DANILO KI - CIPELE

cipele to su leale jedna kraj druge kao dve ivotinje postale su odjednom stravino izduene i bezobline; primile su izgled onih stvari koje gledamo godinama svakodnevno, no tek ih odjednom, ni iz kakvog razloga reklo bi se, primetimo sa nekim uenjem kao da ih prvi put vidimo. To me oseanje - da neku stvar vidim prvi put - nije meutim iznenadilo ni uplailo; imao sam u tome iskustvo koje mi je priteklo u pomo. Seam se tako jedne kase u bistrou u koji sam godinama navraao sveeri, a da me ovek upitao ne kako izgleda, nego da li u tom bistrou postoji uopte kakva kasa, ja bih odgovorio ili odreno ili sleui ramenima. Tako jedne veeri, s jeseni, ekajui Lilijan koja je rekla da e verovatno neto malo da zakasni, ja sam, posle gotovo trietvrti sata ekanja, svratio u taj bistro (koji je bio u stvari svesno izabran kao mesto naih sastanaka, da bih se ja mogao u sluaju nevremena skloniti a i zato - to nikada ne bih priznao Lilijan - da bih u sluaju njenog izostanka mogao tu da svratim kao u istilite) i sedoh u jedan ugao poto sam naruio dupli konjak. I tada, poto sam shvatio da ona nee doi veeras, muen Ijubomorom i neizvesnou, moj duh je poeo da se hvata za slamku", a moj pogled da se zaustavlja na stvarima oko mene. U poetku sve se to zbivalo naizgled bez uea moje svesti, koja je bila zaokupljena stvarima mnogo znaajnijim no to je jedna obina elina kasa, no to je bio u stvari prazan pogled, to sam uskoro morao da uvidim, mnogo lucidniji, osmiljeniji nego bezbnzni pogledi kojima sam obuhvatao taj mali bistro u asovima kada sam sav uzbuden oekivao Liiijan. Tako odjednom, ma koliko da sam bio zauzet mislima oko Lilijan, zapazih, jednim sporednim tokom svesti, da tu elinu kasu starinskog oblika zapravo vidim prvi put. Reljefi na njenom niklovanom poklopcu u obliku timpanona i friza davali su celoj toj elinoj konstrukciji izgled katedrale. Ta me misao poela zanimati, a da prisustvo more i stradanja nije za to vreme prestajalo ili se ublaavalo, i ja odjednom shvatih da je ,,otkrie te kase-katedrale bilo samo posledica otudenja moga duha koji je priao u trenutku uzbudenja stvarima koje dotle nije zapaao u svojoj samoivosti, a koje su mu se odjednom nametnule kao nunost, kao azil i Ijutura. Uostalom, nije bilo u tome nieg nunog, osim moda to to se moj duh u trenutku slabosti vezao uz jedan tako vulgaran predmet kao to je starinska kasa. Iskustvo mi je meutim govorilo da u svemu tome nema ipak nieg udnog, jer esto mi se dogadalo i ranije da neko lice koje svaki dan gledam i koje me zanima, zapazim na slian nain, tek posle dugog vremena, u nekom trenutku kada ga gledam potpuno bez interesa i takorei odsutno.Tako sam i sada (da se vratim na stvar o kojoj pripovedam), u sutonu, pri zraku neke mutne meseine, s uenjem gledao svoje cipele kao da prvi put vidim neto ije znaenje i svrhu ne shvatam. Stanovao sam tada na jednoj mansardi i sanjario na patosu, u dronjcima, snove o Parizu i o knjigama koje u napisati, i u kojima e sva moja prolost i sadanjost doiveti milost uoblienja. Ta je sobica na mansardi imala neku udesnu, gotovo arobnu mod izobliavanja. Nou, pri svetlosti male lampe, kao i pri svetlosti sutona i meseine, u njoj su ne samo stvari, nego i moje misli doivljavale udnu metamorfozu: postajale bi nestvarne i bezobline.Detalj koji me je odveo od predmeta o kome govorim, to jest podatak da sam spavao na patosu, nije bez znaaja u ovom procesu izobliavanja. Jer, leei na patosu, ja sam video stvari oko sebe iz neke perspektive koja bitno menja izgled. Tako bih stolicu video kao da je zakaena o niski plafon, a prozor kao da pripada nekom imaginarnom gornjem spratu; jednom reju, sve sam video iz ablje perspektive iz koje stvari zadobijaju superioran i gotovo okrutan izgled i stav u odnosu na mene. Moje su cipele imale dugu senku kao da ,,stoje na prstima, mada sam jasno mogao razabrati da su u profilu prema meni. No taj udni par ivotinja nije bio jednake veliine, a meni se inilo da je tu iskljuena svaka mogunost optike varke, jer su stajale uporedo. No one su se razlikovale po veliini upravo onoliko koliko se mujaci nekih ivotinja razlikuju od enki: jedna je nosila glavu visoko i kao na oprezu, a druga, za pola trupa iza nje, ila je naizgled spokojno. U jedan sam mah hteo poverovati meutim da su to dve erne make, ije me prisustvo muilo. Jer one nisu mirovale, ve su se unjale prema meni oiju zacakljenih i otrih kao brija, ali to njihovo oprezno pribliavanje nikako nije smanjivalo prostor izmedu nas. No morao sam se uveriti konano da su to ipak samo moje otrcane cipele. Ali sam se u isto vreme morao uveriti i u to da tek sada ja njih zapaam i to pre kao neka bia nego kao stvari, i to bia s kojima ja nemam nikakve veze. Trudio sam se svim silama da u toj gotovo bezoblinoj sivocrnoj gomili prepoznam sebe, svoje oblike, bilo kakav odnos koji bi mi ih pribliio. Mogao sam se setiti samo da sam ih ne ba davno kupio (ali sam ih brzo pohabao vukui se danima a jo vie noima svuda po periferiji u poteri za senzacijama) i da su me krvniki uljile i stezale sve dok se nisam reio koliko-toliko tog muenja jednim spretnim rezom; sa po dva poprena reza iletom na obema sam cipelama napravio pukotine koje su me oslobodile stezanja u predelu prstiju gde su uljevi. Taj me momenat podsetio da sam ja zapravo od prvog trenutka, od prvog susreta bio s tim cipelama u neprijateljstvu. Moglo bi se rei jo i pre prvog susreta. Jer i sama pomisao na kupovinu novih cipela izazivala je u meni nelagodnost i strah, jer sam imao iskustvo da me one uvek izmue kao panske inkvizitorske dzme i da mi uvek raskrvave kou na petama. No kada sam se bolje zamislio, osetio sam da sam nepravian i osvetoljubiv. Jer mogao sam se setiti, da sam to hteo, i lepih trenutaka, samo da nisam bio sklon odricanju ...Kupio sam ih nekako iznenada, ne pominjud Lilijan nita o tome da imam nameru da kupim nove cipele. Istina, ona se pretvarala da je nije sramota da izlazi sa mnom neobrijanim i sa cipelama kao u arla aplina (ona je naprotiv govorila da joj se to svida, jer njen tata misli da sam ja slikar, to mora da joj je laskalo), no nikako me nije mogla privoleti da idem s njom u pozorite i na koncerte. Svi moji dokazi nisu je mogli ubediti da ne mogu u pozoriste ili na koncerte id ,,ovakav, sto se u prvom redu odnosilo na moje cipele. Ona bi onda poela da mi prebacuje kako ja neu da idem na koncerte zbog nje, dok sam ja govorio samo da ne mogu id s njom, no sam ...Bojala sam se da e kupiti neke tuponose, jer znam da ne voli imike, ali ove su lepe. Id emo sutra u pozorite. Hou da gledam Iza zatvorenih vrata ree radosno, zagledana zaas u moje nove cipele, truded se da sve to izgovori jednim dahom, kao da govori neto to se sada samo po sebi razume, to jest da emo id u pozorite.Rased u ih, rekoh joj isto tako spokojno, napraviu im carski rez, ne mogu vie podneti ovo. - Ona se, naravno, opirala tome sa estinom, i kao da se radi o biti ili ne biti, jer videla je da sam u stanju da to uradim. Tako smo se tada razili, jer ona je tvrdila da ja to dnim samo zato da bih imao izgovor da je ne vodim u pozorite ...Tako poeh da se priseam svih onih trenutaka koji su me nekada vezivali za te cipele to su sada leale u kosoj perspektivi nekako iznad mene i bacale svoju dugu, udno zavitlanu senku po podu. I reih se konano, poto sam uspeo da se setim mnogih etnji sa Lilijan, kada sam s njom tumarao po Dunavu i po kafanama predgrada gde smo igrali nekakve obesne kalipse medu gomilom frajera i kamenjarki; naih zagrljaja na hladnoj mansardi, kada smo svoje cipele bacali na gomilu ne paled svetlo, da bismo se u nemim zagrljajima predavali jedno drugom zadihani; kako smo, kada bi sat sa Venice otkucao as njenog odlaska, pipajui po mraku traili uurbano u gomili svoje cipele itd., reih se onda da ustanem i da upalim svetlo da bih naslikao ugljenom te monstruozne cipele, koje su postale odjednom jedan svet za sebe, uistini dalek i izoblien, no koji se moe - evo - jednim naporom, jednim htenjem pribliiti i osmisliti. Taj moj vangogovski crte ugljenom trebalo je da odigra ulogu posrednika i da mi osmisli te cipele koje su mi se u poetku uinile nepoznate, opasne i tude, a zatim, poto sam ih uspeo vezati u seanju uz Lilijan, postale opet bliske, kao da je na njima prohodao jedan svet uspomena. Hteo sam dakle da ih na taj nain sauvam od zaborava, da ih balsamujem ovim crteom kao moti kakvog sveca ili ruku kakvog muenika za ideale, jer odjednom mi je bilo postalo jasno da na njima poiva i u njima drema itav jedan svet: i ova moja mrana soba na mansardi, i moja lutanja sa Lilijan po predgradu, i sve to to e zajedno s tim cipelama otii na ubrite, ako ja to ne otmem zaboravu.Zato ustadoh, sanjiv i bunovan, da pripremim hartiju i ugljen i da ponem balsamovanje. Zaogrnut vojnikim ebetom i krpama, poput vraa iz nekog divljeg plemena koji oblai svoju ritualnu odedu, upalih kiljavo svetlo i pridoh svojim cipelama kao sakramentu. Posmatrane odozgo, izgledale su bedno, pranjave i pocepane, izobliene i razvaljene poput kakvih leina koje su iskljuvale ptice. Zatim ih podigoh paljivo, s dva prsta, no naglo ih ispustih a jeza me proe do sri. Iz jedne cipele iskliznu pacov i svojim dugim prljavim repom povue jednu fiktivnu dijagonalu od ugla do ugla, gde se zavue u rupu, briui jednim potezom sve ono to se htelo oteti zaboravu.(1960)

1