Kњига о џунгли | Радјард Киплинг

Edicija Knjige za sva vremena

Radjard Kipling

Knjiga o džungli

drugo izdanje

Naslov originala

Rudyard Kipling

The Jungle Book

Prevela s engleskog

Olga Dimitrijević

Ilustrovao

Kristijan Bruten (Christian Broutin)

Komentari

Pjer Peleren (Pierre Pellerin)

Pjer Reis (Pierre Reyss)

© Éditions Gallimard, 1994, za izdanje na francuskom jeziku

© Éditions Gallimard, 1994, za ilustracije

© Kreativni centar, 2003, za izdanje na srpskom jeziku

Prevod komentara

Marija Petrović

Lektura

Nataša Vulović

Redakcija prevoda komentara

Milena Trutin

Izdaje

Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8, tel. 011/38-20-464, 30-88-446, 38-20-483

www.kreativnicentar.rs

Za izdavača

Mr Ljiljana Marinković, direktor

Štampa

Publikum

Tiraž 2.000

ISBN 978-86-7781-230-0

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

821.111-93-32

KIPLING, Radjard, 1865–1936

Knjiga o džungli / Radjard Kipling ;

ilustrovao Kristijan Bruten ; komentari Pjer

Peleren i Pjer Reis ; prevela s engleskog

Olga Dimitrijević ; [prevod komentara Marija

Petrović]. – 2. izd. – Beograd : Kreativni

centar, 2009 (Beograd : Publikum). – 212 str.

: ilustr. ; 24 cm. – (Edicija Knjige za sva

vremena / [Kreativni centar] ; 4)

Prevod dela: The Jungle Book / Rudyard

Kipling. – Tiraž 2.000. – Izvori: str. 211. –

Sadrži i: Bela foka ; Riki-Tiki-Tavi ; Tumaj,

gospodar slonova ; Sluge Njenog veličanstva.

ISBN 978-86-7781-230-0

COBISS.SR-ID 158161676

7 sluge njenog velicanstva.qxp 24.4.2009 09:26 Page 212

Knjiga o džungli

Radjard Kipling

ilustrovao Kristijan Bruten

prevela s engleskog Olga Dimitrijević

komentari: Pjer Peleren i Pjer Reis

1 moglijeva braca.qxp 21.4.2009 12:06 Page 3


M O G L I J E V A B R A Ć A

Sad jastreb Čil donosi noć

Koja oslobađa Manga, slepog miša.

Stada su zatvorena u kolibi i staji,

Jer do zore smo slobodni mi.

Ovo je čas ponosa i sile,

Kandža, šapa i oštrih zuba.

O, slušaj doziv! Dobar lov svima

Koji se drže zakona džungle...

Noćna pesma džungle

Oko sedam sati jedne vrlo tople letnje večeri u brdima

Sioni, probudio se otac Vuk, počešao se, zevnuo i proteglio

noge jednu za drugom, da istrese učmalost iz šapa. Majka

Vučica ležala je s dugom sivom njuškom položenom preko

svoja četiri mladunčeta, koja su cvilela i prevrtala se, a mesec

je sijao u jamu u kojoj su svi stanovali.

Radjard Kipling objavio

je Knjigu o džungli

1895-1896. godine. Indija

je tada bila pod engleskom

vlašću i činila je deo

britanske imperije (na

levoj strani je karta Indije

pod engleskom vlašću iz

1882. godine). Kipling, koji

je u Indiji živeo do svoje

sedme godine, inspirisan

sećanjima iz detinjstva,

napisao je sedam priča

koje čine Knjigu o džungli.

{{ Ja imam za sobom

čopor i imam tebe.||

7


Vuk iz monsunske Azije

ima kraću i ređu dlaku

od vukova iz nordijskih

predela i manji je rastom.

8

R. Kipling (1865-1936) se

rodio u Bombaju. Njegov

otac, Džon Lokvud Kipling,

bio je u to vreme direktor

Umetničke škole u Lahoru.

Kipling je objavio mnogo-

brojne romane, poeme i

novele u slavu osvajačke

Engleske.

– Aruf! – reče otac Vuk. – Opet je vreme da idem u lov.

I taman kada je hteo da skoči niz obronak, na ulazu se

pojavi mala senka sa čupavim repom i zacvili:

– Neka te sreća prati, poglavico vukova! I mnogo sreće tvo-

joj blagorodnoj deci; beli, oštri zubi im izrasli i nikad ne zabo-

ravili na gladne i bedne ovog sveta!

To je bio šakal – Tabaki, čankoliz, a vuci u Indiji ga

preziru; svuda pravi neprilike i ogovara, jede dronjke i parčad

koža sa seoskih smetlišta. Ali ga se i boje, jer Tabakija, lakše

nego ma koju drugu životinju u džungli, spopadne besnilo i

on tada zaboravlja da se ikada ikoga bojao i juri kroz šumu

ujedajući sve na što naiđe. Čak i tigar beži i sakriva se kada

mali Tabaki pobesni, jer za divlje životinje besnilo je najveća

sramota koja može da ih snađe. Mi to nazivamo hidrofobi-

jom, ali oni kažu „devani” – ludilo – i beže.

– Uđi i pogledaj – reče ne naročito ljubazno otac Vuk – ali

za jelo nećeš ništa naći.

– Ne za vuka – odgovori Tabaki. – Ali tako ništavnom biću

kao meni i suva kost je bogata gozba. Ko smo mi, mi Gidur-

-logi (narod šakala), pa da smemo da biramo?

Otrčao je do dna jame i tamo našao kosku od jelena sa još

nešto mesa na njoj, i zadovoljno stao da je krcka.

– Velika vam hvala na divnoj gozbi – reče oblizujući se. –

Kako su lepa ova blagorodna deca! Što su im velike oči! A još

su tako mladi! Pa naravno, naravno, to je opštepoznata stvar

da su deca kraljeva još od rođenja ljudi.

A Tabaki, isto koliko i svaki drugi, znao je vrlo dobro da

nema goreg nego hvaliti decu u lice i sad se radovao što se otac

Vuk i majka Vučica nelagodno osećaju.

Sedeo je izvesno vreme i uživao u zlu koje je naneo, zatim

pakosno reče:

– Šir Kan, silni, promenio je lovište. Ovog meseca loviće po

ovim brežuljcima – tako mi je rekao.


Tabaki, šakal iz Knjige

o džungli, pripada, kao i svi

njegovi srodnici iz srednje

i istočne Azije, još uvek

veoma rasprostranjenoj

vrsti zlatnih šakala.

On je najoprezniji i najpri-

lagođeniji od svih strvinara.

Tigar Šir Kan pripada rasi

9

bengalskih kraljevskih

tigrova koji uživaju na

obalama močvara, kao

i na planinskim obroncima.

Ova vrsta tigrova najviše

se koristi u cirkusima, gde

ih možemo videti kako

skaču kroz zapaljeni

obruč. Tigar ne dolazi

na obalu neke vode samo

da bi se napio. Za razliku

od drugih vrsta mačaka,

on obožava da pliva.

Šir Kan je bio tigar koji je živeo na obalama reke Vaingunge,

udaljene nekih dvadeset milja.

– On na to nema pravo! – poče ljutito otac Vuk. – Po

zakonu džungle on nema pravo da promeni lovište, dok to

prethodno ne objavi. Rasteraće nam svu divljač na deset milja

unaokolo, a ja – ja sada moram da lovim za dvoje.

– Nije ga bez razloga njegova majka nazvala Langri (Hromi),

– reče majka Vučica mirno. – Od rođenja je hrom u jednu

nogu. Zato i napada samo goveda. Sad su seljaci na Vaingun-

gi ljuti na njega, i on je došao ovamo da naljuti naše seljake.

Zbog njega će pretražiti džunglu. Njega tada više neće biti

ovde, a mi i naša deca moraćemo da bežimo kad zapale travu.

Zaista, vrlo smo zahvalni Šir Kanu!

– Da li da mu isporučim vašu zahvalnost? – upita Tabaki.

– Napolje – zaškrguta otac Vuk. – Idi pa lovi sa svojim

gospodarem! Dosta si zla naneo za jednu noć.

– Idem – reče Tabaki mirno. – Evo, već možete da čujete Šir

Kana dole u šipragu. Mogao sam sebi i da uštedim ovu poruku.

Otac Vuk oslušnu, i dole u dolini, koja se spuštala do jedne

male reke, on začu suvo, ljutito, unjkavo zavijanje tigra koji je

promašio lov i koga se nije ticalo da li će to džungla saznati ili

neće.

– Budala jedna! – reče otac Vuk. – Započeti noćni posao sa

ovolikom bukom! Misli li on da su naši jeleni toliko glupi kao

njegovi masni volovi sa Vaingunge?

– Pst! – reče majka Vučica. – On danas ne lovi ni vola ni

jelena... lovi čoveka!

Tigrovo cviljenje prešlo je sada u neko razvučeno, zujavo

predenje, koje kao da je istovremeno dolazilo sa svih

strana. To je bio onaj zvuk od koga se

skitnicama i drvodeljama u džungli le-

dila krv i koji bi ih neki put poterao

pravo u usta tigru.


– Čoveka! – reče otac Vuk i iskezi bele zube. – Fuj! Zar

nema dovoljno crva i žaba po barama, nego mora da ždere

ljude, i to još na našem zemljištu!

Zakon džungle, koji ništa bez razloga ne propisuje, zabra-

njuje svim životinjama da jedu ljude, izuzev ako ubijaju da bi

pokazale svojoj deci kako se ubija, a i tada moraju da love van

lovišta svog plemena ili čopora. Pravi uzrok je taj što kada je

ubijen neki čovek, pre ili posle dolaze beli ljudi na slonovima

i stotine mrkih ljudi sa gongovima, raketama i buktinjama.

Onda svi u džungli pate. A životinje navode kao razlog da je

čovek najslabije i najneotpornije biće i da je zato nesportski

napadati ga. One dalje kažu – a to je istina – da od ljudskog

mesa ošugave i da im ispadaju zubi.

Predenje je postajalo sve glasnije i završilo se duboko grle-

nim „Aaarh!” pri tigrovom skoku.

Tada se razleže urlikanje – netigrovsko urlikanje – Šir Kana.

– Promašio je – reče majka Vučica. – Šta li je to bilo?

Otac Vuk istrča nekoliko koračaja pred jamu i ču divlje mu-

mlanje i gunđanje Šir Kana, koji je besneo po žbunju.

– Takav glupak! – gunđao je otac Vuk. – Nije imao bolja

posla nego da uskoči u vatru nekog

drvodelje i opeče šape. Tabaki je s njim.

– Nešto se penje uz breg – reče

majka Vučica i ispravi jedno uho. –

Budimo na oprezu!

U žbunju je tiho šuštalo i otac Vuk

se savi, spreman za skok. Tada, da ste

bili prisutni, videli biste najčudniju

stvar na svetu – vuk se zaustavi usred

skoka. Bio je skočio pre nego što je

video na šta skače, a zatim pokušao da se zaustavi. Posledica

je bila ta da je odleteo četiri-pet stopa pravo u vis i dočekao se

skoro na istom mestu odakle je skočio.

Najmoćnija od svih mačaka

opušteno zeva. Gledajući

sliku na kojoj se tigar

odmara, ne treba da

zaboravimo da je izuzetno

snažan, a naučnici

smatraju da je snažniji i od

lava. Njegova težina varira

od 150 do 280 kilograma.

Tigrovi su češće bili

plen nego grabljivice.

Maharadže i Englezi

su ih lovili sedeći

na leđima slonova.

10


– Čovek! – uzviknu Vuk. – Čovekovo mladunče! Pogledaj!

Pravo pred njim, držeći se za jednu nisku granu, stajalo je

jedno golo mrko dete koje tek što je prohodalo – jedno sasvim

malo, nežno, kovrdžavo biće, koje je ovde, usred noći, došlo do

vučje jame. Gledalo je vuka u lice i smejalo se.

– Zar je to čovekovo mladunče? – upita majka Vučica. – To

još nikada nisam videla. Donesi ga ovamo!

Vuk, naviknut da nosi svoje mladunce, ako ustreba može i

jaje da uzme u zube i da ga ne razbije; i mada su se čeljusti oca

Vuka sklopile nad detetovim leđima, nije mu ni kožu ogrebao

zubima dok ga je spuštao među sopstvene mladunce.

11

Vukovi su oduvek bili plen

lovaca, kako u Indiji, tako

i u Evropi. Njihov broj je

danas, u odnosu na XIX

vek, mnogo manji.

{{ ...jedno sasvim

malo, nežno, kovrdžavo

biće, koje je ovde, usred

noći, došlo do vučje

jame.||


– Kako je malecko! Kako je golo i kako hrabro! – reče nežno

majka Vučica.

Mali odgurnu vučiće, da bi se pribio uz toplo krzno.

– Aha – reče majka Vučica – on sa ostalima traži svoju

hranu. To je, dakle, čovekovo mladunče. Reci, je li ikada koja

vučica mogla da se pohvali da među svojom decom ima i

čovekovo mladunče?

– Čuo sam nešto o tom, ali nikad nije bilo u našem čoporu,

bar ne otkada ja znam za sebe – reče otac Vuk. – Telo mu je

potpuno bez dlaka, a mogao bih jednim udarcem šape da ga

smoždim. Ali pogledaj samo kako nas gleda i ništa se ne boji.

Sa otvora pećine nestade mesečine, jer su se ogromna četvr-

tasta glava i široka ramena Šir Kanova bila ugurala u ulaz. Iza

njega vikao je Tabaki oštrim glasom:

– Gospodaru, gospodaru, ovamo je ušlo!

– Šir Kan nam ukazuje veliku čast – reče otac Vuk, ali nje-

gove oči bile su vrlo ljute. – Šta želi Šir Kan?

– Svoj plen! Ovamo je došlo čovekovo mladunče. Njegovi

roditelji su pobegli. Daj mi ga!

Kao što je otac Vuk rekao, Šir Kan je bio uskočio u vatru

nekog drvodelje i bol u šapama dovodio ga je do besnila. Ali

otac Vuk je znao da je otvor na jami suviše mali da bi tigar

mogao ući. Već u ovom položaju Šir

Kanu bila su uklještena ramena i

prednje šape, kao što bi bio

uklješten čovek koji bi poku-

šao da se bori u buretu.

– Vuci su slobodan narod –

reče otac Vuk. – Primaju naredbe od

vođe čopora, a ne od kojekakvog prugas-

tog ubice stoke. Čovekovo mladunče

je naše. Možemo ga ubiti, ali ako

to mi nađemo za shodno!

Ljudsko lice uznemirenog

pogleda, telo potpuno

pokriveno dlakama, kreće

se na četiri noge... tako su

mogla da izgledaju neka

deca-vukovi koja su

pronađena u dnu mračnih

indijskih pećina.

12


– Shodno ili neshodno... Šta mi tu pričaš! Tako mi vola

koga sam malopre ubio, zar treba da razbijem nos o ovu pseću

jazbinu dok dobijem ono što mi pripada? Šir Kan govori s

tobom, čuješ li!

Tigrovo rikanje ispunjavalo je pećinu kao grmljavina.

Majka Vučica otrese mladunčad sa sebe i priskoči, a njene oči,

kao dva zelena mesečeva srpa u mraku, gledale su u zažarene

oči Šir Kana.

– A sad sam to ja, Rakša (Đavo), koja ti odgovara. Čoveko-

vo mladunče je moje, ti hromi Langri – i samo moje. Neće biti

ubijeno. Živeće da bi jurilo sa čoporom i lovilo sa čoporom, i

čuvaj se, ti lovče male gole dece, ti žabojedu, ti ribolovče, na

kraju će još ono tebe da lovi! A sad se gubi ili, kunem ti se

poslednjim sambarom koga sam ulovila (ja ne jedem izglad-

nelu stoku), ili ćeš se hromiji vratiti majci, ti oprljena beštijo,

nego što si se od nje rodio. Gubi se!

Otac Vuk je zabezeknuto pogledao. Bio je skoro zaboravio

vreme kada je u poštenoj, otvorenoj borbi protiv pet drugih

vukova osvojio majku vučicu za sebe, tada kada je jurila sa

čoporom, i kada je nisu samo iz milošte zvali Đavo. Šir Kan bi

se još i upustio u borbu s ocem Vukom, ali se nije usuđivao da

napadne majku vučicu, jer je znao da je ona u povoljnijem

položaju i da bi se borila na život i smrt. Stoga se režeći izvuče

iz tesnog ulaza i kad je bio slobodan, zarika:

– U svome dvorištu svaki pas laje! Videćemo šta će čopor reći

kad čuje da ste uzeli pod svoje čovečje mladunče. Mladunče je

moje i na kraju će mi ipak pasti zuba, vi čupavorepi lopovi!

Majka Vučica se, sva zadihana, spusti među svoje mla-

dunce, a otac Vuk zabrinuto reče:

– Šir Kan pravo kaže. Moramo čovekovo mladunče da poka-

žemo čoporu. Hoćeš li zaista da ga zadržiš, majko?

– Zaista da ga zadržim? – dahtala je ona ljutito. – Došlo je k

nama golo, po noći, samo i vrlo gladno, a nimalo se nije bojalo.

Preteći stav

Napadački stav

Nezainteresovanost

Maska straha...

koja postaje agresivna.

13


Documents

Kњига о џунгли | Радјард Киплинг