Biblioteka Svet je jedan

kwiga dvanaesta

Darko Macan

Kwige la`u!

prvo izdawe

Copyright © 1997. Darko Macan

Urednik biblioteke

Dejan Begovi}

Urednik izdawa

An|elka Ru`i}

Ilustracije

Neboj{a Dedi}

Lektor

Rada Stijovi}

Redaktor

Violeta Babi}

Dizajn korica

Du{an Pavli}

Dizajn i priprema za {tampu

Neboj{a Miti}

Izdava~

Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8

tel. 011/38 20 464, 38 20 483, 24 40 659

www.kreativnicentar.co.yu

e-mail: info@kreativnicentar.co.yu

Za izdava~a

Mr Qiqana Marinkovi}, direktor

[tampa

Alta Nova

Tira`

3000

ISBN 86-7781-361-6

Darko Macan

Mami i tati

Dvadeset i {est

Marin se, po petnaesti put tog odmora, pri-

{uwao do prozora i oprezno provirio u {kol-

sko dvori{te. I po petnaesti put je pretrnuo.

Jer u dvori{tu je, naslowen na staro stablo

divqeg kestena, stajao Blondi i svaki ~as gle-

dao navi{e, u ta~no odre|en prozor – onaj iza

kojeg je drhturio Marin. Grickao je pikavac

i izgledao gadno kao veliki crni pauk na be-

lom emajlu kade.

Marin se nadao da }e Blondiju dosaditi ~eka-

we, kona~no, smestio se pored kestena, odakle je

dobro mogao da vidi sve izlaze jo{ od prvog

~asa, ali Blondi je o~igledno imao vremena. Ka-

da bi se odmor zavr{io i kada bi se uverio da mu

Marin nije zbrisao, Blondi bi seo u kafi} u su-

sednoj zgradi, a onda bi se uredno, pet minuta

pre po~etka odmora, vratio na svoju staru ~eku.

Bli`e nije smeo, domar bi ga oterao, ali i ke-

sten je, ako Marina pitate, bio preblizu.

5

– Gotov sam! – uzdahnuo je nesre}no Marin

i sru{io se u stolicu kao vre}a krompira.

Do ju~e, sve je bilo u redu. Marin i Blondi

su `iveli u istom nasequ, ali im se putevi ni-

su ukr{tali. Marin se provla~io kroz {kol-

ske dane, kroz neke lak{e, kroz neke te`e,

a Blondi je te iste dane krao Bogu, vucaraju}i

se bez reda i ciqa. Uz to, Blondi je ponavqao

nekoliko razreda, osmi, ~ini mi se, nikad nije

ni zavr{io. Znalo se da je xepario i nasitno

provaqivao, pa ~ak i da je godinu proveo u po-

pravnom domu. To mu je me|u klincima u nase-

qu stvorilo ugled stra{no opasnog frajera s

kojim se ne treba ka~iti. Blondi se sasvim

u`iveo u ulogu velikog bosa i, kako nije bio

naro~ito bistar, nije shvatao da je wegova ma-

la slava vrlo prolazna, da }e do}i dan kada }e

klincima biti prestar da ga primete, i da on

polako propu{ta sve prilike da usko~i u voz

koji vodi u svet odraslih.

Ali sve to je bilo jo{ u budu}nosti. U okrut-

noj sada{wosti Blondi je bio vo|a ~opora svih

klinaca koji su mislili kako je velika fora

biti zao, i sa svojih {esnaest-sedamnaest godi-

na Marinu se ~inio zastra{uju}e odraslim.

– [ta mi je bilo da mu se usprotivim? – pi-

tao se Marin lupaju}i ~elom o tvrdo, izrezba-

reno drvo klupe. – [ta mi je to trebalo?

Darko Macan

6

Sino} su, naime, Marin i Fikus, wegov naj-

boqi prijateq, koga je zla sudbina ove godine

premestila iz Marinovog razreda u suprotnu

smenu, sedeli na stepenicama ulaza u Marinovu

zgradu i igrali video-igricu koju je Fikus ba{

dobio od oca. Iznenada se neko namestio izme-

|u wih i uli~ne svetiqke i Marin je podigao

pogled, kako bi smetalu nestrpqivo rekao da

im se makne sa svetla, kada mu se dah presekao.

Ispred wih je stajao Blondi i `uto, krezavo

se sme{io.

– Mogu da vidim to, malci? – pitao je i naba-

cio jo{ ve}i kez. Marin ga je pogledao u o~i

i video da qubaznost nije ono {to mu se ceri iz

wih. Fikus se sav uzvrpoqio, bio je sitan, a iza

Blondija stajala su jo{ trojica iz ~opora

i ru`no se smejala.

– D-d... – po~eo je Fikus, dopu{taju}i Blon-

diju da mu otme igra~ku. Otac uvek mo`e da mu

kupi drugu, a Blondija nije hteo da naquti.

Marin je tada pak u~inio ono zbog ~ega se

i danas pita {ta mu je bilo: stavio je igricu

le`erno u xep ko{uqe i rekao Blondiju „ne“.

– Ba{ smo krenuli na ve~eru – bilo je ono

{to je zapravo rekao, ali smisao je bio jasan.

Blondiju se vi{e ni usta nisu smejala.

– Klinci – rekao je Blondi prete}i – mi-

slim da se nismo razumeli.

7

Fikus je poku{avao da se skupi toliko da

propadne kroz pukotinu izme|u stepenica i sa-

mo je gr~evit stisak wegovih prstiju na Mari-

novoj mi{ici govorio Marinu da odustane, da

igrica nije vredna svega ovoga. Ali Marin, kô

za inat, nije popu{tao. Taman je otvorio usta

da ka`e re~enicu koja bi ga zakopala do kraja,

kada se na stepeni{tu pojavio kom{ija Ver-

stov{ek s tre}eg sprata.

– Oprostite, momci – rekao je, probijaju}i

se do ulaza. – Napravite malo mesta!

Marin je shvatio da im Blondi ni{ta ne mo-

`e dok ima odraslih u blizini i reagovao je

u trenutku. Podigao se i povukao Fikusa za so-

bom prema ulazu.

– Pri~ekajte nas, gospodine Verstov{ek –

rekao je. – Idemo i mi!

Kliznuli su kroz vrata, a Marin se okrenuo

i, trenutak pre no {to su se vrata uz {kqocaj

zatvorila, pogledao kroz procep. Blondi je

stajao tamo a u wegovom pogledu iskrila se `i-

votiwska mr`wa. Marin je iznenada shvatio da

mu vi{e nema `ivota i dugo mu je trebalo da za-

spi te no}i.

– [ta je, nisi nau~io? – upitao ga je Dra`en,

ortak iz klupe, pogre{no protuma~iv{i Ma-

rinovo komatozno raspolo`ewe.

Darko Macan

8

– Nau~io {ta? – Marin je podigao staklast

pogled, dupke pun nerazumevawa.

– Mati{ – rekao je Dra`en. – Danas je test.

Test iz matematike! Marin je pustio glavu da

mu jo{ ja~e tresne o klupu. U celoj toj panici

oko Blondija potpuno je zaboravio na test iz

matematike! Zar nije neverovatno to kako ti se

sve odjednom sru~i na glavu? Jo{ ju~e si bio

sre}an de~ak, bez brige na svetu, a danas bi naj-

radije da te neko pretvori u kamen i da ti sle-

de}ih nekoliko hiqada godina jedina briga bude

erozija.

Marin je na trenutak pomislio da }e mo`da

imati vremena da prelista kwigu pre nego {to

se nastavnica pojavi, ali je odustao. Prepoznao

je izgubqenu bitku i umorno se zavalio u klu-

pu, ~ekaju}i potop.

Be~i}ka je gotovo odmah posle toga u{la

u razred i po~ela da pi{e zadatke na tabli. ^u-

lo se nekoliko prigu{enih jauka iz klupa u ko-

jima se nisu nadali tako te{kim pitawima,

a Dra`en je samo klimao glavom – kao i obi~no,

on se dobro pripremio. Marin je bezvoqno is-

trgao papir iz sveske, nikad se nije nadao da }e

wegovi posledwi trenuci na ovome svetu biti

ispuweni re{avawem testova.

Be~i}ka je zavr{ila s pisawem i okrenula

se prema razredu.

9

Kod kestena nije bilo nikoga!

– Do prozora grupa A, do we grupa B i tako

daqe... To smo sve prora|ivali, pa ne bi smelo

da bude problema. Budu}i da je ovo posledwi

~as, ko pre zavr{i mo`e ranije ku}i...

Posledwe nastavni~ine re~i trgle su Mari-

na kao da mu je neko spustio kockice leda za

vrat. Pridigao se i preko susednog reda klupa

provirio kroz prozor.

– Marine, ne prepisuj! – Be~i}ka je po-

gre{no shvatila wegovu nameru, ali to sad

vi{e nije bilo va`no. Kod kestena nije bilo

nikoga! Blondi se povukao u kafi} i Marin }e,

ako zavr{i test pre zvona, mo}i da klisne dok

ovaj ne gleda!

Postojao je samo jedan mali problem. Test.

Marin se nejasno se}ao da su to u~ili, ali mu

pravi postupci nikako nisu padali na pamet.

– Nije va`no – odlu~io je. Re{io je dva naj-

lak{a zadatka, a ostatak je zbrqao otprilike.

Za dvadeset minuta je bio kod katedre i preda-

vao papir zbuwenoj u~iteqici pred ni{ta

mawe za~u|enim pogledima razreda.

– To je bilo zaista brzo, Marine – rekla je

Be~i}ka.

– Hvala – odgovorio je Marin. – Mogu li sa-

da da idem?

Nije Be~i}ka jo{ ni klimnula glavom, a Marin

je ve} jurio hodnikom s torbom i jaknom u naru~ju

11

i velikim osmehom olak{awa od uva do uva. Obu-

kao se u trku i ba{ je hteo da klizne kroz izlazna

vrata, kad mu se te{ka {aka spustila na rame.

Svakakve misli su u tom trenutku proletele

Marinu kroz glavu. Po`eleo je da se trzajem

otme stisku i vri{te}i pobegne {to daqe,

po`eleo je da se naglo okrene i udari protiv-

nika nisko, gde boli, po`eleo je da nestane,

propadne u zemqu, po`eleo je...

Nije u~inio ni{ta od toga. Okrenuo se po-

lako i drhture}i suo~io s vlastitim u`asom.

O~ekivao je Blondija, ali je iza wega stajao

krupan mu{karac u tamnoplavom mantilu s ne-

koliko mrqa – domar.

– Kuda, mom~e? – upitao ga je domar.

– Ne palim – rekao je Marin. – Nastavnica

me pustila.

– Pali{, pali{ – rekao je domar ozbiqno

i pustio mu rame. Oslobo|en, Marin je odmakao

dva bloka pre no {to mu je sinulo {ta je domar

mislio. Sigurno je video Blondija, shvatio

pred kim Marin uzmi~e i nije to odobravao.

– Ma, {ta bi on hteo? Obra~un kod OK kora-

la? – qutito je frknuo Marin dok je zamicao

u svoj ulaz. Odrasli su retko shvatali wegove

probleme i uvek su imali re{ewa za koja je sva-

ko normalan mogao videti da su bolesna. – Lako

je wemu da se pravi hrabar kad ga ima dva sa dva!

Darko Macan

12

Marin je otkqu~ao vrata stana, bacio torbu

u }o{ak, stavio ru~ak u mikrotalasnu i ispod

kreveta izvukao strip da ima {ta da ~ita dok

jede. Ba{ je bio pri kraju i stripa i ru~ka kad

je zazvonio telefon. Bio je to Fikus.

– Ho}emo li na punoglavce? – upitao je. Ma-

rin se prisetio da su ju~e razgovarali o lovu,

ali je mislio da }e do bare oti}i tek sutra,

u subotu. Vikendom su imali najvi{e vremena.

– Zar ti ne mora{ u {kolu? – upitao je Fi-

kusa.

– Nemam prva dva ~asa – odgovorio je Fikus

posle malo oklevawa, a onda ponovio sa

`ivo{}u u glasu: – Ho}emo li?

– Evo me! – odlu~io je Marin i spustio

slu{alicu.

Na ormanu je prona{ao opranu teglu od kra-

stavaca, koju je spremio za tu priliku, nabacio

jaknu i sleteo niz stepenice. U prizemqu mu je

Blondi, kao mra~an oblak, ponovo uleteo u mi-

sli, pa se, za svaki slu~aj, iz zgrade izvukao

kroz prostoriju za |ubre.

Fikus ga je ~ekao kod kioska, pa su zajedno

optr~ali |ubri{te i spustili se do bare. Bara

je jedva zaslu`ivala to ime – bile su to rupe

koje su bageri ostavili u mekoj zemqi, ispu-

wene ki{nicom od nedavnih pquskova. Ipak,

`ivot se i u takvom pli}aku zapatio. Mu{ice

13

su letele, dugonogi insekti hitro kora~ali po-

vr{inom, a kroz mutnu vodu su se svaki ~as na-

zirala crna vretenasta tela punoglavaca. Po-

znavaocu pravih mo~vara bila bi to slaba za-

mena, ali dvojici gradskih de~aka su te lokve,

u koje bi utonuli jedva do polovine listova,

bile dovoqna zabava za celo poslepodne.

Bio je ve} sumrak kada su se Marin i Fikus,

svaki s teglom prqave vode i probranih puno-

glavaca, uputili ku}ama. Marinu je bilo jasno

da se Fikus tog dana ne}e pojaviti u {koli, ali

mu nije ni{ta rekao. Fikus bi se na spomiwawe

{kole samo oneraspolo`io, a majka }e mu iona-

ko opravdati izostanak. Marinov otac je jed-

nom, misle}i na Fikusa, primetio: „Ima dece

za koju nije {kola“.

Rastali su se na igrali{tu i Marin se vratio

ku}i, {mugnuv{i unutra istim putem kojim je

iza{ao, ne pale}i svetlo na stepeni{tu, ve} tr-

~e}i uza stepenice kroz prste mraka i strahova.

Napokon na sigurnom, pomirqivim je mrm-

qawem otklonio maj~ina pitawa o stazama svo-

jih skitwi i ugrabio priliku da punoglavce

pro{vercuje u svoju sobu. Gurnuo ih je na poli-

cu iza kwiga, zastao, razmislio, ponovo ih izva-

dio i kqu~em probu{io rupe za vazduh na lime-

nom poklopcu tegle. Zatim ih je ponovo gurnuo

u skrovi{te i poravnao kwige. Bilo je malo ve-

Darko Macan

14

rovatno da }e ih majka tamo prona}i; ona je gu-

rala nos samo tamo gde bi Marin ostavio nered.

Posle ve~ere Marin se povukao u svoju sobu

i pritvorio za sobom vrata. Tako je mogao da ~uje

ako neko dolazi, a opet je imao dovoqno vremena

da skloni sve {to „neko“ ne bi smeo da vidi.

Izvadio je teglu, stavio je na pod i legao po-

trbu{ke ispred we. Punoglavci su plivali

ukrug po zelenkastosme|oj vodi i nije se ~ini-

lo da prime}uju kako vi{e nisu u bari.

Marin je poku{ao da ih prebroji. Nije to

bio lak zadatak. Nemirne i gotovo potpuno jed-

nake, punoglavce je bilo vrlo lako pobrkati,

pa ponovo brojati one koje si ve} jednom izbro-

jao. Nakon {to se desetak puta zabunio, Marin

je odlu~io da promeni pristup. Izabrao je naj-

debqeg punoglavca i nazvao ga Dra`en, po svom

drugu iz klupe. Zatim je neko vreme pratio sa-

mo wega. Po{to je poverovao da ga je dobro upo-

znao, zatvorio je o~i i dr`ao ih stisnute neko-

liko trenutaka. Kad ih je otvorio, potra`io je

Dra`ena i veselo uskliknuo, prepoznav{i ga.

Jednog je zapamtio.

Slede}eg je odabrao jednog kr`qavca i na-

zvao ga Fikus. Jo{ dva krupnija nazvao je Mama

i Tata. Jednom vitkom dao je ime svoje simpati-

je, a jednom `ivahnom, koji mu se naro~ito svi-

deo, svoje ime. Sada ih je poznavao ve} {estoro.

15