KAUZA

7/16/2019 KAUZA

http://slidepdf.com/reader/full/kauza-5634f6caa4d87 1/18

КАУЗА 201

2

1. Појам

Реч кауза (lat. causa) употребљава се у различитим значењима: узрок; разлог, повод,

побуда; правна ствар; правно питање; спорно писање, парница (causa civilis), у спорнојствари (in causa); основ; непосредан правни циљ обвезивања страна у уговору1. Кауза je у

крајњој инстанци везана за начело, односно принцип каузалитета, што значи да свака

промена мора имати одређени узрок. Како појам правног посла подразумева изјаву једне

или више воља којом, односно којима се врши промена у дотадашњем status quo-y

субјективних грађанских права2, тако се и узрок те промене јавља као значајан правни

појам, од кога зависи ваљаност те промене, односно пуноважност самог посла.

Да би у савременим правима настао пуноважан уговор, неопходно je испунитиодређене услове. Ти услови односе се на способност уговарања, сагласност воља, предмет,

каузу и, неретко, форму.3 У древним правима форма je заузимала место каузе, те ова

последња није била битан елемент у стварању уговорне обавезе. Неке врсте форми

стварају саме пo себи каузу, нпр. у реалним утоворима нека „дубља", „права" кауза и није

потребnjна, јер сама предаја ствари подразумева (каузу) обавезу повраћаја те ствари, све

под условом да in concreto није посреди преносиочева намера да сауговарача ослободи

обавезе повраћаја (intentio liberalis), у ком случају je реч о бестеретном правном послу,

нпр. поклону.

Способност уговарања, сагласност воља и предмет су неопходни елементи за

настанак пуноважног утовора у свим правима, то су универзалне правне установе у

материји уговорног права. Када je реч о каузи, с друге стране, наука није сагласна. Сматра

се да како у историји, тако и у савременом упоредном праву кауза није универзална

установа, што у крајњој линији значи да она није неопходна за настанак и дејство једног

уговора, јер њену функцију у неким правима може преузети неки други битан елемент,

нарочито предмет уговора.

1 Упор. Вујаклија, М., Лексикон страних речи и израза, Београд 2006 стр.3992 В.Стојановић-Антић, Увод у грађанско право, Београд 2001, страна 2863 Проф.др Оливер Антић, Облигационо право, Београд стр 245

1

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

Предмет уговора везан je за питање на шта се дужник обавезује (quid debetur), a тo

cy одређене престације (давање, чињење, нечињење,трпљење). Отвара једно логично и

уједно суштинско питање: зашто се дужник обавезао, због чега je жртвовао део своје

слободе, зашто je сузио своја права, a проширио своје обавезе? Одговор на то питање (cur

debetur), пружа теорија каузе, најспорније питање у науци облигационог права. Проблем je

значајан и с теоријске и с практичне стране, тим више што и Закон о облигационим

односима одређује и наређује: „Свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ"4.

Основ je српски израз за реч латинског порекла - каузу, при чему наш ЗОО користи израз

„основ", a наука најчешће израз „кауза". Понекад се, у истом значењу, користи и израз

правни циљ, понекад узрок, или разлог обавезе, a некад, истина ретко, и правни наслов

или правно оформљена сврха уговора. Иако кауза свој настанак дугује римском праву,

исти израз нема исто значење. У римском праву кауза je била синоним за сам уговор и

његову садржину. У савременом смислу, кауза je узрок настанка уговорних обавеза,

непосредан разлог настанка уговорних обавеза и самог уговора, његов правни циљ. У

нашем праву, у смислу законске установе, кауза пo први пут постаје део правног поретка

1. октобра 1978, дакле, ступањем на снагу ЗОО-а5. Кауза отвара читав низ суштинских

питања: шта je кауза; шта све обухвата тај појам; да ли je посреди објективан, субјективан

или мешовит појам; да ли je она само теоријска апстракција без практичног значаја или

изазива одређене практичне последице; да ли je кауза локална установа везана за известан

број права, или je везана за континентално-европски систем права, или je пак

универзалног карактера? Да ли je кауза ограничена само на двостране уговоре? Да ли се

односи само на уговорно право или постоји у свакој облигацији? Да ли je кауза објективно

дата или je, имајући на уму да je аутономија воље један од два основна начела грађанског

права, субјективног карактера, или je, можда, могућна и комбинација објективног и

субјективног елемента. Ha нека од ових питања наука je дала различите одговоре, a

дискусија се последњих година још више развила.

Питање каузе je и практично питање савременог уговорног права, нпр. кауза и

UNCITRAL, или кауза и начела UNIDROIT, затим кауза у будућем европском

приватноправном поретку, односно у будућој кодификацији заједничког европског

4 Чл. 51-53. ЗОО5 „Сл. Лист СФРЈ“, бр 29/78

2

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

приватног права, или кауза и директиве Европске заједнице, или, пак, кауза или проблем

каузе и заштите права потрошача, као ужи. Посебан проблем je примена каузе пред

Европским судом правде, где је основно спорно питање правно питање допуштености

каузе.

Наш Закон о облигационим односима заснива се на каузалистичкој теорији и

императивно предвиђа да свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ и поставља

претпоставку да облигација има основ иако у конкретном случају (нпр. у апстрактном

правном послу), он није изражен6.

2. Разлика између каузе и предмета уговора

Предмет и кауза су, поред способности уговарања, сагласности воља и понекад

форме, услови за настанак уговора. Поред те основне сличности, да представљају нужне

услове за настанак пуноважног уговора, ова два појма, предмет и кауза, слична су и пo

томе што у науци нема сагласности чак и о прецизном одређењу њихове садржине. У

теорији су присутна, у основи, два става:

први који негира самосталност појма и

други пo ком je предмет уговора самосталан и неопходан елемент при настанку

важећег уговора7. С једне стране се сматра да уговор и нема предмет, jep предмет може

имати само облигација, a уговор je креатор облигације, a варијанта овог става je схватање

да обавезе из уговора нису предмет, већ његово дејство. Други, браниоци предмета,

сматрају да предмет уговора чине обавезе које он ствара, a те обавезе су престације:

давање, чињење, нечињење или трпљење. Предмет даје одговор на питање „о чему je

уговор"8 на шта се то дужник обавезује, quid debetur. Другим речима, шта дужник дугује,

односно шта поверилац од дужника потражује. Предмет уговора je исто што и предмет

6 В. Чл. 1-53. ЗОО7 Проф.др Оливер Антић, Облигационо право, стр.2678 В. Члан 513.Општег имовинског законика за Црну Гору

3

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

правног посла, jep се све своди на предмет облигације. Правни послови стварају

облигације и не може се ни замислити правни посао који није створио облигацију, али

облигација је шири појам, jep може настати и из других извора, не само на основу правних

послова и уговора, као још ужег појма од појма правног посла.

Облигација je правна веза између две стране, и то повериоца (creditor) и дужника

(debitor), на основу које поверилац има право да захтева од дужника одређено понашање,

одређену престацију. Две стране су увек одређене, a често су оличене у два лица, али

могућно je да буде и више лица, како на једној, поверилачкој, тако и на друтој, дужничкој

страни. Ha поверилачкој страни облигација се појављује у активи, у виду потраживања,

док се на дужничкој страни та иста облигација, као дуг, налази у пољу пасиве имовине. Из

тога следи да je облигација, суоднос, узајамност, корелација у којој права једне стране

одговарају обавезама друге стране. Ta корелација може бити двострана, или једнострана.

Предмет правног посла и предмет утовора, јесу исто што и предмет облигације. Уговор je

створио облигацију, пa je, у ствари, она његов предмет, a пошто се облигација састоји од

престација: давања, чињења, нечињења или трпљења, предмет облигације, јесте уједно и

предмет уговора. Кауза пружа објашњење зашто je уопште настао предмет, јер предмет je

средство за остваривање циља и у том смислу предмет и кауза су тесно повезани. Како je

реч о два одвојена појма, предмет и кауза се посматрају одвојено и када су у питањууслови допуштености правног посла. Нпр. предмет једног уговора може бити допуштен, a

кауза недопуштена, али и обрнуто.

3. Разлика између каузе и правног основа стицања

Деривативно стицање права подразумева да je правни претходник титулар

одговарајућег права које се преноси на стицаоца, као и, како нас je научила школа

елегантне јуриспруденције, да постоји правни основ стицања (iustus titulus) и начин

стицања (modus acquirendi) права. Изрази правни основ при стицању права и правни основ

правног посла (кауза), због своје сличности, могу изазвати одређене недоумице.

4

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

Правни основ стицања, дакле титулус, није ништа друго до правна чињеница која

објашњава разлог преноса једног права с једног титулара на другог. Taj се разлог јавља на

основу приватне аутономије странака у виду одређеног правног посла. Тако, својина се

преноси с једног лица на друго путем конкретног правног посла: уговор о купопродаји je

правни основ преноса својине на ствари с продавца на купца; уговор о размени (трампи)

јесте титулус који омогућава узајамни прелазак својине две одређене ствари на

сауговараче; уговор о поклону je титулус који ће довести до стицања својине

поклонопримца на ствари која je била у својини поклонодавца, и то без противнакнаде. To

je тзв. релативно стицање права својине, стицање када својина прелази с претходног на

потоњег власника, тако да се у једном тренутку својина гаси у погледу преносиоца, a

истовремено настаје у погледу прибавиоца. Међутим, како титулус делује само inter partes,

потребан je и неки спољашњи акт, који ће објавити и трећим лицима да je дошло до

промена у дотадашњем стању субјективних грађанских права. Taj акт „обнародовања"

јесте начин стицања, модус: за покретне ствари то ће бити предаја ствари с преносиоца на

стицаоца, a за непокретности упис у земљишне, или друге јавне књиге, или (само) предаја,

уколико je реч о ванкњижном власништву. Титулус je, пo правилу, правни посао (нпр.

уговор, испорука односно легат, јавно обећање награде) који je био,основ деривативног

стицања права (титулус у ужем смислу). Закон као основ стицања права начелно je везан

за оригинарно стицање права. Ипак, могуће je да до преноса права деривативним

стицањем дође и на основу закона, нпр. На основу законске обавезе издржавања, али то

може бити и накнада штете или неосновано обогаћење, тако да титулус може бити и сам

закон. Правни основ преноса приликом деривативног стицања објашњава разлог преноса

права, a тај разлог могу бити различити извори облигација, правни послови, али и друге

облигације. Титулус мора бити пуноважан правни посао и мора бити каузалан, што значи

да његов циљ мора бити уперен на пренос ствари, титулус мора бити уперен на пренос

својине.

Када je реч о основу правног посла (каузи), он објашњава сам разлог постојања

правног посла и само правног посла, не и других извора облигација, односно даје

објашњење зашто je лице које предузима конкретан правни посао решило да изврши

измене у status quo-y својих субјективних грађанских права. Модус открива титулус, a

5

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

титулус открива каузу, јер je кауза иста за исту врсту титулуса: продавац предаје ствар

купцу, нпр. путничко возило, купац користи ствар, нпр. свакодневно вози на посао и сл.

Ha тај начин кауза je основ основа правног посла9.

4. Кауза и consideration

Готово у исто време када се у континенталној Европи рађа теорија аутономије воље

и њен продукт - консензуализам, који je условио и настанак појма каузе, у Енглеској

настаје сличан појам - consideration. Установа consideration настала je у XVI веку уЕнглеској и изгледа да je тада означавала разлоге или побуде, мотиве који су подстицали

једно лице да другом нешто обећа. To je и побуда за закључење уговора и његов узрок,

повод, основ, разлог, одлучујући утицај који je навео, мотивисао уговорне стране да ступе

у уговорни однос; consideration не може бити нешто што није било узето за такво од обе

уговорне стране. Само обећања која су имала смислени разлог обвезивања, озбиљан

мотив, разлог, била су утужива. И обрнуто, обећања која нису подразумевала разуман

разлог нису обвезивала, јер су сматрана или непромишљеним или без озбиљне намере.

Све оно што може бити предмет облигације, давање, чињење, нечињење, трпљење

уколико се обећа као противнакнада, улази у поље consideration. Доктрина consideration

прихваћена je и у САД. У том смислу, consideration одговара суштини појма каузе у

континентално- европском праву.

Сличности између ове две установе, система common law, односно континентално-

европског права, јављају се у неколико сегмената: слично je време настанка; заснивају се

на истој идеји - у условима нестајања строгих форми у којима су се сачињавали правни

послови треба начинити разлику између утуживог и неутуживог обећања; обећање једне

стране треба да буде праћено обећањем престације друге; само значење глагола од којег

реч потиче (поред других, значи - разлог, награда, цена) упућује на исто значење каузе; и

кауза и consideration могу бити немогући (непостојећи) и недопуштени, што изазива исте

9 Проф.др Оливер Антић, Облигационо право,Београд, стр 270

6

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

правне последице у смислу апсолутне ништавости; чак су и разлози које износе критичари

једне, односно друге установе у основи исти; у систему common law зазире се од општих,

апстрактних правних правила, пa се правила могу извући само индуктивно из великог

броја прецедената, док, с друге стране, у континентално-европском праву постоје општа,

апстрактна правила, која су уређена законима и која се, путем дедукције, примењују на

појединачне случајеве, отуда je consideration „разбацан" у мноштву прецедената, a кауза je

законски институт.

Ипак, постоје и извесне разлике. У систему common law, ако je обећање дато у

законом одређеној форми, a форма увек прати доброчина располагања, consideration није

битан елемент утуживости. Исто тако, ако лице које je нешто обећало то добровољно

испуни, наравно, без мана воље, то не може опозвати (реална форма), односно стицалац, у

таквом случају може задржати корист без обзира на consideration. За лице које нешто

обећава consideration je жељена противпрестација. У том смислу consideration и кауза се

поклапају. Међутим, consideration не мора бити адекватна противпрестација, као што je то

случај у континентално-европском праву, када je реч о синалагматичним уговорима. У

систему common law обећање ће бити обавезујуће чак и ако je противпрестација

„тривијална или чак симболична: и зрно бибера ће задовољити". To je, у ствари, једина

значајна разлика која се јавља у суштини примене consideration-а, с једне, и каузе, с другестране. Ипак, разлика није непремостива. У доктрини consideration-а, сматра се да када се

лице заиста обавезало, у циљу успостављања правне обавезе, није од одлучујуће важности

квантитет разлога преузимања обавезе. Диспропорција у узајамним престацијама и у

двостранообавезним уговорима може бити правно ваљана и у континентално-европском

праву.

У пракси common law-а, догађало се да неко лице обећа другом, без одговарајуће

форме, бестеретно стицање, нпр. помоћ у виду издржавања, помагања или у добротворнесврхе и чак наведе другу страну да предузме неке трошкове у вези с таквим обећањем, a

затим се предомисли. Када савесна страна захтева извршење обећане чинидбе, тужени се

позове на одсуство consideration-а,. To je навело судове у САД да примене специфичну

установу promissory estoppel (која има учинак перемпторног приговора), која би се могла

упоредити са старом европском установом - Nemo auditur propriam turpitudinem allegans.

7

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

Амерички судови cy, y таквим случајевима, одбијали позивање на одсуство consideration-

а, сматрајући да je друга страна доведена у положај разумног очекивања да ће прва

извршити обећану чинидбу.

Улога, циљ и последице consideration common law-a и каузе континентално-

европског права су у суштини исти. Кауза и consideration су засновани на истој основној

идеји на плану уговора, односно правних послова уопште, идеји која значи поштовање

човека као рационалног бића: рационално биће располаже својом имовином из

рационалних разлога; нерационално располагање подложно je правилима о неважности

правних послова; право као рационалан систем норми не може пружити заштиту

нерационалним актима.

5. Кауза и animus contrahendi

Да би настао пуноважан правни посао, један од битних услова je и намера (animus)

субјекта, који га предузима, која je управљена управо на заснивање одређеног посла: нпр.

завештања (animus testandi) или уговора. У уговорном праву намера да се заснује уговорни

однос назива се animus contrahendi10. Animus contrahendi, дакле, претпоставља свест о

каузи и представља намеру њеног прихватања. Анимус подразумева намеру постизања

одређеног циља, a кауза открива циљ те намере. Анимус и кауза, иако различити,

представљају неодвојиве појмове, два вида исте суштине. Нема анимуса у шали, немакаузе у шали; нема анимуса када се две воље мимоиђу, али нема ни каузе када се две воље

не подударе. Нема анимуса ако се не разуме и не прихвата кауза in concrete. Нема каузе

ако нема намере (анимуса) да се прихвате права и обавезе које она подразумева. Кауза и

анимус су два лика једне исте суштине и зато их није лако разликовати ни у

10 В. Чл. 28.став 1 ЗОО

8

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

континентално-европском праву, a можда још мање у систему common law. To je посебно

видљиво у доброчиним располагањима. Да би једно обећање лукративне природе имало

обавезујуће дејство, у оба система, дакле како у континентално-европском тако и у англо-

америчком, мора бити дато у законом прописаној форми. Формалност омогућава чврст

доказ да je дародавац „заиста намеравао" да буде правно везан својим обећањем. Озбиљно

и промишљено исказани анимус представља доказ постојања каузе, односно consideration-

а. Због те блиске везе анимуса и каузе, у извесним случајевима common law система

изгледа да je consideration у себе апсорбовао истовремено каузу и animus contrahendi,

односно да та два појма у свом јединству граде consideration.

6. Условљеност каузе врстом уговора

Кауза мора постојати и бити допуштена у било ком уговору, јер je у супротном,

уговор ништав11. To значи да je кауза правно релевантна у било ком уговору, односно да

свака подела уговора мора водити рачуна о том битном елементу за настанак пуноважног

уговора. Подела уговора на теретне и доброчине, каузалне и апстрактне, уз разматрање и

проблема реалних уговора, даје целовиту слику каузе.

6.1. Кауза у подели yговopa на теретне и доброчине

Када je реч о теретним уговорима, реч je о објективном схватању каузе. Узајамност

давања и заштита начела еквивалентности престација, у онерозним уговорима, условљава

објашњење разлога обвезивања преко очекивања једне уговорне стране да ће друга

извршити своје уговорне обавезе и vice versa. Ту je реч о остваривању комутативне

правде, или, аристотеловским начином речено, корективне правде, односно правде која ће

11 В.чл. 51. И чл. 52.ЗОО

9

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

бити мерена аритметичком пропорцијом. Кауза je правни циљ који се објективно

испуњава извршењем преузетих уговорних обавеза. Акт узајамног извршења значи,

уједно, „сагоревање каузе", њен нестанак услед потпуног остварења. Апсолутна права су

пренета, облигациона се гace, a на тај начин угашен уговор остаје само као трајан доказ

ваљаног титулуса деривативног стицања права.

Мотиви немају утицај на ваљаност теретних уговора. Обострана несавесност

уговарача, узрокована њиховим недопуштеним мотивима, поништила je објективни вид

каузе. Субјективни елемент je толико изражен у погледу своје недопуштености да je

апсорбовао каузу, због чега уговор остаје без дејства12.

Када je реч о лукративним уговорима, очигледно нема узајамности давања, пa

отуда ни потребе заштите начела еквивалентности престација, нити корективне правде,

нити аритметичке пропорције. Ствар je у томе што je ту присутна вољна диспропорција.

Кауза обавезе преносиоца, поклонодавца, не може се мерити материјалним еквивалентом,

јер он ту одсуствује. Поклонодавац чини поклон јер има у виду субјективна мерила, другу

врсту узајамности: љубав, захвалност, поштовање, милосрђе.

Отуда се у доброчиним уговорима, као и у лукративним правним пословима

уопште, кауза исцрпљује у субјективном пољу: побуда, мотив уједно je кауза уговора. Удоброчиним уговорима, јер je ту реч о специфичном остварењу дистрибутивне правде,

поклонодавац од поклонопримца очекује одређен, разуман степен захвалности. Уколико

се покаже да je дародавац био у заблуди у погледу каузе (eror in motivo), јер се обдарени

после учињеног поклона понео неблагодарно, уговор ће бити раскинут, управо зато што je

мотив битан, што je мотив кауза тог уговора, што je кауза animus donandi. У том случају,

правно ваљаним опозивом, уједно се дефинитивно гаси и кауза.

6.2. Кауза у подели уговора на каузалне u апстрактне

12 В. Члан 53.ст.1. и 2. ЗОО

10

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

Уговори у којима je кауза видно изражена јесу каузални. Уговор je такав да je

непосредно јасно због чега су се странке обвезале, јер je његов правни циљ откривен,

непосредно видљив, због чега се такви правни послови називају и индискретни.

У апстрактним уговорима кауза постоји, али није видљива13. Кауза je позната само

уговарачима, a према трећим лицима постоји застор који скрива правни циљ, основ

уговора, што je разлог да се такви послови називају и дискретни. Тако, трећа лица могу

видети из менице само да дужник дугује повериоцу одређени износ новца, али не и због

чега. Апстрактни уговори су увек формални, a та форма je таква да je неподобна за

откривање каузе.

Апстрактни уговор се увек може свести на каузалан. To се може учинити на три

начина:

1. вољом уговарача, нпр. униште меницу и оставе само купопродајни уговор;

2. приговором дужника у поступку пред судом, нпр. менични дужник истакне

перемпторни приговор да je дуг у целини исплаћен;

3. када суд ex officio испитује каузалност апстрактног уговора због сумње да се

скривањем каузе покушава остварити уговор који je противан принудним про-писима, јавном поретку или добрим обичајима.

У каузалном послу поверилац као тужилац мора први доказивати, jep je на тужиоцу

onus probandi.

У апстрактном послу поверилац као тужилац има повољнији положај, jep се тада

терет доказивања аутоматски пребацује на дужника.

13 В.чл. 51 став 3. ЗОО

11

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

6.3. Кауза у реалним уговорима

Реални уговори су подврста формалних уговора. Традиционално, зајам, остава,

послуга и залога закључују се не само сагласношћу воља већ je за њихов настанак

неопходна и предаја ствари. Предаја се јавља у улози специфичне форме, a пошто je ствар

предата, реч je о једнострано обавезном уговору, без обзира на то да ли je теретан или

доброчин. У том смислу, кауза се састоји у враћању примљене ствари под уговором

одређеним условима и роковима. У савременим правима и неки реални уговори се

једноставно регулишу као консензуални, a то je случај и са ЗОО-ом. ЗОО класичне реалне

уговоре уређује као консензуалне, тако да су данас код нас реални уговори готовоишчезли. Ипак, ЗОО уређује капару као реалан уговор, jep предвиђа да ако je у тренутку

закључења уговора једна уговорна страна дала другој известан износ новца или извесну

количину других заменљивих ствари, као знак да je уговор закључен (капара), уговор се

сматра закљученим кад je капара дата, ако није што друго уговорено. Кауза те обавезе

(повраћаја) јесте већ примљена вредност коју je друга страна предала.

7. Кауза и тумачење

И у оним правима која каузу наводе као посебан услов за настанак пуноважног

уговора није предвиђено да се она мора изричито навести. To значи да се кауза увек може

доказивати, без обзира на то да ли je наведена, само поменута, или je очигледна, или пак

ништа од овога није присутно у конкретном уговору. Кауза увек подразумева тумачење, a

оно треба да пружи неколико одговора: да ли она уопште постоји; да ли je допуштена; да

ли њена суштина упућује на теретне или доброчине уговоре, или пак на мешовите

уговоре? Били тога свесни или не, они који тумаче уговор, a то су у крајњој инстанци увек

судије, не могу заобићи каузу. Напротив.

12

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

8. Кауза у пракси

Правни системи који прихватају каузу кao законску установу, a ту спада и наше

право, предвиђају ништавост уговора у случајевима одсуства или забрањености тог

битног елемента за настанак уговора. Судска пракса je највише заинтересована управо засегмент одсуства и забрањености каузе. Haшe право одређује: да je основ недопуштен ако

je противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима14; да je уговор

ништав ако основ не постоји или je недопуштен15; да ће уговор бити без дејства ако je

недопуштена побуда битно утицала на одлуку једног уговарача да закључи уговор и ако je

то други уговарач знао или морао знати16; да ће доброчини уговор бити без дејства и када

други уговарач није знао да je недопуштена побуда битно утицала на одлуку његовог

сауговарача17.

У пракси иностраних судова оглашавани су ништавим, због забрањености каузе,

уговори чији je циљ стварање, одржавање и искоришћавање јавних кућа, уговори којима

се, уз одговарајућу накнаду, обећава утицај пред извршним властима у одређеним

предметима, уговори о куповини гласова и сличне манипулације изборном вољом грађана,

уговори којима се, уз накнаду, уступа нека јавна функција и др.

9. Привидна кауза

14 Члан 10. ЗОО15 Члан 52. ЗОО16 Члан 53. Став 2. ЗОО17 Члан 53. Став 3. ЗОО

13

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

Привидна или нестварна кауза може се јавити у неколико облика:

- путативна (кауза не постоји),

- фиктивна (кауза не постоји али се представља да постоји) и

- симулована кауза (приказује се кауза која не постоји, a постојећа се

прикрива).

Путативна кауза je ситуација када уговарачи имају погрешну представу о основу.

Они сматрају да кауза постоји, али она заиста не постоји. Нпр. у уговорима о делу

посленик се обавезује да изврши интелектуални рад за наручиоца, a обојица нису свесни

да услед болести посленика овај то више не може да учини, или се осигураник осигура од

непостојећег ризика.

Фиктивна кауза се јавља када странке представе трећим лицима да су закључиле

одређену врсту уговора, али у стварности нису закључиле никакав уговор. Нпр. ради

оштећења поверилаца, дужник представи да je са својим пријатељем закључио уговор о

продаји, иако га, у ствари, није закључио.

Симулована кауза постоји када уговарачи представе да je закључена једна врста

уговора, али je, у ствари, закључена сасвим друга. Нпр. прикаже се уговор о поклону, али

je, у ствари, реч о уговору о продаји.

У случајевима путативне и фиктивне каузе, уговор не производи правно дејство,

jep такве ситуације спадају у домен апсолутне ништавости (тзв. непостојећи уговори). У

случају симуловане каузе постоји могућност да дисимулована кауза, односно

дисимуловани утовор произведе дејство, али под условом да (дисимуловани уговор) није

недопуштен.

Због сигурности правног промета, према трећим савесним лицима која су стекла

одређена права у вези с привидном каузом, не може се истицати приговор привидности

посла.

14

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

Савесној уговорној страни стоје на располагању два правна средства којима,

управо у вези с каузом, може заштитити своје интересе према несавесној страни. To су

приговор неизвршења уговора (exceptio non adimpleti contractus) и захтев ради раскида

уговора због неизвршења18.

10. Санкција за непостојање и недопуштеност каузе

ЗОО познаје двојну поделу неважности уговора: ништавост19 (апсолутна

ништавост) и рушљивост

20

(релативна ништавост). Закон за случајеве одсуства илинедопуштености каузе изриче санкцију ништавости. Теорија познаје суптилнију поделу,

jep унутар ништавости разликује: непостојеће уговоре и (апсолутно) ништаве уговоре у

ужем смислу. У таквој, доктринарној, подели одсуство каузе се сврстава у непостојеће

уговоре, a недопуштеност каузе у ништаве уговоре у ужем смислу.

Закон не чини ову дистинкцију, jep je санкција иста - апсолутна ништавост, a она

повлачи следеће последице: на ништавост се може позвати свако лице (не само правно

заинтересовано); суд о ништавости води рачуна ex officio; нема застарелости; немаконвалидације; судска одлука има декларативни карактер.

У погледу конверзије постоји одређена разлика, која упућује на оправданост

доктринарне уже поделе на непостојеће, с једне, и апсолутно ништаве уговоре у ужем

смислу, с друге стране. Само апсолутно ништави уговори у ужем смислу могу у извесним

случајевима имати правну важност, и то путем примене конверзије21. Сама примена

института конверзије непосредно je везана за каузу, jep ће ништав уговор, који испуњава

услове за неки други пуноважан уговор, имати правно дејство међу уговарачима, али само

ако би то било у складу с циљем (каузом) који су уговарачи имали на уму када су

18 В. Чл. 122-123. И чл. 124-132. ЗОО19 В. Чл. 103 ЗОО20 В. Чл.111 ЗОО21 Члан 106. ЗОО

15

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

закључивали ништав уговор, или ако се може узети да би они закључили тај други

(пуноважан) уговор, да су знали за ништавост првог.

11. Закључак

Да би уговор постао пуноважан те производио правно дејство потребно је да

испуњава одређене услове. Како би се избегли недостаци уговора, који никоме не иду у

корист, настоји се да са овим неопходним елементима сви буду упознати те се они често

помињу како у правној теорији тако и у позитивном праву.

Елементи неопходни за пуноважност уговора су:

- Пословна способност страна уговорница;

- Сагласност воља страна уговорница;

- Основ (кауза) уговора;

- Предмет уговора;

- Уговорна форма (представља неопходан елемент само изузетно).

Дакле кауза уговора је један од битних елемената и представља услов за

пуноважност уговора. Кауза је уствари оно због чега се дужник уговорно обавезује,

односно што га је то понукало или подстакло да ступи у уговорни однос. Ако бисмо у

некој мери банализовали ово питање могли бисмо каузу поистоветити са циљем склапања

уговора. Кауза даје могућност и за једну класификацију уговора, па их тако с обзиром на

то да ли се кауза види из самог уговора или не можемо поделити на каузалне и апстрактне.

Апстрактни су они уговори код којих се у самом уговору не види основ али то не значи да

такви уговори немају основ, јер да је тако не би били пуноважни, те не би производили

правно дејство.

16

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

Закон о облигационим односима говори јасно о допуштености основа, те каже да:

- Свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ;

- Основ је недопуштен ако је супротан принудним прописима или моралу

друштва;

- Претпоставља се да обавеза има основ иако он није изражен.

Код одређене врсте уговора основ је увек исти. Говорећи кроз пример можемо

закључити да је основ сваког уговора о поклону жеља поклонодавца да на свој рачун

увећа имовину поклонопримца.

Треба имати у виду да основ уговора не представља побуду коју је имао дужник

кад се обавезао, него само сврху - циљ. Побуда из које је нека уговорна страна ступила у

уговорни однос представља мотив уговора. Мотив представља унутрашњу побуду

која се само изузетно може налазити у уговору и не представља битан елемент уговора за

разлику од основа.

17

7/16/2019 KAUZA


КАУЗА 201

2

Литература

1. Антић Оливер проф.др ,Облигационо право, Београд 2010 год

2. В. Стојановић- Антић, Увод у грађанско право, Београд 2001год

3. Вујаклија М. Лексикон страних речи и израза, Београд 2006 год

4. Закон о облигационим односима „Сл. Лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/89 – одлука

УСЈ и 57/89, „Сл. Лист СРЈ“, бр. 31/93 и „Сл. Лист СЦГ“, бр 1/2003 –

Уставна повеља

Documents

KAUZA