Италијанска окупација Албанија 1939. Албанија је представљала мост за продор Италије у дубину Балканског полуострва и Италија је деценијама претендовала да над њом успостави власт. Када су се 1939. године створили услови, тј. пошто је Хитлер успоставио доминацију над западом Минхенском споразумом из 1938. године и избршио агресију на Чехословачку, Бенито Мусолини се решио на удар. Мусолини је желео да парира свом осовинском партнеру Хитлеру. Повод за акцију било је рођење сина краља Зога и могућност стварања династије која би дала додатни легитимитет независној Албанији. Италијанска влада је 25. марта 1939. упутила службени ултиматум у Тирану захтевајући да Албанију окупирају италијанске трупе. Албанска влада на њега није одговорила и Италија је извршила агресију 7. априла 1939. године. Краљ Зог, свестан да се слабо опремљена и обучена албанска војска не може равноправно одупрети италијанским снагама подржаним морнарицом и ваздухопловством, планирао је намерно оставити луке и градове небрањенима, односно са војском се повући у планинску унутрашњост и одатле организирати отпор. Тај се план, међутим, већ први дан изродио у свеопшту панику и бег водећих чланова владе. Иако су у неким местима локални добровољци Италијанима пружали жесток отпор, италијанске снаге су већ први дан успеле заузети све албанске луке, а већ следећи дан и главни град Тирану, као и Скадар. Пет дана касније су Италијани сазвали национални парламент који је италијанског краља Виктора Емануела 3 прогласио новим краљем Албаније, а Шефкета Верлаћија за премијера. Италијани су власт над Албанијом (с изузетком јужног дијела накратко изгубљеног током грчко-италијанског рата) задржали све до капитулације у другом свјетском рату 1943. године, када су их заменили Немци.
