janje tela. Tako je spoznaja srcu divljač, tovetna ...sr.belgrade.icro.ir/pages/41792/nur42_061-080.pdf · ovo poređenje kaže o čemu je reč: telo čovekovo je poput nekog grada

FILOZOFĲA I GNOZA60 No 42 • JESEN 2004 61

janje tela. Tako je spoznaja srcu divljač, čula su mu mreža kojom lovi, telo mu je vozilo i istovremeno nosač mreže. To je razlog zašto je srcu potrebno telo.

Telo je sastavljeno od vode, zemlje, toplote i vlage i zato je slabo i nalazi se u neprestanoj opasnosti od propadanja, bilo iznutra od gladi i žeđi, bilo spolja poplavom ili požarom, zbog napada ne-prĳatelja, besnih životinja i sličnog.

Da bi utolio glad i žeđ, čoveku je potrebno jelo i piće. Za to su mu potrebne dve vojske: naime, spoljna, a to su ruka i noga, usta, zubi i stomak; i unutrašnja, a to je želja za jelom i pićem. I za odbranu od spoljnih neprĳatelja potrebne su dve vojske, spoljašnja: ruka, noga i oružje, i unutrašnja: snaga gneva. Pošto je nemoguće tražiti hranu koja se ne vidi i odbraniti se od neprĳatelja koga ne vidimo, potrebne su još i druge vrste opažanja od kojih su, opet, neka spoljna, naime, pet čula: vid, sluh, ukus, miris, dodir, i unutrašnja, kojih takođe ima pet, a čĳe je stanište u mozgu: to su moć stvaranja predstava, mišljenja, pamćenja, sećanja i zamišljanja. Svaka od ovih moći ima poseban zadatak, i kada jedna od njih posustane, celom čoveku naneta je šteta u večnoj i vre-menskoj sreći.

Sve te vojske, spoljne i unutrašnje, srcu su podanici i srce je svima njima vođa i kralj. Ako naredi jeziku, on govori; ako naredi ruci, ona hvata; ako naredi nozi, ona korača; ako naredi oku, ono gleda; ako naredi moći mišljenja da misli, ona misli. Svi oni su tako sačinjeni da prirodno dragovoljno slušaju njego-va naređenja radi očuvanja i zaštite tela, tako da ono može da uzme svoj putohleb i ulovi svoju divljač, da zaključi trgovinu onostranog i poseje seme duševne sreće. Poslušnost tih vojski prema srcu je is-

tovetna poslušnosti anđela prema Bogu: ne mogu da se suprotstave nĳednom njegovom naređenju, već ga drage volje i marljivo ispunjavaju.

* * *

Poznavanje pojedinačnih vojski srca dugotrajna je stvar. Neka ti zato ovo poređenje kaže o čemu je reč: telo čovekovo je poput nekog grada. Ruka i noga i ostali udovi su zanatlĳe ovog grada, požuda je čuvar poreskih pri-hoda, gnev je policĳa, srce je kralj, a ra-zum je njegov vezir. Kralju su potrebne sve sluge da bi valjano vladao svojim carstvom. Jedino požuda, čuvar poreskih prihoda, lažljiva je, bezobrazna i izaziva pometnju; gadi se svega što govori vezir, dakle razum, i sve njeno stremljenje cilja samo ka tome da prisvoji ceo imetak zemlje pod izgovorom povišenja poreza. A gnev, policĳa, zlobna je, tvrda, nasilna i žestoka i voli ubĳanje, uništavanje i prolivanje krvi. Kao što se kralj jednog takvog grada o svim pitanjima savetuje sa vezirom, držeći u granicama lažljivog i pohlepnog poreskog upravnika i ne slušajući ga kada protivreči veziru, već nad njim postavlja policĳu kako bi sprečila njegove bezobrazne zahvate, kao što, s druge strane, i policĳu drži na krat-kom lancu i poniznu, tako da nĳednim korakom ne prekorači svoja ovlašćenja dok održava red u svom carstvu, tako i kralj, srce, mora slediti savet vezira, razuma, i podrediti požudu i gnev njego-vom nadzoru, a ne da razum bude njima sluga; tada će carstvo tela cvetati i put ka duševnoj sreći, ka Božĳem prisustvu, neće mu biti uskraćen. Ako, međutim, dopusti da razum postane rob požude i gneva, carstvo propada, a kralj pada u bedu i strada.


Čudesa sveta srca su bezbrojna. Međutim, na jednom od njih počiva ple-menitost srca, a ono je pre svega divno, iako se većina ljudi ne obazire na njega.

Na dve stvari počiva plemenitost srca: na znanju i moći.

Plemenitost koja se zasniva na znan-ju takođe je dvostruka. Jednu može razu-meti svako, dok je druga tajanstvenĳa od prve, nĳe svakome poznata i vrlo je retka. Prva, svima otkrivena, je da srce poseduje moć spoznaje svih nauka i umetnosti, kroz koju čovek sve umet-nosti razume i ono što u knjigama piše čita i po-jmi, kao što je geometri-ja, računica, medicina, znanost o zvezdama i pravne nauke. Iako je srce jedinstvo koje se ne može podeliti, ipak sve te znanosti u njemu imaju mesta, da, čak ceo svet za njega nĳe veći nego što je jedan atom u odnosu na more. Trenut-nim pokretom se uzdiže preko misli sa zemlje do najviših nebeskih visina, mereći svet od izlaska do zalaska. Vezan za svet zemaljske prašine, čovek meri celu nebesku sferu, saznaje meru svake zvezde i kroz umeće merenja navo-di broj svojih aršina. Lukavo mami ribu na površinu sa dna mora, a pticu na dole iz carstva visina, i najsnažnĳe životinje: ka-milu, slona i konja u svoju službu stavlja, i od svega što na svetu još od krasnih nauka postoji, on sebi zanat pravi.

Međutim, sve to znanje on dobĳa putem pet čula. Zato je to spoljno znanje i svakome je put ka njemu znan.

Ali, od svega toga divnĳi je onaj prozor koji je u unutrašnjosti srca ot-

voren ka nebeskom natčulnom svetu, iako je izvan srca pet kapĳa otvoreno ka čulnom svetu. Taj čulni svet naziva se svet tela, a natčulni je svet duha. Većina ljudi zna samo svet tela koji se može opaziti čulima, ali to je površno i neos-novano; a kao put spoznaje poznat im je samo svet čula, a i on samo površno.

Dokaz za to da u unutrašnjosti srca postoji prozor spoznaje, zasniva se na dve stvari. Jedna je san; jer kada se u

snu zatvori kapĳa čula, otvara se unutrašnji prozor i iz natčulnog sveta i nebeske table počinje da se očituje skriveni svet, tako da snevač ono što će se u budućnosti dogoditi vidi i prepoznaje, čas u punoj jasnoći, onako kako će uistinu biti, čas u slikama kojima je potrebno tumačenje.

Sudeći prema spoljnom, pak, narod misli da je čovek kada je budan sposobnĳi

za spoznaju, s obzirom da jedino tada može da vidi. Naravno, kada je budan on ne vidi nikakav natčulni svet, a ono što vidi u snu to ne vidi posredstvom čula.

Ali ovo nĳe mesto da se objašnjava bit sna. Samo ovoliko se mora znati: srce je poput ogledala, a i nebeska tabla je kao ogledalo u kome su sadržane praslike svih postojećih stvari. Kao što se slike sa jednog ogledala ogledaju na drugom kada se ona stave jedno preko puta drugog, tako se i slike sa tablice sveta pojavljuju u srcu ako je čisto i oslobođeno svih čulnih utisaka i sa tim natčulnim svetom se poveže. Međutim,


sve dok je pod uticajem čulnih utisaka, presečena je veza sa natčulnim svetom. U snu je srce oslobođeno svih čulnih utisaka, tako da se tada pojavljuje nje-govoj prirodi svojstvena moć da vidi natčulni svet. Naravno da je, ako se u snu čula zadrže, na delu uobražavanje koje čini da stvari koje opaža, srce vidi prerušene u fantastične slike i da mu se ne pojavljuju bistre i jasne i oslobođene svih velova i zastora. Tek sa smrću nestaju uobražavanje i čula, i tada srce vidi stvari bez zastora i fantazĳa i tada mu biva rečeno: ‘Skidamo sa tebe zastor i tvoj je pogled danas oštar.’ I dalje: ‘O Gospode, videli smo i čuli smo, o pošalji nas nazad, želimo delati ispravno jer sada izvesnost imamo.’

A drugi dokaz je to da ne postoji nĳedan čovek koji nĳe doživeo istin-ska naslućivanja i domišljanja koja su nadahnućem ušla u njegovu dušu. Jer, takve stvari ne dolaze preko čula, već se javljaju u srcu, i ne zna se odakle dolaze.

Ovo je dovoljno da bi se uvidelo da ne potiče sve znanje iz sveta čula i iz toga možeš da prepoznaš da srce nĳe od ovoga sveta, već da potiče iz natčulnog sveta. A čula koja su mu za ovaj svet data, prepreke su za gledanje onog sveta i sve dok ih se ne oslobodi, ne može pronaći put ka onom svetu.

* * *

Nemoj misliti da se prozor srca ka natčulnom svetu otvara samo u snu ili smrti. Jer tako nĳe. Nego, ako čovek, dok je budan, kroti svoje strasti i svoje srce od gneva i požude i sveg zla ovog sveta i svih loših stvari očisti, čula umiri i srce svoje sa višim svetom poveže, govoreći u duhu a ne jezikom: ‘Bože! Bože!’, sve dok ne izgubi svest ne

znajući više ni za sebe ni za ceo svet ili bilo šta sem Boga, onda mu se otvara, iako je budan, taj prozor, tako da on ono što drugi vide samo u snu, vidi i kada je budan. Duhovi anđela mu se pojavljuju u divnom obličju i on vidi poslanike i od njih prima učenje i pomoć i biva mu pokazano carstvo zemlje i nebesa. Kome se ovaj put otkrĳe, taj vidi neopisive i moćne stvari. Kada Božji Poslanik (neka ga Bog blagoslovi i daruje mu mir!) kaže: ‘Zemlja mi je postala vidljiva i pokazane su mi zemlje uspona i padova’, ili kada piše u reči Božjoj: ‘I tako smo pokazali Avramu carstvo neba i zemlje’, onda se to dogodilo u takvom stanju. Da, sve znanje Božjih proroka na takav način je došlo do njih, a ne preko čula, učenja i studiranja. A, početak toga uvek je sveti rat, kao što stoji u reči Božjoj: ‘Posveti mu se posvećeno’, što znači: odvoji se od i odreci se svih stvari, samo mu se pot-puno prepusti i ne brini se za poslove ovog sveta, jer njima će sam Bog već kako treba upravljati. ‘On je Gospodar uspona i pada, nema Boga osim Njega, zato Njega izaberi da ti bude Zastupnik!’ A kada ga budeš izabrao za svog Za-stupnika, budi slobodan i ne mešaj se među ljude, već ‘podnosi ono što govore i odvoji se od njih u prĳateljstvu’.

Ove reči su poduka za otklanjanje strasti i svetu borbu kroz koju bi srce trebalo da se oslobodi neprĳateljstva prema ljudima, zemaljske požude i obuzetosti čulnim stvarima. Ovo je put sufija, a takođe je i put proroštva.

A sticati znanje učenjem i proučavanjem, to je put učenjaka. I on je dragocen, ali je nizak u poređenju sa putem proroštva i znanjem proroka i svetaca, koje njima stiže bez ljudskog poučavanja neposredno od Boga u nji-hova srca.

FILOZOFĲA I GNOZA64

Istinitost ovog puta spoznaje se otkrila mnogim ljudima kroz sopstveno iskustvo ili preko dokaza zasnovanih na razumu. Međutim, ako ovo ne možeš da shvatiš ni kroz sopstveni doživljaj, ni kroz učenje, ni preko dokaza zas-novanog na razumu, onda barem veruj u to i smatraj istinitim, tako da ne budeš isključen iz sva tri stepena i ne postaneš nevernik. Jer to je jedno od čuda svetova srca kroz koje se ispoljava plemenitost ljudskog srca.

* * *

Samo nemoj misliti da je to na-menjeno samo prorocima. Ne, suština svakog čoveka u sebi nosi prirodni po-tencĳal za to, isto kao što je i svaki čelik prirodno podoban da se preoblikuje u ogledalo u kome se odražava slika celog sveta. Ali, kao što čelik, kada ga nagrize rđa i kada se iskvari, gubi to svojstvo, tako se prepušta i svako srce, kada ga nadvladaju zemaljska strast, požuda i gresi i kada se u njemu ukorene, rđi i zastorima, gubeći svoju prvobitnu sposobnost. ‘’Svako se novorođenče rađa sa pravim potencĳalom, tek nje-govi roditelji od njega prave Jevrejina, hrišćanina ili čarobnjaka.’’ To da je taj potencĳal svim ljudima zajednički do-kazano je i rečju Božjom: ‘Pustio sam ih da sami potvrde: Nisam li ja vaš Gos-pod? A oni rekoše: Da.’

Svaki razuman čovek koji je upitan: ‘Da li je dva više nego jedan?’ odgovara: ‘Da.’ Čak i ako svi razumni ljudi to nisu čuli svojim uhom i izgovorili jezikom, ipak priznavanje te istine svima njima je u mesu i krvi. Isto kao što je potencĳal za tu spoznaju urođen svakom čoveku, tako je i spoznavanje Boga svakom čoveku urođeno, kao što stoji u reči Božjoj: ‘Ako

ih pitaš ko ih je stvorio, zasigurno će od-govoriti: Bog!’, i dalje: ‘Božanski potenci-jal kojim je čoveka stvorio’.

Tako kroz dokaz razuma i iskustvo proističe da ta sposobnost nĳe data samo prorocima. Ta i prorok je samo čovek, kao što kaže reč Božja: ‘Reci: Ja sam samo čovek kao i vi.’

Kada se, pak, čoveku otvori ovaj put u kome je prikazano sve što služi spasenju čovečanstva, a on na to poziva, onda se ono što mu je pokazano naziva ‘sveti zakon’ (šerĳat), dok je on sam ‘pro-rok’, a njegova posebna doživljavanja ‘proročka čuda’. A ako ne poziva, onda se on naziva ‘svetac’, a njegova posebna doživljavanja ‘svetačka čuda’. Jer, ne mora svako kome je to dato da se bavi pozivanjem čovečanstva, već Bog nekom može da zapovedi da se ne bavi pozivanjem, bilo zato što je sveti zakon još uvek svež i novi poziv nĳe neopho-dan, bilo zato što za službu pozivanja postoje posebni uslovi koji u ličnosti sveca nisu ispunjeni.

Zato moraš istinski verovati u svece i njihova čuda i naoružati se, pošto je početak ovih stvari vezan za svetu borbu i zato što se one ne mogu samovoljno izazvati. Ali, ne žanje svako ko seje; ne stiže svako ko putuje na cilj; i ne nalazi svako ko traži; već, što je neka stvar dragocenĳa, utoliko je više uslova vezano za nju i ona se ređe pronalazi.

Ovo je najuzvišenĳi stupanj čoveko-ve spoznaje. Ali, bez svete borbe i nekog iskusnog Majstora koji je već išao putem, potraga je uzaludna. Čak i kada su ova dva uslova ispunjena, ali pomoć milosti Božje nedostaje i ta duševna sreća za njega iz večnosti nĳe predodređena, ipak neće stići na cilj. Ovo se odnosi i na dosezanje stupnja imama u spoljašnjem znanju i na sve ljudske voljne radnje.

KNJIŽEVNOST

No 42 • JESEN 2004 65

Uvod

Iako su pojedini izuzetni književni radovi imali veliki uticaj na utiranje puteva revolucĳama, revolucĳa u

narodnim književnostima se uopšteno dešava nakon promena u mentalitetu mislilaca, ili nakon izbĳanja socĳal-nih, političkih ili ideoloških pobuna ili revolucĳa, obzirom da je književnost sredstvo koje prenosi ljudsku misao i jezik duše.

Taj jezik može biti tako uticajan i tra-jan da uspe da poseje seme novih misli. Na drugoj strani, može se upotrebiti kao najjače i najubitačnĳe oružje protiv ne-prĳatelja slobode i nezavisnosti naroda, u zaštiti tekovina velikih oslobodilačkih revolucĳa. Ukoliko bacimo letimičan pogled na najveće promene u svetu, jasno ćemo uočiti važnu i veliku ulogu koju je knjižvenost odigrala tokom svih revolucĳa na Istoku i Zapadu, od indi-jskog oslobodilačkog pokreta do bitaka za pravednost i demokratĳu u Latinskoj Americi.

U daljoj prošlosti je bilo isto. Ne može se poreći uticaj književnosti tokom veličanstvene Poslanikove revolucĳe, to-kom svetih islamskih pokreta nakon nje, a pogotovo tokom Ašure. Takođe, tokom revolucĳa u drugom svetu, u savremeno doba Evrope, poput Francuske revoluci-je, uočava se kristalno jasno odlučujuća uloga književnosti.

Ukoliko pažljivo ispitamo persĳsku književnost, lako ćemo uočiti prekras-nu i svojevrsnu perspektivu uloge i primene književnsoti. Briljantna poja-vnost ovog fenomena jeste orĳentacĳa persĳske književnosti ka veličanstvenoj mističkoj privrženosti i vrednim de-lima mističara koja su, u suštini, velika baština, obzirom da su sadašnji persĳski jezik i književnost spoj ideologĳe, litera-ture i umetnosti.

Srećom, nakon pobede Islam-ske revolucĳe, bolje smo razumeli njene vrednosti, a persĳska mistična književnost je povratila svoju slavu.

Stepen uticaja književnih dela za-visi od opsega promena u njenoj suštini; koliko može da se prilagodi dobu i ko-liko je u stanju da stvori prikladan jezik doba i razume njegovu publiku.

Promena stilova, od horasanskog do arghanskog, do indĳskog, do stila iz perioda povratka i savremenih sti-lova, pokazuje da su ovaj uticaj i trajanje svakog stila zavisili od stepena njihovog podudaranja sa svojim osobenim vre-menom.

Promena i nastavljanje književnih škola od klasicizma do romantizma, a potom do simbolizma, realizma, natu-ralizma, nadrealizma, etc. pokazuju stepen snage ili slabosti društvenih raz-vitaka koji su sledili izmene u idejama i ponašanjima i odražavali svoja sopst-vena doba.

Objašnjenje promena u persijskoj postrevolucionarnoj poeziji

Hosejn ‘Ali Gobadi (Hoseyn ‘Ali Ghobadi)

KNJIŽEVNOST66 No 42 • JESEN 2004 67

Rene Velek (Rene Wellek) i Os-tin Voren (Austin Warren) u Teorĳi književnosti govore o uticaju koji na književnost vrši društvo, ili katkada, o uticaju koji društvo vrši na književnost: »Književnost je društvena institucĳa...književnost prikazuje život...a čovekova priroda, unutrašnji i mentalni sklop se, na neki način, oponašaju u književnosti. Pesnik je član zajednice koji uživa poseban društveni status...on ima svoju sopstvenu publiku čak i kada je ona zamišljena. Naime, književnost je proizvod posebnih društvenih insti-tucĳa. Takođe, književnost ima posebnu društvenu ulogu ili vrednost, koja ne može biti lična...prihvatljivo je Tomaso-vo gledište da su estetske institucĳe neka vrsta društvene institucĳe, koja je tesno isprepletana sa drugim institucĳama.« (Velek, 1194, str. 99). Takođe, u svojim Metodama književne kritike, Dejvid Dičis (David Ditches), razvoj literature smatra prirodnim i neophodnim (Dičis, 1987, str. 292-295).

Tokom iranske Islamske revolu-cĳe desila se velika promena unutar i u formi iranske literature. Ova revolucĳa, koja je bila rezultat borbe Iranaca da očuvaju svoja prava, nezavisnost, kao i antikolonĳalne stavove, u tesnoj je vezi sa velikim idealima istočnjačkih naroda na Srednjem istoku, u muslimanskom svetu uopšte, i posebno u Palestini i na potkontinentu.(1) Poreklo savremene književnosti može se pratiti do dve de-cenĳe unazad od pobede Islamske revo-lucĳe, drugim rečima, do 1961.

Mlado drvo ove književnosti zasađeno je od strane imama Homei-nĳa, velikog baštovana cveća umetnosti i mudrosti, a potom je redovno zalivano. Sadnica je iznikla i rascvetala se upĳajući reči pokojnog Džalala Al-e Ahmada

(Jalal Al-e Ahmad), dr Ali Šari’jatĳa (‘Ali Shari’ati), Mohamada Reze Hakimĳa (Mohammad Reza Hakimi) i Morteze Motaharĳa (Morteza Motahari)(2), a za-tim ih prenela generacĳi Revolucĳe.

Prema opštoj podeli, književna dela stvorena od strane ove generacĳe dele se na dve vrste, prozu i poezĳu. Proza je stvarana u raznolikim oblicima, odi, elegĳi, mesnevĳi, kvatrenu, etc., dok je proza obuhvatila pripovetke, kratke priče, novele i dramska dela.

U naše vreme, te forme, posebno kratke priče, razvile su se i proširile u vreme od strane neprĳatelja nametnu-tog sveobuhvatnog rata protiv Irana, što je dovelo do razvoja literature otpora koja se retko može naći u istorĳi ratova u svetu. Duh, nadahnuće i žar za svenar-odnom odbranom pobudili su osećanja i maštu rodoljubivih iranskih pisaca i pesnika. Osvrnućemo se na promene i uticaje nastale u formi i temama ovih dela.

Pozadina i faktori koji su doveli do promene u poezĳi

Raspravljanje o pozadini i faktori-ma koji su doveli do promene u islams-koj revolucionarnoj književnosti zahteva podužu i posebnu raspravu. Mnogi istraživači su govorili o ovoj važnoj temi.(3) U ovom članku pokušavamo da se osvrnemo na neke od teoretskih uporišta i faktora kroz letimičan i skraćen pregled.

Povećani entuzĳazam u poezĳi i u drugim oblastima

Naraslo oduševljenje vezano je najviše za socĳalni prevrat potak-nut Revolucĳom i nastup društvenih


događanja, uzdizanje javne svesti, politički žar i povećane javne tenzĳe. Naravno, u prirodi je svake duboko socĳalno ukorenjene revolucĳe da na početku i tokom uzavrelih uznemirenja i društvenih preokreta, pribegne poezĳi pre nego drugim granama umetnosti i književnosti i da udahne svoje ideale u poetskoj formi. Zatim se, u godinama mira, revolucĳa vraća kratkoj priči,

noveli i dramskim formama. To je usled toga što poezĳa može poruku da pre-nese brže i uverljivĳe.

Značajna uloga žena u stvaranju književnih dela

Ako seješ krv na mojoj zemlji, dušmanine moj!U mojoj će bašti cveće iz cveća niknuti.

Farah Usuli, Jusuf i Zulejha


Ako me satreš, ako me pokosiš,Nikada moje srce ne možeš otrgnuti,Ljubav koja me veže za moju domovinu, dušmanine!Iranka sam, mučeništvo je moj cilj,Moja bolna smrt je izraz postojanja.

Znamenite žene, poput pokojne Sefide Kašani (Sephide Kashani), koja je autor navedene poznate epske, mističke, religĳske i patriotske ode, Sedidže Vas-maghi (Seddighe Vasmaghi), Tahere Sa-farzade, Simindoht Vahidi (Simindokht Vahidi), Fateme Rakei (Fateme Rake’i), Šahla Ahanj (Shahla Ahanj) i pisaca liter-arnih eseja poput dr Zahre Rahnavardi (Zahra Rahnavardi), Nardžes Gandži (Narges Ganji), Fateme Amiri (Fateme Amiri), dr Hakime Dabiran (Hakime Dabiran), Zibe Kazemi (Ziba Kazemi), Mir Salimi (Mir Salimi), Manize Armini (Manizhe Armin), Razĳe Todžar (Raziye Tojjar), Samire Aslanpur (Samira Aslan-poor), Marĳam Džamšidi (Maryam Jamshidi), Zahre Zavarĳan (Zahra Zav-variyan), Fateme Haraman (Fateme Kharaman) i drugih, spevale su pesme ili stvorile priče o Islamskoj revolucĳi, a njihovi radovi su propagirali nove i raznolike teme u književnosti revolu-cionarnog doba.(5) Autor članka veruje da buduće prisustvo pesnikinja, čak samo i prisustvo žena u drugim oblas-tima književnosti izaziva čista i nežna poetska osećanja, što je isto ono što smo videli u Islamskoj revolucĳi.

Avangardno gledište

Sem poezĳe generacĳe iz Islamske revolucĳe, susrećemo se sa vrlo prefin-jenom poezĳom pesnika iz prethodne generacĳe. Nadahnuti pristup velikih pesnika i literata generacĳe koja je pre-thodila revolucionarnoj književnosti

i stvaranje poezĳe i književnosti bilo u slavu svete odbrane ili slavu žrtava koje su činili borci, ili ideoloških ili re-ligĳskih aspiracĳa Revolucĳe, iskazuju neograničenost Islamske revolucĳe i otklanjaju svaku osudu ili predrasudu od ove svete Revolucĳe. Takve liter-arne ličnosti mogu se svrstati u sledeće grupe:

a) Veliki pesnici poput Šahrĳara (Shahriyar), Reze Šahrokĳa (Reza Shah-rokhi), Mošfeh Kašanĳa (Moshfegh Kashani), Mehrdada Avesta (Mehrdad Avesta), Tahere Safarzade, ‘Ali Mo’alema (‘Ali Mo’alem), Amirĳa Firuzkuhĳa (Amiri Firoozkoohi), etc. koji su uspeli da se uklope u briljantnu književnost Islamske revolucĳe.

b) Pesnici ili romanopisci, poput Akhvana Salesa (Akhvan Sales), Ah-mada Mahmuda (Ahmad Mahmood), Nadera Ebrahimĳa (Nader Ebrahimi) i pojedinih drugih istaknutih ličnosti koje su, manje ili više, podržale Revolucĳu ili iskazale svoju odanost Revolucĳi tokom važnih revolucionarnih događaja, poput svete odbrane iranskog naroda za vreme nametnutog rata.

c) Pesnici i pisci iz generacĳe iz doba pre Revolucĳe, koji su doprineli stvaranju i rastu islamske revolu-cionarne književnosti, ili posredno pružali pomoć boreći se protiv Pahlavi-jevog režima, stvarajući vredna dela, prosvetljavajući narod i utirući ljudima put za svrgavanje prethodnog režima, doprinoseći na taj način pobedi Islam-ske revolucĳe. Među tim piscima mogu se pomenuti: Džalal Al-e Ahmad (Jalal Al-e Ahmad), mučenik dr ‘Ali Šari’ati (‘Ali Shari’ati), Mohamad Reza Hakimi (Mohammad Reza Hakimi), mučenik Morteza Motahari (Morteza Motah-hari), Tahere Safarzade, ‘Ali Musavi


Garmarudi (‘Ali Moosavi Garmaroodi), Hamid Sabzevari (Hamid Sabzevari), Zahra Rahnavard (Zahra Rahnavard), Šamsolahmad (Shamsolahmad), etc, čĳe uzvišene misli i poduke su bile važan činilac širenja i jačanja poezĳe za vreme Islamske revolucĳe.

Nastojanje da se književna kritika stabilizuje

Nažalost, književna kritika je u Ira-nu bila slaba. Atmosfera koja je vladala u socĳalnoj kritici, porast različitih književnih škola, kao i pojava većeg bro-ja naučnika na polju književnosti, utrli su put stvarnom rastu kritike. Značaj kritike je ohrabrio veliku promenu u književnosti i širenje kritike, što je važan činilac u promocĳi književnosti. Potreba za naprednim i inventivnim kriticiz-mom raste i postaje sve očiglednĳe prisutna u islamskoj revolucionarnoj književnosti, što uzrokuje njeno ute-meljenje na književnim poljima, usled čega se kritika može uvrstiti u one činioce koji revolucionišu, unapređuju i osnažuju poezĳu.

Promene poetskih stilova i škola:Promena u odama

Promene u odama tokom Islamske revolucĳe mogu se analizirati kvan-titativno, tematski i obzirom na stil. Zahvaljujući javnom interesu i porastu broja pesnika i pesama, broj lirskih pesa-ma (oda) dostigao je tako veliki broj na-kon Islamske revolucĳe da je ova forma postala najpopularnĳi poetski oblik.

Salman Harati (Salman Harati), Sa’id Bageri (Sa’id Bagheri), Alireza Gazve (Alireza Ghazve), Hosejn Esrafili (Hoseyn Esrafili), Mošfeh Kašani, Par-

viz Bejgi (Parviz Beygi), ‘Abdoldžabar Kaka’i (‘Abdoljabbar Kaka’i), Jusef ‘Ali Miršakak (Yoosef ‘Ali Mirshak-kak), Parviz Abasi (Parviz ‘Abbassi), Iradž Ghanbari (Iraj Ghanbari), Sohejl Mahmudi (Spheyl Mahmoodi), Širin ‘Ali Golmoradi (Shirin), Golamhosejn ‘Omrani (Gholamhoseyn ‘Omrani), Hamid Karami (Hamid Karami), ‘Abas Koš’amal) ‘Abbas Khosh’amal, etc. su najpoznatĳi lirski pesnici iz postrevo-lucionarne ere. Od žena, Fatema Rake’i (Fatema Rake’i), Zohre Narendži i dru-ge, oobjavile su svoje ode u zbirkama ili u književnim časopisima.

Inovacĳe i promene u terminologĳi i stilu

1. Pojava indĳskog stila u pojedinim lirskim pesmama

Sa oživljavanjem islamske revolu-cionarne ode, naginjanje ka indĳskom stilu postalo je očiglednĳe i prihvatljivi-je. Aluzĳe, metafore ili simboli, posebno inovativne i figurativne kombinacĳe, kao plod mentalnog preporoda pesnika i spoja njegovih osećanja i savremenih društvenih i filozofskih elemenata, povećavaju se u takvim lirskim pesma-ma. Primerno, mogu se navesti neke od oda Ahmada ‘Azizĳa (Ahmad ‘Azizi).

2. Izotropĳa i savremena poezĳa

Pojedine revolucionarne ode su ponekad slične slobodnim stihovima, što pomaže pojednostavljenju termi-nologĳe. Takođe, sklonost ka koncep-tualnom kontinuitetu strofa iste pesme zamenjuje horizontalno jedinstvo i razdvajanje strofa vrstom vertikalnog povezivanja u konceptu predstavljenom u odi kao celini(7); poput elegĳe u mesn-


evĳi, strofe slede jedna drugu konceptu-alno. U međuvremenu, broj strofa raste više nego što je uobičajeno.(8)

3. Sjedinjenje epske i mitološke terminologĳe u odi

U odu je ugrađeno toliko složenih mitoloških i epskih kombinacĳa da bi se moglo zaključiti da je izrazita karakter-istika revolucionarne ode spoj epskog i lirskog, mešanje slave i lepote(9), poseb-no na vrhuncu svete odbrane kada je oda sagorevala na vatri epskih pesama i kada su epske pesme nosile lirsko odelo. Među takvim odama, osvrćemo se na sledeću:Kako je slatko puštati glas, goreti večno,Poput neumorne reke koja se odvaja od ove obale!Kako je slatko odvojiti se od sebe, srećan usled ekstaze krvi,Srećan uz crveni duhovni oratorĳ, ka duhovnom plesu!Poput ranjenog konjanika, tela ukrašenog strelama,Kako je slatko skliznuti sa sedla u polje!Tajna svih leptira, ponosnih!Misterĳa svih čudesa, poniznost!U žudnji za Njim, o srce, to je sve što si steklo,Da kišiš poput suznog oka, da drhtiš poput ramena koje podrhtava.

(Aminpur /Aminpoor/ 1966, str.72-92)

Povremeno je spoj epskog i ode to-liko očigledan da rađa vrstu mističnog epa(10), koji se mora računati kao rađanje nove vrste književnosti savremenog doba:Neumorni monoteisti stoje čvrsto kao pla-nine,Bore se muški protiv tatarske vojske;

Ti mistični putnici nose čistotu u svojim dušama,Teku poput izvora, prekrasni poput vodo-pada.Kaži kukavicama, iz naših grla tečezvonki usklik ljubavi za uši epohe.(11)

U delu druge ode srećemo sledeće stihove:Volja onih koji su prosvećivalineumorno bukti da bi odagnala tamu.Plamteći nestvaran dah onih koji slamaju neprĳateljske redoveSlama tamu noći sloj po sloj.

(Šahroki, ibid, str.118)

Promene u temama ode

1. Naginjanje ka društvenim verovanjima

Jedna od temeljnih promena tema u odi nakon Islamske revolucĳe odnosi se na pesničku zaokupljenost društvenim duhom i verovanjem. Nasuprot prošlosti, kada su individualizam i romanticizam, poput pokrivača razvalina obrušenog zida, skrivali lepotu ode, Revolucĳa je pesnicima omogućila da oslikaju lepotu ode u ogledalu društvenog sjaja.

2. Vraćanje mističkim i religioznim temama

Religĳski karakter Revolucuje i mističke doktrine njenog velikog vođe i vodiča oživeli su mističke, etičke i religĳske teme u klasičnoj iranskoj književnosti, posebno u odi, koja je prilagodljivĳa mističkoj literaturi. Najbolji primeri ovakvih radova su ode rahmetli imama Homeinĳa.


3. Spoj žalovanja i ponosa

Svetost kulture mučeništva i ciljeva ustanka Karbale nagnali su revolucio-narnog pesnika da neprestano prepliće scene žrtovanja i smrti revolucionarnih likova i boraca sa motivima Ašure. Inspirisani logikom na kojoj se zas-nivala pobuna Ašure, revolucionarni pesnik slavi pogibĳu dece Revolucĳe, smatrajući da su sledili ciljeve ratnika iz osvita islama, naročito pratilaca imama Hoseina (a.s.) Pesnik je ponosan do bola u stvaranju epova hrabrosti naših prva-ka koji su težili ka smrti u mučeništvu. Njegovo žalovanje nĳe prizemno, niti prihvatanje poraza. Naprotiv, kako mučeništvo poima kao spasenje, pono-san je zbog mučenika. Drugim rečima, on komponuje veličanstvene tužbalice, što predstavlja ozbiljnu i novu temu u revolucionarnoj odi.

4. Promišljanje u nivou natčulnog i odbrana naroda koji teže sa slobodom, posebno Palestinaca

Ova tema je tako snažno prisutna u našoj revolucionarnoj poezĳi da zahteva posebnu knjigu.

5. Uzdizanje radi pada i setna čežnja za dostizanjem veličanstvenog položaja mučenika (vrsta nostalgĳe(12) , ali pozitivne i mistične)

Veličanstvenost mučeništva i očuvanje prisebnosti. On svedoči: »Oni koji su nestali sledili su ono što je Hosein (a.s.) uradio.« Otuda, sumnja u svoja dela i svoj opstanak smatra indikativnim za lišenost sreće, zato se buni.

Gejsar Aminpur (Gheysar Amin-poor) stvara stihove poput:

Ceo život smo proveli u dokolici;Ne verujući u vreme po kalendaru;Hiljade obećanja je potonulo u doba proc-vata,Ali mi, u naše glave nismo ulili ništa do pepela.Srce je jako udaralo da bismo ih sledili,ali mi nismo čak ni usne otvorili da iskažemo našu žudnju;Nismo dozvolili ni poimanje Samuilovog grlada bismo približili sliku bodeža;Nismo susreli ništa nepouzdanĳe od naših srca;Jer mi nismo plesali sa telima bez glava,Stotinama puta, kiša kajanja lila je po našim glavama,Ali, nismo pokvasili ništa sem naše odeće.

(Aminpur, 1994, 72-92)

Sa’ed Bageri (Sa’ed Bagheri), takođe, stvara sledeće stihove:

Došao sam da vidim tvoje sagorelo telo,Neka umrem dok još ima snage u mome telu;Ni ti ne možeš izbeći krvavu trag te rane, Niti ja mogu izbeći ovaj neprestani plač;Zašto se dičimo prĳateljstvom?Moja tuga ne sliči tvojoj,A ja ne osećam vrelinu srca koja tvoju ras-plamsava.Neka tuga sagori moj trud ...Već tako dugo nemam ništa do tuge;Vlaga mojih očĳu natopila je moja osećanja,Nĳe mi dopušteno da zbog tvog ubĳenog plačem drugačĳe.

(Bageri, 1977, str.44)

Promene u mesnevĳi

Mesnevĳa teži ka obnavljanju svog drevnog značaja


Sa pojačavanjem iranske odbrane tokom potpune agresĳe od strane ne-prĳatelja, oda je prestigla druge stilove kao načine davanja oduška osećanjima; međutim, duboko ukorenjena u per-sĳsku književnost, ni mesnevĳa nĳe ostala pasivna. Pesnici poput Hasana Hosejna (Hasan Hoseyn), Jusuf ‘Ali Miršakaka (Yoosef ‘Ali Mirshakkak), Sediđe Vasmagi (Seddighe Vasmaghi), Parviza Bejgĳa Habibabadĳa (Parviz Beygi Habibabadi), etc. su, obzirom da je forma to zahtevala, mesnevĳe obojili narativnim ili diskurzivnim tonovima, i u njima odrazili postrevolucionarne, istorĳsko-beletrističke i intelektualne teme. Pojedine od tih mesnevĳa su se približile epskoj i mitološkoj strukturi.

Sledeći stihovi su primer mesnevĳe Hasana Hosejna:Dozvoli da ti ispričam priču o čudnoj vrstiKoja je razorila grudobran;Osvrni se na kolibe mučenika ljubavi,Uoči redove mistika koji pevaju za ljubav;Kako jako i ludo se oni njišu!Udaraju u def krvavim dlanovima,Vođa mistika razume njihovo žrtvovanje,Darujući ih plaštovima od krvi srca;Onaj koji pleše bez stopala i glave,peva pesmu ljubavi;Udarite po rani, to je lek odanima;Umreti bez rane je mrsko za odanog;Kako je dobro biti sa voljenim na ovom polju,pevati kao mučenik,hajde da izgubimo sebe u Bogu,hajde da zborimo kao mučenici.Ne reci da mi telo nĳe izgorelo od prekomerne ljubavi,Zaista, tišina je prvi uslov da bi bio odan.

(Hosejn, 1984, str. 40-41)

Što su Iranci više zbĳali svoje redove i odupirali se okupacĳi, to su se mistične

i religĳske teme sve više stapale jedne sa drugima. Stvaranje novih spojeva i izra-za, posebno u poezĳi ‘Abdolmalekĳana (‘Abdolmalekiyan) i pokojnog Salmana Haratĳa je očigledno.

Deo ‘Abdolmalekĳanove mesnevĳe glasi:Usred žeđi, skromna svetkovina,Zeleni sto koji nam je dalo naše srce;U zelenoj svetkovini ovog srca i proleća,Vrč napunjen vodom života;sa ovim ukorenjenim kišnim srcemšta je ovaj grad učinio, nikada nećeš sazna-ti!

Stihovi koji slede pripadaju Salma-nu Haratĳu:On, koji je živeo sa impulsom smrti,On, koji je bio brižan prema svima sem prema sebi;On, koji je imao žalostivu vezu sa našim srcemImao je na hiljade prozora sa sjajnim temama.

Stvaranje bogatog doživljaja i davanje oduška jakim i neobičnim imaginacĳama je plod ‘Azizĳeve (‘Azizi) bujne mašte, što je očitovano u njegovoj mesnevĳi. Može se smatrati da je ‘Azizi stvorio posebnu pesničku dikcĳu, ali, ponekad ne uspeva da upotrebi pravu reč na njenom pravom mestu:Vraćali smo se po noći punoj mesečine,Sa kućom smeha na našim licima;Brežuljci su bili zeleni, doline pitome,Vode su bujale sa Sahand planine;Tajna rose se videla na verandi,Svetlost je slikala po ogledalima,U tihoj zemlji, satkanoj od svesti grana,Šapat cveta ispod grana.Noću, podigli smo naše stajalište uz tuli-pan,Ujutro, pričvrstili smo konjica za našu kosu;


Iznad naših glava, crvene grane duda,Ispod, zelena muzika tišine,U podne, razrešili smo tajnu,U podne, klicali smo svetlosti.

(Azizi, 1980, str. 139)

Mesnevĳe ‘Ali Mo’alema izražavaju posebnu snagu i motivacĳu. On spaja epsku strukturu i temu i »Istočnjački gnev«(13) i to čini osnovne elemente nje-govih mesnevĳa. Uvodeći nove spojeve u staru mesnevĳu, Mo’alem oživljava neku vrstu novog indĳskog stila:Neka kiši i ne, kakva prevara, kakva pre-vara!Sablja koja ne seče, kakva sramota, kakva sramota!Seti se mučenika koji su poginuli kod Badra(14),Onemogućite nitkove, neka se hrabrost rodi;Seti se Ohuda(15), hrabrosti koju smo ispolji-li.Tih herojskih dela, hrabrosti koju smo ispoljili.Seti se našeg noćnog uzdaha kod klanca na Hajbaru(16), seti se,Seti se Božĳeg gneva iskazanog u ‘Alĳevom gnevu!Mi smo ti koji glasno uzvikuju, pobede,Poput sunca i meseca koji se bore protiv mraka;Gde su Abazari Božanske pobune, ili poslanici pobožnosti i slobode?Gde su Amari, Zejdi i Mehdadi?Pravednici koji su živeli u noći nepravde?Gde je Mejsam, prodavac datulja u nasadu palmi Taha?Gde je Aštar, ‘Alĳev pomoćnik na dan Hidže?Ko sada zaleže za veru i ovaj dug?Čĳa ruka pomaže Hosejna?

(Sure, 1986, str. 134-5)

Iako Mo’alem upražnjava indi-jski stil, njegova poezĳa odiše njegovim posebnim mirisom, i suprotno indĳskom stilu, koji podrazumeva sažetost, on širi rečitost i objašnjava reči. (Ibid, str.66)

Osvrt na katren

Ovaj drevni stil, koji je uporno iska-zivao snagu da izrazi kratke književne teme u persĳskoj literaturi, doživljava novu renesansu i privlačnost počev od 1978. do 1990. Hasan Hosejn i Gejsar Aminpur su bili među prvima koji su, udahnuvši mistične i liberalne koncepte u svoje katrene, obnovili ovu formu na-kon Revolucĳe. Salman Harati, Soheil Mahmudi (Soheil Mahmoodi), ‘Alireza Gazve i Abas Baratipur (Abbas Barati-poor) su, takođe, koračali istom stazom, a katren je postepeno stekao mnoge pristalice, uključujući Hosejna Esrafilĳa, Nasrolaha Mardanĳa (Nasrollah Mar-dani), Iradža Ganbarĳa (Iraj Ghanbari) i Homajuna ‘Alidustĳa (Homayoon ‘Ali-doosti).(17)

Deo najpoznatĳih i najznačajnĳih katrena je objavljen 1987. u izdanju pod naslovom Roba’iye emrooz, (Današnji kvatren), od strane Mohamada Reze Abdolmalekĳana (Mohammad Reza ‘Abdolmalekiyan).

Počev od 1990. katren je doživeo stagnacĳu, ali još uvek ima svoje poštovaoce.

Promene u elegĳi

Zbog osobene strukture elegĳe, ovaj okvir se nĳe najbolje prilagodio uslovima koji su preovladavali u Revo-lucĳi do Mehrdada Avesta (Mehrdad Avesta), uspešnog savremenog pesnika, koji je uspeo da učini veliki pomak i


revolucioniše elegĳu. On je u elegĳi(18) predstavio temu mistične ljubavi i hero-jskih osećanja i prilagodio je odlikama horasanskog stila. Uvodeći naciona-lne i društvene teme u elegĳu, Mehdi Akhavan Sales (Mehdi Akhavan Sales) se koncentrisao na elegĳu, međutim, on uglavnom podržava nerimovani jamp-ski stih. Mošfeh Kašani i ‘Ali Musavi Garmarudi su, takođe, bili pristalice elegĳe, iako su se fokusirali na druge oblasti.

Proučavanje drugih stilova: Neonimatski i nerimovani jampski stih

Nimatska poezĳa i jampski neri-movani stih imaju osobenu sudbinu u okviru islamske revolucionarne poezĳe. Prvo što bi u ovom smislu moralo da se kaže jeste da je krajem prošlog poročnog režima (sa izuzetkom retkih slučajeva, poput Seferĳeve poezĳe, koja je bila do-sledna misticizmu i etici)(19) savremena


poezĳa doživela nazadovanje u pogledu jezika i tema.(20) Pojedine pesme su ličile na deklamacĳu, ili proglase, dok su dru-ge bile neka vrsta zbrkane poezĳe. To je uzrokovalo da se moderna poezĳa suoči sa negativnim prĳemom kod čitalaca uoči Islamske revolucĳe; u godinama nakon Revolucĳe, pesnici mlađe gen-eracĳe su prihvatili stare stilove poput ode, katrena, mesnevĳa ili su, tu i tamo, birali elegĳu.

Nekoliko godina nakon po-bede Revolucĳe, sa povećanjem broja pesama o svetoj odbrani i nastankom pesama sa više značenja, nevezano za činjenicu da su stari oblici i posebno ode bili značajno ojačani, pojedini ratni pesnici su se okušali u nerimovanom jampskom stihu, otkrivajući da on ima sposobnost da izrazi nove teme. Mnogi uspešni revolucionarni pesnici i prvoklasni rapsodisti svete odbrane, uključujući Hasana Hosejna,(21) ‘Abdol-malekĳana, Salmana Haratĳa i Musavĳa Garamarudĳa, stvarali su podjednako novim i starim stilom. Isto su činili i stari pesnici koji su bili poznati pre Revolu-cĳe, stvarali pesme u čast svete odbrane i klasifikovani, takođe, kao pesnici svete odbrane. Musavi Garmarudi ili Me-hdi Akhavan Sales su bili među onim pesnicima koji su s vremena na vreme stvarali pesme sa temom rata. Među njih je moguće uvrstiti i Sabzevarĳa i ‘Alĳa Mo’alema Damghanĳa koji su se uporno suprotstavljali jampskom nerimovanom stihu.

Nimatska poezĳa i jampski stih su se tako snažno razvĳali, ukorenjeni u poezĳi najboljih pesnika iz postrevolu-cionarne ere, da predstavljaju znatan deo njihovog stvaralaštva.(22)

Među drugim stilovima, kvartet(23) je zaslužio da mu se posveti pažnja. To

je, zapravo, nastavak drevnih persĳskih kvarteta. Vrlo sličan mesnevĳama, kvar-tet je u stanju da izrazi društvene i epske teme.

Među postrevolucionarnim pesn-icima, Sa’ed Bageri, Ahmad ‘Azizi, Jufus ‘Ali Miršakak i Hosejn Esrafili su najviše upotrebljavali kvartet.

Druge forme, poput fragmentarnih, nisu odigrale značajnĳu ulogu u revolu-cionarnoj poezĳi.

Zaključak

Uopšteno govoreći, proučavanje promena u temama i posebnim slikovnim karakteristikama poezĳe na-kon pobede Islamske revolucĳe navodi nas na sledeće zaključke:

1. Postojanje gajenja nade u budućnost, unošenja osećanja, veselja,(24) a otklanjanje očaja i potištenosti.

2. Oživljavanje mitoloških tema i slika uporednih religĳi, prilagođavanje narodnih i iranskih verovanja religĳs-kim učenjima,(25), približavanje religĳske i islamske domovine.

3. Prisutnost harmonĳe epskih i mističkih simbola.(26)

4. Duboki uticaj proistekao iz tragedĳe Ašure i ustanka u Karbali.

5. Izmešanost žalovanja sa slavom i korišćenje mučeništva kao utvrđenog principa.

6. Raznolikost imaginarnih inter-pretacĳa mistične ljubavi i njeno mešanje sa epskim momentima i animacĳom.

7. Stvaranje mnogih prikaza pesn-ikovog žaljenja zbog neuspeha u dosti-zanju spasenja ili pada radi priključenju karavanu mučenika, oplakivanja gu-bitka voljenih, najavljivanja vrste novog identiteta i novog određenja sebe, kao i svaljivanja krivice na sebe radi raskida


sa veličanstvenom tradicionalnom per-sĳskom književnošću, ili njenog zane-marivanja.(27)

8. Širenje duha pobune i neprista-janje na kompromis sa manifestacĳama tiranĳe, podrška potlačenima i borba protiv neukosti.(28)

9. Satira, koja je igrala ulogu u kritici negativnih društvenih pojava, u procesu društvenog regulatora, i koja se bunila protiv nemoći pojedinca, na-kon Revolucĳe je, uglavnom, izmešana sa ljutnjom, a vremenom, i sa gorkim sarkazmom.(29)

10. Iako se revolucionarna knji-ževnost približava narodnom jeziku, nasuprot književnostima pojedinih dru-gih revolucĳa, ne oponaša auditorĳum na polju stvaranja prikaza. Naravno, značajna uloga rahmetli imama Homei-nĳa u obogaćivanju i ovekovečavanju savremene književnosti bogatom persĳskom književnom riznicom i njenom povezivanju sa prošlim epskim i mističnim delom, kao i u stvaranju različitih prikaza, pomogla je postrevo-lucionarnoj književnosti da izbegne površnost i ponavljanje. Zahvaljujući primeni raznih govornih i duhovnih tehnika, i njihovom kombinovanju sa vrlo drevnom literaturom, iranska književnost se razvila značajnĳe nego u prethodnom periodu.

Fusnote:

1. U pogledu njegove opšte vrste, može se slediti izvor islamske revolucionarne književnosti od poezĳe iz vremena iransko-ruskih ratova (videti: Abdolhadi Hajeri /’Abdolhadi Hayeri/ Nokhostin rooyarooyihaye andishegaran-e Iran ba do rooye-ye tanaddon-e boorjooazi-ye gharb/ Prvi sukob između iranskih mislilaca i dvostrukih odlika zapadnjačke buržoaske vivili-zacĳe/ prvo izdanje, Teheran: Amir Kabir /Amir Kabir/ 1988, od 374. str. pa nadalje), poput dela sejeda Džamaloldina Asadabadĳa (Jamaloldin

Asadabadi), poezĳe i doktrine Ikbala Lahorĳa (Eghbal Lahoori) i sudara između religĳske i so-cĳalne književnosti u vreme konstitucionalnog pokreta.

2. Među druge važne ličnosti, koje slede i mogu se smatrati promoterima i stabilizatorima islamske revolucionarne književnosti, mogu se navesti alim Tabataba’i (Tabataba’i), Mohamad Taghi Dža’fari (Mohammad Taghi Ja’fari), Moha-mad Taghi Šari’ati (Mohammad Taghi Shari’ati), Mehdi Bazargan (Mehdi Bazargan) ajatolah Talegani (Taleghani) i mnogi drugi posvećeni seminarski i akademski mislioci, pesnici i pisci.

3. Videti: Majmoo’e maghalat avvalin seminar-e adabiyat-e enghelab Eslami (Zbirka izlaganja sa Prvog seminara islamske revolucionarne književnosti), Teheran, SAMT, 1994; Majmoo’e maghalat kongere-ye barressi-ye ta’sir-e Emam Khomeini va enghelab-e Eslami bar adabi-yat-e mo’aser (Zbirka članaka sa Kongresa o proučavanju uticaja imama Homeinĳa i Islam-ske revolucĳe na savremenu poezĳu), tom 1. i 2, prvo izdanje, Teheran, Institut za kompilacĳu i publikacĳu radova imama Homeinĳa, 1999; različite intervjue i eseje u Soore zbirci, kao i pedeset i jedno izdanje magazina Adabiyat-e, u izdanju Umetničkog biroa Islamske organizacĳe za propagandu; Manoochehr Akbari, Naghad va Tahlil-e adabiyat-e enghelab-e Eslami (Komentar i analiza islamske revolucionarne književnosti), poglavlje 1, »Poezĳa«, prvo izdanje, Teheran: Or-ganizacĳa za kulturološke dokumente Islamske revolucĳe, 1992, str. 6 i dalje.

4. Faktori na koje se ovde pozivamo inkorporisani su u opšte elemente mimo književnih škola, frakcĳa i imaginarne građe, i nisu ograničeni u pogledu tema, značenja ni forme. Na primer, najzuvišenĳe odlike žene kao pesnika ili objekta poezĳe izražene su kroz majku koja se žrtvuje, hrabru i učenu suprugu, milostivu i žrtvujuću sestru, obrazovanu profesorku, prosvetiteljku ili simbol pojavnosti Fateme ili Zejnab, što au-tomatski čini izmene u poezĳi, podjednako u pogledu tema i stvaranja slika, i sasvim se razli-kuje od uloge žene za vreme prerevolucionarne ere.

5. Stvarajući vredna dela, ovi pesnici su, umesto feminizma koji je preovladavao pre Revolucĳe, povratili duh viteštva, žara i opšte svesti. Ibid, str. 6 i dalje.

6. Počev od četrdeset i jedne godine unazad, kada je Abdolhosejn Zarinkub (Abdolihoseyn Zar-rinkoob) književni kriticizam proglasio bolesn-im, (videti: uvod u prvo izdanje, 1959. »Naghd-e adabi«, ili Književni kriticizam, uvod, str. 9 i treće izdanje, Teheran, Amir Kabir, 1982, str. 9) pa do pobede Islamske Revolucĳe u 1979, niko nažalost nĳe ni tvrdio da je ta bolest izlečena, a da su se podloga i temelji za kriticizam razvili u zemlji. Šesnaest godina nakon predstavljanja, sam Zarinkub je izrazio nadu da će književna kritika prebroditi tu društvenu i psihološku bolest koja je ovladala zemljom (videti: Uvod, drugo izdanje, do str. 7). U svakom slučaju, na-


kon drugog verdikta i sve do pada prethodnog režima nĳe objavljena ni jedna knjiga književne kritike, niti je napravljen dobar prevod. Iako je praktičan i naučni kriticizam dolazio od poznatih imena poput Foruzanfara, Homa’ĳa, Zarinkuba, Khanlarĳa i drugih, potican raznolikim sklonostima, često uporediv sa istraživanjima preživelih predmeta, poput Anvarĳa i drugih, u prerevolucionarnoj eri takav kriticizam je bio udaljen od progresivnog, životnog i objektivnog kriticizma, ne ispunjavajući osnovnu misĳu kritike da usmerava, vodi i rađa ustrojstvo književnosti doba, ili odgovori zahtevima doba. Ali, u postrevolucionarnom dobu, suočeni smo sa bogatim izvorom kriticizma i komentara. Iako su kritike ishitrene, ponekad nepravedne, a ponekad površne, broj dela i istraživanja Iranaca o principima i pravilima kriticizma i praktičnih komentara u vezi savremenih pisaca uvećao se deset puta, a broj prevoda o načelima kritike je narastao možda i više od deset puta u poređenju sa vremenom pre Revolucĳe. Žeđ za komen-tarima ne gubi na intezitetu i ona će kriticizam svrstati u ustanovljenu nauku.

7. Prema starim iranskim poetskim načelima, horizontalna povezanost i razdvajanje između strofa se smatraju osnovnim za duhovitu pesmu. (urednik)

8. Zvanično, broj kupleta u (persĳskoj) odi bi se morao kretati između 8 i 17. (urednik)

9. Videti autorov esej pod naslovom »Hamase va ‘erfan dar adabiyate enghelah-e Uslami« (Epika i misticizam u islamskoj revolucionarnoj književnosti) sa naglaskom na delima imama Homeinĳa, koji je objavljen u Zbirci eseja Semi-nara o islamskoj revolucionarnoj književnosti, prvo izdanje, Teheran: SAMT, 1992, str. 203-245.

10. Videti autorovu doktorsku disertacĳu.11. Videti: Mahmud Šaroki i Mošfeg Kašani,

Majmoo’e-ye she’re jang (Zbirka ratne poezĳe), prvo izdanje, Teheran: Amir Kabir, 1988, str. 118.

12. Oksfordski rečnik, 1988, Nostalgĳa.13. To je tumačenje samog pesnika. Videti: Soore,

prvo izdanje, Teheran: Umetnički biro Islamske organizacĳe za propagandu, 1986, str. 61 (in-tervju sa ‘Ali Mo’alemom).

14. Ime mesta na kojima su se vođe islama (s.a.v.s.) borile protiv neprĳatelja u zoru islama.



17. Videti: Hasan Hosejni, Hamseda ba halgh-e Esma’eel (Skladnost sa Samuilovim...), str. 102-175.

18. Videti: Mehrdad Avesta, Emam, Hamase’i digar (Imam, drugi ep), treće izdanje, Teheran, 1990, str. 97-158.

19. Kao primer, videti: Fo’ad Farugi (Fo’ad Farooghi), Karname-ye adabi-ye Iran (Iranski književni

podsetnik), prvo izdanje, Teheran: ‘Atayi, str. 19. (Skladnost sa Samuelovim grlom).

20. Suprotno preovlađujućem jampskom stihu, poezĳa Sohraba Seferĳa je blisko isprepletana sa indĳskim stilom i njegovim pokretom različitim od jampskog stiha. Može se sa sigurnošću reći da su značajne teme i mističke doktrine Seferi-jeve poezĳe iz vremena pre Revolucĳe, načinile razliku između njegove poezĳe i poezĳe drugih. Naravno, njegov kratki život nakon Revolucĳe nĳe mu omogućio da iznese sve što je bilo neo-phodno da se kaže (vezano za Revolucĳu).

21. Na primer, videti: Hasan Hosejn, Hamseda ba halgh-e Esma’eel (Skladnost sa Samuelovim grlom). Do 42. stranice ova knjiga sadrži ode od broja 43 do 88, a pojedine od njegovih završnih pesama date su u slobodnom stihu.

22. Videti: Sa’ed Bageri i Mohamad Reza Mahamadi Niku (Mohammad Reza Mahammadi Nikoo) She’r-e emrooz (Današnja poezĳa), prvo izdanje, Teheran, Alhoda, str. 389-590.

23. Kvartet se sastoji od povezanih stihovanih ka-trena, ili je to mesnevĳa sastavljena u dugim metrima u narativnom ili obraćajućem tonu.

24. Videti pesme Reze Šarokĳa, Keyhan Newspaper, 1978; i pesme Golamreze Rahmdela Šarafšahĳa, Jamhoori Eslami Newspaper, broj 37, decembar 1980.

25. Videti: Kolekcĳa eseja sa Prvog seminara o islamskoj revolucionarnoj književnosti, prvo izdanje, Teheran: SAMT, 1994.

26. Videti: Ali Musavi Garmarudi, Dastchin (Pro-brane sakupljene pesme), prvo izdanje, Teheran: Biro za islamsku kulturološku propagandu, 1989, str. 197; Sa’ed Bageri, Cheragh-e zemzeme (Lampa koja šapuće), prvo izdanje, Teheran, Amir Kabir, 1988, str. 44-47; Mahmud Šaroki i Mošfeg Kašani, Majmoo’e-ye she’r-e jang (Zbirka ratne poezĳe), prvo izdanje, Teheran: Amir Kabir, 1988, str. 293-294: ‘Azizi, Ahmad, Jamhoori Eslami Daily, 22 novembar 1980, broj 424; i Hosejn ‘Ali Gobadi, Hamase va ‘erfan dar adabiyat-e enghelB-E Eslami (Epika i misticizam u islamskoj revolucionarnoj književnosti), Zbirka eseja sa Seminara o islamskoj revolucio-narnoj književnosti, str. 230-245.

27. Videti: Gejsar Aminpur, Tanaffos-e Sobh (Udis-anje jutra), str. 25.

28. Videti: Saer Leile Kuhi (Saher Leile Kuhi), Salam Daily 21 (septembar, 1955); i ‘Alireza Gazve, Az nakhlestan ta khiyaban (Od nasada palmi do ulice); Hamid Reza Šekarsari, Jamhoori Eslami Daily (7 oktobar, 1992); i Sa’ed Bageri, Najva-ye jonoon (Šaputanje besa), str.10.

29. Videti: ‘Alireza Gazve, Az nakhlestan ta khiya-ban va mola vila nadasht (Od nasada palmi do ulice Mula nĳe imao vilu); i Tehere Safarzade (Tahere Saffarzade) Mah va nakhl (Mesec i palmino stablo), str. 92.93.

prevela Mirjana Abdoli


Nĳe čudno što je persĳska književnost u procesu svog sazrevanja od samog začetka

pa sve do danas, razvĳala, srazmerno različitim vremenskim razdobljima koja su posebna zbog svojevrsnih političkih okolnosti u određenim is-torĳskim presecima, mnogostruke fenomene na temelju svoje jedinstvene osobnosti. Ovakvi vremenski preseci se, u istorĳi persĳske književnosti, na-zivaju «književnim razdobljima». U okviru tih razdoblja se prizivaju različiti obrasci političkih vlasti i zatim istak-nuti književnici i velikani koji su živeli u tim krugovima. Najčešće se govori, kada je reč o persĳskoj književnosti, o pet takvih razdoblja, premda je, pri stvaranju prve periodizacĳe persĳske proze, Muhamed Taki Bahar spomin-jao četiri; prvo razdoblje korespondira početku vladavine Samanida, počinje u prvoj polovini četvrtog/desetog veka i traje do kraja petog/jedanaestog. Drugo razdoblje je od početka šestog/dvanaestog veka do početka osmog/četrnaestog. Treće razdoblje se proteže od osmog/četrnaestog do trinaestog/devetnaestog veka, a četvrto razdoblje označava period književnog povratka i obuhvata razmak između druge po-lovine dvanaestog/osamnaestog veka pa sve do polovine četrnaestog/dvadesetog veka.1 Ukoliko pomenutim četiri razdo-bljima pridodamo još i naše doba, onda će se persĳska književnost, od početka obrazovanja dari književnosti pa sve

do danas, pojavljivati u pet različitih razdoblja.

1. Prvo razdoblje (začetak persĳske pesme do kraja petog/jedanaestog i početka šestog/dvanaestog veka)

Ovo razdoblje se, na političkom planu, razvĳa za vreme nadmoćnosti samanidskih suverena u Horasanu i završava se kada Seldžuci zaposedaju Bagdad. Međutim, ono što je posebno važno pre pomenutog razdoblja jeste vezano za prve pisce persĳske pesme. Da kažemo jasnĳe, ko je stvorio prvu persĳsku pesmu u ovoj poznatoj formi? Dr Safa je u svojoj Istorĳi književnosti naveo nekoliko citata u vezi sa tim i naposletku prihvatio od autora Tarih-e Sistan (Istorĳa Sistana) da je Muhamed ibn Vasif, sekretar Jakuba Lejsa Safa-rĳa, bio prvi pesnik koji je napisao dari pesmu: «Onda je Muhamed Vasifov uzeo da komponuje persĳske pesme i on tako sastavi prvu pesmu u nearapskom / iranskom narodu».2 Trebalo bi da je, prema Tarih-e Sistanu, Muhamed ibn Va-sif, 251/865. godine, bio uz Jakuba kada je ovaj udario na strane neprĳatelje. Mu-hamed Avfi u svojoj knjizi Lubab al-albab, čĳe pisanje je završio 625/1227. godine, smatra da je prvi pesnik bio Bahram Gur.3 Za istoga Bahrama Gura govori da je napisao prvu pesmu i Šems Kajs Razi u Al-mu’džamu4, premda on, na drugom mestu, kaže: «Neki tvrde da je prvu per-sĳsku pesmu sastavio Abu Hafs Hakim

Periodizacija persijske književnosti *

Dr Ahmed Tamimdari

* Izvod iz „Istorĳa persĳske književnosti“ Beograd, 2004.


ibn Ahvas Sagdi5». Alaudin Dede sma-tra da je Abul Abas Marvazi prvi per-sĳski pesnik6. Devletšah Samarkandi u Tazkirat aš-šu’arau piše da je Bahram Gur bio prvi pesnik7. Rezakoli Han Hedajat u Madžma’ al-fusahau iskazuje da su Hušang, padišah u starom Iranu, i Bah-ram Gur bili prvi pesnici pre islama, a u posleislamskom Iranu spominje Abul Abasa Marvazĳa koji je, 173/789. go-dine, sastavio jedan panegirik Mamunu

abasidskom8. U svakom slučaju, u prve persĳske pesnike spadaju, pored spo-menutih, i one osobe kao što su Hanzale Badgisi, Mahmud Varak Heravi, Firuz Mašreki i iz njegovog vremena još i Abu Salik Gorgani. Dr Safa veruje da je ono što je citirano od autora Tarih-e Sistana, ipak, ispravnĳe od drugih iskazivanja, iako će takva izvesnost biti relativna9 i onda zaključuje da je Muhamed ibn Vasif, najverovatnĳe, prvi pesnik koji je

govorio persĳski jezik. No, premda su, u vezi početne tačke persĳske pesme, stvari donekle zamršene, prvo književno razdoblje je, dobro se zna, kulminiralo u Horasanu. U početku ovog razdo-blja, tačnĳe u drugoj polovini trećeg/devetog i početkom četvrtog/desetog veka živeo je sjajni pesnik Rudaki Sa-markandi (umro 325/936). Jedna od najzapaženĳih književnih karakteristika ovoga razdoblja jeste prisustvo mnogih

pesnika, glavni razlog čemu je, možda, veliko zanimanje za pesmu i pesništvo na dvorovima. Naime, suvereni su, u ono vreme, sa dvorova slali pesnicima ogromne i skupocene poklone, u vezi kojih su pribeleženi mnogi primeri u tez-kirama / biografskim memoarima10. Značaj samanidskog dvora je u razvĳanju i širenju persĳske književnosti, morao prevazići ulogu ostalih država. Sama-nidski suvereni, budući da su odvažno insistirali na svom izvornom iran-skom poreklu, poklanjali su veliku pažnju persĳs-

kom jeziku i književnosti. Oni su, na tom planu, izdavali naredbe da se epske iranske priče, spisi iz egzegeze i istorĳske knjige prevode sa arapskog na persĳski jezik i te poslove bi nadzirali takvi emiri kakvi su bili Nasr ibn Ahmed i Nuh ibn Mensur. Njihovi veziri su, poput poro-dice Bal’amĳa, svi bili učeni, vrsni mor-alisti i dobri književnici. Osim Rudakĳa, u ovom veku su živeli i drugi slavni pesnici, kao što su Šehid Balhi, Dakiki

Gizla Varga Sinaji, Gazel


i Kasai. Nadalje, nĳe tu blistala samo Buhara, već su se i u Sistanu, Gaznejnu, Gorganu, Nišapuru, Reju i Samarkandi negovali značajni književni centri, što, uzgred, pokazuje da je književnost bila uveliko vitalnĳa u istočnom krugu i u Horasanu, nego u drugim krajevima. Neki pesnici poput Muhaladĳa od Gor-gana, Dejlamĳa Kazvinĳa i Husrevĳa od Sarahsa odlazili bi na dvor Al-i Zĳara. Najpoznatĳi padišah u ovoj dinastĳi, Šemsul ma’ali Kabus ibn Vošmgir je i sam pisao pesme na persĳskom jeziku, a izgleda, kako to knjiga Kabus-nama poka-zuje, da je bio upućen i u osnovne prin-cipe kritike11. U centralnom književnom krugu i na dvoru Al-i Bujea pesnici su bili prisutni u malom broju; tu su npr. Bahtĳari od Ahvaza, Manteki od Reja, Badiuzaman od Hamedana, te Bon-dar od Reja. U četvrtom/desetom veku, pored onih pesnika koji su bili povezani sa dvorom, onde žive i rade i pesnici i pisci koji nisu u vezi sa dvorom, među kojima izdvajamo: Abu Nasra Farabĳa, Abu Abdulaha Hafifa od Širaza (umro 371/981), Abu Saida Abulhajra, Abul Kasima Bišra Jasina, Baba Tahira od Hamedana (umro 410/1019)...

U ovim trenucima se u četvrtom/desetom veku postepeno nameće prisus-tvo sufijskih pesnika, prisustvo čĳom snagom će ovo razdoblje, na književnoj razini, biti okarakterisano razvĳanjem sufijskih naučavanja u formi rubaĳa. Ipak, u ovom razdoblju su, uglavnom, kasida i mesnevĳa bile šire korišćene od drugih poetskih formi, dočim je, sa pojavom Ferdosĳa u četvrtom/desetom veku, epska književnost dostigla svoj najviši vrhunac.

Zajedno sa ustoličenjem gazn-evidske dinastĳe, koja je uspela da bude naslednik samanidske dinastĳe

bez premca, i persĳska književnost se, u istočnom krugu i u Horasanu, znatno proširila. Zbog nepreglednog bogatstva koje su gaznevidski suvereni donosili iz Indĳe, prekomerno su se povećavali i dvorski darovi pesnicima i piscima, što je bilo uzrok da se, u petom/jedanaestom veku, masovno prilazi panegiričnim spisima i pesmama. Međutim, za-nimanje Gaznevida za pesmu i pesnike nĳe bilo toliko presudno u sazrevanju književnosti u petom/jedanaestom veku, koliko je to bilo pregnuće Sa-manida u četvrtom/desetom veku da postave književnost na čvrstim temelji-ma; zapravo, pozornost Samanida, na polju persĳske književnosti, podstakla je književnost u petom/jedanaestom veku, za vreme Gaznevida.12

Pošto su osvojili zapadne krajeve Indĳe i povezali se sa njima, Gaznevidi su persĳsku književnost uveli u jedan novi krug, poznati «indĳsko-potkonti-nentalni književni krug». Onde su živeli takvi pesnici kakav je Mesud Sa’d i pisali pesme o Lahoreu i Indĳi. Među pozna-tim pesnicima iz petog/jedanaestog veka možemo navesti Bahramĳa Sarahsĳa, Zejnabĳa Alavĳa, Asdžodĳa, Gazajerĳa, Labibĳa, Mandžika Tirmizĳa, Asadĳa, Onsorĳa, Ferdosĳa, Manučehrĳa, Abul faradža Runĳa, Mesuda Sa’da, Ebu Hanifu Askanĳa (ili Iskafija), Ajukĳa i druge. Bitno književno obeležje svih ovih pesnika jeste osetilna / opipljiva priroda poređenja koje oni razvĳaju u pesmama, kao i njihov objektivan pogled na spoljašnje fenomene.

U istom veku, vladari u Azerbejdžanu, Aranu i Šervanu, takođe, pokazuju ljubav prema persĳskoj književnosti i to je dovoljan razlog da se persĳski jezik i književnost, malo po malo, nađu u novom krugu na

Documents

janje tela. Tako je spoznaja srcu divljač, tovetna ...sr.belgrade.icro.ir/pages/41792/nur42_061-080.pdf · ovo poređenje kaže o čemu je reč: telo čovekovo je poput nekog grada