио је гигант "И.Г.Фарбен", који сам спомињао већ више пута и који је имао и свој амерички огранак који су контролисали Ротшилди, кроз своје "шегрте" Варбурге. Пол Варбург је седео у управном одбору америчког "И.Г. Фарбена". Заправо, Хитлеров "И.Г.Фарбен", који је руководио робовским конц-логором Аушвиц, у коме је трошио један од својих кључних "производа", Циклон Б, био је огранак огромног "Стандард Оила" (данас "Ексон"), чији су званични власници били Рокфелери, али иза њихове империје одувек као контролори стоје, наравно, Ротшилди. У оба светска рата новинске агенције у Немачкој биле су у власништву Ротшилда, који су знали да контролишу и филтрирају информације које су улазиле и излазиле из Немачке и тако дозирају, повећавају или смањују тензију, која је појачавала или стишавала ратне операције, заправо ток рата, онако како је одговарало овим "владарима из сенке". Илуминати су опседнути "крвном лозом" и генетским кодом који врло пажљиво репродуцирају и прате у онима које гурају на власт. Сви амерички председници, укључујући и Џорџа Буша млађег, а да не говоримо о многим европскми лидерима у време Другог светског рата, Черчилу, Стаљину, такође су генетски везани за "плаву крв".

Вратимо се Хитлеру. Према психоаналитичару Валтеру Лангеру, и његовој књизи "Хитлеров ум", Ротшилди су помагали Хитлера из једног врло простог разлога, ХИТЛЕР ЈЕ БИО РОТШИЛД! Из овог угла гледано, све се савршено уклапа, од подршке немачких илумината (зар заиста мислите да "клошар", како Хитлера описује званична историја и то "научно", може да постане немачки месија), која је довела Хитлера до места апсолутног диктатора, господара живота и смрти, до подршке енглеске краљевске куће Виндзор (не заборавите, они су заправо Немци, из племићке куће Заксе-Кобург-Гота) и њеног члана и ратног хероја лорда Маунтбатена, који је делимично Ротшилд (и сатаниста, што је мање важно, али карактеристично). Зато није чудно што је и немачко племство, старе јункерске породице које своје порекло знају вековима уназад, ватрено подржавало Хитлера. Једноставно, знали су ко је. Лангер пише:

"Адолфов отац, Алојз Хитлер, био је незаконито дете Марије Ане Шикелгрубер. Званично се сматра да је отац Алојза Хитлера (Шикелгрубера) био Јохан Георг Хајдлер. Има оних који су озбиљно сумњали да је Хајдлер био отац Алојза.., Један аустријски документ показује да је Марија Ана Шикелгрубер живела у Бечу у време када је остала трудна. У то време је радила као слушкиња у кући барона Ротшилда. Чим је породица открила њену трудноћу послала је назад кући, где се Алојз родио".

Лангерове информације потичу из материјала Гестапоа, јер је 1940. године високи официр Гестапоа, Хансјурген Келер, направио службену забелешку о истрази коју је наредио аустријски канцелар Долфус, у вези порекла Хитлерове породице. Оригиналне Долфусове налазе Келер је добио, неколико година пре, лично од Хајдриха, Шефа нацистичке тајне службе. Досије је, пише Келер, изазвао такву пустош као што ниједан досије на свету није изазвао. Келер даље пише:

".„Друга гомила у плавој фасцикли садржала је документа која је сакупио Долфус... Његов задатак није био тежак, као човек на челу Аустрије лако је могао да открије све личне податке породице Адолфа Хитлера, који је рођен на аустријском тлу... Оригиналне крштенице, полицијске картице за регистрацију, протоколи, итд, све је то било у досијеу и на основу тога је аустријски канцелар склопио све појединачне делове ове слагалице, стварајући мање више логичну целину,..

Млада служавка... (Хитлерова бака)... дошла је у Беч и постала служавка која је радила у кућама богатих породица. Али није имала среће. Пошто је била заведена и требала да роди дете, вратила се кући у своје село... Код кога је млада девојка била у служби у Бечу? Открити то није био тежак проблем. Јако рано у Бечу је био уведен систем обавезне полицијске регистрације. И послуга и послодавац би били кажњени ако занемаре ову обавезу, Канцелар Долфус успео је да открије ову регистрациону карту. Млада, безазлена служавка радила је у резиденцији Ротшилда,., и Хитлеровог деду треба тражити у овој величанственој кући. Долфусов досије закључен је овим документом ".

Да ли су ова копања по прошлости бринула Хитлера, да ли их је наслућивао, да ли је по "аншлусу" Аустрије заташкао непријатну истину? Ленгер о томе каже:

"Мени се Чини да је Хитлер знао за своје порекло пре канцеларових истраживања. Као и његов отац пре њега, када су околности постале тешке, Хитлерови су прешли у Беч. Хитлеров отац је напустио своје родно село у младости, да би потражио срећу у Бечу. Када је Адолф постао сироче, после мајчине смрти у децембру 1907, отишао је у Беч одмах после сахране. Ту као да је нестао у току првих десет месеци боравка. Овај период је за истраживаче потпуна мистерија. Има смисла, када је установљено да је Хитлер био Ротшилд, да је позван да се упозна са својим рођацима и да породица процени његове потенцијале за своје будуће подухвате ".

Ротшилди и други илуминати, били су познати по томе што су имали много ванбрачних потомака, у оквиру свог тајног програма одгајања деце, која су давана лажним родитељима који су их подизали као своју. Зато изгледа чудно како су

"обична деца" скромног порекла успевала да се уздигну до самих врхова власти, богатства и моћи. Неки од њих су, не знајући, имали програмиран успон. Хитлер је такође имао децу, рођену и одгајану по овом принципу, иако се званична историја упињала да докаже како се није женио па самим тим није ни имао децу. Његови потомци су данас сигурно међу нама, носе друга имена, живе у разним земљама, али се ка врховима моћи уздижу са сазнањем о свом тајном пореклу. Ово вам се чини невероватним? Хитлер је имао проблема са оптужбом да је био у вези са својом рођаком Гели Раубал и да је са њом имао ванбрачну ћерку. Гели то није могла да потврди (или оповргне), јер је мистериозно убијена 1931. године, одмах по рођењу ћерке. Остаје да разрешимо који Ротшилд је могао да буде Хитлеров деда. Увидом у документацију испада да је у време рођења Алојза Хитлера, 1837. године, једини Ротшилд који је живео у Бечу био Соломон Мејер. Његова жена није живела с њим, јер је брак био у таквом стању да је радије живела у Франкфурту. Њихов син Анселм Соломон такође је цео живот провео у Паризу и Франкфурту, далеко од оца. Да је Соломон био једини кандидат за Хитлеровог деду потврђује књига Хермана фон Голдшмита, Чији отац је био Соломонова десна рука, објављена 1917. године, у којој о Соломону пише:

"... да је четрдесетих година прошлог века развио неопрезни ентузијазам према младим девојкама.., и ...имао је бројне авантуре са врло младим девојкама, које је полиција заташкавала ".

Доказ да је Хитлер био пореклом Ротшилд види се и из начина како су се у Немачкој после Првог светског рата стварале политичке и економске околности које је Хитлер директно експлоатисао у свом успону на власт. Један од Хитлерових финансијера, Фриц Тисен, изјавио је 1945. године у истрази:

"Прихватање Јанговог плана* и његових финансијских принципа све се више повећавала незапосленост, док се милион људи није нашло без посла. Људи су били очајни. Хитлер је рекао да ће он решити проблем незапослености. Влада је у то време била слаба, а ситуација је бивала све гора. То је био разлог огромног успеха Хитлера на изборима. Када су избори одржани, добио је 40% гласова".

Аустријска списатељица и истраживач Гертруда Елијас идентификовала је Хјалмара Шахта као главног посредника између нациста и банкарске елите у Лондону. Шахт је био Хитлеров саветник за финансије и председник Рајхсбанке. На документу Шахтовог наименовања, 17. марта 1933. године, налазе се два потписа - Адолфа Хитлера и Макса Варбурга, потрчка Ротшилдових. Шахт је, иначе, врло цењена личност чак и данас у банкарским круговима у Европи, јер је 28. фебруара 1930. године основао Банку за међународно поравњање у Базелу. Оснивачки капитал су обезбедиле Белгија, Немачка, Француска, Италија, Велика Британија, Јапан, као и "Морган компанија" из Њујорка, "Прва национална банка Њујорка" и "Прва национална банка Чикага". Где год видите у наслову "Прва банка" нечега, знајте да ту банку тотално контролише Комитет 300. Тренутно у БИС-у чувају 192 тоне злата из око стотину земаља. Укупан капитал од 120 милијарди долара користи се

* Немачка се после Првог светског рата катастрофално задуживала, у оквиру Дејвисовог плана, краткорочним кредитима, тако да је 1929. дуг Немачке међународним банкама износио 16 милијарди долара (!) Што је била енормна сума у то време. Предложено је ново решење од стране Овена Д. Јанга, који је био експонент Морганове банке и Џенерал Електрика. План је био "генијалан". Отплата дугова се више није могла вршити робама и сировинама већ искључиво новцем. Немачка економија је била уништена преко ноћи.делом за кредитирање чланица, заштиту домаћих валута или за поравнање платних биланса.

Вратимо се Сахту. У Енглеској, кључна фигура био је Монтагју Норман (Комитет 300}, гувернер "Банк оф Енгланд" (коју контролишу Ротшилди) и блиски пријатељ Шахта. Када је Хитлер изабран, понуђен је кредит нацистима. Сахт и Норман су се срели још једном, 11. јуна 1934. године, у Немачкој и договорили нове кредите за Хитлера. После инвазије Чехословачке, 1939. године, Норман је урадио још једну невероватну ствар - пребацио је Хитлеру чешко злато депоновано у Лондону, уз сагласност Невила Чемберлена. Невероватно, али из сада познате перспективе, Ротшилди су помагали свог рођака преко "Народне банке Енглеске" и својих службеника, породице Норман, који су били гувернери "Народне банке Енглеске" као да је то њихова приватна банка. Један деда, Џорџ Ворд Норман, био је гувернер од 1821. до 1872. године, а други деда, лорд Колет, био је гувернер од 1887. до 1889. године. Монтагју Норман био је у Америци у Ротшилдовој фирми "Браун брадерс", а за то време дружио се са породицом W.А.Делана (Комитет 300), рођака Френклина Делано Рузвелта, каснијег председника САД.

Гертфлида Елијас каже да је "Народна банка Енглеске" сарађивала са једним од водећих циониста, лордом Берстедом из "Ројал Дач Села", у пребацивању новца богатих немачких циониста у Палестину. Овај новац, како пише, помогао је да се створи економија у тек ствараној држави:

"Они су били привилегована класа емиграната док је Јеврејима без имовине одбијан азил и нестали су у Холокаусту ".

Претпоставка је, ма колико ово сурово звучало, да је свесно жртвовање Јевреја од стране "јеврејске елите" (Ротшилда и других) требало да послужи одређеној сврси. Розенберг, званични партијски идеолог нациста, је човек који је Хитлеру донео "Протоколе сионских мудраца" што је постао основ нацистичке пропаганде - немачка аријевска раса против јеврејске ниже расе, из чега је произашаоснажан уједињујући фактор "нација против заједничког непријатеља" и постао основ снажне контроле над нацијом. Али то су елементи које су историчари већ идентификовали. У последњих неколико година појавило се мноштво противречних информација које збуњују историчаре и све више ремете "утврђену дијагнозу" шта је био нацизам и хитлеризам. Аустријски писац, Рудолф Комер, написао је пре појаве нациста да

"...ако се појави нека политичка партија са антисемитским програмом којом управљају јеврејски или полујеврејски фанатици, мораћемо да се причувамо ".

Ернест Хафштенгл, блиски пријатељ Френклина Рузвелта, а познавао је и Хитлера пре тога, врло озбиљно је схватио Комерову примедбу:

"Размишљао сам о примедби Рудолфа Комера, о антисемитском програму којим управљају јеврејски или полујеврејски фанатици и пао мије на памет Розенберг који је појавом одавао Јеврејина, иако би он сам жестоко протествовао ако би неко поменуо његово порекло*. Ипак, често сам имао прилику да га видим како седи у задимљеним кафанама у Бринерштрасе или Аугустенштрасе, са мађарским Јеврејином по имену Холоши, који је био један од његових главних сарадника. Човек је себи дао име Холандер у Немачкој и био још један од многих јеврејских антисемита...Сумњао сам да је аријевско порекло многих других, Штрасера и Штрајхера који су изгледали као Јевреји, као и Леја, Франка и чак Гебелса, било такво да би имали тешкоћа да доказу свој педигре ".

Пре неколико година енглески лист "Дејли телеграф' објавио је истраживања Брајана Рига, историчара са Кембриџа, који је истраживао историју своје породице из које су многи чланови, као Јевреји, завршили у Аушвицу. Разговарао је са многим бившим официрима и

* Розенбергово порекло данас није тајна за историчаре; оно је јеврејско, естонско и француско.

војницима Вермахта и потомцима погинулих официра. Из истраживања јасно произилази да је Хитлер непобитно знао да су у његовој армији ратовале на хиљаде војника и официра јеврејског порекла, које је Хитлер често усмеравао на уништавање припадника управо јеврејске вере; Лицемерно је потписивао декрете о "чистоти њихове немачке аријевске крви" иако је седамдесет и седам генерала и високих официра Вермахта било "мешане" крви или су били ожењени "чистим Јеврејкама". Међу Риговим саговорницима био је и некадашњи немачки канцелар Хелмут Шмит, имаче официр немачког ваздухопловства у Другом светском рату, без обзира што му је деда био "чист Јеврејин". И командант ратног ваздухопловства, рајхсмаршал Херман Геринг, фалсификовао је крштеницу свог заменика, фелд-маршала Ерхарда Милха. У документу од 7. августа 1935. године Геринг пише:

"Хитлер је Милха прогласио аријевцем, иако је његов стварни отац Јеврејин Карл Прауер, Ерхардов ујак",

Полујеврејин је био и потпуковник др Ернст Блох који је био на челу нацистичке обавештајне службе у Варшави. Његов шеф, адмирал Вилхелм Канарис наредио је 1939. године да Блох у Варшави пронађе рабина Јозефа Шмерсона, чувеног вођу секте ултраортодоксних Јевреја Лубавихтер и пребаци га у Латвију, одакле је после пребачен у САД. Ту је живео до смрти, 1994. године и био прави "весник месије" за своје следбенике. Абвер је сигурно знао ко је Шмерсон, али је вероватно већ тада онима који су припремали рат и видели у будућности стварање државе Израел, овај најављивач Спасиоца био потребан као велики пропагатор државе Јевреја и повратка у "јеврејску свету земљу". Риг је такође открио да је седамнаест особа јеврејског порекла у току постојања нацистичке Немачке одликовано Витешким крстом, највишим немачким војним одликовањем. Такође је документовао да је 2400 рођака завршило у логорима

смрти, а да 1000 оних који су били у униформама немачке војске није могло да им помогне.

Није ли то страшно? Од почетка века, у току Првог светскограта и у времену између два рата, одвијао се паклени, минуциозно разрађен план, покривен невиђеном манипулацијом и преваром светског јавног мњења како би се план остварио. Стварање и неговање монструма, Адолфа Хитлера, ишло је непогрешивом линијом креирања услова за нови светски рат у коме ће изгинути десетине милиона људи како би се убрзали процеси стварања светске владе, њене политичке структуре на глобалном нивоу и свести код људи, да је то неопходно како би се обезбедила "колективна сигурност" као осигурање од будућих светских ратова, које "нико не жели". Тајна кампања ишла је врло широко, од подстицања Хитлерових фанатичних претензија, почев од књиге "Меин Кампф * (коју је иначе за Хитлера написао Карл Хаусхофер, који је признао да је главни извор његових идеја за књигу био Халфорд Ј.Макиндер, директор елитне Економске школе у Лондону), па до отворене подршке у енглеским аристократским круговима, од чланова Округлог стола, Краљевског института, Комитета 300, Лајонела Кертиса, Леополда Ејмерија, лорда Лотијана, Џефрија Досона, виконта Хејлшама, војводе од Кента, брата краља Едварда ВИИИ и краља Џорџа ВИ. Едвард није абдицирао с енглеског престола, после једанаест месеци краљевања, због удовице, већ због отворених симпатија према нацистима и вероватно је да би био против рата са Немачком, који се већ припремао иза кулиса.

Илуминати и Ротшилди су константним повлачењем и глумљењем слабости и неодлучности охрабривали Хитлера да иде из једне авантуре у другу. Зато је на челу британске владе био трагични наивац и замлата, Невил Чемберлен, који је веровао да зна шта ради, иако су други вукли потезе којих он није био свестан, који ће довести Хитлера да направи грешку после које неће моћи назад -инвазију на Чехословачку 1939. године. Колико је Чемберлен био ван догађаја сведочи његова изјава на Радио ББЦ, да је сукоб између Немачке и Чехословачке био:

"...свађа у далекој земљи између људи о којима ми не знамо ништа".

Гертруда Елијас пише:

"Оно сто је откривено је запрепашћујуће, чак и у данашње време, а то је податак да су постојали аранжмани који су претходили продаји Чехословачке од стране Чемберлена 1939. године, који су Немачку претворили у војну суперсилу. Чињеница је да су заводи 'Шкода', највећа фабрика муниције у централној Европи, коју је контролисала француска фирма 'Шнајдер Крузо' и највећа челичана као што је 'Витовиц', били власништво Ротшилда и све је то предато Немачкој... Смртна пресуда (Чехословачкој) била је потписана у канцеларијама 'Унилевера' у Аусигу, седишту пронацистичке клике".

Кад је окупација Чехословачке окончана, ситуација се променила преко ноћи. Лорд Халифакс је започео пропагандну акцију која је створила праву ратну панику, познату као "плашење ратом". Влада је пустила у промет приче које су са претеривањем говориле о снази немачке војске. У народу је ширена паника како ће Немци започети рат бацањем бојних отрова из авиона над Енглеском, па се

почело са дељењем гасних маски и копањем ровова у енглеским парковима! Лорд Лотијан и лорд Астор су изненада почели да држе говоре чији садржај је био потпуно супротан оном што су говорили годинама пре тога. Рат са Немачком! - све је било транспарентно јасно, једино што јавност није могла чак ни да наслути праве разлоге ове нагле промене. Осрамоћени Чемберлен је отишао, нови премијер је постао Винстон Черчил. Каква случајност да Черчилови имају блиске везе са Ротшилдима. Винстоновог оца, лорда Рандолфа Черчила, финансирала је кућа Ротшилд док је био британски министар финансија, средином XИX века, а његов најближи пријатељ био је Натанијел Ротшилд. Када је умро, остао је дуг Ротшилдима од 65.000 фунти, што је за то време била велика сума. Винстон им је такође дуговао и био добар пријатељ лорда Виктора Ротшилда и његовог главног помагача у Америци, Бернарда Баруха. Веза се не прекида ни данас. Породица Черчил је 1995. године продала Винстонове папире, преписку и другу заоставштину Меморијалном фонду за национално наслеђе за 12,5 милиона фунти.Председник Меморијалног фонда, који је дарежљиво одрешио кесу, је лорд Јакоб Ротшилд. Черчилови су одржавали блиске везе и са Бернардом Барухом и породицом Сесилс. Сесилси су контролисали мрежу коју су у свету разапели језуити и били на услузи другим важним породицама европске елите као што су Хабзбурзи и Црно племство у Италији.

Када је пре пар година изашла књига америчког историчара Ричарда Брајтмана, "Званичне тајне", почеле су жучне полемике око њеног кључног навода да је британска обавештајна служба, па самим тим и америчка, од краја 1941. године, када је проваљен немачки систем кодираних радио порука "Енигма", знала за масовно уништавање Јевреја, али да ништа није предузела да то спречи. Већ приликом напада на Совјетски Савез почеле су да стижу радио вести у "чишћењу терена". Између 19. и 22. августа војници 45-ог батаљона убили су 1059 Јевреја у Славути, на јужном делу фронта. У Украјини је 320-ти батаљон убио почетком септембра прво 4200 а онда још 2000 Јевреја. У Каменец-Подолску, такође у Украјини, немачка полиција масакрирала је двадесет хиљада Јевреја. Крајем 1941. године шифроване поруке постале су врло експлицитне. Садржале су податке о депортовању Јевреја у логоре, наручиван је Циклон Б, тражили су се стручњаци ради довршења Аушвица, а онда су у току следеће три године, у безбројним извештајима, следиле статистике о убијенима и депортованима. Зашто Запад није реаговао?

Брајтман је трпео страховите критике због изнетих података. Оправдавање ћутања често је имао бљутав укус. По једнима, Британци нису реаговали како Немци не би схватили да им је шифра проваљена. Други су сматрали да је ћутање последица искустава из Првог светског рата, када се испоставило да су информације о немачким зверствима у Белгији и Француској биле пропаганда, па су се плашили да и овог пута не дођу у исту ситуацију!? Осим тога, Запад се плашио реакције Арапа и њиховог преласка на страну нацизма ако се овај превише буде залагао за Јевреје. Колега историчар, Џон Киган, напао је Брајтмана у "Њујорк Тајмсу" написавши да није узео у обзир чињеницу да су савезници ималидруге приоритете (!) и да су "хуманитарни проблеми" морали да буду у другом плану. У Лондону је реаговао лорд Џенер од Браунстона, који је Брајтманове тезе

назвао "увредљивим". Није се нашао нико ко би храбро изрекао праву истину: да је британска обавештајна служба МИ6, на чијем челу је био лорд Виктор Ротшилд, намерно задржавала све ове информације. Разлог за то је, рекао бих, план Ротшилда и илумината да се Јевреји у Европи "прореде" и да се та страшна чињеница искористи после рата као један од главних аргумената за стварање државе Израел!

Други светски рат био је суштински битан за планове о глобалној контроли. После њега, у кратком року, створен је читав низ институција глобалне централизације, као што су Уједињене нације, Европска заједница, НАТО и читав низ других организација у области финансија, бизниса и медија. Ротшилди су дуго разрађивали и остваривали план стварања "приватног царства" у Палестини, а једна од кључних карика било је, убеђивање Јевреја да се поново населе у "својој домовини".

Чарлса Расела, илумината који је створио друштво Кула светиља, познато као Јеховини сведоци, иначе сатанисту и педофила по тврдњи његове жене, финансирали су Ротшилди. Требао им је овај култ контроле ума, као што су им требали мормони Џозефа Смита, масона тридесет и трећег степена, иначе врло сличног устројства јеховистима које су финансирали кроз своју америчку филијалу "Кун, Леб и Ко". Сви главни јеховисти и мормони су били у исто време и масони. Још 1880. године Расел је прорекао да ће се Јевреји вратити у своју домовину. Није био видовит, знао је да постоји план који ће се једном остварити.

Подсетићу још једном на 1917. годину и Балфурову декларацију, која је предвиђала стварање Палестине. Научници су касније доказали да је писмо написао, сам себи, лорд Лајонел Валтер Ротшилд. У томе му је помогао Алфред Милнер, који је био на челу Округлог стола, једне од најважнијих тајних организација XX века. Из идеја и планова Округлог стола никли су Билдерберг група, Савет за међународне односе, Трилатерална комисија и Краљевски институтза међународне односе. Случајношћу, лорд Балфур је био члан тзв. унутрашњег круга чланова Округлог стола, Алфред Милнер председник, а финансијер, ко би други него лорд Лајонел Валтер Ротшилд.

Две године касније, 1919, одржана је мировна конференција у Версају. Конференцију су организовали и водили "витезови Округлог стола" - Алфред Милнер, Едвард Мандел Хаус и Бернард Барух. Једна од одлука биле су огромне репарације које је Немачка морала да плати, што је отварало пут тоталног банкротства Немачке и уздизало једног Ротсилда, Хитлера, ка власти у Немачкој. Да ово нису моје измишљотине, потврђују подаци. Америчког председника Вудроу Вилсона "саветовали" су у Версају пуковник Хаус и Бернард Барух, Ротшилдови људи, лидери Округлог стола у Америци. Британског премијера Лојда Џорџа "саветовали" су Алфред Милнер, Ротшилдов службеник и сер Филип Сасун, директни потомак Мајера Амшела Ротшилда, оснивача династије Ротшилда. Француску је представљао Жорж.Клемансо, а његов "саветник" на конференцији био је министар унутрашњих послова Жорж Мандел, чије право име је било Јеробоам Ротшилд. Желите даље? У америчкој делегацији, у којој су била браћа Џон Фостер и Ален Далс, касније отворени нацисти и подржаваоци Хитлера, о чему сам већ у овој књизи писао, кључна личност био је човек Ротшилдових, Пол

Варбург из "Кун Леба" и америчке филијале "И.Г.Фарбена". У немачкој делегацији, један од чланова био је његов брат, Макс Варбург, који ће постати Хитлеров банкар! Њихов домаћин на "мировној конференцији" био је барон Едмонд де Ротшилд, велики заговорник стварања државе Израел. Ово насељавање Израела почело је управо 1880. године, како је Расел прорекао, када је Едмонд де Ротшилд почео да финансира руске Јевреје како би дошли у Палестину, оснују насеља, фарме и фабрике и почну нов живот. Иако је Едмунд де Ротшилд називан "оцем Израела" и бавио се овим пројектом до своје смрти 1934. године, његов прави циљ био је унапређење интереса Ротшилда, а према Јеврејима се односио с презиром и управљао гвозденом руком фармама и фабрикама у Палестини. Када су се 1901. године јеврејски насељеници пожалили на његове диктаторске манире ууправљању "Јишувом", барон Ротшилд је одговорио:

"Ја сам створио Јишув, ја лично. Према томе, ниједан човек, било колониста или организација, нема право да се меша у моје планове..."

У овој једној реченици види се прави став Ротшилда према јеврејском народу. Сви који су се нашли на њиховом путу немилосрдно су уклоњени. Ционистичка терористичка организација убила је грофа Бернадота, међународног посредника, 17. септембра 1948. године, зато што је хтео да предложи нову резолуцију у Уједињеним нацијама о раздвајању зараћених страна у Палестини. Едмонд де Ротшилд је био велики пријатељ Теодора Херцла, једног од вођа ционистичког покрета, као и Хаима Вајцмана, другог великог лидера овог покрета. Једном приликом му је рекао:

"Без мене, ционизам не би успео, али без ционизма, мој рад би био потпуно заустављен ".

Овим тезама даје потврду изјава П.W.Боте, бившег председника Јужне Африке, дата 1998. године:

"Имао сам неких чудних послова са енглеским Ротшилдима у Кејптауну, када сам био председник."

Рекао је ово и испричао мрачну причу која све говори о Ротшилдима. Прво су затражили састанак са њим и његовим министром иностраних послова Пиком Ботом (нису у сродству), иначе илуминатом. На том састанку, Ротшилди су му рекли да се на банковним рачунима у швајцарским банкама налазе огромне суме новца који је некад припадао немачким Јеврејима и да је слободан за инвестирање у Јужну Африку ако се договоре о каматним стопама. Било је то богатство отето немачким Јеврејима који су страдали под нацистичким режимом, што је недавно откривено и појавило се у светској јавности. Ротшилди су, од краја рата, тај новац обртали као свој! П.W.Бота је одбио тај новац, али је Пик Бота напустио састанак у друштву Ротшилда и могуће је да је неки договор касније направљен.

Јужна Африка је иначе била поље широког деловања Ротшилда, прво преко њиховог човека Сесила Џона Роудса, као и Барнија Барнета, Алфреда Бејта и породице Опенхајмер, који већ два века пљачкају Јужну Африку немилице експлоатишући њена природна богатства. Опенхајмери су толико велики и моћни

да, рецимо, Рокфелери у односу на њих делују као сиромашни рођаци из провинције. Опенхајмери су власници гиганта по имену "Англо Американ Корпорејшн" која експлоатише злато и дијаманте и контролише светско тржиште дијаманата одређујући квоте и цене, а новац се преко компаније "Минорко" на Бермудима реинвестира у САД. Не може се ни наслутити колики је новац у питању у протеклих пола века ушао у САД, али се претпоставља да је једна од највећих светских банака, "Ситикорп", под њиховом контролом. Опенхајмери су преузели контролу и над својим највећим ривалом у Јужној Африци, "Консолидејитид Голд Филдс", купивши 28% акција и диктирају услове производње и продаје злата, дијаманата, платине, титана, бакра, гвожђа, урана и педесет и два друга метала и минерала који се производе у Јужној Африци. Није зато чудо што су Опенхајмери кључни чланови Округлог стола и Комитета 300.

Један од највећих шпекуланата на берзама широм света, у служби Новог светског поретка, је Џорџ Сорош, мађарски Јеврејин са америчким пасошем. На берзама шпекулише милијардама долара са циљем дестабилизације валута и тржишта, стварајући енормне профите у том процесу. Организација преко које иду шпекулације зове се Квантум група и у њој доминирају швајцарски и италијански финансијери, припадници Црног племства. Сорош је заправо параван за англофранцуску банкарску групацију Ротшилда. Један од чланова управног одбора Сорошевог Квантум фонда је Ричард Кац, председник "Ротшилд Италија С.П.А." у Милану и члан управног одбора "Н.М.Ротшилд".

Други директор Квантума је Нилс О.Таубе, партнер Ротшилда у фирми "Ст.Џејмс Плеис Капитал". Један од Сорошевих партнера у неколико његових подухвата био је сер Џејмс Голдсмит, рођакРотшилда. Познато је да је Сорош извршио прави монетарни удар на енглеску фунту, што је у једном тренутку изазвало јаке поремећаје у европском монетарном систему, па су после тога нагло порасли захтеви за увођењем јединствене европске монете.

Валутне шпекулације нити су шпекулације нити су случајне. Оне се пажљиво планирају и спроводе како би изазвале одређене ефекте. Зато треба бити опрезан када се Сорошев фонд појави са "хуманитарним" програмима у некој земљи. Помоћ и стипендије само су прашина у очи. Циљ је минирање банкарског система те земље и отимање милијарди кроз шпекулације.

Да закључимо о Ротшилдима (некада Бауерсима). Од дана када се, пре два и по века, 24. фебруара 1744. године, родио Мајер Амшел у гету Франкфурта, у кући која је носила број 148, свет више није био исти. Мајер Амшел је био веома обдарен, био је трговац вином и штофовима и како је расло његово богатство и везе, добијао је подршку моћних и утицајних илумината из владарске куће Хесе (Гијома д'Аси Касел Вилхелма ИX), настављајући и укључујући се у једну од најозлоглашенијих црно окултних крвних лоза средњевековне Немачке. Њихово ново узето име "црвени штит" (ротессцхилд), који је стајао на фасади куће, заправо је хексаграм -Давидова звезда или Соломонов печат и древни је езотеријски симбол, а са Јеврејима је повезан преко Ротшилда који су се наме-тнули свету као "најзначајнији Јевреји" новог доба. Ротшилди су кључна крвна лоза илумината и за Јевреје у свету су заинтересовани само онолико колико то одговара њиховим потребама. Пошто је постао ситни мењач новца, а далеко од

тога да је био банкар, остало је нејасно како је у врло кратком периоду, после Наполеонових ратова, подигао нову банкарску династију у Европи. Неки езотерици тврде да је Мајер Амшел потписао "уговор са ђаволом" и продао душе своје деце и свих својих потомака у замену за новац и светску моћ, али у домену материјалног света јасно је да је Мајер Амшел своје синове, "пет стрела куће", уједињене духом одговорности према породици, вредне, упорне и способне, послао у Европу, како би створили богатство и стекли моћ. Врло брзо створеноје пет банака: у Бечу (Соломон), Напуљу (Калраан), Паризу (Јакоб), Лондону (Натан) и Франкфурту (најстарији син који се такође звао Амшел). Синови су следили очеву филозофију, да је бројна породица основ снаге, па су акционари увек били синови и блиски рођаци. лако је финансијска империја расла из генерације у генерацију, моћ и богатство је остајало у породици, а "дођоши" са стране су пажљиво бирани и брачним везама увођени у основни ток.

Ротшилди су свој политички утицај градили кроз имиџ спасилаца домовине, јер су у земљама у којима су живели спремно прискакали у помоћ владарима или народним банкама спасавајући их банкротства у критичним тренуцима. Наравно, тада је тешко било уочити оно што је основа њихове политике, да иза кулиса створе кризу, а онда се јавно појаве да је реше, вукући за себе корист. Једна од њихових врхунских подвала, типична за тактику коју примењују два века, су "Протоколи сионских мудраца" за које је љага бачена на јеврејски народ, који тобоже припрема освајање света. "Протоколи" су створени у радионици Ротшилда, говоре о њиховим сопственим плановима, а протурени су у царској Русији почетком двадесетог века, јер су ту спремали револуцију, рушење православне царевине огромних потенцијала који се нису смели активирати у XX веку. Димензија која је запрепашћујућа је да су Ротшилди ово кукавичије јаје подметнули јеврејском народу и заменом теза претворили у свој одбрамбени штит, јер се Јевреји и њихове организације цео век правдају и боре против клевета изнетих у том памфлету, штитећи притом интересе Ротшилда, што јесте главни циљ ове невероватне диверзије. Оно што је последица ове трагичне заблуде је да ће, једног дана, ако Ротшилди и њихови помагачи завладају светом, јеврејски народ платити жестоку цену својој историјској заблуди и наивности, што се уосталом већ види, јер је Билдерберг група донела одлуку 1998. године да државу Израел препусти на милост и немилост муслиманима пошто им треба њихова нафта.

Тренутно се на челу династије Ротшилд налази Ги де Ротсилд из француског огранка. Дејвид Ајк га у својој књизи назива једним од најгротескнијих експонената траума базиране контроле ума, који се њоме активно бави како би потчињавао друге. Он је, по Ајку, лично одговоран за смрт милиона људи, било директно било преко својих помагача. Лажна је слика патетичне жртве коју је хтео да одглуми почетком осамдесетих година када је француска влада национализовала његово седиште у улици Лафајет и када је себе назвао "Јеврејином под Петеном и обесправљеним човеком под Митераном". Далеко од тога. Свет се налази на ивици слома који су, између осталих, програмирали и Ротшилди. Најпогрешнија ствар је лити сузе саосећања над њиховом судбином, док и даље раде на свом основном плану - покоравању света и људског рода у корист оног који стоји изнад њих и даје им демонску снагу. Њихов повратак у

Франкфурт, после педесет година и поновно отварање банке у Немачкој потврђује само једну ствар која се десила на самиту Европске заједнице у Ници - Немачка постаје водећа земља Европе и формално, за будући Еврокорпус, Немачка ће дати шездесет хиљада војника, највише од свих земаља заједнице, а главнокомандујући је немачки генерал.Вермахт поново маршира, а Ротшилди ће помоћи из сенке.

Неки историчари популарне литературе шпекулишу да се Хитлер и његов круг можда бавио сатанизмом у буквалном смислу обожавања ђавола, те да су тајно служили црне мисе, али за то нема конкретних доказа. Разлог за успостављање афинитета измеђунациста и модерних сатаниста је у идеологији. Као и нацисти, сатанисти теже да се издигну изнад добра и зла и маштају да освоје космичку моћ богова. Сатанисти се диве Хитлеру као моћном црном магу који је контролом воље дошао до моћи којом је манипулисао целом нацијом и изазвао светски рат. Отуд и фасцинација Мајкла Аквина нацизмом, јер је немачка супердржава, којом се управљало по принципима црне магије, устала против света.

Исечци из књиге‘Досије ОМЕГА’