Ken Kejsi-Let iznad kukavičijeg gnijezda

Viku Lovelu,koji mije rekao da zmajevi ne postoje, a onda me odveo u njihovu jazbinu.PRVI DEOOni su već tamo.

Crni momci u belim uniformama poranili su da naprave neku gadost u hodniku i speru tragove pre nego što ja ustanem i zateknem ih na delu.Izlazim iz spavaonice i, naravno, sva trojica su već tu, uveliko ribaju pod a vidi se da su besni od ranog jutra - mrze sve oko sebe, mrze što moraju da su baš ovde i baš sada, mrze svakog živog u svojoj blizini, a pogotovu nas pacijente s kojima će morati i danas ceo dan da se bakću. Shvatam da je bolje da me ne vide kada su ovako loše volje, zato se polako šunjam pored zida i trudim iz sve snage da budem tih kao duh, kao zrno peska u indijanskoj mokasini, ali ništa mi ne vredi - oni kao da imaju ugrađene specijalno osetljive prijemnike koji direktno reaguju na frekvencije mog straha, tako da su sva trojica smesta alarmirani, dižu glave istovremeno a oči im se šire i blistaju na onim crnim licima kao bleštave lampice na radio-aparatima.,,A, vidi, vidi, evo ga i poglavica. Snimite ga samo, momci, šuper poglavica, Šuper Šupak Poglavica. Stari, dobri poglavica Metla Koja Čisti. Evo, kreni odmah na posao..."Gura mi u ruke dršku metle i pokazuje mesto sa koga danas treba da počnem čišćenje. Drugi me, tek tako, udara drškom svoje metle po ceva-nicama, koliko da me opomene da ne razvlačim previše i ne zadržavam se, nego da odmah krenem na posao.„Samo ga snimite koliki je, bog te, pravi džin, mogao bi svima nama da pojede pitu s glave, a plašljiv kao beba, odmah se usere od straha. Muda ni za lek..."Ken KejsiLet iznad kukavičjeg gnezdaSmeju se još neko vreme, a onda ih, mada sam im okrenut leđima, čujem kako se nešto domundavaju između sebe, čuje se brujanje te trostruke crne mašinerije, bruje o svojoj mržnji, o smrti, o svim bolničkim užasima. Ne pada im ni na kraj pameti da govore tiho u mojoj blizini, ne plaše se da ću čuti njihove najmračnije tajne jer su ubedeni da sam gluvonem. Svi ovde tako misle jer sam bio dovoljno pametan da ih uve-rim u to da ne čujem ništa, da sam gluv kao top i nem kao riba. To što sam polu-Indijanac malo mije pomoglo u ovom mom pasjem životu, ali mije barem omogućilo da budem lukav svih ovih godina i da ih sve lepo zavaram.Nalazim se blizu ulaznih vrata i čujem kako ključ sa spoljne strane ulazi u bravu, odmah po zvuku, po tome kako je brava kratko, tiho i prisno škljocnula, znam da to dolazi glavna sestra, ona se već odavno srodila s tom bravom. Ulazi brzo, gotovo klizi unutra, osećam i kratak nalet hladnog vazduha, zaključava vrata za sobom, a ja gledam kako joj prsti hitro prelaze po glatkom gvozdu - vrh svakog prsta obojen je istom bojom kao i njene usne, nekako čudno narandžasto. Boja užarenog vrha žice ispod lemilice, nije ti jasno da li deluje toplo ili hladno, a sve i da te dodirne tim prstima, i dalje bi, verovatno, bio u dilemi. Njena torba od isprepletenog pruća mnogo me podseća na košarice koje su žene plele u mom plemenu i zbog njih dreždale po avgustovskim žegama pored puta u želji da ih prodaju turistima u prolazu. Tu torbu ona ima odavno, sve vreme koliko sam ja ovde na odeljenju. Pruće nije gusto isprepleteno, tako da mogu da vidim šta je u njoj - nema tu pudrijere, karmina, ogledalca, ničega od tih tipično ženskih rekvizita, ona u torbi nosi gomilu drugih stvarčica za koje smatra da će joj ustrebati u toku današnjeg dana na poslu. Tu su razni točkici, zupčanici, šrafovi, tako izglancani da se prosto sijaju, pilulice koje se bele kao da su od porculana, igle, klešta, fine pincete, kalemi bakarne žice.Kratko mi klima glavom u prolazu, ja joj se smeškam i izmičem unazad, pri tom se gotovo naslanjam na zid pokušavajući da zavaram njenu opremu koliko mogu time što ne dozvoljavam da mi se vide oči -teško bilo ko išta može da zaključi ili otkrije u vezi s tobom ako su ti zatvorene oči.U mraku u kome sam se zbog toga odjedanput našao, dok ona prolazi pored mene, čujem kako joj gumene pete lupaju po pločicama a i ona skalamerija zvekeće u pletenoj torbi u ritmu njenih koraka. Korak joj je kao uvek- tvrd, oštar i odsečan. Kada sam ponovo otvorio oči, ona jeveć na dnu hodnika i samo što nije ušla u zastakljenu sobu za bolničarke u kojoj će sledećih osam sati sedeti za svojim stolom, gledati pažljivo šta se dešava na odeljenju i zapisivati ono što smatra daje značajno da bude zabeleženo. Sada deluje zaneseno svojim mislima a lice joj je pri tome nekako smireno i zadovoljno.A onda... ugleda one crne momke. Još uvek su na istom mestu i još su zaokupljeni nekim svojim zanimljivim razgovorom, toliko su se za-neli da je nisu ni čuli kako ulazi na odeljenje. Sada su, najzad, osetili njen teški pogled, ali već je kasno, izabrali su najgore moguće vreme da se skupe i dangube, baš kada ona dolazi na posao. Face su im zbunjene i uspaničene, a ona se blago naginje i kreće ka njima onako zatečenim i zbunjenim, ukočenim na dnu hodnika, kao da su uhvaćeni u klopci. Zna ona vrlo dobro o čemu su oni razgovarali i vidim da od besa polako gubi kontrolu nad sobom, izgleda kao daje resila da jednom zasvagda polomi tu crnu kopilad, da ih iscepa na komadiće, tako je besna. Počinje da se napumpava, da raste, bela joj uniforma skoro puca na leđima a ruke je toliko raširila da bi njima hladno jedno pet-šest puta mogla da obmota onu trojicu jadnika. Okreće ogromnu glavu, obazire se na sve strane gledajući da lije u blizini neko ko bi mogao da vidi šta će da uradi, nigde nikoga, samo ona beda od čoveka Bromden Metla, polu-Indijanac, što se tamo dole skupio kao zla para, a on ionako ništa nikome ne može da kaže, ne može čak ni u pomoć da zove. Ona se tada potpuno predaje svom besu, njen nacrtani, veštački osmeh prerasta u deformisanu iske-ženu grimasu, a telo joj je sve veće i veće, velika je već kao traktor, toliko velika da mi se čini da osećam miris mašinerije u njoj, sličan mirisu preopterećenog motora. Zadržavam dah i mislim: „Bože, sada će se to najzad dogoditi, ovaj put su dozvolili da mržnja toliko naraste da će se, pre nego što i shvate šta rade, dohvatiti međusobno i raskomadati kao zveri."

Ali baš u trenutku kada ona samo što nije zgrabila crne momke onim svojim naraslim hvataljkama, a i oni samo što nisu krenuli da je mlate svojim metlama, baš samo trenutak pre početka tog konačnog okršaja, neki pacijenti počinju da izlaze iz spavaonice da vide kakva je to frka u hodniku i ona mora brzo da povrati svoj uobičajeni izgled, jer nikako ne srne da dozvoli da neko vidi njeno pravo, odvratno lice. I dok pacijenti trljaju oči i još uvek ne shvataju šta se dešava, pred njima je opet ona stara, nasmejana, mirna i staložena glavna sestra, koja tek onako uzgred kaže crnim momcima da bi možda ipak bilo bolje da umesto što razgo-Ken Kejsivaraju počnu s poslom, budući da je ponedeljak i da toliko mnogo ima da se uradi, kao uostalom uvek kada je u pitanju prvo jutro u novoj sedmici.„...preopterećeno jutro u ponedeljak, znate i sami kako je, momci..."„Naravno, gospođice Rejčel..."„...pošto danas imamo toliko obaveza od ranog jutra, onda ako baš nije nešto mnogo važno o čemu sada raspravljate, mogli biste..."„Naravno, gospođice Rejčel..."Više ne razgovara sa bolničarima, klima glavom pacijentima koji su se skupili i pilje u njih još pospanim i otečenim očima, trudi se da svakome klimne po jednom odvojeno, radi to ukočeno, nekako mehanički. Lice joj je prijatno, izveštačeno, bez i najmanje greške, kao lice skupe lutke, ten joj je kao emajl boje mesa, nekako beo, svetao i kremast, oči dečje plave, prćast nosić, male ružičaste nozdrve, sve jedan idealan sklad i harmonija, sve osim one boje na usnama i noktima i - ogromnih grudi. To ipak mora daje neka fabrička greška, na jedan ovako savršeno izveden proizvod nasaditi onako krupne, ženstvene grudi, to ipak ne ide, a i svima je odavno jasno koliko je i ona sama nesrećna zbog njih.Ljudi i dalje stoje, gledaju i pokušavaju da odgonetnu čime su joj se to zamerili crni momci, kada se ona seti da me je maločas videla na hodniku, pa se opet obrati bolničarima:„I još nešto, momci, kao što rekosmo danas je ponedeljak, pa hajde da ga počnemo stvarno kako treba. Neka vam prva stvar koju ćete danas da uradite bude da obrijete našeg sirotog gospodina Bromdena, obrijte ga lepo, natenane, pre nego što počne uobičajena gužva za brijanje posle doručka, pa možda ćemo time izbeći i... ovaj... neprilike koje on tako često ume da izazove. Šta kažete na to?"Pre nego što je iko stigao da se okrene i baci pogled na mene, šmugnuo sam u orman s metlama, zatvorio za sobom vrata i primirio se u onom mrklom mraku, skoro da i ne dišem. Nema ništa gore nego da te briju pre doručka, našte srca, jer čim imaš nešto u stomaku, jači si, otporniji i oprezniji, tako da one hulje što rade za Sistem neće biti u stanju da te lako nasamare i da ti uvale neku svoju specijalnu spravu umesto mašine za brijanje. Ali zato kada te briju pre doručka, što ona ume nekada da mi smesti, u pola sedam ujutru, tada se ona soba za brijanje šija od beline, beli zidovi, beli umivaonici, na plafonu duga jarka neonska svet-10Let iznad kukavičjeg gnezdala, tako da nigde nema ni najmanje senke, a oko tebe sve neka lica koja kao da vrište iz ogledala - kako u takvoj situaciji da se odbraniš od njihovih aparata?Pritajio sam se u ormanu i osluškujem, osećam kako mi u mraku srce lupa kao ludo, trudim se da pobedim taj strah tako što pokušavam da u mislima odlutam negde daleko - da se vratim u prošlost: sećam se svog sela i velike reke Kolumbije, sećam se kako smo jednom moj stari i ja otišli u lov na ptice u divnom kedrovom šumarku... Ali šta vredi, i sada kao i uvek kada pokušam da u mislima odem u prošlost i tamo se sakrijem, strah mi smeta i odagnava uspomene. Osećam kako se približava onaj najmanji crni momak, ide hodnikom i trudi se da nanjuši moj strah i da me po njemu otkrije, ide tako, raširio nozdrve kao crne dimnjake, njuška, maše glavom levo-desno i udiše ceo onaj strah raspoređen po odeljenju i trudi se da izdvoji baš moj. Još ne zna gde sam, ali njuška i napreže se da me nađe, izgleda daje najzad na tragu. Pokušavam da se ne pomeram...(Stari mi govori da se ne mičem, kaže da je pas nanjušio pticu i da mora da je negde veoma blizu nas. Psa smo inače pozajmili od nekog čoveka iz Dalesa, jer naši psi, kako kaže stari, nisu nizašta, obični džukci koji samo umeju da jedu riblje otpatke i, sve u svemu, sasvim su beskorisni, ali zato ovaj, e to je već druga priča, taj je pravi, on ima instinkt. Ja ne govorim ništa ali već vidim pticu, čuči na jednoj grani, toliko se skupila i umirila da izgleda kao siva, nepokretna, gomila perja. Ispod nje pas juri ukrug, mnogo je mirisa okolo, još nije siguran gde je ptica. Ptica je bezbedna dokle god je potpuno mirna, dok se ni najmanje ne pomera, dobro se ona drži zasad, ali pas stalno njuška i kruži, sve je bliži i bučniji, onda ptica odjedanput više ne može da izdrži, prhne perjem, poleće i izleti pravo pred sačmu iz puške mog starog. Gotovo.)Nisam napravio ni deset koraka po izlasku iz ormana a već su me ščepali onaj kržljavi i još jedan crni momak i odvukli na brijanje. Ne opirem se i ni glasa ne puštam jer ako vičeš proći ćeš još gore, vrisnuo bih ja ali stežem zube. Stežem tako zube sve vreme, ali kad mi dođu do slepoočnica, onda više nisam načisto da lije to aparat za brijanje ili neka od njihovih specijalnih mašina i više ne mogu da se savladam. Kad ti dođu do slepoočnica, onda tu više ne pomaže snaga volje. To ti je kao da su pritisnuli neko dugme pa se odjedanput čuje: „Vazdušni napad, vaz-dušni napad!" Uključim se smesta tako jako da više nikoga ne čujem, svi viču na mene, pokrili su uši rukama, usne im se krive i pokreću, vidim11Ken Kejsi

da nešto govore ali iz usta im ne izlazi zvuk. Urlik koji izvire iz mene zaglušio je i pokrio sve druge zvukove. Sada su opet uključili mašinu za maglu i ona polako pada hladna i bela kao obrano mleko i tako gusta da bih lako mogao da se sakrijem u nju samo da me ovi ne drže. Kroz tu magluštinu ne vidim ni prst pred okom, a osim svoga urlanja samo još čujem kako glavna sestra juri niz hodnik i svojom pletenom torbom krči sebi put između pacijenata, čujem je kako dolazi, ali nikako ne mogu da prekinem sa urlanjem. Evo je, stigla je do mene a ja još urlam, drže me a ona mi nabija u usta onu svoju torbu sa sve onim alatom u njoj, nabija mi je u grlo drškom metle.(Lovački pas juri kroz maglu sav uplašen i izbezumljen jer ništa ne vidi oko sebe. Na zemlji nema nikakvih mirisa ni tragova osim njegovih, njuši u svim pravcima svojim hladnim kao guma crvenim nosem i ne oseća nijedan drugi miris osim mirisa svog vlastitog straha, straha koji u njemu gori i peče kao vrela para.) I ja ću na kraju tako da izgorim, ali pre toga ću sve da ispričam, o bolnici, o njoj, o momcima - i o Mekmarfiju. Toliko dugo sam ćutao da će sve to iz mene pokuljati kao bujica, a vi ćete verovatno pomisliti: „Bože, ala ovaj bunca i izmišlja", mislićete daje sve ovo što pričam suviše užasno da bi bilo istinito, mislićete da se takve strahote ipak nisu mogle dogoditi. I meni samom je još teško da o svemu tome razmislim hladne glave i da u sve to poverujem. Ali sve ovo što ću vam ispričati jeste istina, istina je čak i ako se nije dogodilo.Kada se magla dovoljno podigla da barem mogu da razaznam gde se nalazim, vidim da sam u dnevnom boravku. Znači da me ovaj put nisu odveli u šok-sobu, mada se sećam da su me posle brijanja prebacili u izolacionu, doduše ne sećam se da li sam danas dobio doručak, verovatno ipak nisam. Sećam se mnogih takvih jutara: ja u izolacionoj, a crni momci donesu repete od svega, bogatiji doručak je najverovatnije meni namenjen, ali oni ga podele između sebe i pojedu, sva trojica jedu moju hranu, a ja gladan ležim na onom prljavom dušeku što smrdi na mokraću i gledam ih kako dele moju kajganu sa tostom. Osećam miris ulja i jaja i čujem kako im krčka tost u ustima. Nekih drugih jutara donose mi nekakvu odvratnu kašu i teraju me da je jedem onako bljutavu i neslanu.Toga jutra se jednostavno ne sećam. Toliko su me nakljukali onim stvarčicama koje nazivaju pilulama, da uopšte ne znam gde sam sve do12Let iznad kukavičjeg gnezdatrenutka kada najzad čujem da se otvaraju ulazna vrata na odeljenju; kada se ona čuju, to znači daje već bar osam sati, što opet isto tako znači da sam možda celih sat i po proveo u onoj izolacionoj sobi ne znajući za sebe, a za to vreme su tehničari mirne duše mogli da mi u glavu ugrade bilo šta što bi glavna sestra smatrala za potrebno, a da ja pri tom ni pojma nemam šta me je snašlo.Čujem neku buku ispred ulaznih vrata, ta vrata se inače svaki dan otključavaju oko osam sati ujutru i od tada se otvaraju i zatvaraju hiljadu puta tokom dana, samo čuješ: kššš, kššššš - klik, klik, škljoc. Mi bolesnici svakoga jutra posle doručka sedimo u dnevnom boravku, svako na svojoj strani, igramo karte, slažemo slagalice i pažljivo osluškujemo kada će ključ da ude u bravu, a onda zainteresovano gledamo ko ulazi. Možda i nije neka zabava, ali šta bismo drugo pa i radili tako rano, a i uopšte na odeljenju. Ponekad se na vratima pojavi neko od lekara sta-žista, poranio je da vidi u kakvom smo stanju pre terapije PR, kako to oni vole da kažu u svom žargonu. Ponekad uđe nečija žena, koja je došla u posetu, ide zbunjeno na visokim potpeticama i steže tašnu na grudima. U posebnim prilikama ude i malo jato učiteljica iz osnovne škole koje vodi ona budala od čoveka zaduženog za propagandu i veze s javnošću, on bez prestanka pljeska svojim znojavim rukama i ponavlja koliko je, eto, presrećan što u duševnim bolnicama nema više ni traga od nekadašnje grubosti. „Kakva vesela, vedra atmosfera, zar ne, moje dame?" i pljeska rukama motajući se oko onih učiteljica, koje su se za svaki slučaj, radi sigurnosti pribile jedna uz drugu. „0 Bože mili, kada se samo setim kako je nekada sve to izgledalo, ona prljavština, ona loša hrana, pa čak, zašto ne reći, i one grubosti, da, sva ta brutalnost... o moje drage dame, koliko smo samo uznapredovali i postigli u našoj kampanji."Sve u svemu, ko god dođe na vrata, mi smo razočarani, ali nada još postoji i zato uvek kada se čuje ključ u bravi, sve glave se radoznalo dižu kao da ih neki nevidljivi konci sve zajedno pokreću.Ovoga jutra brava je nekako čudno škljocnula, na vratima se ne pojavljuje niko od uobičajenih posetilaca. Odjedanput se čuje nervozan i nestrpljiv glas:„Prijem, neka neko dođe da potpiše i preuzme pacijenta" i crni momci žurno odlaze.Prijem! Svi prestaju da igraju karte i monopol, okreću se i pilje u vrata dnevnog boravka. Da je bilo koji drugi dan, ja bih već uveliko13Ken Kejsičistio hodnik i prvi bih, pre svih ostalih pacijenata, snimio koga to dovode, ali danas kao za inat, kao što sam već rekao, glavna sestra je na mene bacila tonu tereta tako da ne mogu da se pokrenem u svojoj fotelji. Koliko sam ih samo do sada video kako ih dovode zaplašene i nesigurne, svako od njih se obično ušunja kroz ona vrata, nekako klizi uza zid pa stoji tamo jadan i uplašen, ubrzo već dođu i crni momci, potpišu papire0 njegovom prijemu i vode ga u kupatilo, skidaju ga do gole kože i ostavljaju da tamo drhti od zime onako go, a vrata pri tom ostave otvorena da svako ko hoće može da ga vidi, za to vreme oni se razlete po hodnicima i nacereni traže okolo vazelin. „Treba nam vazelin za termometar", obaveštavaju glavnu sestru. „Svakako da vam treba, potpuno vas razumem", kaže ona i daje im teglu vazelina od najmanje dva kilograma. „Ali, momci,

nemojte baš svi da se sada načičkate u kupatilu." Onda vidim njih dvojicu a ponekad i svu trojicu, nabili se sa novajlijom u kupatilu, umaču termometar u vazelin i vrte ga dok se na njemu ne nahvata prst masti i usput pevuše: „Tako, mamu mu, tako treba." Na kraju zatvore vrata kupatila, potom puste sve tuševe pa od one silne vodurine što glasno pljušti po zelenim pločicama na podu nema teorije da se čuje išta drugo. Ja sve to znam jer, kao što rekoh ranije, obično čistim hodnik1 nađem se ispred kupatila dok se takve stvari događaju.Ali ovog jutra kao za inat ne mogu da se dignem iz stolice, jedino mi je preostalo da slušam i pokušavam da po zvuku razaznam šta se dešava. Ono što čujem govori mi da nije u pitanju još jedan uobičajeni novajlija, isti kao i stotine drugih pre njega, ne čuje se da jedva hoda, sporo i uplašeno, a kada su mu saopštili da mora na kupanje, nije samo pomireno pristao i krenuo s njima, nego im je, naprotiv, oštrim i sigurnim glasom odbrusio da se ne zanose takvim glupostima jer je on dovoljno čist, čak i previše za svoj ukus.„Hej, u poslednje vreme su me samo prali: sinoć su me tuširali u zatvoru, pa onda jutros ponovo na sudu, bog te, kako je krenulo verovat-no bi mi i sada u taksiju na putu dovde oprali uši samo da su imali čim. Ispadne da kad god me furaju s nekog mesta na drugo, peru me pre, posle i za vreme prebacivanja. Došlo je dotle da čim čujem vodu, ja se uhvatim za stvari, verovatno opet idemo negde. I teraj mi se bre s tim termometrom, jesi li ti normalan, čoveče, pusti me da malo snimim moju novu kućicu, prvi put sam u psihološkom institutu, šta li je već ovo ovde."14Let iznad kukavičjeg gnezdaPacijenti se zapanjeno zgledaju, a onda ponovo pažljivo pilje u vrata kroz koja i dalje dopire njegov gromki glas. On govori tako glasno kao da su crni momci bar stotinu metara udaljeni od njega, i ne samo to, nego i glas mu nekako zvuči kao da dopire odozgo, sa visine, čini mi se kao da on leti na jedno sto metara iznad crnih bolničara pa im odatle nešto dovikuje glasom punim snage i energije. Dolazi niz hodnik, čujem kako mu korak odjekuje snažno i sigurno, ne kliza se uplašeno po podu kao toliki pre njega. Cipele su mu potkovane, gvožđe zvoni pri svakom koraku, ima se utisak kao da se iz hodnika čuju konjska kopita. 1, evo ga, najzad se pojavljuje na našim vratima, stao je sigurno, palčeve zadenuo u džepove, raširio noge i stoji tako a svi ga pažljivo gledaju.„Pa, dobro jutro, drugari."Iznad glave mu visi papirni slepi miš, jedna od onih drangulija kojima smo svojevremeno za Noć veštica ukrasili odeljenje, on nonšalantno diže ruku i udara ga, pa se sada dekoracija vrti i klati u vazduhu.„Lep jesenji dan, morate priznati."Njegov glas me podseća na glas mog starog, onako glasan i obestan, ali likom oni nemaju veze jedan s drugim. Stari je bio čistokrvni Indijanac iz Kolumbije, poglavica, čvrst, prav, gladak kao kundak puške. Ovaj čovek je riđokos, s dugim riđim zulufima i kovrdžavom kosom koja mu viri ispod kape, kosom koju je davno trebalo podšišati, širok je skoro koliko je moj stari bio visok, široke su mu i vilice i ramena i grudi, a širok mu je i divlji, šeretski osmeh, i on je tvrd ali nekako drugačije od mog starog, tvrd je na način kako je tvrda lopta za bejzbol ispod svog izlizanog kožnog omotača. Preko celog nosa i jedne jagodice ima gadan ožiljak na kome se još vide šavovi, u nekoj tuči neko mora da gaje dobro potkačio. Stoji tako na vratima i čeka, a pošto nikome ne pada na pamet da mu se obrati ili da ga pozdravi, on počinje da se smeje. Nikome, naravno, nije jasno čemu se smeje, ništa nažalost ovde i sada nije smešno, ali njegov bezrazložni smeh je iskren i zvonak, širi se i odbija od zidova i ispunjava ćelo odeljenje, ni u čemu ne podseća na smeh onog kretena iz propagande. Odjedanput mi prolazi kroz glavu daje to prvi put posle mnogo, mnogo godina da najzad čujem pravi, zdrav smeh.Gleda nas, klati se napred-nazad u svojim teškim gojzericama i smeje li se, smeje, kao da nikad neće prestati. Ruke je prekrstio preko stomaka mada su mu palčevi i dalje zadenuti u džepove, gledam mu šake: ogromne su, kvrgave i pune ožiljaka. Svi na odeljenju, i pacijenti i15Ken Kejsiosoblje, gledaju ga zapanjeno, kao da su svi ostali bez teksta suočeni s njegovim smehom. Nikome ni na kraj pameti ne pada da ga prekine ili da mu kaže nešto, tako da se on još neko vreme na miru smeje, a onda ulazi u dnevni boravak. Iako je prestao da se smeje, ipak kao da zvuk njegovog smeha i dalje lebdi oko njega slično zvuku velikog zvona koji titra još nekoliko minuta pošto se zvono umirilo. Smeh je sastavni deo svega u vezi s njim, smeh je u njegovim očima, u njegovoj mimici, u njegovom hodu, u načinu kako govori - u svemu.„Drugari, ja sam Mekmarfi, R. P. Mekmarfi, i šta da vam kažem, ja sam jednostavno lud za kockanjem." Namiguje i počinje da peva neku pesmicu: „Samo nek je dobra igra... za kintu me nije briga..." pa onda ponovo počinje da se smeje.Prilazi jednom stolu gde se momci trenutno kartaju, debelim prstom jednom akutnom obara karte da ih vidi, škilji u njih i odmahuje glavom.,,E pa vidite, ptičice moje, zato sam vam ja i došao u ovu vašu instituciju da i vas malo sunce ogreje, da i vama donesem malo radosti i zabave za kartaškim stolom. Niko više tamo na onoj radnoj farmi u Pen-dletonu nije mogao da mi ulepša dane i napuni džepove i zato sam tražio da me premeste odande. Shvatate, treba mi malo novih faca, sveže krvi. Ma gledaj kako ovaj tip drži karte, jebo te, pa svako okolo može da ih vidi ako hoće. E ljudi moji, pa ja imam da vas ošišam ko ovce, bog te."

Čezvik brže-bolje sakriva svoje karte. Riđokosi mu pruža ruku da se rukuju.„Zdravo, drugar, kako je, nego u šta vi to ovde uopšte igrate? Ni u šta, onako nasuvo, pa onda nije ni čudo što vas zabole ako vam neko gleda karte. A da li imate neki ljudski špil karata? Ma nema veze, ja sam doneo svoj špil za svaki slučaj, ali dobro pogledajte, to su specijalne karte, nemaju samo lice nego i naličje, i to kakvo... snimite fotke, šta kažete, a? Sve su različite, pedeset i dve različite poze, boli glava..."Čezvik je i inače malo buljav, a sada kada je video ove slike, oči samo što mu nisu ispale koliko ih je razrogačio.„Polako bre, polako, nemoj da toliko navaljuješ, imamo dosta vremena pred sobom i dosta partija, nego šta. Ja ionako volim da koristim svoj špil s facama kao što ste vi, jer će vam trebati najmanje dve nede-lje da počnete da primećujete koje ste karte uopšte dobili u deljenju, ima samo da piljite u sličice na poleđini."16Let iznad kukavičjeg gnezdaNa sebi ima farmerke i košulju već toliko izbledele od sunca da im boja podseća na razvodnjeno mleko, tako su svetli. Od dugog rada u polju, na jakom suncu, lice, vrat i ruke mu izgledaju kao da su od stavljene kože. Na glavi mu je crna motociklistička kapa nabijena do ušiju, preko jedne ruke prebacio je kožnu jaknu, gojzerice su mu sive i prašnjave a teške su i masivne da njima hladno može da prepolovi čoveka kada bi ga šutnuo. Odmakao se malo od Čezvika, skinuo kapu i njome se udara po bedrima dižući peščanu oluju, toliko se prašine podiže pri svakom udarcu kapom. Jedan od crnih momaka ga obleće s termometrom, ali on je prebrz za njega, mesa se sa akutnima, kreće se brzo okolo, rukuje, ponekad i sedne nakratko, tako da crnja nikako da ga nacilja. Po načinu kako govori, namiguje, koliko je glasan i razmetljiv, po svemu tome podseća me na prodavca automobila ili na one tipove koji vode aukcije na vašarima ili na one što stoje ispred cirkuskih šatri pa mame ljude da udu pod šatru, a obično nose prugaste košulje sa zlatnim dug-mićima i na neki čudan način kao magnet privlače poglede rulje.„Da budem iskren, stvar ovako stoji: ja ti se lepo nekoliko puta pošibam kao čovek na onoj radnoj farmi i sud presudi da ja mora da sam psihopata. I šta vi sada mislite, da ću ja da se svađam sa sudom? Ma daj, ne pada mi na pamet. A da se izvučem sa onih jebenih polja na radnoj farmi biću šta god kažu, samo da odem odande; psihopata, odlično, psihopata, jaka stvar, biću ja i besan pas, ma kakvi, i vukodlak ako treba, samo da mi više nikada ne uvale motiku u ruke. Inače, rekli su mi da je psihopata čova koji se puno šiba i puno tuca, ali meni se nešto sve čini da su se tu malo prebacili, šta vi mislite? Daj molim te, koje još čuo da tucanja može ikada biti previše. Nego, drugar, kako mi se ti zoveš? Ja sam Mekmarfi i ajde da se opkladimo u dva dolara ovako iz štaka da nemaš pojma koje karte držiš u ruci, ne, nemoj sada da gledaš. U dva dolara, šta kažeš, a? Daj bre ti sa tim termometrom, jebo te, skini mi se već jednom."Novajlija stoji nasred dnevnog boravka, pažljivo posmatra sve oko sebe i trudi se da što brže i kompletnije snimi situaciju i stekne utisak o mestu na kome se našao.Jednu stranu prostorije zaposeli su uglavnom mlađi pacijenti, poznatiji kao akutni - njihovo zdravstveno stanje ovdašnji lekari smatraju17Ken Kejsijoš nedovoljno stabilnim, odnosno takvim da je njima još uvek nužna bolnička terapija i obrada. Trenutno se zabavljaju tako što neki obaraju ruku, neki izvode jednostavne trikove kartama, šema sabereš, oduzmeš, podeliš i: pogodiš kartu koju neko drži u ruci. Bili Bibit se bakće duva-nom i papirićima - pokušava da savlada veštinu uvijanja cigareta; Mar-tini se mota okolo, zaviruje, čačka i nalazi razne zanimljive predmete ispod stolova i stolica. Akutni su inače stalno vrlo aktivni, mnogo se kreću, kao da imaju višak energije. Jedni drugima često pričaju viceve i tiho se smejulje, skrivajući usta rukom (niko ne sme da se opusti i slatko od srca nasmeje jer je svakome jasno da bi se odmah ćelo osoblje stuštilo sa beležnicama i gomilom pitanja), neki pišu pisma žutim, tupim, izglo-danim komadićima olovke.Svi konstantno špijuniraju jedni druge. Dogodi se, tako, da se tokom dana nekome u razgovoru omaknu neka izjava ili podatak koje je bolje bilo sačuvati za sebe, istog trenutka neko od sagovornika za stolom zevne, protegne se, kao nonšalantno ustane da malo ispruži noge, a u stvari požuri do dnevnika odeljenja da brže-bolje zapiše šta je upravo čuo. Glavna sestra tvrdi daje zapisivanje od terapeutskog značaja za sve pacijente na odeljenju, ali ja lično sam ubeden da ona na taj način skuplja dovoljno materijala i podataka o svakome od nas, kako bi u datom trenutku mogla da bilo koga pošalje u glavnu zgradu na generalni remont i konačnu popravku kvara u glavi. Inače, tip koji napiše prijavu u dnevnik, ne radi to baš za lepe oči - za nagradu dobij a dozvolu da sutradan spava duže od ostalih.Na suprotnoj strani, preko puta akutnih su hronični koji se mogu smatrati nusproduktom ili čak škartom u proizvodnom procesu Sistema, oni i nisu ovde da bi im se pomoglo, oni su tu jednostavno da bi bili sklonjeni jer svojim prisustvom Napolju brukaju kompletnu proizvodnju. Oni su savršen promašaj, predviđeno je da zauvek ostanu u bolnici, i to čak i samo osoblje bolnice ponekad priznaje. Postoji nekoliko pod-grupa hroničnih pacijenata, i to pokretni koji se, kako im i ime kaže, još uvek mogu sami kretati, pod uslovom da ih hraniš - u tu kategoriju spadam i ja; zatim slede nepokretni i vegetirajući. Mi hronični, odnosno većina nas hroničnih, zapravo smo mehanizmi sa nepopravljivom greškom, bilo urođenom, bilo stečenom i zapaćenom tokom niza godina; to

vam je kao daje neko godinama udarao glavom o zid, pa kada gaje bolnica najzad pronašla i preuzela, on je već gotovo iskrvario i zagadio svoju ranu sam u nekom prljavom budžaku.18Let iznad kukavičjeg gnezdaAli među nama hroničnima ima i onih čije je teško stanje posledica neke greške i brljotine osoblja bolnice, nekada davno, kada smo primljeni i mi smo bili akutni, a onda su nas ovde malo pogrešno „obrađivali" i zauvek pokvarili. Evo, recimo, Elis, on je sada hronični a došao je ovamo kao akutni, a onda su ga jezivo uništili kada su prešli svaku meru u onoj prokletoj sobi za ubijanje mozga koju crni momci popularno zovu „šokara". Sada on tavori zakucan za zid u istom položaju u kome je bio kada su ga zadnji put skinuli sa stola - ruke ispružene, šake blago stegnute a na licu onaj neopisivi užas. Stoji tako prikovan za zid kao neki nemi, preparirani lovački trofej. Eksere mu vade jedino kada je vreme hranjenja ili vreme za odvoženje u krevet, ili kada ga nakratko sklone kako bih ja mogao da očistim onu lokvu ispod njega. U staroj bolnici su ga tako dugo držali vezanog na istom mestu daje njegova mokraća više puta spržila i pod i grede ispod njega, pa je propadao sprat niže, što bi onima iz odeljenja ispod našeg, pored ostalog, stvaralo i problem kako da uknjiže i pravdaju troškove za popravku plafona.Rikli je takođe hronični, koji je pre nekoliko godina došao kao akutni, ali njega su uništili na drugi način, nešto su debelo pogrešili u programiranju elementa koji se instalira u mozak. Inače, odveli su ga svojevremeno na „obradu" jer je stvarno bio neviđena napast i agresivac, tukao se sa bolničarima, mlade bolničarke je napadao i grizao za noge, gadan tip. Privezali su ga za onaj sto i pre nego što su se zatvorila vrata poslednje što smo videli bilo je kako nam namiguje i kako preti crnim momcima:„Vi ćete mi, crnčuge odurne, debelo platiti za sve ovo, to vam obećavam."Posle dve nedelje opet su ga vratili na naše odeljenje, glava mu je bila obrijana, ćelo čelo mu je izgledalo kao jedna tamnoljubičasta modrica a iznad očiju je imao usađena dva mala utikača veličine dugmeta. Po njegovim očima bilo je jasno kako su ga tamo spalili - bile su nekako sive, zadimljene i iznutra prazne kao pregoreli osigurači. Od onda ništa drugo nije radio, samo je ispred onog svog sprženog lica držao neku staru fotografiju, pilji u nju i prevrće je i obrće hladnim prstima, a ta slika je već odavno sa obe strane posivela kao i njegove oči i više niko ne zna ko je ili staje na njoj nekada uopšte i bilo.Osoblje smatra da je Rukli njihova velika greška i promašaj, a ja mislim da je za njega možda i bolje ovako nego da je aparatura bila19 UZ«Ken Kejsiispravna. Kod današnjih aparata greške su gotovo nemoguće, tehničari su mnogo veštiji i iskusniji, nema više ni onih utičnica na čelu, više nema potrebe za sečenjem - do mozga dopiru kroz očne duplje. Ponekad nekoga odvedu na instalaciju, pre operacije gadan, prgav, kavgadžija, mrzi ceo svet, a posle nedelju-dve vrati se modar oko očiju kao da gaje neko ubio od batina a ponašanje: pitomina, fin, ljubazan, najugladeniji čovek koga ste u životu videli. Možda će ga za nekoliko meseci i otpustiti iz bolnice i poslati kući sa šeširom nabijenim na čelo i licem mesečara koji pospano hoda još uvek duboko u nekom samo njemu znanom blaženom snu. Takve slučajeve svi smatraju primerima uspešnog izlečenja, a po meni radi se jedino o tome daje uspešno proizveden još jedan robot koji će slepo služiti Sistemu. Od takve sudbine je, ubeđen sam, sve bolje, pa i sudbina Riklija - žrtve neuspele terapije, koji po ceo dan hipnotisano pilji u svoju sliku, pati i ništa drugo ne radi. Doduše, tu i tamo ga malo prene onaj mali zakržljali crnja, priđe mu i tobož nevino pita:„Nego, Rikli, šta li tvoja ženica radi noćas u gradu, šta misliš?" Rikli tada malo podigne glavu sa jastuka, negde u onoj raštimovanoj mašineriji se izgleda probude tragovi uspomena, lice mu se zacrveni kao da mu se pojedini krvni sudovi blokiraju, čuje se neko čudno pištanje i krklja-nje iz grla, na uglovima usana se pojavljuju mehurići pljuvačke dok uz natčovečanske napore pokušava da pomeri barem malo vilice ne bi li nešto izustio. Najzad uspeva da istisne nekoliko reci nekim dubokim, ave-tinjskim glasom od koga se koža ježi u trenutku: „Jjjjeebeššššš žžžžženu! Jjjjeebeššššš žžžžženu!" Samo to uspe da kaže i od silnog napora istog trenutka izgubi svest.Elis i Rikli su najmlađi hronični bolesnici na našem odeljenju. Najstariji je pukovnik Materson, stari, uvošteni konjički oficir još iz vremena Prvog svetskog rata; njegova omiljena zabava je da svojim štapom diže suknje bolničarkama kada mu se nađu u blizini, a obožava i da, ako oseti da ga neko uopšte sluša, drži čudna predavanja iz istorije koja obično prethodno pribeleži na dlanu svoje leve ruke. On jeste najstariji ovde, ali to ne znači da je i najduže na odeljenju - njegova žena ga je dovela pre samo nekoliko godina, kada joj je konačno postalo preteško da se brine o njemu.Ja sam najduže na odeljenju, još od Drugog svetskog rata, ja sam tu duže od svih ostalih, duže od bilo koga od pacijenata, jedino je glavna sestra ovde duže od mene.20Let iznad kukavičjeg gnezda

Hronični i akutni pacijenti se obično mnogo ne druže i ne mešaju. Jedni su na jednoj a drugi na drugoj strani dnevnog boravka, što raduje i crne bolničare, koji uvek ističu da je tako najbolje i za osoblje i za nas pacijente. Kada nas vide tako raspoređene posle doručka, klimaju glavom sa odobravanjem i pohvale nas:„Tako treba, gospodo, baš tako. Tako i ostanite sve vreme, tako je najbolje."Tolika briga oko mešanja pacijenata potpuno je nepotrebna jer su, osim mene, svi hronični pacijenti gotovo nepokretni, a akutni vole da kažu da na našu stranu ne bi prelazili sve i da moraju jer ovde smrdi gore nego u svinjcu. Ipak, to po meni nije najvažniji razlog zbog koga akutni izbegavaju hronične, ne, nije u pitanju neprijatan miris, u pitanju je činjenica da hronični svakoga trenutka podsećaju akutne na sve ono što i njih može vrlo lako da zadesi jednoga dana - to je po meni ipak najvažniji razlog nemešanja. Glavna sestra je svesna tog straha i vrlo dobro ume da ga iskoristi; ako neko od akutnih počne da pravi bilo kakve probleme, ona mu na fin način da do znanja da bi za njega bilo mnogo bolje da pazi šta radi, da poštuje pravila koja i postoje da bi se stvorili uslovi za njegovo eventualno ozdravljenje — u protivnom vrlo brzo može da se nađe na onoj strani.(Svi se na našem odeljenju ponose time u kolikoj meri je ostvarena saradnja pacijenata sa osobljem. Dobili smo svojevremeno i lepu bakarnu plaketu na kojoj je ugraviran sledeći tekst: „Iskrene čestitke odeljenju koje uspešno funkcioniše s najmanje osoblja u celoj bolnici." To nam je najbolja nagrada za saradnju i visi ponosno na zidu tačno iznad dnevnika odeljenja, nekako na samoj sredini između akutnih i hroničnih.)Riđokosom novajliji Mekmarfiju je, pošto je osmatrao situaciju nekoliko minuta, jasno da je najlogičnije da se pridruži akutnima, zato smesta ide na njihovu stranu i uz šeretski osmeh se sa svima rukuje i upoznaje. Jasno vidim daje svakome od njih blago neprijatno u njegovoj blizini, i to iz više razloga, a posebno zbog njegovih šala i zafrkavanja, zbog načina na koji i dalje, bez pardona, tu i tamo podvikne na onoga crnog momka koji ga prati u stopu sa termometrom, zbog te gomile sitnica, ali svakako najviše zbog njegovog glasnog, slatkog smeha, od koga poskakuju sve one silne kazaljke na kontrolnoj tabli. Dok se on od srca smeje, akutni se krišom i uplašeno zgledaju ispod oka, liče na decu u školi koja sa strahom gledaju nekoga nevaljalca kako pravi frku iza21Ken Kejsileda učiteljici, jer se plaše da će zbog njega ceo razred biti kažnjen. Vrpolje se i premeštaju s noge na nogu u taktu sa onim kazaljkama na kontrolnoj tabli. Vidim daje i Mekmarfi primetio da im je neprijatno, ali mu ne pada ni na kraj pameti da se zbog toga i malo smiri ili utiša.„Koja triper atmosfera. Nego, ovako kada vas gledam, ne bih ni rekao da ste luđaci", pokušava da ih nekako raskravi i oraspoloži. „Ko od vas ovde lepotana misli da je najluđi? Ko je od vas glavna manija-čina? Ko skuplja pikslu od ovih karata? Ja sam prvi dan ovde i hoću da se malo sližem sa glavnom facom, naravno, pod uslovom da mi dokaže da je prva faca. Ajde sada recite mi ko je ovde glavni, ko je ultralujka?"Dok to govori kao da se obraća Biliju Bibitu, nadvio se nad njim i fiksira ga pravo u oči, tako da se Bili našao prozvanim da izmuca da on još nije p-p-p-prva f-f-f-faca, ali daje sledeći na s-s- spisku za taj posao.Mekmarfi mu pruži svoju ogromnu ručerdu i Bili, šta će, mora da se rukuje. „Vrlo dobro, druže, drago mi je za tebe da si na s-s-spisku, ali pošto ja nameravam da što pre kompletno preuzmem ceo ovaj cirkus, najbolje je da odmah porazgovaram s glavnom facom." Gleda redom sve akutne, koji su na trenutak prekinuli kartanje, i steže ruke tako da se čuje kako mu zglobovi svih prstiju pucketaju u isto vreme. „Vidiš, dečko, ja planiram da postanem neka vrsta kralja kocke na vašem odeljenju i da organizujem žešće partije ajnca. Zato me brzo vodi do glavne face da časkom resimo ko će od sada ovde biti bog i batina."Sada već nikome nije jasno staje tom razbacanom tipu sa ožiljkom i luđačkim smehom: da li on to samo glumi, ili je dovoljno lud da stvarno misli ozbiljno sve ovo što priča, ili ijedno i drugo, ipak, jedno je sigurno - svi su već maksimalno zainteresovani i pažljivo prate šta se događa u želji da saznaju o čemu se tu zapravo radi. Svi gledaju kako onom svojom ogromnom ručerdom hvata Bilijevu mršavu ruku i nestrpljivo čekaju da čuju šta će Bili da odgovori. Bili shvata da jednostavno mora nešto da kaže, gleda okolo i odlučuje se za jednog od igrača: „Harding, mislim da bi to bio ti. Pa ti si p-p-p-predsednik B-b-b-bolesničkog odbora. Mislim da ovaj č-č-čovek hoće da sa t-t-tobom malo p-p-popriča."Posle ovoga svi akutni su bolje raspoloženi, osmeh je gotovo svima na licu, nije im više neprijatno, naprotiv, drago im je što se najzad dešava nešto novo, drugačije nego obično. Svi sada zadirkuju Hardinga, pitaju ga da lije moguće daje on stvarno glavna faca. Harding prekida svoju partiju i polako spušta karte na sto.22Let iznad kukavičjeg gnezdaTo je bled i nervozan čovek za koga, kada ga neko prvi put vidi, pomisli da gaje možda video u nekom filmu, lice mu je toliko lepo da delu-je nemoguće da ga poseduje prosečan anonimus sa ulice. Ramena su mu široka i mršava, i kada mu je neprijatno i kada želi da se fizički povuče u sebe, on ih nekako čudno privije uz grudi i kao da se zakloni njima. Šake su mu tako duge, bele i elegantne da mi se čini kao da su jedna drugu izrezbarile od najfinijeg sapuna; dešava se ponekad da mu se nekontrolisano otrgnu pa lepršaju ispred njega kao dve bele ptice, ali ih on brzo obuzda, spusti u krilo i stisne kolenima; očigledno mu nije prijatno što ima tako lepe ruke.Harding je predsednik Bolesničkog odbora prvenstveno na osnovu jednog papira kojim se potvrđuje da je on svojevremeno završio fakultet. Taj papir je uramljen i on ga drži na svom noćnom stočiću, odmah pored uramljene fotografije svoje žene u kupaćem kostimu, koja takođe izgleda kao filmska glumica - ima izuzetno

velike grudi, rukama pridržava kostim iznad njih i nekako iskosa gleda u kameru. Pored nje na fotografiji je i Harding, sedi na peškiru i onako mršav deluje kao da očekuje da će svakog časa neki snagator da mu šutne pesak u lice. Harding se inače rado hvali svojom ženom, kaže za nju da je prava seks bomba i da je toliko zadovoljna njime kao ljubavnikom da često po ćelu noć ne može da se od nje odbrani.Postoje Bili pokazao na njega, Harding se još dublje zavali u svoju fotelju, složio je važan izraz lica, zabacio glavu, gleda negde uvis, a ne u Bilija i Mekmarfija, i važnim glasom pita:„Gospodine Bibit, da li taj... gospodin ima zakazano?"„Gospodine Mek-m-marfi, da li vi imate zakazan sastanak? Gospodin Harding je veoma zauzet čovek, niko ne može da se vidi s njim a da prethodno na vreme ne z-z-zakaže sastanak."„Taj vrlo prezauzeti gospodin Harding, da li je on glavna faca ovde?" Jednim okom Mekmarfi šacuje Bilija, koji klima glavom gore-dole neočekivano brzo, očigledno je da uživa u tome što se trenutno našao u centru pažnje.„Onda lepo recite Glavnoj faci Hardingu da R. P. Mekmarfi želi da ga vidi i da ova bolnica nije dovoljno velika za obojicu. Ja sam već navikao da svuda gde se zadesim budem glavni. Bio sam glavni među traktoristima u svim logorima sezonskih drvoseča širom Severozapada, glavni među kockarima još tamo negde od Koreje, čak i među beračima23Ken Kejsipasulja na onoj radnoj farmi u Pendletonu - prema tome, stvar je potpuno jasna, ako već treba da budem lujka, imam da budem glavna lujka. Zato ti lepo poruči tom tvom Hardingu da mi kao čovek stane na crtu, a ako se uprpio, onda je obična bedna kukavica i bolje je za njega da još pre zalaska sunca zauvek nestane iz ovog grada."Harding se još dublje zavaljuje u fotelju, palčeve je zadenuo za revere sakoa.„Bibit, poruči de tom gušteru Mekmarfiju da ga danas tačno u podne čekam u glavnom hodniku da tu stvar resimo jednom i zauvek, pa neka se puše libida." Harding se trudi da razvlači i oteže reci ne bi li zvučao kao Mekmarfi, što s njegovim piskavim, zadihanim glasom zvuči smeš-no. „Slobodno mu recite i to, da ne bi posle bilo nekih iznenađenja, da sam ja glavna lujka na ovom odeljenju već duže od dve godine i da na ćelom svetu teško da ima nekoga ko je ludi od mene."„Gospodine Bibit, slobodno upozorite tog gospodina Hardinga da sam ja toliko lud da se nimalo ne stidim da priznam da sam svojevremeno glasao za Ajzenhauera."„Bibit! Obavestite gospodina Mekmarfija da sam ja toliko lud da sam čak dva puta glasao za Ajzenhauera."„A vi odmah odgovorite gospodinu Hardingu", naslanja se na sto obema rukama, naginje i spušta glas, „da sam ja toliko lud da name-ravam da glasam za Ajzenhauera na izborima sledećeg novembra."„Šta da kažem na to, skidam vam kapu", kaže najzad Harding i uz duboki naklon pruža ruku Mekmarfiju. Jasno mi je da je Mekmarfi u nečemu upravo pobedio, ali mi nije jasno u čemu.Sada su već svi akutni zaboravili sve ostalo osim ovog novog momka, svi su se primakli da ga bolje vide i čuju i da pokušaju da odgonetnu u kom je on zapravo fazonu. Svima je potpuno jasno da se do sada niko ni sličan njemu nije pojavio na našem odeljenju. Pitaju ga odakle je i čime se bavi i s njim razgovaraju na način kako nikada ni s kim nisu razgovarali, barem koliko ja znam i koliko sam video. On im odgovara da je on čovek potpuno posvećen svom poslu, posvećenik, moglo bi se mirne duše reći. U početku je, kaže, bio beskućnik i lutalica, a onda ga je vojska uzela pod svoje i pomogla mu da najzad otkrije svoju prirodnu sklonost i talenat; vojska jedne nauči kako da idealno zabušavaju, druge kako da lenčare i gube vreme, a njega je naučila da igra poker. Od onda je on posvećen kocki i usredsreden na nju, i to na svim njenim nivoima.24Let iznad kukavičjeg gnezdaOn bi samo da igra poker, da ostane neoženjen i živi gde hoće i kako hoće - to je njegov san, ali ljudi mu kvare šemu. „Vi vrlo dobro znate kako društvo proganja posvećenog čoveka. Otkako sam otkrio svoje pravo zanimanje, proveo sam toliko vremena po raznim zatvorima da bih 'ladno mogao knjigu da napišem, mali vodič kroz bajbokane. Za mene kažu da sam nepopravljivi hohštapler i varalica. I još kažu da se mnogo šibam, koje sranje, ljudi. Nije im to smetalo onda kada sam još bio glupi drvoseča i pravio gomilu pizdarija; tada su govorili daje to opravdano, jer po njima čovek koji mnogo rinta mora ponekad da da sebi oduška, da malo popusti kočnice. Ali zato ako znaju da si kocoš, i ako znaju da tu i tamo organizuješ koju partijku, e pa onda je dovoljno da samo pljuneš uz vetar i već će da ti prišiju etiketu da si kriminalac. Bog te, koliko sam samo love izgubio zbog toga što su me toliko puta stavljali na led."Odmahuje glavom i nastavlja:„Posle izvesnog vremena provalio sam pravila, tako da skoro godinu dana nisam bio ni u kakvom sranju do ovog sad u Pendletonu, šema nanošenje teških telesnih povreda, tako mu to oni zovu kao zvanično. Malo sam se opustio, dasa je uspeo da skokne do pandura pre nego što sam ja stigao da zbrišem iz grada i jebi ga... Inače, gadan neki tip..."Smeje se, rukuje sa svima i uvek kada mu se približi onaj crni momak s termometrom, on baš tada kao slučajno sedne za sto i kao s nekim obara ruku, tako se upoznao i popričao sa svima akutnim. Kada je to obavio, onda je lepo prešao i na našu stranu, kao da po njemu hronični nisu ništa manje vredni i zanimljivi, i kao da i mi podjednako zaslužujemo njegovu punu pažnju. Nisam siguran da lije on zaista tolika lafčina da smatra da treba

da posveti pažnju i tipovima od kojih mnogi nisu u stanju ni da kažu kako se zovu, ili možda ima neke svoje lukave, kockarske razloge.Podseća me na političara koji se u kampanji sreće sa svim svojim potencijalnim glasačima, skida čak i Elisu ruku sa zida i rukuje se i s njim jer je i njegov glas vredan kao i svih ostalih. „Prijatelju", obraća se Elisu zabrinutim glasom, „moje ime je P. R. Mekmarfi, nije mi prijatno kada vidim odraslog čoveka kako se kiseli u vlastitoj mokraći. Zašto lepo ne odeš da se obrišeš i središ malo?"Elis obara pogled i zapanjeno pilji u lokvu ispod sebe. „Stvarno, hvala vam", odgovara i čak se i pomeri, kao krenuo bi ka toaletu, ali šta mu vredi kad je vezan.25Ken KejsiMekmarfi sada ide od jednog do drugog hroničnog, rukuje se sa pukovnikom Matersonom, pa sa Riklijem i sa starim Pitom. Rukuje se sa svima bez razlike, i sa pokretnima i onima u kolicima, čak i sa vegeta-tivcima, pa čak i sa onim pacijentima koji nisu u stanju da mu pruže ruku; on se saginje i podiže njihove šake koje im leže u krilu kao mrtve ptice, mehaničke ptice od sitnih kostiju i žičica koje su prestale da lete i koje, onako umorne i umrtvljene, leže zauvek nepokretne. Sa svima se rukovao osim sa Velikim Džordžom, manijakalnim čistuncem, koji se samo ceri i uzmiče od one ogromne šačetine koja mu ne deluje baš najčistije da bi bio spreman daje i dodirne. Mekmarfi mu samo salutira, a onda se kao obraća svojoj desnoj šaci:„Je li bre, ručice moja mila, šta misliš otkud ovaj matorac zna u kakvim si ti sve govnima bila?"Nikome još uvek nije jasno o čemu se tu zapravo radi, zašto je ovaj toliko poleteo da se odmah sa svima upozna, ali barem jedno je sigurno - ceo ovaj cirkus je mnogo zanimljiviji od igranja karata i sklapanja sla-galica. On već nekoliko puta ponavlja da je upoznavanje sa budućim saigračima od neprocenjive važnosti za jednog pravog kockara, ali valjda mu je jasno da ovde ima posla i sa osamdesetogodišnjim izgubljenim slučajevima, koji bi, ako bi im dao kartu, jedino bili sposobni daje stave u usta i pokušaju daje pojedu. I pored svega toga, on deluje razdragano, to je, izgleda, jedan od onih tipova koji uvek i svugde uživaju da zasme-j avaj u sve oko sebe.Do mene je stigao na samom kraju, posle svih ostalih, zatekao me je kako sedim kao prikovan za svoju fotelju. Stao je ispred mene, zavukao ruke u džepove, zabacio glavu unazad i počeo da se smeje,'kao da je gledajući me video nešto zanimljivije i smešnije nego kod bilo koga od ostalih pacijenata. U trenutku sam se uplašio da nije možda po načinu kako sedim, kako se ponašam i kako izgledam provalio da ja zapravo glumim da ne čujem ništa od onoga što se dešava oko mene.„0, bog te, vidi ti koga još mi tu imamo."Taj trenutak sam dobro zapamtio do najsitnijih detalja. Sećam se zaškiljio je na jedno oko, zabacio glavu unazad i gleda me niz onaj svezi ožiljak na nosu kao da nišani i smeje mi se razdragano. U prvi mah sam pomislio da se smeje, jer stvarno mora da je smešno videti nekoga sa indijanskim licem, s dugom, masnom crnom kosom, koji je tako krupan, a uza sve to ipak deluje slabo i nesigurno. A onda, sećam se, pomislih:26Let iznad kukavičjeg gnezdada se on to ipak ne smeje zato što nijednog trena nisam uspeo da ga zavaram svojom glumom, možda je u trenutku shvatio da ja zapravo nisam gluvonem ma koliko vesto igram tu ulogu, pa mi se sada smeje i namiguje mi da mi da do znanja da me je provalio.„Otkuda ti ovde, Veliki poglavico? Izgledaš mi, bog te, kao neki Bik Koji Sedi, koji je resio da nikada ne ustane." Okrenuo se prema akutnima da vidi da li se smeju njegovom novom fazonu; kada je video da ga samo belo gledaju, vrati pogled na mene pa me upita:„Nego, kako se ti ono zoveš, poglavico?"S druge strane sobe čuje se Bili Bibit:„On se z-z-z-zove Bromden. Poglavica Bromden, ali svi ga z-z-z-zovu poglavica M-m-metla jer ga bolničari g-g-gone da im č-č-čisti po ceo dan. On i nije z-z-za nešto drugo, on je inače gluv, znaš..." Bili je sada naslonio glavu na ruku: „Ja da sam g-g-g-gluv", nastavlja uz uzdah, ,,d-d-d-davno bih se ubio."Mekmarfi me merka pogledom. „Alije zato dobro izrastao, mora da je ogroman. Koliko li je visok, da li znate?"„Koliko ja z-z-z-znam jednom su ga izmerili, ima ti t-t-aj preko dva m-m-metra, ali šta mu vredi što je toliki kada se p-p-p-plaši i svoje vlastite s-s-senke. On ti je samo jedan v-v-v-veliki gluvi Indijanac."„Odmah kada sam ga video, pomislio sam da liči na Indijanca, ali Bromden mi baš i ne zvuči kao neko indijansko ime. Jel' znate iz kog je plemena?"„Nemam pojma", odgovara Bili, „već je uveliko bio u bolnici k-k-k-kada sam ja d-došao."„Ja sam nešto čuo od doktora", umeša se Harding, „izgleda da je samo pola Indijinac, iz Kolumbije, iz nekog plemena koje više ne postoji. Doktor mije rekao da mu je otac svojevremeno bio poglavica, zato su i njega ovde prozvali poglavicom. Što se pak tiče imena Bromden, bojim se da moje skromno poznavanje indijanskog folklora ne ide baš tako daleko."Mekmarfi se saginje i toliko mi se unosi u lice da nam se pogledi neizbežno susreću.„Je li istina ovo što ovi pričaju? Da li si ti, poglavico, stvarno gluv, reci?"„On je i g-g-gluv i nem."27Ken Kejsi

Mekmarfi je samo značajno skupio usne, gleda me dugo i pažljivo pravo u oči, a onda se uspravlja i pruža mi ruku.,,E pa sada staje tu je, ali valjda može barem da se rukuje sa mnom, bio gluv ili ne, toliko valjda može da uradi. I da znaš, poglavico, jeste da si kao gromada, ali ako mi sada lepo ne stegneš ruku opasno ću da se uvredim, a jasno ti je da nije baš najpametnije vredati novu glavnu lujku ćele bolnice."To je rekao a onda se okrenuo prema Hardingu i Biliju i napravio grimasu, kao šali se, ali ona ispružena ogromna šaka i dalje stoji preda mnom i čeka da je prihvatim.Sećam se te njegove šake jasno i razgovetno kao da je sada vidim pred sobom: ispod noktiju crna mast od rada u garaži, na nadlanici iste-tovirano sidro, na zglobu srednjeg prsta prljavi hanzaplast već odlepljen na ivicama, na ostalim zglobovima ožiljak do ožiljka, neki stari već zarasli, neki noviji. Sećam se i njegovog dlana, ravan i tvrd, ogrubeo od baratanja drvenim drškama sekira i motika, dlan koji ne biste očekivali kod nekoga ko samo mesa karte. Na dlanu žuljevi, koji su svi ispucali i puni prljavštine. Dlan mu izgleda kao putna mapa svih onih njegovih dugogodišnjih lutanja po Zapadu, koji je obišao uzduž i popreko. Kada sam mu uzeo ruku u svoju, osetio sam koliko mu je hrapav dlan, toliko da se čulo neko tiho struganje dok smo se rukovali. Sećam se kako su mu jaki i debeli bili prsti, koji su se stisli oko mojih, a i onog čudnog osećaja koji je prostrujao mojom šakom, koja kao daje istog trenutka počela da raste, kao da mi on u nju pumpa svoju krv i snagu i čini da bude jaka i velika kao i njegova...„Gospodine Mekmuri." .To je glavna sestra.„Gospodine Mekmuri, dođite molim vas na trenutak."Da, to je glavna sestra, doveo ju je onaj crni momak s termometrom. Stoji, kucka termometrom po svom ručnom satu, koluta očima kao da merka i procenjuje novajliju.„Gospodine Mekmuri, bolničar Vilijams požalio mi se da pravite neke probleme u vezi sa vašim obaveznim tuširanjem. Da lije to tačno? Da se razumemo na samom početku, menije drago što ste se vi tako brzo sprijateljili sa ostalim pacijentima, ali sve u svoje vreme, gospodine Mekmuri, sve u svoje vreme. Izvinite što prekidam vas i gospodina28Let iznad kukavičjeg gnezdaBromdena, ali valjda vam je jasno... naša pravila se odnose na sve podjednako."Mekmarfi zabacuje glavu i namiguje na onaj način kojim i njoj kao i meni ranije hoće da kaže da nije uspela da ga prevari, da je i nju kao i mene odmah pročitao. Skoro ceo minut je pažljivo fiksira jednim okom.„Znate šta, gospodo, to je upravo ono što stalno čujem kada neko počne da mi priča o pravilima..."On se smeška dok to govori, oboje se smeškaju i pažljivo merkaju jedno drugo.„.. .i to onda kada mu je jasno da ću verovatno da ih ipak prekršim."Pošto je to rekao, on najzad pušta moju ruku.U zastakljenoj sobi za bolničarke, u staklencu, glavna sestra užurbano puni špriceve nekom zelenkastomlečnom tečnošću iz ampula koje su upravo stigle u paketu sa stranim, nerazumljivim natpisom. Jedna od mladih bolničarki, inače od one vrste devojaka koje uvek jednim okom, ma šta radile, pažljivo prate šta se oko njih događa, uzima posudu sa napunjenim špricevima i pre nego što će krenuti s njima na odeljenje ok-leva nekoliko trenutaka.„Šta vi, gospođice Rejčel, mislite o našem novom pacijentu? Mislim, kako da kažem, zgodnjikav je i srdačan i to... ali za moj ukus je nekako previše nametljiv, nekako se trudi da dominira."Glavna sestra upravo vrhom prsta proba jedan špric. „Meni se čini", odgovara, probijajući iglom gumeni čepić ampule, „...daje, u stvari, to i njegov osnovni cilj - da se po svaku cenu nametne. On je jedan od onih tipova za koje koristimo popularan naziv: „manipulator". To vam je, gospođice Flin, osoba koja ne bira sredstva u želji da ostvari svoje ciljeve."„Ali, ipak izvinite... ovde... u duševnoj bolnici, mislim... kakve bi ovde ciljeve uopšte mogao da ima... kakvu korist?"„Bilo kakvu", ona je mirna, nasmejana, zadubljena u svoj trenutni posao punjenja špriceva, „recimo udoban i lak život, ili uživanje u ose-ćaju daje moćan i poštovan, možda i flnansijsku korist - vrlo verovatno sve to zajedno. Ponekad je za manipulatora stvaranje nereda na odelje-nju samo po sebi cilj. Nije malo takvih, destruktivnih, ljudi u našem društvu. Manipulator može toliko da naruši disciplinu i negativno utiče29Ken Kejsina ostale daje često potrebno da prođu meseci dok se sve stvari ne vrate u predašnje stanje. Sadašnja popustljiva i tolerantna atmosfera, koja je, nažalost, ovladala, kao nova moda u gotovo svim duševnim ustanovama, takvim tipovima samo ide naruku. Ali nekada, pre samo nekoliko godina zapravo, situacija je bila znatno drugačija. Sećam se, u to vreme bio je na našem odeljenju jedan pacijent, neki gospodin Taber, e pa on vam je bio upravo nepodnošljivi manipulator. Ali srećom samo nakratko." Očigledno je da je oraspoložena tom prijatnom uspomenom, vidi joj se po očima da je odlutala u mislima negde daleko, u stara dobra vremena. .. „Da, gospodin Ta - ber...", naglašava ponovo.

„Ali, ipak ne shvatam", nastavlja mlada sestra, „zašto bi, pobogu, gospođice Rejčel, iko poželeo da naruši disciplinu na odeljenju, koji bi mogao da ima motiv... ?"Glavna sestra je prekida, pri tom ponovo zabada iglu u gumeni čepić, zatim puni špric, vadi iglu iz ampule i spušta i ovu napunjenu injekciju pored ostalih. Gledam joj ruku kako poseže za novim špricom, kako lebdi, pruža se, spušta.„Vi, gospođice Flin, kao da zaboravljate da se trenutno nalazimo u instituciji za duševno obolele."Glavna sestra se inače bukvalno izbezumi kada bilo kakav spoljni uticaj makar i na trenutak učini da njena ekipa ne funkcioniše kao dobro podmazana, uhodana i precizna celina. Dovoljna je najmanja moguća nemarnost, neurednost ili najsitniji problem, pa da se smesta preobrazi u belo obučeno otelotvorenje besa; tada nije u stanju ni da kontroliše svoj rutinski osmeh, koji je u tim trenucima deformisan i još upadljivije neprirodan. Ide okolo s tim falš lutkastim osmehom, jedva pričvršćenim između brade i nosa, sa onim okicama koje tobož nevino kolutaju i mirno posmatraju sve oko sebe, a jasno je, osećam to dok je posmatram, da je iznutra napeta kao sajla i tvrda kao kamen. I ta njena napetost je nikako ne napušta sve do onog trenutka kada je problem, najzad, otklo-njen - odnosno kada je, kako ona voli da kaže, „situacija prilagođena okolini".Pod njenim nadzorom naše odeljenje je i te kako prilagođeno okolini, jedini je problem što ona, ipak, ne može sve vreme da provodi na njemu, nekada je i van njega - u Spoljnom svetu. Zato je ona sebi postavi-30Let iznad kukavičjeg gnezdala zadatak da se trudi da, koliko je to moguće, doprinese prilagođavanju čak i Spoljnog sveta. U tom poduhvatu joj svesrdno pomažu i druge, njoj slične osobe, međusobno povezane u jednu grandioznu organizaciju koju ja volim da nazivam „Sistem", a čiji je prvenstveni cilj da prilagodi kompletan Spoljni svet sličnim principima kojima ona prilagođava naš unutrašnji. Ona je, inače, dugogodišnji veteran u tom poslu, sećam se da je već bila glavna sestra i u staroj bolnici u koju sam davno doveden iz Spoljnog sveta i bogzna koliko još dugo planira da se angažuje na tom polju.Posmatram je pažljivo već godinama i primećujem kako je s vremenom sve veštija i iskusnija, vreme i praksa su je toliko ojačali i učvrstili da ona trenutno raspolaže ogromnom vlašću, koja se proteže na sve strane, u svim pravcima, slično razgranatoj mreži tankih žičica koje sam od svih na odeljenju, izgleda, jedino ja u stanju da primetim. Gledam je često kako kao uvek maksimalno usredsređen robot sedi u samom centru te žičane mreže i o ćelom se odeljenju brine spretno i sigurno, kao da je neki ogroman mehanički pauk koji u svakom trenutku zna gde se prostire i najmanja žičica u mreži i kada i koliko treba da pusti struje ne bi li uvek postigla željeni rezultat. Inače, pošto sam svojevremeno, za vreme rata, pre nego što su me transportovali u Nemačku, bio i mladi elek-tričar kasarne, a i za vreme one jedne godine koju sam proveo na koledžu jedan od predmeta bila mi je i elektronika, ja se pomalo razumem u tu problematiku i znam kako se može manipulisati svim tim žicama i stru-jom.Ona pak okružena tim žicama sanja o svetu koji je uredan, tačan i precizan i koji funkcioniše kao najkvalitetniji švajcarski sat, o mestu u kome bilo kakva promena u rasporedu praktično nije moguća, sanja o tome da na kraju krajeva svako ko joj je poveren na odeljenje bude doveden do statusa hroničnog pacijenta vezanog za kolica, sa kateterskim cevčicama proturenim kroz obe nogavice, potpuno pod kontrolom njenih električnih talasa. Znajući da od toga u znatnoj meri zavisi uspešnost sprovođenja svih njenih ideja i planova, ona je godinama birala idealno medicinsko osoblje, svoje idealne saradnike. Bezbrojni lekari, različitog izgleda i starosti smenjivali su se pred njom izlažući joj svoje ideje i stavove o tome kako bi bilo najbolje organizovati život i rad na psihija-trijskom odeljenju. Medu njima se tu i tamo našao i neko sa integritetom, neko koje imao kičmu i koje ostajao veran svojim idejama; takve je ona tako uspešno iz dana u dan, nasitno, sređivala onim svojim ledenim31Ken Kejsipogledom, koji im je posle izvesnog vremena ledio telo i misli, na kraju bi se predali i drhteći od neke čudne jeze molili kadrovsku službu za premeštaj:„Verujte mi, verujte, to je stvarno neobjašnjivo, ali otkako radim na tom odeljenju uz tu ženu, osećam se veoma čudno, kao da mi venama umesto krvi teče amonijak, neshvatljivo... Stalno se tresem, neka čudna jeza me celog prožima, moja rođena deca izbegavaju da mi sednu u krilo, žena neće da vodi ljubav sa mnom...„Molim vas, morate da me premestite, bilo gde: na pedijatriju, neurologiju, medu alkoholičare... nebitno, samo me premestite odande..."I tako je to trajalo godinama, ona je terala po svome, lekari su se smenjivali - neki su izdržali samo tri-četiri nedelje, neki i čitava tri meseca. Najzad se odlučila za jednoog glavatog čovečuljka sa širokim čelom i debelim, nadutim obrazima, a između čela i obraza, u visini njegovih sitnih očiju, glava mu je nekako čudno stisnuta - kao daje dugo nosio neke tesne naočare, i to toliko dugo da su mu ulubile glavu po sredini. Sada mu naočare vise na lancu koji je jednim svojim krajem pričvršćen za dugme na kragni, na ljubičastom nosiću večito se klate levo--desno, deluju kao da će svakog trenutka da mu padnu i zato se on, dok priča, naginje čas levo čas desno ne bi li ih održao na nosu. Eto takav je naš lekar - naš vajni doktor.I ovu trojicu crnih bolničara u dnevnoj smeni takođe je primila posle više godma biranja i procenjivanja i pošto ih je odbila bukvalno na hiljade. Redali su se oni pred njom u dugom nizu mrzovoljnih nosatih crnih maski i svi

do jednoga bi već na prvi pogled zamrzeli onu njenu kredas-to-lutkastu veštačku belinu. Ona bi njih i njihovu mržnju posmatrala i procenjivala u prošeku oko mesec dana i po pravilu ih je nogirala jer je smatrala da, ipak, imaju, za njen ukus, nedovoljno mržnje u sebi. Kada je na kraju došla do trojice koji su joj odgovarali, a zapošljavala ih je inače jednog po jednog tokom godina i brižljivo ih uklapala u svoj koncept i svoju mrežu, bila je u potpunosti sigurna da im je mržnja gotovo zverska i da su kao takvi veoma upotrebljivi.Na prvog je naletela dosta davno, ja sam tek pet godina bio na odeljenju kada je on došao, inače kriv je kao paragraf, zakržljao i nekako čudne boje - kao rashlađen asfalt. Rodom je iz Džordžije, kada je bio sasvim mali, imao je oko pet godina, silovali su mu majku, i to pred ocem koga su prebili i vezali za užarenu peć - otac je gledao šta rade nje-32Let iznad kukavičjeg gnezdagovoj ženi dok mu se krv slivala u cipele. Mali je bio sakriven u ostavi, sve je video kroz pukotinu između vrata i dovratka, doživeo je toliki šok da od tada nije više porastao nijedan centimetar. Kapci mu vise ispod obrva kao da mu se slepi miš ugnezdio na nosu; inače ti njegovi kapci podsećaju na tanke, sive opne, otvara ih samo načas, i to obično kada se neki nov belac pojavi na odeljenju, viri ispod njih i na brzinu odmerava pridošlicu od glave do pete i samo jednom značajno klimne glavom, kao da samom sebi još jedanput potvrđuje nešto u staje već odavno uveren. Kada je primljen na posao, prvog dana je doneo čarapu napunjenu sačmom da pacijente nauči redu, no ona gaje opomenula da se tako više ne radi; zahtevala je od njega da svoje oružje ostavi kod kuće i upoznala ga je sa svojom metodom: nikada ne pokazivati mržnju, biti miran i strpljiv, čekati i najmanju priliku, najmanju nepažnju, a onda pritegnuti sve šra-fove i nikako ne popuštati, nikada. E tako se oni uče redu, naučila ga je ona najvažniju lekciju na samom početku.Posle dve godine došla su i druga dvojica, i to gotovo jedan za drugim u razmaku od samo mesec dana, inače oni toliko liče jedan na drugoga da ponekad pomislim da ona nije slučajno, zadovoljna prvim, naručila da joj naprave njegove identične kopije. Razlika je samo u tome što su ovi novi momci visoki, robustni, koščati, sa oštrim izrazom lica koji se nikada ne menja, podsećaju me na vrh strele. Oči si im sitne kao dve tačkice a kosa takva da misliš da bi ako je dodirneš raskrvavio šaku.Sva trojica su, takođe, tamnocrni kao telefoni. Što su crnji, zaključila je odavno iz iskustva sa mnogima koji su neko vreme boravili kod nas, to će duže i savesnije da čiste, ribaju, stružu, jednom rečju, održa-vaće na odeljenju stanje besprekorne higijene. Isto tako, i njihova vlastita odeća je uvek besprekorno čista: bela, hladna i kruta baš kao i njena.Sva trojica nose snežno bele pantalone i bele košulje sa metalnim kopčama, a takođe i kao led blistavo bele cipele sa crvenim gumenim donovima, koji im omogućavaju da se potpuno nečujno, kao aveti kreću hodnikom. Odjedanput se pojave na najrazličitijim mestima na odeljenju, i to obično baš onda kada neko od pacijenata pomisli da je najzad potpuno sam, ili da je prava prilika da nekome od kolega tiho šapne kakvu tajnu ili bilo šta što bi voleo da ostali ne čuju. I dok on tako u nekom skrivenom ćošku misli da ga niko ne gleda, odjednom na obrazu oseti neku čudnu hladnoću, gotovo jezu, okrene se na tu stranu, kad ono nad njim lebdi i pilji u njega kamenohladna crna maska, samo glava bez tela. To je zato što su i zidovi beli poput njihove odeće pa se stapaju s33Ken Kejsinjom i jedino je moguće videti njihova crna lica i šake, što kao neke sablasti lebde u vazduhu ispred zida.Višegodišnja obuka je učinila da su se crni momci gotovo idealno prilagodili frekvenciji glavne sestre, mogu i sa povadenim žicama da razumeju i primaju poruke na njenoj talasnoj dužini, zato njoj uopšte nije potrebno da im izgovara ili zapisuje instrukcije koje bi slučajno mogla da vidi neka od žena koja je došla u posetu svom bolesnom mužu, ili jedna od onih učiteljica, ne, to njoj više nije potrebno, oni se s njom idealno sporazumevaju na talasnoj dužini mržnje visokog napona i u stanju su da prihvate i ispune svaki nalog koji postoji jedino u njenoj glavi.Zato se može reći da su, čim je glavna sestra formirala svoj tim, celim odeljenjem zavladali takav red i disciplina daje sve smesta počelo da funkcioniše precizno i uigrano kao po koncu. Sve što momci misle, govore ili rade, sve je to već mesecima unapred određeno i isplanirano, a zasniva se u najvećoj meri na sitnim, mnogobrojnim beleškama koje sestra zapisuje svakoga dana. Te se beleške redovno ažuriraju, pažljivo prekucavaju i ubacuju u komplikovanu mašinu čije zujanje čujem konstantno iza čeličnih vrata u dnu sobe za bolničarke. Mašina redovno izbacuje perforirane kartice s dnevnim redom aktivnosti za svaki pojedini dan; one se potom svakoga jutra ubacuju u prorez u metalnim vratima i - zidovi počinju da zuje, svetla se pale u spavaonici u pola sedam, crni momci brzo i efikasno isteruju akutne iz kreveta i teraju ih na zanimanje: da glancaju pod, prazne pepeljare, brišu ogrebotine sa zida koje su ostale na mestu gde je dan ranije jedan starac izgoreo i nestao u oblaku dima i uz miris zapaljene gume. Nepokretni pacijenti spuštaju svoje mrt-. ve cepanice od nogu na pod i kao kipovi koji sede, čekaju dok im ne doguraju njihova invalidska kolica. Vegetirajući nekontrolisano mokre po sebi u svojim krevetima, što smesta aktivira zvučne alarme i strujne lukove koji ih izbacuju iz kreveta na popločani pod, gde ih crni momci polivaju i peru crevima a potom presvlače u čistu bolničku odeću.

U petnaest do sedam čuje se signal koji poziva na brijanje, akutni se postrojavaju ispred ogledala, organizovario, po azbučnom redu: A, B, C, D... Svi hronični koji su, kao ja, pokretni, ulaze odmah iza akutnih, posle nas dovoze nepokretne u kolicima. Trojicu staraca sa tankim, žutim slojem budi na mlohavoj koži vrata briju u njihovim foteljama u dnevnom boravku, pri tome im glavu vezuju kožnim kaišem da je fiksiraju kako se ne bi klatila pod pritiskom električnog aparata za brijanje.34Let iznad kukavičjeg gnezdaNekada, pogotovu ponedeljkom, ja se negde sakrijem pokušavajući da zabušim i preskočim brijanje, ali mnogo češće smatram daje najbolje da odmah stanem u red, između slova A i C, i da se prepustim struji kao i svi ostali, čak i ne moram da podižem stopala s poda - u podu su, naime, jaki magneti koji ljude usmeravaju po odeljenju i pokreću ih kao one mete u streljanama na vašarima i po luna-parkovima.U sedam sati otvara se trpezarija u koju pacijenti ulaze obrnutim redosledom: prvo nepokretni, potom pokretni, a onda i akutni uzimaju poslužavnike, na koje im stavljaju kukuruzne pahuljice, tost, šunku sa jajima - a izuzetno ovoga jutra i po jednu konzervisanu breskvu, serviranu na listu zelene salate. Neki akutni pomažu nepokretnima i donose im poslužavnike sa hranom. Nepokretni su uglavnom hronični kojima su otkazale noge i u stanju su da se hrane bez ičije pomoći, ali su tu i ona trojica kod kojih ne funkcioniše ništa na telu od vrata naniže i, nažalost, ni skoro ništa od vrata naviše. Oni su poznati kao vegetirajući. Kada se svi smeste u dnevnom boravku, crni momci i njih dovoze, doguraju i prislone njihova kolica uza zid, a zatim im donose poslužavnike sa njihovom hranom koja izgleda kao blato, na svaki poslužavnik je pričvršćena bela kartica na kojoj piše sastav obroka. Mašinski mlevena hrana -piše na hrani za te krezube starce, i još: mlevena šunka, jaja i tost, i to svaka porcija trideset dva puta samlevena i prežvakana u specijalnom mlinu za mlevenje hrane izrađenom od nerđajućeg čelika. Taj se mlin, inače, nalazi u kuhinji i više puta sam ga gledao kako otvara svoja metalna usta nalik na otvor usisivača za prašinu i pljuje grudvu sažvakane šunke koja uz štalski gnjecav zvuk pada na tanjir.Crni momci nervozno i prebrzo hrane vegetirajuće pacijente tako da im mlevena, kašasta hrana curi iz crvenih usta kao u dojenčeta, cedi se niz njihove kvrgave bradice i sliva na zelenu bolničku odeću. Iznervirane crnje grde ih i psuju i trude se da im što više otvore usta kružnim pokretima kašikom, sličnim onima kojima se dubi i čisti trula jabuka. „Ovaj mi se matori prdonja Blastik raspada pred očima, bog te, više nisam siguran da li guta pire od šunke ili komade svog jebenog jezika."U pola osam svi se ponovo vraćaju u dnevni boravak. Glavna sestra prati šta se događa kroz svoje specijalno staklo, koje je uvek toliko iz-glancano da se i ne vidi, klima glavom sa odobravanjem, zadovoljno čepa još jedan list sa kalendara - za jedan danje bliže svome cilju. Pritiska dugme koje treba da pokrene današnje aktivnosti, čujem zvuk koji potiče od neke ogromne metalne ploče koja je negde u blizini počela da35Ken Kejsise trese i vibrira. Svi na svoja mesta - akutni: rasporedite se i sedite u delu dnevnog boravka koji je predviđen za vas i mirno sačekajte dok vam se ne iznesu karte i monopol, kojima ćete se danas zabavljati. Hro-nični: sedite na svoju stranu i sačekajte dok vam ne donesu slagalice iz paketa Crvenog krsta. Elis - idi na svoje mesto uza zid, digni lepo ruke da ti ih zakucaju i slobodno pišaj tako stojeći u gaće. Pite - tresi ceo dan svojom glavom kao mehanička lutka. Skanlon - stavi svoje čvornovate ruke na sto i počni da praviš fol bombu kojom nameravaš da razneseš ceo fol svet. Harding - počni da pričaš i maši svojim šakama kao ptičicama ispred sebe, a onda ih zarobi tako što ćeš ih stisnuti pod miške jer odraslim ljudima ipak ne priliči da na taj način mašu svojim lepim ruči-cama. Sefelt - počni da kukaš kako te i danas bole zubi i kako ti i dalje opada kosa. Svi... hajdemo zajedno: udahni... izdahni... svi zajedno... uigrano... neka vam svima danas srca kucaju istom brzinom i u ritmu označenom na kartici sa dnevnim rasporedom. Svi točkici i klipovi neka rade ujednačeno... samo tako...Sve ovo podseća na svet stripa u kome se dvodimenzionalni likovi oivičeni ravnim i crnim linijama trzaju i skakuću u nekoj iščašenoj fabuli koja bi mogla biti i izuzetno zanimljiva, možda i duhovita, samo da ovde, na odeljenju, ti likovi nisu pravi, živi ljudi od krvi i mesa.U petnaest do osam crni momci obilaze dugi niz hroničnih i onima koji su dovoljno mirni i ne pružaju otpor stavljaju katetere. Kateteri su inače napravljeni od prezervativa kojima je odsečen vrh, pa je kroz taj novodobijeni otvor flasterom zalepljena tanka plastična cevčica, sprovedena tako da prolazi kroz nogavicu pidžame sve do plastične kese na kojoj piše: „Za jednokratnu upotrebu." Jedno od mojih zaduženja je i da te kesice svako veče operem, kako bi mogle biti više puta jednokratno upotrebljene. Crni momci, pošto pacijentu nataknu prezervativ, za svaki slučaj ga pričvrste flasterom za stidne dlačice - mnogi hronični su usled čestog skidanja katetera na tom mestu ćosavi kao bebice, sve dlake su im davno iščupane.U osam sati zidovi već maksimalno zuje i vibriraju. Zvučnik sa plafona govori: „Izdavanje lekova" i pri tome se služi glasom glavne sestre koju vidimo u staklencu, i to dobra tri metra daleko od mikrofona; i dok njen glas slušamo iz zvučnika, ona upravo pokazuje jednoj mladoj sestri kako se na pravi način pripremaju lekovi i raspoređuju na poslužavniku pred izdavanje pacijentima. Akutni se već postrojavaju ispred vrata, po azbučnom redu A, B, C, D; iza njih su hronični, a vegetirajućima se36Let iznad kukavičjeg gnezda

lekovi daju naknadno, rastvoreni u soku od sveže jabuke. Ljudi prilaze jedan po jedan, dobijaju svoje sledovanje lekova u plastičnoj čaši, ubace lekove iz čaše u usta i sačekaju nekoliko sekundi dok im sestra tu istu čašu ne napuni vodom iz bokala, a onda popiju tu vodu i s njom, naravno, i lekove. Ponekad, ali vrlo retko, nađe se poneko koje toliko lud da počne da se raspituje staje to što mu je naloženo da popije.„Samo malo, dušo; da te pitam nešto, za šta su ove dve crvene pilule što sam ih dobio uz vitamine?"Već ga znam, to je jedan krupan akutni, voli da se producira i uveliko ga bije glas da pravi probleme.„Najobičniji lek, gospodine Taber, koristiće vam. Samo ga lepo progutajte."„Zanima me kakav je to lek, zašto mi ga dajete... Pobogu, pa vidim i ja da je lek... svašta."„Samo vi to sve lepo progutajte, hajde, gospodine Taber, progutajte to časkom meni za ljubav." Mlada sestra baca brzo pogled u pravcu glavne sestre, koliko da vidi kako ona reaguje na taj njen malo slobodniji, mazni pristup, pa se ponovo usredsreduje na pacijenta ispred sebe. Taber još uvek nije spreman da proguta nepoznate pilule, pa čak ni za ljubav tako slatke sestrice.„Gospođice, ne bih želeo da stvaram probleme. Ali shvatite da ne želim da progutam nešto što pojma nemam šta je. Kako da budem siguran da se ne radi, slučajno, o onim pilulama koje mogu potpuno da mi promene ponašanje?"„Gospodine Taber, nema razloga da se toliko uzbuđujete."„Ma ko se uzbuđuje... svašta... samo hoću da znam, pobogu."Glavna sestra se već nečujno primakla, čvrsto mu stegla ruku, naizgled nežno, ali tako vesto da mu je nemoguće da je i za milimetar pokrene.„Sve je u redu, gospođice Flin", smireno se obraća mladoj kolegini-ci. „Ako gospodin Taber želi da se ponaša kao malo dete, onda ćemo i mi da se prema njemu ponašamo na taj način. Mi smo se uvek do sada prema njemu odnosili korektno i sa puno tolerancije, ali to, očigledno, u ovom slučaju nije pravi pristup, jer šta smo dobili od njega za nagradu -samo otpor i netrpeljivost. Ali neka... Ako ne želite da svoje lekove primite oralno, onda slobodno možete da idete, gospodine Taber."„Ali pobogu... samo sam hteo da znam šta..."37Ken Kejsi„Molim vas idite, ne zadržavajte nas više."Pušta mu ruku i on odlazi, ćelo prepodne gunđa, ide okolo pokunjeno i vidi se jasno da ga proganjaju misli o onim crvenim pilulama i da se pita šta li je u njima. Jednom sam i ja baš jednu takvu istu crvenu pilulu kao bajagi progutao, a u stvari zadržao ispod jezika i kasnije ispljunuo i zgazio u magacinu za metle. Na trenutak sam video, pre nego što se pretvorila u beli prah, daje u pitanju minijaturni elektronski čip, sličan onima s kojima sam radio svojevremeno u vojsci u radarskoj službi - iste mikroskopski sitne žičice, mrežice i tranzistori; ovaj je očigledno bio projektovan tako da se smesta raspadne ako slučajno dođe u kontakt sa vazduhom.U osam i dvadeset pacijentima se izdaju karte, slagalice, monopol...U osam i dvadeset pet jedan od akutnih spominje kako je često kri-šom gledao svoju sestru kada se tušira; samo što su čuli taj podatak, svi koji su sedeli s njim za stolom poleću jedan preko drugoga, utrkujući se ko će to prvi da zapiše u dnevnik odeljenja.Pola devet - otvaraju se vrata odeljenja, kasom utrčavaju dva tehničara, osećaju se na vino; tehničari se inače uvek kreću ili veoma brzim hodom ili trčeći, budući da uvek idu pognuti napred, moraju se brzo kretati da ne bi pali na glavu. I ne samo da su uvek pognuti napred nego uvek tako mirišu kao da svoje instrumente rutinski ispiraju u vinu. Ovi danas zatvaraju za sobom vrata laboratorije i ja se brzo primičem bliže vratima sa svojom metlom jer želim da čujem šta razgovaraju, nije mi lako jer im se glasovi jedva čuju od brujanja i zujanja mašina.„Šta li je toliko važno da nas zovu ovako rano?"„Moramo da instaliramo Interni Prekidač Radoznalosti nekom radoznalom udavu. Kazala mije daje strašno hitno, da ga smesta ugradimo, a ja nisam siguran da li uopšte imamo još tih prekidača na lageru."„Ako nemamo, zvaćemo IBM da nam ga hitno pošalje; sačekaj da skoknem do našeg skladišta da proverim."„Hej, kada već ideš tamo, donesi mi ijednu flašu onog dobrog vina. Ja sam dotle doterao da više bez dobrog gutljaja ni najmanji poslić nisam u stanju da završim. Ma, zabole me, da ti pravo kažem, ovo je mnogo bolje nego da dirinčim u garaži."Glasovi su im nekako neprirodni, piskavi, s tako brzim replikama da mi se čini da slušam crtani film a ne žive ljude. Dosta sam čuo, odlazim brzo odatle da me neko ne uhvati kako prisluškujem.38Let iznad kukavičjeg gnezdaOna dva crna momka hvataju Tabera u klozetu i dovlače ga u sobicu sa krevetom. On urla kao pomahnitao, a vidim i da je ranije jednoga od svojih gonitelja dobro šutnuo po cevanici. Zapanjen sam kako bespomoćno izgleda dok ga ova dvojica drže kao da je vezan crnim gvozdenim sajlama.Bacili su ga potrbuške na krevet, jedan mu seda na glavu a drugi mu skida pantalone, tako da se uskoro vidi njegova stražnjica boje breskve uokvirena ramom od zelene odeće. Taber mumla psovke u dušek a onaj što mu sedi na glavi ga smiruje:„Tako je, gos'n Taber, dobro... da, da, tako je..."

Sestra žuri hodnikom, premazuje dugu iglu vazelinom, ulazi u sobu, neko vreme ih ne vidim, a onda ona izlazi brišući iglu parčetom tkanine pocepane sa Taberovih pantalona.Teglu s vazelinom je ostavila u sobi, a za ono kratko vreme koliko su otvorena vrata, tek da ona izađe, vidim da onaj momak što sedi Taberu na glavi sada mu briše čelo papirnom maramicom. Dugo još ostaju u sobi, iza zatvorenih vrata, najzad izlaze, nose Tabera u laboratoriju i ja vidim da više na sebi nema zelenu bolničku odeću, sada je umotan u vlažan krevetski čaršav...Devet sati, ulaze mladi stažisti, koji izgledaju upravo onako kako glavna sestra ne voli, u svojim sakoima od tvida sa kožnim zakrpama na laktovima, sa svojim urednim frizurama - otelotvorenje mladih, eman-cipovanih, obrazovanih ljudi koji samo što su napustili otmene koledže. Oni pedeset minuta razgovaraju sa akutnim pacijentima o njuhovom prethodnom životu, naročito o detinjstvu. Tih pedesetak minuta koliko su oni obično na odeljenju za sestru su prava mora, za to vreme pogon tapka u mestu, zato je ona vidljivo nervozna, koluta očima i zapisuje u svoj dnevnik da ne bi bilo loše proveriti da li neko od tih stažista, uljeza, ima neki prekršaj u dosijeu, makar i opomenu za nepoštovanje saobraćajnih propisa ili nešto slično što bi se moglo upotrebiti.U deset do deset stažisti odlaze i čitav pogon ponovo funkcioniše kao po koncu. Sestra iz staklenca pažljivo kontroliše šta se događa u dnevnom boravku, prizor pred njom je opet kristalno jasan, sve se ponovo odvija kao u brižljivo, do u detalj izrežiranom crtanom filmu.Tabera sada iznose iz laboratorije na pokretnom krevetu sa točkovi-ma.39Ken Kejsi„Morali smo da mu damo još jednu, dodatnu, injekciju jer je došao sebi dok smo mu vadili likvor iz kičme", obaveštava je tehničar. „Nego, šta mislite da ga sada odmah otpremimo do jedinice i da ga malo smirimo elektrošokovima, em će biti miran, em ćemo uštedeti sekonal."„Odličan predlog! Ne bi bilo loše da ga, kada ste već tamo, odvedete i na encefalogram da mu malo ispitaju glavu, možda će se ispostaviti da moramo malo da mu poradimo na mozgu."Tehničari kasom odlaze, gurajući čoveka na nosilima, i ponovo neodoljivo podsećaju na likove u crtaćima ili na lutke u onim dečjim lutkarskim predstavama po vašarima.U deset sati se deli pošta, često se dogodi da dobiješ otvoreno pismo...Pola jedanaest, pojavljuje se ona faca zadužena za veze sa javnošću i prikupljanje donacija, doveo je grupu članica nekog ženskog udruženja da ih provede po odeljenju.Zastao je na vratima dnevnog boravka i oduševljeno pljeska svojim debelim ručicama:„Zdravo momci! Glavu gore, glavu gore... Samo bacite jedan pogled okolo, moje dame, vidite kako je sve čisto, kako je sve svetio, kako šija. Ovo je gospođica Rejčel, doveo sam vas ovde jer sam želeo da vam pokažem upravo njeno odeljenje. Drage moje dame, ona im je svima kao majka, ne po godinama, naravno, shvatate šta želim da kažem. Prava brižna majka!"Tom tipu je kragna uvek stegnuta kao da mu je košulja tri broja manja. Kada se smeje, vrat mu je tako stegnut da mu se glava bukvalno naduje, a ko za inat taj se smeje bez prestanka, nikada mi nije bilo jasno šta mu je pa toliko smešno, smeh mu je inače glasan i brz i imaš utisak kao da želi da prestane ali ne može - to je jače od njega. Obrazi mu se naduju, budu crveni i okrugli, uopšte, tada mu faca izgleda kao nacrtana na nekom balonu. Na licu nema ni dlačice, a ni na celoj glavi kada ga malo bolje pogledaš; čovek bi rekao da je on, u svoje vreme, i zalepio sebi koju dlaku na glavu, ali su mu se do sada sve te dlake odlepile i skliznule što u manžetne, što u džepove, što u kragnu. Kada malo bolje razmislim: pa možda on i nosi tako tesnu kragnu da mu dlačice ne skliznu za vrat.Možda se zato i smeje sve vreme jer mu neka dlačica ipak prođe pa ga golica, ko zna...40Let iznad kukavičjeg gnezdaOn često vodi takve grupe po odeljenju - ozbiljne gospode u blej-zerima, koje ga slušaju sa pažnjom i klimaju glavom pune razumevanja dok im on priča priče o tome koliko je mnogo urađeno i koliki je napredak postignut u našoj bolnici tokom zadnjih nekoliko godina. Skreće im pažnju na televizor, na udobne kožne fotelje, na nove česme nalik na fontane... a onda svi odu na kafu u prostoriju za osoblje. Ponekad on i sam navrati na odeljenje, stoji neko vreme usred dnevnog boravka i pljeska rukama (jasno se čuje da su vlažne od znoja), pljesne nekoliko puta dok mu se ruke ne slepe, a onda ih drži tako spojene kao u molitvi i počinje da se vrti. Vrti se dugo ukrug i nekako čudno, gotovo divlje bulji u televizor, u nove slike na zidu, u kožne fotelje. I smeje se, sam sa sobom se smeje.Staje to što mu je toliko smešno, to nam nikada nije otkrio, a jedino što je meni ovde smešno, to je on sam, pogotovu kada se tako vrti i ceri, podseća me na gumenu igračku - neku od onih sa olovom u podnožju koja se sama diže kada je prevrneš, oboriš je a ona se odmah uspravi i vrti dalje. Inače, on nikada, ali bukvalno nikada i ne pogleda nikoga od nas u lice, a ne daj bože u oči.Pola jedanaest, pa petnaest do jedanaest, pa deset do jedanaest -pacijenti cirkulišu, odlaze i dolaze, idu na radnu terapiju, na ekspresivnu terapiju, na indirektnu terapiju, na ko zna kakvu sve terapiju, ili u neke čudne sobe i sobice gde zidovi nikada nisu paralelni niti je pod ravan. Mašinerija, za sve to vreme, zuji monotono i ujednačeno.

Sada, dok slušam to neprekidno zujanje na našem odeljenju, ono me vraća u prošlost, takvo isto zujanje čuo sam u Kaliforniji u jednoj pre-dionici pamuka u kojoj sam bio davno, još dok sam igrao ragbi u gimnaziji. Naš školski tim imao je tako dobre rezultate u jednoj sezoni da su navijači resili da skupe između sebe novac i da nas pošalju avionom čak u Kaliformju da se okušamo s tamošnjim najboljim timom i da im i tamo osvetlamo obraz. Kada smo doleteli u taj grad, jedan od sadržaja u našem planu boravka bio je i obilazak nekoliko lokalnih industrijskih pogona. Naš tadašnji trener je inače bio pravi maher da ubedi ljude u svoju teoriju da sport nema samo takmičarski nego i vaspitni značaj i da se na putovanjima mnogo može naučiti; s tim u vezi je uvek pre utakmice vodao ekipu okolo po fabrikama, farmama, centralama. I tako smo tada, u Kaliforniji otišli i u tu predionicu, ostali momci iz tima su samo bacili jedan pogled sa vrata, videli o čemu se radi i brže-bolje vratili se u autobus da popričaju i odigraju još koju partiju karata. Jedino sam ja ostao malo41Ken Kejsiduže unutra, sklonio sam se ujedan ugao da ne smetam radnicama, sve su inače bile crnkinje, koje su trčkarale gore-dole oko mašina. Osetio sam se kao da sanjam kada sam čuo to klepetanje, zujanje i škljocanje tolikih mašina i video sve te ljude koji funkcionišu i kreću se po strogo utvrđenom planu i programu. Ceo taj prizor podsetio me je i na posled-nje dane moga plemena kada su svi radno sposobni muškarci napustili selo i otišli da rade na nasipu za branu.Sva ta grozničavost, ta lica prosto hipnotisana monotonim poslom... u trenutku sam i ja hteo da se vratim u autobus sa ostalima, ali jednostavno nisam mogao, ovaj prizor mi je odjednom zaokupio kompletnu pažnju.Bilo je rano jutro, početak zime tako da sam još nosio onu jaknu koju smo dobili za osvojeno prvenstvo - crveno-zelena sa kožnim rukavima, sa amblemom u obliku ragbi lopte prišivenim na leđima i sa izvezenom titulom koju smo osvojili te godine. Ta jakna je privukla poglede mnogih crnih radnica, skinuo sam je ali one su i dalje zainteresovano piljile, ja sam u to vreme bio mnogo krupniji i jači nego što sam sada.Jedna od devojaka se udaljila od svoje mašine, proverila je osvrćući se na sve strane da nadzornik nije slučajno u blizini, pa mi je prišla da malo popričamo. Pitala me je da li večeras igramo sa timom njihove gimnazije, a onda se pohvalila da njen brat igra kao napadač u prvom timu. Neko vreme smo čavrljali o ragbiju i svemu i svačemu, a ja sam ubrzo primetio kako joj lice izgleda blago zamućeno, kao daje neka izmaglica medu nama - to je bilo zbog toga što su u vazduhu lebdele hiljade mikroskopski malih pamučnih niti.Rekao sam joj kako mi se zbog tih niti u vazduhu čini kao da smo zajedno usred jutarnje izmaglice u lovu na patke, ona je zakolutala očima i šakom pokrila usta da priguši smeh:„Ma daj, molim te, šta bi ti to pa radio sa mnom kada bismo bili sami u lovu na patke?"Odgovorio sam da bih joj verovatno dao da mi pridržava pušku, na šta su sve devojke u predionici počele da se smeju i skrivaju usta rukama, smejao sam se i ja jer sam bio ponosan što sam joj tako dobro odgovorio. I tako smo opušteno pričali uz smeh, a onda ona iznenada zgrabi obe moje ruke, stegla me je tako čvrsto da sam osetio kako mi se njeni nokti zabadaju u šake, lice joj je odjedanput postalo kristalno jasno usred one izmaglice, delovala je kao daje nečim uplašena.42Let iznad kukavičjeg gnezda„Odvedi me", rekla mije gotovo šapatom, „odvedi me, veliki momče. Odvedi me, molim te, iz ove predionice, iz ovoga grada, iz ovoga života. Odvedi me negde da lovimo patke, ma bilo gde... samo me vodi, veliki... molim te... vodi me odavde."Njeno crno, prelepo lice svetlucalo je pred mojim očima. Stajao sam zbunjen, mora da sam delovao zabezeknuto dok sam smišljao šta da joj odgovorim. Stajali smo tako nekoliko sekundi, a onda mi se učini daje buka predionice u momentu promenila svoj tempo i ona iznenada poče da se udaljava, kao da se neka nevidljiva nit vezana za njenu crvenu cvetnu suknjicu zateže i vuče je od mene. Nokti su joj zagrebali moje šake i u trenutku kada se počela udaljavati lice joj se iza kovitlaca pamučne izmaglice ponovo zamutilo, rasplinulo i razlilo poput istopljene čokolade. Samo se nasmejala i naglo okrenula, suknja joj se zalepršala i otkrila lepe žućkaste noge. Kratko mi je namignula preko ramena i otrčala do svoje mašine gde je već prava mala bala nekontrolisanog pa-mučnog vlakna sa pretrpanog stola padala na pod. Ona podiže vlakno sa poda i lakonogo pretrčavši između mašina baci ga u neku kantu, a onda skrenu negde iza ugla i nestade iz mog vidokruga.Sva ona vretena što se vrte i kotrljaju, čunci što poskakuju i kale-movi što koncem seku vazduh, belo okrečeni zidovi, čeličnosive mašine i crne devojke koje u cvetnim, šarenim suknjicama skakuću na sve strane, i oko svega toga paučina belih niti koja kao da to sve povezuje i drži na okupu - sve je to zauvek ostalo u meni i s vremena na vreme, i dan-danas, ponešto što vidim na našem odeljenju ponovo mi probudi te uspomene.Da. To je nešto što znam i u šta sam potpuno siguran. Naše odelje-nje je samo još jedna od fabrika u okviru Sistema. Svrha bolnice, ono čemu ona zapravo služi jeste da ispravi greške koje su napravljene na ulici, u školama, u crkvama. Ono što srce naše glavne sestre ispunjava radošću, to je osećaj zadovoljstva kad se finalni, obrađeni proizvod vrati u društvo sređen kao daje nov, nekada čak i bolji nego kada je bio nov, neko ko je doveden potpuno iščašen i različit, sada izlazi kao koristan i prilagođen element na ponos ćele ekipe i kao još jedno čudo bez premca. Gledajte ga samo kako odlazi kao da lebdi, na licu mu zalemljen divan osmeh, gledajte

kako se idealno uklapa u lep mali kvart u kome upravo sada kopaju rovove duž ulice u koje će postaviti nove vodovodne cevi. Evo, on se tome neskriveno veseli, pa on je konačno u potpunosti prilagođen svojoj okolini.43Ken Kejsi,,E da mi je neko rekao da čovek može da se toliko promeni nabolje kao onaj Maksvel Taber, onaj što je skoro izašao iz bolnice, da znaš da mu ne bih poverovao. Ono jeste da je dosta smršao i da ima neku čudnu boju oko očiju, nekako modru, skoro crnu, ali ipak to je sada potpuno drugi čovek. O Bože, šta je sve u stanju da postigne savremena američka nauka."U njegovom podrumu, inače, svake noći gori svetio sve do ranih jutarnjih sati, a elementi za odgođenu reakciju koje su mu ugradili tehničari u bolnici daju mu prstima izuzetnu spretnost i on se pažljivo nadnosi nad omamljena lica svoje drage žene, svojih kćeri (jedna ima četiri a druga šest godina) i svoga komšije sa kojim redovno svakog ponedeljka ide na kuglanje. Sada on njih podešava na isti onaj način kako su podesili i njega. Na taj način oni to i šire.I kada najzad prestane da funkcioniše, i to posle određenog broja programiranih godina, grad se gotovo dirljivo s njim oprašta, novine objavljuju njegovu sliku na kojoj skautima pomaže u godišnjoj akciji čišćenja groblja, a u dirljivom pismu koje šalje njegovoj udovici, direktor lokalne gimnazije ističe kako je pokojni Maksvel Vilson Taber uvek bio osoba koja je služila za primer i uzor omladini i kompletnoj zajednici.Pa čak i vlasnici pogrebnog preduzeća, inače poznate cicije i guliko-že, čak su i oni dirnuti i potreseni. ,,E da, vidiš, to je Maks Taber, evo sada je kod nas, a svojevremeno je bio izuzetna dobričina. Šta misliš da mu pružimo sve po cenovniku prve klase, a od njegove žene naplatimo kao daje druga, jeftinija. Ma nećemo propasti za tu jednu sahranu, nećemo ništa ni da joj naplatimo, neka sve ide na naš račun, to je najmanje stoje zaslužio."Tako uspešan bivši pacijent, to je proizvod, to je ono što srce glavne sestre preplavljuje radošću, to je svedočanstvo i spomenik i njenoj sposobnosti i sposobnosti kompletne industrije. Svako može samo da se raduje takvom bivšem pacijentu.A novi pacijent, e to je već potpuno druga priča. Prema njemu se treba na početku sasvim primereno ponašati, treba ga malo obraditi za svaki slučaj, a i da bi se lakše uklopio u novu sredinu, sem toga nikada nisi siguran kada će ti se pojaviti izuzetna osoba koja je dovoljno slobodna i sigurna u sebe da napravi žešću, kompletnu zbrku i frku, koja će da stvori kompletan haos i tako ugrozi uhodano i glatko funkcionisanje44Let iznad kukavičjeg gnezdacele mašinerije. A, kao što sam već rekao, glavna sestra jednostavno poludi ako bilo šta zasmeta idealnom funkcionisanju njenog pogona.Nije još ni podne, a već su uključili mašinu za maglu, ali ne baš do daske, pa nije tako gusta - da se ništa ne vidi u njoj, ako se malo napreg-nem još mogu nešto da nazirem okolo. Mislim da ću jednog dana ipak dići ruke od svega, prestaću da se mučim, potpuno ću se predati i izgu-biću se u magli kao što su se već mnogi hronični izgubili, ali sada me strašno zanima ova nova faca, a pogotovo me interesuje kako će se snaći na prvom grupnom sastanku.U deset do jedan magla se potpuno diže i crni bolničari obaveštava-ju akutne daje vreme da izađu iz dnevnog boravka. Stolovi se prenose u staro kupatilo na suprotnoj strani hodnika, boravak je raskrčen kao da se sprema, kako reče Mekmarfi, neka velika igranka.Glavna sestra sve nadgleda kroz staklo za koje se zakucala čitava tri sata, nije ni na ručak otišla. Dnevni boravak je potpuno prazan, bez ijednog stola, a tačno u jedan sat dolazi doktor iz svoje sobe na kraju hodnika, klima glavom sestri iza stakla i seda na svoju stolicu odmah levo od vrata. Onda sedaju pacijenti, sestre i stažisti. Kada su se svi smestili, ustaje i glavna sestra, ide ka suprotnom zidu u bolničkoj sobi gde je ona razvodna tabla sa raznim polugama i ručkama, i uključuje, verovatno, nekog automatskog pilota koji omogućava da sve funkcioniše kako treba u njenom odsustvu, i najzad ulazi u dnevni boravak sa dnevnikom i gomilom beležaka u torbici. Iako je već skoro pola dana provela u bolnici njena uštirkana uniforma je i dalje kruta i bez ijednog nabora na šavovima.Ona seda odmah desno od vrata.Samo što je sela, matori Pit Bancini ustaje, drhti i počinje da guši onim svojim: „Umoran sam, o Bože moj, strašno sam umoran...", to mu je inače fora uvek kada neko nov dođe - on počinje svoju pesmu jer se nada da će time možda skrenuti pažnju na sebe.Glavna sestra se ne obazire na Pita dok sređuje svoje beleške. „Neka neko sedne pored gospodina Bancinija da ga malo umiri da na miru održimo današnji sastanak."Bili Bibit seda pored Pita, koji se već potpuno okrenuo prema Mek-marfiju i pri tom maše glavom levo-desno, kao signalnim fenjerom na45Ken Kejsiželeznici. On je inače punih trideset godina radio upravo na železnici, sada je totalno pukao, ali izgleda da se tu i tamo ponečega seća.„Umoraaaan sam", maše glavom i pilji u Mekmarfija.„Daj Pite, smiri se...", Bili mu spušta svoju pegavu šaku na koleno.

„Strašno sam umoran..."„Znam, Pite, znam", Bili ga tapše po mršavom kolenu, a Pit se polako utišava, valjda je shvatio da ni danas niko ne obraća pažnju na njegovu kuknjavu.Glavna sestra skida sat sa ruke, podešava ga prema velikom satu u dnevnom boravku i stavlja ga ispred sebe da joj je stalno pred očima, a onda uzima jednu od fascikli.„Pa, vreme je da počnemo."Gleda da neće još nekome pasti na pamet da joj upada u reč, okreće glavu, koja joj s večitim blagim osmehom viri iz preuštirkane kragne. Svi pacijenti izbegavaju njen pogled, pognuli su glave kao da su nečim veoma zaokupljeni, svi osim, naravno, Mekmarfija. On se inače zavalio u jednoj fotelji u uglu, sedi u njoj kao da ju je davno kupio pa je sada samo njegova i pažljivo prati svaki sestrin pokret. Kapu nije ni skinuo, nego je čak nabio na glavu sve do očiju kao daje na mototrkama.U rukama mu je špil karata kojima se igra, mesa ih i seče prstima, i to tako glasno da se samo one čuju u potpunoj tišini koja trenutno vlada u dnevnom boravku. Sestra tu i tamo baci pokoji pogled na njega, inače pažljivo gaje ćelo jutro posmatrala kako igra poker i mada nije videla da se igra u novac, ne može da zamisli da je on tip igrača koji bi poštovao kućno pravilo da se poker sme igrati samo u palidrvca. Špil je presečen i opet se uz tresak zatvara i nestaje u njegovim ručerdama.Sestra ponovo gleda na sat, vadi iz fascikle jedan papirić, proučava ga na trenutak pa ga vraća u fasciklu. Potom odlaže fasciklu i uzima dnevnik u ruke. Elis kašlje sa svog mesta uza zid, a ona čeka neko vreme da se njegov kašalj utiša.,,E pa, naš sastanak u petak završili smo raspravljajući o problemu gospodina Hardinga... radi se o njegovoj mladoj ženi. On je izjavio da njegova žena ima veoma velike grudi i daje njemu neprijatno kada muškarci pilje u nju na ulici."Sada lista dnevnik i nalazi različite informacije na obeleženim stranicama. „Prema izjavama nekih pacijenata, koje imam trenutno pred sobom, gospodin Harding je jednom rekao da 'ona i te kako daje povo-46Let iznad kukavičjeg gnezdada kulovima da pilje u nju'. Takode je rekao daje on kriv što ona, možda, traži seksualno zadovoljstvo sa strane. Jednom su ga neki od vas čak čuli daje rekao i sledeće, citiram: 'Moja slatka, ljupka ali priglupa ženica misli da je svaka reč ili gest koji nije grub i primitivan samo dokaz da potiče od mekušca i tetkice'."Nastavlja još neko vreme da tiho čita, a onda, najzad, zatvara dnevnik.„Takode je jednom izjavio da raskošne grudi njegove žene stvaraju u njemu osećaj nesigurnosti. Pa... da li bi se neko od vas dotakao ove teme i imao nešto da izjavi pred svima nama?"Jadni Harding je zažmurio a nikome od pacijenata ne pada ni na kraj pameti da nešto kaže.Mekmarfi prvo čeka i gleda da li će neko da se javi za reč, a onda diže ruku i javlja se kao da je u školi. Sestra mu klima glavom:„Gospodine... ovaj... Mekmuri?"„Šta to - da li bi da dotakne?"„Šta... dotakne... ko?"„Pa rekli ste ako sam dobro čuo da li bi se neko dotakao... ne?"„Dotakao teme, gospodine Mekmuri, teme, teme - to jest specifičnog problema u odnosima gospodina Hardinga i njegove žene.",,A, to... ja sam mislio da li bi neko nešto drugo tu dotakao kod nje."„Šta biste vi..."Naglo je zaćutala, na trenutak deluje gotovo zbunjeno. Neki akutni se krišom smejulje, a Mekmarfi se samo nonšalantno protegao, zevnuo i šeretski namignuo Hardingu. Sestra se brzo pribrala, odlaže dnevnik, uzima novu fasciklu, otvara je i počinje da čita naglas:„Mekmuri, Randle Patrik, poslat od strane uprave popravnog doma -radne farme Pendleton radi ispitivanja, dijagnoze i eventualne terapije. Ima trideset i pet godina, nije oženjen. Odlikovan medaljom za hrabrost u ratu u Koreji kao organizator bekstva zatvorenika iz komunističkog logora. Zbog neposlušnosti, ipak, nije otpušten iz vojske kao primeran vojnik. Ovde je navedeno i da je počinio do sada dugi niz prekršaja: uličnih i kafanskih tuča, ima iza sebe i više hapšenja zbog pijanstva, izgreda i napada, remećenja reda i mira, kao i kockanja u više navrata i jedno hapšenje zbog... silovanja."„Silovanja?" prenu se doktor.47Ken Kejsi„Da, silovanja kako ga definiše krivični zakon i to... maloletnice.",,E, to nisu uspeli da mi napakuju", obrati se doktoru Mekmarfi, „riba je odbila da svedoči."„...od petnaest godina starosti."„Doktore, slagala me je, rekla mije da ima sedamnaest godina, a bila je radodajka sve u šesnaest."„Prema nalazima sudskog lekara utvrđena je penetracija, zapravo, prema zapisnicima čak ponovljena penetracija."

„Bila je tolika radodajka da sam morao da zašijem šlic..."„Pored svih lekarskih nalaza devojčica je odbila da svedoči. Pretpostavlja se da je bila izložena pretnjama te je u strahu povukla optužnicu. Optuženi je inače, kako je ovde navedeno, napustio grad odmah posle suđenja."„Čoveče, pa morao sam da zapalim. Doco", Mekmarfi se sa laktom naslonjenim na kolena obraća tiho doktoru koji sedi na drugom kraju prostorije, „pa ta fufica bi me za godinu dana potpuno rasturila, napravila bi krpu od mene, i za ono malo vremena već me je toliko iscedila da je mogla da gazi po meni i radi mi šta god joj se ćefne."Sestra sklapa fasciklu i pruža je doktoru. „Naš novi pacijent, doktore Spivi". To kaže kao da je živ čovek sklopljen u toj žutoj fascikli pa ga sada, tek tako, predaje doktoru da ga pregleda. „Nameravala sam da vas kasnije upoznam s njegovim dosijeom, ali kako se on sam gura u prvi plan od samog početka radnog sastanka, bolje je da o njemu raspravimo što pre."Doktor vadi naočare iz džepa, stavlja ih, malo mu stoje nagnute na desnu stranu, ali on krivi glavu ulevo i sve je u najboljem redu. Lista fasciklu, čita, smeška se pomalo, izgleda daje i njega razgalilo novajlijino drsko ponašanje, ali i on kao i svi mi, uostalom, izbegava da se slobodno i glasno nasmeje. Završio je, zatvara fasciklu, vraća naočare u džep pa gleda u Mekmarfija, koji i dalje na drugom kraju sobe sedi malo nagnuto u pravcu doktora.„Pa, ovaj... da li već imate psihijatrijski karton, gospodine Mek-muri?"„Mekmarfi, doktore."„Da. Nisam znao, sestra reče..."48Let iznad kukavičjeg gnezdaOpet otvara fasciklu, ponovo stavlja naočare, gotovo čitav minut ponovo prelistava papire, zatvara ih i vraća naočare u džep.„Da. Tačno. Mekmarfi. Izvinite."„Ma u redu je, doco, za ćelu tu pometnju kriva je ova gospoda sa svojim pogrešnim navođenjem mog imena, neki ljudi su skloni takvim greškama. Imao sam ujaka koji se zvao Halahan i bio je jedno vreme sa ženom koja se pravila da nikako ne može da zapamti njegovo ime i stalno ga je zvala Huligan samo da bi mu išla na nerve. Gušila ga je tako mesecima dok najzad on nije regulisao tu stvar. A regulisao ju je vrlo efikasno.",,Jel'jeste, a staje to uradio?" upita ga doktor zainteresovano.Mekmarfi se smeška i češe nos palcem. ,,E, pa sad ne mogu to da vam kažem, čuvam ujka-Halahanovu metodu kao moju malu tajnu, ko zna, možda će i meni nekada zatrebati daje upotrebim."Dok to govori, gleda pravo u sestru. Ona mu se smeška, a on se ponovo okreće doktoru. „Nego, za kakav ste me to dosije pitali, doktore?"„Da, da. Zanimalo me je da li imate bilo kakav psihijatrijski dosije. Bilo da su u pitanju pregledi ili vreme provedeno u institucijama?"„Pa ako bismo uzeli u obzir lokalne i državne ćuze..."„Mislio sam na mentalne ustanove."„Ma ne, kada se o tome radi, ovo mije prvi put. Ali ja jesam lujka, doktore, kunem vam se. Vidite tu - dajte da vam pokažem, mislim daje jedan drugi doktor, onaj sa radne farme tu negde napisao..."Ustaje sa svoje stolice, stavlja špil karata u džep i prelazi ćelu sobu ne bi li se nagnuo doktoru preko ramena i počeo da prevrće po listovima u fascikli. „Mislim daje baš tu negde, negde pri kraju zapisao...",,A, jel'? To mi je izgleda promaklo. Samo trenutak." Doktor ponovo vadi i stavlja naočare i čita onaj deo koji mu Mekmarfi pokazuje.„Eto, baš tu, doktore, sestra je izostavila taj deo dok je prepričavala moj dosije. Evo ovde kaže: 'Kod Mekmarfija se ponavljaju', nadam se da sam dobro razumeo, 'ponavljaju agresivni izlivi koji ukazuju daje moguće da se radi o psihopatskoj ličnosti'. Menije taj doktor rekao da sam možda psihopata jer se bijem i jeb... izvinite, drage dame - da sam preaktivan u svojim ljubavnim vezama. Doktore, da li je to ozbiljan problem?"49Ken KejsiPri tome je složio takav naivan i zabrinut izraz na svojoj gruboj širokoj faci da je doktor morao da brzo sagne glavu ne bi li od ostalih sakrio smeh, tako da su mu one rasklimatane naočare pale sa nosa. Svi akutni su se sada već smejali, pa čak i nekoliko hroničnih.„Mislim, ta prevelika seksualna aktivnost, da li ste i vi, doktore, nekada patili od te čudne boljke?"Doktor briše oči. „Ne, gospodine Mekmarfi, nisam dosad imao tih problema. Ono što me ipak više zanima, to je što je doktor sa radne farme dodao i ovo: 'Ne treba prevideti mogućnost da ovaj čovek simulira psihozu kako bi se oslobodio teškog i jednoličnog posla na farmi.' Šta ćemo s tim, gospodine Mekmarfi?"„Ma doktore", ustaje u svoj svojoj veličini, nabora čelo i naivno širi ruke, „zar vam ja ličim na normalnog čoveka?"Doktor se toliko trudi da se opet ne nasmeje da nije u stanju da mu odgovori. Mekmarfi se u istoj pozi okreće ka sestri: „Ličim li?" Umesto odgovora ona ustaje, uzima "fasciklu od doktora i stavlja je na sto pored sebe odmah do svog sata.

„Doktore, možda ne bi bilo loše da gospodinu Mekmarfiju objasnite pravila ponašanja na grupnoj terapiji."„Gospoja, da li sam vam već ispričao priču o mom ujaku Halahanu i ženi koja gaje izluđivala?"Ona ga dugo fiksira, i to ovoga puta bez svog rutinskog osmeha. Inače, ona ume da svoj osmeh pretvori u bilo koji izraz koji joj je potreban u datoj situaciji, ali svi ti izrazi su veštački i u osnovi gotovo isti. Konačno, ona mu se obraća:„Šta kažete, gospodine Mekmarfi?" i odmah se okreće doktoru: „Pa, doktore, ako biste bili tako dobri da objasnite ovom..."Doktor je prekrstio ruke i zavalio se u stolici. „Da, mislim da ne bi bilo loše da ukratko obrazložim kompletnu ideju naše terapeutske grupe kad smo već dodirnuli tu temu. To obično uradim kasnije, ali da, da -nije vam loša ideja, gospođice Rejčel."„Naravno i kompletnu terapeutsku ideju, ali za početak sam mislila da mu ukažete na strogo pravilo da niko od pacijenata za vreme sastanka ne srne da ustaje sa svog mesta."„Da, naravno, e pa vidite, gospodine Mekmarfi, jedno od naših osnovnih pravila je da pacijenti moraju da sede tokom celog sastanka. Jasno vam je da samo tako možemo sačuvati red i disciplinu."50Let iznad kukavičjeg gnezda„Ma naravno, doktore, samo sam ustao da vam pokažem šta sve piše u mom dosijeu."Vraća se do svoje stolice, proteže se, zeva, seda a onda se još malo gnezdi kao da traži najudobniji položaj u kome će pratiti nastavak sastanka. Pošto se najzad udobno smestio, počinje da zainteresovano pilji u doktora kao daje spreman da pažljivo upije svaku njegovu reč.„Što se tiče našeg shvatanja...", počinje doktor energično.„Ma jebem mu ženu...", izvali Rikli. Mekmarfi pokriva usta šakom i pita ga šapatom:„Čiju, bre, ženu?"Uto Martini podiže glavu sa razrogačenim očima:„Stvarno, čiju to ženu? A da, nju - da, da, vidim je, da baš nju.„Šta bih dao da vidim što i on", reče Mekmarfi apropo Martinija i to je bilo poslednje što je rekao na ćelom sastanku. Samo je mirno sedeo i snimao okolo da mu nešto slučajno ne promakne. Doktor je objašnjavao terapeutske ideje i teorije sve dok glavna sestra nije zaključila daje dosta gušio, pa gaje zamolila da skrati jer je vreme da se vratimo na Hardin-gov problem, o kome se pričalo sve do kraja sastanka.Mekmarfi se nekoliko puta uspravljao u stolici i naginjao kao da namerava nešto da kaže, ali kao i da se uvek predomislio i oćutao. Lice mu je često dobijalo začuđen izraz, kao daje polako shvatao da se ovde ipak dešavaju stvari koje on nije baš najbolje razumevao. Tu i tamo neke stvari mu nisu bile najjasnije. Recimo, verovatno mu nije išlo u glavu da se ovde niko nikada ne smeje. Verovatno je bio ubeđen da će njegovo pitanje:„Čiju, bre, ženu?" zicer izazvati buru smeha, kad ono ništa, ni osmeh. Vazduh je ovde, izgleda, toliko stešnjen između bolničkih zidova da za smeh kao da i nema mesta. Nije baš najnormalnije mesto na kome se ljudi nikada ne opuštaju i ne smeju. Mesto gde su svi manji od makovog zrna pred tom velikom mamom koja se stalno smeška, sa licem koje kao daje od maltera, sa jarko crvenim karminom i prevelikim grudima. Zato, verovatno je procenio na brzinu, bolje da se malo strpi i dobro snimi situaciju pred svoj sledeći potez. Uostalom, prvo pravilo svakog kockara i jeste: dobro osmotri partiju pre nego što počneš da sebi i drugima pakuješ karte.51Ken KejsiInače, tu teoriju o značajnoj ulozi takozvane terapeutske grupe toliko puta sam čuo daje već znam gotovo napamet, mogao bih u bilo koje doba dana i noći daje ponovim od reci do reci, i to kako od početka do kraja, tako i od kraja do početka. Sve te fore u fazonu kako jedinka mora da se privikne da funkcioniše u grupi kao preduslov da se jednog dana normalno uključi u društvo, pa ono kako je jedino grupa u stanju da svakome ukaže na njegove realne probleme u ponašanju i funkcionisa-nju kao društvenog bića, pa šema da jedino zajednica ocenjuje ko je normalan a ko nije, te se stoga svako mora prilagoditi društvenim standardima. I sve tako i tome slično...Zato, čim na odeljenje pristigne neki nov pacijent, doktor uhvati da iz sve snage obrazlaže svoje teorije, a to je inače i retka prilika kada on uzima stvar potpuno u svoje ruke, rukovodi sastankom i drži banku. Nikada ne propušta da podvuče da je cilj grupe demokratski uređeno odeljenje koje u potpunosti vode sami pacijenti i u kome o svemu odlučuju glasanjem, i to zato da bi na taj način svi bili pripremljeni da jednoga dana kada budu Napolju, preuzmu na sebe sve obaveze i odgovornosti punopravnih građana, članova zajednice. Svako nezadovoljstvo, svaki i najmanji problem, svaku želju za ma i najmanjom pramenom, sve što nas tišti treba da iznesemo pred grupu i da pokušamo da zajednički raspravimo i resimo, a ne da čuvamo sakriveno u sebi da nas muči i razara. Takođe, treba težiti ka tome da budemo toliko otvoreni, opušteni i sa punim poverenjem prema svakome u grupi da možemo mirne duše da sa grupom, to jest i sa pacijentima i sa osobljem, da podelimo i raspravljamo i o našim najintimnijim emotivnim problemima. Otvoreno razgovarajte, uvek podvlači doktor na kraju, diskutujte, poveravajte se jedan drugome. Ako čujete da neki vaš bolnički drug tokom svakodnevnog razgovora kaže nešto što smatrate da je zanimljivo, zapišite to slobodno u dnevnik grupe, kako bi svaka važna informacija bila na raspolaganju osoblju. To ni u kom slučaju nije kako se obično naziva u filmovima:

„cinkarenje" - ne, to je samo način da se pomogne svojim bližnjima. Sve stare grehe iznesite na svetlost dana, kako bismo ih zajedno javno razmotrili i okajali. Svi treba da aktivno učestvujemo u grupnim diskusijama, pomozimo tako i sebi i drugima da proniknemo u kom-plikovane lavirinte podsvesti. Medu pravim prijateljima ne smeju da postoje nikakve, ni najmanje tajne, ni najmanje nepoverenje.Naš cilj uvek treba da bude, obično bi isticao u zaključku, da od ove sredine napravimo nešto nalik demokratskom, slobodnom, okruženju,52Let iznad kukavičjeg gnezdanalik malom svetu Unutra koji je po svemu umanjeni model velikog sveta Napolju u koji ćemo se, jednog dana, ponovo uključiti.Doktor verovatno ima još štošta da kaže, ali obično kada stigne dovde, glavna sestra počne da ga požuruje, a i stari Pit, rutinski već ustaje, maše glavom i počinje da guši kako je strašno umoran, sestra zamoli nekoga da ga smiri ne bi li sastanak mogao da se nastavi, neko to i uradi i sastanak teče dalje.Jednom, ali samo jednom, koliko se sećam, i to pre nekih četiri-pet godina desilo se nešto potpuno neočekivano. Doktor je završio svoju uobičajenu tiradu i sestra je počela diskusiju pitanjem:,,E, pa ko će da počne prvi? Otkrijte nam svima svoje stare tajne."A onda punih dvadeset minuta teške tišine, ona u iščekivanju šara očima od jednog do drugog akutnog, pri tome izgleda kao tihi navijeni električni uređaj sa alarmom koji čeka da se aktivira, a svi akutni sede kao u transu pod njenim pogledom i čekaju ko će prvi da progovori. Posle dugih dvadeset minuta, ona, gledajući na sat, pita ćelu grupu:„Da li ovo znači da niko od vas nikada nije uradio nešto što nikada nikome nije priznao?"Potom rukom kreće ka dnevniku. „Zar moramo da ponovo kopamo po dosijeima?"Te reci imaju trenutno dejstvo, kao da su pokrenule neki prekidač tajnih uređaja smeštenih u zidovima koji reaguje samo na njihov zvuk. Akutni su se prvo ukočili - usta im se otvaraju svima kao po komandi. Njen pogled se zadržava na prvom od pacijenata koji sede u redu uza zid.On odmah počinje: „Ja sam pokrao kasu na benzinskoj pumpi."Skreće pogled na drugoga.„Ja sam pokušao da spavam sa svojom mlađom sestrom."Pogled joj brzo preskače na sledećeg. ;„Ja... sam jednom... hteo da spavam sa svojim bratom."„Ja sam ubio mačku kada sam imao šest godina. O, neka mi Bog oprosti, ubio sam je kamenicama, a onda sam okolo pričao da ju je ubio moj komšija."„Ma, lagao sam da sam samo pokušao - spavao sam sa sestrom." ,,I ja sam. I ja sam." »I ja. I ja."53Ken KejsiStvari su se odvijale bolje nego što se nadala, svi su vikali u želji da nadmaše jedan drugoga, išli su sve dalje i dalje, više ih niko nije mogao zaustaviti. Iznosili su takve gnusobe daje bilo pitanje da li će posle svega toga uopšte moći da pogledaju jedan drugome u oči. Sestra je na svako priznanje samo klimala glavom i govorila: ,,A da, da, da."Iznenada je matori Pit skočio sa stolice i počeo da viče: „Ja sam umoran!" ali nekim tako čudnim, besnim metalnim glasom kakav nikada do tada nismo čuli.Svi su odjednom zaćutali, kao da su bili nekako u trenutku posramljeni. Kao da je on jedini iznenada rekao nešto istinsko i iskreno i toliko važno daje poklopilo sve njihovo klinačko dranje i ciku. Glavna sestra se izbezumila, besno gaje pogledala a osmeh joj je nestao sa usana, nije ni čudo, sve je pokvario, i to baš kada joj je tako dobro krenulo.„Neka se neko pobrine oko sirotog gospodina Bancinija", bilo je sve stoje rekla.Dvojica-trojica su svesrdno pokušavali da ga umire, tapšali su ga po leđima, ali Pit se nije dao: „Umoran sam! Umoran!" ponavljao je bez prestanka.Naposletku je sestra naložila jednom od crnih bolničara da ga silom izvedu iz dnevnog boravka, ali je pri tom potpuno zaboravila da crnje nisu u stanju da kontrolišu tipove kao što je Pit.Pit je, inače, bio hronični celog svog života, jeste da je u bolnicu došao tek kada je prevalio pedesetu, ali to ništa nije menjalo, on je uvek bio hronični. Imao je, od rođenja, dve ogromne brazde na glavi, po jednu na svakoj slepoočnici jer ga je svojevremeno akušer jedva izvukao iz majke, i to baš vukući ga za glavu. Tada su i počeli svi njegovi problemi, upravo tu na porođaju, kada je malo promolio glavu i video svu onu skalameriju od mašina, uređaja, kablova i pribora u porođajnoj sali, shvatio je u sekundi kakav je svet u koji se uvaljuje rođenjem i upro je iz petnih žila da nikako u njega ne ude. Akušer je na kraju uzeo neka ogromna tupa klešta, uhvatio njima onaj deo glave koji je izvirivao, izvukao ga silom napolje i mislio da je time stvar rešena i da je sve u najboljem redu. Ali, Pitova glavica je bila tako meka i nežna da su ona klešta zauvek na njoj ostavila ožiljke. Ceo taj traumatični događaj imao je još jednu posledicu: Pit je od rođenja bio tako ograničen da mu je čak i sada bilo potrebno da se iz petnih žila napregne ne bi li uspeo da uradi ono stoje bilo šala za svakog prosečnog šestogodišnjaka.

54Let iznad kukavičjeg gnezdaAli sve je to u njegovom konkretnom slučaju imalo i svoju dobru stranu, naime, tako ograničen bio je potpuno van domašaja i uticaja Sistema. Njega nikako nisu uspevali da kompletno obrade i ukalupe. Pustili su ga da mirno obavlja svoj jednostavni posao na železnici, jedini posao mu je celog radnog veka bio da sedi sam u svojoj baračici Bogu iza nogu na jednoj usamljenoj skretnici i da maše vozovima - crvenim fenjerima ako je skretnica u jednom smeru, zalenim ako je u drugom smeru i, konačno, žutim ako je u blizini bila neka druga kompozicija. I on je godinama upravo to i radio, uvek sa takvom upornošću i rešenošću koja je bila jača od svih njihovih pokušaja da ga slome, zato je on bio jedan od retkih kome nisu uspeli da ugrade nikakve kontrolne mehanizme u glavu.I upravo zbog svega toga ni crni bolničari nisu imali, kao niko uostalom, nikakvu kontrolu nad njim, ali to su toga trenutka prevideli i oni a i glavna sestra koja im je naredila da ga izvedu iz dnevnog boravka. Oni su mu, samo što su dobili naređenje od sestre, odmah priskočili i oštro cimnuli ruku kao što bi kočijaš cimnuo uzde sa ciljem da konju promeni pravac kretanja.„Ajde Pite, idemo u spavaonicu, ovde samo svima smetaš."Pit je istrgao ruku. „Umoran sam", upozorio ih je.„Ma ajde, matori, samo praviš frku. Idemo da legneš i da se smiriš kao dobar dečko."„Umoran..."„Matori, rekoh ti idemo lepo na spavanje."Crnja ga ponovo cimnu za ruku i u tom trenutku je Pitova glava prestala da se klati levo-desno. Odjedanput se snažno uspravio a oči su mu se razbistrile. Inače, njegove oči su obično bile poluzatvorene i nekako mutne, prekrivene nekom neprirodnom mlečnom skramom, ali sada su odjednom bile sjajne kao da su od plavog neona. Šaka na ruci koju je crnja držao iznenada je počela da otiče i da raste. Osoblje i većina pacijenata su za to vreme ćaskali, svi su verovatno mislili da će se sastanak brzo nastaviti, samo da bolničari časkom umire matorca koji je ponovo, po ko zna koji put sve gušio time koliko je umoran. Ja sam jedini video tu šaku koja sve više i više otiče. Na moje oči je rasla i bujala i postajala ogromna, glatka i tvrda kao teška, zarđala gvozdena kugla obešena na lanac od ruke. Piljio sam u nju i čekao.Crnja je po treći put cimnuo. „Ajdemo, bre, matori."55Ken KejsiTada je i on video tu ruku, pokušao je daje izbegne sa recima: „Budi dobar, Pite", ali zakasnio je za sekundu, starije već zamahnuo onom svojom gvozdenom kuglom od ruke, i to nekako široko odozdo iz visine kolena. Pogođen, crni je iz sve snage opalio o zid, kao da se razlepio po njemu, a onda je počeo da se sliva niz taj isti zid kao daje ovaj bio namazan uljem. Čuo sam kako u zidu pucaju i kidaju se sve one žice i mašinerija u njemu, a malter se udubi tačno po konturama tela koje je udarilo o zid. Ona druga dvojica bolničara, jedan veliki i jedan mnogo sitniji, stajali su kao ukopani. Glavna sestra im je dala znak rukom i oni smesta poleteše sve se klizajući po podu, i to prvo onaj veliki a sitni iza njega kao njegov deformisani, smanjeni lik u ogledalu. Ali odjedanput su se setili onoga, stoje njihov nesrećni kolega za trenutak zaboravio, da Pit nije priključen na kontrolne uređaje kao svi mi ostali i da kod njega ne pali naređivanje i cimanje za ruku. Njega zato nije lako savladati, njemu treba prići kao divljoj zveri, kao da je u pitanju medved ili bik, a sada kada vide svoga kolegu prostrtog ispod zida, shvataju u trenutku da ni oni nemaju baš velike šanse da ga savladaju bez problema.Toga su se, izgleda, obojica - i veliki i njegov smanjeni odraz, setili u istom trenutku, tako da su stali i skamenili se zajedno, i to u potpuno istoj pozi sa ispruženom levom nogom i desnom rukom, na pola puta, tačno između Pita i glavne sestre. Ispred njih ona gvozdena kugla od ruke a iza njih onaj olujni gnev - trzali su se i prosto pušili, čuo sam kako im zupčanici pucaju. Video sam kako se tresu u nedoumici kao da su pod punim gasom ali.sa pritisnutom kočnicom.Pit i dalje jedva stoji na nogama, savijen zbog težine one kugletine, kojom ne prestaje da maše. Svi sada, naravno, pilje u njega, a on se, pošto je u trenutku shvatio da mu crnje najverovatnije neće prići, okreće prema pacijentima.„Znate... sve je to sranje, jedno veliko sranje."Glavna sestra je ustala iz svoje fotelje i sada se primiče svojoj pletenoj torbi, koja je naslonjena na zid do vrata.„Da, da, tako je, gospodine Bancini", gotovo cvrkuće, „samo se vi lepo smirite..."„To je to, jedno veliko, veliko sranje." Glas mu je sada izgubio onu metalnu boju i snagu, postaje nekako usiljen i zbrzan kao da se oseća njegov strah da neće stići da kaže sve što je hteo.56Let iznad kukavičjeg gnezda„Znate... ništa ja tu ne mogu da promenim... baš ništa... ja sam se već rodio mrtav. Vi niste, niste se rodili mrtvi... O Bože, kako je bilo gadno..."Počeo je da plače. Više ne može da govori, pokušava, nemo otvara i zatvara usta, ali reci jednostavno ne izlaze. Trese glavom kao da pokušava da je razbistri i gleda akutne i trepće nekontrolisano očima.„Ahhhhhhh... ma to vam kažem... to vam kažem... to... vam... pričam."

Sav se nekako zgurio, a gvozdena kugla se iznenada sasvim smanjila i opet postala šaka. Sada je drži ispred sebe na dlanu druge ruke kao daje odjednom nudi svima.„Staja tu mogu, rođen sam kao mućak. Toliko su me grdili da sam jednostavno umro. Ma rođen sam mrtav i staja sad tu mogu, umoran sam, nije mi ni do čega. Lako je vama, mene je priroda zeznula, a život nije lak. Ja sam umoran, ne mogu više ni da stojim ni da govorim, sve me tako zamara. Ja sam, bre, mrtav čovek već pedeset i pet godina."Glavna sestra mu priskače i brzo zabada injekciju u nogu, onako kroz pantalone. Onda odskače od njega i u brzini ostavlja ceo špric da mu landara tako zaboden u nogu kao neki repić od gvozda i stakla. Stari Pit se sav jadan pogurio, ali ne od uboda, nego od velikog napora, po-slednjih nekoliko minuta do kraja su ga iscrpili, i to, izgleda, jednom i zasvagda; dovoljno je bilo da ga čovek sada pogleda i da shvati da je s njim gotovo.Jasno je da nije ni bilo potrebe za onom injekcijom, glava mu se već ponovo klatila levo-desno, a oči su mu se opet zamutile. Kada mu je sestra prišla da izvuče špric, on se već toliko presavio da su mu suze padale pravo na pod, nisu mu se ni slivale niz obraze, padale su na pod na sve strane, a kako je neprestano mahao glavom, izgledalo je kao da ih seje ravnomerno oko sebe.„Ahhh, ahhh..." Nije ni trepnuo kada mu je sestra izvukla iglu.Ponovo je živnuo na minut-dva i bezuspešno pokušavao da nam još nešto kaže, ali niko od nas više nije imao snage ni želje ni da ga sluša ni da uopšte pokuša da ga razume. Taj njegov poslednji, očajnički napor ga je konačno i potpuno dokrajčio. Svima je bilo jasno daje ona injekcija bila potpuno protraćena, kao daje data mrtvom čoveku, ništa kod njega nije više funkcionisalo, ni srce, ni mozak, ni krvni sudovi. Sestra je Tadno mogla da pelcuje bilo koji leš - efekat bi bio potpuno isti.57Ken Kejsi„Ja sam... tako umoran.",,E pa ako ste vas dvojica najzad skupili hrabrosti, gospodin Banci-ni treba da ponovo bude dobar i da lepo ode na spavanje."„...strašno umoran..."„Evo i bolničar Vilijams se polako osvešćuje. Doktore Spivi, pregledajte ga, ne bilo vam zapoveđeno, vidite, sat mu je polomljen a ima i posekotinu na ruci."Pit od tada više nikada nije pokušao ništa slično. Kada bi počeo nešto da izvodi na sastancima, uvek su na vreme lako uspevali da ga umire. Tu i tamo bi ustao, mahao glavom i gušio nas tim koliko je umoran, ali to više nije ništa predstavljalo, ni molbu, ni upozorenje, ni izvi-njenje - ništa. On je sada podsećao na stari sat koji više ne pokazuje vreme, ali još ne namerava da potpuno stane, radi sa iskrivljenim kazaljkama, brojčanikom sa izlizanim brojevima, alarmom koji više ne zvoni - zarđali, beskorisni sat koji samo kuca i ničemu ne služi.Već je dva sata a grupa i dalje čereči jadnog Hardinga i secira njegov problem.Obično negde oko dva sata doktor počinje da se nestrpljivo vrpolji u stolici. Ovi sastanci su za njega, osim ako ne obrazlaže svoje tera-peutske teorije, obična gnjavaža i to je očigledno. On bi mnogo više voleo da sedi u svojoj kancelariji i, eventualno, crta grafikone ili nešto slično. Vrpolji se tako, nakašljava a sestra najzad shvata o čemu se radi, gleda na sat i saopštava nam daje za danas sastanak završen. Pošalje nas da ponovo donesemo sve stolove iz kupatila u dnevni boravak i rutinski nas, na kraju, obaveštava da će se diskusija nastaviti sutradan tačno u jedan sat. Akutni kao da se iznenada bude iz svog transa i na trenutak svi gledaju Hardinga, kao da su svi od sramote pocrveneli jer su shvatili da su opet ispali naivni i da su opet po ko zna koji put izmanipulisani. Neki odlaze da donesu stolove, a ostali brzo uzimaju bilo koji časopis koji im je pri ruci i kao pažljivo ga čitaju, a u stvari jedina im je briga kako da izbegnu Hardinga. Opet su, po ko zna koji put, navedeni da preslišavaju i sude jednom od svojih, koga su tretirali kao najgoreg kriminalca, a sebi su prigrabili superiornu ulogu i tužitelja i sudije i porote. Punih četrdeset pet minuta sa uživanjem su mučili i preslišavali tog jadnog čoveka, rasturali ga na najsitnije komade i postavljali mu razna neprijatna pitanja, u58Let iznad kukavičjeg gnezdastilu: Šta on misli, koji je njegov nedostatak zbog koga nije u stanju da seksualno zadovolji svoju ženicu, zašto tako uporno insistira da ga ona verovatno ne vara, kako misli da prevazide svoje probleme ako ne odgovara iskreno na pitanja? Sve sama neprijatna pitanja i insinuacije i sada im je, naravno, veoma neprijatno da budu blizu tog čoveka koga su ma-lopre toliko izmučili i izvredali.Mekmarfi se ne miče s mesta i sve ovo što se događa oko njega prati sa puno pažnje. Deluje zbunjeno, kao da mu opet mnoge stvari nisu baš najjasnije. Sedi još malo, snima akutne i češe se po riđoj bradi špilom karata, naposletku ustane, protegne se, zeva, češka stomak jednom od karata, stavlja špil u džep i prilazi Hardingu, koji sedi sam i preznojava se.Mekmarfi ga posmatra neko vreme, a onda onom svojom ručerdom uzima najbližu stolicu, okreće je naopako i seda na nju kao da uzjahuje malog drvenog ponija. Harding ga zadubljen u misli i ne primećuje. Mekmarfi prebira po džepovima, nalazi najzad paklicu cigareta, vadi jednu i pali je, gleda je, mršti se, lizne palac i kažiprst i njima reguliše žar da bude baš onakav kakav mu odgovara.

Obojica se prave da ne obraćaju pažnju jedan na drugoga, kada čovek gleda Hardinga, rekao bi da možda stvarno i nije primetio da je Mekmarfi tu pored njega. Skupio je svoja uska, mršava ramena, savio ih kao kakva zelena krila oko sebe, sedi tako ukočen, skoro na samoj ivici stolice sa šakama ukleštenim medu kolenima. Pilji pravo ispred sebe, nešto vrlo tiho pevuši i očigledno se trudi da deluje smireno, ali vidi se po obrazima da neprestano nervozno škrguće zubima i da je daleko od smirenog čoveka.Mekmarfi drži cigaretu među zubima, nalaktio se na naslon stolice, naslonio je bradu na ruke i škilji jednim okom jer mu dim ide pravo u njega. Gleda jedno vreme Hardinga, a onda progovara ne vadeći cigaretu iz usta.„Pa, ortak, da li su ovi vaši sastanci obično ovakvi?"„Obično kakvi?" Harding više ne pevuši, ne škrguće zubima, ali i dalje zuri ispred sebe, nekako preko Mekmarfijevog ramena.„Ove vaše žurkice, šema - grupna terapijica, da li su uvek u ovakvom fazonu, mislim, skupe se kokice na partiju međusobnog kljucanja?"Harding naglo okreće glavu i gleda u Mekmarfija kao daje tek sada shvatio da uopšte neko sedi ispred njega. Ponovo nervozno škrguće zubi-59Ken Kejsima i to mu, uz neku čudnu brazdu na obrazima, daje izgled kao da se blago smeška. Ramena vraća u normalan položaj, zavaljuje se udobno u stolicu i pravi se nezainteresovan.„Međusobno kljucanje? Prijatelju, ne razumem ti ja te tvoje kulovske izraze. Za mene je tajna o čemu ti uopšte govoriš."„A jel', pa da ti objasnim onda." Mekmarfi počinje da govori glasnije jer iako su mu akutni iza leđa, on je svestan da ga čuju pa se sada i svima njima obraća. „Ovako ti je to, imaš jato kokošaka, jedna bude povređena, kada osete krv, sve se kokoške sjate na tu jednu pa je kljucaju iz sve snage dok od nje ne ostane samo krvava gomilica perja i kostiju. Ali znaš šta je problem? U toj frci se obično još neka koka uprska krvlju pa sve navale i na nju, pa još neka, pa skoče i na nju, pa na još neku, pa još neku. Znaš, drugar, na jednoj takvoj kljucačkoj žurki može za nekoliko sati ćelo jato da ode u božju mater. Video sam ja to više puta svojim očima, grozota. To se može sprečiti samo na jednu foru, mislim kod kokošaka, pokriješ im nečim oči, shvataš, da ne vide šta ne treba da vide."Harding je isprepleo prste obeju šaka i njima obuhvatio koleno, privlači ga prema sebi i još se udobnije zavaljuje u svojoj fotelji.„Kljucanje kažeš. Vrlo zanimljiva analogija, dragi prijatelju.",,E, pa vidiš ovaj vaš sastanak me baš na to podseća, drugar, ako hoćeš da ti kažem usranu istinu. Podsetio me je na jato jebenih kokošaka u akciji."„A ja mu tu, onda, dođem kao kokoška umazana krvlju, jel' tako, prijatelju?"„Baš tako, burazeru."Oni se još smeškaju jedan drugome, ali glasovi su im odjedanput tako tihi i nerazgovetni da moram da se malo bliže primaknem sa svojom metlom ne bih li čuo šta pričaju. I ostali akutni im se zainteresovano primiču.,,A, hoćeš još nešto da ti kažem, burazeru? Hoćeš da znaš ko je počeo sve to kljucanje danas?"Harding čeka da čuje nastavak.„Ova veštica od glavne sestre, eto ko."Kao da se čuje strah kako huči nad tišinom. Čujem kako se odjedanput uključuje i pokreće mašinerija u zidovima. Harding jedva kontroliše svoje ruke, ali i dalje se pravi da je potpuno miran.60Let iznad kukavičjeg gnezda„Znači tako ti je to, vrlo prosto i jednostavno. Ti si na ovom odeljenju samo šest sati, a već si uspeo da jednom prostom analogijom rezimiraš sve učenje Frojda, Junga i Maksvela Džonsa i da ga prosto sumiraš u jednoj reci - 'kljucanje'."„Ne govorim ti ja, drugar, ni o Frojdu ni o Jungu ni o Maksvelu Džonsu, govorim ti o tom jebenom sastanku i o tome kako su se po tebi posrali i sestra i sve te male hulje od pacijenata, i to su se bogato posrali, veruj mi."„Po meni... se posrali?"„Da, da po tebi, i to baš onako bogato, iz sve snage - uzduž i popreko. Mora da si ovde nešto debelo zasrao kad imaš ovoliko neprijatelja, jer kako mi izgleda ovde ti, burazeru, neprijatelji ne nedostaju."„Pa ovo je nečuveno. Ti potpuno zanemaruješ, zanemaruješ i previđaš činjenicu da sve što su mi danas kolege uradile, daje to sve urađeno za moje dobro. Svako pitanje i diskusiju sestra Rejčel pokreće iz strogo terapeutskih razloga. Ti kao da nisi čuo nijedno slovo od onoga što je doktor Spivi rekao o funkciji terapeutske grupe, ili ako si možda i čuo, očigledno nemaš dovoljno predznanja da uopšte shvatiš o čemu se tu u stvari radi. Razočaran sam, prijatelju, jako sam razočaran. Pre podne, prilikom našeg prvog susreta, učinilo mi se da si mnogo inteligentniji nego što si zapravo; bilo mije, doduše, odmah jasno da si polupismeni kulov, grubijan i hvalisavac, ali sam verovao da i pored svega toga ipak imaš pola grama mozga u glavi. Obično umem odlično da procenim čoveka, ali izgleda da sam se ovaj put, sa tobom, debelo prevario."„Ma znaš šta, mogao bi ti i malo da se teraš u tri pizde materine."

„Ah, da zaboravio sam da dodam da sam jutros zapazio i tvoju primitivnu grubijansku stranu. Psihopata sa jasno izraženim sadističkim tendencijama čiji je koren, najverovatnije, u egomaniji bez realnog utemeljenja. Naravno, svi ovi navedeni prirodni talenti te i te kako kvali-fikuju kao kompetentnog terapeuta i daju ti puno pravo da kritikuješ gospođicu Rejčel, koja je samo visokocenjena psihijatrijska bolničarka sa dvadeset godina uspešnog iskustva, samo tih nekoliko sitnica i ništa više. Da, da, sa tvojim talentima i sposobnostima, dragi moj prijatelju, možeš uticati na podsvest, ma ti lako možeš egu ublažiti a superegu verovatno potpuno zalečiti rane. On, draga moja gospodo, najverovatnije, za samo šest meseci može da izleči sve na ovom odeljenju uključujući i vegetativce, a ako ne uspe secite me slobodno gde sam najtanji."61Ken KejsiUmesto da ude s njim u svađu, Mekmarfi samo gleda Hardinga, a zatim ga upita mirnim glasom:„Nego, ti stvarno misliš da sva ova sranja na sastanku mogu da budu korisna i da mogu da pomognu, mislim, stvarno si u fazonu da u to veru-ješ, onako najiskrenije?",,A zašto, molim te, misliš da smo se mi uopšte prepustili ovoj terapiji? Osoblju je podjednako stalo do našeg izlečenja kao i nama samima. Pa nisu oni, valjda, monstrumi. Jeste daje gospođica Rejčel malo kruta, sredovečna dama, ali sigurno nije džinovska kokoška ubica iz tvoje ljupke pričice koja želi da nam sadistički kljuca oči. Pa u to valjda ni ti sam ne veruješ, jel' tako?"„Ne, prijatelju, prešao si se, ne želi ona da vam kljuca oči, a ne, nije to ono što ona hoće da vam kljuca... ne, ne, ne oči."Harding se samo stresao. Šake su počele da mu klize ispod kolena kao dva bela pauka između dveju mahovinom obraslih grana, i to polako niz grane sve do stabla.„Neće da nam kljuca oči. Pa reci mi, molim te, na šta to ona onda cilja?"Mekmarfi se naceri: „Šta, stvarno nemaš pojma?"„Ma nemam pojma, naravno da nemam pojma. Ali ako baš insistiraš, onda reci..."„Ma, na tvoja muda ona cilja, prijatelju, na tvoja mila draga mu-dašca."Pauci od ruku su sada stigli do stabla i tu su stali, ali uz trzanje. Harding pokušava da se nasmeje, međutim, lice i usne su mu tako bledi da se osmeh i ne nazire. On pilji u Mekmarfija, koji vadi cigaretu iz usta i ponavlja:„Cilja pravo na tvoja muda. Slažem se s tobom, burazeru, da ta sestra nije nikakva monstruozna kokica, ali znaš staje ona, ona je štrojitelj-ka, eto šta je ona. Video sam ja takvih kao ona mali milion i mladih i starih, i žena i muškaraca. Ima ih svuda, veruj mi, i po gradovima i po selima... to su face čiji je jedini cilj da silom naprave od tebe slabića ne bi li radio sve ono što ti oni narede, da ih slušaš i da živiš onako kako ti oni kažu. A kako to uspevaju, kako uspevaju da te naprave manjim od makovog zrna? Najlakše će to da postignu ako ti oduzmu snagu, ako te62Let iznad kukavičjeg gnezdaopale tamo gde te najviše boli. Nego, jesi li ti nekad u tuči popio koleno u muda, a? Obeznaniš se od bola, jelda da nema ništa gore od toga? Sav si potresen, odjedanput sva snaga prosto iscuri iz tebe. I vidiš, nade se tako neka baraba, hoće da te prebije ali ne na ferku, da te nadjača u tuči, ne -nego tako da ti oduzme snagu, ne da je on jači nego da si ti slabiji. E, burazeru, sa takvima se čuvaj kolena u onu stvar. Pa, vidiš, to vam upravo ovde radi ova baba, cilja ti udarac pravo u onu stvar."Hardingu je lice i dalje bezbojno, ali počinje da ponovo kontroliše ruke, maše njima pred sobom kao da pokušava da odagna ono što mu Mekmarfi upravo priča.„Naša draga gospođica Rejčel, Taj slatki, nasmejani, nežni anđeo milosrđa. Za našu majčicu Rejčel ti kažeš da je štrojiteljka, e pa, prijatelju, nema šanse, debelo si se prevario, veruj mi."„Druže, nemoj da mi prosipaš ta sranja o nežnoj majčici, ko boga te molim. Ona je možda majka, ali široka je kao štalska vrata i tvrda kao tri kamena. Uspela je jutros kada sam došao da mi proda tu foru o dobroj mamici jedno tri minuta, ne više, brzo sam je provalio veruj mi. Ne veru-jem daje i vas uspela da naloži da već šest meseci ili godinu dana veru-jete u takve gluposti. Bog te, video sam razne fukse u životu, ali ova vaša može da ponese šnjur, veruj mi."„Sada je već fuksa, a malopre je bila štrojiteljka, pre toga kokoška, dragi moj prijatelju, tvoje metafore prosto sustižu jedna drugu."„Ma zajebi me s tim pametnim pričama, ona je i kučka i štrojiteljka i sve ostalo i nemoj molim te da mi se sada tu foliraš i da se praviš kao da i tebi to nije jasno."Kretnje pojedinih delova Hardingovog lica, kao i njegovih ruku, odjednom su brže nego ikada, sve to sad već liči na ubrzani film gesto-va, grimasa, kezova, mrštenja... i ko za inat, što se on više trudi da to sakrije, sve je bivalo brže i brže, potpuno van njegove kontrole. U svemu tome je zanimljivo što je on na neko vreme prestajao da kontroliše ruke i facu i tada je čak bilo prijatno gledati tu kanonadu gestova i grimasa, ali uvek kada se trudio da ih obuzda počinjao je da liči na divlju, nekon-trolisanu marionetu koja se kida i bacaka na koncu - svi gestovi su mu bivali brži, a s njima i govor, koji je ponekad, zbog brzine, postajao nerazumljiv.„Dragi moj Mekmarfi, druže moj i kolega psihopato, pa svima je ovde potpuno jasno da je gospođica Rejčel provereni i dokazani anđeo

63Ken Kejsimilosrđa. Ona je nesebično i svesrdno posvećena tome da koliko može pomaže nama pacijentima punih pet dana nedeljno, a za to priznaćeš treba imati srca. Štaviše, imam informacije iz nekih pouzdanih izvora, ne želim i ne smem da ti ih otkrivam, samo ću reći da i Martini zna neke od njih, dakle imam informacije da njoj sve ovo nije dovoljno pa čak dodatno služi čovečanstvu tako što i svoje vikende posvećuje dobrotvornom radu. Često, tako, sakupi veću količinu ponuda: konzervi sa hranom, sapuna, sira i raznosi ih po gradu i deli onima kojima je najpotrebnije, recimo, nekom mladom bračnom paru koji ima fmansijske probleme ili već nešto tome slično."Zanesen, Harding maše rukama ispred sebe, kao da u vazduhu slika tu toplu, dirljivu scenu o kojoj govori.„Zamisli samo taj prizor, molim te, naša predivna sestra blago kuca na vrata, u ruci joj je korpa ukrašena vrpcama, mladi bračni par od radosti ostao bez teksta, muž dirnut i zapanjen, žena ne može da sakrije suze. A ona, sestra, kad vidi u kakvim nehigijenskim uslovima oni žive, obećava da će im poslati i sredstva za čišćenje i dezinfekciju, korpu je već spustila usred sobe. A kada odlazi, šalje im poljupce s onim njenim blagim osmehom, vidi se daje od velikodušnosti izvan sebe, taj mili anđeo napojen mlekom bezgranične ljudske dobrote stvorenim u njenim plemenitim grudima. Shvataš, ona je prosto izvan sebe. Stane na vratima i pozove mladu ženu da joj priđe na trenutak, vadi iz svog vlastitog džepa dvadeset dolara, daje joj i kaže: „Jadna moja neuhranjena nesretnice, evo ti da kupiš neku lepu haljinu, znam da sada to tvoj muž ne može, ali evo ja ti dajem novac, uzmi ga i kupi. I šta onda bude? Pa jasno ti je - taj par joj je, naravno, do groba zahvalan zbog tolike dobrote."Govori sve brže i uzbuđenije, vene mu iskočile na vratu, on stoji, priča, a na ćelom odeljenju vlada mukla tišina. Čujem samo neki nežan, tih zvuk koji liči na nekakvo tiho motanje, to se verovatno čuje magnetofon koji sve ovo snima.Harding se okreće na sve strane i kada vidi da su sve oči uprte u njega pokušava iz sve snage da se nasmeje. Ali čuje se samo nešto što podseća na zvuk kao kada iz zelene borove daske vadiš ekser polugom... neko čudno, siktavo „Iii, Iiii, Iiii..." Ne može da se zaustavi, i njemu samom je, očigledno, odvratan taj zvuk koji ispušta, ali šta vredi, samo maše rukama i zatvara oči, a smeh izlazi iz njega i dalje, sve pisakaviji i piskaviji. Na kraju, sa uzdahom, obara glavu i pokriva je rukama.64Let iznad kukavičjeg gnezda,,O Bože, koja kučka, kučka... kučka, kučka...", sikće kroz stegnute zube."Mekmarfi pali drugu cigaretu i pruža je Hardingu koji je uzima bez reci. Inače, Mekmarfi i dalje zabezeknuto gleda to lice ispred sebe, čovek bi pomislio daje to prvo ljudsko lice koje je video u životu. Za to vreme Harding počinje da se smiruje, prestaje ono njegovo prethodno trešenje i cimanje, i on polako diže glavu, koju je dotada pokrivao rukama.„Imaš pravo, sve je baš tako kako si rekao", dok to govori prelazi pogledom po ostalim pacijentima koji ga svi pažljivo gledaju. „Niko se do sada nije usudio da to sve tako lepo i tačno formuliše, ali veruj mi da ovde nema nijednog čoveka koji, u dubini svoje male uplašene duše, ne oseća i ne misli isto kao i ti, i o njoj i o svemu što se ovde događa."Mekmarfi ga sada namršten pita:„Nego, u kom je fazonu ona budala od doktora, jes' da je malo ograničen, ali zar mu nije jasno, zar ne provaljuje daje ona ovde potpuno uzela stvar u svoje ruke i da radi kako joj se digne?"Harding duboko uvlači dim koji mu potom izlazi polako iz usta dok priča: „Vidiš... doktor Spivi... on ti je, na neki način, sličan nama i još je uz to u potpunosti svestan svih svojih nesposobnosti. Ma on je kao jedan uplašeni, očajni i nemoćni zečić kome je potpuno jasno da bez gospođice Rejčel uopšte i nije u stanju da vodi ovo odeljenje. A što je još gore, ona zna da on to zna i ne propušta ni najmanju priliku da ga tu i tamo na to i podseti. Kada, recimo, otkrije daje napravio i najbezvezni-ji mogući propust u arhivi ili u bolesničkim kartonima, ne možeš ni da zamisliš kako mu to debelo natrlja na nos."„Tako je", uključi se u razgovor i Čezvik, koji se odjedanput našao iza Mekmarfijevih leđa. „Svima nam ona debelo natrlja nos kada se desi da u nečemu pogrešimo."„Pa zašto je doktor lepo ne otpusti?"„Vidiš, u ovoj bolnici", poče da mu objašnjava Harding, „doktor nema nikakva prava da zapošljava ili otpušta službenike. To je ovlašće-nje upravnika, a upravnik je žena i još, uz to, dobra stara prijateljica gospođice Rejčel, nekada davno one su čak i zajedno radile kao vojne bolničarke. Svi smo ti mi, prijatelju, uključujući i doktora, žrtve jednog razmahanog matrijarhata i ni mi, ni on tu ne možemo ništa da promeni-mo. On zna daje dovoljno da Rejčel samo okrene telefonom upravnicu65Ken Kejsii da, recimo, kaže da smatra da je ovoga meseca prepisao previše de-merola..."„Mani me s tim tvojim stručnim izrazima, ništa te ja ne razumem."„Demerol ti je, prijatelju, sintetička droga koja stvara čak dvostruko jaču zavisnost od, recimo, heroina. Mnogi lekari su navučeni na njega."„Hoćeš da kažeš daje ono sranje od doktora narkos?"„Pojma nemam da 1'jeste il' nije."

„Pa na koju foru onda i sestra može da ga optuži..."„Ti izgleda baš i ne slušaš šta ti ja pričam. Nikoga ona ne optužuje, njoj je dovoljno da samo izrazi svoju sumnju, u bilo šta. Pa video si i sam jutros: pozvala je onu facu i pitala ga odakle papirne maramice pod njegovim krevetom. Ništa više, samo toliko, samo gaje ljubazno pitala. A on se ušeprtljao, jer se oseća kao da laže ma šta da joj odgovori. Ako kaže daje njima čistio nalivpero, ona će samo da kaže: A, nalivpero, da, da. Ako on kaže da ima kijavicu pa je brisao nos, ona će: A, kijavica, da, da. I samo će da klimne svojom glavicom sa onim njenim osmehom i da se okrene i vrati u lekarsku sobu, a on će jadan, da ostane tu da stoji a da ni njemu nije jasno za staje u stvari koristio te maramice."On opet počinje da drhti a ramena mu se savijaju, kao da hoće da se pokrije njima.„Ne, ne, ne treba njoj da optužuje, ona je genije za sumnje. Pa sećaš se danas na sastanku, jasno ti je da me ona nije nizašta optužila, a ipak je izgledalo kao da sam optužen za krdo stvari: i ljubomoru i paranoju, da nisam dovoljno muško da zadovoljim svoju ženu, da imam odnose sa svojim prijateljima, da nekako čudno držim cigarete kada pušim, čini mi se i da sam optužen da verovatno nemam ništa ni medu nogama - osim malo dlaka, i to plavih, mekih dlačica. Štrojiteljka kažeš, ma malo je to, još je ona gora, veruj mi."Harding je iznenada zaćutao, nagnuo se i uzeo obema rukama Mek-marfijevu šaku. Lice mu je odjedanput postalo čudno deformisano, nekako iskrivljeno i izlomljeno kao da je sastavljeno od ljubičastih i sivih staklića, najviše je podsećalo na razbijenu vinsku flašu.„Ovaj svet, prijatelju moj, pripada jakima. Osnovni princip je da se jaki hrane slabijima i tako još više jačaju. S tim se svi moramo pomiriti, jer je tako i logično, pa to je osnovni, opšteprihvaćeni princip koji se odnosi na sve u prirodi. Eto, da uzmemo recimo zeca - on zna svoje mesto i prihvata vuka kao jačeg od sebe. Da bi opstao, zec je pažljiv, oprezan,66Let iznad kukavičjeg gnezdalukav, plašljiv, sakriva se, čak se i zakopava u rupu kada vidi vuka. I tako opstaje, preživljava, zašto? Zato što zna svoje mesto. Sigurno nikada ne ulazi u sukob sa vukom, jer bi mu to bila, priznaćeš, poslednja glupost koju bi napravio."Pustio je Mekmarfijevu ruku, udobno se zavalio u stolici, prekrstio noge, uvukao još jedan dugi dim, izvukao cigaretu iz svojih nacerenih usta i opet počeo da se bolesno smeje: „liii, liii, lili", kao daje ponovo došlo vreme da se izvuku ekseri iz daske.„Gospodine Mekmarfi... dragi moj prijatelju... nisam ti ja kokoška, ja sam zec. Zečevi su i doktor i ovaj ovde Čezvik i Bili Bibit. Svi smo ti mi ovde zečevi, različite starosti i stepena, ali zečevi. I svi mi srećno i zadovoljno skakućemo po našem Volt Dizni svetu i nemoj molim te ovo nikad da zaboraviš, nismo mi ovde zato što smo zečevi, ma kakvi! Mi bismo bili zečevi da smo bilo gde, mi smo ovde jer imamo problem da se pomirimo i priviknemo na svoju zečju ulogu. Nama je zato potreban jedan veliki zli vuk kao stoje sestra da nas stavi na svoje mesto."„Ma daj, čoveče, sada pričaš gluposti. Hoćeš da kažeš da ćete da mirno sedite i da dozvolite da vas ta izblajhana matorka ubedi da ste svi vi u stvari obični zečevi... ma daj."„Nema ona šta da me ubeđuje, ma jok, ja sam bre rođen kao zec. Ma snimi me... meni treba bolničarka da me nauči da prihvatim svoju ulogu i da budem srećan zec."„Nisi bre ti jebeni zec."„Ma vidi samo uši, njuškicu, slatki mali meki repić."„Pričaš ko da si lujka..."„Ko da sam lujka. Baš čudno..."„Ma nisam tako mislio, niste vi lujke u onom fazonu stvarno. Iznenadio sam se kako ste svi u stvari normalni. Mogu ti reći da ste mnogo normalniji od prosečne budale koja se seta slobodno po ulici."„Ma da, sigurno, budala na ulici."„Ali niste vi oni luđaci... znaš ono, šema kao na filmu. Malo ste sjebani i nekako, nekako..."„Nekako kao zečevi, to si hteo da kažeš."„Ma koji crni zečevi. Nemate vi veze s jebenim zečevima." „ „Gospodine Bibit, skakućite malo okolo za gospodina, gospodine Gezvik, pokažite mu svoje divno krzno."67Ken Kej si-Ja ih sada obojicu jasno vidim kao bele, sklupčane zečiće, no oni se stide da urade bilo šta od onoga što im je Harding naložio.„0, kako su stidljivi, ma zar nisu slatki, gospodine Mekmarfi? Možda se delom stide i zbog toga što nisu ustali u zaštitu svog prijatelja. Možda ih je sramota što ih je još jednom izmanipulisala da budu njeni dželati. Glavu gore, prijatelji, nemate razloga za stid, pa sve je baš onako kako i treba da bude. Zečevi ne brane jedan drugoga, to bi bilo glupo. Vi ste, s druge strane, postupili veoma mudro, kukavički mudro."„Seti se, Harding...", poče Čezvik.„Ma daj, Čezvik, zašto te istina pogađa?"„Seti se da sam nekada i ja o gospođici Rejčel govorio potpuno iste stvari kao i Mekmarfi."

„Jesi, ali jako tiho i posle si brže-bolje sve porekao. I ti si zec kao i svi ostali i pomiri se s tim. Inače, da znaš, uopšte ti nimalo ne zameram zbog onih pitanja koja si mi postavljao danas na sastanku. Samo si igrao svoju ulogu. I da ti sada još nešto kažem: da si ti danas bio na tapetu ili bilo ko od ostalih, i ja bih vas isto tako gadno napao kao što ste i vi mene. Zato ne treba da se stidimo zbog svog ponašanja, mi slabe životinjice, mi jednostavno moramo da se tako ponašamo."Mekmarfi se osvrće okolo iz svoje stolice i pažljivo gleda sve akutne. „Ja ne bih baš rekao da nemaju čega da se stide. Mislim daje bilo bedno kako su svi bili na njenoj strani a protiv tebe. Bog te, na trenutak sam, dok sam vas slušao, pomislio da sam ponovo u komunističkom logoru u Koreji..."„Zaboga, Mekmarfi", začudi se Čezvik. „Pokušaj da shvatiš. Sada ću da ti objasnim."Mekmarfi se okreće i sluša, ali Čezvik ne nastavlja. Takav je Čezvik, on nikada ne nastavi ono stoje počeo. On je jedan od onih tipova što začas dignu frku i galamu, kao da će da povedu neku veliku akciju, vikne „Juriš!", odskakuće nekoliko minuta u mestu, napravi kratak korak i odustane od svega. Evo i sada posle tako pompeznog uvoda izgleda smušeno i pokislo. Mekmarfi ponavlja pošto gaje pogledao: „Mnogo mi ovo liči na komunistički logor."Harding širi ruke i pokušava da ih umiri. „Ne, ne, nemojte, nije u redu. Nemaš pravo da nas osuđuješ, prijatelju. A, ne. U stvari..."Vidim da Hardingove oči ponovo osvaja groznica, izgleda kao da će početi da se smeje, ali umesto toga on vadi cigaretu iz usta i njom poka-68Let iznad kukavičjeg gnezdazuje na Mekmarfija, u njegovoj šaci cigareta izgleda kao još jedan tanak, beli prst koji je zapaljen na kraju.„...možda si i ti, Mekmarfi, ispod sve te tvoje kaubojske čvrstine i mangupske prevejanosti, kada se zagrebe ta tvoja gruba ljuštura, možda si i ti ispod nje isto tako slab i nežan i pahuljast i sa osetljivom zečjom dušicom baš kao i mi."„Ma da, nego šta, ja sam zečić. Nego, reci mi molim te, Harding, šta me to po tebi čini zecom? Moje psihopatske tendencije? Ili možda moje tabatorske ili možda moje jebačke tendencije. Mora da misliš na jebačke. Sva ta tucanja na brzaka, pa da, stvarno po tome ličim na zeca.",,E, tu smo, stani malo. Sada si pokrenuo zanimljivu temu o kojoj nije loše da malo porazgovaramo. Vidiš, zečevi imaju određene osobine i jedna od njih, po kojoj su poznati jeste upravo to često tucanje, kako ti kažeš 'na brzaka'. Da, da... a iz tvog pitanja se upravo vidi da si ti jedan zdrav, snažan i sposoban zec, dok većina od nas ovde nema čak ni tu seksualnu moć kojom bi se dokazali kao pravi zečevi. Mi smo ti običan škart, otpad... mali, neotporni, zakržljali predstavnici naše jadne vrste. Zečevi, a ne mogu 'na brzaka' -jadno i patetično."„Čekaj bre, stani nisam tako mislio kada sam..."„Ne, ne... ti si bio potpuno u pravu. Seti se, upravo si nam ti otvorio oči o tome u koje je mesto sestra izabrala da nas kljuca, i stvarno jeste tako, pa ovde nema čoveka koji se ne plaši da gubi ili da je već izgubio tucačke moći. Mi smo toliko slabe, krhke komične figure koje nisu u stanju da budu muževne ni u našem bednom zečjem svetu. He, he... može se reći da smo mi i u zečjem svetu zečevi... shvataš, slabiji i od prosečnih zečeva..."Opet se naginje u stolici i počinje sa onim izveštačenim, piskavim smehom koji sam i očekivao od njega u ovoj situaciji, maše rukama a lice mu se grči.„Umukni bre, Harding, jebo te!"Ove reci deluju kao šamar. Harding je zanemeo u sekundi, usta su mu još otvorena a ruke i dalje u vazduhu, bolje reći, u plavom oblaku duvanskog dima. Ostaje tako ukočen nekoliko sekundi, a onda one svoje proreščiće od očiju okreće ka Mekmarfiju i počinje toliko tiho, da moram da mu, sa onom mojom metletinom, priđem malo bliže da bih uopšte nešto čuo.„Prijatelju... ti... ti bi mogao biti vuk."69Ken Kej si„Daj, nisam ja vuk, a nisi ni ti zec. Ma dugo nisam čuo takve gluposti..."„Ali zato ti je urlik vrlo, vrlo vučji."Iznervirano, prosto sikćući od besa, Mekmarfi skreće pogled sa Har-dinga i sada gleda ostale akutne. „Dajte, bre, ljudi, koji vam je andrak. Niste valjda toliko ludi da ste u fazonu da ufiksate da ste životinje, bog te..."„Ne, ja ne", kaže Čezvik i staje uz Mekmarfija. „Ne, bogami ne, ja nisam zec."„To, Čezvik, ti si ovde jedina prava faca, a vi ostali izađite, bre, iz tog fazona. Pogledajte se samo - ubedili ste sami sebe da se plašite te pedesetogodišnje tetkice. I, šta ona pa i može da vam uradi?"„Stvarno, šta?" prihvata Čezvik i gleda ostale, jednog po jednog.„Ne može ni da vas bičuje, ni da vas žari i pali ili nabija na kolac, sve je to zakonom zabranjeno, pa nismo u srednjem veku. U stvari, ne može ništa da vam..."„Viiiiideeeo si danas na ssssassstanku šta može da nam raadi." Vidim i Bili Bibit je manje zec nego obično. Naginje se ka Mekmarfiju, pokušava da nastavi, crven u licu i sa balavim ustima. Onda se okreće i udaljava sporim korakom. „Ma, nnnne vvvredi, najbolje ddda se jjjed-nosstavno ubijem."

Mekmarfi mu dobaci: „Šta sam video danas na sastanku, jebi ga, ništa posebno. Žena vam postavila nekoliko pitanja, i to naivnih, ništa strašno. A samo od običnih pitanja nikoga ne boli glava, pa nisu bre to motke ili kamenje pa da vas polome."Bili se okreće: „Ali nnnnačinn na koji ti ih postavi...",,A ti kao pa moraš da odgovaraš."„Ali ako ne ooodgooovoriš ona se samo smmeška i zapiše nešto u dnevnik, a onda - ona, ona... o Bože."Skanlon staje uz Bilija: „Znaš, Mek, ako ne odgovaraš na pitanje ti samim ćutanjem sve priznaješ. One kurve na vlasti tako razjebavaju ljude. Ništa se tu ne može, jedino da se taj čitav kupleraj digne u vazduh i zbriše zauvek sa lica ove jebene zemlje, da sve ode u tri lepe..."„Dobro, vidi sada, kada vam postavi takvo neko pitanje, vi joj lepo kažete da puši i da se nosi."70Let iznad kukavičjeg gnezda„To, tačno", prihvata Čezvik i maše pesnicom, zanet. „Kažemo joj da puši i da se nosi, to...",,I znaš šta onda biva - ona ti samo mirnim glasom odgovori: 'Zašto vas toliko uznemirava ovo konkretno pitanje, pacijentu Mekmarfi?' I šta ćeš tada?"„Ništa, kažeš joj opet da se nosi, ma svima im bre kažeš da se tera-ju u tri lepe, i šta ti mogu - da neće da te biju?"Svi akutni mu se polako primiču. Ovaj put odgovara Fredrikson: „Dobro, ti joj tako odbrusiš, a ona ti upiše u karton da si potencijalno agresivan pa te ekspeduju gore na odeljenje zatvorenog tipa. E, pa ja sam slučajno tri puta bio gore. Čoveče, pa ti jadnici gore ne smeju ni subotom da napuste odeljenje da gledaju film, ma nemaju ni televizor..."„A onda ti nastaviš da pokazuješ takve gadne navike u fazonu šalješ ljude u majčinu a oni ti lepo napakuju da se malo prošetaš do šok-sobice, ili čak i crnje, zakažu ti jednu operacijicu pa..."„Opet ti, Harding, počinješ sa stručnim sranjima, rekao sam ti već da ti ništa ja to ne razumem."„Šok-sobica, gospodine Mekmarfi, to ti je u žargonu EST mašina Elektro - Šok - Terapija. To ti je mašinica za koju kažu da obavlja u isto vreme posao i pilule za spavanje, i električne stolice i sprave za mučenje. To ti je sladak mali postupak, jednostavan, brz, bezbolan, ali zanimljivo, niko ne želi da ga ponovi, niko nikada."„Pa dobro, šta ti to rade tamo?"„Vežu te lepo za sto, a inače - koja ironija: sto je u obliku krsta, samo što ti mesto krune od trnja na glavu stave krunu od električnih munjica. Onda ti lepo obe strane glave dodirnu električnim žicama i buuum, malo struje ti prođe kroz mozak i ti si očas o istom trošku popio i terapiju i kaznu za tvoje kurčevito ponašanje, a da ne kažem što te malo i sklone da im ne smetaš, i to između šest sati i tri dana - zavisi kako koga. A i kada se osvestiš, ne znaš gde si danima, ne možeš čestito da misliš, ničega se ne sećaš, dovoljno takve terapije može da od tebe na-pravi gospodina Elisa - vidiš ga tamo naslonjenog na zid, trideset petogodišnji idiot koji balavi i piša u gaće. Ili postaneš bezumno biće koje samo jede, sere i viče: 'Jebeš ženu!' kao Rikli. Ili u fazonu poglavice Metle, vidiš ga, iza tebe, naslonio se na imenjakinju."Harding iznenada pokazuje na mene, nemam vremena da se sakrijem, pravim se da ne čujem i čistim dalje.71Ken Kejsi„Inače, za poglavicu sam čuo da je u svoje vreme, kada je šok-te-rapija bila popularna, popio preko dvesta tretmana. Možeš misliti šta se desilo sa njegovim ionako problematičnim mozgom. Evo ti ga sada, naš ponosni domorodac, mašina za čišćenje i glancanje visoka dva metra koja se plaši i svoje senke. Da li ti je sada jasno šta mogu da nam urade?"Mekmarfi me gleda neko vreme, a onda se okreće Hardingu: „Čove-če, ipak mi nije jasno zašto to sve trpite. Staje sa onim sranjima o demokratskom odlučivanju na odeljenju o kome je doktor tupio. Zašto ne glasate?"Harding ga gleda, smeška se i polako uvlači dim. „Šta to da glasamo, prijatelju? Da glasamo da sestra više ne sme da postavlja pitanja na sastancima grupe, ili možda da glasamo da ne sme da nas gleda na onaj njen način? Reci mi, gospodine Mekmarfi, šta to da glasamo, šta?"„Ma nije važno šta, jebo te, glasajte bilo šta. Zar ne vidiš da pod hitno morate nešto da uradite da biste pokazali da niste kompletno bez muda. Zar, bre, ne vidite da ne smete da dozvolite da uzme stvar kompletno u svoje ruke. Pa pogledajte se samo, kažete kao, šema poglavica se plaši svoje senke, pa da vam kažem nešto momci, ja u životu nisam video uplašenije face od svih vas zajedno."„Ja vala nisam", brani se Čezvik.„Dobro, burazeru, ti možda i nisi, ali ostali su tako usrani da ne sme-ju ni da se opuste i čestito nasmeju. To sam prvo primetio ovde, niko se bre ne smeje, nisam čuo smeh od kako sam došao, kapirate. Ljudi, bre, kada se ne smejete izgubili ste tlo pod nogama. Čovek koji dozvoli da ga žena tako pritegne da ne sme ni da se smeje više, pa taj je kompletno ugasio, izgubio je najjače oružje. Posle toga je u fazonu da poveruje da je ona jača od njega i onda...",,E pa, kolege zečevi, izgleda da naš prijatelj najzad počinje da shva-ta ponešto. Nego, gospodine Mekmarfi, recite vi lepo meni kako to muškarac može da pokaže ženi ko je gazda, osim naravno smehom? Čovek kao vi morao bi znati odgovor na to pitanje, neće valjda daje bije, ona će odmah da pozove pandure. Neće valjda da

popizdi i da viče na nju, jer tada ona sigurno pobeduje, dovoljno je da samo pita: 'Šta je, mali, da se ti to ne ljutiš... Ma nemoj tako...' Da li si nekada pokušao da pred takvim nežnim utešnim recima ostaneš i dalje besan? I tako, prijatelju, ispada daje stvarno istina ono što si rekao, ono da muškarac ima samo jedno stvarno efikasno oružje kojim može da se suprotstavi mon-72Let iznad kukavičjeg gnezdastruoznoj sili savremenog matrijarhata, a to zicer nije smeh. Jedno jedi- no oružje, ali što više prolazi vreme u ovome našem superdruštvu, utemeljenom na rezultatima ispitivanja motivacije, sve je više i više onih koji se trude da otkriju na-jrazličitije načine da ga neutrališu i da tako pobede dojučerašnje pobednike."„0 Bože, Harding, baš si mu ga dao po žvaki...", prekide ga Mekmarfi.,,I šta misliš, imajući u vidu sve tvoje psihopatske moći kojima se vedro hvališ, da li si u stanju da efikasno upotrebiš svoje oružje protiv naše pobednice, da li misliš da ga ikako možeš upotrebiti protiv nje?"Pri tom on jednom rukom pokazuje prema staklencu, taj njegov gest dovodi do toga da sada svi gledaju u tom pravcu. Ona je naravno unutra, gleda nas kroz staklo, sve to snima nekim dobro sakrivenim magnetofonom i verovatno već smišlja najpogodniji način da i ovaj sadržaj uklopi u dnevni red sledećeg sastanka.Sestra, postoje videla daje svi gledaju, blago klima glavom, na šta svi panično skreću pogled. Mekmarfi skida kapu i prolazi prstima kroz svoju riđu kosu. Sada svi njega gledaju i on je svestan da verovatno nestrpljivo očekuju njegov odgovor. Oseća da se na neki način nepotrebno upecao. Vraća kapu na glavu i češka ožiljak na nosu.„Znaš, ako me pitaš da li bih mogao da se napalim na babuskeru, mislim da verovatno ne bih mogao..."„Pa i nije ona baš takav gabor, Mekmarfi. Lice joj je dosta simpatično i dobro očuvano, a i pored toga što se debelo trudi da ih sakrije, ispod te bezvezne uniforme jasno je da ima par izuzetnih sifona. Mora daje bila zgodna kada je bila mlada. Ipak, u vezi sa našim razgovorom, da li bi mogao da se napališ na nju, čak i da nije stara, da je mlada i da je lepa kao Afrodita?"„Ne poznajem ti ja tu Afroditu, ali shvatam šta hoćeš da kažeš i u pravu si, bog te, ne bih se uzbudio na to matoro kameno lice sve da je lepa kao Merilin Monro.",,E, tu smo znači, vidiš i sam - ona je pobedila."I to je to. Harding se ponovo zavaljuje u stolicu, a svi čekaju šta će na to da odgovori Mekmarfi, kome je jasno da je sada sateran uza zid. On ih gleda jedno vreme, onda sleže ramenima i ustaje sa stolice.„Ma, uostalom, šta se to sve mene pa tiče."„Tu si u pravu, stvarno se to tebe i ne tiče."73Ken Kejsi,,I da znaš da nisam u fazonu da želim da me neka matora bolničarka juri da mi uvali tri hiljade volti. Pogotovu ako je na lepe oči, onako samo zbog fazona, a ni za koju lovu."„Pa sigurno da nisi."Harding je na kraju krajeva dobio ovu raspravu, ali nikome kao da nije drago zbog toga. Mekmarfi stavlja ruke u džepove i pokušava da sve prebaci na šalu.„Ne, ne, stvarno još nisam čuo daje neko položio kintu na to da se povali neka matora štrojiteljka."Svi se sada smeše njegovoj fori, ali jasno je da nisu zadovoljni. Mada mi je s jedne strane drago što je Mekmarfi oprezan i što se ne uvaljuje nasumice u potencijalne probleme, jasno mije i kako je momcima, a da budem iskren, ipak sam na neki način i razočaran. Mekmarfi pali novu cigaretu, momci se još ne razilaze, svi samo stoje, smeškaju se, a jasno je da im je neprijatno. Mekmarfi ponovo češe nos, skreće pogled sa gomile lica oko sebe, gleda sestru i grize gornju usnu.„Nego... kažete da na ono drugo odeljenje ne može da vas pošalje tek tako. Morate da popizdite i da napravite neko sranje... šema ispička-rate je ili razbijete staklo ili tako neka fora, jel' tako?"„Ma da, samo ako tako nešto uradimo."„Da li ste sigurni daje takva šema? Pitam vas jer sam smislio foru da vama šalabajzerima dignem dobru lovu. Ali neću da zbog toga nadrljam. Jedva sam se izvukao iz onog prošlog sranja od mesta i neću da zaglavim na još gorem."„Ma sto posto smo sigurni. Ona ti ništa ne može dok ne napraviš neku frku za koju sleduje odeljenje za neprilagođene ili EST. Ako si dovoljno jak da te ne isprovocira na neko sranje, ništa ti ne može."„Znači ako sam pitom i ništa joj ne odbrusim..."„Ni njoj ni bolničarima."„...njoj ili bolničarima i ne polomim ništa ovde, ona mi ne može ništa?"„Takva su ovde pravila igre. Naravno, u toj igri ona uvek pobeduje, to da znaš. Nju ne možeš uzdrmati, a vremenom, koje je inače uvek na njenoj strani, ona svakome nade žicu. Šta misliš zašto uprava ima tako dobro mišljenje o njoj i zašto joj daje tolika ovlašćenja? Ona je majstor da ustreptali libido istera na čistinu."74Let iznad kukavičjeg gnezda

„Ma zajebi te gluposti. Ono što me zanima je da li sam siguran ako hoću daje dobijem na njenom terenu. Ako budem fin i pristojan i spuštam joj onako na finjaka, ne može da popizdi pa da me uključi na stru-ju?"„Dokle god se kontrolišeš i vladaš sobom, nema da brineš. Dok god ne izgubiš živce i ne pružiš joj neki dobar razlog da zahteva da te prebace na odeljenje zatvorenog tipa ili ne zaključi da bi elektrošokovi imali terapeutsku vrednost, ti si sto posto siguran. Za to je prvenstveno potrebna samokontrola, a ti sa tvojom vatrenom kosom i crnim dosijeom... nemoj da se zavaravaš."„Dobro, odlično", Mekmarfi trlja ruke. „Vi ste ubedeni da je ona čudo, šampion, je li tako? Kako ste ono rekli, kako je zovete, a da -nepobediva žena. E ja bih voleo da znam koliko vas je u to sto posto sigurno da bi stavilo koju kintu?"„Šta sto posto sigurno...?"„Baš kao što sam rekao - isprsite se malo sa lovom, pametnjakovići. Evo ja stavljam pet dolara da ću do kraja nedelje da joj pomerim mozak a da ću ja da ostanem mrtav hladan. Samo jedna nedelja i ako je ne dovedem do toga da ne zna gde joj je dupe a gde glava, vi dobijate opkladu."„Ti se znači kladiš na to." Čezvik skakuće s noge na nogu i trlja ruke kao stoje video da radi Mekmarfi.„Nego šta nego se kladim."Harding i još nekolicina kažu da im ipak još nije sve baš najjasnije.„Ma sve je jednostavno, nema tu nikakvih finti i šema. Kao prvo, ja obožavam da se kockam, a naročito volim da dobij am i mislim da ovde mogu da dobijem, kapirate? U Pendletonu je, na primer, došlo dotle da niko više nije smeo sa mnom da se kladi ni u najmanju siću, tako sam ih pelješio. Pa jedan od razloga što sam došao ovde jeste što su mi potrebne nove naivčine. I da vam kažem nešto - saznao sam ponešto o ovome mestu pre nego što sam došao ovamo, recimo da skoro polovina od vas dobij a novčanu nadoknadu, i to po trista do četiri stotine dolara i da vam ta lova služi samo da skuplja prašinu. Odmah sam pomislio da to mogu da iskoristim a da usput ipak svima bude lepo. Biću potpuno iskren s vama: ja sam kocoš i vrlo retko gubim, i nikada još nisam sreo ženu koja je veći frajer od mene bez obzira na to da li mi ga diže ili ne. Na njenoj strani je možda vreme, ali i ja sam taličan i već dugo samo dobijam na kocki."75Ken KejsiSkida kapu, vrti je oko prsta pa je onda baca i sigurno hvata drugom rukom iza leda.,,I još nešto, ja sam ovde zato što sam to sam hteo, sve sam jednostavno isplanirao, jer ovde je mnogo bolje nego da radim na onoj farmi. Koliko ja znam, nisam lujka i nikada nisam ni bio. Vaša sestra to još ne zna i ne očekuje da će joj se suprotstaviti neko tako bistar i sa klikerima kao što sam ja, to mi sve daje prednost koja mi odgovara. Zato vam kažem stavite petaka i dobijate opkladu ako joj za nedelju dana ne pome-rim bulju."„Ja još ne shvatam da li..."„Baš tako. Pomerena bulja. Tako ću daje izludim da će da popuca po šavovima i da ćete barem jednom da vidite da nije tako nepobediva kao što vi mislite. Samo za jednu nedelju, videćete i sami."Harding vadi olovku i nešto zapisuje na listiću iz notesa.„Evo ti priznanica na deset dolara od one love što stoji na moje ime u kasi i skuplja prašinu. Ma rado bih ti dao i duplo više samo da bar jednom svojim očima vidim to čudo neviđeno."Mekmarfi gleda papir i savija ga. „Ajde ptičice, je li još neko u igri?"I drugi akutni uzimaju blok i pišu opklade, on sakuplja listiće, drži ih na dlanu i pridržava svojim velikim palcem. Vidim kako gomila raste u njegovoj šaci.„Da li imate poverenja, ortaci, da listići stoje kod mene?"„Naravno da imamo", odgovori Harding. „Bićeš ti ovde sigurno još neko vreme."Inače, jednog Božića, u staroj bolnici, negde oko ponoći, vrata ode-ljenja se otvaraju sa treskom i upada neki debeli bradonja, oči mu zakrvavljene od zime a nos crven kao trešnja. Crnje su ga osvetlile baterijama i saterale u ugao. Snimio sam da se jadan sav upleo u vrpce i ukrase od staniola kojima je ona faca zadužena za veze bolnice sa javnošću okitila ceo prostor. Jadnik, rukom pokriva oči i štiti ih od svetlosti baterija i sve vreme uplašeno grize brkove.Ho, ho, ho - brunda - ne, vrlo rado bih ostao s vama, ali moram da žurim, kapirate. Imam puno obaveza, čekaju me na sto mesta, kapirate... Ho, ho... Odoh ja sada...76Let iznad kukavičjeg gnezdaAli crnje ga zaskočile sa baterijama i zadržale kod nas punih šest godina - otpustili ga na kraju glatko obrijanog i mršavog kao motka.Glavna sestra je inače u fazonu da jednim dugmetom u čeličnim vratima reguliše da zidni sat radi brzinom koju ona odredi, ako hoće da ubrza stvar, ona samo poveća brzinu i kazaljke se vrte kao ringlšpil. Tada samo snimiš da se svetio na slici koju vidiš kroz prozor brzo menja, čas je jutro, čas podne, čas veče - luđački se jure dan i noć i svi jure kao ludi da održe korak s tim lažnim vremenom; stvara se strašna gužva da se postigne brijanje, doručak, vizita, ručak, uzimanje lekova. Onda samo deset minuta noći - taman legneš, sklopiš oči, kad se pale jaka svetla u spavaonici i odmah ustaj, skači, burazeru, i tako se ćela dnevna procedura ponavlja možda i celih dvadeset puta na sat, sve dok glavna sestra ne provali da su svi mrtvi od umora, a onda samo istim onim

dugmetom uspori kazaljke i sve izgleda kao da se neko dete igralo kino-projektorom tako sto je gledalo film na deset puta većoj brzini pa mu posle izvesnog vremena dosadila sva ta trka na platnu i piskavi tonovi.Obično joj dođe da ubrza stvar onih dana kada ti neko dolazi u pose-tu, ili kada oni iz Boračkog udruženja dođu s nekim dobrim programom iz Portlanda da nas zabave. Uopšte, uvek kada je lepo i kada bih voleo da potraje duže, ona baš tada ubrza stvari. Ali, najčešće radi na suprotan način - spor način. Okrene dugme skoro na nulu i vidiš da se u prozori-, ma sunce ukočilo, nedeljama se ne pomera ni za milimetar, i ne samo ono nego ni lišće na drveću ni trava u dvorištu. Kazaljke sata se zakucaju, recimo, na dva minuta do tri i ona ih drži tako dok ne zarđamo. Sediš satima nepomično kao kamenčina, ne mrdaš, ne ustaješ, ne možeš da se makneš da se malo razdrmaš, ma skoro da ne možeš ni da gutaš i dišeš. Jedino šaraš očima, a nemaš ništa da vidiš osim skamenjene akutnjake, koji na drugoj strani sobe čekaju poteze saigrača. Jedan matori hronič-njak pored mene umro je pre šest dana i truli u svojim kolicima. Ponekad sestra umesto magle pušta kroz otvore za ventilaciju neki bezbojni gas koji se pretvara u plastiku i ukruti ćelo odeljenje i pitaj boga koliko dugo smo u tom fazonu.A onda polako ona pokreće dugme na drugu stranu, ali to je još gore. Lakše mi je da sedim nepokretan kao mumija nego da gledam kako na drugom kraju sobe Skanlonova ruka puna tri dana spušta kartu na sto.77Ken KejsiPluća mi pucaju u gustom plastičnom vazduhu koji kao da ulazi kroz iglene uši. Ide mi se u klonju, ali se osećam kao ispod tone peska i sti-skam, jadan, bešiku tako da mi se pojavljuju svici pred očima.Iz sve snage, svim mišićima i koščicama pokušavam da ustanem iz stolice i odem do klonje, toliko se napinjem da mi se tresu i ruke i noge i cvokoću zubi. Trudim se i istežem, naposletku se pomerim možda samo pola centimetra i onda dignem ruke od svega; kliznem natrag i puštam mokraću neka teče, nek se aktivira užarena žica na mojoj levoj nozi od koje se pale ponižavajući alarmi, sirene, svetlosni signali i šta sve ne, sto ječi a crnje se probijaju i krče gužvu, bacaju se na mene i mašu onim gadnim metlama od vlažne bakarne žice koja grozno cvrči i pucketa u dodiru sa vodom.Jedino nam magla omogućava da se odmorimo od te kontrole proricanja vremena, u njoj vreme gubi svoj smisao jer se i ono gubi u magli kao i sve ostalo. Otkako je danas došao Mekmarfi, još nisu pustili maglu do daske, da jesu osećam da bi on rikao kao bik.Obično, ako se ništa ne dešava, problem je borba sa maglom i ma-nipulisanim vremenom, ali danas se i te kako nešto desilo. Nisu nas ceo dan, od brijanja, masirali tim stvarima. Sada, popodne, sve je kako treba - došla je druga smena na posao a na satu - pola pet, tačno kako i treba. Glavna sestra ispraća crne bolničare i baca poslednji pogled na odelje-nje. Izvlači dugu srebrnu iglu iz metalnoplave punde na temenu, skida belu bolničku kapu, pažljivo je stavlja u kartonsku kutiju (u kutiji su kuglice naftalina) i sigurnim pokretom vraća iglu u kosu.Vidim kroz staklo kako se pozdravlja sa svima. Sestri iz druge sme-ne, onoj maloj s flekom, daje neku ceduljicu, a onda pruža ruku prema kontrolnoj tabli u čeličnim vratima i uključuje zvučnik u dnevnom boravku: „Do viđenja, momci, i budite dobri." Potom pušta muziku jače nego ikada dosad. Dlanom briše svoje staklo, besnim pogledom šiba jednog debelog crnog bolničara koji tek što se javio na dužnost, a ovaj odmah skače kao oparen. Vrata se nisu čestito ni zatvorila za njom, a on već vredno glanca staklo papirnom maramicom.Mašinerija u zidovima zviždi, uzdiše i prelazi na sporiji režim rada.Pre spavanja večeramo, tuširamo se i još malo sedimo u dnevnom boravku. Stari Blastik, najstariji među vegetirajućima pritisnuo stomak rukama, presamitio se i stenje. Džordž (koga crni momci zovu Periguz) pere ruke u fontanici. Akutnjaci sede, igraju karte, neki hoće da gledaju78Let iznad kukavičjeg gnezdafilm na televiziji pa premeštaju televizor okolo - traže u kom je položaju najbolja slika.Zvučnici trešte sa plafona. To nije muzika sa radija, zato joj sva ova mašinerija ne smeta - to je muzika sa jedne duge trake koju svi već znamo napamet, tako daje niko, osim novajlija kao što je sad Mekmarfi, više i ne registruje. On se, normalno, još nije navikao na nju a inače sada vlada situacijom, igra ajnc u cigarete a zvučnik mu krešti tačno iznad glave. Kapu je toliko nabio na oči da mora da zabacuje glavu i škilji preko ruba kape ne bi li uopšte video karte. Cigaru ne vadi iz usta a sve vreme melje bez prestanka i podseća me na onoga tipa stoje vodio aukciju stoke, koga sam davno, kao dete, video na jednom vašaru.„.. .haj-hoj, jeftino dam samo da prodam - melje on na brzinu - e tu sam vas čekao, paceri, ajde ili stisni ili vrisni. Kažeš vrisak, a... Vidi facu, bog te, ima kralja i nije mu dosta... on bi još, a... Eto ti sada ovome dama i teško nama... ko visoko leti nisko pada... Ajde bre brže malo, koji vam je... Skanlone, ti si sada na redu. O jebo te, voleo bih da se neki idiot seti da utiša tu jebenu muziku. Nego, jeP vas guše tom galamom i dan i noć, a Harding? Ovakvu buku još nisam video, da čovek popizdi i to kompletno..."Harding ga gleda belo: „0 kakvoj to buci uopšte pričate, gospodine Mekmarfi?"„Ma o tom jebenom radiju. Čoveče, trešti otkako sam došao jutros. 1 nemoj da mi se foliraš u fazonu kao ne čuješ ti ništa."Harding krivi glavu i čulji uši prema plafonu. ,,A da, takozvana muzika. Da, da, verovatno bismo je čuli kada bismo se dovoljno koncen-trisali, a ono, kada se čovek dovoljno koncentriše, može da čuje i kako mu srce lupa." Smeška se Mekmarfiju: „Vidiš, druže, to nije radio, to je traka što sada slušamo. Retko nama puštaju radio. Vesti

nisu baš u fazonu da bi nam bile terapeutske. A mi smo ovu traku čuli već toliko puta da nam više i ne dopire do mozga, to ti je ona šema kao neko ko živi pored vodopada posle izvesnog vremena i ne obraća pažnju na huku vode. Šta misliš da živiš pored vodopada, koliko dugo bi obraćao pažnju na njega?"(Ja još čujem huku vodopada reke Kolumbije, i uvek ću ga čuti, ali uvek čujem srećni vrisak moga druga kada je uhvatio ogromnog lososa, čujem zvuk riba koje iskaču i ponovo padaju u vodu, smeh gole dečurli-79Ken Kejsije na obali, žena na tezgama... sve je to davno prošlo, ali sve još čujem i uvek ću čuti.),,I oni to ostave ovako sve vreme uključeno - u fazonu kao vodopad?" pita Mekmarfi.„Samo isključe kada spavamo", odgovara mu Čezvik, „inače sve ostalo vreme radi, stvarno sve vreme."„Ma daj, jebo te. Idem da kažem onoj pici tamo da isključi ovo sranje da ne bi dobila po onoj debeloj bulji od mene."1 kreće on, ustaje ali ga Harding uhvati za ruku: „Druže, tako će te bez greške proglasiti za opasnog. Jel' toliko žuriš sa opkladom?"„Znači tako je to ovde, rat nerava? Non-stop te jebu u glavu, a?"Seda polako natrag u stolicu.„Koje sranje, jebo te."Harding se obraća svim akutnjacima za stolom.„Gospodo, snimite nimalo junačko ponašanje našeg ridokosog heroja. Malo mu slabi ona drčnost koju viđamo kod kauboja na televiziji."Gleda Mekmarfija i smeška mu se brk. Mekmarfi klimne glavom, zabaci je unazad i samo lizne svoj debeli palac.,,E pa, gospodo moja draga, čini mi se da se naš dragi profesor Harding već malo pravi važan. Dobio ruku ili dve i već svima soli pamet. Snimi, snimi, vidi mu se dvojka a vidi mu se i paklo marlboroa i faca ide dalje. Hop plaća, sve je u redu, e pa, profane, tu ti je trojka, još bi ti, pa evo ti još jedna dvojka, ideš na peticu je li... 'oćeš dupliraš ili ideš na ziher? Još jedno paklo... e pa nije ziheraš. Super, super... profan plaća, i sad staje tu je, još jedna kurvica i profa je tropa, opičio na ispitu."Na zvučniku nova pesma grmi, a harmonike koliko hoćeš. Mekmarfi gleda zvučnik, koluta očima i sve se više dere da ga nadjača.„Hej... idemo... idemo dalje, ili piši ili piči... jebi ga, lepo sam ti ga zbiberio..."I sve u tom stilu do pola deset, kada je vreme da se ugase svetla.Mogao bih ćelu noć da gledam Mekmarfija za kartaškim stolom, način na koji deli karte, melje kao navijen, sve ih navlači sve dublje i dublje, ojadi ih i dovede dotle da samo što nisu prekinuli partiju, a onda im pusti dve-tri ruke da dobiju, koliko da povrate samopouzdanje i osta-80Let iznad kukavičjeg gnezdanu u igri. Jednom, u cigaret-pauzi, zavaljen u stolici sa rukama iza glave, on ovo ispriča saigračima za stolom: „Vidite, momci, tajna uspeha vrhunskog prevaranta je da provali šta pacer želi i da ga loži u fazonu, kao to i dobij a. Tu šemu sam provalio na jednom vašaru kada sam naplaćivao karte na toboganu. Snimiš pacera pogledom u sekundi čim se pojavi i kažeš sebi: 'Evo ga jadnik koji je u fazonu da bi voleo da izgleda opasno.' Kada provali da ga vaćariš i počne da zvoca, ti mu odigraš ulogu u fazonu usro si se, treseš se od straha i nabaciš kao: 'Dobro, momak, samo bez gužve. Sledeća vožnja je na račun kuće' i tako ste obojica zadovoljni, svakoje dobio svoje."Potom naglo pokrene telo napred, prednje noge stolice opale po podu, uzme ponovo špil, mazi ga palcem, poravnjava karte u špilu lupkajući njime po stolu, lizne palac i kažiprst i idemo dalje...,,E pa, ovčice, snimio sam da vama treba jedan malo veći pot da se navučete. E pa sada je ulog deset paklica, zato se sad otvorite, dostaje bilo zezanja."Onda zabaci glavu i glasno se smeje dok gleda kako su svi poleteli kao ludi da što pre stave uloge na sto.Taj njegov glasni smeh se orio dnevnim boravkom ćelo veče, i sve vreme dok je delio karte, on se smejao, provaljivao fore i trudio da se svi zabavljaju i smeju s njim. Ali oni su se plašili da se sasvim opuste, jer, ipak, mnogo je već prošlo... Posle izvesnog vremena i on je provalio da ne ide i manuo se šale, bivao je sve ozbiljniji u deljenju karata. Momci bi dobili tu i tamo, ali u principu sve bi on to brzo povratio, gomila cigareta je pred njim rasla sve više i više tako da se uskoro nije video od cigareta.A onda, neočekivano, kada se približilo pola deset, odjedanput ih je pustio da pobeđuju, i to tako da su uskoro i zaboravili da su uopšte gubili. Isplatio im je sve do poslednje cigarete, odložio špil, zavalio se u stolicu sa uzdahom, sklonio kapu sa očiju i igra je bila gotova.,,E pa, gospodo, tako vam je to: malo pobediš, posle sve izgubiš." Onda odmahnu začuđeno glavom: „Ne razumem, uvek sam bio faca u ajncu, verovatno ste vi, paceri, ipak jaki za mene. Imate vi neki fazon, ne znam o čemu se radi, ali skoro da zentujem da sutra igram sa vama u lovu."Pri tom se nije ni trudio da sakrije daje u pitanju fora i vidi se da mu je jasno da su ga provalili; pa svakom najnaivnijem kibicem bi sve,

81Ken Kejsiuostalom, bilo jasno, ma jasno je i svima njima. Ali dok slažu dobijene cigarete, koje i nisu dobitak, jer su to sve njihove pljuge koje su im samo vraćene, svi su složili facu u kez kao da su najprevejaniji kockari sa Mi-sisipija.Dva bolničara - onaj debeli i Gever - teraju nas iz dnevnog boravka, gase svetla i što je odeljenje tamnije, to su oči one bolničarke sa flekom sve veće i sjajnije. Ona je inače na vratima zastakljene sobe za osoblje, izdaje lekove svim bolesnicima, koji su se postrojili jedan do drugoga, i vidi se da se trudi da ne pogreši u tome kome treba koji otrov da da večeras. I ne gleda u njih dok im sipa vodu za gutanje lekova. Sva se spetljala jer samo snima onog novog krupnog, crvenokosog momka sa kapom i groznim ožiljkom, koji joj se sve više približava. Gleda Mek-marfija, koji se od kartaškog stola uputio kroz zamračeni dnevni boravak, usput žuljevitom ručerdom cupka one riđe dlake što mu vire iznad radne uniforme, a kada je došao do nje, ona uzmiče, u fas ju je glavna sestra upozorila na njega. („I još nešto, pre nego što ih ostavim vama na brigu noćas, gospođice Pilbou, onaj novi pacijent što tamo sedi, onaj sa gustim riđim zulufima i facijalnom laceracijom - gotovo sam ubeđena da je u pitanju seksualni manijak.") Pošto je primetio njen uplašeni pogled i razrogačene oči, Mekmarfi, u želji da se preporuči, unosi joj se u lice sa najljubaznijim kezom koji je bio u stanju da složi. To ju je tek dibidus uplašilo, iz ruke joj ispada bokal sa vodom i pada joj na nogu, ona uz krik poskoči na drugoj nozi i mahnu rukom, iz šoljice joj, u toj svoj frci, izlete pilula koju je baš meni trebalo da pruži i pade joj pravo u izrez uniforme, baš tamo gde joj se ona njena urođena fleka sliva kao potok vina u dolinu.„Gospođice, da vam pomognem..."Prema njoj se pruža ona istetovirana ručerda, sva u ožiljcima a uz to neke čudne boje, kao daje odrana.„Odbijte, smesta! Ovde su dva pomoćnika sa mnom na odeljenju!"Ona panično traži pogledom crne momke, ali oni su zauzeti vezivanjem hroničnih za krevete a uz to su i daleko da bi brzo pritrčali da joj pomognu. Mekmarfi, opet, da smiri situaciju, smeši se naivno i pokazuje joj svoju ruku ne bi li videla da ne drži nož ili nešto slično. Ona pak ništa drugo ne vidi osim onog njegovog voštanožutog, žuljevitog dlana koji kao da se šija na svetlu bolničke sobe.„Gospođice, samo sam hteo..."82Let iznad kukavičjeg gnezda„Nazad... odbijte... pacijenti ne smeju da ulaze... da se niste usudili, ja sam katolikinja!" Sa tim recima, u želji da ih dokaže, ona povlači oštrim pokretom zlatan lančić ne bi li pokazla krstić na njegovom kraju, krstić izleće kao iz praćke i pri tom iz njenih nedara izbacuje u vazduh onu pilulu. Mekmarfi joj pred licem maše rukom ne bi li uhvatio pilulu. Ona, uz vrisak, zažmuri i skupi se kao da očekuje udarac u glavu, i pri tom stavlja krstić u usta, a bleda je, ne zna se, sva bela kao papir, sva osim one fleke koja je tamnija nego ikada kao da je u sebe usisala svu krv iz njenog tela. Kada je najzad otvorila oči, vidi tu ručerdu u kojoj mirno stoji moja crvena, leteća pilula.„.. .da vam podignem i dodam ovaj bokal koji vam je ispao", i stvarno ga drži u drugoj ruci.Sestra nekako bolesno i čudno uzdahne i uzima mu bokal iz ruke. „Hvala, laku noć, laku noć...", zatvara vrata sledećem pacijentu ispred nosa, jasno je daje gotovo sa pilulama za večeras.Malo kasnije u spavaonici Mekmarfi mi baca pilulu na krevet: ,,'Oćeš tvoju bombonicu, poglavico?"Pogledao sam pilulu i samo odmahnuo glavom, a on je brzo šakom gurnu sa kreveta kao daje u pitanju neka dosadna buba, a ona, stvarno, kao neki insekt i odskakuta po podu.On onda poče da skida odeću ne bi li legao u krevet. Satenske bok-serice koje je nosio ispod radne uniforme bile su zift crne a na njima beli kitovi sa crvenim očima. Kada je snimio da buljim u šore, on mi šapnu uz kez: „Od jedne studentkinje književnosti sa Oregonskog, znaš, poglavico, kazala mije da mi super leži... znaš fazon, simbolika..."Inače, i ruke i vrat i faca su mu preplanuli od sunca i prekriveni kovrdžavim riđim dlakama, ima tetovaže na oba široka ramena, na jednom je znak jedne čete marinaca s njenim imenom i slikom đavola sa crvenim očima i rogovima koji u jednoj ruci drži automatsku pušku, a na drugom pokeraška ruka sa pet karata koje se šire na mišiću.Slaže svoju odeću na noćni stočić do mene, namešta jastuk - dobio je, inače, krevet odmah pored moga.Pošto se ušuškao ispod jorgana, dobacuje mi daje za mene mnogo bolje da se što pre skinem i legnem jer jedan od bolničara upravo se sprema da proveri da li su svi legli, gledam okolo i stvarno, onaj crnja Gever je krenuo u obilazak. Brzo skidam cipele, uskačem pod pokrivač a83Ken Kejsicrnja dolazi pravo do mene i snima moj krevet, onda još malo gleda po celoj spavaonici i uz kez gasi poslednja svetla.Osim tankog snopa svetla iz bolničke sobe, ćela spavaonica je sada u mrklom mraku. Jedva nazirem Mekmarfija na susednom krevetu, diše duboko i ujednačeno, pokrivač se na njemu diže i spušta. Diše sve tiše i sporije, kao da već spava. Onda iznenada čujem tihi kikot s njegove strane, ipak je još budan i smeje se sam sa sobom.Postoje prestao da se smeje, čujem šapat: „Nego, poglavico, skočio si kao oparen kada sam ti rekao da ide crnja, a kol'ko se sećam rekli su mi da si gluv ko top."

Dugo, veoma dugo, nije se desilo da odem na spavanje a da nisam popio tu famoznu crvenu pilulu (ako bih nekada i pokušao da se sakrijem i izbegnem uzimanje lekova, sestra na noćnom dežurstvu, ona sa flekom, uvek bi to provalila, tada bi crni momak Gever dobio zadatak da me pronađe i drži osvetljenog baterijskom lampom dok ona ne pripremi injekciju), zato sam brzo legao i folirao se da spavam kada su crnje počele večernji obilazak spavaonice.Inače, te crvene pilule ne samo da te uspavaju, od njih si toliko obeznanjen da nema teorije da se probudiš bilo šta da se dešava oko tebe u toku noći. Zato mi, verovatno, i daju te pilulice da se slučajno ne desi, kao što se ponekad i dešavalo u staroj bolnici, da se probudim usred noći i zateknem osoblje kako radi razne užasne stvari sa uspavanim pacijentima.Mirno ležim, nepokretan, sporije dišem i čekam da vidim da li će se možda ipak desiti nešto neuobičajeno. O Bože, kako je mračno ovde, samo ih čujem kako se tiho šunjaju u onim svojim patikama, evo već dva puta dosad idu okolo sa baterijama i proveravaju da li svi spavaju. Ja i dalje žmurim i trudim se da nikako ne zaspim. Odozgo, sa odeljenja za neprilagođene, čujem tiho stenjanje: lu, lu, luuuuu... lu - kada bih samo mogao da dešifrujem te signale koje neko uporno šalje odande.„Pa, jedno pivce bi lepo leglo da nam malo olakša ovu dugu noć", čujem kako jedan crnja šapuće kolegi, gumeni donovi se čuju kako idu ka sobi za dežurstva. „Da li si i ti za jedno pivce, poljubim te u tu fle-kicu, duga je noć pred nama?"84ILet iznad kukavičjeg gnezdaOnaj odozgo se utišao, zujanje aparature u zidovima sve je tiše i tiše, sada se već gotovo i ne čuje. Mukla tišina u celoj bolnici, samo tu i tamo neki tihi, tupi zvuči duboko u utrobi zgrade, zvuči koje do sada nikada još nisam čuo - podsećaju na zvuk koji bih čuo kada bih u gluvo doba noći bio u blizini neke električne centrale ili transformatora. Tiha, nemilosrdna, surova snaga na delu - to je to.Vidim debelog crnju u hodniku, stoji tamo, osvrće se na sve strane i cereka. Polako se primiče vratima spavaonice i usput briše svoje znojave sive dlanove o uniformu. Njegova senka, od svetla iz sobe za dežurne, prvo je ogromna, kao senka slona, a onda se sve više i više smanjuje kako se približava vratima spavaonice. Opet se cereka, otključava kutiju sa prekidačima pored vrata: „Tako je, dečice, samo mi vi lepo pajkite." Potom okreće neki prekidač i ćelo se odeljenje polako spušta u dubinu kao da je na platformi u nekom velikom silosu.Sve je na svom mestu, samo se pod spavaonice spušta i mi tako polako klizimo nadole zajedno sa krevetima, natkasnama... sve više se udaljavamo od zidova, vrata, prozora, svega u spavaonici što nije na podu. Čitava mašinerija za spuštanje je idealno podmazana tako da sve klizi kao po loju u mrtvoj tišini. Samo se čuje disanje pacijenata, a što dublje tonemo, ono bubnjaje ispod nas sve je glasnije i glasnije. Negde iznad nas, pošto smo se spustili možda već dve-tri stotine metara, daleko svetio koje dopire kroz vrata spavaonice samo je sjajna tačkica koja jedva osvetljava stranice šahta niz koji se i dalje spuštamo. Svetio je sve slabije i slabije dok se najzad ne začuje daleki uzvik: „Dosta, stoj!" i tada i ono malo slabe svetlosti potpuno nestaje.Pod dodiruje dno duboko u utrobi zemlje i zaustavlja se uz lak trzaj. Mrkli je mrak a čaršav kojim sam pokriven sve jače me steže i guši. Počinjem da se otkrivam a pod se blago stresa i klizi, ali sada horizontalno kao daje na nekim točkovima čije je okretanje potpuno nečujno. Više ne čujem disanje oko sebe i ja u trenutku shvatam da se ono klepetanje postepeno tako pojačalo da pokriva sve druge zvukove oko mene. 1 dalje se borim s onim prokletim pokrivačem, a zid ispred mene se lagano podiže i sad vidim da je iza njega neka ogromna prostorija, bolje reći, ogromna hala sa bezbroj mašina koje se vide dokle pogled dopire, a oko njih vrvi od znojavih, dopola golih radnika koji rade neumorno sa uspavanim, odsutnim licima dok ih osvetljava plamen iz stotina visokih peći.85Ken KejsiSve ovo što sada vidim pred sobom odgovara mojim očekivanjima, upravo sam i mislio da zvuči koje sam ranije čuo potiču od nekog industrijskog pogona ili centrale. Vidim ogromne cevi što se gube u visini, kablove koji su povezani sa transformatorima, a sve je, pritom, masno i čađavo, i skretnice i motori i transformatori i cevi, i sve sa nekim crvenim ili kao gar crnim flekama.Svi ti silni radnici se kreću uvežbano, u istom ritmu i istom brzinom, sve je nekako kao pod konac, ravnomerno i uhodano. Nikome se očigledno mnogo ne žuri, svi održavaju isti ritam kretanja, niko ne odskače ni santimetar. Poneko za trenutak zastane, tek koliko da povuče neku ručicu ili pritisne neko dugme i pri tome mu onaj deo lica koji je okrenut na tu stranu zasvetli kao obasjan munjama nastalim kontaktima u svim tim silnim prekidačima. Potom nastavi dalje uz gvozdene stepenice ili preko metalnih mostića; često se pri tom kretanju dva čoveka sretnu na tesnim prolazima, ali i tada sve ide glatko i samo se čuje zvuk dodira njihovih bedara sličan zvuku lososa kada repom pljesne po vodi. Neprekidno ti radnici kruže okolo, zastaju kod prekidača, lica im osvetljavaju iskre kada ih dodirnu i tako u nedogled, u svim pravcima i smerovima dokle god mi doseže pogled - električne munjice na trenutak osvetljavaju usnula lica bezbroj radnika.Ponekad se desi da se nekom radniku oči same sklope tokom kretanja; on pada na svojoj putanji a istog časa ga dvojica kolega podižu onako u prolazu i smesta bacaju u najbližu peć. Vatra u peći se na trenutak pojača,

uzdigne se nešto nalik na vatrenu loptu i začuje se zvuk kao da pucketa milion nekakvih cevčica, zvuk sličan onome kada ideš poljem prekrivenim sitnim semenkama i grančicama. Taj se zvuk brzo stapa sa svom onom bukom i klepetom hiljada mašina i nestaje kao da ga nisi ni čuo.U svemu tome ima nekog ujednačenog ritma kao da tuntji neki zajednički, opšti puls svega što se kreće i funkcioniše u toj ogromnoj prostoriji.Pod spavaonice i dalje klizi i ulazi u pogonsku prostoriju. Odmah vidim da se iznad nas nalazi sistem šina, držača i kuka kao u klanicama gde takva skalamerija služi da se trupla transportuju iz frižidera do mesara bez mnogo dizanja i gubljenja vremena. Dva momka u belim košuljama sa zavrnutim rukavima i sa uskim crnim kravatama stoje na mostiću tačno iznad naših kreveta zadubljeni u razgovor pri kome gesti-86Let iznad kukavičjeg gnezdakuliraju rukama u kojima svaki od njih drži dugu muštiklu sa cigaretom; vidi se žar cigareta kojima mašu, ali se od silne buke ne može čuti ni reć od onoga što govore. Iznenada jedan od njih mahnu rukom i istog trenutka mu priskoči najbliži radnik koji se tu zadesio. Samo mu pokazuje svojom muštiklom u pravcu jednog od naših kreveta i radnik trči kao sumanut niz gvozdene stepenice i spušta se do našeg nivoa, ali se ubrzo gubi između dva ogromna transformatora, velika kao trapovi za krompir.Taj isti radnik se samo malo kasnije ponovo pojavljuje, grabi krupnim koracima i vuče za sobom ogromnu kuku koja je sajlom pričvršćena za jednu od šina. U svom kretanju on prolazi i pored mog kreveta, svetio jedne peći mu na trenutak osvetljava lice, koje je tada baš tačno iznad mene, vidim ga jasno - lepo je, ali surovo, hladno i kao od voska, liči na masku, potpuno je bezizražajno, video sam do sada u svome životu na hiljade takvih ili sličnih lica.Odlazi pravo do kreveta jednog od vegetirajućih - starog Blastika, jednom rukom hvata starca za petu kao da je matori lak kao pero, onda ga drugom rukom za tetivu noge veša na kuku; stari visi naglavačke, bledo lice mu je strašno otečeno, užasnut je i u razrogačenim očima mu se vidi samo nemi strah i užas. Bacaka se obema rukama i onom jednom slobodnom nogom zbog čega mu bluza pidžame pada preko glave. Radnik hvata bluzu, suce je i steže kao neku platnenu vreću, pa vuče za bluzu ceo taj živi teret niz šinu natrag do mostića i gleda gore u onu dvojicu koji stoje na njemu. Jedan od njih vadi skalpel iz futrole za pojasom, skalpel, inače, visi na lancu. Tip spušta skalpel radniku a drugi kraj lanca vezuje za ogradu da radnik ne bi slučajno negde pobegao tako naoružan.Radnik prihvata skalpel i jednim sigurnim pokretom njime za tren oka raspori stomak starom Blastiku, koji istog trenutka prestaje da se bacaka.Očekujem da će mi pripasti muka kada pokulja krv i utroba iz onog jadnika, ali ne - izliva se samo mlaz rde i pepela i po koji komadić žice i stakla. Radnik je već do kolena u toj gomili krša i loma.Negde u daljini je peć ponovo otvorila svoje čeljusti i verovatno progutala još jednu žrtvu, ni prvu ni poslednju noćas.Dođe mi da skočim iz kreveta i probudim Mekmarfija, Hardinga i još koliko stignem drugih momaka da i oni vide sav ovaj užas, ali u trenutku shvatam da to u stvari ne bi imalo nikakvog smisla. Bilo koga da probudim, verovatno bi mi rekao kao toliko puta dosad: „Idiotčino luda,87Ken Kejsikoji ti je moj, da li si ti uopšte normalan..." I ne samo to, nego bi vero-vatno i pomogli onim radnicima da i mene obese naglavačke na jednu od kuka sa recima: „Hej, ajde baš da vidimo i kako Indijanac izgleda iznutra..."Čujem rezak, hladan, vlažni zvuk mašine za maglu i već vidim kako se blaga izmaglica pojavljuje ispod Mekmarfijevog kreveta - iskreno se nadam da će biti dovoljno pametan da iskoristi priliku i da se dobro sakrije u magli.Sada čujem neko bezvezno baljezganje, glasovi mi zvuče poznato, okrećem se u krevetu koliko mogu i uspevam da vidim da je tu onaj će-lavko zadužen za kontakte sa javnošću, onaj sa toliko naduvenim licem da se pacijenti često svađaju i nagađaju od čega mu je faca tolika. „Ma ja ti kažem da nosi." Raspravljaju se i sada: „A ja ti, vidiš, kažem da ne nosi, ma da li si ikada snimio nekoga da ga stvarno nosi?" „Ma daj, a da li si ti ikada snimio nekoga kao on?" Prvi sleže ramenima i klima glavom: „Nije ti to bez smisla..."Odjedanput, ćelavko je bez odeće i na sebi ima samo dugu potko-šulju sa kitnjastim, crveno izvezenim monogramima na leđima i grudima. I ja sada jednom zasvagda jasno vidim (potkošulja mu se malo zadigla otpozadi i to baš kada je prolazio pored mene pa sam bacio pogled) da ga stvarno nosi, i to tako zategnutog da svakog trenutka samo što nije prsnuo.A sa tog steznika mu visi desetak nekih čudnih, odvratnih, sasušenih stvarčica koje onako vezane najviše liče na skalpove.Nosi i pljoskicu iz koje tu i tamo otpija po gutljaj da pročisti grlo i nastavi razgovor, a nosi i maramicu navlaženu kamforom, koju svaki čas prislanja na nos da se zaštiti od odvratnog smrada. Za njim trčkara gomila učiteljica, studentkinja i učenica, i sve su one u plavim keceljicama i sa papilotnama u kosi i sve pažljivo slušaju šta im on priča tokom obilaska bolnice.Verovatno se setio nečeg smešnog pa mora naglo da prekine svoju priču i da potegne koji gutljajčić iz pljoske ne bi li prikrio osmeh. Za vreme te kratke pauze jedna od devojaka se osvrće okolo i gleda po ode-ljenju sanjivim

pogledom, odjedanput spazi jednog hroničnog koji visi sa kuke rasporenog stomaka - samo je zinula od užasa i poskočila kao oparena. Ćelavi se okreće, pogled mu pada na leš, žuri prema njemu,Let iznad kukavičjeg gnezdahvata ga za jednu obešenu ruku i zavrti iz sve snage. Studentkinja se sva skupila, napeta je, oprezna, sa licem kao u transu.„Snimi ti ovo...", ciči ćelavac i koluta očima a smeje se toliko da mu iz usta prska ono piće što gaje malopre nategao iz pljoske. Smeje se grohotom, čini mi se da će bukvalno da pukne od smeha.Naposletku je prestao da se smeje, nastavlja svoje izlaganje i obilazak odeljenja, prolazi pored reda mašina, a onda se iznenada ukopava u mestu i lupa po čelu: „0, baš sam blesav!" Vraća se do obešenog u trku, strgne hitro još jedan trofej i vezuje ga za svoj steznik.Na svim stranama, svuda okolo se dešavaju slični užasi - grozote i užasi tako neverovatni i nastrani da ne izazivaju suze, a ipak tako istinski da nisu ni za smeh - magla je već toliko gusta da ih, srećom, više i ne vidim. Neko me cima za ruku. Znam već vrlo dobro šta će se desiti -neko me tako izvuče iz magle i opet smo na odeljenju i nigde ni traga ni glasa od svega onoga što sam video noćas. Kada bih bio lud da pokušam da nekome sve to ispričam, samo bih dobio odgovor tipa: „Ma idiote, samo si sanjao te gluposti, nego, šta kažeš, kao ogromna hala u utrobi brane i u njoj radnici - roboti koji komadaju ljude, pa daj, molim te, gde to ima, da li si ti normalan."Ako to stvarno ne postoji, kako sam onda sve to video?To me gospodin Turkle vuče za ruku i izvlači iz magle, drmusa me uz smeh: - Sanjate nešto loše, gospon Bromden. - On je inače bolničar, radi u dugoj, dosadnoj smeni od jedanaest uveče do sedam ujutru. To je stariji crnac sa širokim pospanim licem na dugom i tankom vratu, po njegovom dahu rekao bih da je opet nešto popio.On mi ponekad pomogne i skine sa mene pokrivač ako je toliko stegnut da ne mogu ni da mrdnem. To ne bi smeo da radi, jer ako bi oni iz dnevne smene nešto posumnjali, dobio bi otkaz na licu mesta, ali on računa da je to sitnica, da neće biti otkriven i da će svi misliti da sam se sam oslobodio. Ubeđen sam da je on u suštini dobar čovek i da sve to radi iz želje da mi barem malo pomogne, ali sam isto tako svestan da on, naravno, prvenstveno, ipak čuva svoju kožu.Ovoga puta me ne otrkriva, nego žuri da pomogne drugoj dvojici bolničara, koje prvi put vidim, ijednom mladom lekaru, koji upravo prebacuju starog Blastika na nosila i pokrivaju ga belim čaršavom; sada su nežniji s njim nego stoje iko ikada bio u ćelom njegovom životu.Ken KejsiUjutru je Mekmarfi ustao pre mene, to je prvi put da je neko ustao pre mene još od vremena kada je ovde bio čika Žil zvani „Hodač po zidu". Žil je inače bio stari, lukavi crnac sa sedom kosom, koji je imao vrlo zanimljivu teoriju - tvrdio je, naime, da noću crni momci prevrću ceo svet na bok. Zato je sebi dao zadatak da se u ranu zoru iskrada iz spavaonice ne bi li ih bar jednom uhvatio na delu. Kao Žil, i ja ustajem ranije da proverim da ne prošvercuju neke nove mašine na odeljenje ili da ih slučajno, onako krišom, ne instaliraju u kupatilu. Obično sam svakog jutra na nogama petnaestak minuta pre bilo kog od pacijenata, sam u hodniku sa crnim momcima. Ali ovoga jutra dok ustajem iz kreveta, jasno čujem Mekmarfija iz kupatila. Čujem ga kako peva! I to kako peva kao da nema ni najmanju brigu u životu, a njegov glas, zvonak i jak, još se više pojačava odbijajući se od cementa i čelika.„Konji su ti gladni, to mi ona reče." Vidi se da uživa u tome kako mu glas ječi u kupatilu, „Nahrani ih senom, pa da se nađemo uveče." Udahne vazduh a glas mu se digne za još jedan ton i postaje tako jak i zvonak da se već od njega tresu instalacije u svim zidovima. „Nisu konji gladni i od tvoga sena neeee-eee-ććeeeee..." Drži dugo zadnji ton podignut, poigrava se njime, onda ga spušta i dubljim glasom završava stih: „Zato zbogom, draga, vreme je da se kreće."Pesma! Svi su zabezeknuti i iznenađeni. To se na ovome odeljenju, bogami, nije čulo godinama. U spavaonici se većina akutnih pridigla u krevetima, zapanjeni, razrogačili oči, otvorili usta, trepću i slušaju. Gledaju jedan u drugoga sa nevericom. Čudo!I kako to, pitaju se verovatno, da ga crnje nisu već ućutkale. Pa oni nikome do sada nisu dozvolili da pravi toliku frku, nikome, zar nije tako, kao da se čude. Kako to da se prema ovome novajliji ponašaju sasvim drugačije? Pa i on je običan čovek od krvi i mesa, i njemu je suđeno da slabi, bledi i umre kao i svi mi ostali. I za njega važe isti zakoni: mora da jede, spava i da se suočava sa svim životnim problemima, pa onda valjda ni on kao ni svi mi ne može da se efikasno suprotstavi Sistemu.Ono što svi akutni sada jasno vide, to je da novajlija zaista jeste drugačiji, i to drugačiji ne samo od svih onih koji su se pojavili na ovome odeljenju u zadnjih deset godina nego drugačiji i od svih ljudi koje je iko od njih ikada video bilo u bolnici bilo Napolju. On možda nije supermen, ali je jasno da mu Sistem ne može ništa.„Kola su mi prepuna", peva on bezbrižno, „Čvrsto stežem bič..."90Let iznad kukavičjeg gnezdaKako li je samo uspeo da ostane razuzdan? Možda se s njim, kao i sa starim Pitom, Sistem zeznuo i nije uspeo blagovremeno da ga sredi. Možda je izrastao u takvog neobuzdanog tipa zato što se od malena ski-tao i selio iz mesta u mesto, tako da ni kao klinac nije ni u jednom gradu bio duže od nekoliko meseci pa ga na početku škola

nije prišrafila, a kasnije se verovatno potucao i kockao po gradilištima, vašarima i sličnim mestima, uvek u pokretu i uvek u bekstvu, tako da Sistem nikada nije imao dovoljno vremena da mu instalira sve stoje potrebno. Verovatno je u tome fazon, on jednostavno nije dao Sistemu priliku, kao što nije ni juče ujutru dao crnjama priliku da mu uvale toplomer - jer pokretnu, brzu metu nije lako pogoditi.Nema ženu da ga gnjavi glupostima tipa - kada će kupiti nov lino-leum ili tepih za kuću. Nema starih rođaka koji ga tužno gledaju vodnjikavim očima i očekuju od njega pomoć. Sam je, ni o kome ne mora da se brine i samo je usredsređen na to da bude uspešan prevarant i mangup. A crni momci verovatno ne ulaze u kupatilo da ga ućutkaju jer je i njima jasno daje on van kontrole, a još se vrlo dobro sećaju one frke sa starim Pitom i šta sve može čovek koji je u tom fazonu. Da i ne pričamo o tome koliko je Mekmarfi veći i jači od starog Pita i kakav bi problem bilo savladati ga - za to bi ako, ne daj Bože, dođe do prave frke trebalo barem tri-četiri momka plus glavna sestra sa injekcijom. Akutni se samo zgledaju i jedni drugima značajno klimaju glavom, pa u tome je stvar, zato ga crnje ne sređuju onako kako bi brzo sredili bilo koga od nas.Izlazim iz spavaonice u hodnik upravo u trenutku kada Mekmarfi izlazi iz kupatila. Na sebi ima samo kapu i peškir omotan oko pojasa. Stoji za trenutak na hodniku tako go, skakuće s noge na nogu jer je pod hladan, u ruci drži četkicu za zube i osvrće se oko sebe. Snimio je jednog crnog momka, onog sitnog, kržljavog, prilazi mu i tapše ga po ramenu kao da su godinama najbolji prijatelji.„Hej bre, pajtos, na koju foru mogu da dobijem malo kalodonta da izglancam kljove?"Crnja malo okreće glavu i sada mu je pred nosom ona ručerda koja mu stoji na ramenu. Namršti se u trenutku, a onda gleda gde su ona dvojica njegovih kolega, zlu ne trebalo ako dođe do neke frke, pa odgovara da se ormarići otvaraju tek u pola sedam.„Takvo je pravilo kod nas", dodaje kržljavac.„A tako kažeš. Kalodont znači drže u ormarčićima, je li?"91Ken Kejsi„Da baš tako, u ormarčićima i to pod ključem."Sada bi bolničar rado nastavio svoj posao, inače upravo je glancao pločice na dnu zida, ali nema teorije, jer ona ogromna šaka mu je zajahala rame, tu se parkirala i ne miče se.„I šta kažeš, pod ključem, a? Snimi ti to, a nego, šta ti misliš zašto je kalodont pod ključem. Pa to nije valjda nešto opasno, ne možeš nikoga da otruješ njime, jel' tako, ne možeš da nekome njime razbiješ čuturu, jel' tako? Pa reci mi onda zašto takvu bednu pizdarijicu drže pod ključem, jebo te?"„Takav je propis ovde na odeljenju, gospodine Mekmarfi, eto zašto." Pošto vidi da ni ovaj argument ne deluje na Mekmarfija, on se mršti na onu ručerdu na svom ramenu i dodaje: ,,A šta vi mislite, kako bi bilo kada bi svako išao da pere zube onda kada mu padne na pamet?"Mekmarfi mu sklanja ruku s ramena, kao duboko razmišlja i pri tome češka one svoje riđe čekinje na vratu. ,,A-ha, a-ha, čini mi se da najzad kapiram šta hoćete da kažete: kućni red je u fazonu da zabranjuje da se zubi peru posle svakog jela."„0 pobogu, pa zar stvarno ne shvatate..."„Ma sada mije potpuno jasno. Hoćete da kažete da bi ove face ovde prale zube kad god im prdne na pamet..."„Baš tako, i zato mi...",,I zamislite tu frku. Neko pere zube u pola sedam, neko u šest i dvadeset, neko možda već u šest sati. Da, sada najzad kapiram vašu frku."Mekmarfi me ugleda naslonjenog na zid i namiguje mi preko crnče-ve glave.„Mekmarfi, ja ipak moram da sve ovo očistim i izglancam."„Ma nema problema, nisam ni mislio da vas zamajavam kada imate posla." Pored crnog momka je kanta sa sapunicom, Mekmarfi prvo kreće natrag ka kupatilu, a onda se naglo vraća i zaviruje upravo u tu kantu. „Vidi, vidi, šta to imamo ovde?"Crni momak se okreće. „Šta... gde... šta imamo?"„Ma ovde, šta imamo u ovoj staroj kantici, Sam? Šta je to u ovoj kanti?"„A to... to je ... ma sapun u prahu... šta bi bilo."„Znaš šta... ja obično koristim kalodont, ali staje tu je." Mekmarfi umače četkicu u prah, izvlači je i malo otresa o ivicu kante. „Poslužiće92Let iznad kukavičjeg gnezdami i ovo zasad. Zahvaljujem, a o kućnom redu ćemo pričati još nekom drugom prilikom."Vraća se u kupatilo, odakle ubrzo ponovo čujem njegovu pesmu, deformisanu jer je očigledno da mu je četkica za zube u ustima dok peva.Crni momak je ostao da zabezeknuto gleda za njim s krpom koja mu žalosno visi u ruci. Stoji tako ceo minut, gleda okolo, vidi mene i shva-ta da sam sve snimio, prilazi mi i vuče me za učkur pidžame sve do me-sta koje sam baš juče izribao.„Tu, jebo te bog, tu bre, tu ima da mi radiš, a ne da piljiš okolo kao tele u šarena vrata. Tu, tu..."

Savijam se i ribam, a njemu sam okrenuo leđa da slučajno ne primeti kako ne mogu da sakrijem osmeh. Pa Mekmarfi je crnju zavrnuo kao niko dosad i meni je sada prosto toplo oko srca. Moj stari je svojevremeno znao takve finte - sećam se kada je jednom davno došla službena, ozbiljna vladina delegacija u vezi sa anuliranjem ugovora o otkupu zemljišta, a tata samo mirno stoji, smrtno ozbiljna faca, raskrečene noge, pilji u nebo, žmirka i tek će: „Ono tamo kanadske guske." Članovi delegacije gledaju u nebo, šuškaju papirima dokumenata. „Ma šta to kažete...? U julu? Nema - ovaj - gusaka u ovo doba godine. Ovaj, nema guske... ne u ovo doba..."Govore s njim kao što svi turisti sa istoka govore sa Indijancima, jer verovatno misle da ih drukčije ne bi razumeo. Ali stari tera svoje, kao da ne čuje ni šta ni kako govore. Samo žmirka i pilji u nebo. „Dole nema guske, ono gore biti guske, beli čoveče. Znaš? Guske ova godina. I prošla. I još pre prošla i još jedna prošla pre prošla."Ljudi se zgledaju, nakašljavaju. „Da, da, možda ste i u pravu, poglavico Bromden. A sada ti pustiti guske. Ti paziti ugovor. Ono što mi ti dati, to mnogo korisna za tebe... I tvoj narod... to za crveni čovek biti novi život... ti shvatila?"A stari će: „.. .1 još pre prošla i još jedna pre prošla i još pre..."Kada je delegatima najzad sinulo da ih zeza u zdrav mozak, svi Indijanci iz plemenskog saveta - koji su sedeli na tremu naše kolibe i od samog početka se smejuljili i zabavljali svojim lulama - već su se gotovo valjali od smeha. Moj stric Vuk Trkač i Skakač bukvalno se valjao po podu i ponavljao: „Znaš, beli čovek."Članovi delegacije su tada potpuno popizdeli, bez reci su se okrenuli i pošli ka autoputu, vratovi su im bili modri od besa, a za njima se orio93Ken Kejsinaš smeh - ha-ha-ha-ha. Ponekad zaboravim šta sve smeh može i kolika mu je snaga.Čuje se kako ključ glavne sestre otključava bravu, i samo što se pojavila na vratima, već joj je pritrčao jedan crni momak, stoji jadan pred njom i vrpolji se s noge na nogu kao klinac koji pita vaspitačicu da li sme da ide da piški. Dovoljno sam blizu da mogu da razaznam da nekoliko puta pominje Mekmarfijevo ime u svom raportu, jasno mije da joj priča sve detalje o pranju zuba zaboravljajući pri tome da je obavesti da je jedan siroti vegetirajući umro noćas. Razmahao se rukama, objašnjava joj šta je sve onaj riđokosi luđak izvodio od ranog jutra - pravio svinjarije, remetio kućni red, da li će ona, pobogu, nešto predmeti u vezi s tim?Ona pilji u crnog momka sve dok se nije malo primirio, a potom skreće pogled ka kupatilu odakle odzvanja sada još glasnija Mekmarfi-jeva pesma i ori se celim hodnikom: „Za tvoje sam siromašak te im nisam drag, kažu da ne zaslužujem ni da ti predem prag.1 ona je zaprepašćena, to joj se jasno vidi po izrazu lica, pa ni ona kao i svi mi ostali dugo nije ovde čula pesmu, treba joj vremena da se snađe i uopšte shvati o čemu se zapravo radi.„Draži mi je život koji vodim nego puste pare, kome nisam drag, neka me se mane..."Sestra sluša još oko minut kao da želi da se uveri da se sve to zaista i dešava, da joj se ne pričinjava, a onda počinje da kipti od besa. Noz-drve joj se šire, kako udiše duboko vazduh postaje sve veća i veća, nisam je video tako veliku i opasnu još od one davne epizode sa Taberom. Kao da razgibava zglobove ramena i ruku uz tihu škripu koju jasno čujem. Kreće, ja joj se, naravno, sklanjam s puta, pribijam se uza zid, a ona tut-njeći prolazi pored mene. Sada je već velika kao kamion, za auspuhom vuče svoju pletenu torbu kao Fergusonovu prikolicu. Usne su joj u položaju koji liči na blag osmeh - osmeh koji podseća na masku hladnjaka. Dok prolazi pored mene, osećam miris pregrejanog ulja i varnica sa magnetskog upaljača, sa svakim korakom je sve veća i veća, raste i brekće, uništava i mrvi sve pred sobom. Ne smem ni da pomislim šta će sada da uradi!A onda se desilo nešto veoma čudno, baš kada je bila najveća i najopasnija pred njom se na vratima kupatila pojavio Mekmarfi samo sa peškirom obmotanim oko struka i potpuno je presekao. U trenutku se94Let iznad kukavičjeg gnezdazaustavio i prikovao za pod. I ne samo to, ona u trenutku kao da se skupila i smanjila na visinu onog peškira oko njegovih bedara i sada joj se on ceri odozgo dok se njen osmeh gubi, bledi sa uglova usana. „Dobro jutro, gospođice Rej-čel! Šta ima novo napolju?" „Ne možete tako da idete okolo - samo u peškiru!" „Ne mogu..." Gleda u gornju ivicu peškira koja je njoj u visini očiju, mokar je i čvrsto zategnut. „Znači i peškiri su zabranjeni kućnim redom. Dobro, onda ću morati da ga skinem jer..."„Stanite! Da se niste usudili da to uradite. Smesta da ste otišli u spavaonicu da se obučete."Ton kojim mu se obraća podseća na ton kojim učiteljica grdi neposlušnog učenika, pa Mekmarfi prihvata igru, obara glavu kao đačić, a glas mu zvuči kao da će svakog trenutka da zaplače. „Ne mogu da se obučem, gospođice. Neko mi je najverovatnije zdipio odelo noćas dok sam spavao. A kreveti su vam ovde super, tako da sam spavao kao top i ništa nisam čuo."„Neko... zdipio?"„Ma maznuo, digao, sanirao, ćornuo, ukrao", on nastavlja veselo, „kako da vam kažem, čoveče, neko mi išanirao krpice." Sada mu je sve to već toliko smešno da pred njom radosno skakuće na svojim bosim nogama.„Ukrali vam odeću!" ,,E baš tako, najzad ste shvatili." „Ali... zatvorska odeća... Kome to treba?"

On prestaje da skakuće i ponovo obara glavu. „Nemam pojma, gospođice. Znam samo jedno - kada sam legao, bila je tamo, kada sam ustao, već je nestala. U vidu lastinog repa. Ja vrlo dobro znam, gospođice, da su to bedne krpice, grube, izlizane, ofucane, jadne, znam ja to, kako ne bih znao... šta će to nekome ko zna šta valja i ima šta da obuče, ali ako je čova go kao ja, onda..."„Vašu odeću jutros su vam oduzeli, da, takva su pravila", najzad seona priseti, „ali vam je umesto nje izdata nova, zelena bolnička odeća."On i dalje odmahuje glavom, bolno uzdiše i kao stidljivo ne dižepogled. „Ne, ne, ja nažalost ništa nisam dobio, baš ništa. Jutros sam imaosamo ovu kapicu što mi je vidite na glavi i..."95Ken Kejsi„Vilijamse!" razdra se sestra pozivajući momka koji je sve vreme stajao kao prikovan za vrata odeljenja, kao da su mu ona bila jedina nada da šmugne i eventualno izvuče živu glavu. „Vilijamse, dođite na trenutak."Vilijams joj prilazi pokunjeno kao što pas dopuzi do besnog gazde po kaznu.„Zašto ovom pacijentu nije izdata propisna bolnička odeća?"Jadnom Vilijamsu je sada vidno laknulo, uspravlja se, čak smeška, diže svoju tamnu šaku i pokazuje jednog krupnog momka u dnu hodnika. „Gospo'n Vašington, eno ga tamo, jutros je zadužen za rublje a ne ja, ne ja, a ne.".„Gospodine Vašington!" Baš kada je uranjao metlu u kantu, Vašington se ukoči u položaju u kome je zatečen pozivom. „Dođite ovamo na trenutak!"On polako spušta metlu u kantu, usporeno i pažljivo, gotovo nežno prislanja dršku uza zid. Okreće se, gleda prvo Mekmarfija, pa onoga sitnog, kržljavog crnju i na kraju i sestru. Onda se u nadi da ipak, možda, ne zove baš njega osvrće levo-desno, ali...„Dođite ovamo!"Vašington bezvoljno kreće, ruke je sakrio u džepove a noge vuče lagano po podu tako da se čuje tiho škripanje. On i inače nije brz, ali sada se toliko umrtvio da ako pod hitno ne živne, ona će ga samim svojim pogledom potpuno uništiti - zalediti i smrviti na mestu. On kao da oseća da su se sav bes, zlo i ogorčenost do malopre namenjeni Mekmarfiju, odjednom preusmerili na njega i kao da ga svom svojom snagom sada obuhvataju i još više usporavaju. Kroz to se sada mora probijati kao kroz snežnu mećavu, na obrvama i kosi hvata mu se inje. Teško ide napred, pognuo je glavu, pokušava da napreduje, ali koraci su mu sve sporiji i sporiji. Neće taj uspeti da se probije.Baš tada Mekmarfi počinje da zvižduće neku veselu pesmicu i istog trenutka sestra skreće pogled sa crnog momka na njega. Prosto kipi od nemoći i besa, nikada dosad je nisam video do te mere nadrkanu. Nestao je čak i onaj rutinski, lutkasti smešak, usne su joj tanke i zategnute, liče na dve užarene žičice. Da su sada, kojim slučajem, pacijenti ovde u hodniku da mogu daje vide ovakvu, siguran sam da bi Mekmarfi već hladno mogao da im pokupi opklade.96Let iznad kukavičjeg gnezdaCrni momak je najzad stigao do nje, trebalo mu je cirka dva sata. Ona uzdahnu duboko: „Vašingtone, zašto ovome čoveku nije jutros izdata propisna zelena bolnička odeća? Zar niste videli do sada da na sebi ima samo peškir?",,I kapu", šapuće Mekmarfi i prstom dodiruje ivicu svoje kape.„Dakle, gospodine Vašington?"Veliki crni momak sada gleda onoga prcvoljka koji gaje ocinkario, mali se vrpolji, jasno je da mu nije prijatno. Veliki ga i dalje fiksira i vidi mu se po očima da smišlja šta će da mu radi kasnije kada ga uhvati nasamo da malo popričaju o svemu ovome. Onda skreće pogled na Mekmarfija, meri ga od glave do pete, sve snima, i ona široka, čvrsta ramena, i onaj šeretski kez, i ožiljak na nosu, i one ručerde što pridržavaju peškir, na kraju se okreće sestri.„Ja mislim..."„Mislite! Šta vi imate da uopšte mislite! Da ste mu smesta doneli bolničku odeću ako nećete da sledeće dve nedelje provedete za kaznu na gerijatrijskom odeljenju. Nego šta! Vama bi možda trebalo da ceo mesec dana ribate guske i lopate i da perete starce ne biste li došli pameti i shvatili koliko vi bolničari u stvari jeftino prolazite na ovom odeljenju. Ma da je ovo neko drugo odeljenje ko bi po ceo dan ribao i čistio hodnike, da ne bi možda onaj tamo Bromden. Znate vi dobro čiji je to posao. Mi vam ovde gledamo kroz prste i oslobađamo vas svesno mnogih kućnih poslova, a zašto? — Zato da biste se vi više posvetili pacijentima. A to, između ostalog, znači da se brinete da ne šetaju okolo goli. Pa jel' vi uopšte imate i malo mozga u toj glavi? Šta bi bilo da je jutros pre mene došla neka od mladih bolničarki i daje naletela na pacijenta koji se seta okolo bez odeće? Da li možete uopšte da zamislite šta bi bilo?"Velikom crnom momku možda i nije najjasnije šta bi sve moglo da se desi u takvoj situaciji, ali shvata šta se od njega trenutno očekuje da uradi, odvlači se bezvoljno u magacin da donese odeću Mekmarfiju, mogu da se kladim daje doneo krpe barem deset brojeva manje nego što treba, već se vratio i pruža mu ih besno ga streljajući pogledom. Sada je Mekmarfi u frci - ne zna u trenutku kako da uopšte primi od crnje odeću, jednom rukom

pridržava peškir a u drugoj još drži četkicu za zube. Na-posletku se „snalazi", namiguje šeretski sestri, sleže ramenima, skida sa sebe peškir i prebacuje ga, od svih mogućih mesta, upravo njoj preko97Ken Kejsiramena,, kao da se pred njim nalazi drvena vešalica, a ne glavna sestra na odeljenju.Odmah snimam da ispod peškira ima one svoje gaćice, ipak nije go.Siguran sam da bi sestri više prijalo daje bio go kao pištolj nego što je u tim gaćicama. Sada u svom gnevu ona besno pilji u dva bela kita što skaču na njegovim gaćeronima, jasno je da joj je teško da se smiri i podnese sve ovo što ju je snašlo od jutros. Prošao je čitav minut pre nego što se kako-tako sabrala, okreće se onome mršavku i obraća mu se glasom koji drhti od besa.„Vilijams... tako bese ako se ne varam... zar nije trebalo da se vi pobrinete da me jutros dočeka očišćeno staklo na sobi za dežurne sestre." Kržljavko leti na posao kao neka nervozna crno-bela bubica.,,A vi Vašingtone, pa vi ste..." Ovaj je već zapalio u sekundi i vidim ga kako ponovo čisti hodnik svojom metlom. Sestra sada gleda okolo koga bi još mogla da potkači i podbode na brzaka, koliko da se još malo isprazni, snima mene, ali baš u tom trenutku još neki pacijenti izlaze iz spavaonice i pridružuju nam se u hodniku. Ona zatvara oči i daje sve od sebe da se koncentriše i povrati u normalu, zna da ne sme sebi da dozvoli daje vide ovako uzdrmanu, bledu sa facom deformisanom od besa. Trudi se, angažuje svu svoju snagu i malo-pomalo pod belim nosićem usne se prvo stežu, stiskaju, priljubljuju jedna uz drugu, kao da su se one dve žičice toliko užarile da se sada stapaju jedna uz drugu, na trenutke seva-ju varnicama pa se onda skraćuju, rastavljeni metal se smiruje, hladi i postaje nekako čudno zamućen, usne se polako otvaraju a između njih već počinje da se nazire i jezik, usta se polako normalizuju. Oči joj se lagano otvaraju, na njima je isti onaj neobičan, mutan, bezbojan, hladan odsjaj kao i na usnama. Započinje svoju uobičajenu jutarnju priču, kao da se baš ništa nije dogodilo i verovatno misli da su pacijenti ovako rano još toliko pospani da bi bili u stanju bilo šta da primete.„Dobro jutro, gospodine Sefelt, nadam se da vas zubi manje muče jutros. Dobro jutro, gospodine Fredrikson, jeste li se vi i gospodin Sefelt lepo naspavali noćas? Vi spavate krevet do kreveta, jel* tako bese? Čula sam, inače, da ste se vas dvojica nešto dogovorili u vezi sa lekovima, kao vi, gospodine Sefelt, dajete Brusu da pije vaše lekove. Porazgovaraće-mo kasnije malo o tome. Dobro jutro, Bili, srela sam tvoju mamu jutros, rekla mi je da ti kažem da stalno misli na tebe i da je sigurna daje nećešLet iznad kukavičjeg gnezdarazočarati. Dobro jutro, gospodine Harding - vidi, vidi, vrhovi prstiju su vam opet tako crveni i odrani, kao da ste opet grizli nokte."Pre nego što bi iko imao vremena da joj odgoVori čak i kada bi hteo, u šta iskreno sumnjam, ona se okreće Mekmarfiju, koji još uvek stoji pored nje u svom šorčiću, koji inače nije prošao neopaženo - Harding je zviznuo u prolazu čim gaje snimio.,,A vi, gospodine Mekmarfi", obraća mu se slatkim glasom i sa ljupkim osmehom, „ako ste završili sa prikazivanjem svog muževnog tela i tih drečavih gaćica, mogli biste da odete do spavaonice i da obučete bolničku odeću."Mekmarfi ispruženim kažiprstom dodiruje rub kape, tobož salutira i njoj i pacijentima, koji sada već svi pilje u njegov šorts sa belim kitovima i tu i tamo dobacuju po koju foru na račun dezena, on im samo odvaja kez i bez reci se okreće i odlazi u spavaonicu. Sestra se pak okreće na suprotnu stranu, na licu joj je opet njen standardni osmeh, ušla je u sobu za sestre, ali nije stigla ni da zatvori vrata za sobom, a hodnikom već ponovo odjekuje pesma, samo stoje ovaj put pevač u spavaonici.„Povela me kući pa me lepezicom hladi...", čuje se pljesak ruke po golom stomaku, „.. .a svojoj majci šapuće - drag mije taj kockar mladi."Uskoro čistim praznu spavaonicu. Trudim se da očistim savesno i ispod njegovog kreveta, saginjem se da dohvatim metlom prašinu i prvi put otkako sam u bolnici, pored malog miliona uobičajenih mirisa, koji se osećaju u toj velikoj prostoriji natrpanoj krevetima u kojima spava četrdeset ljudi - mirisa na sredstva za dezinfekciju, cinkovu mast, prašak protiv znojenja stopala, mirisa mokraće i kiselkastog staračkog izmeta, mirisa prljavih gaća i čarapa, teškog mirisa štirka u posteljini, kiselkastog jutarnjeg zadaha iz usta, mirisa mašinskog ulja i ponekad mirisa ošu-rene dlake - prvi put, dakle, sada posle njegovog dolaska osećam i muški miris u kome su sadržani prašina i blato otvorenih, širokih prostranstava, znoj i rad... , .Mekmarfi je, posle jutrošnje epizode, izuzetno raspoložen, ubeđen je da će mu biti lako sa glavnom sestrom i zato za doručkom priča bez prestanka i provaljuje fazone sto na sat. Njemu još nije jasno daje isko-99Ken Kejsi*ristio samo jedan, redak trenutak njene nepažnje i da je nju sve to pre ojačalo i prenulo nego, eventualno, oslabilo i uzdrmalo.Glupira se i pravi budalu od sebe sa jedinom željom da barem nekoga od pacijenata čestito nasmeje i razgali. Očigledno ga nervira što u najboljem slučaju izmami poneki osmeh i kratak, tih kikot. Sada se na-meračio na Bilija Bibita, koji sedi pored njega, a on mu kaže, tobož u po-verenju:

„Nego, Bili, stari lafe, sećaš se kada smo ono nas dvojica odvojili one dve fukse u Sijetlu. To mi je jedno od najboljih tucanja u životu."Bili je zapanjen, diže oči sa doručka, hoće nešto da odgovori, ali kasno je - Mekmarfi se već obraća Hardingu:„Ma ne bismo mi ni uspeli da ih onako na brzinu odvojimo da one već nisu čule za famoznog Bilija Bibita, zvanog u to vreme Bili Tro-nožac Bibit. I sada, vidiš, taman su se spremale da nas eskiviraju kada ga jedna od njih ošacova i upita: 'Da nisi ti slavni Bili Tronožac Bibit, onaj šema - trideset centimetara?' A Bili šmekerica i tada se pravio naivan kao i sada, pa kao, šema, oborio okice i crveni, glumi, tobož ušeprtljao se -jasno mije bilo u štaku da su sigurno naše. I sećam se, kada smo ih odveli u hotel na ševu, čujem ti ja ženski glas iz Bilijeve sobe: 'Gospodine Bibit, ja sam razočarana, čula sam da imate tri, tri... au, u tri lepe materine... ovako nešto još nisam videla."I umire od smeha a pri tom se svaki čas tapše po butini i tu i tamo podgurkuje Bilija, koji se sad blaženo smeška, a u faci je crven kao da će se svakog trenutka onesvestiti.Takvih nekoliko fuksica je jedino što fali ovoj bolnici, zaključuje Mekmarfi. Inače, u boljem krevetu nigde nije spavao, a i klopa je boli glava - gotovo da mu nije ni jasno šta ljudi uopšte mogu da imaju protiv toga da ih smeste ovde na neko vreme.„Evo uzmite, na primer, moj slučaj...", kaže on i diže svoju čašu, „ima već pola godine kako nisam video sok pomorandže. Ma ovde je super. Znate li vi čime su me hranili tamo na prinudnom radu na onoj farmi. Ja to samo mogu da opišem, a šta je to u stvari i kako se zove, pojma nemam, a uvek ti daju isto, i ujutro i u podne i uveče neki užas -crno, pregorelo, čudo, vidiš da unutra ima malo krompira a izgleda, sve u svemu, kao tutkalo za tapete. Sok od pomorandže, sećam se! Kada bi se zezali. A pazi sve ovo ovde, sada: šunka, tost, puter, jaja, kafa - i još me ona slatka mala što sipa kafu pita hoću li sa mlekom ili čistu, i na100Let iznad kukavičjeg gnezdakraju puna čaša divnog, hladnog soka od pomorandže. Pa znate šta, ma ne bih išao odavde ne znam za koju lovu."Inače, on jutros uzima repete od svega što smo imali za doručak, devojci koja toči kafu zakazuje sudar za prvi dan kada bude slobodan, crnoj kuvarici deli komplimente, šema - u životu nije okusio ukusnija pržena jaja. Danas smo imali i banane za doručak, on uzima ceo grozd i još jednom crnom bolničaru nudi nekoliko u prolazu, jer mu ovaj, navodno, deluje „slabašno i neuhranjeno". Bolničar, zbunjen, gleda okolo, naročito u pravcu glavne sestre, koja sve to posmatra kroz staklo sobe za bolničarke, a on se sve vreme brani da je osoblju strogo zabranjeno da jede sa pacijentima.„Znači, opet pravila, kućni red i te fore..."„Baš tako", odgovara bolničar.,,E, zajebana je to stvar..." I onda pred njim oljušti i sa uživanjem smaže tri banane, sve cokće, i još kaže momku da ako ikada poželi da mu tajno prošvercuje koju bananu iz kuhinje, neka mu slobodno traži, bez ikakve frke će učiniti mu tu uslugu.Pošto je pojeo i svoju poslednju bananu, Mekmarfi se teatralno tapše po stomaku, ustaje i kreće ka vratima trpezarije, ali nema šanse, jedan krupan crni momak mu je brzo preprečio put i obaveštava ga o pravilu da pacijenti ne smeju pojedinačno da izlaze, nego samo svi zajedno, i to tačno u pola osam. Mekmarfi ga gleda zabezeknuto kao da ne veruje u ono što je upravo čuo, okreće se prema Hardingu, koji mu samo potvrdno klima glavom, on onda sleže ramenima i mirno se vraća na svoje mesto: „Nema teorije da uradim bilo šta stoje protiv vaših jebenih pravila."Sat na zidu trpezarije pokazuje da je tek sedam i petnaest, taj sat inače mnogo voli da laže, svima nam je jasno da nema teorije da smo na doručku samo petnaest minuta - prošlo je sigurno već više od sat vremena. Svi su već davno završili sa jelom i sada sede ko budale i pilje u onaj sat na zidu - čekaju nestrpljivo da se velika kazaljka pomeri na pola osam. Vegetativci su po običaju napravili svinjac oko sebe, crni momci odnose njihove izmljuzgane tanjire, a dvojicu posebno umazanih i isfle-kanih staraca odvoze u kolicima, verovatno na pranje pod mlazom vode iz creva. Kako u trpezariji nema ničega čime bismo mogli da prekratimo vreme, ni karata, ni novina, ni igara i slagalica, neki koriste ovaj deo vre-101Ken Kej simena bez kontrole da još malo odremaju - mnogi su stoga oborili glave na ruke.Mnogi ali ne i Mekmarfi, njemu ovakvo stanje stvari, pošto ga već ne drži mesto, nikako ne odgovara, jasno se vidi da mora nešto pod hitno da preduzme. Pošto je nekoliko minuta bio zauzet tako što se igrao ostacima svoje hrane u tanjim, slagao je i raspoređivao nožem, spremanje za neku novu ujdurmu. Zavalio se u stolici, stavio ruke u džepove i jednim okom, iskosa, šacuje sat na zidu kao da nišani.„Nego, znate šta, ova izdrndana čuka podseća me na mete u streljani u bazi Fort Rili. Tamo sam zaradio svoj prvi orden - Strelac prve klase. Sokolovo oko Marfi, tako su me zvali, nego šta. Hoće li neko od vas da položi jedan bedni dolarčić da ću ovu kockicu putera da razlepim odavde ako ne u samu sredinu čuke, ono barem negde na brojčanik, šta kažete?"

Trojica prihvataju opkladu, on stavlja parče putera na vrh noža, cilja i odapinje. Promašuje sat za dobrih dvadesetak centimetara i isplaćuje opklade, svi su živnuli i sada ga zafrkavaju, pitaju ga da li je siguran da su ga zvali Sokolovo a ne Slepo oko i slične fore. Uto se i jedan crni momak vraća u trpezariju, svi zaćute u trenutku i kao gledaju u svoje ta-njire, šema - ništa se nije ni desilo. Crnja oseća da nešto nije u redu, ali nikako ne može da provali o čemu se radi, ništa ne bi ni otkrio da stari pukovnik Materson nije počeo da zvera okolo, pa kada je snimio puter na zidu, kreće sa svojom žvakom, onako kao i obično, polako i gromkim glasom kao da drži predavanje:„Vidite, recimo, puter... to vam je Republikanska stranka..."Crnja sada gleda u pravcu koji pukovnik pokazuje i kada vidi ono parčence putera koje se polako sliva niza zid kao neki mali žuti puž, samo ga fiksira zapanjeno, ne skreće pogled i ne pokušava da sazna ko je kriv, ko gaje tamo razlepio.Mekmarfi nešto šapuće, domunđava se sa akutnima i uskoro svi potvrdno klimaju glavom - dogovor je očigledno pao, on stavlja tri dolara na sto i čeka udobno zavaljen u stolicu. Sada svi pažljivo gledaju onaj puter koji nesigurno klizi po zidu, krene pa stane pa opet krene i tako polako mic po mic napreduje sve niže i niže ostavljajući sjajan, mastan trag za sobom. Niko ne progovara ni reč, svi gledaju puter pa sat, i sve tako naizmenično, i svima se čini daje danas najzad sat proradio za promenu.102Let iznad kukavičjeg gnezdaOstalo je svega, možda, oko pola minuta do pola osam kada je puter konačno dodirnuo pod, Mekmarfi je povratio sve pare koje je prethodno izgubio. I crni momak kao da se najzad prenuo iz transa, skreće pogled sa masnog traga na zidu i obaveštava nas da je vreme da izađemo iz trpezarije. Mekmarfi stavlja dobijeni novac u džep, kreće sa nama, usput prilazi crnji, stavlja mu svoju tešku ruku na rame, pa kao da ga delom gura a delom nosi, ide s njim ka dnevnom boravku. „Znaš šta, burazeru, prošlo je skoro pola dana, a ja sam tek povratio svoju lovu. Danas moram debelo da zapnem ne bih li i zaradio koju kintu. Ti bi baš mogao da mi daš malo onaj špil karata što je štekovan u ormančetu pod ključem ne bih li odigrao koju partiju, ako uopšte uspem da nadjačam ovaj jebeni zvučnik što trešti kao lud."Ćelo jutro igra ajnc sa momcima, trudi se iz petnih žila da ih dobije u svakoj partiji jer za promenu ne igra u cigarete nego u lovu na dug. Nekoliko puta pomera kartaški sto, čas levo čas desno ne bi li našao neki položaj u kome će mu manje smetati buka iz zvučnika. Jasno je da mu zvučnici već debelo idu na živce i da blago pizdi zbog njih. U jednom trenutku više ne može da se savlada, ustaje besno, ide pravo ka sobi za bolničarke, kuca blago po staklu da skrene pažnju glavne sestre, koja se okreće u svojoj stolici i otvara vratanca na staklu. On je pita da li je moguće barem na neko vreme da se utiša ta paklena buka od koje čovek ne može ni da razmišlja na miru, a kamoli da razgovara. Ona, mirnija nego ikada, potpuno vlada situacijom jer sada je sve na svom mestu, nema nikakvih iznenađenja, poput polugolog divljaka koji paradira po hodniku, koja bi mogla da je izbace iz ravnoteže. Sve je, dakle, kao i obično, njen osmeh je zato čvrst i staložen, i ona blago zatvorenih očiju uz lako klimanje glavom najmirnijim mogućim glasom odgovara: Ne.„A da li biste barem mogli samo malo da utišate tu muziku? Pa ne mora valjda ceo Oregon da tri puta na sat celog bogovetnog dana sluša taj ljigavi šlagerčić? Čuj, 'Čaj za dvoje', dostaje već svima tog čaja. Da je bar malo tiše da možemo da se čujemo kao ljudi za stolom, mogao bih da odigram i koju partijicu pokera..."„Već vam je, čini mi se, skrenuta pažnja, gospodine Mekmarfi, da bolnički red strogo zabranjuje kockanje u novac."„Dobro, dobro, utišajte malo da mogu da se kockam u palidrvca, u dugmiće, u bilo šta, samo pobogu utišajte malo tu prokletinju..."103Ken Kejsi„Gospodine Mekmarfi", ona prosto uživa u svome glasu, koji je složila da zvuči kao glas dobre učiteljice, svesna da svi akutni sa ode-ljenja pažljivo slušaju njihov razgovor, „da li znate šta mislim o vama dok mi sve ovo pričate. Reći ću vam šta mislim, mislim da ste izuzetno sebičan i samoživ čovek. Zar niste do sada primetili da u ovoj bolnici ima još ljudi osim vas. Ovde ima i starijih ljudi koji ne bi uopšte čuli radio kada biste ga samo malo utišali, a oni su inače toliko slabi i nesposobni da nisu u stanju da čitaju novine, slažu slagalice, igraju društvene igre, čak ne mogu da igraju ni karte ne bi li svoje kolege opelješili za cigarete. Jadni starci kao, recimo, Materson ili Kitling nemaju ništa drugo od života, nijedno drugo zadovoljstvo osim upravo te muzike koja vama toliko smeta. I vi sada očekujete i zahtevate da im i to uskratimo. Da se razumemo, ja jesam za to da svako iznese svoje mišljenje, da se svačije želje i predloži uzmu u obzir, ali vas pri tom ipak opominjem da morate imati na umu ne samo sebičan, lični interes, nego i interes celog kolektiva."On baca pogled na hronične pacijente i verovatno i sam uvida da ima dosta istine u tome što mu sestra govori. Skida kapu, prolazi šakom kroz kosu, deluje zamišljeno, i on je svestan da svi pacijenti pažljivo prate ovaj razgovor.,,U redu, priznajem, nisam mislio o svemu tome na taj način."„Očigledno je da niste."

Mekmarfi se u trenutku setio nečega, cupka one riđe čekinje što mu vire iznad kragne bolničke odeće. „Nego, sada mi baš nešto pade na pamet, ne bi onda možda bilo loše kada bismo kartanje mogli da nastavimo na nekom drugom, mirnijem mestu. Recimo u onoj prostoriji gde se održavaju sastanci grupne terapije, znate tamo gde nosimo stolove pred sastanak. Ta sobetina ionako ćeli dan zvrji prazna. Vi nam lepo otključate vrata, mi kartaroši pređemo tamo da se kartamo neko vreme na miru, matorci lepo ovde ostanu i slušaju glasnu muziku. Sve u svemu, svi srećni i zadovoljni, šta kažete?"Na licu joj se pojavljuje blag osmeh, ponovo zatvara oči nakratko i odmahuje glavom. „Svaki predlog je, kao što rekoh, dobrodošao, ali sam sigurna da će se svi složiti sa mnom u konstataciji da nemamo uslova da na pravi način organizujemo aktivnosti u dva dnevna boravka u isto vreme, i to prvenstveno zbog nedostatka osoblja. I još nešto, molila bih vas da se ne naslanjate rukom na staklo, dlan vam je znojav i ostavlja104Let iznad kukavičjeg gnezdamrlju na prozoru, neko će od osoblja morati dodatno da čisti prozor za vama."On brzo, trzajem sklanja ruku, jasno vidim da je zaustio da kaže nešto, ali se u poslednjem času uzdrža, shvatio je u sekundi da može ili da prećuti ili da je pošalje u tri lepe, trećeg izbora nema u ovome trenutku. Ćuti, diše duboko, angažuje svu svoju snagu volje da ostane miran, bes mu se vidi samo po tome koliko su mu se vrat i lice zacrveneli. Uspeva da se savlada, baš kao i ona jutros, čak uspeva, pre nego što se vratio za svoj kartaški sto da joj se izvini što ju je uopšte uznemiravao svojim zahtevima.Sada je svima na odeljenju jasno daje borba počela.U jedanaest sati na vratima dnevnog boravka pojavljuje se doktor i poziva Mekmarfija na razgovor u svoju kancelariju. „Drugog dana po prijemu u bolnicu razgovaram malo duže sa svakim pacijentom."Mekmarfi spušta karte, ustaje, odlazi od stola, prilazi doktoru i na njegovo rutinsko pitanje u stilu kako je spavao noćas ili nešto slično odgovara samo odsutnim mrmljanjem.„Danas kao da vas je nešto bacilo u duboko razmišljanje, gospodine Mekmarfi?"„Apa da, volim ja tu i tamo da dobro razmislim o svemu."Potom odlaze zajedno niz hodnik ka doktorovoj kancelariji. Izgleda kao daje prošlo nekoliko dana pre nego što su se vratili na odeljenje, ali ovaj put su obojica izuzetno dobro raspoloženi, doktor čak tu i tamo briše svoje zamagljene naočare i jasno se vidi po njemu da se zbog nečega skoro dugo, slatko, do suza smejao. I Mekmarfi je ponovo onaj stari - veseo, glasan i samouveren i takav je tokom celog ručka. Posle ručka on vidno žuri i prvi zauzima mesto u prostoriji u kojoj treba ujedan sat da se održi sastanak terapeutske grupe - evo ga kako sedi u svom uglu u praznoj sali i strelja okolo svojim plavim, prkosnim očima.Uskoro i glavna sestra ulazi u dnevni boravak noseći svoje beleške u korpici a prati je čitava mala „svita" sestara pripravnica. Uzima dnevnik, gleda ga nekoliko minuta i mršti se (niko nije, naime, danas ceo dan nikoga ocinkario), potom odlazi i seda na svoje uobičajeno mesto kraj vrata. Vadi fascikle, kratko prebira po njima i vadi onu koja se odnosi na Hardinga.„Ako se dobro sećam, juče smo na sastanku dosta vremena posvetili problemima s kojima se susreće gospodin Harding, mislim da..."105Ken Kejsi„Jedan momenat, molim vas, pre nego što se vratimo na tu temu", upada joj neočekivano u reč doktor. „Prekinuo bih vas na trenutak ako mi dozvolite. Radi se, naime, o nečemu o čemu smo Mekmarfi i ja razgovarali jutros u mojoj kancelariji. Nije to bio običan razgovor, a ne, pre bismo ga jednim delom mogli nazvati nostalgičnim prisećanjem na stara dobra vremena. Vidite, otkrili smo nešto jako zanimljivo tokom našeg razgovora. Ispostavilo se, naime, da Mekmarfi i ja imamo nešto zajedničko što nas i te kako povezuje - pohađali smo svojevremeno istu srednju školu, da li možete to da zamislite."Sestre se samo ćutke zgledaju, kao da im nije jasno šta se dešava sa doktorom, šta ga je to spopalo iz čista mira. Pacijenti pak iznenađeno zure u Mekmarfija, koji se samo smeška, klima glavom i jedva čeka da doktor nastavi svoju priču.„Da, da, zamislite samo, potpuno ista srednja škola, zar to ipak nije gotovo neverovatno. I tako, dok smo se prisećali raznih dogodovština iz škole, setili smo se i kakve su se divne priredbe, svojevremeno, tamo organizovale - divne zabave, bučne, vesele, gala provodi... Sve iskićeno ukrasima od krep-papira, gomila štandova, kabina, razne igre... ma divota jedna... nije ni čudo što su upravo te priredbe bile vrhunac tokom svake školske godine. Inače, kao što sam napomenuo i gospodinu Mek-marfiju, mogu da se pohvalim, kada govorimo o tim divnim priredbama, da sam baš ja bio predsednik njihovog organizacionog odbora dve godine zaredom.... Ah, kada se samo setim tog divnog, bezbrižnog vremena... milina..."U dnevnom boravku muk, doktor diže glavu i gleda okolo kao da je u strahu da možda već nije malo preterao i napravio budalu od sebe, da je stavio i naočare, pogled glavne sestre bi mu jasno dao do znanja daje upravo u tome idealno uspeo.„No da skratim ovaj moj nežni, nostalgični uzlet - reč po reč tek Mekmarfi i ja smo se složili da možda ne bi bilo loše da predložimo da se jedna takva priredba organizuje i ovde, na našem odeljenju, šta mislite o tome?"

Stavlja naočare i gleda nas da vidi kako reagujemo. Niko od pacijenata ne deluje baš oduševljeno, jer se svi, verovatno, prisećaju šta se svojevremeno desilo sa jadnim Taberom kada je, pre nekoliko godina, pokušao da organizuje nešto slično ovde na odeljenju. Doktor čeka da čuje naše mišljenje o svom predlogu, a glavna sestra sa svoje strane emituje106Let iznad kukavičjeg gnezdatakvu tešku, mrtvu tišinu koja toliko jasno na svoj nemi način govori da nikome ne pada na kraj pameti da joj se suprotstavi i daje naruši. Jasno je da Mekmarfi, iz taktičkih razloga - ipak ideja je delom i njegova - ne želi prvi daje podrži, već očekuje da to uradi neko od nas. Već sam gotovo ubeden da niko neće biti dovoljno lud da se prvi isprsi i podrži pred-log u vezi sa priredbom, kad eto ti Čezvika, koji sedi odmah do Mekmarfija, kreće u akciju - prvo nešto gunđa sam za sebe, a onda ustaje i razbija tešku tišinu.„Ovaj, ja lično... znate, mislim da..." oborio je pogled i fiksira Mek-marfijevu pesnicu naslonjenu na naslon stolice, sa sve onim ogromnim palcem koji štrči kao neka gigantska mamuza. „Mislim da... je priredba super ideja... izvrsna. A i nekako bi razbila i... monotoniju... da..."„Upravo tako, Čarli", doktor je vidno zadovoljan što ga ipak neko podržava. „A nije ni bez terapeutske vrednosti, zar ne?"„Nego šta... i to", nastavlja Čezvik, sada već vidno osokoljen. „Ima puno terapeutske vrednosti u zabavi... to je sigurno."„A stvarno bi bilo i z-z-z-z-abavno", nadovezuje se i Bili Bibit.„Ma to je sigurno", prihvata Čezvik. „Nego znate šta, doktore, ima da napravimo priredbu, boli glava, nego šta. Sve možemo potpuno sami da organizujemo, pa da. Evo, recimo, Skanlon može da izvede svoj skeč o čoveku bombi, a ja mogu da demonstriram nabacivanje obruča na flašu, baš kao na radnoj terapiji."„Aja ću da proričem budućnost", dodaje Martini i češka se po glavi.„Ja sam dosta uspešan u tome da mogu sa sigurnošću da otkrivam mnoge patološke poremećaje ličnosti jednostavnim gledanjem u dlan", hvali se Harding.„Mili Bogo...", uzvikuje Čezvik i veselo tapše rukama, nije ni čudo, ovo je inače prvi put da iko podržava neki od njegovih predloga.„Što se mene tiče", uključuje se Mekmarfi, „biće mi zadovoljstvo da radim na 'točku sreće'... imam čak i malo iskustva u tim stvarima."„Ma... mogućnosti su gotovo neograničene", dodaje doktor, vidno zagrejan za ćelu ideju. „Eto, meni sada dok pričamo o tome pada mnoštvo raznoraznih ideja na pamet... recimo..."Govori tako zajapureno bez prestanka još dobrih pet minuta, jasno je daje dosta od toga o čemu sada priča već prethodno raspravio sa Mek-marfijem. Opisuje šta bi sve moglo da se organizuje, opisuje potencijalne igre, štandove, kabine, kaže da bismo mogli čak da prodajemo i ulaznice107Ken Kejsii sve tako u tom stilu dok u jednom trenutku nije najzad osetio teški pogled glavne sestre, koji ga prosto seče. Sada gleda u nju, žmirka nevino i najzad joj se obraća:„Šta vi, gospođice Rejčel, mislite o celoj toj ideji da se organizuje priredba ovde na odeljenju?"„Nije isključeno da bi ceo taj poduhvat bio i od terapeutskog značaja", odgovara ona a zatim pravi značajnu pauzu, opet emituje onu zastrašujuću tišinu i kada je potpuno uverena da niko nema hrabrosti da joj se suprotstavi, nastavlja. „Ali sam isto tako i ubeđena da bijednu takvu ideju, pre donošenja bilo kakve konačne odluke, valjalo razmotriti i na sastanku Upravnog odbora bolnice. Ubeđena sam da se u tome i vi, doktore, slažete sa mnom."„Ma naravno, sada smo tek nabacili neke moguće predloge, jednostavno sam hteo da vidim kako pacijenti na sve to reaguju. Inače, svakako, nikakva odluka se ne može doneti pre rasprave na Odboru. Tek posle toga bismo, eventualno, nastavili sa daljim planiranjem tog događaja."Svima je sada savršeno jasno da od priredbe neće biti ništa.Glavna sestra polako ali sigurno ponovo uzima stvar u svoje ruke, blago maše fasciklom koju drži u ruci i nastavlja sastanak po svome. „Dobro, to smo znači resili i ako nema još nekih predloga i ako bi gospodin Čezvik bio tako ljubazan da malo sedne za promenu - mislim da bismo mogli da nastavimo sa sastankom. Imamo na raspolaganju...", vadi sat iz torbe, „...još nepunih četrdeset osam minuta, pa stoga mislim da..."„Samo trenutak... sačekajte... setio sam se još nečega." Mekmarfi je digao ruku i pucketa prstima. Ona dugo, zapanjeno gleda u njegovu dignutu ruku i tek onda mu se obraća.„Izvolite, gospodine Mekmarfi.",,U stvari, nemam ja šta da kažem, nego zapravo doktor Spivi. Do-co, recite im šta ste resili u vezi sa starijim pacijentima koji lošije čuju... sećate se ono u vezi sa muzikom sa radija."Glavna sestra blago trza glavom, gotovo neprimetno, ali ja dok je gledam, osećam da srce počinje da mi kuca sto na sat. Spušta fasciklu u korpu i okreće se prema doktoru.,,A da, svakako", počinje doktor, „zamalo da zaboravim", zavalio se udobno u stolici, prekrstio ruke, vidi se da ga jos drži dobro raspoloženje i da ga ne napušta ono oduševljenje koje je pokazao u svojoj priči o

108Let iznad kukavičjeg gnezdapriredbi. „Vidite, Mekmarfi i ja smo se malo bavili i problemom s kojim se već godinama susrećemo na odeljenju, a to je da su ovde, nažalost, smešteni pacijenti različitih godina starosti, znači i stariji i mladi, svi zajedno na istom mestu. Takva situacija nikako ne olakšava pravilno funkcionisanje naše terapeutske grupe, ali moje dosadašnje žalbe nisu urodile plodom budući da me je Administracija više puta dosad uvera-vala da je gerijatrijsko odeljenje već dupke puno. Priznajem da je sadašnja situacija na odeljenju daleko od idealne, no u našem jutrošnjem neobaveznom razgovoru Mekmarfi i ja smo spontano došli do nekih mogućih rešenja koja bi bila prihvatljiva za obe starosne grupe pacijenata. Mekmarfi mi je primetio da neki od starijih pacijenata, zbog slabog sluha, imaju problema da čuju radio. On je izneo jedan, po mome mišljenju vrlo nesebičan i human predlog, da pojačamo malo radio u toku dana kako bi i najstariji hronični bolesnici bili u mogućnosti da uživaju u blagotvornom dejstvu muzike."Mekmarfi na to samo nehajno odmahuje rukom, doktor klima glavom u njegovom pravcu i nastavlja:„No ja sam mu povodom toga rekao da su mi se neki mlađi pacijenti žalili daje muzika već tako glasna da onemogućava čitanje i normalan razgovor. Mekmarfi mi je iskreno priznao da nije razmišljao o tome da glasnija muzika može nekome da smeta, ali je takode konstatovao daje gotovo zločin da oni koji iskreno žele da se predaju čitalačkom uživanju nisu u mogućnosti da se izdvoje, da nađu sebi neki miran kutak daleko od onih koji uživaju u muzici sa radija. Ja sam se, naravno, u potpunosti složio s njim i skoro da smo razgovor na tu temu završili kada mije iznenada palo na pamet daje stara prostorija za hidroterapiju u koju odnosimo stolove za vreme sastanaka na odeljenju najveći deo vremena potpuno prazna i neiskorišćena, što nije nikakvo čudo, budući da su neki novi lekovi u potpunosti potisnuli hidroterapiju kao terapeutsku metodu. Interesuje me sledeće - šta mislite da tu prostoriju odsad koristimo kao drugi, alternativni dnevni boravak, nazovimo je soba za zabavu. Šta kažete?"Ništa mi još ne kažemo. Jasno nam je svima ko je sada na potezu. Ona zatvara Hardingov dosije, spušta ga u krilo, prekrstila je ruke i putuje pogledom od jednog do drugog pacijenta kao da proverava da li će se neko usuditi da nešto kaže pre nje. Kada se uverila da nema šanse da se neko oglasi pre nje, obraća se doktoru: „Ovo što ste sada predložili, doktore Spivi, zvuči vrlo dobro, a cenim i nesebičnu brigu gospodina Mek-109Ken Kejsimarfija za druge pacijente, ali plašim se da nemamo dovoljno osoblja koje bismo mogli da angažujemo u još jednom dnevnom boravku."Toliko je sigurna daje ovaj argument dovoljan da prekine dalju diskusiju o ovoj temi da već ponovo uzima i otvara Hardingov dosije. No doktor je, izgleda, ovoj temi posvetio mnogo više pažnje i vremena nego što je ona pretpostavljala.„Vidite, gospođice Rejčel, kako će u sobi za slušanje muzike ostati uglavnom hronični pacijenti koji su ili u kolicima ili prikovani za postelju, samo su jedan bolničar i jedna bolničarka dovoljni da izađu na kraj sa bilo kakvim eventualnim neredima ili pobunom. Zar ne mislite i vi tako?"Ona mu ne odgovara, očigledno je da nije baš oduševljena njegovom sprdnjom na temu tobožnjih nereda i pobune, ali kontroliše izraz lica a ni osmeh joj ne silazi sa usana.„I još nešto, preostalih nekoliko bolničara i sestara mnogo lakše mogu da kontrolišu pacijente, budući da je alternativni dnevni boravak mnogo manji po površini od sadašnjeg. Nego, narode, šta vi mislite o svemu ovome, da li vam se dopada kao ideja. Ja lično sam oduševljen njom i mislim da bi trebalo da pokušamo nekoliko dana sa dva dnevna boravka pa da vidimo kako čitava stvar funkcioniše. U najgorem slučaju, ako nismo zadovoljni uvek možemo da ponovo zaključamo dodatnu prostoriju. Ključ je u našim rukama, pa jel' tako ili nije?"„Tako je", prihvata Čezvik i tapše rukama, on inače još nije seo kao da se plaši da se približi onom pretećem Mekmarfijevom palcu. „To, doktore Spivi, ako ne valja, ključ je u našim rukama. Možemo ponovo da zaključamo, nego šta nego možemo."Doktor gleda sva ta srećna, nasmejana lica, svi klimaju glavom i u potpunosti se slažu sa svim onim što on predlaže, svi ga podržavaju sto posto. Jasno se vidi da mu je milo što je tako prihvaćen od strane svih akutnih, toliko je srećan i dirnut da mu obrazi rumene pa tu i tamo pod-seća po tome na Bilija Bibita, a nekoliko puta mora čak da skine i briše svoje zamagljene naočare. Uživam dok gledam tog čovečuljka tako zadovoljnog i punog sebe. A on i dalje uživa dok gleda kako svi potvrdno klimaju glavom na sve njegove predloge, ohrabren i zadovoljan nastavlja: „Divno, divno", i spušta ruke na kolena. „Odlično... e pa sada kada smo to resili, mogli bismo - da budem iskren potpuno sam zaboravio o čemu je inače trebalo danas da raspravljamo..."110Let iznad kukavičjeg gnezdaSestra opet blago trza glavom, uzima ponovo fasciklu iz torbe i dok prebira po papirima jasno vidim da joj ruke podrhtavaju. Izvlači najzad jedan list i baš kada je zaustila da nešto pročita sa njega, Mekmarfi je ponovo prekida - skače sa svoje stolice, maše uzdignutom rukom, nestrpljivo se premešta s noge na nogu i počinje tobož zabrinuto: „Nego, ovaj..."^Njegov glas je potpuno preseca usred pokreta, koči se u mestu kao polivena hladnim tušem. Jutros je onaj jadni crni momak upravo tako izgledao kada mu se ona obratila, potpuno isto. Dok je

gledam tako ukočenu, čini mi se da ću da se onesvestim, iako Mekmarfi počinje svoju priču, ja ne mogu da skrenem pogled s nje.„Znate, doktore, mnogo bi mi značilo kada biste bili ljubazni da mi protumačite moj čudni noćašnji san. Vidite o čemu se radi: kao u tom snu ja nekako jesam ja, ali i nisam ja, kao ja sam u stvari neko drugi ko jako liči na mene kao... kao moj ćale. Pa da, jeste ipak je to bio ćale jer kada bih se video u snu, odnosno kada bih njega video, video bih i tu odvratnu čeličnu šipku učvršćenu u vilicu, da baš onakvu kakvu je i ćalac nosio..."„Vaš otac ima viličnu kost fiksiranu metalnom šipkom?"„Ma ne... ne sada, ranije, jedno vreme, ma davno kada sam ja bio klinac. Skoro godinu dana je vukao tu metalnu skalameriju... da vam pokažem: evo ovako tu je ulazila u vilicu, vidite, a tu izlazila iz vilične kosti. Užas, izgledao je ko monstrum bog te, pravi Frankeštajn. Inače, potukao se svojevremeno s nekim tipom u pilani i ovaj ga opiči sekirom po vilici... nego, sada ću da vam ispričam kako je to bilo, super je priča, ovako..."Glavna sestra kao daje naručila kalup sa izrazom i bojom svoga lica i stavlja ga po potrebi. Sada mi se čini da gaje stavila jer joj faca ne me-nja izraz, deluje sigurno u sebe, strpljivo, hladnokrvno. Nema više onih sitnih trzaja, sve što smo mi mogli videti bilo je to neprirodno hladno lice i blag osmeh utisnut u crvenoj plastici, ravno glatko čelo bez i najmanje boriće koja bi odavala slabost ili brigu, prazne, krupne zelene oči koje kao da govore - ima vremena, mogu ja da čekam, mogu ponekad i da zaostanem nekoliko metara, ali umem da čekam: sigurno, mirno, strpljivo, jer sam svesna da ne može da se desi da na kraju ne pobedim.Jednog trenutka učinilo mi se da sam je video uzdrmanu, možda je i bila ali samo nakratko, sada vidim daje šire gledano to potpuno nebitno. Svi pacijenti je gledaju krišom, ispod oka, da vide kako ona reaguje111Ken Kejsina to što Mekmarfi trenutno potpuno vlada situacijom, gledaju je ijedno im je sve vreme jasno - ona je ipak previše jaka da bi ikada mogla da bude pobeđena. Ogromna je, kao one velike japanske vaze, zauzima ćelu jednu stranu prostorije, vidi se da niko ne može da je uzdrma, niko joj ništa u suštini ne može. Danas je možda izgubila jednu malu bitku, ali to je samo usamljena čarka u jednom velikom ratu u kome ipak ona pobe-duje i uvek će pobeđivati. Jasno nam je da ne smemo da dozvolimo Mek-marfiju da nas obmane, da nas navede da pomislimo da imamo neke šanse pa da opušteni povučemo neki pogrešan potez. Ona će sigurno uvek pobeđivati baš kao i Sistem jer ona iza sebe upravo i ima svu moć Sistema. Ona ne gubi kada je poražena, ona pobeduje kada nas porazi. Da bije konačno pobedio, nije dovoljno daje poraziš samo u dva od tri ili u tri od pet-sukoba, moraš da konstantno pobeduješ u svakom sukobu s njom, jer čim se opustiš, čim spustiš gard na trenutak, čim si jednom izgubio, izgubio si zauvek. A jasno je da na kraju svi mi moramo da izgubimo, jednostavno je tako i ništa se tu ne može promeniti.Sada je uključila aparat za maglu, i to punom parom tako da se uskoro ništa više ne razazire u sobi osim njenog lica. U toj sve gušćoj magli, ja koji sam do pre samo nekoliko trenutaka bio presrećan kada sam video one blage trzaje glavom, ponovo padam u očaj, osećam se mrtvo i nemoćno jer sam svestan da se ni glavna sestra ni čitav Sistem ipak nikako ne mogu pobediti. Tu niko ništa ne može, ni ja, čak ni Mekmarfi, niko -svi smo bespomoćni. I što me više pritiska i muči ta misao o našoj opštoj nemoći, čini mi se da i magla postaje sve gušća i gušća.Drago mi je kada je tako gusta da čovek može u njoj da se sakrije, da se izgubi, da se opusti i najzad oseti sigurnim i spašenim.U dnevnom boravku je u punom jeku partija „monopola". Igra se već tri dana bez prestanka, dva stola su spojena i na njima smeštene figurice, novac za igru, papiri, svuda su naokolo razbacani hoteli, kuće... opšta ludnica. Mekmarfi je nagovorio igrače da na svaki ko bajagi igrački dolar ulože po cent pravog novca kako bi igra bila malo zanimljivija, zato je na stolu i gomila sitnine.„Na tebe je red, Čezvik."„Stani malo, pre nego bacim kockicu, reci mi boga ti kako mogu da kupim jedan hotelčić?"112Let iznad kukavičjeg gnezda„Treba da imaš četiri kuće na svim poljima u istoj boji, shvataš, Martini. Ajde sada, pobogu, da igramo dalje." „Ma stani bre malo, stani..."Sa te strane stola leti novac u svim pravcima, raspršile se zelene, crvene i žute lažne novčanice.„Stani bre, koji ti je, jel' ti kupuješ hotel ili glumiš novogodišnji vatromet, šta je sa tobom?"„Tvoje je usrano bacanje sada, Čezvik. Ajde bre..."„Dvojka! Šta to znači, Čezvikčiću, gde se sada ti spuštaš, a? I koliko to kao treba da se isprsiš, a? Šta kažeš? Da ne znači to slučajno da mi dođeš, čekaj da vidim, a ha, trista pedeset slatkih zelenih dolarčića."„Uh ala sam pukao, majku mu..."„Čekajte, stanite, kakve su te džidža-midže svuda po tabli. Stanite, recite kakve su to džidža-midže, pobogu, ljudi?"„Daj bre, Martini, već dva dana gušiš sa džidža-midžama koje vidiš na tabli. Koji ti je andrak, pa nije ni čudo što toliko gubim kada me non--stop izluđuješ. Nego, Mekmarfi, nije mi jasno kako uopšte uspevaš da se koncentrišeš na igru dok ovaj ovde Martini halucinira sto na sat."

„Čezvik, mani ti Martinija, dobar je on. Samo se ti isprsi sa trista pedeset zelembaća a Martini igra kako treba, ti kao da si zaboravio da nam uredno plaća rentu uvek kada se neka od njegovih 'džidžica' nade na našem polju."„Ma stanite, čekajte bre, sada ih je stvarno previše."„Ma u redu je, Mart, ti pazi na njih i reci nam na čije su se polje spustile. A ti, Čezvik, imaš još jedno bacanje. Ajde, možeš ti to. Tako je, wow... velika šestica."„Sada me to dovodi do... šansa: 'Izabrani ste za upravnika upravnog odbora; isplatite svakom igraču'... e, do moga... dva puta zaredom sam ispaljen..."„Čiji je ovo hotel pobogu nasred železničke pruge?"„Dragi druže, kao što je svakome verovatno jasno, to nije hotel već stanica, o slepca jed..."„Ma čekaj malo..." Mekmarfi se nadneo nad svoju stranu stola, sređuje svoje novčanice, poravnava svoje hotele. Zadenuo je jednu novčanicu za obod šešira, drži je tu, kako kaže, za ne daj Bože.,,E pa Skanlon, drugar, sada si ti na redu."113Ken Kejsi„Dodaj mi te kockice. Ima sada da rasturim ćelu ovu tablu. Idemo, to... Eto kao što sam i rekao, što rekao ne porekao! Deder, Martini, po-makni me za jedanaest, molim te."„Evo sad ću, odmah..."„Hej, ne diraj to, ma jebem te u tu ludu glavudžu, ne to bre, nije to moj znak, to mi je kuća, koji ti je..."„Ali boja je ista, vidiš...",,A šta traži ova kuća ovde na elektrokompaniji?"„Ma to je električna centrala."„Martini, daj smiri se, ne bacaj bre to, nisu ti to kockice..."„Ma pusti ga, jaka stvar, nije važno."„Pa to su bre dve kuće.",,Wow! Martini puca kao iz topa, da vidimo šta tu imamo... svih devetnaest. Dobro ti ide, Mart. Sad si... nego gde ti je znak, burazeru?"„Šta, šta... a da... pa evo ga ovde."„Ej, drži ga u ustima, provali Mekmarfi. Skok preko druge, pa preko treće prepreke, četiri mesta dalje i sada si došao, Martini, pravo na... Baltičku aveniju. Natrag na svoje jedino vlasništvo do sada. E moj prijatelju, to ti se zove sreća - Martini igra već tri dana i praktično se uvek nađe na svom vlasništvu."„Daj, Harding, ne melji keve ti i bacaj te kockice, na tebe je red."Harding uzima kocke svojim dugim prstima, opipava im glatke strane kao daje šlep. Inače, prsti su mu gotovo iste boje kao i kockice. Trese ruku, čuje se tiho zveckanje, baca... kocke se kotrljaju i zaustavljaju tačno ispred Mekmarfija.„Pet, šest, sedam. Nadrljao si, drugar, opet si se našao najednom od mojih zemljišta. Dođeš mi... da vidimo... pa izvući ćeš se sa dve stotke.",,E, jadan ja..."I tako, igra se nastavlja u nedogled, samo se čuje kotrljanje kockica i šuškanje lažnog novca.Ponekad se dešava da dosta vremena - i po nekoliko dana ili godina, provedeš u magli, tada apsolutno ništa ne razaznaješ oko sebe, a znaš da si uopšte na odeljenju samo po zvučniku što ti bez prestanka trešti nad glavom, kao signalno zvono koje ječi u izmaglici. A kada tu i tamo i114Let iznad kukavičjeg gnezdavidim nekog od pacijenata, oni se kreću okolo bezbrižno i nonšalantno kao da i ne primećuju ni najmanji pramičak izmaglice. Ubeden sam da na njih i njihovo pamćenje magla deluje potpuno drugačije nego na mene.Čak se i Mekmarfi ponaša kao da nije svestan daje u magli, a ako i jeste, onda to izuzetno vesto skriva. Niko od osoblja i ne sluti da njemu eventualno nešto smeta i da mu bilo šta nije po volji. To je zato stoje on dovoljno prevejan i što vrlo dobro zna daje najbolji način da se suprotstaviš i da izludiš nekoga ko se trudi da ti zagorca život da se praviš da to ne primećuješ i da mu tako daš do znanja da nije uspeo da ti ni najmanje naudi.Sa sestrama i crnim momcima komunicira strogo po propisu, pristojno, kao u rukavicama, bez obzira na to kako se oni prema njemu odnose i koliko, ponekad, pokušavaju da ga isprovociraju. Tu i tamo ga iznervira po koje od glupih pravila, ali on se baš tada iz petnih žila trudi da bude još pristojniji i uljudniji, dok tako smiren ne dovede sebe do stanja da mu sve bude jednostavno smešno - i pravila, i strogi pogledi koji prate primenu pravila, i način na koji komuniciraju s nama kao da nemamo više od tri godine. Kada uspe da sebe dovede u tu fazu, onda se često, otvoreno, grohotom smeje, čime sve njih, naravno, dovodi do ludila, a njega učvršćuje u ubedenju daje najzad otkrio pravi način da im se efikasno suprotstavi. Samo jednom je pukao, izgubio kontrolu i pokazao koliko je besan, i to ne zbog glavne sestre, niti zbog pravila ili zbog ne-ćega što su mu crni momci uradili, ne, već upravo zbog ostalih pacijenata i nećega što oni nisu uradili.Dogodilo se to najednom od sastanaka terapeutske grupe, razbesne-lo gaje što su se momci poneli kao kukavice ili, kako ih je on nazvao, kao „usrane plačipičke". U petak je trebalo da počnu finalne utakmice prvenstva u bejzbolu i on je, naravno, na vreme organizovao klađenje na ćelom odeljenju. Ideja mu je bila da je

najnormalnije, iako su se utakmice održavale po pravilu van termina predviđenog kućnim redom za gledanje televizije, dakle da je najnormalnije da se u ovako izuzetnoj situaciji nekako izdejstvuje dozvola za gledanje prenosa. Najednom od prethodnih sastanaka on je već postavio pitanje da li se može napraviti, izuzetno samo u tom periodu, rokada termina - da se predveče u periodu predviđenom za čišćenje gledaju prenosi na TV, a da se čišćenje obavi nešto ranije, u terminu predviđenom za televiziju. Sestra je to, naravno, odbila, čime ga i nije preterano iznenadila, još mu je održala i malo pre-115Ken Kejsidavanje o tome daje program dnevnih aktivnosti vrlo temeljno razrađen u svim svojim detaljima i da svaka pa i najmanja pramena može da izazove veliki haos i zbrku.To ga, dakle, nije iznenadilo, ali ono što gaje zapanjilo bilo je ponašanje akutnih kada je njih javno zamolio da iznesu svoje mišljenje. Svi su ćutali kao zaliveni, niko da zucne, svi su se sakrili u džepićima magle tako da se nisu jasno ni videli, jedva sam ih nazirao.„Ma, ljudi, staje s vama, gledajte ovako..." Niko ga ne gleda, on očekuje da neko nešto kaže i da podrži njegov predlog, ali svi ćute. „Čekajte bre, ljudi, pa barem dvanaestorica od vas su debelo zainteresovani za pobednike u ovim utakmicama, pa zar ne želite da bar zbog toga gledate direktne prenose?"„Ne znam šta da ti kažem, Mek" najzad Skanlon prekida tešku tišinu. „Ja sam, recimo, navikao da gledam vesti u šest posle podne. I sada ako bi promena rasporeda stvarno izazvala probleme kao što kaže gospođica Rejčel, onda možda..."„Ma jebo raspored, uvek možemo da se vratimo na usrani raspored sledeće nedelje kada prođe finale. Šta vi ostali kažete na to? Hajde bre da glasamo, neka svi oni koji su za to da gledamo televiziju posle podne umesto predveče lepo dignu ruku. Ajde da vidimo ko je za?"„Ja sam za", odaziva se Čezvik i skače na noge.„Ma, mislio sam svi koji su za, samo neka dignu ruku. Znači, ko je za?"Čezvik diže ruku, ostali se samo obaziru oko sebe da vide da li će još neka budala da se navuče. Mekmarfi ne može da veruje svojim očima.„Dajte bre ljudi, kakva su ovo sranja sada, pa zar nam nisu rekli da slobodno možemo da dajemo predloge i da glasamo o svemu što se tiče našeg života ovde, zar nisu? Pa jel' tako, doktore, ajde vi im lepo recite."Doktor klima potvrdno glavom, ali ne srne da digne pogled.„Dobro, sada ste čuli, ajde recite ko hoće da gleda utakmice, ajde bre..."Čezvik diže ruku još više i obazire se okolo, Skanlon prvo odmahuje glavom a zatim i on diže ruku, ali nekako stidljivo, drži je naslonjenu na naslon svoje stolice. I to je to... samo njih dvojica. Mekmarfi je zapanjen, ostao je potpuno bez teksta.

Let iznad kukavičjeg gnezda„Ako smo s tim najzad završili", zaključuje glavna sestra zadovoljno, „mogli bismo da nastavimo sa našim današnjim sastankom."„Da, gotovo je", kaže Mekmarfi i skuplja se u stolici, ivica kape mu skoro dodiruje grudi, „da, da, završili smo... samo vi nastavite sa prokletim sastankom."/ „Baš tako", prihvata Čezvik, strelja sve pacijente pogledom i seda demonstrativno, „samo vi nastavite sa vašim bogomdanim sastankom." Neprirodno, nekako ukočeno klima glavom, a onda je toliko obara da bradom dodiruje ramena. Drago mu je što sedi pored Mekmarfija koji čini da se oseća tako odvažno, a sem toga, najzad je dobio saveznika za svoje poduhvate koji su unapred osuđeni na neuspeh.Nakon sastanka Mekmarfi se nikome ne obraća, toliko je ljut i zgađen da ih sve redom ignoriše. Prvi mu prilazi Bili Bibit:„Randle, s-s-s-shvati nas, neki od n-n-n-as su ovde v-v-v-eć pet godina", kaže Bili, u ruci drži neki časopis uvijen u rolnu, igra se njim nervozno, na nadlanicama mu se jasno vide opekotine od cigareta. „Neki od n-n-n-as će ovde ostati još toliko, m-m-m-možda i duže, ti ćes davno biti n-n-n-apolju, proći će i to f-f-f-finale, a mi... pa zar ne razumeš da...", baca časopis na zemlju i odlazi. „Ma ionako ništa nema smisla."Mekmarfi ga ispraća pogledom, svetle obrve su mu se skupile, a na licu mu je onaj njegov karakteristični začuđeni izraz.Celog dana kao da nema mira, u nekoliko navrata pokušava da bar s nekim od pacijenata raspravi zašto nisu glasali na sastanku, ali oni izbegavaju da mu odgovore i uopšte da i razgovaraju s njim na tu temu. I on ubrzo diže ruke od svega toga, više uopšte i ne spominje glasanje sve do dan pred finale. „Eto, došao je i taj četvrtak", kaže tužno i odmahuje glavom.Sedi za jednim o'd stolova u bivšem kupatilu, digao je noge na su-sednu stolicu, skinuo je kapu i sada je nezainteresovano vrti oko prsta, nekoliko akutnih koji se motaju u blizini trude se da izgledaju kao da i ne obraćaju pažnju na njega. Niko više ne igra s njim poker ili ajnc jer ih je, onako besan posle onog sastanka na kome nisu glasali, tako odrao da su mu svi redom debelo dužni i ne žele da još novca olako izgube. U cigarete više nije moguće igrati, jer su po novom pravilu, sve cigarete u bolničkoj sobi i svakom pacijentu se izdaje samo

po paklica dnevno. Glavna sestra je ovakvu odluku obrazložila time daje u pitanju zapravo briga o zdravlju pacijenata, ali svima je jasno da se na takav korak odlu-116117Ken Kejsičila da bi sprečila Mekmarfija da im sve cigarete digne na kocki. Pošto se ne igraju karte, prostorija je nekako neprirodno tiha, samo se čuje tiha muzika iz dnevnog boravka. Toliko je tiho da se tu i tamo čuje ijedan od teških slučajeva odozgo, koji kao da se penje uza zid i povremeno ispušta neke čudne glasove: lu, lu, luuuuu, kao da nekome šalje samo njemu znane signale koji ujedno zvuče i nekako nezainteresovano, monotono, kao da ih ispušta neka beba dok je uspavljuju.„ Da, da, četvrtak", ponavlja Mekmarfi već nekoliko puta.„Looooooooo..." ječi onaj tip odozgo.„To je Rouler", kaže Skanlon i gleda u plafon, pri tome se pravi kao da ne čuje Mekmarfija. „Rouler Zavijač, bio je tu s nama na odeljenju jedno vreme pre nekoliko godina. Sečaš ga se, Bili, taj se nije smirivao, a nije baš ni slušao gospođicu Rejčel, po ceo danje zavijao lu-lu-lu, već sam mislio da ću da poludim od njega. Ma da mene pitaju, oni gore nisu nizašta, ja bih bacio nekoliko bombi na njih i kraj, pa ionako ničemu i ne služe.",,A sutra, sutra je petak", nastavlja Mekmarfi, ne dozvoljava Skan-lonu da promeni temu.„Da, sutra je petak", ponavlja Čezvik i namršteno gleda sve prisutne.Harding lista neki časopis. „Ato znači da se navršilo gotovo nedelju dana otkako je s nama naš novi prijatelj Mekmarfi, a još mu nije pošlo za rukom da izvede puč i obori vlast, jesi li to hteo da kažeš, Čezvik? O bože, u kavom smo se ponoru apatije svi zaglibili... strašno, tužno, skoro sramotno."„Ma zajebi sada ta sranja", plane Mekmarfi. „Čezvik je hteo da kaže da sutra poslepodne počinju prenosi prvih finalnih utakmica, a mi, šta ćemo mi da radimo za to vreme. Mesto da gledamo televiziju, mi ćemo da peremo podove po ovom usranom obdaništu."„Da, baš tako", prihvata Čezvik. „Terapeutsko obdanište naše dobre mamice - gospođice Rejčel."Naslonjen sam na zid i osećam se kao da ih špijuniram, drška metle kojom radim nije drvena, nego od metala (metal je bolji provodnik), a uz to je i šuplja, tako da u njoj ima mesta koliko ti duša želi da, eventualno, sakriješ neki minijaturni mikrofon. Ako glavna sestra sluša ovaj razgovor, Čezvik gaje ugasio, to je sigurno. Vadim iz džepa stvrdnutu, staru žvaku, čistim dlačice i prašinu i stavljam je u usta da omekša.118Let iznad kukavičjeg gnezda„Hajde da vidimo još jednom", počinje Mekmarfi. „Koliko vas bi bilo uz mene kada bih tražio da se ponovo glasa?"Oko pola akutnih klima glavom da bi glasalo, a ja sam ubeđen da bi neki od njih verovatno odustali u poslednjem trenutku. On stavlja kapu na glavu i oslanja umorno glavu na ruke.„Znaš, Harding, stvarno mi nije jasno koji je tebi đavo, šta je s tobom? Da li se ti plašiš da će ona veštica da ti odseče ruku ako je digneš, nisi mi jasan."Harding diže obrvu, klima glavom i odgovara: „Pa znaš šta, možda se stvarno i plašim da će da mi odseče ruku, nikad se ne zna.",,A staje s tobom, Bili? I ti se toga plašiš, mislim seča ruku i te fore."„Ma ne, ne bi ona t-t-to uradila, ali..." Bili sleže ramenima, uzdiše i penje se na ogroman kockasti blok sa komandnom pločom koji je nekada služio za regulisanje mlazeva vode po kabinama, i čuči na njemu kao majmun, „ali m-m-m-m-mislim da glasanjem nećemo ništa postići. Pogotovu ne g-g-g-gledano na dužu stazu. Nema to n-n-n-nikakve svrhe, M-m-mek."„Nema svrhe, kako nema svrhe, pa samo to što ćete dići te svoje ručerde već je sa svrhom, dođe vam kao dobra vežba."„Ali time i rizikujemo, uvek postoji opasnost. Ona uvek može da nam dodatno oteža život. Obične utakmice bejzbola nisu vredne toga", objašnjava Harding.„Ma šta to bre kenjate. Pa ja nisam propustio finale nijednom, kada sam jedne godine baš nekako u septembru zaglavio u ćuzi, pa i tamo su nam bre, ej u zatvoru, dali da gledamo televiziju jer su dobro znali da mogu da popiju pobunu ako nam ne dozvole. Ima da razvalim vrata i da odem do prve kafane da gledam prenos, povešću samo mog prijatelja Čezvika.",,E taj ti predlog para vredi", kaže Harding i baca onaj svoj časopis. „Zašto to lepo ne izneseš sutra na glasanje za vreme sastanka, samo reci: 'Gospođice Rejčel, predlažem da ćelo odeljenje premestimo u birtiju da gledamo prenos i ločemo pivo'."„Ja ću se složiti s tim predlogom", skače Čezvik, „bez razmišljanja."„Ma, uostalom, zabole mene za kolektivni odlazak", iznervira se Mekmarfi. „Vi, jadne male, usrane tetkice već mi se ionako blago gadite. Kada ja i Čezvik odemo napolje, prosto mi dođe da zakucam vrata za119Ken Kejsinama, jer vi ionako ne smete da mrdnete odavde, pa mamica vas ne bi pustila ni da sami pređete ulicu, jadnici!"

,,A ti ćeš inače to očas posla", Fredrikson se stvorio tačno iza Mek-marfijevih leda, „da izađeš odavde, dovoljno je da tom cokuletinom šut-neš vrata i već si napolju, a? Strašan si ti, čvrst momak, nema šta."Mekmarfi se mnogo ne obazire na Fredriksona, već je zapazio za ovo nekoliko dana koliko je ovde, da on voli da se tu i tamo pravi važan, ali ako ga samo popreko pogledaš, već je manji od makovog zrna.„Kako ćeš to da izvedeš, supermenu", nastavlja Fredrikson da provocira, „da li ćeš stvarno da samo šutneš vrata i da nam dokažeš koji si ti faktor?"„Ne, neću, Fred, nemoj da mi se brineš, nisam lud da razjebem cipele."„A jel', pa kada se toliko ovde praviš važan, ajde reci nam kako to pa misliš da izađeš, ajde reci, baš me živo zanima."Mekmarfi gleda okolo: „Pa evo, recimo, ako mi dođe da razbijem prozor, uzeću jednu od stolica, zavrljačiću je i izvaliću rešetke i...",,A tako bi ti to resio, to si smislio, e pa ajde, snagatoru, da se kladimo u deset dolara da nema teorije da stolicom izvališ rešetke."„Nemoj ni da pokušavaš, Mek", upozorava ga Čezvik, „Fredrikson vrlo dobro zna da bi samo polomio stolicu i završio gore među neprilagođenima. Prvog dana kada smo došli na ovo odeljenje, demonstrirali su nam koliko su jake rešetke na prozorima, napravljene su od specijalnog metala. Jedan bolničar je pred nama udarao jednom takvom stolicom po njima iz sve snage. Od stolice nije ništa ostalo, samo drvo za potpalu, a na rešetkama ni ogrebotina. Zaboravi."„Dobro, onda...", Mekmarfi ponovo gleda oko sebe. Vidim da se već poprilično zagrejao za ovu temu, nadam se da glavna sestra ne prisluškuje ovaj razgovor jer će u protivnom završiti sa onim jadnicima gore za manje od sat vremena. „Treba nam nešto malo teže, recimo sto, a, šta kažete za sto?"„Ista stvar kao i stolice, isto drvo, slična težina, nema šanse."„Dobro, čekaj da vidim šta bih mogao da zavrljačim kroz tu prozor-činu ako mi' se ćefrie da ga razbijem. A vi, dečice draga, ako mislite da neću da polomim ovaj prozor ako mi slučajno dune da to uradim, onda se grdno varate. Dobro, da vidimo staje teže od stola i stolice... Hej, ako120Let iznad kukavičjeg gnezdami dođe u noćnoj smeni mogu da bacim onog debelog crnju, on je valjda dovoljno težak."„Alije i nekako mekan", komentariše Harding, „ako ga baciš na rešetke, napravićeš medaljone od njega.",,A šta mislite da ga roknem krevetom?"'„Sve i kada bi mogao da ga baciš, u šta iskreno sumnjam, opet ti ne bi vredelo - prevelik je, mnogo veći od prozora, neće moći."„Bacio bih ga već ja, ništa se ti ne brini za to. A ono čudo tamo, ono sranje na kome sedi Bili. Onaj kontrolni blok, šta li je, sa sve onim ručicama, polugama i sranjima. Taj đavo je valjda dovoljno tvrd a ne možete reći da nije i težak. Šta mislite?"„Sigurno", kao prihvata Fredrikson, „ali to ti je u istoj šemi kao i da šutneš nogom čelična vrata... nema šanse."„Zašto pa ne bih mogao da ga iskoristim, ne deluje mi daje zakovan za pod, znači..."„Nije zakucan za pod to je sigurno, možda nekoliko bednih žičica, ali snimi ga, čoveče, koliki je, ma daj, jesi li normalan pobogu, to da digneš, ma nema šanse."Svi sada gledaju u ono čudo od panela, šta li je, veliko je kao pola stola, a onako od čelika i betona, mora daje teško preko dvesta kilograma.„Dobro, evo snimam ga, pa šta s njim? Nije teže od onih bala sena koje sam svojevremeno tovario u kamion.",,E pa, dragi moj prijatelju, plašim se daje ova napravica ipak malo teža od bilo koje bale sena.",,I to samo malo teža, jedno četvrt tone, staje to, prava sitnica", podbada Fredrikson.„Da znaš, Mek, da je potpuno u pravu", dodaje Čezvik, „ono je stvarno teško kao tuč."„Dobro boga mu, da li vi to hoćete da kažete da ja nisam u stanju da podignem tu malu slatku spravicu?"„Dragi moj prijatelju, ja sam načuo da su psihopate kadre da urade mnogo šta neobično, ali se nešto ne sećam da sam ikada čuo da mogu i da pomeraju brda i planine."„Znači, ako se vi pitate ja to ne mogu da dignem, jel' tako? E pa bogami videćete..."121Ken KejsiMekmarfi skače na noge, skida svoju zelenu košulju, pola one njegove tetovaže na mišicama nije pokriveno rukavima majice. Ti delovi slika poigravaju jer već počinju da mu se napinju mišići.„Ko će da položi petaka za opkladu? Niko ne može da me unapred ubedi da nešto ne mogu da podignem, treba valjda prvo da probam pa da vidimo. Ajde momci, samo pet dolara."„Mekmarfi, kladiš se u nemoguću stvar, to ti je kao i ona opklada u vezi sa glavnom sestrom."„Ko ima pet dolara za bacanje, ajde, uzmi ili ostavi!"Momci se utrkuju sa opkladama, nije ni čudo jer im je dosad već toliko love uzeo na ajncu i pokeru, i sada prvi put vide sigurnu šansu da povrate nešto para. Ne razumem šta je Mekmarfiju, pa svakome me je jasno da ni da je tri puta jači ne bi uspeo da pomeri ovu skalameriju. Njemu mora da je to takođe jasno, dovoljno je da pogleda to čudo i da vidi da neće moći ni da ga pomeri, a kamoli da ga podigne - to bi uspelo jedino nekome gorostasu

nadljudske snage. Ipak, kada je pala i po-slednja opklada, on prilazi panelu, skida Bilija s njega, pljuje u svoje žuljevite šake, trlja ih i zatim zabacuje ramena.„Dobro, ajde sada mi se lepo sklonite s puta. Nekada kada se na-pregnem dok radim nešto naporno potrošim toliko kiseonika da ljudi okolo padaju u nesvest od gušenja. Odbijte nazad, sakrijte se, sada će da poleti beton i kamen na sve strane. Sakrijte žene i decu na sigurno dok još ima vremena. Odbijte, čuvajte se."„Bog te, a zamislite ako stvarno uspe", prošapta Čezvik.„Da, možda ga pričom odvoji od poda, ne zanosi se", umiruje ga Fredrikson.„Može jedino da uspe da dobije jedan lep bruh ili kilu", primećuje Harding. „Daj bre, Mekmarfi, prestani sa glupiranjem, valjda ti je jasno da niko živ to ne može da podigne."„Odbijte odatle, tetkice, trošite mi kiseonik."Mekmarfi nekoliko puta širi i skuplja noge, pokušava da nade što stabilniji položaj tela, zatim hvata blok za dve bočne ručke. Počinje da se napinje u nastojanju da ga barem pomeri s mesta a njegov neuspeli prvi pokušaj propraćen je dobacivanjem i zviždanjem. Nakon kratkog vremena on se predaje, uspravlja se i ponovo menja položaj nogu.„Već si digao ruke od svega?" zadirkuje ga Fredrikson.122Let iznad kukavičjeg gnezda„Ma to je bilo samo kratko zagrevanje, sada ide ono pravo." Ponovo hvata ručke i sprema se da još jednom pokuša.Sada više niko ne zviždi, tiho je i napeto. Mišići mu se maksimalno napinju, vene kao da će da puknu svakog časa. Sklapa oči, usta mu se nekontrolisano otvaraju, zubi su iskeženi, zabacuje glavu, žile su mu kao nabrekla užad vidljive sve od debelog vrata niz ruke dole do šaka. Sve je na njemu maksimalno napeto, ćelo telo mu se trza u natčovečanskom naporu dok pokušava da digne nešto što zna da ne može da podigne, što je svakom normalnom čoveku jasno da to nije moguće podići.U jedmnom deliću sekunde, dok osećamo kako cement škripi pod našim nogama, pomišljamo da će mu čudo možda ipak poći za rukom.Ali ubrzo on glasno ispušta vazduh koji je zadržao dok se naprezao, tetura do zida, naslanja se na zid, očigledno je na ivici snage, ručke bloka su, inače, umazane krvlju s njegovih odranih šaka. Neko vreme naslonjen na zid pokušava da dođe do daha, jedva diše zatvorenih očiju. U mukloj tišini se čuje samo njegovo nepravilno disanje.Otvara oči i osvrće se oko sebe, gleda sve pacijente redom, jednog po jednog, čak i mene. Stavlja ruku u džep, čeprka i vadi sve priznanice koje je dobio na pokeru u zadnjih nekoliko dana. Pokušava da ih rasporedi po stolu, ali je očigledno da uopšte nema kontrolu nad prstima.Na kraju baca sve potvrde na pod - tu je sigurno po pedesetak dolara od svakog pacijenta - okreće se i polazi da izađe iz sobe. Na vratima ipak zastaje, okreće se i ponovo kruži pogledom po svima nama.„Ali barem sam probao, morate to da mi priznate, jebi ga... barem sam toliko uradio... probao."Izlazi i ostavlja one okrvavljene papiriće na podu, neka ih sredi ko hoće.Zadesio sam se u lekarskoj sobi, naravno, s metlom u ruci, baš kada je jedan lekar, koji ne radi kod nas, voštanožute lobanje prekrivene se-dom, paperjastom kosicom, držao konsultacije s našim lekarima stažistima.Onako u poslu, prošao sam i pored njega. „Otkuda ovaj ovde?" Pogledao me je kao da vidi neku retku zverku ili egzotičnu bubu. Jedan od stažista mu je samo pokazao na uši i odmahnuo glavom, dao mu je do znanja da sam gluv. Lekar je ubrzo nastavio izlaganje kao da i nisam u njihovoj blizini.123Ken KejsiPažnju mi privlači jedna velika, zanimljiva slika na zidu, mora daje doneta u bolnicu u nekom od perioda kada je magla bila izuzetno gusta jer je dosad nisam video. Na slici je pecaroš koji mušičari u nekom brdovitom pejzažu, rekao bih daje možda u pitanju Očokos nadomak Pejn-vila, kao da prepoznajem gustu borovu šumu iznad koje se uzdižu planinski vrhovi prekriveni snegom, uz potok visoke svetle jasike i mrkoze-leni pojasevi obrasli kiselicom. Zabacuje mušicu u jaz iza jedne stene, da sam na njegovom mestu stavio bih crva na šesticu, nije ovo baš najbolje mesto za mušičarenje. Mušicu bi mu bilo bolje da baci malo nizvodno, blizu brzaka koji se jasno vide na slici.Između jasika se probija jedna stazica i ja upravo po njoj guram svoju metlu, hodam malo pa sedam na jedan zgodan kamen i iz slike, kroz okvir bacam pogled u sobu - vidim onog lekara kako i dalje nešto priča stažistima, gestikulira rukama, ali ne mogu ni reč da čujem od žubora ovog bistrog, penušavog potočića koji izbija iz stenja i protiče tik pored mene. Laki povetarac mi prijatno miluje telo i donosi daleki miris snega sa planinskih vrhova. Obaram pogled i u travi, tu i tamo, primeću-jem gomilice zemlje, krtice su bile vredne i ove godine. Ovo mesto je kao mali raj, prosto stvoreno za uživanje, idealno da se čovek odmori, protegne malo noge i relaksira i dušu i telo.Priseti se, ne smeš da zaboraviš kako je bilo nekada davno, u staroj bolnici. Tamo nije bilo na zidu lepih mesta gde si mogao da se popneš i sakriješ. Nije bilo ni televizora, ni bazena, ni piletine dva puta mesečno. Ničega nije bilo, samo goli zidovi i ona čudna košulja sa kojom si morao satima da se mučiš ako bi želeo da se iz nje iskobeljaš. Mnogo šta su naučili od tada, zaista su mnogo uznapredovali. „Kakav napredak, kakav napredak",

kako govori onaj debeljko zadužen za veze sa javnošću. Potrudili su se da život medu svim tim slikama i bojama, medu svim tim sjajnim, hromiranim uređajima deluje vrlo prijatno. „Što bi neko uopšte poželeo da pobegne iz ovako prijatnog okruženja", još bi govorio onaj debeli, ,,ko bi to poželeo, pa taj bi time dokazao da stvarno nije normalan."U lekarskoj sobi onaj doktor sada očigledno odgovara na pitanja stažista. Stegao je ruke uz telo, kao da drhti, inače jako je mršav, sama kost i koža, odelo kao da visi na njemu. Gledam ga, stegao ruke, drhti, možda i on oseća ovaj hladni, snežni vetar koji duva sa planine.124Let iznad kukavičjeg gnezdaNoću mi je sve teže i teže da nađem svoj krevet, moram da puzim četvoronoške po podu i da se orijentišem po komadićima žvake koje sam zalepio svuda okoio i koje sada pažljivo napipavam. Nikome ne pada ni na kraj pameti da se žali na toliku maglu, najzad mi je jasno i zašto - ma koliko bila neprijatna ona ti u isto vreme i omogućava da se u nju potpuno uvučeš, ušuškaš, sakriješ i osećaš sigurno. Eto, to je upravo ono što Mekmarfi nije u stanju da shvati, upravo to, tu našu opštu potrebu za sigurnošću. On se iz sve snage upinje da nas izbavi iz te magle, trudi se da nas izvuče na čistinu, na otvoreno, tamo gde bismo odjedanput bili potpuno izloženi i ranjivi.Nešto se neuobičajeno dešava u bolnici, trudim se da otkrijem o čemu se radi. Načuljio sam uši i po tihom, karakterističnom zvuku shva-tam o čemu je reč: u bolnicu je stigla nova pošiljka svežih ljudskih organa - niz oluk za istovar uglja klize sada nova zaleđena srca, bubrezi, pluća, mozgovi... Smestiće ih, rutinski, u velike frižidere u podrumu. Razaznajem i delove nečijeg razgovora, saznajem da je jedan od pacijenata odozgo, sa zatvorenog odeljenja, izvršio samoubistvo. Odsekao je sam sebi jaja i iskrvario... navodno je to uradio u klozetu, sedeo je mirno na šolji, oko njega desetak drugih pacijenata. Niko nije primetio ništa neobično dok se nije strovalio mrtav na pod.Nikada mi nije bilo jasno zašto neki ljudi toliko žure - pa dovoljno je samo malo sačekati. Ko čeka dočeka.Inače, ja vrlo dobro znam na koji način funkcionišu aparati za zamagljivanje. Za vreme rata, tamo preko okeana na onom evropskom frontu gde sam se borio, imali smo i specijalni vod obučen i zadužen da se bavi kamuflažnim zamagljivanjem naših aerodroma i položaja. I tako, kad god bi nas obaveštajna služba izvestila da neprijatelj priprema vaz-dušni napad, ili kada bi naši generali želeli da neki manevar sakriju od radoznalih pogleda - čak i od eventualnih špijuna skrivenih u našoj bazi - šta bi radili? Pa naravno - zamagljivali! Samo puste aparate za maglu do daske i - ništa se ne vidi, ceo aerodrom je nevidljiv.Nema tu neke velike nauke, stvar je vrlo prosta: uzmeš jedan najobičniji kompresor, sjedne strane njime crpeš običnu vodu i neko speci-125Ken Kejsijalno ulje i sa suprotne strane kroz crnu cevčinu mašina izbacuje gustu maglu koja za nekoliko minuta može da sakrije kompletno uzletište. Prva stvar koju sam video od Evrope, kada su nas dovezli avionima, upravo je ta magla iz naših postrojenja. Naše su transportne avione pratili lovci i presretači, ali za svaki slučaj, čim smo sleteli, puštena je veštačka magla. Kroz male, izgrebane prozore aviona videli smo kako džipovima dovlače mašine i kako iz njih šiklja gusta magla, kako se valja po pisti i kao mokra vata lepi za naše prozore.Kada smo izašli iz aviona, nismo videli prst pred okom, zato je ispred nas išao jedan poručnik koji je duvao u pištaljku, pratiš zvuk koji podseća na guščje gakanje. Ne vidiš ništa ni ispred ni oko sebe, čini ti se da si potpuno sam samcit u tim trenucima. Jeste da si siguran da te ni neprijatelj ne vidi, bezbedan si, ali nekako bolno usamljen. Svi zvukovi se takode nekako čudno tope i nestaju, nikoga i ništa ne čuješ, samo onu piskavu pištaljku što dopire odnekle i gače i pisti iz mekane pamučne beline, koja je tako gusta da ne razaznaješ ni svoje vlastito telo od pojasa naniže. Vidiš samo svoj kaiš i smeđu košulju, drugo je sve belo kao da si se i ti sam dopola istopio u magli.Tu i tamo bi neko od drugova iz jedinice iznenada izronio iz magle - odjednom je pred tobom njegovo lice, ljudsko lice, ali tako krupno i veliko, jasno, tako jasno kako nikada dotad nisi video nijedno lice u svome životu. To je zato što su ti oči već toliko napregnute u magli, napregnute u očajničkom pokušaju da nešto ipak razaznaš oko sebe, da kada ti nečije lice iznenada iskrsne pred očima, vidiš ga deset puta jasnije nego ikada u životu, vidiš ga tako jasno i sa toliko detalja da ti je prosto neprijatno, čini ti se da vidiš ne samo sve spoljne detalje lica toga čoveka već i kakav je on iznutra, tako da smesta i ti i onaj koji je iskrsnuo ispred tebe skrećete pogled i ne gledate jedan drugoga. I tako dolaziš vrlo brzo u toj magluštini u situaciju da možeš da biraš: ili ćeš naprezati oči i truditi se da nešto vidiš oko sebe, uza sve moguće neprijatnosti, ili ćeš da izabereš varijantu da se opustiš, da se ne naprežeš i da se lepo predaš i utopiš u maglu.Kada su na našem odeljenju prvi put počeli da koriste mašine za maglu, mašine koje su jeftino kupili na vojnom otpadu i instalirali u ven-tilacione kanale pre nego što su i primljeni prvi pacijenti, e pa ja sam se od tada, od samog početka trudio da napregnem oči u magli, onako kako sam to već radio u vojsci, da se napregnem da bi mi promaklo što manje onoga što se dešava u magli skriveno od pogleda ostalih pacijenata. Ovo-126Let iznad kukavičjeg gnezda

ga puta nije bilo, kao tada na uzletištima u Evropi, nikoga ko bi nam duvanjem u pištaljku pokazivao put, nije bilo konopca da se za njega uhvatiš i da si tako siguran da se nećeš izgubiti, jedini načinje ovde bio da se trudim da ne skrećem pogled sa nekog objekta koji se razaznaje i da tako uvek znam gde sam i da nikada ne budem izgubljen. Ma koliko se trudio ponekad bih se i ja izgubio, jednostavno bih previše zašao u maglu u želji da se sakrijem od spoljnog sveta. Uvek bih se, u takvim situacijama, na kraju krajeva našao na istom mestu, ispred onih metalnih vrata bez broja i ma koliko se ja trudio da im ne priđem, izgleda da me je na neki čudan način privlačila prostorija koja se iza njih nalazi, kao da se struja iz uređaja u toj sobi probija kroz maglu, dopire do mene i vuče me tamo bez moje kontrole, kao robota. Nekada bih danima lutao kroz maglu, izgubljen, već bih počeo da se plašim da možda više nikada neću ni izaći iz nje, a tada eto iznenada opet tih famoznih vrata preda mnom, otvaraju se, tapacirana su iznutra da ne propuštaju ni najmanji zvuk, vidim ljude kako čekaju mirno u redu, kao zombiji usred tog mnoštva bakarnih žica, signalnih lampica i sjajnih električnih lukova. Zauzimam svoje mesto u koloni i strpljivo čekam da i ja dođem na red da me vežu za onaj sto. Sto ima oblik krsta, potamneo je od otisaka hiljada ubijenih ljudi, pod kožnim kaiševima, već pozelenelim od tolikog ljudskog znoja, vide se konture zglavaka i gležnjeva, a pod srebrnom trakom kojom se steže čelo vide se obrisi glave i vrata. Pored stola je kontrolna tabla, a tehničar koji radi na njoj tu i tamo diže pogled s onih komplikovanih instrumenata i gleda koje u redu ispred stola, i uvek kada me ugleda, on svojim kolegama skrene pažnju: „Hej, znam ovu ogromnu lujku, taj se bacaka kao nenormalan, zato ili da ga opalimo nečim tupim u glavu da se smiri ili pozovite još nekoga da ga drži. Kažem vam skače kao lud..." i pri tome sve vreme pokazuje na mene prstom u gumenoj rukavici.Eto zašto sam se uvek trudio da ne zalutam u magli, zato što sam se plašio da ću opet dospeti do vrata šok-sobe, eto zašto sam uvek mani-jački piljio i trudio se da barem nešto razaznam, neki reper koga bih se onda očajnički držao kao što se ljudi izgubljeni u mećavi drže za drvenu ogradu. Ali šta mije to sve vredelo, sav taj trud, oni su vremenom puštali sve gušću i gušću maglu, tako da je bilo neminovno da se dva-tri puta mesečno ipak nađem pred onim vratima koja su se uvek preda mnom otvarala i zapljuskivala me kiselim mirisom varnica i ozona. Vremenom mi je, uza sav moj trud, bivalo sve teže i teže da se ne izgubim.127Ken KejsiPosle izvesnog vremena otkrio sam sledeće: ako se umirim kada magla naiđe, ako sam jednostavno miran i tih, onda i ne moram nužno da završim ispred onih vrata. Sva moja nesreća, do tada, bila je u tome što sam ta famozna vrata zapravo ja sam nalazio, kada bih se uplašio da neću uspeti da sam izađem iz magle, ja bih vikao i lako bi me pronašli, ja sam na neki način i želeo da me nađu da mi pomognu jer sam smatrao da je sve bolje, čak i šok-soba, nego biti zauvek izgubljen. Sada više nisam u to siguran, biti izgubljen više i ne zvuči tako loše.Danas tokom celog prepodneva čekam da nas ponovo zamagle, u poslednje vreme to rade češće nego obično, a ja nagađam daje razlog za to - prisustvo Mekmarfija. Njemu još nisu ugradili kontrolne uređaje pa, verovatno, pokušavaju da ga uhvate na spavanju. Moguće je da su do sada već shvatili daje on za njih potencijalno opasan, da vrlo lako može da im stvara probleme, pa dosad je već šest-sedam puta nahuškao Cezvi-ka, Hardinga i još nekolicinu drugih pacijenata, i to tako daje izgledalo da samo što se nisu suprotstavili crnim momcima - ali uvek kada bi gotovo došlo do toga, kada se činilo da pacijenti preuzimaju kontrolu nad situacijom, pokuljala bi ta gusta magla, baš kao i sada.Pre nekoliko minuta čuo sam kako se uključuje kompresor, onaj sakriven u ventilacionom odvodu, i to upravo u trenutku kada su počele pripreme za terapeutski sastanak, samo što su momci počeli da iznose stolove iz dnevnog boravka, pod je prekriven već tako gustom maglom koja čini da su mi nogavice mokre posle samo nekoliko minuta. Čistim u blizini sobe za bolničarke i čujem kako glavna sestra obaveštava doktora daje sve skoro sasvim spremno za današnji sastanak, a takođe ga sa-vetuje da svakako danas odvoji sat svog vremena za sastanak lekarskog konzilijuma. „Razlog za sastanak je po meni taj", kaže doktoru, „što smatram da je krajnje vreme da jednom zasvagda resimo šta ćemo sa pacijentom Randleom Mekmarfijem, da li ćemo uopšte i da ga zadržimo na našem odeljenju." Sluša nekoliko minuta šta joj doktor na to odgovara, a onda zaključuje: „Mislim da nije pametno da mu dozvolimo da i dalje uznemirava pacijente na odeljenju, što mu je izgleda bio jedini po-sao prethodnih nekoliko dana."To je najverovatnije razlog zastoje danas naredila da se pusti magla za vreme sastanka. To joj inače nije običaj, ali danas sigurno planira da nešto preduzme u vezi sa Mekmarfijem, verovatno da ga otpremi gore na zatvoreno odeljenje. Prestajem da čistim i odlazim da sednem sa ostalim hroničnim bolesnicima, jedva vidim pacijente koji polako sedaju na128Let iznad kukavičjeg gnezdasvoja mesta, a primećujem da doktor, koji upravo ulazi, briše stakla na naočarima, jer verovatno misli daje njihova nečistoća razlog što odjedanput vidi sve nejasno i mutno, verovatno ne zna daje magla već uveliko osvojila dnevni boravak.Magla se, inače, valja gušća nego ikada.Čujem ih tamo kako pokušavaju da održe svoj sastanak, sada upravo pričaju neke gluposti u vezi sa mucanjem Bilija Bibita i upravo pokušavaju da odgonetnu šta bi mogao biti uzrok tog njegovog problema. Magla je sada

već tako gusta da glasove čujem kao kroz vodu. Toliko je slična vodi da me diže iz stolice, nosi me neko vreme i u tim trenucima imam problem da razlučim šta je gore a šta dole i u kome sam trenutno položaju. Muka mi je od tog lebdenja i obrtanja, ne vidim već ništa oko sebe, magla definitivno nikada nije bila gušća.Trudim se da čujem o čemu govore na današnjem sastanku, ali pošto lebdim okolo po sobi, nekada su reci koje čujem glasnije nekada veoma tihe, zavisno od mog trenutnog položaja u vazduhu. Ponekada čujem tako glasno šta neko govori da sam svestan da sam mu u tom trenutku, najverovatnije, veoma blizu, ali, magla je tako gusta da i dalje ništa i nikoga ne mogu da razaznam.Razaznajem Bilijev glas, izgleda daje veoma uzbuđen i zato muca više nego ikada dosad:„...i onda su me iz-z-z-zbacili sa fakulteta za k-k-k-aznu š-š-š-š-što sam se is-s-s-spisao sa ob-b-buke za rez-z-z-z-zervne of-f-f-ficire, a ja zaista nisam mogao da je poh-h-h-hadam jer kada bi s-s-starešina vršio dnevnu proz-z-zivku i kada bi prozvao 'Bibit', ja nisam mogao da od-d-dgovorim. Treb-b-b-alo je da kaž-ž-žem Pr... pr... pr..." Počinje da se guši dok pokušava da izgovori tu reč, kao da mu je neka velika kost zastala u grlu, bori se, udiše vazduh i pokušava da nastavi. „Trebalo je da kažem prisutan, a meni to n-n-nikada nije us-s-spelo."Glas mu se utišava i sada čujem kako mu glavna sestra postavlja pitanje:„Bili, da li možeš da nam kažeš od kada imaš problema sa govorom? Da li se sećaš kada si prvi put počeo da mucaš?"Nisam siguran, ali izgleda kao da se Bili nasmejao, glas mu tako zvuči.,,P-p-prvo mucanje? P-p-prvo mucanje, pa ja sam ver-r-rovatno i p-p-prvu reč iz-z-zmucao: m-m-m-mama."129Ken KejsiOdjedanput sve je tiho, ne čujem nijedan glas; ne sećam se da se tako nešto desilo ikada do sada. Možda se i Bili sakrio u magli, možda su se svi konačno i za sva vremena sakrili u maglu.Prvi predmet koji najzad izranja iz magle jeste jedna stolica, izronila je naglo sa desne strane i evo je lebdi pored mene. Tako mije blizu da mi se čini da bih lako mogao daje dodirnem rukom, ali u poslednje vre-me resio sam da ne diram ništa što vidim da izranja iz magle, da ništa čak i ne pipnem, samo gledam i mirujem, potpuno nepokretan, tako je ipak najbolje i najsigurnije. Problem je u tome što nikada do sada nisam bio toliko uplašen, zato se napinjem iz petnih žila da se primaknem stolici, da se ipak uhvatim za nju ali uzalud - nemam oslonac od koga bih se odrazio i zato samo lebdim u vazduhu i bespomoćno gledam kako se stolica primiče i biva sve jasnija i jasnija - već je tako jasna da je jasniju ne mogu ni zamisliti, pa vidim čak i otiske prstiju gde ju je neki radnik davno, još u fabrici, dodirnuo dok je boja još bila sveza, lebdi ona još malo tako blizu mene i nestaje. Nikada mi se nije desilo da se nađem u magli koja je tolika da nisam u njoj u stanju da se, kada to poželim, spus-tim na pod i nastavim da hodam. Zato sam sada toliko uplašen - čini mi se da ću ovaj put konačno i za sva vremena nestati u magli.Iznenada iz magle, malo niže od mene izranja jedan od hroničnih pacijenata, prepoznajem ga - to je stari pukovnik Materson, koji kao da čita neki tekst zapisan na njegovoj dugoj, smežuranoj ruci. Gledam ga vrlo pažljivo jer sam trenutno u takvom stanju da lako može da se desi da ga više nikada ne vidim. Lice mu je nekako jasno, krupno, ne krupno nego ogromno, mučno gaje gledati. Kao da ga posmatram kroz uveliča-vajuće staklo, toliko je svaka bora i dlačica na njemu povećana i vidljiva. Čini mi se da mu ceo život vidim ispisan na licu, vidim šezdeset godina trupa i kasarni po jugozapadu, izbrazdali su ga gvozdeni točkovi vojnih vozila, a gotovo do kostiju izrovale hiljade i hiljade cokula na višednevnim marševima.Pruža svoju dugu šaku, diže je pred oči, škilji u nju neko vreme, a onda prstom druge šake, koji izgleda kao daje od drveta, lakiran nikotinom tako da liči na mali kundak, tim dakle prstom podvlači reci. Glas mu je mehanički, dubok, usporen, strpljiv, čita i ja jasno vidim kako mu reci, nekako crne i teške naviru sa tankih usana.„Dakle... zastava je... Amerika... da, Amerika, Amerika je inače... šljiva... breskva... lubenica. Amerika je... gumena bombona... semen-ka bundeve. Amerika je... te-le-vi-zi-ja."130Let iznad kukavičjeg gnezdaTačno tako. Sve ja to takode vidim zapisano na onoj njegovoj kao pergament žutoj šaci.,,E... sada... krst je... Meksiko." Diže na trenutak pogled, proverva da li ga slušam, vidi da ga pažljivo pratim, smeška mi se i nastavlja: „Meksiko je... orah... lešnik... žir. Meksiko je... duga. Duga je... drvena. Znači, Meksiko je... dr-ven."Sada shvatam na šta cilja i šta hoće da kaže. Te iste priče on, inače, ponavlja već gotovo šest godina koliko je ovde, ali ja nisam na njih nikada obraćao ni najmanje pažnje, on je za mene bio najobičniji kip koji govori, predmet sačinjen od kostiju i artritisa koji bunca i prosipa te svoje glupe, potpuno besmislene definicije i bolesne ideje. No sada mije najzad jasno o čemu on govori, sada pošto ga pažljivo slušam i posmatram da bih ga dobro upamtio, tek sada počinjem i da shvatam o čemu on to zapravo govori. On opet prekida svoju priču, posmatra me kao da želi da proveri da li ga razumem i ja imam želju da mu doviknem:„Pa da, shvatam, Meksiko i jeste kao orah, opor je i tvrd, čim ga pogledaš jasno ti je da upravo liči na orah. Dobro kažeš, stari, i pametno, na svoj čudan način pametno. Nisi ti baš toliko lud kao što svi misle... a ne. Da, najzad te razumem."

Želim da mu to konačno i kažem, ali šta vredi, magla mi je toliko ispunila grlo da od nje nisam u stanju ni reč da izustim. On polako nestaje u magli, vidim samo kako ponovo pilji u svoju šaku i sve ga slabije čujem.„Sada... zelena ovca... ona je... Kanada... Kanada je i jela... polje žita... Kalendar..."Naprežem oči, pratim ga pogledom dok se gubi u magli. Toliko sam napregao oči da već počinju da me bole, moram da ih bar malo sklopim, da ih odmorim. Kada sam ih ponovo otvorio, pukovnika više nema, nestao je, a ja opet lebdim potpuno sam, izgubljeniji nego ikada.Kažem sebi, evo došao je taj trenutak da najzad nestanem zauvek.Odjednom vidim starog Pita, lice mu svetli kao reflektor, udaljen je od mene dobrih pedeset metara, a vidim ga tako jasno kao da i nema magle. A možda mije i blizu, ali deluje daje daleko jer se potpuno smanjio - ko će ga znati. Kaže mi kako je umoran, kaže mi to samo jednom, a ja kada čujem te reci, jasno vidim ceo njegov život na železnici, vidim ga koliko se muči da nauči da gleda na sat, vidim ga kako se napreže da zapamti koje dugme ide u koju rupicu na njegovoj železničarskoj uni-131Ken Kejsiformi, upinje se iz sve snage da ovlada najjednostavnijim poslovima, toliko jednostavnim da ih svi drugi obavljaju onako usput, zavaljeni u stolicu, čitajući stripove, krimiće ili porniće. Njemu nikada nije ni padalo na pamet da će moći da se izjednači sa ostalima, znao je da je za to nesposoban, ali se trudio da pokuša da uspe tek toliko da kompletno ne zaostane za njima. I tako je uspeo da proživi četrdeset godina, ako ne unutar ljudske zajednice, onda barem ne previše daleko na njenom obodu.Sve to jasno vidim i razumem i boli me i to kao i mnoge druge stvari koje sam video u vojsci i u ratu. Kao što me je bolelo i pogađalo i sve ono što se desilo ocu i našem plemenu. Jedno vreme sam čak mislio da ću uspeti sve to da prevazidem, da ne brinem i ne patim jer nema smisla patiti kada ionako ništa više ne može da se promeni.„Umoran sam", kaže mi Pit.„Znam da si umoran, Pite, i žao mi je, ali moja tuga ti nikako ne može pomoći. Pa, i sam znaš da ne može."Pit lebdi dalje za pukovnikom.Umesto Pita sada iznenada Bili Bibit izranja iz magle. Svi oni kao da se pojavljuju jer žele da ih sve pojedinačno vidim poslednji put. Sves-tan sam da je Bili najverovatnije samo metar-dva od mene, ali tako se smanjio da izgleda kao daje udaljen bar kilometar ili dva. Liceje okrenuo prema meni a na njemu je izraz prosjaka kome treba mnogo više nego što iko može da mu udeli. Usta mu izgledaju i pokreću se kao da su u pitanju usta neke lutke a ne čoveka.,,I čak i kada sam je z-z-z-z-zaprosio, sve sam up-p-propastio. Pitao sam je: 'Draga, da li hoćeš da se ud-d-d-d'... i ona je p-p-počela da se s-smeje..."Čujem sada glas glavne sestre, ne vidim je ali čujem šta govori: „Bili, tvoja majka mi je već dosta ispričala o toj devojci. Ona te ni po čemu nije zaslužila, ne mislim da je bila dovoljno dobra za tebe. Da li možeš da pretpostaviš šta je to u vezi s njom izazvalo kod tebe toliki strah i nesigurnost?"„Bio sam z-z-zaljubijen u nju... puno."Ni tebi, Bili, nažalost, ne mogu da pomognem. To ti je valjda jasno, jasno ti je da niko ne može da ti pomogne. Moraš da najzad shvatiš da čim Čovek pokuša nekome da pomogne, istog trenutka i sam postaje maksimalno izložen i ranjiv. Čovek mora da bude lukav, prevejan, pa i ti to132Let iznad kukavičjeg gnezdakonačno moraš da shvatiš kao što su mnogi već uveliko shvatili. A i kako da ti pomognem čak i da hoću. Ja ne mogu da ti izlečim to tvoje mucanje, ja ne mogu da tek tako izbrišem sa tvojih ruku te ožiljke od žileta i opekotine od cigareta. Ne mogu ni da ti nađem novu majku, a i što se tiče sestre koja te čereči, nabija ti na nos sve tvoje slabosti i oduzima ti time i ono malo ljudskog dostojanstva sve dok od tebe ne napravi običnu poniženu krpu, pa ni tu ne mogu da ti pomognem. Za vreme rata, u borbama kod Anzija video sam svog dobrog prijatelja kako vrišti i moli za vodu vezan za drvo sa licem u opekotinama od sunca, i to samo pedesetak metara od mog zaklona. Neprijatelj gaje tu i postavio nadajući se da ću pokušati da mu pomognem, a onda, onda bi me prepolovili mitraljezima sa svojih položaja.Skloni svoje lice, Bili, molim te.Vremenom su se i drugi pacijenti jedan za drugim redali u mom vidokrugu.Svima njima kao da na licu piše sta ih muči, koji je njihov problem, podsećaju me na one ulične svirače koje sam davno viđao u Portlandu, a kojima je na grudima visio natpis: „Ja sam šlep", samo što ovima ovde kao da se vide raznovrsni natpisi: „Ja sam umoran" ili „Ja sam uplašen" ili „Ubija me ciroza jetre" ili pak „Zbunjuju me svi ti mehanički uređaji a i ljudi me konstantno šikaniraju"... U stanju sam da pročitam sve te natpise bez obzira na to koliko je rukopis nekada sitan i nečitak, i većina pacijenata je takođe u stanju da pročita sve te poruke na licima oko sebe, ali to više nema nikakvog smisla i ništa se tu više ne može promeniti. Lica lebde i proleću kroz maglu kao šarene, ispisane konfete.Trenutno sam toliko duboko zašao u maglu kao nikada dosad. Najverovatnije ovako izgleda smrt, a gotovo sigurno su vegetirajući upravo u stanju najsličnijem ovome u kome seja sada nalazim - izgubiš se kompletno u magli i ne mičeš se, veštački ti hrane telo dok i ono samo od sebe ne prestane da prima hranu, a onda te

jednostavno spale. Počinjem da im zavidim, lep je ovo osećaj, više ne osećaš nikakav bol, zapravo ništa više i ne osećaš, samo neku blagu jezu koja će najverovatnije s vremenom takode proći.Vidim oficira koji je komandovao mojom jedinicom u ratu kako čita dnevnu zapovest. Vidim Američko ministarstvo unutrašnjih poslova kako se sa teškom mehanizacijom obrušava na naše malo pleme.133Ken KejsiVidim svog starog kako hitro iskače iz zaklona u klancu i pažljivo nišani u ogromnog jelena kapitalca, koji panično beži i promiče između stabala. Iz puške tutnji pucanj za pucnjem, ali nijedan ne pogađa, oko jelena se sve praši od kuršuma. Izlazim i ja iz zaklona i obaram jelena već drugim hicem, baš kada je pokušao da se uspne uz padinu i pobeg-ne. Trijumfalno se smejem i peckam starog:„Ne pamtim da si se ikada dosad ovako ispromašivao, šta je s tobom, tata?"„Oči su me potpuno izdale, sine. Nikako da naciljam, evo i sad mi se mušica tresla kao pas koji sere koštice breskve."„Tata, tata, lepo sam ti govorio da će te ona prokleta Sidova kak-tusovača pre vremena oterati u grob."„Sine, čovek se uopšte odluči da pije Sidovu kaktusovaču zato što je već skoro mrtav. Nego, daj da rasporimo ovog jelena pre nego što se skupe muve."Sve ovo se naravno ne dešava sada, shvatate, ništa se ne može protiv događaja iz prošlosti koji se ponovo i ponovo vraćaju, baš kao ovi sada.„Snimi sada ovo... čoveče..."Čujem šapat, prepoznajem glasove crnih momaka.„Snimi ti sada ovo, ova budaletina poglavica Metla, on lepo zaspao."„Ma to ti je pametno, poglavico, samo ti lepo spavaj i kloni se nevolja. Nego šta."Više ne osećam hladnoću, mislim da sam najzad uspeo - došao sam donde gde mi više ni hladnoća ne može ništa. Tu gde sam sada mogu da ostanem zauvek, više se ničega ne plašim, niko više ne može da dopre do mene, samo reci koje čujem izdaleka, a i one su sve tiše i tiše.„Dobro, postoje Bili odlučio da više nije u stanju da s nama raspravlja o svome problemu, možda je neko od vas spreman da neka svoja iskustva podeli sa grupom?"„Pa, u stvari, gospođice, ima nešto o čemu bih ja rado..."To je onaj Mekmarfi, veoma je daleko, još uvek pokušava da izvuče ljude iz magle. Zašto barem mene ne ostavi tu gde sam?„...sećate se one rasprave od pre nekoliko dana... znate ono o gledanju televizije? E pa danas je petak i voleo bih da još jedanput stavim134Let iznad kukavičjeg gnezdato pitanje na dnevni red, tek koliko da proverim da lije u međuvremenu neko skupio malo hrabrosti."„Gospodine Mekmarfi, ovi naši sastanci imaju terapeutsku svrhu, njihova svrha je, naime, grupna terapija i ja nisam sigurna da su te vaše lične dileme i..."„Dobro, dobro, već smo čuli te fore, nego ja i još neki od momaka ovde, složili smo se, odlučili smo u stvari..."„Samo jedan momenat, gospodine Mekmarfi, postavila bih celoj grupi jedno pitanje, naime volela bih da znam da ne smatrate možda da gospodin Mekmarfi previše svima vama nameće svoju volju i stavove. Čak mi se čini da bi za sve vas bilo bolje kada bismo ga udaljili odavde i prebacili na neko drugo odeljenje."Minut-dva vlada potpuna tišina, niko ništa ne odgovara, a onda neko počinje: „Zašto ga ne poslušate, neka se ponovo glasa, zašto da ne? Pa zar da ga pošaljete gore na zatvoreno odeljenje samo zato što se zalaže za glasanje? I staje, uostalom, tako loše u tome da i eventualno promeni-mo satnicu?"„Gospodine Skanlon, ako se dobro sećam vi ste svojevremeno čitava tri dana demonstrativno odbijali hranu sve dok nismo promenili pravilo da se televizija gleda od šest sati umesto od pola sedam."„Potrebno je da gledamo vesti, zar ne? Pobogu, pa neko je mogao mirne duše da bombarduje Vašington i prošlo bi nedelju dana dok bismo mi ovde za to uopšte i čuli."„Zanimljivo, a sada biste pristali da se odreknete vesti samo zato da biste gledali gomilu ljudi koja trči za loptom."„A, ne možemo nekako da gledamo ijedno i drugo... ne, ne možemo... pa šta sad, sumnjam da će nas bombardovati baš ove nedelje."„Dopustite mu to njegovo ponovno glasanje, gospođice Rejčel."„Dobro. Smatram da je ovo očigledan primer u kolikoj meri on predstavlja negativan uticaj na neke od pacijenata. Staje to što vi uopšte želite da predložite, gospodine Mekmarfi?"„Predlažem da se ponovo glasa u vezi sa predlogom da nam se dozvoli da gledamo televiziju ranije popodne."„Da li će vas to ponovljeno glasanje najzad umiriti? Mi imamo ovde mnogo važnije stvari da..."135Ken Kejsi„Hoće, ništa se ne brinite. Samo želim da vidim ko od ovih ptičica ima petlju a ko je nema, samo toliko."„Evo, vidite, doktore Spivi, upravo zbog ovakvog njegovog stava i načina ophođenja ja i smatram da bi za pacijente bilo veoma korisno kada bismo gospodina Mekmarfija udaljili s našeg odeljenja."

„Ma zašto već jednom ne odobrite to famozno glasanje?"„Naravno, gospodine Čezvik, neka grupa slobodno glasa. Da li vas zadovoljava jednostavno glasanje dizanjem ruke, gospodine Mekmarfi, ili možda preferirate tajno glasanje?"„Hoću da vidim dignute ručice, a još i više od toga želim da vidim one ručice koje se nisu digle, pogotovu njih."Prva ruka koja je u vazduhu upravo je Mekmarfijeva, prepoznajem je po zavoju koji nosi još na šaci koju je juče isekao u bezuspešnom pokušaju da digne onaj ogromni betonski blok. Ubrzo vidim i druge ruke kako se dižu odozdo i kako polako izbijaju iz magle. Izgleda kao da ona crvena Mekmarfijeva ručerda izvlači jednog po jednog pacijenta iz magle i ostavlja ih spašene, na otvorenom i na svetlu da se čude, žmirkaju i privikavaju na svetlost. Prvo jedan, pa drugi, pa treći... i tako redom izvlači ih iz magluštine i ubrzo svi akutni, njih dvadeset ustaju, i to ne samo u vezi sa gledanjem televizije, nego i protiv glavne sestre, protiv njenog pokušaja da pošalje Mekmarfija gore medu one jadnike, protiv načina kako s njima razgovara, kako ih tretira i maltretira sve ove go-dine.Niko ništa ne govori, ali osećam da su svi zabezeknuti, i to kako pacijenti tako i osoblje. Sestra ne shvata u čemu je stvar, pa još koliko juče, pre nego što je pokušao da podigne onu blokčinu, glasalo je svega njih četvorica ili petorica, a sada... Ona najzad progovara i trudi se da joj se u glasu oseti iznenađenje.„Gospodine Mekmarfi, vidim samo dvadeset glasova."„Dvadeset. Pa odlično, super... toliko nas i ima ovde..." Reč mu zastaje u grlu jer u trenutku shvata na šta ona cilja. „ A ne, ne... stanite, majku mu... čekajte malo... gospođice, mane..."„Očigledno je glasanjem odlučeno da se predlog odbija."„Stanite bre sekundu, koji vam je... sačekajte do vraga... kako bre..."„Gospodine Mekmarfi, na ovome odeljenju ima četrdeset pacijenata. Znači četrdeset pacijenata, a samo ih je njih dvadeset glasalo za vaš136Let iznad kukavičjeg gnezdapredlog. Da bi se izvršile eventualne promene u kućnom redu, potrebna je većina glasova, ovde je nema i time je glasanje završeno."Ruke se polako spuštaju, svima je jasno da su opet pobedeni i pokušavaju da se što pre povuku u sigurnost koju im pruža magla, jedino je Mekmarfi još na nogama.„Pa, jebo te... Znači na tu foru mislite da mi ga smestite... šema važe se i glasovi onih tamo fosila koji ne znaju ni gde su, znači tako?"„Doktore, zar mu vi niste objasnili kakva je ovde procedura prilikom glasanja?"„Ovaj, većina odlučuje... stvarno je tako, Mekmarfi. Bojim se daje ona potpuno u pravu, da, da, ona je potpuno u pravu."„Većina, gospodine Mekmarfi, većina, to jasno piše i u našem pravilniku.",,A slutim da i taj vaš usrani pravilnik može da se promeni jedino vašim većinskim glasanjem. E pa da znate jedno: od svih sranja za koja sam čuo do sada ovo je najveće, i to daleko najveće sranje na svetu, bog te..."„Menije zaista žao, gospodine Mekmarfi, ali sve je to lepo zapisano u našem pravilniku, ako hoćete ja čak mogu i da vam pročitam... „„Znači tako funkcioniše to vaše demokratsko sranje - jebanje u zdrav mozak, eto kako."„Vi delujete veoma uzrujano, gospodine Mekmarfi. Zar i vi ne smatrate, doktore, da on deluje veoma uzrujano? Volela bih da to imate u vidu."„Ma nemojte da mi pričate te priče, gospođice, nemojte molim vas. Svako ima pravo da bude uzrujan kad mu ga ovako smeste i to nasuvo. A nama ste ga smestili, i to samo tako."„Doktore, možda ne bi bilo loše da imajući u vidu trenutno stanje ovog pacijenta današnji sastanak zaključimo nešto ranije nego obično."„Sačekajte samo još koji minut, sačekajte, pokušaću da porazgo-varam s nekim od onih fosila."„Gospodine Mekmarfi, glasanje je završeno."„Pustite me da ipak malo popričam s njima, samo nakratko."Mi, hronični, nalazimo se na suprotnoj strani dnevnog boravka i evo ga kako nam brzo prilazi, sve je veći i veći a lice mu je tamnocrveno od137Ken Kej sibesa. Uranja u maglu i pokušava da prvo izvuče Riklija na površinu, verovatno zbog toga što je on najmlađi.„Šta ti misliš, burazeru, da li bi voleo da gledaš finalne utakmice. Znaš ono šema bejzbol, utakmica, te fore. Šta kažeš, a? Ma samo digni ruku..."„Jjjjebeš ženu."„Dobro, dobro, sve je u redu, nije važno. A ti, drugar, šta ti misliš? Kako se ti ono zvaše? A da... Elis. I šta ti kažeš, Elis, da mi lepo gledamo utakmice na televiziji? Samo digni ruku..." Elisu ruke kao da su prikovane za zid, nema šanse da ih digne.„Lepo sam vam rekla daje glasanje završeno, gospodine Mekmarfi, samo nepotrebno pravite cirkus."On se uopšte ne obazire na njene reci, ide redom od jednog do drugog hroničnog.

„Hajde bre ptičice, šta vam je pobogu, pa samo nam jedan glas fali, samo neka jedan od vas lepo digne ruku, samo jedan. Ma pokažite joj da još i vi nešto možete."„Tako sam umoran", počinje Pit i klima glavom.„Noć je... Tihi okean..." Pukovnik čita sa svoje ruke. Ne može on da se bakće nekim tamo glasanjem.„Samo jedan od vas, za ime boga. Zar vam nije jasno da je ovo pre-lomni trenutak, sada ili nikada. Moramo sada da isteramo svoje ili smo gotovi zauvek. Da li neko od vas metuzalema uopšte razume šta vam ja sada govorim, barem toliko da digne ruku, samo toliko. Možda ti, Gabri-jele? Ili ti Džordže? Ne? A staje sa tobom, poglavico?"Pribio se uz mene u magli. Zašto me ne ostavi na miru, zašto?„Poglavico, ti si nam bukvalno poslednja šansa."Glavna sestra skuplja i slaže svoje papire, ostale sestre već stoje oko nje, evo, najzad i ona ustaje.„Znači, sastanak je završen", čujem je da govori. „Molim osoblje da dođe za jedan sat u naše prostorije na jedan kratak sastanak. Dobro, pošto više nema nikakvih..."Prekasno je, više nemam nikakvu kontrolu nad njom, ne mogu to da sprečim. Mekmarfi ju je verovatno još prvog dana začarao, mora da je svojim rukama bacio na nju neke čini tako da me ona više uopšte ne sluša. Ona radi po svome, svaka budala može da shvati da ja tako nešto138Let iznad kukavičjeg gnezdanikada svesno ne bih uradio. Po sestrinom pogledu, po tome što je očigledno ostala bez reci od iznenađenja jasno mi je da sam debelo nadrljao, ali jednostavno ja nikako ne mogu da je zaustavim. Mekmarfi je ugradio neke žice u nju i sada me pomoću njih izvlači iz magle, izvlači me na čistinu, gde sam sasvim izložen. To mi on radi, žicama...Ne. To, ipak, nije istina. Sam sam je digao, sam.Mekmarfi je oduševljen, urla i diže me na noge i sve vreme me tapše po ramenima.„Dvadeset jedan! Sa poglavicom nas ima dvadeset jedan! E pa ako to sada nije većina ima da pojedem ovu moju kapu na licu mesta."„Urra!" živnuo je i Čezvik. Svi akutni mi sada polako prilaze.„Sastanak je već bio završen." Osmeh joj je i dalje na licu, ali dok izlazi iz dnevnog boravka, vidim da joj se vrat crveni i da se nadima kao da će svakog trenutka da pukne kao balon.Nije pukla ni tada ni do gotovo sat vremena kasnije. Iza stakla njen osmeh deluje nekako čudno i deformisano, takav još nikada nismo vide-li. Samo sedi, diše tako duboko da joj se ramena vidljivo dižu i spuštaju.Mekmarfi baca pogled na sat i obaveštava nas da utakmica samo što nije počela. Svi smo, inače, u tom trenutku zauzeti nekim zanimanjem: On je sa još nekolicinom akutnih glancao postolje naše sobne fontanice, ja već po deseti put danas čistim ostavu za metle, Skanlon i Harding glancaju pod u hodniku. Mekmarfi ponavlja daje siguran daje vreme da se upali televizor, potom ustaje i baca svoju krpu na pod. Niko drugi od pacijenata ne prekida posao. Mekmarfi prolazi pored prozora kroz koji ga ona pažljivo posmatra, smeška joj se šeretski kao da hoće da kaže da joj je ovog puta stvarno smestio. Kada joj je namignuo uz blag naklon, primetio sam nekoliko onih njenih karakterističnih trzaja glavom.Ostali i dalje ne prekidaju svoje aktivnosti, ali svako krajičkom oka i te kako pažljivo prati šta on radi, a on je pre nego stoje uključio televizor primakao svoju fotelju ispred njega i evo već udobno zavaljen prati program. Na ekranu su reklame pri kraju, jasno je da utakmica samo što nije počela. Mekmarfi ustaje, pojačava ton da nadjača onu dosadnu muziku iz zvučnika, primiče još jednu stolicu, diže na nju noge, udobno se zavalio, pali cigaretu, češka se po stomaku, zeva nekoliko puta:139Ken Kejsi,,E ovo je život, još da mi je jedno hladno pivce i pljeskavica, gde bi mi bio kraj."Gledamo sestru, posmatra ga a sve je crvenija u licu, nije više u stanju da kontroliše izraz lica. Skreće pogled sa Mekmarfija i vidi da su sve oči uprte u nju, svi je gledaju i očekuju njen sledeći potez - i pacijenti i crni bolničari i mlade sestre, čak i stažisti, koji su došli na zakazani radni sastanak. Svi, ali svije gledaju. Ona čeka nekoliko trenutaka, a onda prilazi kontrolnom panelu na zidu, pritiska neko dugme i televizor se istog trenutka gasi. Na sivom ekranu više nema slike, samo jedna svetla tačkica kao da još nekoliko trenutaka, poput nekog malog sjajnog oka, pilji u Mekmarfija.Njemu kao da sve to ni najmanje ne smeta, on se i dalje ponaša kao da televizor i nije isključen - cigareta mu je u ustima, kapu je tako nabio na svoju riđu kosu da mora da zabacuje glavu kako bi uopšte video ekran.I tako on i dalje sedi udobno zavaljen u svojoj fotelji, noge oslonio na stolicu ispred sebe, glava zabačena, lice se ne vidi, upaljena cigareta u ustima - gleda čovek televiziju.Sestra nije u stanju da sve ovo dugo podnese, izlazi na vrata stak-lenca i savetuje ga da bi mu bilo bolje da se pridruži ostalima i da nastavi svoj posao. On uopšte ne obraća pažnju na nju, potpuno je ignoriše.„Gospodine Mekmarfi, opominjem vas da je sada vreme za vaše radne aktivnosti. Glas joj ima neki napet, metalni prizvuk, podseća na zvuk električne testere. „Gospodine Mekmarfi, ja vas upozoravam!"Svi su sada stali kao ukočeni, niko više ništa ne radi, svi zaintereso-vano čekaju šta će se desiti. Ona se obazire na sve strane, a onda izlazi iz staklenca i prilazi Mekmarfiju.

„Vi ste nama povereni na čuvanje, da li vam je to uopšte jasno, čoveče. Vi morate da slušate, vi ste pod mojom kontrolom... odnosno osoblja." Diže stegnutu pesnicu, oni njeni crvenonarandžasti nokti kao da joj gore na dlanu. „Vi ste pod našom punom kontrolom... vi ste u našim rukama!"Harding prestaje da radi, napušta hodnik, dovlači za sebe fotelju pored Mekmarfijeve, seda i pali cigaretu.„Gospodine Harding! Odmah nastavite sa svojim poslom!"Njen glas zvuči tako neprirodno i uzbuđeno da mi gotovo dođe da se nasmejem.„Gospodine Har - ding!"140Let iznad kukavičjeg gnezdaSada i Čezvik ide po stolicu, potom Bili Bibit, pa Skanlon, pa Fred-rikson i Sefelt, a onda jednostavno, kao po komandi, svi spuštamo svoje metle, krpe i otirače i jedan po jedan dovlačimo stolice ispred televizora.„Slušajte me! Prestanite s tim! Dostaje bilo! Dosta!"Sada svi sedimo postrojeni ispred onog ugašenog televizora, gledamo pažljivo u ekran kao da pratimo prenos utakmice, a ona se dernja i preti iza naših leđa.Da neko kojim slučajem sada zaluta na naše odeljenje i da nas vidi kako pažljivo piljimo u prazan ekran, a iza leda nam jedna žena od pedeset godina viče i preti podsećajući nas na kućni red, disciplinu, prekršaje i te fore, verovatno bi bio ubeđen da pred sobom ima gomilu neviđenih lujki.141DRUGI DEOU daljini, na samom dnu mog vidokruga, u staklencu, nazirem ono belo lice kao od emajla koje svetli nad stolom, vidim koliko se napreže, koliko se krivi i menja oblik u želji da što pre povrati svoj uobičajeni, svakodnevni izgled. Primećujem daje i ostali momci pažljivo posmatra-ju, mada se, naravno, trude da koliko je moguće to sakriju. Svi napadno pilje u onaj prazan televizijski ekran, u želji da deluju kao da ih ništa drugo i ne zanima, ali ako bi ih neko malo pažljivije posmatrao, brzo bi zapazio da i oni, baš kao i ja, često kradimice posmatraju glavnu sestru. Ovo je prvi put da se i ona našla u situaciji, u koju nas stavlja svakoga dana, daje potpuno izložena svim pogledima, i to baš u trenutku kada bi, najverovatmje, dala sve na svetu samo da bi mogla da spusti zavesu između svog lica i tih radoznalih očiju od kojih ne može pobeći.Lekari stažisti, crni bolničari, mlađe sestre, svi je oni sada takode veoma pažljivo posmatraju, čekaju daje vide kako će izgledati dok ide niz hodnik na sastanak koji je sama zakazala; to ih veoma zanima jer su prvi put imali priliku da se uvere da čak i ona može da se toliko iznervira da potpuno izgubi samokontrolu. Ona je svesna svih tih pogleda na sebi, ali se još ne pomera sa svoga mesta, čak ni onda kada je sve osoblje najzad krenulo na sastanak - bez nje. Primećujem da se i sva mašinerija u zidovima potpuno utišala - kao da i ona iščekuje njen sledeći korak.Ni magle više nema i ona se sasvim podigla.Odjedanput shvatam da sam potpuno zaboravio da očistim sobu za sastanke, stoje već godinama moja uobičajena dužnost. Ali danas, danas sam toliko uplašen da me je strah da ustanem sa stolice, plašim se da142Let iznad kukavičjeg gnezdaosoblje, koje me je do sada puštalo da čistim i pošto počne neki od njihovih sastanaka, ubedeno da ništa ne čujem, dakle da osoblje ili neko od osoblja nije, kada me je video da dižem ruku na Mekmarfijev zahtev, shvatio da ja ipak čujem i da ih zavaravam sve ovo vreme. Možda će dokučiti da sam oduvek sve mogao da čujem, da nisam gluv, i da sam naj-verovatnije čuo i sve njihove mračne tajne i intrige. Sta li će sada, kada to znaju, da mi urade u toj sobi za sastanke, kako li će da me kazne?A opet, s druge strane, oni očekuju da ja budem tamo, zato ako ne odem tek tada će biti ubedeni da nisam gluv, da ipak čujem. Onda će pogotovu da zaključe: Aha, on čuje, to što nije došao da čisti samo je još jedan dokaz, jasno je staje najbolje da uradimo s njim...Tek sada u potpunosti shvatam koliko rizikujemo i kolike su opasnosti skrivene u našoj naivnoj odluci da ipak dozvolimo Mekmarfiju da nas namami da izađemo iz magle, iz divne sigurnosti koju nam je ona pružala sve do sada. Jedan od crnih momaka nas pažljivo posmatra dok sedimo ispred televizora, pri tom se naslonio na zid blizu vrata, prekrstio ruke na grudima a vrhom jezika nekontrolisano oblizuje usne. Oči su mu nemirne kao i jezik, šaraju od jednog do drugog pacijenta, a onda se odjednom zaustavljaju upravo na meni, fiksira me i vidim da mu se obrve blago podižu dok me zainteresovano, gotovo začuđeno posmatra. Dugo me tako pažljivo fiksira a meni je jasno da mora da se u sebi i dalje čudi mome neočekivanom ponašanju na grupnoj terapiji. Iznenada se naglo odvaja od zida, kao da se odbio od njega, i žurno odlazi do ormana sa metlama, zatim mi prilazi držeći kantu sa deterdžentom i veliki sun-đer, bez reci mi diže ruku i na nju veša dršku one kante kao što se veša kotlić nad vatru.„Hajdemo, poglavico, hajde da lepo ustanemo i da krenemo na posao."Ja ne reagujem, ne pomeram se, kanta mi se ljulja na ruci, a ja ničim ne pokazujem da sam bilo šta čuo. Pokušao je da me navuče, ponovo mi kaže da ustanem, ja ni makac, on onda zakoluta očima i uz uzdah se sa-ginje i blago me vuče za kragnu, i ja najzad ustajem. Stavlja mi sunđer u džep i pokazuje prstom niz hodnik u pravcu sobe za sastanke i ja tek tada krećem na posao.

I dok se tako gegam hodnikom sa kantom u ruci, fijuuuu - glavna sestra gotovo prolete pored mene, i to svom onom svojom starom brzi-143Ken Kej sinom i snagom, i ubrzo nestade iza vrata sobe za sastanke. To je već da se malo zamisliš.Trenutno sam potpuno sam u hodniku, pada mi u oči kako je sve prozirno, nigde, za promenu, ni najmanjeg pramička magle. Oseća se hladnoća u delu hodnika kojim je sestra upravo prošla, a i bele cevi na plafonu emituju ledeno svetio kao da su u pitanju blistavi ledeni štapići ili snegom prekriveni kalemovi i spirale u frižideru, podešeni da se belo žare. Štapići se nižu duž plafona sve do samog kraja hodnika gde su vrata sobe za sastanke u koju je sestra upravo ušla - to su teška metalna vrata slična vratima „šokare" u glavnoj zgradi, samo što je na ovim vratima neki broj, a takođe i mala špijunka u visini očiju, da osoblje može da vidi ko je pred vratima i da ih ne otvara svakome. Prilazim vratima i vidim da kroz špijunku izbija svetio i to zeleno, boje žuči. Sastanak samo što nije počeo i zato se širi to zeleno svetio, inače kada sastanak bude na vrhuncu, onda će sve kompletno pozeleneti, i zidovi, i prozori, i pod, a ja ću morati da sve to zelenilo sperem sunderom i ocedim u kantu i da posle tom tečnošću isperem i otpušim odvodne kanale u klozetu, toliko je jaka.Čišćenje sobe za sastanke, to je nešto najgore što može da te snađe, niko ne bi poverovao kada bih mu rekao šta sam sve morao da počistim na tim sastancima, te grozote, ti otrovi što izbijaju iz pora na koži, a u vazduhu kiseline toliko jake da se u njima može istopiti čovek, i to ne govorim napamet, sve sam to, ne jednom, video vlastitim očima.Bilo je i takvih sastanaka na kojima su se noge stola istezale i uvijale, stolice vezivale u čvor a zidovi toliko približavali jedan drugome i trli jedan uz drugi da se znoj cedio iz sobe. Bio sam na sastancima na kojima su tako dugo i uporno govorili o nekom od pacijenata da se na kraju on tamo stvorio pred njima usred sobe, živ i potpuno go i izložen svim mogućim grubostima koje bi im pale na pamet. Tako bi ga mučili, rastezali i razvlačili da na kraju, posle svih tih grozota od njega ništa ne bi ostalo. Zato i insistiraju da i ja budem na svim tim njihovim sastancima, jer sve te moguće užase i bljuvotine neko mora smesta da počisti, a pošto se ta soba otključava samo kada se sastanci, nema se puno vremena, osim toga to mora da obavi neko u koga su sigurni da neće okolo da priča staje sve video i doživeo; ja sam za tu dužnost očigledno više nego idealan.144Let iznad kukavičjeg gnezdaTaj posao veoma dugo obavljam, svojevremeno obavljao sam ga i u staroj bolnici, tako da su svi već toliko navikli na mene da više i ne obraćaju ni najmanju pažnju na moje prisustvo; krećem se okolo i čistim, a oni gledaju kroz mene kao da me i nema - kada ne bih došao, bilo bi im verovatno čudno što toga dana ne vide sunđer i kantu kako lebde po vazduhu.Ovaj put, kada sam zakucao na vrata, glavna sestra je pogledala kroz špijunku, gledala me je ravno u oči i potom je prošlo više vremena nego obično dok mi najzad nije otvorila i pustila me da uđem. Lice joj je potpuno povratilo svoj uobičajen izgled, delovala mi je sigurno i energično kao i uvek. 1 svi ostali u sobi ponašali su se na prvi pogled uobičajeno pred sastanak, sipali su sebi kafu, palili cigarete, ali ipak se u vazduhu osećala neka čudna napetost. U prvom trenutku pomislio sam da to možda ima neke veze sa mojim prisustvom, a onda sam primetio da glavna sestra nije još ni sela, niti je sipala sebi kafu.Pušta me da uđem u sobu, ali dok prolazim pored nje osećam da me streha pogledom, zaključava vrata za mnom pa se naglo okreće i nastavlja da me fiksira. Znam da sam joj, najverovatnije, veoma sumnjiv, nadao sam se da će zbog one Mekmarfijeve ujdurme potpuno zaboraviti na mene, ali sam se očigledno debelo prevario. Ona je ponovo sasvim smirena i sada se hladne glave verovatno pita kako je to moguće da je gospodin Bromden znao daje akutni Mekmarfi od njega tražio da digne ruku pred kraj glasanja. Pita se verovatno i kako to da jedino on, od svih hroničnih pacijenata, hladno spusti metlu i sedne sa akutnima ispred televizora. Pita se takođe da nije možda došlo vreme da malo preispitamo našeg dragog gospodina poglavicu Bromdena i otkrijemo o čemu se tu zapravo radi.Okrećem joj leđa, i u ćošku prostorije iz sve snage počinjem da ribam pod sunderom, trudim se da delujem kao da se ubijam od posla, čak u jednom trenutku, kao slučajno, dižem sunđer iznad glave da svi vide koliko je natopljen i prekriven zelenon sluzi, zatim nastavljam sa ribanjem žešće nego ikada. Ma koliko se trudio da delujem kao da sam zanet poslom i ma koliko pokušavao da ne obraćam pažnju na nju, ipak osećam njen uporni, teški pogled; tako me pritiska njime da imam utisak da će mi svakog časa pući glava od tolikog opterećenja i plašim se da neću još dugo izdržati, da ću morati da progovorim i sve im priznam, samo da izbegnem taj njen prodorni, teški pogled.145Ken Kej siSrećom po mene, ona odjedanput shvata da je i sama predmet pažnje, u nju su trenutno uprti radoznali pogledi osoblja. I kao što ona postavlja sebi mnoštvo pitanja u vezi sa mnom i mojim ponašanjem, tako se i oni trenutno, svi redom, pitaju šta se to događa s njom i još i više: šta planira da preduzme u vezi sa onim ridokosim tipom u dnevnom boravku. Njih zanima šta će im ona reći u vezi s njim, a ni najmanje ih se ne tiče neki tamo sumanuti Indijanac koji trenutno klečeći riba pod. Pošto shvata da se još samo na nju čeka pa da, najzad, počne sastanak,

ona skreće pogled sa mene, odlazi do svoga mesta, uzima kafu, seda i mesa šečer tako pažljivo da kašika nijednog trenutka ne dodiruje ivicu šoljice.Sastanak otvara doktor:„Pa, kolege, da počnemo."Smeška se i kruži pogledom po stažistima, koji bezbrižno pijuckaju kafu, izbegava da i pogleda glavnu sestru. Očigledno mu je neobično i neprijatno što je vidi tako tihu i mirnu, vadi iz džepa naočare, stavlja ih na nos, gleda na sat, navija ga i nastavlja:„Kasnimo već celih petnaest minuta, krajnje je vreme da počnemo. Kao što je većini od vas poznato, ovaj sastanak je inicirala gospođica Rejčel. Još pre sastanka terapeutske grupe pozvala me je telefonom i izrazila svoju bojazan da Mekmarfi predstavlja potencijalnu opasnost za disciplinu i nesmetan rad na odeljenju. Pre samo nekoliko minuta svi smo bili svedoci događaja koji samo pokazuju koliko je bila gotovo vidovita u svojim slutnjama. Nadam se da se u tome svi slažemo."Prekida navijanje sata jer je svestan da gaje već toliko navio da bi još samo jedan okretaj zupčanika lako mogao dovesti do toga da čitav mehanizam pukne i poleti na sve strane po sobi; gleda sat, smeška se, dobuje svojim ružičastim prstićima po nadlanici druge ruke i čeka, čeka jer je navikao da na sastancima nekako samo toliko i uspe da kaže pre nego što ona preuzme reč, ali ovaj put ona ćuti, stoga on nastavlja:„Posle današnjeg događaja svakome je jasno da nemamo posla sa bezazlenim, običnim pacijentom, ne, nikako, u pitanju je očigledno osoba koju možemo okarakterisati kao destruktivni element. Stoga je... ovaj... svrha naše buduće diskusije upravo da resimo šta je za nas najbolje da preduzmemo u vezi s njim. Ubeden sam da je sestra upravo i sazvala ovaj sastanak, ispravite me, molim vas, gospođice Rejčel, ako146Let iznad kukavičjeg gnezdaslučajno grešim, da razmotrimo situaciju i da usaglasimo stavove u vezi s tim šta valja učiniti sa gospodinom Mekmarfijem."On joj upućuje gotovo molećiv pogled, ali ona još ne progovara, naprotiv, pogled je uprla u plafon, gleda ga vrlo pažljivo kao da proverava da li je dovoljno dobro očišćen, i pri tom deluje kao da i ne čuje ništa od onoga što je doktor upravo rekao.Doktor se okreće stažistima, koji sede kao postrojeni na suprotnom kraju sobe, svi su na isti način prekrstili noge i na istom kolenu drže šo-ljicu za kafu.„Kolege, znam da niste proveli dovoljno vremena sa pacijentom i da niste u mogućnosti da postavite adekvatnu dijagnozu, ali zato ste danas imali priliku da ga vidite u akciji, recite mi vaše mišljenje o njemu."Na to pitanje oni naglo dižu glave, doktror lukavo u trenutku i njih ubacuje u vatru, oni kao po komandi pre nego što će bilo šta da odgovore pažljivo posmatraju glavnu sestru, koja je za samo nekoliko minuta očigledno u potpunosti povratila svoj nekadašnji uticaj i moć. Dovoljno je bilo da samo ćutke sedi i posmatra plafon i da svima da do znanja da je ona i dalje neprikosnoven autoritet koji svako od njih mora da poštuje i uvažava. Ove junoše se sada nesigurno vrpolje jer su i te kako svesni činjenice da je dovoljan samo jedan pogrešan korak ili nepromišljena izjava pa da sebe iz nehata zauvek zakucaju u neku bolničicu za lečenje alkosa u Portlandu ili već neku sličnu „atraktivnu" ustanovu.„To daje destruktivan faktor, to je više nego jasno." Prvi momak ide na sigurno.Svi sada ćutke srču kafu i razmišljaju o tom stavu svoga kolege. Onda drugi dodaje:,,I njegovo prisustvo na odeljenju i te kako krije u sebi potencijalne opasnosti."„Tačno, to ste dobro primetili", nadovezuje se i doktor.Momak, ohrabren da je na pravom putu, nastavlja:„Prilično realne opasnosti, moglo bi se reći, nemojmo pri tom smetnuti s uma da se taj čovek, kako smo obavešteni, ponašao agresivno, čak nasilnički, i to sa jednim jedinim ciljem: kako bi težak prinudni rad na farmi zamenio komfornim i lagodnim životom u ovoj bolnici.",,U pitanju je smišljeno, isplanirano agresivno ponašanje", podvlači prvi momak.Treći momak na to promrmlja:147Ken Kej si„Naravno, sve izneseno može navesti i na zaključak da možda i nije reč o duševnom bolesniku, nego samo o jednom lukavom prevarantu koji vrlo dobro zna šta radi."Samo što je to rekao on baca nesiguran pogled u pravcu glavne sestre, koja i dalje deluje potpuno odsutno, ali zato ga svi ostali gledaju kao daje odvalio neverovatnu glupost. Istog časa shvata da se izleteo i daje rekao pogrešnu stvar pa nevešto pokušava da se izvuče tako što sve prebacuje na šalu, tobož tako nešto i nije mogao da misli ozbiljno. Zato uz smeh dodaje:„Znate, kako neko reče: - Ko ne ide u korak, čuje drugog bubnja takt, ili već tako nešto."• Ali već je prekasno, prvi momak odlaže svoju šoljicu sa kafom, vadi iz džepa lulu veliku kao pesnica, okreće se prema njemu i počinje tiradu:„Alvine, da ti kažem najiskrenije, sada si me debelo razočarao. Čak i da nisi pažljivo pročitao njegov karton, dovoljno je samo videti kako se taj čovek ponaša na odeljenju i već bi svakome bilo jasno kao suza koliko je

tvoja prethodna izjava apsurdna. Pa taj čovek ne samo daje debelo bolestan, on je može se, štaviše, gotovo sa sigurnošću reći, ništa manje nego potencijalni manijak. Ubeden sam daje gospođica Rejčel upravo tu činjenicu i imala u vidu kada je sazvala ovaj sastanak. Pa zar ti u njemu ne prepoznaješ školski primer psihopate, još nisam video očigledniji slučaj, pa taj čova je Napoleon, Džingis-kan, Atila... ma, svi oni zajedno."Drugi smesta podržava svog kolegu:„Robert je više nego u pravu, Alvine. Ti kao da nisi video današnje ponašanje tog tipusa, čim je shvatio da se situacija razvija suprotno njegovim očekivanjima i željama, smesta je pribegao gotovo siledžijskom ponašanju. Nego, doktore Spivi, da li se u njegovom dosijeu pominje problem agresivnosti i nasilničkog ponašanja i u prošlosti."„Navedeno je i čak decidirano podvučeno - izraženo, konstantno nepoštovanje discipline i nepriznavanje ičijeg autoriteta", odgovara mu doktor.„Tako sam i mislio. Vidiš, Alvine, svi podaci o njemu jasno govore da ga gotovo po pravilu u dosadašnjem ponašanju karakteriše naglašeno suprotstavljanje osobama od autoriteta, i to počev od škole, preko vojske pa sve do zatvora. Smatram da nam njegovo današnje ponašanje u vezi148Let iznad kukavičjeg gnezdasa internim glasanjem na odeljenju može poslužiti kao najbolji indikator svega onoga neprijatnog što od njega možemo očekivati u budućnosti."Zastao je na trenutak, mršti se, gleda lulu, stavlja je u usta, pali šibicu i bučno vuče dim dok plamen ne zažari duvan u luli. Pošto je najzad zapalio kako treba, kroz gust žućkasti oblačić dima baca kratak pogled u pravcu glavne sestre; njeno ćutanje verovatno shvata kao podršku pa nastavlja još poletnije i sigurnije:„Alvine, zamisli na trenutak ovakvu situaciju", kaže glasom koji kao daje tapaciran dimom iz lule, „zamisli šta bi se, recimo, moglo dogoditi na jednoj od individualnih terapija na kojoj je, kako im i sam naziv kaže, neko od nas nasamo sa Mekmarfijem. I sada, zamisli ovo: otkrivaju se neki zaista neprijatni i bolni detalji iz njegovog života i on iz čista mira odluči da mu je već dosta te mučne priče i okrene se protiv tebe, i to u svom stilu, nežnim recima u stilu: Možeš ti, balavce, te tvoje školske fazone da staviš znaš već gde... Ti mu na to mirnim glasom, recimo, odgovoriš da ne bi trebalo da bude tako neprijatan, a on te na svoj način pošalje... znaš već gde. Onda mu ti, naravno, autoritativnim tonom kažeš da bi ipak trebalo da se smiri i tada on kreće u malo neposredniju akciju tako da se svih onih sto dvadeset riđokosoirskih psihopatskih kila ustremljuju na tebe tu na licu mesta. A sada mi reci pošteno da li si ti, da lije iko od nas, uostalom, spreman da se u nekoj takvoj ili sličnoj situaciji suoči s našim dragim gospodinom Mekmarfijem?"Pošto je to rekao, vraća onu svoju ogromnu luletinu u usta, spušta ruke na kolena i čeka da vidi kakav je efekat izazvao u publici. Svima kao da se pred očima javlja slika Mekmarfijevih ogromnih dlakavih i riđih mišica, onih krupnih šaka izbrazdanih ožiljcima, one vratine koja mu onako debela izvire iz majice. Stažista Alvin je prebledeo od užasa pri samoj pomisli na eventualni sukob sa takvim čovekom. „Da li to znaci da bi, po vama, bilo uputno da ga prebacimo na odeljenje za neprilagođene?" pita ga doktor.„Znate šta, ne smem ništa decidirano da tvrdim, ali ako ništa drugo svi bismo se barem osećali mnogo sigurnije", odgovara momak sa lulom, sklopljenih očiju.„Bojim se da ću morati da povučem svoju raniju izjavu i da se u potpunosti složim sa Robertom", obaveštava ih Alvin, „ako ni zbog čega drugog, ono barem radi svoje lične bezbednosti."149Ken Kej siLet iznad kukavičjeg gnezdaSvi se smeju ovoj izjavi, očigledno je da su mnogo opušteniji, ube-đeni su da su se idealno svojim stavovima uklopili u, eventualni, plan glavne sestre. Zadovoljno, sa olakšanjem, otpijaju novi gutljaj kafe gotovo svi u istom trenutku, svi osim onoga pametnjakovića sa lulom, koji nikako ne uspeva da se s njom izbori, stalno mu se, naime, gasi te je zauzet paljenjem serije šibica, sisanjem, pućkanjem i čim sve ne u očajničkoj borbi da održi žar; kada mu je napokon to pošlo za rukom, on ponosno dodaje: „Da, da, našem dragom gospodinu Mekmarfiju ne gine mesto na odeljenju za neprilagođene. Nego, znate šta sam zaključio gledajući ga ovih dana?"„Šizofreno ponašanje?" istrčava se brzopleto Alvin.Lulaš odmahuje glavom.„Latentni homoseksualizam uz reakcionu formaciju?" nagađa onaj treći.Lulaš opet sklapa oči, odmahuje glavom i trijumfalno saopštava: „Ne", smeši se svima i izjavljuje: „Negativan Edipov kompleks."Svi mu čestitaju na izvanrednoj proceni.„Da, da, mislim da mnogi sindromi upravo na to ukazuju", nastavlja, „ali bilo kako bilo, jedno moramo konstantno imati u vidu: ovde nikako nemamo posla sa normalnim čovekom."„Vi - vi se tu jako varate, gospodine Gideon."To je, najzad, glavna sestra.Sve se glave naglo okreću k njoj, čak i moja, ali sam se setio da bi me to moglo otkriti pa se brže-bolje pravim da sam primetio neku mrlji-cu na zidu baš ravno iznad moje glave, a nekako u pravcu u kome sedi sestra. Sada je

odjednom samo jedno savršeno jasno - da nikome ništa nije jasno. Svi su bili ubedeni da izražavaju i njeno mišljenje, daje ona i sazvala sastanak kako bi predložila ili najavila upravo nešto tome slično. I ja sam bio ubeđen daje to i njen stav, pa ona je dosad bez razmišljanja slala na odeljenje za neprilagođene tipove koji su bili mnogo mirniji od Mekmarfija, dostaje bilo da pijunu na pod i - ćao, vidimo se gore na odeljenju. A sada ona ima pred sobom tu ljudinu, tog čoveka bika, koji je propisno spustio i njoj i ćelom kolektivu, tog tipa za koga je i sama pre nepuna dva sata rekla da bi bilo bolje da bude premešten sa odeljenja, a sada iznenada, sasvim neočekivano kaže: Ne, neka ostane. Stvarno, neočekivan preokret, iznenađujući.

„Ne, ne slažem se s vama, uopšte se ne slažem", smeška se ljupko svima, „ne slažem se da ga treba poslati na odeljenje za neprilagođene jer to ne bi bilo ništa drugo nego linija najmanjeg otpora - svoj problem jednostavno prenesemo na drugo odeljenje, a ne slažem se ni da je u pitanju neka izuzetna osoba, neka retka vrsta superpsihopate."Neko vreme kao da očekuje da neko reaguje, ali naravno nikome ne pada ni na kraj pameti da joj i najmanje protivureči. Tek sada ona otpija svoj prvi gutljaj kafe na današnjem sastanku. Na obodu šoljice za kafu koji je bio u dodiru s njenim usnama ostaje ona narandžastocrvena boja od koje hteo ne hteo ne mogu da odvojim pogled. Ne, nemoguće je da uopšte postoji karmin u toj boji, ne... ta boja verovatno potiče od toplote, njene zažarene usne su jednostavno spžile onaj deo šoljice s kojim su došle u kontakt, da, to je to...„Moram da priznam da sam i sama, kada sam se uverila da on u sebi krije neverovatno snažan destruktivni faktor, pomislila da je najbolje rešenje da ga pošaljemo na odeljenje za neprilagođene, ali u ovom trenutku, u ovom trenutku mislim da je nažalost već kasno za to. Zar mislite da bi njegovo uklanjanje ikako moglo da sanira štetu koju je on već prouzrokovao na našem odeljenju, ja u to ne verujem, pogotovu ne posle ovog današnjeg incidenta. Kada bismo ga poslali gore, uradili bismo upravo ono što svi pacijenti i očekuju da će biti naš sledeći potez, on bi time u njihovim očima dobio oreol mučenika i oni bi ostali bez prilike da se i sami uvere da on nije nikakav, kako reče gospodin Gideon, izuzetan čovek, već naprotiv vrlo običan, vrlo, vrlo običan."Otpija još jedan gutljaj kafe, a onda spušta šoljicu na sto, čuje se zvuk koji liči na udarac čekića u sudnici, sada je najzad ponovo jasno ko predsedava ovom sudu. Sva trojica stažista sede nepokretno, uspravno, kao da su progutali metlu.„Ne, on ni u čemu nije neobičan, on je običan čovek i ništa više, i njega muče svi strahovi, sve nesigurnosti, sav kukavičluk kao i sve ostale ljude, ubeđena sam da će za samo nekoliko dana on to sve i otkriti, i to ne samo nama nego i svim ostalim pacijentima. Ako ga zadržimo još neko vreme na našem odeljenju, gotovo sam sigurna da će mu vrlo brzo sva drskost splasnuti, da će mu se to njegovo nazovibuntovništvo smanjiti na najmanju moguću meru", smeška se dok to govori, kao da ona jedina zna nešto što ostali još i ne slute. ,,I tako će se naš riđokosi heroj potpuno smanjiti i preobraziti u nešto što će svi pacijenti prepoznati i150151Ken Kejsiprezreti: u običnog hvalisavca i larmadžiju, jednog od onih što se penju na stolice i pozivaju pristalice na bunt, nešto kao gospodin Cezvik, ali koji čim zagusti, čim su izloženi realnoj opasnosti, postaju manji od makovog zrna."Momak sa lulom oseća da bi ipak malo morao i da brani svoj stav, koliko reda radi i da time kako-tako pokuša da spase obraz:„Meni lično pacijent Mekmarfi baš i ne deluje kao tipična kukavica, naprotiv."Ja očekujem da će je ova izjava eventualno razbesneti, ali ne - ona mu samo dobacuje jedan pogled u stilu: živi bili pa videli i dodaje:„Ja nisam ni rekla, gospodine Gideon, da ja smatram da je on kukavica, to nikako. To je jednostavno jedan do ušiju zaljubljen čovek. Kao psihopata, on je u tolikoj meri zaljubljen u Randlea Patrika Mekmarfi-ja da dotičnu osobu nikada ne bi izložio nepotrebnoj opasnosti." Sada momku dobacuje jedan takav osmeh koji mora da mu je, najzad, konačno i zauvek ugasio onu njegovu luletinu: „Ako se samo malo strpimo, naš će junak, kako vi mladi volite da kažete istrošiti sve svoje fore... tako bese?"„Ali to može da potraje nedeljama...", zausti momak.„Imamo mi nedelje", prekida ga, ustaje zadovoljna sobom, takvu je još nisam video otkako je došao Mekmarfi pre nedelju dana da joj kvari posao ovde, „mi i te kako imamo vremena, možemo da čekamo nedeljama, mesecima, i godinama ako treba. Nemojte zaboraviti da nam je gospodin Mekmarfi poveren, znači, samo od nas zavisi koliko ćemo ga zadržati u bolnici, samo mi o tome odlučujemo. A sada ako bi to bilo sve..."Neke izjave i posebno sestrina samouverenost na sastanku prilično su me zabrinuli, pogotovu što je Mekmarfi uveliko nastavio po starom, on nije delovao ni najmanje zabrinuto, naprotiv. Tokom celog vikenda i sledeće sedmice jedina mu je preokupacija bila da smisli sve nove i nove načine kojima će udarati kontru i spuštati kako njoj tako i njenim crnim momcima, naravno, uvek na radost i uživanje ostalih pacijenata. Dobio je opkladu, oko toga nije bilo nikakve dileme, uradio je ono na šta se obavezao, izludeo je sestru i zasluženo pokupio pare, ali tu se nije i zaustavio, a ne, nikako, terao je i dalje po svome. Vikao je po hodniku iz sveg152

Let iznad kukavičjeg gnezdaglasa, otvoreno se rugao crnim momcima, ubijao u pojam kompletno osoblje, čak je jednom prilikom otišao toliko daleko da je na hodniku hladno zaustavio glavnu sestru i priupitao je s nevinim izrazom lica da li bi bila tako dobra da mu kaže koliki je obim tih njenih velikih, dobrih sisa koje bi ona, očigledno, toliko volela da sakrije, ali što joj ipak i pored sveg truda nikako ne polazi za rukom. Samo je ćutke prošla pored njega ne obazirući se na njegovo pitanje isto onako kako se nije ni obazi-rala na prirodu koja ju je tako zdušno obdarila tim predimenzioniranim atributima ženstvenosti; u vezi s tim pitanjem ona se uvek ponašala kao daje daleko iznad i izvan te teme, i iznad seksa i, uostalom, iznad svega onoga što je smatrala daje odraz slabosti i čulnosti.Kada je na oglasnu tablu istakla raspored zaduženja, a on na njemu pročitao da gaje odredila za čišćenje klozeta, smesta je otišao kod nje, zakucao na ono njeno staklo i lično joj srdačno zahvalio na ukazanoj mu časti i poverenju dodavši da će svakako na nju misliti sve vreme dok bude ribao klozetske šolje. Ona mu je ljubazno odgovorila da za to nema nikakve potrebe, dovoljno je da samo valjano obavi svoj posao.Inače, on bi u najboljem slučaju samo malo, onako ovlaš, pomazio solju četkom, jednom ili dvaput maksimum, uvek glasno pevušeći neku od svojih omiljenih pesmica, potom bi malo poprskao dezinfekcionim sredstvom i kvit posla. „To je sasvim čisto", odbrusio bi crnom momku koji bi mu zvocao zašto tako fušerski radi. „Ono, možda neko smatra da nije, ali ja nameravam da u njih kenjam, a ne da jedem iz njih." A kad je glavna sestra na zahtev ogorčenog crnog momka i sama došla da se uveri kako to Mekmarfi otaljava svoju dužnost, ponela je sa sobom i ogledalce za šminku pa ga je zavlačila u solju i proveravala da li je očišćena i pr-ljavština ispod ivica. Išla je tako od šolje do šolje, vrtela glavom i ponavljala: - To je sramota, jednostavno sramota... a Mekmarfi je išao u korak s njom i namigujući dodavao: - Ne, to je klozetska šolja... ne, to je klozetska šolja...Ali više nikada nije izgubila prisebnost niti je na bilo koji način pokazala da bi to ikada ponovo moglo da joj se dogodi. Samo je tu i tamo Mekmarfiju tupila povodom klozeta, mučila ga na onaj svoj jezivi, spori i strpljivi način, a on je pred njom stajao i ponašao se kao dete kada ga grde, obarao je glavu, premeštao se s noge na nogu i ponavljao: - Gospođice moja draga, sve sam probao, ali plašim se da nikada neću zaslužiti peticu iz predmeta - pranje sraonica.153Ken KejsiJednom je nešto nažvrljao na parčencetu papira, nešto čudno kao na nekom stranom jeziku, pa je žvakom zalepio na ivicu jedne šolje i to sa unutrašnje strane; kada je sestra sa ogledalcetom zavirila i u tu solju, zagrcnula se pošto je videla šta piše, čak joj je i ogledalo ispalo iz ruke. Ali ni tada joj nije pukao film, ono lutkasto lice i lutkasti osmeh bili su joj kao isklesani i armirani samopouzdanjem. Samo mu je uputila jedan jedini pogled od koga bi se najverovatnije i kamen istopio i rekla mu da je njegova dužnost da čisti šolje a ne da ih još više prlja takvim tekstovima.Inače, što se tiče čišćenja može se reći da se na čitavom odeljenju više ni izdaleka nije radilo kao nekada. Popodne, kada je po rasporedu bilo predviđeno vreme za kućne poslove, čim bi otkucao sat kada počinju televizijski prenosi bejzbol utakmica, mi bismo se smesta nacrtali u foteljama pred televizorom i odatle se nismo micali sve do večere. Nismo obraćali pažnju na takve sitnice, kao na primer na tu daje televizor bio isključen i da smo zapravo sve vreme piljili u sivi ekran, jaka stvar - Mekmarfi nas je satima bez prestanka zabavljao zanimljivim pričama o svojim najrazličitijim doživljajima. Pričao nam je, recimo, da je jednom za samo mesec dana zaradio čitavih hiljadu dolara, da bi sve do zadnje pare izgubio takmičeći se sa nekim Kanađaninom u bacanju sekire; ili kako su on ijedan njegov pajtos na rodeu u Albaniju nagovorili nekog dileju da se takmiči vezanih očiju: - Samo pazite dobro, ne da biku zaveže oči nego sebi. - Uverili su tipa daje tako mnogo bolje zbog vrtoglavice koju može da dobije dok se bik vrti i poskakuje. I onda, nije im bilo dosta što su frajeru zavezali oči, nego su ga još i naopako posadili na bika. Mekmarfi je tu priču pričao nekoliko puta i uvek se smejao ko lud i lupao se kapom po bedru: „Hej... zavezanih očiju i još sedi naopako... i ne pomakao se ja sa ovog mesta ako frajer nije ostao na biku do kraja i dobio prvu nagradu! Ja sam, inače, bio drugi i daje on pao, ja bih pokupio lepu kinticu. E da mi se samo još nekada ukaže prilika, kunem se da ću da zavežem oči i sebi i onom usranom biku!"I tapše se po butini, zabacuje glavu, smeje li se smeje i svaki čas palcem podbada u rebra onoga pored sebe ne bi li i njega naterao na smeh.Te nedelje je bilo trenutaka u kojima bih, dok slušam onaj njegov gromki smeh i gledam kako se češe po stomaku, razgibava i zeva, kako se zavaljuje u stolici i namiguje onome s kim se šegači i pri tom sve to radi tako opušteno i prirodno kao što se diše, u tim dakle trenucima sam zahvaljujući njemu zaboravljao nakratko svoj strah od glavne sestre i154Let iznad kukavičjeg gnezdaSistema koji iza nje stoji. Tada sam često pomišljao daje on toliko jak i toliko svoj da ona nikada neće uspeti da ga slomi, barem ne na onaj način na koji je to očigledno naumila. Tada sam bio ubeđen da je on zaista po mnogo čemu izuzetan čovek, i to najviše zbog toga što je ostao to što jeste, takav kakav je, i to je to - bolno i jednostavno. Možda zato i jeste toliko jak- zato stoje upravo takav kakav je. Za sve te godine Sistem ga nije načeo, nije ga rasturio i rašrafio po svome, i kako onda sestra može da misli i očekuje da bi to njoj moglo poći za rukom, i još u tako kratkom roku? Kasnije, dok sam se u klozetu skrivao od crnih momaka, gledao sam svoj lik u

ogledalu i razmišljao kako nekome uopšte uspe takav kolosalan poduhvat da bude ono što zaista i jeste. U ogledalu moje lice: tamno i tvrdo, koščate izbočene jagodice, obrazi kao da si ih isklesao sekirom, baš kao i kod mog starog ili kod onih opasnih, žilavih Indijanaca što ih gledate na televiziji u vestern filmovima, a ja sada mislim dok se gledam - to zapravo nisam ja, to i nije moje lice. Nisam to bio ja ni onda kada sam se trudio da budem kao to lice, ni onda zapravo nisam to bio, samo sam se pravio da sam onakav kako izgledam, takav kakav su to drugi hteli i očekivali da budem. Po svoj prilici, ja nikada nisam ni bio ja. Kako li samo Mekmarfi uspeva da bude uvek i isključivo samo ono što zapravo i jeste?Sada sam ga gledao drugim očima, ne više onako pojednostavljeno kao prvih dana; nisam više samo primećivao one njegove ogromne ručerde, riđe zulufe i slomljen nos ispod koga se širi osmeh, video sam ga i kako uspeva da učini neke stvari koje su u potpunom neskladu s tim licem i s tim šakama. Evo samo nekih primera - na radnoj terapiji slika bojama na praznom papiru, i to bez ikakvih crta i brojeva koji ti olakšavaju crtanje, ne, on slika iz glave - samostalno. Ili, vrlo lepim, ispisanim rukopisom piše nekome pismo. Kako je moguće da čovek s njego-vim izgledom crta ili piše pismo nekome, ili da se zabrine i uzbudi, što se jednom zaista i dogodilo - video sam svojim očima, kada mu se pismo vratilo. Tako nešto pre očekuješ od jednog Bilija Bibita ili od Hardinga. Eto, baš taj Harding ima ruke kao stvorene za slikanje, ali on nikada nije slikao, nikada, on je svoje ruke obuzdao i prisilio ih da rade neke drugačije, fizičke, poslove - da na radnoj terapiji seku i kroje daske i prave kućice za pse. S druge strane, Mekmarfi nije dozvolio svome izgledu da mu diktira kakav će život da vodi, kao što nije ni dozvolio Sistemu da ga samelje, obradi, promeni i prilagodi svojim potrebama.155Ken KejsiOdjedanput sam mnoge stvari video drugačije; mora da im se onaj zamagljivač ugrađen u zidu, pokvario nakratko od silnog preopterećenja na sastanku u petak, pa neko vreme nisu bili u stanju da puštaju ni maglu ni gas koji je svemu, rutinski, menjao i deformisao pravi izgled. Najzad sam, nakon tolikih godina, bio ponovo u stanju da vidim ljude bez onog uobičajenog crnog oivičenja i preliva, a jedne noći sam čak bio i u stanju da gledam kroz prozor - napolje.Kao što sam ranije već rekao, obično bi mi pred odlazak u krevet davali onu pilulu koja bi me tako uspavala i obeznanila da više nisam znao za sebe. Ponekad bi se, doduše vrlo retko, desilo i da, najverovat-nije, pogreše pri doziranju, što bi imalo za posledicu da se probudim usred noći; tada bi mi oči bile kao prekrivene debelom skramom i gotovo slepljene, spavaonica sva zadimljena, žice u zidovima pod maksimalnim naponom, sevaju i iskre i iz njih se u vazduh šire varnice smrti i pakosti. To je obično za mene previše, prejako i neizdržljivo, zato pokrivam glavu jastukom, pokušavam da opet zaspim, da pobegnem od svega, da se sakrijem. Kad god izvirim, promolim nakratko glavu, osećam miris ošurene dlake i čujem cvrčanje kao daje negde u blizini meso bačeno na užarenu plotnu.Ali te noći o kojoj pričam, nekoliko dana nakon velikog sastanka, probudio sam se a spavaonica čista i tiha, u mrtvoj tišini se samo čuje lako disanje spavača i krčanje utrobe između krhkih, razdrmanih rebara one dvojice vegetirajućih. Jedan prozor je otvoren, vazduh u spavaonici je neuobičajeno svež i od samog njegovog ukusa osećam se kao omamljen, čak pijan i odjednom imam neodoljivu želju da ustanem i nešto pre-duzmem.Nekako se iskobeljavam između čaršava i bos tabanam po hladnim pločicama između kreveta i pitam se koliko li sam hiljada puta do sada prešao krpom preko tih istih pločica, a evo sada ih, najzad, prvi put na pravi način osećam. Sve to ribanje i brisanje odjednom mi se učini kao san, kao da nisam baš sasvim siguran daje to zaista bila moja svakod-nevica svih ovih godina. Stvaran mi je sada jedino taj hladni linoleum pod stopalima i taj sadašnji prijatni trenutak.Bauljam između kreveta što se nižu u belim redovima poput snežnih nanosa, oprezan sam da ne naletim na nekoga, najzad dolazim do zida sa prozorima, šunjam se pored prozora i primičem onom otvorenom na kome vetrić lako pomera zavesu, prislanjam čelo na mrežu - žica je hlad-156Let iznad kukavičjeg gnezdana i oštra, a ja valjam na njoj glavu sjedne na drugu stranu jer želim da je osetim i jednim i drugim obrazom, a za sve vreme udišem i onaj prijatni vetrić. Dolazi jesen, pomislim, udišem kiseli vazduh, negde u daljini gori hrastovo lišće, neko gaje, jer je još zeleno, ostavio da tinja preko noći.Ponavljam u sebi: Dolazi jesen, dolazi jesen, kao da je to najveće čudo koje sam ikada doživeo. Jesen. Tu pred nosom, tako blizu, napolju doskora je bilo proleće, pa leto i evo sada je jesen -jednostavna a ipak neobična misao.Shvatam da su mi oči još zatvorene, zažmurio sam kada sam prislonio lice na mrežu kao da sam se plašio da uopšte pogledam napolje -sada moram da ih otvorim, moram. Gledam kroz prozor i prvi put vidim da je bolnica negde usred nekog polja. Mesec se spustio dosta nisko, iznad samih pašnjaka; lice mu je kao izbrazdano i zguljeno na mestu gde se upravo otrgao od isprepletenih stabala hrastova vidljivih u daljini, na horizontu. Zvezde u neposrednoj blizini meseca deluju bledo i slabašno, a sve su svetlije i hrabrije što su dalje od svetlosnog prstena koji potiče od njega onako ogromnog i jakog. Setio sam se kako sam sve to davno zapažao, još onda kada sam kao dete provodio noći u lovu sa svojim starim i stričevima, dok sam, umotan u ćebad koju je isplela baka, ležao podalje od starijih, koji su se nemo zgurili oko vatre sa vrčem kaktuso-vače koji je kružio od

usta do usta. Gledao bih tada iznad sebe u onaj veliki oregonski prerijski mesec koji bi postideo sve zvezde oko sebe. Gledao bih i gledao da vidim hoće li mesec pobledeti ili će zvezde zablistati, i sve tako dok na obrazu ne bih osetio rosu - tada bi već, nažalost, bilo vreme da navučem ćebe preko glave.Nešto kao da je promaklo po tlu neposredno ispod mog prozora -nestalo iz vidokruga iza jedne živice, a za njim je po travi promakla i senka nalik na pauka. Ali, evo, ponovo izbija, i to tamo gde je vidljivost bolja, to je pas, mlad, snažan mešanac, verovatno pobegao od kuće da istraži i upozna okolinu i po mraku. Njuši krtičnjake, ali ne sa željom da ih raskopa, već s radoznalošću da otkrije šta to krtice uopšte rade u ovo doba noći. Njušku zariva u rupu a stražnjicu je podigao uvis, maše repom i ubrzo beži do druge rupe. Trči po vlažnoj travi koja se presijava na me-sečini i za sobom ostavlja trag kao da crne mrlje razliva po njenom blistavom plavetnilu. I dok juri od jedne do druge rupe, odjedanput biva opijen svim oko sebe, omamljuje ga onaj gore mesec, noć, vetrić koji njegovom osetljivom nosu donosi mnoštvo opojnih mirisa, omamljuje do te157Ken Kejsimere da mora da se izvali na leđa i valja po travi, koprca se i praćaka poput riba na zgrbljenim leđima, izloženog stomaka, onda ponovo skače na noge, otresa se a s njega vrca rosa na mesečini koja podseća na sjajnu riblju krljušt.Na brzinu je još jedanput onjušio sve rupe da dobro upije njihov miris, a onda se naglo ukočio sa jednom šapom u vazduhu, osluškujući blago nagnute glave. I ja sam osluškivao, ali ništa nisam čuo osim blagog šuškanja zavese na prozoru. Dugo sam tako osluškivao, a onda odnekle iz velike daljine čuh piskavo gakanje, nalik na smeh, isprva slabo, gotovo nečujno, a potom sve razgovetnije. Kanadske guske - idu na jug da prezime, setio sam se u trenutku koje sam svojevremeno kilometre pre-puzao u želji da ubijem gusku i da mi to, ipak, nikada nije pošlo za rukom.Škiljio sam u istom smeru kao i pas ne bih li ugledao jato, ali bilo je previše tamno, gakanje je bivalo sve jače i jače, u jednom trenutku učini mi se da će proleteti pravo kroz spavaonicu, tačno meni nad glavom. A onda su prošle nasuprot mesecu - crni, ustalasani lanac, koji je predvodnik zalomio u obliku slova V. U jednom trenu predvodnik se našao usred svetlog, mesečevog kruga, veći je od ostalih, nalik na crni krst koji se sklapa i rasklapa i već je nestao i odvukao svoje V dalje nebom, izvan mog vidokruga.Slušao sam kako se udaljavaju dok jedino što sam čuo nije bilo moje sećanje na zvuk koji su doskora proizvodile. Pas ih je slušao još dugo posle mene, zadržao je svoj položaj, sa podignutom jednom šapom, u trenutku kada su ga guske preletele nije se ni makao niti zalajao, a kada ih više nije ni čuo u udaljini, i sam je pošao u smeru u kome su i one nestale, zakaskao je svečano i ujednačeno kao daje krenuo na ugovoreni sastanak. Zadržao sam dah, napregao uši i čuo kako velike šape muklo tabaju po travi, potom sam čuo kako neka kola ubrzavaju negde iza okuke, farovi su izbili na vrhu uspona i potom se ustremili niz autoput. Gledao sam kako se i pas i kola kreću ka istoj tački na asfaltu.Pas je sada već gotovo stigao do metalne ograde na kraju terena, a ja sam baš u tom trenu osetio da se neko stvorio pored mene. Dvoje njih. I ne gledajući znao sam da su to onaj crni momak zvani Gever i sestra sa flekom i krstićem. Čuo sam strah kako mi bubnja u glavi. Crni momak me je uhvatio za mišicu i okrenuo od prozora.„Ja ću ga odvesti", reče.158Let iznad kukavičjeg gnezda„Hladno vam je tu kod prozora, gospodine Bromden", zaključi sestra. „Mnogo vam je bolje da se vratite u svoj lepi, topli krevet."„Ne čuje vas on sada", obaveštava je crni momak. „Odvešću ga odmah. Stalno odvezuje čaršave i smuca se okolo."Krećem a sestra uzmiče korak dobacujući crnom momku: „Da, budite tako dobri" i u ruci premeće onaj lančić što joj je oko vrata. Kod kuće se ona zaključava u kupatilo, gde je niko ne vidi, skida se i krstićem trlja onu svoju fleku što joj kao tanka linija ide od ugla usana preko ramena i grudi. Trlja je tako, trlja i sve u šesnaest ponavlja „Ave-Mari-je"; ali fleka ostaje. Ona pilji u nju u ogledalu, čini joj se tamnija nego ikada tada uzima oštru žičanu četku za struganje boje sa drveta i riba njome fleku, pa naposletku zguljenu i raskrvavljenu kožu pokriva spavaći-com i uvlači se u krevet.Ali ona je prepuna toga, dok spava penje joj se ždrelom u usta pa joj curi iz ugla usana kao kakva rumena pljuvačka i spušta joj se niz vrat i grudi. Ujutru ona vidi daje opet umrljana, a računa da nije moguće daje izvor toga u njoj samoj, u njenoj utrobi - a kako bi i mogao biti? Zar ona nije izuzetno dobra katolikinja? Zaključuje da to mora da je zbog toga što noću radi na odeljenju, medu tipovima poput mene. Da, to je, samo smo joj mi krivi i ona će nam se za to osvetiti pa makar joj to bilo zadnje u životu. Voleo bih da se Mekmarfi probudi da mi pomogne.„Vežite ga dobro u krevetu, gospodine Gever, a ja odoh po injekci-ju."Na grupnoj terapiji već dolazi i do smešnih situacija, naime, iznose se neke žalbe i zamerke koje se odnose na probleme koji su već davno ili rešeni ili su prestali da postoje kao takvi; otkako je tu Mekmarfi da ih podržava i ohrabruje, pacijenti su počeli da se žale na sve što se ikada desilo na odeljenju, a nije im bilo po volji.

„Zašto se tokom vikenda zaključavaju vrata spavaonice?" nabacio bi problem Čezvik ili neko drugi. „Zar ni preko vikenda ne možemo da radimo šta hoćemo?"„Stvarno, gospođice Rejčel", prihvatio bi rutinski Mekmarfi, „da, stvarno zašto?"„Prethodno iskustvo nam je pokazalo da bi se većina vas, kada bismo vrata ostavili otključana, posle doručka vratila u krevet."159Ken Kejsi,,I šta onda, da nije to neki veliki greh, pa i većina normalnih ljudi spava duže preko vikenda, zar nije tako?"„Vi ste, gospodo, upravo zato u ovoj bolnici", ona im odgovara tonom kao da im to isto po stoti put ponavlja, „što ste dokazano nesposobni da se prilagodite i uklopite u društvenu zajednicu. Doktor i ja smo mišljenja da svaki trenutak koji provedete u društvu, sa možda malim izuzecima, ima za vas neprocenjivu terapeutsku vrednost, dok svaki trenutak koji provodite sami sa sobom i svojim mislima i problemima samo potencijalno povećava vaše već prisutno stanje otuđenosti."„Znači to je razlog zašto nas mora biti najmanje osmorica da bismo uopšte mogli da sa odeljenja budemo upućeni na bilo koju od terapija?"„Upravo tako."„Da li to znači da ako neko želi da bude malo sam i to automatski, po vama, ukazuje daje dotični bolestan?"„Ja to nikada nisam rekla."„To znači da ako treba da odem do klonje da se olakšam, poželjno je da skupim najmanje sedmoricu drugara i da ih povedem sa sobom ne bi li me sprečili da mnogo lobanjam dok sedim na šolji, jel' to to znači?"Pre nego što je stigla da odgovori na ovu provokaciju, Čezvik već skače sa svoje stolice i viče:„Aha, jel' to hoćete da kažete?"Ostali akutni bi to jedva dočekali i svi bi smesta prihvatili:„Da, da, to ste mislili?"Ona bi sačekala da se svi malo primire, a onda bi tiho i smirenoodgovorila:„Ako biste bili u stanju da malo stišate svoje strasti i da pokušate da se ponašate kao odrasli, ozbiljni ljudi a ne kao gomila dece u obdaništu, možda bismo mogli da našem dragom doktoru postavimo pitanje da li misli da bi u ovoj fazi bilo uputno da vršimo izmene u uhodanom kućnom redu. Šta vi na to kažete, doktore."Svi vrlo dobro znaju šta doktor misli, zato pre nego što išta kaže na tu temu, Čezvik već uskače sa novom žalbom:,,A šta je sa našim cigaretama, gospođice Rejčel, kakav je to način?"„Tako je, staje sa našim cigaretama?" gunđaju akutni.160Let iznad kukavičjeg gnezdaMekmarfi se okreće doktoru da mu direktno postavi pitanje i na taj način izbegne eventualno mešanje glavne sestre:„Stvarno, doco, šta nam to rade sa cigaretama? I odakle, molim vas, njoj to pravo da prisvoji sve cigarete - naše cigarete - da ih tamo slaže na svom stolu kao da joj ih je tata kupio i da nam kada joj se ćefne udeli po samo jednu bednu paklicu. Ne pali me ideja da platim za ceo boks cigareta i da mi se onda neko tu pojavi ko će da određuje kada i koliko smem da pušim."Doktor podiže glavu i namešta se da može da vidi sestru kroz svoje naherene naočare. Vidi se da on pojma nema o sestrinim novim metodama koje primenjuje u vezi sa ekstra paklicama cigareta, a s ciljem da spreči da ih pacijenti izgube na pokeru.,,O čemu se tu zapravo radi u vezi sa cigaretama, gospođice Rejčel? Ja se ne sećam da sam nešto..."„Doktore, malo mi je teško da prihvatim da je moguće da neko popuši četiri ili pet paklica dnevno, a to je upravo postalo uobičajeno u poslednjih nedelju dana, otkako je s nama na odeljenju gospodin Mekmarfi. Stoga sam odlučila da je najbolje da svakome pacijentu izdajem samo po jednu pakliću cigareta dnevno."Mekmarfi se naginje i glasno da svi čuju tobož šapuće Čezviku na uvo:„Slušaj sada, sledeća će joj caka biti u vezi sa odlaskom u klonju, neće biti dovoljno da čova skupi sedam pajtaša da idu s njim, nego će moći da ide samo dva puta dnevno, i to kada mu ona to dozvoli, samo slušaj, videćeš."Postoje to rekao, zavalio se u svojoj stolici i dobio takav napad sme-ha daje skoro čitav minut sastanak bio prekinut jer niko nije ništa mogao da kaže.Mekmarfi inače uživa u svem tom metežu koji tako često izaziva, jedino ga iznenađuje što na to osoblje oštrije ne reaguje, a pogotovu glavna sestra, koja mu deluje dosta pomirljivo. Jednom sam ga čuo kako se obraća Hardingu neposredno posle jednog od sastanaka na kome je bio u izuzetnoj „formi":„Mislio sam da je matorka mnogo tvrda, sad mi izgleda da je dovoljno samo malo je prišrafiti i stvar je sređena, mada", nastavio je namršten, „mada mi se ponekad učini da ona igra igru kao da su svi aduti ipak i dalje u njenim rukama."lćlKen Kejsi

Sve je bilo po starom do srede. On je uživao u stvaranju problema, uz možda male dileme tu i tamo, a onda je najzad shvatio kompletnu situaciju, kao i razloge za smireno i samouvereno ponašanje glavne sestre. Sredom, inače, sve pacijente osim najgorih slučajeva skupe i hteli to oni ili ne odvode u bazen. Ja lično sam se uvek plašio odlaska u bazen, plašio sam se da ne upadnem u duboku vodu i udavim se ili da mi se ne desi da budem usisan kroz slivnik u cevi i začas posla završim u okeanu. Zato sam se uvek trudio da eskiviram odlazak u bazen, što i nije bilo tako lako, osim kada bi magla prekrila odeljenje i omogućavala da se u nju kompletno sakrijem. Zanimljivo, kada sam bio dete nisam se ni najmanje plašio vode, naprotiv, barabar sa odraslima špartao sam po mostićima i skelama iznad brzaka na Kolumbiji i peo se okolo po liticama dok bi zeleno-beli vrtlozi oko mene i ispod mene hučali i penili se. Ali, otkada je moj stari počeo da se plaši svega i svačega, taj strah je prešao i na mene, i evo, sada se plašim i običnog plitkog, bolničkog bazena.Izašli smo iz svlačionice i bazen je začas pun golih ljudi, talasa se i peni voda, a vriska i dreka se razležu i odbijaju od zidova i plafona, pri tom se pojačavaju, kako to obično i biva u zatvorenim bazenima. Crni momci su nas gotovo uterali u vodu i sada stoje sa strane s dugim bambusovim motkama i ne dozvoljavaju da iko zabušava i stoji uz ivicu bazena. Ja upravo to planiram da uradim pa se lukavo primičem uz Mek-marfija jer sam ubeden da njega baš neće smeti tako lako da guraju i te-raju u vodu.Razgovarao je sa spasiocem, a ja sam sve dobro čuo jer sam bio veoma blizu, možda samo metar udaljen od njih. Spasilac je stajao na ivici bazena, pištaljka mu je visila oko vrata a na sebi je imao majicu sa brojem svog odeljenja, stoje značilo daje i on takode pacijent. Ubrzo su se on i Mekmarfi raspričali o tome koja je razlika između bolnice i zatvora, mišljenja su im se dijametralno razilazila; Mekmarfi je, naime, smatrao da je bolnica neuporedivo bolja varijanta, dok je spasilac branio zatvor. Jedno je biti osuđen, a sasvim nešto drugo biti poveren bolnici, smatrao je spasilac i dodao:„Uostalom, u zatvoru znaš na koliko si osuđen, imaš pred sobom datum kada će da te puste i brojiš dane."Mekmarfi na to prestaje da se bezbrižno praćaka u vodi, prilazi samoj ivici bazena, pažljivo gleda u spasioca i posle kratke pauze zabrinuto ga pita:162Let iznad kukavičjeg gnezda,,A šta biva kada si poveren bolnici?"Spasilac je samo ćutke slegao mišićavim ramenima i nervozno počeo da cima onu pištaljku što mu je visila oko vrata. On je nekada profesionalno igrao ragbi, što se videlo i po ožiljcima od kopački na njegovom čelu; sada je bio na odeljenju za neprilagođene jer bi mu ponekad nešto kvrcnulo u glavi pa bi iz čista mira zauzeo stav kao na startnoj poziciji u igri; promrmljao bi neki broj (verovatno oznaku uigrane odbram-bene ili napadačke varijante), a onda bi jurnuo iz sve snage i skočio na bolničarku koja naiđe, zabio joj rame u bubrege, oborio i tako omogućio svom imaginarnom partneru u imaginarnoj utakmici da se probije ka golu. Uvek se tako nešto od njega moglo očekivati osim kada je, kao sada, dežurao pored bazena.Još jednom je slegao ramenima na Mekmarfijevo pitanje, onda se osvrnuo levo-desno da se uveri da neko od bolničara nije slučajno u blizini, pa je klekao na samoj ivici bazena i podmetnuo mu svoju ruku da je dobro osmotri:„Vidiš ovaj gips na mojoj ruci?"Mekmarfi gleda onu mišićavu nadlakticu ispred sebe:„Prijatelju, pa nemaš tu ti nikakav gips, o čemu pričaš?"Spasilac se samo nasmešio i nastavio:„Znaš, ova ruka mi je u gipsu još otkako sam popio onaj teški prelom na utakmici sa Braunsima, dok mi ne zaraste kost i dok mi ne skinu gips, mogu samo da sanjam teren. Sestra na mom odeljenju obećala mi je da će mi izlečiti ruku, ja samo moram da pazim da je ne naprežem i onda kada sve bude u redu, sestra mi skida ovu gipščinu i vraćam se na teren, nego šta."Da bi potvrdio koliko mu je ruka već ojačala, on se saginje, oslanja stisnutu pesnicu na vlažne podne pločice, a potom ćelo telo podiže oslanjajući se na tu jednu ruku. Mekmarfi ga posmatra ćutke neko vreme, a onda ga upita koliko dugo on već to čeka da mu sestra potvrdi da je sa rukom sve u redu i da može slobodno da ode iz bolnice. Spasilac se na to polako uspravlja, trlja svoju nadlakticu i deluje blago uvređeno, kao da mu je Mekmarfi svojim pitanjem dao do znanja da ga smatra slabićem koji previše ozbiljno shvata jednu najobičniju povredu ruke.„Sve u vezi s mojim otpuštanjem je u nadležnosti bolnice, da seja pitam, pa davno bih ja otišao odavde. Sad, verovatno ne bih, ovako sakat, mogao da odmah zaigram u prvom timu, ali našao bih već neki163Ken Kejsiposao, mogao bih, recimo, da za početak slažem peškire u svlačionici, pa jel' tako? Nešto bih, svakako, mogao da radim, ali sestra sa mog ode-ljenja stalno govori doktoru da moram još da ostanem. Nisam ni za slaganje peškira u usranoj svlačionici, ni za to još nisam, užas."Kazao je to pa se okrenuo i popeo na svoje spasilačko mesto a pri tom je ličio na drogiranog gorilu, odozgo škilji na nas i dobacuje tužno:„Pao sam samo zbog pijanstva i izgreda, a ovde sam već punih osam godina i osam meseci."Mekmarfi se odgurnuo od ivice bazena i mora da je ovako razmišljao u tom trenutku:

Osuđen je na šest meseci ukupno, od toga je odradio već dva mese-ca na onoj radnoj farmi, znači ostalo mu je još četiri meseca - a nema teorije da ostane iza brave više od četiri meseca pa bilo gde da to bude. U ovoj ludari je već mesec dana, ovde je mnogo bolje nego na farmi, to je sigurno - kreveti udobni, dobiješ i dus za doručak, ali nije sigurno toliko dobro da bi rizikovao da ostane još koju godinu, to nikako.Otplivao je do stepenica na plićem delu bazena pa je na njima od-sedeo do kraja hidroterapije, mršteći se i cimajući nervozno ono klupče riđe vunice na vratu. Dok sam ga gledao tako samog, zabrinutog i namrštenog, setio sam se reci glavne sestre na kolegijumu i počeo sam da se plašim za njegovu sudbinu.Kada su nam dali znak pištaljkom da je vreme da napustimo bazen i da se vratimo na odeljenje, i kada smo krenuli u svlačionicu, mimoišli smo se s pacijentima sa nekog drugog odeljenja koji su bili sledeća sme-na za kupanje. Pred tuševima, u koritu za ispiranje nogu, preko koga smo morali proći, ležao je jedan dečak, imao je ogromnu, sunđerastu, ružičastu glavu, a kukovi i noge kao da su mu bili otečeni - ličio je na balon napunjen vodom koji je neko stegao po sredini - ležao je na boku i ispuštao neke zvukove kao daje foka a ne čovek. Čezvik i Harding su se sagli i pokušali da ga podignu, ali se on opet ispruži u koritu, glava mu se čudno lelujala u vodi. Ova dvojica su ponovo pokušali da ga podignu, a Mekmarfi, koji je sve to posmatrao, upita zapanjeno:„Koji je moj ovome klincu?"„Hidrocefalitis", objasni mu Harding. „Mislim daje to neki poremećaj limfnih žlezda ili tako nešto, glava mu se napuni tečnošću. Nego, pomozi nam da ga podignemo."164Let iznad kukavičjeg gnezdaSamo što su ga za trenutak pustili mali opet leže u korito; lice mu je nekako strpljivo, bespomoćno i tvrdoglavo, iz usta mu je curila pljuvačka i stvarala mehuriće u onoj mlečnoj vodi u koritu. Harding opet zamoli Mekmarfija da im pomogne pa se on i Čezvik sagnuše da još jednom pokušaju da dignu dečaka. Mekmarfi se samo progura pored njih i ode pravo pod tuš.„Ma pustite ga neka leži tako", dobaci im dok se sapunjao pod tušem. „Možda čovek ne voli duboku vodu."Naslutio sam šta se sprema. Sutradan je sve na odeljenju čekalo veliko iznenađenje, ustao je rano, samoinicijativno izglancao ceo klozet i to tako da se sve šija, a potom se, na zahtev crnih bolničara, bacio na pod u hodniku. Svi su bili iznenađeni osim glavne sestre - ona se ponašala kao daje to nešto najnormalnije, nešto potpuno očekivano i logično.Istog dana na sastanku Čezvik je istakao daje krajnje vreme da se jednom zasvagda resi pitanje cigareta, na kraju je rekao:„Kakav je to način, molim vas, da se od mene sakrivaju moje vlastite cigarete, kao kolačići od nekog malog deteta?! Pa jel' tako, Mek, ajde reci." Očekivao je, kao i uvek, Mekmarfijevu podršku, a dobio je samo tešku tišinu.Pogledao je u ćošak gde je sedeo Mekmarfi, svi su ga pogledali, a on je bio zaokupljen svojim špilom karata kojim je nastavio da se igra a da nije ni digao pogled. Nije ni obraćao pažnju na njih, u sobi je zavladala jeziva tišina, ništa se nije čulo, samo praskanje onih masnih karata i Čezvikovo duboko disanje.„Zahtevam da se nešto uradi!" odjedanput se razgalamio Čezvik. „Pa ja nisam malo dete." Udara nogom o pod i osvrće se oko sebe izgubljenim pogledom kao da baš i jeste dete koje samo što nije briznulo u plač. Stegao je obe pesnice i pritisnuo ih na svoje dežmekaste grudi, na zelenoj odeći te dve pesnice izgledale su kao dve ružičaste loptice, a on ih je tako jako stezao da su već počele da se tresu.On nikada nije delovao snažno i krupno, bio je niskog rasta, debe-ljuškast i sa ćelavim temenom koje se sijalo kao ljubičasti dolar, a sada dok je stajao tako ljut i sam usred dnevnog boravka delovao je nekako još sitnije i jadnije. Uputio je molećiv pogled Mekmarfiju, ali ovaj gaje ignorisao, onda je panično prelazio pogledom od jednog do drugog akutnog, ali svi su skretali pogled i odbijali da ga podrže, svakog trenutka mu165Ken Kejsise povećavala panika na licu; pogled mu se na kraju zaustavio na glavnoj sestri i opet je lupio nogom o pod.„Zahtevam da se nešto uradi! Da li me uopšte čujete? Hoću da se nešto uradi! Nešto uradi! Nešto..."Ona dva krupnija crna bolničara prišla su mu otpozadi i za sekund su Čezviku ruke bile vezane na leđima, istog trena je splasnuo kao is-pumpan balon. Onda su ga lepo odveli gore na odeljenje za nemirne, čuli su se tupi zvuči dok su ga kao neku vreću izvukli uz stepenice. Sve vre-me je na sastanku vladala mukla tišina; kada su se crni momci vratili i ponovo seli na svoja mesta, glavna sestra je prešla pogledom redom po svim akutnima, a onda ih upitala:„Da li možda još neko ima neke primedbe u vezi sa raspodelom cigareta?"Preleteo sam pogledom preko niza praznih, kao na zid obešenih lica i malo sam duže osmotrio Mekmarfija, koji je mirno sedeo u svojoj fotelji, duboko zadubljen u ovladavanje veštinom brzog sečenja špila karata, i to jednom rukom... bele duge cevi na plafonu opet su počele da emi-tuju ledenu svetlost... već počinjem daje osećam kako mi ponovo prodire duboko u utrobu.Otkako se Mekmarfi primirio i prestao da staje iza nas na sastancima, među akutnima je zavladala velika nedoumica u vezi s tim šta bi moglo da bude razlog za takvo njegovo ponašanje. Razna objašnjenja su u igri, čujem ih tu i tamo u prolazu, obično ih iznose kada razgovaraju između sebe u manjim, izolovanim grupicama -

po dvojica, trojica maksimum. Jedni smatraju daje verovatno načuo da glavna sestra planira da ga prebaci gore na odeljenje za neprilagođene, pa se primirio kako bi je odvratio od toga; drugi pretpostavljaju daje smislio neku izuzetnu fintu, neku akciju kojom će je kompletno izbaciti iz ravnoteže, pa je sada lukavo pušta da se na miru opusti i uljuljka ne bi li šok bio što veći; ima i drugih teorija...Ja jedini znam razlog - čuo sam njegov razgovor sa spasiocem kraj bazena, on je jednostavno, sagledavši najzad situaciju u kojoj se našao, shvatio šta je za njega najbolje, počeo je da se ponaša lukavo i to je sve, vrlo jednostavno. To me podseća na mog starog, i on je svojevremeno shvatio da mora da popusti, da nije više u stanju da se suprotstavi onoj166Let iznad kukavičjeg gnezdagomili ljudi iz grada koja je navalila da baš na tom mestu izgradi onu svoju branu, navalila jer je želela pošto-poto da zgrne velike pare, da zaposli puno ljudi i usput da i uništi naše selo. Otvoreno su poručili da će biti za sve najbolje ako ti Indijanci pokupe svoje smrdljive šatore i ostale gluposti, neka se što pre nose i neka budu zadovoljni što će dobiti od vlade onih dve stotine hiljada dolara jer i to je mnogo. Stari je povukao najbolji mogući potez kada je potpisao sve one papire; otporom ionako ništa ne bi postigao, država bi, svakako, pre ili kasnije dobila šta želi, ovako je barem izvukao dobre pare, najbolji mogući potez u tom trenutku, nema šta! Tako je i Mekmarfi smislio najbolje moguće re-šenje za sebe, popušta jer shvata da je to za njega najpametnije u ovoj situaciji. A akutni neka slobodno do mile volje nagađaju šta se s njim dešava, on ništa ne govori, ništa ne objašnjava, ali radi pravu stvar, pametno - niko me neće ubediti da nije to.A onda jednog jutra kao da su i akutni najzad shvatili o čemu se radi, shvatili su njegove razloge za povlačenje i bilo im je jasno da su se do sada, u svojim nagađanjima, samo nepotrebno zavaravali. On nikome nije rekao ni slova o svojoj odluci i o svom razgovoru sa spasiocem, ali svi su svejedno to saznali, i to nekako svi u istom trenutku. Verovatno je sestra, noću, svojom specijalnom mrežom sakrivenom u podu odaslala tu informaciju do svakog pojedinačnog kreveta, odnosno pacijenta u njemu. Vidim daje svima sve jasno po načinu kako su pogledali Mekmarfija kada je ujutro ušao u dnevni boravak. Ne gledaju ga ni ljutito, ni razočarano jer je i svima njima kao i meni jasno da, ako želi da ga glavna sestra otpusti iz bolnice, on mora tako da se ponaša, mora da joj podilazi, ali ipak osećam u njihovim pogledima da bi im bilo mnnogo draže da je sve moglo da bude drugačije.I Čezvik je razumeo o čemu se radi i nije ni najmanje zamerio Mek-marfiju što ga nije podržao i digao galamu na sastanku u vezi sa pitanjem cigareta. On se inače vratio odozgo sa odeljenja za neprilagođene istog onog dana kada je sestra razaslala informaciju svojom nevidljivom, tajnom mrežom, a prvo što je uradio kada se vratio bilo je da kaže Mek-marfiju kako ga potpuno razume, da potpuno razume i opravdava njegovo ponašanje, da čak smatra daje, u datoj situaciji, to najbolja politika i da mu je žao što gaje svojim istupanjem na sastanku doveo u neprijatan položaj da zbog njega eventualno rizikuje da bude kažnjen i dodatno zadržan u bolnici. Sve mu je to rekao dok su nas vodili na hidroterapiju, a onda je kada smo stigli do bazena iznenada dodao da on ipak želi da167Ken Kejsinešto preduzme i s tim recima je skočio u vodu i zaronio. Tako je grčevito stegao prstima rešetku za odvod vode na dnu bazena da ga nisu mogli od nje odvojiti ni spasilac, ni dva crna bolničara, ni Mekmarfi, koji je zaista dao sve od sebe. Bila je to trka sa vremenom, na kraju su se setili da odšrafe kompletnu rešetku, ali kada su najzad sve obavili i izvukli ga iz vode sa sve rešetkom koju je i dalje stezao svojim kratkim, debelim, modrim prstima, već je bilo kasno - mogli smo samo da se uve-rimo da je sve bilo uzalud - Čezvik je već bio mrtav.Stojim u redu za ručak, kad odjedanput tamo malo napred, ispred mene poslužavnik naglo uzleće i leti kroz vazduh, podseća na zeleni plastični oblačić iz kojeg se sliva kiša mleka, graška i supe od povrća. Sefelt izleće iz reda na jednoj nozi, čudno skakuće, obe ruke su mu dignute visoko iznad glave, a onda pada na leđa kao da pravi kolut unazad, oči su mu razrogačene, zakolutane, samo se vide beonjače. Glava mu je udarila o pod uz tup zvuk sudara kamenja u vodi, telo mu je lučno uzdignuto, nekontrolisano se trza i trese. Fredrikson i Skanlon mu priskaču u pomoć ali crni bolničar ih grubo gura u stranu i iz zadnjeg džepa vadi jednu daščicu obmotanu starim, potamnelim, masnim flasterom. Otvara Sefel-tu usta i stavlja mu daščicu medu zube, dok slušam krckavi zvuk kao da osećam opori ukus suvog drveta u ustima. Sefelt se i dalje nekontrolisano trza čas sporije čas jače, u pitanju su snažni grčevi u kojima se diže lučno uvis pa pada, pa opet tako isto u serijama, ali sve sporije i sporije; kada se gotovo potpuno primirio i dok leži na podu kao neka bezoblična siva masa, prilazi mu glavna sestra.Ona stoji nad njim, nadnela se sa prekrštenim rukama na grudima u položaju kao da je u crkvi sa svećom pred sobom, gleda dole na ono što je ostalo od njega i što viri na podu iz rukava i nogavica.„Gospodin Sefelt?" pita crnog bolničara za svaki slučaj.„Tako je, ovaj", crnja cima onu daščicu, ko veli možda će mu još zatrebati, „...gospodin Sefelt.",,A gospodin Sefelt je baš tu skoro naglašavao da smatra da mu lekovi više i nisu potrebni."Sestra odsutno klima glavom i uzmiče korak unazad jer joj Sefelt onako ispružen na podu gotovo dodiruje glavom bele cipele. Diže glavu,168Let iznad kukavičjeg gnezdaposmatra lica akutnih koji su se već okupili da vide o čemu se radi. Opet klima glavom i ponavlja:

„Da mu lekovi više nisu potrebni."Izraz lica joj je neka čudna kombinacija i osmeha, i sažaljenja, i strpljenja, i gađenja, a sve to čini jednu veštačku, gotovo naučenu grimasu.Mekmarfi očigledno do sada nije video nešto slično:„Šta je ovo, šta mu to bi iz čista mira?"Sestra ne diže pogled sa one tuge na podu i odgovara:„Gospodine Mekmarfi, gospodin Sefelt boluje od epilepsije, što znači daje, ako se ne drži stroge terapije, u svakom trenutku izložen opasnosti da bude žrtva ovakvog ili čak i težeg napada. Međutim, on je uobrazio da je najpametniji, da sve zna najbolje, da zna više čak i od medicinskog osoblja. Jasno smo mu više puta ukazali na to šta sve može da mu se desi ukoliko ne uzima redovno lekove, ali on i pored svega i dalje tera po svome."Medu okupljenim akutnim pacijentima je i Fredrikson, žilav, beskrvan tip sa plavom kosom i oštrim svetlim obrvama. Očigledno su ga razbesnele sestrine prethodne reci pa istupa korak napred, odvaja se od grupe akutnih s kojima je do tada stajao, lice mu je besno a obrve namrgođene. Zanimljiv je taj gospodin Fredrikson, i on kao što je to doskora radio pokojni Čezvik, voli tu i tamo da glumi oštrog, tvrdog momka, kada mu nešto nije po volji lako plane, izdere se na sestru ili nekoga od osoblja, grmi tako, galami i obično zapreti da će pod hitno da napusti ovu smrdljivu bolnicu. Pošto ga već svi dobro poznaju, samo ga puste da se na miru isprazni, da završi sa svojim dranjem i mahanjem pesnicama, a onda mu, kada se smiri, ponude da potpiše već pripremljenu otpusnu listu. E tada počinje zabava: padaju opklade u sobi za osoblje koliko će ovaj put proći vremena dok se on pokunjeno ne pojavi, zakuca na staklo i počne da se izvinjava, moli da što pre svi zaborave sve što je prethodno rekao i ako je moguće, ipak zaborave na otpusnu listu, neka je sačuvaju za kasnije, mnogo kasnije.Sada on prilazi sestri i besno maše pesnicom, skoro da preti onako besan:„Znači tako! Znači vi to tako mislite, a? Sada ćete da napadate, da žrtvujete našega Sefa jer sve što mu se dešava - dešava se samo zato što on, kao, vama tera inat. Tako znači, a?"169Ken Kej siSestra gestom punim saosećanja spušta svoju ruku na njegovu, on se smiruje gotovo trenutno, a šaka koja mu je bila čvrsto stegnuta u pesnicu, sada je ponovo opuštena.„U redu je, Bruse, ništa ne brinite, vašem će prijatelju opet biti dobro. Očigledno nije popio svoju pilulu dilantina, nije mi jasno šta uopšte radi s tim pilulama koje mu redovno izdajemo."Zna ona to vrlo dobro, kao uostalom i svi na odeljenju, opšte je, naime, poznato da Sefelt nikada ne proguta svoju kapsulu, zadrži je u ustima, a kasnije ispljune i da upravo Fredriksonu. Inače oni se, što se pilula tiče, izvrsno uklapaju - Sefelt odbija da ih uzima jer se plaši, kako on voli da ih naziva: „potencijalnih katastrofalnih kontraindikacija", dok pak Fredrikson voli da popije duplu dozu da dodatno predupredi potencijalne epileptičke napade od kojih je na smrt zaplašen. Idealni uslovi za saradnju! Sestra to vrlo dobro zna, >vidi joj se u glasu da zna, ali ako bi je neko sa strane pogledao, video bi samo pažljivu, tolerantnu osobu koja nema pojma ni o čemu što se događa između Sefelta i Fredriksona.„Jeeeeeste", rasteže Fredrikson, ali očigledno je da mu je bes već potpuno splasnuo. „Jeste, ali nemojte da ćelu stvar tako predstavljate kao da zavisi samo od toga da li je ili nije uzeo pilule. Vi znate koliko je Sef opterećen svojim izgledom i znate da ima kompleks da se ne dopada ženama i sve to, a znate i daje ubeđen da dilantin..."„Znam, znam", potvrđuje sestra, „on je ubeđen da mu upravo zbog njega i kosa opada, jadni stari Sef."„Nemojte, nije on baš tako star."„Znam ja to, Bruse, jedino ne znam zašto se vi uvek toliko uzrujavate. Nikada mi nije jasno staje to između vas i vašeg prijatelja da uvek imate potrebu da ga tako grčevito branite."„Ma, uostalom, u pravu ste, šta se to pa toliko mene tiče", odgovara on i stavlja nonšalantno ruke u džepove.Sestra se saginje, briše pod koliko da spusti koleno na čisto, pa po-luklečeći počinje da masira Sefelta ne bi li mu pomogla da što pre potpuno dođe sebi. Crnom bolničaru daje instrukciju da ostane uz njega, a ona će smesta poručiti onima gore da hitno donesu nosila i prenesu ga u spavaonicu da se odmara do daljnjeg. Onda ustaje, tapše blago Fredriksona po ruci, dok on gunđa:„Shvatite, i ja uzimam taj dilantin, zato ja najbolje razumem kako je Sefu, vidite zato ja i ... ma nije važno, nije bitno uopšte..."170Let iznad kukavičjeg gnezda„Shvatam ja vrlo dobro kroz šta sve vas dvojica prolazite, i te kako shvatam, ali složićete se da je sve, ali sve bolje od ovoga ovde..."Pokazuje prstom na pod a Fredrikson spušta pogled. Sefelt se već malo oporavio, grudi mu se dižu i spuštaju, čuju se duboki, vlažni i krk-Ijavi uzdasi, na glavi mu se pojavljuje ogromna čvoruga na onom mestu kojim je udario o pod pri padu, ona daščica u ustima mu je kompletno prekrivena crvenom penom, počinje blago da pomera oči. Ruke su mu stisnute uz telo kao da su zalepljene za bokove a šake mu se stežu i opuštaju baš kao i šake onih nesrećnika vezanih za sto u obliku krsta što sam ih gledao u šokari, jedina razlika je što se njima šake i puše od silnih udara struje. Sefelt i Fredrikson nikada nisu bili u šokari, oni su tako dizajnirani da su u stanju da sami proizvode struju koja im se akumulira u kičmenom stubu, a uključuje se iz jednog specijalnog uređaja u

stak-lencu, i to u situacijama kada oni u svome ponašanju malo zastrane i skrenu sa programiranog puta - usred najmasnijeg vica, na primer, uko-čiće se iznenada i stresti kao da ih je strefilo nekoliko hiljada volti ravno u mali mozak. Na taj način u njihovom slučaju je izbegnuta sva ona gnjavaža i deranžman oko odvođenja i tretmana u šokari.Sestra blago prodrma ruku Fredriksonu, kao da želi da ga probudi i ponavlja:,,I ako bismo uzeli u obzir eventualno štetno delovanje leka, valjda se slažete sa mnom daje čak i to mnogo bolje nego ovo ovde."Fredrikson ćutke gleda svoga prijatelja na podu, podigao je svoje svetle obrve i razrogačio oči kao da sada prvi put shvata kako mora da jadno i on sam izgleda barem jedanput mesečno. Sestra se smeši, tapše ga po ruci i odlazi, usput baca jedan prekoran pogled na okupljene akutne, pogled koji ima za cilj da ih posrami što uopšte posmatraju jedan takav prizor. Nije prošlo ni dva minuta od njenog odlaska, a Fredrikson se samo stresa i bezuspešno pokušava da se nasmeši:„Nije mi jasno šta mi bi... zašto sam tako skočio na staru... a ništa loše mi nije uradila... ništa pod milim bogom... nisam imao pravo da se tako ponašam... pa zar nije tako?"On i ne očekuje da mu neko odgovori, više želi da se opravda i da objasni da ni on sam ne zna razlog. Još jedanput se stresa, hoće da krene, ali u tom trenutku mu prilazi Mekmarfi i pita ga tihim glasom koji je to lek koji oni uzimaju.171Ken Kejsi„Pa ako baš moraš da znaš u pitanju je dilantin, protiv konvulzija,eto sada i to znaš."„Pa šta ovo znači, ipak ne deluje?"„Ma deluje, nema tu problema... ako ga uzimaš i te kako deluje." „Ako je tako zašto se koji moj uopšte dvoumite da li da ga uzmete?" „Zašto se dvoumimo, pa reći ću ti zašto kada si već toliko navalio,pogledaj sada ovo pažljivo." Fredrikson palcem i kažiprstom hvata svojudonju usnu, izvrće je i pokazuje otečene, ružičaste i beskrvne desni sanizom dugih blistavih zuba. ,,E pa vidiš od tog dilantina ti trule desni. Akada imaš napad škrgućeš zubima i onda..."Sa poda se čuje jauk, svi gledaju u tom pravcu i vide Sefelta, kojistenje i krklja jer mu crni momak svojom daščicom, onako usput, vadi idva prednja zuba.Skanlon uzima svoj poslužavnik i odlazi dobacujući:„Koje sranje od života. Ne valja ako ga uzmeš, a ne valja i ako gane uzmeš. Stvarno ne možeš biti u gorem sosu."„Da, da, potpuno shvatam o čemu govoriš", mrmlja Mekmarfi igleda u Sefeltovo lice, koje se polako smiruje. Sada tek vidim da i Meko-vo lice, zbog svih tih silnih pritisaka i dilema, deluje umorno i zbunjenokao i ono lice na podu.Ako je nešto i zaribalo u čitavom sistemu, ako je pogrešno funkci-onisalo ili na trenutak stalo, onda je, očigledno, sve ponovo dovedeno u red - opet sve klizi ujednačeno i uigrano poput onih lutaka na strelištima i vašarima koje u nedogled kruže uvek istom brzinom i na jednakom ras-tojanju. U pola sedam iskači iz kreveta, u sedam upadaj u trpezariju, u osam evo slagalica za hronične i karata za akutne... Sve vreme vidim bele, sigurne ruke glavne sestre nad onim silnim dugmićima na kontrolnoj tabli.Ponekad, ne uvek, kada izvode akutne negde izvan bolnice, povedu i mene s njima. Odveli me tako jednom u biblioteku i ja odmah gde ću nego pravo na odeljenje sa tehničkim knjigama; gledam sve one silne naslove knjiga iz oblasti elektronike, nekih se i prisećam sa one svoje172Let iznad kukavičjeg gnezdajedne jedine godine provedene na fakultetu; sećam se da su te knjige po pravilu pune grafikona, šema, jednačina, teorija - sve je u njima utemeljeno, jasno, sigurno.Jedna knjiga me je naslovom posebno zainteresovala, imam želju da je malo prelistam, da zavirim u nju, ali se plašim, plašim se da bilo šta uradim. Osećam se kao da lebdim u onom prašnjavom, žućkastom vaz-duhu u biblioteci, naizmenično sam čas gore, čas dole i tako letim okolo. Sve one knjige stoje nekako nakrivljeno, nahereno, zakošeno oko mene, nenormalno se ukrštaju i seku pod svim mogućim oštrim i tupim uglovima. Jedna polica se naginje malo nalevo, druga pak nadesno, neke se čak naginju nada mnom, nije mi jasno kako knjige ne poispadaju iz njih. Svuda oko mene odozdo, odozgo, sa strane, u nedogled samo mnoštvo polica od spojenih dasaka i daščica, poduprte metalnim nosačima naslanjaju se na lestvice. Bojim se da ako samo jednu knjigu skinem s police, da će to bogzna kakav užas i lom da pokrene, možda će pasti sve redom, zato ne pipam ništa.Čujem da neko dolazi, to je jedan od crmih momaka s našeg ode-ljenja, ali nije sam, s njim je i Hardingova žena, srdačno razgovaraju i smejulje se jedno drugome dok ulaze u biblioteku.

„Vidi, Dale", crni se momak obraća Hardingu koji upravo prelistava neku knjigu, „vidi koga sam ti doveo, imaš poseticu. Ja sam joj lepo rekao da ne može da te vidi van vremena za posete, ali znaš ti nju, obrla-tila me je u sekundi slatkom pričom, pa sam je doveo čak dovde." Ostavlja je pred Hardingom i odlazi natrag na odeljenje. Na odlasku joj dobacuje dvosmisleno: „Jasno ti je da ćeš za ovo morati da mi se revan-širaš."Ona samo prstima šalje poljubac crnji, a onda se, uvijajući bokovima, okreće Hardingu.„Zdravo, Dale."„Zdravo, dušo", odgovara joj, ali ne spušta knjigu, osvrće se okolo svestan da su njih dvoje trenutno u centru pažnje, svi pilje u njih.Gledam je: iste je visine kao i Harding, nosi cipele sa visokim, tankim potpeticama, nosi kao zift crnu tašnu bez ručki - drži je u ruci kao da je knjiga. Nokti su joj jarko crveni i ima se utisak kao da joj je crna koža tašne poprskana s nekoliko kapi krvi.„Hej Mek", Harding doziva Mekmarfija, koji sedi na drugoj strani prostorije zadubljen u neki strip-album. „Obuzdaj na trenutak svoju žeđ173Ken Kejsiza visokom kulturom i dođi da te upoznam sa svojom partnerkom i suparnicom, mogao bih da banalno kažem 'boljom polovinom' ali to bi ukazivalo na daleku mogućnost daje podela ipak ravnomerno izvršena, zar ne?"Pokušava da se nasmeje, a onda nervozno zavlači svoja dva tanka, avetinjski bela prsta u gornji džep košulje i jedva vadi poslednju cigaretu iz paklice. Ruka mu se debelo trese dok stavlja cigaretu u usta, inače, ni on ni žena se još ni milimetar nisu približili jedno drugom.Mekmarfi u svoj svojoj veličini ustaje sa stolice, prilazi, skida kapu, gospođa Harding ga odmerava i smeši mu se.„Drago mije, gospođo Harding", kaže on ljubazno.Ona mu sa još srdačnijim osmehom odgovara:„Ne sviđa mi se to 'gospođo Harding', prezirem formalnosti, Mek, zovi me jednostavno Vera."Potom sve troje sede na onoj sofi na kojoj je do pre nekoliko trenutaka Harding na miru čitao svoju knjigu, a sada priča svojoj ženi ko je Mekmarfi i kako je za kratko vreme potpuno pomerio mozak glavnoj sestri; ona se na to smeje i kaže daje to nimalo ne čudi. Harding se toliko zaneo svojom pričom da je potpuno zaboravio na ruke i one sada u vaz-duhu ispred njega mahanjem stvaraju gotovo vidljive slike, kao da igraju po taktu njegovih reci podsećajući na dve prelepe balerine u belom. Ruke su mu čudo, u šta sve mogu da se preobraze u sekundi. No, čim je završio svoju egzaltiranu p'riču, primećuje da mu i Mekmarfi i žena zapanjeno zure u ruke, koje smesta sklanja ispod kolena. Neprijatno mu je i u tom trenutku svoju nelagodu zataškava izveštačenim smehom.„Dale, kada ćeš već jednom da se smeješ kao sav normalan svet, već mi se smučilo da te slušam kako piskavo skičiš kao da si neki miš a ne čovek?" dokrajči ga žena.Zanimljivo, prvog dana kada su se upoznali i Mekmarfi je Hardi-ngov smeh uporedio sa mišjim skičanjem, ali tada to kao daje na Har-dinga delovalo smirujuće, sada kada je to čuo od vlastite žene, on je, naprotiv, nervozniji nego ikada.Ona ga moli za cigaretu i Harding se masa za džep, ali paklica je prazna, on odmah mahinalno povija svoja mršava ramena kao da želi da nekako sakrije od pogleda onu svoju poslednju dopola popušenu cigaretu koju drži u ruci.174Let iznad kukavičjeg gnezda„Odskoro je uvedeno ograničenje, imamo pravo samo na jednu pak-licu dnevno. Draga moja Vera, tako je čoveku oduzeta i mogućnost da bude galantan."„Dragi moj Dale, pa ti nikada nemaš dovoljno, zar ne?"On je gleda i smeši se sa neskrivenom gorčinom u očima:„Da li je to još jedna od tvojih aluzija ili se i dalje bavimo konkretnim problemom nestašice cigareta? Uostalom, to nije ni važno, ma šta da si mislila, odgovor ti je dobro poznat."„Ali ja ništa ni nisam mislila, nikakve aluzije, samo to što sam i rekla u vezi sa cigaretama, Dale, pa..."„Pa ništa i nisi mislila, to je tačno; tvoje korišćenje izraza ni i nisam zajedno u jednoj rečenici stvorilo je gramatički pogrešnu negaciju. Mekmarfi, ti i Vera ste otprilike podjednako nepismeni u svom izražavanju. Vidiš, dušo, kada upotrebiš reč ni, onda ne možeš posle nje da..."„Dobro, sada je dosta! Jeste, mislila sam ijedno i drugo, mislila sam da kažem da ti nemaš ičega dovoljno, ičega i tačka."„Kaže se ničega dovoljno, ničega, drago moje bistro čeljade."Ona nekoliko sekundi gleda Hardinga popreko, a onda se okreće Mekmarfiju, koji sedi pored nje:,,A ti, Mek, da li si ti sposoban da izvedeš jednu takvu sitnicu kao što je da ponudiš devojku običnom cigaretom, i to bez ovoliko problema?"Mekmarfi baci tužan pogled na svoju paklicu, koju je nepromišljeno ostavio da mu leži u krilu, kao da mu je žao što je nije sakrio, ali šta je tu je:

„Ma naravno, ja vam uvek imam dovoljno cigareta, a znate zašto, zato što sam grebaroš, ja ih žickam okolo kad god imam priliku. Zato meni moja paklica traje mnogo duže nego Hardingu, on strogo puši samo svoje vlastite cigarete, zato on mnogo pre ostane bez cigareta, i onda..."„Druže, nema potrebe da se toliko trudiš da nađeš opravdanje za moju nesposobnost. To, vidiš, nekako ne priliči tvojoj naravi, a mojoj nimalo ne prija."„Dobro kažeš", potvrđuje i žena, „ma samo mi je sada lepo zapali i mani tu toliku priču."Pri tom se toliko nagnula prema njegovoj šibici da sam i ja na drugom kraju sobe jasno video ćelo ono njeno bogatstvo ispod bluze.175Ken KejsiOna sada počinje da se žali da su joj već dosadili svi oni Hardingovi prijatelji koji i dalje tu i tamo navraćaju da vide da se nije slučajno vratio kući.„Znaš onaj tip momaka, Mek, uvek skockani, sve na svom mestu, duga kosica sređena pod konac, i još mašu onim svojim slatkim ručicama, ma znaš te face."Harding je pita da li je sigurna da oni ne dolaze da vide nju a ne njega, a ona mu drsko odgovara da bi svaki muškarac koji dolazi nju da vidi morao da mahne nečim većim, a ne samo ručicama.Iznenada ona naprasno ustaje i kaže da je krajnje vreme da krene. Pruža ruku Mekmarfiju i sa smeškom mu kaže da se nada da će se vide-ti još nekada, i izlazi iz biblioteke. Mekmarfi je, inače, ostao potpuno bez teksta, to je očigledno. Zvuk njenih potpetica dok odlazi čini da svi u prostoriji podižu glave i pogledom je prate dok nije potpuno nestala niz hodnik.„1 šta kažeš?" zainteresovano će Harding. Mekmarfi odgovara:„Jedno je sigurno, ima divan par pluća", to je jedino što mu je trenutno na pameti. „Veće nema ni naša draga sestra Rejčel." „Ma nisam mislio na izgled, prijatelju, reci šta misliš o..." „Ma daj skini mi se, Harding", iznervirano podiže ton Mekmarfi. „Ne znam šta da mislim, šta bre hoćeš od mene, da ti budem bračni sa-vetnik, te fore? Jedno ipak znam: niko nije savršen i svi se ceo život trude da što je moguće više umanje i unize jedan drugoga, to je pravilo. Znam ja inače na šta ti ciljaš: ti bi da ja sada mislim kako je ona jedna najobičnija kučka i da te još i žalim zbog svega toga. E pa da ti kažem iskreno: i ti nju nisi baš štedeo, ni ona se nije osećala kao kraljica s tobom, to budi siguran. Ma, uostalom, jebe mi se i za tebe i za tvoje 'šta misliš'. Imam ja, bre, dosta svojih problema i zabole me još i za tvoje, zato mi se lepo skini." Obraća se i ostalim pacijentima u biblioteci: „Svi vi, svi zajedno, skinite mi se bre više, jebo vas ja."Pošto se istresao, nabija kapu na glavu i vraća se svojim stripovima na drugom kraju sobe. Akutni se zgledaju zaprepašćeno, otvorenih usta i razrogačenih očiju. Pitaju se zašto se sada uopšte izdire na sve njih, niko ga nije gnjavio, niko nije ništa pod milim bogom tražio od njega još od onog dana kada su svi shvatili da on pokušava da se ponaša najbolje što može ne bi li bio siguran da mu boravak u bolnici neće biti produžen.176Let iznad kukavičjeg gnezdaUtoliko ih je i više iznenadilo što se onako grubo izvikao na Hardinga, a pošto se vratio na svoje mesto i napadno digao strip tako da mu zaklanja lice, pitaju se i da li je to uradio da se sakrije od njihovih pogleda ili iz želje da on sam barem nakratko nikoga ne vidi.Istog dana, na večeri on se izvinio Hardingu za scenu u biblioteci uz objašnjenje da mu zaista nije jasno šta gaje toliko isprovociralo i nate-ralo da tako plane bez razloga. Harding mu odgovara daje moguće da je njegova žena razlog, jer njoj vrlo lako uspeva da provocira i izaziva sve u svojoj neposrednoj blizini. Na to je Mekmarfi samo otpio gutljaj kafe i odgovorio:„Ne verujem, druže, da ona ima ikakve veze s mojim ružnim snovima i noćnim morama zadnjih nedelju dana, pa nju sam, bog te, danas prvi put video."„Aha, zanimljivo, gospodine Mekmarfi", Harding se sada benavi i imitira jednog od stažista koji ih obično ispituje na grupnoj terapiji, „vi definitivno morate da nam kažete nešto više o tim svojim snovima, da ih podelite s nama. Sačekajte molim vas trenutak da pripremim notes i olovku, tako..." Harding pokušava da šalom olakša Mekmarfiju to što mu se izvinio i što mu je verovatno još uvek blago neprijatno zbog svega što se dogodilo u biblioteci. Uzima kašiku i salvetu i pravi se da zapisuje:,,A sada, molim vas, recite precizno šta je to što vam se javlja u vašim... ovaj... teškim snovima?"Mekmarfi ne prihvata šalu, odgovara smrtno ozbiljno:„Ma ne znam šta da ti kažem, čoveče, stalno samo neka lica... da, da, samo ta lica."Idućeg jutra Martini je u formi, čučnuo je iza kontrolnog panela u bivšem kupatilu i benavi se, glumi pilota mlaznog aviona, svi su prekinuli sa kartanjem i nasmejani uživaju u njegovoj predstavi.„Prijem, prijem... baza-letelici, baza-letelici, nepoznati objekat pri-mećen na poziciji četiri-nula-šesnaest, ponavljam četiri-nula-šesnaest, izgleda daje u pitanju neprijateljska raketa. Odmah stupite u akciju... Prijem..."Dok to govori on okreće neku dugmad, jednu ručku gura napred--nazad, naginje se kao da telom prati let aviona. Pomera jednu kazaljku177Ken Kejsi

u položaj označen sa „pun mlaz", ali preko puta, iz cevi koje štrče iz zida nema ni traga od vodenih mlazeva, odavno se ova oprema ne koristi za hidroterapiju, odavno je kompletno isključen dovod vode. Oprema je gane nova, šija, sve sam hrom i čelik i izgleda tako kao da nikada nije ni korišćena. Ako se izuzme hrom, kontrolni blok i tuš su identični onima koje smo svojevremeno, pre više od petnaest godina, koristili u staroj bolnici - tu su creva i cevi koje su u stanju da ti usmere mlazeve na bilo koji deo tela pod bilo kojim uglom. Inače, tehničar sa gumenom kece-ljom stoji za kontrolnim blokom i od njega zavisi kada će te u koji deo tela ošinuti koji mlaz vode, a takode i koja je snaga mlaza i koja temperatura vode, on kompletno vlada situacijom. Mlaz je u početku blag, gotovo umirujući, pa sve jači, da bi na kraju bio do te mere jak da imaš utisak da ti bode telo hiljadama igala - za sve to vreme ti visiš tamo pred njim između cevi, vezan si platnenim kaiševima, kompletno si raskva-šen, mlohav i smežuran, bespomoćno gledaš kako tehničar debelo uživa u svojoj igrački čiji si i ti deo.„Prijem, prijem... Letelica-bazi, letelica-bazi; upravo mi ulazi u vidno polje..."Martini se naginje napred, cilja preko bloka kroz prsten od cevi, nakrivio je glavu, zatvorio jedno oko i kao da pažljivo nišani.„Meta u nišanu... sve spremno... idemo... pal..."Iznenada se naglo rukama odbija od komandnog bloka, uspravlja telo oštrim trzajem, koči se i onako raščupan, sa iskolačenim očima i tako užasnutim, gotovo luđačkim pogledom pilji u tuš-kabinu, koja se nalazi ispred njega. Istog trena svi prekidaju svoju partiju karata i skreću pogled u tom pravcu, sigurni da će i oni videti šta je to toliko uzdrmalo Martinija. Ne vide naravno ništa, ničega tu i nema osim omči i vezova na isprepletenim platnenim kaiševima koji vise između svih onih cevi.Martini se okreće i fiksira pogledom Mekmarfija, kao da nikoga drugog nema u kupatilu.„Da li si ih video, ma da li si ih video... reci, mora da si ih i ti video, reci..."„Koga bre, Mart, koga da li sam video, nikoga ti ja tamo ne vidim, o čemu to..."„Ma medu svim tim omčama, tamo između kaiševa, zar ih nisi video?"Mekmarfi se okreće, gleda pažljivo u kabinu.178Let iznad kukavičjeg gnezda„Ma nema teorije, ništa ne vidim, ničega ti tu nema..."„Ma čekaj, gledaj... pa njima je potrebno da ih vidiš, potrebno..." insistira Martini.„Ma teraj se bre, Martini, koji ti je moj, lepo ti kažem ne vidim ih. Shvataš, da ti crtam, bog te, ništa bre ne vidim, ništa.",,E pa", kaže sada Martini i nezainteresovano okreće glavu, više i ne gleda u pravcu tuš-kabine, ,,e pa, ni ja ih nisam video, ma jok, samo sam te malo ložio, shvataš?"Mekmarfi nervozno seče špil prstima i oštrim pokretima mesa karte.,,E pa vidiš, Mart, nisam ti ja za takvu zajebanciju, veruj mi..."Pokušava da ponovo promeša karte, ali one mu izleću iz ruku i lete na sve strane. Ruke mu se, inače, nekontrolisano tresu.Sećam se, ponovo je bio petak, tačno tri nedelje posle onog našeg famoznog glasanja u vezi sa televizijskim prenosima kada su sve iole pokretne pacijente s našeg odeljenja odveli kolektivno u Jedinicu na, kako su nam rekli, rendgensko snimanje pluća, nešto u vezi s borbom protiv tuberkuloze. Menije, naravno, bilo potpuno jasno da se radi o redovnoj, rutinskoj proveri ispravnosti mehanizama i aparature koja nam je ugrađena u telo.Sedimo svi na dugoj klupi pored vrata na kojima piše „RENDGEN", odmah pored tih vrata su još jedna na kojima piše ,,ORL" - tu nas svake zime dovode na kontrolu grla. Preko puta nas u hodniku je još jedna duga klupa, i to upravo ispred onih metalnih vrata, teških metalnih vrata bez natpisa, bez imena. Na toj klupi, između dva crna momka kunjaju dvojica pacijenata, čekaju svoj red da uđu, treći pacijent je unutra, treća žrtva je već na terapiji - čujem ga kako vrišti. Vrata se šušteći otvaraju iznutra i ja jasno vidim kako bleštavo žmirkaju hladna, neonska svetla u toj sobi. Onemoćalu žrtvu izvode u kolicima, još se dimi, a ja se za svaki slučaj grčevito, iz sve snage hvatam za klupu da nekim slučajem ne budem usisan u onu sobu kroz otvorena vrata. Dva momka potežu jednoga od one dvojice pacijenata, uspravljaju ga na noge, ali on stoji nekako klecavo i nesigurno, kolena su mu razglavljena, jedva hoda, posrće od one silne droge kojom su ga nakljukali, jer pravilo je - pred svaku šok--terapiju daju ti gomilu nekih crvenih pilula. Guraju ga kroz vrata, gde ga tehničari prihvataju, pridržavaju ispod miške. Vidim da je tip najzad179Ken Kejsishvatio gde je i šta ga čeka, obe noge je ukočio, kao da ih je zabio u pod u bezuspešnom pokušaju da na taj način spreči da ga dovedu do stola -onda se vrata zatvaraju i sve što se dešava iza njih ponovo je sakriveno od mog pogleda.„Druže, a šta to oni rade tamo, šta se dešava u toj sobi, a?" Mek-marfi radoznalo pita Hardinga.„Tamo, u toj sobi, pa da, ti još nisi imao to zadovoljstvo, a vidiš, prijatelju, radi se o iskustvu koje svaki čovek jednostavno duguje sebi barem jednom u životu." Ponesen svojom pričom, Harding zabacuje glavu i udobno zavaljen posmatra ona metalna vrata preko puta. „To ti je, vidiš, upravo ta famozna šokara o kojoj sam ti, valjda se sećaš, već nekoliko puta do sada pričao - zvanično TEŠ iliti terapija elektrošokovima. Oni srećnici koje tamo

dovedu dobiju besplatni put u svemir, do Meseca i nazad, u stvari, kada malo bolje razmislim i nije baš besplatan jer mesto novcem platiš troškove moždanim ćelijama, ali staje to, ništa, svako od nas ima tih ćelija na pretek - nekoliko milijardi i ako i izgubi koju, pa šta, jaka stvar, neće ni da primeti, jel' tako?"Mršti se i gleda, tobož tužno, onoga jednog jedinog pacijenta koji još sedi na klupi ispred šokare:,,E, danas baš i nema mušterija, ni približno nekadašnjim gužvama i gunguli. Ali kako kažu Francuzi: c'est la vie, šta možemo, mode i trendovi dođu i prođu, tako ti je to, bojim se da smo upravo svedoci sumraka TEŠ terapije. Naša draga glavna sestra je jedan od retkih preostalih poštovalaca stare dobre foknerijanske tradicije lečenja mentalne nedo-noščadi efikasnom metodom pod radnim naslovom - Prženje mozga."Metalna vrata se otvaraju, iz sobe izleću bolnička kolica, niko ih i ne gura, na dva točka hvataju krivinu i pušeći se zamiču niz hodnik. Mekmarfi zainteresovano posmatra kako i poslednjeg pacijenta za danas uvode u sobu.„Znači, njihov fazon je dovedu tako čovu u tu sobu i roknu mu struju u čuturu?" Mekmarfi će začuđeno.„Pa, sažeto rečeno, to bi bilo to, da, baš tako.",,A zašto im to rade, majke ti?"„Pa, to im rade za njihovo dobro, sve što nam rade je za naše dobro, nego šta. Vidiš, ti si verovatno stekao utisak, pošto si od ćele bolnice upoznao samo naše odeljenje, daje i čitava bolnica zapravo jedan mehanizam prinude i kazne u odnosu na pacijente, ali to je, naravno, daleko180Let iznad kukavičjeg gnezdaod prave istine. Tako se i TEŠ ne koristi uvek i isključivo kao kaznena mera, što je upravo način na koji ga koristi naša draga sestra, a takode je to i mnogo više nego jednostavno sadističko iživljavanje osoblja nad pacijentima. Mnogi pacijenti koji su smatrani neizlečivim oporavili su se upravo zahvaljujući šok-terapiji, kao stoje, isto tako, mnogima pomogla lobotomija ili leukotomija. Šok-terapija ima i mnoge prednosti u odnosu na ostale vidove terapije, recimo, jeftina je, brzo pokazuje rezultate a i relativno je bezbolna, jedino što ti izazove reakciju sličnu epileptičkom napadu.",,E što ti je život", mrmlja Sefelt, „nekima od nas uvaljuju one odvratne pilule da im onemoguće napad, a ostalima daju šokove da ga tu i tamo veštački izazovu, ko bi sve to shvatio..."Harding se naginje ka Mekmarfiju i počinje da mu objašnjava:,,A znaš kako je uopšte slučajno neko i došao na ideju za tako nešto, e pa vidi ovako: jednom su dva psihijatra iz samo njima poznatih, perverznih razloga otišla da obiđu jednu klanicu, i tako ti oni, između ostalog i vide kako ubijaju stoku jednim udarcem maljem među oči. Ali šta je tu zanimljivo: primete ti tako oni da sva stoka i ne bude ubijena na taj način, neka preživi i padne na pod u stanju najsličnijem epileptičkom napadu, gledaju ti oni to, razmišljaju pa će ti jedan od njih: 'Aha, zo, pa to biti ono prafo što nam trefalo za naši pacijenti - veštački izazvan napat.' Njegov se kolega na licu mesta složio s njim u potpunosti, a znaš zašto? Zato što je odavno primećeno da dolazi do značajnih promena u ponašanju pacijenata neposredno nakon epileptičkog napada. Vidi o čemu se radi: neposredno nakon napada pacijent je mirniji i smireniji, a poznati su i slučajevi da neki potpuno izgubljeni, divlji i agresivni tipovi nakon napada budu jedno vreme u stanju u kome je s njima moguć normalan kontakt i komunikacija. Ni tada, a ni do dan-danas nije otkriveno zastoje to tako i na koji način epileptički napadi izazivaju ove pozitivne kontraefekte, ali odavno je isto tako bilo poznato da bi veštački izazvani napadi imali i te kako pozitivno dejstvo na određenu vrstu pacijenata. 1 sada zamisli koje otkriće, tu u toj klanici oni iznenada vide da čova maljem izaziva ko od šale ono što su oni godinama sanjali da nekako ostvare sa svojim pacijentima."Skanlon dobacuje nešto u stilu da je po njemu bolje bilo da koriste bombu umesto malja, na šta mu Harding odgovara da će preći preko nje-181Ken Kejsigove opaske i nastavlja da otkriva Mekmarfiju male tajne iz istorijata elektrošok terapije.„Mesar je, naravno, pomišljao da to možda i nije baš idealna metoda u radu sa ljudima, jer ipak sličnost između čoveka i krave nije bogzna kolika. Dovoljna je mala nepreciznost u rukovanju maljem i puče nos, ili odoše zubi do vraga, a ko će onda platiti stomatološke troškove. Ako je ideja bila raspaliti čoveka u glavu, valjalo je ipak dobro razmisliti i otkriti neku sigurniju i precizniju metodu od malja, i tako, posle nekih lutanja izbor je pao na struju."„Bog te, a kako nisu bili u frci daje moguće da strujom rasture pacijente. Kako to da javnost nije digla dževu u vezi sa celim tim sranjem?"„Dragi moj prijatelju, meni se ipak čini da ti ne razumeš baš najbolje javno mnjenje u ovoj zemlji - ono uvek prihvata najbrži način za rešavanje bilo kog problema."Mekmarfi odmahuje glavom:„Majku mu, struja u čuturu, pa to mu dođe slično onome kada nekom ubici za kaznu roknu struju na električnoj stolici."„Mogu ti reći da su te dve aktivnosti čak i mnogo sličnije nego što ti možda i misliš, u oba slučaja se zapravo radi o lečenju."„A šta kažeš, ništa ne boli, a?"

„Lično ti garantujem, stvar je potpuno bezbolna, jedan blesak i u istom trenutku gubiš svest. Ništa gas, ništa igla, malj, ma potpuno bezbolno, ali opet niko ne bi ponovo ako ne mora. A znaš zašto - nekako se promeniš, to ti je kao", zatvara oči i pritiska slepoočnice obema rukama, „kao da ti struja pokrene neko ludo, nekontrolisano kolo sreće u glavi, a na njemu prizori, osećanja, uspomene... Video si takva kola sreće na vašarima, ti staviš pare na neki broj a čovek pritisne dugme, svetla se pale i gase, trešti muzika, vrte se brojevi kao u kovitlacu. Možda dobiješ, možda izgubiš, ko zna, a onda opet igraš i opet... Plati za još jedan krug, sinko, plati za još jedan krug, plati...",,0'ladi, Harding, smiri se."Vrata se otvaraju i na kolicima guraju pacijenta prekrivenog čarša-vom, pošto je on poslednji za danas, tehničari odlaze na kafu. Mekmarfi se mršti i prolazi rukom kroz kosu, deluje zbunjeno:„Ma, nekako kao da mi teško ide da sve ovo što se dešava okolo shvatim i sredim u glavi, sve to..."„Na šta misliš, na šok-terapiju?"182Let iznad kukavičjeg gnezda„Ma da, ali ne samo to, ne samo to nego uopšte, sve ovo..." maše kružno rukom, „sve što se dešava okolo."Harding mu blago rukom dodiruje koleno: „Obuzdaj svoj uzbuđeni duh i misli, prijatelju, najverovatnije nikada i nećeš imati iskustva sa elektrošok-terapijom, ona je gotovo potpuno demodirana, sada se koristi samo u najekstremnijim slučajevima, kada ništa drugo ne pomaže, isto tako retko kao i lobotomija.",,A ta lobotomija, to je ono kada ti odseku komadić mozga?"„Vidiš kako znaš, polako savlađuješ stručnu terminologiju. Da, baš tako, to je kada ti odseku parče mozga, kastracija čeonog režnja. To je valjda upravo i njen rezon: kad već ne može dole da te kastrira ispod pojasa, kastrira te iznad očiju."„Misliš na sestru Rejčel?"„Baš na nju, a na koga drugog bih pa mislio?"„Nisam znao daje njena zadnja u odlučivanju o tim stvarima.",,E pa sada znaš, upravo ona o tome i odlučuje."Mekmarfi je ponovo živnuo, jasno je da mu nije prijao razgovor o šok-terapiji i lobotomiji i da je jedva dočekao da ga skrene na drugi ko-losek - glavnu sestru. Harding, Skanlon i još neki raspričali su se o sestri i iznose najrazličitije stavove, a ono što je gotovo svima zajedničko, to je da svi smatraju daje upravo ona uzrok najvećeg broja problema i koren gotovo svih zala na odeljenju. Svi se u tome slažu osim Mekmar-fija, koji im se suprotstavlja i kaže da je i on tako mislio u početku, ali da više nije baš siguran da je ona uzrok svega. Pokušava da im objasni daje došao do zaključka da se i bez nje na odeljenju gotovo ništa suštinski ne bi promenilo i da je uzrok svega mnogo iznad sestre, da je problem mnogo složeniji; trudi se da im to nekako objasni, ali ne uspeva i posle izvesnog vremena diže ruke od ubeđivanja, očigledno je da ni njemu nije još uvek sve najjasnije u vezi sa situacijom u bolnici.Mekmarfi je očigledno na putu da shvati ono stoje meni već odavno jasno - nije u pitanju samo glavna sestra nego ceo Sistem, snažni, razgranati Sistem koji drži svu moć u svojim rukama i povlači sve konce, a sestra je tu samo jedan elemenat, dosta jak ali samo mali deo u čitavoj organizaciji Sistema, niži službenik koji izvršava njegove naloge.Momci se ne slažu s njim i ističu daje njima savršeno jasna srž ce-log problema i tako se razvija rasprava koja traje sve dok Mekmarfi na-posletku nije izgubio strpljenje i dok ih nije prekinuo i utišao.183Ken Kejsi„Ma da li vi uopšte čujete sebe dok tupite ta svoja sranja, tupite i tupite u božju mater, sve te gluposti o glavnoj sestri i o osoblju u bolnici. Skanlon bi da bombom raznese sve u vazduh, Sefeltu su za sve krivi šugavi lekovi, Fredriksona je kao skenjala porodica, a svi ste bre potpuno promašili temu, jel' vam jasno..."Nastavlja kako smatra da glavna sestra nije cveće, da je to jedna bezdušna nadrkana babetina i daje sve ono loženje oko toga da joj se on suprotstavi i pokaže joj zube najobičnija glupost od koje niko ne može da ima koristi, a pogotovu ne on. Ma, kaže im ponovo, čak i da nju kompletno skinemo s vrata, opet ostaje onaj veći mnogo složeniji problem koji je zapravo glavni krivac i uzrok svih njihovih problema.„Tako ti misliš", provocira ga Harding. „Pa kada si naprasno postao toliki autoritet i znalac problematike iz oblasti duševnog zdravlja i bolesti, deder nam reci u čemu je stvar, otvori i nama oči, koji je to po tebi suštinski, osnovni razlog o kome tako umno i samouvereno razglabaš."„Pa jel' ti slušaš mene uopšte? Lepo ti kažem da ne znam!"Mekmarfi prekida na trenutak i osluškuje tiho zujanje iz rendgenskog kabineta, a onda nastavlja: „Ali daje sve onako kako vi mislite, ako su jedini problem sestra i njene seksualne brige, onda bi rešenje bilo veoma prosto, neko joj ga uvali i rešen problem, i to istim udarcem i naš i njen, e pa neće biti."Skanlon radosno pljeska rukama:„Pa da, to je to, mi ti evo odmah dajemo taj zadatak, ako je neko za taj posao, onda si to ti, pa, da, pravi pastuv na pravom mestu.",,A ne, nećete me navući, ne, ne, našli ste potpuno pogrešnog čove-ka, ali potpuno."

,,A što da ne, staje sa onim tvojim hvaljenjem, šema supermužjak i sve one silne akcije i žene?",,E pa, Skanlone, stari lafe, ja sam ti resio da izbegavam onu matoru vešticu što više mogu."„Vidiš, to sam i ja već primetio", kaže Harding uz široki osmeh. „Šta to bi među vama, jedno vreme sije držao čvrsto na uzdi i iz čista mira si je pustio. Da se nisi naglo sažalio na našeg milog anđela čuvara?"„Ne, ne, nije to, malo sam se, znaš, raspitao okolo, saznao neke stvari i najzad mi je jasno zašto joj se svi vi toliko uvlačite i zašto toliko cvikujete od nje i puštate da vam radi šta hoće. Shvatio sam i u šta ste hteli mene da uvalite."184Let iznad kukavičjeg gnezda„Opa, vrlo zanimljivo, vrlo zanimljivo..."„Zanimljivo, nego šta nego zanimljivo, a još mije i najzanimljivije što sam prokljuvio da mi vi pizde niste rekli u kakva sranja mogu da se uvalim time što joj se suprotstavljam. To stoje ne mirišem baš posebno ne mora da znači da sam spreman da je čačkam da mi prilepi jedno go-dinu-dve na kaznu. Nekada treba biti i lukav i tu i tamo pojesti govno i ne kačiti se sa onima od kojih zavisiš."„Gospodo, da li vam se i sada čini da nije istina ono što se šuškalo0 tome da je Mekmarfi počeo naprasno da poštuje pravila samo zato da bi povećao svoje šanse da što pre zdimi odavde?"„Harding, ti vrlo dobro znaš o čemu pričam, zašto mi bar ti do sada nisi rekao da ona može da me drži pod nadzorom koliko joj se ćefne, da od nje zavisi koliko ću da čamim u ovoj bolničetini?"„Da ti pravo kažem, potpuno sam smetnuo s uma da si ti ovde pod nadzorom." Hardingovo lice kao da se preklopilo preko osmeha. „Da, da, vidim da si se i ti najzad opametio kao i svi ostali."„Nego šta nego sam se opametio, druže, to ti garantujem. Zašto bih jedini ja bio budala da na sastancima talasam u vezi s onim sranjima, kao zastoje spavaonica zaključana, zašto su cigarete u staklencu... U početku nisam shvatao zašto se vi paceri ložite na mene kao da sam vam ja jedini spasilac, a onda sam sasvim slučajno saznao da se sestra pita ko će1 kada biti pušten iz bolnice. E, tada sam se u sekundi opametio, rekoh sebi: Hej, pa ovi ljigavci ovde su me debelo zajebali, uvalili mi da ja mesto njih rešavam probleme koji se mene i ne tiču. Prevarili su starog prevaranta R. P. Mekmarfija, pa da mije to neko rekao ne bih verovao", zabacio je glavu i ceri se svima nama što sedimo jedan do drugog na klupi. „Znate šta, momci, nemam ja ništa protiv vas, ali zajebite me malo sa svim tim, ja bre kao i svi vi uostalom nameravam da što je pre moguće zapalim odavde. A ako se kačim sa onom starom vešticom, i ja rizikujem kao i svi vi, zato zajebite stvar."Smeška se, namiguje i gurka rukom Hardinga, kao nema problema i dalje smo drugari mada sam vas provalio, kad Harding iznenada pri-meti:„Ne, tu si se prešao, ti, prijatelju, mnogo više rizikuješ od mene, više možeš da izgubiš."Harding se opet kezi i pri tom gleda onim svojim kobiljim pogledom iskosa, još i blago zabacuje glavu, kao da će svakog trenutka da se prop-185Ken Kej sine. Svi se pomiču zajedno mesto, Martini izlazi iz sobe sa rendgenom, zakopčava košulju i gunđa: „Ne bih verovao da nisam svojim očima video." Bili Bibit odlazi, njegov je red da zauzme mesto iza zatamnjenog stakla.„Ti mnogo više možeš da izgubiš", ponavlja Harding. „Pa ja sam ovde dobrovoljno, ja nisam pod nadzorom kao ti."Mekmarfi je ostao bez teksta, ima izraz lica koji sam već kod njega primetio nekoliko puta, kao nešto debelo nije kako treba, ali on još uvek nije u stanju da shvati o čemu se zapravo radi. Hardingu je već blago neprijatno, vidi se da ga pritiska Mekmarfijev zabezeknuti pogled, osmeh mu je potpuno nestao sa lica i već se vrpolji u stolici, najzad guta knedlu i počinje da objašnjava:„Sve u svemu, na našem odeljenju ima samo nekoliko pacijenata koji su pod nadzorom, koji su ovde mimo svoje volje, samo Skanlon i -verovatno neki od hroničnih, i ti. A kada bolje razmislim, pa nema ih mnogo ni u celoj bolnici, da, stvarno ih je vrlo malo."Prestaje da govori, glas kao da mu je zamro pod Mekmarfijevim pogledom. Kratku tišinu prekida Mekmarfi tihim glasom:„Vi to mene ipak zajebavate?"Harding odmahuje glavom, deluje već i pomalo uplašeno. Mekmarfi ustaje i ponavlja:„Ma, momci, mora da me ipak zajebavate?"Niko mu ne odgovara, Mekmarfi Sparta gore-dole ispred klupe, provlači ruku kroz kosu, zbunjen je, dođe do kraja reda, vraća se do suprotnog kraja, do samog rendgenskog aparata, koji kao da mu pisti i šišti u lice.„Recimo ti, Bili, pa barem ti, jebo te, mora da si ovde zato što moraš, barem ti?"Bili nam je u tom trenutku okrenut leđima, bradu je naslonio na vrh crnog ekrana, stoji na vrhovima prstiju i kratko odgovara da nije, kratko „Ne" kao daje upućeno mašini a ne nama.

„Pa zašto onda, zašto si ovde, jebo te, pa ti si bre mladić, u najboljim godinama, pa ti bre treba da furaš okolo u nekoj dobroj makini i da odvajaš i tovariš ribe, te fore." Kruži ponovo rukom: ,,A ovo, šta će ti bre sve ovo sranje?"Bili ne odgovara i Mekmarfi se sada obraća i ostalima:186Let iznad kukavičjeg gnezda„Recite mi onda vi zašto, zašto ste uopšte ovde? Sve vreme kenjate kako vam je ovde užasno, da ne možete očima da vidite ovo mesto, da vam sestra ide na jaja, sve te fore, a u stvari vas niko i ne drži ovde, možete da odete kad god vam se digne. Oni matorci tamo na odeljenju, one fosilčine, za njih mi je još i jasno, pa oni su stvarno lujke i nisu ni krivi, ali vi, vi, jest da niste najnormalnije face koje sam video, ali niste brate ni lujke, nije baš dotle došlo."Niko mu i dalje ne odgovara. On prilazi Sefeltu.„Evo recimo ti, Sefelt, šta ti pa fali, samo tu i tamo imaš napade, jaka stvar, pa jedan moj stric je imao sto puta teže napade, balavio je po podu ko lud i još mu se prividao sam đavo i... i ništa, nije se uvalio bre u ludnicu, jebo te. Pa i ti bi mogao hladno da živiš napolju samo da imaš i malo hrabrosti..."„To je to!" Bili se odvojio od ekrana, niz obraze mu se slivaju suze. „Da, baš to!", uzvikuje uzbuđeno. „Kada bismo samo imali h-h-h-hra-brosti, ja bih danas mogao da izađem, ma odmah, samo da smem, samo da imam barem malo hrabrosti. Pa moja m-m-m-mama je pajtos sa gospođicom Rejčel, mogao bih da još danas dobijem potpisanu otpusnu listu, danas, samo da imam hrabrosti."Uzima košulju sa klupe, pokušava da je navuče, ali ruke mu se strašno tresu, navukao je nekako dopola, naposletku je skida i okreće se Mekmarfiju:„Ne misliš valjda da ja v-v-v-volim što sam ovde, da mije lepo, pa i ja bih v-v-v-voleo da vozim auto i da imam d-d-d-devojku, mnogo bih voleo. Ali da li si ti ikada doživeo da ti se s-s-s-smeju u lice, da ti se rugaju, n-n-nisi jer ti si masa, ti si jak, ti si k-k-krupan, tebe se plaše! E, pa ja, vidiš, nisam ni jak ni veliki, nije ni H-h-h-arding, ni F-f-redrikson, ni S-s-efelt, ni niko... Pričaš kao da mi volimo što smo ovde, kao da... ma ne vredi, ne možeš ti to da shvatiš, ne vredi..."On plače, jeca i toliko muca da više nije u stanju da govori, briše oči rukama, dok to radi onako nekontrolisano, krasta s jednog od ožiljaka mu puca, a što se više briše, sve više i više razmazuje krv po licu i očima. Odjedanput počinje da trči gore-dole po hodniku, lice mu je zamazano krvlju, posrče, baulja i ubrzo skreće pažnju jednog od crnih bolničara, koji mu priskače s namerom da ga nekako obuzda.Mekmarfi se okreće ka ostalima, kao daje zaustio nešto da doda, ali svi ga gledaju tako da se predomislio i odlučio da je, možda, bolje da187Ken Kejsiprećuti. Stoji ćutke neko vreme, a svi pogledi su zakucani u njega, vero-vatno ga bodu koliko su uporni, najzad progunda:,,O jebo te, koje sranje." Kaže to nekako tiho i nesigurno, vraća kapu na glavu, nabija je preko ušiju i seda na svoje mesto na klupi. Dva tehničara se vraćaju sa kafe i ponovo ulaze u onu sobu na drugoj strani hodnika; kada su otvorili vrata da udu, osetio se neki kiselkast miris, kao da se puni akumulator. Mekmarfi sedi, gleda u ona metalna vrata.„Nema teorije da ja sve ovo shvatim.Vraćali smo se tiho na odeljenje, niko nije ni reč prozborio; sve vreme dok smo hodali bolničkim parkom Mekmarfi je bio na začelju kolone, sa rukama u džepovima, kapom natučenom na oči i ugašenom cigaretom medu usnama, sa zamišljenim izrazom lica. Bilija su već kompletno umirili i sada je išao na čelu kolone između jednog crnog i jednog belog momka iz šokare.Namerno sam usporio hod, zaostajao za ostalima jer sam hteo da pridem Mekmarfiju, da mu kažem da ne razbija glavu i ne muči se bez potrebe, jer u svakom slučaju, čitava situacija je potpuno beznadežna, nema tu pomoći, hteo sam to da mu kažem jer sam želeo da mu pomognem postoje bilo očigledno da ga more teške misli. Ličio mije, onako zbunjen i zabrinut na psa koji se iznenada našao pored nove, njemu nepoznate rupe -jedan glas mu govori: Mani se te rupetine, ne tiče te se, vidiš kako je crna i duboka, a tragovi okolo govore da je unutra možda medved ili neka slična zver; ali u isto vreme drugi jedan glas koji kao tihi šapat dolazi iz najdubljih korena njegove vrste, glas u kome nema nimalo razuma i lukavosti, e taj glas mu bubnja u glavi i poručuje: Drž ga, skači, drž ga, tvoj je!I taman sam zaustio da mu kažem da više ne mori mozak tim teškim mislima, kada on iznenada podiže glavu, požuri napred do onoga crnog kržljavca, potapša ga po ramenu i zamoli ljubazno:„Sam, a da svratimo na sekund do kantine, voleo bih da kupim koji boks cigareta, šta kažeš, može?"Morao sam dobro da požurim da ih stignem i od tog napora mi je srce počelo ubrzano da kuca, što je istog trenutka izazvalo i da mi u glavi zazuji nekim čudnim, visokim tonom. Kada smo ušli u kantinu i odahnuli, srce mi se umirilo i ponovo povratilo svoj normalni ritam, ali ono188Let iznad kukavičjeg gnezda

zujanje u glavi i dalje nije prestajalo. Taj zvuk u glavi podsetio me je kako sam se nekada davno, veoma davno, dok sam još igrao ragbi, ose-ćao petkom uveče dok bih stajao na terenu i napeto i nestrpljivo čekao da najzad dobace loptu i da počne utakmica. I tada, u tim trenucima ustreptalog iščekivanja po pravilu bi počinjalo identično zujanje u glavi koje se svakog trena sve više i više pojačavalo, nekada do te mere, do tolikog intenziteta da sam sumnjao da ću biti u stanju da izdržim još samo trenutak. Ali početak igre i zanos borbe učinili bi da mi se glava razbistri i zujanje nestane istog trenutka kao rukom odneto. Sada sam ponovo prepoznao to uzbuđenje i zuj pred meč, to nestrpljenje, onu napetost koja dovodi gotovo do iskakanja iz vlastite kože, ono iščekivanje da sve što neminovno mora da se desi najzad počne, bilo kako i bilo sa kakvim rezultatom, ali da najzad počne.Mekmarfi je sigurnim korakom prišao tezgi, zadenuo palčeve u džepove i nonšalantno tražio od prodavačice da mu da dva boksa marlbora, a onda se uz šeretski osmeh ispravio:„Bolje tri boksa, nameravam da mu ga malo žešće dam po pušenju." Ceo dan mi je bez prestanka zujalo u ušima, počeo je i grupni sastanak poslepodne, a i dalje zuji li zuji; naprežem se i čujem da danas čereče Sefelta sa ciljem da utiču na njega ne bi li se suočio sa svojim realnim problemima, što je preduslov, kako ga ubeduju, da se prilagodi realnoj situaciji bez zavaravanja i na pravi način. (On viče: „Ma dilantin je kriv za sve!" „Jasno vam je, gospodine Sefelt, da vam niko ne može pomoći ako otvoreno i iskreno ne priznate sebi i drugima koji je vaš real-ni problem." „Ali, ljudi, mora daje u pitanju dilantin, on je kriv za sve, zar mi desni nisu upravo zbog njega omekšale..." Ona se samo superiorno smeši: „Džim, zaboravljate da vam je već četrdeset pet godina...") U jednom trenutku bacio sam pogled na Mekmarfija, koji je sedeo na svom starom mestu u ćošku, samo što se ovaj put nije zabavljao špilom karata niti je nezainteresovano prelistavao neki časopis kao obično na svim sastancima zadnjih petnaestak dana. Nije delovao nezainteresovano, kao daje s nama preko volje, zato što mora, ne, danas je sedeo u svojoj stolici prav kao strela i pažljivo, čak drsko, pratio razgovor skrećući pogled naizmenično sa Sefelta na glavnu sestru, gotovo upijajući svaku njihovu reč. Dok sam ga krišom posmatrao, zujanje u glavi mi se sve više i više pojačavalo, prerastalo je u glasno brujanje. Mekmarfijeve oči su ispod svetlih obrva ličile na dva plava proreza, napeto je posmatrao sve što se događa oko njega na isti način na koji je svojevremeno dok je još189Ken Kejsikartao s nama posvećeno pratio i događanja za pokeraškim stolom. Prepoznao sam taj izraz, gotovo sam bio siguran daje samo pitanje trenutka kada će krenuti i izvesti neku monumentalnu agresivnu akciju koja će ga zicer odvesti gore na odeljenje za neprilagođene. Bio sam siguran u to jer sam takav izraz u očima video ranije kod onih koji su samo sekun-du-dve kasnije potpuno pucali, gubili kontrolu i skakali na crne momke ili jedni na druge; bio je to izraz koji pokazuje daje čovek na granici svojih moći samosavlađivanja. Stezao sam šakama naslon stolice i uhvatio sebe da se plašim svega onoga što se može dogoditi, ali sam bio takođe i u još većem strahu da se možda opet neće dogoditi ništa.Mekmarfi je i dalje bez reci pratio razgovor; postoje diskusija o Šefe ltovom problemu potpuno iscrpljena, on se upola okrenuo i pažljivo slušao Fredriksona, koji je želeći da se svima osveti za mučenje i seciranje njegovog prijatelja, nekoliko minuta grmeo na temu sestrinog sakrivanja cigareta i ćelu tu već davno prežvakanu priču; posle izvesnog vremena ispraznio se, utišao i pocrvenevši rutinski se izvinio svima i ponovo mirno seo. Osetio sam da mi se šake opuštaju i već sam pomislio da sam se ipak prevario u proceni i da će najverovatnije sve proći mirno kao i obično.Ostalo je još samo nekoliko trenutaka do kraja sastanka, glavna sestra je već sredila svoje papire, vratila ih u torbu, nju odložila pored sebe, bacila jedan kratak pogled na Mekmarfija, koliko da se uveri da li prati sastanak; onda je prekrstila ruke u krilu, obuhvatila jednim dugim pogledom sve prisutne, odmahnula glavom i tužno i duboko uzdahnula.„Momci, molim vas da shvatite da sam se dugo dvoumila i razmišljala o ovome što ću vam sada saopštiti, znajte da sam se pre donošenja konačne odluke konsultovala i sa doktorom i kompletnim osobljem, i svi, svi smo se složili, nije nam bilo lako, verujte, ali svi smo došli do istog zaključka. Došli smo, naime, do zaključka da vas na neki način, ipak, moramo kazniti zbog vašeg nečuvenog ponašanja i dramatičnog nepoštovanja kućnog reda koje ste ispoljili pre tri nedelje. Sve do sada smo čekali, odlagali kaznu u jalovoj nadi da ćete vi sami uvideti koliko ste pogrešili i da ćete se samoinicijativno izviniti i pokajati zbog svog bahatog i buntovničkog ponašanja, ali avaj, među vama se nije našao niko, ni jedan jedini pojedinac koji bi pokazao makar i najmanji znak kajanja, niko..."190Let iznad kukavičjeg gnezdaRuku je digla u vazduh kao da tim gestom želi da onemogući bilo čiju eventualnu upadicu, pokret je ličio na gest vračare koja je spremna da svima prorekne sudbinu iz staklene kugle.„Molim vas da dobro razmislite i da shvatite da se svako eventualno pravilo i ograničenje ovde donosi posle dugotrajnog i pažljivog razmišljanja i razmatranja i da se pri donošenju konačne odluke prvenstveno uzima u obzir njen terapeutski značaj. Mnogi od vas su ovde upravo usled svoje nemogućnosti da se na pravi način prilagode svim pravilima koja važe u spoljnom svetu, zato što su pokušavali da ih zanemare i na neki način

izbegnu. U nekom presudnom trenutku, verovatno u detinjstvu, pošlo vam je za rukom da nekažnjeno prekršite neko od pravila, bili ste svesni svoje greške, na svoj način ste čak i priželjkivali kaznu, ali ona je nažalost izostala. Pogrešna, nije prejako reći, čak glupa i nakaradna, blagost i popustljivost vaših roditelja možda je tada, u ranoj fazi, predstavljala zametak koji se naknadno razvio i prerastao u vašu sadašnju bolest. Sve ovo vam govorim u nadi da ćete shvatiti da i mi ovde, u bolnici, red i disciplinu zavodimo jedino i isključivo za vaše do-bro, da je sve to na koncu konca u vašem interesu."Ponovo pogledom kruži po sobi, izraz lica joj je gotovo tužan, kao da joj je žao zbog onoga što mora da učini. Jedini zvuk koji čujem u ovoj groznoj tišini jeste ono jako, grozničavo brujanje u mojoj glavi.„Jasno vam je da je u našim uslovima veoma teško sprovesti punu disciplinu, gotovo su nam vezane ruke kada je u pitanju eventualno kažnjavanje - ne možemo vas dodatno zatvoriti, ne možemo da vas mučimo glađu, pred osobljem je ozbiljan problem: šta treba učiniti?"Rikli ima originalnu ideju šta bi moglo osoblje da im učini, ali ona ga, naravno, ignoriše, lice joj dobija sasvim drugačiji izraz i najzad sama odgovara na svoje pitanje:„Moramo vas kazniti, moramo vam oduzeti neku od povlastica. Pošto smo pažljivo razmotrili sve okolnosti vezane za vašu pobunu, resili smo da vam ukinemo dozvolu za korišćenje starog kupatila, koje ste koristili kao dodatni dnevni boravak i u kome ste se kartali i provodili slobodno vreme. Nalazite li daje kazna neprimerena?"Nije pomerila glavu ni milimetar, nije ga pogledala, ali svi ostali su mahinalno okrenuli glave u njegovom pravcu, svi su ga pažljivo posma-trali, radoznali da vide njegovu reakciju, čak su i najstariji hronični, vi-devši da su se svi upiljili u njega, istegli svoje tanke ptičje vratove i ne-191Ken Kejsimo se zagledali u Mekmarfija. Sada su sve oči bile uprte u njega, a na svim licima se videlo iščekivanje i nešto nalik na snažnu, ogoljenu, usplahirenu kombinaciju straha i ogromne nade.Onaj jednolični ton u mojoj glavi prerastao je u glasan zvuk sličan škripi guma na asfaltu.Sedeo je uspravno u svojoj stolici, lenjo je jednim prstom prešao po onom svom ogromnom ožiljku na nosu, uputio jedan značajan osmeh svima koji su ga već neko vreme pažljivo posmatrali, potom je sa dva prsta dodirnuo rub svoje kape i blago ga podigao, kao da sve pozdravlja i skrenuo pogled ka sestri.„Dobro, to smo raspravili, pošto niko nema primedaba u vezi sa odlukom koju smo doneli, mislim da je već vreme da ovaj naš sastanak završimo i..."Naglo je zaćutala i skrenula radoznalo pogled u njegovom pravcu, sada gaje i ona, kao i svi ostali, pažljivo posmatrala. On je samo slegnuo ramenima, uz glasan uzdah se pljesnuo obema šakama po kolenima i ustao sa stolice, uspravio se, zevnuo, opet počešao nos i bez reci ležernim korakom krenuo prema njoj, pridržavajući usput palčevima pan-talone.Shvatio sam u trenutku da se tu više ništa ne može uraditi, više ga niko ne može zaustaviti i sprečiti u njegovom naumu, više nije bilo povratka, neminovno će se najzad dogoditi, i ja i svi ostali samo smo ga nemo i zapanjeno posmatrali. Koraci su mu bili dugi, predugi i sigurni, tišinu je presecao oštar zvuk njegovih cokula, a metalni blokeji na njima varničili su u dodiru s podom. Onako uspravan, samouveren, sa rukama u džepovima, ponovo je bio snažni drvoseča, hvalisavi kockar, opasni riđokosi irski kavgadžija, kauboj poput onih u filmovima koji tačno u podne izlaze na pustu ulicu i hrabro se suočavaju sa sudbinom.Glavna sestra gaje posmatrala razrogačenih očiju, pobelelih od straha, očigledno nije ni sanjala da se nešto ovako uopšte može dogoditi, svrha današnjeg sastanka bila je da obeleži njenu konačnu pobedu nad njim, da joj jednom zasvagda učvrsti neprikosnovenu vlast na odeljenju, a sada joj se on potpuno neočekivano suprotstavlja i odlučno približava veći i jači nego ikada. Kakav preokret!Smrtno preplašena, panično je očima tražila svoje crne momke, svoju jedinu eventualnu zaštitu, ali on je zastao, očigledno nije ni imao na-meru da joj naudi, stao je ispred staklenca i uobičajenim tonom, možda192Let iznad kukavičjeg gnezdačak i za nijansu mirnijim, samo je promrsio da mu je upravo sada došlo da popuši jednu od svojih cigareta, od onih koje je kupio tog jutra, a koje su stajale kod nje na čuvanju, i potom mirno gurnu ruku - kroz staklo.Staklo se u trenu razbilo i neverovatno bučno raspršilo na sve strane, u sekundi je prizor bio sličan vodopadu sa hiljadama staklenih kapljica koje lete na sve strane. Sestra je šakama pokrila uši, a on je nonšalantno uzeo jedan od boksova na kome je bilo napisano njegovo ime, izvadio jednu paklicu, ostatak vratio na staro mesto i potom prišao sestri, koja je hipnotisano sedela kao prikovana za stolicu, bleda i nepokretna kao mer-merna statua; nežnim pokretima počeo je da stresa srču sa njene kapice i ramena.„Strašno mi je žao, gospodo, verujte mi na reč, staklo je bilo tako nenormalno čisto i izglancano da sam potpuno zaboravio da je uopšte tu."Ceo događaj nije potrajao više od nekoliko sekundi. On se mirno okrenu, ostavi je sa licem koje se nekontrolisano trzalo i drhtalo, i paleći usput nonšalantno cigaretu, vrati se onim svojim mirnim, sigurnim ko-rakom na svoje mesto kao da se ništa nije ni dogodilo.Brujanje u mojoj glavi je najzad prestalo.193TREĆIDEO

Posle svega što se desilo Mekmarfi je prilično dugo terao po svome, radio skoro staje hteo, a sestra je, po svemu sudeći, kupovala vreme, s jedne strane, svesna da je već izgubila jednu važnu rundu i da svojom neaktivnošću verovatno polako gubi i drugu, a s druge strane, takođe isto tako svesna da bi svaki brzoplet i ishitren korak sada mogao da bude gotovo poguban. Znala je da vreme radi za nju i da joj je dovoljan samo jedan pravi potez u pravom trenutku kojim bi još uvek mogla da smesta povrati svoje pozicije i ponovo preuzme punu kontrolu i ulogu neprikosnovenog gospodara na odeljenju. Od nje, bolje reći, od njenog potpisa na otpusnoj listi, zavisilo je koliko će ćela ova borba trajati, a ona je mogla da čeka neograničeno dugo, sve dotle dok Mekmarfi ne napravi neku katastrofalnu grešku ili, jednostavno, izgubi strpljenje i digne ruke od svega - u oba slučaja ona bi bila nesumnjivi pobednik.Istini za volju treba reći daje dosta okolnosti uticalo na odluku glavne sestre da na neko vreme u potpunosti promeni svoju taktiku. Pošto je tako naglo i efektno, lomljenjem stakla, najavio da je ponovo u ringu, Mekmarfi je svojim daljim ponašanjem, iz dana u dan, život na odeljenju učinio i te kako zanimljivim. Uzimao je reč na svakom sastanku, u svakoj i najmanjoj diskusiji, i svojom pričom, namigivanjem, gestovima i šalama davao sve od sebe ne bi li izmamio makar i najmanji osmeh, čak i kod onih akutnih koji su se najverovatnije poslednji put opušteno nas-mejali veoma davno, možda još u zabavištu, i to verovatno i tada samo nakratko. Nije ga mrzelo da zainteresuje dovoljno pacijenata da se prijave za košarkaški tim i čak je izmolio od doktora dozvolu da donese iz194Let iznad kukavičjeg gnezdagimnastičke sale na odeljenje košarkašku loptu, a sve s navodnim ciljem da se budući igrači priviknu'na nju vežbom van terena. Sestra se, naravno, suprotstavljala koliko je mogla, uz komentar da ko zna šta će mu sledeće pasti na pamet i da je ne bi nimalo čudilo da uskoro vidi da je organizovao fudbalske utakmice u dnevnom boravku i polo susrete sa sve konjima i jahačima po hodnicima, ali ništa joj nije vredelo, doktor je prvi put istrajao u svojoj odluci, uz objašnjenje:„Gospođice Rejčel, otkako je formirana ta košarkaška ekipa mnogi od pacijenata angažovanih u njoj pokazali su znake znatnog oporavka i poboljšanja, čime je nesumnjivo dokazana i terapeutska vrednost celog poduhvata."Posmatrala gaje nekoliko trenutaka i nije mogla da sakrije čuđenje, znači i on je već pomalo počeo da se sili i da diže glavu, kao da se trudila da dobro upamti njegove reci, a pogotovu njegov ton, ima vremena, mislila je, podsetiće ga već na sve to jednoga dana kada ponovo dođe njenih pet minuta. Zasad je samo klimnula glavom, vratila se u stakle-nac, sela na svoje mesto i odmah počela da se bakće s dugmićima na komandnom pultu pred sobom. Mesto razbijenog stakla u prozorskom okviru ispred njenog stola postavljen je karton kao provizorno rešenje dok se ne nabavi staklo odgovarajuće veličine. Ona je, tako, i dalje sede-la na svome mestu i ponašala se kao da kartona i nema i kao da je i dalje u stanju da posmatra i kontroliše sve što se događa u dnevnom boravku, pri tome je iza onog komada kartona podsećala na naopako postavljenu sliku, sliku okrenutu licem prema zidu.Suzdržavala se i nije ničim pokazivala koliko se nervira, nijednom jedinom rečju nije komentarisala dok je svakog jutra Mekmarfi paradirao po hodniku u svome famoznom šortsu sa belim kitovima, ili se sa momcima igrao krajcarice u spavaonici, ili sa ogromnom hromiranom sudijskom pištaljkom učio akutne kako se startuje i vodi lopta, i to duž celog hodnika s kraja na kraj, po sto puta gore-dole; pri tome je u onoj akustici hodnika svaki udarac lopte 0 pod odzvanjao kao pucanj, a nadjačavala gaje tu i tamo samo Mekmarfijeva vika:„Brže bre, babetine jedne kilave, brže, brže...!"Kad god bi se susreli ili obratili jedno drugome, bili su napadno ljubazni i uglađeni, strogo na finjaka, skoro u belim rukavicama. On bi je, na primer, najljubaznijim mogućim tonom zamolio ako bi bila tako dobra da mu na trenutak pozajmi svoje penkalo, koliko da napiše molbu195Ken Kej siza kratak izlazak izvan kruga bolnice, i to bez pratioca; potom bi tu pred njom na licu mesta naškrabao molbu te bi joj pružio i molbu i pero sa naklonom i tekstom u stilu: „Hvala vam najlepše, jako ste ljubazni, izvolite. .." Ona bi pak samo bacila kratak pogled na molbu i isto tako uljudno obećala da će to smesta proslediti u upravu - za šta joj je trebalo jedva tri minuta - onda bi se vratila s tekstom tipa: njoj je zaista izuzetno žao, ali svi su se zasad složili da eventualni izlazak ne bi bio terapeutski opravdan. On bi joj još jedanput najljubaznije zahvalio na trudu, izašao bi iz staklenca i onda bi kao slučajno još na vratima tako divljački dunuo u onu svoju pištaljčetinu da su se kilometar okolo sva stakla tresla, a on bi po vikao:„Ajde bre, babuskere, vežbajte, hoću da vidim kako se znojite, ajde loptu u ruke..."Kako je na odeljenju proveo već čitav mesec, i on je stekao pravo da na oglasnoj tabli u hodniku pričvrsti molbu kojom obaveštava sve da će na sledećem sastanku terapeutske grupe pokrenuti raspravu u vezi sa svojom željom da bude pušten da pod nadzorom izađe iz bolnice. Rutinski je pozajmio penkalo od sestre i u rubrici „Pratilac" - hladno napisao: Jedna fufica iz Portlanda, stara poznanica po imenu Kendi Star; usput je, kada je snažno lupio tačku iza egzotičnog imena svoje prijateljice, slomio vrh pera na penkalu. Njegov je zahtev razmotren na prvom sledećem grupnom sastanku koji je održan baš istog dana kada su u toku prepod-neva radnici najzad postavili novo staklo na prozoru pred radnim stolom glavne sestre. Zahtev je, naravno, odbijen sa obrazloženjem da gospođica Star ne uliva poverenje i ne deluje po priči kao osoba koja bi se mogla smatrati primerenim društvom za pratnju jednog pacijenta. Kada mu je odluka saopštena, on je samo slegao ramenima i dobacio: „Možda zato

što previše mesa dok hoda", onda je iznenada ustao, prišao staklen-cu i ono novopostavljeno staklo, na kome je još u uglu bila i etiketa staklarske firme, ponovo razbio pesnicom; jednostavno je proturio ruku kroz njega, kao da ga nema - i dok mu se krv slivala niz šaku, objašnjavao je sestri daje bio ubeđen daje okvir prazan, da su samo skinuli karton, a da staklo još nije ni postavljeno.„Kada li su samo uvalili opet to staklo, majku im, pa ovaj prozor, jebo te, već postaje opasan po zdravlje..."Sestra mu je u staklencu previla ruku, a Harding i Skanlon su brže--bolje iščačkali onaj karton iz đubreta i ponovo ga zalepili u prazan ram,196Let iznad kukavičjeg gnezdai to flasterom sa istog kotura koji je i sestra koristila da bi mu pričvrstila zavoj na zglobu i prstima. Mekmarfi je sedeo na stolici i dok mu je ona previjala rane, pravio je tobož bolne grimase i krivio lice kao da je u agoniji, a preko njenog ramena se, dok ga ne gleda, smeškao i namigivao Hardingu i Skanlonu. Lice joj je i dalje bilo mirno i bezlično kao od porculana, ali je bilo očigledno koliko je napeta po tome kako je nekontro-lisano stezala flaster iz sve snage, stoje ukazivalo da joj strpljenje ipak blago popušta.Uskoro smo otišli u gimnastičku salu da gledamo košarkašku utakmicu između našeg tima i tima bolničara; za nas su igrali Harding, Bili Bibit, Skanlon, Fredrikson, Martini i Mekmarfi (samo kratko vreme dok mu krv ne bi procurila kroz zavoje na povredenoj šaci), a za bolničare igrala su i dva visoka crna momka s našeg odeljenja. Oni su ujedno bili i najbolji igrači u njihovoj ekipi, jurili su sinhronizovano po parketu kao par crnih senki u crvenim šortsevima i sa mehaničkom preciznošću neprekidno su postizali koš za košem. Naši momci su pak bili preniski i prespori, a uza sve to je još i Martini svaki čas gubio lopte, jer je neprestano proigravao nekog samo njemu vidljivog suigrača, tako da su nas bolničari na kraju ušili sa dvadeset koševa razlike. Međutim, ipak se dogodilo nešto stoje učinilo da se sa utakmice vratimo zadovoljni i ispunjeni radošću kao i da smo pobedili, naime, u jednom komešanju oko lopte nečije je rame tako stručno maznulo crnog momka Vašingtona da su njegovi suigrači morali da ga drže i umiruju da ne skoči na Mekmarfija, koji je mirno sedeo na lopti i nije ni obraćao pažnju na razjarenog crnju, kome je iz nosa lila krv i curila mu na grudi dok je urlao objašnjavajući onima koji su ga držali:„Ma zreo je za batine, prosto moli da ga razbijem, ma srediću ga..." Mekmarfi je vredno nastavljao da piše poruke u VC-u namenjene sestri i njenom ogledalcem, a takođe ga nije mrzelo da u dnevnik odeljenja redovno upisuje kilometarske baljezganje o sebi i da ih potpisuje sa Anon. Ponekad bi spavao do osam sati, ona bi ga obično u tom slučaju ukorila, ali uvek na onaj već poznat „njihov" način - mirno, bez i malo besa; on bije samo ćutke slušao, a onda bi joj ćelu pridiku minirao tako što bije, recimo, iz čista mira pitao nešto u stilu: da li nosi brushalter broj pet ili šest ili možda i ne nosi te gluposti.I drugi akutni su polako počeli da se ponašaju na sličan način. Harding se rutinski udvarao svakoj sestri na praksi, a Bili Bibit je potpuno197Ken Kejsiprestao da u dnevnik unosi svoje redovne priloge koje je voleo da naziva „opservacijama". Ali Skanlon je ipak povukao potez kojim je pre-vazišao sebe, naime, kada su ponovo, po drugi put, postavili novo staklo i još na njemu nacrtali veliko slovo X belom bojom, kako Mekmarfi ne bi mogao opet da se vadi da ga nije video, e pa kada su ga, dakle, postavili a boja se na onom X nije još ni osušila, Skanlon ga je hladno, tobož slučajno, pogodio košarkaškom loptom. Staklo se raspršio na sve strane, a lopta je isečena srčom pukla i ispumpala se; Martini ju je podigao sa ozbiljnim, čak tužnim izrazom lica i kao neku mrtvu pticu uneo u staklenac. I dok je sestra piljila u krš od stakla na svom stolu, on ju je mirnim, tragičnim glasom, zamolio da mu jadnu loptu zakrpi flasterom ili već nečim drugim i da je ako može nekako oživi jer treba nam još za igru. Ona mu je bez reci, energičnim pokretom otela loptu iz ruku i bacila je u kantu za đubre.I tako, pošto je košarkaška sezona na odeljenju ovim događajem naglo prekinuta, Mekmarfi je zaključio daje možda pecanje nova potencijalna navlaka i usmerio je sve svoje vreme i energiju u tom pravcu. Prvo je rekao doktoru da u Suslav Beju blizu Florensa ima neke pajtose koji bi bili radi da jednu manju grupu pacijenata - maksimum osam--devet ljudi, povezu svojim brodom u ribolov, naravno ako bi to konzili-jum procenio kao umesno i dopustio. Opet je na oglasnoj tabli u hodniku istakao zahtev za izlaz u pratnji - ovaj put je napisao da bi ga pratile ,,dve dobre stare tetke koje žive u jednom simpatičnom gradiću nadomak Oregon Sitija". Na sastanku mu je odobren izlazak za sledeći vikend, a sestra je, pošto je zvanično upisala odobrenje u svoju knjigu, iz torbe izvadila jedan isečak iz novina i naglas pročitala daje ulov ribe kod obale Oregona ove godine doduše rekordan, ali da je losos izneverio očekivanja i da je more veoma opasno i nemirno. Kada je završila čitanje članka, predložila je svima da o čitavom projektu pod radnim naslovom „Izlet brodom" još jedanput dobro razmisle.„Da, da, to je odlična ideja", prihvatio je Mekmarfi, pa je sklopio oči i duboko uzdahnuo: „Ma izuzetna ideja, bez dileme. Zamislite samo slan, svež miris uzburkanog mora, udari talasa o pramac broda, ta borba i prkošenje prirodi, to uzbuđenje... gde je muškarac zaista muškarac, a brod i više od broda koji plovi po bonaci. Gospođice Rejčel, za sekund ste me ubedili, još večeras ću pozvati pajtose i unajmiti brod. Da li mogu da računam i na vaše prijatno društvo?"198

Let iznad kukavičjeg gnezdaUmesto odgovora ona je samo ćutke na oglasnu tablu pričvrstila onaj svoj pesimistički isečak. :Sutradan je počeo da upisuje u spisak imena onih koji su zaintere-sovani da idu na izlet brodom i koji su spremni da plate po deset dolara za to zadovoljstvo, a sestra je na oglasnu tablu prikačinjala sve nove i nove isečke iz novina sa vestima o iznenadnim olujama, vremenskim nepogodama i brodolomima duž obale. Mekmarfi se sprdao i sa sestrom i sa njenim alarmantnim vestima i svima pričao kako su njegove dve tetke više od polovine svoga veka provele na talasima, na pučini i po lukama, naravno, uvek sa ponekim mornarom, a evo još su žive i zdrave i nikada im se ništa loše nije desilo na moru, i one mu jamče da ne treba ničega da se plaše, da će sve biti u redu, kao po loju, ma kao po putem... Ali ni sestra nije bila naivna, znala je ona dobro svoje pacijente - njeni isečci su ih zaplašili više nego što su to pokazivali i mnogo više nego što je Mekmarfi mogao i da pretpostavi. On je očekivao da će svi jedva dočekati da idu na izlet i da će se gurati da što pre dospeju na spisak, ali nije bilo ni izbliza tako - morao je i one koji su na kraju pristali da debelo moli i ubeduje, a na dan pred sam izlet još nije imao dovoljan broj zain-teresovanih, falilo mu je nekoliko putnika da uopšte pokrije brodske troškove.Ja nisam imao novca da platim izlet, a išlo mi se iz sve snage, pogotovu kada je Mekmarfi počeo da kiti priču o ribolovu na losose. U isto vreme sam bio svestan daje bolje da takva razmišljanja izbacim iz glave, jer, čak i da sam imao pare, samo moje prijavljivanje imalo bi isti efekat kao da sam stao ispred svih i saopštio im da u stvari nisam gluv, jer ako sam čuo sve te razgovore o brodu i ribarenju, onda sam čuo i sve što se oko mene govorilo tiho i u poverenju u zadnjih deset godina. A ako bi tek sestra saznala da sam čuo sve njene spletke i intrige koje nije skrivala u mom prisustvu ubeđena da ne čujem, ona bi me, mogu da se kladim, istog trenutka pojurila sa električnom testerom i obradila tako da jednom zasvagda bude sigurna da neću moći ni da čujem ni da govorim. Ma koliko sam bio tužan što ne idem s njima, ipak nisam mogao da se uzdržim a da se tu i tamo ne nasmejem kada pomislim s kakavim paradoksom živim - da bih uopšte čuo, moram da se trudim da glumim da sam gluv kao top.199Ken KejsiNoć uoči odlaska na izlet dugo sam razmišljao o svojoj sudbini, o mojoj navodnoj gluvoći, o svim tim godinama tokom kojih sam se trudio da od svih sakrijem da u stvari čujem sve što se priča oko mene, pitao sam se da li ću ikada biti u stanju da počnem da se ponašam drugačije, da najzad otkrijem svetu svoju veliku tajnu. Tada sam shvatio da zapravo i nisam ja bio taj koji je započeo tu igru, drugi su mije gotovo nametnuli, jer su se oduvek ponašali prema meni na način koji mi je davao do znanja da smatraju da sam toliko ograničen da verovatno nisam u stanju da išta vidim, čujem, razumem ili kažem.I još nešto, to nije počelo u bolnici, ne, mnogo pre nego što sam i došao u bolnicu ljudi su se prema meni ophodili kao da nisam u stanju da uopšte govorim. U vojsci su se, recimo, tako svi ponašali prema meni, verovatno su smatrali da je to pravi način ophođenja sa čovekom moga izgleda. Ma, i mnogo ranije, pre vojske, sećam se još i u osnovnoj školi svi su govorili da im se čini kao da ih ja ne slušam pa su i oni prestali da slušaju i obraćaju pažnju na bilo šta što bih ja ikada i ikome rekao. Ležao sam tako u krevetu, razmišljao i trudio da prizovem u sećanje onaj trenutak iz detinjstva kada sam prvi put uočio takvo ponašanje okoline prema meni. Mislim daje to bilo jednom kada smo još svi živeli u selu na Kolumbiji... da... bilo je leto......Imam oko deset godina, ispred kolibe solim losose koje ću posle staviti na rešetke iza kuće da se suše, kada odjedanput vidim automobil koji skreće sa autoputa i ide ka meni poskakujući po brazdama u kadulji, za njim se diže tako gusta, modra prašina da izgleda kao da za sobom vuče crvene vagone čiji se broj svakim trenutkom povećava.Gledam kako se kola penju uzbrdo i zaustavljaju nadomak našeg dvorišta, a onaj oblak prašine ih sustiže, sudara se s njima, raspršava i naposletku zasipa okolno rastinje tako da podseća na užarene krhotine koje još tinjaju zadimljene. Usred te prašine koja se polako sleže stoji taj sjajni automobil i presijava se na suncu, znam da u njemu sigurno nisu turisti jer njima nikada ni na pamet ne pada da se i približe selu, a kamoli da uđu u njega; oni ribu od nas eventualno kupuju dalje na autoputu, a sela se plaše kao kuge jer su verovatno ubeđeni da mi belcima još skidamo skalpove i spaljujemo ih vezane za stubove. Pojma oni nemaju da ima naših ljudi koji rade u Portlandu kao advokati i lekari, a kada bih im to i rekao, sumnjam da bi mi iko poverovao. Jedan moj stric je, recimo, pravi pravcati sudija, moj stari doduše tvrdi da je to uradio samo da svima dokaže da je u stanju da postigne i tako nešto, a da bi, u stvari, po200Let iznad kukavičjeg gnezdasrcu, više voleo da provodi vreme na reci i lovi losose nego bilo šta drugo, i da bi sav svoj uspeh i karijeru menjao za to bez ijedne sekunde dvoumljenja. Stari mije puno puta govorio daje najvažnije u životu da ne dozvoliš da te sredina navede i natera da radiš i živiš onako kako drugi od tebe očekuju, ali ne valja ni da namerno, iz inata, a upravo opet zbog sredine, teraš suprotno od onoga što bi stvarao želeo.Vrata na kolima se otvaraju i u istom trenutku iz njih izlaze tri putnika, dvojica su sedela napred a jedan pozadi. Prilaze uz padinu našem dvorištu, dvojica su u plavim odelima, a tek onda vidim daje treći putnik, onaj koji je

sedeo pozadi, zapravo sedokosa starija gospođa obučena u tako tešku i krutu odeću u kojoj, po ovoj vrućinčini, mora da se oseća kao daje u oklopu. Oznojeni i zadihani ulaze u naše siromašno, zapušteno dvorište.Prvi čovek zastaje, osvrće se okolo i pažljivo posmatra i naše dvorište i čitavo selo. To je debeljko, niskog rasta sa belim kaubojskim šeširom na glavi. Gleda sav onaj krš oko sebe, one rasklimatane rešetke za sušenje lososa, ona stara, razvaljena kola, kokošinjce, zarđale bicikle, one olinjale pse što trčkaraju naokolo, gleda sve to i samo začuđeno odmahuje glavom.„Ljudi moji, pa da li ste ikada videli nešto ovako, pa za Boga miloga, da li ste igde mogli da vidite nešto slično ovome, ma da mi je neko pričao ne bih mu verovao, ovo je neverovatno."Skida šešir i maramicom pažljivo tapka po onoj svojoj crvenoj kao lopta okrugloj lobanji, kao da se podjednako plaši da će bespovratno upropastiti ili ono malo retke, znojem ulepljene kosice, ili maramicu ako bude samo malo manje nežan.„Da li vi možete da uopšte zamislite da neko ovde i ovako živi? Stvarno, Džoni, da li možeš da zamisliš da je nekome stalo do ovakvog života?"Taj Džon ima guste, sive brkove, a sad je napravio neku čudnu grimasu jer je podigao gornju usnu ne bi li onim sivim čekinjama koliko--toliko pokrio nozdrve, mora da mu ovaj losos što ga usoljavam na dva metra od njega neizdrživo zaudara. Znoj mu se sliva niz lice i vrat, a čak mu je i na leđima probio kroz plavo odelo. Nešto počinje da upisuje u jednu svesku i okreće se oko sebe - gleda našu kolibu, našu malu baštu, mamine svečane haljine koje se suše na konopcu, zatvara krug pogledom i ponovo gleda u mene kao da me sad prvi put vidi, a sve vreme sam na201Ken Kejsinepuna dva metra od njega. Saginje se prema meni, opet brkovima zapu-šava nos, pa izgleda kao da ja smrdim, a ne ona riba u mojim rukama.„Gde li su mu roditelji", pita se Džon naglas. „Da li su u kući ili možda tamo na slapovima reke? Ne bi bilo loše da, kada smo već ovde, sve lepo raspravimo s tim čovekom."„Što se mene tiče nema teorije da i na sekundu uđem u onaj brlog", odgovara debeljko.„Brlog ili ne", odgovara mu Džon kroz brkove, „dragi moj Briken-ridže, tu živi poglavica, a on je osoba s kojom moramo da postignemo dogovor, s tim plemenitim vodom svih ovih ljudi."„Da se dogovaram, a ne - to nije moj posao, ja sam plaćen da pro-cenjujem, a ne da pripitomljujem."Ova igra reci je nasmejala Džona.„To je tačno, ali neko ipak mora da upozna ove ljude sa odlukom vlasti, zar ne?"„Ma ne brini, ako nisu do sada to već saznali ubrzo će im sve biti jasno."„Ali ne vidim koji je problem da sada lepo uđemo i popričamo s njim."„Da ulazimo u tu rupu, u taj jad i bedu? Mogu da se kladim da unutra vrvi od pauka, i to onih najgorih - crnih udovica. Priča se da ih ima na hiljade po tim njihovim kolibama, da su im tamo legla. A mogu i misliti kako je toplo unutra, kao u peći bog te, pa pogledaj samo ovog malog Hijavatu kako je spečen, ma ne daje spečen, nego izgleda kao da je prepečen."Smeje se i tapše maramicom po glavi, ali naglo prekida smeh kada je primetio da ga ona žena čudno posmatra, samo se nakašljao, pročistio grlo, pljunuo u prašinu ispred sebe i otišao da sedne na ljuljašku koju je stari obesio za mene pod smrekom u dvorištu, seda, blago se ljulj uska i hladi lice šeširom.Mislim o onome što je upravo rekao i sve u meni počinje da kipi od besa, on i Džon pričaju i dalje o našoj kući, o imanju, o ćelom selu, pro-cenjuju koliko li sve to može da vredi, a na mene ne obraćaju pažnju i slobodni su kao da misle da ja ne razumem engleski. Verovatno su došli sa istoka jer tamo ljudi nemaju blage veze o Indijancima, znaju o njima samo ono što vide u vestern filmovima. Razmišljam o tome kako će mo-202Let iznad kukavičjeg gnezdarati da im bude neprijatno i koliko će se postideti kada im se obratim i kada shvate da razumem sve što govore.Puštam ih da još neko vreme pričaju o kući i vrućini, a onda se uspravljam, prilazim im i svojim najboljim školskim jezikom kažem onome debeljku daje naša skromna kuća verovatno prijatnija i hladnija od bilo koje kuće u gradu, i to mnogo hladnija. Još dodajem da je jedno sigurno, a to je daje hladnija od škole u koju idem, a takode i od bioskopa u Dalesu ispred koga onako pretenciozno piše „Rashlađena sala".Hteo sam još i da ih pozovem da slobodno udu u kuću i sačekaju dok ja otrčim do brzaka i dovedem oca, ali vidim po njima da me uopšte ne slušaju i da verovatno nisu čuli ni ono što sam im maločas rekao. I ne gledaju me, debeli se ljulja, a pogled je uperio u daljinu u podnožje kosine pokrivene lavom, gde ljudi iz našeg sela trenutno stoje svaki na svom mestu na skelama iznad rečnih brzaka i kroz izmaglicu im se vide samo obrisi u kariranim košuljama. Vidi se odavde i kada neko od njih, tamo u daljini, iskorači i pokretom mačevaoca pruži ruku u kojoj drži pet metara dugo koplje da bi mu onaj sa skele skinuo lososa koji se koprca na koplju. Debeli fiksira ljude na visokim skelama i tu i tamo zatrepće očima i zastenje kada vidi da se neko zaleće na lososa.Ostalo dvoje, Džon i ona žena stoje kao ukopani, čini mi se da ni oni nisu čuli ni reč od onoga što sam rekao, štaviše, sve troje gledaju na potpuno suprotnu stranu od mene kao da ja i nisam tu u njihovoj neposrednoj blizini.I odjednom sve staje i tako stoji potpuno nepokretno čitav jedan dugi minut.

Nešto vrlo čudno mi se pričinjava, kao da odjedanput sunce nekako jače šija i obasjava ono troje, inače sve drugo je kao i obično: kokoške kljucaju po travi nabacanoj po krovovima kuća, zrikavci skaču iz grma u grm, nad rešetkama sa ribama dižu se crni oblaci muva jer ih klinci stalno rasteruju grančicama da se ne bi zadržavale na ribi, sve u svemu, običan letnji dan. Samo to sunce, samo ono mnogo jače obasjava ono troje stranaca i ja najzad vidim... vidim na njihovom telu spojeve, šavove po kojima su spojeni i sastavljeni, i kao da vidim i kako mašinerija u njima uzima moje maločas izgovorene reci u razmatranje, pokušava da ih neg-de smesti, ubaci u neki poznati kalup, pa pošto im ne nalazi pogodno mesto, jednostavno ih odbacuje, tretira kao da nisu ni izgovorene.203Ken KejsiZa sve to vreme ono troje su potpuno nepomični, ljuljaška se takode umirila, kao da se i ona, obasjana suncem, ukočila, debeljko na njoj onako ukočen liči na nekakvu gumenu lutku. Onda se u granama drveta ispod koga se oni nalaze probudi stari očev petao, pa kada vide strance u dvorištu, ispusti neki čudan kreštav zvuk nalik na lajanje psa i time je ona čitava čarolija bila razbijena.Debeljko je zaurlao od straha, skočio sa Ijuljaške, digao prašinu za sobom i šeširom zaklonio oči od sunca, zagledao se u krošnju smreke da vidi otkuda potiče tolika galama. Kada je video da se radi samo o jednoj najobičnijoj šarenoj kokoški, pljunuo je na zemlju i vratio šešir na glavu.„Ja iskreno mislim, bilo koju sumu da ponudimo za ovaj... 'velegrad', biće više nego dovoljno, čak i previše."„Možda si u pravu, ali ja ipak i dalje mislim da bi valjalo da ipak malo popričamo sa poglavicom..."Njihov razgovor naglo prekide ona žena. „Ne", to su joj prve reci koje je prozborila do sada. „Ne", ponavlja tonom koji me podseća na glavnu sestru. Dignutih obrva gleda oko sebe, oči joj pri tome skaču kao brojevi na registar-kasi, gleda kako su mamine haljine pažljivo obešene na konopcu i samo ćutke klima glavom.„Ne, ne, danas ipak nećemo razgovarati sa poglavicom, još je rano. Mislim... potpuno se slažem sa Brikenridžom da to ne treba uraditi, ali naravno iz drugih razloga. Setite se šta smo pročitali u podacima o njemu, saznali smo da je oženjen belom ženom a ne Indijankom. Nekom belkinjom iz grada koja se preziva Bromden, a on je uzeo njeno ime, a ne ona njegovo kako je uobičajeno. E pa evo staja mislim: da mi sada bata-limo razgovor s njim, pa da se lepo vratimo u grad i razglasimo mešta-nima da država planira podizanje hidroelektrane i veštačkog jezera i još im malo okitimo koliko je to za njih iz više razloga korisnije nego da im ovde ostanu ove gomile daščara duž reke. Tek kasnije ćemo fino i natenane da otkucamo našu ponudu i da je pošaljemo, ali ne poglavici nego njegovoj ženi, i to tako da ispadne kao da smo to uradili zabunom, shva-tate šta mislim? Ubeđena sam da ćemo tako ćelu stvar resiti mnogo bolje i brže."Odjednom se zagleda u daljinu u one silne ljude na staroj, raskli-matanoj serpentini od skele, koja već stotinama godina služi svojoj svrsi, raste i grana se između stena.204Let iznad kukavičjeg gnezda„Bojim se, ako bismo se danas ovako brzopleto susreli sa poglavicom i naprečac se izleteli s nekom ponudom, da bismo bili suočeni sa poslovičnom tvrdoglavošću tih... tih Navaha i s njihovom ljubavlju prema domu, jer ovaj jad ovde ipak to jeste."Hteo sam da im kažem da stari nema veze sa plemenom Navaho, ali onda sam se setio da me i ne konstatuju, ne obraćaju pažnju na moje reci, a baš ih je nešto i briga o kome se plemenu ovde radi.Sada se žena smeška onoj dvojici i pokazuje im očima da krenu .prema automobilu, kreće i ona čvrstim korakom i usput dodaje zvonkim, mladalačkim glasom:„Moj profesor sociologije svojevremeno je često ponavljao: U svakoj situaciji postoji jedna osoba čiju moć i uticaj je opasno potceniti."Ulaze u kola i odlaze, a ja sam ostao u našem dvorištu i dugo sam se pitao da li su oni mene uopšte za sve to vreme i primetili.Bio sam zapanjen činjenicom da sam se setio ovog događaja, bilo je to prvi put posle, činilo mi se punih sto godina, da sam bio u stanju da se setim ičega iz svog detinjstva. Bio sam prijatno iznenađen kada sam shvatio da mi je to, ipak, još uvek moguće. I dok sam se tako u polusnu prisećao još nekih događaja iz detinjstva, presretan što ih nisam zaboravio, iznenada sam čuo neki čudan zvuk ispod kreveta, prigušeno gre-banje, kao da miš ili neka slična životinjka gricka orah... Hteo sam da vidim o čemu se radi, nagnuo sam se preko ivice kreveta i video blesak metala koji je, jedan po jedan, gulio one komadiće žvakaće gume koje sam tu već dugo lepio i znao napamet gde se svaki od njih nalazi. Crni momak po imenu Gever otkrio je moje tajno skrovište starih žvaka i sada ih je dugim, tankim makazama kao kleštima otkidao i bacao u kesu.Brzo sam trgao glavu nazad i mirno legao, pravio sam se da spavam a srce mije ubrzano kucalo, uplašio sam se da me crnja nije video da virim jer bi to značilo da sam čuo tako tih šum, ja koji sam glumio gluvoću, morao sam da se pravim da ništa ne čujem, a najradije bih mu rekao da se nosi odatle i da ostavi moje žvake na miru. Ležao sam neko vreme nepokretno i trudio se da zaključim da li me je video maločas kada sam se nagnuo preko ivice kreveta; izgleda da ipak nije jer to ničim nije pokazivao, čuo sam samo zveckanje makaza i tupkanje žvaka koje su padale u kesu; taj zvuk me je podsećao na zvuk kuglica grada koje su ne-205Ken Kejsi

kada davno za vreme nepogoda tako dobovale po našem krovu od ter--papira. Crni je tiho pucketao jezikom i kroz smeh mrmljao:„Pobogu, ovo je neverovatno, koliko lije samo puta žvakao ove gluposti, a koliko su tek stvrdnute, strašno..."Sve to zvocanje i struganje probudilo je Mekmarfija, koji se oslonio na lakat, okrenuo na tu stranu i gleda u nedoumici, kao da ne može da veruje da u ovo doba noći vidi crnog bolničara kako kleči ispod mog kreveta. Više od minuta s nevericom zuri u crnju, a onda, poput začuđenog deteta, trlja oči kao da proverava da sve to ne sanja. Kada se uverio da to ipak nije san, on se potpuno uspravlja u svome krevetu.„Jebo te, pa zar je moguće da se ova faca u pola dvanaest noću mota okolo po mraku sa makazama i kesom, pa ovo nije zdravo." Crni momak se smesta okrenuo u pravcu glasa i uperio bateriju Mekmarfiju pravo u oči. „Nego, reci ti lepo meni, Sam, šta to tako vredno skupljaš tu pod krevetom, i to usred noći da te niko ne vidi, otkrij mi keve ti."„Bolje nastavi da spavaš, Mekmarfi, ovo se tebe ne tiče veruj mi, gledaj lepo svoja posla."Mekmarfi se blago smeška i ne skreće pogled mada mora da mu nije baš prijatno ono svetio baterije koje mu bije direktno u oči; crni momak je, kada je video onaj ožiljak na nosu, one zube i onog pantera istetovi-ranog na ramenu, ipak shvatio da mu je možda bolje da malo spusti loptu pa posle pola minuta skreće svetio sa Mekmarfija i ponovo se vraća na posao ispod mog kreveta, pri tom dodatno stenje i dahće kao daje to guljenje žvaka nešto vrlo teško i zahtevno.„Jedno od zaduženja bolničara na noćnom dežurstvu", počeo je da objašnjava trudeći se da zvuči maksimalno prijateljski, „jeste i da održava higijenu u spavaonici."„I to usred noći, da, sećam se."„Mekmarfi, postoji nešto što se zove 'Opis radnog mesta', e pa tu lepo piše daje čišćenje posao koji traje puna dvadeset i četiri sata dnevno."„Taj tvoj posao od dvadeset četiri sata možeš hladno da obaviš i pre nego što mi legnemo, a ne da do pola jedanaest greješ bulju ispred televizora. Nego, baš me zanima da li gospođica Rejčel uopšte ima pojma da vi bolničari uglavnom sve vreme provodite piljeći u televizor, šta misliš da bi uradila kada bi to slučajno od nekoga saznala?"206Let iznad kukavičjeg gnezdaCrni momak sada ustaje, seda na ivicu moga kreveta, smeška se i onom upaljenom baterijom kucka po zubima, lice mu u mlazu svetla podseća na one tikve kojima deca iseku usta i oči i iznutra osvetle sve-ćom.„Dobro, evo sada ću ipak da ti ispričam ćelu priču u vezi sa ovim žvakama", počinje i naginje se ka Mekmarfiju kao da su stari pajtosi. „Vidiš, ja se već godinama pitam odakle poglavici Bromdenu žvake, uvek ih ima, a ne može da ih kupi u kantini, love nema nikada, nikad nisam video da mu je neko od pacijenata dao ijednu, nije nikada tražio ni od one žene iz Crvenog krsta... to mi je dugo bila misterija, zato sam se uskopistio, posmatrao ga pažljivo i čekao da otkrijem tajnu, i vidi molim te." Klekao je ponovo pored mog kreveta, zadigao ivicu postelji-ne i osvetlio baterijom u tom pravcu: „Vidi bog te šta sam otkrio, da ne poveruješ, ovde ih ima milion, a neke su žvakane verovatno hiljadu puta, da li možeš to da shvatiš?"Ova priča je očigledno razgalila Mekmarfija, nije mogao da kon-troliše smeh kada je video sve one žvake zalepljene na donjoj ivici moga kreveta. Bolničar je podigao kesu sa žvakama, pretresao je i sada su se obojica od srca nasmejali. Onda mu je crni momak poželeo laku noć, smotao onu kesu kao da u njoj nosi ručak i otišao daje negde sakrije.„Poglavico", prošaputa Mekmarfi kada smo ostali sami, „da te pitam nešto, molim te odgovori mi." I onda tiho poče da pevuši jednu staru, nekada vrlo popularnu pesmicu: „Zar za krevet žvaku lepiš da njom ujutru usta osvežiš?"Nije mi bilo drago, mogu reći da sam se u trenutku i razbesneo jer sam pomislio daje i on samo još jedan od mnogih koji jedva čekaju i najmanju priliku da mi se narugaju.„Hoće li zubići tvoji slatki moći sutra da je žvaću?" nastavio je da pevuši šapatom.I što sam ga više slušao i meni je ćela situacija postajala zabavna i bivala je sve smešnija i smešnija, došlo je dotle da sam iz petnih žila morao da se trudim da ne prasnem u smeh - i to ne toliko zbog pesmice koliko zbog sebe samog i situacije u koju sam sebe doveo.„Sada me jedna briga muči, nek mi neko kaže što pre, kada žvaku noću lepiš, kakav ćeš ukus ujutru da osetiš, o jeeeee..."Zadnju notu je razvukao i njom kao da me je golicao, više nisam mogao da se uzdržim, smejuljio sam se u sebi i istog trenutka sam se207Ken Kej siuplašio da i pored najbolje volje neću uspeti da se uzdržim i da ću početi i nekontrolisano, glasno da se smejem. Mekmarfi je odjedanput skočio sa kreveta i počeo da kopa po svome ormančiću, što mi je dobrodošlo jer sam za tih nekoliko trenutaka ipak uspeo da se nekako smirim, stisnuo sam zube i napregao se do maksimuma, već odavno nisam pustio iz sebe nikakav drugi zvuk osim stenjanja i urlanja. Zalupio je vratanca nat-kasne, u ušima

mije to odjeknulo kao daje zalupio teška vrata nekakvog sefa, čuo sam ga kako mi kaže: „Evo ti, uzmi" i nešto mi istog trenutka pade na krevet, nešto sitno, izduženo, kao neki gušterčić ili zmijica.„Samo takvu žvaku imam trenutno, sa ukusom voća, nju sam dobio danas od Skanlona na krajcarici, pa kada nema bolje, nije ni tako loša."Ponovo je legao u krevet.A ja, potpuno nesvestan šta radim, onako iznenada, nekontrolisano, ja sam mu rekao:„HVALA!"Ništa nije odgovorio, ali se prenuo, podbočio na lakat i upiljio u mene, isto onako zabezeknuto i sa nevericom kao malopre u onog crnog momka, kao da je mislio da mu se možda čini da sam nešto rekao pa je čekao da kažem još nešto da bude siguran. Uzeo sam žvaku, držao je u ruci i ponovio:„Hvala."Nije bogzna kako zazvučalo jer mi je grlo bilo kao zarđalo a jezik nekako zaribao. Mekmarfi je prokomentarisao da zvučim kao da dosta dugo nisam trenirao i počeo je da se od srca smeje svojoj dosetki; i ja sam pokušao da se nasmejem s njim, sada kada najzad nisam više morao da se uzdržavam, ali ispustio sam neki čudan zvuk, nešto jadno i piska-vo što je podsećalo na pilence koje bi da kukuriče kao petao, užas.Mekmarfi je u trenutku shvatio moj problem i pokušao je da mi pomogne time što mi je rekao da nema potrebe da žurim, da je on spreman, ako treba, da me sluša do pola šest ujutru ukoliko imam želju da vežbam govor i povratim glas, još je dodao da čovek koji je toliko dugo ćutao verovatno želi mnogo šta da kaže. To je rekao, spustio glavu na jastuk i osetio sam da čeka, da nestrpljivo očekuje šta ću mu reći; razmišljao sam o tome šta da mu ispričam, ali su mi padale na pamet samo stvari koje, nažalost, i ne mogu da se iskažu recima jer tada u potpunosti gube svoje pravo značenje. Posle izvesnog vremena shvatio je da još208Let iznad kukavičjeg gnezdauvek nisam u stanju da progovorim, barem ne onako kako sam želeo, prekrstio je dlanove ispod glave i tiho počeo da mi priča:„Vidiš, poglavico, sve ovo me je podsetilo na nešto što mi se veoma davno dogodilo u Vilamet Veliju, blizu Judžina. Tada sam, naime, radio kao berač pasulja i mislio sam da sam povukao Boga za bradu samim tim što sam uopšte i dobio posao. Bilo je to početkom tridesetih godina i tada je bilo pravo čudo da neko zaposli klinca; ja sam dobio posao zato što sam vrlo brzo uspeo da dokažem gazdi da sam sposoban da radim isto onoliko koliko i odrasli radnici, ako ne i više, dobro, da te ne gušim, tek bio sam jedini klinja u onoj gomili radnika. Oko mene sve sami mator-ci, ja pokušam tu i tamo da s njima malo porazgovaram, ali vraga, niko i ne obraća pažnju na mene, vidim ti ja niko me ne sluša, ko vele mali riđi balavac, kost i koža, šta će s njim da pričaju. I tako, ja ti tu potpuno zaćutim, ali ko zaliven, ni reč ne progovaram. Bio sam toliko nadrkan na njih što me ne zarezuju da sve one četiri nedelje koliko smo zajedno radili u polju ni reč nisam rekao, ma ni slovo, a stalno sam bio uz njih i lepo sam im upijao žvaku, a oni se raspričali kao da me i nema u blizini. Pričaju razne gluposti, o kući, o porodici... te fore, ali zato ako se neko jedan dan ne nacrta na poslu - tras, odmah padne ogovaranje. Znaš, meni su se te četiri nedelje strašno odužile, ali sam izdržao da ne progovorim ni u teoriji, a sve vreme sam mislio: Vidi bog te ove kulove, ove glupe matorce, pa oni kao da su zaboravili da i ja mogu da čujem i da govorim.„Ali, ćutao sam i samo sam čekao, a onda ti zadnjeg dana raspalim, razvezem priču, čoveče, sve u sedamnaest, i lepo im kažem i kakva su bagra, i koji su glupači i koliki su govnari i... ne zna se. A svakome sam isto tako skresao u lice šta njegovi nazovidrugari misle o njemu i šta mu kenjaju iza leda. Da si video kako su se samo izbezumili, svi su se posvađali između sebe i napravilo se tako žešće sranje da ne mogu da ti opišem, a ja sam ostao bez nagrade, znaš trebalo je da mi plate dodatnih četvrt centa po kilogramu ubranog sranja jer nisam imao nijedan izostanak sa posla, ali već sam uveliko bio na lošem glasu pa je poslovođa, iako nije imao neke čvrste dokaze, pogodio da sam ja kriv za ceo onaj cirkus. A nemoj da misliš, i njemu sam sve lepo skresao u brk, i kada sad pomislim, to moje lajanje koštalo me je jedno dvadesetak dolara. Ali ne žalim, vredelo je, sine, mnogo više, mnogo..."Cerekao se jedno vreme jer je uživao u prisećanju na te događaje, a onda se okrenuo prema meni i upitao me:209Ken Kejsi„Nego, sada se nešto mislim, poglavico, da i ti možda ne ćutiš i ne čekaš pravi trenutak pa da im ga nabiješ do jaja, a?"„Ne, ne..." odgovorih mu, „pa ja to nikada ne bih mogao."„Šta, ne bi mogao da im ga spustiš? Pa ti onda ni pojma nemaš koliko je to lako, ništa lakše."„Ali... ti si mnogo jači... mnogo čvršći od mene", promrmljao sam tiho.„Kako to misliš? Sada te, poglavico, stvarno ništa ne razumem, čuj-ja jači..."Progutao sam knedlu i ponovio:„Pa ti si jači i čvršći od mene, tebi je lako da tako nešto uradiš."„Ja? Ti se to sada zezaš sa mnom, jel* tako? Pa pogledaj se, čoveče, viši si za glavu od bilo koga na odeljenju, pa ovde nema čoveka koga ne bi mogao hladno da središ da ga ni rođena majka ne prepozna, to ti ga-rantujem."

„Ne, ne, preslab sam ja za to, ono, nekada sam i bio jak, to je tačno, ali sada više nisam, sada si ti duplo jači od mene, duplo."„Hej čoveče, pa ti si izgleda stvarno lud, šta to pričaš, ma veze nema. Pa prvi koga sam primetio bio si baš ti, sedeo si na onoj stolici, kao stena, bog te. Da ti kažem nešto: prokrstario sam sve od Klamata do Tek-sasa i Oklahome i sve oko Galupa, nije to malo, i kunem ti se, ti si najveći Indijanac koga sam ikada video."„Ja sam rodom sa reke Kolumbije", rekao sam, a on je nestrpljivo čekao da nastavim. „Moj stari je stvarno bio poglavica, zvao se Tee Ah Millatoona ili Najviše Drvo u Šumi, ali nismo živeli u planinama. Sećam se kada sam bio dete on je stvarao bio veliki, ali mogu ti reći da mi je majka bila duplo veća od njega."„Mora da ti je onda stara bila pravi div, kolika je bila?"„Ma velika... jako velika."„Mislim, reci mi koliko je bila visoka?"„Koliko je bila visoka? Pa vidiš, jednom ju je neki tip u cirkusu, znaš oni što pogađaju visinu i težinu, e pa on ju je pogledao i rekao da ima oko metar i sedamdeset pet i oko šezdeset pet kilograma, ali pogledao je samo na tren, a ona... ona je sve vreme rasla."„Šta kažeš, rasla? 1 koliko je na kraju izrasla?"210Let iznad kukavičjeg gnezda„Toliko je narasla da je na kraju bila veća i od mene i od starog zajedno, eto toliko."„Tako hladno preko noći izrasla žena, to je nešto novo, još nisam čuo da Indijanka može toliko da izraste, ali ako ti kažeš..."„Nije ona bila Indijanka, bila je iz grada, iz Dalesa."„Znači, ona se preživala Bromden, a-ha, sada mi je jasno", malo se zamislio pa je nastavio: „Stani malo, ako se bela žena uda za Indijanca to mu dođe kao da se udala za nekoga ispod sebe, to si hteo da kažeš, veća... da, da, sada mi je jasno."„Nije se on smanjio samo zbog nje, ma ne, svi su ga obrađivali zato stoje bio veliki, jak i svoj, i što nije voleo nikome da popusti i stoje stalno radio šta je hteo. I zato su ga obrađivali kao što uostalom i tebe sada obrađuju."„Ko to oni, poglavico, koji to oni?" upitao je tiho i istog časa se uozbiljio.„Sistem, vršili su pritisak na njega godinama, bio je jak i u stanju da im se neko vreme suprotstavlja. A oni, oni su hteli da nas smeste negde gde će im biti lako da nas kontrolišu, a hteli su i da nam oduzmu brzake, ubacili su svoje ljude u pleme pa su rovarili i iznutra, nisu žalili truda. A staroga su jednom uhvatili u gradu, u nekoj mračnoj uličici i ubili su ga od batina i još su mu i kosu odsekli, jak je Sistem... i te kako; dugo im se on, jadan, suprotstavljao, a onda gaje majka toliko nadvisila daje odjedanput postao tako mali, sitan, i tada je shvatio da više nema snage za borbu i... predao se."Jedno duže vreme Mekmarfi je ćutao i razmišljao o svemu što je upravo čuo, a onda se podbočio na lakat, pogledao me i pitao zašto su ga prebili u onoj uličici, a ja sam mu odgovorio zato što su hteli da mu pokažu šta ga čeka, i to još na kvadrat ukoliko najzad ne potpiše papire i sve preda državi.,,A šta to sve, šta su to hteli da preda državi?"„Kako šta, pa sve - pleme, selo, brzake... sve."„Sada se sećam, da, da, to su oni brzaci gde su Indijanci lovili losose... davno je to bilo, davno. Nego, koliko se sećam pominjala se i neka velika kinta, u fazonu daje pleme na kraju dobilo neku masnu lovu, jel' tako bese?"„Vidiš, baš to su i oni njemu rekli, a on im je odgovorio: 'Koje su to pare kojima možete da nadoknadite čoveku to što više nikada ne može211Ken Kejsida živi onako kako želi?' i još je rekao: 'Koje su to pare koje mogu da mu plate da ne bude ono što jeste?' Niko ga, nažalost, nije razumeo, čak ni pleme. Posle su svi iz plemena došli pred naša vrata, držali su u rukama one papiriće, one čekove koje su dobili i očekivali su da im stari kaže šta sada da rade s njima, tražili su ga da ih savetuje kako da ulože pare, gde da idu, šta da rade, gde da kupe zemlju... Ali on je već bio mali, malecki i stalno pijan, stalno... Sistem gaje već lepo sredio, on svakoga sredi, i tebe će srediti... Ne dozvoljavaju oni čoveku koji je veliki kao moj stari nekada da tako slobodno švrlja i radi po svome, osim ako ne radi za njih. Pa to si valjda i sam do sada zaključio?"„Da, da, mislim da jesam...",,E zato, vidiš, nisi nikako smeo da razbiješ ono staklo, time si im pokazao i sada oni znaju da si veliki i sada moraju da te krote."„Misliš kao što se kroti mustang, misliš u tom fazonu?"„Ne, ne, ne krote oni tako, ma ni slično. Oni te lepo tako srede da ne možeš više da im se suprotstavljaš, stave ti nešto, lepo ti ugrade nešto. S tim počnu odmah čim procene da ćeš eventualno da porasteš, još dok si mali oni počnu da te obraduju i da ti ugrađuju tu svoju đavolsku aparaturu i tako teraju sve dok te sasvim ne srede."„Tiše, druže, tiše malo...",,A ako se suprotstavljaš, onda te lepo negde sklone, strpaju te pod ključ i smire te..."„Tiše, poglavico, ćuti sada malo, čuju te, samo malo ćuti..."

On je legao i umirio se kao da spava, osetio sam da mi je krevet vruć, čuo sam škripu gumenih donova, to je crni momak ušao sa baterijom da proveri kakvi se to glasovi čuju. Obojica smo ležali potpuno nepomično dok nije otišao.„Na kraju je samo pio", šapnuo sam. Osećao sam potrebu da ispričam sve što sam smatrao da je bitno, sada više nisam mogao da ćutim. „Kao da ga i sada vidim kako baulja između stabala onako obnevideo od pića, a uvek kada prinese flašu ustima kao da ne pije on iz nje nego ona iz njega, na kraju gaje toliko ispila da se potpuno osušio, tako je propao, onako žut i zbrčkan da ga više ni naši psi nisu prepoznavali. Kada je došlo vreme, morali smo da ga izvučemo iz šume i u kamionetu odveze-mo do Portlanda da tamo umre. Samo, ne tvrdim ja da oni ubijaju, to ne, nisu ga oni ubili, ne, oni su mu uradili nešto drugo."212Let iznad kukavičjeg gnezdaSada mi se već strašno spavalo, bilo mi je dosta priče, razmišljao sam o svemu što sam rekao i učinilo mi se da nekako, ipak, nisam uspeo da recima izrazim i kažem sve ono što sam želeo i kako sam želeo.„Priča mi je sumanuta, jelda?"„Baš tako, poglavico", odgovori Mekmarfi prevrćući se u krevetu, „priča ti je blago sumanuta."„Ali to u stvari i nije ono što sam želeo da kažem, nekako kao da i ne mogu sve da kažem... Ne znam, možda ćela priča i nema mnogo smisla."„Pazi sada, poglavico, ja nisam rekao da tu nema smisla, samo sam rekao daje malčice sumanuto..."Onda je zaćutao i tako dugo ni reč nije progovorio da sam već pomislio da je najverovatnije zaspao. Bilo mi je krivo što mu na kraju nisam poželeo laku noć, pogledao sam u njegovom pravcu, bio mi je okrenut leđima, a ruka mu je ležala otkrivena na pokrivaču, u onom mraku jedva sam nazirao tetovaže. Jaka je, sećam se da sam pomislio, jaka, snažna kao što je bila i moja nekada davno dok sam još trenirao ragbi. Poželeo sam da posegnem rukom i da ga dotaknem, baš tu jaku ruku, i to na mestu gdeje istetovirana, hteo sam da ga dodirnem da proverim da li je još uopšte živ. Tako dugo, jezivo dugo, leži nepokretan, pomislio sam, ta morao bih da ga taknem da proverim da li je još živ...Ma lažem, znam ja vrlo dobro daje on živ, nije to pravi razlog zašto želim da ga dodirnem.Hoću da to uradim zato što je muško.I to je najobičnija laž. Oko mene ima toliko drugih muškaraca, zašto ne bih i njih dodirivao.Hoću da ga taknem jer sam i ja jedan od onih... od onih nastranih.Ali i to je laž, to se sada jedan strah jednostavno krije iza drugog. Da sam od onih nastranih, onda bih s njim, verovatno, hteo da radim i druge stvari. Hoću da ga taknem jednostavno zbog toga što je upravo takav kakav je.I baš kada sam skoro krenuo ka onoj ruci preko on iznenada progovori:„Reci ti meni sada, poglavico", ponovo se okrenuo prema meni, „reci mi zašto ne ideš s nama sutra na izlet, u ribolov?"Nisam odgovorio, ćutao sam.213Ken Kejsi„Pa daj, čoveče, kao da ti se ne ide, ma garantujem ti da će to biti gala provod. A da ti otkrijem jednu malu tajnu: one dve tetke što kao dolaze po mene, ma to je fora, kakve crne tetke, to su dve cure koje znam još iz Portlanda, striptizete, a još i porade sa strane, shvataš na šta mislim? Šta kažeš na to, dobre za provod?"Najzad sam mu rekao da ja, nažalost, spadam u kategoriju „dotiranih"„Koji ti je to sada moj?"„To znači da sam švorc, shvataš, bez love."„Ato... da, da... sada mije sve jasno... vidiš toga se nisam setio..."Opet je ćutao neko vreme i gladio onaj ožiljak na nosu. Onda je naglo prestao, nalaktio se u krevetu i okrenuo prema meni.„Nego, poglavico, kada bi ponovo bio u svojoj punoj snazi, da si ponovo šema dva metra i sto kila, e da li bi tada bio dovoljno jak da dig-neš ono čudo, onaj kontrolni blok u starom kupatilu, razumeš šta te pitam?"Razmislio sam nekoliko trenutaka, pa ona skalamerija nije mnogo teža od buradi nafte koje sam kao od šale dizao u vojsci. Odgovorio sam da bih u svoje vreme najverovatnije mogao da ga podignem.,,E sada pazi, kada bi ponovo toliko ojačao, kao nekada, da li bi mogao da ga podigneš?"Odgovorih da bih mogao, mislim da bih mogao.„Ma zajebi ti šta misliš, reci ti meni sada jasno i glasno da li možeš da mi obećaš da ćeš da ga digneš ako ti ja povratim staru snagu. Ako mi to svečano obećaš, ne samo da ćeš da popiješ specijalan besplatni bilder-ski kurs kod mene nego ću i da te častim jednim izletom brodom", obli-zao je usne, „a usput i sebi zicer malo povećam šanse."Smejao se kratko razmišljajući o nekom svom planu ili ideji. Pitao sam ga kako to misli da me ponovo ojača, na šta je on samo stavio prst na usta i time mi dao znak da ne pitam mnogo.„To su, čoveče, tajne koje se nikome ne otkrivaju, nema teorije da se govori o njima, da ti nisam možda rekao da ću to da ti otkrijem, ma kakvi. Hej, druže, to kako čoveka možeš da vratiš na njegovu pravu me-ru, pa to se ne govori svakome, zamisli samo kako bi bila opasna ta informacija kada bi je dočepao neprijatelj. Ali sada ti se

svečano zari-čem: ako me slušaš i prihvatiš moj specijalni program treninga i znaš šta će biti, odmah ću ti reći, samo slušaj."214Let iznad kukavičjeg gnezdaSpustio je noge sa kreveta, seo na ivicu, sa dlanovima na kolenima. U onom tankom mlazu slabog svetla iz staklenca koji mu je padao pravo na rame zablistali su mu zubi ijedno oko kojim kao daje nišanio u mene. U spavaonici se tiho čuo njegov obesni, šeretski glas.„Evo ga, snimi ga, neverovatno, veliki poglavica Bromden ide ulicom, a za njim se okreće i bulji u njega i muško i žensko, i staro i mlado. 'Bog te, pa ko je taj div, gledaj molim te korak mu je duži od tri metra, da se tu i tamo ne saginje udario bi glavom u telefonske žice.' Korak mu odjekuje dok ide gradom, samo ponekad zastane kada vidi neku zgodnu devicu, vi ostale obične ženturače bolje mu se sklanjajte s puta, osim ako nemate sifone kao lubenice, dobre, čvrste, duge, bele noge koje mu možete dići na ona njegova široka ramena i ako nemate tople ribice, sočne i slatke kao puter i med..."1 raspričao se tako u mraku, veze svoju priču šta će i kako će biti: svi muškarci će se usrati od straha, a svakoj će zgodnoj curi da teče voda na usta čim me ugleda. Na kraju je još dodao da iz tih stopa ide da upiše i moje ime na spisak onih koji idu na izlet brodom. Ustao je, uzeo peškir sa svoje natkasne, opasao se njime, natukao kapu na glavu, a onda zastao pored mog kreveta.„Ma kažem ti, čoveče, ma žene ima da se biju oko tebe, ima da ih tovariš, imaćeš bre ribe kao salate."Iznenada je rukom smakao pokrivač sa mene i u sekundi sam bio go i otkriven.„Evo, vidi i sam, poglavico, šta sam ti rekao, pa već si porastao dvadeset santimetara."Smejući se nastavio je duž kreveta u hodnik.Koja priča: Iz Portlanda dolaze dve droce i idu s nama na izlet brodom, ta ideja mi nije davala da oka sklopim do samog jutra i ustajanja.Ustao sam prvi i otišao pravo do oglasne table da proverim da li je stvarno i moje ime na spisku. Velikim štampanim slovima piše u zaglavlju: SPISAK PRIJAVLJENIH ZA IZLET BRODOM, onda slede imena, prvi je upisan Mekmarfi, pa odmah ispod njega Bili Bibit, broj tri je Harding, broj četiri Fredrikson i tako dalje sve do rubrike sa brojem deset, koja je još prazna, ja sam poslednji upisan pod brojem devet. Pa ja stvarno idem, ja izlazim napolje, idem na izlet brodom, i to još u društvu215Ken Kejsisa dve kurvice. Morao sam to da ponavljam u sebi bez prestanka, kao molitvu, kako bih se privikao na tu ideju i uopšte poverovao da će se tako nešto stvarno i dogoditi.Tri crna bolničara nečujno su doklizila do mene, zainteresovani da i oni pročitaju spisak i vide ko to uopšte od pacijenata ide na taj famozni izlet, čitaju ga pažljivo, prate imena svojim sivim prstima da im neko slučajno ne promakne, dolaze na kraju i do moga imena, okreću se ka meni i smejulje mi se u lice:„Vidi ti ovo, vidi, vidi, ko lije upisao i poglavicu Bromdena za ovu pizdariju. Jer, zna se, Indijanci ne umeju da pišu..."„Ne znaju da pišu kažeš, a odakle ti ideja da znaju i da čitaju?"Ovako rano ujutro odeća im je još tako sveže uštirkana i kruta da im ruke kada ih pomeraju šuškaju kao da su neka bela krila od papira. Sme-jali su mi se i rugali, a ja sam se pravio da sam gluv i da ništa ne čujem, tako da, tobož, pojma nisam imao o čemu govore, ali kada su pokušali da mi rutinski uvale metlu u ruke ne bi li i danas počistio hodnik umesto njih, samo sam se okrenuo i otišao u spavaonicu. Mislio sam tada u sebi:„Jebi ga, kada čovek ide s kurvama iz Portlanda u ribolov, onda zaista ne mora više da trpi takve pizdarije."Ali nije prošlo ni nekoliko trenutaka, a ja sam se već uplašio što sam im tako drsko okrenuo leda, do sada sam uvek, bez pogovora, izvršavao sva njihova naređenja, brzo sam bacio pogled preko ramena i video da idu za mnom sa sve onom metlom. Verovatno bi ušli i u spavaonicu i tu me zgrabili i sredili, ali spasao me je Mekmarfi. On je već bio tamo i pravio takvu frku i buku da je sve ječalo i praštalo, špartao je između kreveta gore-dole i peškirom udarao i budio sve one koji su se prijavili za izlet tog jutra. Kada su ga videli onako razgaljenog i u svom elementu, crni momci su u sekundi zaključili da im nije baš najpametnije da ulaze i rizikuju gužvu samo zbog toga da bi mene naterali da ribam onaj komadić hodnika.Mekmarfi je, kao što sam rekao, bio u svom elementu, na riđu glavu nabio je svoju kapu i namestio je tako da izgleda kao daje kapa kapetana broda, iz rukava majice virile su mu one tetovaže, koje su samo doprinosile ulozi mornara koju je igrao, klatio se na nogama i pravio kao da hoda po brodskoj palubi koja se pomera na talasima, čitava predstava je bila u toku.216Let iznad kukavičjeg gnezda„Na palubu, svi na palubu smesta, ako nećete da za kaznu završite u lancima, hajde... brzo!"Sada je prstima snažno dobovao po natkasni pored Hardingovog kreveta.„Šesto zvono zvoni i sve je u najboljem redu. Nastavite tim kursom, pravo napred. Puštaj karu, hvataj paru, punu paru! Na palubu!"U trenutku me je primetio da stojim na vratima, munjevito mi pritrčao i odalamio me po leđima iz sve snage.

„Evo Velikog poglavice, na njega bi trebalo da se svi ugledate. To je pravi mornar, to je pravi ribar! Još nije čestito ni svanulo, a on je već na nogama, lovi crve, crvene, sočne crve za mamce. Svi za njim, za njim, dileje žabarske, za njim. Na palubu, sada ili nikada, danas je veliki dan. Ma iskačite iz tih krpa i pravac na more!"Akutni, onako mamurni, gunđaju i tiho proklinju i Mekmarfija i onaj njegov peškir kojim ih svaki čas udara, ne dajući im da još malo leže na miru i razvlače se u krevetu pre ustajanja. Od sve te galame probudili su se i hronični, poplavelih lica od smanjene cirkulacije, nije ni čudo ako se zna koliko su im uvek zategnuti oni pokrivači što im ih vezuju na grudima. Kruže pogledima po spavaonici i svi do jednoga, na kraju pilje u mene onim svojim nemoćnim, starački razvodnjenim pogledima. Leže, onako jadni, i gledaju me kako se toplo oblačim i pripremam za izlet, ti njihovi pogledi u meni bude nešto čudno, neprijatno, i jak osećaj krivice. Shvatali su da sam ja jedini od njih koji je privilego-van i koji će ići na izlet sa svima ostalima, i verovatno, gotovo sigurno im je na svoj način bilo krivo što i oni nisu na mom mestu. Posmatrali su me pažljivo, ti jadni starci već godinama prikovani za invalidska kolica, niz čije noge kao pijavice puze kateteri koji će ih kao najteže sidro držati vezane zajedno mesto do kraja života - gledali su me i instinktivno slutili da ja idem; to im nije bilo teško jer je sve ljudsko u njima vremenom bilo ubijeno ili potisnuto, a sve instinktivno, skoro životinjsko dodatno razvijeno, čak dominirajuće (gotovo uvek, kada bi neko umro na odelje-nju, oni bi to prvi osetili i reagovali tako što bi zabacili glave i zavijali kao vukovi). Ono malo ljudskog u njima, ona preostala trunčica humanog verovatno je bila razlog što su me gledali sa tugom i zavišću, još su se ipak iz daljina prisećali kako mora daje lepo napolju.Mekmarfi je otišao nakratko da još jedanput proveri spisak, kada se vratio pokušavao je iz sve snage da nagovori još jednog od akutnih da se217Ken Kejsiprijavi i krene na izlet. Išao je od jednog do drugog pacijenta, šutirao im krevete i tresao ih rukama, budio one koji su se krili pod jorganima i neumorno ih ubedivao da greše što ne idu, da je super isploviti brodom na okean, hrabro prkositi oluji, muški, bez straha uživati na palubi, pijuckati rum dok se okolo penuša more i valjaju ogromni talasi, i sve tako...„Dižite se, dangube najobičnije, skačite na noge, lenštine jedne, treba mi samo još jedan čovek da popunim broj za posadu, ljudi, pa samo mi fali još jedan usrani dobrovoljac, ma dajte, pobogu..."Ali džabe, nikoga nije uspeo da nagovori, nikog živog. Glavna sestra je svojim pričama o opasnostima i mogućim užasima na pučini, kao i brojnim primerima brodoloma i tragedija uspela da utera strah u kosti skoro ćelom odeljenju. Već je bilo gotovo izvesno da će ceo plan propasti i da neće biti ništa od izleta jer nema šanse da nađemo tog još jednog jedinog neophodnog člana posade, kada otprilike pola sata kasnije, dok smo čekali u redu da otvore trpezariju i posluže doručak, Mekmarfiju neočekivano priđe Džordž Sorensen.To je krupan, krezub, nekako sav kvrgav stari Šveđanin koga su crni momci posprdno zvali Džordž Periguz zbog njegove patološke opterećenosti ličnom higijenom. Hodao je i stajao nekako čudno zakošeno, zapravo je uvek maksimalno zabacivao glavu da bi mu lice bilo što dalje od čoveka s kojim razgovara, naravno iz higijenskih razloga. Sada je stao ispred Mekmarfija i nešto tiho gunđao sebi u dlan. Džordž je inače, za sve ostalo, bio i jako stidljiv, oči mu nisi mogao videti jer su mu bile uvaljene duboko ispod obrva, a ostatak lica mu isto tako nisi mogao videti jer gaje kompletno zaklanjao šakom uvek kada bi pričao s nekim. Tako je i sada nešto mrmorio sebi u dlan, potpuno nerazumljivo, dok mu Mekmarfi nije nestrpljivo rukom sklonio šaku sa lica ne bi li najzad razaznao o čemu se radi, o čemu to uopšte Džordž govori.„Hajde, Džordže, lepo mi sada reci o čemu to pričaš?"„Crveni crvi, to ti kažem, mislim da ti oni uopšte ne vrede... mislim za lososa, razumeš?"„Je li boga ti, crveni crvi, pa možda si i u pravu, ali mi prvo objasni kakve to veze ima sa bilo čim, o kakvim mi to sada odjedanput crvenim crvima slažeš priču, čuj - crveni crvi."„Pa čuo sam da si malopre rekao da je Bromden išao da lovi crve, crvene crve, pa ko velim..."„Ato... tako je, stari moj, dobro si čuo, baš sam tako rekao."218Let iznad kukavičjeg gnezda,,I zato, ko velim da ti kažem da ne koristiš te crve, ovoga meseca losos ne ide na njih, ali zato haringa kao mamac, to je već nešto sasvim drugo, stavi haringicu i ima da grizu kao ludi."Govorio je tako daje podizao glas na kraju svake rečenice, zbog toga je sve što kaže dobijalo upitni ton, kao da ne odgovara nego on postavlja pitanja. Klimnuo je nekoliko puta glavom Mekmarfiju, u rano jutro mu je koža na licu izgledala kao zguljena, toliko je sastrugao bradu. Okrenuo se i polako pošao na svoje staro mesto na kraju reda, ali ga Mekmarfi zaustavi pitanjem:„Stani malo, Džordže, a otkada se ti, molim te, tako dobro razumeš u ribarenje i te fore?"Džordž se okrenuo, dogegao opet do Mekmarfija, i to tako zakoše-nog tela da je izgledalo kao da su mu noge odsečene od trupa.„Nego šta nego da se razumem, pa ja sam punih dvadeset pet godina radio na brodu, i to na ribarskom brodu koji je lovio losose. I to sve tamo od Haf Mun Beja pa čak do Padžet Saunda. Dvadeset i pet godina ribarenja... sve dok se nisam kompletno isprljao, ali kompletno." Ispružio je šake da nam svima pokaže koliko su prljave.

Nisam, naravno, video nikakvu prljavštinu, ali zato mi nisu promakli ožiljci na dlanovima od hiljada i hiljada kilometara najlona koje mora da je izvukao iz mora za sve te silne godine. Dozvolio nam je da mu jedno kraće vreme gledamo u šake, a onda ih je naglo stegao u pesnice i zavukao pod bluzu, verovatno uplašen da bismo mogli da mu ih još više zaprljamo svojim pogledima.,,A što sam imao brodić, kao bombona, dugačak samo trinaest metara, ali zato sa ćela četiri metra gaza, napravljen od najboljeg materijala - sve sama tvrda tikovina i hrastovina." Sada se već toliko klatio napred--nazad kao da se paluba ljulja pod njim. „Kažem ti bio je to brod i po, nema šta."Hteo je da se okrene i ode, ali ga je Mekmarfi opet zaustavio.„Boga mu, Džordže, zašto mi nikada dosad nisi rekao da si ribar. A ja razvezao o tom ribarenju, šema Starac i more i te fore a medu nama, onako u poverenju, od svih brodova bio sam samo na jednom, i to ratnom, a što se tiče ribe jedino što znam u vezi s njom jeste da više volim da je jedem nego da je čistim."„Ma nije problem čistiti ribu, neko ti samo pokaže kako i udri, ništa lakše."219Ken Kejsi„Kada bolje razmislim, Džordže, pa ti si dušu dao da nam budeš kapetan, a mi svi lepo da budemo tvoja posada, to bi bilo najbolje, pazi šta ti kažem."Džordž se još više zakosio i samo odmahnuo glavom.„Ah, brodovi su sada još prljaviji... sve je na njima tako grozno za-mazano..."„To neka te uopšte ne sekira, ništa ne brini, imamo kompletno ste-rilisan brod, ali kompletno od pramca pa sve do krme, tako je izriban i izglancan da se šija kao zlatan zub. A drugo, nema potrebe da se prljaš jer ti bi, bog te, bio kapetan, nećeš valjda ti da diraš mamce, udice i te fore, ma jok, samo budeš kapetan i naređuješ nama bezveznjacima sa kopna... šta misliš o tome, super, šta kažeš?"Džordž je ispod košulje stezao pesnice, po tome sam video da se lomi, ali ipak je ponovio da je to sve opasno za njega jer uvek postoji mogućnost i da se isprlja. I počelo je natezanje, Mekmarfi zapeo da ga nagovara da ipak pristane, a Džordž opet zapeo da odbija i tako u ne-dogled, kad ih prekinu zvuk ključa i ulazak glavne sestre na odeljenje; sa onom svojom torbicom, lupkajući petama ona prođe pored reda pacijenata, nije zaboravila ni svoj rutinski, veštački osmeh, niti i to da svakome u prolazu kratko klimne glavom. Mekmarfiju nije promakao oštar pogled kojim Džordž kao daje ošinuo sestru i pri tom još dodatno zabacio glavu. Sačekao je da sestra prođe, a onda je naherio glavu i onako na svoj način, lukavo i šeretski pogledao Džordža.„Šta ti kažeš na onu sestrinu žvaku, znaš ono može biti nevreme i da je strašno opasno uopšte i poći na izlet?",,A, pa okean ume da bude jako gadan, to je sigurno, može da bude jako opasan, i te kako."Mekmarfi pogleda sestru, koja je upravo ulazila u staklenac, pa opet vrati pogled na Džordža, koji je ispod košulje sve jače i jače stezao pesnice svestan da su svi pogledi sada uprti u njega.„Do đavola", iznenada je viknuo, „pa vi verovatno mislite daje uspela da me uplaši svim tim svojim pričama. Recite mi iskreno, da li tako mislite?"„Vidiš, Džordže, meni to ne pada ni na kraj pameti, ali stvari trenutno stoje ovako: ako ti ne podeš s nama a na moru nas ipak srtrefi neka oluja, onda smo svi mi u opasnosti, u gadnom sosu, shvataš? Ja sam ti već priznao da pojma nemam o brodovima i plovidbi, a sada ću ti priz-220Let iznad kukavičjeg gnezdanati još nešto: one dve žene što treba da dođu po nas, sećaš se? E pa za njih sam slagao da su moje tetke, udovice ribara, i te fore. E pa vidiš, prava isrtina je da se one razumeju u samo jednu navigaciju, i to onu horizontalnu u krevetu, shvataš šta hoću da kažem? Razumi me bre, Džordže, ti si nam potreban, potreban", Mekmarfi povuče dim iz cigarete i dodade: „Nego, da li ti slučajno imaš deseticu?"Džordž samo ćutke odmahnu glavom.„Nisam ni računao da imaš, jebi ga, ionako sam već odavno odbacio ideju o nekoj velikoj zaradi. Evo ovako", iz košulje je izvadio olovku i pružio je Džordžu: „Ti nam lepo budi kapetan, a mi ćemo te pustiti da ideš s nama za samo petaka, važi?"Mršteći one svoje guste obrve ovako zatečen novim predlogom, Džordž je prelazio pogledom po svima nama. Naposletku iskezi beskrvne desni, uze olovku: „Jebi ga! Nek ide život!" samo je uzviknuo i krenuo da se upiše na spisak. Posle doručka, dok je prolazio hodnikom, Mekmarfi je zastao kod oglasne table i iza Džordžovog imena dopisao krupnim štampanim slovima KAP. - tek da se zna.One dve droce su kasnile i kada smo već pomislili da možda uopšte neće ni doći, Mekmarfi, koji je nestrpljivo gledao kroz prozor, poče da nas doziva, svi smo dotrčali da vidimo o čemu se radi. Rekao nam je da su najzad stigle, ali mi smo videli samo jedan automobil (a očekivali smo dva) i samo jednu ženu. Izašla je iz kola i onako sama na parkingu počela da se obazire na sve strane, tada ju je Mekmarfi pozvao glasno kroz rešetke, spazila ga je i potrčala prečicom, preko travnjaka, ka našem ode-ljenju.Bila je mnogo mlada i mnogo zgodnija nego što smo očekivali, nego stoje iko i mogao da zamisli. Inače, već su svi uveliko znali da žene koje treba da dođu po nas, nisu nikakve starije gospode nego dve kurve i moram priznati da nismo bili načisto šta da očekujemo; bili smo zbunjeni, a oni religiozniji medu nama nisu baš bili oduševljeni takvim društvom za izlet. Ali sada, dok smo je gledali kako lakim koracima trči preko travnjaka do

odeljenja, dok smo upijali njen izgled: oči koje su joj se zelenele i sjajile na suncu, debelu pletenicu blistavu kao bakar, koja je poskakivala prateći njene pokrete, tada smo u glavi imali samo jednu misao, koja je potisnula sve druge - daje pred nama žensko, prava žena, ne baš u belom od glave do pete, ne baš čedna i poštena, ali nije nam tada ni bilo mnogo važno na koji način zarađuje novac za život.221Ken KejsiDotrčala je pravo do mreže na prozoru na kome je bio Mekmarfi, uhvatila se za nju prstima i pripila se i licem i telom. Bila je zadihana od trčanja, disala je duboko i izgledalo nam je kao da će svakog trenutka probiti mrežu onim svojim čvrstim grudima, koje su se ubrzano dizale i spuštale dok se borila da povrati dah. Malo je i plakala od uzbuđenja.,,E Mekmarfi, stari đavole, vražji Mekmarfi..."„Ma mani me sada s tim glupostima, nego gde ti je Sandra?"„Zauzeta je, čoveče, zauzeta i nikako nije mogla da dođe. Nego, reci ti meni kako si ti, da lije sve u redu?"„Kako to zauzeta, pazi: zauzeta."„Ako baš hoćeš da znaš", obrisala je nos i počela da se kikoće, „naša stara dobra Sandi se u stvari udala. Sećaš se one face, onoga Artija Gil-filijana iz Bevertona? Znaš ga sigurno, onaj stoje stalno kada je dolazio na žurke donosio neka sranja, ili gumenu zmiju ili plišanog miša, uvek je vukao takve pizdarije po džepovima. Koji manijak...",,O bože me sakloni", odjedanput zavapi Mekmarfi. „Reci mi, Ken-di, dušice, na koju foru ja sada da uvalim deset ljudi u jedan jedini usrani ford? Kako Sandra i ta njena budala iz Bevertona sa zmijicom u džepu misle da ja to uradim?"Devojka kao da je razmišljala o tome šta da mu odgovori, kada se odjedanput oglasio zvučnik sa plafona i iz njega glas glavne sestre, koja je poručivala Mekmarfiju da njegova prijateljica, ukoliko želi da s njim razgovara, izvoli da zatraži daje puste na glavni ulaz kako nalaže osnovni red, a da se ne zadržava na prozoru i na taj način uznemirava ćelu bolnicu. Devojka se smesta poslušno odvoji od prozora i pode ka glavnom ulazu kako je od nje i zahtevano, a Mekmarfi se za to vreme skljoka u najbližu fotelju i obori tužno glavu na grudi.,,E vala su mi ga smestili do daske", promrmlja tiho.Crni momak, i to baš onaj najmanji, pustio je devojku na odeljenje i uzgred zaboravio da za njom zaključa vrata (zbog toga mora daje kasnije propisno izriban), ona je potom vrckajući i poskakujući prošla hodnikom pa onda i ispred staklenca, iz koga su sve sestre dale maksimum od sebe da je zajedničkim ledenim pogledima po svaku cenu ohlade i upristoje joj hod i ponašanje. Dok je ulazila u dnevni boravak, slučaj je hteo da se našla samo korak-dva ispred doktora, koji se baš nekako u isto vreme uputio ka staklencu s nekim papirima u rukama. On je najpre samo pogleda i obori pogled na svoje papire, onda opet podiže pogled i222Let iznad kukavičjeg gnezdapažljivo je osmotri, pa brzo obe ruke gurnu u džepove sa željom da iskopa naočare dok još ima vremena.Devojka je stala nasred dnevnog boravka odjedanput okružena sa četrdeset u zeleno obučenih muškaraca koji su piljili u nju razrogačenih očiju, pri tom niko ni reč nije progovarao, toliko je tiho da se može čuti kako nekima krče creva i kako nekima od hroničnih spadaju kateteri.Stajala je tako ceo minut i pogledom tražila Mekmarfija pružajući svima priliku daje dobro osmotre. Blizu plafona tačno iznad njene glave lebdi oblačić plavičastog dima; ubeden sam da su na ćelom odeljenju aparati nužno pregoreli jer najverovatnije nisu bili u stanju da dovoljno brzo odreaguju na njenu naglu pojavu - rutinski su je elektronski skeni-rali, ali kada su obradili dobijene podatke, mora da su otkrili da u njihovoj bazi podataka nije predviđena mogućnost pojave takvih osoba na odeljenju i jednostavno su pregoreli, kako to već i rade mašine samo-ubice.Na sebi je imala belu majicu sa kratkim rukavima, kao uostalom i Mekmarfi, samo mnogo manju i užu, bele patike i farmerke s nogavica-ma isečenim iznad kolena; ako se ima u vidu koliko je na njoj bilo onoga stoje trebalo pokriti, materijala je bilo stvarno više nego nedovoljno. Sigurno je u njenom životu bilo mnogo više muškaraca koji su je videli i sa mnogo manje odeće, ali bez obzira na to ona se sada, u ovoj atmosferi, pritisnuta našim pogledima, sramežljivo vrpoljila kao kakva smer-na devojčica, kao učenica na pozornici na školskoj priredbi.Svi su je posmatrali nemo, samo je Martini šapnuo da su joj farmerke tako tesne da jasno vidi brojeve na svim novčićima u njenim džepovima, on joj je, doduše, i stajao najbliže, pa je mogao i da vidi sve na njoj bolje od nas ostalih.Prvi se oglasio Bili Bibit - doduše ne recima nego jednim tihim, gotovo tužnim zviždukom kojim je na svoj način želeo da naglasi da se trenutno pred njim nalazi devojka koja izgleda tako da bolje, po njemu, i ne može da se zamisli. Ona mu se nasmešila i najsrdačnije mu zahvalila, a on se na to tako zacrveneo daje kada gaje videla i nju oblilo rumenilo i ponovo mu se ljupko nasmešila. Sada su se i ostali ohrabrili, još bliže su joj se primakli i počeli svi uglas da joj se obraćaju. Doktor je cimnuo Hardinga za bluzu i zainteresovano ga pitao ko je ta osoba koja se tako neočekivano našla medu njima. Mekmarfi je sada već ustao, pro-krčio sebi put kroz ćelu tu gomilu koja ju je opkolila, a ona mu se kada

223Ken Kejsijoj je prišao smesta bacila u zagrljaj sa recima: „Đavole jedan mili" i opet se zbunila i zacrvenela. Mogu da se zakunem da je kada bi se tako zacrvenela izgledala kao da nema više od šesnaest-sedamnaest godina.Mekmarfi ju je upoznavao pojedinačno sa svakim od pacijenata i ona je jednom po jednom ljubazno pružala ruku, kada je stigla do Bilija, ponovo mu je zahvalila na onom zvižduku, tako iskrenom i laskavom. Glavna sestra je izašla iz staklenca i sa svojim uobičajenim osmehom upitala Mekmarfija kako misli da izvede taj podvig da čak nas desetoricu pacijenata strpa ujedan automobil; umesto odgovora on ju je pitao da li ikako postoji mogućnost da mu ona na jedan dan pozajmi bolnička kola, koja bi on lično vozio. Sestra mu je izrecitovala odredbu iz pravilnika kojom je to strogo zabranjeno, takav odgovor, naravno, nikoga nije iznenadio. Dodala je da će, ukoliko nema još jednog vozača koji bi bio spreman da potpiše izjavu kojom preuzima na sebe odgovornost za sigurnost lica koja prevozi, polovina onih koji su se prijavili za izlet morati da odustanu od svega i ostanu u bolnici. Na to joj je Mekmarfi odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir jer bi on time izgubio pedeset dolara, koje bi morao da iz svog džepa isplati onima koji ostaju.„Ako stvari tako stoje", odgovori mu sestra, „možda bi bilo najbolje da potpuno odustanete od današnjeg izleta i svima do jednoga vratite novac."„Nemoguće, ja sam već unajmio brod i pljunuo tipu sedamdeset zelembaća, tako daje već uveliko moja lova u njegovom džepu."„Sedamdeset kažete, zanimljivo, koliko seja sećam pacijentima ste rekli da za taj izlet morate skupiti punih sto dolara plus još i deset svojih?"„Pa da, uračunao sam tu i cenu benzina za prevoz do tamo i nazad, to je ekstra trošak.",,I vi mislite da biste potrošili benzina za čitavih trideset dolara, ma molim vas, gospodine Mekmarfi."Ljupko mu se smeškala i čekala njegov odgovor sada kada ga je otkrila u prevari. On podiže teatralno ruke uvis i zakoluta očima.„Jadanja, pa vi izgleda ne znate za milost, gospođice vrhovni sudi-ja! Dobro, neću da se foliram, jeste u pravu, resto je bilo za mene. Ube-den sam da je to momcima moralo da bude jasno, pa to je najnormalnije, zaslužio sam da nekom sitnicom nadoknadim sebi sav taj trud oko..."224Let iznad kukavičjeg gnezda„Ali plan vam se na kraju ipak izjalovio", prekide ga ona i dalje se smešeći, i to tobož sa puno razumevanja. „Vidite, Randle, ipak ne možete očekivati da vam uspe baš svaka od vaših malih finansijskih špekulacija. Uostalom, kada bolje razmislim, vi ste već debelo na dobitku", zamislila se na trenutak u vezi s tom temom. „Vi ste čak može se reći i malo preterali s tim svojim dobicima, da baš tako, na odeljenju ne postoji više nijedan akutni pacijent koji vam nije dužan u vezi sa nekim od vaših 'poslića', prema tome, ubedena sam da vam ovaj jedan jedini mali gubitak neće preterano teško pasti."Zaćutala je, shvatila je u trenutku da Mekmarfi ne sluša šta mu govori. On je, naime, pažljivo posmatrao doktora, koji nije skidao oči sa devojčine majice bez rukava, kao da ništa drugo oko njega više nije postojalo. Dok je gledao doktora onako zanesenog, gotovo kao u transu, Mekmarfiju se promenio izraz lica, onaj lukavi osmeh ponovo mu se vratio na usne, namestio je kapu, dogegao se do doktora, spustio mu ruku na rame i tim gestom ga naglo prenuo iz sanjarenja.„Zaboga, doktore Spivi, samo mi nemojte reći da niste već uživali u čarima lova na losose, da nikada niste videli kako to izgleda kada losos zagrize i zategne strunu, pa to je nešto najlepše što možete doživeti na svih sedam mora i sva tri okeana. Nego, Kendi lutkice, daj molim te objasni začas doktoru sve čari ribarenja i tako to..."Zajednički napori Mekmarfija i devojke urodili su plodom za manje od dva minuta, naš mali doktor je za tren oka zaključao svoju ordinaciju i vratio se u hodnik, usput je u svoju torbu pakovao hrpu nekih papira.„Svu ovu papirologiju mogu da sredim i na brodu", objasnio je sestri i tako brzo promakao pored nje da joj nije ni dao šansu da mu kaže svoje mišljenje na tu temu. I ostali su krenuli, ćela posada, doduše sporije od doktora i smešeći se sestri, koja je nemo stajala na vratima staklenca.Oni akutni koji nisu išli na izlet načičkali su se na vratima dnevnog boravka i dobacivali nam da im ribu donesemo očišćenu, a Elis se čak odvoji za trenutak od zida i čvrsto steže ruku Biliju Bibitu i požele mu dobar ulov.A Bili dok je gledao zategnute farmerke na onoj devojci, sa dugmi-ćima koji kao da mu namiguju, odgovori Elisu najiskrenije da mu to da li će nešto upecati ili ne i nije danas najvažnije. Onaj mali crni momak225Ken KejsiLet iznad kukavičjeg gnezdapustio nas je napolje, zaključao vrata za nama i mi smo izašli. Sada smo bili napolju - u Spoljnom svetu.Sunce se blago promaljalo iza oblaka i svojim ružičastim zracima kupalo pročelje bolničke fasade. Oštar vetar je otkidao preostalo lišće sa grana hrastova i slagao ga po žicanoj ogradi; na istoj toj visokoj ogradi je tu i tamo sedelo i po nekoliko smeđih ptičica, ali samo nakratko jer bi se raspršile zasute novim pregrštima suvog lišća nošenog čestim udarima vetra. U prvom trenutku ceo taj prizor delovao je neverovatno - kao da se lišće udarom o ogradu pretvara u ptice koje uzleću i beže.

Bio je lep jesenji dan, u vazduhu se osećao blag miris dima koji je poticao od drva založenih u okolnim kućama, čula se vriska i cika dece zanesene igrom, čuo se tu i tamo i blagi bruj motora... sve u svemu, tako prijatan dan da bi svako normalan morao biti ispunjen srećom i zadovoljstvom zbog same činjenice što se našao napolju, što je i on sastavni deo te divote. Ali dok smo čekali da doktor doveze svoj automobil, mi smo nemo i zbunjeno stajali sa rukama u džepovima, gusto zbijeni kao preplašeno stado ovaca. Nemo stado koje primećuje kako ljudi, dok prolaze pored nas kolima i voze se okolo svojim poslom, usporavaju i sa čuđenjem i nevericom pilje u tu grupu luđaka u zelenim uniformama. Mekmarfi je primetio da smo se prosto ukočili i presekli istog trenutka kada smo se našli napolju, pa je dao sve od sebe da nas nekako raskravi i oraspoloži, šalio se i smejao, zadirkivao i podbadao devojku, ali uzalud, sve to je u nama izazivalo kontraefekat, činilo da se još gore oseća-mo. Svako od nas je u tim trenucima pomišljao kako bi mu bilo najlakše da se lepo vrati u bolnicu dok još ima vremena i da se svima opravda time da je sestra, ipak, imala pravo - po ovakvoj vetruštini je zaista suviše opasno isplovljavati na more.Najzad stiže i doktor i mi se brzo rasporedismo i ukrcasmo u automobile - Džordž, Harding, Bili Bibit, Mekmarfi i ja u kola koja je vozila devojka Kendi, a Fredrikson, Sefelt, Skanlon, Martini i Gregori u doktorova kola, koja su išla za nama. Svi su bili jezivo, neuobičajeno tihi i ćutljivi. Na oko dva kilometra od bolnice Kendi skrenu i stade na jednoj benzinskoj pumpi, a doktor, naravno, odmah iza nje zaustavi svoja kola. Iz automobila je prvi izašao doktor i istog časa mu priđe jedan od službenika, sve poskakujući, kezeći se ljubazno i brišući krpom ruke. Odjedanput mu nestade osmeh sa lica i smrtno ozbiljan prođe pored doktora da vidi ko je to u kolima. Namrštio se i ustuknuo s nevericom kada nas je osmotrio; doktor ga istog trenutka nervozno uhvati za rukav, izvadi iz* 'p.džepa novčanicu od deset dolara i tako mu je stručno gurnu u ruku jednim kratkim, sigurnim pokretom, kao da spušta neku voćku u zembilj.„Ovaj... da li biste bili ljubazni da mi naspete normal u oba rezervoara..." Delovao je kao daje i njemu, baš kao i nama, takode neprijatno i nelagodno što smo svi zajedno napolju, van bolnice. „Da li biste bili, ovaj, ljubazni?"„Nego, ova odeća na njima", upita umesto odgovora pumpadžija, „oni su iz one bolnice, one malo dalje, jel' tako?" Dok je ovo govorio, osvrtao se da vidi da li mu je pri ruci neki francuski ključ ili šipka, za svaki slučaj. Primakao se korak bliže jednoj kutiji sa praznim flašama: „Vi ste znači iz one ludnice, je li?"Doktor je na to izvadio svoje naočare i okrenuo se da nas pogleda, kao da je i on tek sada primetio u kojoj smo odeći krenuli na izlet.„Da, ma, ovaj, ne. Mi... mislim... oni jesu iz ludnice, ali to su radnici, ne pacijenti, pobogu kakvi pacijenti, naravno da nisu. Radnici, shvatate - službenici... pa da."Onaj čovek sa pumpe zaškilji najpre u doktora, potom u nas, pa ode do svoga kolege, koji se malo dalje zamajavao oko svog uređaja za točenje benzina, i poče s njim da se nešto domunđava tu i tamo gledajući u našem pravcu. Neko vreme su tako tiho razgovarali, a onda onaj drugi doviknu doktoru, pitao gaje ko smo mi u stvari, doktor opet odgovori da smo radnici, na šta ona dvojica prsnuše u smeh. Po tom smehu naslutio sam da će nam ipak dati benzin - verovatno onaj slabiji, prljav i razvodnjen, a da će nam začepiti cenu i naplatiti skuplje - ali nisam zbog toga osetio nikakvo olakšanje. Primetio sam da su se i svi ostali osećali prilično bedno, ponovljena doktorova laž učinila je da nam bude još teže, bolje reći, teže nam je bilo ne zbog te laži nego zbog istine.Onaj drugi radnik priđe naceren doktoru.„Rekoste super, gospodine? Da, odmah, nema da nema! A šta mislite da vam usput prokontrolišem i filtar za ulje i brisače?" Bio je krupniji i viši od svog kolege i sada se nadneo nad doktorom kao da planira da mu u poverenju obelodani neku veliku tajnu: „Nećete mi verovati, ali ja vam tvrdim da bi u najmanje osamdeset osam posto automobila koji su trenutno na putevima trebalo zameniti filtar i brisače, to vam ja garantu-jem."Osmeh mu je izgledao kao da je premazan tankim slojem čađi, verovatno zbog tolikih svećica koje je do sada držao medu zubima. Doktor226227Ken KejsiLet iznad kukavičjeg gnezdase nesigurno vrpoljio, a tip je strpljivo očekivao onaj suptilni trenutak u kome će ga konačno slomiti i uspeti da ga ubedi da pristane na sve te gluposti koje mu je uvaljivao.„Još nešto, zamalo da zaboravim, da li ovi vaši imaju naočare za sunce? Mi ovde držimo izvanredne, sa polaroid staklima, pa biste mogli-"Doktoru je bilo jasno daje gotov, daje upecan i da više ne može da ustukne, ali baš u trenutku kada je zaustio da kaže „da" ili nešto slično što je trebalo da znači da pristaje na sve, začulo se neko zujanje i gre-banje a krov našeg automobila počeo je polako da se otvara nad našim glavama. Uz gomilu psovki Mekmarfi je iznutra gurao krovnu „harmoniku", koja je očigledno klizila presporo za njegov ukus, bio je ljut kao ris, što se jasno videlo po načinu kako udara i cima onaj lenji krov. Kada ga je naposletku uz seriju psovki i udaraca sklopio, prebacio se

preko devojke i sa strane iskočio iz kola, pa je prišao i stao tačno između doktora i pumpadžije i jednim okom zaškiljio u ona čađava usta.,,E pa, prijatelju, sada je stvarno dosta! Hoćemo normal, kako ti je doktor lepo i rekao na početku, znači dva rezervoara normala - i to je sve. Zajebi nas s tim tvojim drugim sranjima, ne zanimaju nas. I još nešto, odbićeš nam po tri centa od cene, znaš već o čemu ti pričam, jer mi kao jebena ekskurzija pod državnom dotacijom imamo pravo na taj popust."Tip, međutim, nije ni okom trepnuo.„Ma šta mi napriča? A vidiš, doktor je meni rekao da vi niste nikakvi usrani pacijenti, nego radnici.",,E moj prijatelju, pa zar ne shvataš daje čovek bio pažljiv, nije hteo da vam kaže istinu da se ne biste udronjali. Da se radi o običnim pacijentima, on verovatno i ne bi lagao, jel* tako, doco, ali mi, mi nismo obični manijaci, ma ne. Sve su to dileje sveže prispele na odeljenje mentalno poremećenih krimosa. Sada nas transportuju u San Kventin jer su tamo uslovi za smeštaj ovakvih tipova mnogo sigurniji, a i bolje su opremljeni i obučeni za brigu o ovakvim slučajevima. Vidiš, recimo, onoga tamo malog, pegavog? Izgleda ti normalno i dobroćudno, čini ti se da bi takvu facu kao što je njegova mogao da vidiš na koricama nekog časopisa za ćelu porodicu, ma čak i na koricama „Saturdej evening posta", ali tu se debelo varaš, debelo se varaš, on ti je u stvari umobolni majstor noža, do sada je preklao već trojicu. A vidiš onoga pored njega, e njegati u bolnici zovu ober-manijak i bilo bi ti pametnije da veruješ nekom » besnom psu nego njemu. A vidiš onoga visokog, e pa taj Indijanac jehladno pijukom ubio šest belaca, i to samo zato što su hteli da ga zajebu kada su od njega kupovali neka krzna. Ustani der, poglavico, da te ovi momci malo bolje osmotre."Harding me je gurnuo palcem i ja sam ustao, čovek je zaklonio oči rukama, pogledao u mene i reč nije rekao.A „Znaš šta, iskreno govoreći to je gadna bagra", nastavi Mekmarfi,„ali u ovom trenutku oni su članovi organizovane, zvanične i legalne ekspedicije dotirane od strane države i kao takvi mi sada imamo pravo na jebeni popust baš kao da smo sam FBI na terenu, kapiraš?"Ovaj sada gleda Mekmarfija, koji je frajerski zadenuo palčeve u džepove, blago se klati na nogama i uzvraća mu pogled, ali onako malo iskosa i niz onaj ožiljak na nosu. Tada se čova okrenuo da vidi da li mu je pajtaš još uvek u blizini, kod one gomile flaša, jer nikada se ne zna, pa se ponovo naceri Mekmarfiju.„Ti to u stvari hoćeš da mi kažeš da ste vi neke gadne face, opasni i tako to, je li, riđi? U fazonu si kao poručuješ nam da je za nas bolje da budemo mirni i da radimo kako nam se kaže, jel'? Nego, riđi, reci ti meni a zašto si ti tamo zaglavio, da nisi možda planirao da skenjaš Predsed-nika?"„Vidiš, ja sam ti tamo bez ikakvih dokaza, uhvatili su me i zaključali ni krivog ni dužnog. Nego znaš šta je zanimljivo, ja sam jednom ubio čoveka u ringu i od onda mi se to nekako osladilo, nekako od tada imam merak za tu stvar, razumeš?"„Ti mu dođeš kao ubica sa bokserskim rukavicama, to misliš, riđi."„Ma ne, kakvi, nisam ti to rekao, šta će mi oni jastučići na rukama, samo smetaju. Ne, ne, nije to bio nikakav zvaničan meč sa TV prenosom i tim forama, ma jok. Ja sam ti više ono što kažu bokser u nekom mračnom budžaku ili kafančini, ako me razumeš?"Sada i onaj čovek zadenu palčeve u džepove, imitira Mekmarfija i odgovara:„Ja bih pre rekao da si ti običan kafanski folirant, ako me baš pitaš šta mislim."„Znaš šta, ne mogu sad da kažem da mi i foliranje nije isto tako drago. Ali ždrakni der ovo na trenutak." Gurnuo je šake čoveku pred facu, sasvim blizu pa ih je polako okretao pokazujući mu nadlanice i dlanove.228229Ken Kejsi„Da li si ti, ali reci iskreno, video da neko ovako debelo razjebe svoje drage ručice samo foliranjem, razmisli lepo, imaš vremena, pa mi odgovori."Dugo mu je držao ruke pred nosom i čekao da vidi da li će tip uopšte još nešto da zucne, a tip je samo piljio u one ručerde, pa u mene pa opet u ručerde i ni reč nije izustio. Kada je već bilo sasvim jasno da više i nema šta da kaže, Mekmarfi ode do onoga drugog tipa stoje čuvao prazne flaše, bez reci mu iz ruke izvuče doktorovu novčanicu od deset dolara i hladno krenu prema prodavnici pri benzinskoj pumpi.„Momci, vi lepo napišite račun za benzin i pošaljite ga upravi bolnice", dobaci im usput preko ramena, ,,a ja ću ovom lovom da kupim neko pićence da se svi lepo osvežimo, mislim da nam je to mnogo bolje od brisača i osamdeset osam posto usranih filtera za ulje."Mekmarfi se nije ni vratio iz prodavnice, a mi smo već, ohrabreni njegovim uspehom, počeli da se ponašamo kao neustrašivi, borbeni pet-lići i šikanirali smo onu dvojicu sa pumpe sve u osamnaest - te neka prokontrolišu pritisak u rezervnoj gumi, te neka lepo obrisu sva stakla, te neka, molićemo lepo, obrisu ovo ptičje govno, pa onda i ovo, pa i ovo... popeli smo im se na kosti kao da smo im gazde. Onaj krupniji tip nije očistio šoferšajbnu baš po Bilijevom ukusu, pa mu je Bili hladno dao ostav i naložio mu da uradi posao kako valja.,,E-e-e-vo ovde n-n-niste očistili k-k-kako valja, ovde g-g-gde je udario k-k-komarac, da, baš tu."„Nije to bio komarac", reče tip tužno grebući staklo noktima, „pre bih rekao da je bila neka ptica."

Na to se javio Martini iz drugih kola i izneo teoriju da ipak nikako to nije mogla biti ptica, jer bi od ptice ostale kosti i perje na staklu.Jedan je čovek prolazio pored pumpe na biciklu, pa kada nas ugleda, stade i zainteresovano nas upita kakva nam je to zelena odeća, da nismo neka sportska ekipa, neki klub ili tako nešto. Harding na to spremno skoči iz kola i započe objašnjenje:„Prijatelju moj dragi, nismo ti mi nikakva ekipa, veruj mi. Mi smo ti jednostavni manijaci iz duševne bolnice, znate one malo više uz put, znate je sigurno. Mi smo vam jednostavno loša psihokeramika, krhka i lomna, nešto kao popucali i razbijeni ćupovi ljudske vrste. Da li želite da vam demonstriramo kako uspešno dešifrujemo Roršahove testove? Nećete, ma šta kažete, jako žurite, kakva šteta, vidi već ode čovek. Brz neki230Let iznad kukavičjeg gnezdatip. Stvarno šteta", okrenuo se Mekmarfiju i nastavio: „Boga mu, sada prvi put na delu vidim da mentalna bolest sadrži u sebi i element moći. Da, baš moći. Kada sad malo bolje razmislim o tome, pa možda čoveku sa ludilom rastu i moć i snaga. Uzmimo samo Hitlera kao jako dobar i ilustrativan primer za to. Pa to je zbilja da iščašiš mozak, koja dobra tema za razmišljanje!"Bili otvori jednu konzervu piva i pruži je devojci, koja ga je tako omamila svojim ljupkim osmehom i cvrkutavim „Veliko hvala, Bili", da je onako ponesen nastavio svima da otvara i pruža konzerve.Za sve to vreme ona dva bilmeza sa pumpe toliko su se debelo nervirala i ždrala da su samo ćutke, besno špartala gore-dole oko nas sa rukama na leđima i namrštenim facama.Pijuckao sam pivo i osećao se kao mali bog, gotovo da sam čuo kako pivo klizi i razliva se u mom telu. Već sam zaboravio da postoje tako prijatni ukusi i zvuči kao stoje, recimo, ukus i zvuk piva kojim se nalivaš sa uživanjem. Potegao sam još jedan veliki gutljaj i počeo da se osvrćem na sve strane da vidim i sve te druge lepote oko sebe, koje sam eventualno zaboravio za zadnjih dvadeset godina.„Ma ljudi moji", uzviknu Mekmarfi pa odgurnu blago devojku od volana i pribi je još bliže Biliju, „ma molim vas, samo bacite oko kako Veliki poglavica sa uživanjem sisa vatrenu vodu." To reče i pokrenu kola, a za njim odmah i doktor zaškripa gumama da slučajno ne zaostane mnogo iza nas - nastavili smo putovanje.Mekmarfi nam je na delu pokazao šta se sve može postići sa samo malo prkosa i hrabrosti i mi smo bili ubedeni da smo dobro naučili prvu lekciju. Celim putem do obale zabavljali smo se tako što smo se pravili važni i prsili se kad god smo imali i najmanju priliku. Uvek kada bismo se zaustavili na nekom od semafora i čekali da se upali zeleno svetio, ljudi su buljili začuđeno u nas i naše zelene uniforme, a mi smo sada svi imitirali Mekmarfija - gledali smo ih drsko i barapski, cerili im se u lice i fiksirali ih pravo u oči. Njima bi se, onako zbunjenim i uplašenim, gasili motori, upalilo bi se zeleno, a oni bi ostajali ukopani u mestu zapanjeni i uzdrmani - verovatno su razmišljali koja opasna grupa je iznenada bila tu na samo metar od njih, a pomoći nigde u okolini ni od korova, šta bi bilo kad bi...I tako je Mekmarfi vodio nas dvanaestoricu na okean.231Ken KejsiUbeden sam daje Mekmarfiju možda čak i više nego nama samima bilo jasno da je to što smo iznenada izgledali i ponašali se kao čvrsti momci najobičnije foliranje i da se ništa suštinski u nama nije promeni-lo, to mu je pre svega moglo biti jasno po tome što još uvek nije uspe-vao da iz bilo koga od nas izmami zdrav i iskren smeh. Verovatno nije shvatao kako je moguće da još nismo u stanju da se smejemo, ali je vrlo dobro znao da se čovek može smatrati stvarno jakim jedino ako je spreman da u svemu uoči i onu drugu, smešnu stranu. On se toliko trudio i upinjao da nam pokaže tu smešnu stranu stvari da sam se ponekad pitao da nije on možda šlep za onu drugu stranu, da nije možda nesposoban da uoči sve ono što čoveku ubije i sprži smeh još u dnu želuca. Možda i ostali nisu bili u stanju da sve to sagledaju, prosto nisu osećali pritisak talasa i frekvencija iz svih mogućih smerova koje te pritiskaju, guraju i svijaju na sve strane, jednostavno, nisu osećali Sistem na delu - ali ja, ja sam, možda jedini, bio u stanju da sve to vidim i shvatim.Bio sam u stanju da to primetim na sličan način kao što kod čoveka koga niste videli duže vreme uočavate svaku, pa i najmanju promenu, dok drugi kojima je isti taj čovek neprekidno pred očima tu promenu ne vide jer je ona po svojoj prirodi vrlo spora. Na putu do obale imao sam priliku da uočim sve posledice sporog, ali efikasnog delovanja Sistema i sve promene nastale otkako sam zadnji put bio u tom kraju. Uzmimo, kao prvi primer - voz koji staje na jednoj stanici, polaže na tom mestu čitav lanac muškaraca gotovo jednako obučenih sa skoro štancovanim odelima i šeširima, ispušta ih, dakle, kao jedno leglo insekata, svi su nekako isti, a onda taj isti voz uz pisak sirene kreće dalje kroz ruinirani pejzaž da na nekom drugom mestu položi opet neko novo leglo i tako u nedogled.Ili drugi primer - pet hiljada kuća potpuno identičnih kao da su napravljene po istom kalupu, nižu se po brežuljcima van grada, tako su skoro izašle iz fabrike da su još uvek između sebe povezane kao kobasice, na jednoj tabli piše: TOPLO PORODIČNO GNEZDO - VETERANI OSLOBOĐENI PLAĆANJA UČEŠĆA, a iza kuća, u podnožju brežuljka igralište ograđeno žičanom ogradom i druga tabla: SVETI LUKA, ŠKOLA ZA DEČAKE, na jednom aru šljunka pet hiljada dečaka u zelenim puloverima, belim košuljama i zelenim

pantalonama igra se „zmije"; kolona se isteže i skuplja, vijuga i krivi kao prava zmija i sa svakim njenim trzajem s kraja se otkida jedan dečačić i kao lopta se otkotr-232Let iznad kukavičjeg gnezdalja do same žice. I tako redovno, svaki put je to isti dečak, uvek jedan te isti dečak.Kada se sagleda ćela ta situacija, shvati se da tih pet hiljada dečaka živi u onih pet hiljada kuća koje inače pripadaju onima koji su maločas sišli sa voza, i krug se potpuno zatvara. Kuće su tako slične, gotovo identične, da se dečacima često dogodi da greškom udu u tuđu kuću i samim tim u tuđu porodicu, i nikom ništa, jedu i odu na spavanje. Jedino je uočljiv onaj dečačić na kraju kolone, stalno je nekako sav izgužvan i pun modrica i zbog toga na svakom mestu, uvek i svuda upada u oči. Ni on nikako ne može da se opusti i nasmeje, a i teško je da se smeješ ako konstantno osećaš pritisak onih nevidljivih talasa koji potiču od svakog automobila i svake kuće pored koje prolaziš.„Mogli bismo čak i da formiramo svoju političku partiju, sa sediš-tem u Vašingtonu", nastavlja Harding, „NDUUO iliti Nacionalno društvo za unapređenje umobolnih osoba. Imali bismo, naravno, i svoje aktiviste i velike reklamne bilborde pored autoputeva, a na njima predstavljen neki žešći šizofrenik sa sve penom na ustima koji vozi, recimo, buldožer, a ispod krupnim, upadljivim slovima piše: 'Zaposlite umobolne, oni su najbolji radnici.' Sve u svemu, gospodo, pred nama je i te kako svetla budućnost."Kada smo prešli most kod Siuslava, već je u vazduhu bilo dovoljno slane izmaglice da sam mogao lepo na jeziku da osetim blizinu okeana, i to mnogo pre nego što smo ga i ugledali. Svi ostali su, svesni da se približava cilj našeg putovanja, potpuno zaćutali, sedeli su veoma tihi i zamišljeni sve dok nismo stigli do dokova.Kapetan čijim je brodom trebalo da se izvezemo na pučinu bio je tip s ćelavom, metalnosivom lobanjom koja je onako povrh mornarske rolke podsećala na kupolu podmornice, a tu je bio i top u vidu ugašene cigare koju nije vadio iz usta dok je govorio i kojom kao da je ciljao u sago-vornika. Stajao je pored Mekmarfija na drvenom molu i govorio kao da se ne obraća samo njemu, nego kao da govori i nekome drugom, pored njega. Razlog za to je bio sledeći: malo dalje, ispred prodavnice sa mamcima sedelo je na klupi šest-sedam dokoličara, očigledno lokalnih sitnih mangupa, a kapetan se trudio da i oni dobro čuju sve ono što govori Mekmarfiju; visokim, metalnim glasom kapetan kao da se i njima obraćao:233Ken Kejsi„Uopšte me se ne tiče, ali nimalo! U pismu sam izričito naglasio da morate doneti potpisano ovlašćenje, to je moje jedino pokriće pred vlastima, za ne daj Bože, bez toga ne isplovljavam". Okrugla kupola se sada okrenula prema nama u uperila onu top-cigaru u našem pravcu: „Daj, pa snimi ih samo, koja bulumenta, pa još na pučini, šta ako nekoj lujki tek tako dođe da malo skoči u vodu, pa rodbina će mene da tuži, da mi odere kožu na sudu, odšteta i tome slično. Nema teorije da rizikujem tako nešto."Mekmarfi mu je objašnjavao da je trebalo da ona druga devojka donese sve potrebne papire iz Portlanda, ali da eto, nažalost, nije došla. Jedan od onih tipova što su sedeli ispred prodavnice na to doviknu:,,A koji će vam moj još jedna, pa zar ta lutkica ne može da lepo opsluži ćelo društvo?"Mekmarfi ga nije uopšte zarezivao i nastavio je raspravu sa kapetanom, ali je bilo očigledno daje devojci i te kako neprijatno. One dangube su drsko piljile u nju i svaki čas su se naginjali jedan prema drugome i nešto uz smeh komentarisali. Svi naši su to već primetili, čak i doktor, pa nas je sada bilo sramota pred sobom i drugima što tako nešto ćutke podnosimo, nismo više bili onako drski i osioni kao na benzinskoj pumpi, naprotiv.Kada je video da ga njegova rasprava sa kapetanom neće daleko odvesti, Mekmarfi poče da se osvrće i gleda sve one brodove usidrene okolo.,,A koji je uopšte naš brod?"„Onaj tamo, 'Ševa', ali niko neće kročiti na njega dok ne dobijem propisno potpisano ovlašćenje, niko, garantujem vam."„Ja nisam unajmio brod da bih ga ceo dan gledao kako se ljuljuška vezan za mol", odvrati Mekmarfi. „Imate li telefon u prodavnici? Idemo da ovo lepo raščistimo, glupo je da gubimo toliko vremena u praznoj priči."Užurbano su se uputili u prodavnicu, a mi smo ostali sami, zbijeni jedan uz drugoga, pred očima onih džabalebaroša koji su napadno buljili u nas, komentarisali, smejali se i često jedan drugoga gurkali laktovima pokazujući u našem pravcu. Od vetra koji im je duvao sa boka, brodovi su se ljuljali i udarali u mokre zaštitne gume koje su visile uz ivice mola, taj vlažni, pljuskavi zvuk nam je u ovoj situaciji takođe delovao nekako podrugljivo. Na vratima prodavnice bila je tabla na kojoj je pisalo: „NA234Let iznad kukavičjeg gnezdaUSLUZI MORNARU - VL. KAP. BLOK", i koja je sada, na vetru, škripala, ljuljala se i klatila na zarđalim kukama.Neprijatan, hladan vetar uvlačio nam se u kosti. Bili Bibit je skinuo svoju zelenu bluzu i dao je devojci, koja ju je prebacila preko one svoje tanke, kratke majičice. Jedan od dokoličara ispred radnje neprestano je dobacivao:„Hej lutko, pališ se na malu decu, trzaš na klince, nije ti to ni tako loše!" Usne su mu imale neku neprirodnu, tamnu boju a podočnjaci su mu bili modroplavi jer su mu od vetra odavno popucali kapilari u njima.

„Hej mala, hej lutkice... hej mala..." vikao je bez prestanka piska-vim i nekako umornim glasom.Mi smo se i zbog onog hladnog neprijatnog vetra još više pribili jedan uz drugoga.„Reci mi boga ti, lutkice, a od čega se ti lečiš tamo, šta tebi fali?"„Daj Pirse, pa ti pojma nemaš, ona se ne leci, ona njima dođe kao terapija, ma ona im je za kuru, shvataš?",,A tako, lutko, ti im dođeš za kuru, je li? Hej, jel' me čuješ, mala?"Devojka tužno podiže pogled i pogleda nas kao da se pita šta je s nama, zašto opet nismo onako drčni kao na pumpi i zašto bar nešto ne učinimo da je zaštitimo, ako ništa drugo, zašto im bar neko ne odgovori sa nekoliko reci. Svi su izbegavali daje pogledaju u oči, ćutali smo, pokunjeni i uplašeni jer je izvor naše snage i hrabrosti upravo otišao držeći jednom rukom oko ramena ćelavog kapetana.Kendi je podigla kragnu košulje da bolje zaštiti vrat od neprijatnog vetra, obavila je ruke oko tela i udaljila se od nas, otišla je čak na suprotni kraj mola, niko nije ni pokušao da krene s njom. Bili Bibit se tresao od zime i tu i tamo je nekontrolisano grizao usnu. Oni na klupi opet su se domunđavali i ubrzo prsnuli u bučan smeh.„Daj Pierce, ma pitaj je... ajde pitaj je, ajde..."„Hej mala, a da li si ti dobila pismenu potvrdu da možeš da budeš s njima? Sada sam čuo da rodbina može hladno da te tuži ako neko od njih ljosne u more i udavi se. Da li si uopšte razmišljala o tome? Nego, bolje ti je i sigurnije da lepo ostaneš s nama, bolje ćeš proći, veruj mi."„Tako je, mala, tako je, evo ja ti garantujem da nema teorije da te moja rodbina tuži. Ostani s nama, lutko, bolje ti je."235Ken KejsiUčinilo mi se da se i mol od sramote spustio u more, gotovo da sam osetio da su mi stopala u vodi. Ne, ne, mi ipak nismo u stanju da budemo napolju, medu ljudima, u spoljnom svetu, to je sada svima nama postalo bolno jasno. Kako sam želeo da se Mekmarfi što pre pojavi, na svoj način sredi ove hulje i odveze nas nazad, u bolnicu, gde nam je i mesto.Onaj tip sa tamnim podočnjacima sklopi perorez kojim je rezbario neko parčence drveta, ustade, sa sebe strese strugotinu i krenu u našem pravcu. „Hajde, bre mala, pođi lepo s nama, nećeš valjda da se i dalje zajebavaš s tim degenčinama."Ona se polako okrenu, pogleda ga sa kraja mola, onda baci pogled i na nas i najednom je izgledalo kao da na trenutak ozbiljno razmatra njegovu ponudu, ali baš tada se otvoriše vrata prodavnice i Mekmarfi žurno izađe, progura se između onih tipova i brzo nam priđe.„Momci, odmah na brod, požurite, sve je sređeno, nema problema. Rezervoari su puni goriva, mi smo spremni, a na brodu ima piva i ma-maca, vladam situacijom, idemo."Onako u prolazu potapšao je Bilija po leđima, poskočio nekoliko puta u mestu i počeo da odvezuje užad kojima je naš brod bio vezan za mol.„Naš kapetan je još tamo, još nije završio žvaku na telefonu, ali čim izađe krećemo, istog sekunda. Džordž, idi blago meni upali motore, a vas dvojica, Skanlone i Harding, odvežite lepo ono uže tamo, tako je, Kendi, šta ćeš čak tamo, dođi, lutko, brzo, vreme je za polazak."Jedva smo dočekali da odemo na brod, sretni da se najzad sklonimo od onih tipova ispred prodavnice. Bili je pružio ruku devojci i pomogao joj da skoči na brod. Na komandnom mostu, za kormilom i svim onim silnim dugmićima i ručkama već je stajao Džordž, koji je delovao zadovoljno i sigurno u sebe. Mekmarfi se stvori pored njega i naš kapetan poče da mu pokazuje koje će dugme i koju ručku da pokrene i da mu, na brzinu, objašnjava staje šta na tim uređajima i čemu služi.„Eto vidiš, stari moj, ovi prdavci, kako mi obično zovemo ovakve čamčiće", razmetao se Mekmarfiju, „njih možeš da voziš i zavezanih očiju, ništa lakše, kao da voziš automobil."Doktor je jedini i dalje oklevao da se ukrca na brod, gledao je u pravcu prodavnice i onih danguba koji su se uskomešali i izgleda naumili da priđu našem brodu.236Let iznad kukavičjeg gnezda„Čuj, Randle, zar ne bi bilo bolje da ipak pričekamo... dok se kapetan... pojavi..."Mekmarfi ga zgrabi za revere, podiže sa mola i spusti na brod kao daje malo dete.„Ma šta kažete, doktore, da sačekamo kapetana, da sačekamo dok kapetan..." počeo je da se smeje i nastavio uzbuđenim glasom, „dok kapetan izađe i saopšti nam daje na onom broju što sam mu ga uvalio dobio jedan kupleraj u Portlandu? Ma nemojte, nisam lud. A ti, Džordž, što tako tupo piljiš u mene, pali to čudo i odvezi nas već jednom odavde, hajde požuri. Sefelt, odveži već jednom to uže i uskači ovamo. Hajde, Džordž, daj gas bog te!"Motor je zakašljao pa se ubrzo ugasio, onda opet zakašljao kao da pročišćava grlo, malo se mučio a potom zabrundao iz sve snage.„Heeeeeeej! Krećemo! Daj mu ga, Džordž, daj gas do daske! Posado, smesta se rasporedi kod ograde, spremite se da, ako treba, odbijete uljeze!"Iza krme našeg broda uskomeša se kovitlac dima i vode, a istog časa se sa treskom širom otvoriše i vrata one prodavnice i iz nje besno izlete kapetan i stušti se u našem pravcu, a za njim i ona bulumenta stoje sedela ispred;

za tren su bili na molu, ali se ukopaše u mestu pred vrtlogom zapenušane vode koji im je zapljusnuo noge baš u trenutku kada je Džordž stručnim manevrom odbio brod od mola i usmerio ga prema pučini.Okretanje broda bilo je tako naglo da je jadna Kendi izgubila ravnotežu i pala na kolena, Bili joj je istog trenutka priskočio, pomogao joj da se pridigne i pri tom se nevešto izvinjavao zbog svog kukavičkog ponašanja maločas na molu. Mekmarfi je sišao sa komandnog mosta, prišao im i sa osmehom ih upitao da li bi možda želeli da malo nasamo i na miru nastave taj ugodni razgovor. Kendi upitno pogleda Bilija, koji je, onako zbunjen, odmahivao glavom i nešto nerazumljivo zamuckivao. Mekmarfi na to reče da će, kada već tako stoje stvari, on i Kendi malo sići u kabinu da provere da li je s brodom i iznutra sve u redu, a da ćemo se mi valjda neko vreme snaći i bez njih. Na vratima kabine zastao je, namignuo, salutirao i na brzinu proglasio Džordža za zapovednika, a Har-dinga za prvog oficira, još je dobacio: „Držite se, momci!" i sa devojkom nestao u kabini.Vetar je oslabio, sunce je odskočilo na nebu i sa istoka svojim zracima obasjavalo velike zelenoplave talase. Džordž je punim gasom usme-237Ken Kejsirio brod ka pučini, tako da su mol, ona prodavnica i sve ostalo na obali ostajali sve dalje i dalje iza nas; osetio sam kako me preplavljuje i osvaja neki mir i spokojstvo koji su bivali sve veći i jači što smo se više udaljavali od obale.Momci su nekoliko minuta uzbuđeno komentarisali naš smeli gusarski poduhvat, a onda su se ponovo utišali. Vrata kabine su se samo jednom otvorila, koliko da jedna istetovirana ruka odgurne napolje sanduk piva, pa je Bili rutinski svakome otvorio po jednu konzervu. Pijuckali smo pivo i posmatrali kako se kopno gubi sve dalje i dalje iza nas.Kada smo odmakli otprilike milju od obale, Džordž je smanjio brzinu na, kako reče, „brzinu za ribarenje", odredio je prvu četvoricu koji će da paze četiri štapa sa blinkerima što su bili fiksirani u specijalnim držačima na krmi, a svi mi ostali smesta smo se raštrkali po brodu, neki po krovu kabine, neki na pramcu, skinuli smo se do pojasa i polegali okolo da se sunčamo, tu i tamo bacili bismo pokoji pogled na onu četvoricu što su se zamajavali štapovima. Harding je, kao prvi oficir, odredio pravila po kojima ćemo danas da se organizujemo u ribolovu: čim neko od onih koji su trenutno kod štapova izvuče ribu, automatski ustupa svoje mesto drugome. Džordž je stajao za upravljačem, zurio kroz solju nagrizen vetrobran i onima na krmi, kod štapova, dovikivao uputstva i savete: kako da učvrste mašinice i strune, kako da pričvrste haringe za udice, na kojoj daljini i dubini da drže mamac i tome slično.„Hej ti tamo, da, ti na štapu broj četiri, nabaždari ga na dvanaest unci i stavi mu strunu sa vrtuljcima, sačekaj sekund, pokazaću ti, njime ćemo pokušati da idemo na one najkrupnije, one pri dnu, samo me slušaj i ne brini..."Martini je iznenada prišao ogradi, nagnuo se i zagledao u vodu u smeru svoje strune: „0, joj, hej, bog te!" Pogledasmo i mi o čemu se radi, ali ništa pod milim bogom nismo videli; ako je on nešto i video, u šta iskreno sumnjam, to je za nas izgleda bilo preduboko i nevidljivo.Videli smo i više drugih ribarskih brodova, ali se Džordž, očigledno, odlučio da plovi izolovano i što dalje od njih, mnogo dalje od obale, na pučini.„Kažem vam, idemo dalje od obale, dalje od ostalih, na pučinu kao pravi, ozbiljni ribari, u pravi ribolov, a ne u te priobalne dečje igre."Ubrzo smo se i našli na pučini gde su utihnuli svi zvuči osim zvuka našeg motora, koji ujednačeno brunda, ponekad malo kašljuca, zavisno238Let iznad kukavičjeg gnezdaod toga da li mu auspuh tu i tamo izroni iz mora zbog talasa; osim motora čuje se još samo i čudni, tužni vapaj čupavih, crnih ptičica što lete okolo i kao da jedna drugu obaveštavaju o pravom kursu. U toj tišini i miru neki od nas opušteno leškare i dremuckaju, dok drugi pilje u more. Tako nam je lenjo prošao čitav sat, dok se iznenada vrh Sefeltovog štapa nije opasno savio i gotovo uronio u more.„Džodže, za ime Boga, Džordže, pomagaj, molim te, brzo, Džor-dže..."Ali Džordž se, izgleda, ni za šta na svetu ne bi baktao štapom, to mu je verovatno ispod kapetanske časti, samo se nasmejao Sefeltu i dao mu nekoliko korisnih saveta; rekao mu je da pusti da mu riba odmota strunu, i da svakako ispravi vrh štapa, da ga što više digne i da tako izmori ono čudo u dubini što se prevarilo da zagrize udicu.,,A šta da radim ako me baš sada strefi epileptički napad?" dere se Sefelt.„Ništa, onda ćemo tebe da nataknemo na udicu i imaćemo super mamac", jedva dočeka Harding. „Jesi li ti čuo šta ti je kapetan rekao, izmori tu ribetinu i ne misli na napade i slične gluposti, koncentriši se na ribu, bog te!"Na oko trideset metara iza krme riba iskoči iz vode, okrenu se dva--tri puta u vazduhu obasjana suncem i ponovo uroni u vodu, od tog prizora Sefeltu se razrogačiše oči, potpuno je u tom trenutku zaboravio kapetanova uputstva, štap se zakrivio, najlon je pukao, riba otplovi, a pred njegovim nogama se najlon izuvijao kao daje lastiš, propala stvar...

,,A lepo sam ti rekao diži štap, boga ti ludog... Pustio si da ti zategne najlon i vidiš šta se desilo, ode sve u lepu... Trebalo je da digneš štap, gore bre, gore štap, lepo sam ti rekao, a sada jebi ga... Kakav ti je lep komad pobegao, kakva ribetina..."Sefeltu se tresla brada, bio je bled, ustupio je svoje mesto Fredrik-sonu:„Dobro... samo da znaš, ako slučajno uhvatiš ribu sa udicom u ustima, to je ona moja, ona moja divna ribetina."Sada sam se i ja, kao i svi ostali, uzbudio i zagrejao za ribolov. U početku sam bio skoro nezainteresovan i nisam ni nameravao da učestvujem u ribolovu, ali kada sam video onu ribetinu i kada sam video koliko snage se krije u lososu na udici, sišao sam sa krova kabine gde sam se izležavao, obukao košulju i stao u red pored štapova na krmi.239Ken KejsiSkanlon je na licu mesta organizovao klađenje, skupio je od svih po pet dolara i ustanovio dve nagrade - jednu za onoga ko prvi ulovi bilo kakvu ribu i drugu za onoga ko ulovi najveću ribu danas. Samo što je pokupio pare, kad Bili Bibit izvuče neko čudovište od oko pet kilograma, neko čudno stvorenje slično žabi, ali s bodljama koje su mu štrcale na sve strane.„To ti i nije riba", presudi Skanlon, ,,s tim čudom nemaš pravo na nagradu."„Ali nije ni p-p-ptica."„Ljudi, to vam je manić", presudi Džordž, „dosta ukusna riba, samo joj treba zguliti kožu i bodlje."„Vidiš, šta sam ti rekao, ipak je riba. Pljuni lovu!"Bili mi dade svoj štap, uze pare i ode da sedne blizu kabine u kojoj su bili Mekmarfi i devojka. Tužno je gledao u vrata. „Baš bih voleo da imamo v-v-više š-š-štapova", reče setno naslanjajući se leđima na zid kabine.Držao sam čvrsto štap i pažljivo gledao u strunu koja je sekla vodu, mirisao sam slan vazduh i osećao u sebi one četiri konzerve piva koje sam do sada popio i koje su verovatno učinile da barem nekoliko desetina provodnika i sitnih uređaja ugrađenih u mom telu pregori iz mesta.Džordž nam doviknu da pogledamo ispred broda, upravo nailazimo na ono što tražimo. Pogledao sam u tom pravcu i sve što sam video bilo je jedno poveće deblo i crni galebovi koji oko njega kruže i rone kao crno lišče zahvaćeno vrtlogom. Džordž dade gas i usmeri brod pravo prema mestu nad kojim su kružile ptice, od brzine mi se struna tako za-tegnu da mi nije bilo jasno kako ću uopšte moći da primetim da li je riba zagrizla mamac.„One ptice što ih vidite, to su vam kormorani... prate jato riba svećarica", poče da nam objašnjava Džordž. „To su bele ribice debele kao prst. Osušiš ih i one kada su suve gore kao svece. One su hrana grabljivica, zato čim primetiš veliko jato svećarica budi siguran da je tu negde u blizini i losos, verovatno je i on došao da malo klopa."Doterao je brod pravo medu ptice, izbegao ono deblo i odjedanput je svuda oko broda vrvelo od onih duguljastih ribica a medu njima videli su se i lososi, koji su kao torpeda sekli vodu svojim srebrnastoplavim leđima. Dobro sam video kako jedna leđa staju, okreću se i idu pravo prema jednoj tački tridesetak metara od moga štapa, baš tamo gde je240Let iznad kukavičjeg gnezdamorala biti ona haringa na mojoj udici. Dok mi je srce kucalo kao ludo od uzbuđenja, napeo sam se i tada mi obe ruke kojima sam držao štap zadrma takav udar, kao daje neko iz sve snage motkom udario po štapu, palac mije zabrideo od strune koja je poletela i luđački se odmotavala sa čekrka i crvenila od krvi.„Kočnicu, bre, stisni kočnicu!" vikao mije Džordž, ali ja sam o kočnici znao manje nego o Ajnštajnovoj teoriji relativiteta, zato sam samo jače pritisnuo palcem pa je struna opet požutela, usporila i stala. Osvrnuo sam se oko sebe i ostali štapovi su bili savijeni kao i moj, a oni sa krova kabine uzbuđeno su skakali na krmu i svim se silama trudili da nam smetaju najviše što mogu.„Diži, diži! Diži štap!" vikao je Džordž iz sve snage.„Mekmarfi! Dođi da vidiš ovo čudo!"„Ti si glavni, Fred, ulovio si moju divnu ribu!"„Mekmarfi, pa daj pomozi nam, čoveče!"Čuo sam Mekmarfijev smeh, krajem oka sam ga video kako mrtav hladan stoji na vratima kabine, bio sam toliko obuzet borbom sa svojom ribom da nisam bio u stanju da ga zamolim da mi priskoči u pomoć. Svi su mu dovikivali da učini nešto već jednom, a on - ni makac.I doktor, koji je bio pored štapa za dubinski lov, čak se i on obratio Mekmarfiju za pomoć. A Mekmarfi - stajao je u mestu, gledao nas i od srca se smejao, činilo mi se bez prestanka. Kada je video da od Mek-marfija nema nikakve fajde, Harding zgrabi kuku, zabode je u moju ribu i prebaci je na brod jednim tako elegantnim i sigurnim pokretom kao da je ceo život proveo u ribolovu. Kolika je, pomislih, kao moja noga, kao najveći stub na ogradi. Boga ti, pa ovolike ribetine nikada nismo videli tamo kod nas na slapovima. Bacaka se po palubi, izgleda mi kao neka sjajna, pomahnitala duga, dok se onako presijava u više boja na suncu, sa nje kaplje krv i lete krljušti kao neki majušni srebrnjaci, a ja sam napet, uplašio sam se da mi slučajno ne skoči u more, da je na kraju ne izgubim. A Mekmarfi i dalje ni makac. Skanlon se baca na ribu, drči je, steže, ne da joj da slobodno

skače. Odjedanput devojka istrčava odozdo iz kabine, viče mi kako je sada njen red da peca, otima mi štap iz ruku i dok joj onako usplahirenoj pomažem da stavi haringu tri puta me ubada vrhom udice.„Jebi ga, poglavico, kako si tako spor i smotan. Uh, pa tebi palac opasno krvari, staje bilo, je li te ono čudo ugrizlo? Brzo, hajde požurite, previjte poglavici palac, ajde brže, krvari!"241Ken Kej si„Evo nas ponovo medu njima!" viče Džordž i ja brzo spuštam strunu sa krme, gledam kako haringa sa bleskom nestaje u tamno-sivo-plavom munjevitom napadu jednog lososa i struna sa fijukom jurnu u dubinu. Devojka je obema rukama iz sve snage stegla štap i stisla zube.,,E nećeš da mi pobegneš, e nećeš, majku ti... nećeš vala, veruj mi!"Stala je čvrsto, prekrstila noge i njima steže donji kraj štapa, obema rukama zagrlila štap ispod čekrka, a kako se struna brzo odmotava, tako se i čekrk brzo vrti i grebe je. ,,E vala nećeš!" Na njoj je zelena Bilijeva bluza, ali ju je ručka čekrka najednom mestu raskopčala i sada ceo brod jasno vidi da ispod nema ništa na sebi, nema više one njene majice. Svi pilje u nju, oni sa štapovima se trude da izmore svoje ribe, skaču okolo po krmi i stalno se izmiču da ih ne zakači ona moja riba što se tu bacaka po podu. Ručka onog čekrka sada takvom brzinom udara devojci po jednoj već goloj sisi da ova toliko poskakuje gore-dole pa se bradavica ne vidi jasno, nego zamagljeno kao jedna crvena mrlja.Bili joj priskače u pomoć, ali ništa mu drugo nije palo na pamet nego daje obgrli otpozadi i čvrsto stisne uza se obema rukama, štap joj je sada stisnut između grudi, a čekrk se, onako prignječen njenim telom, napokon zaustavio. Ona se pri tom toliko napregla i grudi joj deluju tako čvrsto da mi se čini da kada bi i ona i Bili digli ruke, onaj štap bi ostao na svom mestu pritisnut njima.Sva ta gužva je potrajala neko vreme, svašta se događa istovremeno: momci viču, skaču, sipaju psovke, bore se sa svojim štapovima, sve vreme ne odvajaju pogled od devojčinih golih grudi, pri tome im se između nogu, na podu koprca Skanlon, koji s mojom ribom vodi krvavu, bespoštednu borbu prsa u prsa, strune se zamrsile, upetljale se na sve strane, doktorove naočare zajedno sa onim lančićem koji mu visi oko vrata obešene su zapetljane s jednom strunom i tako lebde nekoliko metara od krme nad vodom -jedna riba skače iz vode ka njima privučena bleskom stakla, devojka psuje kao kočijaš, tek sada vidi da su joj grudi gole -jedna bela, jedna kao krv crvena. Džordž takode skreće pogled ka devojci, ne gleda na trenutak gde vozi, udara u ono deblo i u trenu mu se gasi motor. Opšta ludnica!AMekmarfi posmatra sve to i smeje se sve glasnije i glasnije, umire od smeha, sve više i više zabacuje telo unazad preko krova kabine, a njegov zvonki, iskreni smeh širi se po brodu, a onda se rasprostire i dalje po pučini, polako osvaja okean. Smeje se od srca svemu: i devojci, i mom-242Let iznad kukavičjeg gnezdacima, i Džordžu, i meni što sisam onaj krvavi prst, i kapetanu što smo ispalili na molu, i onom čovi na biciklu, i onim mamlazima na benzinskoj pumpi, i onim kućama - pet hiljada ih ima, i glavnoj sestri i svemu tome zajedno i svemu pojedinačno, sve mu je smešno. Smeje se jer dobro zna da svemu što te boli, svemu što te povređuje najbolje je smejati se u lice ako želiš da ikako sačuvaš ravnotežu, ako nećeš da dozvoliš da te sve to potpuno uzdrma, ako nećeš da dozvoliš da od svega toga zaista otkačiš. Svestan je on vrlo dobro i one tamne strane, zna on da postoji i bol, zna da me peče palac, zna daje devojka koja mu je draga povredila grudi, zna da će doktor ostati bez naočara, ali on jednostavno ne dozvoljava bolu da eliminiše smeh, kao što neće dozvoliti ni smehu da elimi-niše bol.Vidim da se i Harding strovalio pored Mekmarfija i da se i on smeje od srca, pa evo i Skanlon na palubi dobij a napad smeha, smeju se sebi, smeju se svima nama. 1 devojka, još je peku oči od suza, čas gleda onu belu čas crvenu, povređenu sisu, mora daje boli, ali i ona se smeje, i Se-felt, i doktor, i svi. Svi...Smeh je u početku bio slabašan, kao da se stidljivo pojavio, a onda je brzo počeo da raste, da buja i sve nas osvojio, unoseći u nas sve veću i veću snagu kako je i sam jačao. Gledao sam ih, i ja sam bio deo njih, smejao sam se s njima, ali na neki čudan način, i izdvojeno od njih. U trenu sam uzleteo sa broda, kao da me je poneo vetar, klizio sam vaz-duhom nošen vetrom zajedno sa onim crnim pticama, uzdigao sam se iznad sebe i odozgo sam jasno video i sebe i ćelo društvo, i brod koji se ljuljuška na talasima, i ptice koje plivaju i rone oko njega, i Mekmarfija okruženog svojom vernom družinom. Posmatrao sam tako njih, nas kako urlamo od smeha, smeha koji se rasprostire morem sve šire i šire, sve više i više, sve dalje i dalje, u sve većim koncentričnim krugovima, putuje onako moćan i iskren, odlazi da se odbije o obalu, da se odbije o sve obale, da osvoji sve plaže i luke, da ih zapljusne talasima radosti, bez prestanka, talas za talasom, talas za talasom...Svi su, osim Džordža, što je i logično jer on nije napuštao upravljač, već uveliko upecali i izvukli na brod po jednu ribu, jedino se doktor, kome je zapao štap za dubinski ribolov, i dalje bezuspešno mučio da izvuče neko čudo od ribetine koja se zakačila za njegovu udicu. Nikako243Ken Kejsinije uspevao daje iz dubine izvuče na površinu vode da vidimo o čemu se uopšte radi, ponekad bije privukao tek toliko daje možemo nazreti -bila je to samo srebrnasta senka koja bi se na trenutak pojavila i još brže ponovo nestala u dubini, ništa tu nije pomagao ni sav doktorov trud ni svi oni njegovi uporni pokušaji daje nekako

nadmudri i savlada. Doktor je već bio prilično izmoren dugom borbom, sve vreme je tiho stenjao, uporno je pridržavao i uspravljao štap, s teškom mukom malo-pomalo motao čekrk uporno odbijajući bilo čiju pomoć, ali ona senka je, čim bi je dovukao malo bliže površini, kao da se plašila svetlosti, opet hitala i nestajala u dubini.Džordž nije više ni palio motor, napustio je svoje mesto i pridružio nam se tamo na krmi, pokazivao nam je hiljadu korisnih sitnica: kako da privučemo i dignemo ribu na brod, kako daje čistimo, krljušti, škrge i te stvari, a da joj sačuvamo ukus i kvalitet mesa. U jednom trenutku, dok smo svi zajedno čistili ribu, Mekmarfi je uzeo komad kanapa od oko metar i po dužine i na oba kraja pričvrstio po parče riblje utrobe, potom gaje zavrljačio u vazduh, istog trena dve ptičurine su ga uhvatile, svaka sa po jedne strane.„Dok ih smrt ne rastavi", dobaci Mekmarfi.Gotovo ćela krma i svi mi na njoj bili smo već kompletno umazani, isprskani crvenim i srebrnastim mrljama od riblje krvi i krljušti. Neki su skinuli isflekane košulje i prali ih, preko ograde, u moru. I tako je vreme prolazilo, vrteli smo se okolo, pomalo ribarili, ispijali i drugi sanduk piva, čistili ribu, hranili ptice sve do podne, dok se brod lenjo ljuljao na talasima, a jadni doktor uporno mučio da izvuče ono svoje čudovište iz dubina okeana. Onda se vetar iznenada pojačao, razbio more u zelene i srebrne krpe, tako daje ličilo na polje stakla i hroma, a brod je počeo da se valja, zanosi i posrće. Džordž je doviknuo doktoru da je dosta bilo igre, neka svoju ribu ili što pre izvuče ili je pusti, jer nam nebo više ne ide naruku i počinje da nam preti. Doktor nije odgovorio, samo je još jače potegao štap, nagnuo se napred, namotao olabavljenu strunu, ponovo potegao štap... očigledno nije imao nameru da se sada preda.Bili i devojka se odvojiše od ostalih, stajali su na pramcu, gledali u more i pričali, kada Bili iznenada viknu da je nešto video, svi smo po-leteli na tu stranu, zagledali se u tom pravcu i ugledali široku belu senku, nekih četiri-pet metara ispod broda. Bilo je uzbudljivo gledati je kako se penje ka površini - u početku je delovala kao jedna nejasna mrlja, onda244Let iznad kukavičjeg gnezdaje polako dobijala beličaste konture, kao pramen magle koji je u vodi iz časa u čas postajao čvrst, živ...„Pa boga mu njegovog", viknu Skanlon, „pa ljudi moji, to je ono doktorovo čudo od ribe!"Doktor je doduše bio na suprotnoj strani broda, ali sada se zaista jasno videlo da je to njegov plen jer mu je struna od štapa išla tačno u tom pravcu.„Nećemo uspeti daje izvučemo", zaključi Sefelt, „vetar je sve jači i jači..."„To vam je riba iverak, i to mogu vam reći ogroman", objasni Džordž, „oni nekada mogu da narastu i do sto kila, ma i sto pedeset, tada moraju da se izvlače čekrcima."„Doktore, ipak moramo da ga pustimo", reče Sefelt tužnim glasom i zagrli doktora kao da želi da ga uteši. Doktor nije ništa odgovorio, na leđima mu je znoj probio sako, a oči, već tako dugo bez naočara, bile su mu svetlocrvene, nastavio je da poteže i uspravlja štap i uskoro se riba najzad pojavila na njegovoj strani broda, neposredno ispod površine vode. Gledali smo je zapanjeno nekoliko trenutaka, a onda smo pripremili uže i kuku.I kada smo žarili kuku u ribu, posao ipak nije bio završen, još dobar sat mučili smo se i natezali dok je najzad nismo izvukli na palubu. Zakačili smo je sa još tri manje kuke, a onda se Mekmarfi nagnuo preko ograde, zgrabio je snažno za škrge i iz sve snage povukao ka sebi, pole-tela je nagore onako providno beličasta i pljosnata i pljusnula na palubu zajedno sa doktorom.„Ovo je stvarno bila komadina!" govorio je doktor, koji je ležao poklopljen ribetinom, bio je tako iscrpljen da nije imao snage da onu grdosiju smakne sa sebe. „Ovo je zbilja bilo... nešto!"Celim putem u povratku ka luci brod je škripao i posrtao, zanosio se i jedva probijao, a Mekmarfi je s uživanjem jednu za drugom pričao sve same dramatične priče o brodolomima, nesrećama, davljenicima i morskim psima. Kako smo se približavali obali, talasi su bili sve veći i veći, a nad njima su leteli galebovi i pramenovi pene koju je vetar otkidao sa vrhova talasa i raspršivo na sve strane. Ubrzo su talasi postali tako visoki da su nadvisivali brod, pa nam je Džordž naredio da smesta svi stavimo pojaseve za spašavanje. Primetio sam da na moru, u našem vidokru-245Ken Kej sigu, nije bilo nijednog drugog broda - svi su se na vreme povukli sa pučine i bili u luci na sigurnom.Falila su tri pojasa i izbila je mala rasprava ko će po ovome nevremenu ostati bez njih; na kraju je ispalo da će to biti Bili Bibit, Harding i Džordž, koji nije hteo ni da čuje da navuče pojas i da se njime isprlja. Bili nas je sve prijatno iznenadio jer se sam dobrovoljno odrekao pojasa, čim smo otkrili da ih nema dovoljno na brodu, on je bez reci skinuo svoj i pomogao devojci da ga obuče; ali Mekmarfi nas je još više iznenadio, naravno neprijatno, ni najmanje se nije junačio, sve vreme je stajao leđima naslonjen na kabinu, održavao je tako ravnotežu na brodu koji se ljuljao i bez reci nas posmatrao, samo se smešio i posmatrao.Našli smo se na vrhu jednog ogromnog talasa i survavali u duboki vodeni kanjon, pramac nam je bio uperen tačno u zapenušani vrh talasa ispred nas, a krma tamo niže u senci talasa koji se dizao iza nas; na krmi svi panično rukama stegli ogradu i samo ćutke gledaju, čas u vodeni breg što se valja iza nas, čas u one crne stene što štrče iz mora na petnaestak metara levo od broda, čas u Džordža za kormilom. A Džordž stoji tamo čvrsto i sigurno, uspravan kao jarbol, stalno okreće glavu, čas gleda u pravcu pramca čas u pravcu krme, čas oduzima

gas, čas ga opet dodaje, pa ga opet oduzima i na taj način sigurno drži brod na talasima. Još pre nam je objasnio da se nikako ne smemo naći na onoj kresti pred nama, jer bi brod bio bez kontrole kao muva bez glave, kad bi mu se i na trenutak propeler i krma našli u vazduhu, a ako bi opet toliko usporio da ga sustigne i zahvati onaj talas otpozadi, preko krme bi se prelilo i na brod sručilo najmanje deset tona vode. Glava mu se obrće levo-desno kao na zavrtnju, ali nikome sada ne pada ni na kraj pameti da napravi neku šalu na tu temu.Iza onih stena more je već bilo dosta mirnije, sa mnogo manjim talasima, videli smo kako nas na molu čekaju kapetan i dva pandura, iza njih zbila se i ona grupica danguba, svi nas, očigledno, nestrpljivo iščekuju. Džordž je usmerio brod pravo na njih, bučno je dodao pun gas, kapetan je nešto zaurlao i mahao rukama, a panduri i barabe brzo pobe-goše unazad. Izgledalo je samo još sekund i pramac će razneti mol, ali tada Džordž oplete upravljač, ubaci motor u rikverc i uz zaglušujuću buku motora priljubi brod uz obešene gume na ivici mola kao da je než-no i pažljivo spustio odojče u kolevku. Za tren oka smo iskočili i prive-zali brod i tek tada je naišao onaj talas na kome smo klizili i zaljuljao sve246Let iznad kukavičjeg gnezdabrodove usidrene u blizini, prelio se preko mola i zapenio po njemu kao da smo sa sobom dovukli i more na obalu.Pritrčaše nam i kapetan i pajkani i one dangube, doktor im se odmah suprotstavi: prvo je pandurima odbrusio da mi nismo u njihovoj nadležnosti, mi smo zvanična ekspedicija sa svim legalnim dozvolama izdatim od vlasti, tako da ako bi neko trebalo da i zabada nos u bilo šta što se na nju odnosi, to bi morala da bude neka viša, federalna instanca, sa mnogo većim ovlašćenjima od ova dva smešna pandura. Ukoliko bi pak kapetanu palo na pamet da pravi probleme, nastavio je doktor, bilo bi vrlo zanimljivo prvo ispitati zašto brod nema dovoljno pojaseva za spašavanje jer svi znaju da na brodu treba da bude onoliko prsluka koliko ima i putnika, zar nije to zakon? Kapetan je ćutao, ni reč nije rekao, a panduri samo zapisaše neka imena i odoše zbunjeni, gunđajući nešto usput sebi u bradu. Čim su se oni izgubili sa mola, Mekmarfi i kapetan počeše svoju internu svađu uz psovke i guranje; Mekmarfi je bio tako pijan da se i dalje ljuljao i jedva držao na nogama kao da je još na brodu koji plovi po visokim talasima; dva puta se okliznuo na mokrom molu i upao u vodu dok se napokon nije toliko učvrstio na nogama koliko da jednom, onako kratko pesnicom, opali kapetana po onoj ćelavoj glavudži, čime je što se njega tiče spor bio okončan. Svima nam je laknulo što je i to najzad rešeno, pa su kapetan i Mekmarfi ušli u radnju na još po jedno pivce, a mi ostali smo za to vreme iznosili ribu sa broda na obalu. One dangube pratile su nam svaki pokret, a mi smo samo čekali kada će opet nešto da dobace na devojčin račun; da budem iskren, priželjkivali smo i molili Boga da se prevare pa da zucnu nešto na tu temu. Ali, kada je jedan od njih konačno progovorio i obratio nam se, nije ni pomenuo devojku, nije nam se ni rugao, naprotiv, pohvalio je onu ogromnu ribetinu koju smo ulovili i još je dodao da koliko je njemu poznato niko nikada nije u priobalnim vodama Oregona izvukao tolikog iverka. Dok je on to govorio, njegovi pajtaši su samo potvrdno klimali glavama, čak su se i primakli bliže daje bolje osmotre. Onda su pitali Džordža gde je naučio da tako majstorski upravlja brodom, pa smo tek tada i mi saznali da Džordž nije bio samo ribar već i zapovednik torpednog čamca za vreme rata na Pacifiku i daje čak svojevremeno odlikovan i Mornaričkim krstom.„Mogao si, čoveče, da se zaposliš u državnoj službi s tim znanjem", reče mu jedan od njih.„Previše je prljavo", kratko odgovori Džordž.247Ken Kej siTipovi su, izgleda, vrlo dobro osetili promenu kod nas, promenu koju smo mi samo naslućivali - mi više nismo bili ona ista gomila sla-bića spremna da i dalje bez reci trpi sve njihove svinjarije. Što se tiče devojke, nisu joj se baš bukvalno izvinili za sva ona jutrošnja neukusna dobacivanja, ali kada su je zamolili da im pokaže kakvu je ona ribu ulovila, obraćali su joj se sve na note, uz dužno poštovanje, glasovima mekim kao pamuk. A kada su napokon kapetan i Mekmarfi izašli iz pro-davnice, pre odlaska smo svi zajedno, kao stari drugari, popili još po jedno pivo.Bilo je već dosta kasno kada smo se, najzad, vratili u bolnicu.Devojka je neko vreme spavala u kolima s glavom naslonjenom na Bilijeve grudi, a kada se probudila, pažljivo mu je izmasirala ruku, koja mu je utrnula jer ju je predugo, zbog nje, držao u nezgodnom položaju. Bili joj je rekao da bi veoma voleo da se nade s njom kada bude dobio dozvolu da izađe za vikend, ona mu na to odgovori da bi mogla da dođe da ga poseti za dve nedelje, samo neka joj odmah kaže koje mu vreme najviše odgovara. Bili je pogledao u Mekmarfija, a on ih oboje zagrli i odgovori umesto Bilija:„Dođi tačno u dva sata."„Znači, u subotu popodne", potvrdi devojka.Mekmarfi namignu Biliju, a devojku još čvršće zagrli:„Ma ne, u subotu u dva posle ponoći. Samo se tiho došunjaj i poku-caj na onaj isti prozor na kome sam bio jutros, ja ću već nagovoriti dežurnog da te pusti bez problema unutra."Ona se zasmeja i klimnu potvrdno glavom:,,E Mekmarfi, stari đavole."

Na odeljenju, iako je bilo kasno, neki akutni su ostali budni, bili su štaviše na nogama i tumarali okolo po hodniku i WC-u, čekali su da vide staje s nama, da li ćemo se i kada vratiti, da se nismo udavili. Videli su nas kako ulazimo u hodnik umazani ribljom krvlju i krljuštima, preplanulih lica, smrdeli smo na pivo i ribu, i svako od nas je nosio po jednog uhvaćenog lososa kao trofej, hodali smo pri tom važno, uzdignutih glava, kao na nekoj vojnoj paradi. Doktor im je ponosno rekao da bi mogli časkom da izađu i bace pogled na iverka koga je on uhvatio i koji je bio u njegovim kolima. Svi smo izašli da mu se još malo divimo, svi osim Mekmarfija; on je rekao daje mrtav umoran i da će smesta da se baci u krevet. Kada je otišao u spavaonicu, jedan od onih koji su nas sačekali i248Let iznad kukavičjeg gnezdanisu bili s nama u ribolovu, začuđeno upita zašto jedino Mekmarfi izgleda tako loše i smoždeno, dok smo mi svi, naprotiv, rumeni i svezi, kao preporođeni. Harding je pokušao da objasni o čemu se zapravo radi i da to nije ništa neočekivano, Mekmarfi je samo, po njegovom mišljenju, u periodu koji je proveo s nama izgubio onu svoju nekadašnju zdravu boju i svežinu:„Setite se kako je izgledao neposredno po dolasku ovamo, pucao je od zdravlja i snage, što je bilo posledica stroge discipline i režima na onoj radnoj farmi s koje je doveden. Sećate li se koliko je bio preplanuo. Sada je samo izgubio tu ondašnju zdravu boju i ništa više. A danas, danas je on zaista imao nekoliko iscrpljujućih sati, nekoliko sati teškog rada koji je morao da obavi u mraku zatvorene, zagušljive kabine, dok smo mi to vreme proveli na otvorenom, na suncu i vazduhu, upijajući vitamin D. Logično je da ga je taj napor u kabini i te kako iscrpio! Samo pretpostavite čega je tu sve bilo, koji posao! Što se mene lično tiče, ja bih više voleo da sam malo manje bio izložen vitaminu D, a malo više onom drugom poslu, pogotovu ako je mala Kendi rado-trudo-dajna, ako me razumete momci. Valjda se svi slažete sa mnom u vezi sa tom stvari?"Nisam, naravno, ništa rekao, ali sam mislio da možda ipak nije u pravu; naime, još mnogo ranije, dok smo se kolima vraćali u bolnicu, pošto smo po njegovoj želji prošli pored kuće u kojoj je nekada davno živeo, primetio sam koliko je Mekmarfi umoran. Tada smo upravo popili poslednju konzervu piva i bacili je kroz prozor automobila baš dok smo stajali najednom semaforu; sa uživanjem i radošću sećali smo se svega što smo doživeli toga dana; bili smo u onom stanju prijatnog dremeža koje vas obuzima uvek kada ste proveli dan baveći se intenzivno nečim što vas beskrajno raduje i ispunjava - bili smo prosto omamljeni delom pivom a delom suncem, ali smo se borili svim silama da ne zaspimo, kako bismo se tim prijatnim osećanjem stoje moguće više i duže sladili. Neodređeno sam osećao da sam ipak u stanju da u životu i svetu oko sebe još uvek nazrem nešto lepo i dobro. Mekmarfi me je danas tome naučio. Osećao sam se bolje nego ikada, tako mi lepo nije bilo ne pamtim otkad, u stvari još od detinjstva kada mi se sve činilo potaman i sve oko mene još uvek mi izgledalo kao da mi peva dečje pesme i priča naj-lepše bajke.Vraćali smo se drugim putem, ne pored obale kao u odlasku, da bismo prošli kroz gradić u kome je Mekmarfi dosad proveo najviše vremena na jednom mestu. I tako smo se vozili duž obronaka Kaskadskih249Ken Kej siplanina, usred mora netaknute divlje prirode, kad - gle, malo naselje, tako malo da bi ćelo moglo da stane na samo dva fudbalska terena. Sta-jemo, sitan pesak nošen vetrom kao da sprečava sunčeve zrake da punim sjajem obasjaju okolinu, Mekmarfi parkira kola kod nekog ovećeg žburta i pokazuje nam prstom na drugu stranu puta.„Eno je tamo, vidite je, kao da izranja iz korova... skromni dom moje promašene mladosti."Vidim kako se sa obe strane puta, obavijenog tamom u predvečerje, uzdižu ogoljena stabla i svojim dugim senkama presecaju kolovoz, a svako stablo kao da je zarobljeno gvozdenom ogradicom. Dvorište je obraslo gustim korovom, ispred njega, prema putu štrči red čeličnih sipki, a u njegovom dnu velika drvena kuća sa tremom, svojim raskli-matanim bočnim zidom kao da se odupire vetru koji bi najradije da je prevrne i kao kartonsku kutiju pretumba nekoliko blokova dalje niz put. Vetar nosi i pokoju kap kiše, a ja vidim da su na kući prozori čvrsto zamandaljeni, a na vratima joj lupa na vetru ogroman katanac.Na tremu visi cincili-boncili, ono što Japanci prave od stakla i što se obesi da zvoni na vetru - zaklati ga i najmanji dašak vazduha - na ovome ovde ostale su samo još četiri jadne cevčice i ta četiri preostala komadića okreću se, izvijaju i stružu po podu trema i s njega malo-pomalo otkidaju mikroskopsko iverje.Mekmarfi ubacuje kola u brzinu.„Jednom sam svratio ovde... bilo je to dosta davno, u stvari one godine kada su nas vratili kući iz onog krkljanca u Koreji. Došao sam da ih posetim, starci su mi tada još bili živi, ma bio je to ipak dobar dom."Popušta kuplung i kreće, ali ipak ponovo zaustavlja kola.„Pobogu", izusti začuđenim glasom, „ma samo pogledajte tamo, da li vidite jednu haljinu?" Pokazuje negde iza kuće: „Tamo, da, tamo na onom drvetu, na grani, da li vidite onu žuto-crnu krpu, vidite lije?"Vidim nešto što kao zastava vijori visoko medu granama, tamo dalje iznad jedne šupe.„Takvu istu haljinu imala je i ona curica koja me je prva navukla na one stvari, imao sam samo deset godina, a ona je bila malo mlada od mene. Ja sam tada tucanje smatrao za jako veliki podvig, pa sam je zato pitao šta ona misli, zar ne bi trebalo to na neki način svima objaviti. U fazonu da kažemo matorcima: 'Tata, mama, Džudi i ja smo se danas verili.' Ili tako nešto. I što je najlepše, ja sam to tada ozbiljno mislio, zamislite koji

250Let iznad kukavičjeg gnezdasam debil bio, da ne poveruješ. Mislio sam kada to uradiš, gotova stvar već si zvanično postao oženjen čovek, niko te ne pita, nema veze da li t to hoćeš ili nećeš, jednostavno je tako i možeš da se slikaš, gotova stvar Nema tu posle pardona, bilo misliti ranije. A ona kurvica mala, imala jt tada osam, ajde najviše devet godina, ona vam lepo podiže onu svoji haljinicu sa poda, pruži mije i kaže, zamislite, kaže: 'Evo uzmi, na, obesi to lepo negde, a ja idem kući ovako samo u gaćicama, tako ću da objavim stvar... a svi će već ukapirati o čemu se radi, šta se desilo.' Bože kada se setim, imala je jedva devet godina, a već je znala mnogo više oc mnogih profesionalki." Dok to priča, pruža ruku i nežno štipa Kendi ze nos.Kendi se samo nasmejala i ugrizla ga za ruku, a on se ćutke zagledac u onaj otisak njenih zuba na svojoj koži.,,I stvarno, bog te, ode ona hladno kući samo u gaćicama, a ja sarr pričekao da padne mrak da bih negde krišom bacio onu jebenu haljinicu... ali, jel' vidite kako ovde duva? E pa i tada je duvao vetar i odnec haljinu iza kuće, a zamislite sada ovo: ujutru, ubijte me ako vas foliram, ujutru haljina tamo visi na drvetu, visi daje ceo svet vidi, barem sam ja tako tada mislio, mislio sam svako ima da stane i da bulji u nju."Kada je to rekao, počeo je s tako tužnim izrazom na licu da sisa ruku da se Kendi nasmejala i poljubila mu je na onom istom mestu gde gaje i ugrizla.,,I tako se, dragi moji, tada prvi put zavjiorila moja zastava i od toga dana pa sve do danas ja sam živeo u tom znaku, u znaku strastvenog ljubavnika, i to vam je, eto, ćela istina, a za sve je kriva ona devojčica, ona devetogodišnja curica iz mog detinjstva.Kola su krenula, kuća ostade iza nas gubeći se u daljini, Mekmarfi zevnu i namignu:„Naučila me je ljubavi, nek joj je blaženo ono slatko, ružičasto du-pence."I tada, dok je to pričao, svetlost jednog automobila koji je prošao putem pored nas, na trenutak gaje osvetlila i na šoferšajbni se video njegov izraz lica koji je on sebi dopustio samo zato što je bio ubeden da ga u zamračenim kolima niko od nas neće videti - izraz strašnog umora, napetosti i panike, kao da nešto mora da uradi, a svestan je da ima sve manje i manje vremena.251Ken KejsiA za sve to vreme i dalje nam je dobroćudnim i mirnim glasom oživljavao svoj život, svoju obesnu prošlost punu dečačkih nestašluka, napijanja sa društvom, zaljubljenih žena, kafanskih tuča u odbranu sumnjive časti - prošlost o kojoj mi svi možemo samo da sanjamo.252ČETVRTI DEOGlavna sestra je svoj novi manevar započela već sutradan nakon našeg povratka iz ribolova, najverovatnije joj se kompletna ideja o načinu na koji treba da odigra igru iskristalisala u glavi dan ranije kada je iz razgovora sa Mekmarfijem sagledala koliko novca prikupljenog za izlet ostaje njemu lično, što se, naravno, u njenoj glavi nadovezalo i na njegove ranije zarade u raznim „poslićima" na odeljenju. Iste noći je iz svih mogućih uglova razradila plan i metod kojim će pristupiti ćelom problemu, bila je sigurna da ima čvrste adute u rukama i da nema teorije da ne postigne ono stoje želela. Sutradan je diskretno, po planu, započela čitavu akciju, za početak je samo tu i tamo ponešto nabacila, kao neobavezno, onako usput u razgovoru, želela je da se glasina tobož spontano rodi na odeljenju, da jedno vreme kružeći okolo sama od sebe raste i jača, a tek onda, u pravom trenutku, i ona će stupiti na scenu.U svom planu oslanjala se na poznavanje ljudske prirode, znala je, naime, vrlo dobro da će ljudi kad-tad posumnjati u bilo koga ko deluje kao da pruža i daje drugima više nego što se od njega očekuje, kad-tad će posumnjati u stvarne motive svakog dobrotvora, svakog Deda Mraza i misionara bilo kog tipa, koji, recimo, daje svoj novac u dobrotvorne svrhe i pitaće se - dobro, a šta on stvarno ima od toga, koja mu je realna korist, zašto „baca" pare? To je kao kada, recimo, neki mlad advokat, na početku političke karijere, odnese paketiće slatkiša deci u sirotište, lep gest - ali nekako su se približili i izbori za Senat i onda će se smes-ta ljudi lukavo naceriti i reći: Vidi ti njega, pa ne misli valjda da će i mene da prede na tu foru, ne, mene neće nasankati.253Ken KejsiZnala je ona vrlo dobro da ljudima nije mnogo potrebno pa da počnu da se pitaju: da, stvarno, kada si to već spomenuo, ako bolje razmislim, mora da tu ipak ima nečega, pa stvarno zašto bi taj Mekmarfi trošio toliko vremena i energije da organizuje onaj izlet i ribolov, da organizuje tolike lutrije, igre na sreću, partije karata, košarkaške utakmice... Šta to. njega nagoni da bude stalno angažovan, daje stalno u trećoj brzini, kada je dobro poznato da su svi pacijenti na odeljenju oduvek najviše voleli da mirno ubijaju vreme, bez ikakvih opterećenja, onako tiho i sporo -igrajući remi ili čitajući stare, prošlogodišnje časopise. I zašto bi baš on, on koji je doveden sa izdržavanja kazne zbog kockanja i fizičkog napada, on koji je u odnosu na sve nas na odeljenju najveći probisvet i mangup, e pa zašto bi baš on dozvolio sebi da hladno veže maramicu oko glave, i na radost svih akutnih koji mu skandiraju i dobacuju, puna dva sata benavi se i glumi devojčicu. Zamisli samo: dva sata on tako glumi žensko i uči Bilija Bibita da igra? Ili recimo ovo: kako to da takav svim bojama premazan i još odozgo lakiran hohštapler i okoreli kockar i varalica na kartama, kako da takav tip uopšte izloži sebe riziku da duplira

svoj boravak u ludari, i to tako što, potpuno nepotrebno, sve više i više okreće protiv sebe ženu od koje neposredno i jedino zavisi kada će i da li će uopšte biti pušten napolje.Glavna sestra je pokrenula ova i još neka slična pitanja postoje prethodno satima kopala po svim podacima i temeljno razmotrila finansijsko stanje pacijenata u zadnjih nekoliko meseci. Rezultati istraživanja bili su više nego indikativni, svim akutnim pacijentima saldo je vrtoglavo padao, svi su imali ogromne gubitke, svi osim, naravno, jednog od njih -njemu se, naprotiv, saldo za sve to vreme vrtoglavo uvećavao. *Akutni su već počeli da se i šale sa Mekmarfijem povodom para koje im je uzimao na kocki i na druge načine, govorili su mu da im se čini da ih on baš onako stručno muze i da ih pelješi kad god stigne. Mekmarfi to uopšte nije negirao, naprotiv, priznavao je da od njih izvlači i te kako dobru lovu iz dana u dan, čak se i šalio da ako bi ostao u bolnici još jedno godinu dana, da bi, po svome slobodnom proračunu, izašao kao dobro materijalno obezbeđen čovek i da bi se, zašto da ne, možda i povukao na Floridu, tamo uložio pare i do smrti lepo i mirno živeo od rente. Svi su se slatko smejali takvim pričama dok je on bio s njima, ali kada bi bio odsutan, bilo na nekoj terapiji ili na nekom ribanju u staklencu, gde se svojim širokim šeretskim osmehom suprotstavljao sestrinom ukočenom,254Let iznad kukavičjeg gnezdaveštačkom kezu, e onda kada bi pričali o svemu tome bez njega, onda im i nije baš bilo do smeha.Raspravljali su često između sebe, čudili se i nagađali razloge zbog kojih se Mekmarfi u poslednje vreme tako vredno angažovao u borbi za ostvarivanje prava i poboljšanje uslova života pacijenata. Tako se, na pri-mer, više puta svesrdno zalagao da se ukine pravilo po kome se određuje da ma gde išli van bolnice, pacijenti nikad ne smeju biti sami, već uvek u okviru takozvane terapeutske grupe od najmanje osam članova.„Evo ovako, Bili je na primer najavio da bi vrlo lako mogao doći u takvo stanje u kome postoji mogućnost da opet sebi preseče vene, zašto mu ne biste dodelili grupu od još sedam ljudi, neka to obave svi zajedno pa će tako ta seča imati i terapeutsku vrednost", izjavio je jednom na grupnoj terapiji kada je ponovo pokrenuo tu temu. Ili kada je obrlatio doktora, koji je posle izleta bio mnogo prisniji sa pacijentima, da dozvoli da se odeljenje preplati na erotske časopise za muškarce tipa Plejboja, Nugeta, Mena i sličnih, umesto da jedino štivo budu nekakvi dosadni, stari časopisi za domaćice koje je onaj naduti idiot zadužen za veze sa javnošću donosio od svoje kuće i još obeležavao članke za koje je smatrao da ih pacijenti svakako treba da pročitaju. Štaviše, Mekmarfi je čak i presavio tabak i poslao žalbu nekoj zvaničnoj političkoj ustanovi u Vašingtonu u kojoj im je sugerisao da malo ispitaju kako to da se i dandanas u državnim bolnicama praktikuju zastarele i opasne metode leče-nja, kao što su lobotomija i terapija elektrošokovima. Šta on pod milim Bogom ima od svega toga, često su se pitali pacijenti kada bi nasamo raspravljali o tome.Kada je prošlo oko nedelju dana otkad je zasejala seme sumnje i lukavo navela pacijente da razmišljaju i raspravljaju između sebe o ovoj temi, sestra je pokušala da i sama povuče prvi veći zvanični potez, i to na grupnoj terapiji. No i on je bio prisutan pa joj je uspešno parirao od samog početka, suprotstavljao se i onemogućio je da se na pravi način razmaše. Počela je svoje izlaganje izjavom daje duboko razočarana, čak šokirana time na koliko niske grane se u poslednje vreme srozalo naše odeljenje, dovoljno je samo se osvrnuti oko sebe. Svuda okolo vise pornografske slike iz onih prostačkih časopisa, ali u vezi s tim će ona već preduzeti određene mere, za početak je obećala da će na sastanku save-ta zahtevati preispitivanje odluke da se dozvoli unošenje takvog đubreta u bolnicu. Smestila se udobnije u stolici i dok se spremala da nastavi, svoju pretnju je propratila s nekoliko sekundi značajne tišine, a onda je255Ken Kejsitrebalo da sa visine, kao sa prestola uperi pred svima prst u krivca i raskrinka njegove niske pobude, kada joj Mekmarfi potpuno uništi koncept - prasnuo je u svoj karakteristični glasni smeh i rekao joj da svakako Upravi skrene pažnju da kada dođu u obilazak, ponesu i mala, džepna ogledala, jer ko zna šta će videti pod krevetima. Posle ovog događaja shvatila je šta treba da učini, pa je za svoj sledeći potez izabrala prvi sastanak kome on nije prisustvovao.Imao je zakazan telefonski poziv iz Portlanda, pa je u pratnji jednog crnog momka čekao pored telefona da ga stranka pozove. Kada je otkucao jedan sat, a mi već uveliko počeli da iznosimo stolove za sastanak, onaj crni kržljavko pitao je sestru da li misli da bi bilo potrebno da skok-ne i pozove Mekmarfija i Vašingtona da i oni prisustvuju sastanku. Na to mu je ona mirno odgovorila da nema potrebe, neka oni samo sede tamo gde su, a ovo je možda i dobra, retka prilika da neko od pacijenata otvori dušu i kaže koju o Randleu Patriku Mekmarfiju, i to opušteno i iskreno, bez straha od njegovog pretećeg prisustva.Kao što je i planirala, sastanak je bio posvećen razgovoru o Mekmarfiju, u početku su prepričavani pojedini smešni događaji u kojima je on vodio glavnu reč, svi su ga hvalili, pričali o njemu sa divljenjem -isticali daje drugarčina i laf i po, ona je samo strpljivo slušala, ćutala i lukavo čekala da se svi ispucaju, da kažu sve što imaju. Onda je polako razgovor usmerila u drugom pravcu i počela su da se nameću i malo drugačija pitanja. Kakav je stvarno taj Mekmarfi? Zašto je upravo takav kakav je i koji su mu motivi za takvo ponašanje? Neki su se pitali da nije možda i ona njegova priča daje na kažnjeničkoj farmi namerno pravio darmar ne bi li ga poslali

ovamo još jedna od njegovih izmišljotina i da nije on možda stvarno ludi nego što mnogi i mogu da naslute. Na to se glavna sestra samo nasmešila i podigla ruku.„Da, da, lud je on i naivan kao - lisica", bio je njen komentar. „Sigurno ste u tom smislu rekli ono o navodnom Mekmarfijevom ludilu."„Kako to m-m-mislite?" skoči Bili kao oparen. Mekmarfi je bio njegov najdraži prijatelj, njegov heroj, njegov idol, zato mu je zasmetala ta izjava, taj način na koji je eventualnom komplimentu pridodata i aluzija na nešto nedorečeno i svakako negativno. Ne, to on nije mogao da otrpi. „Kako to m-m-mislite kao 1-1-lisica?"„To je najobičnija opaska, Bili", ljubazno mu odgovori sestra. „Hajde da vidimo da li neko od vas može da mu kaže šta sam mislila? Pokušajte, na primer, vi gospodine Skanlon."256Let iznad kukavičjeg gnezda„Ona, Bili, hoće da kaže da Mek nije naivčina, nije on baš sisao vesla, shvataš?"„Pa niko nije ni rekao da jeste", Bili udari snažno pesnicom u naslon za ruku na svojoj stolici. „Ali gospođica Rejčel aludira da..."„Ne, ne, Bili, ništa ja nisam aludirala, samo sam primetila da gospodin Mekmarfi nije od one vrste ljudi koji bi se bez nekog valjanog razloga izlagali bilo kakvim rizicima. Sa tim se, verujem, čak i ti slažeš. Zar se i svi vi ne slažete sa mnom u vezi s tim?"Niko ništa nije odgovorio, kompletna tišina.„Ali vidite staje tu zanimljivo, i pored toga, na prvi pogled deluje da on čini neke stvari kao da uopšte ne misli na sebe, čini ih kao što bi ih činio neki mučenik, čak svetac. A može li, molim vas, iko od vas reći da Mekmarfi u sebi ima išta svetačko?"Zaćutala je na neko vreme, bez straha da će iko reći nešto tako o Mekmarfiju, smešila se a onda nastavila:„Znači slažete se, nije on ni svetac ni mučenik. Tako, to smo resili. Hajde da sada malo izanaliziramo koliki je uopšte dobrotvor taj čovek?" Izvadila je iz svoje torbe jedan list papira i rekla: „Sada ću vam pokazati kakva su zapravo ta njegova dobročinstva, jer ih verovatno baš tim imenom krste njegovi najverniji obožavaoci. Prvo dobročinstvo: staro kupatilo pretvoreno u dnevni boravak koji je on odmah pretvorio u kockarnicu. Razmislite sada dobro: staje on u svemu tome žrtvovao, staje svoje uložio? Ništa, pa naravno. Sada, s druge strane, razmislite koliko je dobio za kratko vreme kao krupje u svom malom Monte Karlu ovde na odeljenju? Koliko ste vi, Bruse, izgubili? A vi, gospodine Sefelt? I vi, gospodine Skanlon? Ubedena sam da svako od vas otprilike zna koliko je novca izgubio, ali da li znate koliki je njegov ukupni dobitak, i to nisu nikakva nagađanja, to je stanje u blagajni, znate li koliko je njegovog novca u blagajni? Skoro čitavih tri stotine dolara."Skanlon zviznu, ostali su zapanjeno ćutali.„Ovde inače imam spisak i svih drugih njegovih opklada, možete slobodno da ga pogledate, evo tu je između ostalih i ona da će sistematski ometati osoblje. Svako njegovo kockanje je ujedno bilo i kršenje kućnog reda i svi vi koji ste u tome učestvovali, to ste vrlo dobro znali." Pogleda ponovo onaj papir pa ga vrati u torbu. „ A i onaj vaš nedavni odlazak u ribolov, onaj vaš famozni izlet. Šta mislite koliko je naš dragi gospodin Mekmarfi zaradio u toj špekulaciji?257Ken Kej siKoliko ja znam imao je doktorova kola, od doktora je čak i uzeo pare za benzin, a saznala sam daje imao i drugih koristi i da za sve to skupa nije dao ni centa. Lisica, i to kakva."Podiže ruku da umiri Bilija, koji je opet želeo da se umeša i da je prekine.„Molim te, Bili, pokušaj da me shvatiš, ja ne kritikujem ništa i nikoga, ja samo mislim da će za sve nas biti mnogo bolje ako ne gajimo nikakve, ni najmanje, iluzije o pravim motivima toga čoveka. Međutim, bilo kako bilo, možda, stvarno, nije fer da tako olako optužujemo nekoga ko nije tu i ne može da se brani. Vratimo se zato sada na problem kojim smo se bavili na jučerašnjem sastanku... šta to bese, podsetite me", preturala je po svojoj torbi, „šta to bese... da li se vi možda sećate, doktore Spivi?"Doktor se trže:„Ne... sačekajte... mislim..."Ona izvadi list iz jednog dosijea.„Ah, evo ga najzad, gospodin Skanlon i njegova izražena sklonost prema eksplozivima. Dobro. Sada ćemo malo o tome da raspravljamo, a na gospodina Mekmarfija vratićemo se nekom drugom prilikom, kada i on bude s nama. Ipak mislim da biste mogli da na miru pokatkad malo razmislite o svemu danas rečenom. A sada, gospodine Skanlon..."Sutradan smo nas desetorica čekali crnog momka koji je otišao da drpi ulje za kosu u kantini i tada smo prvi put posle sastanka načeli tu temu. Ispalo je da se momci ne slažu u potpunosti sa onim što je rekla glavna sestra, ali opet tetića u mnogo čemu izgleda i ima pravo. S druge strane, Mek je tako dobar momak, ali stvarno.Na kraju je Harding bio taj koji je isterao stvar na čistinu.„Dragi moji prijatelji, vaše negodovanje je previše oštro da bi delo-valo iskreno, svi vi u dubini svojih malih, škrtih srdaca dobro znate da naš požrtvovani anđeo milosrđa, naša vajna gospođica Rejčel i te kako ima pravo u svemu što je tvrdila u vezi sa Mekmarfijem. Znate vi vrlo dobro daje ona u pravu, a i ja to znam. I zašto bismo

pa i imali potrebe da to sada poričemo, ali budimo i iskreni i mesto da mu iza leđa kritiku-jemo taj kapitalistički talenat, jednostavno recimo o njemu sve onako kako jeste. Ako on ponekad i ostvari neku sitnu korist za sebe, pa šta, zar je to toliko loše? Jeste da nas je šišao, odrao nas je čak tu i tamo, ali ne možemo da negiramo da smo uvek i uživali u svemu tome. To je jed-258Let iznad kukavičjeg gnezdanostavno lukav čovek koji svuda i uvek gleda kako da na brzinu zaradi po koji dolar, ali on to i ne krije, nikada nije ni krio svoje pobude, pa zašto bismo onda mi to radili umesto njega? To je čovek koji ima pošten i zdrav pristup svojim hohštaplerskim sklonostima i ja vam mogu reći da sam za njega i dušom i telom, isto onako kako sam i za naš dobri stari kapitalistički sistem slobodne privatne inicijative, da, da, prijatelji moji dragi, za njega sam i za njegovu istrajnu drskost i odvažnost, i za američku zastavu sam, neka je blagoslovena, i za Linkolnov spomenik i za sve što ide s tim. Samo se setite „Mejna", P.T. Barnuma i Četvrtog jula. Ja se prosto osećam pozvanim da branim svoga prijatelja i njegovu čast dobrog, starog, crveno-belo-plavog, stoprocentnog američkog prevaranta. Dobar čovek, ma pričajte mi malo o tome! Mekmarfiju bi bilo tako neugodno da bi se verovatno i rasplakao samo kada bi čuo kakvim mu prečistim pobudama neki od vas pokušavaju da tumače i opravdaju postupke, ma to bi po njemu bilo direktno vređanje njegove hohštaplerske profesije."Zavukao je ruku u džep u kome obično drži cigarete, nijednu nije uspeo da nade, uze jednu od Fredriksona, zapali je teatralnim gestom pa nastavi:„Moram da priznam i mene su neki njegovi postupci u početku zbunjivali. Recimo ono razbijanje stakla... pomislio sam, pobogu, evo čoveka koji je spreman da zauvek ostane u ovoj bolnici jer ne želi da ostavi svoje nove prijatelje na cedilu i te fore, sve dok nisam, napokon, shvatio da on to radi zato što mu je ovde dobro, on svoj boravak ovde koristi do maksimuma. I još nešto: ne dozvolite da vas prevare njegovi palanački maniri, lukav je to i vrlo razborit maher. Zapamtite još jednu stvar dobro: Sve stoje do sada uradio bilo je i te kako proračunato, ništa nije bilo slučajno, ništa."Bili se, ipak, nije tako lako predavao:„Je li, ma šta kažeš? A šta ćemo s tim što je m-m-mene učio da ig-g-gram?" Video sam kako mu se stežu pesnice, na rukama su mu zarasle opekotine od cigareta, na njihovom mestu su sada bili crteži koje je sam nacrtao hemijskom olovkom. „Šta ćemo sa tim, Harding? Da nije možda i t-t-tada zarađivao neke p-p-pare kada je mene učio da igram, šta ćemo s tim?"„Ne uzrujavaj se toliko, Vilijame, smiri se", odgovori mu Harding, ,,i budi malo strpljiviji, sačekaćemo još neko vreme, možda će se sve uskoro razjasniti, možda ćemo otkriti da čak i to nije bilo bez razloga."259Ken KejsiU tom trenutku je izgledalo da još jedino ja i Bili imamo puno po-verenje u Mekmarfija i da smo i dalje na njegovoj strani, ali i to se ubrzo promenilo, još te iste večeri, jer je tada i Bili naprasno odbacio svoje dotadašnje mišljenje i, izgleda, u potpunosti prihvatio Hardingove stavove. Desilo se to odmah pošto se Mekmarfi vratio na odeljenje nakon još jednog telefonskog razgovora i kada nas je obavestio da je sa Kendi sve konačno utanačio. Zatim je na jednom komadiću papira napisao neku adresu i dao je Biliju uz komentar da, možda, ne bi bilo loše da devojci pošalje koju kintu da joj se nade za put.„Kintu? Misliš n-n-n-novac? A k-k-k-koliko?" Bili pogleda Hardin-ga, koji mu se značajno smeškao.,,E pa vidiš, čoveče, recimo... znaš... recimo deset njoj i deset onoj..."„Dvadeset dolara! Pa ne k-k-k-košta valjda toliko autobuska karta odande."Mekmarfi zakoluta očima, lukavo se nasmeja, protrlja šake i isplazi jezik:,,E moj dragi, kada bi ti samo znao koliko sam ja žedan, a koliko ću tek biti žedan za nedelju dana, do iduće subote, e moj brajko. Pa nećeš joj valjda zameriti ako mi donese koji gutljajčić, to ne bi stvarno bilo u redu, Bili stari druže."Pri tome je tako nevino pogledao Bilija, da ovaj nije mogao da izdrži a da se ne nasmeje, zavrteo je glavom, naravno da nema ništa protiv, pa se onda s tim čovekom, koji mu je morao tada delovati kao najobičniji svodnik, sklonio malo sa strane da uzbuđeno razmotre sve detalje u vezi sa sledećom subotom.Ja sam i dalje smatrao daje Mekmarfi gorostas koga nam je samo nebo poslalo da nas spase od Sistema koji po zemlji tajno plete mreže od bakarne žice i kristala, i da je on apsolutno iznad takvih sitnica, takvih prizemnih stvari kao što je novac - no tada se, sasvim neočekivano, dogodilo nešto što je čak i mene znatno pokolebalo u ovakvom mom stavu. Evo staje bilo: pred jednu grupnu terapiju, postoje i on pomagao u iznošenju stolova, našli smo se samo nas dvojica u starom kupatilu, pored onog ogromnog kontrolnog bloka.„Da znaš, poglavico, ti bog te kao da si posle onog našeg izleta porastao mnogo više od dvadeset santimetara. Majko moja, pa pogledaj samo kolike su ti nožurde, kao dečiji grobovi!"2Ć0Let iznad kukavičjeg gnezdaPogledao sam u noge i zaista stopala su mi bila veća nego ikada, kao da su Mekmarfijeve reci učinile da ona duplo porastu sama od sebe.

,,A tek mišići, sada imaš mišiće pravog pravcatog Indijanca i bivšeg ragbiste. Nego znaš šta mislim, mislim da bi trebalo da malo prihvatiš taj blok, tek koliko da vidim kako ti ide, koliko napreduješ."Odmahnuo sam glavom i rekao da radije ne bih, ali on skoči, poče da se raspravlja, da me ubeduje - zar se nismo već dogovorili u vezi s tim. Ja sam dužan da to probam, jer moramo da se uverimo kako napreduje njegov sistem rasta i jačanja. Nisam više znao kako da se izvučem iz svega toga, popustio sam, prišao kontrolnom bloku tek da skratim priču i da mu pokažem da još uvek ne mogu ni da ga milimetar pome-rim. Sagnuo sam se, obgrlio ono čudo i uhvatio po jednu ručku obema rukama.„Tako, poglavico, tako treba! Sada se samo polako uspravljaj, raširi malo više noge... tako, da, tako, tako. Sad polako pomalo diži i polako se uspravljaj. Tako. A sada ga polako spusti nazad."Bio sam ubeden da sam ga razočarao, međutim, kada sam se uspravio i pogledao ga, on se široko smešio i pokazivao u blok, govoreći da je pomaknut sa svoga mesta preko deset santimetara.„Sada ga lepo vrati na svoje mesto, da neko slučajno nešto ne pri-meti. Ovo je za sada naša tajna o kojoj još niko ništa ne sme da zna."Posle sastanka motao se okolo i kao slučajno naveo razgovor na temu snage, odlučnosti, kontrolnog bloka u komori, sve onako neobavezno, usput. Ja sam u početku mislio da će im ipak reći kako je meni pomogao da povratim staru snagu, a tako bi, po meni, i dokazao svima da ipak ne radi sve zbog novca.No, on me nije nijednom rečju spomenuo, pričao je o snazi, bloku i tim stvarima dok ga Harding u jednom trenutku ne priupita da li bi on, možda, ponovo probao da ga podigne, na šta mu je Mekmarfi rekao da mu ne pada na pamet, ali da to što on nije u stanju da ga podigne još uvek ne znači daje to neizvodljivo. Skanlon dobaci daje možda i izvodljivo, ali sa dizalicom ili nekom sličnom spravom i da nema teorije da postoji čovek koji bi mogao da svojim rukama podigne onu blokčinu. Mekmarfi je samo klimao glavom i odgovaro u stilu: da, da, možda je i tako, ali opet nikada se zna.Gledao sam ga kako ih lukavo navlači na tanak led, kako ih mami u klopku, kako ih navodi da kažu ne, nema šanse, niko živ to ne može da261Ken Kejsipodigne i da čak sami počnu da predlažu opklade. Gledao sam kako se on kao fol dvoumi da li da prihvati opklade, kako se vesto nećka, tako ih je nagonio da sve više i više povećavaju opklade ne bi li ga zaintereso-vali da ih prihvati. Majstorski ih je ložio do trenutka kada su se svi već opkladili u po pet dolara, a neki čak i u dvadeset. Sve to vreme ni rečju nije spomenuo da sam ja već uspeo da pomerim onaj blok.Ćele noći sam razmišljao o svemu i nadao se da možda, ipak, neće ići sa opkladom do kraja, da im neće uzeti pare. Nakratko sam se obradovao kada je sestra rekla da će svi oni koji su išli na izlet morati pod specijalan tuš jer postoji sumnja da je moguće da su inficirani, najvero-vatnije, mada nam tako nije rečeno, zbog sumnjivog ženskog društva. Ponadao sam se da u toj vanrednoj situaciji nećemo ni biti u mogućnosti da se razmašemo i budemo dovoljno dugo sami u starom kupatilu, te i da hoću, neću imati priliku da podižem blok i da on pokupi opklade.Ali čim se sastanak završio, on je brže-bolje, pre nego što bolničari zaključaju kupatilo, poveo mene i ostale momke i naterao me da brzo zgrabim one ručke i dižem; morao sam preko volje da ga poslušam i pri tome sam se osećao bedno jer sam mu bio saučesnik u prevari kojom im je lukavo izvukao pare iz džepova. Svi su mu platili opklade uz smeh i drugarske šale, ali ja sam vrlo dobro znao kako su se tada zaista osećali - prevareno i namagarčeno, kao da im je neko vesto izmakao tepih pod nogama. Čim sam vratio blok na svoje mesto, pobegao sam odatle i ne gledajući Mekmarfija. Imao sam potrebu da jedno vreme budem sam, zato sam otišao u klozet i tamo sam sasvim slučajno video sebe u ogledalu. Da, zaključio sam, stvarno je ispunio svoje obećanje - mišice su mi opet bile jake kao pre, onakve kakve su bile kada sam bio u gimnaziji i kada sam još trenirao, i grudi i ramena su mi takode bili tvrdi i široki, stvarno sam porastao. Gledao sam se tako u ogledalu, razmišljao o svemu, kada on ude. Pruži mi novčanicu od pet dolara.„Uzmi, poglavico, neka ti se nađe da kupiš sveže žvake."Odmahnuo sam glavom i ćutke krenuo ka izlazu. On me snažno šče-pa za ruku.„Poglavico, samo sam hteo da ti izrazim svoju zahvalnost, da ti se odužim. Ako misliš da treba da ti dam više, samo..."„Ne, neću tvoje pare, zadrži ih."On ustuknu, stavi ruke u džepove, zabaci glavu. Tako je stajao i pos-matrao me neko vreme bez reci.262Let iznad kukavičjeg gnezda„Dobro, dostaje bilo sranja, ajde sada mi lepo složi ćelu priču, reci mi koji vam je moj. Staje odjedanput svima vama, što ste odjednom tako nadrkani prema meni?"Nisam odgovorio, ćutao sam.„Zar nisam ispunio svoje obećanje, da li sam uradio što sam rekao, da li si ojačao, da li si opet muško, bog te? I šta sada imate odjedanput protiv mene, budalčine jedne, ponašate se tu sa mnom kao da sam narodni neprijatelj, koji vam je odjednom?"„Ti uvek... sve što radiš - radiš da izvučeš neku dobit."

„Dobit, o volino bezobrazna, ti ćeš da me ovde napadaš. Ja držim reč, sve što obećam ja i ispunim, koji vam je..."„Mislili smo da si iskren, da ti nije do dobiti, ali..."Osetio sam kako mi se trese brada, onako kako mi se obično trese pre nego što će mi krenuti suze, pre nego što ću da se zaplačem. Ali nisam zaplakao, uspeo sam da se uzdržim, samo sam tako stajao pred njim i brada mi se užasno tresla. On je zaustio da nešto kaže, ali se predomisli, izvadi ruke iz džepova, kažiprstom i palcem jedne ruke steže koren nosa kao čovek koga su tu nažuljale naočare, a onda sklopi oči:„Gospode bože, dobit, oni o dobiti..." reče ne otvarajući oči, „pazi sad to - dobit."Bio sam ubeden da sam upravo ja najviše kriv za sve što se toga popodneva dogodilo u kupatilu, da, upravo ja. Jedini način da to nekako pokušam koliko-toliko da ispravim bio je da uradim baš ono što sam i uradio, bez ziheraškog, lukavog razmišljanja 0 tome staje najsigurnije, u čemu je najmanji rizik, bez onog večitog straha od mogućih posledi-ca neprijatnih po mene. Ovaj put sam delovao ne misleći ni na šta drugo osim na to šta je trebalo učiniti i sa rešenošću da to po svaku cenu i učinim.Tek što smo izašli iz klozeta, dođoše sva tri crna momka da nas vode na ono specijalno tuširanje. Onaj kržljavi išao je duž zida i sve koji su bili naslonjeni odvajao svojom crnom hladnom šakom govoreći im daje to tuširanje, kako je glavna serstra i rekla, mera predostrožnosti. Imajući u vidu društvo s kojim smo proveli izlet, ona je zaključila da nas treba dobro očistiti i izribati da ne bismo nekom boleštinom zarazili ćelu bolnicu.263Ken KejsiPoredali smo se goli uza zid, a oni crni momci su išli sa crnom tubom u rukama i štrcali nas nekom smrdljivom mašću, gustom i sluzavom poput belanca - najpre po kosi, a onda su zahtevali da se okrenemo, naguzimo i prstima rašrimo guzove.Ljudi su protestovali, zafrkavali se i zbijali šale na račun svega toga, ali su izbegavali da gledaju jedan drugoga u oči i u one kamene crne maske koje su lebdele iznad tuba kao prizor iz neke noćne more: Lica boje negativa gađaju te iz čista mira nekom odrvratnom tečnošću. Zbijali su šale i zafrkavali crne momke, dobacivali im: „Hej Vašingtone, drži se dobro da mi ne upadneš u bulju!" ili „Hej Vilijamse, ajde mi reci jel' vidiš šta sam doručkovao?"Svaki novi fazon izazivao je opšti smeh, a crni momci su samo ćutke stiskali zube, drukčije je sve to bilo ranije, još do samo pre neki mesec, ali sve se promenilo otkad je došao onaj jebeni ridokosi.Onda Fredrikson raširi guzove i tako gromko opali da mi se u trenutku učinilo da će razlepiti onog kržljavca po suprotnom zidu.Harding začepi uši rukama i viknu:„Čujte, čujte nežni zvuk sa neba!"Svi su se gromko smejali i zezali, a onda se crni momak pomeri i priđe sledećem, istog časa u prostoriji zavlada mrtvačka tišina. Sledeći je bio Džordž, i u onoj jednoj jedinoj sekundi kada su umukli svi protesti, smeh i zajebancija i dok se Fredrikson uspravljao, a crni momak zaustio da Džordžu kaže da sagne glavu ne bi li mu je premazao onom smrdljivom mašću, tačno u tom trenutku svi smo do jednoga jasno osetili šta će se dogoditi i zašto je bilo nužno da se sve tako i dogodi, i zašto smo se, ipak, svi debelo prevarili u proceni Mekmarfija.Bilo je opštepoznato da se Džordž nikad nije služio zajedničkim sapunom, nije bilo ni teorije da iz nečijih ruku uzme peškir kojim će se obrisati. Mi smo inače imali redovno tuširanje na odeljenju utorkom i četvrtkom uveče, a oni crni momci iz noćne smene koji bi nas tada nadgledali, davno su shvatili daje najjednostavnije i za njih i za nas da ostave Džordža na miru i da ga ni na šta ne prisiljavaju. To je već postalo uobičajeno i to su znali i svi ostali crni momci, ali sada je svima bilo jasno, pa i samom Džordžu, koji se izmicao, vrteo glavom i zaklanjao onim svojim ogromnim šakama nalik na lopate, sada je, dakle, svima bilo jasno da ovaj crni momak sa slomljenim nosom i sa dvojicom drugara koji264Let iznad kukavičjeg gnezdamu čuvaju leda i čekaju da vide šta će da uradi, nipošto ne srne da propusti priliku koja mu se neočekivano ukazala. „Ajde sagni lepo glavu, Džordž..."Ljudi su već ispod oka gledali u Mekmarfija, koji je stajao samo nekoliko metara dalje.„Ajde bre, Džordž, radi šta ti se kaže..."Pod tuševima Martini i Sefelt su se skamenili, oko nogu im je tekla sapunica, a oni su nemo zurili u izbezumljenog Džordža, koji se otimao i gušeći se od silnog straha ponavljao:„Ne, neću to... ne dam..."„Nema bre vrdanja, Periguz, moraš", reče crni momak tobože žalosnim tonom. „Moraš. Nećemo valjda da dozvolimo da nam se ovde razmnožava neka gamad, je li tako? A ja znam da na tebi ima te gamadi na tone!"„Nema, nema!" negirao je Džordž.,,E, Džordž, pojma ti nemaš. Pa ta gamad ti je nešto tako malo, majušno, sićušno kao vrh igle. I znaš šta ti radi? Zalepi se za tebe, probije ti kožu i ode ti pravo u creva, ej u creva, Džordž."„Ma nemam ja te gamadi!" opet će Džordž.

„Nego, da ti kažem, Džordž, jednom sam video kako ta odvratna gamad može da uradi nešto strašno, da čoveku..."„Dostaje bilo, Vašington", umeša se Mekmarfi.Onaj ožiljak gde je crni svojevremeno dobio po nosu bio je kao ble-sak neonskog svetla. Crni momak je dobro znao koje to rekao, ali se nije okrenuo, a da je ipak čuo, znali smo po tome što je u trenutku ućutao, podigao ruku i dugim sivim prstom pogladio tu svoju uspomenu na košarkašku utakmicu. Gladio je tako nekoliko sekundi ožiljak, pa onda gurnu ruku Džordžu pod nos mrdajući prstima.„Vidiš, Džordž? Može biti rak, može biti vaška, ko zna? Ti znaš šta je ijedno i drugo? A isto tako vrlo dobro znaš šta si ufasovao na brodu? Vaške, naravno, a mi nećemo da ti one sada probijaju telo, je li tako, Džordž?„Nemam ja vaške", vrisnu Džordž, „nemam, nemam!" Uspravio se, obrve su mu se toliko podigle da smo mu prvi put vide-li oči. Crni momak malo ustuknu, a ona dvojica počeše da mu se rugaju.265Ken Kejsi„Staje, Vašingtone, nešto ti ne ide posao, jel' tako, prijatelju?" dobaci mu jedan od njih. „Nešto je kod tebe debelo zapelo."Crni koraknu napred. „Džordže, jesam li ti lepo rekao da sagneš tu glavu. Ili je odmah sagni da te ovim poprskam, ili ću te opičiti ovom rukom!" Opet je podigao šaku, veliku i mračnu kao močvara. „Celoga ću te srediti ovom crnom smrdljivom umazanom rukom!"„Ne! Ne! Ne tom rukom!" zavapi Džordž i podiže pesnicu iznad glave, očigledno je bio toliko izbezumljen da bi i udario onu škriljastu lobanju pa nek ode sve do vraga - neka na sve strane lete za vrtnji, zupci i šrafovi. Crnog momka sada više ništa nije moglo zaustaviti, pritisnuo je onu tubetinu snažno Džordžu u visini pupka znajući da će ga bol na-terati da se presamiti i sagne glavu, a onda je već sve lakše. Sledeće što smo videli je kako na raščupanu sedu kosu istiskuje više od metar one sluzave mase iz tube i potom je crnom ručerdom razmazuje i utrljava po celoj lobanji jadnog Džordža, koji je za to vreme, onako presamićen sa rukama na povredenom stomaku, samo nekontrolisano, izbezumljeno vikao: „Ne! Ne! Ne!",,A sada se lepo okreni, Džordže, još nismo gotovi."„Prijatelju, čini mi se da sam ti rekao daje bilo dosta toga!" Ovaj put glas mu je tako zvučao daje crni momak hteo-ne hteo morao da se okrene. Nije mi promakao osmeh na licu crnog momka kada je od glave do pete odmerio Mekmarfija onako golog - izgledao je drugačije i nekako ranjivije: bez kape, bez cokuletina, bez džepova u koje bi mogao fra-jerski da zadene palčeve.,,E, moj Mekmarfi", reče odmahujući glavom, „da znaš da sam se već zabrinuo da možda i neću dočekati ovako zgodnu priliku."„Majmunčino jedna crnačka", odgovori mu Mekmarfi, ali nekako više umorno nego besno, „crnčugo odvratna, jebo ti ja malo onu mračnu mater."Crni momak samo odmahnu glavom i reče svojim pajtašima kroz smeh:„Jasno vam je u kom je on fazonu sa ovom žvakom? Gospodin bi da me navuče da se napalim pa da prvi počnem? Ali on, ovca, nema pojma šta smo mi već čuli od ovih lujki ovde. Izdresirani smo mi da trpimo i gore žvake, i veća sranja."„0 pederčino jedna dupelizačka, Vašingtone, ti si bre najobičniji jebeni..."266Let iznad kukavičjeg gnezdaAli Vašington mu je već okrenuo leda i ponovo se usredsredio na Džordža, koji je i dalje stenjao presamićen. Grubo gaje ščepao za ruku i okrenuo licem prema zidu.„Tako, Džordže, hajde sada, blago meni, raširi lepo te bele obraščiće..."„Neeeeeeee!"„Vašingtone", procedio je Mekmarfi, udahnuo duboko, iskoračio iz reda, prišao crnom momku i odgurnuo ga od Džordža, ,,u redu je, ajde, dostaje bilo...!"U Mekmarfijevom glasu osećala se nota nemoći i očajanja čoveka koji je sateran uza zid.„Vidiš, Mekmarfi, sada si me naterao da se branim, jel' tako, momci, da je dotle stiglo?" Druga dvojica su samo ćutke, potvrdno, klimali glavom. Vašington mirno spusti onu tubetinu na klupu pored Džordža i smesta, bez i sekunde oklevanja, raspali Mekmarfija pesnicom posred lica. Pogođen tim neočekivanim snažnim udarcem, Mekmarfi zatetura unazad do onih postrojenih golih tela na drugoj strani kupatila, momci ga zadržaše da ne padne i odgurnuše nazad ka onome iskeženom crnom licu, tu ga istog časa stiže još jedan žestok udarac, ovoga puta u vrat. Tek tada je, izgleda, Mekmarfiju doprlo do svesti da se ono stoje, ipak, bilo neminovno evo i dešava, počelo je, naglo i neočekivano, ali to je, najzad to, i sada mu valja da pruži sve od sebe i pokuša da iz novonastale situacije izvuče maksimum. Vašington je pokušao da plasira i treći snažan udarac, ali sada mu više nije išao naruku početni faktor iznenađenja, Mekmarfi gaje spretno ščepao za zglob šake kojom je zamahnuo, držao je jedno kraće vreme, dovoljno da nekoliko puta protrese i pokuša da razbistri glavu i isplanira svoj sledeći potez.

Stajali su tako, zadihani u klinču, nekoliko trenutaka, a onda je Mekmarfi, povrativši snagu, snažno odgurnuo svog protivnika od sebe i smesta zauzeo stav za nastavak borbe, ramenom je zaštitio bradu, lice kompletno zaklonio pesnicama i istovremeno počeo da kruži oko Va-šingtona.Za to vreme se i ona tiha i mirna u pravilnom redu postrojena grupa golih ljudi sjatila, urlajući oko dvojice protivnika i svojim priljubljenim telima, kao živom ogradom, omeđila granice improvizovanog ringa.Crne pesnice su zasule munjevitom serijom snažnih udaraca pognutu riđu glavu i bikovski vrat izazivajući da krv pljušti sa čela i obraza.267Ken KejsiVašington je obigravao oko protivnika, a kako je bio dosta višeg rasta, svojim dugim rukama plasirao je sve sigurnije i preciznije udarce u glavu i ramena, bez rizika da svoju glavu i telo izloži opasnosti. Mekmarfi je podnosio tu ofanzivu i polako nadirao napred milimetar po milimetar, čvrsto na nogama, vireći iza one dve ogromne istetovirane šake koje su mu uspešno štitile lice. Konačno, uspeo je da crnog protivnika satera do same ivice onoga živog zida od naših tela i tu mu plasira jedan snažan udarac usred belih, uštirkanih grudi, crno lice smesta dobi neki rumen preliv, jezik boje sladoleda od jagoda na tren je oblizao usne. Vašington je neko vreme uspevao da eskivira nadiranje onog parnog valjaka od krvi i mesa, a onda je ipak dobio još jedan snažan udarac nakon koga nekon-trolisano razjapi usta, što zaista nije bio najprijatniji prizor.Mekmarfiju su glava i ramena bili prošarani crvenim masnicama, ali stajao je sigurno na nogama, kao da ni najmanje nije povreden i uzdrman, nastavio je po svome i polako napredovao, spreman da podnese i deset udaraca za svaki koji uspe da zada. Ubrzo je bilo očigledno daje Vašington na ivici snage, sve više je gubio dah, posrtao i već se videlo da mu je jedina briga da se nekako zaštiti i pokuša da po svaku cenu izbegne da ga još koji put zakače one sigurne, neumorne, čvrste pesnice. Momci su izbezumljeno dovikivali Mekmarfiju da ga već jednom dokrajči, ali njemu se očigledno nije previše žurilo.U jednom trenutku Vašington dobi tako snažan udarac u rame, koji gaje dobro uzdrmao i smesta naveo da krajem oka pogleda u pravcu one dvojice svojih kolega.„Voren... Vilijams... pa dobro, bre, jebo vas Bog!"Na to jedan od njih, onaj krupniji, prokrči put kroz gomilu golih tela i bez reci otpozadi obuhvati Mekmarfija sa željom da mu stegne ruke uz telo, međutim, Mekmarfi ga jednim pokretom strese sa sebe kao daje lak ko pero, no crni se nije predavao i odmah je ponovo navalio.Tada sam ja morao da ga uhvatim, podignem i bacim prema tuše-vima, što dalje od Mekmarfija, bio je pun cevi i kablova i nije bio teži od pet-šest kila.Onaj treći, kržljavi se brže-bolje osvrnu na sve strane, okrenu se i kao metak polete pravo na vrata. Dok sam ga gledao kako zamiče, njegov kolega, koga sam maločas bacio na zemlju, pridiže se i zađe mi iza leda; uhvatio me je otpozadi rvačkim zahvatom - ruke proturene ispod mog pazuha, a šake spojene i stežu mi vrat sve jače i jače - šta mije drugo268Let iznad kukavičjeg gnezdapreostalo nego da se istog časa zaletim unazad i razlepim ga o zid, o one vlažne pločice; dok sam još sedeo na vlažnom podu i gledao kako Mekmarfi krčka Vašingtonu još jedno rebro, onaj moj što sam ga maločas nosio na leđima i koji je sad ležao iza mene, počeo je da me otpozadi grize za vrat i tada sam stvarno morao da ga umirim jednom zasvagda. Najzad je mirno ležao na vlažnom podu, a štirak mu se topio, cedio sa odeće i rastvoren u vodi oticao ka slivniku.I dok se onaj kržljavac nije vratio s remenjem i lisicama i u pratnji još četvorice bolničara sa odeljenja za neprilagođene, svi su se u kupatilu već uveliko oblačili, pružali jedan po jedan ruku meni i Mekmarfiju da nam čestitaju na izvanrednoj borbi i pobedi, govorili su da su ona dvojica dobila što su i tražila i da je tuča bila neviđena. Sve vreme su uzbuđeno komentarisali i slavili našu pobedu, hvalili nas i dizali u nebesa -da nas tako ohrabre i pruže nam podršku, pogotovu onda dok je glavna sestra pomagala bolničarima sa odeljenja odozgo da nam čvrsto vežu ruke kožnim lisicama.Gore na odeljenju za neprilagođene bez prestanka se čuje zujanje i buka mašina - to zatvorska radionica štancuje registarske tablice koje se napolju prodaju vozačima. Vreme se meri ujednačenim otkucajima tik-takiranjem sa stola za pingpong. Ljudi špartaju po svojim zadatim putanjama, stignu tako do jednog zida, odbiju se od njega ramenom, okreću se pa se vraćaju do suprotnog zida, opet se odbiju od njega, i tako Jovo nanovo u nedogled, dubeći brzim i kratkim koracima sve dublje i dublje ukrštene brazde u pločicama na podu. U vazduhu se oseća neverovatan, paničan strah tih ljudi koji su potpuno izgubili samokontrolu i kojima gospodare jedino užas i izbezumljenost. Po uglovima i pod onim stolom za pingpong sklupčani su neki akrepi sa iskeženim zubima, koje lekari i sestre ne primećuju, a bolničari ne mogu da potamane ni najjačim de-zinfekcionim sredstvima. Istog trenutka kada su se otvorila vrata ovog odeljenja osetio sam taj miris panike i čuo škrgutanje zuba i rezanje.Kada su bolničari uveli mene i Mekmarfija, prva osoba na koju smo naleteli, odmah kod vrata, bio je jedan visok, koščati starac koji je visio na žicama što su mu bile provučene između plećki, odmerio nas je žutim, vodnjikavim očima i odmahnuo glavom. „Perem ruke od svega toga",269Ken Kej si

reče jednom crnom bolničaru i nekako u tom času ga ona žica odnese niz hodnik.Pratili smo ga do vrata dnevnog boravka - kada se na njima našao, Mekmarfi spontano zauze svoju omiljenu pozu - blago je raširio noge, zabacio glavu i počeo pažljivo da posmatra okolo po prostoriji, hteo je da kompletira pozu time što će gurnuti i ruke u džepove, ali lisice koje je imao na rukama u tome su ga onemogućavale.„Koji prizor", promrmlja. Samo sam ćutke klimnuo glavom, znao sam ga odranije.Nekoliko ljudi što su šetali okolo, zastadoše da nas bolje pogledaju, a onaj koščati starac ponovo dokliza do nas i dalje perući ruke od svega toga. Sve u svemu, u prvom trenutku niko kao da i nije mnogo obraćao pažnju na nas, bolničari su otišli do sobe za lekare i nakratko su nas ostavili same na vratima dnevnog boravka. Mekmarfiju je jedno oko debelo otečeno pa deluje kao da njime, onako zatvorenim, konstantno namiguje, a i usta mu izgledaju tako da mu verovatno i najmanji osmeh pričinjava bol. Podigao je ruke sa lisicama, zagledao se u onu vrevu, duboko udahnuo vazduh i - počeo: „Mekmarfi mi je ime, pajtosi", reče onim glasom kauboja iz vestern filmova, ,,i voleo bih da znam koje ovde glavna faca zadužena za pokericu?"Pingpongaški tik-tak prestade u trenutku da kuca.„Ovako sapet i nisam baš u fazonu da delim karte u partiji ajnca, ali mislim da i dalje mogu da rasturam u pokerici."Zevnuo je i stresao se, zatim je pognuo glavu i zakašljao se, a onda iznenada nešto pijunu u korpu za otpatke koja je bila na oko dva metra od njega, potom se uspravi i uz šeretski osmeh prodžara jezikom krvavu šupljinu između zuba.„Malo sam se pomakljao dole, ja i ovaj poglavica ovde, malo smo ukrstili rogove sa dve crne majmunčine."Već se utišala i ona fabrička buka i sada su svi pažljivo gledali u nas dvojicu na onim vratima. Mekmarfi im je svima privlačio pažnju svojom pričom a ja sam shvatio da sam, dok stojim tik uz njega, i ja hteo-ne hteo u centru pažnje, zato sam se trudio da se maksimalno uspravim, ako me već gledaju da imaju šta i da vide. Dok sam stajao tako prav kao bor, povećavao mi se bol u leđima, naročito na onom mestu gde sam ih, da bih se oslobodio onog crnje koji me je uzjahao, iz sve snage opalio o hladne, tvrde pločice u kupatilu, sada sam stegao zube i trpeo bez reci.270Let iznad kukavičjeg gnezdaIznenada mi priđe jedan od pacijenata sa raščupanom crnom kosom, željan Bog sveti zna čega, i ćutke pruži ruku kao da ja jedini to mogu da mu dam. Pokušavao sam da ga ignorišem, ali on se nije predavao, oble-tao je oko mene kao malo dete ne spuštajući onu svoju ispruženu, praznu, skvrčenu šaku.Mekmarfi je još neko vreme pričao o našoj slavnoj tučnjavi, a mene su leđa sve jače i jače bolela, i to što od povrede a što od toga što sam se odavno navikao da kad god mogu samo sedim sklupčan ili ležim daleko od bilo čijih pogleda, tako da mije sada, ovako odviknutom, bilo naporno da uopšte duže stojim uspravljen. Zato me je obradovalo kada je najzad jedna bolničarka, inače sićušna Japanka, došla po nas i odvela nas u sobu za prijem pacijenata, gde sam napokon mogao da malo sednem i da se koliko-toliko odmorim i povratim.Sestra nas zamoli da budemo mirni kada nam skine lisice, Mekmarfi klimnu glavom, što je bilo njegovo nemo obećanje. Inače i on se sada zgrčio, oborio glavu, laktove naslonio na kolena, delovao je smoždeno -shvatih, dok sam ga gledao takvog, da mi dotad nije palo na pamet koliko i njemu mora daje bilo bolno i naporno da stoji uspravno.Sestrica - sitna, nalik na vrlo oštro zašiljen manji kraj ničega, kako ju je kasnije u šali opisao Mekmarfi, dakle, ona nam skinu lisice i dade Mekmarfiju cigaretu a meni žvaku, seća se odranije, reče pri tom, da obožavam žvakaće gume. Zanimljivo -ja sam bio ubeđen daje vidim prvi put u životu. Dok je Mekmarfi pušio, ona je onim svojim prstićima nalik na ružičaste rođendanske svečice umakala vatu u neku mast, a potom mu pažljivo mazala rane, i uvek bi se, možda i više od njega, trgla kada bi osetila da mu pričinjava bol i tiho mu se izvinjavala. Na kraju mu je uzela šaku obema svojim ručicama i premazala mu i zglobove, crvene od lisica.,,A s kim ste se to zakačili", upita ona gledajući mu u ruke, „sa Va-šingtonom ili sa Vorenom?",,S Vašingtonom", odgovori joj Mekmarfi sa osmehom, „Voren je bio više poglavičina briga."Ispustila mu je ruku i okrenula se prema meni, gledao sam joj lice i razmišljao kako je sitno kao daje sačinjeno od tankih, ptičjih koščica.„Imate li vi neke povrede, da ih obradim?"Odmahnuo sam glavom.„A kako su prošli Voren i Vašington?"271Ken KejsiMekmarfi joj odgovori da će sigurno, sledeći put kada ih vidi, biti bogato dekorisani i tapacirani gipsom. Ona klimnu glavom i zamišljeno obori pogled.„Ovde kod nas nije baš kao na njenom odeljenju, mnogo šta jeste slično, ali ne sve, svakako ne sve. Sestre koje su nekada radile pri vojsci sklone su da bolnicu vode kao kasarnu, vojnički. Nekada pomislim da i one same nisu baš najnormalnije. Možda bi bilo najbolje svaku neudatu sestru otpustiti tamo negde kada napuni trideset i petu godinu."

„Barem sve neudate vojne sestre", dodade Mekmarfi, a onda je upita koliko ćemo, po njenoj proceni, imati zadovoljstvo da budemo na njenom odeljenju.„Bojim se da nećete, nažalost, dugo biti s nama."„Bojite se da nećemo dugo?" ponovi Mekmarfi.„Da, nažalost, ponekad se trudim da dam sve od sebe da što je moguće duže zadržim pacijente na ovom odeljenju, da ih ne vraćam dole, ali ona je starija po rangu, njena reč se više ceni. Da, verovatno nećete dugo biti s nama, pogotovu kada se uzme u obzir i vaše stanje, ne, ne dugo."Na ovom odeljenju kao da ne postoje dva ista kreveta, jedan je pre-tesan, drugi preširok i sve tako. Inače, nas su rasporedili da ležimo na dva susedna kreveta, prve noći mi nisu, kao dole, zategli i vezali prekri-vač, samo mi je pored kreveta gorela mutna, škiljava lampica. Usred noći neko je vrisnuo: „Vrtim se, Indijance, okrećem se, pogledaj me!" Otvorio sam oči i video nadneseno nada mnom lice sa nizom žutih zuba - to je bio onaj tip što mi je ranije toga dana pružao ruku - Vrtim se, vrtim, gledaj me molim te!Dva bolničara ga zgrabiše otpozadi i odvukoše iz spavaonice a on nije prestajao da se glasno smeje i vrišti - Vrtim se, Indijance, gledaj, gledaj! - onda se samo smejao i smejao. Njegov smeh se čuo dok su ga odvodili niz hodnik, a zatim je ponovo zavladala tišina i ja sam čuo onaj glas kako govori - Dobro... ali da znate: ja od svega toga perem ruke.„Poglavico, super si društvo našao ovde", šapnu mi Mekmarfi i okrenu se na drugu stranu da spava. Više nisam mogao da zaspim, do jutra su mi se prividali oni žuti zubi i ono lice, gladno i željno nečega, koje mi neprestano govori: gledaj me, gledaj me... ili samo začuđeno zuri u mene. To lice - ta pusta, žuta, gladna želja - izranja bez prestanka iz mraka i traži... traži nešto, ne znam šta, ali stalno traži. Čudio sam se Mekmar-272Let iznad kukavičjeg gnezdafiju kako može uopšte oka da sklopi, opsednut stotinama, hiljadama takvih i sličnih lica.Za razliku od našeg odeljenja, gde ujutru pacijente bude tako što samo upale svetla u spavaonici, ovde to rade uključivanjem zvona, i to zvona sa toliko neprijatnim, visokim tonom da prosto zvuči kao neki džinovski električni rezač za olovke koji bez prestanka šilji nešto tvrdo i ogromno. Kada smo ga čuli tog prvog jutra, skočili smo kao opareni, ali taman što smo hteli da se vratimo u krevet, čusmo preko zvučnika glas koji nas dvojicu poziva da smesta dođemo u lekarsku sobu. Ustao sam, a leđa su mi bila ukočena da nisam bio u stanju da ih savijem i malo se sagnem. Mekmarfi je takođe hodao tako ukrućeno da mi je odmah bilo jasno da i njega muči isti problem.„Kakvu li su nam sada zabavu smislili, šta misliš, poglavico? Kojom li će mukom da nas muče? Nadam se da neće biti nešto mnogo gadno jer jedva stojim na nogama."Odgovorio sam da sigurno neće biti ništa gadno, samo sam mu to rekao jer ni sam nisam znao šta nas čeka. Kada smo ušli u lekarsku sobu, jedna druga sestra, ne ona od juče, proveri: „Gospoda Mekmarfi i Brom-den, jel' tako?" i pruži nam po jednu plastičnu čašicu.Pogledao sam u svoju čašu, kad u njoj one crvene pilule - tri na broju.U glavi počinje da mi zuji... cing, cing... i ne prestaje.„Sačekajte, da li su to one pilule što obaraju sa nogu?" upita Mekmarfi.Sestra samo klima glavom i osvrće se, za svaki slučaj dva tipa stoje rame uz rame, u rukama im ogromna klešta za led, povijeni su, napeti -spremni.Mekmarfi vraća čašu: „Gospođo, ne, hvala, meni ne treba vezivati oči, to ne, poslednja cigareta - može, ali povez, to nikako."I ja vraćam svoju čašu, a ona nas obaveštava da mora da ode da telefonira, prolazi kroz staklena vrata i eno je, začas je kod telefona.„Samo da znaš, poglavico, da mi je žao što sam te uvukao u ovo sranje", kaže mi tiho Mekmarfi, a ja ga jedva čujem od zujanja onih silnih telefonskih žica u zidovima. Osećam kako mi se u glavi panično roje misli.Sedimo u dnevnom boravku, oko nas gomila nepoznatih lica koja pilje u nas, vrata se otvaraju i ulazi lično glavna sestra a s njom i ona273Ken Kejsinjena dva verna crna pomoćnika, ne sa njom - korak iza nje. Došlo mi je da se smanjim u svojoj stolici, da nestanem, da pobegnem od nje, ali prekasno je. Previše njih pilji u mene, njihove oči me drže prikovanog za stolicu.„Dobro jutro." Na licu joj je onaj njen uobičajeni osmeh.Mekmarfi joj otpozdravlja: „Dobro jutro", a ja ćutim iako se i meni obratila. Gledam crne momke: jedan ima flaster na nosu i ruku u gipsu, siva ruka mu kao pauk viri iz platna; drugi je sav ukrućen, kao da su mu rebra stegnuta u oklop. Obojica se smeškaju, mogli su oni najverovatni-je da danas uzmu slobodan dan, ali očigledno nisu ovo ni za šta hteli da propuste. Ja im se za inat smeškam.Glavna sestra tiho, razložno i strpljivo objašnjava Mekmarfiju da se poneo neodgovorno, balavo, nezrelo kao neko razmaženo derište i na kraju ga pita zar ga nije sramota. Nije, odgovara joj on kao iz topa, i neka već jednom skrati predavanje i prede na stvar.

Ona nastavlja da su juče na našem odeljenju imali vanredni sastanak i da su se svi, i osoblje i pacijenti, složili u vezi sa celim jučerašnjim slučajem. Odlučili su da bi, ukoliko sami nismo shvatili koliko smo pogre-šili, bilo najbolje, naravno za naše dobro, da iz čisto terapeutskih razloga dobijemo barem jedan tretman elektrošok-terapijom. No, ukoliko bi se Mekmarfi pokajao i priznao da je pogrešio, te na taj način pokazao, odnosno i dokazao da je i pored svega u stanju da zrelo i racionalno prosuđuje, onda, ako bi se, dakle, izvinio i pokajao, onda i samo onda ne bi bilo potrebe za elektrošokovima.Sva ona lica pažljivo slušaju i nestrpljivo očekuju da čuju njegov odgovor.,,A je li, baš tako?" odgovara Mekmarfi. ,,A da li ste slučajno doneli i neku šaru da lepo i zvanično potpišem?"„Nisam, ali ako mislite daje potrebno, ja ću...",,A kada smo već kod toga, zašto lepo i ne dopišete, koliko da olakšate savest, recimo i da sam kovao zaveru sa ciljem da oborim vladu i kako smatram daje život na vašem odeljenju nešto najlepše što se uopšte može zamisliti sa ove strane od Havaja, znate već i još koje hoćete pizdarije dodajte..."„Ne nalazim da bi to moglo uopšte...",,A kada potpišem, onda ćete mi dati dodatno ćebe i kutiju cigareta iz paketa Crvenog krsta za nagradu, e moja gospopđice, ma koji Kinezi i njihovi logori, ma oni su za vas mala deca."274Let iznad kukavičjeg gnezda„Randle, mi samo želimo da vam pomognemo."On je više i ne sluša, ustao je, počešao se po stomaku i hladno prolazi pored nje i ona dva crna momka, koji mu se sklanjaju s puta. Odlazi pravo do stolova za kojima sede neki pacijenti i obraća im se:„Evo mene kod vas, golupčići moji, mogli bismo da okrenemo jednu pokericu, šta mislite?"Sestra zapanjeno nekoliko trenutaka gleda za njim, a onda ulazi u lekarsku sobu da telefonira.Ubrzo nas tri bolničara, dva crna ijedan beli sa kovrdžavom kosom, vode u glavnu zgradu. Mekmarfi usput ćaska sa onim belim bolničarem kao da se radi o najobičnijoj šetnji, kao da ne idemo tamo gde idemo.Trava je prekrivena debelim slojem inja, sunce se probilo kroz oblake i obasjalo inje pa tlo izgleda kao daje posuto sjajnim iskrama, vrapci sa perjem nakostrešenim od zime pokušavaju da između ledenih iskrica pronađu neku zalutalu semenku. Hodamo po travi i ona nam škripi pod nogama, prolazimo i pored krtičnjaka koje je onaj pas njušio, čini mi se tako davno, hladne iskre naokolo, mraz steže i skriva rupe od pogleda.Osećam taj mraz i duboko u svojoj utrobi.Dolazimo do onih vrata, famoznih metalnih vrata, iza njih se čuje zujanje kao u košnici. Ispred nas dvojica čekaju svoj red, jedva stoje na nogama, teturaju od onih crvenih pilula, jedan od njih jeca kao beba:„To je moj krst, hvala ti na njemu, Gospode, on mi je sve što imam, nosim ga, nosim, o hvala ti, Gospode..."Drugi ponavlja sebi u bradu:„Imati muda, imati muda, muda..."To je spasilac sa bazena, vidim da i on plače.Ja neću ni da zapomažem ni da plačem, resio sam - neću da plačem, neću, ne smem. Neću kada je Mekmarfi tu sa mnom.Tehničar nam kaže da je vreme da skinemo cipele, a Mekmarfi ga pita šeretski da li će nam skinuti i pantalone i obrijati glavu, na šta mu tehničar kaže da nismo te sreće.Vrata su se otvorila i prvi je pacijent usisan u sobu, spasilac se ne pomera, ni makac, iz crne komandne table kao da izvire jedan zrak neonskog plavičastog dima i prianja mu na ono čelo izbrazdano ožiljcima i vuče ga unutra kao što se pas vuče uzicom. Dok se vrata nisu zatvorila,275Ken Kejsizrak gaje tri puta zavrteo oko sebe, a on s licem deformisanim od straha ponavlja: Baza jedan! Baza dva! Baza tri!Čujem kako mu tamo unutra razvaljuju čelo, kao da otvaraju poklopac na zemunici, škripa i lom zapečenih zupčanika.Dim kao da otvara širom vrata, izlaze nosila sa prvim čovekom, njegov pogled me prži, kakvo lice! Nosila se vraćaju i sada iznose spasioca, čujem navijače kako mu skandiraju ime.„Sledeća grupa", proziva tehničar.Pod je hladan, smrznut, škripi pod nogama. Odozgo titra svetio iz dugih, belih, ledenih cevi. Osećam miris grafitne masti kao u nekoj garaži. Osećam i kiseli miris straha. Kroz jedan mali visoki prozor vidim napolju nakostrešene vrapce poredane na žici jedan uz drugoga kao neka smeđa zrnca, uvukli su od zime glavice u perje. Vetar mi odjedanput zviždi kroz kosti, sve glasnije, glasnije, vazdušni napad! vazdušni napad!„Nemoj slučajno da si vrištao, poglavico..."Vazdušni napad!„Samo mirno, mirno, ja idem prvi, imam tvrdu tintaru, ne mogu mi ništa. A kada meni ne mogu ništa, onda, veruj mi, tebi mogu još manje."Bez ičije pomoći se penje na sto, širi ruke i njima tačno pokriva one obrise nastale od hiljada ruku koje su tu bile pre njegovih, čvrsto mu stežu kaiševe na zglavcima i gležnjevima, sigurno ga i čvrsto prikivaju za sto. Neko mu

skida sat koji je dobio od Skanlona na kocki, sat pada, donji poklopac se odvaja i na sve strane lete sitni delovi: zupčanici, točkici, perca, iglice...Ne deluje mi ni najmanje uplašeno, čak mi se smeši.Nanose mu grafitnu mast na slepoočnice.„Šta vam je to?" pita ih.„Provodnik", odgovara tehničar.„Vidi ti sada ovo, mažu mi glavu provodnikom! Kako ste krenuli, stavićete mi i krunu od traja."Razmazuju i dalje, on pevuši, a njima ruke blago podrhtavaju.„Kupujte najbolju kremu, prirodnu, a dragu i njemu..."Sada mu na namazane slepoočnice stavljaju ono čudo što liči na slušalice, ipak je dobio krunu, ali od metalnog trnja. Pokušavaju da prekinu njegovu pesmu time što mu u usta stavljaju komad gume koji mora da čvrsto stegne zubima.TLet iznad kukavičjeg gnezda„Budite lepi, masni i slasni..."Okreću neke prekidače, mašina se trese, tehničar je završio svoj deo posla, sada će sve nastaviti sama mašina, odnosno one dve mehaničke, robotizovane metalne „ruke" koje prvo hvataju let-žice, a onda ih lagano pod naponom primiču onom metalu na njegovim slepoočnicama. Za to vreme on mi namiguje i nešto mi nerazgovetno govori, ona guma u ustima mu deformiše reci, ali on mi izvesno nešto govori, mada ne čujem i ne razumem. One žice su sve bliže njegovoj glavi, tačnije onome metalu što mu je na slepoočnicama. Sada su sasvim blizu, pojavljuje se električni luk, on se koči, neprirodno odskače od stola, telo mu pravi „most", na stolu su mu samo zglavci i gležnjevi jer su za njega čvrsto vezani, trup mu je maksimalno propet, ćelo telo mu varniči, kompletno je prekriven varnicama kao injem i ledom. _, Vidim kroz prozor da oni vrapci u oblaku dima padaju sa žice.Iznose ga, još se trese, lice mu je belo, kao zaleđeno. Korozija. Kiselina iz baterije. Tehničar se sada okreće meni.„Pazi šta radiš sa ovim njegovim pajtosom. To je bre zver, znam ga odranije, drži ga čvrsto."Snaga volje tu više ne pomaže.Drži ga! Do kurca, već su mi se smučili ovi što ne uzimaju sekonal.Klešta mi stežu zglobove i gležnjeve.U grafitnoj masi izgleda ima i sitne čelične strugotine, grebe mi slepoočnice.Nešto je rekao kad je namignuo. Nešto mi je rekao.Covek se saginje, primiče dva metalna prstena mojoj glavi.Mašina se nadvila nada mnom.Vazdušni napad.Pogođen u skoku, dok je jurio nizbrdo, sa spoljne strane obronka. Ispred nema puta, a iza nema odstupnice. Gledaj preko nišana: smrt, smrt, smrt.Izbijamo iz šipražja kod železničkih šina. Naslanjam uvo na šinu, od nje me peče obraz. „Nigde ništa", kažem. „Na sto milja ništa..." „Ma daj", reče stari.„Pa zar nismo i bizone tako tražili? Zabodemo nož u zemlju, zubima stegnemo dršku, osetimo stado čak i kad je veoma daleko?"276277Ken Kej si„Ma daj", opet će stari, ali zainteresovan. Tamo preko pruge, uz ogradicu su plastovi žita od zimus. Pod onim žitom ima miševa, kaže pas.„Momče, idemo li uz prugu ili niz prugu?"„Idemo preko, tako pas kaže."„Pas nije na tragu."„Biće. Tamo ima ptica, to pas kaže."„Bolje da pođemo uz prugu, to tvoj stari kaže."„Najbolje je tamo, kroz ono žito, to meni pas kaže."Preko puta - a onda i po pruzi, na sve strane gomile ljudi, skidaju fazane kao zrele kruške. Naš pas je izgleda previše istrčao ispred nas, i sve ptice iz žita isterao na prugu.Pas uhvatio tri miša....Čovek, čovek, čovek... Veliki i jak, a treperi kao zvezda.Opet oni mravi, o Bože, nadrljao sam ovaj put, te dosadne bubice što mi gamižu po nogama. Sećaš li se kada smo videli da mravi imaju ukus kiselog kapra? Sećaš se? Ti si rekao da nemaju, a ja sam rekao da imaju, da su baš tako kiseli, a tvoja majka mi je, kada je to čula, dobro oprala usta. Ti nisi normalan, učiš dete da jede bube.Nego šta, pravi mali Indijanac mora da zna kako da preživi, da pojede sve ono što njega ne može pojesti.Mi nismo Indijanci. Mi smo civilizovani i utuvi to već jednom.

Tata, rekao si mi: „Kad umrem zabodi me na nebo."Stara se zvala Bromden. I sad se zove Bromden. Starije rekao da se on rodio samo sa jednim imenom, upao je u njega rođenjem, baš kao što tele upadne u razapeto ćebe kad je krava tvrdoglava i hoće da stoji. Tee Ah Millatoona, „Najviše Drvo u Šumi", pa ja i jesam, tako mi Boga, najveći Indijanac u državi Oregon, a možda i u Kaliforniji i Ajdahu. I to od rođenja.Ma ti si najveći idiot ako uopšte misliš da će jedna prava hrišćanka uzeti jedno takvo ime kao što je Tee Ah Millatoona! Kažeš rodio si se sa tim imenom, pa neka si, i ja sam se rodila sa svojim imenom! Bromden. Mary Louize Bromden.A kada se preselim u grad, kaže stari, to ime će mi pomoći da mnogo lakše dobijem karticu socijalnog osiguranja.278Let iznad kukavičjeg gnezdaTip sa čekićem za ukivanje potkovica juri za nekim, ako još malo požuri, stići će ga. Vidim opet one bleskove, raznih boja.Ting. Tingl, tingl, tingl tresi prste, ona je od one vrste što kokoši hvata, pa mandali vrata... Tri su guske izvan jata, jedna se istoka hvata, jedna zapadnih zvezda, a jedna poleti preko kukavičjeg gnezda... Nekome na tugu, a nekome na radost... Guska će se stuštiti i tebe odneti.Moja baka je to jednolično pevušila i tom igrom smo se satima zabavljali dok smo sedeli pored riba što su se sušile obešene i rasterivali sa njih muve. Igra se zvala Tingl, tingl, mrsi prste. I dok je to pevušila, brojala je redom prste na šakama koje sam ispružio - svaki prst po jedan slog pesmice.Tingl, tingl, mrsi prste (osam prstiju), ona je od one vrste (šesnaest prstiju), lagano udarajući crnom rukom koja liči na raka, svaki takt po jednom prstu, a svaki moj noktić kao da je gledao ka njoj sa nadom da će baš na njega pasti ono „tebe" kad se guska stušti da odnese.Volim i tu igru i baku. Ne volim gospodu Tingl Tingl Mrsi Prste što hvata kokoške. Ne volim je nikako. Volim onu gusku što leti preko kukavičjeg gnezda. Nju volim i baku volim i njene bore volim.Sledeći put kad sam je video, bila je mrtva i ukočena, hladna kao kamen, a na pločniku usred Dalesa, oko nje stoje ljudi u šarenim košuljama, neki su Indijanci, neki stočari a neki farmeri. Odvoze je na seosko groblje, zasipaju joj oči crvenom ilovačom.Sećam se tihih i sparnih popodneva pred oluju, kad su divlji zečevi iskakali pred točkove automobila.Džo Peca-u-Bačvi je za potpis ugovora dobio okruglo dvadeset hiljada dolara i čak tri kadilaka. A ne zna da vozi nijedan.Vidim kocku.Vidim je iznutra, ja sam na njenom dnu, ja sam teg kojim je kocka izbaždarena da ona jedinica ispadne baš uvek meni nad glavom. Kocku izbaždarili da uvek ispadnu „zmijske oči" a ja sam teg, šest je grbavih ispupčenja oko mene, kao beli jastučići, to je suprotna strana, ona šestica na koju uvek kocka sedne kada se baci. Kako li je ona druga kocka minirana? Mogu da se kladim — potpuno isto, da i na njoj ispadne uvek jedinica. Samo tako obe daju „zmijske oči", ko li je u njoj? Igraju se iz-baždarenim kockama, a ja - teg.279Ken KejsiPazi, baca se! Idem! Fijuuuu!Usrao sam stvar.Voda. Ležim u bari.Zmijske oči. Opet ga opelješili. Vidim onu jedinicu nad glavom, ne može on pobediti kockice izbaždarene tamo iza trgovine stočnom hranom u onoj uličici... u Portlandu.Uličica je sveza kao hladan tunel jer je predveče i sunce zalazi. Pusti me... kod bake. Molim te, mama.Staje ono rekao kad je namignuo?Jedna se istoka hvata, jedna zapadnih zvezda.Ne stoj mi na putu.Boga mu, sestro, ne stoj mi na putu, putu, putu!Ja bacam. Fijuuuuu! E, jebi ga! Opet naštelovane!Učiteljica kaže da imaš bistru glavicu dete, da će biti nešto od tebe...Šta to, tata? Ćilimar kao stric Vuk Trkač i Skakač ili obična indijanska pijandura?Je li, momče, ti si Indijanac?Da, jesam.Moram priznati da dobro govoriš naš jezik.Tako...Pa... za tri dolara normala...Ne bi se oni tako pravili važni kad bi samo znali šta smo sve ja i Mesec prošli. Kakav prokleti normalni Indijanac.Ko ne ide u korak - kako ono bese? - sluša drugog bubnja takt.Opet zmijske oči. Ej, momče, pa te se kocke prosto lepe!

Posle bakine sahrane, stari i stric Vuk-Trkač-i-Skakač iskopali su je iz groba. Stara nije htela s nama. Pa ko je uopšte čuo za tako nešto? Staviti leš u krošnju stabla! Da se čoveku smuči život.Zbog „skrnavljenja mrtvaca", stric Vuk-Trkač-i-Skakač i stari su proveli dvadeset dana u delu za alkoholičare zatvora u Dalesu i sve vre-me igrali remi.Ali to nam je majka, Boga mu božijeg!Nema to nikakve veze. Niste je smeli iskopavati iz groba. Prokleti Indijanci, kada ćete se jednom naučiti redu. Hajde sada pevajte, gde je?280Let iznad kukavičjeg gnezdaMa, jebi se, bledoliki, odgovorio mu je stric Vuk-Trkač-i-Skakač dok je uvijao cigaretu, to od mene nikad nećeš saznati.Viško, visoko u brdima, visoko na odru, najeli, onom starom rukom pokazuje pravac vetra, onom starom pesmom oblake prebrojava... tri guske izvan jata...Šta si mi to rekao kad si namignuo?Muzika svira. Gledaj - nebo svetli. Četvrti je jul.Kocke miruju. Opet su me sredili ovom mašinom... ne znam...Staje rekao? Ne znam kako me je Mekmarfi opet učinio velikim.Rekao je: imati muda.Eno ih, tamo su. Crni momci u beloj odeći, ispod vrata pišaju po meni, a kasnije će me nabediti da sam ja natopio svih ovih šest jastuka na kojima ležim. Broj šest. Učinilo mi se da je soba kocka. Jedinica, zmijsko oko, krug, belo svetio na plafonu... to sam video... u toj maloj, kvadratnoj sobi... znači smračilo se. Koliko li sati nisam znao za sebe? Ima i malo magle... ali ja neću da skliznem u nju i da se sakrijem... Ne... nikada više...Ustajem... lagano... lagano se pridižem, telo mi je slabo, utrnulo... Beli jastuci na podu samice natopljeni su mojom mokraćom... dugo sam tu bio bez svesti. Ne sećam se svega... ne, ne sećam se gotovo ničega, ali trljam snažno oči i pokušavam da razbistrim glavu, da se vratim. Upi-njem se, pokušavam, dajem sve od sebe... Ranije, ranije nisam ni pokušavao da se izvučem...Dobauljao sam do malenog, metalnom mrežom zaštićenog prozor-čića na vratima i pokucao, vidim bolničara kako nailazi hodnikom i nosi na poslužavniku nešto za mene i znam, osećam - ovoga puta sam uspeo. .. ovaj put sam ja bio jači...Svojevremeno mi se dešavalo da posle šok-terapije i po pune dve nedelje tumaram okolo kao drogiran, da tavorim u onoj izmaglici i zbrci koja ponajviše liči na neprirodan, dug, rastrzan polusan, da sam u onoj sivoj zoni između dana i noći, između sna i jave ili između života i smrti, kada dobro znaš da više nisi u nesvesti, ali još uvek ne znaš ni koji je dan, ni ko si i kako se zoveš, ni zašto bi se budio, ni koja je uopšte korist od buđenja - i tako ćele dve nedelje! Ako nemaš volje i motiva da se probudiš, možeš mirne duše da u toj sivoj zoni provedeš neograničeno281Ken Kejsidugo vreme, ali isto tako, i to sam otkrio, ako ti je istinski stalo, možeš se svojim vlastitim snagama iz nje izvući odmah, istog trenutka kada poželiš da se za to izboriš.1 napokon, kada mi se glava razbistrila, a magla, nadam se, zauvek podigla, osećao sam se kao da sam najzad izronio, da sam najzad na površini posle dugo vremena, posle skoro sto godina provedenih pod vodom. To je bila moja poslednja šok-terapija, nikad više, nikad.Te prve nedelje na odeljenju za neprilagođene Mekmarfija su čak tri puta vodili na elektrošok-terapiju, i uvek, kao po pravilu, onog istog trenutka kada bi se iole povratio, čim bi mu se pogled razbistrio, došla bi, tačna kao sat, neizbežna kao sudbina, glavna sestra u pratnji našeg doktora. Pitali bi ga, uvek isto, šta sada misli o svom problemu, da li je spreman da se pokaje i da se na pravi način suoči sa situacijom u kojoj se našao isključivo svojom krivicom, da lije svestan daje dovoljna samo jedna njegova reč i da će smesta biti vraćen na naše odeljenje, u svoju staru sredinu, na dalje lečenje. A on, on bi, svestan da su pogledi svih pacijenata uprti u njega i da svi zainteresovano očekuju šta će joj sada odbrusiti, on bi ponesen očekivanjima celog odeljenja skupio snagu i uvek joj odrečno odgovorio, nešto u stilu: žao mu je što mu je Bog podario samo jedan život da ga žrtvuje za otadžbinu, a da ona hladno može smesta da ga i poljubi u njegovo slatko, rumeno dupe, ali njemu, i pored toga, ni na kraj pameti ne pada da napusti brod koji tone. Nego šta, baš tako i neka to najzad jednom i zasvagda upamti.Onda bi ustao, teatralno se nekoliko puta poklonio svima koji su pažljivo slušali njegovo izlaganje i sada mu se smeškali sa divljenjem i odobravanjem, a sestra bi se smesta okrenula i žurno otišla u lekarsku sobu da telefonom autorizuje i zakaže još jedan tretman šok-terapijom za našeg dragog Mekmarfija.Jednom prilikom, kada se tako okrenula da pode, on je bez reci svojski uštinu za zadnjicu da joj se istog časa lice toliko zažari, daje bilo pet nijansi crvenije od njegove riđe kose. Da se tu nije našao i doktor, koji se s teškom mukom suzdržavao da sakrije osmeh, ubeden sam da bi Mekmarfi od nje popio takvu šamarčinu na licu mesta, koja bi ga prodr-mala možda i više od svih šok-terapija zajedno.

Pokušao sam da ga ubedim da joj ipak popusti, da bude pametan i poštedi sebe svih užasa vezanih za šok-terapiju, ali on nije hteo ni da čuje, štaviše, umirivao me je tako što mi je kroz smeh rekao da mu oni282Let iznad kukavičjeg gnezdau osnovi zapravo čine uslugu time što mu redovno, i to besplatno kompletno pune baterije.,,A kada jednom izađem odavde, e moj brajko, prva srećnica koju dohvati ovaj stari riđi Mekmarfi, psihopata nabijen naponom od deset hiljada volti, pa ta ima da tiltuje svim svetlima kao nijedan fliper na svetu i da ćelu noć izbacuje, znaš i odakle, žetone kao nikada do tada. Ne, ne, ne plaše oni mene time što mi pune baterije, naprotiv, hvala im, čine mi uslugu."Govorio mi je da mu sve to ni najmanje ne škodi, ma kakvi, odbijao je i da prima one crvene pilule za smirenje. Ali jednoga se jasno sećam - kad god bi ga preko zvučnika obavestili da ne ide na doručak nego da se spremi za odlazak u glavnu zgradu, što je značilo za odlazak na još jednu seansu elektrošokovima, video sam da bi mu se lice ukočilo, pre-bledeo bi, delovao je starije i uspaničeno - tada bih pred sobom video lice najsličnije onome čiji sam odraz spazio u šoferšajbni one večeri na povratku sa ribarenja.Krajem nedelje vratio sam se odozgo na naše odeljenje, pred odlazak sam želeo da mu kažem mnogo, tako mnogo... ali on je baš došao sa jednog od elektrotretmana i još se nije potpuno povratio - ćutke je sedeo i piljio u onu pingpong lopticu kao da mu je pogled ekserom prikovan za nju. Dva bolničara, jedan crni i onaj plavokosi, dopratili su me do prizemlja, uveli na odeljenje i za mnom zaključali vrata. Posle onoga gore naše odeljenje mije delovalo sablasno tiho, uputio sam se pravo u dnevni boravak i, ne znam ni sam zašto, zastao na vratima, stajao sam tako, a svi su se okrenuli, gledali su me kao nikada dotad, sva su se lica u sekundi ozarila kao daje pred njima najblistavija, glavna tačka u cirkuskoj areni.,,A sada, dame i gospodo, prvi put u vašem gradu, uživo i bez mreže", počeo je da skandira Harding, „nećete verovati, zadržite dah, pred vama je famozni Divlji čovek, onaj koji je slomio ruku... crnome Luciferu! Gledajte, upijajte, ko zna kada će vam se opet pružiti ovakva prilika, život je kratak."Nisam mogao da sakrijem zadovoljstvo, shvatio sam, dok sam im se smešio, kako mora da se osećao Mekmarfi svih ovih meseci u centru pažnje, sa svim onim licima koja mu se dive i toliko od njega očekuju.Svi su me saleteli gomilom pitanja, sve ih je zanimalo. Kako se on drži tamo gore? Šta uopšte radi po ceo dan, kako provodi vreme? Da li283Ken Kejsisu tačne one glasine da ga redovno filuju elektrošokovima, a on to prima kao da pije hladnu vodu i još se kladi sa bolničarima koliko će izdržati sa otvorenim očima od trenutka kada mu puste struju u lobanju?Strpljivo sam im odgovarao, rekao im sve što sam znao i video, i zanimljivo: niko kao da ni najmanje nije bio iznenađen time što ja odjedanput govorim, ja za koga su oduvek, još od prvog trenutka provedenog s njima, smatrali da niti čujem niti mogu da govorim, e pa ja sada hladno pričam i niko se ne čudi. Rekao sam im daje istina sve što su čuli i još sam sve to malo okitio i pridodao ponešto po svom ukusu. Preneo sam im i sve staje rekao glavnoj sestri, a to ih je neverovatno razgalilo i nasmejalo do suza, čak su se i ona dva vegetativca na drugoj strani boravka, ona dvojica izgubljenih slučajeva, koji onako upisani naizgled nisu znali ni gde se nalaze, čak su i oni ispuštali neke čudne, hroptave zvu-ke koji su značili da su i oni shvatili kako joj je on gore pomerio mozak pa se raduju zbog toga sa svima ostalima.Sutradan na grupnoj terapiji sama sestra je pokrenula diskusiju o pacijentu Mekmarfiju, nabacila je na samom početku da iz nekog neobjašnjivog razloga on gotovo uopšte ne reaguje na elektrošok-terapiju, te da bi u cilju buđenja njegovog kontakta sa realnošću možda valjalo pri-meniti neke drastičnije metode lečenja.Harding se na tu njenu konstataciju nadovezao recima:„Možda i ima nečega u svemu tome što ste maločas izneli, ali koliko sam ja čuo, on gore nije imao nikakvih teškoća da ostvari kontakt s vama, vrlo blizak čak, kako mi rekoše."Smeh i komentari koji su usledili toliko su je poremetili i izbacili iz ravnoteže da je brže-bolje promenila temu i do kraja sastanka nije više ni rečju pomenula ništa u vezi sa Mekmarfijem.Uvidela je da dokle god je gore, daleko od očiju pacijenata s našeg odeljenja, koji nisu u stanju da vide koliko je on načet svim onim što mu je ona smestila, legenda o njemu sve više i više raste, a on iz dana u dan u očima svih nas ovde biva sve veći i veći. Shvatila je da ne može da ga i dalje skriva od pogleda i da na neviđeno pokušava da ga umanji u našim očima, zato je smesta skovala plan da ga vrati na odeljenje, računajući da će se na taj način svi uveriti da je i on samo od krvi i mesa kao i svi mi ostali, a i on, onako otupeo i grogi od šokova, veoma će teško moći da opravda svoju ulogu superheroja i natčoveka.284Let iznad kukavičjeg gnezdaMomci su nepogrešivo naslutili o čemu se radi, a bilo im je i jasno da će ga ona, dok god bude na odeljenju i pred našim pogledima, slati na nove i nove šok-terapije, uvek kada se iole povrati i dođe sebi. Zato su se Harding, Skanlon i Fredrikson dogovorili da ga na svaki način ubede daje za njega najbolje da što pre pobegne sa odeljenja. Do subote, kada su ga doveli na odeljenje - trebalo je samo videti kako je ušao sa podignutim rukama kao bokser koji se penje na ring najavljujući povratak šampiona - plan je već bio do tančina razrađen. Po

planu, čim se smrači zapalićemo jedan dušek i čim dođu vatrogasci, Mekmarfi će iskoristiti svu onu pometnju i gungulu da u opštoj gužvi i panici pobegne, i to kroz vrata. Činilo nam se da je plan tako dobar, gotovo idealan da nismo mogli ni da zamislimo da se on s njim neće složiti.Ali prevideli smo samo jednu sitnicu - to je upravo bio dan kada je trebalo, po ranijem dogovoru, da za Bilija prošvercuje na odeljenje onu devojku Kendi.Doveli su ga oko deset sati ujutro - „Baterije su mi kao nove, dupke pune. Očistili mi karburator, zamenili svećice, premazali i lakirali kao nov, a tek klip, bog te, ima da rastura. Zum, sto obrtaja u sekundi, neka neće znati staju je snašlo."I smesta je počeo da pravi neviđene ujdurme po odeljenju i da se ponaša da ne može biti drskije i bezobraznije, radio je bukvalno šta je hteo. Prevrnuo je kantu sa prljavom vodom pred samim vratima staklen-ca, za vreme ručka zavrljačio je tako stručno komad putera jednom crnom momku pravo na belu antilopsku cipelu da ovaj to nije ni prime-tio, a onda se smejao sebi u bradu dok se onaj puter polako topio i učinio da cipela dobije boju za koju je Harding konstatovao daje vrlo sugestivno žuta. Bio je u vrhunskoj formi, jači nego ikada, nije moglo da se desi da pored njega prođe neka mlađa sestra a da smesta ne cikne, poskoči i žurno nastavi trljajući rukom ono mesto u dnu leđa gde ju je on dohvatio.Predočili smo mu naš plan bekstva, a on nam je samo odgovorio da nema mesta tolikoj žurbi i podsetio nas na Bilijev važan sastanak.„Nije red da razočaramo našeg dragog Bilija, stvarno, momci, nije nimalo u redu. I to baš sada kada treba da skine onaj svoj mrakčić sa očiju, biće to, sve u svemu, super provod večeras, pogotovu ako uspe da rastera onu svoju mrakaču, recimo da će to biti moje oproštajno veče." Tog vikenda je glavna sestra bila dežurna, nije bilo teorije da propusti njegov prvi dan na odeljenju, pa je smesta zakazala vanredni sastanak285Ken Kejsičiji cilj je bio rešavanje jednog urgentnog problema. Na sastanku je ponovo pokušala da progura svoj stav daje potrebno preduzeti mnogo drastičnije mere uz insistiranje da doktor sve uzme u obzir i učini bilo šta pre nego što „bude kasno da se pacijentu ikako pomogne". Mekmarfi je svu tu njenu ozbiljnu priču propratio takvom serijom zevanja, namigivanja i podrigivanja, daje ona ubrzo zaćutala, a tada je on tek kompletno šokirao i doktora i sve pacijente izjavom da se u potpunosti slaže s njom.„Znate šta, doktore, pa ona je možda i u pravu. Ako uzmemo u obzir koliko mi je koristilo ovih nekoliko bednih volti, dođe mi da vas lepo zamolim da mi duplirate voltažu. Možda ću tada moći da hvatam i osmi kanal kao Martini, već mi je dosadilo da dok ležim u krevetu haluciniram onaj dosadni četvrti kanal samo sa vestima i prognozom vremena."U želji da ponovo povede glavnu reč na sastanku, sestra pročisti grlo i nastavi:„Nisam aludirala na to da vam eventualno pojačamo šok-terapiju, gospodine Mekmarfi..."„Nego na šta, gospodična?"„Aludirala sam da razmotrimo potrebu za eventualnom... operacijom. Ta metoda se pokazala kao veoma delotvorna u eliminisanju agresivnih tendencija kod mnogih naizgled beznadežnih slučajeva."„Agresivnih tendencija? Pa ja sam umiljat kao jagnje. Pa recite sami, nisam lomio kosti i isterivao crnilo nekom od bolničara evo ima više od dve nedelje. Stvarno nema razloga da me seckate, recite i sami?"Smešila se kao daje svojim smeškom htela da ga uveri daje na njegovoj strani:„Randle, ne radi se tu ni o kakvom sečenju...",,A uostalom", on joj upade u reč, „ništa vam ne vredi i ako mi ih otfikarite, imam i rezervni par u mom noćnom ormanu."„Rezervni par?"„Jedno je, doduše, kao teniska lopta, doco."„Molim vas, gospodine Mekmarfi!" osmeh joj se razbi kao daje od najtanjeg stakla čim je dokučila da joj se on podsmeva.„Drugo je pak takvih dimenzija da se može smatrati gotovo normalnim.286Let iznad kukavičjeg gnezdaNastavio je u tom stilu sve do vremena kada je trebalo da odemo na spavanje. Do tada je već čitavo odeljenje osvojilo veselo, gotovo praznično raspoloženje, svi su sa nestrpljenjem očekivali noćnu zabavu i između sebe nagađali kakva će tek biti divota za sve ako ona devojka donese i neko piće sa sobom. Svi su se trudili da što češće uhvate Bili-jev pogled i da mu se značajno smeškaju i namiguju. Kada smo stali u red da primimo lekove pred spavanje, Mekmarfi je upitao onu sestricu sa krstićem i flekom da li bi mu dala i koju vitaminsku pilulu. Iznenađeno ga je pogledala, odgovorila da nema nikakvih problema i dala mu neke pilule tri puta veće od svih ostalih. On se zahvalio i stavio ih u džep.„Pa zar nećete da ih popijete?" upitala gaje začuđeno.„Ja? Vitamine, Bože sačuvaj, šta će meni vitamini, svašta. Uzeo sam ih za onoga tamo našeg Bilija. U poslednje vreme mi deluje nekako slabunjavo, malokrvnost, šta li..."„Onda - zašto ih ne date Biliju?"

„Ma hoću, dušo, daću mu, ništa se ti ne brini, ali daću mu ih negde oko ponoći - tada će mu ipak biti najpotrebnije." To je rekao, okrenuo se i pošao u spavaonicu, usput je zagrlio Bilija, kome je otpozadi vrat bio crven kao bulka, u prolazu je i Hardingu značajno namignuo a mene uštinuo za slabinu; ona sestra je ostala na vratima staklenca, gledala za njim zabezeknuto i nesvesno sipala vodu iz bokala sebi po nozi.Sada ću reći nešto više o Biliju Bibitu: on je bio od one vrste ljudi koji i pored toga što već imaju bore i sede pramenove u kosi, večno delu-ju kao dečaci. Bili je konkretno podsećao na one tipične derane sa ilustracija, ono: pegavo lice, nosić, klempave uši i slatki zečji zubići, a hoda okolo bosonog i još prebacio preko ramena nekoliko upecanih riba nanizanih na prutiću - znate već taj kliše. No ono stoje zanimljivo, to je da kada se malo bolje zagleda, Bili i nije delovo balavo, rastom nije zaostajao za svojim vršnjacima, a izbliza se videlo da nije imao ni pegav nosić, ni zečje zubiće... ni išta od toga, naprotiv, izbliza gledano bilo je jasno da on ima dobrih trideset godina, ako ne i malo više.Samo sam jednom čuo da je pomenuo svoje godine, i to u hodniku u razgovoru s majkom. Majka mu je, inače, bila punija gospođa, čvrste građe, sa kosom čija se boja redovno menjala svakih nekoliko meseci. Radila je u našoj bolnici na odeljenju za prijem pacijenata i bila je ne samo koleginica nego i susetka i vrlo bliska prijateljica naše glavne sestre. Bilo je nepisano pravilo da kad god prođemo pored prijemnog, Bili287Ken Kejsiima da se presavije preko pulta i prinese svoj obraz majci na poljubac. To mu pred svima nama nije baš bilo najprijatnije, što se jasno videlo po tome što je redovno tokom tog rituala bio crven kao bulka. Ali nije bilo neugodno samo njemu nego i svima nama i zato mu se niko nikada nije rugao na tu temu, čak ni Mekmarfi.Jednog popodneva, ne sećam se tačno kada je to bilo, bili smo negde i vraćali se na odeljenje, ali smo se neko vreme zadržali na prijemnom, jer smo čekali da jedan od crnih momaka obavi neki privatni telefonski razgovor. Bilijeva majka je iskoristila priliku, napustila onaj svoj pult, uzela sina za ruku i izašla s njim nakratko pred zgradu. Seli su na travu blizu mene, ona je sedela ukočeno, telo joj je u odnosu na punačke noge bilo pod pravim uglom, a Bili je ležao pored nje s glavom u njenom krilu; pričali su a ona mu je tu i tamo golicala uvo laticom maslačka. Bili je u jednom trenutku rekao daje možda krajnje vreme da se oženi i najzad završi fakultet. Ona mu je golicala uvo i smejala se tim njegovim ludorijama.„Ljubavi, za sve to imaš koliko hoćeš vremena! Pa ceo život je pred tobom!"„Ali mama, ja imam već trideset ijednu godinu!"Samo se nasmejala i dalje mu se igrala uvetom:„Ljubavi, reci iskreno zar ti ja ličim na majku čoveka u godinama?"Otvorila je usta i poslala mu poljubac koji je zvučao vlažno, a ja sam pomislio da mi ona ne liči ni na čiju majku. Bilo mi je teško da poveru-jem da Bili zaista ima trideset i jednu godinu, ali sam se u to uverio kada sam mu prišao malo bliže i pročitao datum rođenja ugraviran na njegovoj narukvici.U ponoć, kada se završila njihova smena, Gever, onaj drugi crni momak i sestra su otišli, a na dužnost je došao stari crni gospodin Turkle. Bili i Mekmarfi su već bili na nogama, verovatno piju one vitamine, pomislih u prvom trenutku. Ustao sam, ogrnuo se i otišao u dnevni boravak i tamo ih zatekao u razgovoru sa gospodinom Turkleom; ubrzo su pristigli i Harding, Skanlon i Sefelt. Mekmarfi je govorio Turkleu šta treba da uradi kada dođe devojka, u stvari, tačnije rečeno, strpljivo ga je podsećao na sve ono što su se već unapred dogovorili, možda i pre dve nedelje. Mekmarfi je isticao daje veoma važno da devojku pusti da ude kroz prozor, jer bi ulazak kroz hodnik bio veoma opasan, budući da bi je sigurno videla dežurna sestra. Onda gaje podsećao da kada devojka već288Let iznad kukavičjeg gnezdauđe kroz prozor, treba da otključa samicu, koja je kao stvorena da posluži kao ljubavno gnezdo za naše mlade ljubavnike, nego šta. Biće stvarno sami, i to u samici - simbolično. (Ahh, ah, Mekmarfi, ponavljao je sve vreme Bili.) I neka zapamti da slučajno ne pali svetla, svetla se zapamtite nikako ne smeju paliti jer bi smesta privukla pažnju one dežurne sestre - nadzornice, koja bi odmah došla da pronjuška i stvar bi propala. I još nešto, neka svakako zatvori vrata spavaonice jer stvarno nema smisla buditi one slinave drtine od hroničnih. I još nešto, posebno važno: sve mora da bude tiho i mirno - ničim ne smemo da smetamo ljubavnom paru, njima je potreban mir i opuštenost.„Ma daj, Mek-m-m-arfi, šta p-p-pričaš", izmuca nekako Bili.Gospodin Turkle je sve vreme samo klimao glavom i izgledao je kao da će svakog trenutka zaspati na nogama, no kada je Mekmarfi zaključio nešto u stilu: ,,I to bi bilo uglavnom sve", on je munjevito odgovorio: „Pa ne bih ja baš rekao da je to sve" i samo se cerio u svome belom odelu i sa žutom ćelavom glavom, koja mu je lebdela na vrhu tankog vrata kao balon na štapiću.„Daj Turkle, ne radiš ti to za lepe oči, doneće curica i neku flašicu, biće i za tebe."„Da biće, ali ne samo to, još nešto hoću", odgovori gospodin Turkle klateći glavom, kao da samo što nije zaspao, pričalo se da on i danju radi na nekom hipodromu. Mekmarfi se obrati Biliju:„Bili moj dragi, Turkle bi da malo revidira naš ugovor. Koliko ti vredi skidanje mraka?"Dok se Bili upinjao da odgovori, gospodin Turkle samo odmahnu glavom:

„Ma ne to, ne lova. Ona curica ne nosi samo flaše, može ona još štošta da pruži čoveku, ne samo flaše." To je rekao i nasmejao se gledajući u sve nas da vidi kako reagujemo.Bili je skoro pukao od muke, opet je pokušavao da progovori, da kaže: To ne dolazi u obzir, ne Kendi, pa ona je moja devojka, to ne, nikako, nikako. Međutim, Mekmarfi gaje odveo malo na stranu da ga umiri, poručio mu je da nema ni najmanje razloga da se brine za čednost svoje cure jer će, dok on završi onaj poslić s njom, Turkle toliko da se narolja da neće biti u stanju da ga utera ni u tuš-kabinu, a kamoli u nešto manje, zato bez brige.289Ken KejsiDevojka je i ovaj put kasnila. Sedeli smo u zamračenom dnevnom boravku i slušali Mekmarfija i Turklea, koji su se raspričali sve u sedamnaest i prepričavali svoje vojničke doživljaje, usput su pušili jednu Turk-leovu cigaretu, ali nekako čudno: svaki povuče po dim pa je doda drugome, a dim zadržava dok mu se oči ne raskolače. Harding ih naivno upita kakvu to cigaretu puše koja tako izazovno miriše, a gospodin Tur-kle mu odgovori piskavim glasom zadržavajući dah: „Ma obična cigareta, hi, hi, nego hoćeš i ti jedan dim?"Bili je bio sve nervozniji, nije mu bilo lako: plašio se da devojka, možda, neće doći, a s druge strane, plašilo ga je i to što će možda ipak doći. Sto puta nas je već pitao zašto lepo ne odemo u krervet, zašto dreždimo tu u mraku i na hladnoći kao psi koji čekaju da im neko nešto udeli; mi bismo se samo smejali na njegove reci, pogotovu na one da čekamo da nam neko nešto udeli. Nikome se još nije išlo na spavanje, a o nekoj hladnoći nije bilo ni govora - bilo nam je izuzetno prijatno da sedimo opušteni u polumraku, da se odmaramo i uživamo u onim za-nimljivim Mekmarfijevim i Turkleovim pričicama, tako da se niko i nije preterano uzbuđivao stoje, evo, već skoro dva sata posle ponoći, a devoj-ke ni od korova. Onda se Turkle iznenada doseti da smo možda sami krivi što devojka još nije s nama, naime, potpuno smo zamračili ode-ljenje pa ona, jadna, i ne zna gde je prozor na koji treba da zakuca. Mek-marfi se složio s njim da bi to stvarno mogao biti razlog njenog kašnjenja, pa su njih dvojica iz tih stopa krenuli da pale sva svetla redom, upalili bi u onom zanosu čak i velika svetla u spavaonicama da im Harding nije rekao daje bolje da to ne rade jer će probuditi sve pacijente, koji će onda jedva dočekati da nam se pridruže i pokvare nam zabavu. Složili su se s njim i zadovoljili time da samo još upale svetla u doktorovoj kancelariji - spavaonice su ostale u mraku.Nije prošlo ni nekoliko minuta otkako smo popalili svetla i osvetlili odeljenje kao u po bela dana, kada se začu tiho kuckanje o staklo. Mek-marfi je dotrčao do prozora, prislonio nos na njega i oči pokrio rukama da bolje vidi koje to napolju u mraku. Onda se sa osmehom odmakao od prozora.„Lepotica je izronila iz noći", reče, zgrabi Bilija za ruku i dovuče ga do prozora. „Nego, Turkle, pusti je deder da lepo uđe pa da joj smesta privedemo i ovoga ovde priplodnog pastuva."290Let iznad kukavičjeg gnezda„Č-č-č-čekaj malo, M-m-m-mekmarfi, kako tako odmah...", nekako izmuca Bili.„A nema sada više nikakvog če-če-če-čekanja, nema sada više natrag, mili moj dečko, nema uzmicanja. Nego, odmah na posao! 1 da znaš nešto - imaš od mene pet dolara ako je dobro razdrmaš, jel' ti jasno, ima sve da se puši. Otvaraj taj prozor već jednom, Turkle!"Iz mraka izroniše dve devojke - Kendi i, verovatno, ona što nije mogla da dođe da ide s nama u ribolov.„Odlična stvar", obradova se Turkle dok im je pomagao da uđu, „biće ribe za sve!"Svi smo im pomagali da uđu, da bi uspele da se prebace unutra kroz prozor, morale su da zadignu svoje uske suknjice do pojasa, što nam, naravno, nije ni najmanje smetalo, naprotiv. Kendi je čim je ušla procvrku-tala: ,,E, Mekmarfi, stari đavolčiću" i tako poletela da ga zagrli da je zamalo ispustila one flaše što je držala u rukama. Teturala je, nije baš bila najsigurnija na nogama, a kosa joj se raščupala i padala joj preko lica, pomislio sam kako je mnogo lepše izgledala na izletu sa kosom uredno vezanom u rep. Pokazala je rukom, sa sve flašom koju je držala čvrsto za grlić, prema onoj drugoj devojci koja je upravo ulazila kroz prozor:„I Sandi je došla sa mnom, znaš da je nedavno hladno pokupila svoje prnje i ostavila onu svoju budaletinu iz Bevertona, baš superiška, jelda?"Ona druga devojka je, samo što je ušla u sobu, prišla Mekmarfiju, poljubila ga i počela da se pravda:„Zdravo, Mek, izvini što onda nisam došla. Ali i to sranje sam prekinula, pa ne možeš da izdržiš duže takve gluposti - zamisli molim te: čas nađeš belog miša u jastuku, čas crve u pudingu ili ti uvali žabu u brust-halter", odmahnula je rukom, kao da rasteruje uspomene na tog čudnog ljubitelja životinja. „Koja manijačina, boli glava."Obe su na sebi imale uske majice i suknje, cipele su usput skinule, bez prestanka su se kikotale onako razdragane, rumenih obraza.„Nego, jedva smo vas našle, morale smo da uđemo u svaki bar uz put da se raspitamo za pravac", objašnjavala je Kendi zašto su toliko zakasnile.Sandi je razrogačila oči i zapanjeno se osvrtala oko sebe:291Ken Kejsi„Pobogu, Kendi, gde smo to zabasale? Kao da sanjam, bog te, pa mi smo stvarno u ludnici, da mi je neko rekao ne bih verovala! Bože me sačuvaj!"

Sandi je bila krupnija nego Kendi, verovatno i dobrih pet godina starija, pokušala je, bez uspeha, da veže riđu kosu u elegantnu pundu, ali ona se verovatno odavno razbucala tako da joj je kosa na sve strane visi-la i padala po punačkim obrazima. Ličila je na seljančicu koja se prodaje za damu, imala je preširoka ramena, velike grudi i široke kukove, a i osmeh joj je takode bio nekako preširok i prenaglašen. Sve u svemu, nije baš neka lepotica, ali je svakako bila zgodna i poželjna, delovala je zdravo, snažno i jedro. Koliko je bila zdrava i snažna najbolje se videlo po tome što je na jednom prstu kao od šale držala kanister pun vina, težak dobrih pet litara, klatio joj se uz bok kao neka damska torbica.„Daj Kendi, objasni mi šta se ovo uopšte događa s nama, zar je moguće, reci mi kakvo je ovo ludilo", okretala se i gledala pažljivo oko sebe, a onda je iznenada stala, raskrečenih bosih nogu, i dobila napad smeha.„Nikakve se trenutno ludosti i ne događaju", poče Harding zvanično objašnjeje, „ovo su sve zapravo priviđenja, pa da - ležiš tako noću budan u krevetu i upravo nešto ovako i sanjaš, ali te je, naravno, strah da takve stvari priznaš svom psihijatru. Vi u stvari i niste ovde, ni to vino nije stvarno, ništa od svega ovoga zapravo ne postoji - vi ste, u osnovi, samo predmet naših želja. 1 sada, ako pođemo od toga, onda možemo..."„Zdravo, Bili", pozdravi ga Kendi mazno.„Ma gledaj samo kakve zgodne mace", promrsi Turkle.Kendi zbunjeno pruži Biliju jednu flašu:„Ovo sam ti donela na poklon, uzmi."„...zaključiti da to i nije ništa drugo nego najobičnije lažne percepcije iliti halucinacije", Harding je nastavio da izlaže svoju teoriju.„Jao, majko moja", zavapi Sandi, „gde smo se mi to uvalile, da ne poveruješ!"„Pst, tiše malo, tiše", umeša se Skanlon, obazirući se na sve strane, „nemojte toliko da galamite da ne probudite i ostale, samo bi nam još i oni falili."„Ati si, izgleda, neka cicija, šta li", reče Sandi kroz smeh, „frka ti je da neće biti dosta za sve?"292Let iznad kukavičjeg gnezda„Sandi dušo, znao sam ja da ćeš mi ti doneti to vince, bio sam ubeden da nećeš da me ispališ", zahvalno će Mekmarfi.„Joj, pobogu", stala je ispred mene i gledala me sa nevericom, „vidi molim te ovoga, ma snimi ga samo Kendi, koji džin, ma vidi koliki je, da ne poveruješ."„Koje ribetine, boli glava", opet je rekao sebi u bradu Turkle dok je zatvarao prozor.„Joj, koliki je!" opet je uzviknula Sandi.Mora da smo delovali smešno i zbunjeno onako zbijeni nasred dnevnog boravka; motali smo se jedan oko drugoga, zagledali se, lupali gluposti, a niko nije znao šta da uradi i kako da najzad prede na stvar -nije ni čudo, prvi put smo se našli u takvoj situaciji - i ko zna koliko bi to bezvezno baljezganje potrajalo da se iznenada nije čulo kako na dnu hodnika ključ ulazi u bravu, okreće se i vrata se polako otvaraju, na šta su se svi tako prepali kao daje sa svih strana zazvonilo na uzbunu.,,O Bože mili, o Bože, pomozi mi, šta ću sada...", zavapi gospodin Turkle hvatajući se obema rukama za ćelavu glavu. „To je nadzornica, ima da mi se napije krvi, propao sam, ali načisto, ima da dobijem otkaz iz mesta."Svi smo trkom pobegli u klozet, pogasili svetla i u mraku se maksimalno utišali. Čuli smo kako nadzornica tumara po odeljenju i glasnim, blago uspaničenim šapatom doziva Turklea.„Gospodine Turkle? Go-spo-din-e Tur-kle?" dozivala ga je tihim, uznemirenim, gotovo paničnim glasom.„Pa, jebem li ga u glavu, gde se nabio, koji mu je moj", šapnu Mekmarfi, „zašto joj ne odgovori već jednom?"„Ništa ne brini", umiri ga Skanlon, „ona sigurno neće da zaviruje ovde u kenjaru."„Ali zašto joj ne odgovara? Mora da se ipak gadno naduvao."„Šta ti, bre, pada na pamet, mene će da uhvati jedna jedina mizerna cigaretica, ne znaš ti mene." To je bio Turkleov glas, znači i on je među nama u klozetu.„Pa majku ti božju, Turkle, šta ćeš ti tu, koji moj?" Mekmarfi se očigledno jedva svladavao da ne prsne u smeh, a trudio se i da u isto vre-me zadrži strog ton. „Ispadaj napolje i vidi zašto te traži, kako to misliš da se sakriješ, šta će ona pomisliti ako te ne nade?"293Ken Kejsi„Sudbina nam je zapečaćena, to je izvesno", izvali Harding i sede na pod. „Neka nam je Alah u pomoći."Turkle najzad otvori vrata i šmugnuvši napolje pode niz hodnik u susret nadzornici. Ona mu reče daje došla da vidi zašto su upaljena sva svetla, na šta Turkle nesigurno odgovori da i ne gore baš sva - eto, recimo, ugašena su i u spavaonici i u klozetu. Nadzornica je smatrala da to nije nikakvo opravdanje, zašto gore ostala svetla to je pravo pitanje na koje ona smesta zahteva odgovor. Turkle je zaćutao, nikako da smisli neki valjan razlog, i u toj teškoj tišini čujem kako boca prelazi iz ruke u ruku tu tik pored mene. Napolju, u hodniku, nadzornica ponavlja svoje pitanje, a Turkle najzad odgovara da on, ovaj, eto čisti prostorije. Pa zašto je onda, pita se ona, baš klozet u mraku, a kućni red mu izričito nalaže da baš njega prvenstveno čisti noću. Ona boca nastavlja svoju štafetnu putanju dok čekamo da čujemo šta će Turkle sada da odgovori i kako će da se izvuče. Boca tada stiže i do mene i

ja otpih gutljaj, bio mi je više nego potreban. Čulo se čak dovde kako jadni Turkle guta pljuvačku, a o zamuckivanju i nakašljavanju da i ne govorim.„Potpuno se ušeprtljao", iznervirano će Mekmarfi. „Neko mora da izađe da ga izvuče iz sranja."Čuo sam daje neko pustio vodu, vrata su se otvorila i na svetlu hodnika ugledah Hardinga koji je izašao pridržavajući donji deo pidžame. Nadzornica se prenu kada gaje videla, a on joj se ljubazno izvini s recima daje u tako gustom mraku, nažalost, nije primetio.„0 kakvom vi to mraku, pa vidite da gori svetio?"„Ali tamo je mrak, u klozetu, ja, znate, uvek kada sam unutra ugasim svetio, jedino u mraku meni creva rade kako treba, nekako im smetaju sva ta ogledala i svetlost. Shvatate šta hoću da kažem? Nekako, na svetlu ona ogledala kao da pilje u mene, kao da će mi zameriti ako sve ne bude kako treba i koliko treba. Shvatate?"„Ali bolničar Turkle mi reče da upravo čisti...",,I to da vidite kako ga dobro čisti u tako otežanim uslovima. U totalnom mraku. Zašto lepo ne uđete da se i sami uverite, evo izvolite..."S tim recima Harding otvori vrata nekoliko santimetara tako da svetlost iz hodnika osvetli pločice u klozetu. Video sam na trenutak nadzornicu, išla je unazad, uzmicala, odgovarala u stilu: a ne, hvala, sada nema za to vremena, mora da nastavi obilazak bolnice. Čuo sam kako se na kraju hodnika otvaraju vrata i ona žurno napusti naše odeljenje. Harding294Let iznad kukavičjeg gnezdajoj dobaci da nam svakako opet svrati u goste, uvek je dobrodošla. Svi smo smesta izleteli iz klozeta, stiskali smo mu ruku i tapšali ga po ramenu hvaleći ga iz sve snage za majstorski odigranu ulogu.Stajali smo tako još neko vreme u hodniku, vino je kružilo od ruke do ruke, kada Sefelt reče da bi rado trgnuo i malo one votke, samo kad bi imao s čim daje pomeša. Upita gospodina Turklea da nije on, za svoju dušu, doneo nešto što bi išlo uz votku, a on mu odgovori da, nažalost, nema ničega osim vode. Uto se Fredrikson seti sirupa za kašalj.„Nekoliko puta su mi ga prepisali i davali iz jedne flaše od oko dve litre, eno je tamo u našoj apoteci, da znaš da uopšte nema loš ukus, išao bi uz votku super. Da li imaš ključ od apoteke, je li, Turkle?"Turkle odgovori da noću jedino nadzornica ima ključ od apoteke, ali ga Mekmarfi smesta nagovori da pokušaju da lepo obiju bravu i uzmu sve što im duša želi. Dok su se oni petljali oko te brave, mi ostali zajedno sa one dve devojke odosmo pravo u staklenac, gde smo vadili dosijea i sa interesovanjem čitali ih naglas.„Vidi ti ovo, majku mu", iznenađeno će Skanlon mašući jednom fasciklom, „pa oni sve imaju, tu je čak i moje svedočanstvo iz osnovne škole, koje slabe ocene, ma kakvi slabe - bedne ocene, sram me bilo."Bili je sa novom dragom listao svoj dosije. Ona se jednog trenutka blago odmaknu od njega, odmeri ga od glave do pete i reče zapanjeno:„Ma zar je moguće da sve to imaš, koje krdo raznih frenija i patija? Kada te čovek ovako pogleda, ne bi rekao da si sve to uspeo da na'va-taš."Druga devojka je otvorila ormarić sa bolničkim materijalom i sada se pitala, začuđena, šta će sestrama toliki termofori, pa imaju ih mali mi-lion, stvarno čudno. Harding je sve vreme sedeo na stolu glavne sestre i na sve to samo odmahivao glavom.Napokon su Mekmarfi i Turkle uspeli da provale u apoteku i ubrzo su doneli flašu s nekom tečnošću boje trešnje, našli su je, kažu u frižideru. Mekmarfi je podigao bocu prema svetlu i počeo da naglas čita sa etikete:„Veštački ukus i boja, limunova kiselina. Sedamdeset posto inertna tečnost... to mu dođe verovatno voda... dvadest posto alkohol... to je super... i deset posto kodein. Pažnja: narkotik - stvara zavisnost", otvorio je bocu, potegao gutljaj, jezikom oblizao usne, otpio još jedan gutljaj i ponovo pogledao etiketu. „Pa šta da vam kažem, ako ga malo ople-295Ken Kej simenimo votkom, mislim da će moći da prođe. Nego, Turkle, stari druže, jel' imamo mi ovde možda malo leda?"Pomešan sa votkom i vinom sirup je po ukusu podsećao na neko dečje piće, ali je zato bio jak kao ona kaktusovača koju smo svojevremeno nabavljali u Dalesu, a i dejstvo mu je bilo slično: u grlu blago i prijatno, ali zato u stomaku kao živa vatra. Pogasili smo sva svetla u dnevnom boravku, pa smo sedeli u onom mraku i pili. Prvih nekoliko čaša slistili smo kao da pijemo vodu, ozbiljno i ćutke, a sve gledajući jedan u drugoga da vidimo da li će na nekome da se primeti bilo kakva reakcija. Mekmarfi i Turkle su naizmenično i pili i pušili one Turkleove cigarete, pa su u jednom trenutku počeli glasno da se smeju dok su razmatrali kako li bi to bilo opaliti onu sestricu sa flekom, koja je dežurala do ponoći.„Ja bih se plašio da to uradim, da ti kažem iskreno", poče Turkle, ,,šta ako bi pošla na mene sa onim njenim krstom, tada bih nadrljao, zar ne?",,A ja bih se, vidiš, nečega drugog plašio", prihvati Mekmarfi. „Zamisli baš svršavam sve u dvadeset, a ona mi rokne toplomer u bulju da mi izmeri temperaturu!"Svi su umirali od smeha, još se nisu čestito ni utišali, kada Harding nastavi:

„A ono, može da bude i gore, zamisli leži pod tobom, sva je onako blažena, koncentrisana i odjedanput ti kaže... ha-ha - o Bože dragi... odjedanput ti kaže... kaže ti - koliki ti je puls.",,Ha-ha-ha... ho-ho-ho... ma nemoj to da mi radiš... ma ovo nije normalno... ha-ha..."„Nego, znaš šta bi bilo još gore. Leži ona tako i misli, misli pa ti odjedanput kaže i temperaturu i puls, i to bez instrumenata, šta kažeš na to?"Valjali smo se od smeha po foteljama i sofama, nismo mogli da stanemo, oči su nam suzile, nismo više mogli da izdržimo, devojke su se kidale od smeha zajedno s nama i nekoliko puta su morale da ustanu.„Moram da idem da... piškim", reče ona krupnija i teturajući se i uz kikot pode u klozet, ali promaši vrata i greškom ude u spavaonicu, mi smo ućutali i sve se podgurkujući i smejuljeći čekali da vidimo šta će se desiti. Nije prošlo mnogo a odande se začu njen krik, a odmah potom i gromki glas pukovnika Matersona: „Jastuk je svakako... konj!" - onda296Let iznad kukavičjeg gnezdaoboje izleteše iz spavaonice, ona je prva trčala i poskakivala, a on odmah iza nje sa invalidskim kolicima pod punim gasom.Sefelt je odgurao pukovnika natrag u spavaonicu, a potom otpratio devojku do klozeta, reče joj daje to strogo muški klozet, ali da će joj on čuvati stražu sve vreme i neka sada lepo i na miru obavi sve svoje potrebe, nema teorije da pored njega neko i priviri dok je ona unutra. Ona mu je svečano zahvalila, stisla mu je ruku pa su onda čak i salutirali jedno drugome u znak pozdrava, no dok je ona još bila unutra ponovo je naišao pukovnik u svojim invalidskim kolicima, došao je čak iz spavaonice i Sefeltu nije bilo lako da odbija njegove napade i juriše. Kada se devojka pojavila na vratima, Sefelt je nogom odbijao nadiranje pukov-nikovih kolica, a mi smo se rasporedili ukrug, posmatrali ćelu tu ujdurmu i navijali svaki za svog favorita. Devojka i Sefelt su na kraju, zajedničkim snagama, uspeli da pukovnika vrate u krevet, pa onda izađoše u hodnik da igraju valcer uz muziku koju su, izgleda, jedino oni čuli.Harding je pio, gledao oko sebe i odmahivao glavom:„Ne, ne, ovo ipak nije realnost, to je jednostavno proizvod jedne čudne kombinacije Kafke, Marka Tvena i alkohola."Mekmarfi i Turkle su odjedanput umislili da je na odeljenju ipak previše svetio i krenuše hodnikom da vredno gase i najmanje sijaličice, čak i one noćne lampice u zidu, one u visini kolena, tako da je ubrzo zavladao mrkli mrak. Turkle je doneo neke džepne baterijske lampe pa smo u hodniku organizovali trke sa invalidskim kolicima koja smo prethodno dovukli iz magacina. Ludo smo se provodili kada nas sve trže Sefeltov krik, onaj krik koji smo već dobro poznavali, a koji je značio da je ponovo dobio napad, čim smo ga čuli, za tren oka smo se sjatili oko njega. Ležao je na podu, trzao se nekontrolisano, a kraj njega je sedela Sandi, nameštala suknju i zapanjeno gledala Sefelta„Nikada, ali nikada do sada nisam doživela nešto slično", reče tiho.Fredrikson je klekao pored svog prijatelja, stavio mu novčanik među zube kako bi ga sprečio da sam sebi pregrize jezik, a potom mu je pomogao da podigne i zakopča pantalone.„Sef, da li ti je bolje? Sef?"Sefelt još nije otvarao oči, ali je, doduše nekako mlitavo, podigao ruku i izvadio onaj novčanik iz usta. Zapenjena usta razvukla su mu se u osmeh:297Ken Kejsi„Dobro mi je, dajte mi lek, a onda me pustite opet s njom, ja bih repete..."„Sefelt, stvarno hoćeš lek?"„Da, lek."„Dajte lek", ponovio je Fredrikson preko ramena i dalje klečeći kraj svog drugara.„Znači lek", ponovi i Harding i sa baterijom u ruci krenu prema obijenoj apoteci. Sandi ga je posmatrala staklastim pogledom, delovala je kao da još uvek ne može da se povrati od šoka. Sedela je pored Sefelta i nežno ga milovala po kosi.„Donesi i meni nešto kada već ideš tamo", pijano je dobacila Har-dingu. „Ovako nešto još nikada nisam doživela, ma ni približno."Čuo se zvuk lomljenja stakla, Harding se očigledno nije mnogo trudio oko otvaranja vitrina, ubrzo se vratio sa punim šakama raznobojnih pilula i njima je počeo da zasipa Sefelta i devojku kao da baca zemlju u tek otvorenu raku. Oči je podigao uvis, prema nebu:„Milosrdni Gospodine naš, prihvati u krilo svoje ova dva skromna grešnika i vrata za njima ne zatvaraj da kroz njih i nas ostale primiš, jer ovo što sada gledaš to se zove kraj, apsolutni, neopozivi, neizbežni kraj. Konačno shvatih šta se to nama zbiva, ovo su naši poslednji trzaji, sudbina nam je zacrtana i zapečaćena. Naš konačni čas otkucava, valja nam da skupimo hrabrost i da sudbini svojoj u oči pogledamo. U zoru sve će nas postreljati - po sto kubika u svakoga. Gospođica Rejčel će nas postrojiti pred zidom pa ćemo se naći suočeni sa cevima pušaka koje će ona napuniti meprobamatom i torazinom. I ona će sabljom mahnuti i ona će komandovati: 'Pali!' I smiriće nas za vjeki vjekova."

Skliznuo je niza zid i strovalio se na pod, iz šaka mu se na sve strane prosuše pilule kao raznobojmi insekti.„Amin!" dodade na kraju i zatvori oči.Ona devojka stoje sedela na podu spusti suknju preko dugih, vred-nih nogu, baci pogled na Sefelta, koji se još kezio i blago trzao, pa zaključi:„Nikada u životu nisam doživela nešto ni upola ovako."Hardingovo čudno izlaganje ako i nije kompletno otreznilo i prenu-lo ljude, barem nam je ukazalo na svu ozbiljnost svega onoga što radi-298Let iznad kukavičjeg gnezdamo. Noć je odmicala i trebalo je već misliti na onaj trenutak kada će se ujutru osoblje vratiti na odeljenje. Bili Bibit i njegova draga nabacili su daje već prošlo četiri sata i da bi oni, naravno, ako niko nema ništa protiv, voleli da im gospodin Turkle najzad otključa samicu. Ispratili smo ih pompezno, prošli su kroz slavoluk naših upaljenih baterija; pošto smo ih smestili u samicu, mi se povukosmo u dnevni boravak da se svi zajedno dogovorimo da li ćemo očistiti i urediti prostorije pre jutra. Turkle je skoro potpuno utonuo u dubok san, tako da smo morali da ga stavimo u kolica i odguramo u dnevni boravak.Dok sam išao za njima, iznenada mi se javila i zapanjila me misao da sam ja sada pijan, doslovno pijan ko letva, prvi put još od vojske toliko sam se napio da se teturam i ne mogu da savladam smeh, napio sam se sa pet-šest prijatelja i dve devojke, i to nasred odeljenja glavne sestre - da ne poveruješ! Skakućem, smejem se i zabavljam sa curama, pijan kao majka, i to sve u samom centru jednog od najjačih utvrđenja Sistema! Razmišljao sam o svemu što smo radili i što se izdešavalo te noći i sve mi se to naknadno činilo gotovo nemogućim, morao sam uvek iz početka da ponavljam i da pokušavam da sebe ubedim da se to zaista i dogodilo i da smo zaista radili sve to što smo radili. Jednostavno, ništa lakše, otvorili smo jedan prozor i ceo događaj pustili unutra kao što se pusti svež vazduh da osveži neku prostoriju. Možda Sistem i nije baš tako moćan kao što izgleda, sada kada smo videli šta sve možemo da uradimo, ko će nas sprečiti da tako nešto i ne ponovimo? Ili da uradimo nešto drugo, slično ili različito, bilo šta što nam padne na pamet. Te i njima slične misli ispunile su me takvom srećom da nisam mogao da se uzdržim da ne vrisnem; ustremio sam se na Mekmarfija i Sandi, koji su išli ispred mene, i podigao ih oboje, onako svako jednom rukom i dok su oni cičali i mlatarali nogama kao deca, trkom sam ih odneo do dnevnog boravka. Osećao sam se odjednom tako razdragano i blaženo.Pukovnik Materson je opet ustao i počeo novo predavanje. Skanlon ga je bez reci ponovo odgurao u krevet. Onda Sefelt, Martini i Fredrikson obavestiše ostale da će i oni da se nabiju u krpe. Mekmarfi, ja, Harding, devojka i Turkle ostadosmo još u dnevnom boravku da dokrajčimo preostali sirup i odlučimo kako ćemo i kada srediti sav onaj krš na ode-ljenju. Međutim, o tome kao da smo jedino mislili i brinuli ja i Harding, Mekmarfi i devojka su samo sedeli u mraku, cerili se i šaputali nešto jedno drugome, a Turkle se tu i tamo nakratko budio i ponovo tonuo u san. Harding se iz sve snage trudio da im ukaže na svu ozbiljnost situacije.299Ken Kejsi„Ma niko od vas, izgleda, ne shvata u šta smo se uvalili, koliko je ovo sve ozbiljno", ponovo je pokušao da nam objasni.„Kuuuurac", razvuče Mekmarfi.Harding udari rukom o sto:„Pobogu, Mekmarfi i vi Turkle, zar je moguće da ne shvatate šta se sve ovde noćas izdešavalo, i to na odeljenju jedne duševne bolnice, šta-više, na odeljenju gospođice Rejčel! Ma, posledice će biti... užasne, ali verujte mi, užasne!"Mekmarfi je grickao uvo devojci, a Turkle klimnu glavom i reče odsutno: „Tako je, baš tako. Ujutru je ona tu, nema greške."„Međutim, ja imam plan, znam šta treba činiti", reče Harding i ustade pa nastavi da objašnjava da je Mekmarfi očigledno već potpuno klonuo i grogi i da nije u stanju da ni o čemu zrelo razmišlja i donese bilo kakvu odluku, zato u ovom trenutku neko drugi mora potpuno uzeti stvar u svoje ruke. Što je više govorio, to se više uspravljao i bivao očigledno sve trezniji i prisebniji. Ton mu je bio živ i ozbiljan, rukama je uobli-čavao svoje misli. Bilo mi je drago što se on tu našao i što će preuzeti ćelu stvar.Plan mu je bio sledeći: Turklea ćemo lepo da zavežemo, neka izgleda kao da gaje Mekmarfi na prepad zaskočio i zavezao, recimo kanapom ili iscepanim čaršavom, oduzeo mu ključeve, provalio u apoteku, razbacao lekove, u kartoteci napravio neviđen lom, tek toliko da napakosti sestri, u to će ona lako poverovati, a onda je lepo otključao katance, na prozorskim rešetkama i - zbrisao.Mekmarfi je zadovoljno prokomentarisao da mu je plan kao u najboljim televizijskim krimićima i da je tako jednostavan da nema šanse da ne uspe, na kraju je Hardingu i čestitao na snalažljivosti. Harding je odgovorio da njegov plan ima više dobrih strana: svi ostali će se izvući i neće imati nikakvih problema sa sestrom, Turkle će i dalje sačuvati svoj posao, a Mekmarfi će pobeći sa odeljenja. Devojke mogu Mekmarfija odmah kolima da odvezu u Kanadu ili u Meksiko ili u Nevadu ili, uostalom, gde god on hoće, a može da bude i miran jer policija se nikada bogzna kako ne trudi da pronađe i uhvati begunce iz bolnice pošto se oni u većini slučajeva sami vrate, švorc i pijani i željni da se opet dočepaju besplatnog smeštaja. Razmatrali smo taj plan još neko vreme i

dokrajčili onaj sirup, razgovarali, razgovarali i na kraju se umorili i ispraznili. Harding je opet seo, bio je ponovo miran i ćutljiv.300Let iznad kukavičjeg gnezdaMekmarfi je spustio ruku sa devojčinih ramena, pogledao mene, pa Hardinga, razmišljao je ćutke neko vreme a na licu mu se opet pojavio onaj čudni, umorni izgled. Upitao nas je zašto i mi jednostavno ne pokupimo svoje prnje i zbrišemo zajedno s njim, sad je idealna prilika.„Ja još ne mogu, nisam spreman, Mek", reče mu Harding.„A po čemu, molim te, misliš da sam ja spreman i da mogu?"Harding ga je neko vreme gledao ćutke, onda se nasmeši i reče:„Ne, ne razumeš ti to, ja ću moći za nekoliko nedelja. Ja to želim da uradim sam, na svoj način. Hoću da lepo izađem na glavna vrata, da se zadovolji čitav onaj tradicionalni birokratski postupak, da sve bude zvanično. Hoću da moja žena lepo dođe po mene u zakazano vreme, kolima. Hoću da shvate da sam najzad bio u stanju da sam to uradim."Mekmarfi je klimnuo glavom, razumeo je.,,A šta je s tobom, poglavico?"„Sa mnom je sve u redu. Za sada još nemam predstavu gde bih otišao, a i kada ti odeš, neko mora ovde iza tebe da ostane još nekoliko nedelja, tek da ne dozvoli da stvari opet krenu po starom."„A staje sa Bilijem i Sefeltom i Fredriksonom... i svima ostalima?"„Ne mogu ništa da kažem u njihovo ime", odgovori Harding, „oni još uvek imaju dosta svojih problema, kao i svi mi uostalom. Oni se još uvek mogu smatrati i te kako bolesnim. Ali barem su jedno postigli: oni jesu bolesni ljudi, ali više nisu zečevi. Možda će jednog dana uspeti da postanu i zdravi ljudi, ko bi to mogao da zna unapred."Mekmarfi je jedno vreme razmišljao o svemu, oborenog pogleda, gledajući odsutno u svoje ogromne šake, onda diže glavu i zagleda se u Hardinga.„Harding, staje sve ovo? Šta se to uopšte događa?"„Misliš na sve ovo?"Mekmarfi samo potvrdno klimnu. „Ne", Harding odmahnu glavom, „ne verujem da mogu da ti odgovorim na to pitanje. Ono, mogao bih nekim kitnjastim i učenim jezikom da ti razlazem frojdovske razloge i teorije i one bi možda zvučale urverljivo i delovale opravdano. Ali ti tražiš da ti kažem koji su razlozi razloga, a ja ti to ne mogu reći. Barem ne za tuđe razloge. A što se mene tiče? Krivica. Stid. Strah. Omalovažavanje samog sebe. Ja sam još u ranoj mladosti otkrio da sam... pa, hajde da sa puno obzira kažemo... drugačiji. Taj izraz je ipak malo zgodniji i301Ken Kejsiuopšteniji od onoga drugog, drastičnijeg. Uživao sam u nečemu što naše društvo smatra da je sramotno i nenormalno. I razboleo sam se, ali ne zbog onoga što sam radio, mislim da sam se razboleo zbog onog strašnog osećanja daje u mene uperen ogroman, strogi, neumoljivi prst društva i da jedan jak glas sastavljen od miliona glasova u horu skandira: „Stidi se, stidi se, stidi se! Tako se, inače, društvo i odnosi prema svakome ko je drugačiji."„Pa i ja sam drugačiji", zaključi Mekmarfi. „Zašto se onda tako nešto i meni ne događa? Otkada znam za sebe mene je uvek neko zbog nečega kažnjavao i zajebavao, ali me to nije dovelo do... od toga nisam... od toga nisam otkačio."„Tačno, potpuno si u pravu, od toga nisi otkačio. Ali ja ti nisam izneo svoj razlog kao jedini, doduše, u svoje vreme, i to pre svega nekoliko godina, ja sam smatrao daje društvena osuda ono jedino što može nekoga usmeriti na put ludila, ali upravo si me ti u poslednje vreme opet naveo da revidiram taj svoj stav. Ima još koječega što može čoveka da dovede na taj put, i to jakog čoveka, izuzetno jakog poput tebe."„Ma šta kažeš? Nemoj da misliš da priznajem da sam i ja na tom putu, ali bi mi ipak bilo zanimljivo da čujem staje to?"„Mi", odgovori Harding. Kružeći nežnom, belom šakom oko sebe kao da pokazuje sve okolo, ponovio je: „Mi".„Koja glupost!" odgovori Mekmarfi, ali nekako malodušno, nasme-ja se, ustade i povuče devojku za sobom. Onda zaškilji u onaj sat, daleko na zidu. „Još malo pa će pet sati, dobro bi mi došlo da jedno sat-dva odspavam pre mog velikog bekstva. Dnevna smena dolazi za nepuna dva sata, Bilija i Kendi ostavićemo još malo na miru, a onda oko šest sati -palim! Nego, Sandi dušo, imamo još sat vremena da se i mi u krevetu malo otreznimo na miru. Šta kažeš na to? Sutra nas čeka dug put, u Kanadu ili u Meksiko, ili ko će ga znati..."Ustali smo i mi: Turkle, Harding i ja, jedva smo stajali na nogama, toliko smo još bili pijani, ali preko našeg pijanstva kao da se nadvila i neka blaga neopisiva tuga. Turkle obeća da će tačno za jedan sat probuditi i Mekmarfija i devojke i da će se pobrinuti da ih svakako digne iz kreveta.„Probudi i mene", zamoli ga Harding. „Hoću da budem na onom prozoru kada odjašeš prema horizontu, da u ruci stežem srebrni metak i da se pitam suznih očiju - Koje zapravo bio taj maskirani jahač?"302Let iznad kukavičjeg gnezda

„Daj ne zajebavaj! Vas dvojica sada marš u krevet, i da vas više nisam video kilometrima okolo. Jel'jasno?"Harding se nasmejao, klimnuo glavnom, ali ništa nije odgovorio. Mekmarfi mu pruži ruku i Harding je čvrsto stegnu. Klateći se napadno na nogama kao kauboj u kakvoj krčmi, Mekmarfi mu namignu i reče: „Stari druže, kad više ne bude ovde Meka, ti ćeš povratiti svoju titulu glavne lujke."Okrenu se prema meni, namršti se, pa mi reče: „Ne znam šta je najbolje da uradiš sam sa sobom, poglavico. Razmisli još malo, raspitaj se, vidi šta bi voleo. Možda ćeš dobiti ulogu nekog negativca u televizijskom filmu. Ali nije važno, samo ti budi mrtav hladan i uvek diši duboko."Rukovao sam se i ja s njim, pa smo onda svi polako krenuli u spavaonicu. Mekmarfi reče Turkleu da u međuvremenu iscepa koji čaršav i da razmisli kojim bi čvorovima i na koji način najviše voleo da bude vezan. Turkle mu odgovori da ne brine, da će svakako veoma pažljivo razmisliti o tome. U sivkastoj polutami spavaonice uvukao sam se u krevet i čuo kako Mekmarfi i devojka ležu zajedno na ležaj pored moga. Još sam čuo i Turklea kako otvara vrata ostave u hodniku gde je smeštena posteljina i kako ih uz bučan i dug uzdah zatvara za sobom. Kada su mi se oči navikle na tamu, razaznao sam Mekmarfija i njegovu partnerku, skupili su se i priljubili jedno uz drugo da im bude što ugodnije i toplije, delovali su mi više kao dva umorna deteta nego kao odrasli muškarac i odrasla žena koji su se našli u krevetu radi seksa.I upravo tako sklupčane i zagrljene zatekli su ih crni momci kada su ujutru u pola sedam došli da upale svetla u spavaonici.Naknadno sam mnogo razmišljao o svemu što se dogodilo i došao sam do zaključka da je sve to ipak bilo predodređeno, dogodilo bi se ovako ili onako, pre ili posle, pa sve i da je Turkle probudio Mekmarfija i daje ovaj sa devojkama pobegao sa odeljenja kao što su i planirali. Glavna sestra bi ipak doznala šta se sve zapravo dogodilo, možda samo po Bilijevom pogledu ili njegovom izrazu lica, i onda bi opet uradila ono što je uradila, svejedno da li bi tu bio Mekmarfi ili ne. A i Bili bi svakako uradio ono što je uradio, Mekmarfi bi za to čuo i sigurno bi se vratio. Morao bi da se vrati, jer ne bi mogao da dozvoli glavnoj sestri da njena reč bude zadnja i da ona povuče poslednji, odlučujući potez, i to bez303Ken Kejsiobzira na to da li bi to ona uradila tu, njemu pred nosom ili dok on mirno sedi i igra poker u nekom Karson Sitiju ili Renou. To je za njega bilo kao da se zarekao da će odigrati partiju do kraja, a u pitanju je tip čoveka koji nikako nije mogao da dozvoli sebi da prekrši datu reč i dogovor.Čim smo ustali iz kreveta i razmileli se po odeljenju, priča o onome što se noćas dogodilo počela je da se prenosi tiho od usta do usta, ali brzo kao vatra u suvom grmlju.„Ma šta kažeš?" pitali su oni koji pojma nisu imali šta se desilo. „Kurvu? Baš kurvu? U spavaonicu? Bog te!"Ne samo kurve, odvraćali su oni koji su nešto znali, nego čitav kupleraj sa sve pijankom. Mekmarfi je računao da će uspeti da s njima pobegne pre nego što dođe dnevna smena, ali nije mogao da se na vreme probudi.„Ma daj, meni si našao da prodaješ te priče?"„Ma kakve priče, sve je to ćela celcata istina, znam, kad ti kažem, ja sam bio s njima."Oni što su učestvovali u pijanci pričali su o tome sa nekim ponosom i divljenjem, na način kako pričaju, recimo, očevici požara ili rušenja brane - u početku ozbiljno i sa puno obzira, jer se broj žrtava još ne zna - ali što priča više odmiče, sve je manje i manje obzira, a sve više šo-kantnih detalja. U trenutku kada bi glavna sestra ili njeni užurbani crni momci otkrili nešto novo, kao na primer praznu bocu od sirupa za kašalj, ili napuštena invalidska kolica na dnu hodnika, poslagana jedna pored drugih kao vozni park automobilčića u luna-parku, tako bi se naglo i jasno vratio u sećanje još po jedan novi detalj te lude noći o kojoj će oni koji su je preživeli sa uživanjem pričati. Crni momci su sve bolesnike oterali u dnevni boravak tako da su se i akutni i hronični mešali između sebe u zajedničkom uzbuđenju i metežu. Ona dva vegetirajuća sedela su umotana u ćebad i samo nemo piljila okolo i mljackala desnima. Svi su još bili u pidžamama i papučama osim Mekmarfija i devojke. Ona je bila obučena, ali naravno bosa, s najlon čarapama prebačenim preko ramena, on je bio u svojim famoznim crnim gaćicama sa belim kitovima. Sedeli su na kauču i držali se za ruke, devojka je opet zadremala, a Mekmarfi se naslanjao na nju smešeći se zadovoljno i pospano.I mimo naše volje bili smo sve manje i manje zabrinuti, a sve više razgaljeni i razdragani. Kada je sestra naišla na one rasute pilule koje je Harding bacao na Sefelta i devojku, svi smo se trudili i teško uspevali da304Let iznad kukavičjeg gnezdase uzdržimo od smeha, a tek kada je našla gospodina Turklea u maga-cinu za veš i izvela ga napolje, kada smo ga videli kako trepće očima i stenje, a pri tom se umotao u sto metara trake od pocepanih čaršava i izgledao kao neka živa mumija koja se probudila, i to s teškim mamurlukom, počeli smo da se gotovo valjamo od smeha. Glavna sestra nas je posmatrala dok smo se smejali, ali na njenom licu ovaj put nije bilo ni traga od onog uobičajenog smeška, svaki novi talas našeg smeha gutala je teško, kao gorku pilulu, tako da nam se činilo da će uskoro pući od muke.Mekmarfi je prebacio svoju bosu nogu preko naslona za ruke na kauču, natukao kapu na zakrvavljene oči ne bi li ih koliko-toliko zaštitio od svetlosti i sve vreme oblizivao suve usne jezikom, koji je od onog sirupa izgledao kao daje obložen želatinom. Videlo se da mu je veoma loše i daje užasno umoran, stalno je dlanovima pritiskao

slepoočnice i zevao, ali i pored tako očajnog stanja u kome se nalazio i dalje je imao snage da zadrži na usnama onaj njegov karakteristični osmeh, a nekoliko puta, kada bi sestra naišla na neki nov dokaz za sve ono što se dešavalo na našoj terevenci, nije mogao a da se glasno i od srca ne nasmeje.Kada je sestra ušla u staklenac da telefonira u glavnu zgradu i da im saopšti da je dala otkaz gospodinu Turkleu, on i Sandi su iskoristili priliku, otključali rešetku na prozoru, svima nam mahnuli i trkom zaždili preko bolničkog travnjaka, sve se spotičući i klizajući po mokroj, suncem obasjanoj travi.„Vidi, prozor je još otvoren", reče Harding Mekmarfiju. „Idi i ti, be-ži s njima!"Mekmarfi je samo zastenjao i jedva otvorio jedno zakrvavljeno oko: „Daj, ne zajebavaj! Nisam u stanju ni glavu da iznesem kroz taj prozor, a kamoli ćelo telo."„Dragi moj prijatelju, meni se čini da ti nisi u potpunosti svestan..."„Harding, jebem ja malo i tebe i te tvoje umne žvake, u ovom trenutku ja sam jedino svestan toga da sam pijan kao letva, da mi je jako muka, a čini mi se da si i ti pijan. Nego, poglavico, kako si ti, jesi li i ti još pijan?"Odgovorio sam mu da ne osećam ni nos ni obraze, ako mu to nešto znači.Mekmarfi je samo klimnuo glavom, opet zatvorio oči, prekrstio ruke na grudima, još dublje se zavalio na kauču, a bradu je uvukao u kragnu. Onda je samo coknuo usnama i nasmešio se pospano.305Ken Kejsi„Čoveče", reče, „pa svi su još uvek pijani."Harding se nije predavao i dalje je bio zabrinut za Mekmarfijevu sudbinu, insistirao je daje ipak najbolje da se Mekmarfi na brzinu obuče i iskoristi trenutak dok naš dobri anđeo milosrđa stoji tamo kod telefona i saopštava doktoru kakve je sve grozote i užase otkrila jutros na odelje-nju.Mekmarfi mu je odgovorio da nema razloga za brigu jer njemu ne može biti gore nego što je bilo do tada.„Zar nisam dosad već prošao i izdržao i najveća iskušenja?"Harding samo raširi ruke i ode sluteći skoru propast.Jedan je crni momak uočio da je rešetka na prozoru otključana, zaključa je ponovo, ode u staklenac po debeli registar sa imenima, vrati se i poče glasno da proziva ime po ime tražeći pogledom da li je svako od prozvanih i zaista tu. Imena su inače bila navedena obrnutim abecednim redom, i to samo zato da se ljudi dodatno i nepotrebno zbunjuju, tako daje do slova B došao tek na samom kraju prozivke. Ne skidajući prst sa pročitanog imena u dnevniku, crni je špartao pogledom po dnevnom boravku.„Bibit? Gde je Bili Bibit?" razrogačio je oči jer je verovatno mislio da mu je Bili Bibit zbrisao pred nosom i pitao se da li će ikada uspeti da ga ponovo uhvati. „Da li neko zna kada je Bili Bibit pobegao? Odgovarajte, proklete lujke!"Tek sada ljudi su se setili gde je u stvari Bili Bibit, čuo se tih šapat i smejuljenje.Crni momak je smesta žurno otperjao do staklenca, videli smo ga kako referiše sestri svoje užasno otkriće, ona samo besno izlete s njim napolje, takvu je još nisam video - graške znoja izbile su joj po čelu, između obrva i ispod nosa, kapa joj više nije idealno pokrivala glavu, jedan ogroman pramen kose joj je visio sa strane, ličio je na pregršt vlažnog pepela, i pokrivao joj .gotovo pola lica. Zahtevala je od nas da joj istog trenutka kažemo da li znamo gde je i kada Bili pobegao. Odgovor joj je bio opšti smeh, smejali smo se svi u horu, a ona je besno i zapanjeno očima šarala po nama.„Znači, ipak nije pobegao, jelda da nije? On je još tu, na odeljenju, je li, Harding? Recite mi vi Sefelt, recite mi!"Dok je govorila, oči su joj sevale na sve strane, pogledom je prosto probadala jednog po jednog od prisutnih, ali su oni najzad bili imuni naLet iznad kukavičjeg gnezdanjen otrov. Gledali su joj ravno u oči, smejali se i tako prkosili njenom nekadašnjem večno prisutnom, a sada, nadali su se, zauvek iščezlom superiornom osmehu.„Vašington! Voren! Pođite smesta sa mnom, da proverimo po svim prostorijama!"I mi smo ustali i pratili u stopu njihovu trojku u obilasku odeljenja u kome su otključavali redom: laboratoriju, kupatilo, doktorovu kancelariju... Krijući osmeh kvrgavom šakom, Skanlon šapnu: „Hej, ala će ovo biti zajeb za našeg Bilija." Svi smo klimnuli glavom. „Kad malo bolje razmislim, biće to zajeb ne samo za Bilija, sećate se ko je još tamo s njim?"Sestra je najzad stigla i do vrata samice na dnu hodnika. Mi smo se gurali da budemo što bliže, da što bolje vidimo, nameštali smo se i krivili vratove. Preko ramena glavne sestre i dvojice crnih momaka, videli smo kako ona otključava vrata i širom ih otvara. U sobi bez prozora bilo je mračno, a u tom mraku čuo se šapat i neko šuškanje, sestra je podigla ruku i upalila svetio. Sa dušeka na podu Bili i devojka su žmirkali očima nalik na dve sovice u gnezdu. Sestra se pravila da ne čuje gromki smeh i aplauz koji je odjeknuo iza njenih leda.„Vilijem Bibit!", iz sve snage se upinjala da joj ton bude oštar i hladan, „Vilijem Bibit!"„Dobro jutro, gospođice Rejčel", odgovori Bili i ne pokušavajući da ustane, zakopča pidžamu, „da vas upoznam, ovo je Kendi", reče uz osmeh dižući devojčinu ruku.Sestra proguta knedlu i reče tužnim glasom: ,,Oh Bili, Bili, Bili... kad bi samo znao koliko me je sada sramota zbog tebe."

Bili se još nije bio dovoljno razbudio da bi njen prekor na njega u potpunosti delovao, a devojka se vrpoljila i pod dušekom tražila svoje najlon čarape, pokreti su joj bili tromi i pospani. Tu i tamo prekinula bi svoje pospano traženje, usmerila pogled nagore i nasmešila se ljupko ledenom liku sestre, koja je stajala nad njom onako namrštena i prekrste -nih ruku; onda bi proverila da li joj je majica zakopčana, pa bi nastavila sa svojom potragom za najlonkama, koje su se verovatno zaglavile neg-de između dušeka i podnih pločica. Oboje su imali pokrete kao debele mačke što su se upravo napile toplog mleka pa se sada lenjo izležavaju na suncu. Pomislio sam da i oni mora da su još prilično pijani.306307Ken Kejsi,,0h Bili", reče sestra tako razočaranim i tragičnim tonom kao da će svakog trenutka zaplakati skrhana tugom i bolom, „zar sa ovakvom ženom! Sa jednom takvom jeftinom! Prostom! Nafrakanom..."„Kurtizanom?" dopuni je Harding, „bludnicom, raskalašnicom?"Sestra se okrenula, pokušala je da ga prikuje pogledom, ali je on mirno nastavio.„Ne raskalašnica! Ne?" zamišljeno se počešao po glavi. ,,A Saloma? To je bila poznata kvarnjača. Možda „ona dama"? Da nije to reč koju tražite? Shvatite me, pa ja samo želim da vam pomognem."Sestra se sada opet okrenula prema Biliju, koji je sve svoje snage koncentrisao na to da pokuša da ustane. Legao je na stomak, skupio kole-na, podigao stražnjicu u vazduh, kao krava kad ustaje, onda se obema rukama odgurnuo od tla, stao na jednu nogu pa na drugu, pa se jedva uspravio. Činilo se da uživa u svom uspehu i kao da uopšte nije bio sves-tan svih nas, što smo tu stajali načičkani oko vrata da ga zafrkavamo i da mu aplaudiramo.Sav taj smeh i buka koju smo pravili kao da najzad prenuše sestru. Pogleda najpre u Bilija, pa u devojku, pa u tu ćelu rulju iza svojih leđa. Ono njeno lice od emajla i plastike kao da se polako mrvilo, zatvorila je oči, napregla se da smiri drhtaj, da pokuša da se koncentriše. Znala je da je došao taj trenutak - evo, saterana je uza zid. Otvorila je oči, bile su vrlo male i mirne.„Ono što mije najteže, Bili", reče sa osetnom promenom u tonu, „to je kako će tvoja majka na sve ovo reagovati, šta će ona reći."Proizvela je reakciju kakvu je i želela, Bili se naglo trgao i rukom pokrio obraz kao da mu je izgoreo od kiseline.„Tvoja majka, Bili, ona se uvek ponosila tvojim ponašanjem. Ja to vrlo dobro znam. A ovo sada, ovo će je strašno potresti. Ti, Bili, znaš šta se njoj sve može desiti ako se previše nasekira, znaš koliko joj može biti zlo, jadna žena. Ti znaš koliko je ona osetljiva, a pogotovo ako se radi o njenom najdražem jedincu. Uvek se toliko ponosila tobom. Ona..."„Ne! Ne!" usne su mu se tresle, trzao je glavom, molio ju je grčevito, „ne morate!"„Bili, dragi moj Bili", odgovori mu ona, „pa tvoja majka je moja stara bliska prijateljica."„Ne!" kriknu Bili. Glas mu je strugao po belim golim zidovima samice. Zabacio je glavu i zaurlao u mesec od svetla na plafonu: ,,N-n-nee!"308Let iznad kukavičjeg gnezdaSmeh je prestao, gledali smo kako se Bili previja po podu, zabačene glave i isturenih kolena. Jednom rukom se trljao gore-dole po zelenoj nogavici, panično je vrteo glavom kao dete kojem je zaprećeno batinama i koje uplašeno čeka da donesu prut. Sestra mu dodirnu rame, tobož da ga uteši, ali on se od njenog dodira istog trena strese kao od udara struje.„Bili, ni meni nije drago što ona mora da sazna takve ružne stvari o tebi... ali staja tu mogu...?"„Nemojte joj reći, gospođice Rejčel! Nemojte, molim vas!... Prek-linjem vas!"„Ali ja joj to moram reći, Bili. Teško mije kada te vidim tako uzrujanog, ali šta očekuješ od mene? Kad te zatičem tu, na tom dušeku, sa jednom takvom ženom..."„Ne! Nisam ja kriv! Nisam...", ruka mu opet polete na obraz i kao da se zalepila za njega. „Ona je... ona je kriva... ona..."„Bili, pa nije ta žena mogla silom da te tu dovuče", odmahnu glavom sestra. „Pokušaj da me shvatiš, ja bih volela da ti nisi kriv, i to najviše zbog tvoje majke."Ruka mu zagreba obraz, ostadoše duge, crvene duboke brazde. „Ona je!" Bili se panično osvrtao oko sebe. ,,I Mekmarfi! On je! I Harding! 1 ostali! Izazivali su me! Govorili mi svašta!"Sada mu je pogled bio prikovan za nju, nije gledao ni levo ni desno nego pravo u njeno lice kao daje umesto lica imala neki svetlosni vrtlog od koga ne može da odvoji pogled. Gutao je pljuvačku i nestrpljivo čekao da ona nešto kaže, ali ona ništa nije govorila, njena veština, njena fantastična mehanička moć joj se vratila, izanalizirala je situaciju i su-gerisala joj da je najbolje da zasad samo ćuti.„Naterali su me! Molim vas, gospođice Rejčel, nater..."Ona spusti ruku na njegov vrat i privuče mu glavu svojim uštirka-nim grudima, milovala ga je po ramenu i sporim prezrivim pogledom prelazila preko naših lica.„Sve je u redu, Bili, sve je u redu. Niko ti ništa neće. Sve je u redu. Ja ću sve objasniti tvojoj majci."Govorila je i za to vreme nas mrvila pogledom. Bilo je čudno slušati njen glas, blag, mekan i topao kao duša, a u isto vreme videti njeno lice tvrdo poput porculana.

309Ken Kejsi,,U redu je, Bili, pođi sa mnom, pričekaj me u doktorovoj kancelariji, nema smisla da sediš u dnevnom boravku u društvu s takvim... nazo-viprijateljima.Milovala ga je po glavi sa recima: „Jadni moj mali, jadni dečko" i uvela ga je u doktorovu kancelariju, a mi smo se svi ćutke povukli niz hodnik i zauzeli mesta u dnevnom boravku; sedeli smo ne gledajući jedan u drugoga i izbegavajući da progovorimo ijednu reč. Mekmarfi je poslednji seo.Na drugoj strani boravka, hronični su prestali da se motaju okolo, i oni su se umirli i stajali prikovani na jednom mestu. Ispod oka sam pogledao Mekmarfija trudeći se da on to ne primeti. Sedeo je u svojoj fotelji kao da sedi u svom uglu i odmara se pred zvuk gonga koji će oglasiti početak nove runde, dug niz sledećih rundi. Ono protiv čega se on borio nije se moglo tući i dotući do kraja. Mogao si ga samo neprestano udarati sve dotle dok tebi potpuno ne nestane snage, kada neko drugi treba da nastavi meč i zauzme tvoje mesto.U staklencu se naveliko telefoniralo, u obilazak su došli i neki šefovi. Kada se naposletku pojavio i naš doktor, svi su mu uputili pogled pun osude kao daje sve što se desilo bilo njegovo maslo ili kao daje to sve on barem na neki način odobrio i blagoslovio. On je bledeo i bukvalno se tresao pod našim teškim pogledima, videlo se daje već uglavnom čuo detalje o svemu što se dogodilo na našem odeljenju, ali mu je sve to glavna sestra opet opisivala polako, smireno, potanko i dovoljno glasno da i mi možemo čuti. Da to možemo ovaj put najzad čuti kako valja, u svečanoj i ozbiljnoj atmosferi, bez uobičajenog dobacivanja i cerekanja dok ona govori. Doktor je samo klimao glavom, nervozno premetao nao-čare iz ruke u ruku i treptao očima, tako suznim da sam pomislio da će je, ako mu priđe malo bliže, poprskati. Zaključila je svoje izlaganje pričom o Biliju i tragičnoj sudbini kojoj smo ga mi izložili, tog jadnog, naivnog momka.„Ostavila sam ga u vašoj kancelariji, a s obzirom na to u kakvom se stanju nalazi, mislim da bi bilo najbolje da ga odmah pregledate. On je doživeo užasno iskušenje, i mene bukvalno hvata jeza kada pomislim na tu ogromnu štetu koja je naneta tom jadnom momku."Sačekala je da se i doktor strese od jeze.„Sada najbolje idite kod njega i vidite da li možete s njim da razgovarate. Zapamtite, sada sa njim treba biti vrlo pažljiv jer je u veoma žalosnom stanju."310Let iznad kukavičjeg gnezdaDoktor je još jedom klimnuo glavom i pošao u svoju kancelariju. Svi smo ga pratili pogledom.„Mek", obrati mu se Skanlon, „slušaj, valjda ti je jasno da nismo progutali ovu njenu priču? Daje gadno - gadno je, ali mi znamo koje za sve ovo kriv... znaj da ne krivimo tebe."„Ne", rekoh i ja „niko od nas tebe ne krivi." A kada sam video kako me je pogledao, poželeo sam da su mi, pre nego što sam to rekao, iščupali jezik.Mekmarfi je sklopio oči i opustio se, izgledao je kao da nešto čeka. Harding je ustao, prišao mu i tek što je zaustio da nešto kaže, kad sa dna hodnika odjeknu krik iz doktorovog grla, krik koji nam je svima sledio žile zloslutnim užasom.„Sestro!" vrisnuo je doktor. „Mili Bože, sestro!"Sestra i tri crna momka poleteše prema dnu hodnika odakle je doktor i dalje dozivao. Nijedan od pacijenata nije ustao, znali smo da tu više ništa ne možemo učiniti, samo smo sedeli i čekali da se ona vrati u dnevni boravak i saopšti nam ono što, kako smo svi sada gotovo instinktivno osećali, samo predstavlja događaj koji je već davno bio predodređen da se desi, da nam saopšti da se desilo nešto što se moralo desiti i na šta mi nismo mogli nikako da utičemo. Prišla je pravo Mekmarfiju. „Prerezao je sebi vrat", reče; zastala je nadajući se da će on nešto odgovoriti, ali on je nije ni pogledao. „Uzeo je neki instrument iz doktorove fioke i sam sebi njime prerezao vrat. Jadni, nesretni, neshvaćeni dečak, ubio se. Eno ga tamo, sedi u doktorovoj stolici sa preklanim vratom."Opet je sačekala nekoliko trenutaka, ali on nije ni podigao pogled.„Prvo Čarls Čezvik, a sada i Vilijam Bibit. Nadam se da ste napokon zadovoljni. Vi se igrate ljudskim životima... kockate se ljudskim životima i sudbinama... verovatno zamišljate da ste Bog, šta li?"Okrenu se i ode u staklenac, zatvarajući vrata za sobom, ostavila je škripav ubojito hladan zvuk da vibrira u svetlosnim cevima iznad naših glava. Prva misao mije bila da pokušam da ga sprečim, da ga nagovorim da se zadovolji onim što je do sada postigao i da njoj prepusti poslednju rundu, ali tu prvu misao odmah sasvim potisnu druga, još jasnija, iskris-talisana. Odjedanput mije postalo gotovo bolno jasno, nepogrešivo sam shvatio da ga ni ja ni bilo ko od nas desetak nikako ne može sprečiti ni zaustaviti. Ni Hardingovi argumenti, ni moji zahvati otpozadi, ni pouke311Ken Kejsistarog pukovnika Matersona, ni Skanlonovo gunđanje, ni bilo ko od nas, ni svi mi zajedno združenim naporima, niko i ništa ga ne može sprečiti. A ne možemo ga sprečiti zato što ga mi zapravo na to i gonimo. Na to ga ne tera sestra svojim ponašanjem, nego naša potreba - ona ga tera da se polako uspravi, onim svojim ogromnim šakama odbije od naslona na fotelji, ona ga gura da ustane i uspravi se poput onih zombija u filmovima strave i užasa i da se pokori kontrolnim zracima što gaje u njega uperilo četrdeset gospodara. Mi smo ga terali da nedeljama gura dalje, mi smo ga držali uspravnim i kad su mu i stopala i noge već odavno otkazali, nedeljama smo uspevali

da utičemo na njega i na taj način omogućili da se i dalje ponaša po starom, da bude onaj nekadašnji Mek, da namiguje, smeje se i prosipa štoseve, i to tada kada je već odavno i poslednji atom njegovog duha bio uveliko spržen između dve srebrne elektrode. Naterali smo ga da ustane, pridigne svoje crne gaćice kao da su u pitanju kaubojske kožne pantalone, da na zatiljak jednim prstom gurne svoju crnu kapu kao daje neki kaubojski šešir širokog oboda, i to sve sporim, mehaničkim pokretima - a kada je krenuo preko sobe, čulo se kako mu bose pete udaraju kao da su gvoždem pendžetirane, videlo se kako pod njima po pločicama lete varnice.I tek na kraju - pošto je protutnjao kroz ona zatvorena staklena vrata i pošto joj je na licu koje mu je okrenula nepojmljivi užas u trenutku svojom brutalnom snagom uništio bilo koji drugi izraz koji bi ikada mogao na njemu da se pojavi, pošto se bacio na nju i jednim potezom joj strgao prednji deo uniforme od vrata naniže i pošto su joj one dve polutke okrunjene bradavicama izronile i počele da bubre i bubreći nabujale i postale veće nego što ih je iko ikada mogao i zamisliti, tople, meke i ružičaste, tek tada, dok smo sa nevericom gledali taj prizor i slušali njene krike, i mi i ostali prisutni shvatili smo da tri crna momka nemaju nameru ni malim prstom da maknu i da će oni - lekari, sestre i stažisti, morati bez njihove pomoći nekako da ga obuzdaju i odvoje od nje, da one njegove krupne, snažne riđe prste, već toliko utisnute da izgledaju kao dodatni vratni pršljenovi, iščupaju iz bele, nežne kože njenog vrata - tek je tada, naime, pokazao da on i nije ništa drugo nego zdrav, odlučan, istrajan čo-vek koji obavlja jedan težak posao koji je, na kraju krajeva, bilo neophodno obaviti, bez obzira na to koliko mu on bio drag ili ne.312Let iznad kukavičjeg gnezdaKriknuo je, na samom kraju, dok mu je telo padalo na leđa, videli smo na delić sekunde njegovo lice u letu, okrenuto naopako pri padu, negde u vazduhu blizu poda, i tek tada, savladan i zatrpan belim uniformama kriknuo je krikom zveri koja je saterana u ćorsokak; bio je to krik pun mržnje, straha, predaje i prkosa, krik kakav ispušta smrtno pogođena životinja u trenutku kada joj priđu lovački psi, krik kada više ništa za nju ne postoji osim nje same i tog trenutka u kome joj prestaje život.Ostao sam tamo još nekoliko nedelja, tek koliko da vidim kako će se stvari dalje razvijati. Ništa više nije bilo kao pre, sve se menjalo iznenađujućom brzinom: Sefelt i Fredrikson su zajedno potpisali otpusni list sa klauzulom „Protivno savetu lekara", nakon dva dana otišla su još trojica akutnih, a čak njih šestorica su premešteni na drugo odeljenje. Bilo je dosta ispitivanja i istraga u vezi sa onom pijankom i još više u vezi sa Bilijevom smrću. Doktora su obavestili da mu je ostavka prihvaćena, a on im je na to uzvratio svojim obaveštenjem da će, ako žele da ga se oslobode, morati da idu do kraja i da mu daju otkaz.Glavna sestra je nedelju dana provela na lečenju i za vreme njenog odsustva odeljenje je vodila ona mala Japanka odozgo. Momcima se tako pružila prilika da mnogo šta izmene u dotadašnjem strogom kućnom redu - Harding je čak uspeo da izdejstvuje da se staro kupatilo opet otvori i lično je preuzeo na sebe da drži banku u ajncu, trudeći se da svojim tankim, gotovo providnim glasom koliko je više moguće imitira Mek-marfijev način glasnog, brzog, aukcionarskog vođenja partija. Baš je i vodio jednu partiju kada smo tog dana čuli kako njen ključ ulazi u bravu.Svi smo joj smesta iz kupatila pohrlili u susret daje pitamo za Mek-marfija. U prvom trenutku kada nas je spazila, povukla se čitava dva koraka unazad, tako je delovala da mi se učinilo da će se okrenuti i da će pobeći. Jedna polovina lica bila joj je modra, otečena, neverovatno izobličena, oko potpuno zatvoreno a vrat debelo bandažiran. Na sebi je imala novu, belu uniformu, neki od momaka su se samo značajno smeš-kali i gledali joj u prednji deo uniforme, koliko god daje ova bila tešnja, uštirkanija i manja od prethodne, nikako više nije mogla da sakrije očiglednu činjenicu, jasnu i svima vidljivu - daje ona i pored svega ipak i žena.Harding joj priđe i uz osmeh je upita staje sa Mekmarfijem. :313Ken Kej siSestra izvadi iz džepa uniforme notes i olovku i na jednom listiću napisa odgovor: „Vratiće se" i pruži mu ga, list je vidno drhtao u njenoj ruci. Harding je pročitao odgovor, ali nije njime bio u potpunosti zadovoljan.„Da li ste sigurni?" opet je upita.Inače, do tada smo s raznih strana čuli gomilu informacija i glasina u vezi s njim: da je gore na odeljenju za neprilagođene nokautirao čak dva bolničara, uzeo ključeve i odmaglio, da su ga vratili na radnu farmu, pa čak i daje trenutno pod specijalnim tretmanom, i to baš po nalogu sestre, koja je, do dolaska novog doktora, obavljala i dužnost šefa odelje-nja.„Da li ste baš sasvim, stoprocentno sigurni, to nas zanima?" Harding je ponovo upita.Sestra opet izvadi notes, zglobovi su joj bili ukočeni a ruka joj je, belja nego ikada, nekako nesigurno šarala po papiru.„Da, gospodine Harding", napisala je, „ne bih tako nešto tvrdila da nisam potpuno sigurna. Vratiće se."Harding pročita staje napisala pa iznenada pocepa list na komadiće i baci joj ih u lice. Ona se trže i mahinalno diže ruku da njome zaštiti otečenu, bolnu stranu lica i od tih papirića, za svaki slučaj.„Milostiva, da budem iskren: ja mislim da, sve u svemu, vi ipak ke-njate kao grlica", dobaci joj Harding.Zagledala se u njega, htela je ponovo da nešto napiše, ali se u trenu predomislila, okrenula, vratila olovku i notes u džep od uniforme i otišla u staklenac.

„Hej", promrsi Harding, „kao da smo nekako prilično naglo prekinuli naš razgovor ugodni, no ako ćemo baš da budemo iskreni, kada ti neko kaže da mnogo kenjaš, onda ti je relativno sužen izbor eventualnih, efektnih pismenih replika."Pokušala je da ponovo svoje odeljenje dovede u red, ali je to bilo veoma teško sa Mekmarfijem u blizini, on je, naime, jurcao po hodnicima, bučno se smejao i dobacivao na sastancima i iz sveg glasa pevao u kupatilu. Nikako nije mogla, samo pisanjem naloga na papirićima, da se ponovo uzdigne u svoj svojoj nekadašnjoj snazi i veličini, polako je, jednog po jednog, gubila svoje pacijente. Pošto je otišao i Harding, jednostavno je potpisao otpusnicu i žena je došla po njega, a Džordž bio pre-mešten na neko drugo odeljenje, ispalo je da su od ćele naše nekadašnje ribarske posade ostala samo tri čoveka: ja, Martini i Skanlon.314Let iznad kukavičjeg gnezdaJa još nisam želeo da odem jer mi je ona delovala previše samou-vereno, kao da se spremala za još jednu rundu, a ja sam svakako želeo da budem prisutan ako do te runde dođe. I zaista, jednoga jutra, nakon što pune tri nedelje Mekmarfi nije bio na odeljenju, ona je povukla i svoj poslednji, odlučujući potez.Vrata odeljenja su se širom otvorila i crni momci su dokotrljali jedan krevet na točkovima sa tablom na kojoj je crnim krupnim slovima pisalo: MEKMARFI, RANDLE P. POSTOPERACIJSKI. A ispod toga dopisano mastilom: LOBOTOMIJA.Gurnuli su taj krevet u dnevni boravak, pribili ga uza zid, odmah do vegetirajućih, i ostavili ga tamo do daljnjeg. Stajali smo u podnožju kreveta, čitali šta piše na tabli, a onda gledali na suprotni kraj u glavu koja je utonula u jastuk, u riđe kovrdže i mlečnobelo lice sa debelim, ljubičastim otocima ispod očiju.Nakon nekoliko minuta tišine Skanlon se besno okrete i pijunu na pod:„Pa dobro, šta ona matora kučka misli da nam uvali, da lije moguće da misli da smo totalni debili i da ćemo poverovati daje ovo on, pa jebo te, ovo nema veze s njim."„I ne liči na njega", dodade Martini.„Ona misli da smo mi kompletni idioti, šta li?"„Ali moramo priznati da znaju posao", primeti Martini, koji se primakao onoj glavi i sada pokazuje u nju prstom. „Vidite, pogodili su i slomljeni nos i onaj ludi ožiljak... vidi čak i zulufe."„Ma jesu", progunda Skanlon, „ali ipak, jebi ga, nije to to."Progurao sam se između ostalih i stao pored Martinija:„Mogu oni da naprave i isti slomljen nos i ožiljak", rekoh, „ali nikako ne mogu da pogode onaj izraz. Na ovome licu nema ničega, nema nikakvog, a pogotovu ne njegovog izraza, prazno je kao lice drvenih lutaka u izlozima, pa zar nije tako, Skanlon?"Skanlon je ponovo pljunuo:„Pa baš tako, znaš, sve to je nekako previše prazno, pa to svako može da vidi."„Pazi ovo", dobaci jedan pacijent koji je podigao pokrivač, „vidi i tetovaža je tu."315Ken Kejsi„Jaka stvar", rekoh ja na to, „pa i tetovaža može da se napravi. Ali mišice, šta ćemo s tim? Šta je sa mišicama, e to nisu mogli da naprave. Kakve je samo mišice imao, sećate se?"Ćelo poslepodne smo se Skanlon, Martini i ja šalili na račun one loše kopije gumene lutke, kako ju je Skanlon nazvao, a koja je ležala u onom krevetu. Ali što je vreme više prolazilo i kako su se povlačili oni otoci ispod očiju, primetio sam da su ljudi sve više i sve češće prilazili i zagledali onaj lik na jastuku. Gledao sam ih kako prolaze pored njega, tobož usput dok idu do stalka sa časopisima ili do česme da popiju čašu vode, a u stvari samo zbog toga da još jedanput bace, kao u prolazu, pogled na ono lice. Gledao sam sve to i naprezao mozak, pokušavao da smislim šta bi on učinio u ovoj situaciji, koji bi potez po njemu bio pravi? Samo jedno mije od samog početka bilo kristalno jasno, ujedno sam bio više nego siguran - on sigurno ne bi dozvolio da nešto takvo, i to još sa prikačenom tablom na kojoj piše njegovo ime, da taj jad i tuga dvadeset ili možda punih trideset godina stoji izložen u dnevnom boravku i glavnoj sestri služi da svima praktično, očiglednim primerom pokaže šta se nekome može dogoditi ukoliko se suprotstavlja Sistemu. U to sam bio savršeno siguran.Te noći sam sačekao da se po zvucima u spavaonici uverim da svi spavaju i da su crnui momci obavili i poslednji obilazak. Onda sam okrenuo glavu na jastuku i zagledao se u susedni krevet. Disanje sam mu, doduše, osluškivao već satima, još od onoga trenutka kada su ga dogurali iz dnevnog boravka i prebacili na krevet, pažljivo sam slušao kako mu pluća krkljaju i usporavaju, a onda opet normalno funkcionišu, slušao sam i nadao.se da će možda u jednom trenutku, sama od sebe, zau-vek stati - ali do tada, sve vreme, nisam imao snage da ga pogledam.U prozoru je blistao hladan mesec i u spavaonicu se slivala mese-čina boje srebra. Seo sam u krevetu, moja senka je pala preko onoga tela pored mene i kao da ga je sekla napola - sada između ramena i bedara zjapi crna praznina. Otoci su toliko splasli da su mu oči bile već širom otvorene, kao da zure u mesečev obris, budne su i razrogačene, staklasto mutne od dugog zurenja bez treptanja, izgledaju kao pregoreli osigurači na razvodnoj tabli. Uzimam jastuk, one oči kao da registruju taj moj pokret, ne silaze sa mene dok ja ustajem i prelazim ono malo rastojanje između kreveta.

316Let iznad kukavičjeg gnezdaJako, krupno i tvrdo telo čvrsto se držalo života, dugo se borilo da ga ne ispusti, toliko se treslo i koprcalo da sam morao ćelom svojom dužinom da legnem preko njega i svojim nogama kao makazama stisnem njegove noge, koje su se ritale i bacakale sve vreme dok sam mu u lice utiskivao jastuk. U jednom trenutku mi se učinilo da na tom telu ležim i borim se s njim već danima. Ritanje je najzad prestalo, telo je neko vreme mirovalo, onda se jednom jako streslo i napokon umirilo. Tek tada sam skliznuo s njega, podigao jastuk i video da mu je pogled isti kao i ranije, isto onako prazan i beznadežan. Prstima sam mu spustio kapke i zadržao ih tako neko vreme, hteo sam da budem siguran da će ostati sklopljeni. Potom sam se vratio i legao u svoj krevet.Ležao sam tako neko vreme pokriven preko glave, ubeden da niko ne može da me čuje. Ali, Skanlon me je razuverio kada mi je sa svoga kreveta došapnuo:„Samo mirno, poglavico, samo mirno, sve je u redu."„Ćuti i spavaj", odgovorih.Neko vreme je vladala tišina, a onda čuh pitanje postavljeno šapatom:„Da li je gotovo?"Odgovorih da jeste.„Bože", reče on, „pa ona će shvatiti, znaće. Je li ti to jasno? Mada je teško da ti se bilo šta dokaže... nije retko da neko umre nakon operacije, to je uvek moguće... ali njoj će sve biti jasno, ona će znati."Nisam ništa rekao.„Da sam ja, poglavico, na tvom mestu, ja bih lepo podvio rep i pod hitno pobegao odavde. Da, da, dragi moj, nego znaš šta - ti lepo zbriši, a ja ću da kažem da sam ga video živog posle tvog odlaska, tako ću te pokriti. Pa zar se ne slažeš daje tako najbolje?"„Ma kako da ne, ništa lakše, samo mahnem rukom a oni mi otvore vrata i puste me napolje."„Ma ne. On ti je jednom pokazao kako, samo treba da se setiš. Još na početku, prvih dana. Zar se ne sećaš?"Nisam mu odgovorio, a on više ništa nije rekao, tako da je u spavaonici ponovo zavladala tišina. Ležao sam još nekoliko minuta, potom sam ustao i počeo da se oblačim. Kada sam se obukao, otvorio sam Mek-marfijevu natkasnu i iz nje uzeo njegovu kapu. Bila mije premala i istog317Ken Kejsitrenutka me je bilo sramota što sam uopšte i poželeo daje nosim. Odlazeći, spustio sam je na krevet Skanlonu, a on tiho dobaci za mnom:„Samo mirno, poglavico."U starom kupatilu se kroz rešetke na prozoru sliva mesečina, obasjava zdepasti i teški kontrolni blok i takvim se žestokim sjajem odbija od njegovih hromiranih i staklenih površina da mi se čini kao da čujem pucketanje. Udahnuo sam duboko, sagnuo se i zgrabio ručke, naprezao sam noge, ali sam osetio da težina bloka preteže, ponovo sam napregao noge i čuo kako se kidaju žice i kablovi, teturajući sam naslonio blok na kolena i jednom rukom ga obgrlio, a drugu zavukao ispod njega. Na vratu i obrazu osetio sam hladnoću hromirane površine, okrenuo sam se leđima rešetki, zavrteo se oko sebe i ispustio blok, koji je nošen ubrzanjem sa zaglušnim treskom proleteo kroz prozor i rešetke. Stajao sam zadihan i na trenutak pomislio da bi trebalo da se vratim u spavaonicu i pokupim Skanlona i još neke, ali sam onda čuo škripu patika crnih momaka koji su trčali niz hodnik, pa sam brzo spustio šaku na prozorsku dasku i prebacio se za blokom, napolje, na mesečinu.Potrčao sam preko terena istim onim smerom kojim je, koliko sam se sećao, i onaj pas svojevremeno trčao - prema autoputu. Sećam se da sam grabio napred u velikim skokovima, činilo mi se kao da se odbijam uvis i dugo lebdim dok mi se druga noga ne spusti na zemlju. Činilo mi se kao da letim. Slobodan. Neće se mnogo opterećivati da gone begun-ca, u to sam bio gotovo siguran, a i Skanlon će tamo razbiti sve sumnje u vezi s mrtvacem. Nije bilo nužno da ovako trčim, ali nisam mogao da se zaustavim, niti da usporim. Pretrčao sam kilometre i kilometre dok najzad nisam usporio, popeo se uz nasip i izašao na autoput.U kola me je primio neki tip, Meksikanac, koji je pun kamion ovaca vozio negde na sever. Složio sam mu odličnu priču: kao ja sam Indijanac, rvač, koga je sindikat želeo da likvidira pa su me na prevaru strpali u lud-nicu. Dao mi je jednu kožnu jaknu da pod njom sakrijem zelenu bluzu i čak mi je pozajmio deset dolara da imam da kupujem hranu na putu do Kanade. Na rastanku sam mu uzeo adresu i obećao da ću mu vratiti novac čim se sredim.Možda ću i otići u Kanadu, ali mislim da ću prvo skoknuti do Kolumbije. Žarko bih voleo da se još jedanput promuvam po starim mesti-ma, po Portlandu, Hud Riveru i Dalesu, da vidim da li još ima nekoga iz sela, iz starog društva, koga piće nije dokrajčilo. Voleo bih da vidim318Let iznad kukavičjeg gnezdastaje bilo s njima od onoga dana kada je vlada pokušala da ih na-tera da joj prodaju svoje pravo da budu Indijanci. Čuo sam da su neki ponovo podigli svoje stare, rasklimatane, drvene skele preko ćele brane od mil-ion dolara i da love kopljem losose oko odvodnih propusta. E, ne znam šta bih dao samo da to mogu da vidim.

Iskreno govoreći, idem tamo uglavnom zato da još jedanput obiđem onaj kraj oko klanca, da, ako je moguće, osvežim uspomene i slike iz detinjstva. Dugo nisam bio tamo, predugo me nije bilo.