ISTORIJA O HRISTUĐovani Papini

Preveo sa italijanskogaMihailo Dobrić

Narodno Delo1929. Beograd

SadržajPISAC CITAOCU...................................................................................1

STAJA.................................................................................................19

GOVECE I MAGARE...........................................................................21

PASTIRI...............................................................................................23

MUDRACI............................................................................................25

OKTAVIJAN........................................................................................27

IROD VELIKI.......................................................................................29

POKOLJ NEVINE DECE.....................................................................31

BEGSTVO U MISIR.............................................................................33

IZGUBLJEN PA NADEN.....................................................................35

DRVODELJA.......................................................................................38

OTAC...................................................................................................41

PRIRODA............................................................................................43

STARI ZAVET.....................................................................................45

PROROCI............................................................................................51

i

SadržajONAJ STO CE DOCI...........................................................................55

PROROK OGNJA...............................................................................59

PRVI DOBAR GLAS...........................................................................61

PRED POCETAK................................................................................65

PUSTINJA...........................................................................................70

PROTIVNIK.........................................................................................73

POVRATAK.........................................................................................79

CARSTVO BOZJE..............................................................................82

KAPERNAUM......................................................................................86

UBOGI.................................................................................................90

PRVA CETVORICA.............................................................................94

GORA..................................................................................................98

BLAGO SIROMASNIMA...................................................................100

ONI KOJI PLACU..............................................................................103

RUSILAC...........................................................................................107

ii

SadržajKAZANO JE......................................................................................112

A JA VAM KAZEM............................................................................116

NE BRANITE SE...............................................................................121

PROTIVPRIRODA.............................................................................125

PRE LJUBAVI...................................................................................129

AHIL I PRIJAM..................................................................................136

VOLITE!.............................................................................................140

POSLEDNJI OGLED.........................................................................144

OCE NAS...........................................................................................148

CUDA.................................................................................................151

ODGOVOR JOVANU........................................................................157

TALITA KUMI....................................................................................160

BUDENJE LAZARA..........................................................................163

SVADBA U KANI..............................................................................166

PROKLETA SMOKVA......................................................................170

iii

SadržajHLEBOVI I RIBE...............................................................................172

PESNIK..............................................................................................176

KVASAC............................................................................................179

GOZBA U CARSTVU NEBESKOM..................................................182

TESNA VRATA.................................................................................185

IZGUBLJENI SIN...............................................................................189

PRICE O GREHU..............................................................................200

DVANAESTORICA............................................................................206

SIMON NAZVANI STENA.................................................................212

SINOVI GROMA................................................................................216

DRUGI UCENICI................................................................................218

OVCE, ZMIJE I GOLUBOVI..............................................................222

KAZUJTE NA VIDIKU.......................................................................226

MAMONA..........................................................................................229

PRODAJ SVE!...................................................................................234

iv

SadržajDEMONOVA POGAN........................................................................238

CAREVI ZEMALJSKI........................................................................241

MAC I OGANJ...................................................................................244

JEDNO TELO....................................................................................248

OCEVI I SINOVI.................................................................................252

MARTA I MARIJA.............................................................................259

RECI NA PESKU...............................................................................263

GRESNICA........................................................................................265

VELIKU JE LJUBAV IMALA.............................................................270

KO SAM JA?.....................................................................................274

TI SI HRISTOS..................................................................................277

SUNCE I SNEG.................................................................................281

MNOGO CU POSTRADATI..............................................................284

MARAN ATA.....................................................................................287

PECINA RAZBOJNIKA.....................................................................291

v

SadržajZMIJE I GROBOVI............................................................................296

KAJINOVI POTOMCI........................................................................299

KAMEN NA KAMENU.......................................................................302

OVCE I JARCI...................................................................................305

RECI KOJE NECE PROCI................................................................311

PAROUZIJA......................................................................................319

NEZVANI GOST................................................................................321

JUDINA TAJNA.................................................................................327

COVEK S KRCAGOM.......................................................................334

PRANJE NOGU.................................................................................339

UZMITE, JEDITE...............................................................................342

VINO I KRV........................................................................................346

AVA, OCE..........................................................................................350

ZNOJ I KRV.......................................................................................354

CAS TAME........................................................................................359

vi

SadržajANA...................................................................................................362

PETLOV POJ....................................................................................365

RAZDERANA HALJINA....................................................................369

POKRIVENO LICE............................................................................375

PONTIJE PILAT................................................................................379

STA JE ISTINA?...............................................................................383

KLAVDIJA PROKULA......................................................................388

BELA HALJINA.................................................................................391

RASPNI GA!......................................................................................394

VARAVA............................................................................................398

KRUNISANI CAR..............................................................................402

PRANJE RUKU.................................................................................405

DAN PRIPREMANJA........................................................................410

SIMON KIRINAC...............................................................................413

VECNI JUDA.....................................................................................417

vii

SadržajSIROVO DRVO..................................................................................420

OPROSTI IM......................................................................................422

CETIRI KLINCA.................................................................................425

DIZMAS.............................................................................................430

TAMA.................................................................................................434

LAMA SAVAHTANI...........................................................................438

NEVIDLJIVI KRST.............................................................................442

VODA I KRV......................................................................................446

OSLOBODENJE ONIH STO SPAVAJU...........................................452

NIJE OVDE........................................................................................456

EMAUS..............................................................................................461

IMATE LI STO ZA JELO?.................................................................467

TOMA BLIZANAC.............................................................................470

NEPRIMLJENI SPASITELJ..............................................................474

POVRATAK NA JEZERO.................................................................479

viii

SadržajOBLAK..............................................................................................485

MOLITVA HRISTU............................................................................488

O piscu..............................................................................................495

ix

PISAC CITAOCU

PISAC ČITAOCU

1.

Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju "slobodnimduhovima" stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug TeškeRobije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju usrcu čovekovu.

Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjemropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje;vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije,pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom imetafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protivKrsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjastilakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvenaAna Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, unajbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je,kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar iposlednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što jehipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu,nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bise mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno dasu dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta iTiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke izproročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova ieklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako jenajbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on

1

Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka,prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čovekaizvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranjelekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tomeučinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođošedo zaključka da Isus uopšte nije rođen.

Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u danpostajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceosahrani.

I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvarareligije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stolećaizbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva,Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća,Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstvabez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile dase prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledeneapstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ililiterarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus.

Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više negoone, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi,Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu.Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunskesimbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenogbudizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenihžena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju upusto, i to je sve.

Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarskekatedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sazamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila jelepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u

2

Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela,poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sinjednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedresrozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegovepesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasništa je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živdeo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti jeumeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protiviživotu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedniparalitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svojeposlednje pismo potpis: Razapeti.

2.

Ipak, posle tolikog traćenja vremena i uma, Hristos nije još odagnan sazemlje.

Uspomena na njega živi svuda. Na zidovima škola i crkava, navrhovima zvonika i planina, u tabernakulama po ulicama, iznadposteljskih uzglavlja i na grobovima, milioni krstova podsećaju čovekana smrt Raspetoga. Sastružite freske po crkvama, odnesite ikone soltara i iz kuća, i Hristov život ispuniće muzeje i galerije. Pobacajte uvatru misale, trebnike i molitvenike: njegovo ime i njegove reči naćićete u svima knjigama. Pa čak i hulenja i nehotice potsećaju nas nanjegovo prisustvo.

Pa ma šta da se čini, Hristos je kraj i početak, ponor od božanskemisterije između dva odlomka u istoriji čovečanstva.

Neznaboštvo i Hrišćanstvo ne mogu se stopiti nikada više ujedno. Onopre Hrista i ovo posle Hrista. Naše doba, naša civilizacija, naš životpočinju sa Hristovim rođenjem, Ono što je bilo pre njega možemo daistražujemo i doznajemo, ali to više nije naše, obeleženo je drugimbrojevima, svedeno je u druge sisteme, ne pokreće više naše strasti,

3

može biti lepo ali je mrtvo. Cezar je, u svoje vreme, dizao veću huku odIsusa, a Platon je u nauci bio spremniji od Hrista. Još se priča i oprvom i o drugom, ali ko još pada u vatru za Cezara ili protiv Cezara. Igde su, danas, platoniste ili antiplatoniste?

Hristos, naprotiv, neprestano živi u nama. Ima ih još koji ga vole i kojiga mrze; koji poštuju njegova stradanja i koji uživaju što se onnipodaštava. I go što toliki uporno ustaju protivu njega kazuje nam daon još nije umro. Sami oni što se trude da poreknu njegovu nauku injegovo postojanje provode život spominjući njegovo ime.

Živimo u eri Hrišćanstva. I ona traje neprestano. Da bismo moglishvatiti naš svet, naš život, sebe same, potrebno je da se vratimoHristu. Svaka era treba da nanovo napiše svoje Jevanđelje.

Napisala ih je i naša, i to više nego ikoja druga. Tako da bi se pisacove knjige morao, ovde, pravdati što ju je napisao. Ali, opravdanje, akoje ono potrebno, izići će jasno pred oči onima koji budu hteli da jepročitaju do poslednje stranice.

Ni jedan vek nije, kao ovaj, toliko udaljen od Hrista, niti je ijednomtoliko potreban Hristos. Ali, da bismo ga nanovo našli, nisu dovoljnestare knjige.

Ni jedan opis Isusovog života, pa ma ga napisao najgenijalniji pisac nasvetu, ne bi mogao biti lepši ni savršeniji od Jevanđelja. Svekolikedivote stila i poezije neće moći nikada nadmašiti onu prostosrdačnutrezvenost četiri prva istorika. I malo što imamo da dodamo onome štosu oni rekli.

Ali, ko danas čita Jevanđeliste? I ko bi umeo da ih čita i kada bi ihčitao? Sva kritikovanja filologa, objašnjavanja tumača, varijante ierudicije komentatora samo su književna kinđurenja, zabavljanjabolesnih mozgova. Ali srce iziskuje nešto drugo.

4

Svaki naraštaj ima svojih briga, svojih misli i svojih − ludosti. Trebalo bi,onih radi koji su zalutali, nanovo prevesti staro Jevanđelje. Da biHristos živeo u životu ljudi, da bi večito bio među njima, bilo bipotrebno nastojati da on s vremena na vreme vaskrsava; ali nikako nebismo ga smeli iznositi u bojama koje su na dnevnom redu, negobismo morali, novim rečima, uzimajući u obzir sadašnjost, prikazivatinjegovu večitu istinu i njegovu neizmenljivu istoriju,

Tih knjiških vaskrsavanja, naučnih ili književnih, prepun je svet; alipiscu ove knjige čini se da su mnoga od njih zaboravljena i da mnogaod njih nisu usvojena. Naročito u Italiji, posle poslednjeg iskustva.

Da bi se napisala istorija svih povesti Isusa Hrista, bila bi potrebnadruga, pa i veća knjiga od ove. One povesti koje se najviše čitaju, te sui najpoznatije, mogu se, na prvi pogled, podeliti u dva velika dela. Naone što su ih pisali ljudi od Crkve za verne, i one koje su pisali ljudi odnauke za laike. Ni ove ni one ne mogu zadovoljiti onoga ko u jednomživotopisu traži Život.

3.

Životopisi Isusa Hrista, namenjeni pobožnima, zaudaraju skoro naneku starinu koja, još od prvih stranica, odbija čitaoca naviknutog nabolju i jaču hranu. To vam je smrad ugašenog stenja, zadah pregorelogtamjana i pokvarenog ulja, nešto što guši. Nesmotrena čoveka koji impristupi te se seti životopisa uzvišenih ljudi, napisanih s uzvišenošću, aima pojma o poeziji i umetnosti pisanja, spopadne muka kada seunese u onu mlitavu, tromu, iskrzanu prozu, skrparenu, vaj, od suvišeobičnih mesta, koja su bila u životu pre tisuću godina, ali sada sumrtva, bezizrazna, zamagljena kao kamičci u kakvom lapidarijumu ilitačke na nekom obrascu. Prevrne li se list, još je gore kada ti iznurenitrkači hoće da polete kasom lirike ili galopom rečitosti. Ona njihovazastarela prijatnost, ono kićenje što se sastoji iz arkadijskog purizma i

5

lepog stila koji je uzor za palanačke akademije, ona lažna toplina,podgrevana sladunjavim dostojanstvom, obeshrabre i najotpornije inajsmelije ljude. I kada se ne upuste u trnovite misterije skolastike, oniupadnu u sladunjavo besedništvo nedeljnih propovedi. To su knjigenapisane za one koji veruju u Hrista te koji bi, u izvesnom smislu, moglibiti i bez njih. Među njima ima i izvrsnih ljudi ali laika, ravnodušnih,profanih, veštaka, naviknutih na veličinu starinskoga i na novinumodernoga, koji te knjige ne traže ili ih ostavljaju čim ih nađu. Pri svemtom, to su upravo oni čitaoci koje bi trebalo pridobiti, jer oni su ti koje jeHristos izgubio, koji stvaraju mišljenje i na koje se polaže u svetu.

Drugi, naučnici, koji pišu za neutralne, još manje uspevaju da Isusuprivedu duše koje ne umeju da budu hrišćanske. Prvo zato, što toskoro nikada nije svrha koju su oni sebi postavili i što su i sami oni,skoro svi, među onima koje bi trebalo privesti pravome i živome Hristu;i onda zato što ih njihov metod, koji je, kako oni vele, istorijski, kritički,naučni, navodi da se pre zaustave na spoljašnjim tekstovima ičinjenicama, kako bi o njima doneli zaključke ili ih oborili, nego navrednosti i svetlosti koje bi mogli, kada bi hteli, da nađu u timtekstovima i činjenicama. Mnogi od njih teže da nađu čoveka u Bogu,normalnost u čudu, legendu u predanju, a povrh svega traže umetke,falsifikate i apokrife u prvoj hrišćanskoj literaturi. Oni koji nisu kadri daporeknu da je Hristos živeo, odbijaju koliko god više mogu od dokazakoji nam ostaju o njemu i pomoću samih "ako", "ali", rasmatranja,sumnji i pretpostavaka ne mogu da napišu njegovu istoriju, ali, srećom,ni da pobiju onu što je sadrži Jevanđelje. Oni dolaze među sobom utoliku protivrečnost da svaki njihov sistem ima tu dobru stranu štoponišti sve one sisteme koji su izmišljeni pre njega. Ukratko, tiistoričari, sa svom svojom opremom od starudije i trica i kučina, uzasvu pomoć tekstualne kritike, mitologije, paleografije, arheologije,filologije grčke i semitske, jedino sablažnjivo seckaju, mrve, drobe,sitne i u kašu pretvaraju prosti Hristov život. Najlogičniji zaključaksvega toga šeprtljanja i darmara je taj, da Hristos nije nikada dolaziona zemlju ili da, ako je slučajno odista dolazio, o njemu ne možemo

6

reći ništa pouzdano. Ostaje − što nije tako lako zbrisati − Hrišćanstvo.Ali sve što umeju da učine ti Hristovi neprijatelji je to da na Istoku i naZapadu traže "izvore", kao što oni vele, hrišćanske misli, s prikrivenomnamerom da je celu rastvore u njene preteče, jevrejske, jelinske, pačak i indijske i kitajske, da bi mogli da reknu: Vidite li? Taj vaš Hristos,na kraju krajeva, ne samo što je bio čovek nego i siromašak, koji nijekazao ništa što čovečji rod ne bi na pamet znao pre nego što se on irodio.

Mogli bismo, onda, upitati sve te što poriču čuda, kako oni objašnjavajuto čudo što je jedna smesa od starudija, oko imena jednog bednogplagijatora, stvorila čitav jedan pokret ljudi, doktrina, institucija, pokrettoliko silan da je on izmenio lice celoga sveta za toliko mnogo vekova.Ali to i druga pitanja nećemo da postavljamo, bar ne za sada.

Ukratko, ako sa bljutavosti bogobojažljivih kompilatora pređemo,tražeći svetlosti, na one što su monopolisali "istorijsku istinu", mi ćemoiz otužne pobožnosti upasti u besmislenu i nekorisnu zbrku reči. Prvine umeju da privedu Hristu one koji su zalutali, a drugi nas uvlače upravi trnjak od kontroverza. A ni jedni ni drugi ne primamljuju nas načitanje: to jest svi oni pišu rđavo. Ako ih vera deli, pogano pisanje ihspaja. I ovaj mrljavi deklamatorski ton odvratan je kulturnim duhovima,koji iole poznaju Jevanđelje, božanstvenu idilu i božanstvenu tragediju,kao god što im je odvratan ledeni dogmatizam onih drugih. Tek istina jeda jedini opis Isusova života, još i danas, posle tolikih godina i tolikihpromena ukusa i mišljenja, jeste onaj što ga je napisao kleričkiotpadnik Renan, koji je doduše odvratan svakom pravom Hrišćaninuzbog svoga diletantizma, u kome je i pohvala uvreda, i svakom istorikuzbog svojih kompromisa i svoje kritičke nepotpunosti, Ali ta Renanovaknjiga, premda ona izgleda kao da ju je napisao kakav skeptičkiromansjer koji koketuje sa filologijom ili kakav semitista koji pati odliterarnih ambicija, ima tu vrednost što je "napisana" − to jest što jemogu da čitaju i oni koji nisu ni verni ni specialiste.

7

To što se može lako i rado da čita, ne bi bila jedina i najbolja vrednostjedne knjige, i onaj ko bi se zadovoljio samo time, a ne bi ništa polagaona ostalo, pokazao bi da je više ispunjen taštinom nego ljubavlju. Alipošto je, najzad, jedna knjiga napisana zato da se čita, dopustićemoda je to jedna vrednost, i to ne tako neznatna, naročito onda kada jereč o tome da ona ne bude samo studija, nego delo koje bi bilo kadroda pokrene osećanja i preporodi svet.

Piscu ove knjige čini se − i ako se vara biće mu drago da ga oprotivnom ubede oni koji to znaju bolje nego on − da u tolikim tisućamaknjiga koje govore o Isusu nema ni jedne jedine koja bi zadovoljilaonoga koji, umesto dogmatičkih dokaza ili naučenjačkih iščeprkavanja,traži hranu koja bi bila pogodna za dušu i za potrebe našeg veka.

Nema, naime, knjige žive, pune ljubavi, koja bi, u očima živih, dala višeživota Hristu koji neprestano živi. Da ga prikaže prisutnim, večitimprisustvom, onima koji su prisutni. Da ga predstavi u poj njegovoj živoj idanašnjoj veličini − večitoj pa prema tome i sadašnjoj − onima koji suga prezirali i stidno vređali, koji ga nisu voleli stoga što nisu videlinjegovo pravo lice. Da rekne koliko je natprirodnog i simboličkog unjegovim humanim načelima, u njegovim načelima onako neobičnim,prostim i popularnim, i koliko prisnog čovekoljublja, kolikoprostodušnosti ima i u njegovoj misiji nebeskog oslobodioca, unjegovom stradanju i u njegovom božanskom vaskrsenju. Da pokaže,najzad, u toj tragičnoj epopeji, u kojoj su odista sarađivali nebo izemlja, koliko se pouka, podesnih za nas, prilagodnih za naše vreme,može izvući, ne samo iz izgovorenih reči, nego i iz samih događaja kojisu se nizali od vitlejemske staje do vitanijskog oblaka.

Knjige koju bi napisao laik za laike koji nisu, ili su tek onako pospoljašnosti, Hrišćani. Knjige bez pobožnog cifranja i raznežavanja, ibez one krute književnosti što sebe naziva "naučnom". I, najzad, knjigešto bi je napisao čovek novoga doba koji bi pomalo poštovao ipoznavao umetnost i umeo da privuče pažnju i samih protivnika.

8

4.

Takvu knjigu pisac ovoga dela ne tvrdi da je napisao, premda priznajeda je na to češće pomišljao; ali, bar je pokušavao da se, ukoliko mu jeto dopuštala njegova snaga, približi toj ideji.

I pisac odmah, s iskrenom smernošću, izjavljuje, da nije napisao delo"naučnog istorika" Nije ga napisao, ne stoga što ga ne bi mogaonapisati, nego stoga što ga ne bi hteo napisati sve i da je imao za topotrebno znanje. Neka se zna, između ostaloga, i to da je ova knjiganapisana skoro cela u polju, u jednom dalekom i pustom kraju, uzpripomoć malo knjiga, bez prijateljskih saveta i učiteljskih revizija. Nećeje, dakle, navoditi predstavnici visoke kritike, niti ispitivači sadvostrukim naočarima među "autoritetima u gradivu". Ali, malo to štamari, samo ako ona uzmogne da učini dobra kojoj duši − pa ma i jednojjedinoj. Jer njena težnja je, kao što je rečeno, da iz groba i opetvaskrsne Hristos − Hristos balsamovan mirisima koji su izvetrili iliisečen univerzitetskim noževima − a ne da se on u grob nanovo položi.

Pisac se oslanjao na Jevanđelja; koliko, razume se, na sinoptička,toliko i na četvrto.

Beskrajne rasprave i prepirke o autoritetu ta četiri istorika, i odatumima, i o umetcima, i o njihovoj uzajamnoj zavisnosti, i overovatnosti i poreklu, ostavili su ga, on to priznaje, ravnodušnim. Minemamo dokumenata starijih od tih; niti kakvih drugih, savremenih,judejskih ili mnogobožačkih, koji bi nam dali mogućnosti da ihkorigujemo ili demantujemo. Takav posao pabirčenja ili istraživanja biobi uzaludno proćerdavanje vremena, jer se u poznavanju Hristovaživota ne bi mogao učiniti ni korak unapred. Hristos je u Jevanđeljima,u apostolskoj Tradiciji i u Crkvi. Izvan njih je mrak i tmina. Ko primičetiri Jevanđelja, mora ih primiti cela, od slova do slova, − ili odbiti ihsva, od prvog do poslednjeg, i reći: ne znamo ništa. Pokušaj da se utim tekstovima razlikuje pouzdano od verovatnog, istorijsko od

9

legendarnog, osnova od dodataka, primitivno od dogmatičkog,očajničko je preduzeće. Ono se, odista, skoro uvek završavaočajanjem čitalaca, koji se u toj zbrci protivrečnih sistema, na krajukrajeva, ne mogu da snađu, te ih sve odbace. Najčuveniji poznavaociNovoga Zaveta slažu se samo u jednom jedinom: da je Crkva umelada odabere, u onoj poplavi od prvobitne literature, najstarijaJevanđelja, koja su tada smatrana i kao najvernija. Drugo se ništa i netraži.

Pored Jevanđelja, pisac ove knjige imao je u vidu one "logije" i "agrafe"koje su imale više Jevanđelskog ukusa, i nekoliko apokrifnih tekstova.I, najzad, devet ili deset modernih knjiga koje su mu bile pri ruci.

Čini mu se, po onome što je mogao videti, da se poneki put udaljavaood opšteg mišljenja i da je Hristu dao oblik kakav on nema svagda naobičnim ikonama; ali on to ne tvrdi pouzdano i nije mu stalo do toga daiznese kakvu novinu, pošto želi da njegova knjiga bude više dobranego lepa. U toliko pre, što mu se, svakako, moglo desiti da, neznajući, ponavlja ono što su drugi već rekli. U ovoj građi suština, koja jeistina, nepromenljiva je, i kao nešto novo mogla bi biti samo težnja dase ona prikaže u obliku koji bi imao jačeg dejstva, kako bi bilapristupačnija.

Kao god što je hteo da izbegne trnjake duboke naučne kritike, isto takonije hteo da se isuviše udubljuje u misterije teologije. Pristupio je Isusus prostodušnom željom i ljubavlju, kao god što su mu, kada je ongovorio, pristupili kapernaumski ribari, koji su, na svoju sreću, znalimalje od njega.

Ali, ipak, ostajući veran rečima Otkrovenja i dogmama Katoličke Crkve,trudio se da te dogme i te reči prikaže na način koji nije običan, jednimsnažnim stilom koji na nekim mestima dopunjuje a na drugimaskraćuje, koji je pun sirovih i oštrih izraza, kako bi video da li sedanašnje duše, naviknute na prijatne začine zabluda, mogu da

10

probude pod udarima istine.

Za one koji ne bi bili zadovoljni, pisac će biti slobodan da navede rečiSvetoga Pavla: "Onima koji su bez zakona bio sam kao bez zakona,premda nisam Bogu bez zakona nego sam u zakonu Hristovu, dapridobijem one koji su bez zakona. Slabima bio sam kao slab, da slabepridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga. A ovo činimza Jevanđelje..."

Pisac je imao na umu ne samo jevrejski, nego i stari mnogobožačkisvet, želeći da prikaže svu veličinu Hrista prema onima koji su sejavljali pre njega. Nije se uvek držao reda kojim su tekli događaji, jer jebolje služilo njegovoj posebnoj svrsi koja, kao što je rečeno, nije upravom smislu istorijska, − da pri−kupi pojedine grupe misli i činjenica,kako bi ih jače rasvetlio, a ne da ih ostavi razasute ovde onde u tokupričanja.

Da knjizi ne bi dao izgled pedantnosti, klonio se citata i izbegavao je dastavlja kakve napomene. Neće da se prikazuje da je ono što nije, tojest doktor bibliografije, i nije rad da delo, ni izdaleka, nosi obeležjeduboke učenosti. Oni koji se razumeju u tim stvarima zapazićeautoritete koje pisac nije naveo i solucije koje je izabrao u pojedinimpitanjima gde se s njima složio; onima pak, koji traže samo to kako ses Hristos javio pojedinima od njih, bili bi otužni tekstovi i navodi u dnustranica. Jednu reč samo reći u pogledu Grešnice što plače predIsusovim nogama. Premda više njih vide u Jevanđelju dve različitescene i dve različite žene, pisac je iz umetničkih razloga dopustio sebida ih slije u jednu jedinu, pa se nada da će mu se to oprostiti jer se netiče dogmatičke građe.

Pisac mora da naglasi i to da nije mogao da na svoj način razvije oneepizode u kojima se pojavljuje Deva Marija: i to zato da ne bi suvišeodužio knjigu, koja je i inače dugačka, a, naročito. i zato što bi biloteško da se onako mimogred prikaže sva bogata osnova religiozne

11

lepote što je ima Marijin lik. Bila bi potrebna druga jedna knjiga, i pisacse odlučio smelo, ako mu Bog dade života i zdravlja, da o njoj kažeono što nije kazao niko nikada.

Zapaziće, bar oni koji poznaju Jevanđelje, da su poneke stvari manjevažnosti izostavljene, a poneke naprotiv, neobično razrađene. Jer onesu se učinile, piscu, pogodnije za njegov zadatak: građenje.

5.

Ovoj knjizi je svrha izgrađivanje, podizanje i popravljanje. Ne u smisluobičnog bigotizma, nego u čovečanskom, muškom smislupreporađanja duša.

Sagraditi kuću to je veliko i sveto delo: to znači stvoriti čoveku stan ukoji će se skloniti od studi i noći. Ali sagraditi dušu, sazdati je odkamena istine! Graditi, u običnom smislu znači zidati. Ko je od vasikada premišljao o tome šta je sve potrebno da bi se moglo zidati,zidati dobro, da bi se mogla podići prava kuća, kuća koja odolevanepogodama, koja ima jake temelje, jake zidove i krov koji neprokišnjava. I kakav je sve materijal potreban za zidanje: četvrtastoisklesano kamenje, dobro ispečene ciglje, zdrave grede, čist i sitanpesak, izvrsan kreč i cement. I sve, se mora raditi mudro i trpeljivo:kamen da se priljubi uz kamen, u malter da se ne meće i suviše vode ilii suviše peska, zidovi od cementa da se vlaže, da se dobro vezuju nauglovima. I kuća se, dan po dan, sve više uzdiže ka nebu, čovekovakuća, kuća u koju će on uvesti svoju ženu, u kojoj će se rađati njegovadeca, u kojoj će moći da dočekuje svoje prijatelje.

Mnogi misle da je − da bi se napisala jedna knjiga − dovoljno imatiideju, uzeti puno reči i složiti ih da dadu lepu sliku, Nije to tako. Gomilacrepa, gomila kamenja nije kuća. Sazdati kuću, sazdati knjigu, sazdatidušu, poslovi su u koje je potrebno da čovek uloži svega sebe, svusvoju odgovornost. Ovom knjigom htelo bi se da se sazdavaju

12

hrišćanske duše, jer u današnjem vremenu, u današnjim prilikama,kako se piscu čini, to je potreba koja ne trpi odlaganja. Da li će mu topoći za rukom ili neće, to on za sada ne može da kaže.

Ali priznaće se, on se nada, da je ovo knjiga − prava knjiga, a ne nekiuzorak sitnurija, kakva hrpa gradiva. Knjiga koja može biti osrednja i somaškama, ali koja je konstruisana. Ona ne samo što sazdava, negoje i sazdana. Knjiga sa svojim planom, svojom arhitekturom, pravakuća sa tremom i stupovima, sa pregradnim zidovima i svodovima − pai sa ponekim otvorom prema nebu i prema polju.

Pisac ove knjige je, ili bar hteo bi da bude, umetnik i nije mogaosmetnuti s uma tu svoju osobinu upravo u ovoj prilici. Ali izjavljuje danije bio rad da stvori delo, kao što su to govorili ranije, "lepeknjiževnosti" ili, kao što se govori sada, "čiste poezije", jer mu je, barovoga puta, na srcu bila više istina nego lepota. Međutim ako tanjegova, pa ma i slabija sposobnost pisca koji voli svoju umetnostmogne da pridobije ma i jednu jedinu dušu više, njemu će biti draži darkoji je primio. Njegova pesnička sklonost poslužila mu je, možda, daistinitije i, u izvesnoj meri, sa više svežine oživi drevne stvari koje suse, kako se čini, okamenile ,u jerarhizmu osveštanih slika.

Za čoveka koji sanja sve je novo i sve mu je pred očima. Svaka velikazvezda koja se kreće noću može biti ona zvezda što ti pokazuje kuću ukojoj se rodno Sin Božji; svaka staja ima jasle koje mogu da postanukolevka, kada se napune suvim senom i čistom slamom; svaka golaplanina, ozarena zlaćanim zracima sunca na izlasku, iznad još mračnedoline, može biti Sinaj ili Tavor. Upaljena strnjišta i ugljarske vatre štose sijaju uveče po bregovima plamen su koji Bog užiže, da bi ti osvetliostaze kroz pustinju; stub dima što se izdiže sa ognjišta sirotinjskekućice izdaleka pokazuje pravac puta radniku koji se vraća svomedomu. Magarac što na samaru nosi pastirku koja dolazi sa muže isti jeonaj koji je proroka nosio prema šatorima Izrailjevim i Spasitelja uJerusalim na praznik Pashe. Golub što guče na streji isti je onaj koji je

13

Patrijarhu objavio da je kraj kazni ili koji se spustio nad Jordan. Sve jeisto i sve je pred očima pesniku, i svaka povest je sveta povest.

Pisac, ipak, moli svoje stroge savremenike da mu oproste, ako se višenego što bi trebalo poveo za onim što se danas, skoro s gnušanjem,naziva krasnorečivošću − rođenom sestrom retorike, preljubnommaterom deklamatorstva i ostalih vodenih bolesti otmenog izražavanja.Ali, priznaće se da se povest o Hristu nije mogla napisati onim laganimi blagim stilom koji dobro priliči za Don Abondia. Sam Manconi, kada jeopevao Božić i Vaskrsenje, nije se poslužio jezikom kojim govoreFlorentinci, nego je pribegao najsvečanijim slikama Staroga i NovogaZaveta.

Zna pisac vrlo dobro da se krasnorečivost ne dopada modernom svetu,kao god što se tkanine preterano "drečećih" boja ne sviđaju otmenimdamama ili crkvene orgulje onima koji igraju menuet, ali mu nije uvekpolazilo za rukom da je se kloni. Krasnorečivost je, kada u njoj nemaonoga deklamatorskog bogorađenja, bujni izliv vere, a u vremenu kojene veruje nema mesta krasnorečivosti. Ipak, Isusov život je takvadrama i takva poema da uvek iziskuje, umesto običnih izraza što ihimamo na raspoloženju, one "odsečne i pomamne reči", o kojimagovori Pasanti. Bossuet, koji se svakako prilično razumevao ukrasnorečivosti, napisao je: "PlÔt ŕ Dieu que nous puissions dętacherde notre parole tout ce qui fllatte l'oreille, tout se qui délecte l'espirit,tout ce qui surprend l'imagination, pour ne laisser que la verité toutesimple, la seule force et l'efficace toute pure du Saint Espirit, nullepensée que pour convertir!" Tačno je tako, ali potrebno je u tomeuspeti.

Pisac ovoga dela zaželeo je, u ponekim trenutcima, da ima tolikosmelu i vatrenu krasnorečivost da pokrene na drhtanje svako srce,toliko bogatu uobrazilju da za tili čas opčini sve duše i prenese ih usvet od svetlosti, zlata i vatre. U drugim trenutcima, naprotiv, žalio ješto je isuviše umetnik, isuviše književnik, isuviše vajar i mozaičar, i što

14

ne može da stvari ostavi u njihovoj silnoj nagoti. Napisati knjigu onakokako treba mi se naučimo tek pošto je dovršimo. Kada dođemo doposlednje reči, s iskustvom što smo ga stekli u radu, bilo bi potrebnoda počnemo spočetka i da je svu preradimo. Ali ko ima, neću dakažem snagu, nego ideju da učini tako nešto?

Pisac još moli da mu se oprosti što je napisao delo od toliko mnogostrana o jednom jedinom predmetu. Danas kada su knjige − pa i samenjegove − rukoveti ili snopovi listića napabirčenih iz novina, novelicekratkog daha, zabeleške iz beležnika, i kada one ne premašaju dve ilitri stotine stranica, napisati knjigu koja ih ima preko pet stotina liči nanadutost, na silnu taštinu. Ova knjiga će, zacelo, izgledati dugačkamodernim čitaocima, koji su više naviknuti na lake kolačiće nego natežak domaći hleb, ali knjige, kao god i dani, duge su ili kratke prematome kako se ispunjavaju. I pisac nije još toliko ozdravio od svogaponosa, da bi mogao verovati da njegovu knjigu, zbog njene dužine,neće čitati niko; šta više, on zamišlja da će ona da se čita s manjedosade nego druge koje su kraće. Toliko je to teško izvidati sebesamoga od bezobzirne nadutosti čak i onima koji hoće od nje da vidajudruge!

6.

Pisac ove knjige napisao je drugu jednu, pre nekoliko godina, u kojoj jeispričao sumorni život jednog čoveka koji je hteo, u jednom trenutku,da bude Bog. Sada, kada je sazreo godinama i savešću, pokušao je daopiše život jednog Boga koji je postao čovek.

Isti taj pisac, u vremenu kada je svojoj mahnitoj i kolebljivoj voljipopuštao uzde na svima putevima koji su bili prepuni apsurdnosti,smatrajući da iz negacije svega onoga što je više, što je nadčulno,proizlazi potreba da se čovek oslobodi svake bigoterije, i profane imondenske, da bi došao do potpunog i savršenog ateizma − i imao jelogiku Danteovog "crnog heruvima", jer je nalazio da čovek treba

15

jedino da bira između Boga i Ništa i da, kloneći se Boga, nema razlogada se potčini plemenskim idolima i svima ostalim fetišima razuma ilistrasti − u tom vremenu groznice i ponosa, onaj što ovo piše uvredio jeHrista kao malo ko pre njega. Pri svem tom, posle ciglo šest godina −ali šest godina mučnih napora i pustošenja u njemu i oko njega − poslepremišljanja od nekoliko meseci, on najedanput, prekinuv drugi jedanrad, skoro podstican i potiskivan nekom snagom jačom od njegove,uze da piše ovu knjigu o Hristu, koja mu izgleda nedovoljno ispaštanjeonoga greha. Dešavalo se često Isusu da ga jače vole oni koji su garanije mrzeli. Mržnja je, poneki put, samo nesavršena ljubav, koja nijesvesna sebe: ona je, svakako, bolji uvod u ljubav negoli ravnodušnost.

Izneti kako je pisac mogao da nađe Hrista, sam, idući mnogimputevima, koji su svi, naposletku, izlazili u podnožje Gore Jevanđelja,bio bi isuviše veliki i trudan posao. Ali njegov primer − to jest primerčoveka kome, još od detinjstva, behu odvratne sve priznate vere, svecrkve, svi oblici duhovnog vazalstva, i koji je zatim, s razočarenjimakoja su bila toliko duboka koliko su silna bila oduševljavanja, prošaokroz mnoga, najrazličitija i najnovija iskustva − primer toga čoveka,velim, koji je u sebi samome uništio ambicije jedne nepostojane inemirne epohe, primer čoveka koji se, posle tolikih potepanja,mahnitanja i lutanja, vraća Hristu, nema, svakako, samo privatan i ličniznačaj.

Nije se vratio zbog zamora, jer, naprotiv, za njega nastaju teži život iveće obaveze; ne ni iz straha od staračke iznemoglosti, jer sebesmatra još mladim čovekom; ne ni iz želje za svetskom slavom, poštobi mu, u atmosferi ovoga veka, bilo probitačnije da bude laskavacnegoli sudija. Nego ovaj čovek što se vratio Hristu video je da jeHristos izdat i, što je još gora uvreda, zaboravljen. I osetio je silnu željuda podseti na njega i da ga brani.

Jer nisu ga samo njegovi neprijatelji izdali i upropastili. Nego i sami oni,za vreme njegovog života, koji su bili njegovi učenici i koji su ga

16

razumeli upola i najzad ostavili; i mnogi od onih koji su se rodili unjegovoj Crkvi i čine ono što je protivno njegovim naređenjima, kojimasu milije njegove ikone i njegovi kipovi nego njegov živi primer, koji suusne i kolena iskrzali u svojoj materijalnoj pobožnosti te misle da suodužili svoj dug prema njemu i da su učinili ono što je on iziskivao i štoiziskuje, gotovo uvek uzaludno, zajedno sa svojim Svetima, već prekohiljadu i devet stotina godina.

Istorija o Hristu, danas, je odgovor, odbrana, preka potreba: teg koji sestavlja na prazan tas terazija, da bi se iz večitog rata između mržnje iljubavi dobila bar ravnoteža pravde. I ako bi se onome ko ju je napisaoreklo da je zakasnio, njega to ne bi ni malo dirnulo. Zakasne, dostaputa, oni koji su se isuviše rano rodili. Sunce koje zalazi isto je onosunce što, u isti mah, daje boju zori neke daleke zemlje. Hrišćanstvonije neka starina koju je, u onome što je imala dobra, prihvatila čudna ineusavršljiva moderna svest, nego ono je, za mnoge, toliko novo danije čak ni u svome početku. Svet, danas, traži više Mir nego Slobodu,a pouzdan mir može se naći samo pod Hristovim jarmom.

Kažu da je Hristos prorok slabih, a on, naprotiv, daje snage onima kojisu malaksali i iznad careva uzdiže one koji su ugnjeteni. Kažu da jenjegova vera vera onih koji su bolesni i onih koji umiru, a on lečibolesne i vaskrsava mrtve. Da je Bog tuge, a on svoje verne poziva dase raduju i svojim prijateljima obećava večnu gozbu radosti. Kažu da jeu svet uneo tugu i mrtvilo, a on je, naprotiv, dokle je bio živ, jeo i pio ipuštao da mu se namirišu noge i vlasi i prezirao je pretvorničkepostove i tašta pokajanja. Za te i takve, naročito, biće od koristi ovaknjiga.

Ovu je knjigu napisao − oprostite što se to i opet naglašava − jedanFlorentinac, to jest čovek koji je ponikao iz onog naroda koji je, jediniizmeđu sviju, izabrao Hrista za svoga Kralja. Ideju za to dao je prviĐirolamo Savonarola 1495, ali nije mogao da je izvede. Ona jeprihvaćena, za vreme opasne opsade, 1527, i odobrena velikom

17

većinom. Na glavnoj kapiji Stare Palate između Buonarotijevog Davidai Bandinelijevog Herkulesa uzidana je jedna mramorna ploča s ovimnatpisom:

JESUS CHRISTUS REX FLORENTINI POPULIP. DECRETO ELECTUS.

Taj natpis, premda ga je izmenio Kozimo, stoji još neprestano; tajdekret nije nikada formalno ukidan piti oporican, i pisac ovoga delaponosi se što i danas, posle četiri stotine godina uzurpacija, može sebeda smatra podanikom i vojnikom Hrista Kralja.

18

STAJA

STAJA

Isus se rodio u Staji.

Staja, prava Staja, nije onaj lepi, vedri trem kakav su hrišćanski slikarisazdali Sinu Davidovom, u čisto stideći se što je njihov Bog ležao ubedi i nečistoti. A nije ni ona pojata što ju je, u novije vreme, stvorilamašta izrađivača gipsanih figura, umivena, ljupka, divno obojenapojata, sa lepo podešenim i čistim jaslima, sa zanesenim magaretom izabezeknutim govečetom, sa anđelima na krovu okićenom vencima, slutkama koje prikazuju mudrace u plaštovima i pastire u kukuljačama.Tako što može da bude san iskušenika, raskoš popova, igračka zadecu, Manconijevo "proročko boravište", ali nije Staja u kojoj se rodioIsus.

Staja, istinska staja, kuća je Životinja, tamnica Životinja koje rade zaČoveka. Starinska, bedna Staja starinskih zemalja, siromašnihzemalja, Isusove zemlje, nije građevina sa stupovima i kapitelima, nitinaučno podignuta štala današnjih bogataša ili otmena pojatanamenjena deci za Badnje Veče. Ta Staja sastoji se iz četiri gola,hrapava zida, iz kamenog poda, iz krova od rogova, letava i šindre.Prava Staja je mračna, prljava, smrdljiva: jedino što je u njoj čisto to sujasle u koje domaćin marvi meće seno i zrnastu hranu.

Proletnje, u vedra jutra sveže, vlažne, mirisne livade, koje vetar talasa,pokošene su; železom su prestriženi zeleni stručci, visoki i nežni listovi;odrezani zajedno s lepim, razvijenim cvetićima, belim, rumenim, žutim,plavim. Sve je uvelo, osušeno, dobilo bledu i jednoliku boju sena.Volovi su odvezli kući mrtvu odeću divnog maja i juna.

I te travčice i ti cvetići, te sasušene biljčice, ti cvetići što neprestano

19

mirišu, sada su metnuti u jasle da njima utole glad Čovekovi Robovi.Životinje ih zahvataju golemim crnim gubicama, i malo kasnije cvetnalivada vraća se na svetlost kao stelja preobraćena u đubre.

To je prava Staja u kojoj se rodio Isus. Najprljavije mesto na svetu biloje stan jedinog Čistoga među onima koje je rodila žena. Sin Čovečji,kojega su htele da požderu zveri što se zovu Ljudi, imao je kao prvukolevku jasle gde marva preživlje divno proletnje cveće.

Nije se Isus slučajno rodio u Staji. Zar svet nije jedna golema staja gdeljudi žderu i balegaju? Zar oni ono što je najlepše, najčistije,najbožanstvenije ne preobraćaju, paklenom alhimijom, u izmet? Potomse izvale na brda od pogani i to nazivaju "uživati u životu".

Na zemlji, tome privremenom oboru za svinje, gde nikakvaukrašavanja ni mirisi ne mogu da prikriju nečistotu, pojavio se na svetIsus, kojega je rodila neporočna Devica, naoružana jedino Nevinošću.

20

GOVECE I MAGARE

GOVEČE I MAGARE

Prvi obožavaoci Isusovi bile su životinje a ne ljudi.

Među ljudima tražio je on bezazlene, među bezazlenima decu; jošbezazlenije, još krotkije nego što su deca, predusrele su ga domaćeživotinje. Premda su ponizni, premda su služili stvorenjima koja suslabija i divljija od njih, magare i goveče doživeli su da narodi klečepred njima. Isusov narod, sveti narod koji je Jehova oslobodiomisirskog ropstva, narod koji je pastir ostavio u pustinji, da bi se vinuona razgovor sa Večnim, nagnao je Arona da načini zlatno tele, kako bimu se klanjao.

Magarac je bio, u Grčkoj, posvećen Aresu, Dionisiju i Apolu. Valaamovmagarac, mudriji od samog mudraca, spasao je svojim rečima proroka.Ohos, kralj persijski, namestio je magarca u Ftaovom hramu i naredioda se obožava.

Na nekoliko godina pre nego što će se roditi Hristos, njegov budućigospodar, Oktavijan, polazeći, uoči bitke kod Akciuma, svojoj floto,srete jednog čoveka sa magarcem. Životinja se zvala Nikon, što znači"pobedonosni", te po svršenoj bitci car naredi da se, radi uspomene,podigne hram sa magarcem od tuča u njemu.

Kraljevi i narodi klanjali su se dotle govedima i magarcima. Bili su tozemaljski kraljevi, narodi koji su se privolevali materiji. Ali Hristos senije rodio da vlada na zemlji i da voli materiju. S njime prestajeobožavanje životinja, Aronova slabost, Avgustovo praznoverstvo.Jerusalimski zverovi rastržu ga, a vitlejemske Životinje greju ga svojimdahom. Kada on bude dolazio na poslednju Pashu u grad Smrta,jahaće na magaretu. Ali on je prorok veći od Valaama i dolazi da spase

21

sve ljude a ne samo Jevreje i sa svoga puta neće skretati pa maprotivu njega njakale sve mazge jerusalimske.

22

PASTIRI

PASTIRI

Posle Životinja, Čuvari Životinja. Sve i da Anđeo nije objavio velikoRođenje, oni bi se stekli u Staju, da vide Sina Tuđinčina.

Pastiri žive skoro uvek osamljeni i daleko od ljudi. Ne znaju ništa osvetu niti o provodnjama zemaljskim. Ma šta da se zbije u njihovojblizini, pa bilo to i najbeznačajnije, za njih je događaj. Čuvali su svojastada u dugoj zimskoj noći, kada ih trgoše svetlost i anđeoske reči.

I čim su ugledali, u slaboj svetlosti sirotinjske Staje, jednu lepu i mladuženu, koja je ćuteći posmatrala svoga sina, i videli dečačića otvorenihočiju, ono rumeno i nežno telo, ona usta što još ne behu ništa okusila,srce im omeknu. Rođenje, rođenje jednog čoveka, jedne duše koja jena sebe uzela čovečje telo i došla da pati zajedno sa drugim dušama,uvek je toliko bolno čudo da dira i stvorenja koja su najprostija i koja gane razumeju. I taj što se rodio nije bio, za pastire, nepoznat, dete kao isva druga deca, nego dete koje već tisuću godina očekuje njihovnarod.

Pastiri donesoše, kao ponude, ono malo što su imali; ono malo što jemnogo kada se daje s ljubavlju. Donesoše bele pastirske darove:mleko, sir, vunu, jagnje. I dan danas, u našim planinskim krajevima,gde se gube poslednji ostaci gostoljublja i bratstva, kad god rodi kojažena, k njoj pohitaju pastirske sestre, žene i kćeri. I ni jedna ne dolazipraznih ruku: neka donese pet šest jaja još toplih od ležaja, neka zdelutek namuženog mleka, neka koturić sira koji je tek uhvatio koru, nekakokošku da se načini čorba za porodilju. Novo malo stvorenje ugledaloje sveta i počelo svoj plač, te susedi, kao da bi da mater uteše, donosejoj svoje ponude.

23

Starinski pastiri bili su siromašni i nisu prezirali siromahe; bili suprostodušni kao deca i voleli su decu. Ponikli su iz naroda koji jeporeklom bio od Urskog Pastira i koji je spasao madijanski Pastir.Pastiri su bili prvi njegovi carevi: Saul i David; prvo pastiri stada apotom Pastiri Naroda. Ali vitlejemski pastiri, "koje ne poznavašenemilosrdni svet", nisu se ponosili time. Jedan Siromašak rodio semeđu njima i oni su ga gledali s ljubavlju i s ljubavlju su mu prinelisvoje sirotinjsko blago. Znali su da će taj dečačić, rođen kao Siromah uSiromaštvu, kao Prost u Prostoti, kao Narodno Dete u Narodu bitispasitelj smernih − ljudi "dobre volje" radi kojih je anđeo objavio mir nazemlji.

I kralja kojega nisu poznali, lutalicu Ulisa, nije dočekao niko s onolikomradošću kao pastir Evmej u njegovoj staji. Ali Ulis je na Itaku dolazio dase sveti, vraćao se svojoj kući da poubija svoje neprijatelje. Isus je,naprotiv, došao da osvetu osudi, da ljude nauči da praštaju svojimneprijateljima. I posle ljubavi vitlejemskih Pastira zaboravilo se nasrdačni doček itačkog svinjara.

24

MUDRACI

MUDRACI

Nekoliko dana kasnije stigoše iz Haldeje tri Mudraca, klekoše predHrista i pokloniše mu se.

Dolazili su, možda, iz Egbatane, a možda i s obala Kaspijskog Mora.Jašući svoje visoke kamile, s prepunim torbama koje su visile s obestrane sedla, prebrodili su Tigar i Eufrat, prešli veliku nomadskupustinju, putovali duž Mrtvog Mora. Jedna nova zvezda − slična kometikoja iskrsne ovda onda da objavi rođenje kakvog proroka ili smrt kogaćesara − dovela ih je do Judeje. Došli su da se poklone jednom Kraljua zatekli su odojče u sirotinjskim povojima u jednoj Staji.

Skoro na tisuću godina pre njih, jedna Kraljica s Istoka došla je napokloništvo u Judeju i donela i ona svoje darove: zlato, mirise i dragokamenje. Ali je na prestolu zatekla jednog velikog Cara, najvećeg Carakoji je ikada vladao u Jerusalimu, i od njega je naučila ono što je nikone bi mogao nikada da nauči.

Mudraci, naprotiv, koji su smatrani pametnijima od Careva, zatekli sujednog dečačića koji se rodio tek pre nekoliko dana, dečačića koji jošnije znao ni da pita ni da odgovara, dečačića koji će, kada odraste,prezirati materijalna blaga i materijalnu nauku.

Mudraci nisu bili carevi, ali bili su, u Mediji i Persiji, gospodari careva.Carevi su vladali narodima, ali Mudraci su davali upustva Carevima.Kao žreci, tumači snova, proroci i sluge božje, jedini oni mogli su dadolaze u dodir s Ahura Mazdom, Dobrim Bogom. Samo oni poznavalisu budućnost i sudbinu. Ubijali su svojom rukom štetne životinje i pticezloslutice. Čistili su duše i polja; ni jedne žrtve ne bi Bog prihvatio akone bi prošla kroz njihove ruke; ni jedan Car ne bi pošao u rat dokle se s

25

njima ne posavetuje. Imali su u svojim rukama tajne zemlje i neba; bilisu na čelu svoga naroda u ime nauke i vere. U narodu koji je živeo radiMaterije predstavljali su Duh.

Bilo je, dakle, pravo što su došli da se poklone Isusu. Posle Životinjakoje su Priroda, posle Pastira koji su Narod, ta treća sila − Znanje −kleči pred Jaslima Vitlejemskim. Stara sveštenička kasta sa Istokapokorava se novom Gospodaru, koji će svoje glasnike poslati naZapad; Mudraci kleče pred onim koji će Nauku reči i brojeva potčinitinovoj Nauci o Ljubavi.

Mudraci u Vitlejemu znače stare teologije koje priznaju konačnoOtkrovenje, Nauku koja se klanja Nevinosti, Bogatstvo koje pada uprah pred Siromaštvom.

Oni Isusa darivaše zlatom, koje će Isus zgaziti; ne darivaše ga njimezato što bi ono Mariji, koja je siromašna, moglo biti potrebno za put;nego zato da se unapred pokore savetima Jevanđelja: prodaj ono štoimaš i podaj ubogima! Ne darivaše ga tamjanom zato da bi ugušilizadah Staje, nego zato što su se njihove liturgije završavale i što imviše nije bio potreban dim i miris tamjana za njihove oltare. Darivaše gasmirnom, kojom se balsamuju mrtvaci, jer su znali da će taj dečačićumreti mlad te da će materi, koja se smešila, biti potrebni mirisi kojimaće moći da namiriše njegovo mrtvo telo.

Klečeći, u svojim divnim carskim i svešteničkim plaštevima, na stajskojslami, oni, onako moćni, učeni, vrači, nude i sebe same kao zalogu zaposlušnost sveta.

Isus je primio sve darove na koje je imao pravo. Čim su Mudraci otišli,otpočeta su gonjenja od strane onih koji su ga mrzeli do same smrti.

26

OKTAVIJAN

OKTAVIJAN

Kada je Hristos došao među ljude, na zemlji su vladadi zločinci, i svetih je slušao. Rodio se pod dva gospodara, od kojih je jedan, moćniji,bio daleko, u Rimu, a drugi, gnusniji, blizu, u Judeji. Jedan nitkov ipustolov, kojega je služila sreća, dograbio se, pokoljima ipustošenjima, ćesarske vlasti; drugi pak nitkov i pustolov, kojega je istotako služila sreća, dograbio se, pokoljima i pustošenjima, Davidovog iSolomonovog prestola.

Obojica su se na tu visinu izdigli zlim i bezakonim putevima:građanskim ratovima, izdajama, svirepostima i sečama. Kao da behurođeni jedan za drugoga, bili su, odista, prijatelji i saučesnici, u koliko jeto dopuštalo vazalstvo potčinjenog nevaljalca prema nevaljalcu koji jebio nad njim.

Sin veletrijskog zelenaša, Oktavijan, pokazao se kukavički u ratu,osvetljiv u pobedama, neveran u prijateljstvu, nemilosrdan premaneprijatelju. Jednom na smrt osuđenom čoveku, koji ga je molio da gabar sahrani, odgovorio je: To je posao orlova. Peruđincima koji su gapreklinjali za milost uzviknu je: moriendum esse! Pretoru Kv. Galiusu,zbog jedne proste sumnje, lično je iskopao oči, pre nego što je naredioda ga zadave. Popev se na presto, pošto su svi neprijatelji bili razbijenii potučeni, pošto je držao u rukama svu upravu i vlast, uzeo je na sebemasku blagosti, i od svih ranijih poroka zadržao je jedino blud. Pričalose da je u mladosti dva puta prodao svoju čednost: prvi put Cezaru,drugi put, u Španiji, Irtiusu, za tri stotine hiljada sestercija. Sada jenalazio uživanja u tome što se često razvodio od svojih žena i uzimaodruge, nove, otimajući ih od svojih prijatelja, i u tome što je vršiobrakolomstva skoro javno − sve to u ulozi čoveka koji se trudi dauzdigne moral.

27

Taj prljavi i bolesni čovek bio je gospodar Zapada kada se rodio Isus ion nije ni slutio da se rodio onaj koji će, najzad, srušiti sve ono što jeon zasnovao. Zadovoljavao se lakom filosofijom malog, dežmekastogplagijatora Horacija: uživajmo u današnjici, u vinu i ljubavi; smrt, beznade, čeka nas; ne dangubimo ni časka. Uzalud je Klet Virgilije, čoveksa sela, ljubitelj letnjeg hlada, mirnih goveda, zlaćanih pčela, on koji ses Enejem spuštao u pakao da vidi mučenike, i svoju nemirnu setu uzliou muziku reči, uzalud je Virgilije, plemenit i pobožni Virgilije, objavljivaonovo doba, nov poredak, nov naraštaj, nebesko carstvo, doduše višesvetsko i bleđe nego što je ono koje će objaviti Hristos, ali tekplemenitije i čestitije nego carstvo strahovitog pakla koje se spremalo.Uzalud, jer je Ćesar u tim rečima gledao samo jedan pastirski san, temožda mislio da je on sam, izopačeni gospodar izopačenih ljudi,objavljeni Spasitelj, onaj koji će povratiti Saturnovo carstvo.

Ali da se rodio Hristos, pravi Car, koji je došao da sa prestola zbaciCara Zla, naslućivao je, možda, veliki Oktavijanov štićenik na Istoku,njegov vazal u Judeji, Irod Veliki.

28

IROD VELIKI

IROD VELIKI

Irod je bio čudovište, jedno od najužasnijih čudovišta što ga je ikadaizlegla pripeka istočnjačkih pustinja.

Nije bio Jevrejin, nije bio Grk, nije bio Rimljanin. Bio je Idumejac,varvarin koji je puzio pred Rimom i majmunski podražavao Grke, da bisebi bolje obezbedio vlast nad Jevrejima. Sin jednoga izdajnika,preoteo je presto od svojih gospodara, poslednjih nesrećnihHazmonejaca. Da bi opravdao svoje izdajstvo, uzeo je jednu njihovukćer, Marijamnu, koju je kasnije, zbog bezrazložne sumnje, ubio. Tonije bio njegov prvi zločin. Pre toga je naredio da se mučki udavinjegov šurak Aristovul; na smrt je osudio drugog šuraka, Josifa, i istotako Hirkana P, poslednjeg vladaoca iz svrgnute dinastije. Nezadovoljiv se Marijamninom smrću, naredio je da ubiju i njenu mater,Aleksandru. Poubijao je i Vavove sinove, samo zato što su bili nekidaleki srodnici Hazmonejaca. U isti mah našao je pravog uživanja utome što je žive spalio Judu iz Sarifeja i Mateja iz Margalota, zajedno sdrugim poglavarima farisejskim. Kasnije se pobojao da bi Mariamninisinovi mogli da osvete mater te je naredio da se obese. Kada mu sepribližila smrt, po njegovoj naredbi ubijen je i treći sin, Arhelaj.Sladostrasnik, ispunjen sumnjom, nemilosrdan, lakom na novac i naslavu, nikada nije imao mira, ni u svojoj kući, ni u Judeji, ni u sebisamome. Da bi se zaboravila njegova ubistva, poklonio je narodu uRimu tri stotine talenata, da ih potroši na provodnju. Ponižavao se predOktavijanom, da bi mu on bio saučesnik u njegovim sramnim delima, ikada je hteo da umre ostavio mu je deset miliona drahmi i, povrh toga,zlatan brod za njega i srebrn za Liviju.

Taj odvratni najamnik koji se vešto probijao, taj upola civilizovaniArabljanin trudio se da se sprijatelji s Jelinima i Jevrejima i da njih

29

među sobom izmiri. Pošlo mu je za rukom da kupi degenerisaneSokratove potomke, koji su mu u Atini čak podigli kip; ali Jevreji su gamrzeli sve do smrti. Uzalud je on nanovo sazidao Samariju i obnovioJerusalimski Hram. On je za njih ostao bezbožnik i otmičar.

Strepeći od straha kao i svi ostareli tirani, trzao se čim zašušti kakavlist ili zatreperi senka neka. Sujeveran kao svi Istočnjaci, lakoveranprema pretskazivanjima, on je poverovao onoj Trojici koji su dolazili izHaldeje i koje je jedna zvezda vodila u zemlju što ju je on na prevaruprigrabio. I senka kakva suparnika mogla je da ga prepadne. I kada jeod Mudraca doznao da se rodio novi Car Judejski, njegovo nemirnovarvarsko srce uzdrhtalo je. Pa kako se zvezdočatci ne vratiše da mukažu mesto gde se rodio unuk Davidov, on naredi da se poubijaju svamala deca vitlejemska. Josif Flavije prećutkuje te poslednje podvigeIrodove; ali čovek koji je bio kadar da poubija svoju rođenu decu, zarnije mogao biti sposoban da pokolje i tuđu?

30

POKOLJ NEVINE DECE

POKOLJ NEVINE DECE

Niko nije doznao nikada koliko je dece žrtvovano Irodovom strahu.Nisu to prvi put tada odojčad u Judeji morala osetiti oštricuneprijateljske sablje. Sam taj jevrejski narod kažnjavao je, u starovreme, čitave neprijateljske gradove pokoljem staraca, žena, mladića idece. Obično je štedeo samo mlade devojke, da bi od njih načiniorobinje i naložnice. Sada je Idumejac taj zakon odmazde primenjivaoprema narodu koji ga je usvojio.

Ne znamo koliko je stradalo Nevinih, ali znamo − ako je verovatiMakroviju − da se među njima nalazio i jedan Irodov sinčić, koji je uVitlejemu bio kod dojkinje. Ko zna da li to nije bila kao neka kazna zatoga starog tiranina, ubicu svojih žena i svoje dece? Ko zna da li onnije patio kada su mu doneli glas o toj omašci? Malo posle toga moraoje i sam da napusti život, pošto su ga skolile najužasnije boleštine. Telomu je počelo da truli još onako živo; crvi su mu grizli mošnice; noge mubehu otekle; jedva je disao i dah mu je nesnosno zaudarao. Gadeći sesebe samog, pokušavao je da se nožem ubije za trpezom, i najzad jeumro, pošto je Salomi naredio da poubija mnoge mlade ljude koji suležali u njegovim tamnicama.

Pokolj Nevinih bio je poslednji podvig tog gnusnog i krvožednog starca.Prinošenje na žrtvu Nevinih oko kolevke jednog Nevinoga, toprolevanje krvi zbog jednog Novorođenčeta koje će svoju krv da prolijeradi spasenja onih koji su grešni, to žrtvovanje za Onoga koji će sebeda žrtvuje za cela čovečanstvo ima proročko značenje. Tisuće i tisućenevinih moraće da umru, posle njegove smrti, samo zato što suverovali u njegovo Vaskrsenje. On se rađa da bi umro za druge, i gle,tisuće rođenih umiru za njega, kao da ispaštaju što se on rodio.

31

Ima neke jezovite misterije u tom krvavom žrtvovanju bezazlene dece,u tome desetkovanju Hristovih vršnjaka. Ona su bila iz onoga naraštajakoji će njega da izda i razapne. Ali ta deca što ih toga dana poklašeIrodovi najamnici ne videše ga, ne mogoše da vide smrt Hristovu.Spasla su ga svojom smrću − i spasla su sebe same za navek. Bila sunevina i ostala su nevina na večno. Njihovi ocevi i njihova preživelabraća osvetiće ih jednoga dana − i to će im, se oprostiti "jer ne znajušta rade".

32

BEGSTVO U MISIR

BEGSTVO U MISIR

Uveče, čim su vitlejemske kuće utonule u mrak i užegle se prvesvetiljke, Mati polazi krišom kao lopov, kao čeljade koje beži, kogagone. Krade jedan život od Cara; spasava jednu nadu narodu; stežena grudi svoga sinčića, svoje blago, svoj bol.

Skreće ka Zapadu; prelazi staru zemlju Hanan i dolazi, sa kratkimodmorima − dani su kratki, − u dolinu Nila, u zemlju Mizraimovu, koja jepre četrnaest vekova njene oceve toliko suza stala.

Misir, ta zemlja prepuna svakojakih sramnih a i velikih dela prvihepoha, ta afrička Indija, gde su vali svetske istorije dolazili da serasplinu i uginu − Pompej i Antonije na nekoliko godina pre toga ostavilisu na njegovim obalama svoj život i svoje snove − ta neobična zemlja,koju je rodila voda, peklo sunce, natapala krv raznih naroda i koja jebila nastanjena mnogim bogovima u obliku životinja, ta luda inatprirodna zemlja bila je, kao za čudo, izabrana da bude skloništeBegunčevo.

Bogastvo Misira beše blato, masni glib koji je Nil iz godine u godinusručivao u pustinju zajedno s reptilijama. Stalna misao Misira bila jesmrt. Bogati misirski narod nije hteo smrt, poricao je smrt. Mislio je dasmrt pobedi prividnošću materije, balsamovanjem, kamenim kipovimasličnim telima od mesa što su ih izrađivali njegovi klesari. Bogati, sitiMisirac, sin blata, obožavalac vola i boga sa psećom glavom, nije hteoda umre. On je za svoj drugi život gradio katakombe, punio ihmumijama koje je uvijao u mirisne trave, kipovima od drveta i mramora,i podizao piramide iznad svojih mrtvih, da bi ih večnost kamenasačuvala od raspadanja.

33

Kada Isus bude mogao da progovori, on će izreći svoju presudu Misiru.Jer Misir nije samo na obalama Nila; Misir još nije iščezao sa licazemlje zajedno sa svojim carevima, svojim kopcima, svojim zmijama.On će prokleti bogastvo koje dolazi od blata i vraća se u blato, i svefetiše onih koji su se trbuha radi okupili u dolini Nila. I pobediće smrtbez mumijskih kovčega, bez grobnica, bez kipova od.granita i bazalta.Pobediće smrt učeći da greh čoveka grize više nego crvi i da je čistotaduše jedini miris koji čoveka spasava od raspadanja.

Obožavaoci Blata i Marve, sluge Bogatstva i Životinja, neće moći da sespasu. I u njihovim grobnicama, pa ma one bile veće i od samihplanina i iskićenije nego carske odaje, ostaće jedino pepeo: glib kojisamo menja oblik, strvina. Ne pobeđuje se smrt podražavanjem životau kamenu i drvetu. Kamen se zdrobi i raspadne u prah, drvo istruli ipretvori se u prah, i oboje su blato, večito blato.

34

IZGUBLJEN PA NADEN

IZGUBLJEN PA NAĐEN

Izgnanički život u Misiru bio je kratkog trajanja. U naručju svoje Matere,celim putem uljuljkivan laganim korakom trpeljivog magareta, Isus jedonesen u očevu kuću i radionicu, gde je maljica lupala i testera zvrjalaod jutra do mraka.

Kanonska Jevanđelja ne kazuju nam ništa o tom vremenu; međutimapokrifi nam kazuju isuviše, ali sve to zvuči klevetnički.

Luka, mudri vrač, veli samo to da dete "rastijaše i jačaše" − da, dakle,ne beše slabačko i da ne pobolevaše. Bio je to zdrav dečačić i razvijaose normalno, kao što je i trebalo da bude onaj koji će samo dodiromruke davati zdravlja drugima.

Svake godine, priča Luka, roditelji Isusovi iđahu u Jerusalim daproslave Praznik Presnih Hlebova, radi uspomene na izlazak iz Misira.Putovalo se u većim družinama suseda, prijatelja i rođaka, kako bi sešto manje osećala daljina i dosada. I išlo se veselo, kao da se ide nakakvu provodnju a ne na proslavljanje uspomene na muke i patnje.Praznik Pashe u Jerusalimu bio je, tada, dan kada se sastaju Jevreji izcele carevine.

Dvanaest Pashi bilo je prošlo od Isusovog rođenja. Te godine, poštonazaretska družina beše pošla iz svetoga grada, Marija zapazi dadečačić nije sa njima. Celoga dana tražila ga je, raspitujući se međurodbinom i znancima. Ali niko ga nije nigde video. Sutradan izjutra matise vrati, prevali put koji je već bila prešla, obiđe sve ulice i trgovejerusalimske, upirući svoje crne oči u svakoga dečačića na koga binaišla. Obraćala se materama koje su stojale na vratima, molila jezemljake koji još ne behu otputovali da joj pomognu u traženju. Mati

35

koja izgubi dete ne smiri se dogod ga ne nađe; ne misli više na sebe;ne oseća zamor, znoj ni glad; ne stresa prah sa haljine, ne zaglađujevlasi, ne osvrće se na radoznalost nepoznatog joj sveta. Njenezaprepašćene oči gledaju samo sliku onoga koji više nije uz nju.

Najzad, trećega dana, pope se ona do Hrama, razgleda dvorišta iugleda, naposletku, u senci jednoga trema nekolicinu staraca koji subili u razgovoru. Približi im se bojažljivo, jer su joj oni, s onim svojimdugim plaštevima i dugim bradama, izgledali suviše ozbiljni ljudi, kojise ne bi ni osvrnuli na jednu ženicu iz Galileje − i vide, između njih,kovrdžave vlasi, sjajne oči, crnpurasto lice, sveža usta svoga Isusa. Tistarci razgovarali su s njenim Sinom o Zakonu i Prorocima. Pitali su gai on im je odgovarao i, odgovarajući im, on ih je pitao i oni su gapoučavali, diveći se da dečačić u tim godinama toliko dobro zna rečiGospodnje.

Marija postoja nekoliko trenutaka posmatrajući ga; nije mogla da verujesvojim očima. Njeno srce, koje je do pre nekoliko trenutaka kucalo odstrave, poče sada poigravati od radosti. Ne mogavši više odoleti,glasno ga zovnu njegovim imenom. Starci se skloniše u stranu, i ženauze sina na grudi i stade ga snažno stezati, ćuteći i vlažeći mu licesuzama, koje je dotle uzdržavala u strepnji.

Uze ga za ruku i izvede odatle; pa pošto je već videla da je on uz nju,da se nije izgubio, srećna mati seti se matere koja je očajavala.

− Sine! Šta učini nama tako? Evo, otac tvoj i ja tražismo te sa strahom.

− Zašto ste me tražili? Zar ne znate da meni treba u onom biti što jeoca mojega?

"I oni − nastavlja Jevanđelista − ne razumeše reči što im reče". Ali mi,posle toliko vekova hrišćanskog iskustva, možemo da razumemo tereči koje, na prvi pogled. izgledaju krute i nadmene.

36

Zašto me tražite? Zar ne znate da ja ne mogu da se izgubim, da ja nemogu biti izgubljen ni za koga, pa čak ni za one što me u zemljupogrebu? Ja ću biti svuda gde ljudi u mene veruju, pa i onda ako mene vide svojim očima; neću biti izgubljen ni za koga ko me u svomesrcu ima. Neću biti izgubljen ni kada budem sam na Maslinovoj Gori, nikada budem u Grobu. Ako iz očiju iščeznem, vratiću se; ako umrem,vaskrsnuću. Ko me izgubi, moraće da me nađe.

A ko je taj otac o kome mi govoriš? Ti misliš na oca po zakonu, počovečjim shvatanjima. Ali moj pravi Otac je na nebesima; onaj Otackoji je govorio Patrijarsima licem u lice, koji je stavljao reči u ustaProroka. Ja moram da znam šta je on njima rekao o meni, moram daznam njegovu večnu volju, zakone koje je propisao svome narodu,zavete što ih je zaključio sa svima. Da bih izvršio ono što je zapovedio,moram da se bavim s onim što je u istini njegovo. Šta je zakonska,čovečja, privremena veza prema tajanstvenoj, duhovnoj, večnoj vezi?

37

DRVODELJA

DRVODELJA

Ali za Isusa ne beše još došao čas da se konačno pojavi. Jovanov glasnije se još čuo, te se on s ocem i materom vrati u Nazaret, u Josifovuradionicu, da mu pomaže u njegovom zanatu.

Isus nije išao u jevrejske škole, u kojima je tumačen Mojsijev zakon,niti je pak učio kod Grka. Ali učitelje je imao, i to trojicu koji su bili većiod naučenjaka: Rad, Prirodu i Knjigu.

Ne treba nikada zaboraviti da je Isus bio Radnik i podsvojče jednogRadnika. Ne sme se kriti da se rodio kao Siromah, u narodu koji ježiveo od svoga rada; da je, pre nego što će se pojaviti u svoj svojojveličini, svojim rukama zarađivao nasušni hleb. Te ruke koje sublagosiljale prostodušne, vidale gubave, vraćale vid slepima,vaskrsavale mrtve, bile su one ruke koje su klincima zakivane za krst,ruke koje su se znojile od rada, ruke koje su osećale bol od rada, rukekoje su dobivale žuljeve od rada, ruke koje su udarale klince u drvo:zanatlijske ruke.

Isus je bio Radnik koji obrađuje Materiju pre nego što je postao Radnikkoji obrađuje Duh; bio je Siromah pre nego što je pozvao Siromahe nagozbu u svoje Carstvo. Nije se rodio u svetu bogataša, u sjajnoj,raskošnoj kući, u mekanoj, purpurom zastrtoj postelji. Premda jepotomak jednoga Cara, živi u radionici jednog drvodelje; premda je sinBožji, rodio se u jednoj Staji. Ne pripada kasti Velikih, aristokratijiRatnika, družini Bogatih, savetu Sveštenika. Rodio se u najnižojnarodnoj klasi, ispod koje stoje samo još skitnice, prosjaci, begunci,robovi, razbojnici, prostitutke. Kasnije, kada sa telesnog bude prešaona duhovni rad, on će se u očima boljeg sveta spustiti još niže i svojeprijatelje potražiće u onoj prokletoj gomili koja je niža od samoga ološa.

38

Pre nego što se bude spustio u Pakao Mrtvih, on će se spustiti uPakao Živih. U večitoj hijerarhiji kasta, on je samo siromah radnik iništa više.

Isusov zanat je jedan od četiri najstarija i najsvetija zanata. Zanatitežački, zidarski, kovački, drvodeljski zadiru u čovekov život,najbezazleniji su i najreligiozniji. Ratnik se prometne u razbojnika,mornar u gusara, trgovac u pustolova. Ali težak, zidar, kovač, drvodeljaostaju ono što su, ne mogu da budu drugo, ne izopačavaju se.Obrađuju poznatu građu i, pred očima sviju, daju joj oblike kakvehoćete, stvaraju dela koja se jasno vide, koja su dobra i istinita i kojasluže za potrebe bližnjih. Težak izorava brazdu i iz nje vadi hleb kojijede svetac u svojoj pećini kao god i ubica u svojoj tamnici; zidar klešekamen i zida kuću, kuću za siromaha, kuću za cara, kuću za Boga;kovač greje i razvlači gvožđe, da iz njega skuje mač za vojnika, plug zatežaka, čekić za stolara; drvodelja testeri i ukiva drvo, da bi načiniovrata koja će kuću zaštititi od lopova, da bi sastavio postelju na kojoj ćeumirati lopovi i nevini.

Te proste, opšte, obične stvari, toliko proste i obične da ih mi, koji smonaviknuti na složenija i zagonetnija čuda, više i ne zapažamo,najprostije su čovekove tvorevine, ali čudesnije i potrebnije od svihostalih koje su izmišljene kasnije.

Drvodelja Isus proživeo je svoju mladost među tim stvarima, izrađivaoih je svojim rukama i ušao prvi put pomoću njih u sveti i prisni životsvojih bližnjih, u njihov domaći život. Izradio je sto za kojim je takoprijatno sedeti s prijateljima, pa ma među njima bio i koji izdajnik;postelju u kojoj se čovek rađa i umire; kovčeg u kome seoska nevestačuva svoje bedne prnje, kecelje i rupčiće i bele uglačane košulje;izradio je naćve u kojima se mesi testo i kisne hleb, stolice na kojimastarci, uveče, sede kraj vatre i razgovaraju o mladosti koja se više nevraća.

39

Isus je često, dok su se jasne i lake šuške ispod rendeta kovrdžale istrugotine ispod ritmičkih pokreta turpije padale na tezgu i pod,premišljao o obećanjima večnog Oca, o onome što su kazali Proroci, oradu u kome nije glavno tačnost linija i nacrta nego duh i istina.

Zanat ga je naučio da živeti znači preobraćati ono što je mrtvo u onošto je živo i korisno; da i najlošija građa, kada se obradi i dotera, možebiti od dragocene koristi čoveku; da, da bi se nešto spaslo, trebamenjati, i kao god što se iz kakvog krivog, hrapavog i prljavogmaslinovog stabla izradi krevet za dete ili nevestu, da se isto tako odpoganog srebroljupca i najgore bludnice mogu stvoriti građaninebeskog carstva.

40

OTAC

OTAC

U Prirodi, gde sunce obasjava dobre i zle, gde žito raste i sazreva da bidalo hleba za trpezu Jevrejina i Neznabošca; gde zvezde sijaju iznadpastireve kolibe i bratoubičine ćelije; gde grozdovi grožđa bujaju i rudeda bi dali vina za svadbenu gozbu i za pijanstvo ubičino; gde ptice,veselo cvrkućući, bez muke i truda nalaze sebi hrane, i gde i lukavelisice imaju svoja skloništa; gde su poljski krinovi odeveni raskošnije odcareva: u toj Prirodi Isus nađe zemaljske potvrde za svoje večitoubeđenje: da Bog nije gospodar koji tisuću godina prigovara za dobrošto ga je jednoga dana učinio, niti strašni Jehova koji naređujeistrebljenje neprijatelja, niti pak kakav Veliki Sultan koji iziskuje da ga unjegovom Dvoru služe samo satrapi visokog roda i koji bodro motri danjegove sluge do sitnica izvode strogu obrednu etiketu na zbornommestu koje je Hram.

Hristos je, kao Sin, znao da je Bog Otac − otac sviju ljudi a ne samoAvramovog naroda. Muževlja ljubav je silna, ali je čulna i ljubomorna;bratovlja je ljubav dosta puta zatrovana zavišću; prijateljeva može bitiukaljana neverstvom; sinovlja je mahom prožeta duhom protivljenja;gospodareva je ispunjena nadmenom snishodljivošću. Jedino očinskaljubav prema deci savršena je ljubav, čista, nesebična ljubav. Otacučini za dete ono što ne bi učinio ni za koga drugog. Dete je delonjegovo, telo njegovog tela, kost njegovih kostiju; jedan je njegov deo,koji je rastao uza nj iz dana u dan; prema tome je nastavak,usavršavanje, dopuna njegovog bića. Starac živi u mladiću; prošlost seogleda u budućnosti; onaj koji je živeo žrtvuje se za onoga koji treba daživi; otac živi u detetu, uživa u detetu, u detetu gleda sebe i ushićavase. Kada izgovori reč stvorenje, pomišlja na sebe kao na stvaraoca; todete začelo se u trenutku miline koja ga je obuzela u zagrljaju žene,izabrane između svih žena, rodilo se iz božanskog bola te žene, stalo

41

ga je, kasnije, suza i znoja; gledao ga je kako raste između njegovihnogu, uz njega, svojim rukama zagrevao je njegove studene ručice,slušao je njegove prve reči − to večito a uvek novo čudo − video jenjegove prve nesigurne korake po podu svoje kuće; video je kako,malo po malo, u tom telu koje je stvorio on, koje je bujalo prednjegovim očima, klija, rađa se, pojavljuje jedna duša − jedna novačovečja duša: jedino blago koje se ne može ničim naknaditi; gledao jekako se na detinjem licu ukazuju njegove crte i uz njih i crte njegovežene, žene s kojom se u tom zajedničkom plodu sliva u jednu celinu, ujedno jedino telo; i pred tim novim bićem, svojim delom, oseća sestvaraocem, blaženim, silnim, srećnim. Jer dete očekuje sve od oca idok je malo ima vere samo u oca i oseća se sigurnim samo uz oca.Otac zna da mora živeti za njega, mučiti se za njega, raditi za njega.Otac je Bog zemaljski za dete, a dete je skoro Bog za oca.

Očeva ljubav nema ni traga bratovlje obaveze i navike, prijateljevogračuna i takmičenja, ljubavničke pohotljive žudnje, slugine pretvorneodanosti. Očeva ljubav je čista ljubav, jedina prava ljubav, ljubav ukojoj nema primese tuđih elemenata: to je sreća žrtvovati se za srećudrugoga.

Tu ideju o Bogu kao Ocu − koja je jedna od velikih novina što ih jeHristos objavio, − tu utešnu ideju da je Bog Otac i da nas voli kao štootac voli svoju decu, a ne kao kakav gospodar svoje robove, i da onsvojoj deci potrebni hleb daje svaki dan i da radosno prima one koji sugrešili, kada se vrate i svoju glavu spuste na njegove grudi − tu idejukoja zapečaćava Stari i označava početak Novoga Zaveta, Isus jenašao u Prirodi. Kao Božji Sin, kao jedno s Ocem, on je bio uveksvesan toga očinstva, koje su jedva nazirali najvidovitiji proroci; alisada, kada učestvuje u svima iskustvima čovečanstva, on vidi da seono ogleda i skoro otkriva u vasioni, te će upotrebiti najlepše slike izprirode, da bi ljudima uputio prvu od svojih radosnih poruka.

42

PRIRODA

PRIRODA

Isus je, kao i svi veliki duhovi, voleo Prirodu. Grešnik koji je rad da seočisti od greha, Svetac koji je rad da se moli Bogu, Pesnik koji je radda stvara, svi se oni sklanjaju u planine, u hlad lisnatog drveća, ublizinu hučnih potoka, na livade koje do neba šire svoj miris, na pustostenje koje peku sunčevi zraci. Isus je iz Prirode uzeo svoj jezik. Ongotovo nikada ne upotrebljava naučne reči, teško razumljive misli,bezbojne i opšte izraze. Njegove propovedi imaju boju cveća, mirišu nalivade i vrtove i života im daju domaće životinje. On je gledao, u svojojGalileji, smokvu kako buja i sazreva ispod krupnog crnog lišća; gledaoje kako se suvi vinovi čokoti zaodevaju zelenim lastarima i mladicama ikako na njima vise beli i ljubičasti grozdovi grožđa na veliku radostvinogradarevu; gledao je kako gorušica, sa svojim mnogobrojnimgrančicama, poniče iz svoga nevidljivog semena; slušao je noću lakišum trske kada je vetar kraj reka povija; gledao je kako se u zemljukao u grob baca pšenično zrno koje će vaskrsnuti u obliku jedrogklasa; gledao je, u prve tople dane, lepe crvene, žute i ljubičastekrinove u još nesazrelom žitu; gledao je gustu, zelenu travu, kojadanas buja a sutradan već sasušiće se i sagoreti u ognju. Gledao jedobre i zle životinje: zaljubljenu golubicu kako guče na krovu, punataštine zbog svoga sjajnog vrata; kopce koji se šestareći spuštaju nasvoj plen; vrapce u vazduhu koji ne mogu da padnu, kao ni carevi, akoto nije Božja volja; gavrane koji oštrim kljunom kidaju strvinu; brižnukvočku koja piliće okuplja pod svoja krila čim se nebo natušti i počnegrmeti; lukavu lisicu, koja načini pustoš među živinom pa zatimpobegne u svoje skrovište; pse koji ispod gospodareva stola štekću ihvataju mrvice i kosti što sa njega padaju na zemlju. I gledao je gujukako klizi kroz travu i smuka kako se skriva i pomalja ispodporemećenih ploča na groblju.

43

Rođen među pastirima i da bi bio pastir ljudima, on je gledao i voleoovce; ovce koje traže zalutalo jagnje, jaganjce koji tužno bleje zasvojim majkama i koji, gotovo skriveni njihovim runom, tegle njihovavimena; stada koja pasu po šturim i suncem ozarenim obroncima. Istotako voleo je gorušično zrno koje se jedva vidi na dlanu i staru smokvušto svojim hladom zastire kuću siromaškovu; ptice nebeske koje neseju i ne žnju i ribe koje se u mreži blistaju kao srebro i daju hranenjegovim vernima. I kada bi, u večeri s omorinom koja prethodinepogodi, podigao oči, video bi kako munja pošav od Istoka prosecavazduh sve do Zapada.

Ali, Isus nije čitao samo otvorenu, šarenu knjigu Prirode. On zna da jeBog ljudima govorio preko Anđela, Praotaca i Proroka. Njegove reči,njegovi zakoni, njegove pobede ispisane su u Knjizi. Isus poznajeznake pomoću kojih su mrtvi onima koji nisu rođeni predavali misli ispomen na stara vremena. On je čitao samo Knjige u kojima su njegovipreci opisivali isto−riju njegovog naroda; ali poznaje ih u slovu i u duhubolje nego Naučenjaci i Književnici; i to mu daje pravo da se odučenika prometne u učitelja.

44

STARI ZAVET

STARI ZAVET

Jevreji su, među narodima, bili najsrećniji i najnesrećniji narod. Njihovaistorija je jedna Misterija. koja započinje idilom u Raju i završavatragedijom na Golgoti.

Njihove prve praroditelje sazdao je Bog od zemlje i postavio ih zagospodare Raja, predela plodnog i večitog Leta, gde su plodovibogatog Istoka, prepuni sokova, visili o drvetima, u senci mladog lišća.u domašaju ruke. Nebo, još sveže, otpre nekoliko dana obasjanosvetlošću, koje još nisu mutili oblaci niti parale munje, bdelo je nadnjima sa svima svojim zvezdama.

Njih dvoje trebalo je da vole Boga i da se vole među sobom: to je bioPrvi Zavet. Ne beše muka, niti bolova; ne beše smrti, niti strahovanjaod nje.

Prva Neposlušnost donese prvu Kaznu; Izgnanstvo. Muškarac jeosuđen na rad, žena na rađanje. Rad je mučan, ali donosi nagradu užetvi; rađanje je mučno, ali donosi utehu u deci. Ipak i ta manja inesavršena sreća iščeze brzo, kao lišće koje izgrizu gusenice.

Brat ubi, prvi put, Brata: čovečja krv zali zemlju, ukvari se i svojimisparavanjem stade širiti greh. Čovekove kćeri združiše se s Božjimsinovima i izrađaše Džinove, divlje lovce, zverske ubice, koji od zemljenačiniše krvavi Pakao.

Onda Bog posla drugu Kaznu. Da bi zemlju očistio jednim neizmernovelikim Krštenjem, sve ljude i njihova bezakonja istrebi Potopom.Jednog jedinog čoveka. koji je bio pravedan, spase i s njime postavidrugi Zavet.

45

S Nojem otpočinju stara srećna vremena Praotaca. Skitnički pastiri,stogodišnje poglavice, lutali su između Haldeje i Misira tražećipašnjake, bunare i mir. Nisu imali stalne otadžbine, ni kuće, ni gradova.U karavanima, koji su se protezali kao čitava vojska, vodili su plodnežene, odane sinove i kćeri, pokorne snahe, bezbrojnu unučad ipraunučad, poslušne sluge i sluškinje; gonili rogate i opasne bikove,krave nabreklih vimena, nestašnu telad, ovnove i jarce nesnosnogzadaha, krotke ovce, visoke kamile zemljane boje, kljusad snažnihsapi, koze ponosito izdignutih glava; i nosili su, u tovaru, sudove odzlata i srebra, domaće idole od kamena i metala.

Došavši na izabrano mesto, razapinjali su šatore ukraj kakve cisterne; iPatrijarh bi sedeo napolju, u hladu hrastova i smokava, i posmatraoprostrani oko iznad koga su se dizali u vis dimovi od vatri i gde serazlegalo ćaskanje žena i pastira zajedno s rikom goveda i blejanjemovaca. I Patrijarhu bi srce igralo od radosti, dok je posmatrao taj svetmuževa, žena i dece, koji je ponikao iz njegove krvi, i svu onu marvukoja je bila njegova: potomstvo ljudsko i potomstvo životinjsko koje seiz godine u godinu umnožavalo.

Uveče bi podigao oči da pozdravi prvu ranu zvezdu koja je buktela kaokakva bela vatra na vrhu brega; i toliko puta njegova bela, kovrdžavabrada blistala bi se na svetlosti onoga meseca koji je on već prekostotinu godina posmatrao na noćnjem nebu.

Ovda onda, Anđeo Gospodnji dolazio je da ga pohodi, i jeo je zanjegovim stolom pre nego što bi mu rekao poruku, ili i sam Gospod, utople časove, stizao je u odeći poklonika i sedeo sa starcem podšatorom; i njih dvojica razgovarali bi, licem u lice, kao dva prijatelja izmladosti, koji su se sastali da urede svoje poslove. Plemenskipoglavica, gospodar slugu. pretvarao se i sam u slugu i slušaozapovesti, savete, obećanja svoga božanskog Gospodara. I izmeđuJehove i Avrama postavljen je Treći Zavet, svečaniji od ona druga dva.

46

Sin jednoga Patrijarha, koga su braća prodala da bude rob, penje sena visok položaj u Misiru te poziva sve svoje k sebi. Jevreji misle da sunašli traženu otadžbinu i stanu napredovati brojem i bogastvom. Ali,povedu se za misirskim bogovima te Jehova pripremi Treću Kaznu.Misirci. zavideći im, stvaraju od njih bedno roblje. Gospod, da bi−kazna potrajala duže, čini da otvrdne Faraonovo srce, ali naposletkuupućuje im drugog Spasitelja koji ih izvodi iz zemlje u kojoj su živeli umukama i u blatu.

Ali, iskušenju još nema kraja. Četrdeset godina lutaju Jevreji pustinjom.Stup od dima vodi ih danju, a stup od ognja noću. Bog im je obećaodivnu zemlju, bogatu u biljkama i u vodi, u vinogradima i maslinama,dok oni nemaju ni vode da piju ni hleba da jedu te žale za lukom ibogovima misirskim. Bog učini da iz stene poteče voda i da iz nebapadaju mana i prepelice, ali Jevreji, zamoreni i siti čekanja, izdajusvoga Boga, načinivši od zlata tele kome se klanjaju. Mojsije, koji je biosumoran kao i svi Proroci, koga ne razumevahu kao ni sve Spasitelje,koga sledovahu protiv svoje volje kao i sve otkrivače Novih zemalja, smukom vodi za sobom upornu i jogunastu gomilu i moli Boga da gauspava večnim snom. Ali Jehova hoće pošto poto da utvrdi i ČetvrtiZavet sa narodom svojim. Mojsije slazi s gore koja se sva dimi i iznadkoje gromovi grme i munje sevaju i donosi kamene Dve Ploče nakojima je prst samoga Boga napisao deset zapovesti.

Mojsije neće videti obećanu zemlju, novi Raj koji bi se dobio namestoonoga što je izgubljen. Ali Gospodnja reč se ispunjava. Isus Navin idrugi junaci prelaze Jordan, ulaze u zemlju Hanansku i pobeđujunarode. Zidovi padaju od zvuka truba. Devora može da peva svojupobedničku pesmu. Narod nosi sa sobom Boga Bitaka, skrivenog izašatora, na kolima koja vuku volovi. Ali neprijatelji su mnogobrojni i neustupaju mesta došljacima. Jevreji su bili čas ovo čas ono, pastiri irazbojnici, pobednici kada se pridržavaju Zakona, pobeđeni kada gazaborave.

47

Jedan Džin, čije se kose britva nije dotakla, pogubljava tisuće Filisteja iAmalika, ali jedna žena ga izdaje. Neprijatelji mu iskopaju oči i gone gada melje, okrećući žrvanj u mlinu. Sami Junaci nisu dovoljni; potrebnisu Carevi. Jedan momak iz Venijaminovog plemena, visok i snažančovek, sreta jednog Proroka koji mu sveto ulje leva na glavu iproglašava ga carem celog naroda. Saul, postav silan Ratnik,.poražava Amonce i Amalike i zasniva vojničko carstvo .od koga strepesvi susedi. Ali sam taj Prorok što ga je. proglasio carem gnjevi se nanjega i stvara mu suparnika.

David, Pastir, ubija džinovskog neprijatelja carevog, svojom harfomrazgoni gnjev i setu carevu, zadobija naklonost prvenca carevog,uzima kćer carevu, među prvim je poglavicama carevim. Ali Saul,ispunjen sumnjom i gnjevom, hoće da ga ubije. David se krije poplaninskim pećinama, postaje vođ odmetničkih četa, stupa u službuFilisteja i kada oni Saula pobede i ubiju na gori Gelvuji postaje caremcelog Izrailja. Taj smeli Pastir, veliki kao pesnik i kao Car, alinemilosrdan i bludnik, osniva svoj dom u Jerusalimu i pomoću svojihgivorima, t.j. hrabrih, pobeđuje i podjarmljuje susedne careve. Jevrejskinarod, prvi put tada, postaje narod od koga strahuju. Stolećima istolećima uzdisaće on u žudnji da mu se vrati David i polagaće svojenade u kakvog njegovog potomka, koji bi ga spasao potištenosti.

David je Car Mača i Pesme; Solomon je Car Zlata i Mudrosti.Potčinjeni donose Zlato u njegov dom. Zlatom kiti on prvi sjajni JehovinDom; brodove šalje u daleki Ofir po Zlato; kraljica od Save polaže mupred noge vreće pune Zlata. Ali sav sjaj Zlata i sva MudrostSolomonova nisu kadri da cara spasu od nečistog poroka ni carevinuod propasti. On uzima tuđe žene i klanja se tuđinskim bogovima.Gospod prašta njegovoj starosti sećajući se njegove mladosti, ali čimon umre carstvo se cepa i otpočinju mračna i sramna stolećaraspadanja. Dvorske zavere, ubijanja careva, pobune poglavica,nesrećni bratoubilački ratovi, bestidno idolopoklonstvo ispunjavaju eru

48

opadanja. Javljaju se proroci i opominju careve, ali carevi ih ne slušajuili ih gone. Izrailjevi neprijatelji dobijaju i opet snage; Feničani, Misirci,Asirci, Vavilonci malo po malo prodiru u obe carevine, nameću imdanak, i naposletku, na šest stotina godina pre Isusova rođenja,Jerusalim je razoren, Jehovin hram je razoren i JevreJi su odvedeni uropstvo na vavilonske reke. Njihova bezakonja i njihovi gresi bili suprevršili meru, i sam onaj Bog koji ih je oslobodio misirskog ropstvapredaje ih u ropstvo Vavilonaca. To je Četvrta Kazna, koja je inajstrahovitija među svima ostalim, jer joj nema kraja. Od toga trenutkaJevreji su neprestano, večito, rastureni među tuđincima i ostali su podjarmom tuđinaca. Neki od njih vraćali su se da iznova podignuJerusalim i njegov hram, ali zemlju su preplavljavali Skiti, potčinjavaliPersijanci, osvajali Grci, i ona je, najzad, posle poslednjih makabejskihpodviga, bila u rukama jedne varvarske arabljanske dinastije,potčinjene Rimljanima.

Ovaj narod koji je toliko vekova živeo bogat i slobodan u pustinji inekada gospodario carevinama i sebe smatrao, pod zaštitom svogaBoga, za prvi narod na zemlji, sada, kada su ga tuđinci podelili ipocepali, postao je malo po malo ruglo celoga sveta, Jov međunarodima. Posle Isusove smrti njegova sudbina biće još gora:Jerusalim će biti razoren po drugi put; u opustošenoj zemlji vladaćesamo Grci i Rimljani, a poslednji listovi sa Izrailjevog stabla bićerazvejani širom cele zemlje kao prah na putevima kada ga južni vetaruzvitla.

Ni jedan drugi narod nije Bog toliko voleo niti toliko nemilosrdno kaznio.Izabran je da bude prvi a postao je sluga poslednjih; hteo je da imasvoju pobedonosnu otadžbinu, a prometnuo se u izgnanika i roba tuđihotadžbina.

Premda je bio više pastirske nego ratničke prirode, nikada nije živeo umiru ni sa sobom ni sa drugima. Ratovao je sa svojim susedima, sasvojim prijateljima, sa svojim vladarima; ratovao je s prorocima pa i sa

49

samim Bogom. Bio je truo od poroka, njime su upravljali ubice,izdajnici, brakolomnici, rodoskrvnici, razbojnici, ljudi koji su trgovali sasvetinjama i klanjali se idolima, pa ipak su njegove žene, u njegovimdomovima, rađale najsavršenije svece na Istoku: pravednike,pustinjike, propovednike, proroke. Najzad, u njegovom se krilu, odnjegove krvi, rodio otac novih svetaca, onaj koga su čekali svi proroci.

Ovaj narod koji nije imao svoje metafizike, svoje nauke, svoje muzike,svoga vajarstva, svoga slikarstva, svoje arhitekture, stvorio je najvećupoeziju staroga doba, poeziju koja je prepuna uzvišenosti u Psalmima iProrocima, savršene nežnosti u povestima o Josifu i Ruti, plamenestrasti noći u Pesmi nad Pesmama.

Ponikav među divljacima koji su se klanjali svojim mesnim bogovima,on se vinuo do ljubavi prema jednom i opštem Bogu. Lakom na zemljui na zlato, imao je on u svojim prorocima prve branioce siromašnih idolazio do poricanja bogastva. Isti onaj narod koji je na svojim oltarimaprinosio na žrtvu ljudske živote i vršio pokolje nad čitavim gradovima,koji su bili prepuni nevinog sveta, dao je učenike onome koji jepropovedao ljubav prema neprijateljima. Taj narod, surevnjiv na svogasurevnjivog Boga, neprestano ga je izneveravao i jurio za drugimbogovima. Od njegovog Hrama, koji je tri puta podizan i tri putarazoravan, ostala je samo krnja zidina, tek tolika da na nju manjapovorka pokajnika može da spusti glavu, da bi sakrila svoj plač i svojesuze.

Ali ovaj čudni i zagonetni, nadčovečanski i bedni narod, prvi i poslednji,najsrećniji i najnesrećniji između svih naroda, mada je sluga nacija, jošvlada narodima Novcem i Rečju. Premda već vekovima nema svojeotadžbine, među gospodarima je svih otadžbina; premda je ubio svognajvećeg sina, podelio je, tom krvlju, istoriju sveta na dva dela, i topleme bogoubica postalo je najprezrivije ali i najsvetije pleme na celomsvetu.

50

PROROCI

PROROCI

Ni jedan narod nije mogao tako jasno da zagleda u svoju budućnostkao jevrejski. Niti je i jedan narod imao toliko ljudi koji bi ga budili iopominjali kao što je to imao on, od zasnivanja pa do raspadanjadržave, u velike dane svojih pobedonosnih vladalaca, u sumorne daneizgnanstva, u bolne dane ropstva, u strahovite dane svoga rasturanja.

Indija je imala svoje askete koji su se krili po šumama da bi pobedilitelo i utopili duh u beskrajnosti; Kitaj je imao svoje mudrace, blagestarce, koji su seljake i careve učili građanskim vrlinama; Grčka je malafilosofe koji su u hladu tremova stvarali harmonične sisteme ilidijalektičke klopke; Rim je imao svoje pravnike koji su na tučanimpločama, za narode i za vekove, ispisivali osnove pravde do koje trebada se uzvisi onaj ko upravlja i vlada; Srednji Vek imao je propovednikekoji su se trudili da razdrmaju uspavano Hrišćanstvo potsećanjem naHristova stradanja i na užase pakla. Jevrejski pak narod imao je svojeproroke.

Prorok nije vrač; on ne sedi na tronošcu u pećini i iz usta mu ne izlazepena i reči. On govori o budućnosti, ali ne samo o budućnosti.Spominje ono što se još nije dogodilo, ali otkriva i ono što je bilo.Njegovo vreme obuhvata tri momenta: on tumači prošlost, osvetljavasadašnjost, slika budućnost.

Jevrejski prorok je glas koji govori ili ruka koja piše. Glas koji govori ucarskom dvoru i u planinskom kraju, na stepenicama hrama i natrgovima prestonice. Taj glas moli, preti, budi božansku nadu.Prorokovo srce kida se od bola, njegova usta prepuna su čemera,njegova ruka izdiže se u znak pretnje kaznom. On pati zbog svoganaroda, kara ga zato što ga voli, preti mu kaznom stoga što je rad da

51

ga popravi. I on govori o vaskrsavanju i o životu koji će doći posle vatrei uništenja; slika pobedu i blaženstvo, novo Davidovo carstvo i zavetkoji se neće pogaziti nikada više.

Prorok privodi idolopoklonike pravome Bogu, potseća verolomnike nanjihovu zakletvu, zle na ljubav, svirepe na milost, careve na pravdu,podanike na poslušnost, grešnike na kaznu, ponosite na poniznost.Izlazi pred cara i čini mu prekore, spušta se među ološ i postiđuje ga,pristupa sveštenicima i optužuje ih, ide bogatima i kara ih.Siromašnima objavljuje da će biti nagrađeni, ožalošćenima da će seutešiti, bolesnima da će naći leka, sužnjima da će biti oslobođeni,ugnjetenima da će doći onaj koji će ih spasti.

On nije car, ni poglavica, ni sveštenik, ni književnik; on je jedan jediničovek, čovek bez oružja i bogatstva, bez službe i pristalica, on jeosamljeni glas koji govori, slabi i izgubljeni glas koji jadikuje, moćniglas koji urla i izaziva drhtanje i strah; glas koji poziva na pokajanje iobećava večnost.

Prorok nije filosof. Malo se njega tiče to da li je svet postao iz vode ilivatre, pošto voda i vatra ne mogu da načine boljom dušu u ljudi.Pesnik je. mada to ne zna ili ne želi da bude, kada mu nabujali gnjev isjajni snovi stavljaju u usta reči kakve retori neće moći nikada daizume. Nije sveštenik, zato što ga nisu pomazali u hramu najmljeničuvari knjiga. Nije kralj, jer nema vojske, a mač mu je samo reč kojadolazi ozgo. Nije vojnik, ali je gotov da umre za svoga Boga i za svojnarod.

Prorok je glas koji govori u ime Boga, ruka koja piše ono što joj Bogkazuje. On je glasnik koga je Bog poslao da pokaže put onome ko jezalutao, da opomene onoga ko je pogazio zavet, onoga ko nije nasvome mestu. On je Bogu poverenik, tumač, njegov izaslanik. Dakle,veći je od cara koji Boga ne sluša, od sveštenika koji Boga ne razume,od filosofa koji Boga poriče, od naroda koji je Boga ostavio te juri za

52

idolima od drveta i kamena.

Prorok je onaj što vidi, s potresenim srcem ali jasnim pogledom, zlokoje vlada danas, kaznu koja će doći sutra, carstvo sreće koje ćenastupiti posle kazne i pokajanja.

On je glas onoga koji ne može da govori, glas onoga koji ne ume dapiše; on je zaštitnik rasturenog i namučenog naroda, branilac onih kojisu siromašni, osvetnik onih koji se u bolovima previjaju pod nogamasilnika. Nije uz one koji druge muče. nego uz one koji su na mukama;ne ide s onima koji su siti i obesni, nego s onima koji su gladni i bedni.

To je glas koji dosađuJe, koji muči, koji ne godi; glas koji mrze veliki,na koji se nerado osvrće svetina, koji često čak ni pristalice nerazumeju. Poput hijene koja još iz daljine oseća zadah leša, poputgavrana koji grakće uvek na isti način, poput vuka koji u planini urla odgladi, Prorok ide Izrailjevim putevima, praćen sumnjom i hulenjem.Jedino siromasi i oni koji su potišteni blagosiljaju ga, ali siromasi suslabi, a oni koji su potišteni mogu samo da ga slušaju ćuteći.

Kao i sve one što uznemiravaju san onih koji spavaju i remete truli mirmoćnih, njega gone kao neprijatelja. klone ga se kao da je gubav.Carevi ga jedva trpe, sveštenici ustaju protiv njega, bogati ga preziru.

Ilija mora da beži od gnjeva svoga protivnika Jezavela, koji ubijaproroke; Amosa progoni izvan Izrailja Amasija, sveštenik iz Vetela;Uriju pogubljava car Joakim; Isajiju ubijaju po naredbi Manasijevoj;Zaariju dave između hrama i oltara; Jonu bacaju u more; već je skovanmač koji će odrubiti Jovanovu glavu i niklo je drvo za krst na koji će bitirazapet Hristos. Prorok je Tužilac, ali ljudi ne priznaju da su krivi; on jeBranilac, ali slepi ne primaju njegovu ruku da ih povede; on je Glasnik,ali gluvi ne čuju njegova obećanja; Spasitelj je, ali bolesnici koji trunuuživaju u svojoj truleži i ne pristaju da ih on spase. Pri svem tom, rečProroka biće večiti dokaz u korist ovoga naroda, koji proroke ubija a

53

ipak ih rađa; i smrt jednog Proroka, koji je veći od svih Proroka, bićedovoljna da okaje sve zločine svih drugih naroda što po zemlji gamižu.

54

ONAJ STO CE DOCI

ONAJ ŠTO ĆE DOĆI

Kod kuće u Nazaretu Isus premišlja o onome što je propisao Zakon, alion svoju sudbinu nalazi samo u Prorocima, u njihovim plačevnim iognjenim rečima. Proročanstva se nižu uporno jedno za drugim kaoudari u vrata koja se ne otvaraju; ona se ponavljaju, pomalo dopunjuju,nešto preinačavaju, nikako ne poriču, a svakada potvrđuju. Tačnost imje strahovita, potankosti su užasne. To je jedna istorija napisanaunapred, dokumenat koji se ne da pobiti.

Kada se Isus, ušav u tridesetu godinu, javi ljudima kao Sin Čovečji, onveć zna, do sitnica, šta ga čeka. Život koji je pred njim iznesen je nastranicama koje su ispisane pre njegovog zemaljskog rođenja.

On zna da je Bog Mojsiju obećao jednog novog Proroka: "Proroka ćuim podignuti između braće njihove, kao što si ti, i metnuću reči svoje uusta njegova, i kazivaće im sve što mu zapovedim". Jer će Bog sasvojim narodom učiniti Novi Zavet. "Ne Zavet kao što je onaj što samga učinio s ocevima njihovim... nego ću svoj zakon utisnuti u njihovuutrobu i upisati u njihovo srce". Zavet urezan u dušu a ne u kamen;Zavet oproštaja a ne kazne. I Mesija će imati Preteču koji će objaviti:"Evo ja šaljem Anđela svoga pred licem tvojim koji će pripraviti put tvojpred tobom". "Jer nam se rodi dete − uzvikuje Isajija − sin nam sedade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bogsilni, otac večni, knez mirni".

Ali ljudi će biti slepi za njega i neće ga slušati. "Učini da odeblja srcetome narodu i uši da mu otežaju, i oči mu zatvori, da ne vidi očimasvojim n ušima svojim da ne čuje i srcem svojim da ne razume i neobrati se i ne isceli". I on će biti... kamen spoticanja i stena za sablazanza oba doma Izrailjeva, zamka i mreža stanovnicima jerusalimskim.

55

Neće da se ponese ni u sjaju da se prikazuje; neće doći kao oholipobednik. "Raduj se, kćeri Sionska, kliči kćeri jerusalimska! Evo, Cartvoj ide, Car pravedan i Spasitelj; on je siromah i jaše na magarici samagaretom."

Doneće pravdu i olakšaće onima koji su nesrećni: "Gospod mepomaza da javim dobre glase krotkima, posla me da zavijem rane usrcu, da oglasim zaboravljenima slobodu i sužnjima da će im se otvorititamnica... da tešim one koji plaču. Krotki će se veoma radovati uGospodu... a siromasi će klicati, jer ne će biti nasilnika, i nestaćepodsmevača i istrebiće se svi koji gledaju i čine bezakonje". "Tada ćese otvoriti oči slepcima i uši gluvima otvoriće se... tada će hromacskakati kao jelen i jezik nemoga pevaće". "Ja, Gospod, dozvah te upravdi... da otvaraš oči slepcima, da izvedeš sužnje iz zatvora i iztamnice koji sede u tami". I njega će.vređati upravo oni koje je ondošao da spase. "Videli smo ga, i ne beše ništa na očima, čega radibismo ga poželeli. Prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičanbolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da ga ni zašto ne uzimasmo. Odista, on bolesti naše nosi i nemoći naše uze nase, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjenza naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemunašega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo". "Svi mi kao ovcezađosmo, svako od nas okrenu svojim putem; i Gospod pusti na njbezakonje svih nas. Mučen bi i zlostavljan, ali ne otvori usta svojih; kaojagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže neotvori usta svojih... Istrže se iz zemlje − živih i za prestupe narodamojega bi ranjen... Gospodu bi volja da ga bije, i dade ga na muke; kadpoloži dušu svoju u prinos za greh, videće natražje, produžiće dane, išto je Gospodu ugodno napredovaće njegovom rukom. Videće trudduše svoje... svojim poznanjem opravdaće mnoge, i sam će nositibezakonja njihova". Neće se povlačiti ni pred najtežim vređanjima:"Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu; ne zaklonih lica svojegaod ruga ni od zapljuvavanja". Svi su protiv njega u poslednjem času."Govorili su protiv mene laž i bez razloga ružili su me rečima koje kipte

56

mržnjom. Umesto da me vole, bili su mi neprijatelji. I zlo su mi vraćaliza dobro, i mržnju za ljubav". "Tebi je poznata − uzvikuje Sin Ocu −svekolika moja sramota, zabuna i poruga... I čekao sam da me kozažali, ali uzalud; da dobijem kakve utehe, ali nje nije bilo. I dadoše mižuči da se nahranim i octa da svoju žeđ utolim".

I najzad prikovaće ga za krst i razdeliće haljine njegove. "Opkolili sume psi mnogi, četa zlikovaca ide oko mene. Probodoše ruke moje inoge moje... I stali su da me s uživanjem posmatraju. I razdelili suhaljine moje i stavili ih na kocku". I suviše kasno zapaziće šta su učinili,"i poglede će upravljati u onoga koga su proboli i plakaće za njim kaošto otac plače za jedincem sinom i tugovaće za njim kao što čovektuguje za prvencem svojim koji mu je umro".

"I klanjaće mu se svi carevi zemaljski i svi narodi služiće mu. Jer on ćeosloboditi siromahe od silnih i spašće duše siromašnih". "I sinovi onihkoji su te mučili doći će k tebi klanjajući se, i svi oni koji te prezirašepadaće k stopalama nogu tvojih". "Mrak će pokriti zemlju i tamanarode, a tebe, Izrailju, obasjaće Gospod i njegova slava pokazaće seu tebi. I narodi će doći k videlu tvojemu a carevi ka svetlosti koja će teobasjati. Podigni oči svoje unaokolo, i vidi: svi se skupljaju i idu k tebi;sinovi će tvoji iz daleka doći i kćeri tvoje nosiće se u naručju". "Evo,dadoh ga za svedoka narodima, za vođa i zapovednika narodima... Inarodi koji te nisu znali steći će se k tebi, Izrailju, tvoga Gospoda Bogaradi".

Tih i drugih reči seća se Isus uoči svoga polaska. Zna sve i miran je;poznaje svoju sudbinu unapred, poznaje nezahvalnost ljudskih srdaca,neosetljivost prijatelja, mržnju silnih i moćnih; zna da će ga tući,pljuvati, ružiti, da će mu klince udarati u ruke i noge, da će ga stavljatina samrtničke muke koje će snositi kao Čovek vičan Bolu, a ipak on nebeži od svega toga.

Zna da Jevreji, ti stvorovi telesni, materijaliste, ogorčeni unižavanjima,

57

prepuni gnjeva i zlih misli, ne očekuju siromašnog, omrznutog i blagogMesiju. Svi oni, izuzevši proroke i vidovite ljude, snevaju o zemaljskomMesiji, o narodnom caru, o drugom Davidu, o ratniku koji će satrtineprijatelje, proliti pravu krv, rumenu neprijateljevu krv, i podići jošsjajniji Solomonov dvor, još sjajniji Solomonov hram, kome će svicarevi prinositi danak, ali ne danak u ljubavi i poštovanju, nego užeženom zlatu i čistom srebru; svi oni snevaju da će se taj zemaljskicar ovoga sveta svetiti svima neprijateljima Izrailjevim, onima koji suzadavali bola Izrailju, onima koji su u ropstvu držali narod Izrailjev, daće robovi biti gospodari a gospodari sluge, da će celom svetuprestonica biti Jerusalim, da će se krunisani carevi klanjati predprestolom novoga cara Izrailjevog, da će polja Izrailjeva biti plodnija odsvih drugih, da će se stada umnožiti u beskrajnost, da će se pšenica ipirinač žeti dva puta godišnje, da će klasje biti jedrije nego ikada ranije,da će se po dva čoveka poginjati pod bremenom jednog jedinoggrozda grožđa, da neće biti dovoljno bačava da u njih novo vino staneniti dovoljno kamenica da se u njih sve ulje ostavi, da će se mednalaziti u duplji svakog drveta i da će se granje na voćkama krhati podteretom sočnih i slatkih plodova.

To očekuju Jevreji, stvoreni od mesa i prikovani za zemlju, što žive okoHrista. I on zna da im on − neće moći da dade ono što traže; da nećemoći da bude pobedonosni ratnik, ponosni car koji bi se kao kakva kulaizdizao između potčinjenih mu careva. On zna da njegovo carstvo nijeovoga sveta; i da može da dade samo malo hleba, svu svoju krv i svusvoju ljubav. I oni neće verovati u njega, i mučiće ga i ubiti kao lažljivcai varalicu. On zna sve to, zna kao da je već video svojim očima ipropatio svojim telom i svojom dušom. Ali zna i to da će seme njegovereči, posejano u zemlju između čkalja i trnja, izgaženo nogama ubica,proklijati s proleća, izbiti malo po malo, porasti, u početku, u džbunićkoji vetar presavija i da će se naposletku razviti u golemo stablo kojeće svojim granama pokriti zemlju pa da će svi ljudi moći da sede unjegovom hladu i da spominju ime onoga ko ga je zasadio.

58

PROROK OGNJA

PROROK OGNJA

Dokle je Isus, u kolibi nazaretskoj, radio sa sekirom i uglomerom, jedanglas razlegao se u Pustinji, kraj Jordana i Mrtvoga Mora.

Poslednji između proroka, Jovan Krstitelj, pozivao je Jevreje napokajanje, objavljivao približavanje Carstva Nebeskog, pretskazivaodolazak Mesije, koreo grešnike koji su se sticali k njemu i krstio ih uJordanu, u koji su oni morali da zagaze. To spoljašnje pranje trebalo jeda bude početak unutarnjeg čišćenja.

U to mutno Irodovo doba, stara Judeja, koja beše oskrnavljenaidumejskom uzurpacijom, ukaljana jelinskom zarazom, namučenarimskim najamnicima, koja je bila bez careva, bez jedinstva, bez slave,velikim delom već rasturena po svetu, koju su izdavali i sami njenisveštenici, koja je još uvek tugovala za zemaljskim carstvom otpretisuću godina, nadajući se uporno velikoj osveti, povratku svojeveličine, pobedi svoga Boga, dolasku nekog oslobodioca, koji bi vladaou novom Jerusalimu, silnijem i lepšem nego što je bio Solomonov, i iznjega gospodario svima narodima, podjarmljivao sve vladaoce idonosio sreće svome narodu i svima ljudima, − ta Judeja, koja jenegodovala prema svojim gospodarima, koju su isceđivali danci idosađivali joj srebroljubivi književnici i pretvorni fariseji, ta stara Judeja,podeljena, unižena, opljačkana, i ipak, pored svih sramota, puna vere ubudućnost, rado je priginjala svoje uvo da čuje Glas iz Pustinje i hitalana obale reke Jordana.

Jovanov lik bio je zaista kao stvoren za osvajanje duša. Kao sinustarosti i čuda, beše mu još od rođenja suđeno da bude Nazir, to jestčisti; i nikada se on nije šišao niti brijao, nikada nije pio vina niti kakvasilovita pića, nikada se nije dotakao žene niti je poznavao druge kakve

59

ljubavi doli ljubavi prema Bogu.

Rano, još kao mladić, otišao je od roditeljske kuće i sklonio se uPustinju. Tu je živeo mnogo godina, sam samcat, bez kuće, bezšatora, bez slugu, nemajući ništa svoga osim onoga što beše nanjemu: haljine od kamilje dlake i kožnog opasača oko pasa. Bio jevisok, koščat, crnpurast i grudi su mu bile obrasle maljama; imao jedugu kosu koja mu je padala niz pleća i veliku bradu koja mu jezahvatala skoro celo lice; ispod čekinjastih obrva sevala su kao munjedva živahna oka, kada bi iz skrivenih usta stao da sipa silne rečistrahovite pretnje.

Taj kao magnet privlačni divljak, taj pustinjak, koji je svetska uživanjaprezirao kao kakav stoički filosof, bio je u očima onih koji su krštavaniposlednja nada jednog očajničkog naroda.

60

PRVI DOBAR GLAS

PRVI DOBAR GLAS

Jovan, sa telom koje sažiže pustinjsko sunce, s dušom koju sažižeželja za Nebeskim Carstvom, Prorok je koji objavljuje Oganj. On uMesiji koji dolazi gleda gospodara Plamena. Novi Car, po njegovomkazivanju, biće nemilosrdni ratar: drvo koje ne donosi dobra ploda, onće otseći i baciti u vatru; otrebiće gumno svoje i skupiće pšenicu svojuu žitnicu, a plevu će sažeći ognjem večnim.

Borben, spreman da odgovori na napade, prepun žaoka i nestrpljiv,Jovan ne mazi one koji mu prilaze. premda bi mogao da se ponosi štoih je privukao. I kada vidi gde mu dolaze da ih krsti fariseji i sadukeji,znameniti ljudi, ljudi od knjige i nauke, ljudi koje prost svet ceni, on ihpostiđuje više nego druge.

− "Porodi aspidini! Ko kaza vama da bežite od gnjeva koji ide? Roditedakle rod dostojan pokajalja. I ne mislite i ne govorite: imamo ocaAvrama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovoga podignutidecu Avramovu".

Vi koji se zatvarate u kamene kuće, kao što se guje kriju pod kamenje,vi, fariseji i sadukeji, tvrđi ste od kamena. Skamenjen je vaš um upismenima zakona i u obredima. Gladnome koji je od vas hlebapotražio stavili ste kamen u ruke; i bacili ste se kamenom na onoga kojije grešio manje od vas. Vi, fariseji i sadukeji, vi ste ponositi kipovi odkamena koje će jedino oganj moći da uništi, jer voda vas samo pređepa se odmah osuši. Ali onaj Bog koji je svojom rukom od zemljesazdao Adama moći će od rečnog šljunka, od tucanog kamena naputu, od planinske stene stvoriti nove ljude, žive ljude. On će kamenpretvoriti u meso i u dušu, dokle ste vi dušu i meso pretvarali u studenikamen. Nije dovoljno, dakle, okupati se u Jordanu. Kupanje je lekovito,

61

ali ono je samo početak. Činite ono što je protivno onome što stedosada činili, jer će vas inače u pepeo pretvoriti Onaj što Ognjem krsti.

Svet ga je pitao:

− Šta da činimo? A on mu je odgovarao:

− Ko ima dve haljine neka da jednu onome ko nema; a ko ima hraneneka čini isto tako.

Dolazili su i carinici da ih krsti, i govorili su mu:

− Učitelju, šta da činimo mi?

A on im je odgovorio:

− Ne ištite više nego što vam je rečeno. Pitali su ga i vojnici govoreći:

− A mi šta da činimo? I on im reče:

− Nikome da ne činite sile niti koga da opadate, i budite zadovoljnisvojom platom.

Jovan, koji je skoro nadčovek dokle objavljuje strahoviti izbor izmeđuDobrih i Zlih, čim pređe na pojedinosti postaje sasvim običan čovek:spušta se, tako reći, na farisejski moral. On ne ume da preporuči ništadrugo doli milostinju: da se daje višak bez koga se može biti. Odcarinika iziskuje da jedino budu pravični: da uzimlju ono što jepropisano i ništa više. Vojnicima, tim razbojnicima i lopovima,preporučuje uzdržljivost: budite zadovoljni svojom platom i ne otimajte.To vam je pravi Mojsije. Amos i Isaije, mnogo pre njega, išli sukudikamo dalje.

Sada je vreme da Tužilac sa Mrtvoga Mora ustupi mesto Oslobodiocu

62

sa Galilejskog Mora.

Žalosna je sudbina svih preteča. Oni znaju, ali ne mogu da vide;dolaze do obala Jordana, ali ne stižu da uživaju u obećanoj zemlji;uravnavaju put onome ko dolazi za njima, ali on njime prolazi isprednjih; spremaju presto a ne sedaju na njega; služe gospodara a dostaputa ne vide njegovog lica. Možda se ona Jovanova surovost moženajbolje pravdati time što je i sam znao da je on samo jedan običanglasnik i ništa više. I znajući to, on nije bio ispunjen zavišću, ali je ipakneka laka seta morala da mu ispunjava dušu zbog te njegovepotčinjenosti.

Dolazili su iz Jerusalima da ga pitaju ko je on.

− Jesi li Ilija?

− Nisam.

−Jesi li prorok?

− Nisam.

− Jesi li Hristos?

− Nisam. Ja sam glas onoga što viče u pustinji. Posle mene doći ćeonaj kome ja nisam dostojan odrešiti remena na obući njegovoj.

U Nazaretu, međutim, jedan nepoznati Radnik nazuvao je sam sebiobuću,da bi otišao u pustinju gde se još razlegao glas koji je tri putaodgovorio "nisam".

Bio je sada u tridesetoj godini. To je najbolje, najsrećnije doba. Pretridesetih godina čovek je nepotpun, nesavršen. Njime još gospodareopšta osećanja, njega ispunjavaju naklonosti kojih ima u svakoga. Ne

63

poznaje dobro ljude te ih ne može ni voleti ljubavlju koja bi bila prožetasažaljenjem. A ako ih ne voli, nema pravo da govori kao njihov vođ, nemože ih osvojiti da ga slušaju, nije sposoban da ih spasava.

64

PRED POCETAK

PRED POČETAK

Jovan poziva grešnike da se okupaju u reci pre nego što će da sepokaju. Isus dolazi Jovanu da ga on krsti. Priznaje li, dakle, da jeGrešnik?

Tekstovi su jasni. Prorok je "propovedao krštenje pokajanja zaoproštenje grehova". Ko je dolazio k njemu, priznavao je da je grešnik;ko dolazi da se okupa, oseća da je prljav.

To što se ništa nije znalo o Isusovom životu od njegove dvanaeste dotridesete godine − dakle o onim godinama kada bujna i maštom bogatamladost teško odoleva porocima − navodilo je na pomisao da je ontada bio grešnik ili da se bar morao smatrati za grešnika kao što su isvi ostali.

Ono što znamo o poslednje tri godine njegovog života − njih sunajjasnije rasvetlila Četvorica Svedoka, pošto se poslednji dani iposlednje reči svakog pokojnika pamte najbolje − ne otkriva nam ninajslabiji trag kakvog Greha koji bi se mogao utisnuti između početkaprepunog Nevinosti i svršetka prepunog Slave.

Kod Hrista se ne može naći ni traga nekog obraćanja. Njegove prvereči zvone isto onako kao i poslednje: izvor iz koga one izlaze potpunoje bistar i čist od prvoga dana; u njemu nema ničega mutnog, ni trunkekakvog taloga. On započinje pouzdano, otvoreno, jasno. Oseća se daiza sebe nije ostavio ništa tamno. Njegov glas je jasan, slobodan, pun;to je melodična pesma u kojoj nema ni iskre pijanačke promuklosti nitiimalo pokajničkog kreštanja. Vedrina njegova pogleda, njegovogosmeha i njegovih misli nije ona vedrina što nastupa posle nepogodeniti ono bledo zorino svitanje što lagano savlađuje noćne senke. To je

65

vedrina onoga ko se samo jednom rodio i ostao dete i u svojoj zrelosti;vedrina, providnost, mir dana koji će preći u noć. ali koji se nećepomračiti pre večeri: dana večitog i jednakog, netaknutog detinjstvakoje će ostati nepomućeno sve do smrti.

On prolazi između nečistih s prirodnom prostotom čistoga; izmeđugrešnika s prirodnom snagom nevinoga; između bolesnih s prirodnomslobodom zdravoga.

Obraćeni je, naprotiv, uvek, u dnu duše, pomalo mutan. Jedna jedinakap zaostale gorčine, jedna laka senka nečistote, najmanje kajanje,površni dodir kakvog iskušenja kadri su da ga pokolebaju. Ostaje muneprestano sumnja da nije do poslednje dlake zbrisao prvog čoveka,da nije uništio nego samo umrtvio onoga Drugoga što je živeo u njemu.Radi svoga spasenja patio je mnogo, snosio mnogo, ispaštao mnogo,te mu ono izgleda toliko dragoceno ali i toliko lomko da neprekidnostrahuje da ga ne dovede u opasnost ili ne izgubi. Ne kloni se grešnika,ali kada im se približi, grozi ih se i protiv svoje volje; strahuje, katkadane priznajući to, da ga se nanovo ne dotakne zaraza; strepi da bi i sampogled bačen na nečistotu u kojoj je i on ležao mogao probuditi sadaveć nesnosno mu sećanje na sramotu i izbrisati nadu u konačnospasenje. Ko je bio sluga nije, kada postane gospodar, nepristrasanprema svojim mlađima; ko je bio siromah nije, ako se obogati, plemenitprema siromašnima; ko je bio grešnik nije, pošto se pokaje, svakadaprijatelj grešnika. Onaj zaostatak nadmenosti, koje ima u duši i samihsvetitelja, unosi u sažaljenje kvasac prekornog prezrenja. Put u nebootvoren je svima, pa i najnečistijim i najporočnijim grešnicima. Nagradaje velika: zašto ostaju u mračnome paklu?

I kada obraćeni govori svojoj braći da bi ih obratio, on se ne možeuzdržati a da ne spomene svoje iskustvo, svoj pad, svoje oslobođenje.Njemu je stalo do toga − možda ne toliko zbog taštine koliko zbogdejstva što ga je rad postići − da sebe prikaže kao živ primer milostikoja se na njega izlila, kao pouzdanog svedoka miline što mu ju je

66

donelo spasenje.

Prošlosti se čovek može odreći, ali je ne može zbrisati: ona izbija i uljudi − a da to oni i ne zapažaju − koji otpočinju nov život preporodivšise kajanjem.

U Hrista se takva prošlost ne javlja nikako, ni u kakvom obliku; ona sene zapaža ni po čemu, niti joj gde ima ma i najmanjeg traga; ne ogledase ni u najneznatnijim njegovim postupcima, ni u najtamnijoj njegovojreči. Njegova ljubav prema grešnicima nema ni truni one upornegrozničavosti što ispunjava pokajnika koji je rad da druge obraća. To jeljubav od srca, a ne ljubav po dužnosti. Bratska nežnost bez i iskreprekora. Spontano prijateljsko bratstvo u kome nema ničega što bičoveka odbijalo. Nešto što nečistome privlači čistoga koji ne strepi daće da se ukalja i koji zna da će moći da se očisti. Ljubav nesebična.Ljubav što je osećaju svetitelji u trenutcima svoje uzvišenosti. Ljubavprema kojoj je svaka druga ljubav sićušna. Ljubav kakve nije bilonikada pre njega. Ljubav kakva se pojavljivala, ponekog retkog dana,samo u sećanju na njega i putem ugledanja na njegovu ljubav. Ljubavkoja će se nazvati hrišćanskom i nikako drukčije. Božanska ljubav.Hristova ljubav. Ljubav.

Hristos je dolazio među grešnike, ali nije bio grešnik. Dolazio je da seokupa u tekućoj vodi pred Jovanovim očima, ali nije imao mrlja na sebi.

Isusova duša bila je duša jednog dečačića, dečačića koji je nadmašaomudrace u mudrosti, svece u svetiteljstvu. U njega nije bilo ni iskrepuritanske strogosti niti straha brodolomnika koji se s velikim mukamadočepao obale. Greh može sićušnim cepidlakama izgledati i najmanjapovreda potpunog savršenstva pa i nehotično neispunjavanje koje odšest stotina zapovesti u Zakonu. Ali Hristos nije bio ni farisej nizanesenjak. On je znao šta je greh i šta je dobro, i duh mu se nijegubio u beskrajnom lavirintu slova i redova. Poznavao je život; nije odsebe odbijao život, koji još nije samo dobro nego tek uslov za dobro.

67

Jesti i piti nije neko zlo; isto tako nije zlo ni gledati svet; ni baciti blagpogled na razbojnika u mračnom kutu, ni na ženu koja je namazalausne da bi sakrila trag poljupcima koje nije od srca prihvatila.

Ipak Isus dolazi, među povorku grešnika, da zagazi u Jordan. Ta tajnanije nimalo tajanstvena za onoga ko u obnovljenom Jovanovom obredune gleda samo običan smisao.

Isusov slučaj je jedinstven. Isusovo Krštenje je po spoljašnosti sličnodrugim krštenjima, ali ono se objašnjava drukčije. Ovo Krštenje nijesamo čišćenje tela u smislu izraza volje da se očisti duša, nijezaostatak onoga prvobitnog osećanja da će voda koja spira materijalnemrlje moći da zbriše i duševnu nečistotu. Ta fizička metafora, korisna uprostoj simbolistici, ceremonija veoma potrebna očima onih koji morajuimati kakav materijalni oslonac da bi mogli verovati u ono što nijematerijalno, ne beše stvorena za Hrista.

Ali on je otišao Jovanu da bi se ispunilo proročanstvo o Preteči. Predtoga Proroka Ognja klekao je da bi ga priznao kao ispravnog glasnika,koji je ispunio svoju dužnost i koji može reći da je završio svoje delo.Isus, podvrgavajući se toj simboličnoj investituri, daje stvarno Jovanulegitimnu investituru Preteče.

Ako bismo u Isusovom krštenju hteli da potražimo još koji drugi značaj,mogli bismo da potsetimo na to da je zagnjurivanje u vodu simboličnazamena nekadanjega prinošenja ljudske žrtve. Stari narodi sustolećima ubijali zarobljene neprijatelje, a poneki između njih i svojubraću, da bi umilostivili razgnjevljeno božanstvo, pokajali kakav narodnizločin ili isprosili neku neobičnu milost, kakav spas onda kada spas nijeizgledao mogućan. Jevreji su Jehovi prinosili na žrtvenik svojuprvorođenčad. U Avramovo vreme taj običaj ukinut je po Božjojzapovesti, ali i posle toga bilo je slučajeva nepokornosti.

Određene žrtve ubijane su na razne načine, između kojih je jedan bilo

68

utapanje. U Kuriju na Kipru, u Teračini, u Marselju, još u istorijskovreme, bacan je svake godine po jedan čovek u more, i ta žrtvasmatrana je kao spasilac svojih sugrađana. Krštenje je zaostatak togaritualnog utapanja. Pa kako je to prinošenje žrtve radi umilostivljenjaBoga smatrano blagotvornim po one koji to čine i da je božju milostzaslužio onaj ko je žrtvovan, nije trebalo mnogo pa da se tako štaproglasi kao početak jednog novog života, kao vaskrsavanje. Onaj koje utopljen umire radi spasenja drugih te je dostojan novog života.Krštenje, i kada mu je zaboravljen jezoviti izvor, ostalo je kao simbolpreporođaja.

Isus je tada stojao u početku jedne nove epohe svoga života, upravosvoga pravog života. Zagnjuriti se u vodu značilo je kod njega njegovuodluku da umre, ali u isti mah i njegovo ubeđenje da će vaskrsnuti. Neulazi on u reku zato da spere nečistotu, nego da bi označio daotpočinje njegov drugi život i da će njegova smrt biti samo prividna, kaogod što je samo prividno njegovo čišćenje u vodi reke Jordana.

69

PUSTINJA

PUSTINJA

Čim je izišao iz vode, Isus odlazi u Pustinju: iz vreve u osamu.

Dotle je bio između galilejskih reka i polja i na zelenim obalamaJordana − a sada ide u krševita brda, gde ne izbijaju izvori, gde neklasa žito, gde ima samo životinja koje puze i džbunja.

Dotle je bio među nazaretskim radnicima, među Jovanovimpokajnicima − a sada ide u osamljena brda, gde se ne viđaju ljudskalica niti čuju ljudski glasovi. Novi čovek stavlja između sebe i ljudePustinju.

Onaj ko je rekao: teško onome ko je sam!, uzeo je za merilo svoj strah.Živeti u zajednici znači odreći se sebe samoga, žrtvovati se. Samoćaje, za one koji imaju bogatu dušu. Nagrada a ne Kazna. U samoći sečovek sprema za ono što je dobro, stvara unutarnju lepotu, miri se sasvima onima koji nisu kraj njega. Jedino u samoći živimo sa sebiravnima: s onima što su našli veličanstvene misli koje nam naknađujusva napuštena dobra.

Ne može snositi samoću osrednji, mali čovek; onaj ko ne može ništada dade; onaj ko se plaši sebe i svoje praznine; onaj ko je osuđen navečnu samoću svoga duha, na očajničku pustinju u kojoj bujaju samootrovne biljke; onaj ko nema mira, koga mori dosada, ko je ubijen kadase ne može zaboraviti u društvu drugih, zaglušiti se u vrevi, zavarati seu izveštačenom životu onih koji se zavaravaju njime poput njega; onajko ne može a da, kao sićušna kap, ne utone u potoke od nečistote štosvako jutro sukljaju iz gradskih pomijara.

Isus je bio među ljudima i vratiće se među ljude. jer ih voli. Ali češće će

70

se povlačiti u samoću, udaljavaće se i od svojih učenika. Da bismomogli voleti ljude, potrebno je da ih ovda onda napuštamo.

Udaljujući se od njih, mi im se opet približavamo. Samo sićušan čovekseća se nanesenog mu zla; njegova noć je ispunjena jedom, a njegovausta zatrovana su gnjevom. Veliki čovek, pak, seća se samo dobra, iimajući na umu ma i najmanje dobro on zaboravlja i najveće nanesenomu zlo. Pa i ono što u trenutku uzbuđenja nije mogao da oprosti brišeon iz svoga srca. I vraća se među ljude s ranijom ljubavlju.

Za Isusa tih Četrdeset dana samoće su poslednje pripremanje.Četrdeset godina jevrejski narod − Hristova proročka slika − morao jelutati Pustinjom pre nego što je ušao u zemlju koju mu je Bog obećao;Četrdeset dana morao je Mojsije da ostane kod Boga, da bi saslušaonjegove zakone; Četrdeset dana morao je Ilija hodati Pustinjom, da biizbegao osvetu zle carice.

I novi Spasitelj mora čekati Četrdeset dana pre nego što će objavitiObećano Carstvo i Četrdeset dana ostati s Bogom da bi dobioposlednje nadahnuće.

Ali neće biti sam. S njim su Životinje i Anđeli. Bića koja su niža odčoveka i bića koja su viša od čoveka; koja gledaju u zemlju i kojagledaju u nebo; koja potpuno žive materijom i koja potpuno živeduhom.

Čovek je životinja koja treba da postane Anđeo. On je materija koja jena putu da se pretvori u Duh. Ako Životinja u njemu nadvlada, čovekse spusti ispod Životinje, jer i ono malo razuma što mu ostaje stavi onu službu životinjstvu; ako pak pobedi Anđeo, onda je čovek ravannjemu i umesto da bude prost božji vojnik, on postaje jedan deoBožanstva. Ali Anđeo koji je pao te je osuđen da dobije oblik Životinjeogorčeni je i zakleti neprijatelj ljudi koji prelaze u anđele i hoće da sevinu na visinu sa koje se on survao.

71

Isus je neprijatelj životinjskog života mnogih. Došao je da bi životinjepostale ljudi a ljudi Anđeli. Rodio se da svet izmeni i da ga pobedi. Tojest zato da suzbije Cara Sveta, Protivnika Boga i ljudi, onoga što ljudekuša, što ljude zavodi. Rodio se da sa zemlje odagna Sotonu kao štoga je Otac odagnao sa neba.

I Sotona, posle navršenih Četrdeset dana, dolazi u Pustinju da kušasvoga neprijatelja.

72

PROTIVNIK

PROTIVNIK

Potreba da se svaki dan napuni burag glavno je obeležje čovekovogrobovanja materiji, a Isus je bio rad da pobedi i materiju. Kada bude biomeđu ljudima, ješće i piće kao i oni, zato da bi dao mesu ono što mesupripada a i zato da bi vidno protestovao protiv pretvorničkih farisejskihpostova. Poslednji čin Isusove misije biće Večera, ali prvi, iza Krštenja,Post. Sada kada je sam, te ne ponižava drugove koji žive prostimživotom i ne preza da ga ne ubroje u bogomoljce, on zaboravlja dajede.

Ali posle Četrdeset dana ogladne. Sotona, prikriven, nevidljiv, čekao jena taj trenutak. Kada Materija iziskuje Materiju, nada je tu. I Protivnikgovori:

− Ako si sin Božji, reci ovome kamenu da postane hleb. Odgovor dolaziodmah:

− Ne živi čovek od samog hleba, nego od svake reči Božje.

Sotona ne priznaje da je pobeđen i sa vrha jedne gore pokazuje musva carstva na zemlji:

− Daću ti svu vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i daću jekome ja hoću. Ako se pokloniš preda mnom, biće sve tvoje.

A Isus mu odgovori:

− Idi od mene, Sotono; u pismu stoji: Pokloni se Gospodu Bogusvojemu, i njemu jedinome služi.

73

Onda ga Sotona odvede u Jerusalim, i postavi ga na vrh Crkve i rečemu:

− Ako si sin Božji, skoči odavde dole. Ali Isus mu odmah odgovori:

− Kazano je: Ne kušaj Gospoda Boga svojega.

"I kada svrši sve kušanje − nastavlja Luka − đavo otide od njega naneko vreme". Videćemo i njegov povratak i njegovo poslednje kušanje.

Taj u tri maha povedeni razgovor izgleda, na prvi pogled, kao titranjetekstovima. Sotona i Isus ne govore svojim rečima, nego ih, takmičećise, uzimaju iz Knjiga. Čoveku se čini da prisustvuje kakvoj teološkojprepirci. U istinu pak to je prva Parabola Jevanđelja, prikazana u oblikudrame a ne epa.

Nikakvo čudo što je Sotona došao s tom besmislenom nadom da srušiIsusa. Nikakvo čudo što se Isus, u koliko je čovek, podvrgao kušanju.Sotona kuša samo velike i čiste ljude. Drugima mu nije potrebnoprošaputati ni jedne reči da bi ih pridobio. Oni su njegovi još izdetinjstva, još iz mladosti, od onoga trenutka kada su pali. Ne mora setruditi da bi ga slušali. U njegovom su zagrljaju pre nego što ih je on izovnuo. Mnogi od njih i ne zapažaju da je uz njih. Nikada im se nije niprikazivao zato što ga oni slušaju i ne videći ga. Upravo, pošto ga nisunikako videli, poriču da on uopšte postoji. Oni koji su đavolji ne veruju uđavola. Poslednje đavolovo lukavstvo, kao što je napisano, bilo je daraširi glas o svojoj smrti. On uzima sve oblike: toliko lepe, ponekada,da ne bismo mogli reći da je to on. Grci, na primer, narod koji je uzoroštroumlja i ukusa, nemaju mesta za Sotonu u svojoj mitologiji. A tostoga što su im sami bogovi sotone: ako ih bolje osmotrimo, videćemoda im sotonski rogovi vire ispod venaca od lovora i vinove loze.Oličenje Sotone je obesni i pohotljivi Jupiter, bludnica Venera, strvoderApolon, ubica Mars, pijanica Dionisije. Ti grčki bogovi toliko su lukavi iizopačeni da narodu daju ljubavne napitke i najmirisnije esencije, da ne

74

bi osećao smrad zla u koje je zemlja ogrezla.

Ali, premda ga mnogi ne zapažaju, i potsmevaju mu se kao sablasti,koju je izumela crkva kao nešto što je potrebno za zastrašivanjegrešnika, on uporno ustaje upravo protiv onih koji ga poznaju ali ga neslušaju. On zavodi prva dva nevina stvorenja; sablažnjava DavidaSilnoga; izopačava Solomuna Mudroga; optužuje pred božjimprestolom Jova Pravednoga. Sve svece koji se kriju po Pustinji, sveone koji vole Boga, kušaće Sotona. Što god se čovek više od njegaodmiče, on mu se sve više primiče. Što god se većma uznosimo uvisinu, on se sve upornije trudi da nas svuče u dubinu. On može daukalja samo one koji su čisti; ne vodi računa o prljavštini što previre odzla, pod toplim dahom razblude. Sotonino kušanje je za čovekaobeležje čistote, znak veličine, dokaz uzvišenosti. Onaj ko je poznaoSotonu i u lice mu se zagledao, može biti pouzdan u sebe samoga.Isus je više nego iko drugi zaslužio to osveštanje. Sotona mu upućujedva zahteva i jednu ponudu. Poziva ga da mrtvu materiju pretvori umateriju koja daje života i da skoči s visine kako bi ga Bog, time što biga spasao, priznao za svoga pravog sina. Nudi mu sva carstvazemaljska i slavu njihovu, ne bi li Isus, umesto da služi Bogu, obećaoda će služiti Demonu. Traži od njega opipljivi hleb i opipljivo čudo iobećava mu opipljivu vlast. Isus odbija i zahteve i ponudu.

On nije onaj telesni i svetovni Mesija što ga očekuje jevrejski narod,Mesija koji voli materiju, kao što ga, u svojoj niskosti, zamišlja Kušač.Nije došao da nahrani telo nego da nahrani dušu, hranom koja jejedina za nju: istinom. Kada njegova braća, udaljena od domova, nebudu imala dovoljna hleba da glad utole, on će izlomiti ono nekolikohlebova što ih imaju uza se i svi će da budu siti i preteći će još povišepunih kotarica. Ali ako nema potrebe, on neće deliti hleb koji iz zemljedolazi i u zemlju se vraća. Kada bi on u hleb pretvarao kamenje poputevima, svi bi krenuli za njim, zato što vole svoje telo, i svako bi sepretvarao da veruje u sve ono što on govori; i psi bi došli na njegovugozbu. Ali Isus neće to. Ko veruje u njega mora verovati u njegovu reč,

75

i pored gladi, bola, nemaštine. Upravo, ko je rad da pođe za njim,moraće da napusti polja na kojima rađa žito i novce koji se moguprometnuti u hleb. Mora ići s njime bez pune torbe i bez nade unadnicu, u odeći što ima na sebi, i živeti kao ptice nebeske, zobljućižito iz klasja poljskog i prosjačeći pred kućama tuđinskim. Hlebazemaljskog čovek može da se odrekne; jedna smokva koja je ostalaizmeđu lišća, jedna riba koja je ulovljena u jezeru, mogu da gazamene. Ali hleba nebeskog ne može se odreći niko ko nije rad daumre za navek, kao oni koji ga nisu okusili nikada. Ne živi čovek samoo hlebu nego o ljubavi i o istini. Isus je gotov da Carstvo Zemaljskopreobrati u Carstvo Nebesko, svet u uzvišenu Svetost, ali ne pristajeda kamenje preobraća u hleb, Materiju u drugu Materiju.

Iz istog tog razloga Hristos odbija drugi zahtev. Ljudi vole ono što jeneobično, vole Čudo, vole fizičku nemogućnost koja pred njihovimočima postaje mogućnost. Gladni su i žedni čuda. Gotovi su da ničicepadaju pred čudotvorca, pa ma on bio šarlatan, mamipara. Od Hristaće svi tražiti kakav nebeski znak, neki dotle neviđen prizor koji bi biodokaz njegove moći. Ali on će tako što uvek odbijati od sebe. Neće onda ljude zadobija čudima. Isceljivaće bolesne − naročito bolesneduhom i grešnike − ali često puta izbegavaće priliku da čini čuda imoliće isceljene da prećutkuju ime onoga ko ih je iscelio. Ljudi ćemorati da veruju u njega uprkos svakoj protivnoj očevidnosti; moraćeda veruju u njegovu veličinu i u užasnim časovima njegovogponižavanja, moraće da veruju u njegovo božanstvo i onda kada budeprividno nipodaštavano njegovo čovečanstvo. Skakati sa vrha Crkve,bez ikakve potrebe, jedino radi toga da bi se ljudi zadobijali dražju čudai užasa; dovoditi Boga u tesnac; nagoniti ga, gotovo, da čini izlišno,nepotrebno čudo, samo zato da Sotona ne bi dobio svoju gnusnu,podrugljivu i bezobraznu opkladu − nije Isusov posao. On Je srce,hoće da govori srcima; uzvišen je, hoće da uzvišava; čist je duh, hoćeda čisti duhove; ljubav je, hoće da i u drugih ljudi raspaljuje plamenljubavi; velika je duša, hoće da učini velikima i male, napuštene duše.Umesto da kao kakav vašarski pelivan skače u ponor što zjapi ispod

76

Crkve, on će se iz Crkve vinuti na Goru i sa njenoga vrha govoriće oblaženstvima Carstva Nebeskog.

Ponuda carstava zemaljskih mora ga ispuniti užasom, a još više cenašto je Sotona traži. Sotona ima pravo da nudi ono što je njegovo;carstva zemaljska osnovana su na sili i održavaju se prevarom; tu jenjegovo polje i tu je njegov raj; Sotona svake noći spava na uzglavljumoćnih i silnih; oni se njemu klanjaju svojim postupcima i svaki dan muprinose danak svojim mislima i delima. Ali kada bi Isus svima nudiohleba bez motike; kada bi on, kao kakav prost mađioničar, otvorio šatruza prikazivanje čuda, mogao bi da od careva otme njihova carstva, nemorajući se pokloniti pred Protivnikom. Kada bi hteo da bude Mesija okome snevaju Jevreji u svojim besanim noćima, ispunjeni ropskomčežnjom, on bi znao kojim putem da udari: mogao bi da ih kupiizobiljem i divotom, da od svakoga kraja stvori zemlju Dembeliju,vilinsko carstvo i da odmah zasedne na presto na kome sada sedenamesnici Sotonini.

Ali Hristos neće da podiže srušeno carstvo, neće da osvajaneprijateljske prestole. Nije mu stalo do zapovedničke vlasti a jošmanje do slave. Carstvo što ga on objavljuje i priprema nema nikakveveze sa carstvima zemaljskim; on svojim Carstvom, naprotiv, hoće dauništi carstva zemaljska. Carstvo Nebesko je u nama; svaki dan, kadgod pridođe po koja duša, ono se proširuje, jer dobija po jednog novoggrađanina, otrgnutog od carstva zemaljskih. Kada svako bude dobar ipravičan, kada svi budu voleli svoju braću kao što ocevi vole svojudecu, kada se budu voleli i neprijatelji, ako uopšte još bude neprijatelja,kada niko ne bude mislio da gomila blago, i kada svako, umesto daotima, bude davao hleb onome ko je gladan i haljine onome kome jehladno, gde će, tada, biti carstva zemaljska? Našto će biti potrebnivojnici kada niko ne bude hteo da uvećava svoju zemlju otimljućisusedu njegovu? Našto će biti potrebni sudije i carinici kada zločin nebude više poznat preporođenom čovečanstvu? Zašto će biti potrebnicarevi kada svako svoj zakon bude imao u svojoj savesti i ne bude bilo

77

vojske da oni njome upravljaju niti sudnica da u njih postavljaju sudije?Našto će biti potrebni novci i danci kada se svakom obezbedi potrebnihleb i ne moradnu se plaćati vojnici i činovnici? Kada se duše buduizmenile, onda će onih skela što se zovu društvo, pravda, otadžbina,nestati kao god što nestaju tlapnje duge zimske noći. Hristovoj rečinisu potrebni ni novci ni oružje, i kada ona bude postala delo u svih ina svagda, onda će se ono što vezuje čoveka, sila koja je nepravednaali potrebna, ubojna slava koja je zločin, rasplinuti kao što se jutarnjamagla raspline čim sunce grane i vetar duhne. Nebesko Carstvo, kojeje jedno, zauzeće mesto Zemaljskih Carstava, kojih je mnogo. Ljudi seviše neće deliti na careve i podanike, na gospodare i sluge, na bogate isiromašne, na pretvorne grešnike i bezočne grešnike, na poštene inepoštene, na slobodne i sužnje. Božje sunce obasjavaće sve.Građani Nebeskog Carstva biće jedna jedina porodica od otaca i braćei vrata na Raju otvoriće se deci Adamovoj koja će tada biti Bogupodobna.

Isus je pobedio Sotonu u sebi samome; sada dolazi iz Pustinje da gameđu ljudima pobedi.

78

POVRATAK

POVRATAK

Čim se vratio među ljude, Isus doznade da je Tetrarh − drugi Irodijadinmuž − bacio Jovana u makerontsku tamnicu.

Glas onoga što viče u pustinji bio je ugušen, i onaj ko bi otišao naJordan ne bi više na vodi video dugu senku divljeg Krstitelja.

Učinio je svoje te mora da ustupi mesto jednom silnijem glasu. Jovančeka, u mračnoj kuli, da se njegova glava, ogrezla u krv, na danrođenja Irodova, na zlatnoj zdeli donese na trpezu, kao poslednje jeloza opaku ženu, za ženu što upropašćuje ljude.

Za Isusa je to glas da je svanuo njegov dan. I pošto je prešaoSamariju, on se vraća u Galileju, da odmah objavi da se približujeCarstvo Nebesko.

Ne ide u Jerusalim. Jerusalim je grad Velikog Cara, Prestonica. Isusdolazi da razori Jerusalim, taj Jerusalim od kamena i oholosti; grad kojise ponosito uzdiže na svojim bregovima, kojemu je srce tvrdo kaokamen. Isus upravo dolazi da povede borbu protiv onih koji se uznosepo velikim gradovima, po prestonicama, po Jerusalimima ovoga sveta.

U Jerusalimu žive moćni i silni ovoga sveta, Rimljani, gospodari Zemljei Judeje, sa svojim naoružanim vojnicima. U Jerusalimu zapovedaćesarev pretstavnik, pretstavnik Tiverija, toga pijanice, ubice,krivokletnika, čoveka koji je nasledio Avgusta, podlaca i pederastu, iJulija, brakolomnika i raspikuću.

U Jerusalimu žive veliki sveštenici, stari čuvari Hrama, Fariseji,Sadukeji, Književnici, Leviti i njihove sluge; naslednici onih koji su

79

proroke gonili i ubijali; koji su učinili da se zakoni skamene; koji sunadmeni hranitelji suvoparne pobožnosti.

U Jerusalimu su Božji blagajnici, ćesarski blagajnici, sluge koje čuvajublago, koje vole blago; carinici sa svojim gulikožama i čankolizima;bogataši sa svojim slugama i naložnicama; trgovci s prepunimdućanima, s tezgama po ulicama, s kesama u kojima zvekeću sikli utoplim nedrima, iznad srca.

Isus dolazi da se bori protiv sviju njih. Dolazi da pobedi GospodareZemlje − koja pripada svima −; da postidi Gospodare Reči − koja zvučionde gde to Bog hoće −; da osudi Gospodare Zlata − te trošne iproklete materije.

Dolazi da sruši vlast rimskih vojnika − koji ugnjetavaju tela; vlastcrkvenih sveštenika − koji ugnjetavaju duše; vlast sabirača blaga − kojiugnjetavaju siromahe. Dolazi da spase tela, duše, siromahe. Da svetnauči slobodi uprkos Rimu, ljubavi uprkos Hramu, siromaštvu uprkosbogatima.

Neće, dakle, da svoje učenje otpočne iz Jerusalima gde su njegovineprijatelji zbijeni i snažni. Hoće da ga opsedne, da ga zauzme spoljas narodom iza sebe, kada ga Carstvo Nebesko polako bude okružilo.Osvajanje Jerusalima biće poslednji ogled: strahovit boj izmeđuJednoga koji je najveći među prorocima i grada koji je proroke gutao.Ako sada otide u Jerusalim − gde će ući kasnije kao car i biti pogrebenkao razbojnik − biće odmah uhvaćen te neće moći da svoju reč posejeu manje nezahvalna, u manje krševita zemljišta nego što je to tu.

Jerusalim, kao i sve prestonice − te goleme pomijare u koje se stiču sviotpaci, sva nečistota, sav trulež naroda − grad je koji nastanjuju gomilesićušnih, beznačajnih, besposlenih, podozrivih, ravnodušnih stvorenja;vlastela kojoj su ostale samo ceremonije i gnjev zbog propasti; bogatavlasnici i spekulanti koji služe Mamonu; i nemirna, glupa,

80

neprosvećena, neznalačka svetina koja živi između praznoverstvasvoje Crkve i straha od mača neprijateljskog. Nije Jerusalim bio dobranjiva za seme Isusovo.

Kao čovek iz unutrašnjosti − to jest čovek koji je zdrav i koji više volisamoću − vraća se u unutrašnjost zemlje. Hoće da Radosni Glasodnese onima koji treba da ga prime pre sviju. Siromašnima, malima,krotkima, jer taj glas je naročito za njih, jer ga čekaju odavno i jer će unjemu uživati više od drugih.

Dolazi radi siromaha i svoju snagu crpe iz najsiromašnijih krajeva.Zbog toga, obišav Jerusalim, stiže u Galileju i ulazi u Sinagogu dapoučava.

81

CARSTVO BOZJE

CARSTVO BOŽJE

Prve Isusove reči su proste, kratke. Liče skoro na Jovanove.

− Vreme se navršilo; približuje se Carstvo Božje; pokajte se i verujteJevanđelju.

Gole reči, reči koje zbog same njihove trezvenosti ne mogu da shvatedanašnji ljudi. Da bi ih razumeli, i videli razliku između Jovanova iIsusova koraka, trebalo bi ih prevesti na naš jezik i nanovo im datinjihovo večno živo značenje.

Vreme se navršilo. Vreme koje je očekivano, pretskazivano,objavljivano. Jovan je govorno kako će uskoro doći jedan Car daosnuje novo Carstvo, Carstvo Nebesko. Car je došao i javlja da suvrata toga Carstva otvorena. On je vođ, put, ruka, pre nego što će sepojaviti kao Car u punom sjaju svoje nebeske slave.

To vreme nije tačno petnaesta godina Tiverijeve vladavine. Isusovovreme je sada i uvek, ono je večnost, trenutak njegove pojave, trenutaknjegove smrti, trenutak njegovog povratka, trenutak njegove konačnepobede, koja još, kada ovo pišemo, nije došla. Vreme se navršilosvakoga trenutka; ono je tu svakoga časa, samo ako su poslenicipripravni. Svaki dan je njegov; njegova era nije obeležena brojevima,večnost ne zna za početke ni za hronologije. Svakada, kad god sečovek potrudi da uđe u Carstvo, da ostvari Carstvo, da ga utvrdi,odbrani, da proširi njegovu večnu spasonosnost i večno pravo premapotčinjenim i nižim carstvima, vreme je uvek tu, u svoj svojojpotpunosti. To vreme zove se Isusova epoha, hrišćanska era, novizavet. Ni dve tisuće godina ne dele nas od toga vremena: ni dva dana,jer za Boga i za one koji znaju tisuća godina je jedan jedini dan. Vreme

82

se navršilo; ono i dan danas vlada u svoj svojoj potpunosti. Isus naspoziva i danas; drugi dan još nije protekao; osnivanje carstva tek jeotpočeto. Mi koji još živimo, u ovoj godini, u ovom veku (a nećemoživeti uvek i nećemo, možda, sačekati kraj ove godine niti, zacelo, krajovoga veka), mi, kažem, koji smo živi, koji smo tu, možemo udelovati utom Carstvu, ući u njega, živeti u njemu, uživati ga. Carstvo nijepreživela zamisao kakvog bednog Judejca otpre dvadeset vekova; ononije neka starudija, neka okamenotina, mrtav spomen. Carstvo jedanašnje. Sutrašnje. Večno. Ono je stvarnost sutrašnjice, vrhunacbudućnosti, živo je, sadašnje je, naše je. Ono je posao koji je tekotpočet. Svakome je slobodno da na njega spusti ruku, sada, odmah;da ga prihvati, da za njim pođe. Reč izgleda stara, glas drevan, glaskoji se ponavlja dve tisuće godina, ali Carstvo − kao činjenica,ostvarenje, ispunjenje − novo je, mlado, rođeno juče, tako da mora jošda raste, da napreduje, da cveta, da se razvija. Isus je u zemlju bacioseme; ali to seme, za dve tisuće godina što protekoše kao kakva dugazima, za šezdeset ljudskih pokoljenja, tek je klijalo. Da li će ovosadašnje doba, posle potopa od krvi, biti očekivano božansko proleće?

Kakvo je ovo Carstvo, saznaćemo, stranicu po stranicu, iz samihIsusovih reči. Ali ne treba ga zamišljati kao kakav nov raj za uživanje,kao neku dosadnu Dembeliju, kao kakav golem hor anđela koji kličuosana i čije su noge na oblacima a glave među zvezdama.

Carstvo Božje, po Hristovim rečima, je ono što je suprotno CarstvuSotoninu; Carstvo Nebesko je protivnost Carstva Zemaljskog. CarstvoSotonino je Carstvo zla, − prevare, surovosti, nadmenosti: ono jeCarstvo Nizine. Dakle, Carstvo Božje znači Carstvo dobra, iskrenosti,ljubavi, smernosti: Carstvo Visine.

Zemaljsko Carstvo je Carstvo materije i mesa, Carstvo zlata i zavisti,sebičnosti i bluda, Carstvo svega onoga što vole bezumni i truli ljudi.

Carstvo Nebesko biće njegova protivnost, Carstvo duha i duše,

83

Carstvo samopregorevanja i čistote, Carstvo svega onoga što je lepo iza čim žude ljudi koji znaju da sve ostalo nema vrednosti.

Bog je Otac, Dobrota; Nebo je ono što je iznad Zemlje, dakle Duh.Nebo je sedište Boga; Duh je oblast Dobra.

Sve ono što puzi po zemlji, što rije zemlju, što uživa u materiji, Životinjaje; sve ono što gleda u nebo, što žudi za nebom, nadajući se da ćeuvek živeti u nebu, Svetac je. Ljudi su većim delom Životinje: Isus jerad da Životinje postanu Sveci. To je prost i neprestano živ smisaoCarstva Božjeg i Carstva Nebeskog.

Carstvo Božje je carstvo ljudi i za ljude. "Carstvo nebesko je u nama".Počinje odmah: naše je delo, za našu je sreću, u ovom životu, na ovojzemlji. Zavisi od naše volje, od našega pristanka ili nepristanka.Postanite savršeni i Carstvo Nebesko proširiće se i na zemlju, CarstvoBožje zasnovaće se među ljudima.

Isus odista dodaje: Pokajte se. I ovde je izvrnut istinski i veličanstvenismisao stare reči. Markova reč Metanoeite ne može se prevesti sa"pokajte se". Metanoia je upravo "mutatio mentis", promena razuma,preobražaj duše. Metamorfoza znači: menjanje oblika; metanoja znači:menjanje duha. Pre bi se moglo prevesti sa "obraćanje", što bi značiloobnavljanje unutarnjeg čoveka; ali "kajanje" i "pokajanje" su reči kojehoće da nam potpunije i jasnije prikažu ono na što nas Isus poziva.

On je postavljao kao pogodbu za dolazak Carstva − i u isti mah kaosamu suštinu novoga reda − potpun preobraćaj, preokretanje života injegovih vrednosti, promenu osećanja, rasuđivanja, namera: jednomreči ono što je, u razgovoru s Nikodimom, nazvao "nanovo se roditi".

On će objasniti malo po malo u kome će se smislu i na kakav načinmoći da izvrši taj potpuni preobražaj čovekove duše. Ceo njegov životbiće posvećen tome učenju i davanju primera. Za sada samo dodaje:

84

− Verujte Jevanđelju.

Za Jevanđelje današnji ljudi obično smatraju onu oštampanu iukoričenu Knjigu u kojoj je iznesena četvorostruka Isusova istorija.

Ali Isus nije čitao knjige niti je pomišljao na njihov oblik. Kao Jevanđeljeon je smatrao−prema blagom i slatkom značenju te reči − ono štoknjiževna tradicija naziva "Dobrim Glasom" a što bi se moglo boljeprevesti rečima "Radosni Glas". Isus je Glasnik (grčki Anđeo) kojidonosi srećan, dobar glas. Donosi Radosni Glas da će se bolesniisceliti, da će slepi progledati, siromašni obogatiti se neprolaznimbogastvom, nečisti očistiti se, nesavršeni usavršiti se, Životinje da ćepostati Sveci a Sveci Anđeli, Bogu podobni.

Da bi Carstvo došlo, da bi svako nastao da ono dođe, potrebno je dasvi verujemo tom glasu, da verujemo da se to Carstvo može ostvariti ida se ono približuje. Ako se ne bi verovalo u to obećanje, niko ne biučinio ono što je potrebno pa da se obećanje ispuni. Jedino ubeđenjeda Carstvo nije laž kakvog pustolova ili uobraženje nekog bezumnika,jedino ubeđenje u istinitost Glasa može ljude pokrenuti da pristupenjegovom zasnivanju.

Isus je, s malo reči − koje su dosta nejasne − po−stavio osnove svojojnauci. Navršeno Vreme: mora se početi sad odmah. Dolazak Carstva:pobeda Duha nad materijom, Dobra nad Zlom, Svetinje nadŽivotinjstvom. Metanoja: potpun preobražaj duša. Jevanđelje: radosniglas da je sve to istinito i večno mogućno.

85

KAPERNAUM

KAPERNAUM

Tako uči Isus svoje Galilejce, na pragovima belih kućica, na malimhladovitim gradskim rasputicama ili na jezerskoj obali, noguzagnjurenih u šljunak, predveče, kada se sunce, rumeno kao krv, klonizapadu, pozivajući ljude na odmor.

Mnogi su ga slušali i pristajali uz njega, jer, veli Luka, "njegova reč bilaje moćna". Njegove reči nisu svima bile nove, ali čovek je bio nov inova je bila toplina njegovog glasa koji je dolazio iz srca i doticao sesrdaca. Bio je nov naglasak ovih reči" i nov smisao što su ga dobivaleu onim ustima, osvetljene onim pogledima. Nije to više bio pustinjskiProrok, čiji se glas razleže u besplodnim predelima, daleko od ljudskihnastaništa, pustinjik, tuđinac, kojemu ljudi moraju dolaziti na noge akosu radi da ga čuju. On je Prorok koji živi kao čovek među ljudima,prijatelj sviju i svakoga, koji voli i one koje niko ne voli, brat braći, kojiide i pohađa ih onde gde su, gde rade, u kućama, po punim ulicama, ijede hleb i pije vino za njihovim stolovima i, ako zatreba, pomaže ribaruda izvuče svoje mreže i kazuje dobru reč svakome: neveselom,bolesnom, prosjaku.

Prosti ljudi, ljudi iz naroda, kao god i životinje i deca, instinktivnoosećaju ko ih voli i takvom stvorenju veruju, srećni su kada ono naiđe −i na licu im se to izražava − i rastuže se kada ono odlazi. Ponekada nemogu da ga ostave i za njim idu sve do smrti.

Isus je s njima provodio svoje dane, pešačeći iz jednog kraja u drugi ilisedeći u razgovoru sa svojim novim prijateljima. Uvek mila i draga bilamu je ona osamljena obala njegovog Jezera − kraj one mirne, bistrevode što ju je jedva malo nabirao vetar iz pustinje i čijom su površinomkrstarile mnoge barke, koje su iz daljine izgledale kao da u njima nema

86

nikoga. Zapadna obala toga Jezera bila je upravo njegovo carstvo: tuje on našao prve slušaoce, prve verne, prve učenike.

U Nazaretu, premda je navratio u njega, zadržao se malo. Vratiće sekasnije, u pratnji Dvanaestorice, kada već pred njime bude tamo stigaoglas o njegovim čudima, i Nazaret će s njim postupiti kao što su i svisvetski gradovi, pa i najčuveniji zbog svoje uglađenosti − Atina iFiorencija − postupili s onim svojim građanima koji su ih izdigli iznadsvih ostalih. Pošto su ga najpre ismejali − poznavali su ga kao dečaka:pa kako je onda moguće da je postao veliki prorok? − Nazarećanigledaju da ga bace u ponor.

Ni u jednom gradu ne nastanjuje se stalno, Isus je čovek koji nemazavičaja: on je ono što bi ljudi koji se mnogo ne kreću, koji voleudobnost nazvali Skitnicom. Njegov život je večno Putovanje. On je prenego onaj Drugi − onaj što ga je jedan na smrt osuđeni prokleo da nemogne nikako umreti − pravi Večni Juda. Rađa se na putu a ne rađa seu gostionici, zato što vitlejemski gostioničar nema mesta za bremenuTuđinku. Kao odojče nose ga po sunčanoj pripeci dugim putevima kojivode u Misir. Iz Misira vraća se on na galilejske vode i rudine. IzNazareta odlazi češće, o Pashi, u Jerusalim. Jovanov glas poziva gana Jordan: neki unutarnji glas goni ga u Pustinju. I posle četrdesetdana gladovanja i kušanja otpočinje njegovo nemirno putovanje izgrada u grad, iz sela u selo, iz gore u goru, kroz razdeljenu Palestinu.Češće ga nalazimo u Galileji, u Kapernaumu, u Korazainu, u Kani, uMagdali, u Tiverijadi. Ali dosta puta prelazi on Samariju i rado seodmara kraj siharskog izvora. Ovda onda zatičemo ga u Filipovomčetvorovlasništvu, u Vitsaidi, u Gadari, u Ćesariji pa i u Gerasiji, uPereji Iroda Antipe. U Judeji se najradije zaustavlja u Vitaniji, nanekoliko milja od Jerusalima, ili u Jerihonu. Ali ne usteže se ni dapređe granice staroga carstva i da se spusti među Neznabošce.Sretamo ga, odista, u Fenikiji, u okolini Tira i Sidona, i, ako jePreobraženje bilo na gori Hermonu, u Siriji. Posle vaskrsenja javlja seu Emausu, na obali Tiverijadskog Mora, i najzad u Vitaniji, kod kuće iz

87

mrtvih podignutog Lazara, gde se sa svojim prijateljima rastaje zanavek.

On je Putnik koji putuje neumorno, koji skita iz ljubavi, koji nikadanema krova nad glavom, koji se potuca od nemila do nedraga,dragovoljni prognanik svoje sopstvene otadžbine. Sam veli da nemakamena na koji bi svoju glavu spustio; a cela je istina da nema svogastana ni svoje postelje da prekonoć otpočine. Njegova prava kuća jeput kojim ide, zajedno s prijateljima, tražeći nove prijatelje: njegovapostelja je brazda na kakvoj njivi, korito kakve barke, hlad nekemasline. Poneki put spava u domovima onih koji ga vole, ali on jeprolazni gost, gost koji se nigde dugo ne zadržava.

U prvo vreme nalazimo ga češće u Kapernaumu. Njegova putovanjaodatle su počinjala i tu se završavala. Matej ga naziva "njegovimgradom". Kapernaum je u današnjim jezicima postao obeležje hučnogmesta. Odista, to ribarsko i ratarsko selo beše se uvećalo u poslednjevreme, dobilo je poleta. Nalazeći se na karavanskom putu koji je izDamaska, kroz Itureju, vodio na more, on je malo po malo postaodosta važno trgovačko mesto. U njemu su se nastanili zanatlije, krupnitrgovci, dućandžije i posrednici. Kao muve na strvinu, sjatili su se tamoi carinici, poreznici i svi ostali službenici finansijske struke. Nekadanjemalo zamljoradničko i ribarsko selo postalo je grad u kome je bilo svihslojeva tadašnjeg društva, čak i vojnika i bludnica. Ali Kapernaum, kojise protezao duž jezera i koji provejavaše vazduh sa bliskih visova ipovetarac sa jezerske vode, ne beše onako truo kao sirijski gradovi ikao Jerusalim. U njemu je još bilo seljaka koji su svakoga dana odlaziliu polja i ribara koji su svakoga dana sedali u svoje barke. Dobar,siromašan, prost, srdačan svet; narod s kojim se moglo razgovarati očemu drugom a ne o robi i cenama; ljudi među kojima je čovek mogaodisati.

Subotom je Isus išao u Sinagogu. U nju je mogao da uđe svaki, da čitai da govori o onome što je pročitao. Sinagoga je bila kuća kao i sve

88

ostale kuće, naga prostorija, u kojoj su se sastajali prijatelji i braća darazgovaraju i snevaju o Bogu.

Isus bi ustao, uzeo jedan svitak Pisama − češće proroke nego Zakon −i pročitao dva, tri četiri stiha. Potom bi stao da govori onomneustrašivom rečitošću koja je postiđivala Fariseje, dirala grešnike,zadobijala siromahe, ushićivala žene.

Stari tekst odjednom bi se preobrazio, postao providan, značajan zasve i svakoga; izgledao je kao neka nova istina, kao kakav neobičanizum, kao govor koji se prvi put čuje; reči koje su se smežurale odstarosti i osušile od ponavljanja dobivale su i opet života i boje: nekonovo sunce obasjavalo ih je jednu za drugom, slog po slog. Bile su tosveže, u tom trenutku skovane reči, koje su se pred očima sviju blistalekao kakvo neočekivano otkriće.

89

UBOGI

UBOGI

U Kapernaumu se niko nije sećao da je ikada slušao takvog Ravia.Onih subota kada bi Isus govorio Sinagoga je bila dupke puna; narodse tiskao i pred vratama, na ulici. Ko god je mogao da dođe dolazio je.

Dolazio je Vrtar, koji bi toga dana ostavio svoju motiku i ne bi zalivaosvoje povrće. Dolazio je Kovač, dobri seoski kovač, koji je svakogadana garav od čađi, ali subotom je čist, doteran, lica umivena, opranau nekoliko voda, ali ipak pomalo crna, i isto tako čistih i pomalo crnihruku, i brade očešljane i namazane jevtinom mašću, koja ipak mirišekao i bogataška; Kovač koji stoji kraj vatre, prljav i oznojen, svaki danosim u subotu, i u Sinagogu dolazi da sluša reči Boga svojih otaca, ali izato što tamo idu njegovi srodnici, njegovi prijatelji, njegovi susedi, te ihtu sve zatiče, pa, najzad, i zato što je dan dug, prazničan dan u koji sene radi, u koji se klješta i čekić ne dodiruju, a u Kapernaumu nemadrugog mesta za sastanak. Dolazio je i Zidar − isti onaj zidar što jeradio na toj maloj građevini, na toj Sinagozi, koja je mala stoga štostara gospoda, inače čestiti ljudi, ali pomalo tvrdice, nisu htela mnogoda potroše − Zidar koji još u mišicama oseća umor od šestodnevnograda i koji preko nedelje ne broji kamenje što ga uziđuje niti mistrijemaltera kojim kamen za kamen vezuje; Zidar, koji je obukao novuodeću i ipak se spustio na zemlju, on koji svih drugih dana mora biti nanogama i neprestano se pokretati, otvarajući dobro oči, da bi posaoispao dobro i građevinar bio zadovoljan, i taj čestiti zidar došao je uSinagogu koja je, kako mu se čini, pomalo i njegov dom.

Došli su i ribari, starac i mladić, lica pocrnelih od sunca, očiju koješkilje, pošto su se na−vikle na jaču svetlost i na otsjaj morskogogledala; i lepši nego mladić izgledao bi starac zbog svoje bele kose ibele brade na crnim i izbrazdanim obrazima. Ribari bi barke izvukli na

90

pesak, izvrnuli ih i vezali za jedan stup, mreže razastrli po krovu padošli u Sinagogu, premda nisu naviknuti da budu među zidovima, gde,možda, još osećaju pljuskanje vode.

Tu su i ratari, gotovo bogati ratari, čije tunike nisu gore od tunika drugihljudi. Veseli su, jer će žetva uskoro zatražiti srp. Neće da zaboraveBoga, koji daje da žito klasa i vinova loza cvate. Među njima su iPastiri, koji su stigli u ranu zoru, ovčari i svinjari koji još zaudaraju nator, Pastiri koji cele nedelje žive na planinskim pašnjacima te ne vide nižive duše i ni s kim ne progovore ni reči, nego su sami sa svojimkrotkim životinjama što mirno probiraju mladu, svežu travu.

Mali vlasnici, sitniji trgovci, kapernaumska gospoda, došli su takođe.To su ljudi od ugleda i za poštovanje. Stoje u prvim redovima,uozbiljeni, oborenih očiju, a na licu im se izražava zadovoljstvo, jer suim poslovi te nedelje tekli dobro i jer im je savest ostala čista,neukaljana. U lepoj su odeći. Otpozadi vidi se samo niz njihovih leđa,leđa pognutih ali širokih i snažnih, leđa gospodskih, leđa zdravih ljudi"koji su u miru s Bogom i s građanima, leđa u kojima se ogleda sila ipobožnost. Ima tu i stranaca, prolaznika, trgovaca koji idu u Siriju ili sevraćaju u Tiverijadu. Došli su u Sinagogu da meštanima odadu počastili i zato što je to običaj, a možda i zato da nađu koju mušteriju; i onizagledaju u lica svima redom, s onom drskošću što je novac uleva usićušne duše.

Na dnu sobe − jer Sinagoga je samo jedna duguljasta, okrečena soba,malo veća od školske učionice, krčme ili kujne − šćućurili su se, kao psikraj vrata, čisto strepeći da bi svakoga trenutka mogli biti najureni, onikoji su najsiromašniji, koji žive od slučajne zarade, od dobivenemilostinje pa − o jada! − i od poneke skromnije krađice: bednici utraljama, vašljivci, robovi; stare udovice čiji su sinovi negde u daljini;mladi siročići koji još nisu kadri da sebi zarade hleba; pogrbljeni starcina koje se niko i ne osvrće; jadnici koje je izdala snaga; bolesnici kojiboluju od neizlečivih boleština; oni kojima u glavi nije sve u redu te ne

91

umeju i ne mogu da rade. Oni koji su bolesni duhom, bolesni telom,odgurnuti, koji jednoga dana ručaju a drugoga ne ručaju − ali nikadatoliko da se nasite −; oni koji skupljaju ono što drugi bacaju: isušenekorice hleba, riblje glave, ljuske od voća, korenje kupusa; koji spavajugde stignu, trpe stud i zimu i žive u očekivanju leta, toga sirotinjskograja, pošto tada duž puteva može da se uzabere pomalo voća. I oni, tiprosjaci, to podrpanci, ti krastavi i iznemogli jadnici, kada je subota,dolaze u Sinagogu i slušaju povesti iz knjiga. Ne mogu da ih oteraju;imaju tu ista prava kao i svi ostali; sinovi su istoga Oca i sluge istogaGospodara. Osećaju se pomalo utešeni u svojoj bedi, jer mogu slušatiiste reči što ih slušaju bogati i zdravi. Tu ih ne poslužuju kakvimdrugim, lošijim jestivima, kao što se to čini po domovima gde domaćinjede ono što je dobro i ukusno, a siromah, pred vratima, mora bitizadovoljan onim što mu se pruži. Tu je hrana jedna i ista i za one kojinešto imaju i za one koji ništa nemaju. Mojsijeve reči su iste, večnoiste, za onoga ko ima čitava ugojena stada i za onoga ko nema ničetvrt jagnjeta za dan Pashe. Ali reči Proroka za njih su bolje negoMojsijeve. Gore su za velike i silne, ali bolje za male i slabe. Siromašaksa dna čeka, svake subote, da mu kogod pročita koje poglavlje odAmosa ili od Isaije. Zato što su Proroci bili na strani siromašnih ipretskazivali kaznu i novi svet: "I onaj ko je odeven u purpur moraće dase pretura po đubretu".

I gle, upravo te subote beše tu Jedan koji je došao zbog njih, koji jegovorio za njih, koji se krenuo iz Pustinje da donese Radosni Glassiromašnima i bolesnima. Niko nije govorio o njima kao on. Niko nijepokazao da ih toliko voli. Kao god i Proroci, koji više nisu mogli doći daih teše, izražavao je prema njima ljubav koja je vređala one srećnepred njima, ali njihova srca ispunjavala utehom i nadom.

Kada je Isus završio svoj govor, videlo se kako. poglavari, građani,vlasnici kuća i dobara, gospoda, fariseji, ljudi koji umeju čitati izarađivati, sumnjivo vrte glavama, ustaju, krive usta, jedan drugomenamiguju, pomalo prezrivo a pomalo jetko, izlaze napolje i u svoje crne

92

i sede brade opreznim gunđanjem iskazuju svoje negodovanje. Ali nikose nije smejao.

Za njima su izlazili trgovci isturenih grudi, već premišljajući osutrašnjici. Poslednji su ostajali Radnici, Siromasi, Težaci, Vrtari,Kovači, Ribari i sva druga golotilja: siročići bez nasleđa, starci beznade, božjaci bez krova, bolesnici bez nege, potrebiti bez ijedne pare udžepu; hromi, izranjavljeni, krastavi, iznemogli, odgurnuta. Nisu mogliodvojiti oči od Isusa. Bili su radi da on i dalje govori: da im rekne dan ukoji će doći novo Carstvo, te da se i oni oslobode svoje bede i nevolje ida svojim očima vide Pobedu. Reči toga mladog čoveka ubrzale suudarce njihovih srdaca. Neka utešna svetlost, jedan komadić plavog,vedrog neba, snovi o berbama, o gozbama, o obilju, o časovimaodmora ponicahu iz onih reči u bogatim dušama tih siromaha. Moždani oni sami nisu potpuno razumevali ono što im je Učitelj hteo da kaže imožda je Carstvo što su ga oni zamišljali bilo nalik na filistejsku zemljuDembeliju.

Ali niko ga nije voleo kao oni; niko ga neće nikada voleti kao Galilejcikoji su željni mira i istine. Pa i manje siromašni među siromasima,radnici, nadničari, ribari, oni koji nisu bili gladni hleba, voleli su ga zaljubav tih drugih.

I svi, kada je on izlazio iz Sinagoge, čekali su ga na ulici da ga opetvide; pratili su ga. Kada bi ušao u kuću koga prijatelja da kod njegaobeduje, bili bi ispunjeni zavišću i poneki od njih stao bi kraj ulaza ičekao dogod se on ne pojavi. I onda, osmelivši se, prišli bi mu i svi bizajedno krenuli obalom jezera. Drugi pak, jedan po jedan, pridruživalibi se i − pod otvorenim nebom, izvan Sinagoge, porasla bi odvažnost −postavljali mu pitanja. I Isus, zaustavljajući se, odgovarao je toj bednojsvetini rečima koje se neće nikada zaboraviti.

93

PRVA CETVORICA

PRVA ČETVORICA

Među kapernaumskim ribarima nađe Isus svoje prve učenike. Dolazioje skoro svaki dan na jezersku obalu. Poneki put barke su se kretale napučinu, a poneki put, nabreklih jedara, stizale u luku, i iz njih su izlazilibosi ljudi, gazeći vodu do kolena i po dvojica noseći kotarice puneulovljene ribe, koja se sijala kao srebro, i stare velike mreže, iz kojih jecurila voda.

Polazili su, pokatkada, pošto se spusti noć, po mesečini, i vraćali se uranu zoru, kada mesec već zalazi a sunce se još nije rodilo. Isus ih Je,češće, dočekivao na obali i prvi ih pozdravljao. Ali ribolov nije uvek biouspešan. I kada bi se vratili praznih šaka, umorni i zlovoljni, Isus ih jepredusretao rečima koje su godile njihovim srcima, i, mada su bilineispavani i razočarani, oni su ga rado slušali.

Jednoga jutra dve barke vraćale su se Kapernaumu, dok je Isus, naobali, govorio narodu koji se skupio oko njega. Ribari, pošto su seiskrcali, počeli su ispirati mreže. Onda Isus, ušav u jednu barku, zamolida je malo odmaknu od obale, kako bi se sklonio od navale. Stojećikraj krme,učio je narod na obali. I kada je prestao da govori, rečeSimonu:

− Hajdete na pučinu i bacite mreže. Odogovori mu Simon, Jonin sin,čija je bila barka:

− Učitelju, svu noć smo se trudili, i ništa ne uhvatismo, ni jedne ribice.Ipak, da bih te poslušao, baciću mrežu.

Čim su se malo udaljili od obale, Simon i Andreja, njegov brat, baciše uvodu veliku mrežu. I kada je izvukoše, bila je toliko prepuna riba da im

94

se skoro pokida pređa. Onda dva brata pozvaše drugove s drugebarke da dođu i da im pomognu. Mreže su opet bačene i ponovo subile prepune. Simon, čovek plahovite prirode, pade na kolena predIsusom govoreći:

− Gospode, udalji se od mene; ja sam grešan čovek te nisam dostojanda svetac bude u mojoj barci. Ali Isus, osmehnuv se, reče:

− Pođi sa mnom i veruj u moju reč; otsele ćeš loviti ljude.

Vrativši se na obalu, izvukoše barke na suvo, i, pošto su ostavili mreže,oba brata pođoše za njim. Nekoliko dana kasnije vide Isus druga dvabrata, Jakova i Jovana, stare drugove Simonove i Andrejeve, i pozva ihu času kada su krpili iskidane mreže. Te tako i njih dvojica, oprostivšise s ocem koji je bio u barci, ostaviše mreže i otidoše za njim.

Isus više nije bio sam. Njih četvorica, dvoje braće, koji su zajedničkomverom postali između sebe još istinskija braća, bili su gotovi da gaprate onamo kuda njemu bude bilo drago da pođe, da govore njegovereči, da ga slušaju kao oca i još bolje nego da im je otac. Njih četirisiromašna ribara, četiri prosta lađara, koji su bili nepismeni i jedvaumeli da govore, ta četiri smerna čoveka, koje niko ne bi mogaorazlikovati od ostalih njihovih drugova, pozvao je Isus da s njimezajedno osnuju Carstvo koje će se protegnuti na celu zemlju. Njegaradi ostavili su svoje pouzdane barke koje su toliko puta spuštali uvodu i izvlačili na obalu, crpke i vrške kojima su tisuće riba izvukli izjezera, i oca, i porodicu, i kuću; ostavili su sve i pošli za čovekom kojiim nije obećavao ni novaca ni zemlje i koji je govorio samo o ljubavi, osiromasima i o savršenijoj budućnosti.

Premda će njihov duh ostati uvek na suviše niskom stupnju kada seuporedi sa Učiteljevim, premda će oni pokatkada da sumnjaju i da sekolebaju, premda neće razumeti njegovu istinu i njegove parabole, teće ga najzad napustiti, oprostiće im se kada se uzme na um da su za

95

njim pošli odmah i od sveg srca, na prvi njegov poziv.

Ko bi, među svima nama koji danas živimo, bio kadar učiniti to što suučinila ta četiri kapernaumska siromaška? Kada bi došao kakav Proroki rekao Trgovcu: napusti tezgu i kasu; i Profesoru: siđi s katedre ipobacaj knjige; i Ministru: ostavi ta akta i te laži kojima loviš ljude; iRadniku: metni nastranu oruđa pa da ti dam drugi posao; i Rataru:prekini tu brazdu i ostavi plug u ledini, a ja ću ti pomoći da dođeš dobolje žetve; i Mašinisti: zaustavi tu mašinu i pođi sa mnom, jer duhvredi više nego ta gvožđarija; i Bogatašu: razdeli sve što imaš pa ćešuza me doći do neizmernog blaga − kada bi kakav Prorok tako govoriodanašnjim ljudima, koliko bi njih pošlo za njim odmah i od sveg srca,kao što su ta ribari iz staroga doba pošli za Isusom? Ali Isus se nijeobraćao trgovcima po ulicama i dućanima, ni naučnicima što celogasvoga veka preživlju propise Zakona i napamet znaju sve stihove izKnjiga, ni ratarima koji su i suviše srasli sa zemljom i marvom, niti paksitim, nakljukanim, zadovoljnim ljudima koji ne mare za druga carstva,pošto je njihovo carstvo već odavno došlo.

Ne uzima Isus slučajno svoje prve vojnike iz reda Ribara. Ribar, kojiveći deo svojih dana provodi u samoći na vodi, čovek je koji ume dačeka. To je čovek strpljiv, koji se ne žuri, koji baca svoju mrežu i uzdase u Boga. Voda ima svoju ćud, jezero svoju nastranost; dani nisunikada jednaki. Kada polazi ne zna da li će se vratiti s punom barkomili bez ijedne ribice kojom bi, ispekav je na žaru, utolio svoju glad.Predaje se u ruke Gospodu Bogu, koji daje i obilje i oskudicu. Kada jedan loš, teši se pomišlju na bolje dane kojih ima i koji će naići. Ne žudida se odjednom obogati, zadovoljan je kada svojim ribolovom može dadođe do malo hleba i vina. Čist je i dušom i telom; pere ruke u vodi, aduh u osami.

I od tih Ribara, koji bi u nepoznatom Kapernaumu pomrli a da ih nezapazi niko, pa čak ni njihovi susedi, Isus je načinio Svece koje ljudi idanas spominju i kojima se mole. Jedan vrlo veliki čovek stvara vrlo

96

velike ljude; iz jednog dremljivog naroda uzima on budioce, iz jednograzmekušenog naroda ratnike, iz jednog neznalačkog naroda učitelje.U sva vremena rasplamte se vatre ako ima ruke koja ume da ih potpali.Jedan David nalazi svoje Givorime, jedan Agamemnon svoje Heroje,jedan Artur svoje Perove, jedan Karlo Veliki svoje Paladine, jedanNapoleon svoje Maršale. A Isus nalazi, u prostom narodu galilejskom,svoje Apostole.

97

GORA

GORA

Propoved na Gori je najveći razlog za čovekovo postojanje. Za njegovoprisustvo u beskonačnoj vasioni. Naše dovoljno opravdanje. Patentnašega dostojanstva kao duhovnih bića. Zaloga da ćemo se moćiuzdići iznad sebe samih i biti više nego ljudi. Obećanje te uzvišenemogućnosti, te nade: da ćemo se uzneti iznad životinje.

Kada bi kakav Anđeo, spustiv se k nama iz nekog višeg sveta, zatražiood nas da mu pokažemo ono što je najbolje i najdragocenije u našimdomovima, da mu damo dokaza o svome ubeđenju, da vidi remek delonašega duha u njegovoj najvećoj tvoračkoj sposobnosti, mi ga nebismo doveli pred velike, dobro podmazane mašine, pred ta čudamoderne tehnike, kojima se u svojoj taštini glupo razmećemo, premdasu nam one život učinile težim, kraćim, ropskijim − i materija su i uslužbi su suvišnih materijalnih potreba − nego bismo mu izneliPropoved na Gori i zatim, tek zatim, koju stotinu stranica izvađenih izpesničkih dela svih naroda. Ali ta Propoved bila bi uvek jedan jedinidijamant, čisti dijamant koji se veličanstveno blista sred bednogšarenila smaragda i safira.

I kada bi, nešto, ljudi bili pozvati pred kakav nadčovečanski sud temorali da odgovaraju za sve svoje nepopravime grehe, za ranijasramna dela koja se svaki dan ponavljaju, za pokolje koji trajustolećima, za svu onu krv što je istekla iz žila naše braće, za sve onesuze što su ih prolile oči čovečjih sinova, za neosetljivost našega srca iza naše verolomstvo, kojima bi mogla biti ravna samo naša slabost, mipred taj sud ne bismo izneli mudro i lepo sročene razloge svojihfilozofa; ni nauke, kratkovečne sisteme od simbola i uputstava; nizakone, sumnjive kompromise između nasilja i straha. Kao preteg tomtolikom zlu, kao nešto što bi zaglađivalo naše uporno skanjivanje, što

98

bi bilo odbrana šezdeset vekova surove istorije, jedina olakšavnaokolnost za sve krivice, mi bismo mogli istaći samo ono nekolikostihova iz Propovedi na Gori.

Ko je jednom pročitao Propoved na Gori i nije, bar za ono nekolikotrenutaka čitanja, osetio kako ga poduzima jeza puna ganutosti, kakose počinje gušiti od plača, kako pline u ljubavi i kajanju, kako ga nekanejasna ali silna potreba goni da učini štogod da te reči ne ostanusamo reči, da ta propoved ne bude samo zvuk i pismo negoneminovna nada, živi život u svima živima, prava istina, istina za večnavremena i za svakoga, − ko je tu Propoved pročitao samo jednom i nijeosetio sve to, zaslužuje više nego iko drugi svu našu ljubav, jer ljubavsvih ljudi neće mu moći nikada naknaditi ono što je izgubio.

Gora na kojoj je sedeo Isus na dan Propovedi bila je zacelo niža odone sa koje mu je Sotona pokazao carstva zemaljska. Sa njenoga vrhaviđaše se samo polje obasjano blagim večernjim suncem i s jednestrane ovalno zeleno jezero a; s druge dugi šumoviti greben gde je Ilijasatro Vaalove sluge. Ali sa te smerne gore, koju su samo kroničari usvome preterivanju nazvali gorom, a koja je, možda, bila samobrežuljak, malo veći hum, sa te gore koja čak i ne zaslužuje naziv gore,Isus pokaza Carstvo koje nema kraja ni granica i napisa u mesuljudskog srca − ne na kamenim pločama kao Jehova − pesmu novogčoveka, himnu uzvišavanja.

"Kako su krasne na gorama noge onoga koji nosi dobre glase, kojioglašuje mir!" Isaija nije nikada bio veći prorok nego u tom trenutkukada su mu iz duše izvirale te reči.

99

BLAGO SIROMASNIMA

BLAGO SIROMAŠNIMA

Isus je sedeo na jednoj uzvišici, između svojih prvih Apostola, okruženstotinama očiju, uprtih u njega, i neko će ga upitati čije će da bude toCarstvo Nebesko o kome on tako često govori.

Isus odgovori Novim Blaženstvima, koje su "blistavi u blistavosti" tremcele te Propovedi.

Blaženstva, koja i dan danas sriču sami oni koji njihov smisao neznaju, skoro se uvek shvataju pogrešno. Skrnave ih, kvare,potkresavaju, sakate, upropašćuju" izvrću. Pri svem tom, ona namukratko izlažu prvi dan, svečani dan Isusovog poučavanja.

Blago siromašnima duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko. Luka jeispustio reč "duhom" i mislio je na siromašne uopšte, a za njim su sepoveli i mnogi drugi. Poneki, moderniji i pakosniji, smatraju da tuspadaju oni koji su priprosti, glupi, suludi. Ima, dakle, da se bira izmeđupukih siromaha i maloumnih, blesavih.

Isus nije, u tom trenutku, mislio ni na jedne ni na druge. On nije voleobogataše i iz dubine duše prezirao je bogatašku lakomost, tu najvećuprepreku obogaćavanju duše; Isus je voleo siromaške i skupljao ih jeoko sebe zato što je njima bilo najpotrebnije da se ogreju, i njima jegovorio zato što je njih prve trebalo nahraniti rečima ljubavi. Nikako paknije bio toliko nepametan da pomišlja kako je dovoljno da čovek budesiromašan − materijalno, socijalno siromašan − pa da, samim tim, imapravo na uživanje u Carstvu.

Isus nije nikada dao znaka od sebe da se divi onoj pameti koja je samopamet visokog umovanja i utuvljenih fraza. Metafizičari i stvaraoci

100

sistema, sofiste. čeprkala što proučavaju prirodu, moljci što grizu knjigene bi našli milosti u njegovim očima. Ali pamet, moć kojom se shvatajuznaci budućnosti i smisao simbola − pamet koja je vidovita, proročkabila je i u njegovim očima dar, i toliko puta je on zažalio što je takomalo pokazuju njegovi slušaoci i njegovi učenici. Najviša pamet, zanjega, sastojala se u pojimanju da sama pamet nije dovoljna, da jepotrebno izmeniti celu dušu da bi se došlo do sreće − a sreća je večnopristupačna, − nego da nam pamet mora pomoći da se potpunopromenimo. Nije, dakle, on na uživanje Carstva Božjeg mogao pozvatibudale i ludake.

Siromašni duhom su oni koji su potpuno i s bolom u duši svesni svogaduhovnog siromaštva, nesavršenosti svoje duše, nedovoljnosti dobrakojega ima u nama, moralnog uboštva od kojega boluje većina ljudi.Samo oni siromasi koji znaju da su odista siromašni pate od svogasiromaštva i, zato što pate, trude se da iz njega iziđu. Drukčiji su, i tomnogo drukčiji, nego lažni, nadmeni bogataši koji zamišljaju da subogati duhom, to jest savršeni, na čisto sa svima i svakim, mili Bogu iljudima, te ne žude da se uzvise, i koji neće da se obogate nikada zatošto ne zapažaju svoju kao ponor duboku bedu.

Oni, dakle, koji će priznati da su siromašni te će patiti da bi došli dopravoga bogastva koje je savršenstvo, postaće sveti kao što je Bogsveti i njihovo će biti Carstvo Nebesko; oni, pak, koji neće osetiti smradnečistote nagomilane oko svoJe taštine, neće ući u Carstvo.

Blago krotkima, jer će naslediti zemlju. Zemlja koja se ovde obećavanije neka oranica ili kakva država s velikim gradovima. Na mesijskomjeziku "naslediti zemlju" znači udelovati u novom Carstvu. Vojnik koji sebori za zemaljska dobra mora biti svirep. Ali onaj koji se bori, u sebisamome, da bi osvojio novu zemlju i novo nebo, ne sme se podavatignjevu, koji čoveka navodi na zlo, ni surovosti, koja ne zna za ljubav.Krotki su oni koji snose blizinu nevaljalih pa i samu svoju, koja je dostaputa najgora; koji protiv zlih ljudi ne ustaju s jarošću nego ih savlađuju

101

blagošću; i koji se ne pretvaraju u zverove čim naiđu na prve preponenego odolevaju unutarnjem protivniku onom tihom istrajnošću kojaodaje veću duševnu snagu nego što je čovek može imati kada jepreterano ljut. Slični su vodi, koja popušta pod rukom i obilazi sveprepreke, ali polako buja, tiho plavi i lagano ruši, sa strpljenjem kojetraje godinama, i najveće stene.

102

ONI KOJI PLACU

ONI KOJI PLAČU

Blago onima koji plaču, jer će se utešiti. Oni što su tužni, oni štoprolevaju suze, što se gnušaju sebe samih i imaju sažaljenja premasvetu, i ne žive neosetljivi u tupom pijanstvu opštega života, što plačuzbog svoje nesreće i nesreće svoje braće, što plaču zbog napora kojisu promašili, zbog slepila koje zadržava pobedu svetlosti − jer svetlostne može doći s neba ako je ljudske oči ne prihvate − i što plaču zbogdaljine onoga dobra koje je nebrojeno puta snevano, nebrojeno putaobećavano i ipak se sve dalje izmiče našom krivicom i krivicom sviju;što plaču zbog nanesenih im uvreda, umesto da bol uvećavajuosvetama; i što plaču zbog zla koje su učinili i zbog dobra koje su moglida učine a nisu ga učinili, što ne očajavaju što su izgubili neko vidljivoblago nego sa žudnjom traže nevidljivo: ti što plaču svojim suzamauskoravaju dolazak Carstva, te je pravo da jednoga dana budu utešeni.

Blago onima koji su gladni i žedni pravde, jer će se nasititi. Pravda,kako je Isus zamišlja, nije pravda ljudska, pokoravanje čovekovimzakonima, saobražavanje paragrafima, poštovanje običaja i ugovorašto su ih ljudi između sebe stvorili. Pravedan je, u smislu Psalama iProroka, čovek koji živi po volji Božjoj, to jest kao uzor najvišegsavršenstva. Koji živi ne po Zakonu što su ga napisali književnici,najutančanije tumačili fariseji, nego po jedinom i prostom Zakonu kojiIsus svodi u jednu jedinu zapovest: Voli sve ljude, bliske i daleke,sunarodnike i tuđine, prijatelje i neprijatelje. Oni koji pate neprestanožudeći za tom Pravdom utoliće svoju glad i žeđ u Carstvu Nebeskom.Pa i ako im ne bi pošlo za rukom da u svemu budu savršeni, mnogo ćeim se oprostiti, jer su patili težeći ka savršenstvu.

Blago milostivima, jer će biti pomilovani. Ko voli biće voljen, ko dajepomoć dobiće pomoći. Dobro se vraća za dobro. Mi neprekidno činimo

103

grehe prema duhu i ti gresi će nam se oprostiti ako praštamo greheučinjene prema nama. Hristos je u svima ljudima, i ono što učinimonjima učiniće se nama. "Ono što učinite i najmanjemu među vamaučinili ste meni". Ako budemo bili milostivi prema drugima, moći ćemoda budemo milostivi prema sebi samima; samo ako budemozaboravljali nepravdu koju nam nanose drugi, moći će Bog da zaboravinepravdu što je činimo sebi samima.

Blago onima koji su čistoga srca, jer će Boga videti. Čistoga srca suoni kojima je jedina želja da se usavrše, jedina radost da pobede zlokoje nas sa svih strana vreba. Onaj čije je srce prepuno mahnitih želja,nezajažljivih zemaljskih težnji i svih sladostrašća koja razapinju gomilucrvi što zemljom puze, neće nikada sagledati Božjeg lica, neće nikadautonuti u miline nebeskog blaženstva.

Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božji nazvati. Oni koji mirgrade nisu "krotki" iz drugog Blaženstva. Oni ne vraćaju zlo za zlo. Tišto mir grade su oni koji donose dobro onde gde je zlo, mir onde gdebesni rat. Kad je ono Isus rekao da je došao da donese rat a ne mir, onje mislio rat Zlu, Sotoni, Svetu; Zlu koje nanosi bol, Sotoni koji ubija,Svetu koji je večna kavga; mislio je rat ratu. Ti što mir grade su upravooni koji vode rat protivu rata; mirotvorci, trudbenici na postizanju sloge.Povod svakome ratu je samoljublje − koje se pretvara u ljubav premabogatstvu, u zavist prema imućnijem, u mržnju prema slabijem − a noviZakon uči nas da mrzimo sebe same, da preziremo dobra koja semogu meriti, da volimo sva stvorenja, pa i ona koja mrzimo. Ti gradiocimira, koji vole svoje bližnje i uče nas da ih volimo, uništavaju u korenusve ratove. Kada svaki čovek bude voleo svoju braću više nego sebesamoga, više neće biti ratova, ni velikih ni malih, ni u kući ni u državi, nijezikom ni mačem, između čoveka i čoveka, između staleža i staleža,između naroda i naroda. Ti što grade mir umiriće zemlju i s pravom ćese nazvati sinovima Božjim i među prvima će ući u Carstvo Nebesko.

Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo Carstvo Nebesko. Ja vas

104

šaljem da osnujete to Carstvo koje je Carstvo Nebesko, carstvo onenajviše pravde koja je Ljubav, one očinske dobrote koja se zove Bog;šaljem vas, dakle, da se borite protiv onih koji podržavaju nepravdu,koji robuju materiji, koji su pošli za Sotonom. Pošto ćete ih vi napadati,oni će se braniti; braneći se, napadaće vas. Mučiće vaše telo i vašudušu, lišavaće vas slobode pa možda i života. Ali ako vi radosnopristanete da patite da biste drugima odneli Pravdu koju sami tražitesnoseći bolove, to proganjanje daće vam neosporno pravo da uđete uCarstvo što ste ga osnovali.

Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reku protivu vassvakojake rđave reči lažući, mene radi. Radujte se i veselite se, jer jevelika nagrada vaša na nebesima. Tako su progonili i proroke pre vas.To progonjenje je materijalno, fizičko, političko, pravno. Mogu vas lišitihleba, sunčeve svetlosti, slobode, časti, mogu vam i kosti skrhati. Alineće im biti dovoljno to progonjenje. Budite spremni i na sramoćenja ina klevete. Neće im biti dovoljno što su vas osudili zbog toga štohoćete da u svece pretvarate zverove ljude koji leže u svomesmrdljivom životinjskom đubretu i iz njega neće da iziđu; neće im bitidovoljno što su vam namučili telo. Dotaći će se i vaše duše:prikazivaće vas kao najveću grdobu, obasipaće vas svakojakimgadostima, prekorima, sramotama i porugama; svinje će vas nazivatiprljavima, magarci će tvrditi da ste neznalice, gavrani će vas optuživatida se hranite strvinom, ovnovi će vas odgurivati kao da smrdite,razvratnici će iz sveg grla vikati da ste bludnici, a lopovi da kradete. Alivi treba da se sve većma radujete, jer napad zlih ljudi je osveštanjevaše dobrote, a blato što ga na vas , bacaju jemstvo vaše čistote. Toje, kao što će reći Sveti Franja, Savršena Radost: "Iznad svih milostišto ih Hristos daje svojim prijateljima najviša je da čovek samoga sebepobedi i rado podnese muke. nepravdu, jad i ljagu, pošto ni jednom oddrugih milosti mi ne možemo da se podičimo, jer nisu naše nego Božje;ali patnjama i bolovima možemo da se dičimo, jer oni su naši". Na sveProroke koji su govorili na zemlji napadali su ljudi; ta sudbina čeka ione koji će doći. Proroci se upravo i poznaju po tome: što ukaljani

105

blatom i obasipani porugama, prolazeći između ljudi, vesela lica,kazuju ono što im je na srcu. Blato nije kadro da zatisne usta onih kojimoraju da govore. Sve i kada bi ubili takvog upornog i otpornogčoveka, ljudi ga ne bi mogli ućutkati, jer bi se njegov Glas, umnoženodjecima smrti, čuo na svima jezicima i kroz sva stoleća.

Sa tim obećanjem završuju se Blaženstva.

Građani Carstva su nađeni i označeni. Svako će moći da ih pozna.Nepokorni su opomenuti; kolebljivi ohrabreni.

Oni koji su bogati, ponositi, zadovoljni, nepravedni, koji ratuju, koji sesmeju, koji ne žele da se uzdignu, koji druge gone i vređaju, neće moćida uđu u Carstvo Nebesko. Neće moći da uđu u njega dogod i oni nebudu pobeđeni i izmenjeni, dogod ne postanu ono što je protivnoonome što su. Oni koje svet smatra da su srećni, kojima svet zavidi,divi im se i na njih se ugleda, beskrajno su dalje od prave sreće negooni koje svet mrzi i prezire. Tim divnim rečima Isus je oborio starečovečanske hijerarhije; sada, nastavljajući, oboriće stare i dati novevrednosti životu, i ni jedan drugi preokret neće biti tako božanstvenoparadoksalan, neobičan, kao njegov.

106

RUSILAC

RUŠILAC

Gimnosofiste evnuhizma i lenja sekta Saturnjana − Ozbiljni Ljudi, kojidolaze samo na gotovo i ne mogu da stvore ništa novo, niti da popraveono što su zatekli, nego ga još kvare − uvek su pokazivali natmurenolice prema onome što se naziva Paradoksima ili što se njima čini da suParadoksi. Da se ne bi morali potruditi da razaznaju svete Paradokseod onih koji su samo prazna zabava za besposlene ili nezdravemozgove, oni se iz tesnaca izvlače na taj način što proglašuju da suParadoksi samo rušenje starih i priznatih istina: dakle falsifikati i − tododaju da bi potsekli krila taštini − olaka izuma. Jer za njih je teži, paprema tome i zaslužniji posao da idu već prokrčenim putevima, da redpo red sriču ono što su napisali − pre nego što su se oni rodili − ljudikoji nisu imali njihov kukavički karakter.

Kada bi ti papagaji Već Kazanoga − podnošljivi kao čuvari Tradicije,opasni kao kočničari Novoga − bili toliko ljubazni da iz prenatrpanogastovarišta svoga Pamćenja izvuku ono nekoliko Osnovnih Istina odkojih živi ili, bolje reći, umire moderna misao, zapazili bi − o skandala!− da su one sve, ili skoro sve Rušenja − to jest Paradoksi.

Kada Ruso kaže da se ljudi rađaju dobri ali da ih društvo stvararđavima, on ruši dogmu o praroditeljskom grehu; kada teoretičarProgresa tvrdi da Bolje dolazi od Gorega; teoretičar Evolucije daSloženo postaje od Prostoga; Monista da su sve Raznolikosti samoizražaji Jednoga; Marksista da je Ekonomija Mati Duhovnih Pokreta;kada moderni Filosofi Matematičari tvrde da čovek nije, kao što seuvek verovalo, centar svega nego jedna sićušna vrsta životinje najednoj od beskrajno mnogih lopti rasejanih po beskonačnoj vasioni;kada Protestanti uzvikuju: Papa je ništa, Biblija je sve; i FrancuskiRevolucionari: Treći Stalež nije ništa i mora biti sve − zar svi oni ne

107

ruše stara i priznata mišljenja?

Ali najveći Rušilac je Isus. Najsmeliji Paradoksista, Prevratnik koji sveiz korena čupa i bez straha preokreće tumbe. U tome i jeste njegovaveličina, večna tajna, da svako veliko srce, ranije ili kasnije, moraosetiti privlačnu moć Jevanđelja.

Uzeo je na sebe čovečje telo da bi ljude izvukao iz zablude i zla;zabludu i zlo nalazi on u svetu; pa zašto onda da ne ruši uredbesvetske?

Pročitajte još jednom Propoved na Gori. Na svakom koraku Isus hoćeda ono što je Dole bude Gore, da Poslednje bude Prvo, da Odbačenobude Omiljeno, da Prezreno bude Poštovano i, najzad, da se staraIstina smatra kao Zabluda i običan Život kao Trulež i Smrt. On je rekaoProšlosti, koja u trzajima izdiše, Prirodi, kojoj se preterano dragovoljnopokoravamo, opštem Mišljenju − najodlučnije NE što ga je ikadazabeležila istorija sveta.

U tome je veran duhu svoga plemena, koje je iz samoga svoga padauvek crplo razloge za najveće nade. Narod koji je postao najveći robsneva da preko Davidovog Sina zavlada drugim narodima. Prezren jeod svih naroda, i veruje u svoju Veličinu; od Boga je kažnjen najoštrije,i smatra da ga Bog najviše voli; najveći je grešnik, i ubeđen je da će sejedini on spasti. Ali ta besmislena težnja jevrejske svesti za naknadompostaje u Hristu revizijom vrednosti koja se, prema samoj logicinjegovog nadzemaljskog principa, uzdiže do božanske reformeprincipa koje čovečanstvo poštuje i po kojima se upravlja.

Ubeđenje što ga izražavaju Isusove reči isto je kao i prvo Budinootkriće. Ljudi su nesrećni. Svi. Pa i oni koji izgledaju srećni.

Sidharda, da bi se uništio bol, uči da treba uništiti život; Isus se hvataza drugu nadu koja je u toliko uzvišenija u koliko izgleda apsurdnija.

108

Ljudi su nesrećni zato što nisu umeli da nađu pravi život; neka postanusuprotno onome što su, neka čine protivno onome što čine i na zemljiće zavladati potpuna sreća.

Dotle su se povodili za prirodom, za svojim instinktima; prihvatili su, i tosamo rečima, jedan privremen i nedovoljan zakon, obožavali su lažnebogove; mislili su da će sreću naći u vinu, u mesu, u zlatu, u vlasti, usurovosti, u umetnosti, u nauci − i samo su povećali zlo. Znači da nisuudarili pravim putem; da se moraju vratiti; odustati od onoga što im jeizgledalo dobro i pouzimati ono što su pobacali; obožavati ono što susagoreli i sagoreti ono što su obožavali; instinkte pobeđivati umestozadovoljavati ih; boriti se protiv svoje prirode umesto pravdati je; stvoritinov zakon i živeti njegovim duhom bez ikakvih izgovora.

Pošto dosada nismo postigli ono za čim smo težili, ostaje nam jedinoda iz osnove preokrenemo sadašnji život, to jest da izmenimo celudušu.

Mi smo ostali stalno nesrećni, a to je dokaz: da nas iskustvo starogasveta nije moglo poučiti ničemu; da je priroda neprijatelj čoveku; daživeti poput životinje, po životinjskim nagonima, sa vrlo maločovečanske uglađenosti, znači biti na mukama, truleti i očajavati.

Oni koji su, s bolom u duši ili s potsmehom, proglasili beskrajnučovekovu bedu, videli su dobro. Pesimisti su u pravu. Kako i čime dauteramo u laž one što nas optužuju za naša nedela, preziru našunemoć. gade se na našu niskost?

Ko god se nije rodio da se zadovoljan valja po crvinjaku i guta svojdelić zemlje, ko god nema samo želudac i dve ruke nego i dušu i srce,ko god je obdaren dušom tananijeg kova, to jest dušom osetljivijom ibolećivijom, mora se užasavati ljudi. To užasavanje, u onih čija jepriroda suvoparnija, pretvara se u gnušanje i u mržnju; u drugih pak,koji su plemenitije i bogatije prirode, u sažaljenje i ljubav.

109

Kada je ono Đakomo Leopardi, pošto je možda krivicom svoje okoline,koja nije bila potpuno hrišćanska, izgubio svoju iz detinjstva gajenuljubav prema Hristu, te je premišljajući i jedeći se najzad rekao: "Čemeri dosada je život i ništa drugo", ko bi imao odvažnosti da mu uzvikne:Ćuti, nesrećniče! Što osećaš gorčinu, ona ti dolazi od pelenjače koja tije još u ustima, a što ti je dosadno to ti je otuda što si paklenimkamenom rasuđivanja spržio osećanja koja bi ti život činila veselijim ilibar snošljivijim.

Ne. Leopardi nije pogrešio. Kada čovek vidi ljude onakve kakvi su inema nade da će ih preporoditi, spasti; kada onako kako žive oni nemože živeti on, zato što je sasvim drukčiji; kada nije kadar da ih voli,pošto misli da su prokleti i osuđeni na bedu i večno zlo; kada smatrada će stoka uvek ostati stoka a slabotinja slabotinja i da će oni koji suprljavi tonuti u sve veću prljavštinu − šta može da posavetuje srcudrugo doli da ćuti i da se nada smrti?

Problem je samo jedan: jesu li ljudi takvi da se ne mogu izmeniti,preobratiti, popraviti? Ili može li čovek da se uzvisi iznad sebe samoga,da postane svetac, bog? Cela naša sudbina je u tome pitanju. Ninajveći među ljudima nisu bili potpuno svesni dileme. Mnogi susmatrali i smatraju da se životu mogu menjati samo oblici ali ne injegova osnova i da će čoveku biti mogućno da izmeni sve a samo neprirodu svoga duha. Čovek može većma zagospodariti svetom, postatibogatiji, učevniji, ali njegova moralna struktura neće moći da se izmeni;njegova osećanja, njegovi prvobitni instinkti ostaće uvek isti onakvikakvi su bili u ljudi kada su živeli po pećinama, u obitalaca kolibapodignutih na šipovima, u prvih varvarskih hordi, u naroda najstarijihdržava.

Drugi se isto tako groze čoveka onakvog kakav je bio i kakav je danas,ali pre nego što bi se predali očajanju i utonuli u ništavilo, oni čovekaposmatraju onakvog kakav bi mogao da bude, tvrdo veruju u popravku

110

duše i nalaze sreće u tome što se trude da pripreme sreću svojoj braći.

Za ljude nema drugog izbora. Ili najočajniji jad ili najsmelija vera. Ilismrt ili spas.

Prošlost je grozna, sadašnjost je odvratna. Dajmo ceo svoj život,uložimo svu svoju snagu da volimo i razumemo, kako bi sutrašnjicabila bolja, kako bi budućnost bila srećnija. Ako smo grešili do sada − ada smo grešili dokaz nam je naše stanje, koje je rđavo − nastanimo dase rodi nov čovek, da otpočne nov život. Jedini zračak nade nam je utome. Ili ljudi neće nikada doći do sreće ili, − a u to čvrsto veruje Isus −ako sreća može biti naše opšte i večno dobro, moći ćemo je postićisamo po tu cenu. Potrebno je da udarimo drugim putem, dapreporodimo dušu, da stvorimo nove vrednosti, da se odreknemostarih, da sveto NE stavimo nasuprot lažnome svetskom DA. Ako jeHristos pogrešio, onda nam ostaje samo opšta i bezuslovna negacija,dragovoljno uništenje. Ili strog i savršen ateizam − ali ne onaj lažni inakazni ateizam današnjih skeptika − ili snažna vera u Hrista koji nasspasava i vaskrsava u Ljubavi.

111

KAZANO JE

KAZANO JE

Čovekova istorija je istorija jedne nastave. Istorija rata između malogbroja duhom jakih i velikog broja duhom slabih. Istorija vaspitanja kojeje stalno promašalo svoju svrhu i koje je stalno započinjano iznova;vaspitanja nezahvalnog, teškog, koje nije od srca prihvatano, koje ječesto odbacivano, predavano zaboravu, a zatim i opet nastavljano.

Prvi Proroci, najstariji Zakonodavci, Pastiri naroda koji su se tek rađali ipočinjali život, Carevi koji su zasnivali gradove i zavodili pravdu,Mudraci i Sveci počeli su izrana pripitomljavati Životinju. Svojom reči,usmenom ili pisanom, ukroćivali su vukove−ljude, uglađavali divljake,obuzdavali varvare, ublažavali zverove, poučavali bradatu dečurliju,pokoravali nasilnike, osvetnike, neljude. Blagom reči ili užasnimmukama. Orfeji ili Drakoni, preteći ili obećavajući, u ime Boga na nebuili u ime bogova ispod zemlje, potsecali su kandže koje su rasleneprestano, na zubate vilice stavljali nagupce i čampare, branili slabe,žrtve, putnike, žene.

Stari Zakon, onaj što se, sa malo nešto razlike, nalazi u ManavaDarmasastri i u Pentateuku, u Tahio−u i Avesti, u tradiciJama o Solonui Numi, u poukama Hesiodovim i Sedam Mudraca, prvi je nesavršen,nedovoljan, nezgrapan pokušaj da se iz najnižeg životinjstva izvučenacrt, početak, slika čovečanstva.

Taj Zakon svodio se na nekoliko osnovnih zabrana: ne kradi, ne ubijaj,ne kuni se krivo, ne čini preljube, ne ugnjetavaj slaboga, ne muči beznevolje tuđinca ni roba. To su najneophodnije potrebna pravila da bi semoglo živeti u zajednici i korisno. Zakonodavac se trudi da smanji brojnajopštijih krivica; zadovoljava se minimumom zabrana; njegov idealretko kada premaša približnu pravdu.

112

Ali Zakon pretpostavlja nadmoć zla, suverenstvo instinkta. Svaki propissadrži u sebi kakav njegov prekršaj, svako pravilo kazuje nam da seradi baš protivno. Zbog toga je stari Zakon, Zakon starih naroda, samonedovoljno suzbijanje životinjstva kojega večno ima i koje stalnotriumfuje. On je skup kompromisa i polovnih mera: između običaja ipravde, između prirode i razuma, između otporne životinje i božanskoguzora.

Ljudi iz starih vremena, ljudi čulni, telesni, od mesa i krvi, ugojeni,obrasli gustom dlakom, crvena lica, stvorovi koji žderu sirovo meso,jurišu na devojačku nevinost, kradu stada, na komade sekuneprijatelja, stvorovi koji zaslužuju da se nazovu, kao trojanski Hektor,"ubicama ljudi", koji su, pošto ubijenog neprijatelja vežu za noge i vukupo prahu, sedali za trpezu i jeli masno goveđe i ovčje mesište i ispijalivedra puna vina; ti još divlji ljudi, koje jaram Zakona nije mogao daukroti, kakve ih vidimo u Mahabharati i u Ilijadi, u Izdubarovoj poemi i uKnjizi Jehovinih Ratova, bili bi, da nije bilo straha od kazne i odBogova, još svirepiji, još raspušteniji. U vremenima kada se za jednooko tražila glava, za jedan prst cela ruka i za jedan život stotinu života,Zakon Odmazde, koji je tražio samo oko za oko i život za život, značioje već pobedu plemenitosti i pravde, premda nama, posle Isusa, onizgleda strahovit.

Ali Zakon su ljudi više prekoračavali nego što su mu se pokoravali.Snažni su ga podnosili protiv volje; silni koji su bili pozvani da ga štiteizigravali su ga; opaki su ga povređivali otvoreno. Pa sve i da su ga sesvi, iz dana u dan, pridržavali u celom njegovom obimu, on ne bi biodovoljan da se pobedi zlo koje je vrilo i neprekidno bujalo, koje jetrenutno zadržavano ali ne i ugušivano, otežavano ali ne ionemogućavano, osuđivano ali ne i uništavano. To je bilo smanjivanje,ali ne i potpuno iskorenjivanje urođene svireposti. I ljudi, koji su sputaniali se otimaju, počeli su se pretvarati da se pokoravaju: činili su pomalodobra kada ih gledaju svi, kako bi mogli da čine zlo kada ih ne vidi

113

niko; najtačnije su ispunjavali spoljašnje propise, da bi bolje izigralismisao i duh samoga zakona.

Do te tačke bili su došli kada je Isus držao Propoved na Gori. On jeznao da je stari Zakon dokončao, izgubio svoju snagu, utonuo u mrtvubaruštinu formalnosti. Hiljadugodišnje delo vaspitanja čovečjeg rodamoralo se započeti iznova. Trebalo je sčistiti njegov pepeo i rasplamtetiga vatrom prvašnjeg oduševljenja, privesti ga njegovoj ranijoj svrsi:Metanoji, obraćanju duša. Učiniti, dakle, kraj starom istrošenom imrtvom Zakonu. I toga radi najbolje je bilo otići u krajnost, doći doparadoksa i najzad stvoriti nov Zakon koji bi zamenio stari i doveo doistinskog preokreta čovekove prirode.

Jedno mesto u Jevanđelju kao da poriče da Je to bila uzvišena Isusovanamera. "Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke;nisam došao da pokvarim, nego da ispunim". Ali u istom MatejevomJevanđelju, posle toga toliko odlučnog tvrđenja, dolazi jedan stav kojiga ograničava i, bar delimice, protivureči mu. Taj stav nije, možda,shvaćen u njegovom pravome smislu, jer svima nama preovlađujemisao da je Isusov zakon samo nastavak Mojsijevog Zakona. "Doklenebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title izzakona dok se sve ne izvrši". To jest: neće se nikada zbiti (kao što sene može zbiti da nestane neba i zemlje) da nestane i najmanjeg delazakona "dok se sve ne izvrši". Ovaj stav preveden je doslovno, jer tu jeključ tajne. Isus hoće da kaže samo ovo: Dogod se sve − to jest onošto je u Zakonu pravo i istinito − ne izvrši, ne postane stalno pravilo zaživot, opšti običaj, dotle će stare zapovesti biti u potpunoj snazi. Alikada se jednom sve izvrši, i stari Zakon bude bio krv naše krvi i noviZakon se objavi, onda vam više neće biti potrebna starazakonodavstva. Jedan Zakon uzvišeniji i bolji, koji će ih ostaviti zasobom i delimice biti s njima u protivrečnosti, doći će na njihovo mesto.

Prepirući se s Farisejima, Isus je govorio još jasnije: "Zakon i Prorocitrajali su do Jovana; od toga vremena objavljeno je jevanđelje o

114

Carstvu Božjem i svako će u njega ući silom". Dakle, s Isusomzapočinje nov Zakon, a stari je ukinut i proglašen kao nedovoljan.

On počinje, pri svakom primeru, rečima: "Kazano je..." I odmah, poslestare zapovesti koju uznosi ili ruši, dolazi s novom: "A ja vam kažem..."

Sa tim "a ja" svanjiva nov dan u čovekovom vaspitanju. Nije Isusovakrivica što se mi još potucamo po jutarnjem sumraku.

115

A JA VAM KAZEM

A JA VAM KAŽEM

"Kazano je starima: ne ubij... a ja vam kažem: da će svaki ko se gnjevini za šta na brata svoga biti kriv sudu; a ako ko rekne bratu svome:raka! biće kriv skupštini; a ko rekne: budalo! biće kriv paklu ognjenom".Isus ide pravo u krajnost. Ne dopušta ni mogućnost ubijanja; neće nida pomišlja da ima čoveka koji bi bio kadar ubiti svoga brata ili gasamo i raniti. Njemu ne ide u glavu ni namera, volja za ubijanje.Trenutan gnjev, jedna pogrdna reč, najblaža pogrda isto su što iubistvo. Učmali, ravnodušni duhovi uzviknuće: preteranost. Jer nemaveličine gde nema strasti, to jest preteranosti. Isus ima svoju logiku i negreši. Ubistvo je samo poslednji izraz kakvog osećanja. Sa gnjeva seprelazi na ružne reči, sa ružnih reči na tuču, sa tuče na ubistvo. Nijedovoljno, dakle, zabraniti konačan čin. čin materijalni i spoljašnji. Tajčin je samo rezultat jednog unutarnjeg procesa koji ga je učiniopotrebnim. Trebalo bi, naprotiv, sagoreti i u klici uništiti opaku biljkukoja donosi. − otrovne plodove.

Ahil, Pelejev sin, onaj Ahil koji je planuo gnjevom zato što su mu odvelinaložnicu, te pred neprijateljevim mrtvim telom moli bogove da gapretvore u ljudoždera, da bi zubima iskidao ono meso, isti taj Ahilgovori materi srebrnih nogu:

Neka su proklete svađe bogova i smrtnih ljudiI žučnost koja učini da i pametan čovek bukneGnjevom koji je slađi od meda i koji u srcuLjudskome buja i poput ognja bukti!

Ahil, posle poraza svojih drugova, posle smrti najmilijeg mu prijatelja,uviđa najzad šta je to gnjev koji se rasplamti i koji ni reke krvi ne moguda ugase. Zna to on, ražljućeni junak, ali se ne menja. I u svojoj jarosti

116

obraća se Caru svih ljudi da mu pomogne da nad mrtvim Hektoromiskali svu svoju osvetu.

Gnjev je isto što i vatra: ugasiti se može samo dok je varnica. Posle jekasno. S dubokim razlogom Isus je osudio pogrdnu reč isto onako kaoi ubistvo. Kada se svi ljudi budu naučili da svaku zlovolju uguše usamom njenom začetku i da svaku pogrdu progutaju čim im na ustanavre, onda između njih više neće dolaziti do sukoba ni rečima nioružjem i ubistvo će ostati samo mračna uspomena na stara vremenanašega životinjstva.

"Čuli ste kako je kazano: ne čini preljube. A ja vam kažem, da svakikoji pogleda na ženu s željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu".

Isus se, ni ovde, ne zaustavlja na materijalnoj činjenici, o kojoj voderačuna samo grubi ljudi. On svagda polazi od tela ka duši, od duše kavolji, od vidljivoga ka nevidljivome. O drvetu se sud donosi po plodu, alio semenu se sud donosi po drvetu.

Zlo što ga svi zapaze zapaženo je isuviše kasno. U trenutku u kome jeučinjeno ne može se otkloniti više. Greh je prišt koji je izbio odjednom,ali koji se ne bi pojavio da je krv na vreme očišćena od zlih sokova.

Kada neko zanese ženu drugog čoveka i već žudi za njom i ona žudiza njim, muž je izneveren, brakolomstvo je izvršeno, pa ma njih dvojelegli ili ne legli u postelju. Čovek se ne venčava samo za telo svoježene nego i za njenu dušu. I kada izgubi tu dušu, izgubio je ono što jeglavno; gubitak onoga što je sporedno bolan je takođe, ali je znatnomanji. Žena koju silom obrlati i oskrnavi čovek kojega ona ne voli nijebrakolomnica. Sve i sva je tu namera, osećanje. Ko je rad da ostanečist mora se uzdržavati i od prolazne i neme požude. Jer pogledispunjen žudnjom, ako se ne trgne, ponavlja se; a sa pogleda brzo seprelazi na reči, na poljubac, na ljubav, koja, kao što je poznato i uDanteovom Paklu, ne prašta onome za koga je vezana.

117

Misliti na neverstvo, želeti ga, stvarati u mašti njegovu sliku već jeneverstvo. Samo onaj ko preseče prvi konac moći će da se spaseopasne mreže koju jedan pogled isplete i koju, posle, ni smrt ne moževiše da raskine. Isus savetuje da se iskopa i odbaci oko, ako sablazandolazi od oka, i da se otseče i odbaci ruka, ako sablazan dolazi odruke. Ovaj savet uleva strah malodušnima a i snažnima. Pri svem tom,i najveće kukavice, kada se poboje gangrene, dopuštaju da im se sekuruke i noge, a kada im se u utrobi obrazuje čir pristaju da im se trbuhotvori, samo da bi spasli život. Ali kada je reč o tome da trebaspasavati dušu, bez koje je telo samo jedna besmislena naprava,svako požrtvovanje odbija se kao nešto neprirodno.

"Čuli ste još kako je kazano starima: Ne kuni se krivo. A ja vam kažem:Ne kunite se nikako: ni nebom, jer je presto Božji; ni zemljom, jer jepodnožje nogama njegovijem; ni Jerusalimom, jer je grad velikogaCara. Ni glavom svojom ne kuni se, jer ne možeš ni dlaku jednu belomili crnom učiniti. Dakle, neka bude vaša reč: da, da; ne, ne; a što je višeod ovoga, oda zla je".

Ko se kune pravo živi u strahu. Ko se kune krivo ogreši se o istinu. Prvise boji da bi ga mogla da kazni sila koju je za svedoka prizivao; drugije lažov koji iskorišćuje veru svojih bližnjih da bi ih što bolje prevario. Iu jednom i u drugom slučaj? zakletva je jedno zlo. Kada mi, nemoćnistvorovi, pozivamo neku višu silu da nam posvedoči ili nam pomogne ubednim i ništavnim sukobima naših interesa; kada se kunemo glavomsvojom ili svoje dece, a ne možemo ni da prividno izmenimo ninajmanji deo svoga tela, − onda je to besmisleno izazivanje, pravohulenje na Boga. Onaj ko svagda govori istinu, ne zato što se boji daće ga snaći kakvo zlo, nego prosto po nagonskoj volji svoje duše,nema potrebe da se kune. Zaklinjanje je skoro uvek nešto sumnjivo,nepouzdano, i ono ne ubeđuje potpuno u istinitost tvrđenja ni onoga kose pokazuje da mu je ono dovoljno. Jer u istoriji sveta zakletve sukudikamo više gažene nego što su održavane, i čovek koji se s mnogo

118

reči kune upravo je onaj što već misli da obmane.

"Kazano je starima: Poštuj oca i mater. A ja vam kažem: Ko voli oca ilimater većma nego mene, nije mene dostojan". Upravo: "Ako ko pođesa mnom a ne mrzi svoga oca i svoju mater, ženu i decu, braću i sestrei uz to i sam svoj život, ne može biti moj učenik". I ovde je starinskipropis, koji novoga čoveka sa starim spaja vezom poštovanja,bezobzirno preokrenut.

Isus nije protiv detinje ljubavi, nego je stavlja na njeno mesto, koje nijeprvo, kao što su to mislili stari. Najveća ljubav, najčistija ljubav jeočinska ljubav. Otac u detetu voli budućnost, ono što je novo; dete uocu voli prošlost, ono što je staro. Ali Isus dolazi da izmeni prošlost, dasruši staro; bezgranično poštovanje roditelja, preterana odanosttradiciji i porodici, smetnja je obnavljanju sveta. Ljubav prema celomčovečanstvu nešto je više od ljubavi prema onima koji su nam daliživot; spasavanje svih ljudi beskrajno je uzvišeniji posao nego samoispunjavanje dužnosti prema porodici, koja se sastoji iz nekolikočlanova. Da bi se imalo više, mora se napustiti manje. Bilo bi mnogoudobnije voleti samo svoje; jer bi nam takva ljubav, pa ma bila usiljenaili prividna, poslužila za izgovor da ne volimo nikoga drugoga. Ali kogod je svoj život posvetio nečemu što ga nadmaša, kakvom krupnompreduzeću koje iziskuje svu njegovu snagu i sve njegovo vreme, kogod je rad da se svom dušom svojom preda službi čovečanstvu, morasvoja obična osećanja napustiti i, ako zatreba, u klici ih ugušiti. Ko godhoće da bude otac u dubljem, božanskom smislu te reči, čak i bezfizičkog očinstva, ne može biti jedino sin. "Ostavi neka mrtvi ukopavajusvoje mrtvace".

U starom Zakonu, a još više nego igde u naučenjačkim predanjima,bilo je na stotine propisa o održavalju čistote čovekovog tela. Ti propisibili su sićušni, dosadni, složeni i bez ikakve zemaljske ili nebeskeosnove. Ali za Fariseje je njihovo ispunjavanje bilo ono što je najboljepred Bogom. Jer čoveku je lakše oprati čašu nego svoju dušu. Za

119

mrtve stvari treba mu malo vode i ubrus; a za dušu su mu potrebniljubav prožmana kajanjem i silna, žarka volja.

"Ne pogani čoveka ono što ulazi na usta, nego što izlazi iz usta onopogani čoveka!... Zar još ne znate da sve što ulazi u usta u trbuh ide, iizbacuje se napolje?... A što izlazi iz usta od srca izlazi, i ono poganičoveka. Jer od srca izlaze sve misli, ubistva, preljube, kurvarstva,krađe, lakomstva, pakosti, sramote, lažna svedočanstva, hule naBoga".

Ispiranjem tela, prema obredima i propisima, bunarskom ili izvorskomvodom, čovek nije razrešen još veće potrebe da ispere, očisti i svojuunutrašnjost; i bolje je da jede znojavim i prljavim rukama, nego datrostruko opranim rukama s praga odgurne svoga ogladnelog brata.

Pogan iziđe iz tela, otide u jamu i nađubri vrtove i polja. Ali ima sjajnoodevene gospode, koja su do grla puna pogani druge vrste, tako dasmrad, zajedno s rečima, neprekidno izlazi iz njihovih usta koja oniuzaludno svaki čas peru i ispiraju. I taj smrad ne odlazi u jame ni uzemlju, nego se razastire i kalja život svih drugih, kuži vazduh, dotičese i nevinih. Od tih poganih ljudi treba da se sklanjamo, sve i da sedvanaest puta dnevno peru i ispiraju. Sapunjavljenje tela ne pomaženišta ako iz srca polaze kužne misli. Čistač nužnika, ako na zlo nemisli, kudikamo je čistiji od bogataša koji, brčkajući se u mirišljavoj vodiu svojoj mramornoj kadi, smišlja kakvu novu podvalu ili nevaljalstvo.

120

NE BRANITE SE

NE BRANITE SE

Ali Isus još nije došao do najčudesnijeg od svojih preokreta.

"Čuli ste da je kazano: Oko za oko i zub za zub. A ja vam kažem: Nebranite se od zla, nego ako te ko udari po desnom tvom obrazu, okrenimu i drugi; i ako ko hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme,podaj mu i haljinu. I ako te potera ko da s njime ideš jedan sat, idi dva".

Stari Zakon Odmazde nije mogao biti odlučnije preokrenut tumbe.Većina onih što sebe nazivlju Hrišćanima ne samo što se nikada nisupridržavali te nove zapovesti, nego čak nisu hteli ni da se pokazuju daje prihvataju. Za veliki broj vernih bila je ona kamen spoticanja, neštošto Hrišćanstvo ne može da primi. Na nasilje čovek može odgovoriti natri načina: da se osveti, da se skloni, da okrene drugi obraz. Prvi načinje varvarski: starinska odmazda, malo uglađena, svedena u zakonskuformu, ali još uvek na snazi. Na Zlo se odgovara Zlom − ili lično ilipreko drugih, preko organa civilizovane horde koji se nazivajusudijama i dželatima. Zlu što ga je učinio prvi prestupnik dodaju se Zlašto ih vrše sluge pravde. Dosta puta kazna se okrene i sruči naosvetnika, i onda strahovit lanac osveta, dobijajući nove beočuge,proteže se u nedogled. Zlo je prelazno. Vraća se na onoga ko ga jeučinio, pa ma i u dobroj nameri. Bilo da su posredi narodi, porodice ilipojedinci, prvi zločin povlači za sobom ispaštanja i kazne, i one se, sneumitnom nepristrasnošću, raspoređuju na obe strane. Odmazdamože dati neke životinjske utehe onome ko je prvi napadnut ilipovređen, ali ona umesto da Zlo umanjuje uvećava ga.

Sklanjanje, dakle begstvo, nije mnogo bolje od vraćanja miloga zadrago. Onaj ko se povlači daje dvostruku snagu neprijatelju. Strah odosvete može, ponekada, zadržati nasilnikovu ruku. Ko beži poziva

121

protivnika da ga goni; ko se načini mrtvim nadraži ubojicu da gadotuče: njegova slabost postane saučesnik protivnikove svireposti. I tuZlo rađa Zlo.

Jedini put je − pokraj sve njegove prividne besmislenosti − onaj štonam ga preporučuje Isus. Ako te neko ošamari i ti mu vratiš dvašamara, on će tebe raspaliti pesnicom, a ti njega nogom i, naposletku,obojica ćete potrgnuti oružje i jedan od vas dvojice će, možda, izgubitiživot za kakvu sitnicu. Ako pak nagneš bežati, tvoj protivnik će da tegoni ili će te, kada te sretne, ohrabren ranijim iskustvom, nemilosrdnoisprebijati. Okrenuti drugi obraz znači ne primiti udarac. Znači lanaczala preseći još u prvom beočugu. Tvoj protivnik, koji očekuje otpor ilibegstvo, postideće se pred tobom i pred sobom samim. Sve drugočekao je on pre nego to. Zbunio si ga, i on je dobio vremena da sepribere. Tvoje mirno držanje rashladilo je njegov gnjev, te on ima kadda se porazmisli. Ne može te smatrati za kukavicu, jer si spreman daprimiš drugi udar i čak si mu pokazao mesto u koje da te udari. Svakičovek oseća neko nejasno mu poštovanje prema srčanosti drugoga,naročito kada je ta srčanost moralna, dakle nešto što je ređe. Ko nauvredu ili napad ne odgovori i ne pobegne pokazuje da ima višeduševne snage, više samosavlađivanja, više pravog junaštva negoonaj koji, u slepilu besa, juriša na napadača da mu dvostruko vrati zloza zlo. Mirnoća, kada nije glupost, blagost, kada nije kukavištvo,zaprepašćuju, kao i sve ono što je neobično, čudesno, i najprostijeduše. Kazuju životinji da je taj čovek nešto više od čoveka. Pa i samaživotinja, kada je ne razdraži otpor ili kukavičko begstvo, oseti seslabom i spopadne je strah pred tom novom snagom koju nijepoznavala i koja je zbunjuje.

Zatim treba imati na umu da je među pobudama koje pokrećunapadača glavno njegovo uživanje u gnjevu žrtve, u njenom otporu, uborbi koja će nastati iza prvog nasrtaja. Čovek je agonistička životinja.Ali ovde to uživanje otpada. Napadač nema pred sobom protivnika,nego nadmoćnog čoveka koji mu mirno veli: Zar ta nije dovoljno? Evo ti

122

drugog obraza, iskali se do mile volje. Bolje je da pati moje lice negomoja duša. Možeš mi nanositi bola koliko god ti je drago, ali ne možešme nagnati da budem besna životinja kao što si ti, da budem lud kaošto si ti, gadan kao što si ti; ne možeš me naterati da činim zlo podizgovorom da drugi zlo čini meni.

Da bi se ova Isusova zapovest mogla ispunjavati od reči do reči,potrebno je da čovek savlađuje krv, živce i uopšte instinkte nižegaživota, a tako što retko je ko kadar da učini. Zapovest je veoma gorka ineprijatna. Ali Isus nije nikada kazao da ju je lako ispunjavati. Nikadanije on tvrdio da ko može za njim poći a da se ne odrekne sebesamoga, da ne izdrži teške i duge unutarnje borbe, da se ne otpadi odstaroga Adama i ne preporodi u novoga čoveka.

Ali plodovi neotpora, sve i da svakada ne mognu da se zametnu, sve ida učmaju kada nastupi rđavo vreme, nesravnjivo su bolji od plodovaotpora i begstva. Primer duševnog samosavlađivanja koje je tolikoneobično, toliko nemogućno i koje se ne može zamisliti u ljudi; skoronatprirodna primamljivost što je ima držanje koje je u takvoj protivnostis našim navikama, tradicijama i strastima; taj primer, taj izraz snage, tobesmisleno čudo, neočekivano i nepojmljivo kao i sva čuda: primerzdravog i sposobnog čoveka, koji je po spoljašnosti sličan drugimljudima a ponaša se kao kakav Bog, kao neko biće više od drugih bića,koji je toliko visoko uzdignut iznad nagona što ih ima u njegovihbližnjih; taj primer, kada je ponavljan više puta i kada se ne možepripisati tupoglavosti, kada ga prate dokazi o fizičkoj srčanosti i kada jeta fizička srčanost potrebna da bude od koristi a ne od štete, − tajprimer ima dejstvo koje mi, ma koliko da smo prožeti idejom otpora iosvete, ipak možemo da zamislimo. Da zamislimo s naporom. Nodokazati ga ne možemo, jer takvih primera imali smo isuviše malo a dabismo mogli navesti i jedno, ma i delimično, iskustvo u potporu svogashvatanja.

Ali, premda ta Isusova zapovest nije vršena, ili je vršena retko kad, ne

123

može se reći da se ona ne može izvesti a još manje da je trebaodbaciti. Istina, njoj se protivi čovekova priroda, ali naša priroda protivise svima velikim moralnim osvajanjima. Sva ona su spasonosneamputacije ponekog dela naše duše − za mnoge najbujnijeg dušinogizdanka − te je razumljivo što se ljudi groze noža.

Ali, dopadalo se to ili ne dopadalo, jedino ova Hristova zapovest možerešiti problem nasilja. Jedina ona ne nadovezuje zlo na zlo, neustostručava zlo; ne da da se rana raširi, nego čir otklanja dokle je jošbubuljica. Odgovoriti udarcima na udarce i zločinom na zločin značiprihvatiti zlikovčev princip; onaj ko bi tako činio priznavao bi time da jeono što je i on. Odgovoriti begstvom značilo bi poniziti se pred njim ipotstaći ga da nastavi. Odgovoriti pametnim rečima u trenutku kada jenjega gnjev lišio pameti bio bi samo uzaludan posao. Ali odgovoritijednim prostim gestom koji izražava prihvatanje, podneti grudi onomeko te je udario po ramenu, dati hiljadu onome ko ti je tražio stotinu,snositi tri dana onoga ko te hoće da kinji jedan sahat − to je pravojunaštvo, premda ono izgleda kukavištvo, toliko neobično junaštvo daono podivljalog napadača pobeđuje onom božanskom moći kojoj nemože odoleti niko. Samo onaj ko pobeđuje sebe samoga možepobeđivati neprijatelje; samo onaj ko je preporodio svoju dušu možepreporađati duše svoje braće i do−prineti da svet bude manje bolan zasve nas.

124

PROTIVPRIRODA

PROTIVPRIRODA

Zahtev "ne branite se od zla" skroz je protivan našoj prirodi. Ali Isus jetu zato da našu prirodu pokrene da se gnuša onoga, što joj se danasdopada i da bude zadovoljna onim što joj je juče ulevalo užas. Svakareč što ju je on izgovorio pretpostavlja potpunu obnovu čovekovogduha. On neustrašivo ustaje protiv naših sklonosti, protiv našihnajdubljih nagona; osuđuje ono što svi tražimo. Ne pobija samo onošto ljudi rečima tvrde − a što je dosta puta protivno onome što misle ičine − nego se bori protiv onoga što oni u istini čine i misle svaki dan.

Isus ne veruje u savršenstvo prirodne, padom ukaljane duše. Veruje unjeno buduće savršenstvo, koje će se postići potpunim preokretomnjenoga sadašnjeg stanja. Njegov je zadatak da čoveka popravi, ili jošviše nego to: da ga preobrazi u novog čoveka. S njim otpočinje novnaraštaj; on je uzor, arhitip, Adam novog, preporođenog čovečanstva.Sokrat hoće da reformiše razum; Mojsije zakon; drugi se zadovoljavajuizmenom kakvog obreda, zakonika, sistema, nauke. Ali Isus neće damenja jedan deo čovekov, nego celog čoveka od pete do glave. Hoćeda izmeni čovekovu unutrašnjost, ono što je pokretna snaga i izvorsvake reči i svakog dela. Nema, dakle, ništa što bi bilo izvan njegovenadležnosti. Neće da popušta, da čini kompromise sa rđavom inesavršenom prirodom; neće da iznalazi naročite razloge kojima bi jepravdao, kao što to čine filosofi. Ne može se služiti i Isusu i prirodi. Koje uz Isusa taj je protiv stare životinjske prirode i radi na tome dapobedi anđeoska. Sve drugo je blebetanje i ništa više.

U ljudi nije ni jedno osećanje toliko silno razvijeno kao žudnja zabogaćenjem. Sabirati blago, na sve moguće načine, pa i najnečasnije,bio je njima odvajkada najmiliji posao. Ali ko hoće da pođe za mnom,veli Isus, neka razda sve što ima i radosno zameni vidljiva i sadašnja

125

blaga budućim i nevidljivim.

Svaki čovek brine se za sutrašnji dan; neprestano strahuje da mu sezemljište ne izmakne ispod nogu, da mu ne ponestane hleba pre novežetve, i strepi da neće imati tkanine kojom bi odenuo sebe i svoju decu.Ali Isus nas uči: Ne brinite za sutra; jer sutrašnji dan brinuće se za se.Dosta je svakom danu svoga zla.

Svaki čovek hteo bi da bude prvi, i među sebi ravnima. Rad je da budeviši, u ovom ili u onom, od onih oko sebe. Rad je da zapoveda, daupravlja, da bude najveći, najbogatiji, najpametniji. Cela istorijačovečanstva samo je borba o prvenstvo. Ali Isus nas uči: Ko hoće dabude prvi, biće poslednji među svima i sluga sviju. Najveći je najmanji;najmoćniji će služiti najslabijem. Ko se podiže, poniziće se; a ko seponizuje, podići će se.

Taština je druga guba čovekova. Ona otrovom napaja i ono malo dobrašto ga čovek čini, jer to malo dobra on čini da bi ga drugi videli. Zlo činikrišom, a dobro na javnom mestu. Isus zapoveda protivno tome: Nekane zna tvoja levaka šta čini desnica tvoja. I kada se moliš, zatvori se uklet svoju, a ne da se u grudi gruvaš na raskršćima, pred svetom. Akada postiš, ne izlazi na ulicu raščupan i snužden, da bi se videlo kakoispaštaš, nego namaži glavu svoju i pokaži se veseo kao i svakogadana. Ne čini zlo nikada, ni javno ni tajno, ali kada činiš dobro, sakrij seda se ne bi mislilo da ga činiš pohvale radi.

Nagon za održanje života najjači je između svih nagona u nama. Nemasramote, svireposti i niskosti kojih se čovek ne bi latio kada bi bilo upitanju da održi ono malo svoga praha u životu. Ali ko hoće da spasesvoj život, opominje nas Isus, izgubiće ga a ko ga izgubi spašće ga.Jer nije život ono što mnogi nazivlju životom; a ko izgubi svoju dušuizgubiće i telo u kojemu je ona.

Svaki od nas hoće da sudi svojoj braći; i sudeći im, mi pomišljamo da

126

smo iznad njih, da smo bolji, pravedniji, neviniji. Optužiti nekoga značiisto što i reći: Ja nisam takav. Odista, grbonja uvek prvi zapazi čovekakoji je malo pogrbljen. Ali Isus nam uzvikuje: Ne sudite, i neće vamsuditi, ne osuđujte, i nećete biti osuđeni; opraštajte, i oprostiće vam se.

Svaki čovek rado za sebe tvrdi da je uistini čovek, to jest smišljena,zrela osoba, osoba koja je za ugled i poštovanje, koja sve zna i osvemu može da govori i svoj sud donosi. Govor koji je isuviše iskrenljudi nazivlju detinjim; prostodušnog čoveka, s prezrenjem, detetom. Alikada su ga učenici upitali ko je najveći u carstvu nebeskom, Isus im jeodgovorio: Zaista vam kažem, ako se ne promenite i ne budete kaodeca, nećete ući u Carstvo Nebesko.

Ozbiljan, pobožan, čist čovek, farisej, kloni se koliko god više možegrešnika, ljudi koji su propali, ukaljali se, i za svoju trpezu dovodi samoone koje smatra kao ispravne. Ali Isus objavljuje da je došao dapozove grešnike a ne pravednike, zle a ne dobre, i ne stidi se davečera s carinicima i da mu noge mažu bludnice. Ko je uistini čist nemože biti ukaljan dodirom onih koji su nečisti i neće dopustiti, stoga štose boji da će se ukaljati, da oni pomru u svojoj nečistoti.

Gramzivost je u ljudi toliko silna da se svi oni izreda na sve mogućenačine dovijaju da što više uzmu a što manje dadu. Svak teži da ima.Razmetanje darežljivošću samo je jedan lep plašt ispod koga se kriječist račun. Ali Isus tvrdi: Bolje je davati nego primati.

Svako od nas mrzi većinu onih s kojima mora da živi. Mrzimo ih zatošto imaju više od nas, što nam ne dadu ono što bismo hteli, što nevode računa I o nama, što su drukčiji nego mi i, najzad, što postoje.Mrzimo svoje prijatelje, pa i one koji nam dobro čine. A Isus naređujeda volimo ljude, da ih volimo sve, da volimo i one koji nas mrze.

Ko ne ispunjava tu zapovest ne sme sebe nazivati Hrišćaninom. Čak ida pristane da ga neko ubije a ne voli onoga ko ga ubija nema prava

127

da se nazove Hrišćaninom.

Jer naše samoljublje, izvor naše mržnje prema drugima, obuhvata svedruge rđave sklonosti i strasti. Ko uguši svoje samoljublje i mržnjuprema drugima već se preporodio. Mržnja prema sebi samome i ljubavprema neprijateljima početak je i kraj Hrišćanstva. To je najvećapobeda nad starim, svirepim, slepim i gnusnim čovekom. Ljudi se nećemoći preporoditi, neće moći da žive u sreći i u miru dogod ne budumogli voleti one koji ih vređaju. Ljubav prema neprijateljima jedino jesretstvo kojim će se postići da na zemlji ne bude ni jednog neprijatelja.

128

PRE LJUBAVI

PRE LJUBAVI

Oni što se odriču Hrista i za to imaju tisuće razloga −morali bi se odrećisebe samih, a ne pojimaju koliko bi u zamenu za to dobili; isuviše seboje da ne budu u gubitku; jer im je za srce priraslo ono smetlište kojeje u njihovim očima suvo zlato − ti što se odriču Hrista našli su, da bi seopravdali zašto neće da pođu za njim, još jedan razlog više,"naučnički" razlog: Hristos nije rekao ništa novo. Njegove rečiizgovorene su na Istoku i na Zapadu na nekoliko vekova pre njega; onih je, dakle, ili ukrao ili ih ponavlja i ne znajući da nisu njegove. I kadanije rekao ništa novo, onda nije toliko veliki kao što se priča; a kadanije veliki, ne treba se na njega osvrtati; samo neznalice mogu da muse dive, samo blesava stvorenja mogu da ga slušaju.

Međutim, ti nosioci genealogije ideja ne kažu nam da li Isusove ideje,bile one stare ili nove, treba primiti ili odbaciti. Oni se ne usuđuju daustvrde da to nije ništa osobito smrću osveštati jednu veliku istinu,istinu koja je ležala zaboravljena u knjigama i koja u život nije nikadauvođena; neće da dobro zagledaju da li su Isusove ideje i stare idejejedno i isto po smislu i duhu ili između sebe imaju neke daleke sličnostiu zvuku i rečima. I da o tome ne bi vazda mozgali, oni ne prihvatajuIsusovu nauku niti nauku njegovih učenika, nego i dalje žive svojimsvinjskim životom, kao da Jevanđelje nije objavljeno i njih radi.

Bilo je jedno vreme − posle donesenog Zakona − kada je ljubavvladala između ljudi jedne krvi; građani istoga grada trpeli su seuzajamno dogod jedan drugom ne bi naneo kakvo zlo; za tuđince, akone bi bili gosti, bilo je samo mržnje i istrebljenja. U porodici nešto maloljubavi; u Polisu približne pravde; izvan gradskih zidina i državnihgranica nepomirljive mržnje.

129

Podizali su se tada, u razmacima od stoleća, glasovi koji su tražili maloljubavi i za bližnje, za one koji nisu iz iste kuće nego iz istog naroda;koji su tražili malo pravde i za strance, pa i za neprijatelje. To bi biodivan napredak. Ali ti glasovi − koji su bili retki, slabi, daleki − nisu sečuli, pa i ako su se čuli nisu slušani.

Na četiri veka pre Hrista, jedan kitajski mudrac, Me−ti napisao je jednuknjigu, "Kje−sjang−ngaj", da bi u njoj kazao kako bi trebalo da se ljudiizmeđu sebe vole. Rekao je: "Mudrac koji je rad da popravi svet možega popraviti samo tako ako pouzdano zna poreklo nereda; ako to nezna, ne može ga popraviti. Otkuda nastaju neredi? Otuda što čovek nevoli čoveka. Činovnici i deca ne poštuju vladaoce i roditelje; deca volesebe same, ali ne vole roditelje i radi svoje koristi nepravična su premaroditeljima. Mlađa braća vole sebe same a ne vole stariju braću;podanici vole sebe same a ne vole svoje vladaoce... Otac nije milostivprema sinu; stariji brat prema mlađem bratu; vladalac premapodanicima. Otac voli sebe samoga a ne voli sina i nepravičan jeprema sinu radi svoje koristi... Te tako, pod ovim nebom, razbojnicivole svoju kuću i zbog toga pljačkaju tuđe kuće da bi napunili svoje.Lopovi vole svoje telo a ne vole ljude i zato kradu da bi dobro bilonjihovom telu. Kada bi lopovi smatrali tela drugih ljudi kao svoje telo, kobi krao? Lopova ne bi bilo... Kada bi se postigla opšta uzajamna ljubav,države ne bi ratovale, porodice bi živele na miru, lopova bi nestalo,vladaoci, podanici, roditelji i deca poštovali bi se između sebe i bili bimilostivi jedni prema drugima i svet bi se popravio".

Za Me−tia ljubav je − ili, pravilnije prevedeno, blagonaklonost koja jemešavina poštovanja i milostivosti − cement koji treba da što jemogućno čvršće veže građane i državu; jedan opšti socialni lek.

"Na uvrede odgovaraj ljubaznošću", savetuje oprezno tajanstveniLao−tse. Ali ljubaznost je pamet ili blagost, nije ljubav.

Njegov savremenik, stari Konfučije, prema izveštaju njegovog učenika

130

Tseng−tsea, propovedao je nauku koja je preporučivala čoveku dabude pošten u srcu i da voli svoga bližnjega kao sebe samoga."Bližnjega", imajte na umu, a ne "daljnjega", tuđinca, neprijatelja. Kaosebe samoga a ne više nego sebe samoga. Konfučije je propovedaodetinjsku ljubav i opštu blagonaklonost, jer je to bilo potrebno zapravilan tok javnoga života, a nije ni pomišljao na to da osudi mržnju. Uistoj knjizi "Lun−ju", u je Tseng−tseov izveštaj, nalazimo i ove rečiuzete iz najstarijeg Konfučijevog teksta, iz "Ta−hioa": "Samo pravedani human čovek kadar je da voli i da mrzi ljude onako kako treba".

Njegov savremenik Gautama preporučivao je ljubav prema ljudima,prema svima ljudima, čak i prema najbednijim i najprezrenijim. Ali tuljubav treba imati i prema životinjama, prema najsitnijim životinjama,prema svima živim bićima. U Budizmu ljubav čoveka prema čoveku jesamo jedno spasonosno sredstvo, nešto čime se iz korena možeiščupati samoljublje, prvi i najjači razlog našega postojanja. Buda je radda uguši bol i da bi se bol mogao ugušiti jedini mu je put dapojedinačne duše utapa u opštu dušu, u Nirvanu, u ništa. Budista bratane voli brata radi, nego sebe radi, to jest zato da bi otklonio bol, da bisavladao sebičnost i pošao put uništenja. Njegova opšta ljubav jestudena kao led, sebična: neka vrsta stojičke ravnodušnosti premabolu i prema radosti.

U Misiru uza svaki leš stavljan je u grob po jedan primerak Knjigemrtvih, kao pismena odbrana duše pred Ozirisovim sudom. Mrtvachvali sebe samoga; bio je pravičan i čak je delio onome ko nema:"Nisam nikoga pustio da umire od gladi! Niko se nije zaplakao zbogmene! Nisam ubijao! Nisam najimao druge da ubijaju! Nisam varaonikoga!... davao sam hleba gladnome, vode žednome, odeće golome;čamac putniku koji bi na putu zastao; žrtve bogovima; daće mrtvima".Ovde nalazimo pravde i milosrđa − samo da li ih je bilo u sviju? − ali nenalazimo ljubavi, a još manje ljubavi prema neprijateljima. Da bismoznali kako su Misirci postupali s neprijateljima, pročitajmo jedan natpisvelikog kralja Pepi I. Miriria: "Ova vojska iđaše mirno svojim putem:

131

uđe, kako se njoj dopadalo, u zemlju Hirishajtuaca. Ova vojska iđašemirno svojim putem: opustoši zemlju Hirishajtuaca. Ova vojska iđašemirno svojim putem: vatrom uništi sve njihove kuće. Ova vojska iđašemirno svojim putem: poseče na mirijade vojnika njihovih. Ova vojskaiđaše mirno svojim putem: odvede sa sobom sve njihove ljude, žene idecu u velikom broju, i to, više nego išta drugo obradova NjegovuSvetost".

I Zaratustra je ostavio jedan Zakon koji preporučuje vernima AhuraMazde da budu dobri prema svojim jednovernima: da odenu nagoga ihlebom nahrane gladnoga radnika. Reč je neprestano o materijalnomdobročinstvu, koje se ograničava na one koji su naši, koji su uz nas ikoji nam služe. Ljubav se nespominje nigde.

Reklo se kako Isus nije ništa dodao Mojsijevom Zakonu i kako je samoponavljao, s više naglaska, stare zapovesti. "Oko za oko, zub za zub,ruku za ruku, nogu za nogu, udarac za udarac, ranu za ranu, modricuza modricu...": tako govori Mojsije u Knjizi Izlazak.

"Istrebi sve narode koje ti Gospod Bog tvoj preda. Neka ih ne požalioko tvoje..." Tako piše u Knjizi Zakoni Ponovljeni. Još jedan korak pasmo došli do ljubavi: "Ne činite na žao došljaku; jer ste bili došljaci uzemlji Misirskoj". Ovo je kao neki mali početak na putu ka boljemu: nečini na žao došljaku, sećajući se vremena kada si i sam bio došljak. Alidošljak, tuđin, koji živi među nama nije neprijatelj te ne činiti mu na žaone znači još činiti mu dobro. Knjiga Izlaska naređuje da mu ne činimona žao; Knjiga Ponovljenih Zakona je plemenitija: "Ako kakav tuđinnastava u vašoj zemlji, i živi među vama, ne prekorevajte ga; nekabude među vama kao da je rođen među vama i volite ga kao sebesame..." Reč je neprestano o tuđinu, o tuđinu koji živi među vama, kojije postao vaš sugrađanin, vaš prijatelj.

U istoj toj knjizi čitamo: "Nemoj tražiti osvetu niti pamtiti nepravdesvojih sugrađana". Još jedan korak unapred: ne čini zlo onome ko te je

132

uvredio, ako je tvoj sunarodnik. Došli smo, ako ne do praštanja, doplemenitog predavanja zaboravu, premda se to odnosi samo nabližnje.

"Voli svoga prijatelja kao sebe samoga". Prijatelja, to jest bližnjega,sugrađanina, onoga ko ti je brat po plemenu, na koga si upućen. Aneprijatelja? Ima nešto i za neprijatelja: "Kad sretneš vola svoganeprijatelja, ili magarca da je zalutao, odvedi mu ga. Kad vidiš magareonoga ko te mrzi, gde je pod teretom palo na putu, nemoj ga proćinego pomozi da se podigne". Koliko dobrote kod tih starih Jevreja! Abilo bi tako slatko zalutalo marvinče oterati još dalje da bi se njegovgospodar namučio što više tražeći ga! A kada se na putu naiđe namagare koje je palo pod tovarom svojim, divno bi to bilo nasmejati se inastaviti put dalje! Ali srce staroga Jevrejina nije otvrdlo toliko. Isuvišedragocena životinja bilo je magare u onoj zemlji i u ono vreme. Nemože se živeti bez bar jednoga magareta u staji. Mora ga imati iprijatelj i neprijatelj; i danas je zalutalo moje, a sutra može zalutatitvoje. Ne svetimo se na životinji, pa ma njen gospodar bio životinja. Jerako sam ja njegov neprijatelj, i on je moj neprijatelj. Dajmo mu dobarprimer, primer koji za nas može biti probitačan. Odvedimo mu njegovomarvinče; pomozimo mu da tovar vrata na njegovo mesto i dovede gau ravnotežu. Činimo drugima ono što će oni, nadajmo se, učiniti nama.I u tom trenutku, nad magaretovim ušima i sapima, budimo milostivi iostavimo se svih svojih zlih misli.

To je malo. Stari Jevrejin učinio je već strahovito mnogo kada sepostarao za životinju svoga neprijatelja. Ali Psalmi, zato, skoro usvakom stihu, proklinju neprijatelje i pozivaju Gospoda da ih goni iistrebljava. "Otrov onih što su oko mene, pogibao usta njihovih neka seobrati na njih. Neka padne na njih živo ugljevlje; neka ih Gospod baci uoganj, u propast, da ne ustanu. Po milosti svojoj istrebi neprijateljemoje. Neka im potamne oči njihove, da ne vide". U tom, takvom svetusasvim je na svom mestu što se Saul čudi što ga nije ubio njegovneprijatelj David i što se Jov hvali kako nije od radosti klicao zbog

133

nesreće svojih neprijatelja. Samo u kasnijim Poslovicama nalazimoponeku reč koja zvuči poput Isusovih reči: "Nemoj reći: vratiću ti zlo zazlo; sačekaj Gospoda, i on će te spasti". Neprijatelj treba da budekažnjen, ali rukom koja je moćnija od tvoje. Pri svem tom, nepoznatimoralista uspeva da bude i milostivan: "Ako je onaj što te mrzi gladan,podaj mu hleba da jede, a ako je žedan podaj mu vode da pije". To jeveć znatan napredak. Milosrđe se ne zaustavlja samo na volu, negoprelazi i na njegovog gospodara. Međutim, iz tih izreka nisu zacelomogla izvirati čudesa od ljubavi što ih vidimo u Propovedi na Gori.

Ali tu je, kažu, neki Hilel: rabiner Hilel, veliki učitelj Gamalijelov. HilelHavavli, to jest Vavilonac. Taj slavni Farisej živeo je koju desetinugodina pre Hrista i propovedao je, vele, isto ono što je poslepropovedao Isus. Bio je to slobodouman Judej, razuman Farisej,spreman rabiner; ali Hristos nije bio. Rekao je doduše ove reči: "Ne činidrugome ono što nisi rad da se tebi čini; to ti je ceo zakon, ostalo jesamo objašnjenje". Lepe reči, odista, za jednog starog zakonodavca;ali koliko li su one daleko od reči onoga ko je srušio stari zakon! Tajpropis "ne čini" negativan je. Ne kaže: čini dobro onome ko ta čini zlo.Nego: ne čini drugima (a ti drugi su, zacelo, drugovi, sugrađani,ukućani, prijatelji) ono što bi ti osećao kao zlo. Tim propisomzabranjuje se blago da se čini zlo drugima − a ne zapoveda se odlučnoda se vole drugi. Odista, Hilelovi sledbenici postali su Talmudiste kojisu Zakon uglibili u golemu baruštinu kazuistike; Hristovi sledbenici bilisu mučenici koji su blagosiljali svoje mučitelje.

I Filon, aleksandrijski Jevrejin, platonski metafizičar, dvadesetakgodina stariji od Isusa, ostavio je jednu raspravicu o čovekovoj ljubavi.Ali, i pokraj svega svog dara i svih svojih mističkih i mesijskihspekulacija, i on, kao god i Hilel, ostaje neprestano teoretičar, čovek odpera, knjige, sistema, apstrakcija, klasifikacija. Njegova dijalektičkastrategija postavlja u paradni red tisuće reči, ali ne ume naći reč koja biza jedan trenutak zbrisala prošlost, reč koja bi slila srca. Govorio je oljubavi više nego Hristos, ali nije umeo reći − a ne bi mogao ni razumeti

134

− ono što je Hristos rekao svojim neznalicama prijateljima na Gori.

135

AHIL I PRIJAM

AHIL I PRIJAM

Da li je mogućno da se u Grčkoj, u zemlji izvora iz kojih su svi pili, nenalazi i ljubavi prema neprijatelima? U Grčkoj, tako rado pričaju novineznabošci, oni što ustaju protiv "palestinskog praznoverstva", imasvega i svačega. U oblasti duhovnoga, ona je Kitaj Zapada, mati svihizuma.

U Sofoklovom "Ajaksu", slavni Odisej ražali se nad svojim protivnikom,kojega je doveo u bedan položaj. Uzaludno ga sama Atina, božanskakaćiperka koja oličava jelinsku mudrost, opominje da je "najprijatnijismeh smejati se neprijatelju". Ali Ulis ostaje pri svome. "Žalim ga,mada mi je neprijatelj, stoga što ga vidim tako nesrećna, vezana za zlusudbinu. I gledajući njega, pomišljam na sebe samoga. Vidim da smosvi mi koji živimo utvare, prazne senke... Nije pravo činiti zlo čovekukoji umire, sve i da ga mrzimo". Čini mi se da je odatle dosta daleko doHrista. Lukavi Ulis nije dovoljno lukav da može prikriti ono što ga jepokrenulo da se ražali. Žali protivnika stoga što je pomislio na sebe,što se pobojao da bi i njega mogla snaći takva sudbina, i prašta mu jervidi da je nemoćan i da umire.

Mudriji od Ulisa, sin Sofroniska vajara, između mnogih drugih postavioje sebi i to pitanje, kako da se pravičan čovek ponaša prema svojimneprijateljima. Ali čitajući tekstove, otkrivamo, na svoje zaprepašćenje,dva Sokrata sa dva protivna mišljenja. Ksenofonov Sokrat otvorenoprihvata opšte osećanje: s prijateljem se postupa dobro, s neprijateljemšto je mogućno gore. Upravo, bolje je neprijatelja preteći u zlu. "Zamene je najveće pohvale zaslužan − veli on Herekratu − onaj koji svojeneprijatelje prvi predusretne sa zlom a svojim prijateljima bude nausluzi". Ali Platonov Sokrat ne prihvata to mišljenje. "Ne smeš ti −odgovara on Kritonu − nikome vraćati nepravdu za nepravdu, zlo za

136

zlo, pa ma kako da si uvređen". To isto tvrdi on u Republici, dodajućida se oni koji su zli neće osvetom naterati da budu bolji. Ali ono štopreovlađuje u Sokratovoj glavi to je ideja pravde a ne osećanje ljubavi.Ni u kom slučaju pravičan čovek ne treba da čini zlo, iz obzira premasebi samome, imajmo na umu, a ne iz obzira prema neprijatelju. Zaočovek kazniće sam sebe, inače kazniće ga, posle smrti, paklene sudije.Platonov učenik, Aristotel, vratiće se mirne duše staroj ideji. "Ostatineosetljiv prema uvredama − veli on u Nikomakskoj Etici − znači bitikukavica i rob".

Prema tome, oni koji Hristose traže pre Hrista malo će šta za svojračun naći u Grčkoj.

Ali, da bi dokazali da je Hrišćanstvo postojalo pre Hrista, otpadnici odIsusa našli su mu jednog takmaca i u Rimu: Seneku. Seneka, vođsavesti mladih ljudi iz najviših krugova, aristokrata filosof koga ne dirajumuke i nevolje malih, bogataš koji prezire bogastvo ali ga ne pušta izšaka, čovek koji propoveda jednakost između slobodnih ljudi i robova asam drži robove, anatom zla i savesti, poroka koji su stvarni i vrlinakoje su njegova žudnja, koji je staroj, glupoj ali jasnoj Krizipovoj doktrinidao neprirodnu, preteranu uglađenost, taj moralni Seneka bio je, i neznajući, Hrišćanin za Hristova života. Jer, ispitujući njegovamnogobrojna dela − neka su napisana posle Isusove smrti, pošto seSeneka ubio u svojoj 65−toj godini − našli su da "mudrac se ne svetinego zaboravlja nanesene mu uvrede" i da "ugledajući se na bogovetreba dobro činiti i nezahvalnima, jer sunce obasjava i zle a more snosii gusare" i da čak "treba neprijateljima priteći u pomoć prijateljskomrukom". Ali to filosofovo "zaboravljanje" nije praštanje, a "pomoć" možebiti dobročinstvo ali ne ljubav. Nadmen čovek, stojik, farisej, filosof kojise ponosi svojom filosofijom, pravednik koji uživa u svojoj pravdi, moguda preziru uvrede malih, ujede protivnika i mogu se čak smilovati, kakobi pokazali svoju velikodušnost i zadobili divljenje naroda, te pružitihleba gladnome neprijatelju da bi ga što više unizili sa visine svogasavršenstva. Ali taj hleb zamešen je s kvascem taštine te takva

137

prijateljska ruka ne bi bila kadra da otre suzu ili da previje ranu.

Stari svet ne zna za ljubav. Zna za strast prema ženi, za prijateljstvoprema prijatelju, za pravdu prema građaninu, za gostoljublje prematuđinu. Ali ne zna za Ljubav. Zevs štiti putnike i tuđince; onome kozakuca na Grkova vrata neće se uskratiti komad mesa, čaša vina iložnica. Siromahu će se dati utočište, bolesniku lek, ojađeni bićeutešen lepim rečima. Ali stari narodi nisu znali za Ljubav, za ljubav kojaje prožmana saučešćem i predanošću, za ljubav prema svima onimakoji pate i koji su ostavljeni sebi samima, za ljubav prema onima koji sunemoćni, potišteni, prokleti; za ljubav prema svima i svakome, zaljubav kojoj su nepoznate razlike između meštanina i došljaka, izmeđudobrih i rđavih, iz−među zločinca i filosofa, između brata i neprijatelja.

U poslednjoj pesmi "Ilijade" vidimo jednoga starca koji plače, oca kojiljubi ruku jednome neprijatelju, najstrahovitijem neprijatelju, čoveku kojimu je ubijao sina za sinom a pre nekoliko dana pogubio mu i najmilijegmu sina. Prijam, stari kralj, poglavica oskrnavljenog grada, gospodarsilnog bogastva, otac pedesetoro dece, kleči pred Ahilom, najvećimjunakom i najnesrećnijim čovekom među Grcima, pred sinom boginjemora, koji je osvetio Patrokla, ubio Hektora. Bela glava toga starca kojikleči pognuta je pred mladim i ponositim pobednikom. I Prijam plače zaubijenim sinom, koji je bio najsnažniji, najlepši i njemu najmiliji izmeđunjegovih pedeset sinova i ljubi ruku koja ga je ubila. "I ti", veli on ubici,"imaš sedog, oronulog, dalekog, nezaštićenog oca. U ime ljubavi što jeimaš prema svome ocu, vrati mi bar mrtvo telo moga sina".

Svirepi, divlji, gnjevom ispunjeni Ahil, čovek koji ubija ljude, blagoodgurne starca koji ga moli pa brizne u plač. I obojica njih, pobeđeni ipobednik, Starac sedih vlasi i Mladić plavih i potsečenih vlasi, obojicanjih plaču zajedno, prvi put zbratimljeni bolom. Drugi, unaokolo, gledajui nemi i zaprepašćeni. Pa i mi sami, posle trideset vekova, osećamo sepotreseni tim plačem.

138

Ali u tom poljupcu što ga je Prijam spustio na neprijateljevu ruku nemaoproštaja, nema ljubavi. Kralj se unižava pred Ahilovim nogama za toda bi dobio jednu tešku i neuobičajenu milost. Da ga koji od bogovanije na to pokrenuo, on se ne bi ni makao iz Iliona. A Ahil ne plače zamrtvim Hektorom, za Prijamom koji roni suze, za moćnim čovekom kojise mora uniziti, za neprijateljem koji je morao poljubiti ubičinu ruku.Plače za izgubljenim prijateljem, za Patroklom koji mu je bio drag ipredrag, za Pelejem ostavljenim u Ftiji, za ocem kojega neće zagrlitini−kada više, jer su mu dani izbrojani. I vraća ocu sinovlje telo − onotelo što ga Je nekoliko dana vukao po prahu − zato što Zevs to hoće ane zato što se zasitila njegova osveta. Svaki od njih dvojice plače zasobom samim: Prijam ruku ljubi po nevolji; Ahil mrtvo telo vraća po voljibogova. U najplemenitijem junačkom narodu staroga sveta nema imesta za ljubav koja uništava mržnju i zauzima mesto mržnje, zaljubav koja je jača i žarkija od mržnje, za ljubav prema onima koji činezlo, jednom reči za ljubav prema neprijateljima nema mesta u tomenarodu staroga sveta.

O toj ljubavi nije govorio niko pre Hrista: niko od svih onih što sugovorili o ljubavi. Ta ljubav bila je nepoznata sve do Propovedi na Gori.

U njoj je veličina i novina Isusova: njegova naj−veća novina, njegovavečno nova veličina, nova i za nas, jer je još nismo razumeli, jer se jošpo njoj nismo upravljali; beskrajno večna kao istina.

139

VOLITE!

VOLITE!

"Čuli ste da je kazano: Voli bližnjega svoga i mrzi na neprijatelja svoga.A ja vam kažem: volite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vaskunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one kojivas gone. Da budete sinovi oca svoga koji je na nebesima; jer onzapoveda svome suncu te obasjava i zle i dobre i daje daždpravednima i nepravednima. Jer ako volite one koji vas vole, kakvuzaslugu imate? Ne čine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojojbraći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi daklesavršeni kao što je savršen otac vaš nebeski".

Nekoliko običnih, prostih reči, reči u kojima nema filosofije; ali one suMagna Charta novog naraštaja, trećega naraštaja koji se još nije rodio.Prvi naraštaj bio je naraštaj Životinja bez Zakona i ime mu je bilo Rat;drugi Varvara ukroćavanih Zakonom i njegovo najveće savršenstvobila je Pravda; i taj naraštaj traje još, jer Pravda još nije pobedila Rat ijer Zakon još nije potisnuo Životinjstvo. Treći naraštaj biće naraštajpravih Ljudi, naraštaj ne samo pravednih nego i svetih ljudi, ljudi koji ćebiti slični ne Životinjama nego Bogu.

Isusova ideja je samo jedna, samo ova: Ljubavlju preobratati Ljude izŽivotinja u Svece. Vračarica Kirka, sotonska nevesta iz mitologije,čulnim uživanjem pretvarala je junake u životinje. Isus je protivnikSotone, protivnik Kirke, onaj koji čoveka spasava od životinjstvasnagom jačom nego što je čulno uživanje.

Da bi se moglo preći na taj posao, koji čoveku što se malo uzdigaoiznad životinje i došao do površne svesti o sebi izgleda očajničkopreduzeće, potrebno je ništa manje nego ugledati se na Boga. Dabismo se približili Svetosti moramo pred očima imati Božanstvo. Budite

140

sveti, jer Bog je sveti. Budite savršeni, jer Bog je savršen.

Taj poziv ne zvuči kao nešto novo čovekovom srcu. Sotona je rekao uvrtu: Bićete kao Bogovi. Jehova je rekao svojim sudijama: BuditeBogovi, budite pravedni kao što je pravedan Bog. Ali sada više nije rečo tome da čovek bude mudar kao Bog; nije dovoljno ni da budepravedan kao Bog. Bog nije više mudrost i pravda. Od Isusovogučenja, Bog je postao naš Otac: postao je Ljubav. Njegova zemlja dajehleba i cveća i ubici; onaj ko na njega huli vidi svako jutro, kada seprobudi, kako ono isto jarko sunce što greje njega greje i sklopljeneruke onih što mu se mole u polju. Otac voli jednakom ljubavlju i sinakoji ga je ostavio i sina koji je uz njega; i sina koji ga sluša kod kuće isina koji ga u krčmi izbljuvava zajedno sa vinom. Može Otac da budetužan, da pati, da plače, ali zao sin ne može ga pokrenuti da bude zaokao što je on zao, ne može ga navesti da se sveti.

I zar mi koji smo toliko ispod Boga, koji smo smrtni, koji imamo jedvatoliko moći da se setimo onoga što je bilo juče a ne znamo šta će bitisutra, zar mi, slaba i nesrećna stvorenja, nemamo u toliko više razlogada prema onima koji su nam braća u toj našoj bedi budemo onakvikakav je Bog prema nama?

Bog je oličenje našega najvišega ideala, oličenje onoga što bismoželeli da budemo. Kada bismo ostavili njega, udaljili se od njega, kadane bismo bili onakvi kakav želimo da on, prema molitvama što mu ihupućujemo, bude prema nama, ne bi li to značilo da smo se udaljili odsvoga jedinog opredeljenja, da smo onemogućili nasvagda, učinili jenedostižnom, onu sreću za koju smo stvoreni, za koju po našemmišljenju živimo, koja je naša, o kojoj snevamo, koju tražimo, za kojomžudimo i za njom uzaludno jurimo zavaravani lažnim srećama koje nisuod Boga? "Soyons des Dieux, − veli Bossuet − soyons des Dieux, ilnous le permet pour l' imitation de sa sainteté".

Ko ne bi bio rad da bude sličan Bogu, da bude s Bogom? Dii estis.

141

Božanstvo je u nama; životinjstvo ga sputava i steže ga kao kakvaopaka kora koja nam ne da da se razvijamo. Ko ne bi bio rad da budeBog? Jeste li zadovoljni, vi ljudi, što ste ljudi, ljudi takvi kakvi ste, polaljudi, pola životinje, kentauri bez snage, sirene bez zanosnog glasa,demoni faunovog lica i kozjih nogu? Jeste li zadovoljni tim svojimkopilanskim i nesavršenim čoveštvom, tim svojim jedva obuzdanimživotinjstvom, tom svojom svetošću koja je samo jedna želja? Mislite lida je život onakav kakav je bio juče, kakav je danas, toliko dragocen,toliko prepun sreće, da ne bi trebalo pokušavati ništa da on više nebude takav, da bude sasvim drukčiji, suprotan sadašnjem, sličanonome što ga tisućama godina zamišljamo snevajući o budućnosti i oCarstvu? Ne bi li trebalo od ovoga života stvoriti drugi život, pretvoritiovaj svet u božanstveniji svet, jednom reči ne bi li trebalo nastati danebo, nebeski zakon, siđe na zemlju?

Taj novi život, taj nebeski svet na zemlji, jeste Carstvo Nebesko. I da biono došlo, mi moramo da budemo nebeski, božanski, nadčovečanski;moramo da postanemo Bogu podobni, da se ugledamo na Boga.

Tajna ugledanja na Boga je Ljubav, pouzdan put koji nas vodi ka onomšto je nadčovečansko jeste Ljubav, ljubav čoveka prema čoveku,ljubav prema prijatelju i neprijatelju. Ako ta ljubav nije mogućna, nijemogućno ni naše spasenje. Ako je ona nešto što ne pristaje uz našuprirodu, znači da ni sreća ne pristaje uz našu prirodu. Ako je onabesmislena, besmislena je i naša nada da ćemo da se spasemo.

Ljubav prema neprijatelju je, po prostom shvatanju, ludost. Znači da je inaše spasenje ludost. Ljubav prema neprijateljima nalik je na mržnjuprema sebi samome. Znači da ćemo blaženstvo postići samo tako akomrzimo sebe same.

Došli smo dotle da ni od čega više ne treba da nas je strah. Jer svesmo već ogledali, sva iskustva primenili. Ne možemo reći da nam jenedostajalo i vremena za sve pokušaje koje smo hteli da preduzmemo.

142

Tisućama godina mi smo ovde, na zemlji, i vršimo ogled za ogledom.Ogledali smo svirepost, i krv je vapijala za krvlju. Ogledali smosladostrašće, i sladostrašće nam je u ustima ostavilo zadah truleži ivatru koja nas sagoreva. Iznuravali smo svoje telo najutančanijim inajrazvratnijim uživanjima sve dokle se, bedni i skrhani, nismo obrelina ložnici od smetlišta. Ogledali smo Zakon i prestupili smo Zakon,izmenili smo ga i prestupili ga i opet, i Pravda nije zasitila naše srce.Ogledali smo Razum, proračunavali vasionu, brojali zvezde, opisivalibiljke, mrtve i žive stvari, vezivali ih jedne za druge tananim končićimapojmova, pretvarali ih u divne mehure nadmenog umstvovanja, i, nakraju krajeva, stvari su ostajale uvek iste, večno iste, nisu nam biledovoljne i nisu mogle da se izmene, imena i brojevi nisu mogli utolitinašu glad i najpametniji među nama naposletku su priznavali da neznaju ništa. Ogledali smo Umetnost, i naša nemoć dovodila je uočajanje i najjače, jer Apsolutno se ne da svesti u forme. Raznolikoizvire iz Jednoga, urađena Materija ne zaustavlja Kratkovečno.Ogledali smo Bogastvo, i uverili smo se da smo još siromašniji; Snagu,i videli smo da smo još slabiji. Ništa nije moglo da umiri našu dušu;nigde nije bilo hlada u kome bi moglo da se odmori naše telo; a srce,neprekidno tražeći, neprekidno se zavaravajući, postalo je starije,iznurenije, praznije, jer ni u kakvom dobru nije našlo svoga Mira, ni ukakvom uživanju svoje Radosti, ni u kakvoj pobedi, svoje Sreće.

143

POSLEDNJI OGLED

POSLEDNJI OGLED

Isus nam predlaže svoj ogled, poslednji. Ogled Ljubavi − Ogled kojiniko nije izvršio, i koji je malo njih preduzimalo, i to samo u ponekimtrenutcima svoga života. Ogled najsmeliji, koji je najsuprotniji našeminstinktu, ali koji jedini može da nam da ono što od njega očekujemo.

Čovek onakav kakvog ga je dala priroda, misli samo na sebe, volisamo sebe. Njemu polazi za rukom, malo po malo, da za neko vremevoli svoju ženu, da voli svoju decu, da snosi svoje drugove s kojima ideu lov, u rat ili da vrši ubistva. Može da voli, ređe, ponekog prijatelja;lakše može da mrzi onoga ko njega voli; neće da voli onoga ko gamrzi.

I upravo zbog toga Isus zapoveda da volimo svoje neprijatelje. Da bi semogao stvoriti nov čovek, potrebno je iz njega iščupati najžilaviji korenstaroga čoveka. Iz ljubavi prema sebi samome rađaju se sve nesreće,svi pokolji, svi jadi i sve bede na svetu. Da bi se pripitomio stari Adam,potrebno je da iz njega istrgnemo ljubav prema sebi samome i da jezamenimo ljubavlju koja je u najvećoj protivnosti sa njegovomdanašnjom prirodom: ljubavlju prema neprijateljima. Potpun preobražajčoveka takva je silna besmislenost da se on može postići samo idućibesmislenim putem. Jedno neobično, neprirodno i ludo preduzeće kojese može izvesti jedino neobičnim i neprirodnim ludilom.

Do dan danas čovek voli sebe samoga i mrzi onoga ko njega mrzi;budući čovek, građanin Carstva, mora mrzeti sebe a voleti onoga konjega mrzi. Voleti bližnjega je jedna nedovoljna formula, jedan ustupakučinjen opštem egoizmu. Jer onaj ko voli sebe samoga ne možesavršeno voleti druge te je, i protiv svoje volje, u sukobu s njima.Jedino mržnja prema sebi − samome presudna je. Jer mi sebe isuviše

144

volimo, isuviše se sebi divimo, isuviše sebe mazimo. Da bismo ugušilitu slepu ljubav dobro bi bilo da vidimo svoju ništavnost, svoju niskost,svoja sramna dela. Mrzeti sebe samoga znači ponižavati se, aponižavanje je početak popravljanja i usavršavanja. Samo ponizni ćeući u Carstvo Nebesko, jer oni jedini osećaju koliko dalek put ih odnjega odvaja. Mi se gnjevimo na druge zato što nam se čini da nam onivređaju naše milo "ja", da mu ne služe dovoljno; ubijamo svoga bratazato što je on smetnja našem dobru, krademo da bi se tovilo naše telo;bludničimo da bi ono našlo uživanja. Zavist, izvor svih zala i nesreća,žaoka je koja nas bridi kada vidimo da drugi imaju više nego mi, daimaju ono što nemamo mi; ponositost je razmetanje kojim težimo daizrazimo da smo nešto više od drugih, da imamo više od drugih, daznamo više od drugih. Sve ono što vera, moral, zakon naziva grehom,porokom, zločinom ima svoj izvor u čovekovoj ljubavi prema sebisamome, u njegovoj mržnji prema drugima koja poniče iz te ljubavi.

Kakvo pravo imamo da mrzimo svoje neprijatelje kada smo i sami paliu istu grešku koja nam, kako se nama čini, dopušta da ih mrzimo − tojest u mržnju?

Kakvo pravo imamo da ih mrzimo, sve i da su učinili kakvo zlo, sve i daih smatramo da su nevaljali, kada smo i sami mi, više puta, činili istatakva zla i kaljali se istim njihovim nevaljalstvom?

Kakvo pravo imamo da ih mrzimo kada, gotovo uvek, sami nosimoodgovornost za njihovu mržnju, kada ih gonimo, svojim preteranimsamoljubljem, da nas mrze?

A ko mrzi, nesrećan je, pati. Bar radi toga da bismo došli do naknadeza patnju kojoj smo sami uzrok, neposredni ili posredni, trebalo bi dana mržnju odgovaramo ljubavlju, na ogorčenje blagošću.

Naš neprijatelj nam je i spasilac. Trebalo bi da smo uvek zahvalnineprijateljima. Samo oni vide jasno i kažu nam iskreno šta je sve u nas

145

ružno i neplemenito. Prikažu nam nas onakve kakvi smo u istini; budeu nama svest o našem moralnom siromaštvu i time nam i nehoticepokazuju put koji vodi preporođaju. Dužnost nam je, i iz zahvalnosti zato, da ih volimo.

Jer našem neprijatelju potrebna je ljubav, i upravo naša ljubav. Onaj konas voli ima već u sebi samome svoje uživanje i svoju nagradu. Nemora čekati da mu se odužimo. Ali ko mrzi nesrećan je, mrzi zato što jenesrećan. Mržnjom mi iskaljujemo svoje muke i nevolje. Za te muke inevolje jednim delom smo krivi sami. Pa sve i da, u uobraženompouzdanju u sebe same, pomišljamo da smo nevini, dužnost nam je daljubavlju ublažimo nesreću i zlo onoga ko mrzi, da ga umirimo,pomognemo mu da se popravi, te da i on pozna blaženstvo ljubavi.Voleći ga, poznaćemo ga bolje; poznavši ga bolje, volećemo ga više.Čovek može da dobro voli samo ono što mu je poznato. Ljubav učinida postane providna duša onoga koga volimo. Ako budemo volelisvoga neprijatelja, njegova duša će nam se razgovetnije i jasnije ocrtatipred očima: u koliko dublje budemo prodirali u njega, u toliko većmaćemo uviđati da on ima pravo na naše saučešće, na našu ljubav. Jersvaki neprijatelj nam je po jedan nepoznat brat; ponešto naše,nepoznato možda i nama samima, nalazi se u našem neprijatelju ipovod je, poneki put, našem neprijateljstvu. Voleći neprijatelja,oplemenjavamo svoj duh i u visine uzdižemo njegov. Iz mržnje kojanas deli može ponići svetlost koja nas oslobađa. Iz najgoreg zlanajdragocenije dobro.

Zbog toga Isus naređuje da se preokrenu odnosi između ljudi. Kadačovek bude voleo ono što danas mrzi i mrzeo ono što danas voli, on ćebiti drugi čovek, život će biti suprotan ovome životu. I kako se današnjiživot sastoji iz zala i očajanja, novi život, koji je sušta njegovaprotivnost, biće samo dobro i uteha. Sreća će, prvi put, biti naša; nazemlji će zavladati Carstvo Nebesko. Naći ćemo Raj jednom zasvagda, Raj koji je izgubljen zbog toga što su ljudi hteli da saznadurazliku između dobra i zla. Ali za potpunu ljubav, koja je ravna Očevoj

146

ljubavi, neće biti više ni dobra ni zla. Zlo će biti savladano, uništenodobrom. Raj je bio ljubav, ljubav između Boga i čoveka, između čovekai žene. Čovekova ljubav prema svima ljudima biće taj novi ZemaljskiRaj, nanovo osvojeni Raj. Hristos je, u tome smislu, onaj koji Adamaodvodi do vratnica na Vrtu i pokazuje mu kako može da uđe u njega ida u njemu živi neprestano.

Adamovi potomci nisu mu poverovali; ponavljali su njegove reči, ali ponjima se nisu upravljali; i ljudi, zato što su ostali gluvi, Jadikuju još uZemaljskom Paklu koji iz stoleća u stoleće postaje sve pakleniji. I to ćetako trajati sve dogod muke ne postanu toliko teške i nesnosne da se iu samih prokletnika odjednom probudi mržnja prema mržnji; dogodbuntovnici koji su na umoru ne budu, u svom očajanju, došli dotle davole svoje dželate. Onda će, iz duge zimske tame, najzad ogranutijarko sunce divnoga proleća.

147

OCE NAS

OČE NAŠ

Apostoli su zamolili Isusa da im kaže kako da se mole Bogu.

On je rekao njima, a i svima drugima, da se mole tajno i s malo reči,dakle da im molitva bude kratka. Oni se nisu zadovoljavali molitvamašto su ih preporučivali mlitavi hramovni sveštenici. Bili su radi da imajusvoju sopstvenu molitvu, koja bi bila kao znak za raspoznavanje onihkoji su pošli za Isusom.

Isus ih, na Gori, nauči prvi put Oče Naš. To je jedina molitva što ju jeIsus preporučio. Jedna od najprostijih molitava na svetu. Najdubljamolitva što se uzdiže iz ljudskih i Božjih domova. Molitva bez literature ibez teologije, molitva u kojoj nema ničega nadmenog niti ropskog.

Ali, ma da je Oče Naš nešto prosto, svak ga ne razume. Ponavljanvekovima, ponavljan mehanički jezikom i usnama, ponavljan nepunedve tisuće godina, ponavljan propisno, bez pažnje, ravnodušno, on jepostao niz slogova čije se prvo i familijarno značenje izgubilo. Ko gapročita danas, reč po reč, kao kakav nov tekst, kao nešto što mu je prviput došlo pred oči, videće da on gubi onaj svoj banalni ritualni karakteri dobija svoje prvobitno, čisto značenje.

Oče naš: dakle od tebe smo, i ti nas voliš kao svoju decu; od tebenemamo da se bojimo nikakva zla.

Koji si na Nebu − tamo gde nema Zemlje, Materije, nego gde je Duh;dakle: koji si u Duhu, pa i u onom najmanjem i ipak večnom delu Duhakoji je naša duša.

Neka bude sveto ime tvoje. Ne treba samo da ti se molimo, nego i da

148

budemo dostojni tebe, da se približimo tebi, s jačom ljubavi. Jer ti višenisi osvetnik. Gospod Bitaka, nego Otac što nam daje blaženstvo umiru.

Neka dođe Carstvo tvoje: Carstvo Nebesko, Carstvo Duha i Ljubavi,carstvo Jevanđelja.

Neka bude volja tvoja i na zemlji kao i na nebu: tvoj zakon Dobrote iSavršenstva neka zavlada u Duhu i u Materiji, u svemu i u svačemu, uonome što se vidi i u onome što se ne vidi.

Hleb naš potrebni daj nam danas, jer je materiji našega tela, osloncuduha, svaki dan potrebno pomalo materije da bi se mogla održati. Netražimo ti bogastvo, tu kobnu smetnju, nego te molimo da nam dašsamo onoliko koliko nam je dovoljno da mognemo živeti, da mognemobiti dostojni boljega života. Ne živi čovek samo o hlebu, ali bez komadahleba duša, koja živi u telu, ne bi mogla da se hrani ni drugim stvarimakoje su dragocenije od hleba.

I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim.Oprosti nam da i mi oprostimo drugima. Ti si naš večni poverilac: nemožemo ti se odužiti nikada. Ali pomisli da je nama, zbog našebolesne prirode, mnogo teže oprostiti jedan jedini dug jednome odnaših dužnika nego tebi da zaboravu predaš sve što god ti dugujemo.

Sačuvaj nas od iskušenja. Slabi smo, još smo pod uticajem čulnihslasti, u ovome svetu koji nam se ponekada čini toliko lep i koji nasprimamljuje na svakojaka verolomna mekuštva. Pomozi nam da našpreobražaj ne bude isuviše težak i da dugo ne čekamo na ulazak uCarstvo.

I izbavi nas od zla. Ti koji si na nebu, koji si Duh, i imaš moć nad Zlom,nad upornom i opakom Materijom koja nas sa svih strana okružuje, odkoje se nije uvek lako odvojiti, ti, koji se boriš protiv Sotone, koji si jači

149

od Materije, pomozi nam. U toj pobedi nad Zlom − nad Zlom koje izvireneprekidno, jer ono neće biti pobeđeno dogod ga svi ne pobedimo −jeste naša veličina, ali konačna pobeda biće mnogo bliža ako nam tikao naš saveznik pomogneš.

Tim pozivom završava se Oče Naš. U njemu nećete naći onogaotužnog ulagivanja kojega ima u istočnjačkim molitvama, prepunimpohvala i preteranosti, koje kao da je izmislio kakav pas koji svojompsećom dušom voli svoga gospodara stoga što ga on hrani i štiti.Nećete naći ni onoga plačevnoga preklinjanja staroga Psalmopevcakoji od Boga traži sve mogućne pomoći, i to više prolazne negoduhovne, koji jadikuje ako žetva nije bila dobra ili ako ga sugrađani nepoštuju i koji u pomoć prizivlje sve munje i gromove protiv neprijateljakojima sam nije kadar odoleti.

Jedina pohvala ovde je reč Otac. Pohvala koja je obaveza, koja jedokaz ljubavi. Od toga Oca tražimo samo malo hleba − do koga smoradi da dođemo radom, jer i do objavljenog Carstva može se doćisamo radom − i tražimo mu isti onaj oproštaj što ga mi dajemo našimneprijateljima; naposletku obraćamo mu se da nam pomogne u borbiprotivu Zla, toga neprijatelja sviju nas, toga neprobojnog bedema kojinam smeta da uđemo u Carstvo.

Ko kaže: Oče naš, nije ohol, ali i ne unižava se. Govori svome Ocumirnim i pouzdanim tonom, skoro kao ravan ravnome. Ubeđen je usvoju ljubav i zna da ocu nisu potrebna duga pričanja da bi mogaodoznati njegove želje. "Zna Otac vaš − veli Isus − pre vaše molitve štaje vama potrebno". I lepše nego išta u svima molitvama je ono stalnopotsećanje na sve ono što nam nedostaje da bismo mogli biti Bogupodobni.

150

CUDA

ČUDA

Pošto je objavio novi Zakon o ugledanju na Boga, Isus je sišao s Gore.

Čovek ne može ostati uvek na planinama. Čim se popeo na planinskivrh, mora sa njega i da siđe. Suđeno mu je da siđe. Primoran je dasiđe. Iza svakog penjanja dolazi spuštanje. Svako penjanje nosi u sebiobavezu spuštanja. Neugodnost u spuštanju naknađena je uživanjemu penjanju.

Ko hoće da govori, mora se postarati i da ga drugi slušaju. Akoneprestano govori na planinskim visovima, malo će njih ostati uz njega− na visovima je hladno za one koji nisu prožmani vatrom − te će domalo njih dopreti njegov glas. Ko je došao da nešto da, ne možeiziskivati da se ljudi slabih pluća, skrhana srca, iznurenih nogu pentrajuza njim četvoronoške uza strmeni. Mora ih potražiti u ravnicama, unjihovim kućama u kojima su se šćućurili; mora se saginjati da bi ihpodigao.

Isus zna da, da bi Dobar Glas doznali svi, nisu dovoljni isuviše visokigovori, izgovoreni na planini. Zna da su za to potrebne običnije reči,reči koje više liče na činjenice, reči koje su slike, reči koje supripovetke, reči koje su gotovo činjenice. I zna da nisu dovoljne čak nite reči.

Prostodušan, sirov, grub narod, mali narod koji ide za Isusom sastojise iz ljudi koji žive u materijalnim stvarima, iz ljudi koji do duhovnihstvari dolaze − te još kako sporo i s mukom! − samo putem materijalnihdokaza, znakova, materijalnih simbola. Oni duhovnu istinu ne shvatajuako ona nije u materijalnom ruvu, ako nema materijalni oblik. Ono štoje materijalno za njih je svedočanstvo, dokaz, potvrda. Jedna čulna

151

slika može ih povesti putem koji vodi otkriću duše; jedno čudo potvrdaje jedne nove istine, jedne osporavane misije.

Propoved koja se razvija u aksiomama i aforizmima, nije bila dovoljnaonim istočnjačkim uobraziljama. Isus je pribegao neobičnome i poeziji.Činio je Čuda i govorio u Pričama.

Čuda o kojima pričaju Jevanđelisti bila su, za vrlo mnoge moderneljude, razlog da napuste Isusa i Jevanđelje. Ne mogu da veruju uČudo; Čudo ne ide u njihove smežurane mozgove: dakle Jevanđeljelaže a kada laže na tolikim mestima ne može mu se verovati ni uostalome. Isus nije mogao da uskrsava mrtve; prema tome njegovereči nemaju nikakve vrednosti.

Oni koji rasuđuju tako − a rasuđuju rđavo, jer samo kakva doktrinamože dati vrednosti čudima, ali čuda ne dokazuju svagda doktrine −pripisuju čudima veći značaj nego što im ga je pripisivao Isus.

Da su pročitali Četiri Jevanđelja uverili bi se da se Isus često protivi dačini čuda; da tako što izbegava kada ga pozivaju da ih čini; da nepridaje važnosti toj svojoj božanskoj moći.

Odbija to uvek kad god nađe opravdanog razloga da odbije. Ako, poštoih je odbio, navaljuju, popušta da bi nagradio veru jadnika koji ga mole.Ali za sebe, za svoj spas, neće da čini čuda nikada. Neće da ih čini upustinji da bi se oslobodio Sotone, ne čini ih u Nazaretu kada hoće daga ubiju, ni u Getsimaniji kada dolaze da ga pritvore, ni na Krstu kadaga podrugljivo pozivaju da se spase. Njegova moć je samo za druge,za dobro njegove smrtne braće.

Mnogi mu se obraćaju da im da kakav znak, kakav nebeski znak, znakkoji bi one što ne veruju ubedio da njegova reč je reč istine. "Rod zli ipreljubotvorni traži znak i neće mu se dati znak osim znaka Joneproroka". Jevanđelisti, koji pišu posle Vaskrsenja, smatraju da je Jona,

152

koji je treći dan izišao iz kitovog trbuha, slika Isusa Hrista koji će trećidan izići iz groba. Ali nastavak govora kazuje da je Isus imao i neštodrugo na umu. "Ninevljani će izići na sud s rodom ovim, i osudiće ga;jer se pokajaše Joninim poučenjem; a gle, ovde je veći od Jone!"Niniva nije tražila čuda: sama reč ju je obratila. Oni koji se ne obratesamom Isusovom propovedi − koja objavljuje beskrajno veću istinunego što je Jonina − ispod Ninevljana su, ispod idolopoklonika ivarvara.

Ne treba da mi verujete samo zato što činim čuda, ali treba da imatena umu da vera − koja je uzvišenija i savršenija ako se do nje došlobez čuda − može da vrši i čuda. Otvrdla srca, koja su zatvorena zaistinu, ne može obratiti ni najveće čudo. "Kada ne slušaju Mojsija niproroke, neće ih moći ubediti ni mrtvac dignut iz groba". Gradovi ukojima je izvršio najveća čuda napustili su ga. "Teško tebi, Horazine!Teško tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila čudesa koja su bilau vama, davno bi se u vreći i u pepelu pokajali".

Svako može da učini ponešto što liči na čudo; to mogu da učine čak ivašarski mađioničari. U svoJe vreme neki Simon činio je čuda uSamariji; pa i farisejski učenici činili su ih. Ali takva čuda ne značeništa. Nije dovoljno činiti čuda pa da se uđe u Carstvo Božje. "Mnogi ćereći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nismo li i mi u ime tvojeprorokovali i tvojim imenom đavole izgonili i tvojim imenom čudamnoga činili? I tada ću im ja kazati: Nikada vas nisam znao; idite odmene svi vi što činite bezakonje". Nije dovoljno izgoniti đavole, ako nisiizagnao ono što je u tebi, đavola nadmenosti i požude.

I posle njegove smrti doći će drugi da čine čuda. "Izići će lažni hristosi ilažni proroci i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako budemoguće, i izabrane". Opomenuo sam vas: ne verujte tim znacima i timčudima dokle ne dođe Sin Čovečji. Čuda lažnih proroka nisu dokaz dasu njihove reči istinite.

153

Iz svih tih razloga, Isus se uzdržavao, koliko je god bilo mogućno, odČuda, ali nije mogao uvek odoleti molbama bolnika a poneki putsažalio bi se i ne bi ni čekao da mu se obraćaju. Jer Čudo je moć vere,a vera je bila silna u onih koji su ga molili. Međutim. više puta, čim biponekoga iscelio, rekao bi mu potajno: "Idi i ne kazuj nikome".

Oni koji neće da slušaju Hristovu istinu zato što ih vređaju Čuda trebalobi da se sete one duboke reči što ju je on uputio Tomi: "Pošto me videverovao si; blago onima koji ne videše i verovaše".

Tri stvari neophodno su potrebne čoveku: Hleb, Zdravlje i Nada.

Bez svih ostalih može on da živi, doduše pomalo mršteći se igunđajući. Ali ako nema tih triju, onda zove smrt da dođe što pre. Jerživot je tada sličan smrti. Upravo, on je smrt koja je pojačana,pogoršana mukama i patnjama, koju ne ublažava čak ni osetljivost.Glad je iscrpljivanje tela; bol nagna čoveka da omrzne telo; očajanje −kada se ne može očekivati neko poboljšanje, neka uteha, nekookrepljenje − lišava ga svakoga zadovoljstva. Svakoga razloga da idalje živi i štogod preduzima. Ima ljudi koji se tada ne ubiju, jer isamoubistvo je jedno preduzeće.

Ko hoće da ljude privlači k sebi mora im dati Hleba, Zdravlja i Nade.Treba da ih nahrani, izleči i ulije im veru u lepši život.

Isus je ulevao tu veru. Onima koji su za njim pošli u pustinje i naplanine delio je hleb materijalni i duhovni. Nije hteo da kamenjepretvara u hlebove, ali učinio je da pravi hlebovi zasite tisuće. Akamenje što su ga ljudi imali u grudima pretvarao je u srca koja vole.

I bolesne nije odbijao od sebe. Isus ne muči svoje telo, ne šiba sebebičem. Ne veruje da je potreban bol da bi se moglo savladati zlo. Bol jebol i odgoni se, ali i bol je zlo. Da bi čovek sebe spasao dovoljan mu jebol duše; zašto da, bez potrebe, pati i telo? Stari Jevreji gledali su u

154

bolesti samo kaznu; Hrišćani vide u njoj u glavnom pomoć zaobraćanje.

Ali Isus ne veruje u osvetu nad nevinima i pravi spas ne očekuje odispaštanja, od rana i kostretnih haljina. Dajte telu ono što je njegovo iduši što je dušino. Nije mu neugodno sedeti za stolom na večeri nakoju je od srca pozvan; ne odbija čašu staroga vina niti od sebeodguruje žene koje mu mirisom mažu kosu i noge. Može i da posti ponekoliko dana; može da se zadovolji zalogajem hleba i jednompečenom ribicom i može spavati na goloj zemlji, s kamenom ispodglave. Ali bez nevolje neće da gladuje, da se pati i muči. Zdravlje je zanjega jedno dobro, a dobra treba prihvatati, samo ako niko zbog togane pata. Prema tome ne treba odbijati poziv na ručak s prijateljima,čašu dobra vina, zanosni miris narda.

Ako mu se kakav bolesnik približi, on ga isceli. Isus nije došao dapobije vrednost životu nego da je pojača. Došao je da zavedesavršeniji, srećniji život. Ne traži on bolesnike namerno. Njegov jezadatak da odagna duševne bolove, da donese radost dušama. Ali akomu se uzgred ukaže prilika da mogne odagnati i poneki telesni bol, daublaži kakve muke, da zajedno s duševnim zdravljem povrati i telesno,on neće da se ogluši. Više puta, istina, pokazaće se mrzovoljan; jer tonije njegov posao. Njegova je svrha mnogo uzvišenija. I nije rad da uočima sveta izgleda kao kakav svaštar ili kao svetski Mesija kojegamnogi očekuju. Ali najzad, pošto on hoće da savlada zlo, a ima ljudikoji znaju da je on kadar savladati sva zla, njegova ljubav nagoni ga daodgoni i telesna.

Kada ga po putevima kojima vrvi zdrav svet sretaju na desetinesprovođenih gubavih, odvratnih, nagrđenih, užasnih gubavih, i on krozpoderotine njihovih haljina vidi one bele, zagnojene otoke, ona ljuskavamesta na telu, onu prljavu, isprepucanu, nabranu, smežuranu, pegavukožu oko iskrivljenih usta, oko upalih očiju, na otečenim rukama; kadavidi te mučenike kojih se svako kloni, svako grozi, koji su srećni ako

155

dobiju krišku hleba, sud da zahvate vode i malo krova da sklone glavu,koji s krastavih usana upućuju reči njemu, za koga znaju da je moćan irečju i delom, njemu, koji je poslednja nada u njihovim očima, i mole gada učini čudo, da ih isceli, da im vrati zdravlje, − kako bi Isus mogao daih se kloni kao i drugi, da se o njihove molbe, o njihova preklinjanjaogluši?

I kada vidi padavičare koji se valjaju po prašini s licem koje se grčevitoskuplja i razvlači i s penom na ustima; padavičare koji jezivo urlajuizmeđu porušenih grobova kao psi u noći; uzete koji osećaju još samobolove, te leševe u kojima duša pati i tamnuje; i slepe koji od svogarođenja žive u noći − u početku svoje grobne tame − teturajući seizmeđu srećnih što idu kuda je njima drago, koji koračaju izdignuteglave i ukočenih očiju, kao da će im svetlost doći iz neke beskrajnedaljine, i koji izgled sveta poznaju samo po pipanju, kada vidi sve to,kako bi Isus mogao da se ne osvrne na te jadnike? Njegova ljubav,koja premaša obično saučešće kao god što njegova priroda premašaobičnu ljudsku prirodu, ne može da odbije preklinjanja koja bi ganulačak i neznabošca. Koja čoveka diraju i onda kada su nema.

156

ODGOVOR JOVANU

ODGOVOR JOVANU

Isus isceljuje ljude, ali nije ni vračar ni zaklinjalac. Ne pribegavabajanju, bacanju čini, amajlijama, dimovima, velovima, niti uopšteičemu tajanstvenom. Ne priziva u pomoć nikakve sile, ni podzemne ninebeske. Dovoljno je da rekne jednu reč, da pusti jači krik, da blagoprogovori, da pomiluje. Potrebni su samo njegova volja i vera onoga komu se za pomoć. obraća. Svakoga on pita: Veruješ li da ja mogu da toučinim? I kako koga isceli, rekne mu: Idi, tvoja vera spasla te je.

Čudo je, za Isusa, sticaj dveju dobrih volja; živ dodir između vereonoga ko utiče i volje onoga ko trpi. Saradnja dveju sila. Sljubljivanje,stapanje spasonosnih ubeđenja.

"Jer vam kažem zaista: ako imate vere koliko zrno gorušično, reći ćetegori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će, i ništa neće vam bitinemoguće". Oni što nemaju vere, ni za hiljaditi deo gorušičnog zrna,kunu se da te moći nema niko i da je Isus jedna varalica.

U Jevanđeljima Čuda se spominju pod tri naziva: dunameis, snage;terata, izvanrednosti; semeja, znaci. Ona su znaci za onoga ko ima naumu proroštva o dolasku Mesije; izvanrednosti za onoga ko ih gleda.Ali za Isusa i u Isusa ona su samo dunameis, dokazi njegove moći,izrazi njegove nadčovečanske sile.

Isusova iscelivanja imaju dve strane. On ne isceljuje samo telo nego iduh. I to ga isceljuje od onih bolesti koje je rad da otstrani da bi seCarstvo Nebesko moglo da osnuje i na zemlji.

Bolesti većinom imaju dvojaku prirodu i podesne su za metafore. Isusisceljuje kljaste, grozničave, i jednom je iscelio nekog čoveka koji je

157

imao vodenu bolest a jednom opet jednu ženu koja je imala odliv krvi.Isceljuje i ranu nanesenu nožem, uvo sluge Malha što mu ga jegetsimanijske noći otsekao Petar. Sve to čini Isus samo zato da bi sedo poslednjeg trenutka ispunjavao njegov Zakon: čini dobro onome koti čini zlo.

Svi ti što ih Isus isceljuje mahom su Besomučni, Gubavi, Uzeti, Slepi,Gluvonemi. Besomučan je stara reč kojom su označavani oni koji suumno bolesni. I naučnik Aristotel smatrao je da demoni ulaze u čoveka.Verovalo se da se u Besomučnima, Mesečarima, Padavičarima,Histeričnima nalaze zli dusi. Novija protivna objašnjavanja tih bolesti neobesnažuju ni u koliko činjenicu da su besomučni, u mnogimslučajevima, u pravom smislu ove reči stvorovi sa đavolom u sebi.

Takvo tumačenje tih bolesti od strane naučnika i od strane naroda biloje Isusu podesno za njegovo omiljeno učenje pomoću alegorija ialuzija. On je hteo da zasnuje Carstvo Božje i da sruši carstvoSotonino. Izgonjenje đavola spadalo je u njegovu misiju. Nije njemubilo stalo do toga da utvrđuje u koliko je poremećaj nastupio krivicomljudi a u koliko nastanjivanjem u čovekovom telu zlih duhova. Izmeđutelesnih i duševnih bolesti ima neke paralelnosti koju priznaje i jezik ikoja svoju osnovu ima u stvarnoj srodnosti: Pomaman i Padavičar,Lenština i Uzeti, Nečisti i Gubavi, Slepi i onaj ko neće da vidi istinu,Gluvi i onaj ko neće da čuje istinu, Isceljeni i Preporođeni.

Kada je Jovan, koji beše u tamnici, poslao dvojicu svojih učenika daIsusa upitaju da li je on onaj što će doći ili da čekaju drugoga, Isus imje odgovorio: "Idite i kažite Jovanu ono što čujete i vidite: Slepiprogledaju i hromi hode, gubavi čiste se i gluvi čuju, mrtvi ustaju isiromašnima propoveda se Jevanđelje". Isus ne odvaja Jevanđelje odčudesnih isceljivanja. Oboje su dela istoga reda: on hoće da kaže, timodgovorom, da je iscelivao tela zato da bi duše mogle lakše i boljeprihvatiti Jevanđelje.

158

Oni koji nisu videli svetlost sunca, vide sada svetlost istine; oni koji nisučuli ljudskih reči, slušaju sada reči Božje; oni u kojima je bio Sotona,oslobodili su se sada Sotone; oni koji su bili truli i ranjavi, čista su sadakao deca; oni koji nisu mogli ni da se maknu, hode sada za mnom; onikoji su bili dušom umrli, vaskrsnuli su na jednu moju reč − a siromašni,otkako je objavljen Radosni Glas, bogatiji su od bogataša. Evo to jemoje svedočanstvo.

Isus, lekar i oslobodilac, nije onakav kako bi ga hteli da pretstavenjegovi moderni protivnici, želeći da u što lepšoj boji prikažu svuudobnost neznaboštva. On je, vele, Bog bolesnih, slabih, prljavih,bednih, nemoćnih, robova. U istini pak sva Isusova dela su darovizdravlja, snage, čistote, bogastva, slobode. On pristupa bolesnima daodagna bolest, slabima da im ulije snage, prljavima da ih opere,robovima da ih oslobodi. Ne voli on bolesne samo zato što su bolesni;voli, poput starih, zdravlje, i voli ga toliko da hoće da ga vrati onima kojisu ga izgubili.

Isus je prorok sreće, jamac života, najdostojnijeg života što ga može dabude. Njegova čuda su zaloga njegovog obećanja.

159

TALITA KUMI

TALITA KUMI

"Mrtvi ustaju". To je jedan od znakova koji mora biti dovoljan Krstiteljuu njegovoj tamnici. Dobroj sestri, vrednoj Marti, veli Isus: "Ja samvaskrsenje i život; ko veruje u mene, ako i umre živeće; i ko živi i verujeu mene neće umreti nikada". Vaskrsavanje je novo rađanje u veri;besmrtnost je trajna potvrda te vere. Ove reči Jevanđeliste Jovana sujedna apstraktna, skoro teološka parabola, koja ukazuje na jednostrogo individualno iskustvo.

Ali Jevanđelistima su poznata tri vaskrsavanja, tri istorijska događaja,koje oni kao,očevidci iznose jasno i trezveno. Isus je vaskrsao trimrtvaca: jednog mladića, jednu devojčicu i jednog prijatelja.

Kada se približavao Naimu − "lepom gradu" koji se uzdizao na jednombregu na nekoliko milja od Nazareta − srete on jedan sprovod.Sahranjivan je sin neke naimske udovice. Ona pre kratkog vremenabeše izgubila muža; ostao joj je samo jedinac sin; sada je i njegaispraćala u grob. Isus je spazi među ženama. Išla je za kovčegom iplakala materinskim plačem od koga se čoveku krv ledi u žilama. Imalaje na svetu samo njih dvojicu koji su je voleli: umro je jedan, umro je idrugi, jedan za drugim; nestalo ih je obojice. Ostala je sama, bezijedne muške glave u kući. Bez muža, bez sina, bez pomoći, bezoslonca, bez utehe (da joj je ostao ma koji od njih dvojice, da mu semože izjadati, da može plakati s njim zajedno!). Nestalo je ljubavi kojaju je opominjala na mladost, nestalo je ljubavi koja bi joj bila uteha ustarosti. Ugasile su se za navek obe vatrice koje su je grejale. Mužmože da bude uteha ženi koja je izgubila sina; sin može da ublažavabolove matere koja je izgubila muža. Da joj je ostao bar jedan! Njenolice neće biti poljubljeno nikada više.

160

Isus se sažali na tu mater. Taj plač bio je kao neka optužba.

− Ne plači, − reče joj.

Pristupi kovčegu, i dotače ga se. Mladić je ležao ispružen, uvijen upokrov, ali otkrivena lica, koje je bilo ukočeno i žuto kao i u svihmrtvaca. Nosioci zastadoše. Svi su zaćutali. Pa i sama mati, koja setrgla, beše se umirila.

− Momče, tebi kažem, ustani! Tebi govorim. Nije vreme da ležiš i daljetako; ti mirno spavaš, a tvoja mati očajava. Ustani!

I sin posluša, sede u kovčegu i stade da govori. "I Isus ga dade materinjegovoj". "Dade ga", jer je već bio njegov. Uzeo ga je iz ruku smrti, dabi ga vratio onome ko ne može živeti bez njega. Da bi jedna matiprestala da plače.

Drugog jednog dana, kada se vraćao iz Gadare, pade mu pred nogejedan otac. Njegova jedinica bila je na umoru. Taj čovek zvao se Jair imada je bio jedan od starešina zborničkih verovao je u Isusa.

I pošli su zajedno. Na polovini puta srete ih jedan sluga Jairov. Tvojakći je umrla, nepotrebno ti je da trudiš Učitelja.

Ali Isus ne veruje u smrt: Ne boj se, reče, samo veruj, i ona će bitispasena.

Stigoše kući. Napolju je bilo sviraca i drugih koji su dizali vrevu. Unutrabehu žene i rodbina.

− Idite. Ne plačite. Jer devojka nije umrla, nego spava.

Uđe u sobu, samo s tri učenika i s roditeljima, i uzev devojku za rukureče joj:

161

− Talita kumi! Devojko, ustani!

I devojka odmah ustade i poče hodati po sobi, jer, dodaje Marko, bilojoj je dvanaest godina. Ali bila je tako slaba i bleda posle dugogbolovanja! Isus zapovedi da joj se da da jede. Nije to bio vidljivi duh,avet. Nego živo telo, koje se probudilo, malo zamoreno, za nov dan,posle grozničavih snova.

162

BUDENJE LAZARA

BUĐENJE LAZARA

Lazar i Isus voleli su se. Više puta Isus je ručavao i večeravao unjegovoj kući u Vitaniji, s njime i sa sestrama mu.

Jednoga dana Lazar se razbole te sestre poslaše ljude da to javeIsusu. A on im odgovori: Ta bolest neće se završiti smrću. I zadržao sejoš dva dana. Ali trećega dana reče učenicima: Lazar, naš prijatelj,zaspa; nego idem da ga probudim.

Kada je bio u blizini Vitanije, iziđe mu u susret Marta, da ga gotovoprekori:

− Da si ti bio ovde, moj brat ne bi umro! A malo posle stiže i Marija.

− Da si ti bio ovde, moj brat ne bi umro.

Taj ponovljeni prekor dirnu Isusa − ne stoga što se pobojao da jestigao kasno, nego zato što ga je žalostilo to kada vidi kako malo vereimaju oni koji su mu dragi.

− Gde ste ga metnuli?

Rekoše mu: Hajde da vidiš. Isus se zaplaka i plačući − prvi put tadavideli su ga gde plače − uputi se grobu.

Marta, domaćica, pametna žena, reći će:

− Gospode, već smrdi, jer su četiri dana otkako je umro.

Ali Isus se i ne osvrnu na to.

163

− Dignite ploču.

Podigoše ploču, i Isus, pošto je lice okrenuo nebu i pomolio se snekoliko reči Bogu, priđe raci i viknu iz sveg glasa prijatelju:

− Lazare, iziđi napolje.

I Lazar iziđe iz rake, posrćući, jer mu ruke i noge behu uvijene platnom,a lice povezano ubrusom.

− Razdrešite ga i pustite ga neka ide. I njih četvoro, praćenoDvanaestoricom i povorkom Judejaca, koji su bili zaprepašćeni odčuda, vratiše se kući. Lazareve oči navikoše se na svetlost; noge,premda su bile oslabile, nosile su ga dobro, i on je pipao svoje ruke.Vredna Marta spremi žurno večeru kako je najbolje znala i umela poslečetvorodnevne žalosti, i Vaskrsli je jeo sa sestrama i prijateljima. Marijanije mogla ni zalogaja prineti ustima, pošto je neprekidno gledala upobednika smrti koji je, pošto beše otro lice, lomio svoj hleb i pio svojevino mirno kao da taj dan nije bio niukoliko drukčiji od drugih dana.

To su vaskrsavanja o kojima pričaju Jevanđelisti. I iz tih njihovihpričanja mi možemo izvući nekoliko napomena, ne prezajući ni odkakvih naučničkih, to jest neumesnih komentara.

Isus vaskrsava, koliko znamo, samo tri mrtvaca, i ne vaskrsava ihstoga što hoće da se razmeće svojom moći ili zato da uzbudi uobraziljuu naroda, nego jedino i samo zato što ga dira bol onih koji su te mrtvevoleli: da uteši jednu mater, jednoga oca, dve sestre. Dva od tihvaskrsavanja bila su javna; jedno samo, vaskrsavanje Jairove kćeri,bilo je u prisustvu nekolicine, pa i toj nekolicini zapovedio je Isus da nekazuju nikome ništa.

Drugo nešto je važnije. U sva ova tri slučaja Isus govori mrtvome kao

164

da nije umro, nego kao da je samo zaspao. O udovičinom sinu nijeimao kad da išta kaže, jer je odluka donesena vrlo brzo; ali i njemurekne kao mladiću koji se olenjio te preterano spava: Momče, tebikažem; ustani!

Kada mu javljaju da je Jairova devojčica umrla, on odgovara: Nijeumrla, nego spava. Isto tako kada mu saopštavaju da je Lazar umro,on veli: Nije umro, nego spava.

Ne veli nikada, da on vaskrsava, nego da budi. Smrt je za njega samojedan San. San dublji od običnog, svakodnevnog sna. Toliko dubok daga može da prekine samo kakva nadčovečanska ljubav. Ljubav višeonih koji su u životu nego onoga ko je umro. Ljubav onoga ko plačekada vidi kako plaču oni koje on voli.

165

SVADBA U KANI

SVADBA U KANI

Isus je rado išao na svadbe.

Za čoveka iz naroda, koji retko kada uživa i provodi se, koji se nikadane najede i ne napije do mile volje, dan njegovog venčanja je dankojega se on seća celoga svog veka. To je dan bogastva, raskoši, silneradosti u nizu sivih dana njegovoga života.

Velika gospoda, koja mogu svako veče da priređuju gozbe, koja zajedan dan požderu što bi jednom siromašku iz starih vremena bilodovoljno za celu nedelju, ne mogu da osećaju radost takvog jednogdana. Siromašak iz toga staroga doba, radnik, težak, Orijentalac, koji jepreko cele godine živeo o pirinčanom hlebu, o suvim smokvama, oponekoj ribici ili ponekom skuvanom jajetu, i samo o velikim praznicimamogao da zakolje jagnje ili jare, čovek koji se navikao da trpi, da štedi ida se zadovoljava onim šta ima, gledao je u svojoj svadbi istinsku inajveću svečanost u svome životu. Druge svečanosti, narodne icrkvene, bile su svečanosti sviju, jednake za sve. Ali venčanje je bilanjegova svečanost, jedino njegova, i on ju je proslavljao samo jedanputu nizu godina svoga života.

I onda su svima mogućim divotama i obiljima okružavani i obasipanimladenci, kako nikada ne bi mogli da zaborave taj dan. Noseći kroznoć buktinje, u pratnji muzike i poigravajući, išli su drugovi i prijatelji ususret mladoženji. Kuća je bila prepuna svega i svačega: mesa svihvrsta, spravljenog na razne načine, mehova punih vina, sklenica smašću za prijatelje. Svetlost, muzika, miris, zanos, igra: sve i sva biloje tu, da bi se mogla razdragati i zadovoljiti čula. Svega onoga što velikii bogati imaju svaki dan bilo je u izobilju toga jedinoga dana usiromaškovome domu.

166

Isusu se dopadalo to nevino uživanje. Njega je dirala radost tihprostodušnih ljudi, koji su se za nekoliko časova oteli od jednolikosti isete svoga običnog života. U svadbi nije on gledao samo svečanost.Brak je najuzvišeniji pokušaj čovekove mladosti da se sudbina pobediljubavlju, stapanjem dveju ljubavi, spajanjem dve zaljubljene mladosti.On je dokaz dvogube vere u život, dokaz da se život želi da nastavi.Čovek koji se oženi zaloga je u rukama ljudske zajednice. Postavšiglavom jedne nove zajednice i ocem jednog naraštaja, on postajeslobodniji no ujedno stvara sebe većim robom.

Onaj ko stupa u brak uleva nadu u sreću i prima na sebe muke.Posredi su tu iluzija i svest. U senci tragedije, koja treperavim zracimanade ozarava budućnost, junačka je i sveta veličina braka. Čovek nemože a da u brak ne stupi, pa ipak, kada bi se pokorio razlozima svojesebičnosti, ne bi trebalo to da čini. Ko je još video da neko, izuzev uovom slučaju, sam sebe tako radosno osuđuje?

Za Isusa brak ima jedno još dublje značenje: on je početak večnosti.Ono što je Bog vezao čovek ne može da razdreši. Kada su se srcasložila i tela se zbližila nema mača niti zakona koji bi ih mogli razdvojiti.U ovome čovekovom promenljivom, kratkovečnom, nepostojanom,prolaznom, trošnom životu ima samo jedna stvar koja mora trajatineprestano, sve do smrti pa i posle smrti, a to je brak. On je jedini,večiti beočug u lancu koji je trošan.

U Isusovim govorima češće se spominju svadbe i gozbe. Međunjegovim najlepšim pričama je ona o caru koji zove zvanice na svadbusvoga sina; zatim ona o devojkama koje noću čekaju ženika; i, najzad,ona o bogatom čoveku koji svoje susede poziva na svadbu. Sebesamoga poređuje sa ženikom među svatovima, kada odgovara onimakoji mu prigovaraju kako njegovi učenici jedu i piju.

Nije, kao pretvorni isposnici, prezirao vino, i, kada sa svojom

167

Dvanaestoricom bude pio vino koje je njegova krv, misliće time nanovo vino Carstva Nebeskog.

Nije, dakle, ni malo čudnovato što je on prihvatio poziv na Svadbu uKani. Čudo što ga je on učinio toga dana poznato je svima. Šestkamenih sudova napunjenih vodom pretvorio je Isus u vino, i to u vinokoje je bilo bolje od popivenoga. Stare racionaliste vele kako je to biosvadbeni dar koji je Isus krio do poslednjeg trenutka, a potom, na krajuobeda, u čast mladenaca, njime priredio jedno iznenađenje. Tih šeststotina litara dobrog vina, dodaju oni, odista su lep poklon i divandokaz Isusove izdašnosti.

Ti sićušni volterijanci nisu ni zapazili da samo Jovan − čovek alegorija ifilosofskih simbola − priča o tom čudu sa Svadbe u Kani.

Koje nije bilo ni prevara ni opsena, nego istinsko pretvaranje jednestvari u drugu, postignuto onom moći što je duh ima nad materijom, i, uisti mah, jedna parabola prikazana, a ne ispričana, istinitimdogađajima.

Za onoga ko se ne zaustavlja na bukvalnom značenju ove anegdote,voda pretvorena u vino slika je novoga doba koje nastaje saJevanđeljem. Pre nego što je objavljen dolazak onoga ko će da spasesvet, u pustinji, voda je bila dovoljna: svet je bio ostavljen sebi samomei prepun jada. Ali došao je Radosni Glas: približilo se Carstvo, približilase sreća. Iz tuge i jada prelazi se u radost; iz udovištva staroga Zakonaprelazi se na novu svadbu pod novim Zakonom. Ženik je s nama. Višene treba tugovati, nego ushićavati se; prestaje post, a nastaje uživanje;ne pije se više voda, nego pije se vino.

Sećate li se reči što ih je kum uputio ženiku? "Svaki čovek najpre iznosigostima dobro vino; a kada se opiju onda rđavije; a ti si dobro vinočuvao do ovoga časa".

168

Takav je bio stari običaj kod Jevreja i kod neznabožaca. Ali Isus hoćeda zbriše i taj stari amfitrionski običaj. Stari su najpre davali dobro paonda rđavo; a on, posle dobroga, daje bolje. Lošije vino, kominjak, štose pije u početku obeda, to je vino Staroga Zakona, vino koje sepokvarilo, uskislo, tako da ne može da se pije. Vino što ga donosi Isus,koje je bolje, jače, koje veseli srce i zagreva krv, to je vino novogaCarstva, vino što daje ono božansko pijanstvo koje će se, kasnije,nazvati "ludilom krsta".

Svadba u Kani, koja je kod Jovana prvo čudo, alegorija je jevanđelskerevolucije.

169

PROKLETA SMOKVA

PROKLETA SMOKVA

Druga jedna priča izražena u obliku čuda to je ona o osušenoj smokvi.

Jednoga jutra, pred Pashu,vraćajući se iz Vitanije u Jerusalim, Isusogladne. Ugledav kraj puta jednu smokvu, priđe k njoj i ne nađe ništado samo lišće. Još je bilo rano i za prvi rod.

Ali Isus, po Matejevom i Markovom pričanju, naljuti se na jadnu voćku iprokle je:

− Da nikada na tebi ne bude roda ni doveka! I smokva se odmah osuši.Kako Marko tvrdi, rekao je:

− Da od sad od tebe niko ne jede roda doveka. I smokva je, kada suuveče tuda i opet prolazili, bila suva.

I oba Jevanđelista, pošto su ispričali kakav je uticaj imalo prokletstvo,vraćaju se opet na misao koju je Isus više puta izražavao: da se jakomverom može postići sve ono što se hoće.

Drugi, naprotiv, u tome gledaju u slici izraženu jadikovku kakve su sečešće mogle čuti sa Isusovih usana. Smokva je Izrailj, stara judejskareligija koja ima još samo lišća, nepotrebnog i nekorisnog lišća odobreda i ceremonija, lišća koje samo baca škodljivu senku, lišća koje jeosuđeno da se osuši ne davši nikome i ničemu hrane. Isus koji jegladan pravde, koji je gladan ljubavi, tražio je u tome lišću sočnihplodova milosrđa i svetosti. Nije ih našao. Izrailj nije utolio svoju glad.nije postigao ono čemu se nadao. Sada se ne može očekivati ništaviše od toga starog drveta na kome još ima lišća ali koje je neplodno:neka se osuši za navek! Plodova će već dati drugi narodi.

170

Ovo čudo sa osušenom smokvom samo je, naposletku, očiglednotumačenje one Lukine priče o neplodnoj smokvi. "Jedan čovekimađaše smokvu usađenu u svome vinogradu, i dođe da traži roda nanjoj, i ne nađe. Onda reče vinogradaru: Evo treća godina kako dolazimi tražim roda na ovoj smokvi, i ne nalazim; poseci je, dakle, zašto zemljida smeta? A on odgovarajući reče mu: Gospodaru, ostavi je i za ovugodinu dok okopam oko nje i obaspem gnojem; pa da ako rodi; ako line, poseći ćeš je nagodinu".

Drvo nije osuđeno odmah, nego posle tri godine neplodnosti. I osudase odlaže, na radnikovu molbu, još za jednu godinu dana. I za tugodinu dana ono će se čuvati i negovati s najvećom ljubavlju. To će bitiposlednji ogled. Ako omahne, tu su sekira i vatra.

Tri godine već Isus propoveda Judejcima i pomišlja da ih napusti, pada se drugima obrati s Radosnim Glasom. Ali jedan njegov radnik,jedan učenik njegov, koji je odan svome narodu, moli ga za milost: dase još pričeka. Da vidimo da li će taj izopačeni, verolomni narod moćida se spase. I kada su bili na putu iz Vitanije u Jerusalim, sve već bešesvršeno. Od Judejaca se mogu očekivati još samo dve ukrštene grede.Zla smokva sazrela je za vatru, i niko više neće jesti njene uvele ipozne plodove.

171

HLEBOVI I RIBE

HLEBOVI I RIBE

Umnožavanja hlebova su dva, i ona su između sebe slična u svemuosim u srazmerama količina − a to je upravo ono iz čega se možeizvući duhovni smisao.

Tisuće siromašaka pošlo je za Isusom u jedan pust kraj, koji je udaljenod nastanjenih mesta. Tri dana nije niko ništa okusio, a toliko su gladnihleba života koji je njima njegova reč. Trećega dana Isus se sažali nanarod − tu je bilo i žena i dece − te naredi učenicima da mu dadu dajede. Ali oni imaju samo nekoliko hlebova i nešto malo ribe; a tisuće suusta. Onda Isus zapovedi da svi posedaju na zemlju, po travi, popedeset i stotina u krug; blagoslovi ono hlebova što ih je bilo, svi senasitiše i još preteče više punih kotarica.

Kada uporedimo oba događaja zapazićemo nešto neobično. Prvi puthlebova je bilo pet a osoba pet hiljada i preteklo je dvanaest punihkotarica. Drugi put hlebova je bilo sedam − dva više − a osoba četirihiljade − hiljadu manje − i preteklo je samo sedam punih kotarica. Samanje hlebova nasiti se više osoba i ostane više; kada hleba ima višenasiti se manje osoba i hleba pretekne manje. Kakav li je moralniznačaj te obrnute srazmere? U koliko je manje hlebova u toliko se višeosoba može da nasiti. Manje daje više. Da je hlebova bilo još manjenasitilo bi se dvaput više sveta i preteklo bi još više. Kada se sa pethlebova nasitilo pet hiljada duša, jednim hlebom nasitilo bi se pet putaviše duša. Pravi hleb, hleb istine, nasićava u toliko više u koliko ga jemanje. Stari Zakon je obilat, zamašan, sastoji se iz bezbrojnih delova,iz stotina propisa iznesenih u knjigama i iz hiljada naredaba koje suizmislili Književnici i Fariseji. Na prvi pogled to vam je jedna golematrpeza za kojom se može da nasiti čitav jedan narod. Ali svi ti propisi,sva ta pravila, sve te formule samo su suvo lišće, zakrpe i dronjci. Niko

172

ne može da živi od takve hrane: u koliko je nje više zasićava manje.Narod sastavljen od smernih i prostodušnih ljudi, gladnih pravde, nemože svoju glad utoliti tim mnogobrojnim ali nesvarljivim jelima.Međutim, dovoljna je jedna jedina reč, reč koja obuhvata sve drugereči, reč koja premaša sve druge bigoterije sitih i prenajedenih, reč kojaispunjava dušu, koja smiruje srce, koja utoljava glad pravde, pa da senasiti mnoštvo naroda i da pretekne i za one koji nisu bili tu toga dana.

Duhovni hleb je po sebi samome čudotvoran. Jedan žitni hleb dovoljanje za nekolicinu, i kada ga oni pojedu ne pretiče više nimalo ni za koga.Ali hleb istine, hleb radosti, mistični hleb traje neprestano, ne potroši senikada. Razdelite ga na hiljade i biće ga uvek; razdelite ga na milione iostaće netaknut neprestano. Svako je uzeo svoj deo, poput onoganaroda u pustinji, i u koliko je više deljen u toliko ga više pretiče za onekoji će da dođu.

Drugoga jednog dana, kada su učenici zapazili da im je nestalo hleba,Isus ih je opomenuo da se pričuvaju od farisejskog i sadukejskogkvasca. A učenici, koji ga gotovo nikada nisu mogli da odmahrazumeju, rekoše za sebe: To govori zato što nismo hleba poneli. AliIsus, zapaziv to, prekore ih: "Šta mislite u sebi, maloverni, što hlebaniste uzeli? Zar još ne razumete niti pamtite pet hlebova na pet hiljada,i koliko kotarica nakupiste?... kako ne razumete da vam ne rekoh zahlebove? Nego da se čuvate kvasca farisejskoga i sadukejskoga!". Tojest od slepih čuvara propalog Zakona.

Njih je Dvanaestorica tu, izabranih, i ipak u prvi mah ne razumeju inemaju vere onoliko koliko je potrebno.

I na lađi, one burne noći, Isus je morao da ih prekori. Učitelj je biozaspao na krmi, glave naslonjene na uzglavlje jednoga od veslača.Najedanput je nastala velika oluja; valovi su toliko zapljuskivali lađu daje svakoga časa bila u opasnosti da se prevrne. Prestravljeni učeniciprobude Isusa: Izbavi nas, izgibosmo. Zar ti ne mariš za nas?

173

I Isus, ustav, zapreti vetru: Stani! A moru: Umiri se. I vetar prestade imore se stiša.

Potom uzviknu učenicima: Zašto ste se uplašili, maloverni? Kakonemate vere? Gde vam je vera?

Oni se trgoše i postideše i jedan drugom govorahu: ko je ovaj da ga imore i vetrovi slušaju?

Ali jedan među njima, Simon Petar, ne zna za strah. On je ne samonešto više nego običan čovek, nego velika je njegova vera, velikanjegova ljubav, velika njegova volja. Ništa na svetu, ni živo ni mrtvo neodoleva tim trima veličinama. Odrekao se svega prolaznoga, te jepobedio vreme; odrekao,se dobara za kojima žudi telo, te može daspase telo; odrekao se svega onoga što je materija, te je zagospodariomaterijom. Svako može udelovati u toj pobedi. Dovoljna je za to vera,ali samo to ne sme biti vera u sebe samoga.

Pre Hrista, na nekoliko godina pre Hrista, jedan od velikih ljudi tadanjeItalije, vojskovođa u mnogim ratovima, čovek izopačen, ali dostojan daupravlja trulom republikom, obrete se jednoga dana na moru, napravom moru, u lađici od nekoliko vesala. Išao je da potraži nekuvojsku na koju je čekao pa da izvojuje pobedu, ali koja još nikako nijestizala. I podigao se vetar, bura je skolila lađicu, i krmanoš je hteo dase vrati u luku. Ali Cezar, uhvativ ga za ruku, reče mu: Samo napred!Ne boj se! Cezar je s tobom, i njegova sreća plovi s nama zajedno.

Te reči nadmene vere ohrabriše momčad i oni, kao da je pomalo odCezareve snage ušlo u njihove duše, pregnuše da prkose valovima. Alii pokraj svih njihovih napora lađica umalo ne potonu i morade da sevrati. Cezareva vera beše samo nadmenost i slavoljublje, vera u sebesamoga; naprotiv, Isusova vera bila je sama ljubav: očinska ljubav,ljubav prema ljudima.

174

S tom verom mogao se on, kada je s obale ugledao svoje učenike gdese muče veslajući, jer je duvao protivan vetar, uputiti njihovoj lađici,idući po vodi kao po kakvoj livadi. Oni su, u mraku, pomislili da jeutvara, te ih je on i ovoga puta morao da umiruje: Ne bojte se, ja sam,ne plašite se. I čim je kročio u lađicu, vetar se utolio, i posle nekolikotrenutaka bili su oni na obali. I ovaj put učenici su se divili, "jer − dodajepošteni Marko − njihovo srce beše se okamenilo i jer ih ne naučišehlebovi".

To poređenje može izgledati detinjasto, ali ono objašnjava sve. Jerčudo s hlebovima osnova je svega ostaloga. Svaki njegov nauk, pa bioon izražen pesničkim rečima ili prikazan vidljivim čudom, samo je hleb,umešen na ovaj ili na onaj način, kako bi njegovi − bar njegovi! −razumeli jedinu potrebnu istinu: da je duh jedina hrana dostojna čovekai da je čovek koji se njome hrani gospodar sveta.

175

PESNIK

PESNIK

Na prvi pogled mnogima se može da učini da je Isus imao sklonosti daponešto prikriva, taji.

On zapoveda onima kojima je čudom povratio zdravlje da ne kazujunikome da ih je iscelio; traži da milostinja i molitve budu tajne; i kadamu učenici njegovi priznaju da je on Mesija, on im preporučuje da to nerazglašuju; pošto se preobrazio, iziskuje od trojice očevidaca da otome ćute; a kada poučava govori skoro uvek u parabolama koje svaknije kadar da razume.

Kada se pak bolje zagleda, tajna više nije tajna. Isus nema ničegaezoteričnog. On ne predaje nikakvu tajnu doktrinu nekoliciniprvosveštenika. Njegov rad je javan, očevidan. Svoje govore drži uvekpo gradskim trgovima, na jezerskim obalama, u zbornicama, međunarodom.

Zabranjivao je da se priča o njegovim čudima, da ga ne bi brkali savračevima i zaklinjačima; zapovedao je da se dobra dela čine tajno, dabi sprečio da taština ne poništi nagradu; tražio je od Dvanaestorice dane pričaju da je on Hristos pre nego što uđe u Jerusalim, pre nego štosvečano proglasi svoje Mesijstvo; i govorio je u pričama da bi ga boljerazumeo prost narod, koji radije sluša pričanja nego besede i boljepamti povesti nego naučnička razlaganja.

Tri Jevanđelista zabeležila su jedan Isusov govor koji kao da je uopreci s time; on ga je održao namerno, da ga ne bi razumeli svi. "Jervama je dano − rekao je Učenicima − da znate tajne CarstvaNebeskoga" a njima nije dano... Zato im govori u pričama, jer gledajućine vide, i čujući ne čuju niti razumeju".

176

Ali Isus time hoće da kaže samo ovo: Vi te tajne razumete, ali mnogi ihne razumeju, premda imaju uši i duh kao i vi. I njima, da bi razumeli,govorim u pričama, to jest jezikom koji je ilustrovan činjenicama te imje prema tome lakši i poznatiji. Deca se poučavaju basnama, prost svetpričama; ovi moji slušaoci su uporni kao i svi prosti ljudi i bezazleni kaodeca. Da bi me mogli shvatiti, podešavam svoje reči prema njihovojprirodi. Ja govorim njihovoj mašti koja je jaka, a ne njihovom razumukoji je slab. Govorim, dakle, u pričama ne zato da bih od njih prikrioistinu, nego zato da bi je otkrio i onima kojima ona ne bi bilapristupačna u naučničkom obliku. A ako je oni pri svem tom ne bishvatili, kriva je njihova tvrdoglavost, koja češće zatvara oči i ušinjihove duše.

Isusu nije bilo potrebno da išta krije. Težio je da ga razumeju inajprostiji, i najveće neznalice. Priča se laćao ne stoga što je hteo dasvoju nauku učini zagonetnijom, nego zato da ona bude što jasnija, štopristupačnija svima i svakome. Imao je žalosnog iskustva da niinteligencija u Dvanaestorice nije bila tolika da su ga mogli uvek dashvate.

Čudesna izvanrednost njegove misije bacila je u zasenak njegovpesnički dar, koji nije bio ni malo manje čudesan. Isus nije pisao nikadaništa − pisao je jedan jedini put, po pesku, i vetar je za večna vremenazbrisao taj njegov rukopis − ali da je pisao, on, dete naroda koji je imaonajsilniju uobrazilju, naroda koji je dao Psaltir, Povest o Ruti, Knjigu oJovu i Pesmu nad Pesmama, bio bi jedan od najvećih pesnika svihvremena.

Pobedonosno detinjstvo njegovog duha, gruda zemlje na kojoj jeodrastao, ono nekoliko pročitanih knjiga − ali koje dolaze u red onih štosu poezijom najbogatije u svima književnostima − njegova ljubavprema poljskom životu i životinjama, a povrh svega njegova božanska istrasna žudnja da svetlošću ozari onoga ko pati u tami, da spase

177

onoga ko propada zanavek, da sreće donese onome ko je nesrećan,(jer prava poezija ne užiže se na svetlosti žiška, nego na svetlostizvezda i sunca i ne nalazi se u spisima što smo ih nasledili od svojihpredaka, nego u ljubavi, u bolovima, u uzburkanoj dubini naše duše) −načinili su od Isusa pesnika, tvorca živih i večnih slika kojima je onizvršio jedno novo čudo koje Jevanđelisti nisu zabeležili. A to čudosastoji se u tome što je on najvišu istinu umeo da propoveda u tolikoprostim, prisnim, ljupkim pričama, koje se i dan danas, posle skoro dvetisuće godina, blistaju svojom večnom mladošću.

Poneke od tih priča samo su idilska ili epska ponavljanja istina što ih jeon izložio koji drugi put apstraktnim rečima; ali ima ih nekoliko i takvihkoje iznose ono što on nikada pre toga nije iskazao ni u kom drugomobliku u svojim propovedima. Parabole su tumačenje u slikamanjegove Propovedi na Gori, koju je mogao da održi samo pesnik koji je,više nego ikoji drugi rođen na zemlji, zaslužio ime, u pravom smislu tereči, božanskog pesnika.

178

KVASAC

KVASAC

Građanske gospođe ne mese same hleb. Ali stare žene sa sela,domaćice, znaju šta je to Kvasac. Jedan komad testa koji je ostao odranijeg mešenja, veličine detinje šake, rastvoren: vrelom vodom iizmešan s novim, testom učini da izvrsno nabujaju tri merice brašna.

Između svih vrsta biljnog semena, gorušično zrno je jedno odnajsitnijih. Ali od toga zrna, kada se zasadi u dobru zemlju, porastelepo malo stablo s granama na koje mogu da se spuštaju ptice.

Pa i pšenično zrno nije veliko. Ratar ga baci u zemlju, pa onda idedalje da gleda svoje druge poslove. Spava, ustaje, odlazi od kuće,vraća se. Prolaze dani, prolaze noći a na posejano zrno on i ne misli.Ali tamo dole, u vlažnoj zemlji, zrno je klijalo; izbila je jedna travka i navrhu te travke pojavio se klas, koji je u početku tanak i zelen, ali koji semalo po malo razbokori i požuti: polje već traži i srp i ratar može daotpočne žetvu.

Tako je i sa Carstvom Nebeskim i s Radosnim Glasom koji je objavljen.

Reč izgleda ništavilo. Šta je reč? Nekoliko slogova, nekoliko zvukovakoji često slaze s usana i s mukom prodiru u uši; samo onda kadapođu iz srca mogu da dopru do srca. Reč je nešto ništavno, sićušno,kratko, jedan dah, jedan zvuk, koji odlazi i dolazi, koji vetar odnosi.Ipak reč o Nebeskom Carstvu je isto što i Kvasac: ako dođe u dobro ičisto brašno, u brašno koje nema nikakve primese, uskisne i naraste −ono je isto što i seme u njivi koje u brazdi klija, strpljivo kao i zemlja, alikoje čim stigne proleće ozeleni i stane bujati, i u početku leta već stižeza žetvu.

179

Jevanđelje se sastoji iz malo reči: približilo se Carstvo Nebesko,pripremite svoje duše! Ali ako to nekoliko reči padnu u pripremljeneduše, u proste duše koje hoće da postanu velike, u duše pravednih kojihoće da postanu sveci, u duše grešnika koji u dobru traže onu srećušta su je uzaludno tražili u zlu, onda te reči puste žile, uhvate korena udubini, proklijaju i ižđikaju, rascvetaju se i razviju u klasje i bokore ibujaju u letnjoj toploti, ne bojeći se da će nesazrele uvenuti i sprčiti seod jesenjih nepogoda.

Samo nekoliko njih koji istinski veruju u Carstvo Nebesko zbijaju seoko Isusa i pripremaju se za Veliki Dan. Tih nekoliko su mali ljudi,razasuti kao mrvice kvasca po podeljenim narodima i beskrajnimcarevinama. Ali od tih nekoliko desetina malih ljudi, nastanjenih ujednom izabranom narodu, postaće, putem ugledanja, tisuće tisuća, iposle tri stotine godina sedeće na Tiverijevom prestolu čovek koji ćeklečati pred naslednicima Apostola.

Ali da bi se moglo ući u Carstvo Nebesko, potrebno je odreći se svegaostaloga. Ne čine li to isto, radi zemaljske koristi, zemaljski ljudi? Kadačovek, radeći na tuđoj njivi, naiđe na neko Blago, on ga odmah prikrije ižurno otide da proda sve što ima, da bi kupio tu njivu. Kada trgovac,koji traži neobičan nakit da bi ga mogao imućnima ovoga sveta nuditiradi prodaje, nađe nešto dragoceno, Biser kakav nema ni sam Car usvome dvoru, on odlazi i prodaje sve što ima, pa i ostali nakit od manjevrednosti, da bi mogao kupiti taj jedini i neobični Biser.

Kada su radnik i trgovac, materijalni ljudi koji se zadovoljavajumaterijalnom koristi, gotovi da prodadu sve svoje dobro, da bi došli donekog Blaga koje im izgleda dragocenije od svega onoga što imaju − ato blago je trošno, prolazno − zar onda ne bi trebalo da se s mnogovećim razlogom odreknu svega što im je najmilije oni koji su radi dazasluže Carstvo Božje? Kada su radnik i trgovac, da bi zaradili novaca,koji − se mogu − izgubiti i potrošiti, pripravni da podnesu privremenužrtvu, koja će im možda doneti sto na sto, zar onda ne bi trebalo da mi,

180

radi beskrajno veće dobiti, dobiti koja je kudikamo uzvišenija, radivečnog blaga, odbacimo sve što nam je najdraže?

Ali pre nego što bismo to učinili, potrebno je da se dobro porazmislimoda li će ono što preostaje biti dovoljno da se završi naše preduzeće.Morali bismo da ispitamo svoju dušu, da izmerimo svoju snagu. Danam se ne desi kao onome Čoveku što je hteo da sagradi jednu Kulu,jednu lepu Kulu koja bi se uzdizala do neba poput jerusalimske. Nijeizračunao najpre šta će ga sve to stajati, nego je uzeo radnike te suiskopali temelje, dozvao zidare te su počeli da zidaju. Ali tek što je Kulamalo odmakla od zemlje i još nije bila došla ni do krovova susednihkuća, morao je da prekine dalji rad, jer nije imao čime da plaća kreč,opeke, kamen i radnike. I kula je ostala takva, niska i krnja, kaospomen njegove silne taštine i nadmenosti, kao predmet potsmeha.

Car koji hoće da pođe u rat protiv drugog Cara mora najpre da vidi skolikom vojskom raspolaže. I ako ima samo deset hiljada vojnika, aonaj drugi dvadeset hiljada, on odustaje i od pomisli na borbu i šaljesvoje glasnike da traže mir, pre nego što se neprijatelj i krenuo. Ko nijepouzdan u sebe samoga, ko nije pouzdan da će moći da izdrži dokraja, neka ne polazi za Hristom. Jer zasnivanje Carstva je kudikamodrukčiji posao nego građenje kakve kule, a stvaranje novog čoveka jerat kao i svi drugi ratovi, ali samo vođen u tišini i u duši.

181

GOZBA U CARSTVU NEBESKOM

GOZBA U CARSTVU NEBESKOM

U Carstvo Nebesko može da uđe samo onaj ko je dostojan i čist.Carstvo je večna svečanost na koju se može doći samo u svečanojodeći. Onaj Car što je načinio svadbu svome sinu, pa zvanice nisu naobed došle, pozvao je svet sa ulice, sa raskršća, prolaznike, zle idobre, sve izreda; ali kada je ušao među goste i ugledao čoveka unepristojnoj odeći, naredio je slugama da ga uhvate i izbace napolje,da cvokoće u studenoj noći.

Na Gozbu u Nebeskom Carstvu, ako ne dođu oni koji su prvi pozvani,primaju se svi bez razlike, i jadnici i grešnici. Car je na vreme biopozvao izabrane, ali jedan od njih beše otišao u podne na rad, drugi dakupuje volove, treći da prosi devojku. Išli su po svojim poslovima, te senisu odazvali pozivu. Mnogi od njih čak se i ne izviniše. Onda Carposla sluge da po ulicama skupe slepe i sakate, poderane i prljave,poslednji ološ. Ali još je bilo praznih mesta. Tada on naredi da se silomdovedu svi oni koji bi prolazili ispred dvora, pa ma ko oni bili, i gozba jeotpočela.

Bila je to carska gozba, obilata gozba, nešto veličanstveno. Ali, nakraju krajeva, sve uživanje tu sastojalo se u kljukanju creva jagnjetinomi ribom i u opijanju vinom i drugim jakim pićima. Sutradan pak, kada jeterevenka bila završena i otpočeto raspremanje stolova, svako jemorao da se vrati svojoj kući i svojoj bedi. A ako je ko od onih što subili pozvati prvi više voleo kakvo drugo materijalno uživanje od ovogamaterijalnog uživanja moglo mu se to i progledati kroz prste.

Ali one koji su pozvani na gozbu u Carstvu čeka sasvim druga sreća:duhovna sreća, sreća kojoj nema kraja, koja je večna. Nešto sasvimdrugo nego što su prolazna zemaljska naslađivanja, opijanja posle

182

kojih dolazi povraćanje, žderanja od kojih se nadme trbuh, izgredi sakojih se čovek vraća kući skrhanog tela i utučene duše! Ipak, oni kojeje Isus izabrao između svih ljudi i pozvao ih pre sviju na božanskugozbu preporođenih, nisu se odazvali. Okreću glave, mršte lica, idu zasvojim svakodnevnim prljavim poslovima. Više vole kaljugu prolaznihdobara nego sjaj uzvišene nade, koja je čoveku jedini razlog da živi.

Onda će svi drugi biti pozvani na njihova prazna mesta: prosjaciumesto bogataša, grešnici umesto fariseja, bludnice umesto čestitihdama, neznalice umesto visoko obrazovanih, bolesni umesto zdravih,nesrećni umesto srećnih.

Čak i oni koji su poslednji stigli, samo ako su stigli na vreme, bićepušteni na gozbu. Domaćin koji ima vinograd vide na trgu višebesposlenih radenika te ih pogodi i posla da režu lozu. Kasnije, okopodne, vide još nekolicinu pa najmi i njih; a još kasnije, pred veče,nađe još besposlenih i reče im: "Idite i vi u moj vinograd, i što budepravo primićete". Kada je bilo uveče, domaćin plati nadnicu svakomepodjednako. Ali oni koji su radili od ranog jutra počeli su da gunđaju:"Zašto da se oni koji su radili jedan sahat izjednače s nama koji smo semučili i pekli ceo dan?" Domaćin to ču i odgovori jednome od njih: "Nisili sa mnom pogodio po groš? Uzmi svoje pa idi; a ja hoću da i ovomeposlednjemu dam kao i tebi".

Ova domaćinova prividna nepravda samo je velikodušna pravda.Svima je dao onoliko koliko im je obećao, a onaj što je došao poslednjiali je radio s istom nadom ima pravo, kao god i drugi, da uživa uCarstvu za koje se mučio do mrkle noći.

Ali teško onome ko stigne i suviše kasno. Niko ne zna tačan dan; i kodotle nije ušao, kucaće na vrata, ali neće mu se otvoriti i lutaće potami.

Gospodar je otišao na svadbu i sluge ne znaju kad će se vratiti. Blago

183

onim slugama koje gospodar kada dođe zatekne da ga budne čekaju.On će ih posaditi za sto i služiti ih. Ali ako ih zateče na spavanju, te muniko ne iziđe u susret, nego uzmora, pre nego što će mu otvoriti, dakuca na vrata i čeka,i u kući ne nađe užeženu sveću niti tople vode,dohvatiće sluge, jednog po jednog za ramena i nemilosrdno ihpoizbacati napolje.

Neka svaki bude pripravan, jer Čovečji Sin je kao Lopov u noći, koji nejavlja unapred u koji će čas da dođe. Ili on je kao ženik koji treba dadođe pa ga je neko na putu zadržao te je zakasnio. U nevestinu domuje Deset Devojaka koje ga čekaju, da bi mu sa žišcima izišle u susret idočekale ga. Pet od njih, koje su mudre, napunile su žiške uljem iosluškuju neće li čuti glasove i korake da se približuju. Onih drugih pet,koje su lude, nisu spremile ulje i, zamorene čekanjem, zaspale su. Igle, najedanput čuje se iz daljine žagor svatova koji dolaze. Pet Mudrihužegoše žiške i istrčaše na ulicu, srećne i zadovoljne, da sretnuŽenika. Onih drugih Pet probudiše se odjednom i zamoliše drugariceda im dadu malo ulja, ali one im odgovoriše: A zašto se niste postaraleranije? Otidite trgovcu i kupite! I Lude stadoše juriti od kuće do kuće,ne bi li gdegod dobile malo ulja, ali sve živo je spavalo, dućani su bilizatvoreni, a psi su lajali na njih. Vratiše se ženikovoj kući, i zatekoševrata zatvorena. Pet Mudrih već su unutra i vesele se sa Ženikom. PetLudih kucaju na vrata, mole i preklinju, ali niko im ne otvara. Krozpoderotine na zastorima vide one rumenu svetlost iznad stola za kojimsvatovi večeraju; čuju zveku sudova i čaša, pesmu mladića i devojaka,zvuke muzičkih sprava, ali one ne mogu da uđu. Moraju ostati tu, umraku, dogod ne svane, dršćući od vetra i straha, iz dubine duše žalećišto nisu mogle i one da budu na toj noćnoj provodnji.

184

TESNA VRATA

TESNA VRATA

"Uđite na tesna vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u propast,i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su tesna vrata i uzak put što vodeu život, i malo ih je koji ga nalaze". Oni koji budu, najzad, hteli da uđu,neće moći to da učine, jer domaćin, pošto već bude vrata zatvorio,neće da pušta nikoga više unutra.

Pre nego što dođe Veliki Dan, dakle pre nego što bi bilo prekasno,tražite i daće vam se, kucajte i otvoriće vam se. Ljudi koji su tvrdoglavi,lenji, nemilosrdni, ne odole uvek navaljivanju onih koji ih mole, negonajzad popuste. Kada, dakle, ljudi, koji su ljudi, nisu svagda neosetljiviprema molbama. koliko li tek povoljniji može biti odgovor jednoga Ocakoji nas voli?

Jedan čovek, u ponoći, zakuca na vrata jednoga svoga prijatelja iprobudi ga. I kroz vrata mu reče: Daj mi tri hleba u zajam. Došao mi jejedan gost s puta te nemam šta da mu dam da jede. Ali on mu iznutra,onako sanjiv, odgovori: "Ne uznemiruj me, jer sam umoran i neću daustajem. Deca su mi sa mnom u postelji, te će da se probude i daplaču". Ali onaj spolja ostajao je uporno pri svome i kucao i dalje,moleći ga da mu to učini, jer u blizini nema ni jednog drugog prijatelja,neko je doba noći, a gladan gost čeka. I navaljivao je sve dogodprijatelj nije ustao iz postelje, otvorio vrata i dao mu tražene hlebove.

Taj prijatelj bio je mrzovoljan, ali nije imao zlo srce. Ali i oni koji su zličine isto to. U jednome gradu bio je jedan sudija koji se Boga nijebojao niti ljudi stideo. Zao, prkosan čovek, koji je činio sve ono što jenjemu godilo. Jedna udovica dolazila mu je svaki dan i tražila pravde, imada je bila u pravu, on ju je stalno odbijao. Udovica je neprestano, izdana u dan, dolazila i preklinjala ga. I najzad. sudija, da bi se te žene

185

jednom oslobodio i da mu ne bi neprekidno dosađivala, izreče presudu,zadovolji je i umiri.

Ali nikada ne treba da tražimo ono što nam ne pripada. Ko je završiosvoj posao dobiće da jede i da pije, ali ne mora zato biti posađen naneko osobito mesto, niti biti uslužen bolje od svoga brata ili od svogastarešine.

Kada se sluga, koji je bio u polju gde je orao ili čuvao stoku, vrati kući,gospodar ga ne poziva da sedne za sto za kojim jede on, nego najprevečera sam pa zatim i njemu da večeru. To je jedna parabola što ju jeIsus posvetio svojim Apostolima, koji su se već otimali o bolja mesta uCarstvu: "Da li će on zahvaliti tome sluzi kada svrši ono što mu jezapoveđeno? Tako i vi, kada svršite sve što vam je zapoveđeno,govorite: Mi smo zaludne sluge; jer smo učinili ono što smo bili dužnida učinimo."

Učiniti − to je ono što je jedino važno. Ima ljudi koji pristanu da izvršešto im je naređeno pa zatim to ne izvrše. Takvi ljudi će biti osuđeni višeod onih koji se rečima usprotive, pa se potom pokaju i poslušaju. Nekičovek imao je dva sina, i Starijemu reče: Idi danas u vinograd i radi.Sin mu obeća da će to učiniti, i umesto da otide u vinograd, on se izvaliu hlad da spava. Otac reče mlađemu: Otidi i ti u vinograd da radiš sasvojim bratom. On mu odgovori: Neću, danas hoću da se odmorim, jermi nije dobro. Ali posle, pošto je pomislio da stari otac više ne može daradi sam, pokaja se,te otide u vinograd i radio je od sveg srca do samenoći.

Nije dovoljno samo slušati Reč o Carstvu. Davati samo pristanakustima i nastavljati raniji život, ne pokušavajući preporođaj svoga srca,to je manje nego ništa. "Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršujeih, kazaću da je kao mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu. Iudari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše na kuću onu, ine pade; jer beše utvrđena na kamenu. A svaki koji sluša ove moje reči

186

a ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud koji sazida kuću svoju napesku. I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i udariše u kućuonu, i pade, i raspade se strašno."

Istu takvu pouku nalazimo u priči o sejaču. "Iziđe sejač da seje. I kadsejaše, jedna zrna padoše kraj puta i dođoše ptice nebeske i pozobašeih; a druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje; iodmah ponikoše, jer nisu bila duboko. I kad obasja sunce, uvenuše, i,pošto nemađahu žila, osušiše se. A druga padoše u trnje i naraste trnjei uguši ih. Druga pak padoše na dobru zemlju, i donesoše rod, jednopo sto". Tu priču Dvanaestorica ne mogoše da razumeju. I Isus jemorao da im je objasni. Seme je Reč. Onome ko je ne razume dolaziSotona i krade je. Ko je primi radosno, ako ona ne uhvati korena uduši, u prvoj težoj prilici zaboravlja je. A ima ih koji je slušaju irazumeju, ali briga ovoga sveta i varka bogastva zaguše je te bez rodaostane. Ali ko sluša Reč i razume je i nastane da ona zagospodarinjegovim duhom i po njoj se bude upravljao u svome životu, odista jesličan plodnom polju gde seme daje stostruki plod.

I nije dovoljno samo slušati je, razumeti je, po njoj se upravljati. Ko ju jejednom primio, ne sme je zadržati za sebe.

Ko je taj što će užeženu sveću metnuti pod krevet, pokriti kakvimsudom ili je staviti pod mericu? Svetlost mora stojati nasred kuće ivisoko, da svi vide i budu osvetljeni.

Jedan čovek koji je morao da otide na dalek put ostavi svakome odsvojih slugu po deset kesa da njima trguju dok on ne dođe. I kada sevrati, pozva ih da vidi šta je koji zaradio. I prvi mu predade dvadesetkesa, jer je s onih deset došao do drugih deset. I gospodar ga postavida upravlja celim dobrom njegovim. Drugi mu predade petnaest, jerviše od pet nije mogao da zaradi. Ali treći priđe mu preplašen ipokazav mu kesu, uvijenu u ubrus, reče: "Gospodaru, evo ti tvoje kese,znao sam da si ti tvrd čovek; žnješ gde nisi sejao, kupiš gde nisi vejao.

187

Pobojao sam se te otišao i kesu tvoju zakopao u zemlju". A gospodarmu odgovori: Zli i lenjivi slugo, sudiću ti po samim tvojim rečima.Uzmite od njega kesu i podajte onome što ima dvadeset. − Ali on,gospodaru, već ima dovoljno. − Ja vam kažem, reći će gospodar, da ćese svakome koji ima dati više, a od onoga koji nema uzeće se i ono štoima. I nevaljaloga slugu bacite u tamu najcrnju, onde gde će biti plač iškrgut zuba.

Ko je prihvatio reč mora nastati da ona donese dvostruku blagodat.Dato mu je jedno takvo blago da − je pravo oduzeti mu ga ako ne bipregao da ga umnoži. Onome ko ništa ne doda, oduzeće se i ono štoima; onome pak ko je blago udvostručio, darovaće se još više. Nisu tosiromasi (kojima treba davati pomoći zato što nemaju ništa) negonevernici, lenštine, ratari kojima je povereno najplodnije polje na svetu.

Blago sluzi kojega je njegov gospodar postavio da njegovim mlađimadaje hranu na obroke, pa došavši vidi da je on bio pravičan i vršionaredbe njegove. Ali ako taj sluga reče u srcu svome: neće mojgospodar doći još zadugo te počne biti svoje drugare, a jesti i piti spijanicama, doći će gospodar toga sluge u dan kada se on ne nada i učas kada ne misli i išibaće ga i dati mu platu kao i nevernima.

Jer sluga koji ne zna volju gospodarevu te je ne vrši biće šiban malo,ali onaj sluga koji je znao šta gospodar hoće pa je ipak radio drukčijebiće i išiban i isteran iz kuće u kojoj je upravljao. Nosioci reči neće semoći opravdati, ako je sami oni nisu prvi slušali. Kome je mnogo dato,mnogo će se od njega i tražiti.

188

IZGUBLJENI SIN

IZGUBLJENI SIN

Neki čovek imao je dva sina. Beše mu umrla žena, ali ostala su mu tadva sina. Samo dva. Dva sina uvek vrede više nego jedan. Ako jejedan izvan kuće, drugi je kod kuće; ako se mlađi razboli, stariji radi zaobojicu; a ako bi jedan morao da umre − i deca umiru, i mladići umiru,ponekada i pre staraca − a ako bi jedan od njih dvojice morao da umre,ostao bi bar jedan,koji bi se starao o siromahu ocu.

Taj čovek voleo je svoje sinove, ne samo zato što su bili njegova krvnego i zato što je po duši bio dobar. Voleo ih je obojicu, i mlađega istarijega; možda malo više mlađega nego starijega, ali toliko malo višeda to nije ni zapažao. Svi ocevi i sve matere imaju slabost premanajmlađem detetu; zato što je najmanje, što je najlepše, najumiljatijemeđu svima, i što najmanje od sviju polaže svoje pravo na ponešto;ono je bilo poslednje odojče, iza njega nije se u porodici više rodioniko, te njegovo detinjstvo traje, nastavlja se, proteže se sve dozrelosti, obvijajući ga kao kakav nežni oreol. Ne čini li se da je još jučesisalo, u kratkoj suknjici hodalo, ocu za vrat skakalo i jahalo ga?

Ali ovaj čovek nije znao ni za kakvu razliku: nije jednoga odvajao oddrugoga. Njegova dva sina bila su mu kao dva njegova oka, kao dvenjegove ruke, oba podjednako mila i draga. Starao se da i jedan i drugibude zadovoljan i da ni jednome od njih ništa ne nedostaje.

Međutim, i sinovi jednog i istog oca imaju jedan jednu a drugi drugućud i narav. Gotovo nikada dva brata nisu u svemu jednaka; čak nipribližno.

Stariji beše ozbiljan, pametan, staložen mladić; bio je svršen, zreočovek, skoro kao muž, kao starešina porodice. Poštovao je oca, ali

189

više kao gospodara nego kao oca, nikada se ne mrgodeći, nikada nedajući od sebe ni najmanjeg znaka negodovanja. Radio je svojeposlove tačno, prema mlađima bio je pravičan ali i vrlo oštar;pokazivao se pobožnim, ali siromahe nije rado gledao oko sebe. Da senešto on pitao, za njih ne bi bilo ništa, premda je kuća bila prepunasvih božjih darova. Prema bratu je, sudeći po spoljašnosti, bionaklonjen, ali u duši mu je protiv njega ključao otrov mržnje. Kada nekorekne za poneke "vole se kao braća", rekao je protivno onome što jebio rad reći. Retko se kada braća istinski vole. Jevrejska istorija, daostavimo druge, otpočinje sa Kajinom, nastavlja se sa Jakovom kojivara Isava, s Josifom koga prodaju braća, sa Avesalomom koji ubijaAmona, sa Solomonom koji naređuje te zadave Adonija. Mnoge kapikrvi pokropile su dugi put bratske zavisti, mržnje i laži. Umesto bratska,bolje je reći očinska ljubav: pogrešiće se manje.

Drugi sin bio je nešto sasvim drugo. Beše mlađi i nije se stideo svojemladosti. Brčkao se u njoj kao u kakvom toplom kupatilu. Bio jeispunjen svima željama i žudnjama, ljupkostima i neljupkostima svojihgodina. Prema ocu se menjao kao mesec: jednoga dana dolazilo mu jeda ga ubije, a drugoga ga je prosto obožavao; bio je kadar da senedeljama mršti na njega, a zatim, da mu se najedanput, prepunradosti, obisne o vrat. Milije od rada bile su mu šetnje i provodnje sdrugovima i prijateljima, s kojima bi ponekada popio po koju; rado jegledao devojke i voleo je da se lepo odeva, da bi izgledao lepši oddrugih. Ali imao je zlatno srce: plaćao je za onoga ko ne bi imaonovaca, tajno pomagao one koji oskudevaju, tešio svakoga ko jeožalošćen. U sinagozi se viđao retko kada, te zbog toga i mnogogdrugog čega, njegovi susedi, svet od reda i poštenja, od vere ipristojnosti, nisu ga gledali najboljim očima i svojoj deci savetovali suda ga se klone. U toliko više što je taj mladi čovek voleo da se razmećei troši više nego što su mu to dopuštala sretstva njegovog oca − dobrogčoveka, ali, govorili su, slabotinje i slepca − i što je izbacivao reči kojeni malo ne priliče vaspitanom mladiću iz dobre porodice. Sićušan životu tome malom gnezdu beše njemu dozlogrdio. Trebalo bi, govorio je,

190

da se vine u druge, bogatije krajeve, s one strane planina i mora, gdeima golemih gradova, mramornih tremova, vina sa ostrva, dućanaprepunih zlata i srebra, divnih dama, pravih kraljica, uvijenih u svilu ikadivu i u oblake najzanosnijih mirisa.

Tu, u selu, morao je on živeti u redu i obuzdavati svoju narav i svojuprirodu. Otac, ma koliko da beše bogat, ma koliko da beše dobar,odmeravao je svaku drahmu kao da je talant; stariji brat je buljio očiako bi on kupio novu dolamu ili, poneki put, vratio se kući malo veselijinego obično. O ručku i o večeri razgovaralo se samo o poljima, o radu,o stoci. Nije to bio život, nego pakao!

I jednoga dana − pomišljao je više puta da to učini, ali nije se usuđivao− steže srce i reče ocu:

− Daj mi deo imanja koji mi pripada, i neću ti tražiti ništa više.

Te reči strahovito dirnuše oca, ali on ne reče ništa, nego otide u svojusobu i zatvori se da ga niko ne bi video kako plače. I nijedan od njihdvojice nije više o tome dugo vremena progovorio ni jedne reči. Alimladić se jedio i s dana u dan slabio; beše izgubio svoju veselost i lepuboju svoga lica. I otac, videći ga kako pati, poče se pobojavati da ga neizgubi. Naposletku očinska ljubav pobedi samoljublje. On zovnu ljude,koji premeriše imanje, te svakom od dvojice sinova dade njegovzakonski deo, a ostatak zadrža za sebe. Mladić ni časa ne počasi,prodade sve što nije mogao sa sobom poneti i, došav do priličnonovaca, jedno veče uzjaha konja i otide u svet. Starijega brata to ninajmanje ne dirnu: Taj više neće imati obraza da se vraća, mislio je on,otac ima sada samo mene, zapovedaću sam, te će ostatak nasleđaostati meni.

Naprotiv, otac je nasamo lio gorke suze, koje su se kotrljale niznjegove stare, smežurane obraze. Od toga dana ne beše on više onajkoji je bio. Morao je napregnuti svu svoju ljubav prema sinu koji mu je

191

ostao, da bi mogao savladati bol što mu ga je naneo taj rastanak.

Ali neki glas govorio mu je da još možda nije izgubio svogadrugorođenca, da će Bog biti milostivan te dati da ga još jednommogne poljubiti pre svoje smrti. I taj glas pomagao mu je da svoju tugulakše snosi.

Međutim, mladi otpadnik žurno se primicao mestu u kome jenameravao da živi. Na svakom zavijutku pipao je torbe s novcem kojesu mu visile s jedne i druge strane sedla. Brzo je stigao u grad za kojimje žudeo. I provodnje su otpočele odmah. Njemu se činilo da onihhiljadarki što ih je poneo neće nestati nikada. Uzeo je pod zakup jednulepu kuću, kupio pet ili šest robova, odeo se kao kakav kraljević, nabrzu ruku stekao mnogo prijatelja i prijateljica, koji su s njime jeli i pilikoliko god su mogli podneti. Prema ženskom svetu bio je veomaizdašan. U svoju kuću primao je samo one lepe žene i devojke koje suznale igrati, pevati i veštim odevanjem isticati draži svojih zanosnihoblina. Nikakav dar nije bio za njega skupocen ako bi samo njimemogao doći do najzanosnijih uživanja. Taj gospodičić iz unutrašnjosti,sa sela, gde nije imao prilike ni mogućnosti da uživa i provodi se, gdeje, u godinama kada se razbuktavaju čula, morao da se obuzdava, daposti, iskaljivao je sada svu svoju uzdržavanu strast u tome životu kojibeše opasan kao kakav most na kome nema ograde.

Takav život nije mogao trajati dugo. Oduzimaj a ne dodaj, pa ćešsmanjiti čitavo brdo, − vele seljaci kada odvajaju žito s gomile da bi gaodneli u mlin. Raspikućine torbe imale su dno, kao i sve torbe na svetu,i osvanuo je dan kada u njima više nije bilo ni zlata ni srebra, pa čak nimedi, nego su prazne i zgužvane ležale na podu od opeka. Nestadeprijatelja i prijateljica; robovi, postelje i stolovi biše prodati, i od onogašto je za njih dobiveno moglo se živeti još neko vreme, ali vrlo bedno ižalosno. Da bi nesreća bila još veća, u tome kraju zavlada glad, irasipni sin odjednom se obrete gladan usred naroda koji je gladovao.Niko nije hteo ni da ga pogleda. Ženski svet beše pobegao u gradove u

192

kojima se živelo bolje. Prijatelji, s kojima je provodio noći uterevenkama, mučili su muku da sami sebe održe u životu.

Bedan, go i bos otide on iz grada i u putu pribi se uz jednog čoveka kojije imao seosko dobro. Dugo i dugo molio ga je i preklinjao, te ga onnajzad primi za svinjara, pošto je bio mlad i zdrav i pošto je za takavposao teško bilo naći čoveka. Za Jevrejina nije moglo biti veće kaznenego što je ta. Šta više, u Misiru, gde su životinje obožavane, jedinosvinjarima beše zabranjeno da uđu u hram i nije bilo oca niti materekoji bi pristali da za sve blago na ovome svetu svoju kćer dadusvinjaru.

Ali rasipni sin nije mogao da bira, nego je morao da svinje goni napašu. Plate nije imao, a hrana mu je bila sasvim loša, jer nikonemađaše na pretek.

Jedino svinje nisu gladovale; jer mogle su da žderu sve što nađu. Ionda, u tom kraju bilo je u izobilju roščića, od kojih su se one gojile.Gladni bednik posmatrao je sa zavišću te crne i riđe životinje kako rijuzemlju i slatko grizu žile i korenje, i dolazilo mu je da i sam svoj trbuhnapuni tom hranom. Suze su mu navirale na oči pri pomisli na obiljekoje vlada u kući njegovog oca i na masne obede što ih što ih jepriređivao u gradu. Poneki put, kada više ne bi mogao odolevati ljutojgladi, dohvatio bi ispod svinjskih njuški po koji roščić i s bolom u dušistao da ga gricka i žvaće. Teško li si ga njemu da ga, nešto, vidi njegovgospodar!

Odeća mu je bila jedna prljava ropska haljina, koja je zaudarala nasvinjarnik. Na nogama je imao poderane sandale, uvezane likom, a naglavi nekakvu krpetinu koja nije imala ni boje ni oblika. Njegovo divnomomačko lice, s nekadanjim izrazom plahovite ljubavi, osmagnutosuncem što obasjavaše padine po kojima je on napasao svinje, bilo jeomršavelo i zašiljilo se, dobilo je boju olova i zemlje.

193

Ko li sada nosi njegove čiste košulje, ispredene i izatkane u njegovojkući, koje je ostavio u kovčezima? Gde li mogu da budu one lepepurpurne svilene dolame što ih je starinarima poisprodavao za malonovaca? Najamnici njegovoga oca bolje su odeveni od njega. I hranese kudikamo bolje nego on.

I kada dođe k sebi, reče:

− Koliko najamnika u oca moga imaju hleba isuviše, a ja umirem odgladi!

Dotle, kad god bi mu u duši iskrsla misao o povratku, on ju je odlučnood sebe odbijao. Da se vrati, zar, kući pošto ju je s prezrenjemnapustio, pošto je oca ožalostio i sve bratu ostavio?! Da se vrati, zar,go i bos, bez i jedne drahme u džepu, bez prstena, znaka slobode?!Da se vrati, zar, onako jadan i žalostan, pun prljavštine i smrada, da bidokazao da su susedi i brat bili u pravu?! Da se, zar, unizi i klekne predoca koga je ostavio ne rekav mu ni zbogom?! Da se vrati, zar, kaoprosjak, on koji je otišao kao car? Da se vrati, zar, zdeli u koju jepljunuo, u kuću u kojoj više nije bilo ničega njegovog?!

Ali ne. Nečega je u njoj svagda bilo njegovog, a to je otac. Ako je onočev, i otac je njegov. Sin je svoga oca, krv njegove krvi, telo njegovogtela. Otac, i ako je uvređen, neće od sebe odagnati svoju krv, svojetelo. Ako ga ne htedne primiti za sina, primiće ga za slugu. Primiće gana mesto koje bi dao kakvom tuđinu, sinu drugog koga oca. "Ustaću iotići ću svome ocu i reći ću mu: − Oče, sagreših nebu i tebi: i višenisam dostojan da se nazovem sinom tvojim; primi me kao jednoga odtvojih najamnika". Ne vraćam se kao sin, nego kao sluga, kao radnik;ne očekujem od tebe da me voliš, jer na to nemam pravo, nego samoda mi dadeš malo hleba svoga.

I mladi čovek, pošto gospodaru preda svinje, uputi se u svoj zavičaj.Od seljaka na putu zaište po komadić hleba, i oni mu ga daju; i taj

194

isprošeni hleb jede on u senci kakvog drveta, soleći ga svojim suzama.Nažuljene, ranjave noge jedva ga nose; već je bos, ali vera u oproštajvuče ga, korak po korak, njegovom domu.

I najzad jednoga dana, po podne, stiže on pred roditeljsku kuću. Ali neusuđuje se da na vrata zakuca, da koga dozove, niti da uđe. Lutaunaokolo i izgleda da li neće kogod izići. I gle, na vratima se pojavljujenjegov otac i vidi ga u daljini. Sin nije više onaj koji je bio: izmenio se!Ali očinske oči, premda su oslabile od plača, poznaju ga. I otac hitasinu nasusret, steže ga na grudi i uvelim usnama ljubi njegovo mršavolice, oči koje više nemaju onoga nekadanjeg sjaja, prašinjavu kosu kojaje njemu, ocu, još neprestano mekana i draga.

Sin se stidi i jeca. Na poljupce ne ume da odgovori poljupcima. Ali,kada se oslobodi očevog zagrljaja, pada na kolena i dršćući izgovaraveć spremljene reči:

− Oče, zgreših nebu i tebi; i više nisam dostojan da se nazovem sinomtvojim.

Ali, ako se sin unižava toliko da neće da bude sin, starac u tometrenutku oseća više nego ikada da je otac; čini mu se da je po drugi putpostao ocem. I onda, i ne odgovarajući mu ništa, zamagljenih i suznihočiju, ali zvonkim, veselim glasom naređuje slugama:

− Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku iobuću na noge.

Gospodarev sin ne sme u njegovu kuću ući tako prljav i poderan kaokakav prosjak. Najlepšu haljinu, novu obuću, prsten na ruku! I slugemoraju da ga služe, jer i on je gospodar.

− I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jerovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se.

195

Ugojeno tele čuvalo se za praznike; ali koji je praznik za mene veći odovoga? Bejah ožalio svoga sina kao da je umro, i njega evo živa kodmene; bejah ga izgubio u svetu, i svet mi ga je vratio. Bio je daleko, ievo ga s nama; bio je prosjak pred tuđinskim kućama, a sada jegospodar u svome domu; bio je gladan, a sada će se gostiti za svojimstolom.

I sluge poslušaše, i tele bi dovedeno, zaklano, oderano i metnuto ulonce da se kuva. I iz podruma je doneseno najstarije vino. Ipostavljeno je u najlepšoj sobi za večeru kojom se proslavlja povratakizgubljenoga sina. I nekoliko slugu otišlo je da pozovu očeve prijatelje ida zovnu svirače da odmah dođu sa svojim spravama.

Pošto je sve bilo gotovo i pošto se sin okupao i otac ga opet nekolikoputa poljubio − kao da bi da se gotovo ustima uveri da je to njegov sina ne kakav san − gozba je otpočela. Nastalo je jedenje, pijenje,pevanje, sviranje i igranje.

Stariji brat bio je u polju, na radu, pa vraćajući se, uveče, ču on pesmu,svirku i veselo klicanje. Nije mogao da dođe k sebi od čuda. Šta li je tomoglo da bude? Da njegov otac nije poludeo? Ili da nisu, možda, unjihovu kuću navratili, usput, kakvi svatovi?

Nije trpeo vrevu niti je voleo da se i s kim upoznaje, te ne htede da uđei da vidi. Nego zovnu jednoga slugu koji je u taj mah izišao iz kuće iupita ga šta je to.

− Brat je tvoj došao. I otac tvoj zaklao je tele ugojeno, što ga je zdravavideo.

Čuvši te reči, stariji sin se trže i preblede. Ali ne od radosti, nego odgnjeva i zavisti. Stara mržnja probudi se u njemu u svoj svojoj silini. Nehtede da uđe u kuću.

196

Tada iziđe njegov otac i zovnu ga:

− Hodi. Vratio ti se brat i pitao je za tebe. Želi da te vidi. Uđi pa da seveselimo svi zajedno.

Ali uzorni sin ne moga više da se uzdrži, i, prvi put u svome životu,usudi se da ocu otvoreno izrazi svoje negodovanje.

− Eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pameni nikad nisi dao jareta, da bih se proveselio sa svojim društvom. Akad dođe taj tvoj sin, koji ti je imanje prosuo s bludnicama, zaklao simu tele ugojeno.

S to nekoliko reči otkriva on svu niskost svoje duše, niskost koja seskrivala pod plaštom vrednoće i pristojnosti. Iznosi pred oči svoga ocasvoju poslušnost, prigovara mu što je tvrdica − meni nikada nisi daojareta! − i prekoreva ga, on, sin bez ljubavi, što je otac koji ima isuvišeljubavi. "Taj tvoj sin". Ne veli brat. Priznaje ga kao sina svoga oca, aliga neće da prizna kao svoga brata. "Imanje ti je prosuo sabludnicama". Imanje koje nije njegovo, s ženama koje nisu njegove;međutim ja sam bio s tobom, znojio se u tvojim poljima, ne dobiv zatonikakve nagrade.

Ali otac, kao god što je oprostio onome sinu, prašta i ovome.

− Sine moj, ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Treba da seveselimo i radujemo, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljenbeše, i nađe se.

Otac je ubeđen da su te reči dovoljne da mu se začepe usta. "Mrtavbeše, i ožive; izgubljen beše, i nađe se". Treba li još kakvih drugihrazloga? I koji bi to razlozi mogli biti jači nego što su ta? Učinio je onošto je učinio; rasuo je moju imovinu sa ženama; trošio je dokle je

197

mogao da troši. Ostavio me je ne rekav mi ni zbogom, ostavio me je daplačem. Pa sve i da je učinio štogod gore, on je uvek moj sin. Da je biodrumski razbojnik, da je ubijao nevine, da me je uvredio još većma, jane mogu da zaboravim da je on moj sin, moja krv. Otputovao je, i vratiose; nestalo ga je, i pojavio se; beše se izgubio, i nađen je; beše umro, ivaskrsnuo je. I da bismo se porazveselili povodom toga čuda, ugojenotele je, čini mi se, nešto malo. Ti me nisi ostavljao nikada; bio sineprekidno pred mojim očima; sva moja jarad su i tvoja; jeo si svakogadana za mojim stolom. Ali on je bio udaljen od mene toliko mnogodana, toliko mnogo nedelja, toliko mnogo meseci. Mogao sam da gavidim samo u snu; nije odavno sa mnom zajedno pojeo komad hleba.Zar nemam pravo da se proveselim danas?

Isus je stao tu. Nije dalje nastavio svoju priču. Nije mu bilo potrebno.Smisao je njen jasan bez ikakvih drugih dodataka. Ali nema povesti,izgovorene čovekovim ustima − posle one o Jevrejinu Josifu − koja bibila lepša od ove i koja bi jače taknula srca u ljudi.

Tumači mogu da mozgaju i dovijaju se koliko god im je drago. Da je,recimo, rasipni sin novi čovek, koji je očišćen bolom, a mudri sin farisej,koji čuva stari zakon, ali ne zna za ljubav. Ili: da je mudri sin judejskinarod koji ne zna za ljubav prema ocu kada on prihvata neznabošcakoji je bludničio i ukaljao se živeći među svinjama.

Isus ne postavlja zagonetaka. Sam on rekao je, na kraju priče, da ćena nebu biti veća radost za jednog grešnika koji se kaje nego za svepravednike koji se razmeću svojom tobožnjom pravičnošću, nego zasve one čiste koji se ponose svojom spoljašnjom čistotom, nego za sveone koji prazninu svoga srca prikrivaju prividno strogim izvršivanjemzakona.

Pravedni će biti primljeni u Carstvo, razume se. Zbog njih se nijemoralo strepeti ni patiti, te nije potrebno ni veseliti se. Ali kada je nekohteo da propadne pa se trgao, kada je morao da mnogo strada da bi

198

došao do nove duše, da bi pobedio životinjstvo kojega je bilo u njemu,kada je morao da mesto u Carstvu zasluži odrekav se svoje prošlosti,onda je sasvim opravdano da se radujemo, kličemo i veselimo se.

"Koji čovek od vas, imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih, ne ostavidevedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe? Inašavši digne je na rame svoje radujući se. I došavši kući sazoveprijatelje i susede govoreći im: radujte se sa mnom; ja nađoh svojuovcu izgubljenu".

"Ili koja žena imajući deset dinara, ako izgubi jedan dinaru ne zapalisveće, i ne pomete kuće, i ne traži dobro, dok ne nađe? I našavšisazove drugarice i susede govoreći: Radujte se sa mnom: ja nađohdinar izgubljeni".

A šta je jedna ovca u poređenju sa sinom koji je oživeo, s čovekom kojije spasen? I šta vredi jedan dinar u poređenju s čovekom koji jezalutao pa zatim izišao na put pravog spasenja?

199

PRICE O GREHU

PRIČE O GREHU

Ali praštanje donosi sobom jednu obavezu koja ne dopušta nikakvaizvinjavanja. Onaj kome je oprošteno mora i sam da prašta. Ljubav jevatra koja se gasi ako njome ne raspaljujemo druge vatre. Raspalili sute radošću; raspaljuj i ti druge. Ne činiš li to, postaćeš počađeli ali kaoled studenti kamen. Ko je primio mora da vrati; više, bilo bi bolje − alibar jedan deo.

Neki Car namisli, jednoga dana, da se obračuna sa svojim slugama. Ijednoga za drugim pozivao je preda se. Među prvima dovedoše mujednoga koji mu je dugovao devet hiljada talanta. I kako nije imao čimeda plati, Car zapovedi da ga prodadu, i ženu njegovu i decu, i sve štoima, pa da se dug tako naplati. Ali taj sluga, u očajanju, pade na kolenapred noge careve i stade ga preklinjati: Gospodaru, strpi se! Pričekajme neko vreme pa ću ti sve platiti. Nemoj dopustiti da se moja žena imoja deca šalju na trg kao ovce, da se odvajaju od mene i odvode kozna kuda.

Caru bi žao sluge − i sam je imao dece − te ga pusti i dug mu oprosti.

Sluga iziđe. Izgledao je drugi čovek, ali njegovo srce, i posle tolikemilosti, beše ostalo koje je i bilo. Sretnuv jednoga od svojih drugovakoji mu je dugovao stotinu groša − što je bila sitnica prema desethiljada talanta − dohvat ga za grudi i poče da ga davi, govoreći mu: −Daj mi što si dužan, jer ću te inače da predam stražarima da tezatvore. − Siromah čovek, napadnut tako surovo, učini ono isto štonjegov napadač beše malo pre učinio pred carem: pade mu pred nogei plačući stade ga moliti da ga pričeka još koji dan. Ljubeći skut njegovehaljine i potsećajući ga na njihovo davnašnje prijateljstvo, preklinjao gaje: −Tako ti tvoje dece koja te kod kuće čekaju, pričekaj me još malo!

200

Ali taj nitkov − bio je rob a ne car − ne smilova se. Ščepa dužnika zaramena i predade ga sudu, koji ga baci u tamnicu. Kada za tosaznadoše druge sluge u dvoru, bi im žao postradalog druga, te tojaviše gospodaru, Car dozva nemilosrdnog slugu preda se i predadega mučiteljima, rekav mu: − Zli slugo! Sav onaj onako veliki dugoprostih ti, jer si me molio. Zar i ti nisi mogao kudikamo manji dug daoprostiš drugu svome? Ja se smilovah na te; nije li trebalo da se i tismiluješ na njega?

Grešnici, kada priznaju zlo kojega je u njima i skrušena srca odreknuga se, bliži su Carstvu od pobožnih koji se svojom pobožnošćurazmeću.

Dva čoveka uđoše u Hram da se pomole Bogu; jedan beše Farisej adrugi Carinik. farisej, s molitvenim vrpcama na čelu i na levoj mišci, sdugim i blistavim resama na mantiji, stade i isprsi se, kao čovek koji jeu svojoj kući, i moljaše se ovako: Bože! hvalim te što ja nisam kaoostali ljudi: razbojnici, nepravednici, preljubnici, ili kao ovaj carinik.Postim dva puta u nedelji; dajem desetak od svega što imam i držim seZakona.

Carinik, naprotiv. nije se usuđivao ni da oči podigne put neba. On se,kako se činilo, čisto stideo što je stao pred Gospoda. Uzdisao je igruvao se u grudi i izgovorio je samo ove reči: Bože, milostiv budi menigrešnome.

"Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki"koji se sam podiže poniziće se; a koji se sam ponižuje podignuće se".

Jedan poznavalac Zakona upita Isusa ko je bližnji, i Isus ispriča ovo:Jedan čovek, Jevrejin, slazio je, niz planinske klance, iz Jerusalima uJerihon. Napadoše ga razbojnici, i, pošto su ga izranjavili i svukli,otidoše, ostavivši ga polumrtva. Tim putem naiđe nekakav sveštenik,

201

jedan od onih ljudi što se na svečanostima i skupovima razmeću da uprste znaju volju Božju, vide toga jadnika gde nepomičan leži i nezastade, nego, bojeći se da ne dođe u doticaj s nečistim lešem, pređena drugu stranu puta. Malo zatim eto jednog Levita. I on beše na glasukao revnosan čovek i odličan poznavalac svih svetih ceremonija, takoda se i samom njemu činilo da nije crkvenjak, nego jedan odgospodara Hrama. Pogleda u krvavo telo i nastavi put. Najzad naiđejedan Samarjanin. Za Jevreje Samarjani su bili neverni, verolomnici,malo manje odvratni nego neznabošci, samo zato što svoje žrtve nisuprinosili u Jerusalimu i što nisu priznavali Nemijine reforme. AliSamarjanin ne zagleda da li je taj jadnik što leži na putu, u šljunku, licaokrenuta zemlji, obrezani ili neobrezani, da li je iz Jude ili Samarije.Nego pristupi mu i, videvši u kakvom je stanju, sažali se na nj. I poštoje iz sedla izvadio sklenice, zali mu rane uljem i vinom i zavi ih rupcem,posadi nepoznatoga mu čoveka na kljuse, dovede ga u jednugostionicu, položi ga u postelju, nastade da se malo potkrepi, davši munešto toplo, i ne odmače se od njega dogod se ne povrati i ne počegovoriti i jesti. Sutradan dozva gostioničara, odvede ga malo u stranu idade mu dva groša, rekav: Gledaj ga koliko bolje možeš; i što budešviše potrošio, platiću ti kada se vratim.

Bližnji je, dakle, onaj koji pati, kome je potrebna pomoć. Pa ma to bioko mu drago. Čak i tvoj neprijatelj, ako si mu ti potreban, pa i ako te nemoli, prvi je tvoj bližnji.

Milosrđe daje najveće pravo na ulazak u Carstvo. O tome se najboljeuverio onaj bogataš što se oblačio u svilu i kadivu i s dana u dangospodski živeo, jedući i pijući. A pred njegovim vratima ležao je Lazar,siromašak, mrtav gladan, sav u ranama i u gnoju, i želeo da se nasitimrvama i kostima koje su padale s trpeze bogataševe. Psi su žaliliLazara i, ne mogući mu pomoći, prilazili su mu i lizali njegove rane, aon je te životinje milovao svojom suvom rukom. Adi bogataš nije žalioLazara niti mu je ikako i na um padalo da ga zovne za svoj sto ili da mupošalje zalogaj hleba ili malo kujnskih otpadaka koji se na smetlište

202

bacaju i koje ni prosjaci neće da prime. I posle nekog vremena umrešeobojica njih, i siromah i bogataš, i siromah bi primljen u Avramovo kriloa bogataš bačen u oganj pakleni. Tu ga stade mučiti strahovita žeđ. Udaljini ugleda on Lazara gde se gosti sa patrijarsima, te iz plamenaviknu: Oče Avrame,smiluj se na me i pošalji mi Lazara neka umoči uvodu vrh prsta svojega i rashladi mi jezik, jer izgoreh u plamenuovome.

Nije mu hteo dati ni jedne mrvice, dokle su bili živi, te nije tražio da gaoslobode ognja, nije tražio čašu vode, ni gutljaja, ni kapi, nego sezadovoljavao s ono malo vlage što je mogla stati na vrh jednoga prsta,najmanjeg prsta siromaškovog. Ali Avram mu reče: Sinko, opomeni seda si te primio sva dobra svoja u životu svome, i Lazar opet sva zla.Sada se on teši a ti se mučiš. Da si mu ti dao najmanji deo svojevečere − ti si znao da je on gladan, da čeka pred tvojim vratima,bedan, bedniji nego pas, i svi su bili milostiviji prema njemu nego ti −da si mu, ma i jedan jedini put, pružio komad hleba, ne bi sada moraomoliti da ti on vrhom svoga prsta umočenog u vodu utoljava žeđ tvoju.

Bogataš uživa u svome imanju i žao mu je da odvoji i najmanji delićnjegov, jer misli da će život trajati neprestano i da će budućnost biti kaoi prošlost. Ali smrt dođe i za njega, i to onda kada joj se on ni najmanjene nada. Bio jednom jedan bogat čovek kome jedne godine neobičnorodi polje. I on tada uzme da premišlja šta sve da čini s tim novimbogastvom. I reče sebi: Porušiću stare žitnice i načiniću veće, tako dau njih mognem sabrati svu letinu: pšenicu, ječam, zob; i napraviću jošpojata za seno i slamu i staja za goveda koja ću nakupovati i jednuveliku staju u koju će moći da stanu sve ovce i koze. I onda ću reći dušisvojoj: Imaš mnogo imanja za mnogo godina; počivaj, jedi, pij, veselise i ne brini se nizašta više.

A ni na kraj pameti nije mu bilo da bi jedan deo tih zemljinih darovamogao da odvoji i njima uteši sirotinju svoga kraja. Ali iste te noći, kadaje premišljao kako će lepo da podesi svoj život, bogataš umre i

203

sutradan, praznih šaka i nag, bi položen u zemlju; i niko se za njega nezauze u nebu.

Ko ne ume zadobiti ljubav siromašnih, ko svojim bogastvom neublažava bedu, neka se ne nada da će ući u Carstvo. Poneki put sinoviovoga sveta umeju bolje vršiti svoje zemaljske, nego sinovi svetlostisvoje nebeske poslove. Kao na primer onaj upravnik što je rasipaoimanje svoga gospodara te morao da napusti svoje mesto. On jeredom dozivao dužnike svoga gospodara i svakome od njih brisao pojedan deo duga, i tim lukavstvom stekao je više prijatelja koji mu, kadaje otpušten, nisu dali da umre od gladi. Učinio je dobro sebi i drugimavarajući i potkradajući gospodara; bio je lopov, ali pametan lopov. Kadabi ljudi radi stasa svoga duha upotrebili to lukavstvo što ga je tajupravnik upotrebio radi spasa svoga tela, koliko li bi se njih obratili uveru Carstva Nebeskoga!

Ko se ne obrati na vreme, biće otsečen kao neplodna smokva. Aliobraćanje mora biti savršeno; jer nov pad u greh čoveka kudikamo višeudaljuje od Carstva nego što ga je kajanje njemu približilo. U jednomčoveku bio je zao duh, i njemu pođe za rukom da ga izagna. Duh otideu bezvodna mesta, tražeći pokoja, i ne našavši ga, namisli da se vrationamo otkuda je izišao. I kada je došao vide da je dom, duša togačoveka, prazan, pometen, ukrašen, tako da se jedva mogaše poznati.Onda otide i uze sedam drugih duhova, gorih od sebe, i na čelu tedružine uđe u dom, te tome čoveku potonje bude gore od prvoga.

Na dan pobede, jadikovanje i pravdanje vredeće manje negošumorenje vetra među trskom. Tada će se pristupiti poslednjemodabiranju; kao što je ono što su ga vršili ribari koji su, pošto su na krajizvukli mrežu punu ribe od svake ruke, seli na obalu i one ribe koje sudobre za jelo bacali u kotaricu, a druge na smetlište. Grešnicima će seostaviti dug rok, da bi imali kad da se poprave. Ali kada dođe onaj dan,ka ne stigne pred vrata ili ne bude dostajan da na njih uđe, ostaćevečno napolju. Jedan ratar posejao je u svome polju dobro seme. Ali

204

prekonoć neki njegov neprijatelj dođe u to polje i poseja kukolj popšenici. Posle nekog vremena polje poče zeleneti i sluge zapazišekukolj, i to javiše svome gospodaru.

− Hoćeš li da otidemo i da ga počupamo?

Ali dobri ratar odgovori:

Ne, nemojte; da ne biste čupajući kukolj počupali zajedno s njimepšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno. I u vreme žetve reći ćužeteocima: saberite najpre kukolj, i svežite ga u snoplje, da gasažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju.

I Isus čeka, kao pravi ratar, dan žetve. Jednoga dana sabralo se okonjega mnoštvo naroda, koji je bio rad da ga sluša, i on, videći sve oneljude i žene, sažali se i reče učenicima svojim:

− Žetva je odista obilna, ali poslenika je malo; nego molite gospodaražetve da pošalje još poslenika na žetvu svoju.

Njegov glas ne dopire svuda; ni Dvanaestorica nisu dovoljni; potrebnoje još glasnika, da bi Radosni Glas bio odnesen svima onima što pate ičekaju.

205

DVANAESTORICA

DVANAESTORICA

Sudbina, ne znajući na kakav drugi način da se od velikih ljudi naplatiza njihovu veličinu, kažnjava ih učenicima.

Svaki učenik − upravo zato što je učenik − ne razume sve, nego samo,ako ide dobro, upola, to jest na svoj način, prema svojoj duhovnojsposobnosti; stoga, i protiv svoje volje, izneverava učiteljevu nauku.deformiše je, vulgarizuje, sitni, izopačava.

Učenik nije jedini učenik svoga učitelja, ima drugova, i, pošto nije sam,surevnjiv je na njih; hteo bi da bude prvi bar među drugima; stogapanjka svoje drugove i ubija im ugled; svaki od njih misli da je on jedinisavršen tumač svoga učitelja, ili je, u najmanju ruku, rad da ga kaotakvog smatraju.

Učenik zna da je učenik i poneki put ga je stid što ruča za tuđomtrpezom. Tada on izvrće i naopako tumači učiteljevu misao, kako bi sesmatralo da i on ima svoju misao, drukčiju nego što je učiteljeva. Iliupravo, on druge uči protivno onome što je sam učio.

U svakome učeniku, pa i u onome što je na oko pokoran i nepretvoran,ima Judine klice.

Učenik je parazit, pasivan stvor. Posrednik koji krade od prodavca ivara kupca. Muktaš koji, kada ga pozovete na ručak, prihvati se odsvakoga jela, lizne pomalo od svih umokaca, ali ne gricka kostiju, jernema zuba − ili ima samo mlečnjake − te ne isisava sočnu srž. Učenikparafrazira fraze, zagonetke čini još zagonetnijima, komplikuje ono štoje prosto, umnožava teškoće, kritikuje slogove, obara principe,zamagljava ono što je očigledno, veliča ono što je sporedno, slabi ono

206

što je glavno, razvodnjava jako vino,svoje bljuvotine prikazuje kaoeliksir, esenciju i kvintesenciju. Umesto da je buktinja koja razastiresvetlost i toplotu, on je stenj koji se dimi i ne svetli ni sebi samome.

Pri svemu tome, bez tih učenika i pristalica ni jedan genije nije mogaoda bude. Sve i da je to hteo. Jer genije, koji je isuviše nerazumljiv zamasu, koji je toliko udaljen, toliko usamljen, oseća potrebu da nekogaima uza se. On mora da živi u iluziji da neko razume njegove reči, daprihvata njegove ideje i da ih prenosi na druge, pre njegove smrti iposle njegove smrti. Taj putnik, koji nema svoje kuće, čezne zaognjištem kakvog prijatelja. Tome čoveku bez korena, koji ne može daima porodice od svoje krvi, dragi su sinovi po duhu. Taj vojskovođa, čijiće se vojnici rađati tek pošto on svojom krvlju bude nakvasio zemlju,oseća potrebu da oko sebe ima jednu malu vojsku.

Jedna od tragičnosti velikih ljudi je u ovome: učenici su neugodni iopasni; ali bez njih se, pa ma kakvi da su, nikako ne može. Prorocipate kada ne mogu da ih nađu; ali pate još većma pošto su ih našli.

Jer misao je tisućom končića vezana za celu dušu, jače čak nego dete.Misao je tako dragocena, tako nežna, tako trošna; u koliko je novija, utoliko je teže saopštiti je nekome. Poveriti je kome drugome, nakalemitije na tuđe, lošije misli, dati je u ruke onome ko neće umeti da je ceni, −to toliko retko blago: veliku misao, novu misao − neizmerna jeodgovornost, neprekidna muka, silna patnja.

Ipak, u genija je vatrena želja da razdeli svima ono što je primio; a tajposao je isuviše težak za njega samoga. I onda, u dušu i najponositijegčoveka uvlači se taština, a taština iziskuje laskanja, pohvale,odobravanja, kovanja u zvezde, pobede pa ma one bile i prividne.

Isus je uzvišen iznad svih sićušnosti, ali ipak, pošto je na sebe primiosva bremena čovečanstva, on neće da sa sebe zbacuje ni breme kojesu za njega učenici. Hteo je da pati od prijatelja pre nego što će da pati

207

od neprijatelja.

Sveštenici su ga umorili odjednom; učenici su mu nanosili patnji s danau dan. Njegovo stradanje ne bi bilo savršeno u svojoj surovosti da seSadukejima, sveštenicima, Rimljanima nisu pridružili i Apostoli svojimotpadništvom.

Znamo ko su oni bili. Galilejac ih je izabrao između Galilejaca; kaosiromah uzeo ih je između siromašnih; kao prost, ali prostotom kojapremaša svaku filosofiju, pozvao je proste, čija je prostota ostajalavezana za zemlju. On svoje učenike nije hteo da bira međubogatašima, jer je dolazio da se protiv njih bori; nije ni međuKnjiževnicima i Naučnicima, jer je dolazio da sruši njihov Zakon; nitipak među filosofima, jer u Palestini nije bilo filosofa; a da ih je i bilo, onibi pokušali da natprirodnu svetlost njegove tajne ugase pod kopanjomsvoje dijalektike.

Znao je da će on moći da te sirove ali netaknute, neznalačke alizanesene duše menja prema svojoj želji, da ih uzdigne do sebe, da ihmesi i doteruje kao rečnu glinu, koja je blato ali koja, pošto joj se dadeoblik i pošto se u peći ispeče, može da postane večna lepota. Ali da bise tako što moglo postići bilo je potrebno da siđe plamen trećega licaSvete Trojice. Sve do Duhova vrlo često odnosila je pobedu njihovanesavršena priroda, taj saučesnik u svakome grehu.

Dvanaestorici se mnogo štošta prašta zato što su oni uvek, izuzev uponekim trenutcima, imali vere u njega; zato što su se trudili da ga voleonako kako je on želeo da ga vole; a povrh svega zato što oni njega,pošto su Ga napustili u getsimanijskom vrtu, ostavili spomen nanjegove reči i na njegov život.

Ali ako izbliže osmotrimo, u Jevanđeljima, te Isusove učenike o kojimaznamo ponešto, srce nas mora zaboleti. Ti srećni ljudi, koji su imali tuneocenjivu milost da žive uz Hrista, da s njime putuju, jedu, da s njime

208

spavaju u jednoj sobi, da iz njegovih usta slušaju njegove reči, tihdvanaestorica ljudi, kojima su milioni duša potajno zavideli kroz tolikevekove, nisu se svakada pokazivali dostojni te uzvišene sreće koja jejedino njima pala u deo.

Vidimo da imaju tvrdu glavu i tvrdo srce, te da sporo shvataju najasnijeUčiteljeve parabole; da nisu kadri da shvate, ni posle njegove smrti, koje bio Isus, niti kakvo je to Carstvo što ga je on objavio; da čestonemaju vere, ljubavi, bratstva; da teže za nagradama; da zavide jedandrugome; da nestrpljivo očekuju dan pobede, koji bi opravdao njihovoočekivanje; da ne trpe one koji nisu uz njih; da su osvetoljubivi premaonima koji ih ne cene; da su dremovni, kolebljivi, ispunjeni sumnjom,sebični, lakomi, kukavice.

Jedan ga se odriče tri puta; drugi čeka da mu svoju ljubav posvedočikada on bude bio u grobu; nisu zaboravili nikada i što su za večnavremena treći ne veruje u njegovu misiju zato što je iz Nazareta; četvrtineće da veruje u njegovo vaskrsenje; peti, najzad, prodaje ga njegovimneprijateljima i pokazuje ga, poslednjim poljupcem, onima koji su došlida ga uhvate; nekolicina, posle isuviše visokih govora, "povukli su se inisu više išli s njime".

Isus je morao nekoliko puta da ih prekoreva što ga teško razumeju.Priča im parabolu o sejaču, i oni ne shvataju njen smisao: "Zar nerazumete ovu priču? A kako ćete razumeti sve ostale priče?" Opominjeih da se čuvaju farisejskog i sadukejskog kvasca, a oni misle da imgovori o materijalnom hlebu. "Zar još ne osećate niti razumete? Zar jejoš okamenjeno srce vaše? Oči imate i ne vidite? I ne pamtite li?"

Veruju, skoro uvek, kao i prosta svetina, da je Isus materijalni Mesija,političar, ratnik, koji je došao da povrati trošni Davidov presto. I ondakada hoće da se uznese na nebo, pitaju ga: Gospode, je li to došlovreme da uspostaviš Carstvo Izrailjevo? A pre toga, posle Vaskrsenja,jedan od dvojice učenika koji su išli iz Jerusalima u Emaus i među

209

sobom razgovarali, reći će svome drugu: "A mi se nadasmo da je ononaj koji će izbaviti Izrailj, ali..."

Prepirali su se putem ko će doći do prvog mesta u Carstvu, i Isusmorade da ih prekori. "O čemu razgovaraste putem među sobom? I onisu ćutali; jer su se putem prepirali ko je najveći. I on, pošto je seo,dozva Dvanaestoricu i reče im: Ko hoće da bude prvi, neka bude odsviju poslednji i sluga svima."

Želeći da očuvaju svoje preimućstvo nad drugima, požališe mu se nanekoga da njegovim imenom izgoni đavole. "Ne branite mu − odgovoriim Isus − jer nema nikoga ko bi imenom mojim čudo činio da može zlogovoriti za mene. Jer ko nije protiv nas, s nama je."

Posle jednog govora u Kapernaumu, nekolicina ne behu zadovoljninjegovim rečima. "Tada mnogi od učenika njegovih koji slušahurekoše: Ovo je tvrda beseda! Ko je može slušati?" I napustiše ga.

Ipak, one koji bi hteli da pođu za njim, Isus je opominjao. JedanKnjiževnik reče mu da će da ide za njim kud god on pođe. "A Isus muodgovori: Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin Čovečjinema gde zakloniti glave." Drugi jedan, učenik njegov, bio je rad danajpre ukopa oca svoga. "A Isus mu reče: Hajde za mnom i ostavineka mrtvi ukopaju svoje mrtvace." A drugi jedan opet: "Gospode, jaidem za tobom; ali dopusti mi najpre da odem da se oprostim sukućanima svojim. A Isus mu reče: Ni jedan nije pripravan za CarstvoBožje ko metne ruku svoju na plug pa se obzire natrag."

Približi mu se i jedan Bogat Mladić koji je vršio zapovesti. "I Isuspogledavši na njega ljubazno, reče mu: Još ti jedno nedostaje: idi,prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu; pahajde za mnom. A kad on ču to postade žalostan, jer beše vrlo bogat."

Da bi mogao biti uz njega, čovek mora da napusti Dom, Mrtve,

210

Porodicu, Novac − sve što voli, sve što ima. Ono što će da dobije za to,naknadiće mu sve gubitke. Ali malo ih je koji su kadri da se svegaodreknu − i mnogi, pošto su mu već postali učenici, pokolebali su se.

Dvanaestorici, koji su skoro svi bili siromašni, bilo je lakše odreći sesvega, i ipak im nije svagda polazilo za rukom da budu onakvi kako ihje Isus želeo da budu. "Simone, Simone, − reče jednoga dana Petru, −evo vas ište Sotona da bi vas prorešetao kao što se rešeta pšenica."Ali ma koliko da je često bilo Isusovo rešeto, u njegovoj pšenici ostaloje i urodice.

211

SIMON NAZVANI STENA

SIMON NAZVANI STENA

Petar je, pre Vaskrsenja, kao telo uz duh, kao materijalni glas kojisvojom pesmom prati preobražavanje duše. On je čovek iz naroda kojise nada da postane plemić. On je zemlja koja veruje u nebo, ali i daljeostaje zemlja. Nebesko Carstvo, u njegovoj plebejskoj uobrazilji, dostaje slično proročanskom Mesijskom Carstvu.

Isus izgovara one čuvene reči protiv bogataša: "Lakše je kamili proćikroz iglene uši nego bogatome ući u carstvo Božje." Ta odlučna osudabogastva učinila se Petru oštra. "Tada mu Petar reče: Eto, mi smoostavili sve i za tobom idemo; šta ćemo dakle dobiti mi?" Nalik je skorona zajmodavca koji pita kolika će kamata da mu se plati. I Isus, da biga utešio, obećava mu da će sesti na jedan od prestola i suditi nadjednim od dvanaest plemena Izrailjevih − nad ostalih jedanaest sudićeostalih jedanaestorica − i dodaje da će svaki dobiti sto puta onolikokoliko je ostavio.

Isus tvrdi da čoveka može da ukalja samo ono što iz njega izlazi, aliPetar to ne shvata. "Petar mu onda reče: Objasni nam tu priču. A Isusreče: Eda li ste i vi još nerazumni? Zar još ne znate..." Između učenikakoji teško shvataju, Petar je najtuplji. Svoj nadimak − Kifa, Petros,stena, kamen − nije on dobio zbog svoje čvrstine u veri (dosta putaIsus ga kori što je maloveran, i njegovo odricanje od njega, naposletku,bolan je dokaz za to), nego zbog svoje tupoglavosti.

Njegov duh nije bio svagda budan, u pravom i u prenosnom smislu.Zaspao bi olako, čak i u najvažnijim trenutcima. Uspavao se na brduna kome je bilo Preobraženje, uspavao se u getsimanijskom vrtu − poposlednjoj Večeri, na kojoj je Isus držao govore koji ni jednome odnervoznih književnika između nas ne bi dali da zaspi.

212

Ipak, bio je pun samopouzdanja. Kada je Isus, poslednje večeri, izjavioda će morati stradati i umreti, Petar skoči: "Gospode, s tobom gotovsam da pođem i u tamnicu i u smrt. Da bih znao da ću s tobom iumreti, neću te se odreći. A Isus reče: Petre, kažem ti: noćas nećezapevati petao dok se tri puta ne odrečeš da me poznaješ."

Isus ga je poznavao bolje nego što je Petar poznavao sebe samoga.Kada je u Kajafinom dvorištu sedeo kraj vatre i grejao se, dokle susveštenici ispitivali i ružili svoga Boga, on se odista tri puta odreče daje jedan od onih koji su išli s Isusom.

U trenutku u kome je Isus uhvaćen, on je − protivno poukama svogaučitelja − pokušao neku vrstu otpora: otsekao je uvo sluzi Malhu. Jošnije shvatao da je Isus bio protivan svakom materijalnom otporu. Nijepojimao da je Isus, da je hteo da se spase, mogao da se sakrije upustinju a da to niko ne zna; da pobegne iz vojničkih ruku, kao što je toučinio ranije u Nazaretu. Isus je toliko malo pridao važnosti tomePetrovom podvigu, koji je bio protivan njegovoj duši, da je odmah uvoiscelio i nezvanog osvetnika prekoreo.

Nije se to Petar tada prvi put pokazao da nije dorastao velikimdogađajima. On je kao i svi neuglađeni duhovi osećao potrebu da uduhovnim manifestacijama vidi materijalnu zguru, nisko u uzvišenome,banalno u tragičnome. Na gori na kojoj je bilo Preobraženje, kada seprobudio, ugleda on Isusa, koji se sav sijao u haljinama belim kaosneg, gde razgovara s dva čoveka, s dva duha, s dva proroka. I prvamisao koja mu je pada na um − umesto da je ćutao i divio se − bila jeda se postara za sklonište za te tri velike osobe: "Učitelju − rekao jePetar − dobro nam je biti ovde; da načinimo tri senice: jednu tebi, jednuMojsiju i jednu Iliji." I Luka, pametan čovek, dodaje, da bi ga opravdao:"Nije znao šta govori."

Kada je video Isusa gde ide po moru, pade mu na um da i on učini to

213

isto. "I Petar, izišav iz lađe, stade hodati po vodi i ići prema Isusu. Ali,videći veliki vetar, uplaši se i, počev tonuti, povika: Gospode, pomagaj!I Isus, ispruživ ruku, uhvati Petra i reče mu: Maloveni, zašto siposumnjao?" Taj dobričina ribar, stoga što je poznavao more i Isusa,mislio je da će moći da učini ono što je činio i učitelj, a nije znao da jepotrebna kudikamo veća duša, kudikamo jača vera nego što je bilanjegova, pa da se može zapovedati nepogodi.

Snažna ljubav prema Hristu, koja zaglađava sve njegove slabosti,dovede ga jednoga dana dotle da mu se skoro usprotivi. Isus bešerekao Učenicima kako će postradati i poginuti od starešinasvešteničkih. Onda "Petar, uzev ga na stranu, stade ga koreti govorećimu: Bože sačuvaj! To neće biti od tebe! A Isus, obrnuv se Petru, rečemu: Idi od mene, Sotono, ti si mi sablazan. Jer ne misliš što je Božjenego što je ljudsko." Niko nikada nije izrekao tako strahovit sud oSimonu, nazvanom Stena. Bio je pozvan da radi za Carstvo Božje, aon je mislio onako kako misle ljudi. Njegova pamet, još zamagljenaprostim idejama o pobedonosnom mesijstvu, nije mogla da zamisliMesiju koga gone, osuđuju i na krst razapinju. U njegovoj duši još nijebila oživela misao o Božanskom Stradanju, misao da spasa možedoneti samo onaj ko prihvati bol i rane, i da veliki moraju svoje teložrtvovati zverstvu malih, da bi te male, pošto ih ozare zraciuzvišenijega života, spasli od slične smrti. Voleo je Isusa, ali njegovaljubav, premda je bila nežna i silna, imala Je u sebi nečegazemaljskoga: bunila se i protiv pomisli da bi njegov Car mogao bitiružen, da bi njegov Bog mogao da umre. Ali on je bio prvi koji je uIsusu poznao Hrista, i to prvenstvo toliko je silno da ga ništa više nijemoglo da zbriše.

Tek posle Vaskrsenja on je sav uza svoga Učitelja. I kada mu se javina obali Tiverijadskog mora, Isus ga pita: voliš li me? Ali Petar se neusuđuje reći, pošto ga se odrekao, da ga voli. Odgovara mu, gotovouplašen: Da, ti znaš da si mi drag. Ali Isus je tražio ljubavi a ne običnogprijateljstva. I pita ga i opet: voliš li me? A Petar nanovo: Da, drag si mi.

214

Ali Isus navali: Simone Jonin, voliš li me? Onda Petar, pobeđen,odgovara gotovo nestrpljivo rečju koju mu Isus iščupa iz usta:Gospode, ti znaš sve, ti znaš da te volim.

Tri puta, one noći pred smrt, Petar ga se odrekao. Sada, posle pobedenad smrću, Petar u tri maha potvrđuje svoju ljubav. I toj ljubavi, koja ćeuskoro biti ozarena svetlošću savršene mudrosti, ostaće veran sve dodana u koji će umreti u Rimu, na krstu kao što je bio i Hristov.

215

SINOVI GROMA

SINOVI GROMA

Dva brata ribara, Jakov i Jovan, koji su na kapernaumskoj obali ostavilii lađu i mreže te pošli za Isusom, i koji su zajedno s Petrom bili nekavrsta Učitelju dragog triumvirata (samo njih trojica prate Isusa u Jairovukuću i na brdo na kome se preobrazio i samo njih zadržava on uza seprekonoć na Maslinovoj gori) nisu mogli, i pored tolikog opštenja sUčiteljem, da se naviknu da budu dovoljno smerni. Isus im je daonadimak Voanerges, Sinovi Groma. Nadimak ironičan, koji je moždaaluzija na njihov plahi, neobuzdani karakter.

Kada su se svi zajedno krenuli u Jerusalim, Isus posla nekolicinunapred da mu ugotove gde će noćiti. Prolazili su kroz Samariju, i ujednoj kući predusretoše ih rđavo. "Ne primiše ga, jer videše da ide uJerusalim. A Jakov i Jovan, njegovi učenici, videv to rekoše: Gospode,hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi? Ali on, okrenuvse, zapreti im". Za njih, Galilejce, verne Jerusalimu, Samarjani su uvekbili neprijatelji. Uzalud su slušali Propoved na Gori − "činite dobroonima koji vas mrze i molite se Bogu Za one koji vas gone" − uzalud suprimili zapovesti kako da se ponašaju među narodima − "i ako vaskogod ne primi ... izišavši iz te kuće i iz toga grada otresite prah s nogusvojih" Bili su uvređeni radi Hrista te su smatrali da mogu upravljatiognjem nebeskim. Činilo im se da imaju pravo da u prah i pepeopretvore jedno selo koje se pokazalo negostoljubivim.

Ipak, mada su bili još veoma daleko od toga da se preporode u ljubavi,te da mognu ući u Carstvo, oni su već polagali pravo na prva mesta.

"I pred njega dođoše Jakov i Jovan, sinovi Zevedejevi, govoreći:Učitelju, hoćemo da nam učiniš ono zašto ćemo te moliti. A on ih upita:Šta hoćete da vam učinim? A oni mu rekoše: Daj nam da kada budeš

216

bio u slavi svojoj, sednemo jedan s desne strane tebi, a drugi s leve...Ali Isus im reče: Ne znate šta ištete... I kada to čuše druga desetorica,rasrdiše se na Jakova i Jovana. A Isus, dozvavši ih, reče im: Ko godhoće da bude veći među vama, neka vam služi; i ko god hoće da budeprvi među vama, neka bude sluga svima; jer ni Sin Čovečji nije došaoda mu služe nego da služi."

Isus zgodno upotrebljava tu detinjastu nadmenost Sinova Groma da binanovo izgovorio reč koja priliči za sve one koji se nadimlju. Samonekorisna, ništavna stvorenja, paraziti traže da ih služe oni koji su nižiod njih − ako, uopšte ima koga da je od njih niži. Ali onaj ko je viši, iupravo zato što je viši, služi uvek male.

Ta čudna besmislenost − koja je odurna ljudskoj sebičnosti,majmunariji nadčoveka i bedi tvrdice, pošto ono malo što ima nijedovoljno ni njemu samome − vatrena je proba za Genija. Ko neće ili nemože da služi dokazuje time da nema ništa da dade: bolestan je,nemoćan, nesposoban, prazan. Genije nije pravi genije ako se neizleva i ne donosi koristi drugima.

Služiti nije uvek to ista što i slušati. Jednom narodu može čovek,ponekada, poslužiti bolje kada mu stupina čelo i povede ga, i protivnjegove volje, putem kojim će da ga spase. Služiti ne znači robovati.

Jakov i Jovan najzad su razumeli silnu Isusovu reč. Jednoga od njih,Jovana, nalazimo kasnije među onima koji su Isusu bili najbliži inajmiliji. Na poslednjoj večeri drži on svoju glavu na Učiteljevimgrudima, i sa krsta Razapeti mu poverava svoju Mater, da joj bude sin.

217

DRUGI UCENICI

DRUGI UČENICI

Za svoju popularnost Toma ima da zahvali onome što bi trebalo da jenjegova sramota. Toma Blizanac je patron Novoga Vremena kao godšto je Toma Akvinac bio orakul Srednjega Veka. On je pravoverniprotektor Spinoze i svih drugih koji poriču vaskrsenje. Čovek koji se nezadovoljava svedočanstvom svojih očiju nego samo svedočanstvomsvojih ruku. Ali njegova ljubav prema Isusu čini ga dostojnim oproštaja.Kada su Učitelju došli i javili da je umro Lazar i učenici se ustezali daidu u Judeju, među neprijatelje, Toma je bio jedini koji je rekao:Hajdemo i mi da pomremo s njim. Mučeništvo koje tada nije pretrpeonašao je, posle Hristove smrti, u Indiji.

Matej nam je najmiliji među svom Dvanaestoricom. On je bio činovnik,neka vrsta carinika i, po svoj prilici, najobrazovaniji između svojihdrugova, učenika. On se Isusu pridružio isto onako bez imalasnebivanja kao i ribari. "Prolazeći vide jednog čoveka gde sedi nacarini, po imenu Mateja, i reče mu: Hajde za mnom. I on, ostaviv sve,ustade i otide za njim. I priredi mu veliku gozbu u kući svojoj..." Matejnije napustio hrpu zamršenih mreža, nego jedan dobar položaj, platu,siguran dohodak. Odreći se bogastva bilo je lako onome ko nemaništa. Između . Dvanaestorice, Matej je jamačno bio najbogatiji prenego što se obratio − ni za jednog drugog učenika ne kaže se da je biou stanju da priredi "veliku gozbu" − i zbog toga što se odmah odazvao,na prvi poziv, napustio sto na kome se gomilalo srebro, on je podneonajveću, pa prema tome i najzaslužniju žrtvu.

Mateju − koji je možda bio jedini učenik, osim Jude, koji je umeo dapiše − imamo da zahvalimo, ako je verovati davnašnjem Papijinomtvrđenju, za prvu zbirku Logija, ili znamenitih Isusovih govora. UJevanđelju, koje nosi njegovo ime, nalazimo najpotpuniji tekst

218

Propovedi na Gori. Zahvalnost čovečanstva prema siromahu carinikutrebalo bi da de kudikamo veća. Da nije bilo njega, mnoge Isusove reči− i to najlepše − bile bi možda izgubljene. Taj čovek koji je rukovaodrahmama, sikalima i minama, dakle radio posao koji od ljudi stvaratvrdice, ostavio nam je blago koje vredi više nego svi novci skovani nazemlji pre njega i posle njega.

I Filip iz Vitsaide umeo je da računa. Njemu se obrati Isus, kada ga jeizgladneli narod bio opkolio, i upita ga koliko je potrebno novaca pa dase kupi hleba za ceo taj svet. "Dvesta groša nije dosta," odgovori Filip,i ta suma − koja bi danas iznosila stotinu i sedamdeset dinara − učinimu se neverovatno velika. Ali morao je biti izvrstan propagator slavesvoga učitelja. On je Natanailu javio za Isusov dolazak i njemu su seobraćali Grci iz Jerusalima koji su bili radi da govore sa novimProrokom.

Natanailo − sin Tolomejev, koji je poznatiji pod imenom Vartolomija −odgovori Filipu podrugljivo na njegovo saopštenje: "Iz Nazareta može libiti što dobro?" Ali Filip ga odvede pred Isusa koji čim ga ugleda,uzviknu: "Evo pravoga Izrailjca u koga nema lukavstva. Natanailo gaupita: Kako me poznaješ? Isus mu odgovori: Pre nego te je pozvaoFilip videh te kada si bio pod smokvom. Natanailo uskliknu: Učitelju, tisi Sin Božji, ti si Car Izrailjev! Isus mu reče: Zato što ti rekoh da tevideh pod smokvom, ti veruješ. Videćeš više od ovoga".

Manje oduševljen i zagrejan bio je Nikodim,koji odista nikada nije hteoda se pokazuje kao učenik Isusov. Nikodim beše star čovek, učio jerabinerske škole, bio je u prijateljstvu sa članovima Velikoga Suda. Alipričanja o čudima dirnula su ga te je noću došao Isusu da mu rekne daveruje da je njega Bog poslao. "Isus mu odgovori: zaista, zaista tikažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti Carstva Božjega".Nikodim nije razumeo te reči ili su ga one možda uplašile: išao je davidi čudotvorca a zatekao je proroka. S tromošću čoveka koji neće ni ušta da se upušta, on upita: "Kako se čovek može roditi kada je star?

219

Može li on po drugi put ući u utrobu svoje matere i roditi se?" Isus muodgovori dubokim rečima: "Ako se u Duhu ne preporodi, ne može ući uCarstvo Božje". Ali Nikodim i opet ne razumede: "Kako može to biti? AIsus mu odgovori: Šta! Ti si učitelj Izrailjev, i to zar ne znaš?"

Poštovanje što ga je gajio prema mladom Galilejcu ostajalo mu je uduši neprekidno, ali njegova naklonost prema njemu bila je prepunaopreznosti, kao god i njegova poseta. Jednom, kada su svešteničkepoglavice htele da Isusa uhvate i pritvore, Nikodim se usudi da gauzme u odbranu. "Da li naš zakon sudi čoveku pre nego što ga saslušai dozna šta čini?" On je čovek od zakona. Govori u ime "našega"zakona a ne u ime novog čoveka. Nikodim je uvek samo stari čovek,pravnik, mudri prijatelj propisa. Dovoljan je i najmanji prekor pa da onzaćuti: "Da nisi n ti iz Galileje. Ispitaj i vidi da iz Galileje ne dolaziprorok". On je, po pravu, bio član Velikog Suda, ali nigde se nespominje da je svoj glas podigao u korist optuženoga pred Kajafom. Itada je bila noć, ali on je, verovatno, ostao u postelji, da bi izbegaopotsmehe svojih drugova i da savest ne bi teretio tim sutskim ubistvom.Probudio se tek kada je Isus već bio umro i onda je − dole stvrdičenjem! − kupio za sto livara smirne i aloja da bi ga namirisali.Onaj koji je druge vasrksavao beše umro, ali onaj što je sumnjao nećese nikada preporoditi drugim rođenjem u koje nije hteo da veruje.

Nikodim je večni arhitip mlakih ljudi; polutan koji duhom daje svojpristanak, ali koga strah za telo goni da odustane. On je čovek odknjige, noćni učenik; hteo bi da bude učenik, ali da to niko ne vidi i nezna. Hteo bi da se rodi po drugi put, ali nije kadar da probijesmežuranu kožetinu staroga tela; čovek je od obzira i opreznosti.Pošto je onaj kome se on divio već bio stradao i ubijen i njegovineprijatelji se zasitili te više nije bilo nikakve opasnosti, došao je smirisima, da ih leva na one rane koje su nanesene i njegovimkukavištvom.

Pri svem tom Crkva ga je, iz zahvalnosti za to njegovo pozno

220

saučešće, uvrstila u red svojih svetitelja, a jedna stara legenda priča daga je Petar krstio i da je kasnije umro mučeničkom smrću, zato što je,naposletku, verovao u onoga koga nije smeo da spase od smrti.

221

OVCE, ZMIJE I GOLUBOVI

OVCE, ZMIJE I GOLUBOVI

Isus je znao − zato što ih je sam izabrao − ko su i kakvi su ljudi koji suimali da dalje pronose njegovu reč. I najlošiji loj, ako je u njemu stenj,može da osvetljava pećine; a stara borova grana, kada se upali, možeda svetli onima koji su zalutali i da plaši hijene. Vojskovođ koji je poveorat protiv sveta, hteo je da se posluži siromašnim vojnicima koje mu jesudbina izvela na put. U ma kome drugom istorijskom vremenu mučnoda bi ih mogao naći boljih. Osim toga, on je navlaš birao tako osrednjeljude: po nekom tajanstvenom planu, da bi se što jače blistalo čudo odpoznije nadčovečanske pobede.

Njihov zadatak bio je takav da je mogao bacati u brigu i ljude od većegiskustva i znanja nego što su ih imali oni. Prostota, neznanje, pa isamo praznoverstvo pojačavaju srčanost većma nego poneke drugeduhovne osobine koje su prijatnije za čula modernog čoveka.

Hristos je iziskivao od svojih glasnika da vrše poslove koji izgledajunemogućni te se mogu poveriti samo prostodušnim ljudima u kojih,nekim čudom njihove prostote, ono što je nemogućno poneki putpostaje mogućno. "Šaljem vas kao ovce među vukove." Kao mirnedomaće životinje među divlje zverove; i s naredbom da ne dopuste daih požderu, nego da te krvnike nevinih jaganjaca preobraćaju u krotkejaganjce. I da bi im ti toliko paradoksalni, neobični podvizi mogli poći zarukom, božanski Paradoksista savetuje ih da budu, u isti mah, zmije igolubovi. "Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi."Prosti i površni poznavaoci životinjske duše bunili bi se protiv ovakvogpoređenja. Podmukla reptilija ne može živeti u istom gnezdu sbezazlenom pticom ljubavi. Zmija koja je dala povoda da se Adamizgna iz Raja isuviše je različita od verne golubice koja se Noju vratila smaslinovom granom u kljunu te mu objavila povratak Mira. Otrovnica

222

što sikće u tami nema ničega zajedničkog sa belom pticom koja lakokruži kroz sunčane zrake.

Ali površni ljudi uvek su na krivom putu sa svima svojim mislima.Prostodušnost je sila koja pobeđuje svako lukavstvo. Pamet je oblikprostodušnosti. Pamet nije prepredenost. Prepredeni ljudi pobeđujuuvek samo u prvom trenutku, ali kasnije izvuku deblji kraj. Bezazlenastvorenja mogu izgledati glupa, ali naposletku svagda se utvrdi da jenjihova glupost skrivala veliku pamet. Prosta, bezazlena, iskrenastvorenja imaju neku moć koja zbunjuje i najlukavije ljude: moćNevinosti. Dete koje svojim pitanjem nagna stara čoveka na ćutanje,seljak koji svojim odgovorima začepi usta filosofu, obični su simbolipobedonosne snage što je ima Nevinost. Prostodušnost ponekadanadahne prosta čoveka da izvrši dela i izgovori reči koje više vredenego svi izumi obične diplomacije.

Ljudi što ih Isus šalje da osvajaju duše bili su nezgrapni seljaci, ali onisu mogli, bez i najmanjih teškoća, da budu krotki kao ovce, oprezni kaozmije, prosti kao golubovi. Ali ovce bez kukavištva, zmije bez otrova,golubovi bez pohote.

Tim vojnicima bila je prva dužnost da budu golotinja. Trebalo je dabudu bedniji od siromaha. Ali prosjaci nikako, "jer je poslenik dostojansvoga jela." Hleb života što su ga imali da dele onima koji su gladnipravde zasluživao je da bude naknađavan hlebom od pšenice. Samoposlenici su morali da na svoj posao idu potpuno ogoleli. "Ne nositezlata, ni srebra, ni medi u pojasima svojim, ni torbe na put, ni dvehaljine. ni obuće, ni štapa." Metali, ti gnusni posrednici bogastva, silansu teret za dušu; teret koji čoveka vuče na dno. Svetlucanje zlatanagna nas da zaboravimo sjaj sunca; svetlucanje srebra dazaboravimo blistanje zvezda; svetlucanje medi da zaboravimo rumenilovatre. Ko se veže za zemlju ostaje na zemlji; ne zna za nebo i nebo nezna za njega.

223

Nije dovoljno siromašnima propovedati ljubav prema siromaštvu,govoriti im o lepoti siromaštva. Siromašni ne veruju rečima bogatihdogod bogati dragovoljno ne postanu siromašni. Isusovi učenici,pozvani da propovedaju blaženstvo siromaštva siromašnima ibogatima, trebalo je da iz dana u dan, svakome, u svakoj kući, dajuprimer srećne bede. Nije trebalo da išta nose na sebi, osim haljine natelu i sandala na nogama; nije trebalo išta da primaju, osim ono malo"potrebnog hleba" što bi ga našli na gostoljubivim trpezama. Putujućisveštenici sirijske Boginje i drugih istočnjačkih božanstava nosili su uzase, osim svojih idola, bisage za darove. Jer svetina ne pridaje važnostionome što se ne plaća.

Naprotiv, Isusovi Apostoli morali su da odbijaju svaki dar i plaćanje."Besplatno ste dobili, besplatno i dajite". Pa kako bogastvo, da bi sebolje prikrilo, svoj metalni oblik pretvara u odećni, glasnici Carstvamorali su se odreći i prazničnih haljina, obuće, štapa − svega onogabez čega čovek može da živi.

Moraju da ulaze u kuće − otvorene svakome u toj zemlji gde se nijeznalo za brave i gde se još održavalo gostoljublje iz nomadskihvremena − i da govore i muškoj i ženskoj čeljadi u njima. Njihov jezadatak da jave da se približava Carstvo Nebesko, da objasne kakoCarstvo Zemaljsko može da se pretvori u Carstvo Nebesko, da izložejedinu pogodbu pod kojom će moći da se ostvare sva proroštva,pokajanje, obraćanje, preporođaj duše. I da bi mogli dokazati da ihšalje Onaj ko ima pravo da traži takav preobražaj, oni imaju vlast davraćaju zdravlje bolesnima, da rečju izgone "nečiste duhove", dakledemone, to jest poroke koji od ljudi stvaraju demone.

Zapovedaju ljudima da se obnove, ali u isti mah pomažu ih svimasilama koje su im date da pristupe tom obnavljanju. Ne ostavljaju ihsame posle izdate zapovesti koju je tako teško izvršiti. Pošto suizgovorili proročke reči − Carstvo se približilo − prometali su se uposlenike; popravljali su, čistili, usavršavali duše koje su njihovi

224

zakoniti pastiri ostavili u ogoleloj šumi mojsijevskog formalizma.Govorili su ljudima šta sve treba da čine pa da budu dostojni novenebeske zemlje i odmah su revnosno prezali na posao, kako bipomogli da se postigne ono što su stavljali u izgled. Jednom reči,ubijali su i vaskrsavali: u svakom obraćenom ubijali su starog čoveka, anjihove reči bile su silno krštenje drugog rođenja. Kao putnici bez torbei prtljaga, nosili su sa sobom istinu i život − mir.

"I ulazeći u kuću, nazovite joj: mir kući ovoj". Ko ga primi; imaće mir; koga odbije, nastaviće svoj opaki rat. I izlazeći iz te kuće ili iz toga grada,koji vas ne prime, otrešćete prah sa nogu svojih. Ne zato što je prah ukućama i gradovima koji ih neće da poslušaju nečist ili opčinjen.Otresanje nogu je simbolički odgovor na gluvoću i tvrdoću srca. Odbiliste sve, te ni mi nećemo da primimo ništa vaše, pa čak ni prah koji jeprionuo za obuću našu. Stoga što vi, koji ste stvoreni od praha i kojićete se vratiti u prah, nećete da date ni jedan trenutak svoga vremenaniti i jedan komadić svoga hleba, mi ćemo vam prah vaših putevaostaviti do poslednje trunke.

225

KAZUJTE NA VIDIKU

KAZUJTE NA VIDIKU

Jer Apostoli, verni uzvišenoj i čudesnoj reči Onoga ko ih šalje, nose miri u isto vreme i rat. Neće svi biti kadri da se obrate. U jednoj i istojporodici, u jednoj i istoj kući biće ih koji veruju i onih koji ne veruju. Iizmeđu njih nastaće razdor i rat − težak otkup za postizanje savršenogi trajnog mira. Kada bi svi odmah poslušali Reč, kada bi se svi istogadana obratili, Carstvo Nebesko osnovalo bi se za tren oka, bez ikakvekrvave borbe.

A oni koji neće da se preporode − bilo stoga što nisu razumeli RadosniGlas, bilo zato što misle da su savršeni − stavljaće ruke na Apostole ipredavaće ih sudovima. Oni koji su slepo odani bogastvu i StaromZakonu biće nemilosrdni prema siromasima koji siromaške učeNovome Zakonu. Bogataši neće priznati da je njihov novac opasnabeda; Književnici neće dopustiti da se njihova nauka oglasi kaoneznalaštvo koje ubija ljude. "I po zbornicama svojim tući će vas".

"A kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti". Isus jepouzdano uveren da će siromašni ribari, mada nisu pohađali školu ukojoj se uči besedništvo, naći velike reči u času optužbe. Jedna jedinamisao, kada je ona velika, rađa sve druge uzgredne misli i u isti mahsavršene oblike u kojima se one izražavaju. Neplodan čovek, kojinema ništa u sebi, koji ne veruje ni u šta, koji ne oseća, ne bukti, nepati, nije kadar, pa da je i osedeo među atinskim sofistima i rimskimretorima, da improvizuje jedan od onih ubedljivih i silnih odgovora kojiuznemire savest i najgluvljih sudija.

Da govore, dakle, bez straha, i ne krijući ništa od onoga što su oni učili.Upravo, "ono što vam govorim u tami, kazujte na vidiku; i što vam sešapće na uši, propovedajte s krovova". Tim rečima Isus ne iziskuje od

226

svojih učenika da budu smeliji nego što je bio sam. On je govorio utami, to jest na skrivenim mestima: govorio je njima, svojim prvimvernima, ali ono što im je rekao na pustim putevima ili u zatvorenimsobama, moraju oni da ponavljaju, kao što im je on davao primera, nagradskim trgovima, pred gomilama naroda. On im je na uvo šaputaoistinu, jer istina može, u prvi mah, da uplaši one koji nisu pripremljeni ijer njih beše malo, te nije bilo potrebno da se viče. Ali ta istina trebasada da se gromkim glasom objavi s visine, kako bi je svi čuli, te daniko, na Veliki Dan, ne bi mogao kazati da je nije čuo. Blago RadosnogGlasa razdeliće se svima siromasima.

Ako ljudi mogu da ubiju telo onoga ko propoveda istinu, njegovu dušune mogu ubiti; smrt jednog jedinog tela daće života tisućama novihduša. Ali ni vaše telo neće da umre, jer ima Neko ko ga štiti. "Neprodaju li se dva vrapca za dinar? Pa ni jedan od njih ne može pasti nazemlju bez oca vašega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Nebojte se dakle: vi ste bolji od mnogih vrabaca". Ptice nebeske, koje neseju, ne umiru od gladi; vi, koji ne nosite ni štapa, nećete umreti urukama neprijatelja svojih.

Imaju jednu toliko dragocenu tajnu da telo u kome je ona ne može dapropadne. Isus je uvek s njima, i onda kada je daleko od njih. Ono štose učini njima učinjeno je njemu. Tajanstvena, savršena jednakoststvorena je za svagda između njih i onoga ko ih šalje. "I ako ko napojijednoga od ovih malih samo čašom studene vode, zato što je mojučenik, zaista vam kažem da mu nagrada neće propasti".

Hristos je izvor žive vode iz koga će da piju svi oni koji su umorni; ipakon će voditi računa i o svakoj čaši vode koja bi utolila žeđ i najmanjegameđu njegovim prijateljima. Onima što sa sobom nose vodu istine kojačisti i spasava, može, jednoga dana, biti potrebna obična voda,pogrebena na dnu seoskih studenaca. Ko njima pruži gutljaj tematerijalne vode dobiće, u naknadu za nju, jedan izvor koji može dadušu opije jače nego i najače vino.

227

Apostoli, koji putuju u jednom jedinom odelu, s jednim parom obuće,bez novaca u pojasu ili u torbi, siromašni kao puki siromašci, nagi kaoistina, to su, pored sve njihove prividne bede, veka vrsta Cara, koji jedošao da osnuje najprostranije i najsrećnije carstvo, da bi siromašnedarivao bogastvom koje vredi više nego sva merljiva blaga, da binesrećnima dao radosti koja je dublja nego ikakve miline na svetu. Tajnovi Car rado se pojavljuje, kao i svi Carevi sa Istoka, u neobičnimhaljinama. Ali haljine koje on najviše voli, čak i danas, tri su:Pesnikova, Siromaškova i Apostolova.

228

MAMONA

MAMONA

Isus je Siromah. Siromah koji je beskrajno i u najstrožijem smislu tereči siromašan. On je car siromaštva, gospodar potpunog siromaštva.Siromah koji je uz siromahe, koji je došao radi siromaha, koji govorisiromasima, koji daje siromasima, koji radi za siromahe. Siromahvelikog i večitog siromaštva. Srećan, bogati siromah koji prihvatasiromaštvo, koji se venčava sa siromaštvom, koji opeva siromaštvo.Prosjak koji deli milostinju. Nagi koji odeva nage. Gladni koji hrani onekoji su gladni. Čudotvorni i natprirodni siromašak koji lažne bogataše,pretvara u siromahe, a siromahe u prave bogataše.

Ima siromaha koji su siromašni zato što nikada nisu bili kadri da štogodzarade. Ima opet siromaha koji su siromašni zato što svako večerazdele drugima ono što su prekodan zaradili. I što više daju, oni sveviše imaju. Njihovo bogastvo − bogastvo tih drugih siromaha − gomilaje koja raste sve većma u koliko se više sa nje uzima.

Isus je bio jedan od tih siromaha. Kada se uporede s njima, sa timsiromasima, bogataši čije se bogastvo sastoji iz mina, rupija, forinata,dukata, talira, funti sterlinga, franaka, maraka, dinara, kruna, dolara,najbedniji su podrpanci. Srebroljupci sa Foruma, jerusalimski Epuloni,fiorentajski i frankfurtski bankari, londonski lordovi, njujorški milijarderisamo su, u poređenju s tim siromasima, puki sirotani, robovi koji bezikakve plate služe jednog nemilosrdnog gospodara, koji su osuđeni das dana u dan ubijaju svoju dušu. Beda tih jadnika toliko je strahovita daoni moraju da skupljaju kamenje što ga nalaze u glibu i da čeprkaju popogani. Toliko odvratna beda da čak ni siromašci ne mogu da se nanjih jednim osmehom smiluju.

Bogastvo je kazna, kao god i rad. Ali kazna teža, stidnija. Ko je

229

obeležen znakom bogastva izvršio je, možda i ne znajući, nizak zločin,jedan od onih neobičnih, tajanstvenih zločina za koji nema imena učovekovom jeziku. Bogataša pritiskuje breme božje osvete, ili Boghoće da ga dovede u iskušenje, kako bi video da li se on može da vinedo božanskog siromaštva. Jer bogataš je učinio veliki, gnusan ineoprostiv greh. Razmenjavanje ga je upropastilo. Mogao je da imanebo a uzeo je zemlju, mogao je živeti u raju a izabrao je pakao,mogao je da očuva svoju dušu a ustupio ju je za materiju, mogao jeimati ljubav a više je voleo mržnju, mogao je da ima sreću a želeo jemoć. Niko ga ne može da spase. Novac, u njegovoj ruci, pretvara se umetalnu ploču koja ga još živa ukopava i pritiskuje svojom studenomtežinom; on je otok od Koga se još za života raspada; on je vatra kojaga pretvara u ugalj, u užasnu crnu mumiju, u gluvu, slepu, nemu, uzetucrnu mumiju, u avetinjsku strvinu koja neprestano pruža praznu ruku uvekovnim grobljima. Jer niko tome neznanom prosjaku ne može daudeli ni jednog jedinog sećanja.

Za njega ima samo jedan spas: da i opet bude siromah, da postanepravi i smerni siromašak, da odbaci užasnu bedu bogastva i da se vratisiromaštvu. Ali takva odluka je nešto najteže za onoga ko je bogat.Bogataš, upravo zato što je prožman i zatrovan bogastvom, nije kadarni da zamisli da bi potpuno odricanje od bogastva bilo početaknjegovog spasa. I pošto ne može da zamisli takvo odricanje, ne moženi da se odluči na njega. On je rob sebe samoga. Da bi se oslobodio,morao bi već biti slobodan.

Bogataš ne pripada sebi nego pripada, premda je živo biće, mrtvimstvarima. On nema kad da premišlja, da bira. Novac je nemilosrdangospodar, koji ne trpi drugih gospodara kraj sebe. Bogataš, savispunjen brigom oko svoga bogastva, žudnjom da uveća svojebogastvo, materijalnim uživanjem što mu ga donose mrvice materijekoje se nazivlju bogastvom, ne može da misli na dušu. On ne može nida sluti da bi njegovoj bolesnoj, obamrloj, osakaćenoj, crvimaizgriženoj duši moglo biti potrebno da se isceli. On je celoga sebe

230

preneo u onaj deo sveta koji on, prema ugovorima i zakonima, možeda nazove svojim i u kome dosta puta ne stiže da uživa, nemajući za tovremena, volje ni snage. On mora da služi svome bogastvu, da gaspasava − ne može da služi svojoj duši, da nju spasava. Svom svojomljubavi odan je on tom deliću materije koji mu gospodari, koji ga je lišioi poslednjeg ostatka slobode.

Strahovita sudbina bogataševa je u ovoj dvostrukoj besmislenosti: štoje, u težnji da zagospodari nad drugim ljudima, postao robom mrtvihstvari; i što je, trudeći se da dođe do jednog delića sveta − i to takosićušnog! − izgubio sve.

Ništa nije naše dogod je samo naše. Čovek ne može stvarno imatiništa osim sebe samoga. Da bi imao što drugo, potrebno je da ga seodrekne. Onome ko odbija sve, daje se sve. Ali onaj ko se otima okakvo od svetskih dobara, da bi ono bilo samo njegovo, gubi i to dobrodo koga je došao i sva ostala. I u isti mah nije kadar da pozna sebesamoga, da bude svoj, da obogati svoju dušu. I onda on nema ništa,sasvim ništa. One stvari koje su prividno bile njegove nisu njegove,nego on je njihov. Nikada nije imao ono što jedino vredi imati: svojudušu. Najveći je džebrak na svetu. Nema ništa. Ne može da ima ništa.Kako bi, dakle, mogao da voli drugoga,da drugima da sebe samoga,da bude ispunjen onom ljubavi koja bi ga približila Bogu?

Nije ništa i nema ništa. Ko ne postoji, ne može da se preporodi. Konema, ne može da dade. Kako bi, dakle, mogao bogataš, koji nije višesvoj, koji više nema duše, da jedinu čovekovu imovinu pretvori u neštoviše i dragocenije?

"Jer šta vredi čoveku da dobije ceo svet ako izgubi svoju dušu?" OvoHristovo pitanje, prosto kao i sva otkrovenja, daje tačan smisaoproročkoj pretnji. Bogataš ne gubi samo večnost, nego gubi, pošto gabogastvo vuče na dno, svoj život na ovome svetu, svoju dušu, srećuzemaljskog života.

231

"Ne može se služiti Bogu i Mamoni", Duh i zlato su dva gospodara kojane trpe zajednice. Surevnjivi su: svako od njih hoće celoga čoveka. Ičovek, sve i kada bi hteo, ne može da sebe podeli na dvoje. Predaćese sav jednom ili drugome. Zlato, za onoga ko služi duhu, nije ništa;duh, za onoga ko služi zlatu, samo je besmislena reč. Ko se privoliduhu odbacuje zlato i sve što se kupuje za zlato; ko žudi za zlatomubija duh i odriče se svih blagodeti duha: mira, ljubavi, savršeneradosti. Onaj prvi je siromašak koji nije kadar da ikada potroši svojeneizmerno bogastvo; ovaj drugi je bogataš koji ne može nikako da seizvuče iz svoje beskrajne bede. Siromah ima, po tajanstvenom zakonuodricanja, i ono što nije njegovo, to jest ceo svet; bogataš nema, tonemilosrdnom zakonu večne žudnje, čak ni ono malo što smatra zasvoje. Bog daje mnogo više nego što je obećao; Mamona oduzima iono malo što je obećala. Ko se odreče svega dobiće sve; ko hoće dasamo za sebe zadrži ma i najmanji delić, ostaće na kraju bez ičega.

Ko se udubi u užasnu tajnu bogastva pojmiće zašto su čovekovi učiteljiodvajkada u zlatu gledali demonsko carstvo. Stvar koja staje manje odsvih drugih plaća se više nego sve druge, kupuje se svima drugima.Stvar koja nije ništa, čija je prava vrednost ništavna, nabavlja se svimaostalima, daje se za nju sva duša, ceo život. Daje se u zamenu ono štoje najdragocenije za ono što je najništavnije.

Pri svem tom, i ova paklena besmislenost ima svoga razloga uekonomiji duha. To ništavilo što se nazivlje bogastvom privlači čovekatako prirodno i tako silno, da je bilo potrebno da se odredi jedna tolikovisoka, toliko nesrazmerna cena, kako bi se on mogao odvratiti od telude težnje. Ako pristane da tu cenu plati, onda imamo nepobitandokaz o njegovom bezumlju i njegovoj krivici. Ali ni najstrože pogodbe− večno za malotrajno, sloboda za ropstvo, spas za prokletstvo − nisukadre da čoveka odvrate od demonskog pazara. Siromasi očajavajusamo zato što ne mogu da budu bogati. Njihova duša je zatrovana kaogod i u bogataša. Oni su, skoro svi, i protiv svoje volje, siromasi, koji se

232

nisu mogli nagrabiti zlata a izgubili su dušu. Oni su bedni bogataši beznovaca.

Jer jedino siromaštvo koje daje pravo bogastvo − duhovno − to jedragovoljno, prihvaćeno, s radošću prigrljeno siromaštvo. Potounosiromaštvo koje nam daje maha da dođemo do savršenstva. NebeskoCarstvo ne obećava siromasima da će ih učiniti bogatima, ali traži dabogati, da bi u njega mogli da uđu, od svoje drage volje postanusiromasi.

233

PRODAJ SVE!

PRODAJ SVE!

Tragični paradoks kojega je u bogastvu opravdava večni Isusov savetonima koji su pristali da pođu za njim.

Svak mora dati ono što ima odviše onima koji nemaju, ali bogatašmora da dade sve. Mladiću koji mu se približi i upita ga šta treba dačini pa da bude jedan od njegovih, on odgovara: "Ako hoćeš savršenda budeš, idi i prodaj sve što imaš i podaj siromasima i imaćeš blagona nebu". Odreći se bogastva nije žrtva, gubitak, šteta. Naprotiv, zaIsusa i za one koji njega razumeju, to je neizmerna dobit. "Prodajte štoimate i dajte milostinju, načinite sebi torbe koje neće oveštati, blagokoje se neće nikada umanjiti na nebu, gde se lopov ne prikučuje nitimoljac grize. Jer gde je vaše blago onde će biti i srce vaše... Podaj,dakle, onome ko ti ište a od onoga ko od tebe uzme nemoj tražiti da tivrati... jer je veća sreća davati nego primati".

Potrebno je davati, i to davati bez ustezanja, vesele duše i bez računa.Ko daje da bi dobio nije savršen. Ko čini poklone da bi došao dopoklona iste vrednosti ne dobija ništa. Naknada koju dobijamo u namaje. Potrebno je da stvar koju daješ ne daješ zato da bi došao do drugestvari, nego samo zato da bi došao do duševnog zadovoljstva. "Kadadaješ obed ili večeru, ne zovi prijatelja svojih, ni braće svoje, ni rođakasvojih, ni suseda svojih,da ne bi i oni tebe kad pozvali i vratili ti. Negokad činiš gozbu, zovi siromahe, kljaste, hrome, slepe, i blago će ti bitišto ti oni ne mogu vratiti, nego će ti se vratiti o vaskrsenju pravednih".

I pre Isusa savetovano je ljudima da se odriču bogastva. Nije Isus bioprvi koji je u siromaštvu gledao jedan od stepeni savršenstva. VelikiVardhamana, Jina ili Pobednik, dodao je zapovestima Parsije,osnivača "Oslobođenih", aparigrafu, odricanje od imovine. Buda,

234

njegov savremenik, takođe je svojim učenicima preporučivao to isto.Kinici su lišavali sebe svakog materijalnog dobra da bi, oslobodivši serada i ljudi, mogli da se predadu istraživanju istine. Krates, otmeniTebanac, Diogenov učenik, razdelio je svoje bogastvo sugrađanima ipostao prosjak. Platon je tražio da ratnici njegove republike nemajuništa. Stoici, koji su bili odeveni u purpur i sedeli za stolovimaukrašenim dragim kamenjem, u svojim govorima u zvezde su kovalisiromaštvo. U jednoj Aristotelovoj komediji slepi bog bogastva, Pluton,deli novac, kao za kaznu, samo nevaljalcima.

Ali u Isusa ljubav prema siromaštvu nije neko asketsko pravilo ili kakvorazmetanje. Atinjanin Timon, koji u nastupu čudne velikodušnostipostaje prosjak pošto je ugostio gomile muktaša, nije siromah u smisluIsusove nauke. Timon je siromah iz taštine: davao je svakome bezrazlike, pa i onima kojima nije bilo potrebno davati, da bi stekao glasizdašnog i velikodušnog čoveka. Krates, koji sebe lišava svoga imanjada bi se ugledao na Diogena, rob je nadmenosti; rad je da učini neštošto drugi ne čine, da bi bio proglašen za filosofa, mudraca. ProsjaštvoKinika takođe je jedan živopisan oblik taštine; siromaštvo Platonovihratnika je jedna mera državničke mudrosti. Jer siromaštvo je potrebnou ljudskim zajednicama koje se obrazuju i podižu. Prve republike sunapredovale i cvetale dokle su se njihovi građani zadovoljavali, kao ustaroj Sparti i u starom Rimu, skromnim, trezvenim životom, i propalesu čim se u njima počelo žudeti za zlatom. Ali u to staro vremebogastvo samo po sebi nije potcenjivano. Smatrali su ga kao opasnosamo onda kada se ono nagomilava u rukama nekolicine; smatrali suga kao neopravdano ako se nepametno troši. Platon, koji želi danjegovi građani žive osrednjim životom, to jest da niti uživaju u obiljuniti da trpe oskudicu, stavlja bogastvo među čovekova dobra. Stavljaga na poslednje mesto, ali tek ne zaboravlja ga. A Aristofan bi, kao štose jasno vidi, bio klekao pred Plutonom da je taj slepi bog otvorio oči isvoje bogastvo razdelio poštenom svetu.

U Jevanđelju siromaštvo nije kakav filosofski ukras niti neka mistička

235

novina. Nije dovoljno biti siromah pa da se ima pravo na građanstvo uCarstvu Nebeskom. Ako je neko siromah ne znači da je samim tim isavršen. Ko nije ubeđen da je dole, neka ne misli da će se vinuti gore;ko se ne odvoji od svakog materijalnog dobra, toga zavoja što zatvaraoči i sputava krila, neće osetiti želje za duhovnim dobrima.

Siromah, kada ne pati od svoga siromaštva, kada se siromaštvomponosi umesto da se trudi da ga se oslobodi, kudikamo je bližimoralnom savršenstvu nego bogataš. Ali bogataš koji je osiromašioradi siromaha pa živi životom svoje nove braće još je bliži savršenstvunego oni koji su se u sirotinji rodili i odrasli. To što mu je u deo palatako retka i čudesna milost pouzdano mu je jemstvo da će se ispunitisve njegove nade. Odreći se onoga što se nikada nije imalo može bitipohvale dostojno, pošto mašta uveličava ono čega nema, ali odreći sesvega što se ima i što je predmet svačije zavisti znači uzvisiti se dosavršenstva.

Siromašak, koji je trezven, uzdržljiv, prostodušan i s malo zadovoljan,zato što nema mogućnosti ni prilike da bude drukčiji, primoran je datraži naknade u onim uživanjima za koja nije potrebno imati novaca ida zadovoljenja nalazi u ponekoj duševnoj nadmoćnosti kakve nemogu imati oni koji uživaju. Dosta puta njegove vrline imaju za osnovunemogućnost ili neznanje. On je ispravan zato što ne može da budeneispravan, ne gomila blago zato što ga nema ni za najpreče mupotrebe, nije pijanica ni razvratnik zato što krčmari i bludnice ne znajuza veresiju. Njegov mučni, ropski i mračni život iskupljuje njegovegrehe. I bol ga nagoni da pogleda gore i traži utehe. Mi se toliko malostaramo o siromasima da nemamo pravo da o njima donosimo svojsud. Siromašci, koje su napustila njihova braća, koji su daleko od onihkoji bi mogli govoriti njihovom srcu, kojih se svi klone zbog njihovenečistote, koji su isključeni iz nauke i umetnosti te teže snose svojubedu, ta sirotani su, u ovoj opštoj bedi, najmanje nečisti među ljudima.Da ih više volimo, bili bi savršeniji. Imaju li srca da ih osuđuju oni kojisu ih ostavili sebi samima?

236

Isus je voleo siromahe. Voleo ih je zato što je imao sažaljenja premanjima; voleo ih je zato što je osećao da su bliži njegovoj duši, da supripravniji da ga razumeju. Voleo ih je zato što su mu uvek davaliprilike da im radosno služi, da daje hleba gladnima, snage slabima,nade bolnima.

Isus je voleo siromahe zato što je, sa gledišta pravde, u njima videoone koji imaju najveće pravo na Carstvo; voleo ih je zato što su ubogataša budili sažaljenje i time ih pokretali da se odriču zemaljskogblaga. Ali više od sviju voleo je siromahe koji su bili bogati pa suCarstva radi postali siromasi. Njihovo odricanje bilo je najlepši dokaznjihove vere u njegovo obećanje. Lišavali su sebe onoga šta ustvarnosti nije ništa, ali što je u očima sveta sve i sva; činili su to stogašto su bili ubeđeni da će živeti savršenijim životom. Trebalo im je dasavladaju jedan od instinkata koji je najdublje ukorenjen u čoveku.Isus, rođen kao siromah, među siromasima, radi siromaha, nije nikadanapuštao svoju braću. Njima je on dao plodno izobilje svogabožanskog siromaštva. Međutim, njegovo srce tražilo je siromaha kojinije bio uvek siromah; bogataša gotova da bude siromah njega radi.Tražio ga je, i možda ga nije našao nikada. Ali se osećao srođeniji stim nepoznatim bratom, za kojim je žudeo, nego sa svima onimpokornim prosjacima što su se tiskali oko njega.

237

DEMONOVA POGAN

DEMONOVA POGAN

Upamtite dobro ovo, vi koji imate tek da se rodite: Isus nije nikada hteoni da se dotakne, svojom rukom, nikakvog novca. One njegove rukekoje su mesile blato da otvore oči slepome; one ruke koje su dodirivalenečista tela gubavih i mrtvace; one ruke koje su grlile Judu, − koji je bionečistaji od gubavih i od leševa − one bele, čiste ruke, koje su donosilesreću i spas, nisu nikada na svojim dlanovima držale koji od onihkoturića sa likom onih što vladaju svetom. U svojim pričama, istinitijimod istine, Isus je mogao da spominje novac; mogao je da ga gleda utuđim rukama: ali dodirivao ga nije nikada. On, koji se nije gadio ni odčega, gnušao se novca. Bio mu je odvratan, strahovito odvratan. Celanjegova priroda bunila se i protiv pomisli da se on dotakne tih prljavihsimbola bogastva.

Kada mu ištu hramovni porez, on ne pribegava kesi svojih prijatelja,nego naređuje Petru da baci udicu: u ustama prve ribe biće dva putaonoliko novca koliko se traži. U tome čudu je jedna uzvišena ironijakoju niko nije zapazio. Ja nemam novca, ali novac je neštobeznačajno, nešto što je za preziranje, nešto što će voda i zemljaizbaciti na jednu moju reč. More je prepuno novca, Ja znam gde gaima, i to tolika da bi se samo sitninom njegovom mogli kupiti svihramovni sveštenici i svi carevi zemaljski, ali ni prstom neću maći dado njega dođem. Jedan od mojih učenika uzeće onoliko koliko jepotrebno iz čeljusti jedne ribe i dati porezniku, pošto je novac, kako sečini, sveštenicima potreban za život. Neme životinje mogu da nosenovac; ja sam toliko bogat da neću ni da ga vidim. Ja nisam nemaživotinja, nego duša koja govori, a duše nemaju ni novca ni džepova.Ne dajem ti, dakle, ja te drahme, nego more. Meni nije nikada ništapotrebno da kupujem, a poklanjam sve što imam. Moja baštana, koja jeneiscrpna, jeste Reč.

238

Ali jednoga dana i Isus je morao da zagleda u novac. Upitali su ga da lipravi Izrailjićanin mora da plaća danak. A on im je odgovorio: "Pokažitemi novac harački". I oni mu ga pokazaše, ali on ga ne htede uzeti uruke. Bio je to carski, rimski novac, koji je na sebi imao lik pretvornogAvgusta. Ali Isus nije hteo da zna čiji je taj lik. Upitao je: "Čij je obrazovaj i natpis? I rekoše mu: ćesarev". Onda on tim podlacima što su gaispitivali kresnu u lice reči koje ih zaprepastiše: "Vratite, onda,ćesarevo ćesaru, i Božje Bogu".

Smisao tih reči je mnogostruk. Dovoljno će biti, za sada, da sezaustavimo na prvoj: vratite. Vratite ono što nije vaše. Novac nije vaš.Načinili su ga silni za potrebe svoje sile. On je svojina careva i carstva− ovoga drugog carstva, carstva koje nije naše. Car pretstavlja silu izaštitnik je bogastva; ali mi nemamo ništa zajedničko sa silom ipreziremo bogastvo. Naše Carstvo nema silnih niti bogatih; Car što jena Nebu ne kuje novac. Novac je sretstvo za razmenu zemaljskihdobara. Ono malo što nam je potrebno − malo sunca, malo vazduha,malo vode, komadić hleba, haljina − daju nam besplatno Bog i Božjiprijatelji. Vi celoga života sebe mučite, da biste skupili veliku gomilu tihkoturića s likom. Mi ne bismo znali šta da s njima činimo. Oni su za nassasvim izlišni. Zato ih vraćamo: vraćamo ih onome ko ih je skovao, koje svoju sliku na njih stavio, eda bi svak znao da su njegovi.

Isus nije nikada imao potrebe da novac vraća, jer ga nikada nije ni uruke uzimao. Svojim učenicima zapovedio je da na put ne nose torbe.Učinio je jedan jedini izuzetak − i to takav koji čoveka užasomispunjava. Iz jednog stava u Jevanđelju vidimo da je jedan Apostolupravljao zajedničkim novcem. Taj Apostol bio je Juda. Ali, najzad, i onje morao da za izdaju primljeni novac vrati pre nego što ga je smrtzbrisala. Juda je tajanstvena žrtva prinesena na oltar prokletinje koja jenovac.

Novac, osim masti od ruku koje su ga prihvatale i pipale, nosi na sebi i

239

užasnu zarazu jezovitih zločina. Među svima nečistim stvarima što ih ječovek načinio, da bi umrljao zemlju i sebe samoga, novac je moždanajnečistija.

Ti od metala skovani tantuzi, koji iz dana u dan klize kroz ruke ukaljaneznojem ili krvlju: koje su izlizali grabljivi prsti opasnih lopova, trgovaca,bankara, podvodnika i tvrdica; ti okrugli i lepljivi ispljuvci kovnica, zakojima svi žude, koje svi traže, grabe, kradu, vole više nego ljubav ipokatkada nego i sam život; ti prljavi i slikama ukrašeni komadićimaterije koje mučki ubica daje najmljenom ubici, zelenaš gladnome,grešnik onome što trguje svetinjama, neprijatelj izdajniku, razvratnikženi koju je kupio; ti odvratni, pogani i smrdljivi nosioci zla, koji navodesina da ubije oca, ženu da izneveri muža, brata da prevari brata,izopačenog siromaha da nožem probode izopačenog bogataša, sluguda podvali gospodaru, razbojnika da opljačka putnika, narod danapadne na drugi narod; ti novci, ti materijalni simboli materije,najužasnija su tvorevina čovekovih ruku. Novac koji je poubijao tolikatela, ubija s dana u dan tisuće duša. Zarazan, zaraznij i od prnjetinaokuženog čoveka, od gnoja na prištu, od kašetine u kanalu, ulazi on usve domove, blista se na menjačkim tezgama, pritajuje se po fijokama,skrnavi uzglavlja i san, krije se po mračnim i plesnivim kutovima, prljaruke nevine dečice, dovodi u iskušenje devojke, plaća dželatov rad,kruži širom celoga sveta raspirujući mržnju, razbuktavajući požudu,uskoravajući pokvarenost i smrt.

Hleb, koji je već svetinja na stolu u domu, na crkvenoj trpezi pretvarase u besmrtno telo Hristova. I novac je vidljivi znak nekog pretvaranja.On je prokleto pričešće Demonovo. Novac je truli izmet Demonov. Kovoli novac i radosno ga prihvata združuje se s Demonom. Ko se suživanjem dotiče novca dotiče se, i ne znajući to, Demonove pogani.

Čist čovek ne može ga se doticati, svetac ga ne može snositi. Obojicanjih znaju koliko je on gadan. I gnušaju ga se kao god što se bogatašgnuša bede.

240

CAREVI ZEMALJSKI

CAREVI ZEMALJSKI

− Čij je taj lik? − pita Isus kada mu pred oči iznose rimski novac.

On poznaje to lice. Zna. kao i svi, da je Oktavijan, usled čitavog nizaneobično srećnih slučajeva, postao gospodarem sveta i da su muudvorice dale nadimak Avgust, to jest Veliki. Poznaje crte togapretvornog mladića, glavu s gustom i nakovrdžanom kosom, veliki noskoji se povija naniže kao da bi da prikrije surovost onih malih, nežnih,odlučno zatvorenih usta. To je glava kao što su i sve glave na novcima,bez trupa, otsečena pri kraju vrata: jezovita slika večnog i dragovoljnoprihvaćenog usekovanja.

Ali Isus neće da svojim ustima izgovori ime toga cara, jer ne priznajenjegovu vlast. Ćesar je zemaljski dar; Isus je car jednog novog carstvakoje je u protivnosti sa zemaljskim carstvom i u kome neće više biticareva. Ćesar je car prošlosti, car ratnika, car zlatnog i srebrnognovca, car pravde koja je nedovoljna i lažna. Isus je car budućnosti,spasilac robova, neprijatelj bogastva, učitelj ljubavi. Među njima nemaničega zajedničkog. Isus je došao da sruši vladavinu ćesara, da rasturirimsko i svako drugo zemaljsko carstvo, a ne da zameni ćesara. Kadabi ta ljudi slušali, ćesara ne bi bilo više. On nije naslednik koji sklapazavere protiv onoga ko vlada, da bi zaseo na njegovo mesto, negomirni rušilac svih upravljača. Ćesar je najsilniji i najčuveniji izmeđunjegovih protivnika, ali i najneobičniji. Jer njegova snaga počiva nadremljivosti ljudi, na nemoći naroda. Ali došao je onaj koji će daprodrma one što su zadremali, da otvori oči slepima, da povrati snaguslabima. Kada se sve dovrši i zasnuje se Carstvo − Carstvo kome netrebaju vojnici, sudije, robovi ni novac, nego samo žive duše, dušeispunjene ljubavlju − Ćesarevo carstvo će iščeznuti kao što brdo odpepela iščezne kada ga podhvati pobednički vetar.

241

Dokle pak ono traje, možemo da mu vraćamo ono što je njegovo.Novac za nove ljude je ništa. Podajmo Ćesaru, kome je suđeno dabude ništa, to ništa od zlata i srebra koje nije naše.

Isus, koji neprestano, sa strasnom žudnjom, objavljuje dolazak drugogZemaljskog Raja, ne vodi računa o carevinama, jer novoj zemlji što jeon obećava neće biti potrebne carevine. Narod od svetaca, koji semeđusobno vole, ne bi znao šta će mu carevi, sudovi i vojske.Božanski Spasitelj došao je da učini preokret i u politici čovekovoj.Jedan jedini put govori Isus o carevima, i to samo zato da bi tumbepreokrenuo prostu i utvrđenu ideju. "Carevi narodni − rekao jeučenicima − zapovedaju narodu, i poglavari upravljaju njime. Ali međuvama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veći među vama, davam služi. I koji hoće među vama da bude prvi, da vam bude sluga".To je teorija potpune jednakosti među ljudima. Veliki je mali; gospodarje sluga; car je rob. Ako onaj koji upravlja mora biti kao i onaj koji služi,onda onaj koji služi ima ista prava i istu čast kao i onaj koji upravlja.Može biti svetaca koji su svetiji od drugih svetaca; pravednih koji su dojuče bili grešnici; nevinih koji su bili građani carstva čim su se rodili.Može biti razlike po duhovnoj veličini u opštem savršenstvu, ali pojampretpostavljenih i potčinjenih, gospodara i slugu, biće, najzad, ukinut.Da bi se mogla vršiti vlast, pa ma i loše, potrebno je imati povorku onihkoje treba voditi, gomilu onih na koje valja motriti i kažnjavati ih, iizvesan broj onih čije se životinjstvo mora obuzdavati. Ali kada svi ljudibudu bili sveci, onda neće biti potrebni zakoni i kazne, putokazi i brane,naredbe i pokoravanje naredbama. Carstvo duhovno može biti bezvlasti i njenih propisa.

Ljudi se više među sobom ne mrze i ne otimaju se o bogastvo: čim seto dvoje postiglo, prestaje svaki razlog i svaka potreba za upravljanjem.Put što vodi savršenoj slobodi ne zove se Propast nego Spas i nenalazi se u Godvinovim ili Štirnerovim, Prudonovim ili Kropotkinovimsofizmima, nego samo u Jevanđelju Isusa Hrista.

242

Međutim, ni do dan danas čovek nije pridobiven za Jevanđelje, te sujoš potrebni carevi. Životinjama je potreban pastir, i u koliko surazuzdanije i ćudljivije, u toliko pastir mora biti snažniji i naoružaniji. Aliljudske životinje, koje su podivljale od nadmenosti, pomišljaju damnožina može zameniti jednoga i da niski može zauzeti mestovisokog, te neće careva. Careva što su odista carevi, koji su, čak ikada su osrednjih sposobnosti, uzvišeni iznad mahnitih ćudi slepihgomila. Careva koji upravljaju s onim autoritetom koji mora bitijedinstven da bi mogao imati uticaja, i koji za svoje pogreške, manje odpogrešaka lude gomile, odgovaraju samo Bogu. Ali današnji ljudi takvihcareva neće. Takve careve ne mogu oni ni da vole ni da ih trpe. Milijisu im mnogobrojni nesposobni i grabljivi sitni tirani koji ih gnjave i muzuu ime slobode. Podnose ih lakše stoga što je njihova tiranija zaodenutaslobodarstvom. Mnogo je vekova otkako je pravih careva nestalo sazemlje, a žirožderi što na njoj žive nisu se popravili. Ne mogu da sepokoravaju, što čine i životinje, a nisu još dostojni slobode koju Bogdaje svetiteljima.

243

MAC I OGANJ

MAČ I OGANJ

Kad god ulizice silnih hoće da proglase za svetinje ambicijeambicioznih, nasilja silnika, zverstva zverova, ratobornost ratobornih,osvajanja osvajača; kad god plaćeni sofisti ili besomučni deklamatoripokušavaju da dovedu u saglasnost neznabožačko divljaštvo ihrišćansku blagost, da krst prikažu kao balčak, da prolevanje krvi,izazvano mržnjom, pravdaju krvlju koja je na Golgoti prolivena ljubaviradi; kad god se, uopšte, hoće rat da brani doktrinom mira i od Hristastvori jemac Džingis−Kanov ili Bonapartin ili, da bi pakost bila još veća,prethodnik Muhamedov, videćete kako se odmah poteže onaj čuvenijevanđeljski tekst koji svak zna napamet ali koji malo ko razume.

"Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došaoda donesem mir nego mač." Poneki, da bi pokazali svoju naučenost,dodaju: "Ja sam došao da donesem oganj na zemlju." A drugi,obdareni pravim čudom od pamćenja, žurno navode onu rečenicu:"Carstvo Nebesko siledžije osvajaju."

Kakvog bi anđela od rečitosti, kakvu natprirodnu silu mogao čovek da sneba prizove, pa da se tim tvrdim glavama objasni smisao tih reči kojeoni tako lakomisleno i drsko ponavljaju.

Oni njih iz jevanđeljskog teksta vade s istom onakvom nežnošćukakvom orangutan čupa cveće u istočnjačkom vrtu. Ne osvrću se nareči koje dolaze pre njih i iza njih; ne osvrću se na prilike u kojima suizgovorene; ni na um im ne pada da bi one mogle imati i kakvo drugo ane samo obično značenje.

Kada Isus kaže da je došao da donese mač − ili kao što je u sličnomstavu Luka napisao "razdor" − on to govori učenicima koji polaze na

244

put da propovedaju da se Carstvo približuje. I odmah, čim je spomenuomač, ono što je rekao objašnjava primerima iz porodice: "Jer samdošao da rastavim sina od oca njegova i kćer od matere njene i snahuod svekrve njene, i neprijatelji čoveku postaće ukućani njegovi. Jer ćeodsele pet u jednoj kući biti razdeljeni, ustaće tri na dva, i na dva tri..."Mač, dakle, ne znači rat. To je jedna slika koja označava razdor,pocepanost, podelu. Mač seče, deli, rastavlja; a propoved Jevanđeljapodeliće, zavadiće među sobom članove jedne i iste porodice. Jermeđu ljudima ima gluvih i onih koji čuju, tromih i okretnih, onih koji neveruju i onih koji veruju. Dogod se svi ne obrate i dogod ih Reč nezbratimi na zemlji će biti razdora. Ali razdor nije rat, nije istrebljenje.Oni što su čudi i poverovali − Hrišćani −neće da napadaju one koji neslušaju i ne veruju. Upotrebiće, svakako, oružje protiv braće koja suuporna i koja su neposlušna − ali to oružje biće propoved, primer,oproštaj, ljubav. Neobraćeni će, možda, povesti pravi rat, rat sanasiljem i prolevanjem krvi, ali povešće ga upravo zato što nisuobraćeni, upravo zato što nisu Hrišćani. Pobeda Jevanđelja učinićekraj svakom ratu − ratu između čoveka i čoveka, između porodice iporodice, između staleža i staleža, između naroda i naroda. Što jeJevanđelje, u ranija vremena, bilo povod neslozi i razdoru, nije krivicado istina što nas ih ono uči nego do toga što se u te istine nijeverovalo.

Kada Isus objavljuje da je došao da donese oganj, samo kakavvarvarin može tu misliti na ubistveni oganj, koji je dostojni pomoćnikrata. "I kako bih voleo da se već zapalio!" Jer oganj što ga želi ČovečjiSin vatra je požrtvovanja, blistavi plamen ljubavi. Dogod sve duše nebudu sažežene tim ognjem, reč Jevanđelja ostaće prazan zvuk iCarstvo će biti još daleko. Da bi se čovečja porodica oslobodila zaraze,potreban je požar od bolova i stradanja. Smrznuti moraju da bukte,neosetljivi moraju da urlaju, mlaki moraju da vriju kao voda u loncu.Prljavštinu koja se nagomilala u duhovnom životu čovekovom, koja jeod svake duše načinila pomijaru, trulež koja zatvara uši i zaglušujesrca, mora u pepeo pretvoriti oganj koji je Isus doneo da zapali i koji ne

245

znači uništenje nego spas.

Ali da bi se moglo prebroditi more od plamena, potrebno je imatismelosti koje svako nema. Koje imaju samo oni koji su hrabri. Zbogtoga Isus može da kaže da "Carstvo Nebesko siledžije osvajaju." Reč"siledžije" ima odista, u tekstu, značenje "hrabri"; ona, dakle, označavaljude koji, ne kolebajući se i ne drhteći, na juriš zauzimaju utvrđenje.Mač, oganj, nasilje reči su koje se ne smeju uzimati u bukvalnomsmislu kao što to čine oni koji brane pokolje. Te reči su slike kojemoramo upotrebljavati da bi nas mogla razumeti uspavana maštaprostog sveta. Mač je simbol podeljenosti između onih koji su seubedili prvi i onih koji su im se pridružili naposletku; oganj je vatra štočisti; nasilje je duševna snaga koja je potrebna da bi se moglo doći naprag Carstva. Ko ovo shvata drukčije, ili ne ume da četa ili je rad dadruge obmanjuje.

Isus je čovek Mira. Došao je da donese mir. Sva Jevanđelja su samoobjavljivanje mira i upustva o miru. Iste noći koje se Isus rađa, nebeskiglasovi pevaju proročko pretskazanje: "Mir na zemlji među ljudimadobre volje." Na gori, jedno od prvih obećanja što polaze iz Isusovogsrca i sa njegovih usana ono je koje on upućuje miroljubivima. "Blagoonima koji mir grade, jer će se sinovi Božji nazvati.s Apostolima, kadapolaze na put, naređuje da nazivaju mir svima kućama u koje buduulazili. Učenicima, prijateljima, preporučuje potpunu slogu. "Ovo vamzapovedam: da imate ljubav među sobom." Približujući se Jerusalimu,gleda ga plačući i uzvikuje: "Kada bi i ti znao u ovaj dan šta je za mirtvoj!" A one noći u maslinovom vrtu, dokle ga naoružani najamnicivezuju, izriče on užasnu osudu nad nasiljem. "Svaki onaj ko se mašimača, od mača će poginuti."

Zna kakvo je zlo nesloga. "Svako carstvo koje se razdeli samo po sebi,opusteće; i svaki grad ili dom, koji se razdeli sam po sebi, propašće." Iu razgovoru o poslednjim stvarima spominje kao znake, osim gladi,zemljotresa i drugih nevolja, još i ratove: "Ustaće narod na narod i

246

carstvo na carstvo... Čućete ratove i glasove o ratovima."

Nesloga je, za Isusa, zlo; rat je zločin. Branioci pokolja vrlo rado brkajustari i novi Zavet. Ali novi je upravo zato novi što poboljšava stari.

Rat se može nazvati božanskim kada na njega gledamo kao na kaznu.Ali on je kazna i po samom sebi. Rat je najsuroviji izraz mržnje štotanja i bukti u čovekovom srcu. Da bi mogli iskaliti mržnju što je ima unjih, ljudi se međusobno uništavaju oružjem. Rat je, u isti mah, greh injegova kazna. Greh je stoga što je postojao, još pre nego što jeotpočet, u dušama onih koji su neprijatelji; kazna je stoga što mržnja,pošto izbije, dovodi do uzajamnog istrebljavanja između onih koji semrze.

Ali, kada bi mržnje nestalo iz svih srdaca, rat se više ne bi mogao nizamisliti; najstrahovitiji bič iščezao bi zajedno s najvećim grehom.Najzad bi osvanuo dan, što ga je u daljini, sa žudnjom, gledao Isaija,kada "mačeve svoje raskovaće na raonike i koplja svoja na srpove, teneće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju."

Taj dan što ga je objavio Isaija biće onaj u koji Propoved na Gori budebila jedini zakon priznat na zemlji.

247

JEDNO TELO

JEDNO TELO

Isus smatra kao nešto sveto i telesnu vezu između muža i žene. Dogodsvi Carevi ne budu postali izlišni, vraćaćemo im novce koji na sebinose njihovo ime i njihov lik; dogod svi ljudi ne budu bili slični anđelima,ljudski rod mora se starati da se umnožava.

Porodica i država − nesavršene zajednice, kada se uzmu na umnebeska blaženstva − potrebne su u ovom zemaljskom iščekivanjuraja. Ali, dokle su potrebne, one moraju, bar, da budu manje nečiste imanje nesavršene. Onaj ko upravlja trebalo bi da sebe smatra da jeravan onome koji služi; veza između muža i žene morala bi biti večna iiskrena.

U braku Isus gleda pre svega slepljivanje dvaju tela. Tu on prihvatasliku staroga Zakona. "Nisu više dva nego jedno telo." Muž i žena sujedno, nedeljivo, nerazdvojno telo. Taj muž neće imati druge žene; tažena neće imati drugog čoveka dogod ih smrt ne razdvoji. Sparivanječoveka i žene, kada ono nije iskaljivanje divlje požude ili krišom vršeniblud, kada je to stapanje dva zdrava i neoskrnavljena stvorenja, kadase do njega došlo slobodnim izborom i s obvezom prihvaćenom predBogom i pred ljudima, kada je ono izraz čistog prirodnog nagona, tosparivanje ima u sebi nečega skoro tajanstvenog, nečega što se ne daničim zbrisati. Izbor je neopozivan, strast je potvrđena, obveza ostajevečna. U dva tela koja se stežu, ispunjena žudnjom, dve su duše kojese upoznaju i susreću u ljubavi. Dva tela postaju jedno telo; dve dušepostaju jedna duša.

Njih dvoje smešali su svoju krv, ali iz te zajednice rodiće se jedno novostvorenje, proizvedeno iz života jednoga i iz života drugoga, koje će bitividljivi oblik njihovog sjedinjenja. Ljubav ih je učinila podobnima Bogu,

248

tvaraocima neprestano novih i čudesnih tvorevina.

Ali to telesno i duhovno dvojstvo − najsavršenije među nesavršenimljudskim zajednicama − ne sme biti mućeno ni prekidano nikada.Preljuba ga kvari; razvod ga kida. Preljuba je potmulo nagrizanje;razvod je njegovo konačno odricanje. Preljuba je tajni razvod osnovanna laži i verolomstvu; razvod, posle koga dolazi nov brak, jestezakonom priznata preljuba.

Isus stalno, svečano i bezuslovno osuđuje preljubu i razvod braka.Njegova priroda buni se protiv neverstva i verolomstva. Doći će dan,veli on govoreći o nebeskom životu, kada se žene neće udavati nitiljudi ženiti, ali do toga dana brak mora biti bar u toliko savršen u kolikomu to dopušta njegovo nesavršenstvo. I Isus, koji se svagda saspoljnjega uzvišava ka unutarnjem, ne nazivlje preljubnikom samoonoga ko zavede ženu svoga brata, nego čak i ovoga ko je, na ulici, spožudom pogleda. I nije preljubnik samo onaj ko se potajno sastaje stuđom ženom, nego i onaj koji, pošto je oterao svoju ženu, uzmedrugu. Na jednom jedinom mestu on kao da dopušta mužubrakolomnice razvod braka, ali krivica oterane žene ne bi nikako moglaizvinjavati krivicu što bi je iznevereni muž učinio uzev drugu ženu.

Protiv tako strogog zakona bune se čak i učenici. "Ako je tako čovekusa ženom, nije dobro ženiti se. Ali on im odgovori: Ne mogu svi primititih reči, nego samo oni kojima je dano. Jer ima uškopljenika koji su setako rodili iz utrobe materine; a ima uškopljenika koje su ljudi uškopili;a ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili carstva radi nebeskoga.Ko može primiti neka primi".

Brak je ustupka koja se čini čovekovoj prirodi i služba kojoj je svrharasplođavanje života. "Ne mogu svi" da ostanu nevini, neoskvrnjeni −"nego samo oni kojima je dano". Savršeno beženstvo je milost,pobednička nagrada u borbi između duha i materije.

249

Ko je rad da se svom svojom ljubavlju posveti kakvoj velikoj stvari,mora sebe osuditi na čistotu. Ne može se služiti u isti mah ičovečanstvu i jednom njegovom deliću. Čovek koji se lati kakvog odteških zadataka, koji iziskuje sve njegovo vreme, ne sme se vezivati zaženu. Brak traži da se čovek sav preda jednom jedinom biću − a onajko hoće druge da spasava mora se predavati svima bićima. Njemu nijedovoljno sjedinjavanje dveju duša; ono bi otežalo i učinilo, možda,nemogućnim sjedinjavanje s drugim dušama. Odgovornost što ječovek na sebe primi ženidbom, rađanjem dece, zasnivanjem jednemale zajednice u okviru velike zajednice, toliko je krupna da bi ona sdana u dan bila najveća smetnja njegovim kudikamo važnijimobvezama.

Čovek koji hoće da predvodi ljude, da ih preobražava, ne sme sevezati, na ceo život, s jednim jedinim stvorenjem. Morao bi zanemaritiili svoju ženu ili svoj zadatak. Isuviše mnogo voli on ukupnost svojebraće a da bi mogao voleti jednu jedinu od svojih sestara. Veliki čovekmora biti sam. Samoća je njegova sudbina i njegova veličina. On seodriče uživanja u bračnoj ljubavi; ali ljubav, koja je u njemu, umnožavase prelazeći na sve druge ljude. Čovek bez žene je sam, ali slobodanje; njegova duša, koju ne koče obične i materijalističke misli, može dase vine u veće visine. On nema telesne dece, ali postiže da se po drugiput rađaju, u drugi život, deca njegovog duha.

Ali nije svakome dano da snosi uzdržljivost. "Ko može primiti nekaprimi". Zasnivanje Carstva iziskuje ljude koji daju svu svoju dušu:služba materiji, mada je ona omeđena zakonitošću braka, slabi onogako je rad da služi duhu.

Oni koji na sudni dan budu vaskrsli, neće više podlegata iskušenjima.U Carstvu Nebeskom veza između čoveka i žene, premda jeosveštana večnošću braka, biće ukinuta. Njena krajnja svrha je dodušestvaranje novih ljudi, ali tada,toga dana, smrt će biti pobeđena te višeneće biti potrebno neprekidno obnavljanje naraštaja. "Deca ovoga

250

sveta žene se i udaju; a koji se udostoje dobiti onaj svet i vaskrsenje izmrtvih niti će se ženiti niti udavati; jer više ne mogu umreti; jer su kaoanđeli; i sinovi su Božji kada su sinovi vaskrsenja".

Onima koji uđu u Carstvo Nebesko, koji, dakle, budu bili anđeli, ono štoim se činilo snošljivo postaće nepojmljivo, ono što im se činilo čistopostaće sramno, ono što je bilo sveto postaće im nesavršeno. U tomesavršenom svetu neće biti ni traga od iskušenja kojima je podlegaločovečanstvo. Životinji čoveku bila je dovoljna trenutna nasilna obljubazarobljene žene; čovek se uzvisio do braka, do jednog sjedinjenja sjednom ženom; svetac se uzvisio još većma: do dragovoljne čistote.Čovek koji je postao nebeski anđeo, koji je sav samo duh i ljubav,pobedio je, i u sećanju, telo: njegova ljubav, u svetu u kojemu nemasiromaha, bolesnih, nesrećnih i neprijatelja, pretvara se u neštonadčovečansko.

Niz rađanja okončan je. Četvrto carstvo uspostavljeno je za svagda.Građani toga carstva biće neprestano isti, oni i nikoji drugi, za večnavremena. Žena više neće rađati s bolom. Presuda o izgnanstvu iz rajaopozvana je; zmija je pobeđena; Otac i opet radosno prima u zagrljajodbeglog Sina. Raj je nanovo nađen i neće biti izgubljen nikada više.

251

OCEVI I SINOVI

OCEVI I SINOVI

Isus je govorio u jednoj kući, možda u Kapernaumu. I kuća je bilaprepuna sveta, muškog i ženskog, svih onih koji su željni života ipravde, svih onih kojima je potrebna pomoć i uteha. Tiskaju se okonjega i gledaju ga kao što se gleda nađeni otac, brat koji se od bolestioporavlja, dobrotvor koji je doneo spasenje. Toliko su željni njegovereči, svi izreda, i muško i žensko,da Isus i njegovi prijatelji nemaju kadda se kojim zalogajem potkrepe. Govorio je već dugo, a oni su hteli dagovori još, sve do noći, da ne prekida nikako, da se ne odmara ničaska. Toliko su ga čekali! Još njihovi ocevi i njihove matere očekivalisu ga, u neizmernoj bedi, u najvećoj utučenosti, tisućama godina. Pa isami oni odavno su ga izgledali, ispunjeni nejasnom im žudnjom.Uzdisali su, iz noći u noć, za srećom, za zračkom svetlosti, za reči kojabi bila ispunjena ljubavlju. I gle, pred njima je, eto, onaj koji delinagrade za to toliko dugo čekanje. I oni su ih prihvatali bez ustezanja.Ti ljudi i te žene oko Isusa bili su kao kakvi nestrpljivi poverioci,poverioci s prvenstvenim pravom naplate, koji najzad imaju u svojimrukama božanskog, od davnina očekivanog dužnika, te hoće da svojdeo do poslednje pare naplate. Mogao je on i da ne jede hleba!Stolećima i stolećima njihovi ocevi morali su biti bez hleba istine, agodinama i godinama oni sami nisu se mogli nasititi hlebom nade.

Isus, dakle, i dalje govori svetu kojega je puna kuća. Ponavlja munajlepše izume svoje duše, iznosi mu pred oči najprimamljivije slikeCarstva, gleda ga svojim pronicljivim očima koje prodiru do dna duše,kao što zraci jutarnjeg sunca prodiru u tamu zatvorenih kuća. Svako odnas dao bi ostatak svojih dana kada bi ga mogle da pogledaju one oči,kada bi ma i za trenutak mogao da vidi te oči prepune beskrajnenežnosti; kada bi mogao samo jednom slušati onaj njegov meki glaskoji u melodičnu muziku pretvara semitski jezik. Ti ljudi i te žene, koji

252

su pomrli, ta kukavna stvorenja koja su danas prah u pustinjskomvazduhu ili blato ispod kamiljih kopita, ti ljudi i te žene kojima niko nijezavideo dokle su bili u životu a kojima mi, koji živimo, moramo dazavidimo posle tako davne smrti, ti ljudi i te žene slušali su taj glas,gledali su te oči.

Ali najednom pred kućnim vratama nastaje neki žagor, nekokomešanje. Neko je rad da uđe. Jedan od prisutnih javlja Isusu: "Evo,mati tvoja i braća tvoja stoje napolju, radi su da govore s tobom". AliIsus se i ne pomače. "Ko je mati moja, i ko su braća moja? I pruživruku svoju na učenike svoje reče: Eto matere moje i braće moje! Jer koizvršuje volju oca mojega koji je na nebu, brat mi je i sestra i mati".

Moja je cela porodica ovde. I nemam druge porodice. Krvne veze neznače ništa ako nisu osveštane duhom. Moj otac je Otac koji me posavršenstvu čini sličnim sebi; moja braća su siromasi koji su plakali;moje sestre su žene koje su se odrekle ljubavi radi Ljubavi. Nije mislio,tim rečima, da se odrekne Marije Deve, plod čije je utrobe bio; hteo jesamo da kaže da od dana u koji je dragovoljno otišao od kuće više nepripada maloj nazaretskoj porodici, nego velikoj čovečjoj porodici, kaonjen spasilac.

Duhovna veza, po novom poretku spasavanja, kudikamo je pretežnijaod telesne veze. "Ko dođe k meni a ne mrzi na svoga oca, i na mater, ina ženu, i na decu, i na braću, i na sestre i na sam svoj život, ne možebiti moj učeniks. Ljubav prema posebnome mora se potčiniti ljubaviprema opštemu. Ima da se bira između starinskih osećanja starinskogčoveka i jedine ljubavi novog čoveka.

Porodice će nestati kada ljudi, u nebeskom životu, budu bili nešto boljenego ljudi. Sada je porodica smetnja za onoga ko drugome hoće dapomogne da u raj uđe. "I ne nazivajte nikoga na zemlji ocem svojim, jersamo jedan je otac vaš, onaj na nebu". Ko ostavi porodicu, bićebeskrajno nagrađen. "I svaki koji ostavi kuću" ili braću, ili sestre, ili oca,

253

ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto putaonoliko, i dobiće život večni".

Na Oca koji je na nebu možete da se oslonite; na svoju braću uCarstvu možete se tako isto osloniti; ali zemaljski ocevi i braća kadri suda se prometnu čak i u ubice vaše. "I predaće brat brata na smrt i otacsina; i mnoge od vas poubijaće..."

Ipak, bar na oceve svoje trebalo bi da se deca mogu da oslanjaju. Jerocevi, u smislu Isusove nauke, imaju kudikamo veće dužnosti premadeci nego deca prema ocevima. Stari zakon zna samo za dečjedužnosti. "Poštuj oca i mater", veli Mojsije. Ali ne dodaje: "Štiti i volidecu svoju". Deca su svojina onoga ko ih je na svet doveo. Život, u tovreme, bio je, kako izgleda, toliko lep i dragocen da se deca roditeljimanisu nikada mogla odužiti. Trebalo je da ih neprestano slušaju, da imse stalno pokoravaju. Da žive samo za oca i mater.

I tu božanski genij Prevratnikov vidi šta nedostaje starima, te uzima uzaštitu drugu stranu. Ocevi treba da daju: da daju neštedimice,neprekidno. Čak i onda ako su deca rđava, čak i ako ostave oca, čak ionda ako to ne zaslužuju u očima sveta. Oče Naš je, upola, zahtev štoga deca postavljaju Ocu. To je molitva koju svako dete može daupućuje svome ocu.

I ma da im daju sve, deca mogu da ostavljaju oceve. Ako ih ostave dabi se odala rđavom životu, treba da im oproste čim se vrate, kao godšto je onaj otac u Priči oprostio svome raspusnom sinu. Ako ih pakostave da bi potražili uzvišeniji i savršeniji život − kao oni koji su seprivoleli Carstvu − biće hiljadustruko nagrađeni u ovome i onomeživotu.

Ali, bilo kako mu drago, ocevi su dužnici. Strahovita obaveza koje suse primili dajući život novim stvorenjima mora se ispunjavati. Kao god iOtac nebeski, oni moraju davati onima koji traže i onima koji ćute,

254

onima koji zaslužuju i onima koji ne zaslužuju, onima koji sede zaporodičnom trpezom i onima koji lutaju svetom, dobrima i rđavima,prvencima i mezimcima. Ocu ne sme dotužati ni jedno njegovo dete: niono koje ga je napustilo, ni ono koje ga je uvredilo, ni oni koje ga seodreklo.

"Koji je među vama čovek koji će, ako mu sin njegov hleba zaište,kamen da mu da. Ili ako ribe zaište, da mu zmiju da?" Ko će dakle dauskrati detetu koje od njega odlazi, ne tražeći ništa, poslednji dar štomu ga može dati: ljubav koja ne iziskuje naknade.

Svako je sin Čovečjega Sina, ali niko njega nije mogao nazvati ocempo telu. Među varljivim radostima jedina je, možda, nevarljiva: držati unaručju, ili na krilu, dečačića u čijim kao ruža rumenim obraščićimastruji naša krv, koji se na nas osmehuje svojim sjajnim očicama, kojitepa naše ime, koji u nama budi izgubljenu nežnost naše najranijemladosti. Osećati na staroj koži, koja je otvrdla na vetrovima i nasuncu, novo, sveže, mekano telo, kojim krv teče, rekli biste, blago kaomleko, telo koje je nalik na bujne i mirisne cvetne listiće, i osećati da jeto telo naše, da se ono obrazovalo u telu naše žene, da se hranilomlekom njenih grudi, i posmatrati kako se javlja, lagano cveta duša utome telu koje pripada nama, koje pripada onoj što pripada nama, bitijedini otac toga jedinog stvorenja, toga cvetka koji se tek otvorio daprimi svetlost beloga sveta, poznata u njemu sebe, videti svoje pogledeu njegovim začuđenim zenicama, čuti svoj glas u njegovim svežimustancima, podetinjiti se radi toga dečačića, da bismo bili dostojninjega, sniziti se, postati bolji, čistiji, zaboraviti sve godine koje nasprimiču smrti, predati zaboravu muški ponos i šturu staračku mudrost,prve bore na licu, iskušenja, prljavštine i sve niskosti svoga života ivratiti se kao nevin ka toj nevinosti, vedar ka toj vedrini, ispunjendobrotom kakve nismo poznavali nikada dotle, biti, uopšte, otacsvojega deteta, koje s dana u dan raste, u našoj postelji, u našoj kući,u naručju naše žene, − to je, besumnje, najveće uživanje što ga možeosećati čovek koji ima dušu u svome telu koje je od blata.

255

Isusa, koga niko nije nazivao ocem, privlačila su deca kao i grešnici.Kao veliki Duh voleo je samo krajnosti. Nevinost i pad bili su, za njega,zaloge spasa. Nevinost zato što ona ne mora da se čisti; pad zato štoje za njega veoma potrebno čišćenje. U opasnosti je osrednji svet; svetkoji je upola pokvaren a upola netaknut; ljudi koji su iznutra zatrovani aspolja se prikazuju čista, pošteni i pravični; oni koji su zajedno sdetinjstvom izgubili čistotu s kojom su se rodili te još ne osećaju smradunutrašnje truleži.

Matere su mu podnosile decu da ih se dotakne. Učenici, neosetljivi kaoi uvek, vikali su na matere, i Isus, i ovaj put, morao je da ih opominje:"Ostavite decu i ne zabranjujte im da k meni prilaze; jer njihovo jecarstvo Nebesko. Zaista vam kažem: ko ne primi Carstva Božjega kaodete, neće ući u njega".

Učenici, bradati ljudi, ponosita zbog položaja što su ga zauzimali kaozastupnici velikog Učitelja. nisu razumevali zašto on dangubi sdečicom koja su s teškom mukom izgovarala slogove i koja nisushvatala smisao reči odrasle čeljadi. Ali Isus, postaviv jedno od decemeđu njih; reče im: "Zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budetekao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko. Ko se, dakle, ponizi kao deteovo, najveći je u Carstvu Nebeskome. A ko primi ovakvo dete u imemoje, mene prima. A ko sablazi jedno od ovih malih koji veruju u mene,bolje bi mu bilo da mu se obesi kamen vodenični o vrat njegov i dabude bačen u dubinu morsku".

I ovde je sve sasvim preokrenuto. Po starom zakonu, dete je imalo dapoštuje čoveka, da obožava starca n da se na njih ugleda. Savršenstvaje moglo biti samo u zrelih ili, upravo,u starih ljudi. Dete je vredelosamo u toliko u koliko je ulevalo nade za budućnost. Isus preokrećeuloge. Veliki treba da za primer uzimaju male, odrasli treba da teže dapostanu deca, ocevi treba da se ugledaju na sinove. U svetu u kome jesve i sva bila sila, u kome se cenio samo onaj ko je umeo da se

256

obogati i popne na što veću visinu, dete se smatralo jedva kao senkačovekova. U novome svetu što ga je objavio Isus, gde će vladati samonajveća čistota i nevinost prepuna ljubavi, deca će biti uzori srećnoggrađanstva. Dečačić, koji je izgledao nesavršen čovek, savršeniji je odčoveka. Čovek, koji je zamišljao da je potpuno sazreo i po godinama ipo pameti, mora da se vrati, da sa sebe zbaci svu svojumnogostranost, da i opet bude dete. Od onoga na koga su se drugiugledali mora da postane onaj koji se na druge ugleda, sa prvog mestaprelazi na poslednje.

Isus je samoga sebe rado priznavao za dete i bez imalo ustezanjaoglašavao se za slična deci koja su se oko njega tiskala. "Ko primiovakvo dete u ime moje, mene prima". Svetac, siromah, pesnik − sveto je u detetu. Ono je čisto i bezazleno kao svetac, nago i potrebito kaosiromah, začuđeno i ljubavlju ispunjeno kao pesnik.

Isus ne voli decu samo kao nesvesne uzore onih koji teže savršenstvu,nego kao prave posrednike istine. Njihovo neznanje je svetlije negoučenost u naučnika; njihova bezazlenost je silnija od genijalnosti kojase izražava u govorima punim umstvovanja. Samo čisto, nepomućenoogledalo može primati zrake otkrovenja.

"Hvalim te, oče, Gospode neba i zemlje − uzvikuje on jednoga dana −što si ovo sakrio od premudrih i razumnih, a kazao si malima". Mudri senalaze u tami same svoje mudrosti, jer misle da znaju sve; razumni susputani svojim razumom, jer za njih postoji jedino ono što pojima njihovrazum. Samo prosti shvataju prostotu, nevini nevinost, ljubavljuispunjeni ljubav. Isusovo otkrovenje, koje je pristupno samo čednimdušama, sastoji se u smernosti, čistoti, milosrđu. Ali čovek, rastući,izopačava se, nadimlje, uči se mržnji. S dana u dan sve većma seudaljava od raja, postaje sve nesposobniji za povratak u njega. Uživa usvome postupnom padanju, razmeće se svojim nekorisnim znanjem,koje mu ne da da vidi jedinu potrebnu istinu.

257

Da bismo mogli naći novi raj, carstvo nevinosti i ljubavi, potrebno je dase vratimo detinjstvu. Deca su po preimućstvu s kojim su se rodila većono što mi tek s velikim trudom možemo da postanemo.

Dakako, Isus se druži s ljudima i sa ženama, s grešnicima i sgrešnicama, ali oseća da je među svojom pravom braćom samo ondakada se dotiče glava nevine dečice što mu ih galilejske matere dovode.

258

MARTA I MARIJA

MARTA I MARIJA

I žene su volele Isusa.

On, koji je bio od krvi i mesa kao i svi drugi ljudi i koji je ostavio svojumater i nije se ženio, bio je celoga svog života pa i iza svoje smrtiokružavan toplim valom ženske nežnosti. Toga uzvišenog čistunca,čoveka bez krova nad glavom, voleo je ženski svet kao što nije voleonikoga nikada i kao što neće voleti ikoga ikada. On, koji je osudiopreljubu i blud, osvajao je ženu svojom nevinošću.

Žene koje nisu najbesporočnije padaju na kolena pred onim koji se nepoginje pred njima. Muž sa svom svojom zakonitom i zapovedničkomljubavlju, osvajač koji se drsko potsmeva srcima svojih milosnica, rečitipreljubnik, strahoviti skvrnitelj nemaju na ženin duh toliko uticaja kolikoga može da ima onaj ko ih voli ne dotačući ih se, onaj ko.ne traži nijednog poljupca za to. Ženu, tu robinju svoga tela, svoga nagona, svoježudnje i čovekove žudnje" privlači onaj ko je voli a ne traži od nje ništadrugo do čašu vode, jedan osmeh, nekoliko trenutaka tihe pažnje.

Žene su volele Isusa. Zastajkivale su kada ga spaze da prolazi,posmatrale ga kada razgovara s prijateljima i nepoznatima, prilazilekući u koju bi on ušao, dovodile k njemu decu, blagosiljale ga glasno,mašale se skuta njegove haljine, ne bi li se iscelile od svojih bolesti,bile prepune sreće kada mogu da ga ma u čemu usluže. Sve one bilesu kadre da kliknu glasno, kao god ona žena iz naroda: "Blago utrobikoja te je nosila i dojkama koje sisao!"

Mnoge od njih pratile su ga sve do smrti njegove: Saloma, mati SinovaGroma, Marija Kleofina, mati Jakova mlađega, Marta i Marija izVitanije.

259

Veoma rado pristale bi sve one da budu njegove sestre, njegovesluškinje, njegove robinje; da mu pomažu u njegovom radu, da mumese hleb, da ga služe vinom, da peru njegovo rublje; da uljem mažunjegove umorne noge, njegove duge, talasave vlasi. Neke od njihimale su tu sreću da ga prate i još veću da ga pomažu svojim novcem."I s njim behu Dvanaestorica i neke žene koje su bile isceljene od zlihduhova i bolesti: Marija zvana Magdalena, iz koje je izišlo sedamđavola, i Jovana, žena Huze pristava Irodova, i Suzana, i mnoge drugekoje su Isusa pomagale imanjem svojim". Žene, u kojih je sažaljenjeviše urođeni dar nego vrlina, bile su i tu, kao i uvek, plemenitije odmuškaraca.

Kada dolazi u Lazarevu kuću, obe sestre vaskrsloga brata izvan sebesu od radosti. Marta mu jurne na susret da ga pita da li mu je štapotrebno, da li želi da se umije, da li hoće da štogod jede odmah. Iušavši u kuću, odvodi ga do postelje da prilegne, pokriva ga da ne biozebao, i žurno se maša krčaga da donese sveže vode. Zatim, poštose vratila, pregne na posao da spremi dobar obed, obilatiji negoobično. Hitro založi vatru, trkne da potraži sveže ribe, jaja snesenihtoga dana, smokava, maslina; pozajmi od jedne susetke but odjagnjeta zaklanog jučeranjeg dana; od druge sklenicu dragocenogmirisa; od treće, bogatije, šarama ukrašenu zdelu. Iz kovčega izvadinajnoviji čaršav a iz podruma donese najstarijega vina. I dokle naognjištu ugarci bukte i puckaraju i voda u kotliću počinje šumeti a zatimključati, jadna Marta, oznojena, zajapurena, sva predata samo poslu,postavlja sto, nadgleda ognjište i naćve, ovda onda baca pogledenapolje, da vidi ide li brat, i ponekada na sestru, koja ne radi ništa.Marija, odista, otkako je Isus prešao prag njihove kuće, pala je unekakav zanos iz koga je ništa ne može da trgne. Ona vidi samo Isusa,čuje samo Isusov glas. Niko drugi, u tome trenutku, ne postoji za nju.Ne može sita da ga se nagleda, da ga se nasluša. Sva je srećna štooseća njegovu blizinu, što ga vidi tu, pokraj sebe. Ako je on gleda, onase topi od miline; ako je ne gleda, ona ukočeno upire poglede u njega;

260

ako on govori, njegove reči zarezuju se u njeno srce i ostaće u njemudo njene smrti, ako ćuti, njegovo ćutanje tek kazuje joj još mnogo više.Postala joj je skoro dosadna sva ona užurbanost i trka njene sestre. Dali je Isusu potrebna ta toliko obilna večera? Sela je kraj njegovih nogu ine pomiče se, mada je Marta i Lazar zovu. I ona služi Isusa" ali nadrugi način. Dala mu je svoju dušu, celu svoju ljubavlju ispunjenu dušu− te je svaki rad rukama izlišan, besmislen. Ona može samo da gaposmatra, da ga obožava. Pokrenuće se tek onda kada htedne damirisima pomaže mrtvo telo svoga Boga; pokrenula bi se kada bi onzatražio njen život, svu njenu krv. Ali Martin posao, materijalni posao,nje se ne tiče.

Žene su ga, dakle, volele i on je na njihovu ljubav odgovaraosažaljenjem. Ni jedna žena koja bi se njemu obratila nije od njegaotišla razočarana. Plač nainske udovice takao ga je u srce toliko da jojje sina podigao iz mrtvih; preklinjanja žene Hananejke, premda je onabila tuđinka, diraju ga te isceljuje njenu kćer; nepoznatu ženu kojaboluje osamnaest godina, koja "beše zgrčena i ne mogaše se ispraviti",isceljuje on i ako je subota te sveštenici zbornički to oglašuju kaoskrnavljenje. Prvih dana evoga putovanja oslobođava od groznicePetrovu taštu i od nečastivih Magdalenu; vaskrsava Jairovu kćer iisceljuje nepoznatu ženu koja je dvanaest godina bolovala od tečenjakrvi.

Naučnici njegovoga doba nisu polagali mnogo na ženu u pogleduduhovnih stvari. Trpeli su žene na božanskim svečanostima, ali nikomenije ni na um padalo da njih upoznaje s višim, teškim pitanjima. "RečiZakona − tako je glasila jedna rabinerska izreka iz toga doba − bolje jespaliti nego ih govoriti ženama". Isus se, međutim, nije ustezao da snjima razgovara i o najuzvišenijim tajnama. Kada se odmara, sam, krajsiharskog izvora i dođe Samarjanka, žena s pet muževa, ne ustručavase da joj, premda je žensko čeljade i neprijateljica njegovog naroda,objavi istinu koju je svetu doneo. "Ali ide vreme, i već je nastalo, kadaće se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac traži takve

261

bogomoljce. Bog je duh, i koji mu se mole treba da mu se mole duhomi istinom".

Nailaze njegovi učenici i ne mogu da pojme šta to čini Učitelj: "i čuđahuse gde govori sa ženom". Nisu mogli znati da će Hristova Crkvapostaviti jednu . Ženu za Posrednicu između božje dece i Božjega Sina− onu koja Je, jedina između sviju, u sebi sjedinila uzvišenasavršenstva ženina: koja je bila Devojka i Mati i koja je nas radi patilaod noći u Vitlejemu do noći na Golgoti.

262

RECI NA PESKU

REČI NA PESKU

Drugi put opet, u Jerusalimu, Isus se nalazi pred jednom ženomuhvaćenom u preljubi. Dovela mu ju je jedna gomila zlih, zluradih ljudi.Stojeći pred njim, jadna žena ćuteći pokušava da lice zakloni rukama ikosom svojom. Isus je već dao svoj nauk o savršenom sjedinjavanjumuža i žene i osudio preljubu. Ali još većma osuđuje on niskouhođenje, nemilosrdno gonjenje, odvratnu bestidnost grešnika kojihoće da sude grešnicima. Isus ne može osloboditi ženu koja ježivotinjski pogazila Božji zakon, ali neće ni da je osudi, jer oni što jeoptužuju nemaju pravo da traže njenu smrt. I on se saginje i prstompiše po zemlji. Prvi i poslednji put tada vidimo ga kako zauzima tajsmerni položaj. Niko nikada nije doznao šta je on pisao u tom trenutku,pred tom ženom, koja je sva ceptela od stida kao srna koju hoće dastigne povorka razdraženih pasa. Pisao je namerno u pesku, kako bivetar mogao odneti reči koje ljudi, možda, ne bi mogli pročitati a da ihne uhvati strah. Ali sramni tužioci navaljivali su i dalje, jer su bili radi daženu kamenjem ubiju. Onda Isus, uspraviv se, pogleda jednog zadrugim u oči i dušu i reče: "Ko je među vama bez greha, neka prvi nanju kamen baci".

Svi mi zajedno krivi smo za svaki greh svoje braće. Od prvoga doposlednjega, mi smo njihovi stalni, ali dosta puta nekažnjenisaučesnici. Preljubnica ne bi bila preljubnica da je muškarci nisudovodili u iskušenje" da ju je njen muž umeo bolje da voli; lopov ne bikrao da je srce u bogataša mekše; ubica ne bi ubijao da ga drugi nisuvređali i ogorčavali. Samo nevini imali bi pravo da sude. Ali na zemljinema nevinih, a i da ih ima, njihovo milosrđe bilo bi jače od njihovepravičnosti.

Goropadne uhode nisu nikada dolazile na te misli, ali Isusove reči silno

263

su ih potresle. Svaki od njih video je odmah svoja verolomstva, svojetajne i možda nedavne bludničke podvige. Svaka od tih duša bila jekao pomijara, iz koje, čim se podigne poklopac, posuklja strahovitsmrad. Stariji izmakoše odmah. Potom, malo po malo, i ne pogledavšise među sobom u lica, izgubiše se iza uglova i drugi. Rasputica jeostala prazna. Isus se sagao i opet i pisao po zemlji. Žena je čulakorake koji su se udaljavali, ali do uva joj više nije dopirao ničiji glas.Pri svem tom, nije se usuđivala da podigne oči, jer je znala da je ostaojedan, nevini, jedini koji bi imao pravo da se na nju baci kamenom. Isusse i po drugi put uspravi i ne vide nikoga.

− Ženo, gde su oni što te optužuju? Zar te niko nije osudio?

− Nije, Gospode.

− Ni ja te ne osuđujem; idi, i odsele više ne greši.

I prvi put tada preljubnica dobi snage da svoga osloboditelja pogleda ulice. Nije razumela njegovih reči. Njen greh bio je i za njega greh, jer jojje zapovedao da ne greši više. Pa ipak je učinio da je drugi nekamenuju, a ni on je nije hteo kamenovati. Kakav li je to bio čovek kojine trpi greh a prašta grešniku? Htela je da mu uputi neko pitanje, dapromrmlja koju reč zahvalnosti, da ga nagradi ma i jednim osmehom.Jer njena duša bila je slaba a njena usta behu lepa. Ali Isus je bio iopet počeo da piše po prahu, oborene glave. Videle su se samonjegove mekane vlasi, koje su se sijale na suncu, a njegovi prstilagano su se kretali po osvetljenom zemljištu.

264

GRESNICA

GREŠNICA

Ali ni jedna žena ga nije volela kao Grešnica koja ga je pomazalanardovim uljem i okupala svojim suzama u Simonovoj kući.

Svaki od nas ima pred očima taj događaj. Slika uplakane žene, koserazasute po nogama umornim od puta, živi i dan danas u svimamaštama. Ali pravi smisao toga događaja malo je kome poznat, jer suga toliko izvrnula i izopačila glupa i prostačka objašnjenja i tumačenja.Dekadenti prošloga stoleća, oni koji su prerađivali i ukrašavalibludničke dragocenosti, koje privlači smrad korupcije kao što muveprivlači pogan a gavranove strvina, tražili su po Jevanđelju žene kojesu mirisale na greh i to one koje su ponajviše ličile na ljubimice njihovihevnuhskih snova. I uzeli su pod svoje, odenuvši ih u kadivu odukrasnih reči, u svilu od naziva, u biser i drago kamenje od metafora,nepoznatu pokajnicu − po imenu Mariju Magdalsku − nepoznatupreljubnicu jerusalimsku, igračicu Salomu, užasnu Irodijadu.

Ova epizoda o mazanju nogu sasvim je izopačena. Ona je mnogoprostija, ali i kudikamo dublja. Hvaleći ženu koja je donela nard, Isusne hvali telesni greh niti običnu ljubav kao što je ljudi obično shvataju.

Grešnica koja ćuteći ulazi u Simonovu kuću sa svojom sklenicommirisa nije više Grešnica. Viđala je ona i poznavala Isusa pre toga. Iviše nije bludnica. Slušala je Isusove govore. I više nije javna ženska,stvorenje koje svoje telo prodaje razvratnim muškarcima. Čula jeIsusov glas, čula je njegove reči; njegov glas ju je uznemirio, njegovereči su je potresle. Žena koja je bila svačija doznala je da ima ljubavikoja je lepša od telesnih naslađivanja, bogastva koje je veće blago odstatira i talanata. U trenutku u kome stupa u Simonov dom nije onanekadašnja na koju su meštani s potsmehom upirali prst, nije ona što

265

je Farisej poznaje i prezire. Njena duša se izmenila. Ceo njen život seizmenio. Njeno telo je sada čisto; njene ruke su čiste; na njenimusnama više nema miniuma, ali njene oči navikle su se na plač. Ona jespremna da, prema Carevom obećanju, uđe u Carstvo.

Bez te pretpostavke ne može se razumeti ono što dalje dolazi.Spasena Grešnica rada je da se nečim oduži svome spasiocu. I ondauzima ono što joj je kao najdragocenije ostalo, zapečaćenu sklenicupunu narda, koju joj je možda ranije darovao neki ljubavnik, i timskupocenim uljem misli da namaže vlasi svoga Cara.

Njena prva misao je, dakle, zahvalnost. Taj njen čin je čin javnezahvalnosti. Grešnica je rada da pred svima zahvali onome ko jeočistio njenu dušu, ko je dao života njenome srcu, ko ju je izvukao izblata, ko joj je ulio nade koja je kadra da joj zameni svaku druguradost.

Pritiskujući na grudi svoju još nenačetu sklenicu, ona ulazi u kuću,stidljivo i bojažljivo kao kakvo devojče koje prvi put stupa u školu, kaostvorenje koje je pušteno iz tamnice te izlazi na beli dan. Ulazi sasudom punim mirisa, ćuteći, i podiže oči za jedan trenutak samo, kovkada bi videla gde je Isus. Prilazi mu, a noge i ruke joj dršću i kolenapoklekuju − jer oseća da je svi gledaju, da su u nju uprte oči mnogihmuškaraca, koji prosto gutaju njeno talasavo telo i posmatraju šta čini.

Ona odbija grlić alabasterske sklenice i polovinu njene sadržineizručuje na Isusovu glavu. Krupne i teške kapi blistaju se kao biser nanjegovim vlasima. Svojim sada već čistim rukama razmazuje pokovrdžama bistro ulje, ne prekidajući taj posao dogod se svaka vlasnije natopila, omeknula, zasijala. Cela prostorija ispunjava senajprijatnijim mirisom, oči u sviju ostaju ukočene od čuda.

Žena, ćuteći i dalje, dohvata sud sa odbivenim grlićem i klekne ukrajnogu donosioca mira. Izliva na dlan ostatak ulja i lagano, sasvim

266

lagano maže desnu i levu, nežno i pažljivo poput matere koja prvi putkupa svoje čedo. Potom više ne može da odoli, da izdrži, nije kadra dauguši val silne nežnosti koja joj pritiskuje srce, steže grlo, nadimlje oči.Htela bi da govori, da rekne da je njena zahvalnost čista, prosta,srdačna zahvalnost za dobro što ga je primila, za onu svetlost što joj jeoči otvorila. Ali gde bi našla, u tom trenutku, pred svima tim ljudima,reči koje bi mu rekla, reči dostojne neizmerne milosti, dostojne njega?Uz to, usne joj drhte toliko da ne bi mogla izgovoriti ni dva dovezanasloga; njen govor bio bi samo zamuckivanje isprekidano jecanjem. Ionda, ne mogući da govori ustima, govori očima: vrele suze žurno jojse jedna za drugom kotrljaju niz obraze i padaju na Isusove noge kaodarci njene zahvalnosti. Plač joj oslobađa srce od pritiska, krepi je unjenome bolu; ona ne vidi i ne čuje ništa više, i svu je obuzimlje nekaneiskazana milina kakve nije osećala ni na materinom krilu ni umuškom zagrljaju, koja je prožima jezom i ispunjava nekim zanosompunim uživanja i bola.

Oplakuje, tim plačem, svoj raniji život, život kojim je živela sve do togadana. Pomislila je na svoje kukavno, muškarcima ukaljano, telo. Nasvakoga je morala da se osmehuje, svakome je morala da nudi svojuizgužvanu ložnicu i sebe samu. Prema svakome morala je pretvarati seda oseća uživanje kojega ne osećaše; morala se pokazivati vesela ipred onima koji su je prezirali, pred onima koje je mrzela.

Ali te njene suze su, u isti mah, i suze radosti i suze olakšanja. Neplače samo zbog svoje sramote, koja je sada već predata zaboravu,nego zbog neizmerne mline koja je ispunjava pri pomisli na novi život.

Plače zbog svoga iskupljenog devojaštva, zbog svoje od zla spaseneduše, zbog svoje na čudesan način povraćene čistote, zbog osudekoja je zasvagda trgnuta, zanavek opozvana. Njen plač znači njenouživanje u tome što se po drugi put rodila, ushićenje koje je obuzimljezato što je otkrila istinu, radost koja je ispunjava stoga što se odjednomobratila, što je našla dušu koju je izgubila, što se iz nečistoga praha

267

vinula u carstvo duha. I za tu toliku milost ona svoga Boga darivanardom i suzama.

Ipak, ne plače ona samo za sobom, ne plače zbog svoga bola i zbogsvoje radosti. Suze kojima ona vlaži Isusove noge namenjene su injemu.

Nepoznata žena pomazala je svoga Cara kao kakvog starinskog Cara.Pomazala mu je glavu kao što su pomazivani prvosveštenici i vladaocijudejski; pomazala mu je noge kao što se pomazuju gospoda i gosti ovelikim svečanostima. Ali u isti mah ona ga je pripravila za smrt i zasahranu. Isus, koji ide u Jerusalim, zna da su to poslednji daninjegovog telesnog života. "Ona − reče on učenicima − izlivši miro ovona telo moje za ukop me priugotovi". Još živome, saučešće jedne ženeodalo mu je pogrebne počasti.

Hristos će, pre nego što umre, primiti još jedno, treće krštenje, krštenjesrama, krštenje najvećeg uniženja: Pilatovi vojnici pljuvaće mu u lice.Međutim, u isti mah on je primio i krštenje slave i krštenje smrti.Pomazan je kao Car koji će sedeti na prestolu Nebeskog Carstva,namirisan kao leš koji će se položiti u grob. Simbol pomazanjaobuhvata dve ujedno spojene tajne: Mesijstvo i Raspeće.

Jadna Grešnica, tajanstveno izabrana za taj proročki obred, možda jenejasno naslućivala značenje toga unapred vršenoga balsamovanja.Drugi vid, koji može imati samo ljubav i koji Je jači u žene nego učoveka, i slutnja što ju je izazivalo uzbuđenje morali su je navesti daoseti da će to telo, koje ona miluje i mirisima natapa, za koji dan bitistudeni, krvlju obliveni leš. Druge žene, a možda i ona s njima zajedno,otići će na grob da ga poslednji put preliju mirom, ali njega neće zatećitamo. Onaj što za stolom večera sa svojim prijateljima biće, u tomtrenutku, na vratima drugog jednog pakla.

I obuzeta tom slutnjom, jadna žena i dalje zaliva svojim suzama

268

Isusove noge, i svi je s čuđenjem posmatraju, ništa ne znajući i nerazumevajući. Spasiteljeve noge, noge osuđenog, potpuno su većvlažne, i so koje je u suzama izmešala se s mirisom od narda. JadnaGrešnica ne zna kako da otare te noge koje su njene oči orosile. Nemauza se čistog ubrusa, a njena haljina ne izgleda joj dostojna da sedotakne tela Gospodnjeg. Onda se seti svojih vlasi, svojih dugih vlasikoje su se muškarcima dopadale zbog svoje nežnosti i mekote.Raspliće pletenice, vadi ukosnice. Gusti pramenovi tamno−plave kosepadaju joj na lice i zaklanjaju njenu rumen i njeno saučešće. I tomkosom, koje joj behu pune ruke, lagano je ona otirala noge koje su dote kuće donele njenoga Cara.

Potom je prestala da plače. Sve njene suze istekle su i osušile se.Završila je svoju ulogu; ali samo Isus je shvatio njeno ćutanje.

269

VELIKU JE LJUBAV IMALA

VELIKU JE LJUBAV IMALA

Među ljudima koji su bili na toj večeri niko, osim Isusa, nije razumeo tuljubavi prepunu uslugu nepoznate žene. Ali svi su ćutali, obuzetičuđenjem. Nisu razumevali, pa ipak su osećali neko potmulostrahopoštovanje prema toj ozbiljnoj i zagonetnoj ceremoniji. Svi osimdvojice, koji su hteli da dadu sud o postupku te žene, da bi uvrediligosta. Ta dvojica bili su Farisej i Juda Iskariotski. Prvi nije ništagovorio, ali njegovi pogledi govorili su razumljivije od njegovih usana.Izdajnik pak, oslanjajući se na svoje prisnije poznanstvo sa Učiteljem,imao je hrabrosti da govori.

Farisej reče u sebi: "Da je on prorok, znao bi ko ga se dotiče; trebalo bida zna da je grešnica".

Staroga licemera ispunjava prema bludnicama ono gnušanje što gaspram njih osećaju oni koji su se s njima mnogo mešali ili oni koji nisunikada ni zavirili u njihov život. On pripada, kao god i njegova braća,neizmernom groblju s grobnicama koje su spolja okrečene a iznutra suprepune nečistote. Takvim ljudima je glavno da se klone da ne dođu umaterijalni dodir s onim šta smatraju kao nečisto, premda je njihovaduša pravi rezervoar nečistote. Njihov moral sastoji se u čitavom nizuumivanja i ispiranja: pustiće ranjenika da ostavljen sebi samome umrena putu, pustiće siromaha da trpi glad da se ne bi novca dotakli usubotu. Vrše, kao i svi, krađe, preljube i ubistva, ali se umivaju i perutoliko puta na dan da im ruke, razume se, moraju biti čiste kao uodojčadi.

Čitao je Zakon i još mu u ušima zvuče njegovi propisi protiv bludnica."Da ne bude kurve između kćeri Izrailjevih... Da niko ko je rođen odkurve ne ulazi u zbornicu Gospodnju... Ne nosi u dom Gospoda Boga

270

svoga, ni po kakvom zavetu, plate kurvine ni cene od psa, jer su obojegad pred Gospodom Bogom tvojim." I Simon, mudri građanin, seća setakođe s istim takvim zadovoljstvom, saveta iz Knjige Priča: "Sa ženekurve spada čovek na komad hleba... Jer je kurva duboka jama; ko ses njome združi, rasiplje svoje dobro." Da bar ne staju ništa! Ali kadresu, te bestidnice, da utucaju čitava imanja. Stara tvrdica ne može senikako pomiriti s time što je jedno takvo opasno stvorenje ušlo unjegovu kuću i što se dotiče njegovoga gosta. On zna da je bludnicaRahava pomogla Josiji da izvojuje pobedu i da je zato jedina onaumakla od jerihonskog pokolja, ali se i seća da je jedna ista takvanevaljalica upropastila nepobednog Samsona, koji je bio strah i trepetza Filisteje. Fariseju nikako ne ide u glavu da onaj koga narod nazivljeprorokom ne zna ko je i kakva je ta ženturača što mu ukazuje takvunečasnu čast. Ali Isus je čitao u srcu Grešnice te sada čita i uSimonovom i odgovara mu pričom o Dvojici Dužnika. Jedan poverilacimao je dva dužnika: jedan mu je dugovao pet stotina a drugi pedesetdinara. Pa pošto nisu mogli da mu plate, oprosti on dug obojici. Koji ćega od njih dvojice voleti više? A Simon odgovara: Mislim onaj kome jenajviše poklonio. Isus mu onda reče: Pravilno si rasudio. I okrenuv seženi, reći će Simonu: Vidiš li ovu ženu? Ja uđoh u tvoju kuću, ni vodemi za noge nisi dao; a ona suzama obli mi noge, i kosom svojom ihotra. Ti me nisi ni poljubio, a ona otkako uđoh ne presta mi ljubiti noge.Uljem nisi pomazao glavu moju; a ona mi mirisom noge pomaza. Stogata kažem da joj se praštaju gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; akome se malo oprašta malu ljubav ima. Potom reče ženi: Opraštaju tise gresi... Vera tvoja pomože ti; idi s mirom.

Ta priča i to Isusovo objašnjenje pokazuju koliko se malo, i dan danas,shvata smisao ove epizode. Svi, ili gotovo svi, opominju se samo ovihreči: "Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala." Ko ceotekst pažljivo pročita, moraće da se uveri da obično, prosto shvatanjeizvrće istinu. Zamišlja se da je Isus njoj oprostio grehe stoga što jeimala mnogo ljubavi prema muškarcima, ili što je mirisom i poljupcimadala dokaza o svojoj ljubavi prema njemu. Primer sa Dva Dužnika daje

271

Isusovim rečima, koje se tako netačno navode i još netačnije shvataju,sasvim drugi, protivan smisao. Ta žena je mnogo grešila, i, zato što seobratila, njoj je mnogo oprošteno, i zbog toga što joj je mnogooprošteno, ona voli onoga ko ju je obratio, ko ju je spasao, ko joj jeoprostio: nard, suze i ljubljenje izraz su njene zahvalne ljubavi. Dagrešnica nije, pre nego što će te večeri da uđe u tu kuću, već bilapostala druga, da je oproštaj nije već bio preporodio, svi mirisi indijski imisirski, svi poljupci njenih usana i sve suze njenih očiju ne bi bili kadripokrenuti Isusa da joj oprosti njen poročni život. Ovaj oproštaj nijenagrada za ukazivanje poštovanja, nego naprotiv ukazivanjepoštovanja je zahvalnost od njene strane za dobiveni oproštaj. Iukazivanje poštovanja bilo je toliko veliko upravo stoga što je oproštajbio veliki, a on je opet bio veliki zato što su i gresi bili veliki.

Isus ne bi odbio Grešnicu sve da je uvek bila Grešnica, ali ne biprihvatio one dokaze ljubavi da nije bio ubeđen da se ona preporodila.Sada je pak, i pored sve strogosti farisejskih propisa, mogao da snjome govori. "Vera tvoja pomože ti; idi s mirom."

Simon ne zna šta da odgovori; ali između Učenika čuje se jedanodvratan, promukao glas, koji je Isusu odavna poznat. To je Judin glas."Našto to toliko rasipanje? Taj miris mogao se prodati i novac datisiromasima." A drugi Učenici, pričaju Jevanđelisti, odobravali su Judinereči i ljutili se na ženu.

Juda je onaj kod koga je kesa. Najsramniji čovek među najsramnijimljudima izabrao je nešto što je najsramnije: novac. I Juda voli novac.Voli ga zato što je novac, što je sretstvo kojim se dolazi do moći, dovlasti. Govori o siromasima Juda, ali ne misli na one siromahe kojimaje Isus u pustome polju delio hlebove, nego na svoje siromašnedrugove, koji još nisu kadri da osvoje Jerusalim, da osnuju mesijskocarstvo, u kome bi Juda, kako se on nada, bio jedan od gospodara. Izavidljiv je, pored toga što je tvrdica; zavidljiv kao što su i sve tvrdice.To nemo pomazanje, koje ga opominje na tronosanje Cara i Mesije, te

272

počasti, koje je jedna lepa žena ukazala njegovom Učitelju, nanosenjemu silnog bola; zavist što je čovek oseća prema čoveku zbog kakvežene meša se sa obmanutom lakomošću.

Ali Isus odgovara na Judine reči kao što je odgovorio i na Simonovoćutanje. Ne vređa one koji vređaju nego brani ženu koja leži ukrajnjegovih nogu. "Ostavite je; što joj smetate? Ona učini dobro deloprema meni. Jer siromahe imate svagda sa sobom, i kad god hoćetemožete im dobro činiti; a mene nećete imati svagda. Ona što je mogla,učini: unapred je pomazala moje telo za ukop. Zaista vam kažem da ćese po svemu svetu, gde god bude propovedano Jevanđelje, i ovo što jeona učinila pričati radi spomena na nju."

Oni što su sedeli s njime nisu možda ni zapazili koliko je tužno bilo toproročanstvo. Još nikako nisu oni mogli da shvate da će Isus, da bipobedio, morati da strada; da će, da bi vladao večno, morati da umre.Ali Isus oseća da se približava taj dan. "Mene nećete imati svagda...unapred je pomazala moje telo za ukop." Žena je s užasom saslušalatu potvrdu njene slutnje i suze su joj i opet grunule iz očiju. I onda, licazastrta rasutim vlasima, izišla je bez i jedne reči kao god što je bez ijedne reči i ušla.

Učenici su ćutali, nisu bili ubeđeni nego postiđeni. Simon, da bizabašurio svoju uvredu, nadevao je najboljim vinom čaše svojihzvanica. Ali ta nema trpeza izgledala je sada, na onoj žutoj svetlosti odsveća, kao kakva avetinjska gozba kojom je minula senka smrti.

273

KO SAM JA?

KO SAM JA?

Ipak, Učenici su znali. Te reči o smrti nisu bile, za njih, nešto novo.

Morali su se sećati onoga nedavnog dana kada ih je Isus, idući s njimau sela Ćesarije Filipove, putem upitao šta svet govori o njemu. Moralisu se setiti odgovora koji je odjednom suknuo kao silan plamen, kaopoklik duboke vere, sa dna srca Petrovog. I one svetlosti što jezasenila trojicu njih na vrhu gore. I u vezi s tim, Hristovih proročkih rečio njegovom žalosnom završetku.

Čuli su i videli su i ipak imali su nade svi − osim jednoga. Istina bi sezablistala u njima za trenutak, kao munja u tami. Potom bi i opetnastala noć, mračnija nego što je bila. Novi čovek, koji je u Isusugledao Hrista, preporođeni čovek, Hrišćanin, iščezao bi da ustupimesto slepom i gluvom Judejcu, koji je pred sobom video samoJerusalim od opeke i kamena.

Pitanje što ga je Isus uputio Dvanaestorici u okolini Ćesarije moralo bibiti početak njihovog potpunog obraćanja ka novoj istini. Kakve je Isusmogao imati potrebe da zna šta drugi misle o njemu? Takvaradoznalost javlja se u kolebljivih stvorenja, u ljudi koji sami sebe nepoznaju, u slabotinja koje ne umeju da svoju dušu prouče, u slepacakoji nisu pouzdani u zemljište na koje staju. U pogledu svih nas, takvopitanje je opravdano; ali u pogledu njega nije. Jer niko, odista, ne zna osebi ko je, niko ne poznaje pouzdano svoju prirodu, svoj zadatak, imekoje bi s pravom mogao da nosi. Večno ime koje bi se strogo slagalo snašom sudbinom, naše pravo ime. Ono ime što ga dobijemo dokle smojoš nemi, zajedno s vodom kojom nas krštavaju, ime pod kojim naszavode u registre mesnog stanovništva, koje upisuju u knjigu rođenih iu knjigu umrlih, ime što ga mati onako slatko izgovara jutrom a

274

dragana čežnjivo tepolji u noći, ime koje, naposletku, bude urezano ukamen na našem grobu, nije naše pravo ime. Svaki od nas ima pojedno tajno ime, ime koje izražava naše nevidljivo, istinsko biće, i toime ostaje nam nepoznato sve dokle se po drugi put ne rodimo, svedokle ne osvane dan našega vaskrsenja.

Malo je onih koji bi imali smelosti da sebe same zapitaju: Ko sam ja? Ajoš manje je onih koji bi mogli da na to odgovore. Pitanje: Ko si ti?najteže je pitanje što ga čovek može da postavi čoveku. Drugi ljudi su,za svakoga od nas, zatvorena tajna, čak i u mučnim trenutcima strasti,kada dve duše čine očajničke napore da budu jedna jedina duša. Tasvi smo mi, i sebi samima, jedna tajna. Živimo, nepoznati, međunepoznatima. Mnoge od naših beda poniču iz toga nepoznavanja. Onajšto igra ulogu cara i sebe smatra za cara samo je, posmatran sgledišta večnosti, bedan sluga kome je u početku vremena suđeno dabude osrednji u redovima nižih. Onaj drugi što je obukao sudijskuhaljinu te sudi rodio se − pogledajte ga dobro − za trgovca, i njegovomesto je na trgu. Onaj pak što kuje stihove nije razumeo svoj unutarnjiglas: trebalo je da bude kujundžija, jer voli zlato, koje može da seprometne u novac, i jer ga privlače filigran, dleto, mozaik, lažno dragokamenje. Onaj pak što su mu navukli generalsku uniformu trebalo je dastalno ostane u školi: bio bi veoma dobar i sposoban profesor! A onajšto tamo na raskršću drži govore. stresajući razbarušene vlasi,pozivajući narod na bunu, promašeni je piljar: crveni patlidžani, vencicrnog i belog luka i glavice kupusa bili bi istinska nagrada za njegovuistinsku misiju. Naprotiv, ovaj ovde, što psujući obrezuje svoj vinograd iđubri svoju njivu, trebalo je da proučava zakone te da bude veštak unjihovom izigravanju: niko kao on ne bi umeo da izmišlja zaplete ismicalice i da crno prikazuje kao belo! I kakvu sve rečitost ne razvija usvojim sićušnim poslovima taj siromah advokat nad advokatima nasvome polju i u svojoj njivi!

Mi upadamo u takve greške iz neznanja. Zato što naše duhovne očinisu dovoljno jake, da bismo njima mogli čitati u srcu što bije u nama i

275

u srcima što biju u grudima naših bližnjih, neumoljivo udaljenih od nas.Grešimo krivicom tih nepoznatih imena, koja ne možemo da pročitamo,koja su poznata samo geniju.

276

TI SI HRISTOS

TI SI HRISTOS

Ali, kako li je Isusu moglo biti nešto stado do toga šta o njemu govoremornari i svet sa sela? Isusu, koji je u njihovim dušama mogao čitatimisli koje su i samim njima ostajale skrivene? Isusu, koji je jedini, sneizrečnim, neospornim pouzdanjem, i mnogo pre nego toga dana,mogao da zna svoje pravo ime i svoju natprirodnu prirodu?

Odista, ne pita on to zato da bi znao, nego zato da bi znali, naposletku,i njegovi verni; da bi znali, sada na završetku, njegovo pravo ime. I naprve odgovore i ne odgovara. "Jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugida si Ilija ili Jeremija ili koji od vaskrslih proroka". Šta se njega tiču tegrube pretpostavke prostih i nepoznatih ljudi? On je rad da mu oni, kojisu izabrani da nastave njegovo delo i budu tumači njegove naukemeđu narodima i kroz vekove, dadu svoj konačni odgovor. Neće, doposlednjega časa, da silom nameće veru onima koji iz neposredneblizine vide njegov život i slušaju njegovu reč. Ime koje dotle nijeizgovorio ni jedan od Dvanaestorice, koje kao da je svakome od njihulevalo straha, mora da izbije silinom ljubavi iz jedne od njihovih duša,mora biti, slog po slog, izrečeno jednima od njihovih usta.

− A vi, šta mislite ko sam ja?

Tada Petrova duša bi ozarena svetlošću za koju skoro ne bešedorastao i koja ga za večna vremena učini Prvim. On više ne mogašeuzdržati reči: one mu se na usne vinuše, skoro protiv njegove volje, uuzviku za kakav, do pre nekoliko trenutaka, ne bi sebe smatraosposobnim: "Ti si Hristos, Sin Boga živoga. Tvoje reči su reči večnogaživota i mi verovasmo i poznasmo da si ti Sin Božji".

Najzad je iz tvrde stene izbio izvor koji je, do danas, gasio žeđ

277

šezdeset pokoljenja. To beše njegovo pravo i njegova nagrada. Petarje prvi pošao za Isusom, da ga prati na njegovom putovanju; trebalo jei da on prvi, u tome putniku koji je objavljivao približavanje Carstva,pozna Mesiju koga su čekali svi u vekovnoj pustinji i koji je najzaddošao i bio upravo taj što je stojao tu, pred njegovim očima, na putuprepunom prašine.

Čisti Car, Sunce Pravde, Vladalac Mira, onaj kojega je trebalo da Bogpošalje u ovo je vreme, onaj čiji su dolazak Proroci pretskazivali umračna vremena ispunjena tugom i kaznom i gledali kako na zemljuslazi kao munja, obasjan pobedom i slavom; koga su siromasi, ranjeni,gladni, uvređeni čekali iz veka u vek kao što uvela travka čeka kišu,kao što cvet čeka sunce, kao što usta čekaju poljubac i srce utešnureč; Sin Božji i Čovečji, Čovek koji u svome telu skriva Boga, Bog kojije svoje božanstvo uvio u Adamov zemaljski prah: to je on, milisvakodnevni brat, koji se mirno ogleda u začuđenim očima svojihizabranih.

Čekanju je kraj, navečerje je završeno. A zašto ga nisu mogli poznatido toga dana? Zašto to nisu rekli nikada nikome? Kada li se začela, utim isuviše prostim dušama, prva misao o pravom imenu onoga ko ih jetoliko puta hvatao za ruku i govorio im na njihove uši? Jesu li mogliikada i pomišljati da bi jedan od njih − čovek iz prostog naroda kao štosu i sami, radnik i siromašak kao i oni − mogao biti spasilac Mesija, čijisu dolazak objavili i čekali sveci i narodi? Jedino svojim razumima nebi oni bili kadri da ga poznadu, tako isto ni opštim čulima, a ni pomoćuznakova u Pismu. Tako što mogli su postići samo kakvim nadahnućemozgo, koje bi im svetlošću ozarilo srce. Kao što se, toga dana, zbilo sPetrovom dušom. "Blago tebi, Simone sine Jonin, jer telo i krv nisu totebi javili, nego otac moj koji je na nebesima". Telesne oči ne bi moglevideti ono što su, videle da im to nije otkriveno ozgo. Ali što je Petarizabran da to objavi, tako što neće da ostane bez posledica. To jenagrada koja izaziva dalje nagrade: "Ti si Petar, (t.j. Kamen, nap.prev.) i na tome kamenu sazidaću crkvu svoju i vrata paklena neće je

278

nadvladati. I daću ti ključeve od Carstva Nebeskog i sve što svežeš nazemlji biće svezano na nebesima i što razdrešiš na zemlji bićerazdrešeno na nebesima".

Važne reči, iz kojih je poniklo jedno od najvećih Carstava što su ih ljudizasnivali na zemlji; jedino, među starinskim carstvima, koje još živi i uistome onom gradu koji je video i cvetanje i propast jednoga odnajponositijih i najsjajnijih prolaznih carstava. Zbog tih reči mnogi supatili, mnogi bili mučeni i pogubljavani. Da bi se te reči potrle iliočuvale, objasnile ili zbrisale, milioni ljudi su se međusobno klali uuličnim borbama i bitkama na bojnim poljima, države se zavađale,društva se ljuljala i raspadala, narodi se bunili, carevi i prosjaci seuzrujavali. Ali njihov smisao, u Isusovim ustima, prost je i jedan. Ti,Petre, moraš biti tvrd i čvrst kao stena i na čvrstini tvoje vere u mene,koju si prvi priznao, zasniva se prva hrišćanska zajednica, skromnojezgro Carstva. Tu Crkvu, koja sada ima samo dvanaest građana, alikoja će se razastreti do zemljinih granica, neće moći nadvladati silezla, jer vi ste duh a duh ne može pobediti materija. Ti ćeš večno − akada ovo govorim tebi, govorim svima onima koji će te naslediti i kojiće biti ispunjeni istom verom − zatvarati vrata paklena i svimapozvanima otvarati vrata nebeska. Ti ćeš vezivati i razdrešivati u mojeime; ono što ti budeš zabranjivao posle moje smrti, biće zabranjivano isutradan, u novom čovečanstvu koje ću zateći kada se vratim; ono štoti budeš zapovedao biće pravedno zapoveđeno, jer ćeš samoponavljati, pa ma i drugim rečima, ono što sam ti govorio i naučio te. Tićeš,u svojoj osobi i u osobama tvojih zakonskih naslednika, biti pastirmeđucarstva, privremeni vođ koji priprema, zajedno s drugovima koji teslušaju, Carstvo Božje, Carstvo Ljubavi.

U naknadu za ovo otkrivenje tražim od vas nešto veoma teško: a to jeda ćutite. Nikome, za sada, ne smete da kazujete ko sam ja. Moj danje blizu, ali još nije stigao; i vi ćete videti ono što ne očekujete, upravonešto protivno onome što očekujete. Znam ja čas u koji ću morati dagovorim i u koji ćete morati da govorite. Ali kada budemo prekinuli

279

ćutanje, moj i vaš uzvik čuće se u prostorima većim od neba i zemlje.

280

SUNCE I SNEG

SUNCE I SNEG

Vrlo visoka je planina Ermon i ima tri vrha, koji su pokriveni snegom iza vreme najveće pripeke. To je najviše brdo u Palestini, više i odTavora. Sa Ermona, veli Psalmista, slazi rosa na bregove Sionske. Natome brdu, najvišem među brdima koja čine etape u životu Hristovom −Brdo Iskušenja, Brdo Blaženstava, Brdo Preobraženja, Brdo Raspeća− Isus je postao svetlost.

S njim su bila samo tri učenika: onaj što je dobio naziv "Kamen" i dvaGromova Sina: stena prvi i nepogoda dvojica drugih, ljudi dostojnimesta i trenutka. Pošto se izdvojio, popev se visoko, više od njihtrojice, molio se Bogu, klečeći možda na snegu. Poznato je već dazimi, na planini, sve ono što je bela postaje, u poređenju sa snegom,sivo i suro. Bledo lice pretvori se u tamno; oprano, sveže platno izgledaprljavo; list hartije dobije boju isušene ilovače. Toga dana zbilo seobratno na tome čistom i pustom planinskom visu, oko koga se videlosamo nebo.

Isus se molio Bogu sam, izdvojen u stranu. Najedanput se njegovo licezasja kao sunce a haljine njegove postadoše bele kao sneg koji seblista na suncu, toliko bele da ih takve ne bi mogao naslikati niti čak izamisliti ni jedan slikar. Na blistavom snegu prelivalo se nešto što jebilo blistavije od svačega drugoga, nešto što je bilo jače od svakezemaljske svetlosti.

Preobraženje je otkrovenje i pobeda svetlosti. Ostajući još − za takokratko vreme! − telo i materija, Isus se pojavljuje u najnežnijem,najlakšem, najtananijem obliku materije. Njegovo telo, koje čeka smrtkao osloboditeljku, postaje sunce, nebeska svetlost, duhovna svetlost,natprirodna svetlost; njegova duša, molitvom uzvišena iznad svega

281

čovečanskog, svojim sjajem probija se kroz zastor od tela i tkanine,kao kakav plamen koji sagoreva pregrade u kojima je i providi se kroznjih.

Ali svetlost nije jednaka na licu i na haljinama. Svetlost lica je svetlostsunca; svetlost haljina je svetlost blistavog snega. Lice, ogledalo duše,ima boju ognja; haljine, materija uzeta na poslugu, boju leda. Jer dušaje sunce, oganj, ljubav; haljine pak, čak i ona teška što se zove telo,tamne su, ledene, mrtve i mogu se blistati samo pozajmljenomsvetlošću.

Ali Isus, koji je sav svetlost, čije lice seva poput blage munje, nije sam.Dva velika pokojnika, u svetlosti kao i on, prilaze mu i razgovaraju snjime. Mojsije i Ilija. Prvi od Spasitelja, prvi od Proroka. Ljudi odsvetlosti i ognja dolaze da budu svedoci nove Svetlosti koja se blistana Ermonu. Svi oni koji su razgovarali s Bogom ostaju obvijeni iispunjeni svetlošću. Mojsijevo lice, kada je on sišao sa gore Sinajske,bilo je toliko sjajno da ga je morao velom zastreti, da ne bi zasenilo onekoji su ga čekali. A Ilija se na nebo uzneo na ognjenim kolima, u kojasu bili upregnuti ognjeni konji. Jovan, novi Ilija, objavio je krštavanjeOgnjem, ali njegovo lice, premda je bilo osmagnuto suncem, nije seblistalo kao sunce. Jedini sjaj što se, zablistao oko njega bio je sjajzlatnoga suda na koji je stavljena njegova u krv ogrezla glava, carskidar groznoj naložnici Irodovoj.

Ali na Ermonu je onaj koji se u licu blista većma nego Mojsije, i koji ćese na nebo uzneti na savršeniji način nego Ilija − onaj čiji je dolazakMojsije pretskazivao i koji je imao da dođe posle Ilije. Obreli su se uznjega, ali zato da bi, malo zatim, iščezli navečno. Svet će moći, sada,da bude bez njihovog zakona i njihovih nada. Jedan sjajan oblakzakloni ih od očiju trojice tamnih koji čekaju, a iz toga oblaka ču sejedan glas koji reče: Ovo je sin moj mili. Slušajte ga!

Taj oblak ne ugušuje svetlost nego je dvostruko pojačava. Kao god što

282

iz oblačine koja nosi nepogodu izlazi munja koja najedanput obasjazemlju, iz ovoga oblaka, koji je sam po sebi svetao, spušta se plamenkoji uništava Stari i na večna vremena potvrđuje Novi Zavet. Oblak oddima koji je Jevreje, kada su bežali iz Misira, kroz pustinju vodio naJordan, taj crni oblak koji je u dane straha i trepeta okružavao i krioKovčeg, postao je naposletku oblak prepun toliko silne svetlosti da ječak zaklonio ono kao sunce sjajno lice koje će, ubrzo zatim, u časutame, biti šamarano.

Ali, pošto je oblak iščezao, Isus je nanovo sam. Dvojice preteča isvedoka nestalo je. Njegovom licu vratila se njegova prirodna boja;njegove haljine su one svakidanje. Hristos je i opet brat pun ljubavi. Onse obraća svojim zaprepašćenim pratiocima: Ustanite i ne bojte se. Inikome ne kazujte ovo što ste videli dokle Sin Čovečji ne ustane izmrtvih.

Preobraženje je nagoveštaj Vaznesenja, ali da bi se moglo vaskrsnutiu slavi, potrebno je, uvek, umreti u stradanju.

283

MNOGO CU POSTRADATI

MNOGO ĆU POSTRADATI

Da će morati da umre, i to uskoro, i sramnom smrću, Isus je to znaoodvajkada; znao je da je to nagrada koja ga čeka i koje ga neće lišitiniko. Ko druge spasava, dolazi u opasnost da i sam propadne; ko jerad da druge iskupi, mora sebe da proda, da proda ono što jedragocenije od svega drugoga i što obuhvata sve drugo; ko voli svojeneprijatelje, doživi da ga mrze njegovi prijatelji; ko hoće da donesespasa svima narodima, dočeka da ga njegov rođeni narod ubije; kodariva život, dostojan je da prihvati smrt. Svako dobročinstvo je zanezahvalne ljude takva uvreda da nju može sprati samo najvećakazna. Mi svoje uvo priginjemo jedino glasovima koji iz groba dolaze iono malo poštovanja što smo kadri da ukazujemo, odajemo samoonima koje smo poubijali. U nepouzdanom pamćenju čovečjeg rodaostaju jedino istine koje su krvlju ispisane.

Isus je znao šta mu se sprema u Jerusalimu, i u svima svojim mislima,kao što će kasnije reći jedan čovek koji je bio dostojan da to prikaže,nosio je sliku smrti. Tri puta su pokušavali, pre toga, da ga ubiju. Prviput u Nazaretu, kada su ga doveli na ivicu ponora iznad koga je, nabrdu, bio podignut grad i hteli da ga gurnu dole. Drugi put, u hramu,Judejci, uvređeni njegovim govorom, dohvatili su kamenje da ga njimezaspu. I treći put, prilikom osvećivanja hrama, mašali su se i opetuličnog kamenja da bi ga ućutkali.

Ali sva tri puta mogao je on da se skloni, jer njegov čas još nije biodošao. Te predznake smrti očuvao je on u svojoj duši, za sebe, doposlednjega dana. Nije hteo da rastužuje svoje učenike koji bi se,možda, sablaznili kada bi videli da prate čoveka koji se pomirio sasudbinom da umre. Ali posle trostrukog osveštanja svoga Mesijstva −Petrovog usklika, svetlosti na Ermonu, pomazanja u Vitaniji − nije više

284

mogao da ćuti. Isuviše dobro poznavao je bezazlene sanjarijeDvanaestornce. Znao je da oni, kada minu kratki trenutci oduševljenja inadahnuća, nisu kadri da misle drukčije nego što misli i običan narod,da su ljudi i u svojim najuzvišenijim snovima. Znao je da čekaju Mesijukao donosioca zlatnoga doba a ne kao Bolnika. Zamišljali su ga kaoCara na prestolu a ne kao razbojnika na vešalama; kao pobednikakojemu se ukazuje poštovanje i daju darovi, a ne kao mučenika komese rugaju, koga pljuju i udaraju; kao onoga koji je došao da mrtvepodiže iz grobova a ne da bude pogubljen kao ubica.

Bilo je potrebno − kako se zadobiveno pouzdanje u njih ne bipokolebalo na dan sramote − da ih unapred pripremi. Da čuju iz ustasamoga Mesije i osuđenoga, da će Mesija morati da bude osuđen, daće pobednik morati žalosno da podlegne, da će Cara nad svimacarevima vređati i sramotiti ćesarevi najamnici, da će Sina Božjegarazapeti sluge Božje.

Tri puta pokušavali su da ga ubiju; tri puta objavljuje on Dvanaestorici,posle Petrovog priznanja, da mu se približuje smrt.Triju vrsta biće ljudikoji će ga optužiti i tražiti njegovu smrt: Starešine, Glavari Sveštenički,Književnici.

Tri saučesnika biće potrebna pa da se on pogubi: Juda koji ga izdaje,Kajafa koji ga osuđuje, Pilat koji presudu odobrava. I triju vrsta bićeizvršioci kazne: sluge koje će ga uhvatiti, judejska svetina koja će, prednamesništvom, vikati "raspni ga!", rimski vojnici koji će ga razapeti nakrst.

U tri stupnja, kao što sam on kaže učenicima, biće izvršena kazna.Najpre će ga ismevati i ružiti, potom pljuvati i šibati i najzad pogubiti. Alioni ne treba da se plaše ni da plaču. Kao god što život nalazi nagradeu smrti, isto tako je smrt obećanje drugoga života. Posle tri danavaskrsnuće iz groba da ne umre nikada više. Hristos ne donosi obilje uzlatu i žitu, nego besmrtnost i oproštaj svih grehova svima onima koji

285

ga budu slušali. Ali besmrtnost i sloboda moraju se platiti svojimprotivnim vrednostima: sužanjstvom i mučeničkom smrću. Cena jesvirepa i strahovita, ali nekoliko dana stradanja i grob potrebni su da bise došlo do večnog života i večne slobode.

Učenici se, posle toga otkrovenja, uzrujavaju i neće da veruju. Ali Isusje već počeo da pati, u mislima pretstavljajući i rečima izražavajući svojužasni završetak. Sada nosioci njegove reči znaju sve, te Hristos možeda se krene u Jerusalim, da bi se do kraja ispunilo ono što je rekao.

286

MARAN ATA

MARAN ATA

Ali za jedan dan bar biće sličan Caru koga narodi godinama čekaju napragovima svetoga grada.

Pasha se približava. Poslednja Sedmica, kojoj neće nikada biti kraja(još ne svanu Nova Nedelja) tek što nije počela.

Ali ovoga puta Isus ne ulazi, kao drugih puta, nezapažen, s povorkompoklonika, u bezbožničku prestonicu, čije su se kuće, okrečene kaogrobovi, šćućurile ispod hrama koji se izvija nebu pod oblake i kome jesuđeno da izgori. Ovoga puta, koji je poslednji, Isusa prate njegoviverni, njegovi prijatelji, njegovi zemljaci, žene koje će za njim da plaču,Dvanaestorica koji će se posakrivati, Galilejci koji su došli da proslavejedno starinsko čudo ali s nadom da vide novo čudo. Ovoga puta nijesam: prethodnica Carstva je s njime. I ne dolazi kao nepoznat: prednjim je stigao glas o njegovim vaskrsavanjima. I u prestonici, gde vladamač rimski, novac trgovački, pismo farisejsko, ima očiju koje motre naMaslinovu Goru, i srca koja nekako neobično biju.

Ovoga puta neće da pešice uđe u grad koji bi trebalo da bude prestonjegovog carstva a biće njegova raka. Kada je došao u Vitfagu, posladvojicu učenika da nađu magare. Naći ćete ga vezano za jedan plot;odrešite ga i dovedite ovamo. Ako bi njegov gospodar rekao što, kažitemu da je Gospodu potrebno.

Pričalo se, a priča se i dan danas, kako je Isus želeo da na magaretujaše zato da bi pokazao svoju smernost i krotost, kako je hteo dasimbolički prikaže da svome narodu dolazi kao Car Mira. Ali smetalo sei smeće se s uma da magare, u mladosti vremena i snage, nije bilo ovadanašnja pokorna životanja, ovaj iznureni kostur u poderanoj kožetini,

287

iscrpljavana vekovnim robovanjem, upotrebljavana samo za nošenjekotarica i vreća po strmenim i krševitim stazama. Starinsko magare biloje vatrena i srčana životinja; lepo i ponosito kao i konj, dostojno da seprinosi na žrtvu bogovima. Omir, koji se razumevao u poređenjima, nijemislio da unizi silnog Ajaksa, ponositog Ajaksa kada ga je poredio smagarcem. I Jevreji su rado za poređenja uzimali nepripitomljenomagare, samo u drukčem smislu nego što su to činili Grci. "Čovekbezuman postaje razuman − veli Sofar Namaćanin Jovu − premda serađa kao divlje magare". A Danilo priča kako Navukodonosor, da bi biokažnjen za svoja nasilja, "bi prognan između ljudi i srce mu posta kao uzveri, i stan mu beše s divljim magarcima".

Isus je izrično tražio nepripitomljeno magare, koje niko nikada nijeuzjahao − magare, jednom reči, koje bi bilo slično divljem. Jer togadana životinja što ju je on izabrao ne prikazuje, simbolistički, smernostonoga ko na njoj jaše, nego judejski narod koji će on, Hristos, previti iosloboditi; tu nepokornu i jogunastu životinju, koju ni jedan prorok nicar nije mogao da pripitomi i koja je danas vezana za kolac, kao što jeIzrailj vezan za uže ispod kule Antonia. Bezuman kao magare u Knjizio Jovu; dostojan drug najizopačenijeg cara; stalni rob tuđinski ali u istimah uporan i buntovan − jevrejski narod je najzad našao onoga ko ćega jahati. Za jedan dan samo. I protiv njega, zakonitog gospodara,ustaće on još te nedelje. Ali to neće biti duga veka. Nemirna prestonicabiće razorena, hram do temelja srušen, a bogoubistveni narodrasturen, kao pleva večnog vejaoca, širom cele zemlje.

Toliko su tvrde sapi u magareta da prijatelji na njih meću haljine svoje.Kamenita je strana što se spušta s Maslinove Gore, te oduševljenipratioci razastiru po putu prazničke haljine. Gest osveštanja. Skidajućihaljinu sa sebe, čovek se svlači, hoće da bude nag, iskren, da ubijelažni stid. Nagota tela obećava nam nagotu duše. Težnja ka ljubavinajlepše se izražava u onoj plemenitoj milostinji: da se dade ono što seima na sebi. "Ako ti neko traži košulju, podaj mu i haljinu".

288

I otpočinje silazak po sunčanoj pripeci, u žaru slave, uz lelujanje tekotsečenih, zelenih i svežih grančica, uz himne i klicanje.

Beše početak aprila, početak divnog proleća. Poslepodnevno zlatorazlivalo se oko grada, po probuđenim poljima, po zelenim vinogradimai vrtovima, snažeći ih. Nebo, koje se širilo u beskonačnost, bilo jeneobično vedro. Beskrajno nebo od samih krinova, umiveno i veselokao božje oko. Nisu se viđale zvezde, ali izgledalo je da, pored našegasunca, sijaju i druga daleka sunca. Neki mlak vetar, u kome je bilorajskog daha, blago je povijao bezbrižne vrhove na drveću i menjaoboju mladoga lišća koje se tek razvijalo. Bio je to jedan od onih danakada plavo izgleda plavlje, zeleno zelenije, svetlost svetlija, ljubavpunija ljubavi.

Oni što su pratili Isusa bili su ushićeni, prepuni bezmerne radosti.Nikada još njihova duša nije osećala toliku nadu i toliku zahvalnost.Petrov krik prometao se u krik te male i vatrene vojske koja se spuštalau carski grad. "Osana sinu Davidovu!" klicali su mladići i devojke. Pa isami Učenici, mada im je rečeno da će to biti poslednji dan, madaznaju da je to mrtvački sprovod, i sami Učenici, u tom opštemushićenju, počinju da se gotovo nadaju.

Povorka se približavala tajanstvenom, neosetljivom, neprijateljskomgradu, pomamno i hučno poput reke koja se izliva preko obala. Tiseljaci, svet iz unutrašnjosti zemlje, stupaju napred, usred šume kojase kreće, kao da su, gotovo, radi da među smrdljive zidine i u tesne iprljave uličice donesu malo polja i slobode. Smeliji su duž puta narezaligrančica od palme, mirte, masline i vrbe, kao za praznik građenjasenica. Njima su omahivali kroz vazduh i najstrasnije stihove izpsalama klicali u lice onoga koji dolazi u ime Boga.

Prva legija hrišćanska stigla je pred kapiju jerusalimsku a klicanje jošnikako ne prestaje: "Blagosloven Car koji dolazi u ime Gospodnje! Mirna nebu i slava na visini!" Ti uzvici dopiru do ušiju Farisejima koji su se,

289

ozbiljnih lica, stekli da vide kakva je to vreva. Ti uzvici vređaju njihoveuši, uznemiruju njihova srca. I neki od njih, dostojanstveno se prseći,rekoše Isusu: Učitelju, zapreti Učenicima svojim! Zar ne znaš da setakve reči mogu upućivati samo Gospodu ili onome ko dolazi u imenjegovo?

A on, i ne zastav, odgovori im: − Ja vam kažem: Ako oni ućute,kamenje će povikati!

Nepomično kamenje koje Bog može, prema Jovanovim rečima,pretvoriti u decu Avramovu, užareno pustinjsko kamenje, koje Isus, nazahtev nečastivoga, nije hteo da prometne u hlebove; kamenje saputeva, kojega su se u dva maha mašali neprijatelji Isusovi, da ganjime zaspu, prljavo kamenje jerusalimsko bilo bi manje prljavo, manjestudeno, manje neosetljivo od duša farisejskih.

Ali tim odgovorom Isus je potvrdio da je Hristos. Te reči su objava rata.I odista, novi Car, čim je ušao u svoj grad, daje znak za napad.

290

PECINA RAZBOJNIKA

PEĆINA RAZBOJNIKA

Pope se i uđe u Hram. Tu gore bili su na okupu svi njegovi neprijatelji.Sveta građevina, obnovljena i doterana; blistala se pod vrelim zracimadivnoga sunca. Starinski zavetni kovčeg, što su ga volovi vukli popustinjama i bojevima, zaustavio se i skamenio na tom bregu, dastražari nad carskim gradom. Pokretni šator prometnuo se u tvrđavicuod kamena i mramora, u sjajno predgrađe od palata i stepenica,hladovitih tremova i svetlih dvorišta i bio je okružen zidovima premadolini, zaštićen bastionima i kulama kao i svako utvrđenje. Ne beše tosamo sklonište za "svjataja svjatih" ni oltar za prinošenje žrtava, nebeše to Hram, mesto na kome se verni mole Bogu, tajanstvenosvetilište jednoga naroda. Sa svojim stražarnicama, sa stanovima začuvare, magacinima za žrtve, tezgama za trgovce, tremovima zasastanke i provodnje, ta građevina beše svašta drugo pre negoutočište pobožne predanosti i molitve. Bila je sve: tvrđava za slučajneprijateljskog napada, depozitna banka, sajmište prilikom praznika idolaska poklonika, bazar koji radi preko cele godine, berza, forum zapolitičke prepirke, za naučne govore naučnika, za besposličarskablebetanja. Pošto ga je sazidao jedan neverni car, radi toga dazadobije vernost jednog neiskrenog i buntovnog naroda, da zadovoljinadmenost i lakomost svešteničke kaste i da ima oruđe za rat isredište za trgovinu, taj hram je u Hristovim očima morao izgledati kaoprirodna zbornica svih neprijatelja njegove istine.

Isus ulazi u Hram da uništi Hram. Ostaviće Titovim vojnicima da sazemljom sravne bedeme, da rasture kamenje, da spale zgrade, daodnesu med i zlato, da u čađave ruševine pretvore golemi Irodovdvorac. Ali on uništava, uništao je, onu vrednost što je ponositi Hramizražava svojim stenama koje su jedna na drugu naslagane i tačnosvrstane, svojim popločanim dvorištama i zlatanim kapijama. Isus koji

291

se penje u Hram, Preobraženi sa Gore prema književnicima koji supočađaveli poput svojih pergamenata, Mesija novoga Carstva premaonome koji je preoteo jedno trulo carstvo, Jevanđelje prema Tori,Budućnost prema Prošlosti, Oganj Ljubavi prema Pepelu Pisma.Došao je dan udara i odboja. Praćen pesmama oduševljene gomile,Isus se penje u raskošno legalo svojih neprijatelja. Taj put on poznaje,opominje ga se. Koliko li ga je puta prevalio, kao dete, vođen za ruku,u gomili svojih Galilejaca, usred vreve i prašine! Kasnije, kao nepoznatmladić, gubeći se u dugoj povorci, zaglušen i zamoren, gledao je ongore u one zidine, očajno žudeći da se popne na vrh, da bi tamo, utome svečanom utočištu, našao malo hlada za svoje oči, malo vode zasvoja usta, koju utešnu reč za svoje srce.

Ali danas je sve drukčije. Ne vode ga, nego on vodi. Ne dolazi da semoli Bogu, nego da kažnjava. Zna da se tu unutra, iza lepih zidova tegoleme grobnice, nalaze samo pepeo i trulež i njegovi neprijatelji kojiprodaju pepeo i hrane se truleži. Prvi protivnik, koji izlazi pred njega,jeste Demon Srebroljubivosti.

Ulazi u Dvorište Bezbožnika, koje je najprostranije i najživlje međusvima ostalima. Ta velika popločana i suncem obasjana terasa niječista, tiha porta, nego prljavo sajamsko tržište. Pakleni žagor i vrevarazležu se iz gomile menjača, posrednika, krupnih i sitnih prodavaca ikupaca, koji novac primaju i izdaju. Tu su vam stočarski trgovci sagovedima i ovcama; prodavci golubova i grlica ukraj živinarnika; ptičaris kavezima prepunim cvrkutavih vrabaca; menjačke tezge sazdelicama koje su do vrha napunjene bakrom i srebrom. Kupci,hvatajući ih za vrat i za butove, pipaju životinje koje su radi da prinesuna žrtvu i čije su noge ulepljene balegom; ili monotonim glasomdozivaju neveste koje nose novorođenčad, poklonike koji su došli dakupe masniju žrtvu, gubavce koji hoće da na žrtvenik polažu žive ptice,bilo iz zahvalnosti za isceljenje bilo zato da bi se iscelili. Monjači, sparom koju su obesili o uvo radi što lakšeg raspoznavanja, preturajusvojim prljavim i grabljivm rukama sjaktave i zvučne gomile;

292

podvodnice promiču tamo i ovamo kroz guste redove; oprezne seoskei palanačke tvrdice pričaju čitave priče pre nego što se nakane daodreše kesu i polože novac za kupljenu žrtvu, a ovda onda poneki vokome je dosadno rikne k nadvisi blejanje jagnjadi, žagor ženskogsveta, zveket drahmi i sikala.

Taj prizor za Isusa nije bio nešto novo. Znao je on da je Božji Dompretvoren u Mamoninu kuću u kojoj ljudi od materije, umesto da tihoupućuju molitve duhu, razmenjuju, u sporazumu sa sveštenicima,demonovu pogan. To je znao odavno, ali ovoga puta nije više mogaoda u sebi zadrži gnev i odvratnost. Da bi srušio hram, on pristuparušenju tržišta. Božanski siromašak, koga prate njegovi siromašci,juriša na robove novca. Dohvativ neka užeta, uplete ih u bič i njimesebi krči put kroz zaprepašćenu gomilu. Menjačke tezge padaju podprvim udarima, novci se kotrljaju po zemlji uz užas i gnev onih čiji su;golubarnici se preturaju i iz njih izleću i beže prestravljeni golubovi.Pastiri, videći taj krš i lom, gone svoja goveda i svoje ovce izlazima;ptičari uzimlju pod pazuha svoje kaveze i izmiču kud koji. Vika i drekauzdiže se do neba. Iz drugih dvorišta pristiže drugi svet te povećavametež. Isus, okružen najsmelijim prijateljima, omahuje bičem i isteruje iostatak menjača na vrata, vičući im iz sveg glasa: Dalje s tim! Božjidom je dom molitve, a vi od njega načiniste pećinu razbojničku!

Te tako se i poslednji srebroljupci očistiše iz dvorišta, kao dronjci kojeseverac poduhvati i odnese.

Ovim svojim činom Isus nije samo težio da, potpuno opravdano, očistijedno svetilište, nego i da javno, izrazi svoje gnušanje prema Mamoni islugama Mamone. Trgovina − taj moderni Bog − za njega je jedanoblik lopovluka. Tržište je, dakle, pećina od preterano uslužnih iuglađenih razbojnika, od zakonom zaštićenih pljačkaša. Ali ono štoobičaji osveštavaju i zakoni dopuštaju ne može da podnosi onaj ko sene upušta u trgovinske transakcije i ne traži druge doli duhovne dobiti.Između svih vrsta zakonom odobrenih krađa, koje su obuhvaćene pod

293

imenom trgovine, ni jedna nije toliko za preziranje kao trgovanjenovcem. Kada nam neko da ovcu za novac, možemo biti i ubeđeni daje uzeo mnogo više novca nego što ovca stvarno vredi. Ali dao nam je,bar, nešto što nije mrski simbol bogastva, dao nam je jedno živo biće,koje će nas s proleća snabdeti vunom, koje će nam u svoje vremedoneti jagnje i koje ćemo, ako nam je drago, moći da pojedemo. Alirazmena novca novcem, kovanog metala kovanim metalom, nešto jeneprirodno, besmisleno i demonsko. Sve ono što je u vezi s bankama,s menjačkim poslovima, sa skontom, s kamatom sramno je i prljavo iuvek je ulevalo užas prostim, to jest čistim dušama. Seljak koji seježito, krojač koji šije odeću, tkač koji če sukno ili platno, svi oni imaju, doizvesnih granica, potpuno pravo na neku dobit, jer svojim radom dajuvešto čega još nema u zemlji, u suknu, u pamuku. Ali da jedna gomilanovca donese drugu gomilu novca a da se ne uloži trud i rad,a dačovek ne proizvede nešto što bi se moglo videti, upotrebiti i u čemu bise uživalo, − skandal je koji sve premaša i koji se prosto ne da nizamisliti. Onaj ko trguje novcem, ko sabira zlato i srebro, pravi je robDemonovih mađija. I Demon, da bi im bio zahvalan, daje upravo njima,bankarima i finansijerima, upravu nad zemljom. Oni i dan danaszapovedaju narodima, izazivaju ratove,more svet glađu, otimaju zasebe, paklenim sistemom isisavanja, život od siromašaka, pretvarajućiga u zlato sa koga kaplje znoj i krv.

Hristos, koji žali bogataše, ali prezire i mrzi bogastvo, prvi zid kojičoveku ne da da vidi Carstvo, pomeo je pećinu razbojničku i očistioHram u kojemu će da objavi poslednje istine koje su mu još ostale daih kaže. Ali tim nasilničkim činom, on je protivu sebe izazvao ceo"poslovni" svet jerusalimski. Oni što su iz Hrama izgnani tražiće odsvojih zaštitnika da kazne onoga ko remeti trgovanje na svetomebregu. Ljudi od novca lako će postići da im se odazovu ljudi odZakona, koji su već ogorčeni iz drugih razloga. Isus je, remeteći red natrgu svetoga Hrama, ustao i protivu njih i oštetio i njihove interese.Najposećeniji bazari bili su svojina sinova Aninih, to jest najbližihsrodnika svešteničkog poglavara Kajafe. Svi golubovi koji su prodavani

294

porodiljama u Dvorištu Neznabožaca bili su iz kedrovskih šuma Aninih,i nabavljač je zarađivao oko četrdeset saa mesečno samo na grlicama.Menjači, koji odista ne bi smeli imati pristupa u Hram, plaćali sugolemim sadukejskim zadrugama svešteničke aristokratije dobrudesetinu od mnogih hiljada sikala zarađenih svake godine na menjanjustranoga novca u jevrejski novac. Pazar, onda, taj Hram nije bio jednavelika narodna banka, s kasama i trezorima obezbeđenim protivprovala i požara.

Isus je dirnuo u živac dvadeset hiljada sveštenika jerusalimskih, jer jenahudio njihovom ugledu i oštetio njihovu kesu. Naopačke jepreokrenuo njihovo falsifikovano i isakaćeno Pismo u ime koga suupravljali i koje im je pomagalo da se tove. Povrh toga, iz Hrama,upravo s tržišta, izgnao je njihove saveznike, trgovce i menjače. Ako bipobedio, sve je − propalo. I te dve kaste, pošto su u opasvosti,zbratimljavaju se još većma i zajednički ustaju protiv toga opasnog inezvanog gosta. Trgovci i Sveštenici dogovaraju se, možda još iste tevečeri, da kupe jednog izdajnika i jedan krst. "Poslovni" svet daće malopotrebnog novca; klir će naći verski izgovor: tuđinska državna uprava,kojoj je u računu da lepo živi i sa "poslovnim" svetom i sa klirom,pozajmiće im svoje vojnike.

Ali Isus, pošto je izišao iz Hrama, uputio se, kroz Maslinovu Goru, upravcu Vitanije.

295

ZMIJE I GROBOVI

ZMIJE I GROBOVI

Sutradan, kada se vratio, stočarski trgovci i menjači bili su se prikupilipred kapijama, ali u dvorištima se čuo žagor uzrujanog sveta.

Presuda što ju je Isus izrekao i izvršio nad poštenim lopovima uzbudilaje prljavi bludnički grad, koji je kunjao kao kakva iznurena kravetina.Ono isprepletano uže dejstvovalo je kao kamenje bacano najerusalimski žabljak. Pucanje kaznenog biča odjednom je probudilo isiromahe i bogataše, i prve ispunilo radošću i nadom a druge strahom itrepetom.

I u ranu zoru svi su pohitali gore, iz mračnih kutova i sjajnih palata, izradionica i sa trgova; sve živo ostavilo je posao i bilo ispunjeno onimnemirom što čoveka obuzme kada čeka kakvo čudo ili neku osvetu.Dojurili su poslenici svake vrste: vunari, tkači, bojadžije, krpači,drvodelje, svi oni koji preziru ćifte, zelenaše, derikože, stvorenja kojase bogate na račun najveće sirotinje. Stigli su, među prvima, jadnici štose smatraju kao gradski ološ: gubavci, podrpanci, vašljivci, ljudi obraslikrastama, s gnojavim ranama po telu, s kostima koje štrče kroz kožukao očevidan dokaz ljute gladi. Došli su poklonici sa strane, iz Galileje,oni što su Isusa pratili kada je slazio s brega, i s njima zajedno Jevrejiiz sirijskih i misirskih kolonija, u prazničnoj odeći, kao daleki rođaci kojise, ovda onda, pojavljuju u očinskom domu, prilikom porodičnihsvečanosti.

Pristizali su takođe, po četvorica ili petorica zajedno, Književnici iFariseji. Behu to saveznici i braća, dostojni jedni drugih. Književnici subili tumači Zakona, Fariseji izvršioci Zakona. Skoro svaki Književnik bioje Farisej, mnogi Fariseji bili su Književnici. Zamislite jednog profesorakoji se, pored toga što je cepidlaka, pretvara da je svetac; ili

296

bogomoljca koji se razmeće kao pedagog kazuista, pa ćete imati slikuKnjiževnika Fariseja i Fariseja Književnika. Tartif kao doktor, licemer naakademskoj katedri, filosof kveker − jedan su i ista tip.

Oni su se, dakle, toga jutra peli uz brdo ka Hramu, s mnogonadmenosti spolja i mnogim zlim namerama u duši. U svojim dugimmantijama, s resama koje su se lepršale na vetru, ispršeni,zakrvavljenih očiju, uzdignutih veđa, s vozdrvama koje su podrhtavale,stupali su napred koracima koji izražavahu gnjev tih povlašćenihpolicajaca Božjih.

Isus ih je čekao, okružen tisućama očiju, u kojima se odražavalo neštood njegove svetlosti. Nije to bio prvi slučaj da su mu se oni približili.Koliko li je čarki, ovde onde po manjim mestima, bilo između njega iFariseja iz unutrašnjosti! Ti Fariseji su, tada, od njega tražili kakav znaks neba, kao dokaz da je on Mesija, − jer Fariseji su protivno skeptičkimSadukejcima, koji su bili utonuli u zakonski epikureizam, verovali uskori dolazak Spasiteljev. Ali Fariseji su toga Spasitelja zamišljali kaostrogog Judejca, kakvi su bili i sami, i upravo smatrali da je dovoljno daonaj ko je rad da ga dočeka bude čist spolja i da pazi da ne prestupi ninajmanje pravilo propisano u Knjizi Levitskoj. Mesija, Davidov sin, ne bise, po njihovom mišljenju, udostojio da spasava onoga ko se ne klonisvakog, pa i dalekog, dodira sa tuđincima i neznabošcima; ko se nepridržava i najsitnijeg zakonskog propisa o održavanju čistote; kouredno ne daje svoj desetak Hramu; ko ne praznuje subotu. Isus nijenikako, u njihovim očima, mogao biti onaj kojega oni čekaju. Nisu se,kod njega, videli nikakvi neobični, natprirodni znaci: on je samoisceljivao bolesne i govorio o ljubavi prema svima i svakome. Gledalisu ga gde jede s carinicima i grešnicima i s užasom zapažali danjegovi Učenici ne peru svagda ruke kada hoće da jedu. Ali najgore,najužasnije, najsablažnjivije bilo je to što on nije poštovao subotu. Isusse nije ustezao da bolesne isceljuje subotom, niti je smatrao za grehda na taj dan čini dobro svojoj nesrećnoj braći. Šta više, drznuo se daizbaci tu dosetku: da je subota stvorena radi čoveka a ne čovek radi

297

subote.

U duši tih Fariseja bilo je u pogledu Isusa Hrista samo jednodvoumljenje: da li je ludak ili varalica?

Da bi ga ispitali, više puta nameštali su mu teološke zamke ilidijalektičke klopke; ali sve uzaludno. Dok je išao po unutrašnjosti,vukući za sobom desetak dvanaest seljačina, ostavljali su ga na miru,jer su bili ubeđeni da će ga kad−tad i poslednji dronja, pošto serazočara, ostaviti nasvagda. Ali sada je stvar postajala ozbiljna. Tajčovek, praćen ruljom pijanica iz unutrašnjosti zemlje, usudio se da uđeu Hram kao gospodar i potstakao je te neznalice i bednike da mu kličukao Mesiji. Povrh toga, nasilno je prisvojio ulogu hramovnih sveštenika,i, ponašajući se kao car, sramno je najurio poštene trgovce, tepobožne ljude koji su Fariseje slušali i na njih se u mnogom čemuugledali. Do toga dana Fariseji i Književnici bili su čak i suvišepopustljivi i blagi; ali sada su ti čovekoljubivi učitelji videli da bi njihovapreterana dobrota bila pravi zločin. Taj lažni Hristos mora se ukloniti, ito što pre. Književnici i Fariseji peli su se u hram da se uvere da li je onimao smelosti da se vrati na mesto koje je obesvetio svojom obešću.

I Isus, usred ustalasane gomile poklonika, čekao je upravo njih. Upravonjima hteo je on da kaže u lice, na jasnoj sunčanoj svetlosti, šta misli onjima. Šta Bog misli o njima. Jučerašnjeg dana kaznio je stočarsketrgovce i menjače. Danas je trebalo da kazni one koji u trampu dajureč, one koji zelenaše sa Zakonom, one koji trguju s istinom. No togadana nije ih istrebio; s kolena na koleno naviru oni neprekidno, podnovim imenima; ali na licima sviju njih, pa ma gde da su se rodili i magde da žive, ostao je utisnut žig koji se ne da otrti nikada.

298

KAJINOVI POTOMCI

KAJINOVI POTOMCI

"Teško vama, Književnici i Fariseji, licemeri!" Njihovi gresi mogu sesvesti na jedan jedini, ali taj greh jenajotrovniji, najneoprostaviji. Grehprotivu Duha. Uvreda istine, izdaja istine i duha; pustošenje jedinogčistog bogastva što ga svet ima. Lopov krade samo ono što se možepotrošiti, ubica ubija čoveka koji i onako mora umreti, podvodnica prljatelo kome je suđeno da istruli. Ali licemer kalja najuzvišeniju reč, kradedobro koje može trajati večno, ubija dušu. U njih je sve pretvorstvo:odeća i govor, učenje i rad. Svoje reči pobijaju svojim delima,unutrašnjost im je drukčija nego spoljašnost, njihove skrivene svinjarijeugone u laž sve ono što oni iziskuju od drugih. Licemeri su jer na tuđaleđa tovare teška bremena, a ni prstom neće da pomognu. Licemeri sujer se oblače u duge, resama iskićene mantije, kako bi im se svet poulicama klanjao i nazivao ih učiteljima, a ovamo sakrili su ključ savesti izatvorili vrata što vode u carstvo nebesko, te niti ulaze. niti drugimadaju da uđu. Licemeri su jer se pred drugima dugo Bogu mole a potomprisvajaju kuće udovičke i iskorišćuju slabe i nejake. Licemeri su jerspolja čiste čašu i zdelu a one su iznutra pune grabeža i prljavštane.Licemeri jer se pridržavaju najsitnijih obredskih pravila a ne voderačuna o onome što je kudikamo važnije: isceljuju komarca a proždirukamilu. Licemeri jer izvršuju i najmanje propise a i ne osvrću se na onošto je najpretežnije; plaćaju tačno desetak od metvice i od kopra i odkima, a u sebi nemaju pravde, milosti ni vere. Licemeri jer dižuspomenike prorocima i kite grobove starih pravednika, a gonepravednike što žive uz njih i spremaju se da ubijaju proroke. "Zmije,porodi guja otrovnica, kako ćete pobeći od presude i ognja paklenog?Zato, evo, ja ću vam .poslati proroke, mudrace i književnike; i vi ćetejedne pobiti i raspeti, a druge bičem šibati po zbornicama svojim i gonitiod grada do grada, tako da će na vas pasti sva pravedna krv što jeprolivena na zemlji, od krvi Avelja pravednoga do krvi Zarije Varahijna,

299

kojega ubiste između crkve i oltara".

Nasledili su Kajina. Kajinovi su potomci, unuci. Ubice svoje braće,dželati Svetaca i Proroka. Bratoubica ostao je u životu pomoću svogažita, a tako isto će kroz sva stoleća u životu ostajati krvožedni Fariseji,jer Bog hoće da se njima služi za uzvišena dela one pravde koja, ukratkovidim očima sićušnih ljudi, izgleda glupost i bezumlje. Jednavečna odluka, za mnoge zastrta neprovidnim velom, preti najužasnijomsmrću onima koji Boga podražavaju. Nikada običan čovek ne bi biokadar da ubije jednoga Sveca pa čak ni grešnika, koji bi mogao bitizametak svetosta. A Svetac ne bi bio Svetac kada bi lišio životadrugoga Sveca, jedinoga brata kojega mu je dao Otac. Zato je stvoren,za sve vekove i za sve narode, neistrebljivi soj farisejski. Soj onih kojinikada nisu bili bezazleni kao deca ali koji, pri svem tom što suprepredeni, ne znaju koji put vodi spasenju; onih koji, kada ih gledatetelesnim očima, nisu grešnici, a ovamo su, od pete do glave, oličenjenajgnusnijeg greha; oni koji su radi da se prikažu kao sveci i mrzeistinske svece. Njima je Bog, kao oruđima pogodnim za strahovita alipotrebna istrebljavanja, poverio ulogu dželata za savršene. Vernisvome zadatku, nepovredivi kao god i žitelji pakla, obeleženi žigomkao Kajin, oni su nadživeli sva carstva i sva rasula. Različitih lica, urazličitoj odeći, s različitim propisima i izgovorima, plodni i uporni,prekrilili su i prekriljavaju i dan danas ceo svet. I kada nisu mogli ili nemogu da ubijaju klincima i vatrom, sekirom i mačem, ubijali su i ubijaju,s odličnim uspehom, jezikom i perom.

Dokle im govori, u prostranom i suncem obasjanom dvorištu, koje jeprepuno svedoka, Isus zna da to govori svojim sudijama i onima kojiće, pomoću posrednika, biti pravi vinovnici njegove smrti. Njegovoćutanje pred Kajafom i Pilatom opravdano je od toga dana. Osudio jeon njih i osudiće oni njega; rekao je o njima šta je imao ranije te nećeimati šta da rekne kada mu budu sudili.

Slike užasne smrti izlaze mu na usne dok govori njima i o njima. Zmije i

300

grobovi. Crne izdajničke guje koje ti, čim im se primakneš, izruče u krvsav otrov što su ga imale u zubima. Okrečeni grobovi, koji su lepispolja a unutra su puni kužne truleži.

Fariseji, koji su stojali pred Isusom, i svi oni što su njihovog porekla,rado se kriju u senci smrti, da bi bolje pripremili svoje otrove. Ledeni sukao koža u guje i kao ploča na grobu, te ni sunce, ni ljubav, ni oganjpakleni nisu kadri da ih zagreju. Oni znaju sve reči, samo ne reč istine,reč života.

"Teško vama Književnici i Fariseji, licemeri, što ste kao sakrivenigrobovi po kojima ljudi idu i ne znaju ih". Jedini koji ih zna bio je Isus − izbog toga neće on više od dva dana ostati u grobu koji su mu iskopali.

301

KAMEN NA KAMENU

KAMEN NA KAMENU

Trinaestorica su izlazila iz Hrama, da se, kao svakoga dana, popnu naMaslinovu goru. Jedan od Učenika − koji li je to mogao biti? moždaJovan Salomin, koji još beše dete, te se umeo čuditi, ili JudaIskariotski, kome je bogastvo ulevalo strahopoštovanje? − reći ćeIsusu:

− Gle kakva građevina! I kakvo je divno kamenje! Učitelj se okrenu ipogleda visoke zidove obložene mramorom, koje je raskošni Irodpodigao na brdu, pa odgovori:

− Vidiš li te visoke zgrade? Ni kamen na kamenu od njih neće ostati,pošto budu razorene.

Divljenja odmah nestade. Niko nije imao snage da išta odgovori;začuđeni i zaprepašćeni išli su oni dalje i premišljali o tim rečima.Grozne reči za uši ovih telesnih Judejaca, za sićušna srca tih ljudi izunutrašnjosti koji su strasno voleli svoju prestonicu. I drugih groznihreči, groznih za slušanje, groznih za shvatanje, rekao im je u poslednjevreme onaj ko ih je voleo. Ali tako groznih kao što su bile ove, oni senisu sećali. Znali su da je on Hristos, da će morati da strada i da umre,ali nadali su se da će odmah zatim vaskrsnuti u pobedničkoj slavi kaonovi David, da bi Izrailju vratio obilje i njima, svojim vernimsaputnicima, doneo najveće nagrade i vlast. Ali, ako će Judeja daupravlja svetom, Judejom treba da upravlja Jerusalim i sedište upraveda bude Hram velikoga Cara. Pošto u njemu sada zasedavaju neverniSadukeji, pretvorni Fariseji, verolomni Književnici, Hristos će ihodagnati, da bi napravio mesta svojim Apostolima. Kako bi, dakle,mogao biti razoren Hram, taj slavni spomen ranijega Carstva, tvrđavanovoga Carstva?

302

Ta reč o kamenju učinila se tvrđa od samoga kamena Simonunazvanom Stena i njegovim drugovima. Nije li Krstitelj rekao da Bogmože jordansko kamenje pretvoriti u decu Avramovu? Nije li Sotonakazao da Sin Božji, može pustinjsko kamenje pretvoriti u hlebove? Nijeli sam Isus uzviknuo, ulazeći među zidine jerusalimske, da će ikamenje, umesto ljudi, klicati pozdrave i pevati himne? I nije li on biotaj koji je učinio da iz ruku njegovih neprijatelja poispada kamenje, kojesu ovi bili skupili da njega zaspu, i da pobacaju kamenje oni što supreljubnicu optuživali?

Ali, Učenici nisu mogli razumeti te reči o kamenju hramovnom. Da ćete velike, teške stene, s mukom izvaljene iz planina, koje su volovidovukli iz daljine, koje su dleta i čekići istesali i uglačali, koje susložene jedna na drugu pravom umetničkom veštinom, kako bi sepodigao jedan od najlepših hramova na svetu, da će te stene, vrele odsunca i ozarene suncem, biti rasturene i smrvljene, − to oni nisu mogli,nisu bili kadri da razumeju.

Kada su došli na Maslinovu goru i pošto je Hristos seo prema Hramu,više nisu mogli da savladaju svoju radoznalost.

− Objasni nam, dakle, kad će to da bude? I kakav će biti znak za tvojpovratak?

Kao odgovor došla je Reč o Poslednjim Stvarima − Druga Propoved naGori. Tada, u početku svoga učenja, govorio je on o tome kako trebapreporoditi dušu, da bi se zasnovalo Carstvo; sada pak, na dva korakaod smrti, kazao je kako će se kazniti oni koji ostanu nepokorni i kakavće biti njegov drugi dolazak.

Taj govor, koji su još manje razumeli nego prvi i još više ga zaboravili,nije, kao što mnogi misle, odgovor na jedno jedino pitanje. Učenici supostavili dva pitanja. Kad će biti to što si rekao, to jest kad će da bude

303

razoren Hram? I kakvi će se znaci pojaviti pred tvoj dolazak? Iodgovora su dva. Isus kazuje događaje koji će nastupiti pre propastiJerusalima, a zatim opisuje znake svoga drugog dolaska na zemlju.Taj proročki govor, premda je on jedna celina u Jevanđeljima, ima dvadela. Sastoji se iz dva proročanstva. Prvo se ispunilo još pre nego štoje Isusovo pokoljenje iščezlo, posle nepunih četrdeset godina izanjegove smrti. Dani pretskazani drugim proročanstvom još nisu stigli;ali možda ovaj naraštaj neće proći a da se prvi znaci ne jave.

304

OVCE I JARCI

OVCE I JARCI

Isus poznaje slabost svojih Učenika. Slabost duha a, možda, i slabosttela. I zbog toga im, odmah, skreće pažnju na dve opasnosti koje ihčekaju: prevare i mučenja.

"Čuvajte se da vas ko ne prevari; jer će mnogi doći u ime moje igovoriće: Ja sam Hristos, I mnoge će zavesti... Tada, ako vam ko reče:Evo ovde je Hristos; ili: eno ga, ne verujte mu, jer će izići lažni hristosi ilažni proroci i pokazaće znake i čudesa da bi prevarili, ako budemogućno, i izabrane. Doći će mnogi u ime moje i reći: Ja sam; i vremese približi. Ne idite za njima".

Ali, ako izbegnu zamke lažnih Mesija,neće moći da se spasu gonjenjaod strane neprijatelja pravoga Hrista. "Tada će vas predati na muke ipobiće vas, i svi će vas narodi omrznuti imena moga radi. A pre svegaovoga metnuće na vas ruke svoje i goniće vas i predavati u zbornice iu tamnice; vodiće vas pred careve i kraljeve imena moga radi... Aizdavaće vas i roditelji i braća i rođaci i prijatelji. I predaće brat brata nasmrt i otac sina i ustaće deca na roditelje i pobiće ih. I tada će semnogi sablazniti i drug druga izdaće i omrznuće drug na druga. I, zatošto će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav u mnogih. Ali, ni dlakas glave vaše neće propasti. Kao nagradu za vašu nepokolebljivoststeći ćete život, a ko pretrpi do kraja, blago njemu".

Onda će se pojaviti znaci koji pretskazuju skoru kaznu. "I kada čujetegde se govori o ratovima i bunama, ne uplašite se, jer sve to treba dabude najpre; ali to još nije kraj. Ustaće narod na narod i carstvo nacarstvo; i zemlja će se tresti mnogo i biće gladi i pomora i veliki znacijaviće se na nebu".

305

To je uvod. Red u svetu poremetiće se. Zemlja, koja miruje, gledaćekako čovek napada na čoveka, narod na narod. Onda će i ona sama,natopljena krvlju, ustati protiv ljudi: trešće se ispod njihovih nogu,rušiće njihove kuće, bljuvaće pepeo, kao da iz ždrela svih planinavraća sve mrtvace, i bratoubicama neće davati hrane od koje svakogaleta polja kao zlato požute.

Potom, kada sve to bude, doći će kazna na narod koji neće da sepreporodi ni da primi Jevanđelja, na grad koji ubija proroke, koji na krstna Golgoti razapinje svoga Gospoda i njegove svedoke goni.

"Kada vidite da je Jerusalim opkolila vojska, znajte da se približilovreme njegove propasta. Kada vidite užas pustoši, o kojoj govoriprorok Danilo, na svetome mestu, onda oni koji se zateku u Judejineka beže u gore, koji budu u gradu neka izlaze u polje i koji budu upolju neka ne ulaze u grad. Ko bude na krovu neka ne silazi da uzmešto mu je u kući i ko bude u polu neka se ne vraća da uzme halinesvoje. A teško trudnim ženama i dojiljama u te dane! Molite se Bogu dabegstvo vaše ne bude u zimu ni u subotu; jer će biti nevolje velike,kakve nije bilo od postanja sveta do sada, niti će je biti ikada. Jer ćenastati velika nevolja na zemlji i gnjev na ovom narodu. Pašće odoštrice mača i odvešće se u ropstvo po svim narodima; i Jerusalim ćegaziti Neznabošci dok se ne završe vremena neznabožačka".

Prvo proročanstvo izrečeno je. Jerusalim će biti razoren a od Hrama,ispunjenog "užasom pustoši", neće ostati kamen na kamenu.

Ali Isus još nije kazao sve, nije dotle govorio o svome drugom dolasku.

"Jerusalim će gaziti Neznabošci dok se ne završe vremenaneznabožačka". Koja li su to "vremena neznabožačka"? Te reči su ugrčkom tekstu izražene tačnije nego u prevodima: to su vremenaprilagodna, pogodna, probitačna po Neznabošce" to jest vremena ukoja će Nejudejci prihvatiti Jevanđelje koje je, pre nego njima,

306

objavljeno Judejcima. I zbog toga pravi kraj neće moći da nastupidogod se Radosni Glas ne odnese svima narodima, dogodNeznabošci, neverni, budu gazili grad Jerusalim. "I propovedaće seovo Jevanđelje o Carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svimanarodima; i tada će doći kraj".

Drugi dolazak Hristov s neba, Parouzija, biće završetak ovoga sveta ipočetak pravoga sveta, večnoga carstva. Kraj Judeje objavili su,uglavnom, znaci čovečji i zemaljski; ovaj drugi kraj objaviće, uglavnom,znaci božji i nebeski. "I sunce će se pomračiti, i mesec svoju svetlostizgubiti, i zvezde će s neba padati; ljudi će umirati od straha i uočekivanju onoga što će nastupiti, jer će se sile nebeske pokrenuti" Itada će se ukazati znak Sina Čovečjega na nebu i proplakaće svaplemena na zemlji i ugledati Sina Čovečjega gde dolazi na oblacima sasilom i slavom velikom".

Prilikom propasti Jerusalima uzbudila se samo sićušna zemlja. Aliprilikom ovoga opštega posletka nastaće poremećaj nebesa. U gustojtmini, koja će odjednom nastupiti, čuće se samo huka vode i krici što ihizaziva užas. To je Dan Gospodnji. Dan gnjeva Gospodnjeg, o kojemusu, u svoje vreme, govorili Jeremija, Jezekilj, Isaije i Joilo. "DanGospodnji je blizu i doći će kao oluja koju šalje Svemoćni... Danmaglovit i taman ... Zemlju, koja je o njegovom dolasku bila raj zauživanje, ostaviće opustošenu i praznu... Potamneće ljudi i njihova licadobiće boju pečene gline. Sve mišice malaksaće i sva srca u ljudiprestaće da biju. I oni će se smesti; muke i bolovi spopašće ih, mučićese kao porodilja, prepašće se jedan od drugoga... Ide Dan Gospodnji,pun gnjeva i jarosti, da obrati zemlju u pustoš i istrebi grešnike sa nje.Zvezde nebeske neće pustiti svetlosti svoje, sunce će se pomračiti orođaju svom i mesec neće davati svetlosti svoje... Nebesa Me sezatvoriti kao knjiga i sva njihova vojska pašće, kao što pada list sa lozei smokve".

To je dan Očev, dan tame na nebu i užasa na zemlji. Ali odmah zatim

307

otpočinje dan Sinovlji.

Ne dolazi Sin Čovečji, ovoga puta, iz tamne staje, nego sa visokognebeskog svoda; ne više potajno i bedno, nego u moći i sjaju svojeslave. "I poslaće anđele svoje koji će zvučnim trubama sabratiiza−brane njegove od četiri vetra, od kraja do kraja neba".

I kada zvuci nebeskih truba budu probudili sve one koji spavaju ugrobovima, otpočeće odabiranje.

"Kada dođe Sin Čovečji u slavi sa svima svetim anđelima, sešće napresto svoje slave. I sabraće preda se sve narode i razlučiće ih izmeđusebe kao što pastir razlučuje ovce od jaraca; i postaviće ovce s desnestrane sebi, a jarce s leve. Tada će car reći onima što stoje s desnestrane: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam jepripravljeno od postanja sveta. Jer ogladneh, i daste mi da jedem;ožedneh, i napojiste me; gost bejah, i primiste me; go bejah, i odenusteme; bolestan bejah, i obiđoste me; u tamnici bejah, i dođoste k meni.Tada će mu odgovoriti pravednici: Gospode, kad te videsmo gladna, inahranismo? ili žedna, i napojismo? kad te videsmo kao gosta, iprimismo? ili gola, i odenusmo? Kad li te videsmo bolesna ili u tamnici,i dođosmo k tebi? I Car će im odgovoriti: Zaista vam kažem: kadučiniste jednome najmanjemu od ove moje braće, meni učiniste.

"Tada će reći onima s leve strane: Odlazite od mene, prokleti, u oganjvečni, koji je pripravljen za đavola i anđele njegove! Jer ogladneh, i nedadoste mi da jedem; ožedneh i ne napojiste me; gost bejah, i neprimiste me; go bejah, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bejah, ine obiđoste me. Onda će mu i oni odgovoriti: Gospode, kad te videsmogladna ili žedna, ili gosta ili gola, ili bolesna ili u tamnici, i neposlužismo te? Tada će im on reći: Zaista vam kažem da, kada neučiniste jednome najmanjemu od ove moje braće, ni meni ne učiniste. Iovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni".

308

Isus, ni u svojoj slavi kao sudija na dan suđenja, neće zaboravitisiromaške i jadnike koje je toliko voleo kada je prvi put došao nazemlju. Tada se on dojavljivao kao jedan od "najmanjih", koji pružajuruke prema vratima i kojih se gnušaju "veliki". Bio je, za Tiverijevevladavine, gladan hleba i ljubavi, žedan vode i pravde; bio je tuđin usvojoj rođenoj zemlji i nisu ga poznavala braća njegova; svlačio jehaljine svoje i davao ih onome ko se mrzne od studi; bolovao je odtuge i niko ga nije tešio; sužnjevao je u maloj tamnici koja se zove telo,u velikoj tamnici koja se zove zemlja. Bio je željan duša, žudan vere,došljak iz bezimene domovine; no na zemlji je bio šiban i pljuvan,Bolnik svetog ludila ljubavi. Ali ne misli, danas, na sebe, kao što nijemislio ni onda kada je bio među ljudima.

Zakonik po kome će on toga dana izreći svoju presudu ima samo jednuodredbu: sažaljenje. Za sve vreme, između prvog i drugog dolaska,Isus je i dalje živeo u obliku siromaha i tuđinaca, bolesnika i mučenika,beskućnika i robova. I sada plaća svoje dugove. Dobročinstvaukazivana "najmanjima" ukazivana su njemu, i on će se odužiti u imesviju njih. Samo oni koji mu se nisu odazivali, kada se pojavljivao utelima bezbrojnih jadnika, biće osuđeni na večne muke, jer odbijajućinjih odbijali su Boga, ne dajući hleba, vode ni haljine siromašku,osuđivali su sina Božjeg na stud, na žeđ, na glad. Ocu nije potrebnavaša pomoć, jer je sve njegovo, i on vas voli i onda kada ga ružite. AliOtac se mora voleti i u obliku njegove dese. I oni koji nisu napojiližednoga, trpeće žeđ večno; oni koji gologa nisu sačuvali od studi,goreće u ognju večnome; oni koji nisu tešili sužnja, biće večni sužnjiPakla; oni koji nisu primili gosta, neće biti primljeni u Carstvo večno; ioni koji nisu hteli olakšati onima koje trese groznica, cvokotaće uvečnoj groznici.

Veliki siromašak, na dan svoje slave, nagradiće svakoga, po zasluzi, izsvoje neiscrpne riznice. Ko je jednome od malih pomogao da živi,živeće večnim životom; ko je koga od malih ostavio da se muči, mučićese u večnim mukama. I onda će nebo biti obasuto drugim, moćnijim

309

suncima; zvezde će se jače blistati na nebu; i biće novo nebo i novazemlja; i oni koji vaskrsnu neće živeti, poput današnjih ljudi, kaoživotinje, nego kao anđeli.

310

RECI KOJE NECE PROCI

REČI KOJE NEĆE PROĆI

Ali, kada li će sve to da nastupi? Znamo kakvi će se pojaviti znaci i štaće sve da bude; međutim, kad će to biti ne znamo. Da li će nas, koji tereči slušamo, tada još grejati sunce, ili će to vreme doživeti tekpraunuci naših praunuka, dok ćemo mi biti u prah pretvorene kosti uutrobi zemljinoj?

Sve do samoga kraja Dvanaestorica ostaju zatvoreni kao dvanaestkamenova. Istina je uza njih, i oni je ne vide; među njima je svetlost, aliona ne prodire u njih. Da su bar, kad su već kamenje, dijamanti kojiodražavaju svetlost što na njih padne! Ali, oni su neuglačano kamenje,tek izvađeno iz tamnih okana, gluvo, neprovidno kamenje, kamenjekoje sunce može da zagreje ali ne i da zapali, kamenje koje primljenusvetlost ne vraća. Još nisu shvatali da Isus nije kakav običan vrač,učenik Haldejaca ili Etrurca Tageta, da nema ničega zajedničkog sadrskim podvizima raznih zvezdočataca. Nisu shvatali da pretskazivanjeutvrđenog vremena ne bi na ljude imalo neposrednot dejstva u koristjedne reforme koja iziskuje stalnu pripravnost. Možda nisu pojmili da jeOtkrovenje na Maslinovoj Gori bilo dvogubo proročanstvo, koje seodnosi na dva različita i jedan od drugog udaljena događaja. Možda suti ribari sa sela, za koje je jedno jezero bilo more a Judeja svet, propastjevrejskog naroda smatrali za propast čovečanstva, i kažnjavanjeJerusalima brkali s drugim dolaskom Hristovim.

Ali taj Isusov govor, mada ga pred sobom imamo izmešan u redakcijiSinoptičara, iznosi nam dva različita pretskazanja, dva velika roka.

− Prvo pretskazanje odnosi se na propast judejskog carstva, nakažnjavanje Jerusalima, na razorenje Hrama; drugo na propast starogasveta, na drugi Isusov dolazak, na razlučivanje pravednika od grešnika

311

i na početak novoga carstva. Prvo je prikazano kao blisko − ovajnaraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude − i kao lokalnoograničeno, jer se tače samo Judeje i, posebno, njene prestonice. Dani čas u koji će se ispuniti drugo pretskazanje ne zna se, jer će pojedinidogađaji, koji se sporo razvijaju, ali su neminovni, morati da nastupepre propasti koja će, protivno onoj prvoj, obuhvatiti ceo svet.

Prvo se, odista, ispunilo od slova do slova, jedva četrdeset godinaposle Raspeća, dokle su još bili u životu mnogi koji su Isusa poznavali.Drugi dolazak, pobedonosnu Parouziju, na koju nas i sada, s dana udan, potseća Simvol Vere, očekuju oni koji veruju u onoga koji je tadarekao: "Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći".

Isus je tek pre nekoliko godina bio umro a već su se počinjali javljatiznaci za ispunjenje njegovog prvog pretskazanja. Lažni proroci, lažnihristosi izmileli su i stali vrveti po Judeji, kao što zmije izmile i počnuvrveti po zemlji čim sunce osvoji nebo. Pre nego što će Pontije Pilat dapođe u izgnanstvo, u Samariji se pojavila jedna varalica koja je govorilada će da nađe sasuđe svetog šatora koje je Mojsije zakopao na planiniGirizimu. Među Samarjanima vladalo je verovanje da će otkopavanjetog sasuđa biti prvi znak za dolazak Mesije, te su se na toj planiniskupljale preteće gomile sveta sve dok ih rimski mač nije razagnao.

Pod Kuspijem Fadom, namesnikom koji je upravlao od 44. do 66.iskrsnu neki Tevda, koji se izdavao za veliku ličnost i obećavao golemačuda. Četiri stotine ljudi pridružilo mu se, ali on ubrzo bi uhvaćen ipogubljen, a njegove pristalice rasturiše se kud koji. Posle njega pojavise jedan Jevrejin misirski, koji prikupi oko četiri hiljade očajnika i utvrdise na Gori Maslinovoj, sa koje objavi da će na jedan njegov migpopadati zidovi jerusalimski. Namesnik Feliks uputi na njega vojsku inagna ga da pobegne u pustinju.

Za to vreme u Samariji se beše pročuo ozloglašeni Simon Vrač, koji jezaluđivao svet čudima i čarolijama i proglasio da u sebi nosi Božju

312

moć, koja se naziva velikom, i svi su mu poverovali. Videći Petrovačuda, hteo je da bude Hrišćanin, jer je zamišljao da je Jevanđelje samojedno od mnogih istočnjačkih misterija i da je dovoljno pristupiti mu pada se dobiju nove moći. Pošto ga je Petar odbio, Simon postade otacjeresi. On je verovao da Enoja dolazi od Boga i da je ona u čovekovomtelu kao u tamnici: po njegovom mišljenju, Enoja se nalazila u Jeleni,jednoj bludnici tirskoj, koju je svuda sa sobom vodio, i vera u njega i utu Jelenu bila je, prema njegovom tumačenju, pogodba potrebna zaspasenje. Njegovi su učenici bili Kerint, prvi gnostičar, protiv koga jeJovan napisao svoje Jevanđelje, i Menander, koji je sebe nazivaospasiteljem sveta. Drugi jedan, Elkazaj, mešao je stari i novi zavet;pričao je, osim o Hristovoj, o mnogim drugim inkarnacijama, i sa svojimučenicima odavao se magiji i astrologiji. Hegesip spominje nekogaTebutija koji je, iz surevnjivosti prema Simonu, drugom episkopujerusalimskom, osnovao jednu sektu koja je Isusa priznavala zaMesiju, ali u svemu drugome ostajala verna Starome Zavetu. Pavle, uposlanicama upućenim Timotiju, opominje "svete" da se klone Imenejai Filita, "tih nevernih poslenika prerušenih u Hristove apostole", kojiistinu izvrću i korov jeresi seju u prvu crkvu. Neki Dositej prisvojio jeHristovo ime, a neki Nikola je svojim zabludama stvorio sektuNikolovaca; Jovan ih obojicu osuđuje u svojoj Poslanici. A Revnitelji suneprestano izazivali bune, propovedajući kako treba prognata Rimljanei sve Neznabošce, te da se na upravu najzad vrati Bog sa svojimnarodom.

Na drugi znak, gonjenje, nije se moralo dugo čekati. Čim su učenicipočeli da propovedaju Jevanđelje u Jerusalimu, Petar i Jovan bačenisu u tamnicu; pušteni su, pa zatim i opet uhvaćeni i šibani, i naređenoim je da više ne govore u Isusovo ime. Stevana, jednog od najvatrenijihpristalica Hrišćanstva, izveli su sveštenici izvan grada i zasulikamenjem.

Pod vladavinom Iroda Agripe nanovo su otpočeta gonjenja. U 42. tajnaslednik Iroda Velikog naredi te otsekoše glavu Jakovu starijem,

313

Jovanovom bratu, i po drugi put baciše u tamnicu Petra. U 62. JakovPravedni, nazvani brat Gospodnji, bačen je s hramovnog krova ikamenisan. U godini 50. Klavdije je iz Rima prognao jevrejskeHrišćane, "impulsore Chresto tumultuantes"; u 58., povodom prelaskau Hrišćanstvo Pomponije Grecine, otpočet je i u prestonici rat protivobraćenih. U 64. požar Rima, koji je Neron želeo i izazvao, dao jeizgovora za prvo veliko gonjenje Hrišćana. Bezbrojna množinaHrišćana pomrla je mučeničkom smrću u Rimu i u unutrašnjosti zemlje.

Poneki su razapinjani na krst; drugi, obučeni u mučeničku košulju(tunica molesta), svetleli su kao buktinje Cezaru prilikom njegovihnoćnih šetnji; pojedini su opet oblačeni u životanjske kože i davanipsima da ih požderu. Mnogi su nagonjeni da glume u paklenimkomedijama, po amfiteatrima, i svoj život završavali u lavljimčeljustima. Proces, Martinijan, Vasilije i Anastasije u Rimu; Hermagora,Fortunat, Jefimija, Doroteja, Tekla, Erazma u Akvileji; Ursicin, Vital iValerija u Raveni; Gervazije, Protazije, Nazarije i Celz u Milanu;Aleksandar u Breši; Pavlinije, Feliks i Konstanca pogubljeni su tihgodina u Etruriji; Petar je umro na krstu, glave okrenute naniže.

Pavle završava pod dželatskom sekirom svoj život, koji je, poslenjegovog obraćanja, bio čitav niz muka. Na deset godina pre njegovesmrti, u 57., pet puta tukli su ga Jevreji bičem, tri puta šibali Rimljaniprućem, sedam puta je bacan u tamnicu, tri puta se davio, a u Listri suga zasuli kamenjem i ostavili, smatrajući da je mrtav. Veći broj Isusovihučenika doživeo je istu sudbinu. Toma je mučen u Indiji, Andrej razapetu Patrasu, Vartolomije razapet u Jermeniji. Na krstu, kao god i njihovučitelj, završili su svoj život Simon Zilot i Matija.

Pojavio se i treći znak: ratovi i glasovi o ratovima. Kada je Isus stradao,još je trajao Avgustov mir u svetu. Ali uskoro zatim ustade "narod nanarod i carstvo na carstvo". Pod Neronom, Briti nanose porazRimljanima i kolju ih; Parti se bune i nagone legije da prođu ispodjarma; Jeremija i Sirija bune se protiv tuđinske uprave; Galija ustaje

314

pod Julijem Vindiksom. Neronu se primiče kraj; legije u Španiji i u Galijiproglašuju Galbu za cara; Neron, pobegav iz svoga Zlatnog Doma, isamim svoj im samoubistvom dokazuje svu svoju niskost. Galba ulaziu Rim, ali ne donosi mir. Nimfidije Sabinjanin u Rimu, Kapit uGermaniji, Klodije Makro u Africi spore mu pravo na carstvo. Svi sunjime nezadovoljni: 15. januara 68. pretorijanci ga ubiju i za caraproglase Otona. Ali, legije u Germaniji bile su već proglasile Vitelija, ikreću se na Rim. Pobeđen kod Beatrikuma, Oton se ubija. No niVitelije ne može da vlada. Sirijske legije su za Vespazijana, kojiAntonija prvoga upućuje u Italiju. Vitelijance potuku kod Kremone i kodRima; Vitelija, tu proždrljivu svinju, ubiju mučki 20. decembra 69.Međutim, na severu plamti ustanak Batavaca pod Klavdijem Civilisem,a još nije savladana ni judejska pobuna na istoku. Za nepune dvegodine u Italiju dva puta upada neprijateljska vojska, dva puta padaRim, dva cara sami se ubijaju, dva cara drugi ubijaju. I ratovi i glasovi oratovima šire se na Rajni i na Dunavu, na Pou i na Tibru, na obalamasevernog mora, u podnožjima Atlanta i Tavora.

I druga iskušenja što ih je pretskazao Isus pratila su tih godinakolebanje carstva. Kaligula Ludi žalio se da se pod njegovom upravomne događa ništa značajno i želeo je da naiđu glad, kuga i zemljotresi.Želja toga epileptičnog rodoskvrnitelja i pederaste ne ispuni se; ali zaKlaudijevog doba, posle nekoliko nerodnih godina, glad dostiže dosamoga Rima. Pod Neronom, gladi se pridružila još i kuga i u samomeRimu je od nje, jedne jeseni, poumiralo trideset hiljada građana.

U 61. i 62. bilo je zemljotresa u Aziji, Ahaji i Makedoniji; mnogo supostradali gradovi Hijeropolis, Laodiceja i Kolosi. U 63. dođe na redItalija: u Napulju, Noceri i u Pompeji tresla se zemlja; cela Kampanjabila je obuzeta užasom. I, kao da to nije bilo dovoljno, tri godinekasnije, 66., Kampanju opustošiše vodeni i vazdušni vihori, koji uništišežetvu te time povećaše glad. U trenutku kada je Galba ulazio u Rim(68.) zemlja se tresla pod njegovim nogama. Zbilo se, dakle, sve:navršilo se vreme za kažnjavanje Judeje.

315

Zemljotres koji je uzdrmao Jerusalim na golgotski petak bio je takođejedan od znakova za jevrejsku propast. Četiri decenije nije tabogoubilačka zemlja imala mira, čak ni ropskog mira, i nije se moglasmiriti sve do onog dana kada od Hrama nije ostalo ni kamena nakamenu.

Pilat, Kupsije Fad i Agripa morali su da razgone gomile raznih Mesija.Pod namesnikom Tiverijem Aleksandrom, prvi ozbiljniji ustanakPodivljalih Revnitelja završio se razapinjanjem na krst Jakova iSimeona, sinova Jude Galilejca, koji su bili vođe ustanka. NamesnikVentidije Kuman (48.−52.) za svoje vladavine nije ni jedan dan imaomira. Revnitelji, kojima su se pridružili još ratoborniji Sikari, nisuostavljali oružje. Pod namesnikom Feliksom bune su trajaleneprekidno; pod Albinom ustanci su se još silnije razbuktavali. Najzad,u vreme Gezija Flora (64.−66.), poslednjeg namesnika u Judeji, požarkoji je toliko vremena neprekidno tinjao zahvati celu zemlju. Revniteljizauzeše Hram; Flor morade da pobegne; Agripa, koji je otišao daposreduje za mir, kamenisan je. Jerusalim pade pod vlast Menahema,drugog sina Jude Galilejca. Samovoljni Revnitelji i Sikari poubijašeNejudejce, pa i ane Judejce koji su, u njihovim fanatičkim očima, bilimlitavi.

I najzad su nastupile "strahote pustoši" što ih je pretskazivao Danilo ispomenuo Isus. Proročanstvo Danilovo beše se već jednom obistinilo,onda kada je Antioh Četvrti Epifan oskrnavio Hram, namestiv u njemukip Zevsa Olimpijskog. U 30. Kaligula Ludi, koji se bio proglasio zaBoga i kome su se, po njegovoj naredbi, u raznim mestima molili kaoBogu, uputio je zapovest namesniku Petroniju da u krugu hramanamesti carski kip, ali umro je pre nego što je namesnik, stigao da tuzapovest izvrši. Međutim, Isus je, govoreći o skrnavljenju Hrama, misliona nešto sasvim drugo, a ne na kipove. To sveto mesto, koje su zavreme velike pobune zauzeli Sikari, postalo je utočište ubica, i divnadvorišta bila su obilno natopljena krvlju, čak i svešteničkom krvlju. Pa i

316

Sveti Grad pretrpe "strahote pustošenja", jer u 66. stiže Cestije Gal sačetrdeset hiljada ljudi da ukroti pobunjenike. Pred samim gradompodiže on svoj oko, i tada Jerusalim vide carska znamenja, kojih su seJudejci gnušali kao idola i koja, iz carske predusretljivosti, dotle nisuunošena u grad.

Ali Cestije Gal, naišavši na otpor kakvom se nije nadao, povuče se, injegovo povlačenje pretvori se u begstvo, na veliku radost Revniteljakoji su u toj pobedi videli znak božje pomoći. U to vreme, između prve idruge opsade, kada su već dvojake strahote oskrnavile Hram i grad,jerusalimski Hrišćani, pridržavajući se Isusovog saveta, pobegoše uPelu, s one strane Jordana. Ali Rim nije mislio da popusti Judejcima.Komanda nad kaznenom ekspedicijom bi poverena Titu FlavijuVespazijanu, koji, pošto je vojsku sabrao u Ptolomeji, u 67. krenu uGalileju i pokori je. Dokle su se Rimljani spremali za zimovanje, uJerusalimu je nastao građanski rat: Jovan iz Giskale, jedan odrevniteljskih vođa, upao je u grad na čelu više idumejskih četa i srušioaristokratsku upravu te su, tom prilikom, proliveni potoci krvi.

Vespazijan, polazeći u Rim da primi upravu nad carstvom, poverikomandu svome sinu Titu, koji 70. oko Pashe, stiže pred Jerusalim iopsadi ga. Tada nastadoše strahoviti dani. Revnitelji, obuzeti besnimfanatizmom, čak i sada kada je opasnost bila na vrhuncu, pocepaše sena više delova i oružjem stadoše se boriti među sobom i otimati oupravu nad gradom.

Jovan iz Giskale imao je u rukama Hram, Simon iz Geraze donji grad;a njihove pristalice klale su one koje Rimljani nisu bili potukli. Za tovreme Tit probi dva bedema i zauze jedan deo grada; 5. jula pade unjegove ruke i Kula Antonia. Užasima bratoubilačkih pokolja i opsadepridruži se i užas gladi. Nevolja je bila tolika da su, kako priča JevrejinJosif, matere ubijale i jele svoju rođenu decu. Avgusta 10. bi zauzet ispaljen Hram; Revniteljima pođe za rukom da se zatvore u gornji deograda, ali, nagnani glađu, moradoše 7. septembra da se predadu.

317

Te tako se ispuniše Isusova proročanstva. Grad je, po Titovoj naredbi,sravnjen sa zemljom; a od Hrama, koji je požar već bio razorio, neostade ni kamen na kamenu. Judejci koji su ostali živi posle gladi isikarskih pokolja izgiboše od mačeva pobedonosne soldateske. Oništo su se i od toga spasli oterani su na rad u misirske rudnike, a mnogisu, radi uveseljavanja svetine, pogubljeni u amfiteatrima u Ćesariji i uVeritu. Nekoliko stotina najlepših momaka odvedeno je u Rim, da, kaozarobljenici, učestvuju u Vespazijanovoj i Titovoj triumfalnoj povorci.Simon iz Geraze i druge poglavice revniteljske zadavljeni su u Rimu upodnožju idola koje su mrzeli.

"Kažem vam da ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude".Bila je 70. godina od Hristovog rođenja i njegov naraštaj nije još bioceo legao u grob kada se sve ovo zbilo. Jedan bar od onih koji su gaslušali na Maslinovoj Gori, Jovan, bio je svedok kazne gradaJerusalima i rušenja Hrama. U određenom vremenu, Isusove rečipotvrdili su, slog po slog, sa strahovitom tačnošću, događaji prepunikrvi i ognja.

318

PAROUZIJA

PAROUZIJA

Prva, delimična, mesna propast, propast bogoubilačkog naroda već jenastupila. Tačno po Hristovim rečima, hramovno kamenje razbacano jepo ruševinama, a oni koji su Hramu bili verni poumirali su u mukama ilisu se rasturili po narodima.

Ostaje da se ispuni drugo proročanstvo. Kada li će se Sin Čovečjivratiti na oblacima, iza velikog pomračenja, uz zvuke anđeoskih truba?Niko, veli Isus, ne zna dan i čas njegovog dolaska. Sin Čovečjipoređuje sebe sa munjom što odjednom sevne od Istoka do Zapada,sa lopovom koji potajno dolazi noću, s gospodarem koji je otišao nadalek put pa se odjednom vratio i iznenadio svoje sluge. Potrebno je,dakle, da se straži i bude u pripravnosti. Očistite se, jer ne znate kadaće on doći, a teško onome ko ne bude dostojan da stane pred njega!"Čuvajte se da vaša srca ne otežaju žderanjem i pijanstvom i brigamaovoga sveta i da vam taj dan ne dođe iznenada; jer će doći kao zamkana sve koji žive na ovoj zemlji".

Ali, iako Isus ne označava dan, on nam ipak kazuje šta će se svemorati da navrši pre toga dana. A to je ovo dvoje: da se propovedaJevanđelje svima narodima i da neznabošci više ne gaze Jerusalim. Tadva uslova ispunjena su u naše vreme i veliki dan se možda približava.Nema više na svetu civilizovanog naroda niti divljeg plemena u komenaslednici Apostola nisu propovedali Jevanđelje; od 1918. Muslimanine gospodare više u Jerusalimu i govori se čak o uspostavljanjujevrejske države. Kada se, prema Osijevoj reči, sinovi Izrailjevi, koji sutoliko vremena ostali bez cara, obrate ka sinu Davidovu i u strahupristupe Gospodu, kraj vremena biće blizu.

Ako je drugo Isusovo pretskazanje istinito, kao što je istinito bilo prvo,

319

Parouzija ne može biti daleko. Opet je, ovih dana, narod ustajao nanarod; zemlja se tresla i uništila mnoge ljudske živote; zaraze, glad igrađanski ratovi desetkovali su čovečanstvo. U prošlom stolećuHristove reči prevedene su na sve jezike i na njima je propovedano.Vojnici koji veruju u Hrista, mada svi ne slušaju naslednike Petrove,gospodare onim gradom koji je posle svoje propasti bio pod upravomRimljana, Persijanaca, Arabljana, Misiraca i Turaka.

Ali ljudi ne misle na Isusa i na ono što je on pretskazao. Žive kao da ćesvet neprestano trajati ovakav kakav je bio dosada i brinu se samo zasvoje zemaljske i telesne potrebe. "Odista − veli Isus − kao što se predpotop jelo i pilo, ženilo i udavalo, sve dok Noje nije ušao u kovčeg, ikao što svet ništa ne osećaše dok nije došao potop i odneo sve, ako ćebiti i o dolasku Sina Čovečjeg. Tako je to bilo i u Lotove dane: jelo se,pilo, kupovalo i prodavalo, sadilo, zidalo, ali onoga dana kada je Lotizišao iz Sodoma pade iz neba kiša od ognja i sumpora i sve satra.Tako će da bude i onoga dana kada se Sin Čovečji pojavi".

To isto zbiva se i u naše dane. Niko se ne osvrće na ratove i boleštinešto za nekoliko godina pokosiše milione ljudi. Jede se i pije, ženi iudaje, kupuje i prodaje, sadi i zida, piše i kocka. A niko ne pomišlja nabožanskog lopova koji bi mogao neopaženo doći prekonoć, niko neočekuje pravog gospodara koji će se iznenada vratiti u svoj dom, nikone pogleda u nebo, da bi video da li munja ne seva od Istoka doZapada.

Ovaj prividni život naših savremenika je isto što i bunilo groznice. Onimisle da straže, da su budni, zato što buncajući jure za dobrima kojasu blato i otrov. Ne pogledaju gore i strahuju samo od svoje braće.Čekaju, možda, da ih u poslednjem času probude mrtvi koji ćevaskrsnuti kada se približi Onaj koji je vaskrsao.

320

NEZVANI GOST

NEZVANI GOST

Dokle Isus osuđuje jerusalimski Hram, oni što žive od Hrama igospodari Jerusalima spremaju se da sude njemu.

Svi oni koji nešto imaju, koji druge uče i drugima zapovedaju, čekajusamo trenutak da ga bez opasnosti po sebe mogu da pogube. Svakionaj ko ima kakvo ime, kakvo dostojanstvo, kakvu školu, kakvutrgovinu, kakvu hramovnu službu, protiv njega je. On je došao protivnjih, te su i oni protiv njega. Smatraju, prema svom bezumnomrasuđivanju, da će sebe spasti ako njega ubiju, a ne znaju da je upravonjegova smrt potrebna pa da otpočne kazna.

Da bismo mogli sebi jasno pretstaviti mržnju koja je sve jerusalimskeklase združivala protiv Hrista − mržnja sveštenika, mržnja naučnika,mržnja trgovaca − dovoljno je da se samo setimo da je sveti gradprividno živeo za veru,a u istini od vere. Jedino u prestonici Jevrejstvamogle su se Bogu otaca podnositi žrtve koje bi imale važnosti i bileprimljene, i zbog toga su iz godine u godinu, naročito u dane velikihpraznika, navirale gomile Izrailjićana iz palestinskog četverovlasništva iiz svih krajeva prostrane carevine. Taj Hram ne beše samo jedinozakonsko svetilište judejsko, nego je on bio i velika krava muzara, kojaje celu prestonicu hranila dohotcima od žrtava, darova, desetaka, anaročito zaradom što se dobivala od neprekidnog priliva gostiju. JosifFlavije priča da se u Jerusalim sticalo, u izvanrednim prilikama, do trimiliona poklonika.

Stalnom stanovništvu bio je život obezbeđen za celu godinu, dogod jeHram postojao. Blagostanje stočarskih trgovaca, prodavaca hrane,menjača, gostioničara pa i samih zanatlija zavisilo je prosto od sudbineHrama. Sveštenička kasta, koja je u Hristovo vreme brojala dvadeset

321

hiljada Aronovih naslednika − osim Levita kojih je bilo takođe vrlomnogo − vukla je svoje prihode od desetaka u naturi, od hramovnihtaksa, od otkupnine za novorođenčad − i za prvence plaćalo se po petsikala od glave! − i hranila se mesom životinja prinesenih na žrtvu, odkojih je spaljivana samo pretilina. Imali su pravo i na prve plodove odžetve i stada; šta više, narod ih je snabdevao hlebom, pošto jestarešina svake porodice morao da ustupa sveštenicima dvadeset ičetvrta deo hleba pečenog u svojoj kući. Mnogi od njih, kao što smovideli, imali su zarade i na životinjama što su ih verni kupovali za žrtve;drugi su bili u poslovnoj vezi s menjačima, i nije isključena mogućnostda su poneki od njih bili pravi bankari, jer je narod svoje uštede radoulagao u hramovne blagajnice.

Ta irodska građevina bila je izvor iz koga su svi izreda crpeli koristi,čak i ulični torbari i najbednije obućarske krpe. Sveštenici suneposredno živeli od Hrama i mnogi od njih, pored toga, bili su trgovci iimućni ljudi; bogatašima je Hram bio potreban, s jedne strane zato dabi uvećali svoje dohotke, a s druge strane zato da bi održali svoj ugledu narodu; trgovci su trgovali s bogatašima koji su kadri da plate, sasveštenicima koji su im davali mogućnosti da stupe u vezu sbogatašima i poklonicima koji su sa svih strana dolazili u Hram;poslenici i siromašci živeli su od mrvica koje su padale sa bogataških,trgovačkih i pokloničkih stolova.

Vera je, prema tome, bila najači pa možda i jedini zanat u Jerusalimu.Onaj ko bi ustao protivu vere, protivu njenih pretstavnika, ko bi sedrznuo da se dotakne Hrama, toga vidnog spomenika koji je bionajslavnije, najprinosnije središte vere, morao je, naravno, biti smatrankao neprijatelj naroda jerusalimskog, a naročito onih kasta koje suotuda imale najveće koristi.

Isus je, svojim Jevanđeljem, dovodio u neposrednu opasnost položaj iizvore prihoda tih klasa. Kada bi se, odista, svi zakonski propisi svelina ljubav prema bližnjem, ne bi više bilo mesta za književnike i fariseje,

322

koji su od tumačenja zakona živeli. Kada Bog ne bi hteo da i daljeprima žrtve u životinjama, nego bi tražio samo čistotu duše i potajnumolitvu, sveštenici bi morali da zatvore vrata na Hramu i da promenezanat; prodavci goveda, teladi, ovaca, jagnjadi, jaradi, golubova idrugih sitnijih ptica bili bi lišeni znatnog dela a možda i celog svogpridoda. Kada bi, radi toga da bismo imali milost božju, trebalo dasamo izmenimo život, te nam ne bi više bilo dovoljno da revnosnoisperemo sud i tačno plaćamo desetak, s farisejskom naučnomspremom i ugledom bilo bi svršeno. Najzad, kada bi došao Mesija iproglasio da Hram nema vrednosti i da su žrtve izlišne, sveti grad bi sdana u dan gubio svoj značaj, i, u toku vremena, postao bi obično seloprepuno sirotinje, prava pustinja.

Isus, koji je više voleo galilejske ribare, samo ako su čiste duše inesebični, nego članove Velikog Veća; koji je bio na strani sirotinjeprotivu bogataša; koji je više cenio nerazumnu decu nego književnikezaslepljene njihovim pismima − morao je da na sebe navuče mržnjulevita, trgovaca i književnika. Hram, Škola i Berza bili su protivu njega.Kada žrtva bude gotova, pozvaće u pomoć, i protiv svoje volje − zatošto to mora da bude − rimski mač te da joj on učini kraj u korist javnogamira.

Već poodavno bio je Isusov život u opasnosti. Po pričanju jednogfariseja, još od njegovog poslednjeg bavljenja u Galileji, Irod ga jetražio da ga ubije. To ga je, možda, i pokrenulo da otide u FilipovuĆesariju, gde je pretskazao svoje stradanje.

Otkako je došao u Jerusalim, sveštenički poglavari, Fariseji iKnjiževnici, vrteli su se svuda oko njega, nameštali mu zamke ipribeležavali njegove reči. Ta nemirna, zatrovana družina poslala je zanjim i nekoliko uhoda, koje su, posle dva tri dana, imale da lažnosvedoče protivu njega. Prema Jovanovom tvrđenju, nekolicini stražarabilo je naređeno da ga uhvate, ali oni se nisu usuđivali da na njegaspuste svoje ruke. Šibanje prodavaca životinja i menjača, optuživanje

323

Književnika i Fariseja, aluzije na propast Hrama behu navršili merustrpljenja. Nije se smelo oklevati, Jerusalim je bio prepun stranaca, imnogi od njih slušali su Isusa. Moglo je da dođe. do nereda, dometeža, do kakve pobune gomila iz unutrašnjosti koje su bile manjevezane za prestoničke interese. Tu opasnost trebalo je suzbiti uzačetku, a najpouzdanije sretstvo za to bilo je da se ukloni hulitelj. Tetako lisice svetog oltara i probitačne trgovine, koje su se u glavnom bilesaglasile, odlučiše da sazovu Veliko Veće pa da ono Zakon izmiri saubistvom.

Veliko Veće bilo je skup prvih ljudi, najviši savet aristokratije koja jeupravljala prestonicom. Ono se sastojalo iz sveštenika, koji susurevnjivo čuvali svoja prava na Hram, pošto im je on davao uticaj i bir;iz Književnika, kojima je dužnost bila da motre na tačno izvršivanjeZakona i da čuvaju tradiciju; iz Starešina, koji su imali da štite intereseimućnog, novčanog sveta.

Svi oni slagali su se u mišljenju da Isusa treba uhvatiti pa ga pogubitikao čoveka koji huli na Boga i skrnavi subotu. Jedini Nikodim usudio seda ga uzme u odbranu. Ali i njemu su odmah začepljena usta. "Šta daradimo? − govorili su, − Ovaj čovek čini čuda i mnogi idu za njim. Akoga pustimo da radi što hoće svi će mu poverovati te će doći Rimljani iuništiti naš grad i naš narod". Tako što nazivlje se državnom potrebom,spasavanjem otadžbine, i takve razloge svakada potržu nevaljalci kadahoće da vešto prikriju štićenje svojih sopstvenih interesa.

Kajafa, koji je tada bio Sveštenički Poglavar, prekide raspravljanjejednom izrekom koja je uvek, u očima pametna sveta, opravdavalažrtvovanje nevinoga: "Vi ne znate ništa i ne mislite na to da je bolje dajedan čovek umre za narod nego da sav narod propadne". Ta izreka, uKajafinim ustima, u toj prilici i po onome što je izražavala, bila jesramna i prepuna pretvorstva, kao i sve ono što je u Velikom Većugovoreno. Ali, uzdignuta na viši smisao, protegnuta na celinu −promenivši "narod" u "čovečanstvo" − ta izreka predsednika Veća

324

iskazivala je jednu misao koju je i sam Isus u svome srcu prihvatao ikoja je, u drugom obliku, imala da postane osnovna misao Hrišćanstva.Kajafa, koji je sam morao da ulazi u pusto Svjataja Svjatih, da Jehoviprinosi grehove svoga naroda, nije ni naslućivao koliko su se tenjegove reči, onako prostačke " pune neosetljivosti, slagale s mislimanjegove žrtve.

Misao da samo pravednik može da plati za nepravdu, da samosavršeni može da ispuni grehove ljudi−zverova, da samo čisti može dazbriše mrlje ukaljanih, da samo Bog, u svojoj neizmernojvelikodušnosti, može da pokaje grehe što ih je čovek učinio premaNjemu, ta misao, koja čoveku izgleda kao vrhunac ludila, upravo zatošto je ona najuzvišeniji Božji san, nije, zacelo sinula u sadukejskojKajafinoj duši, kada je onoj sedamdesetorici zlikovaca saučesnikadobacio taj sofizam, da bi ućutkao njihovu slučajnu grižu savesti.Kajafa, koji je, pored trnovog venca i sunđera s octom, morao da budejedno od mučilačkih oruđa, nije ni pomišljao u tom trenutku da je onsvečano, premda nejasno i protiv svoje volje, iskazao smisaobožanske tragedije koja je otpočinjala.

Ipak, ta misao da nevin može platiti za grešne, da smrt jednog jedinogčoveka može doneti spasa svima drugim ljudima, nije bila sasvimnepoznata starome svetu. Junačke neznabožačke priče u zvezde kujupožrtvovanja nevinih. One govore o Piladu koji se ponudio da podnesekaznu umesto Oresta; o heraklitkinji Makariji koja je svojim životomspasla život svoje braće; o Alkesti koja je otišla u smrt, da bi od svogamuža Admeta odvratila Artemidinu osvetu; o Eretejevim kćerima koJesu sebe žrtvovale, da bi njihov otac mogao da pobegne od Neptuna; ostarome caru Kordu koji je skočio u Ilis, da bi njegovi Atinjani odnelipobedu; o Deciju Musu i njegovom sinu koji su se posvetili bogovimapakla, da bi Rimljani pobedili Samnićane; i o Kurtiju koji je naoružanskočio u ponor radi spasa svoje otadžbine; i o Ifigeniji koja je svoj vratpodnela pod nož, da bi Agamemnonova flota srećna doplovila doTroje; U Atini, za vreme Targelijskih svečanosti, pogubljena su dva

325

čoveka, da bi se od grada otklonile kazne bogova; Epimenid mudri, dabi obesvećenu Atinu očistio od ubistava Kilonovih pristalica, pribegaoje ljudskim žrtvama; u Kurionu na Kipru, u Teracini, u Marselju, da bi sepokajali opšti gresi, bacan je svake godine u more po jedan čovek, kojije kasnije smatran kao spasilac naroda.

Ali te žrtve, u koliko su bile dragovoljne, činjene su radi spasavanjapojedinaca ili uzanog kruga ljudi; u koliko su pak bile nasilne, samo suprestupima, koje je trebalo da pokaju, dodavale nov prestup. I jedne idruge bile su ili dela lične naklonosti ili praznoverna nedela.

Nikada još nije bilo čoveka koji bi na svoja leđa navalio grehe svih ljudi,Boga koji bi na sebe uzeo čovečje telo, da bi spasao čovečji rod iosposobio ga da se iz životinjstva uzvisi do svetosti, da se sa ništavnezemlje vine u Nebesko Carstvo. Savršeni koji prihvata svanesavršenstva, čisti koji na se uzima sve ljage, pravedni koji na sebeprima nepravde sviju, pojavio se, u obliku siromaška i beskućnika, uKajafine dane. Onaj koji mora da umre za sve, zanatlija galilejski, kojine da mira bogatašima i sveštenicima jerusalimskim, tu je, naMaslinovoj Gori, nedaleko od Velikoga Veća. Sedamdesetorica, koji neznaju da se, u tom trenutku, pokoravaju volji gonjenoga, odlučuju da gauhvate pre nego što stigne Pasha. Ali, pošto su kukavice, kao i svi onikoji su na vlasti, oni prezaju samo od jednoga: boje se sveta koji voliIsusa: "I glavari sveštenički i književnici gledahu kako bi Isusa naprevaru uhvatili i ubili, i govorili su: Ali da to ne činimo o prazniku, da senarod ne bi pobunio". Na njihovu sreću, sutradan, da bi ih izvukao izneprilike, stiže im u pomoć jedan od dvanaestorice: onaj što je držaokesu, Juda Iskariotski.

326

JUDINA TAJNA

JUDINA TAJNA

Samo dva čoveka na svetu znala su za Judinu tajnu: Hristos i Izdajnik.

Šezdeset naraštaja hrišćanskih razmišljalo je o toj tajni, ali čovek izIskariota, premda je na zemlji dobio tisuće učenika, ostao je najvećazagonetka. On je jedino tajanstveno stvorenje u Jevanđeljima. Bezmnogog truda razumemo demsnsku dušu oba Iroda, zlobni gnjevfarisejski, osvetljivu razdraženost Aninu i Kajafinu, kukavičkupopustljivost Pilatovu. Ali nikako ve možemo da razumemo strahovitugnusobu Judinu. Četvorica Jevanđelista isuviše nam malo govore onjemu i o razlozima koji su ga pokrenuli da proda svoga Cara.

"Sotona − vele − uđe u njega". Ali te reči su samo definicija njegovogzločina. Zlo je osvojilo njegovo srce odjednom. Pre toga dana, moždapre Vitanije, Juda još nije bio u rukama Nečastivoga. Ali zašto li mu sepotom najedanput podao? Zašto je Sotona ušao upravo u njega a ne ukoga dr;toga od Apostola?

Trideset sebrnika su odveć mala suma, naročito za čoveka koji Ježudeo da se obogati. Prema današnjoj valuti, to ne bi bilo ni punihstotinu dinara u zlatu; ali recimo da je stvarna vrednost, ili, kao što seizražavaju berzijanci. kupovna moć bila u to vreme deset puta veća,ipak ne možemo zamisliti da bi hiljadu dinara bilo dovoljno da jednogačoveka, koji je prema opisu svojih drugova bio tvrdica, navedu na to,da izvrši najsramnije izdajstvo u istoriji sveta. Veli se da se tridesetsrebrnika plaćalo za roba. Međutim u Knjizi Izlaska stoji da je tridesetsikala bila naknada što ju je morao da položi onaj čiji je vo probo nekogroba ili neku robinju. Ali ovo je bio sasvim drukčiji slučaj, te naučnicimau Velikom Veću nije moglo ni na um padati da se pridržavaju kakvihranijih primera.

327

Najpodozriviji oslonac predanja o Judi je dužnost što je on beše sebiobezbedio među Dvanaestoricom. Među njima se nalazio jedan staricarinik, Matej, koji je, skoro s pravom, trebalo da upravlja s ono malonovca potrebnog za sve njih. Umesto Mateja vidimo, kao blagajnika,učenika iz Iskariota. Upravljanje novcem, čak i tuđim, kalja čoveka.Nikako čudo nije što ga Jovan naziva lupežom; "pošto je držao kesu,odnosio je sve što se metalo u nju".

Pri svem tom, moramo pomisliti da srebroljubiv čovek ne bi mogaotoliko dugo ostati u onako siromašnom društvu. Da je Juda hteo da živiod krađe, on bi bio potražio kakvo pogodnije, prinosnije mesto nego štoje bilo to. I onda, da mu je bilo potrebno tih bednih trideset srebrnika,zar nije mogao da do njih dođe na kakav drugi način, da, recimo,pobegne s kesom te da mu ne bude potrebno da sveštenicima nudi dakupe Isusa?

Takva premišljanja o Jednom tako neobičnom zločinu pokretala su vrlomnoge ljude, još od prvih dana Hrišćanstva, da traže druge razloge zatu sramnu predaju. Jedna jeretička sekta, Kajinitska, ispredala ]e kakoje Juda, znajući da Isus treba da, po volji svojoj i svoga Oca, budeizdat pa pogubljen − te da bi njegovo stradanje bilo potpuno premaproročanstvima − s bolom u duši pristao da na sebe primi večni sramizdajstva. Prema tome, on je bio potrebno i dragovoljno oruđe Spasa,junak i mučenik koji je zaslužio da ga poštuju a ne da ga proklinju.

Prema drugima, Juda, koji je voleo svoj narod i očekivao njegovooslobođenje, dakle donekle bio Revnitelj, pridružio se Isusu zato što jemislio da je on Mesija kakvog ga je, u to vreme, zamišljao prost svet:Car koji će pobediti neprijatelje i povratiti Izrailjevo carstvo. Kada jezatim, malo po malo, pored sve svoje tupoglavosti, zapazio iz Isusovihreči, da je naišao na Mesiju sasvim druge vrste, on ga je, da bi iskaliosvoj gnjev i svoje razočaranje, predao njegovim neprijateljima. Ali taizmišljotina, koja nema oslonca ni u kanonskim ni u apokrifnim

328

tekstovima, ne može nam objasniti postupak čoveka koji je Hristaprodao; on je mogao, ako je bilo tako, da napusti Dvanaestoricu ipotraži svoje jednomišljenike, kojih je, kao što smo videli, bilo udovoljnom broju.

Neki su govorili da pravi razlog treba tražiti u gubitku vere. Juda jenekada čvrsto verovao u Isusa, ali sada više nije mogao da u njegaveruje. Govori o bliskom kraju, preteće držanje prestonice, dugoiščekivanje pobedonosnog ulaska u sveti grad, nagradi su ga, najzad,da izgubi svako pouzdanje u onoga za kojim je dotle išao. Nije opažaoda se približava carstvo a video je da dolazi smrt. Možda je, šunjajućise kroz narod, nešto načuo o namerama upravnih krugova te sepobojao da bi Veliko Veće moglo da se ne zadovolji jednom jedinomžrtvom nego da osudi i sve one koji su odavno išli s Isusom. Dakleneverovanje i kukavištvo bile bi sramne pobude za njegovo sramnodelo.

Jedan Englez, čuven kao pušač opijuma, smislio je jednu novuodbranu za Izdajnika. Juda je, veli on, − verovao, verovao je isuviše.Bio je toliko ubeđen da je Isus odista Hristos, da je on njega, predajućiga sudu, time hteo nagnati da naposletku otkrije svoje Mesijstvo. Nijemogao da veruje, toliko je bio pouzdan, da će Isus biti pogubljen. Iliznao je da će, ako bi i morao da umre, odmah zatim vaskrsnuti i sesti sdesne strane Ocu kao Car Izrailja i celoga sveta. Juda je bio tolikoubeđen u nepovredivost svoga božanskog prijatelja, da ]e, predajući gau ruke onih koje ]e trebalo da svrgne s vlasti, hteo dati mu prilike da impokaže da je on pravi sin Božji. Juda, dakle, nije izdajstvo izvršio izkoristoljublja, osvete ili kukavištva, nego iz gluposti.

Drugi, naprotiv, smatraju da ga je na to njegovo delo navela osveta.Izdaju vrši samo čovek koji mrzi. Ali zašto li ]e Juda mogao da mrziIsusa? Setimo se večere u kući Simonovoj i nardovog ulja uplakanežene. Prigovor što ga je Isus uputio Judi morao je da ogorči togaučenika, kojega je on bocnuo možda još koji put zbog njegovog

329

tvrdičenja i pretvorstva. Gnjevu zbog prekora pridružila se zavist kojeuvek ima u priprostim dušama. I čim mu se ukazala prilika da seosveta, bez opasnosti po sebe, otišao je u Kajafinu palatu.

Ali, da li je on odista bio ubeđen da će ta njegova izdaja doći Isusuglave? Ili je, naprotiv, mislio da će se sve svršiti na tome što će gaišibati i zabraniti mu da i dalje drži govore narodu? Ono što je dalje snjime bilo pokazuje nam da ga je Isusova osuda na smrt veomapotresla, kao strahovita i neočekivana posledica njegovog izdajničkogpoljupca. Matej opisuje njegovo očajanje tako, da se vidi da se onodista zgrozio kada je video šta je nastupilo njegovom krivicom. Novackoji je metnuo u cep peče ga; a kada sveštenici neće da prime natragdate srebrnike, on ih baca u Hramu. Pa i kada se otresao novca, nemože nikako da nađe mira, nego odlazi da se obesi, da bi umro istogadana kada i njegova žrtva.

Svi pokušaji da se rasvetli Judina tajna stvaraju je samotajanstvenijom. Ali mi još nismo uzeli u obzir svedočanstvo Onoga kojije znao bolje od sviju, bolje i od samoga Jude, pravi razlog izdajstva.Jedino Isus, koji je mogao da zaviri u Iskariotovu dušu, kao i u dušesviju i svakoga, i koji je znao šta će Juda da učini, mogao bi da kažeposlednju reč.

Isus je izabrao Judu da bude jedan od Dvanaestorice i nosilac, kao ioni, Radosnog Glasa. Da li bi ga on bio izabrao, da li bi ga trpeo uzase, u svojoj neposrednoj blizini, za svojim stolom, toliko vremena, daga je smatrao za nepopravnog zlikovca? Da li bi mu bio poverio onošto mu je bilo najmilije, ono što je na svetu bilo najdragocenije:propovedanje Nebeskog Carstva?

Sve do poslednjega dana, sve do poslednje večeri, Isus ne postupa sJudom drukčije nego sa ostalima. I njemu, kao god i Jedanaestorici,daje on svoje telo u obliku hleba, i svoju krv u obliku vina: I Judinenoge − one noge što su ga posle odnele u Kajafinu kuću − peru i otiru

330

one ruke koje će sutradan, uz Judino saučešće, biti prikovanegvozdenim klincima. I kada Juda stigne, uz svetlucanje mačeva irumenu svetlost buktinja, u mračnu Maslinovu Goru i ljubi ga −"svesrdno", veli Matej − u lice koje Je još obliveno krvavim znojem,Isus ga ne odbija, nego mu veli:

− Prijatelju, šta ćeš ti ovde?

Prijatelju! Poslednji put Isus razgovara sa Judom, pa ni u tome trenutkune može da nađe drugu reč do tu uobičajenu, kojom mu se obratio prviput. Za njega Juda nije kakav mračan čovek, koji dolazi po noći da gapreda panduriji, nego prijatelj, isti onaj prijatelj koji je do pre nekolikočasova sedeo kraj njega, za stolom punim jagnjetine i povrća, i pio iznjegove čaše; isti onaj prijatelj koji je toliko puta, u časovima odmora, uhladu kakvog drveta ili zida, slušao, zajedno s drugima, kao učenik,kao drug, kao brat, velike reči Obećanja. Hristos je rekao za večerom:"Teško onome čoveku koji izda Sina Čovečjega! Bolje bi mu bilo da senije nikada ni rodio". Ali sada, kada je Izdajnik već pred njim, kada jeizdaja već izvršena, kada je Juda verolomstvu dodao i sramni poljubac,na usne Onoga koji je propovedao ljubav i prema neprijateljima vraćase i opet slatka, uobičajena, božanska reč:

− Prijatelju, šta ćeš ti ovde?

I svedočanstvo Izdatoga uvećava našu zabunu, umesto da podigneveo sa zagonetne tajne. Isus zna da je Juda lopov i poverava mu kesu;zna da je Juda pokvaren čovek i poverava mu blago istine koje jekudikamo dragocenije nego sav novac na svetu; zna da će ga Judaizdati i sroćava ga sa svojim božanstvom, dajući mu svoje telo i svojukrv; vida gde Juda dovodi one koji će ga da uhvate i ipak ga, kao iranije, kao i uvek, dazivlje svetim imenom: prijatelju!

"Bolje bi mu bilo da se nije ni rodio!" Te reči mogu da budu, pre negoosuda, izraz sažaljenja pri pomisli na sudbinu koja se ne može izbeći.

331

Ako Juda mrzi Isusa,ni u jednom trenutku ne vidimo da se Isus gnušaJude. Jer Isus zna da je Judina sramna trgovina potrebna, kao god štoće biti potrebni Pilatova slabost, Kajafin gnjev, pljuvanje vojnika, gredeza krst. Zna da Juda mora činiti ono što čini, te ga ne proklinje, kao godšto ne proklinje narod koji traži njegovu smrt, ili čekić koji ga prikiva zadrvo. Obraća mu se samo jednom molbom: "Ono što si naumio daučiniš, učini brže".

Judina tajna vezana je dvostrukim čvorom za tajnu spasenja i ostaće,za nas male, tajna.

Nema sličnog slučaja koji bi nam mogao pomoći da dođemo doobjašnjenja. I Josifa je prodao jedan od njegove braće, kome je biloime Juda kao i Iskariotskom, i prodao ga je ismailjskim trgovcima zadvadeset srebrnika. Ali Josif nije prodat neprijateljima, nije prodat dabude pogubljen. I u naknadu za pretrpljenu sramotu, Bog ga je učiniotoliko bogatim, da je svojim bogastvom pomogao oca, i tolikoplemenitim, da je mogao da oprosti čak i svojoj braći.

Isus nije samo izdat nego i prodat, izdat za novac, prodat po niskucenu, dat u zamenu za trošni novac. Bio je predmet razmene, plaćena iisporučena roba. Juda, čovek s kesom, pojavljuje se ne samo kaopotkazivač, ne samo kao saučesnik u ubistvu, nego i kao trgovac, kaoprodavac krvi. Jevreji, koji su se razumevali u krvi, u kasapljenju ičerečenju žrtava, bili su prve, pa i poslednje, mušterije Judine. ProdajaIsusa Hrista bio je prvi trgovački posao novog trgovca: mršav posao,doduše, ali uglavnom istinski trgovinski zaključak, usmena pogodba,alipogodba koju su pošteno ispunile obe ugovorne strane.

Da Isus nije prodat, njegovo stradanje ne bi bilo onako sramno kao štoje bilo; da su ga platili skuplje, s trista umesto sa trideset sikala, zlatomumesto srebrom, sramota bi bila manja, ne bogzna koliko, ali ipakmanja. Odvajkada je bilo suđeno da on bude kupljen, ali kupljen zamalo novca, tek toliko da novac bude tu posredi. Da bi se beskrajna

332

vrednost pokazala natprirodna ali za promet sposobna, bilo je potrebnoda se ona da u razmenu za najmanju vrednost, vrednost metala koja inije nikakva vrednost. Nije li on sam, on koji je prodat, činio to isto kadaje krvlju jednog Jedinog hteo da iskupi svu krv prolivenu na zemlji odKajina do Kajafe?

A da je prodat kao rob, kao što su se, u ta vremena. na trgovima,prodavala mnoga tela koja su takođe imala dušu, da je prodat kaodobro koje donosi kamatu, kao kapital u čovečjem obliku, kao kakvoživo oruđe za rad, sramota bi bila skoro ništavna i Spasenje bi seodložilo. Ali, prodat je kao što se prodaje jagnje, koje mesar kupujezato da bi ga zaklao, pa zatim meso rasprodao onima koji ga jedu.Obredski kasapin Kajafa nije, za svoga veka, nikada imao tako golemežrtve. Skoro dve tisuće godina Hrišćani se hrane njome i ona je jošnetaknuta, a oni koji jedu još nisu siti.

Svaki od nas priložio je svoju paru, svoju sitnu paricu, da tu nepotrošnužrtvu otkupi od Jude. Svi mi nastojali smo, da se prikupi vidna sumakoja je stala krvi našega Spasitelja. Kajafa je bio samo izvršilac našeganaloga. Lončareva njiva, koja je plaćena onim novcem, njiva koja jeplaćena cenom krvi, naše je nasleđe, naša svojina. I ta njiva setajanstveno uvećala, proširila se toliko, da je zauzela polovinu licazemljina. Čitavi gradovi, gradovi prepuni stanovništva, popločani,osvetljeni, pometeni, gradovi s mnogim dućanima k burdeljima,belasaju se od severa do juga. I da bi tajna bila još veća, i Judinisrebrnici, uhiljadustrostručeni verolomstvima mnogih stoleća,zaključenim trgovačkim poslovima i, još uz to, interesima i interesimana interese, postali su neizbrojni. Sada − to mogu da potvrderačunovođi, pravi proroci našega doba − sve prostorije jerusalimskogaHrama ne bi mogle da prime u sebe sav onaj novac što ga je dodanašnjega dana naplodilo onih trideset srebrnika koje je, u strahovitojgriži savesti, bacio čovek koji je prodao svoga Boga.

333

COVEK S KRCAGOM

ČOVEK S KRČAGOM

Pošto su se pogodili i platili, kupci neće dugo da čekaju na predaju. Jošpre praznika, rekli su. Veliki praznik, Pasha, u subotu je a danas je većčetvrtak.

Isusu ostaje još samo jedan dan slobode − Poslednji Dan.

Pre nego što će da ostavi svoje prijatelje − one prijatelje koji će njegada ostave te noći − rad je, još jednom, da s njima, za trpezom, svojezalogaje hleba umače u istu zdelu. Pre nego što će njegovo lice daovlaži pljuvačka sirijskih vojničina i judejske svetine, rad je da operenoge onima koji će sve do svoje smrti ići zemaljskim putevima i pričatio njegovoj smrti. Pre nego što će njegova krv poteći iz ruku, iz nogu, izgrudi, rad je da je dade prvo onima koji će do kraja ostati jedna jedinaduša s njime. Pre nego što će, prikovan za ukrštene grede, trpeti žeđ,rad je da još jednom s drugovima pije vinogradski rod iz iste čaše.Navečer je smrti treba da bude kao neki uvod u gozbu novogazavičaja.

Bio je četvrtak, ujutru, prvi dan presnih hlebova. Učenici ga upitaše:

− Kuda hoćeš da idemo, da ta zgotovimo pashu da jedeš?

Čovečji sin je u gorem položaju nego lisica: nema svoje kuće. Onu uNazaretu napustio je zanavek; daleko u Kapernaumu je Simonova,koja mu je, u ranije vreme, bila kao svoja, i predaleko van gradaMartina i Marijina, u Vitaniji, gde se osećao skoro gospodarem.

U Jerusalimu ima samo neprijatelja ili bojažljivih prijatelja. Josif izArimateje primiće ga kao gosta tek iduće veče, u mračnoj grobnici u

334

kojoj crvi večeravaju.

Ali osuđeni, toga poslednjega dana, ima pravo na milost koju traži. Svekuće u Jerusalimu su njegove. Otac nebeski daće mu onu koja jenajpogodnija da prikrije poslednji veseli čas gonjenoga. I on posladvojicu učenika s ovom zapovešću:

− Idite u grad i tamo ćete sresti jednog čoveka koji nosi vodu u krčagu.Pođite za njim i onde gde uđe recite domaćinu te kuće: Učitelj ti jeporučio: moje se vreme približilo. Gde je soba u kojoj ću jesti pashu saučenicima svojim? I on će vam pokazati veliku, nameštenu, gotovusobu: tu nam zgotovite.

Neki tvrde da je taj domaćin bio neki poznanik Isusov i da su se njihdvojica o tome ranije dogovorili. To je pogrešno. Da je bilo tako, on bionu dvojicu učenika poslao pravo k njemu, kazav im njegovo ime, i nebi im morao preporučivati da idu za čovekom sa krčagom.

Toga prazničnog jutra morali su se mnogi ljudi vraćati sa siloamskogizvora s krčazima punim vode. Učenici nisu morali da dugo odabiraju:trebalo je da pođu za prvim koji ih sretne. Ne poznaju ga, jer bi gainače zaustavili, umesto da za njim idu kako bi videli gde će da uđe.Gospodar toga čoveka svakako da nije puki siromašak, čim ima slugu,i u njegovoj kući zacelo da će biti, kao i u kućama imućnijih ljudi, kakvasoba podesna za večeru. I on mora znati, bar po čuvenju, ko je Učitelj.Tih dana, u Jerusalimu, govorilo se samo o njemu. Poruka je takva dase ne može odbiti. "Učitelj ti je poručio: moje vreme se približilo".Vreme koje je sada "njegovo", vreme je smrti. Ko bi mogao sa svojihvrata odagnati čoveka koji je na umoru i koji hoće da poslednji put utolisvoju glad?

Učenici otadoše, sretoše čoveka s krčagom, uđoše u kuću,porazgovaraše s domaćinom i zgotoviše večeru i sve drugo što je bilopotrebno: na ražnju pečeno jagnje, okrugle presne hlebove, gorke

335

trave, crvenog umokca, vina zahvalnosti, tople vode. U sobi poređašeoko stola klupe sa jastucima, sto zastreše lepim, belim čaršavom, a načaršav ponameštaše ono malo zdela, svetnjake, krčag pun vina i jednučašu, jednu jedinu čašu, na koju će svi spuštati svoje usne. Nisuzaboravili ništa: njih dvojica bili su izvežbani u takom čemu. Još kaodeca, dok su bili uza svoje majke, u svojim kućama kraj jezera,iskolačenih očiju posmatrali su pripreme za taj najmiliji im godišnjipraznik. I nisu to oni prvi put jeli pashu zajedno, otkako su bili s onimkoga su voleli. Ali za taj dan, koji je bio poslednji − surova je istinamožda najzad prodrla u njihove zamagljene duhove − za tu večeru,koja je bila poslednja večera na kojoj će biti zajedno svih trinaestorica,živi svih trinaestorica; za tu pashu, koja je bila poslednja za Isusa iposlednja uopšte za Judejstvo − jer nov zavet je započinjao za ljudesvih zemalja − za tu svečanu gozbu, koja je bila uspomena na život iobjava smrti, učenici su vršili pripreme s nekom dotle nepoznatomnežnošću, s onom tihom i svesrdnom radošću koja čoveku suzenagoni u oči.

Pošto je sunce zašlo, stigoše i drugih jedanaestorica sa Isusom iposedaše za postavljeni sto. Svi su ćutali, kao da su ih tištale nekecrne slutnje, i svaki od njih strahovao je da ih ne sagleda u očimadrugih. Sećali su se one tužne večere u Simonovoj kući; mirisanardovog ulja, žene i njenoga dugog plača, Isusovih reči te večeri, rečiiz poslednjih dana, čestog spominjanja sramnog završetka, znakovamržnje koja se sve većma razbuktavaše oko njih, očevidnih dokazazavere koja se spremala da iz tame iskrsne sa svojim buktinjama.

Ali dvojica od njih bili su − iz suprotnih razloga −potišteniji, uznemirenijiod svih ostalih: dvojica njih koji neće doživeti sutrašnje veče − Hristos iJuda. prodati i prodavac, Sin Božji i izrod Sotonin.

Juda je već bio ugovorio sve: trideset srebrnika imao je u džepu,uvezanih u čvor, da ne bi zveckali. Ali nije bio miran. Neprijatelj bešeušao u njega, ali u duši mu još nije bio umro prijatelj Hristov. Videti ga

336

tu, među njegovima, potpuno vedra, ali s izrazom čoveka koji zna nekutajnu, neki zločin, neko izdajstvo; videti ga još slobodna, uz onoga koga voli, još živa, dok mu još teče krv u žilama, ispod tanane, nežnekože... Pri svem tom, kupci nisu hteli da i dalje čekaju; za tu istu noćutvrđena je predaja − i čekalo se samo na njega. Ali ako bi Isus, koJi jemorao da zna sve, to kazao učenicima? I ako bi oni, da bi spasliUčitelja, jurnuli na njega da ga vežu, da ga možda ubiju? Počinjao jeosećati da, time što će Hrista predati u naručje smrti, neće sebesamoga spasti od užasne smrti, od koje je toliko strahovao i koja jeipak bila tako blizu.

Sva ta premišljanja pomračavala su sve većma njegovo tamno lice,koje je, na mahove, postajalo ukočeno. Dok su najrevnosniji oddrugova činili i poslednje pripreme, on je kradom pogledao u Hristoveoči − vedre oči, nešto pomućene blagom tugom zbog rastanka − kaoda je bio rad da u njima pročita da je preteća sudbina opozvana.

Isus prekide ćutanje.

− Vatreno sam želeo da ovu pashu jedem s vama; jer vam kažem da jeodsele neću jesti, dok se ne svrši u Carstvu Božjemu.

Tolika snaga uzdržavane ljubavi nije dotle izražena ni jednom drugomHristovom reči učenicima kao ovom! Kolika silna čežnja za danimasavršene sloge, za prastarim praznikom koji će morati da se obnovi nadrugoj osnovici! Da ih on voli, to znaju; ali koliko ih voli, to doznaju tekte večeri njihova kukavna, utučena srca. Ta večera je, zna on to,poslednji prijatni odmor pred smrt, i on je nju "vatreno" želeo, kao štose vatreno želi nešto najželjenije, nešto što se odavno želi, s onomžestinom koja je poznata samo strasnim, zagrejanim, zaljubljenimstvorenjima, onima koji se bore da izvojuju svetlost pobede, koji pateda bi došli do uzvišene nagrade. Vatreno je želeo da s njima zajednojede tu pashu. Jeo je s njima već više pashi; tisuće puta ručavao je ivečeravao s njima zajedno, u svečanim prilikama, u kućama

337

zajedničkih prijatelja, u kućama nepoznatih ljudi, na ivicama puteva, naplaninskim rudinama, u hladu velikih stena i lisnatog drveća. I pri svemtom, za sve to vreme, vatreno je želeo da s njima bude na toj večeri,koja je poslednja!

Vedrih dana u srećnoj Galileji, blagih povetaraca minulog proleća,suncem ozarene lanjske Pashe, Jučeranjeg lelujanja palminihgrančica: ko zna da li se seća, ko zna da li je sve to i bilo ikada! Sadaon vidi samo svoje prve prijatelje, svoje poslednje prijatelje, koje ćeizdaja od dvanaest svesti na jedanaest, koje će. strah razagnati, ali kojisu, do toga poslednjeg časa, oko njega, u istoj sobi, za istim stolom,združeni Jednim i istim bolom, ali i ispunjeni natprirodnim, svetlimpouzdanjem.

Patio je, do toga dana, ali ne zbog sebe, nega zbog toga što je vatrenoželeo taj noćni čas, koji odiše kobnim vazduhom rastanka. I dokle on,Hristos, izražava svoju ljubav, njegovo lice, koje će za koji čas bitipesnicama udarano, blista se onom veličanstvenom tugom koja jeneobično slična radosti.

338

PRANJE NOGU

PRANJE NOGU

Videći da će biti otrgnut od onih koje voli, on hoće da im dade najvećidokaz svoje ljubavi. Voleo ih je neprestano otkako su uz njega, voleo ihje sve izreda, pa čak i Judu; voleo ih je neprestano ljubavlju kojapremaša svaku ljubav, ljubavlju toliko obilnom, da ona poneki put nijemogla da stane u njihova mala srca. Ali sada, pošto mora da ih napustii pošto će s njima po drugi put moći da se sastane tek kada ga smrtbude uzdigla iznad onoga što je čovečje, sva njegova naklonost, kojujoš nije iskazao rečima, izbija u bujici neme nežnosti.

I na toj večeri, gde zauzima mesto porodičnog starešine, on hoće dase prema svojim prijateljima pokaže blaži nego otac i smerniji negosluga. Car je a vršiće dužnost što je vrše robovi; Učitelj je a spustiće seispod svojih učenika; Sin je Božji a staviće se u položaj najprezrenijegameđu ljudima; prvi je a kleknuće pred niže, kao da je poslednji. Čestoje on govorio svojim učenicima, da prvi moraju da budu poslednji. Alinjegove reči još nisu ušle u te duše, pošto su se učenici sve do togadana među sobom prepirati o tome ko ima preče pravo i ko treba da jeprvi.

Delo utiče jače na proste ljude nego reč. Isus se odlučuje da, u oblikuslike jedne od najsmernijih službi, ponovi jednu od najznačajnijihtačaka svoje nauke. "Ustade od večere − priča Jovan − i skide svojehaljine, i uze ubrus i opasa se. Potom nali vode u umivaonicu i počeprati noge učenicima i otirati ubrusom kojim je bio opasan".

Jedino mati ili rob mogli bi da čine to što je, te večeri, činio Isus. Matisvojoj maloj deci, i nikome drugome; rob svojim gospodarima, i nikomedrugome. Mati zato što voli decu; rob zato što mora da sluša svojegospodare. Ali Isusu Dvanaestorica nisu ni deca ni gospodari. Kao Sin

339

Čovečji i Sin Božji, on u sebi sjedinjava dvojako sinovlje dostojanstvo,koje ga uzdiže iznad svih matera zemaljskih; kao Car budućegaCarstva, ali zakonitijeg nego što je ikoje drugo carstvo, on je gospodarkojega još nisu priznali svi gospodari.

Pri svem tom, on sa zadovoljstvom pere i otire one dvadeset i četirikaljave i žuljevite noge, ne bi li u ona tašta i nadmena srca uneo istinušto su je njegova usta toliko puta uzaludno izgovarala: "Ko se podiže,poniziće se; ko se ponižuje, podignuće se".

"Kada im opra noge, uze haljine svoje, pa pošto je i opet seo za sto,reče im: Znate li šta ja učinih vama? Vi mene zovete Gospodom iUčiteljem: kad, dakle, ja, koji sam Gospod i Učitelj, vama oprah noge, ivi ste dužni jedan drugome prati noge. Jer ja vam dadoh primer, kakobiste i vi činili ono što sam i ja činio. Zaista, zaista vam kažem da sluganije veći od gospodara svoga, niti je poslanik veći od onoga ko ga jeposlao. Kada ovo znate, blago vama ako ga izvršujete".

Uostalom, Isus time njima nije dao samo spomen smernosti nego iprimer savršene ljubavi: "Ovu vam zapovest dajem: da jedan drugogavolite kao što sam ja vas voleo. Nema veće ljubavi od ljubavi u onogako svoj život daje za svoje prijatelje, a vi ste moji prijatelji ako činite onošto sam vam zapovedio".

Ali u ovome činu, koji je prividno pun najveće ropske potčinjenosti,osim ljubavi ima i nečega drugoga: on nas upućuje na čistotu."Opranome ne treba − želi Isus − oprati drugo doli noge, jer je sav čist;i vi ste čisti, ali ne svi".

Jedanaestorica su, i pored svega toga što su gluvi, imali pravo nablagodet tog pranja. Nedeljama i mesecima njihove noge gazile suprašinjave, blatnjave, izbalegane puteve judejske, koračajući u stopuza Onim koji je život davao. A posle njegove smrti moraće oni,godinama i godinama, gaziti i duže i lošije puteve, po zemljama kojima

340

danas ni imena ne znaju. I tuđinsko blato kalja, kroz obuću, noge onihkoji će, kao putnici i tuđinci, ići iz mesta u mesto i propovedati naukukoju im je u nasleđe ostavio Razapeti.

341

UZMITE, JEDITE

UZMITE, JEDITE

Tih trinaest ljudi skupili su se tu, kako se čini, da po obredima starogaZakona, tom večerom, proslave uspomenu na oslobođenje svoganaroda ispod jarma misirskog. Posmatrajući ih, čovek bi moraopomisliti da su to neki ljudi iz naroda, koji se drže reda i, sedeći zapostavljenim stolom, sa koga se širi prijatni miris pečene jagnjetine idobrog vina, čekaju samo na znak za početak praznične gozbe.

Ali to se tako samo čini. Ta večera je večera drugarskog praštanja,drugarskog rastanka. Dvojica od te Trinaestorice − onaj što u sebi imaBoga i onaj što u sebi ima Sotonu − umreće, pre nego što se po drugiput spusti noć, užasnom smrću. Drugi će se rasturiti, sutradan, kaožeteoci kada iznenada grune grad.

Ali ta večera, koja je daća jednoga završetka, označava i jedan divanpočetak. Običaj proslavljanja judejske pashe pretvara se, u krugu tihtrinaest Judejaca u nešto nesravnjivo uzvišenije i opštije, u neštoneizrečno i silno: u veliku Hrišćansku Tajnu.

Pasha je, za Jevreje. samo svečanost kojom se proslavljavauspomena na izlazak iz Misira. Ono pobedonosno begstvo iz sramnogropstva, praćeno mnogim čudima, štićeno božjom milosti, nije taj narodnikako zaboravljao, premda je i posle toga morao za vratom osećatijaram drugih robovanja i snositi sram drugih gonjenja. Radi večneuspomene na tu seobu ustanovljen je jedan godišnji praznik, koji je poanđelovom predvođenju nazvan: Pesah, Pasha. Bila je to neka vrstagozbe koja je trebalo da Judejce opominje na naglo zgotovljene obedeza vreme njihovog bežanja. Jagnje ili jare pečeno na vatri, nanajprostiji način presan hleb, hleb bez kvasca. pošto se nije imalo kadčekati da ov uskisne. Potpuno obučeni, obuveni, sa štapovima u ruci,

342

jeli su žurno kao putnici koji su radi da se odmah potom krenu dalje.Gorke trave su šture zelene biljčice što su ih begunci čupali usput, dabi zavarali glad na svome beskrajnom putovanju. Crveni umokac u kojise hleb umače podseća na opeke što su ih robovi Judejci morali mesitiza Faraona. Vino je dodatak: radost onih koji su pobegli, obećanivinogradiu zahvalnost Večnome.

Isus ne menja red hiljadugodišnje svečanosti. Posle molitve daje, u imebožje, da čaša s vinom ide od ruke do ruke. Potom svakome deli gorketrave i onda, po drugi put, puni čašu, kaja kruži oko stola i iz koje svakisrkne po jedan gutljaj.

Kakav li je ukus imalo ono vino u izdajnikovim ustima, kada je Isus, uonoj mučnoj tišini, izgovarao reči pune bola zbog rastanka ali i punenade, koje nisu za Judu nego jedino za one kodi će moći da dođu navečnu gozbu u Raju?

− Uzmite i pijte, jer kažem vam da neću odsada piti od ovoga rodavinogradskoga do onoga dana, u koji ću s vama piti novoga u CarstvuBožjemu.

Opraštanje prepuno dubokog bola, ali, u isti mah, novo svečanoobećanje. Možda su učenici čuli samo to te je, pred njihovim očima,očima siromašnih ljudi, blesnula neizmerna nebeska svečanost. Nemisle da će se morati jadovati dugo: posle druge berbe, pošto širaprovri i u bačvu se preruči novo vino, vratiće se Učitelj i pozvati ih navenčanje zemlje s nebom, na večnu gozbu. Više nismo mladi, više smonego zrekli, na pragu smo starosti: ako bi ženik stigao kasno, ne bi nasviše našao među živima te bi njegovo obećanje bilo podsmeh za naskoji smo mu verovali.

I umireni pomišlju na skori i još divniji sastanak, uzeše da pevaju, poobičaju, psalme zahvalnosti. To je bila hvala Ocu onoga ko ih dvori.

343

"Dršći, zemljo, pred licem Gospodnjim, pred licem Boga Jakovljeva,koji pretvara kamen u jezero, granit u izvor... On siromaha uzdiže izpraha, siromaha izvlači iz blata, da bi ga posadio među kneževe, međukneževe naroda svoga".

S kolikim ubeđenjem izgovaraju oni te starinske reči koje, u tometrenutku, dobijaju sasvim drugi smisao!I oni su bedni te će bitiuzdignuta iz praha bede, po molbi Sina Božjega, i oni su siromasi te ćeih on izvući iz blata prosjaštva, da bi ih učinio gospodarima večnogbogastva.

Onda Isus, videći da ga nisu dovoljno razumeli, uzme hlebove koji suna stolu, blagoslovi ih, prelomi, i, pružajući svakome po komad, iznosiim pred oči istinu:

− Uzmite, jedite: ovo je telo moje koje se daje za vas; ovo činite za mojspomen.

Neće se vratiti, dakle, tako brzo kao što su mislili. Posle kratkogzajedničkog sastanka po Vaskrsenju, na njegov drugi dolazak čekaćetoliko, da bi mogli zaboraviti i njega i njegovu smrt.

"Ovo činite za moj spomen". Komad hleba" na zajedničkom stolu,među onima što čekaju, biće znak novoga bratstva. Kad god budetelomili hleb, ne samo što ću da budem među vama, nego ćete vi timhlebom biti tešnje vezani za mene. Jer kao god što su ovaj hlebizlomile moje ruke, tako će moji neprijatelji izlomiti moje telo, i kao godšto će ovaj hleb što ga večeras jedete biti do sutra vaša hrana, tako ćemoje telo, koje ću smrću dati svima ljudima, utoljavati glad onih koji umene veruju, sve do dana u koji će biti otvorene neiscrpne žitniceCarstva Nebeskoga i kada ćete biti kao anđeli pred očima Oca kogaste našli. Ne ostavljam vam, dakle, samo spomen: ja ću biti uz vas,tajanstveno, ali u istini, u svakoj mrvi hleba koji meni bude bioposvećen, i taj hleb biće hrana potrebna dušama; i tako će se ispuniti

344

moje obećanje, da ću uz vas biti dokle traje sveta i veka.

Večeras, međutim, jedite ovaj presni hleb, hleb koji su umesilečovekove ruke, koji se sastoji iz vode i pšenice, hleb koji je osetio jaruužarene peći, koji su izlomile moje još tople ruke i koji je moja ljubavpreobratila u moje telo, kako bi vam to bila trajna hrana.

Odista, prijatno je to jesti dobar hleb sa svojim prijateljima, žvakati belusredinu obvijenu oplanulom i krckavom korom. Toliko puta jeli ste gasa mnom po sirotinjskim kućama, i moraćete da ga u moje ime prositeceloga života. Pružaće vam plesnive komade koje psi neće ni daokuse, sasušene kriške istresene iz fijoka, korice što su ih starci i decaoglodali i ostavili na ognjištu. Ali, ta vi već znate šta je to nevolja, šta toznači leći bez večere; poznata su vam bleda lica pukih siromašaka.Zdravi ste, imate snažne vilice koje su se privikle na okoreo hleb.Nećete klonuti ako vas ne budu posađivali za prepune stolove, zakojima sede oni koji su siti i zadovoljni.

Ali, zaista, kudikamo je prijatnije srcu onoga ko vas voli da hleb, koji sedobija trudnim radom iz trudne zemlje, preobraća u telo koje će sevečno prinositi na žrtvu vas radi, u telo koje će s dana u dan slaziti sneba kao vidna milost Božja.

Setite se molitve kojoj sam vas učio: Hleb naš potrebni daj nam danas.Vaš pravi hleb, današnji i svagdašnji, ovaj je hleb, moje telo. Ko godbude jeo moje telo, koje će se svakoga jutra, nebrojenih stoleća,pretvarati u bezbrojne komade hleba, neće ogladneti nikada. Ko godtaj hleb bude odbijao, neće se nasititi ni do veka.

345

VINO I KRV

VINO I KRV

I čim su pojeli jagnjetinu s hlebom i gorkom travom, Isus nali, i po trećiput, zajedničku čašu i pruži je najbližemu:

− Pijte svi, jer ova je krv moja, krv novoga zaveta, koja će se proliti zamnoge.

Njegova krv još nije, izmešana sa znojem, polila zemlju podmaslinama, niti je prokapala ispod klinaca na Golgoti. Ali njegova želja,da život daje svojim životom, da svojim bolom iskupljuje bolove celogasveta, da bar jedan deo svoga bogastva ostavi svojim neposrednimnaslednicima, želja da se sav preda onima koje vodi, toliko je silna, dase njemu čini da je njegova stradanje već svršeno te da već možesvoju krv da deli. Ako je hleb telo, krv je, u izvesnom smislu, duša. "Nejedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv", rekao je Gospod Noju.Krvlju, vidnim znakom života, Bog Avramov i Jakovljev utvrdio je zavetsa izabranim mu narodom. Kada je Mojsije primio Zakon, naredio je teje zaklano nekoliko teladi i polovinu krvi ostavio je u korita a drugupolovinu izlio na oltar. "Tada Mojsije uze tu krv, njome pokropi narod ireče: Ovo je krv zaveta što ga je Gospod postavio s vama, na osnovisvih ovih reči".

Ali, posle više stoletnog iskustva, Bog je preko svojih Proroka objavioda je Stari Zavet zbrisan i da je potreban drugi, novi. Životinjska krv,izlivena na tvrde glave i huliteljska lica, izgubila je svoju moć. Drugajedna krv" uzvišenija i dragocenija, bila je potrebna za novi zavet − zaposlednji zavet večnog Oca sa verolomnim potomcima. Na mnogenačine pokušavao je on da svoje prvence uputi tesnim vratimaspasenja. Ognjeni dažd sodomski, čišćenje vodom potopskom, ropstvomisirsko, gladovanje pustinjsko zastrašili su ih, ali nisu ih popravili.

346

Sada je došao drugi jedan oslobodilac, koji je više Bog i u isti mah višečovek nego stari vođ jevrejskog naroda u njegovom begstvu iz Misira.Mojsije spasava jedan narod, govori na Gori, objavljuje obetovanuzemlju. Ali Isus ne spasava samo svoj narod, nego sve narode; i zakonne piše na kamenu, nego u srcima; i njegova obetovana zemlja nijezemlja s bujnim pašnjacima i plodnim vinogradima, nego carstvo mira ivečne radosti. Mojsije je ubio jednog čoveka, a Isus vaskrsava mrtve;Mojsije pretvara vodu u krv, a Isus, pošto je pretvorio vodu u vino, nasvadbi, pretvara vino u krv, na tužnoj večeri uoči svoje smrti; Mojsijeumire, sit godina i slave, na pustoj gori, poštovan od strane svoganaroda, a Isus će umreti mlad, vređan od strane onih koje voli.

Teleća krv, nečista krv zemaljskih životinja, nevoljnih i niskih žrtava,nema više vrednosti. Novi Zavet postavlja se to veče, rečima onogakoji daje, u obliku vina, svoju krv i svoju dušu.

− Ovo je krv moja, krv zaveta, koja će se proliti za vas.

Ne samo za Dvanaestoricu koji su tu: oni predstavljaju, u njegovimočima, sve čovečanstvo koje živi u to vreme i ono koje će se još rađati.Krv što će je proliti sutradan na Golgoti, prava je, čista i topla krv, kojaće se na krstu usiriti i ostaviti tragove koje neće moći nikada otrti ni svesuze hrišćanske. Ali ta krv je slika jedne duše koja se sva predala daduše zatvorene u ljudska tela učini podobnima sebi; koja se predavalaonima koji su je tražili i onima koji su je se klonili; koja je stradala zaone koji su je prihvatali i za one koji su je proklinjali. To krštenje krvlju,koje dolazi posle Jovanovog krštenja vodom, posle krštenja suzamavitlejemske žene, posle pljuvanja od strane Judejaca i Rimljana, tokrštenje krvlju, krvlju koja je zbog svoje rumene boje slična ognju štoga je objavljivao Prorok Ognja, i koja će biti izmešana sa suzama štoće ih žene prolevati nad krvavim lešem, najveća je tajna koju Izdatikazuje onima koji ga izdaju.

347

Izlomio sam vam hleb − hleb za koji se svaki dan Ocu molite − kao štoće sutra biti izlomljeno moje telo, a sada vam dajem svoju krv u ovomevinu koje poslednji put pijem na zemlji. Ako tako budete činili uvek radiuspomene na mene, nećete nikada ogladneti ni ožedneti. Izvrsna jehrana hleb pšenični, izvrsno je piće rod vinogradski, ali hleb i vino kojesam vam dao večeras zasitiće vas i napojiti za ceo vaš vek, pomoćumoga požrtvovanja i one ljubavi koja me vodi u smrt i koja vlada s onestrane smrta.

Ulis je savetovao Ahilu da Ahejcima, pre bitke, dade "hleba i vina, jer unjima je snaga i srčanost". Za Grka telesna snaga je u hlebu, aubilačka srčanost u vinu. Vino treba da ljude opija te da jedni na drugebesomučno jurišaju, a hleb treba da im jača mišiće te da se neumornokolju. Hleb što ga deli Hristos ne ojačava telo nego dušu, a njegovovino daje ono božansko pijanstvo koje se zove ljubav, ljubav što će jeApostol, kao za inat Ulisovim potomcima, nazvati ludilom krsta.

I Juda je zagrizao onaj hleb i gutao ono vino − jeo je ono telo kojim jetrgovao, pio je onu krv koju će i on, svojim pomaganjem, zajedno sdrugima da prolije; ali nije imao snage da prizna svoje sramno delo, daplačući padne na zemlju, pred noge onoga koji bi plakao s njimezajedno. Onda će još jedini prijatelj Judin koji mu je ostao reći:

− Zaista vam kažem da će me jedan od vas izdati. Jedanaestorica, kojiće imati srca da ga ostave sama među Kajafinim pandurima, ali kojinikada ne bi mogli da ga prodadu za novac, pretrnuše. I svaki od njihpogleda u lica drugih, svaki od njih strahuje da na − kome drugu nesmotri bledilo koje bi ga izdalo" A zatim jedan za drugim stadošegovoriti:

− Da nisam ja? Da nisam možda ja? I sam Juda, prikrivajući svojuzabunu držanjem čoveka koji je uvređen i koji se čudi, pita:

− Da nisam ja, Ravi?

348

Ali Isus, koji se sutradan neće braniti, neće nikoga ni da optužuje, negose zadovoljava time što jasnijim rečima ponavlja bolno proročanstvo:

− Onaj koji sa mnom u zdelu umače izdaće me.

Pa pošto ga svi i dalje zaprepašćeni gledaju, obuzeti mučnomsumnjom, on im i po treći put tvrdi:

− Ruka izdajnika moga sv mnom je na trpezi.

Ništa više nije imao da doda. Ali pošto je, da bi se ispunio starinskiobičaj, po četvrti put nalio čašu, pružio ju je da piju svi redom. I nanovotrinaest glasova zapevaše himnu, Veliki Halel, kojom se završavapashalna liturgija. Isus je ponavljao psalmopevčeve uzvišene reči, kojesu zvučale kao pogrebna pesma:

"U Boga se uzdam; ne bojim se; šta mi mogu učiniti ljudi? ... Opkolili sume kao pčele sat; ali su se ugasili kao oganj u trnju ... Neću umreti, ne,nego ću živ biti ... Karajući pokara me Gospod, ali me smrti nepredade. Otvorite mi vrata pravde, ući ću na njih, slaviću Gospoda! ...Kamen koji odbaciše zidari, posta ugaoni kamen ... Žrtvu prazničnu,vezanu užetom, vodite žrtveniku..."

Žrtva je bila pripravna, i jedan nov žrtvenik, od borovine i železa,gledaće sutradan građani jerusalimski. Ali Učenici, zbunjeni i sanjivi,nisu shvatili, možda, sumorne i pobedonosne aluzije te stare pesme.

Po svršenoj himni izišli su odmah iz sobe i kuće. Juda, čim je bionapolju, iščezao je u noći. Jedanaestorica, ne progovorivši ni reči,krenuše se za Isusom koji se, kao i drugih večeri, uputio na MaslinovuGoru.

349

AVA, OCE

AVA, OČE

Tamo gore bio je jedan vrt s muljaonicom, po kojoj Je dobio naziv:Getsemanija. Na tome mestu provodili su svoje noći Isus i NjegoviUčenici, bilo stoga što nisu mogli snositi velikogradski zadah i huku, jerbehu naviknuti na čist vazduh i poljsku tišinu, bilo stoga što su se međuzbijenim neprijateljskim kućama bojali izdaje.

Čim su stigli, Isus će reći učenicima:

− Sedite ovde dok ja otidem da se pomolim Bogu. Ali,bio je tolikouznemiren i snužden, da nije mogao da ostane sam. Pozva trojicu njihkoje je najviše voleo: Petra, Jakova i Jovana. I kada je s njima maloizmakao, "zabrinu se i poče tužiti".

− Žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovde i stražite sa mnomzajedno.

Da li su mu oni na to što rekli i šta su mu rekli, to ne zna niko. Svakakoda ga nisu tešili rečima koje čoveku izviru iz srca, kada pata patnjomonoga koga voli, jer on ostavi i njih i otide malo dalje, da se Bogupomoli nasamo.

Presavi kolena, pade licem na zemlju i moljaše se:

− Ava, oče, tebi je sve mogućno! Oče moj, ako je mogućno, pronesiovu čašu mimo mene.

Sada je sam, sam u noći, sam pred licem Božjim te može, ne stidećise, pokazati svoju slabost. Naposletku, i on je čovek, čovek od krvi imesa, čovek koji diše i kreće se, i koji zna da mu se propast približava,

350

da će mehanizam njegovog života biti zaustavljen, da će njegovo telobiti probodeno, da će njegova krv pokropiti zemlju.

To je drugo iskušenje. Prema Jevanđelistovoj reči, Sotona, pošto jepretrpeo poraz, "ostavio ga je za neko vreme". Ostavio ga je na mirudo toga trenutka. Sada je došao ovamo, u tu novu Pustinju, u tu tamu ukojoj je Isus sam, jezovito sam, više sam nego što je bio u Pustinji, gdeje uza se imao zveri − zveri su i sada, u ljudskom obliku, kraj njega, alisamo zato da ga rastrgaju − sada je Sotona došao tu, da i opetnamešta zamku svome neprijatelju. Prvi put obećavao mu je velikacarstva, pobede i čuda; hteo je da ga privuče mamcem vlasti. Ovogaputa pribegao je protivnome: računa na njegovu slabost. Hristos koji jeonda otpočinjao svoj rad, Kršteni koji je bio ispunjen nadom i silnomljubavlju, odoleo je iskušenju. Ali Hrista koji je na pragu smrti, koga sunapuštali njegovi učenici, koga gone njegovi neprijatelji, pobedićevaljda strah, kada ga nije mogla pobediti lakomost.

Ali on zna da mora umreti, zna da je potrebno da umre, da je došao daumre, da bi svojom smrću dao život, da smrću potvrdi istinitostuzvišenog života koji je pretskazan. Nije učinio ništa da izbegne smrt,dragovoljno je pristao da umre za svoje bližnje, za sve ljude, za onekoji ga ne poznaju, za one koji ga mrze, za one koji se još nisu ni rodili;i pretskazao je prijateljima svoju smrt, dao im je već prve plodove svojesmrti, hleb svoga tela, krv svoje duše, te nema pravo tražiti od Oca dačaša mimoiđe njegova usta, da se njegov kraj odloži. Napisao je svojereči u prahu i zbrisao ih je odmah; zapisao ih je u srce njih nekolicine,ali zna koliko su trošne reči urezane u ljudska srca. Ako je potrebno daistina ostane večna na zemlji, da je niko nikada ne zaboravi, ona semora ispisati krvlju. Jer istina je od krvi i krvlju iz naših žila može onada se na stranicama zemljine istorije napiše tako, da je ne otru bure inepogode mnogih stoleća. Krst je stroga i neizbežna posledicapropovedi na Gori. Ko seje Ljubav žnje mržnju, a mržnja se pobeđujesamo prihvatanjem smrti. Jer sve mora da se plati: zlo više negodobro; najviše pak dobro, a to je ljubav, mora se platiti najvećim zlom

351

što ga ljudi imaju na raspoloženju: ubistvom.

Ali sve ono što znamo, po veri i otkrovenjima, o njegovom božanstvu,silno se buni protiv zamisli da je on mogao da podlegne iskušenju. Jer,odista, ako ga je bilo strah od muka i telesne smrti, zar nije imao Jošvremena da se spase? Već nekoliko dana znao je šta mu se sprema,te je imao puta i načina da se skloni ispred pasa, koji su jurili za njim,da ga svojim oštrim zubima ščepaju. Bilo Je dovoljno da sam, ili sasvojim najvernijim učenicima, otide na Jordan pa da odatle, zabačenimputevima, kroz Pereju, dođe u Filipovo četverovlasništvo, gde sesklanjao i ranije od Antipinog gonjenja. Judejska policija bila je labava ivrlo rđavo organizovana i mučno da bi ga uhvatila. Ali, pošto je ostao,znači da od sebe nije odbijao smrt i strahote koje je prate. Ono što ončini to je, za grubu čovekovu logiku, božansko samoubistvo, vršenotuđom rukom, dosta slično samoubistvima starinskih junaka, koji suhteli da umru od mača koga prijatelja ili kakvog roba. Svoju istinukazao je te je bilo potrebno da je − kako bi je se sećali večno − veže zasmrt koja se neće zaboraviti nikada. I njegova krv biće kao razdražljivopiće, koje će održavati neprestano u budnom stanju njegove učenike.

Ali, ako čaša što bi je Isus hteo da udalji od sebe nije užasna smrt,onda šta može da bude drugo? Da nije izdajstvo onoga učenika komeje isto to veče utolio glad svojim telom i utišao žeđ svojom dušom? Iliblisko odricanje drugog učenika u koga je, posle onoga krika u Ćesariji,polagao najveću nadu? Ili begstvo svih ostalih učenika koji će serasturiti kao jaganjci kada im vuk ščepa mater? Ili bol što ga seodrekao, što ga je od sebe odgurnuo ceo njegov narod, narod u komeje ponikao i koji ga sada prezire kao da je izrod, ne znajući da krvOnoga koji je došao da ga spase neće nikada biti sprana s čelanjegovog?

Ili je, možda, nazirao u onoj krajnjoj tami tih večernjih časova sudbinukoja će, u dalekoj budućnosti, snaći sinove toga naroda, pometenostprvih svetaca, nesporazume što će nastati među njima, otpadništva,

352

mučenja, pokolje, i, čim bude stigao čas pobede, slabost onih istih kojibi trebalo da narod predvode, nepopravna cepanja, odvajanja crkava,zablude jeretika, širenje sekta, zabune što će ih unositi lažni proroci,nedotupavnosti buntovnih reformatora, opasno bezumlje onih koji hoćeda prebrođavaju ponore, trgovanja sa svetinjama i razuzdanost onihkoji ga sramote svojim postupcima a slave rečima i držanjem, borbeHrišćana između sebe, ravnodušnost mlakih i nemarnost nadmenih,vladavinu novih Fariseja i Književnika, koji izvrću njegovu nauku,otvoreno nerazumevanje njegovih reči kada one padnu u ruke onimakoji mudruju, koji traže dlaku u jajetu, broje slogove, mere ono što sene da meriti, dele ono što se ne može deliti, melju, drobe i sitne, snaučničkom naduvenošću, ono što je živo, smatrajući da mu time dajuživota?

Čaša, jednom reči,ne bi bila zlo koje pogađa njega lično, nego zlo štoće ga učiniti drugi, njegovi prijatelji i bližnji i oni koji će tek da se rode.On, dakle, ne bi molio Oca da ga spase smrti, nego da spase od zla,sada i u budućnosti, one koji veruju u Njega. Njegova tuga bila biljubav a ne strah.

Ali, niko nikada neće znati pravo značenje reči što ih Sin upućuje Ocu,u mračnoj tišini Maslinove Gore. Jedan veliki Hrišćanin francuskinazvao je priču o toj noći Isusovom Tajnom. Judina Tajna jedina jetajna ljudska u Jevanđelju; Molitva u Getsemanijskom Vrtunajzagonetnija je božanska tajna u Hristovoj Istoriji.

353

ZNOJ I KRV

ZNOJ I KRV

Kada se Bogu pomolio, vrati se da potraži svoje učenike koji su ga,možda, čekali. Ali njih trojica su spavali. Šćućureni, umotani u svojehaljine, Petar, Jakov i Jovan, verni, odabrani drugovi pustili su da ihsavlada san. Užasne strepnje, neprekidno uzrujavanje za poslednjihnekoliko dana, tužna večera i uz to one onako ozbiljne reči i crneslutnje svalili su se na njih kao olovo i zaneli ih, tako da su više bili ubunilu nego što su spavali.

Učiteljev glas − može se zamisliti kako je on jezovito zvučao u onojkobnoj noćnoj tišini − reče im:

− Zar ne mogoste jedan čas probdeti sa mnom? Bdejte i molite seBogu, da nepadnete u iskušenja; jer duh je srčan, ali telo je slabo.

Da li su oni, onako sanjivi, čuli te reči? Da li su, postiđeni, štogododgovorili, rukama zaklanjajući zamagljene oči koje je i slabačka noćnasvetlost zasenjavala? Šta su mogli, bunovni posle sna, da odgovoreuznemirenome, koji neće spavati nikada više?

Isus otide i opet, s još većom tegobom na srcu. Da li je ono iskušenjena koje im je skrenuo pažnju samo u njima ili i u njemu? Da li ono nijenjegova želja da pobegne? Da se odrekne sebe samoga, kao što će gase odreći drugi? Da na silu odgovori silom, da svoj život otkupi životimadrugih? Ili da zaište, još očajnijom molitvom, da opasnost mimoiđenjegovu glavu?

Sada je Isus sam, usamljeniji nego ikada, u potpunoj, beskrajnojsamoći. Dotle je mogao misliti da tu u blizini bdeju njegovi najmilijiprijatelji. Ali i oni, pošto su im dojadile muke, napustili su ga dušom, pre

354

nego što će da ga napuste telom.

Ostavili su ga sama. Nisu mogli da mu učine ni tu poslednju uslugu štoju je tražio od njih koji su od njega toliko dobili. Za svoju krv i svojudušu, za sva obećanja, za svu ljubav tražio je samo jedno: da odolesnu. Ali nije mu učiljeno ni to malo. Pri svem tom, on pati i bori se, utome trenutku, i za njih koji spavaju. Onaj koji je dao svega sebe nedobija ništa. Te kobne noći sve molbe se odbijaju. Ne uslišava gaOtac, ne uslišavaju ga ni ljudi.

I Sotona je štuknuo u svoju tminu te je Hristos sam, kao što su sami svioni koji se uzvise nada sve druge, koji pate u tami da bi dali svetlostisvima. Svaki Junak je sam budan u svetu spavača, kao god što je sambudan krmanoš koji bde na brodu, u osami mora i noći, dokle svinjegovi drugovi spavaju.

Isus je najusamljeniji među tim večnim usamljenima.

Sve oko njega spava. Spava grad koji se, ispresecan senkama, belasas druge strane potoka Kedrona, i spava, u svima gradovima, po svimakućama na svetu, slepa gomila kratkovečnih duša. Budni su samo, u todoba, žena koja čeka da je zovne čovekov glas, lopov koji stoji skrivenu senci, s rukom na dršci od noža, a možda i kakav filosof koji smišljadokaz da nema Boga.

Ali te noći ne spavaju još ni judejski poglavari ni njihovi panduri. Onikoji bi morali da Isusa brane, koji bi mogli, bar, da ga teše, oni kojigovore da ga vole i koji ga na svoj način, pokatkada, odista vole,utonuli su u dremež. Ali ne spavaju oni koji ga mrze, oni koji hoće daga vređaju i ubiju. Kajafa ne spava, i jedini učenik koji je budan, u tometrenutku, to je Juda.

I dok ne stigne Juda, njegov Učitelj je sam, sa svojom tugom koja jenalik na smrt. I da bi bio manje sam, on se i opet moli svome Ocu; na

355

njegove usne htele bi nanovo da izviru reči pune preklinjanja. Prikupljasvu snagu, da ih uzdrži; borba mu uzrujava celo biće; božanstvo kojeje u njemu radosno prihvata ono što je on odvajkada želeo, a zemljaniprah kojim je ono obvijeno poduzima drhtavica. Nadčovečjim naporomdolazi on do pobede. Trza se u grčevima, ali pobeđuje; malaksava.klone, ali pobeđuje.

Duh je najzad zagospodario telom. Telo je sada samo jedna stvar izkoje teče krv i koja se raspada. Čovečja priroda uskomešala se dokorena i sa Hrista kaplje znoj, kao da je izdržao najteže napore. Sav jeu znoju, ali nije to onaj znoj što klizi niz obraze čoveku koji ide posuncu, radi u polju ili leži u groznici. Krv što ju je Isus namenio drudimapočinje natapati ledinu na Maslinovoj Gori. Krupne kapi krvi pomešanesa znojem padaju na zemlju kao prva žrtva što je prinosi pobeđenotelo. To je početak oslobođenja: tim krvavim znojem olakšava on sebi,odbacujući svoju čovečju prirodu, koja je bila najteže breme njegovogispaštanja.

− Oče moj, ako Je mogućno da me mimoiđe ova čaša. Ali ne kako jahoću, nego kako ti hoćeš!

Time je oporeknuta svaka slabost. Ličnost se odriče svoje volje,pokorava se, da bi u sveopštem našla pravu slobodu. Isus više nijejedan čovek nego je Čovek; Čovek jedno s Bogom, jedno jedino sBogom: hoću kako ti hoćeš. Njegova pobeda nad smrću sada je većpouzdana, jer umreti ne može onaj ko postane Bog u Večnome. "Kohoće da sačuva svoj život, izgubiće ga; ko ga izgubi, dobiće ga".

Ustaje sa zemlje, umiren, i vraća se učenicima. Ništa nije vredeoIsusov tužni prekor. Zamoreni, iznureni, njih trojica spavaju i opet. Aliovoga puta Isus ih ne budi. Našao je jaču utehu nego što bi mu je onimogli da dadu. Pada na zemlju drugi put, da bi Ocu ponovo uputiouzvišene reči prepune samoodricanja:

356

− Ne kako ja hoću, nego kako ti hoćeš.

Bog više nije sluga Čovekov. Ljudi su dotle tražili od Boga da im, zanjihove himne i prinesene žrtve, ispunjava njihove posebne želje. Dajmi sreće − govorili su bogomoljci − daj mi zdravlja i snage, daj da rodemoja polja i da se unište neprijatelji moji. Ali, eto, došao je Prevratnik iizvrnuo smisao starinske molitve. "Neka bude volja tvoja i na zemlji kaoi na nebu". Samo u slozi između suverene Očeve volje i potčinjeneČovekove volje, u skladu i istovetnosti tih dveju volja leži pravoblaženstvo. Šta mari što me Otac predaje u ruke mojih mučitelja, štome kao kakvu prokletu i opaku zver prikiva za ukrštene grede? Kadaverujem u Oca, kao u Oca, znam da me on voli više nego što samsebe volim i da zna više nego što ja znam. Onda on može želeti samomoje dobro, pa ma to dobro, u čovekovim očima, bilo najveće zlo; a jasvoje pravo dobro hoću samo onda kada hoću ono što Otac hoće. Akoje njegovo ludilo beskrajno mudrije od naše mudrosti, ovda su mukešto mi ih on daje nesravnjivo − blagotvornije nego ikakva zemaljskauživanja.

Neka učenici spavaju, neka ceo svet spava: Hristos više nije sam. Onje zadovoljan što pati, zadovoljan je što umire; našao je svoj mir umukama svoje agonije.

Sada može prignuta svoje uvo da bi, gotovo sa žudnjom, u tihoj noćioslušnuo približavanje Judinih koraka.

U početku čuje on samo otkucaje svoga srca, koje bije u toliko tiše ukoliko se užas većma bliži. Ali posle nekoliko trenutaka do njegovoguva dopire šum koraka koji se oprezno primiču, a tamo dole, namahove, između džbuna kojim je oivičen put, pojavljuje se i iščezavaneka rumena svetlost. To idu ubilački najamnici, koje predvodi čovek izIskariota.

Isus prilazi učenicima, koji još neprestano spavaju, i odlučnim glasom

357

ih doziva:

− Došao je moj čas. Ustanite da idemo; evo dolazi moj izdajnik.

Osmorica drugih, koji su spavali malo dalje, probudili su se već odvreve i žagora, ali ne mogu ništa da odgovore Učitelju, jer, dokle je onjoš govorio, rulja je stigla i zastala.

358

CAS TAME

ČAS TAME

To je ološ što gamiže oko Hrama te pomalo od njega gricka, ološ štoga izdržava Veliko Veće; paraziti Svetilišta, koji su, te večeri, na vrat nanos prerušeni u ratnike; čistači ulica i vratari, koji su umesto metala iključeva poneli oružje. Krenulo ih je mnogo, "čitava gomila", veleJevanđeliste, premda su znali da idu protiv svega dvanaest ljudi kojiimađahu samo dva mača. Proroci, i kada su nenaoružani, zadajustraha izrodima.

Ta na brzu ruku prikupljena horda došla je tu s buktinjama i fenjerima,gotovo na neku noćnu svečanost. Bleda lica u Učenika, pomodrelo liceJudino, na treperavoj svetlosti što je šire buktinje kao da podrhtavaju.Hristovo lice, ovlaženo krvlju ali svetlije od svake svetlosti, čeka naJudin poljubac.

− Prijatelju, šta ćeš ti ovde? Zar poljupcem izdaješ Sina Čovečjega?

Ti znaš šta će on tu, i znaš da je taj poljubac prvo mučenje i moždamučenje koje je najteže podneti. Taj poljubac je znak za pandure, kojilično ne poznaju zločinca. "Koga ja poljubim, taj je; držite ga i voditega, motreći dobro na njega", rekao je prodavac krvi, putem,nevaljalcima koje je predvodio, ali taj je poljubac, u isti, i najužasnijekaljanje onih usta koja su, u paklu kao što je naša zemlja, izgovorilenajrajskije reči. Pljuvanja, udari pesnicama u usta i u obraze, sunđernapunjen octom, koji će se doticati njegovih usana, biće manjenesnosni od toga poljupca, od poljupca snih usta koja su ga nazivalaprijateljem i učiteljem, koja su pila iz njegove čaše, koja su jela iznjegove zdele.

Pošto su videli znak, najsmeliji se približuju neprijatelju svojih

359

gospodara.

− Koga tražite?

− Isusa Nazarećanina.

−Ja sam.

I čim je rekao "Ja sam", psi ustuknuše" uplašeni možda zvukom glasa,u kome je zvučalo pouzdanje, ili sevanjem božanskih očiju. Ali Isus, i utome trenutku, pomišlja na spasavanje svojih.

− Kazah vam da sam ja. Ako dakle mene tražite, ostavite ove neka idu.

U tome istom trenutku, iskoristivši zabunu koja je nastala međupandurima, Simon Petar odjednom se pribra iza sna i straha, maši semača i odseče uvo Malhu, Kajafinom sluzi. Petar, te noći, samo pada uprotivrečnosti i čini skokove. Posle večere zakleo se da neće, pa mašta bilo, da napusti Isusa; zatim, u vrtu, zaspi tako da ga niko ne možeda probudi. Sada pak, u poslednjem trenutku, promeće se, mada je tokasno, u krvožednog branioca; a malo kasnije odriče da je poznavaosvoga učitelja.

Taj prenagljeni, besmisleni čin Hristos odmah osuđuje:

− Vrati mač, u korice. Ko poteže mač, od mača će poginuti. Zar da neispijem čašu koju mi dade Otac?

I ruke pruža najbližim najamnicima, koji ih odmah vezuju užetom što suga doneli. Dokle oni to čine, zarobljenik ih osuđuje zbog tolike niskosti:

− Zar kao na razbojnika dođoste s mačevima i kopljem da me uhvatite?Svaki dan bio sam s vama u Hramu i ne digoste ruku na mene; alisada je vaš čas, čas tame.

360

On je svetlost sveta i tama bi htela da je ugasi. Ali, moći će da je samozakloni, i to za kratko vreme, kao što tmasta oblačina, usred julskogdana, odjednom zakloni sunce, koje, čas kasnije, zasija još silnije negošto je sijalo. Sluge, koje hitaju da se što pre vrate kao pobednici i daprime napojnicu, neće ni da mu odgovaraju. I kreću se niz brdo, vodećiga za uže, kao što mesar vola vodi na klanicu. "Tada ga − veli Matej −svi učenici ostaviše i razbegoše se". Učitelj je zabranjivao otpor;Mesija, umesto da svoje neprijatelje munjama poubija, pruža im rukeda ga vežu. Spasitelj ne beše kadar da spase sebe samoga. Šta su,dakle, mogli da čine? Da pobegnu, da i njih ne bi izvodili pred onemoćne i silne koje su, dan ranije, snevali da svrgnu s vlasti, a koji susada, pri svetlosti buktinja i blistanju mačeva, dobivali strahovit izgled unjihovim uzburkanim maštama. Samo dvojica išla su, ali iz daljine, zatom sramnom povorkom, i njih ćemo potom videti U Kajafinomdvorištu.

Ta vreva probudila je jednog mladog čoveka, koji je spavao umuljaonici. Radoznao, kao i svi mladi ljudi, nije imao kad da se obuče,nego se obvio čaršavom i istrčao napolje da vidi šta se to događa.Panduri, misleći da je to kakav učenik koji nije mogao da pobegne,uhvatiše ga, ali mladić, izvukav se iz čaršava, ostavi ga u njihovimrukama i uteče.

Nikada se nije moglo doznati ko je bio taj tajanstveni mladić koji jeiznenadno iščezao u noći kao god što je iznenadno u njoj iskrsao.Možda je to bio mladi Marko − ista onaj koji, jedini izmeđuJevanđelista, priča taj događaj − i ako je to bio on, moglo bi se smatratida je te noći, u duši toga slučajnog svedoka početka IsusovogStradanja, ponikla prva misao da bude, kao što je i postao, prvi njegovistoričar.

361

ANA

ANA

Zločinac je odmah sproveden u palatu svešteničkog poglavara Ane, ukojoj je stanovao i njegov zet, veliki sveštenik Kajafa. Mada je noć većbila na izmaku i mada se još od juče znalo da će sutradan, u ranu zoru,hulitelj biti u rukama vlasti, mnogi članovi suda još su spavali te pretresnije mogao odmah otpočeti. Međutim, poglavari su se žurili da sveposvršavaju još to jutro, da ne bi imao kad narod da se komeša nitiPilat da se koleba. Ali protiv sna se bore ne samo oni koji štite pravdunego i oni koji čine nepravdu. Razaslato je nekoliko ljudi, koji su sevratili sa Maslinove Gore, da probude glavnije Fariseje, Književnike iStarešine; za to pak vreme Ana, koji cele noći nije ni oka sklopio, uzeoje da na svoju ruku ispituje lažnog proroka.

Ana, Setov sin, bio je sedam godina veliki sveštenik i, mada je 14.,prilikom Tiverijevog stupanja na presto, svrgnut, on je i dalje smatrankao neki arhiepiskop jevrejske crkve. Sadukej, starešina jedne odnajuglednijih i najimućnijih porodica u celom sveštenstvu, imao je,preko svoga zeta, silnog uticaja na svoju kastu. Pet njegovih sinova bilisu, posle toga, veliki sveštenici, i jedan od njih, kome je takođe bilo imeAna, naredio je da se kamenjem zatrpa Jakov, brat Gospodnji.

Isusa izvode pred njega. Prvi put tada nekadanji drvodelja nazaretskistoji licem klicu pred verskim vođom svoga naroda, pred svojim pravimi najvećim neprijateljem. Dotle se sretao, u Hramu, s njegovimpotčinjenima, s Književnicima i Farisejima. Sada stoji pred samimnjihovim starešinom, i to kao optuženi a ne kao tužilac. To je prvosaslušavanje. Četiri predstavnika vlasti saslušavaće ga, jedan zadrugim u toku nekoliko časova: dve crkvene veličine, Ana i Kajafa, idve svetske veličine: Antipa i Pilat.

362

Prvim svojim pitanjem Ana je rad da dokuči od Isusa ko su mu učenici.Starome svešteničkom poglavaru, koji, kao ni ostali Sadukeji, nepridaje važnosti mesijskim bajkama, stalo je do toga da dozna ko susve ti što se povode za novim prorokom, i iz kojih su se krugova stekli,kako bi mogao videti koliko je u narod zašla ta opaka zaraza. Ali Isusga gleda i ne odgovara mu. Kako je taj prodavac golubova mogao ipomisliti da će Hristos žrtvovati one koji su njega žrtvovali?

Onda ga pita u čemu je ta njegova nauka. Isus odgovara da nijenjegovo da njemu to kazuje:

− Ja govorih jasno svetu; neprestano učih u zbornici i u hramu, gde sesvagda skupljaju Judejci, i ništa tajno ne govorih. Zašto pitaš mene?Pita] one ko]i su slušali šta sam im govorio; oni dobro znaju šta sam impropovedao.

To je istina. Isusova nauka nije tajna. Premda je učenicima, ponekada,govorio ono što nije ponavljao na trgovima i rasputicama, on ih je ipakpozivao da s krovova viču što im je u kući kazivao. Ali Ana se, morabiti, namrštio u licu, kada je čuo odgovor koji je izražavao sumnju unjegovu pravičnost, jer jedan od momaka, koji je tu stojao, udarioptuženoga po obrazu i reče:

− Zar tako odgovaraš poglavaru svešteničkom?

Pesnicom toga sluge ubojice otpočinje niz sramnih vređanja izlostavljanja koja će Hrista pratiti do samoga Krsta. Ali ošamućeni, čijije obraz porumeneo i podaduo se od toga udarca, okrene se tojjunačini:

− Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ali ako dobro rekoh, zašto me biješ?

Nitkov, zbunjen tolikom mirnoćom, nije kadar da mu odgovori. Anapočinje uviđati da taj Galilejac nije neki običan pustolov, i stoga ga u

363

toliko većma obuzima želja da ga što pre ukloni sa sveta. Ali, videći daod njega ne može doznati ništa, šalje ga vezanog Kajafi te da onpristupi prividno pravilnoj istrazi i suđenju.

364

PETLOV POJ

PETLOV POJ

Samo dvojica, od jedanaestorice koji su pobegli, pokajali su se zbogsvoga kukavištva i izdaleka pošli, krijući se u sekke od zidova, zafenjerima čiji su se plamičci lelujali i koji su Hrista pratili u bratoubilačkujazbinu: Simon Jonin i Jovan Zevedejev.

Jovan, koji je bio poznat slugama Kajafinim, uđe u dvorište skoro uistom trenutku kada i Isus. Međutim Simon, malo stidljiviji i plašljiviji, nehtede da uđe, nego ostade pred vratima. Onda, posle nekolikotrenutaka, Jovan, videći da njega nema a želeći, možda, da bude uznjega radi utehe, a svakako i radi odbrane, iziđe i, pošto je ubedionepoverljivu vratarku, uvede ga. Ali kada je prolazio na vrata, ženapoznade Petra.

− Da nisi i ti učenik ovoga čoveka što su ga doveli?

Ali Petar se pravio skoro uvređen.

− Nisam i ne znam šta hoćeš time da kažeš. Ja ga ne poznajem.

I zajedno sa Jovanom seo je kraj vatre koju su momci bili naložili udvorištu, jer je noć, mada beše april, bila veoma hladna. Ali vratarka sene mogaše smiriti. Ona pristupi vatri, zagleda se dobro u njega i reče:

− I ti si bio s Isusom Nazarećaninom. "Tada se poče kleti i preklinjati dane poznaje toga čoveka".

− Kažem ti da ga ne poznajem.

Vratarka se, slegnuvši ramenima, vrati vratima, ali ljudi, kojima se on

365

učini sumnjiv zbog tolikog odricanja, pogledaše ga, i jedan od njih reče:

− Odista, i ti moraš biti od njihovih, jer te i govor tvoj izdaje.

Tada se Simon Petar uze i opet kleti da ne poznaje Isusa, ali jedančovek, rođak onoga Malha kome je odsekao uvo, preseče mu rečpitanjem:

− Zar te nisam video u vrtu zajedno s njime? Petar, koji se već bioupleo u laži, stade nogom udarati o zemlju i tvrditi da greše, da je toneko drugi i da on nije prijatelj toga čoveka.

U tom istom trenutku Isus je, vezan i između dva stražara, prolaziokroz dvoršite, posle Aninog saslušanja, idući ka onom delu palate ukome je bio Kajafa, pa čuvši Simonove reči pogleda ga. Samo za jedančasak upre on u njega svoje oči − one oči u kojima u kojima je Petarjednoga dana smotrio blesak božanstva − samo za jedan časakpogleda ga očima, koje je bilo teže izdržati kada izražavaju blagostnego gnjev. I taj pogled na večno rani kukavno ribarevo srce, tako daon do smrti svoje ne mogaše zaboraviti one umiljate i tužne zenice,uprte u njega te užasne noći; one zenice koje su mu u trenu oka rekleviše nego što bi mu to mogle reći tisuće reči.

− I ti, koji si bio prvi, u koga sam ja polagao najveće nade, koji si bionajtvrđi ali i najvatreniji, najprostiji ali i najrevnosniji, i ti, Simone, koji sikod Ćesarije poklikom izustio moje pravo ime, i ti koji znaš sve mojereči i koji si me toliko puta ljubio tim istim ustima koja govore da me nepoznaju, i ti, Simone Petre, sine Jonin, odričeš me se pred onima kojise spremaju da me ubiju! Bio sam u pravu, onoga dana, kada samrekao da si mi sablazan i da ne misliš ono što je Božje nego ono što jeljudsko. Trebalo je da bar pobegneš, kao što su učinili i ostali, kada većnisi imao snage da ispiješ samnom čašu užasnoga srama o kojoj samti toliko puta govorio. Beži, da te više ne vidim do dana kada ću biti uistini slobodan i kada će vera tebe u istini da preporodi. Ako te je strah

366

za tvoj život, šta ćeš ovde? Ako te nije strah, zašto me od sebeodguruješ? Juda je, bar u poslednjem trenutku, bio iskreniji od tebe.Došao je s mojim neprijateljima, ali nije odrekao da me poznaje.Simone, Simone, rekao sam ti da ćeš me napustiti kao i ostali; ali ti sisada nemilosrdniji od svih njih. Ja sam ti već oprostio u svome srcu; jaumirem te praštam i svojim ubicama; praštam i tebi i volim te kao štosam te uvek voleo. Ali, da li ti možeš da sebi samome oprostiš?

Simon, pod teretom toga pogleda, beše oborio glavu a srce mu je ugrudima bilo kao kakav besomučan sužanj, tako da nije mogao izustitireč "ne". Neka nesnosna jara sagorevala mu je lice,kao da je pred njimumesto vatre bilo ždrelo samoga pakla. Savest ga je strahovito grizla;činilo mu se čas da se mrzne a čas opet da bukti u plamenu. Prenekoliko trenutaka rekao je da Isusa nikada nije ni poznavao, a sadamu se činilo da ga je tek u tom trenutku prvi put istinski poznao. Oneoči prošle su ga skroz, kao mač arhanđela.

S mukom ustade i teturajući se, pođe vratima. I tek što je bio izišao utihi jutarnji sumrak, u daljini zapeva jedan petao. Taj veseli srčani pojbio je za Simona kao krik koji čoveka odjednom probudi iz najtvrđegasna; kao sećanje na neki govor što ga je slušao u drugom nekomživotu; kao povratak, u osvit dana, roditeljskoj kući, u vrt između Jezerai polja; kao neki glas koji je odavno zaboravio i koji mu je život osvetleokao munja noć. Ko je tuda prolazio, mogao je, u mutnom sumraku,videti jednog čoveka koji ide posrćući kao da je pijan, glave skrivenehaljinom, i čija se ramena tresu od očajničkog jecanja.

Plači, Simone, kada ti je Bog udelio tu milost da možeš da plačeš.Plači za sobom i za Njim, plači za svojim bratom izdajnikom, plači zaostalom braćom koja su pobegla, plači što je, umro onaj koji je umro iza tvoju jadnu dušu, plači za svima onima koji će doći posle tebe i činitito isto što si učinio i ti: koji će se takođe odricati svoga spasitelja iotkup neće plaćati cenom kajanja. Plači za svima otpadnicima, zasvima onima koji će reći, kao i ti, "ja nisam od njegovih". Koliko je nas

367

koji nismo, ni jedan jedini put, učinili ono što je učinio Simon? Koliko jenas, rođenih u Hristovoj Crkvi, koji nismo, pošto smo kao deca sastrahopoštovanjem izgovarali njegovo ime i klečali pred njegovimkrvavim licem, rekli kasnije, bojeći se podsmeha: Nisam ga nikadapoznavao?

Bar ti, nesretni Simone, mada si Stena, lij suze svojih očiju i u haljinusakrij svoje uzbuđeno i ukaljano lice. Neće proći mnogo dana i Vaskrsliće da te poljubi po drugi put, jer je tvoj plač za navek oprao tvojaverolomna usta.

368

RAZDERANA HALJINA

RAZDERANA HALJINA

Kajafi je pravo ime Josif. Kajafa je samo nadimak i ta reč znači isto štoi Kifa, a to je Simonov nadimak − to jest Petar, dakle ,stena. Između tedve Stene, to jutro, u petak, zapao je Sin Čovečji. Simon Petarpredstavlja strašljive drugove koji ne mogu da ga spasu; Josif Petarneprijatelje koji su radi da ga pošto poto poljube. Između Simonovogodricanja i Josifove, mržnje, između poglavara Crkve koja umire ipoglavara Crkve koja se rađa, između ta dva Petra, Isus je kao izmeđudva tvrda vodenična kamena.

Veliko Veće je na okupu i čeka. Pored Ane i Kajafe, koji mupredsedavaju, tu su Jovan, Aleksandar, i svi ostali predstavnicijudejske aristokratije. Veliko Veće sastajalo se, po pravilu, iz dvadesettri Sveštenika, dvadeset tri Književnika, dvadeset tri Narodne starešinei dva predsednika, iz svega sedamdeset i jednog člana, koliko je,otprilike, imao učenika onaj kome je suđeno. Ali toga dana nekolicinačlanova izostalo je sa sednice. Nisu došli prvo oni koji su bili višeispunjeni strahom od slučajnih meteža nego mržnjom prema hulitelju,zatim oni koji nisu hteli da dignu prst ni da ga osude ni da ga otvorenobrane. Među ovim poslednjima svakako beše Nikodim, noćni učenik, iJosif iz Arimateje, milosrdni grobar.

Pri svem tom, bilo ih je više nego dovoljno pa da mogu potvrditiprividnu zakonitost odluke koja je već bila ispisana u srcima sviju njih.Izaslanicima Hrama, Škole i Berze činilo se da su hiljadu godina čekalitaj trenutak u koji će moći da, svaki iz svojih razloga, radosno potpišutu osvetničku presudu. Prostrana Dvornica Velikoga Veća, nabijenasvetine, iz−gledala je kao kakva golema staja puna aveti. Stidljivopomaljao se novi dan. Žućkasti plamičci debelih sveća jedva su senazirali u bledoj svetlosti rane zore. U tom jezovitom polumraku sudije

369

su čekale. Onako stari, gojazni, nosati, namrgođeni, u belimmantijama, glave umotane uubrus, ta ljudi, koji su gladili dostojanstevebrade i oko sebe streljali oštrim pogledima, bili su nalik na kakav skupod vračeva koji iščekuju neki živ plen pa da ga za tili čas progutaju.Ostali deo dvornice bio je ispunjen radoznalom svetinom, stražarimakoji behu naoružani motkama, prostim kućnim slugama. Vazduh bešetežak i zagušljiv kao u kakvoj grobnici.

Isus, neprestano još s užetom na doručjima, ubačen je u tu staju kaošto su u rimskim carskim amfiteatrima robovi ubacivani među gladnezverove. Ana, koji je bio pomalo jedak od prvoga sukoba sa osnivačemjeresi, našao je na brzu ruku, među nakupljenom svetinom, nekolicinulažnih svedoka, da bi, ako bi bilo potrebno, pobio svako poricanje iodbranu. I to ruglo od suda otpočelo je pretres saslušavanjemsvedoka, kojima je u usta stavljeno ono što će da govore.

Iziđoše dvojica i zakleše se da su čuli kako je rekao:

− Ja ću razvaliti ovaj Hram koji je čovečjim ruka−ma načinjen, i za tridana podići ću drugi koji neće biti čovečjim rukama načinjen.

Ta optužba, u to vreme i pred tim sudom, bila je veoma teška. Delo zakoje je Isus optuživan smatrano je kao skrnavljenje svetinje, kaohulenje na Boga. Jer jerusalimski Hram, po mišljenju onih koji su odnjega živeli, bio je jedino i nepovredivo boravište Gospodnje. VređatiHram bilo je to isto što i vređati Boga, Boga svih Jevreja. Ali te reči Isusnije nikada izgovorio ili ih, bar, nije izgovorio u tom obliku i u tomsmislu. Doduše, rekao je kako od toga Hrama neće ostati ni kamen nakamenu, ali nije kazao da će on učiniti da to bude. Što se pak tiče rečio Hramu načinjenom čovečjim rukama i nanovo podignutom za tri danaali ne čovečjim rukama, one su deo drugog jednog govora, u kome jeon, simbolično, govorio o Vaskrsenju. Lažni svedoci u iskazima o timrečima, koje su bile pakosno izvrnute i izopačene, nisu se mogli jedans drugim nikako složiti i padali su u protivrečnosti, tako da je dovoljno

370

bilo jedno Isusovo objašnjenje pa da se oni postiđeni povuku u kraj. AliIsus je ćutao.

Veliki Sveštenik nije mogao da snosi to ćutanje i, ustavši, zapita Isusa:

− Zar ništa ne odgovaraš? Šta ovo ovi svedoče protiv tebe?

Ali Isus ne odgovori ništa.

Trenutci Isusovog ćutanja veoma su mučni i prepuni rečitosti, koja jepravi otrov za njegove sudije. Ćutao je kada ga je Ana saslušavao, ćutisada pred Kajafom, a ćutaće i pred Antipom i Pilatom. Ono što je imaoda kaže kazao je tisuće puta; ono što bi im još mogao reći ne bi onirazumeli ili bi im to poslužilo kao nov razlog za njegovu osudu.Nadčovečanske istine su, po svojoj prirodi, nešto što se ne da rečimaiskazati; a ako bi čovek hteo, iz ljubavi, da dade njihovu tamnu sliku,nju bi mogli da prihvate samo oni koji su za primanje takvih slikapripravni.

Isus ne govori, ali posmatra, krupnim i vedrim očima, uznemirena itamna lica tih ubica i osuđuje, za večna vremena, te aveti sudijske. Zatren oka svakoga od njih premerio je i osudio onaj pogled što do dnaduše prodire. Da li su dostojne te crvljive i pokvarene duše, te kaljave iniske duše, te podle i ništavne duše, da li mogu biti dostojne da slušajunjegove reči? Da li se on, nekim čudom, mogao poniziti toliko, spustitise toliko da se pred njima pravda i brani?

Tako što mogao je da učini babički sin, pljosnatoga nosa, učenik itakmac sofista. Taj sedamdesetogodišnji polemičar, koji je godinamadosađivao zanatlijama i besposličarima po ulicama i trgovima, mogaoje da svojim sudijama izdeklamuje vrlo lepu odbranu, koja se izstrmenite oblasti dijalektike spustila do utančanosti sudske prakse. Tajstari ironičar, čija je težnja bila više da ljude nauči veštini mišljenjanego da im pokaže kako će živeti plemenitijim životom, koji se nije

371

stideo da novac daje pod interes i da, pošto beše sit Ksantipe, sanaložnicom Mirtom rodi dvoje dece, a već i da ne govorimo o tome daje, na način koji ne dolikuje ocu porodice, voleo da gladi i miluje jedrijemladiće, − taj starkelja je doduše junački pogledao smrti u oči, ali bijamačno bio više voleo da se u Ad spusti prirodnijim putem. Tako je on,na kraju svoje divne odbrane pokušao da umilostivi svoje sudije,skrenuvši im pažnju na svoju starost − izlišno je pogubljavati me, poštoću i inače uskoro da umrem − i ponudio je da plati trideset mina globepa da ga ostave na miru.

Ali Isus − kojega su, da bi mu umanjili vrednost, toliki kasniji Pilati htelida porede sa Sokratom − nema u sebi ničega sofističkog niadvokatskog i prezire, kao i Danteov anđeo, "čovekova dokaznasredstva". Odgovara ćutanjem ili, ako je primoran da dade odgovor,govori jasno i kratko.

Kajafa, koga draži to poštovanja dostojno ćutanje, najzad nalazi načinada ga pokrene da progovori.

− Zaklinjem te Živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos, Sin Božji!

Dokle ga saslušavaju prema običnoj proceduri, hvataju u zamke ipodmeću mu izmišljotine ili pitaju ga ono što je svakome poznato, Isusne odgovara ni jednom reči. Ali zaklinjanju Bogom Živim, čak i izpoganih usta Velikog Sveštenika, on ne odoleva. Boga koji živi, Bogakoji će živeti večno i živi u svima nama, pa i u toj sramnoj jazbini, Isusne može odbiti. Pri svem tom okleva, za časak, pre nego što će da teslepce zaseni bleskom svoga otkrića.

− Ako vam i kažem, nećete verovati; a ako vas i zapitam, nećete miodgovoriti. Sada ga više ne pita samo Kajafa, nego svi, uzrujani, ustajui pružaju ruke prema njemu, vičući:

− Jesi li ti, dakle, Hristos, Sin Božji?

372

Isus ne može da, kao što je učinio Simon, odrekne nepobitnu istinukoja je osnovica njegovog života i njegove smrti. Oseća odgovornostprema svom narodu i prema svima narodima. Odgovoran je onaj komože da odgovori, ko ume da odgovori, ko, iskreno upitan, najzadodgovori. Ali on hoće, kao god ono u Ćesariji Filipovoj, da drugiizgovore njegovo ime − i, kada ga izgovore, on ga se ne odriče,premda potvrdu mora platiti svojim životom.

− Vi sami kažete da sam to ja. I kažem vam: odsele ćete videti SinaČovečjega gde sedi s desne strane Sile i ide na oblacima nebeskim.

Svojim sopstvenim ustama izrekao je sebi presudu. Životanjska gomilakoja ga okružava kezi se, usta zapenušenih od radosti i besa. Svojimubicama rekao je on ulice ono što je svojim najmilijim prijateljimagovorio potajno. Ako su ti prijatelji izdali njega, on ne izdaje sebe nisvoga Oca. Sada mora prihvatiti sve: ono što je trebalo da kaže, kazaoje.

− Kajafa je izvan sebe od ushićenja. Pretvarajući se da ga je ispunioužas, koji ne osećaše − pošto, kao i svi Sadukeji ne veruje ni u kakvaotkrića niti mari i zašta drugo doli za hramovne dohotke i počasti −razdire svešteničke haljine vičući:

− Huli na Boga! Huli na Boga! Šta nam trebaju još kakva drugasvedočanstva? Čuli smo iz njegovih usta! Šta velite?

I svi izreda, ne ispitujući ništa dalje, ne govoreći ništa protiv toga,jednoglasno ga osuđuju na smrt kao Bogohulnika i lažnog proroka.

Sudska komedija završena je i zverovi u sudijskim mantijama osećajukao da im se neki golemi, sinji teret svalio sa leđa. Veliki sveštenikobukao je drugu haljinu a razderanu obesio, da se leprša kao kakavsteg posle dobivene bitke. Ne zna da će se toga istoga dana razdreti

373

jedno dragocenije platno nego što je ono na njemu i ne može zamislitida taj njegov strahovito simbolički pokret predskazuje drugu jednuosudu. Sveštenstvo, kome je on poglavar, izgubilo je svoju vrednost izbrisano je za svagda. Njegovi naslednici biće samo još prividni inezakoniti sveštenici, a za nekoliko godina onu raskošnu haljinujevrejskog svetilišta od kamena i mramora razdreće gnjev rimski.

374

POKRIVENO LICE

POKRIVENO LICE

Pošto je, osudom na smrt, završena jezovita komedija koju su prirediligospodari, sluge i svetina otpočinju pravo vrzino kolo.

Dokle se starešine povlače da se još posavetuju kako da presuda štopre dobije namesnikovu potvrdu, te da se izvrši još to jutro, čuvaribacaju Isusa među ološ koji se prikupio u palatu, kao što se utrobabaca psima koji su bili u hajci. I izmećari, koji žive od ogrizina svetogahrama, imaju pravo na neko uzdarje, na neku provodnju. Za zveračoveka, ako je pouzdan da njemu neće biti ništa, silno je uživanje kadadobije prilike da se iskali nad kakvim nemoćnim stvorenjem, a jošsilnije kada je to stvorenje i nevino. Životinjski nagon, koji je uspavanali ne i savladan u svakome od nas, probudi se i izbije u svoj svojojstrahoti. Tada se lice pretvori u njušku, čovečji zubi u vučje očnjake,ruke u ono što odista i jesu,u kandže; a iz grla više ne izlazi artikulisanglas nego zversko mumlanje i urlikanje. Ako kane koja kap tople krvi,svi hoće da je liznu; jer nema tečnosti slađe od nje; ona čoveka krepiviše nego vino i na oko je, onako rumena, lepša od Pilatove vode!

Ima zveri kojima je u prirodi da se igraju. Na primer, tigar voli da se igrapoput dece, kao god što deca, u koliko im to dopušta njihova snaga,vole da se igraju tigrova. Najamnici, čekajući da tuđinski namesnikdade odobrenje za pogubljavanje najnevinijeg između njihove braće,priređuju uvod u Isusove muke. Provode se. Dopušteno im je da zbijajušale na račun svoga Cara, da se titraju svojim Bogom. Uostalom, izaslužili su. Svu noć su bili na nogama − a noć beše hladna − moralisu da se penju na Maslinovu Goru, ispunjeni strahom da bi mogli naićina otpor − a taj strah nije bio ni sasvim neopravdan, jer je jedan od njihostavio tamo svoje uvo − pa su zatim budni sačekali zoru. Bili su toodista neobični napori, i to upravo tih prazničnih dana, kada su Grad i

375

Hram prepuni stranaca, te svi imaju posla isuviše.

Dakle, hoće malo da se poigraju s njime. Ali ne znaju odakle da počnu.Vezan je, njegovi prijatelji iščezli su; ali taj čovek što ih gleda pogledomkakvim ih dotle nije gledao niko nikada, čvrstim pogledom koji kao dadolazi s drugog sveta i prodire u dubinu njihovih duša, taj vezani,iznureni čovek, s licem koje je i opet oblio znoj izmešan s gromuljicamausirene krvi, taj ništavni čovek, čovek iz unutrašnjosti, bez odbrane izaštite, taj jadnik koji je osuđen na smrt na krstu kao lopov i razbojnik,ta igračka moćnih koju su oni predali svojim čistačima obuće kao kakvukarnevalsku lutku, taj čovek što ne govori, ne jadikuje, ne plače, negoih gleda kao da ih žali, kao što otac može da gleda bolesnog sina, kaošto prijatelj gleda prijatelja koji bunca u groznici, taj čovek koji jepredmet podsmeha sviju njih, budi u njihovim nitkovskim dušama nekotajanstveno strahopoštovanje.

Ali jedan od Književnika ili Poglavara pomože im svojim primerom.Prolazeći pokraj Isusa, on mu pljunu u lice. Taj nevaljalac, upreteranom staranju da očuva svoju obredsku čistotu, nije hteo da kaljasvoje oprane ruke, pripremljene za Pashu, dotičući se jednog Božjegneprijatelja, koji se već mogao smatrati kao leš, pošto je bio na pragusmrti. Ali tu je pljuvačka. Šta je to pljuvačka? Izmet telesni, prezrenjeoličeno u tečnosti.

I na licu koje obasjavaše jutarnje sunce i unutarnje božanstvo, na licupreobraženom svetlošću sunca i svetlošću ljubavi, na zlatnomHristovom licu, jevrejska pljuvačka pokri prvu krv Stradanja.

Ali ološ od slugu i pandurčina ne zadovoljava se samo pljuvanjem a ine boji se da će umrljata ruke. Primer što su mu ga dale starešineuništio je u njih čarobni uticaj onoga bratskoga a bolnog pogledaosuđenikovog. Stražari koji su mu blizu šamaraju ga po obrazima; onikoji ne mogu doći do obraza muvaju ga i udaraju gde koji stigne, a rečikoje izlaze iz usta tih besomučnih divljaka zadaju bolove koji bride jače

376

nego udarci.

Lice, koje je bilo belo kao šipkov cvet i sjajno kao sunce, tamni i dobivamodru boju čoveka koga šibaju. Ono divno, plemenito telo posrće tamoi ovamo pod udarima uskomešane gomile. Onima što na njega sručujusav talog svojih poganih duša, Isus ne kaže ni jedne reči. Stražaru kojiga je pred Anom udario u obraz, rekao je da ga popravi ako jepogrešio. Tim psinama puštenim sa lanca neće da rekne ništa.

Ali jedan od njih uzima neku prljavu krpetinu, pokriva njome krvavo iišamaran: lice, uvezuje je pozadi, odmiče ostale drugove od njega isebe i uzvikuje:

− Da se s njim poigramo malo žmure. On se hvali i razmeće da jeprorok; da vidimo da li će moći da pogodi ko ga udara.

Lice je pokriveno. Da li u tom postupku toga zlotvora nema nekogbesvesnog sažaljenja, pošto je on tame Isusa poštedeo od prizorasvoje podivljale braće? Ili se onaj pogled prepun bolne ljubavi nijemogao više izdržati?

Podetinjeni mučitelji postrojavaju se u krug te čas jedan čas drugi vukuga za haljinu, kuckaju po ramenima, muvaju pesnicama u leđa, udarajuštapovima u glavu.

− Ej, Hriste, ded proreci ko te udari!

Zašto ne odgovara? Zar nije pretskazao propast Hrama, ratove izemljotrese, dolazak Sina Čovečjega na oblacima i mnogo štoštaslično tome? A sada da ne može da pogodi ni imena onih što stoje tuoko njega? Kakav li je to prorok? Da li je odjednom izgubio svoju moćili je nikada nije ni imao? Onim bednim, glupim Galilejcima mogao je dapodvaljuje, ali ovo je Jerusalim, gde se zna šta su proroci i gde se oni,ako su lažni, ubijaju. "I mnogo štošta drugo − veli Luka − govorili su

377

protivu njega i grdili ga".

Ali Kajafa i ostali hoće da požure. Njima se čini da se svetina dovoljnoprovodila. Potrebno je da se lažni Car odvede pred Pilata, da onpresudu blagoslovi. Veliko Veće može da sudi i osuđuje, ali, otkako jeJudeja pod rimskom vlašću, ono, za nesreću, nema prava na konačioizricanje presude kojom se neko osuđuje na smrt. I svešteničkipoglavari, književnici i narodne starešine, u pratnji stražara, kojivezanog Isusa vode za uže, i velike gomile svetine koja žagori i uz putraste sve većma, primiču se palati rimskoga Namesnika.

378

PONTIJE PILAT

PONTIJE PILAT

Od 26. bio je Tiverijev namesnik Pontije Pilat, koji je istoričarima ostaonepoznat do njegovog dolaska u Judeju. Ako je Pilat došlo od rečipiIeatus, mogli bismo ga smatrati da je bio oslobođeni rob ili potomakoslobođenog roba, pošto se pileus zvala filcana kapa koja je davanaoslobođenim robovima i koju su slobodni Rimljani o svečanostimanosili kao znak slobode.

U toj zemlji bio je on tek otpre nekoliko godina i već beše na sebenavukao silnu mržnju naroda kojim je upravljao. Doduše, sve ono štoznamo o njemu, znamo po kazivanju Jevreja ili Hrišćana, to jestnjegovih zakletih neprijatelja, ali izgleda da je on najzad bio dojadio isamim svojim pretpostavljenima, jer 36. prefekt Sirije. Lucije Vitelije,uputi ga u Rim, da se pravda pred Tiverijem. Imperator umre pre negošto je Pilat stigao u prestonicu, ali, po jednom starom predanju,Kaligula ga progna u Galiju, gde taj judejski namesnik izvršisamoubistvo.

Povod jevrejskoj mržnji na njega bilo je duboko prezrenje što ga je on,od samog početka, pokazivao prema tome nepokornom i nedruževnomnarodu, koji je njemu, čoveku rimskih shvatanja, morao izgledati pravizmijinjak pun guja otrovnica,prljavih i niskih stvorova, jedva dostojnihda budu ukroćavani bičem carske soldateske. Da je, nešto, kakvomengleskom vicekralju u Indiji, pretplaćenom na "Tajms", koji čitaStjuarta Mila ili Šoa, koji u svojoj knjižnici ima Bajrona i Svinberna, i kojise divi "sjajnim rezultatima napretka", pala u deo ta žalosna sudbina daupravlja jednim takvim dronjavim, sofističkim, gladnim i buntovnimnarodom, da se u koštac hvata sa onom zbrkom od kasta, mitologija,praznoverstava, on bi se morao zgaditi s visine svoga dostojanstva,kao beli čovek, kao Evropljanin, kao Britanac, kao slobodoumnjak. Kao

379

što se vidi iz njevogih pitanja, upućenih Isusu, Pilat je bio jedan od onihskeptika latinstva iz vremena raspadanja, zaraženih pironizmom iodanih Epikuru, enciklopedista jelinizma, koji nisu verovali u bogovesvoje otadžbine niti mogli i zamisliti da postoji kakav istinski Bog, a jošmanje da bi se on mogao nalaziti u tom ušljivom i praznovernomnarodu, među onim smutljivim i zavidljivim sveštenstvom, u onoj verikoja je njemu morala izgledati varvarska zbrka sirijskih i haldejskihorakula. Jedina vera koju je on imao, ili koju je prividno, po službenojdužnosti, morao da ima, bila je nova rimska vera, građanska i političkakao u doba republike, ali sva usredsređena u obožavanje imperatora.Prvi sukob sa Jevrejima ponikao je upravo iz te vere. Prilikomsmenjivanja vojne posade u Jerusalimu, naredio je on da vojnici uđu ugrad noću sa srebrnim kipovima carevim. Čim je to izjutra zapaženo,među Jevrejima je nastalo silno ogorčenje i komešanje. Prvi put tadaRimljani se oglušiše o spoljnu poštu koju su dotle stalno odavali verisvojih palestinskih podanika. Likovi rimskog ćesara, proglašenog zaBoga, bili su za Jevreje idolopokloničko izazivanje, početak "strahotapustošenja". Cela zemlja se uzbudi. Izaslanstvo od prvih ljudi otide uĆesariju i zatraži od Pilata uklanjanje idola. Pilat te ljude odbi. Pet danai pet noći nisu mu oni dadi mira ni odmora. Najzad namesnik, da binekako skinuo s vrata tu bedu, dozva ih u amfiteatar, mučki ih opkolivojnicima s isukanim sabljama i zapreti im da ni jedan od njih nećeizneti glave odatle ako ne popuste. Ali Jevreji, umesto da ga mole daim poštedi živote, podnesoše mu svoje gole vratove, te Pilat, pobeđentom junačkom upornošću, naredi da se carski likovi prenesu uĆesariju.

Ta popustljivost ne umanji u Jevreja mržnju prema namesniku, a uPilatu se još većma razbukta želja da im se osveti. Malo posle togapostavi on u Irodovoj palata − gde je stanovao kada je u Jerusalimu −zavetne daščice posvećene imperatoru. Ali za to doznadošesveštenici, te se narod i opet zaprepasti i ogorči. Narodni predstavnicizatražiše od njega da te znake idolopokloništva ukloni i zapretiše muda će se, inače, žaliti ćesaru i izneti mu sva ugnjetavanja i sve

380

surovosti što ih je počinio do toga dana, Ali Pilat ne popusti. Onda seJevreji obratiše Tiveriju, i on naredi da se daščice vrate u Ćesariju.

U dva maha Pilat je izvukao deblji kraj; ali treći put njemu pođe zarukom da odnese pobedu. On, čovek iz grada koji je pun kupatila ivodovoda, koji je kao što je poznato, prijatelj čestog kupanja, zapazi daJerusalim trpi oskudicu u vodi, te naumi da načini jednu golemucisternu i vodovod dug nekoliko kilometara. Ali za taj posao trebalo jemnogo novaca, i on, da bi ga mogao svršiti, uze zamašnu sumu izblagajnice svetoga Hrama. Hramovna blagajnica bila je veoma bogata,jer su svi Jevreji, razasuti po celoj carevini, tamo donosili svoje žrtve iliih slali iz daleka ako ne bi mogli doći lično. Međutim, sveštenicinadadoše dreku da je to skrnavljenje Hrama, i razdražiše narod, koji seuskomeša: kada Pilat, za praznik Pashe, stiže u Jerusalim, prednjegovu palatu iskupi se nekoliko hiljada duša. Ali ovoga puta ubaci onmeđu svetinu veliki broj prerušenih vojnika koji, u pogodnom trenutku,stadoše batinama tući i prebijati one koji su se najviše drali, te se takoočas svi razbegoše na sve strane, a Pilat mirno nastavi rad nagrađenju cisterne i dovođenju vode o jevrejskom trošku, kako bi mogaovršiti svoja različita kupanja i pranja.

Nije proteklo mnogo otada a oni isti sveštenički poglavari, koji su triputa ustajali protivu njegovih odluka, koji su se trudili da ga s vlastisvrgnu, koji su ga silno mrzeli, mrzeli kao Rimljanina, kao oličenjetuđinske uprave i u isti mah njihovog robovanja, i još većma ga mrzelikao ličnost, kao Pontija Pilata, kao čoveka koji ugušuje njihovu veru iotima njihov novac, ti isti sveštenički poglavari morali su sada dapotraže njegovu pomoć, da bi mogli da iskale drugu jednu mržnju kojaje, u tome trenutku, u njihovim izopačenim srcima bila silnija od svakedruge mržnje. Na to ih je nagonila ljuta nevolja, jer presude kojima seneko osuđuje na smrt mogle su se izvršivati tek pošto ih odobrinamesnik ćesarev.

Toga jutra, u petak, Pontije Pilat, uvijen u svoju togu, sanjiv i zevajući,

381

čeka ih u Irodovoj palati, gnjevan na te dosadne drekavce koji su ga,svojim kavženjem, nagnali da ustane ranije nego obično.

382

STA JE ISTINA?

ŠTA JE ISTINA?

Gomila tužilaca i njihovih slugu sruči se, najzad, na prostor predNamesništvom. Zastali su svi tu, napolju, jer kada bi ulazili u kuću ukojoj ima hleba s kvascem, bili bi nečisti ceo dan i ne bi mogli jestipashe. Ne kalja ih krv onoga ko je nevin, nego kvasac.

Pilat, kome je javljeno, stupa na prag i oštrim glasom pita:

− Kakvu optužbu iznosite protiv ovoga čoveka? Ti kojima se on obraćanjegovi su neprijatelji; a taj čovek je, sudeći po svemu, njihovneprijatelj, te je Pilat, instinktivno, na njegovoj strani. Ne zato što mu gaje žao − ta zar nije Jevrejin kao i ostali i uz to još i siromašan Jevrejin?− ali ako bi on bio nevin, Pilat neće hteti da ispuni želju tih gujaotrovnica. Kajafa, gotovo uvređen, odgovara odmah:

− Kada ne bi bio zločinac, ne bismo ga dovodili ovamo.

Onda Pilat, ne hoteći da lupa glavu verskim rasprama i držeći daposredi nije neka teža krivica, koja se kažnjava smrću, suvoparno imdobacuje:

− Uzmite ga vi i po svome zakonu sudite mu.

Tu, u tim rečima, već izbija njegova težnja da toga čoveka spase a dase otvoreno ne zauzme za njega. Ali ta namesnikova odluka, koja bi usvakoj drugoj prilici obradovala Kajafu i njegove, ovoga puta bila je kaopodsmeh, stoga što Veliko Veće može krivce osuđivati samo na lakšekazne, dok je tu reč o najtežem kažnjavanju, za čije je izvršenjepotrebna rimska pesnica.

383

− Ti znaš dobro − odgovaraju mu − da mi nemamo pravo nikoga dapogubimo.

Pilat vidi kakvu su oni presudu doneli protivu toga jadnika, koji stojipred njim, i rad je da zna kakav je on zločin izvršio; jer ono što bi za tenevaljale i preterane bogomoljce zasluživalo smrt, moglo bi u očimajednoga Rimljanina biti obična krivica, krivica koja se može oprostiti. Alihramovne lisice unapred su se pripremile da otklone takvu nezgodu.Znaju ti zlikovci vrlo dobro da im Pilat ne bi izišao na susret, ako bi murekli kako taj čovek podriva veru njihovih otaca i objavljuje CarstvoBožje. Kazaće mu, dakle, nešto lažno. Onaj ko je već zgrešio, lako ćeuz to izvršiti još i druge krivice. Pilat može biti pobeđen samo oružjemkoje je njegovo: pozivanjem na odanost prema Rimu i ćesaru i nasavesno vršenje službene dužnosti. Dogovorili su se oni već da tužbidadu političku boju. Ako mu reknu da je Isus lažni Mesija, Pilat će sesamo nasmešiti; ali ako ustvrde da je on po državu opasan čovek,čovek koji prost narod draži i buni protiv Rima, moraće pristati da budepogubljen.

− Našli smo da taj čovek otpađuje naš narod, da ga nagovara daćesaru ne plaća danak, govoreći mu kako je on Hristos, Car Judejski.Svojim propovedima uzbunio je svu Judeju; otpočeo je u Galileji pa jesada došao i ovamo.

Koliko reči, toliko laži. Isus je, naprotiv, govorio da se ćesaru da onošto je ćesarevo; on se i ne osvrće na Rimljane; kaže da je Hristos, aline u grubom i političkom smislu careva judejskih, i ne buni narod, negohoće da od jednog nesrećnog i životinjskog naroda stvori carstvo odsvetaca. Te optužbe koje bi, kada bi bile istinite, i sam Pilat smatraokao veoma teške, pojačavaju sumnju rimskog namesnika. Može li se izamisliti da bi te verolomne guje otrovnice, koje preziru Rim, koje sutoliko puta pokušavale da njega, kao namesnika, zbace sa njegovogpoložaja, i koje snevaju samo o tome da iz svoje zemlje odagnajumrske im tuđinske gospodare, mogle odjednom postati Rimu toliko

384

verne i odane, da kao buntovnika optužuju sina svoga sopstvenognaroda?

Pilat ne veruje u to i hoće da se uveri saslušav optuženoga nasamo.Vraća se u Namesništvo i naređuje da se Isus dovede pred njega.Ostavljajući na stranu sitnije optužbe, on odmah prelazi na glavno:

− Jesi li ti Car Judejski?

Ali Isus ne odgovara. Kako bi on mogao objasniti tome Rimljaninu, kojine zna za Božja obećanja, tome pironskom bezbožniku, čija se svavera sastoji u prividnom i demonskom obožavanju jednog živog čoveka− i to čoveka kao što je Tiverije! − kako bi mogao objasniti tomeoslobođenom robu, kojega su vaspitali pravnici i besednici u Rimu, utome najsmrdljivijem đubretu toga doba, u kome smislu on sebesmatra za Cara jednoga još nezasnovanog Carstva, duhovnog Carstvakoje će učiniti da postanu izlišna sva druga carstva zemaljska?

Isus čita u Pilatovoj duši i ne odgovara ni njemu, kao god što nije upočetku odgovarao ni Ani ni Kajafi. Namesnik ne može da pojmićutanje toga čoveka, kome smrt lebdi nad glavom:

− Zar ne čuješ šta sve protiv tebe govore?

Ali Isus ćuti i dalje. Pilat, koji hoće pošto poto da pobedu ne odnesu onikoji mrze i njega i toga čoveka, trudi se da mu izvuče kakvu reč kojombi optužbe oporicao i na osnovi koje bi ga on mogao da pusti naslobodu.

− Jesi li ti, dakle, Car Judejski?

Kada bi Isus rekao da nije, protivrečio bi sebi samome; priznao je da jeHristos svojim Učenicima i svojim sudijama; neće da se spasava lažju.Da bi bolje ispitao Rimljaninovu dušu, on mu, po svome običaju,

385

odgovara drugim pitanjem:

− Govoriš li ti to sam od sebe, ili ti drugi kazaše za mene?

Pilata to gotovo vređa.

− Zar sam ja Jevrejin? Tvoj rod i glavari sveštenički predadoše te meni.Šta si učinio? Jesi li ti odista Car Judejski?

Taj Pilatov odgovor, kada se izostavio prvo pitanje prepunonadmenosti, potpuno je pomirljiv. Za koga ti mene smatraš? Zar neznaš da sam ja Rimljanin i da ne verujem u ono u što veruju tvojineprijatelji? Optužuju te sveštenici, a ne ja. Ali morali su da te predadumeni.Tvoj spas je u mojim rukama. Reci mi da nije istinito ono zašto teoptužuju i bićeš slobodan. Isus neće da beži od smrti, ali ipak seodlučuje da neznabošcu stvar rasvetli. Otac može sve: zar ne bi Pilatmogao biti poslednji obraćenik Hrista koji umire?

− Moje carstvo nije, veli on, od ovoga sveta. Kada bi bilo od ovogasveta, moji podanici bi me branili da ne padnem u judejske ruke; alimoje carstvo nije zemaljsko.

Tiverijev sluga ne razume. Razlika između "zemaljskog" i "nebeskog"njemu nije jasna. Na nebu, ako je istina, žive bogovi koji ljudima činedobro ili im zavide; u Adu su seni mrtvih, ako nešto ostaje od nas poštotelo izgrizu crvi ili sagori oganj; jedina prava stvarnost je ono što je"zemaljsko", to jest zemlja sa svima svojim carstvima. Pita ga i opet:

− Dakle, ti si car?

Sada više nema razloga za odricanje. Ono što je rekao svima reći će itome slepcu:

− Da, istina je, ja sam Car. Za to sam rođen i za to sam došao: da

386

posvedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj.

Onda mu Pilat, planuv gnjevom zbog te za njega čudne tajanstvenosti,odgovara onim čuvenim pitanjem:

− Šta je to istina?

Pa, i ne čekajući na odgovor, ustaje da ide. Taj rimski skeptik, koji je,možda, dosta puta prisustvovao prepirkama raznih filosofa te, slušajućinjihova "naučnička" pretresanja i sofistička cepidlačenja, došao doubeđenja da istina ne postoji ili da, ako i postoji, ljudima nije dato da jepoznadu, ne može ni za trenutak zamisliti da mu istinu može reći tajneznatni, bedni Jevrejin što tu, pred njim, stoji kao zlikovac. Pilat jedoživeo tu neobičnu sudbinu, jedino toga dana u svome životu, damože videti lice Istine, uzvišene Istine oličene u čoveku, i on nije umeoda je vidi. Živa Istina, Istina koja bi ga mogla podići iz mrtvih i od njegastvoriti novog čoveka, stoji tu pred njim, u obliku čoveka, čoveka uprostoj odeći, s vezanim rukama i išamaranim licem. On i ne slutikakva mu je natprirodna sreća pala u deo, sreća na kojoj bi mu ponjegovoj smrti zavideli milioni ljudi. Onaj ko bi mu tada rekao da će,samo zbog toga sastanka s Isusom, zbog toga što je imao tu jezovitučast da sa njim razgovara i njegovim ga neprijateljima preda, da garazapnu na krstu, njegovo ime, proklinjano i pokriveno sramom, ostativečno poznato u celom rodu ljudskom, bio bi u njegovim očimabezumnik koji koješta bunca.

Pilat pati od slepila, od strahovitog i neizlečnog slepila, ali Hristos će,toga istoga dana. oprostiti i njemu, jer slepi znaju manje od ostalih štačine.

387

KLAVDIJA PROKULA

KLAVDIJA PROKULA

U trenutku u kome je Pilat hteo da iziđe i da Jevrejima, koji su predvratima nestrpljivo čekali i žagorili, dade svoj odgovor, pristupi mujedan sluga koga je poslala namesnikova žena.

− Nemoj se ti ništa mešati u sud toga pravednika − poručaše mu ona −jer sam noćas u snu mnogo postradala njega radi.

Ni jedan od Četvorice Istoričara ne kaže kako je namesnik prihvatio toneočekivano posredovanje svoje žene. Niti mi o n,oj znamo išta višeod njenoga imena. Zvala se, prema Nikodimovom Jevanđelju, KlavdijaProkula, te prema tome, ako je taj podatak tačan, Klavdija je morala bitiiz kakve ugledne, otmene i uticajne rimske porodice. Moglo bi sepretpostaviti da je ona, po svom rođenju i srodstvu, bila iznad svogamuža i da je Pilat, oslobođeni rob, njoj i njenim vezama imao dazahvali što je došao na tako visok položaj u Judeji.

Ako ga je Klavdija to molila i ako je Pilat nju voleo, on nije mogao ostatineosetljiv prema njenoj molbi. A da ju je odista voleo, u koliko nekogamože da voli čovek njegove prirode, dokaz je to što je izdejstvovaodopuštenje da je mogne sa sobom povesti u Aziju, jer je stari zakonOpia (lex Oppia), mada ga je senat za Cetegovog i Varonovogkonzulovanja malo ublažio, zabranjivao prokonzulima da uza se vodežene, te je tako bilo potrebno naročito Tiverijevo odobrenje pa daKlavdija Prokula mogne sa Pontijem Pilatom poći u Judeju.

Razlozi koji su Klavdiju pokrenuli na posredovanje ostaju, zbogkratkoće predanja, tajanstveni. Matejeve reči spominju nam san ukome je ona postradala zbog Isusa. Verovatno je da je ona već odavnoslušala o novom proroku. Možda ga je viđala tih dana i da se taj čovek,

388

koji je bio nekako drukčiji nego ostali Judejci i koji u sebi nije imaoničega demagoškog ni farisejskog, dopao fantastičnoj uobrazilji teRimljanke. Ona nije znala jezik kojim se govori u Jerusalimu, ali, kakavsudski tumač mogao joj je saopštiti neke od Hristovih reči, iz kojih jeona mogla steći ubeđenje da on nije onako opasan zlikovac kao što gaprikazuju.

U to vreme Rimljane, naročito ženski svet, počeše privlačiti istočnjačkevere i verske bajke, koje su težnju za ličnom besmrtnosti zadovoljavaleviše nego stara latinska religija, ta studena trgovina sa žrtvama u koristpolitike i dobiti. Mnoge vlastelinske dame, u samome Rimu,posvećivale su se u tajne Mitre, Ozirisa i Velike Matere, a poneke odnjih naginjale su i jevrejstvu. Upravo pod Tiverijem mnogi od Jevrejaprognani su iz Rima, zato što je nekolicina njih obmanulo jednumatronu, Fulviju, koja je prešla u jevrejsku veru. A Fulvija, kao što sevidi iz jedne Svetonijeve napomene, nije u tome pogledu bila jedina.

Nije isključena mogućnost da je Klavdija Prokula, koja je tada živela uJudeji, bila rada da izbliza pozna veru naroda kojim je njen mužupravljao i da je, radoznala kao i sve žene, htela da dozna kakvu tonovu nauku propoveda taj galilejski prorok o kome se toliko uJerusalimu govori. Istina je da je ona došla do uverenja da je Isus"Pravednik", dakle nevin. San od te noći − san strašan, jer je od njegapatila − utvrdio ju je u tom uverenju, i prema tome nije nikakvo čudo štoje ona, polažući nadu na uticaj što ga žene imaju na muževe, čak i akoih oni ne vole, uputila Pilatu ovu svoju poruku.

Nama je dovoljno to što je ona nazvala "Pravednikom" onoga koga suJevreji hteli da ubiju. Pored kapernaumskog kapetana i ženeHananejke, Klavdija je prva neznaboškinja koja je verovala u Hrista, igrčka crkva ju je potpuno opravdano uvela u red svetiteljki.

U duša rimskog namesnika, koji je već naginjao neutralnosti, ako nemilosti, zbog svoga ogorčenja na Kajafu a možda i odgovora što mu ga

389

je dao optuženi, ženina poruka pojača prvu odluku. Klavdija Prokulanije rekla: Spasi ga! nego: Nemoj se ti mešati u sud njegov. To istomislio je i on. Kao da je nejasno predviđao svu ozbiljnost onoga što ćese dogoditi, Pilat nije hteo da učestvuje u pogubljavanju togatajanstvenog prosjaka koji je sebe proglašavao za Cara. Odmah jerekao da mu sude sami; ali oni to nisu hteli. Onda mu je na um paodrugi jedan način da se oslobodi te obaveze. Nanovo se obratio Isusu iupitao ga da li je on Galilejac.

Pilat je spasen. Isus spada pod sudsku vlast Iroda Antipe a ne podnjegovu. Antipa je, srećom, tih dana tu, u Jerusalimu, gde je kao iobično, došao na Pashu. Namesnik je, dakle, našao izvrstan izgovor,da ženi učini po volji i da se izvuče iz te neprilike. Povrh toga, ostavljalep utisak kod Jevreja, jer pristaje da poslednju odluku donese njihovčovek, a u isti mah čini pakost Tetrarhu koga mrzi iz dna duše stogašto, opravdano, sumnja da ga on tužaka Tiveriju. I ni časa ne čase, onnaređuje svojim vojnicima da Isusa odvedu Antipi.

390

BELA HALJINA

BELA HALJINA

Treći sudija pred koga izvode Isusa bio je jedan od sinova onekrvožedne svinje Iroda Velikoga, što mu ga je rodila jedna od njegovihpet žena. Iver ne pada daleko od klade: kakav je otac bio prema svojojdeci, takav se sin pokazao prema svojoj braći i rođacima. U svojojsedamnaestoj godini počeo je vladati kao tetrarh nad Galilejom iPerejom i, da bi bio u milosti kod Tiverija, ponudio mu se da mu tajnodostavlja šta sve rade i čine njegova braća i rimski velikodostojnici uJudeji. Prilikom jednog svoga putovanja u Rim, zaljubi se u Irodijadu,koja mu beše u isti mah i sinovica i snaha; naime, ona je bila kćinjegovog brata Aristobula i žena brata mu Iroda; i, nimalo ne prezajućiod dvogubog rodooskvrnjenja, pridobi je te ova brakolomnica pođe snjim, zajedno sa svojom ćerkom Salomom. Prva njegova žena, kćinavatejskog cara Arete, pobeže ocu, koji zbog toga povede rat protivuAntipe i pobedi ga.

Sve se to događalo onda, kada se Jovan Krstitelj već bio pročuo unarodu. Prorok u svojim govorima osuđivao je to dvoje rodooskvrniteljai brakolomnika, i to je bilo dovoljno pa da Irodijada ubedi svoga novogamuža da treba da ga uhvati i zatvori u tvrđavu maherontsku. Poznatoje već da je taj prljavi tetrarh, zanesen igrom mlade Salome, a možda inovim skrnavljenjem, morao da joj na zlatnome tanjiru preda čupavuglavu Proroka Ognja.

Ali Jovanova sen, čak i posle njegovog pogubljenja, nije mu dala mira, ikada se počelo govoriti o Isusu i njegovim čudima, reći će on svojimdvorjanima:

− Jovan Krstitelj usta iz mrtvih.

391

Izgleda da je on već bio bacio oko na novog proroka i da je, šta više, ujedan mah pomišljao da s njime učini ono isto što i sa Pretečom. Ali,pošto se zrelije porazmislio, odlučio je, bilo iz političkih razloga bilo izpraznoverstva, da više nema posla s prorocima, i video je da će boljebiti da Isusa nagna da otide iz četvorovlasništva. Jednoga dana nekiod fariseja, svakako po Irodovom nagovoru, pristupiše Isusu i rekošemu:

− Otidi iz ove zemlje, jer Irod hoće da te ubije.

− Idite i kažite toj lisici − odgovorio im je on − da ja moram i danas isutra i prekosutra biti ovde, jer nije red da prorok umre izvanJerusalima.

I sada u Jerusalimu, uoči svoje smrti, izlazi on pred lisicu. Taj podlac,uhoda, brakolomnik i rodooskvrnitelj, Jovanov ubica, neprijateljproroka, najpodesniji je sudija za nevinog čoveka. Ali Isus ga je krstiodobro: više je lisica nego tigar i nimalo se ne stidi što zamenjuje Pilata.Upravo, priča Luka, "bilo mu je vrlo milo, jer je odavno želeo da ga vidi,jer je mnogo slušao za njega i nadao se da će videti kakvo njegovočudo".

Sin Idumejca i Samarjanke opekao se na Jovanovom ognju, te Isusaprima poput kakvog starog ukrotitelja, koji na mišici još nosi ožiljak odlavljeg ujeda, kao neku novu zverku, koju su mu doveli da je vidi.Obuzima ta silna želja, kao i svakoga istočnjačkog varvarina, da vidikakvo čudo. On Isusa zamišlja kao nekog vašarskog mađioničara, kojimože do mile volje izvoditi razne vračarije. Mrzi ga kao što je mrzeo iJovana, ali mrzi ga još i zato što − ga se boji: proroci imaju neku moćkoju on ne razume, ali koja njemu uleva strah. Odsecanje glaveJovanove donelo mu je, mora biti, goleme nesreće. I on želi da Hristapogube, ali nije rad da bude saučesnik u njegovoj smrti.

Videći da se čuda, u tom trenutku, ne mogu očekivati, stao je da mu

392

postavlja mnoga pitanja, ali Isus ne odgovori ništa. Pred Anom,Kajafom i Pilatom on je najzad prekinuo svoje ćutanje, ali neće da gaprekida pred tim krunisanim nevaljalcem. Ana i Kajafa su njegoviotvoreni neprijatelji, Pilat je slepac koji misli da će ga svojimsnebivanjem spasti, ali taj tu je plašljiva lisica koja ne zaslužuje čak niuvredu.

Sveštenički poglavari i Književnici, bojeći se da Jovanov ubica nećeimati srčanosti, kao što je nije ni imao, da Isusa pogubi, dopratili susvoju žrtvu dotle i ogorčeno je optuživali. Te besomučne optužbe ićutanje optuženoga razbuktaše prikriveni gnjev u Antipe koji,"osramotiv ga sa svojim vojnicima, i narugav mu se, obuče mu beluhaljinu i vrati ga Pilatu".

Ni on, kao god ni Rimljanin, ali iz drugih razloga, neće da osudi onogakojega je krstio Jovan i koji je, možda, bio sam Jovan koji je ustao izmrtvih da mu se osveti. Ali, na rastanku s njime, on mu daje jedanpoklon, ne znajući da time, u isti mah, i nehotice daje svedočanstvo daje taj čovek Hristos. Bela blistava haljina je, prema Josifu Flaviju,odeća Careva Judejskih. A Isus je upravo optužen zato što je sebeproglašavao Carem Judejskim. Lukavi Antipa hteo je da tim poklonomismeje tu Isusovu težnju. Ali odvratna lisica je, obukavši ga u beluhaljinu koja je znak nevinosti i carske moći, u isti mah Pilatu uputilajednu simboličnu poslanicu, koja je, i protiv njegove volje, potvrdilaporuku Klavdije Prokule, Kajafinu optužbu i Hristovo priznanje.

393

RASPNI GA!

RASPNI GA!

Pilat je već mislio da je od sebe odbacio neugodni zadatak koji su htelida mu nametnu njegovi protivnici. Ali, kada je pred sobom i opetugledao Isusa, u beloj carskoj haljini, video je da je trebalo pošto potodoneti konačnu odluku.

Ogorčenje onih koji su mu po mnogom čemu izgledali podozrivi, ženinosažaljenje, Antipino ustezanje, sve to pokretalo ga je da Jevrejima neda život koji su od njega tražili. Možda se on, dokle su Isusa vodiliTetrarhu, u svojoj okolini raspitivao o tome tobožnjem Caru te da ga jeono što je o njemu čuo pojačalo u njegovoj odluci. U Isusovimgovorima nije bilo ničega što bi se Pilatu moglo učiniti sumnjivo;naprotiv, mnogo štošta moglo mu se dopasti ili, u najmanju ruku, učinitimu se po Rim probitačno.

Isus je ljude učio ljubavi prema neprijateljima a Rimljani su, u Judeji,smatrani kao neprijatelji; govorio je kako je "blago onima koji grademir", dakle nije dizao bunu; savetovao je da se dade ćesaru ono što jećesarevo, to jest da se danak plaća imperatoru; bio je protiv farisejskogformalizma koji je stvarao neizdržljive odnose između Rimljana injihovih podanika, nije poštovao subote, jeo je sa carinicima ineznabošcima i, najzad, objavljivao je da njegovo Carstvo nije ovogasveta, nego nekog toliko dalekog sveta, da nije ni u najmanju opasnostdovodio Tiverija i njegove naslednike. Ako je Pilat sve to doznao,morao je reći sebi samome, s onom površnošću što je imaju sviskeptici, naročito još sebe smatraju za neke vešte političare, da bi zanjega i za Rim bilo vrlo dobro kad bi mnogi Jevreji pošli za Isusom,umesto što se na revniteljskim sastancima spremaju za ustanke.

On je, dakle, naklonjen da spase Isusa, ali u tu svoju naklonost unosi

394

žaoku prepunu zajedljivosti, nešto što će da vređa svešteničkepoglavare, koji su tri puta protivu njega ustajali a sada hoće da im onbude dželat. I zato će Isusa do kraja da smatra za Cara Judejskog. Etoti tvoga Cara, Cara koga zaslužuješ, bedni i sramni narode! Drvodeljeiz palanke, skitnice, prosjaka koji bunca o nekim carstvimavanzemaljskim i za kojim pristaje nekoliko desetina ribara i prostaka inekoliko žena! Vidite do čega je došao, koliko je propao, šta ste sveučinili od čega! Zadržite ga. Boljega Cara niste ni zaslužili. I sam ću sepotruditi da ga malo namučim, pa zatim ću da ga pustim.

I, pošto je naredio da se Isus izvede napolje, iziđe na vrata i rečeglavarima svešteničkim i svima drugima koji su se tu bili skupili da,naposletku, čuju njegovu presudu.

− Doveli ste mi ovoga čoveka koga optužujete da narod otpađuje. I etoja ga pred vama ispitah i ne nađoh ništa od svega toga što protiv njegagovorite. A ne nađe ni Irod, jer sam ga slao njemu, a on ga je vratio.On, dakle, nije učinio ništa što bi zasluživalo smrt. Prema tome, ja ćuda ga izbijem pa da ga pustim.

Takav odgovor nisu očekivali proždrljivi psi koji su dreždali prednamesništvom. Iz razjapljenih čeljusti odjednom se izvijaju životinjskiurlici:

− Smrt tome čoveku!

Bijenje bi bila isuviše blaga kazna za toga opasnog neprijatelja BogaVojsaka i Boga Trgovine. Sasvim drugo nešto potrebno je da se učini,pa da budu zadovoljni ti hramovni kasapi. Oni su došli da traže krv ane praštanje.

− Smrt tome čoveku! − urlali su Ana i Kajafa, siktale guje farisejske,rikali prodavci svete marve, menjači svetoga novca, kiridžije i nosači.

395

− Smrt tome čoveku! − derali su se takođe Književnici u svojim velikimmantijama, vašarski prodavci, Leviti, hramovne sluge, zelenaškiprmoćnici, sveštenička trčkarala, sav ološ koji se bio nakupio okonamesništva.

Čim se dreka i vika malo stišala, Pilat upita:

− Šta, dakle, da činim s Isusom prozvanim Hristom?

I svi odgovoriše:

− Raspni ga!

Ali namesnik se skanjivaše:

− A kakvo je zlo on učinio? Oni su pak i dalje vikali:

− Raspni ga! Raspni ga!

Isus, bled i vedar u svojoj beloj haljini, blago gleda u te bednike kojihoće da mu dadu ono za čim je on odavno žudeo. On umire za njih, sbožanskom nadom da svojom smrću spase i njih, a oni jure za njimkao da je rad da pobegne od sudbine koju je prihvatio. Njegovi prijateljinisu tu, sakrili su se; ceo njegov narod traži da se njegovo telo prikujeza krst, a samo jedan tuđinac, jedan Rimljanin, jedan idolopoklonik,brani njegov život. Zašto se ne smiluje i ne preda ga onima koji hoćeda ga raspnu? Zar ne zapaža da njegovo lažno sažaljenje samoprodužava i povećava njegove muke u borbi s dušom? Voleo je, te jepravo da ga mrze; vaskrsavao je mrtve, te je pravo da ga ubiju; hoćeda spasava, te je pravo da ga upropaste; nevin je, te je pravo da gažrtvuju krivcima.

Ali tvrdoglavi Pilat ne popušta: neće da ispuni ni želju te pomamnegomile ni nemu molbu Isusovu. Hoće da ga spase pošto poto. Ne da"

396

ni ovoga puta, da pobedu odnesu te nečiste svinje.

Nije mu pošlo za rukom da na Antipu svali neprijatnu odgovornost zaosuđivanje na smrt jednoga čoveka; ne polazi mu za rukom da tajnarod od tigrova i mazgi ubedi u nevinost njegovog bednog Cara.Narod hoće da vidi malo krvi, da sada, o praznicima, uživa u prizorurazapinjanja na krst. Zadovoljiće ih on trampom, davši im kostur jednogubice za telo jednog nevinoga.

397

VARAVA

VARAVA

− Kažem vam da ja kod njega ne nalazim nikakve krivice. Ali vi imateobičaj da vam se o Pashi pusti po jedan sužanj. Koga hoćete da vampustim: Varavu ili Isusa prozvanoga Hrista?

Iznenađena svetina nije znala šta da odgovori. Dotle je moglo biti rečisamo o jednom imenu, o jednoj žrtvi, o jednom jedinom čoveku kojegaje trebalo pogubiti: sve je bilo jasno, kao što jasno beše ono jutarnjenebo aprilsko. Ali taj prkosni neznabožac, da bi spasao toga tvaraocasablazni, iznosi pred njih drugo jedno ime i time brka sve. Najpre jehteo da ga bije umesto da ga razapne na krst, a sada hoće da impreda nekoga drugog zločinca umesto onoga koga oni traže. Srećom,tu su narodne starešine, književnici i sveštenici, koji neće dopustiti daim se Hristos izmakne iz ruku. I oni, za tren oka, naučiše narod šta dakaže. Tako da kada Pilat i opet upita:

− Koga od njih dvojice da vam pustim? − svi izreda, kao u jadanglas,odgovoriše:

− Pusti nam Varavu? Raspni Isusa!

Čovek koga je namesnik kao otkupnu krv nudio tim ljubiteljimarazapinjanja nije bio kakav običan nevaljalac. U predanju prostogasveta on je ostao prost drumski razbojnik, zločinac po zanimanju. Alinjegov nadimak − Var Ravan, što znači sin Ravijev, rabinerov, ili boljereći učenik učiteljev, pošto su rabinerski učenici nazivani i sinovima −kazuje nam da je taj čovek, po rođenju ili po školi, pripadao kastiučitelja koji su narod učili Zakonu. Marko i Luka kažu izrično da jebačen u tamnicu stoga što je u nekoj buvi u gradu prolio krv, da je,dakle, bio politički ubica. Varava, vaspitan među književnicima da žali

398

za izgubljenom državnom samostalnošću i da mrzi neznabožačkeosvajače, bio je, svakako, Revnitelj, koga su Rimljani uhvatili u nekojpobuni kode su tada bile česte. Da li je, onda, bilo mogućno da tasadukejska i farisejska družina, koja je osećala ono isto što i Revnitelji− premda se tako što iz političkih razloga i malodušnosti moralo da krije− pristane na taku besmislenu razmenu?

Varava, pri svem tom što je bio ubica − i upravo zato što je bio ubica −bio je rodoljub, mučenik, čovek koga gone tuđini. Isus, međutim, madanije ubio nikoga, hteo je da učini nešto kudikamo opasnije od ubistva:da prevrne zakon Mojsijev, da sruši Hram. Jednom reči: Varava je bionarodni junak, Isus pak neprijatelj svoga naroda. Zar su se onda moglikolebati koga od njih dvojice da izaberu?

−Pusti Varavu! Neka se pogubi Isus!

Pontije Pilat nije umeo ni ovoga puta da spase vi sebe ni Isusa. On jemorao da zna da Judejci neće olako ispustiti iz ruku čovečje meso kojesu već jednom zagrizli i koje ih je jedino moglo da zasiti. Ono im je,toga dana, bilo potrebno kao vazduh i hleb. Ne bi oni otišli ni da ručajudogod toga Nadri−Mesiju ne bi sa četiri klinca prikovali za dve grede.

Pontije Pilat je kukavica. Strah ga je da ne učini nepravdu; strah ga jeda ne učini na žao svojoj ženi; strah ga je da ispuni želju svojihneprijatelja, ali − u isti mah − strah ga je da zaštiti Isusa, strah ga je dasvojim vojnicima razjuri tu drsku gomilu, strah ga je da, kao moćniimperatorski namesnik, zapovedi da se pusti nevini Isus a ne ubicaVarava. Pravi Rimljanin, čistokrvni Rimljanin starog kova, ili ne biuopšte dangubio ni jednog minuta braneći jednog zagonetnogsanjalicu, nego bi ga odmah predao onima koji ga traže, ili bi u samompočetku izjavio da je taj čovek nevin i da je, prema tome, pod zaštitomrimskih zakona.

Lukavstvima, razvlačenjima, nemarno postavljanim pitanjima,

399

okolišenjima i polumerama, kolebanjima, neumešno donošenim ipovlačenim odlukama, Pilat je lagano došao do ponora u koji nije želeoda padne. Stoga što celo pitanje nije presekao jednim odlučnim "da" ili"ne", drskost vođa i strast gomile porasli su još većma. I sada su muostajala samo dva puta: ili da sramno popusti, posle tolikog uvijanja iševrdanja, ili da odbijanjem jevrejskog zahteva dovede dotle danastanu neredi, koji bi se, tih dana kada je u Jerusalimu bila skorotrećina Judeje, vrlo lako mogli prometnuti u opasni narodni ustanak.

Zbunjen svojim kukavištvom, zaglušen vikom i drekom nakupljenesvetine, on ne zna šta drugo da učini doli da se za savet obrati onimakojima je trebalo da samo naređuje:

− Šta da, dakle, činim s Isusom prozvanim Hristom?

− Raspni ga! Raspni ga!

− Ali nije učinio nikakvo zlo.

− Raspni ga! Raspni ga!

Šta zna taj mrski tuđin da li je Isus učinio neko zlo ili nije? Prema našojveri, on je varalica, hulitelj, neprijatelj narodni te mora da umre. Sve ida nije učinio ništa on mora da umre, jer njegova nauka je opasnijanego ikakav zločin.

− Raspni ga! Raspni ga!

− Uzmite ga vi − uzviknu Pilat − i raspnite, jer ja ne nalazim na njemukrivice.

− Mi imamo Zakon i po Zakonu našemu mora da umre, jer načini sebeSinom Božjim!

400

Isusovo ćutanje uzvišeno lebdi iznad životinjske cike i dreke. Otimlju seo njegovo telo, a on to kao da i ne zapaža. Zna od samog početka daje njegova sudbina unapred označena i da je to njegov dan. Borba jetoliko nejednaka! Na jednoj strani je jedan Neznabožac, koji o njemuništa ne zna niti uopšte šta razume, koji ga ne brani iz ljubavi, nego izmržnje, koji ga ne brani otvoreno, nego pomoću lukavstava i dovijanja,koji više strepi od pobune, nego od nepravde, koji je uporan, ne stogašto je ubeđen u njegovu nevinost, nego što je pun zlobe. Na drugojstrani je sveštenstvo koje strahuje za svoj položaj, ćiftarija koju je onšibao, svetina koja se raspaljuje lako kao i svaka svetina. Tu svakomože da pretskaže kakav će biti završetak.

Ali Pontije Pilat još ostaje pri svome. Pokloniće Varavu njegovimdrugovima, ali neće da napusti Isusa. Vraća se na svoju raniju misao;da ga kazni. Možda će se, kada budu videli modrice i krv koja će podudarima biča poteći kao šira ispod gazačevih nogu, zadovoljiti timuvodom u stradanje, te ostaviti na miru Nevinoga koji s podjednakimsažaljenjem gleda slaboga pastira i krvožedne vukove.

Namesnik je rekao da na njemu ne nalazi nikakve krivice, pa ipak gakažnjava šibanjem. Ta protivrečnost, ta polupravda, to pogađanjepotpuno je u Pilatovom stalu, ali sve to, kao i ostali pokušaji, biće jedanveliki neuspeh i, na kraju, jedna sramota više, pre nego što se završikonačnim porazom.

Jevreji se neprestano još dernjaju:

− Raspni ga! Pilat se vraća u palatu i Isusa predaje rimskim vojnicima,da ga išibaju.

401

KRUNISANI CAR

KRUNISANI CAR

Najmljena soldateska koja je, u pokrajinama, bila glavnina rimskihlegija, nije ni čekala ništa drugo doli to. Za sve to vreme, vojnici koji suse nalazili u namesništu morali su, nepomični i ćuteći, prisustvovati tojneobičnoj prepirci, od koje su shvatili samo jedno: da držanje njihovogstarešine nije najbolje. Neko vreme su s pravim uživanjem posmatralibekeljenja i bacakanja onih jevrejskih njuški i zapažali da Namesnik,koji beše namrgođen i uznemiren, muku muči ne mogući se snaći uonoj paklenoj vrevi. Pogledali su u njega kao što psi pogledaju unevešta lovca, koji se ne može odlučiti da okine iako mu divljač svakičas preseca put.

Sada je, najzad, nešto preduzeto. I oni su dobili zanimanja. Ukazala imse prilika da, bez imalo opasnosti i truda, izmlate uzduž i poprekojednog Jevrejina, koga su mrzeli i sami Jevreji. To im je bilo dobrodošlo da protegle ruke i razvuku mišiće, koji behu utrnuli od jutarnjestudi.

U dvorište je uvedena cela četa i onda je s Isusa skinuta haljina što muju je darivao Antipa − to im je bio prvi plen − a potom svučena i svaostala odeća. Liktori razdrešiše snopove pruća i najjači se stadošeotimati o najbolje. Sve su to bili izvežbani ljudi, ljudi koji su vičnipravilnom šibanju.

Isus, polunag, vezan za jedan stub, kako svojim pokretima ne bi slabiosilinu udaraca, tiho se moli Ocu za vojnike koji se znoje šibajući ga.Nije li govorio: Volite one koji vas mrze; blagosiljajte one koji vas gone;okrenite levi obraz onome ko vas udari po desnom? U tome trenutkusvojim mučiteljima može se on odužiti samo molitvom Ocu da imoprosti. I oni su sužnji, stvorovi koji moraju da slušaju i koji ne znaju ko

402

je taj što ga oni toliko radosno šibaju; i sami oni bili su više puta šibanizbog kakvih svojih omašaka, te im nije ništa čudno što Namesnik,starešina, Rimljanin, tom kaznom kažnjava jednog zločinca, čoveka izjednog beznačajnog, pokorenog naroda.

Udrite samo, legionari! Ta krv što počinje teći kroz isprepucalu kožuproleva se i za vas. To je prva krv što je ljudi uzimaju Sinu Čovečjem.Na Večeri njegova krv je imala izgled vina, na Maslinovoj Gori krv kojaje kapala zajedno sa znojem dolazila je od duševnih muka. Ali danas,najzad, čovekove ruke istiskivale su krv iz Hristovih žila; žuljevitevojničke ruke koje su u službi moćnih i bogatih, ruke onih koji ga šibajupre nego što će da ga za krst prikuju. Ona pomodrela, otečena, krvavaleđa pripravna su da se uz drvo priljube; onako oljuštena i izranjavljenabrideće ga većma kada budu dodirivala neotesanu gredu. Biće dosta! Idvorište kukavice tuđinca već je poliveno krvlju. Vratar će, koliko jošdanas, oprati mrlje, ali one će iskrsnuti, i posle pranja, na belimdlanovima Pontija Pilata.

Propisani broj udaraca zadat mu je pravilno; ali legionari, koji su utome mučenju nalazili uživanja, neće tako olako da ostave svoju žrtvu.Dotle su vršili ono što im je zapoveđeno, sada pak hoće da se nad njimmalo iskale za svoj račun. Taj čovek tu, kao što priča ona svetinanapolju, tvrdida je Car. Da ga, dakle, zadovoljimo, i time, u isti mah,najedimo one što neće da priznadu njegovo carsko dostojanstvo!

Jedan od vojnika skida sa sebe skerletni legionarski ogrtač i baca gana krvava Isusova pleća; drugi jedan dohvata snop suvog trnja,spremljenog za potpalu vatre za stražare, oplete od njega venac inamiče mu ga na glavu; treći naređuje jednom robu te mu donosi jednutrsku koju on silom meće među prste njegove desne ruke. Potom, svizajedno, kezeći se na njega, posađuju ga na jednu stolicu i prolazećijedan za drugim klanjaju mu se i uzvikuju:

− Zdravo, Care Judejski!

403

Ali, svima njima nije dovoljno to podrugljivo odavanje počasti. Jedan odnjih udara ga pesnicom po obrazu na kome se još skoro vide tragoviprstiju Kajafinih slugu; drugi mu pljuju u oči; jedan opet istrgne mu izruke trsku i njome ga udara po glavi tako da bodlje od venca, ulazećidublje u meso, proizvode na čelu nisku kapi, rumenih kao ogrtač.

I ko zna šta bi sve još izmišljali i činili, da Namesnik, koji je čuo tuveselu vrevu, nije odmah došao i zapovedio da se istučeni Car i opetizvede napolje. Legionari su prozirali kakva se podrugljiva namerazačela u Pilatovoj glavi, kada je video kako su ga nagrdili. Namesnik seosmehnu, uze Isusa za ruku, izvede ga na popločanu terasu prednamesništvom i, pokazav ga sakupljenim životinjama, uzviknu:

− Evo čoveka!

404

PRANJE RUKU

PRANJE RUKU

− Evo čoveka!

I Hristova leđa okreće gomili što urla, kako bi ona mogla videti modriceod šibanja i kajiše krvave, odrane kože, kao da bi hteo reći:

− Osmotrite svoga Cara, Cara koga ste zaslužili, u svom njegovompravom veličanstvu, u odeći koja mu priliči! Njegova kruna je venac odoštrog trnja; njegova purpurna haljina je ogrtač jednog najamnika;njegov skiptar je suva trska, odsečena u jednom od vaših bezvodnihjaraka. To su znaci koje i zaslužuje taj karnevalski Car, koga seneopravdano odriče jedan nezahvalan narod kao što ste vi. Jeste li biližedni njegove krvi? Evo vam njegove krvi! Pogledajte kako se siri okorana nanesenih mu šibanjem i kako kaplje ispod trnovoga venca. Maloje, ali trebalo bi da je dovoljno, pošto je to nevina krv; i ja sam vamučinio isuviše veliku milost kada sam pristao da je lijem. da bih vaszadovoljio. A sada tornjajte se odavde, jer su mi uši zagluhnule odvaše dernjave!

Ali Jevreje ne umiriše ni te reči ni ono što su videli. Sasvim nešto drugobilo je potrebno a ne šibanje i unakarađivanje! Pilat je mislio da im senaruga, ali morao se uveriti da to ne beše trenutak za zbijanje šala. Udva maha morao je da u borbi s njima podlegne, pa ni sada nije mogaoništa da učini. Nekoliko modrica i malo vojničkog titranja nisu bilidovoljna kazna za onoga koje neprijatelj Božji. U Judeji ima jošdovoljno drveta i klinaca, da se on mogne razapeti. I promukli glasovi iopet se razdežu:

− Raspni ga! Raspni ga!

405

Pilat zapaža, isuviše kasno, da je ušao u trnjak iz koga se više nemože da izvuče. Sve njegove odluke razbile su se o žilavi otpor kojinije mogao da predvidi. Neko nadahnuće stavilo mu je u usta velikereči:

− Evo čoveka!

Ali ni sam on ne bi mogao objasniti taj uzvik, koji je premašao njegasamoga. Nije zapažao da je našao istinu koju je tražio; poluistinu, kojaje bila dublja nego sve one istine kojima su ga mogli naučiti rimski igrčki filosofi. Ne bi umeo reći zašto je Isus uistini Čovek, simbol svegapaćeničkog i mučeničkog čovečanstva, koje su izdavali i unižavalinjegovi vođi, obmanjivali njegovi učitelji, s dana u dan razapinjali carevišto proždiru svoje podanike, bogataši od kojih plaču siromasi,sveštenici koji više misle na svoj trbuh nego na Boga. Isus je Čovek odBola, čiji je dolazak pretskazao Isaija, čovek bednog izgleda od kogasvi okreću glave i koji će svih nas radi da umre; on je, najzad,jedinorodni Sin Božji, koji je na se uzeo obličje čovekovo i koji će opetjednoga dana sići u slavi i sjaju novoga sunca, uz zvuke truba koje ćesve mrtve probuditi. Ali danas, u Pilatovim očima i u očima Pilatovihneprijatelja, on je samo bedan čovek, ništavni čovek, telo za šibe iklince, čovek a ne Čovek, smrtni čovek a ne Bog. Šta Pilat čeka, držećisvoje zagonetne govore, te ga ne predaje njegovom dželatu?

Pilat još ne popušta. Pred tim čovekom što ćuti Rimljanina obuzimaužas kakav nikada nije osećao. Ko li je taj čovek čiju smrt traži ceojedan narod i koga on nije kadar ni da spase ni da žrtvuje? Još jednomobraća se Isusu:

− Kaži mi, dakle, odakle si ti? Ali Isus ne odgovara.

− Zar meni negovoriš? Ne znaš li da imam vlast raspeti te, i vlast pustitite? Onda naružen Car podiže glavu:

406

− Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom, kada ti ne bi bilo dano ozgo;zato onaj ima veći greh koji me predade tebi.

Samo Kajafa i njegovi drugovi su pravi krivci; svi ostali su natutkani psii poslušna oruđa. I sam Pilat je oruđe svešteničke mržnje i božje volje.

Ali namesnik, koji, u onoj zabuni, ne može da nađe ništa čime bimogao preseći zamku koja ga steže, uzvikuje i opet:

− Evo vašega Cara!

Jevreji, razjareni tom novom uvredom, viču kao besomučni:

− Ako toga pustiš nisi prijatelj ćesaru. Ko god sebe carem gradi protivise ćesaru.

Našli su, najzad, pravo i osetljivo mesto, da u živac taknu malodušnogčoveka. Sreća svakog rimskog činovnika, pa ma na kakvom visokompoložaju on bio, zavisila je, u to vreme, od carske naklonosti. Optužbatakve vrste što bi je spremili pakosni advokati − a da je njih dovoljnobilo među Jevrejima, uveriće se on kasnije, čitajući FilonoveUspomene − mogla je da ga upropasti. Ali, i pokraj sve te pretnje, Pilatpostavlja svoje poslednje i najgluplje pitanje:

− Zar Cara vašega da razapnem?

Glavari sveštenički, videći da su dogurali dotle da odnesu pobedu,odgovoriše poslednjom lažju:

− Mi nemamo cara osim ćesara! A narod propraća laž svojih glavaraiskrenim uzvikom:

− Smrt tome čoveku! Smrt! Raspni ga!

407

Pilat se predaje. Da ne bi izazvao nerede, koji bi mogli upaliti celuJudeju, on mora da popusti. Savest mu je, kako mu se čini, mirna:ogledao je sve da bi spasao toga čoveka, koji neće da sam sebespase.

Pokušao je da ga spase uputiv ga na suđenje Velikom Sudu, koji nemapravo da osuđuje na smrt; pokušao je da ga spase poslav ga Irodu;pokušao je da ga spase izjavom da kod njega nije našao nikakvekrivice; pokušao je da ga spase ponudiv da pusti njega umesto Varave;pokušao je da ga spase narediv da ga išibaju, misleći da će ta sramnakazna moći da umiri duhove; pokušao je da ga spase potrudiv se daumilostivi ona tvrda srca. Ali svi njegovi pokušaji propali su. Ne možeon zbog toga tvrdoglavog proroka dopustiti da se pobuni celapokrajina, niti da ga, njegovom krivicom, optuže Tiveriju, te da ga ovajsvrgne sa položaja!

Pilat sebe smatra nevinim u smrti toga nevinoga. I da bi dao vidnog inezaboravnog znaka svoje nevinosti, naređuje da mu donesuumivaonik s vodom te on umiva ruke pred narodom, govoreći:

− Ja nisam kriv u krvi ovoga pravednika; primite to na sebe vi!

A ceo narod odgovara:

− Krv njegova na nas i na decu našu.

Onda on naredi da se pusti Varava, a Isusa predade vojnicima da garazapnu.

Ali voda kojom je on umivao svoje ruke nije bila kadra da ih opere.Njegove ruke ostale su krvave sve do današnjega dana i krv će serumeneti na njima večno. On je imao moći da spase toga čoveka i tonije učinio. Njegova ševrdanja, razni oblici niskosti njegove, ironijom iskepticizmom zatrovane duše odveli su Isusa na Golgotu. Da ga je

408

smatrao uistini krivim te dao pristanak na njegovo pogubljavanje, bio bimanje kukavica i manje nizak. Ali on zna da Isus nema nikakve krivice,da je Isus, kao što je kazala Klavdija Prokula i kao što je i sam rskao,Pravednik. Čovek koji u rukama ima vlast, koji iz bojazni da ne naškodisebi dopušta da se pogubi jedan Pravednik, mada je poslat dapravedne štiti od ubica, ne zaslužuje da mu se oprosti. Ali ja sam, veliPilat, učinio sve što sam mogao da ga istrgnem iz ruku njegovihneprijatelja. To nije istina. On je udarao mnogim putevima, ali nijeizabrao put koji bi ga doveo do svrhe. Nije založio sebe samoga, niježrtvovao sebe, nije hteo da u opasnost dovodi svoj ugled i svoj položaj.Jevreji mrze Isusa, ali isto tako mrze i Pilata, koji ih je na toliko načinakinjio i ismejavao. Umesto što je, u zamenu za Hrista, ponudio ubicuVaravu, trebalo je da ponudi sebe samoga, Pontija Pilata, NamesnikaJudeje, i narod bi pristao na tu trampu. Nikakva druga žrtva, izuzevnjega, ne bi mogla ublažiti gnjev judejske svetine. Nije bilo potrebnoumreti. Dovoljno beše izazvati Jevreje, da ga ćesaru optuže kaoćesarevog protivnika. Tiverije bi ga zbacio s njegovog položaja amožda i prognao, ali u izgnanstvu i u svojoj nesreći imao bi tu utehušto je nevin. Kazna, od koje sada toliko strahuje i koja ga goni da Isusapreda u ruke njegovih neprijatelja, snaći će ga ipak nekoliko godinakasnije. Judejci i Samarjani optužiće ga; upravnik Sirije svrgnuće ga svlasti a Kaligula prognati u Galiju. Ali u izgnanstvu pratiće ga u stopusen velikoga Ćutalice, koji je pogubljen po njegovom pristanku. Uzaludje u Jerusalimu podigao divnu cisternu punu vode; uzalud je prao rukeu toj vodi. Ta voda je jevrejska voda, mutna i prokleta voda, voda kojane pere. Nikakvo pranje ne može njegove ruke očistiti od mrlja koje jeostavila božanska krv Hristova.

409

DAN PRIPREMANJA

DAN PRIPREMANJA

Sunce se pelo vedrim nebom i već se bilo približilo najvišoj tačci svogahoda. Skoro celo prepodne provedeno je u raspri i prepirci izmeđumekušavog branioca i ogorčenih tužilaca; a trebalo je pohitati. Premajednom starom mojsijevskom propisu, tela onih koji su pogubljeni nisusmela ostajati na gubilištu posle sunčevog zalaska; a dani u aprilu nisudugi kao u junu.

Kajafa, iako je opkoljen sve samim besomučnim kevkalima, ne možebiti miran dogod skitačeve noge ne prestanu koračati, dogodgvozdenim klincima ne budu prikovane za krst. Seća se kako je on, prenekoliko dana, u grad ušao u golemoj povorci pratilaca koji su nosilipalmine grančice i pevali himne. Od meštana nema šta da se boji; aligrad je, u te dane, prepun sveta koji se stekao sa svih strana izunutrašnjosti zemlje i koji nema one iste interese i strasti kao što ihimaju oni koji žive od Hrama. Oni Galilejci, naročito, koji su buntovnikadotle dopratili, koji ga vole, mogli bi da pokušaju kakav udar, te dasvečanost odlože, ako ne i da je spreče.

I sam Pilat žuri se da ispred svojih očiju skloni toga nezgodnogproroka. Neće više da misli na njega; nada se da će, kada on budemrtav, zaboraviti one poglede, one reči, a naročito onu nelagodnostkoja je isuviše slična griži savesti. Premda je ruke oprao i otro, čini muse da ga taj čovek, onim svojim ćutanjem, osuđuje na neku kaznu težuod smrti; čini mu se da on kao krivac stoji pred tim šibanim i na smrtosuđenim čovekom. Da bi svoj gnjev iskalio na onima koji su pravikrivci, naređuje jednom svom pisaru da napiše natpis, titulus, koji ćeosuđeni morati da nosi obešen o vratu dok ne bude stavljen vrhnjegove glave na krstu. I reče da napiše ovo: Isus Nazarećanin, CarJudejski. I pisar tri puta napisa te reči, na tri jezika, lepim crvenim

410

slovima, na daščici prevučenoj belom bojom.

Glavari sveštenički, koji su ostali tu da ubrzaju pripreme, istežućivratove čitaju taj natpis i gunđaju.

− Ne piši − govore Pilatu − Car Judejski, nego da je sam rekao: Ja samCar Judejski. Ali Namesnik ih preseca kratko i oštro:

− Što napisah, napisah.

To su njegove poslednje reči koje nam istorija kazuje i koje su inajdublje. Primoran sam da vam darujem život toga čoveka, ali nećuda oporeknem ono što sam rekao: Isus je Nazarećanin, što znači iSvetac; i vaš je Car, bedni Car koji priliči vašoj bedi; i ja hoću da sviznaju − zbog toga sam i naredio da se te reči napišu osim najevrejskom još i na latinskom i grčkom − kako vi postupate sa Svecimai Carevima. I tornjajte se odavde, jer sam vas sit i presit. Quod scripsi,scripsi.

Za to vreme vojnici su Cara ponovo obukli u njegovu sirotinjsku odeću io vrat mu obesili daščicu s natpisom. Drugi su iz namesničkogstovarišta doneli tri podeblje borove grede, klince, čekić i klješte.

Pratnja je bila pripravna za polazak. Pilat izgovori uobičajenu formulu:

− I, lictor, expedi crucem, − i tužna povorka se krenu.

Napred, na konju, jahao je Kapetan, onaj što ga Tacit, jezovitomkratkoćom, naziva exactor mortis. Odmah iza njega, izmeđunaoružanih legionara, stupao je Isus sa dva Razbojnika koje je trebalorazapeti zajedno s njim. Sva trojica nosili su, prema rimskom običaju,na ramenima svoj krst. A za njima išla je velika gomila svetine, koja ježagorila i kojoj su se na svakom koraku pridruživali saučesnici iradoznali"

411

Bio je Dan Pripremanja, poslednji dan uoči Pashe. Na hiljade jagnjećihkoža bilo je razastrto po krovovima, da se suše na suncu. Iznad svakekuće vijugao se stub dima koji se u vazduhu razvijao u bokor a potomgubio u nebu koje se orilo od svečanosti. Iz pobočnih uličica iskrsavalesu pakosne babe šiljastih noseva koje su gadno klele i proklinjale;dečačići prljavih, neumivenih obraza sa nekim zavežljajima ispodpazuha; bradati ljudi koji su na leđima nosili po jare ili burence vina;mazgari koji su za ular vodili mazge, njuški oborenih do same zemlje;devojke koje su drsko i radoznalo posmatrale strance koji su lagano ioprezno prolazili kroz sav taj praznični metež. U svakoj kući domaćicaje imala pune ruke posla, spremajući sve što je bilo potrebno, jer posunčevom zalasku trebalo je da se sve ruke dvadeset i četiri časaodmaraju i da ne osećaju breme na koje je Adam osuđen. Jaganjci,oderani i na četvoro isečeni, čekali su samo na vatru; u naćvama bili sunaslagani acimi koji su mirisali na peć; ljudi su preručivali vino; a deca,da bi i ona bila od neke pomoći, čistila su gorko zelje na stolu.

Nije bilo nikoga ko ne bi imao posla; nikoga ko u duši ne bi uživao pripomisli na taj svečani dan, kada su sve porodice okupljene oko svojihstarešina te na miru jedu jela i piju vino hvale i gde je Bog svedok kakose u svima domovima ore psalmi onih koji su mu zahvalni. Pa isiromasi, tih dana, osećaju se bogatima; a bogataši, zbog izvanrednezarade, skoro su plemenitiji; deca pak, stoga što ih iskustvo još nijerazočaralo, ljubaznija su nego inače; a žene osećaju ljubav jače negoobično.

Svuda, na sve strane, bilo je one mirne vreve, onoga veselog metežašto prethode velikim narodnim svetkovinama. Nešto kao miris nade iproleća kao da je razgonilo onaj starinski zadah kužnog crvinjaka. I valsvetlosti žarkog istočnjačkog sunca izlevao se na četiri jerusalimskabrega.

412

SIMON KIRINAC

SIMON KIRINAC

U tom svečanom vazduhu, kroz taj svečani dar−mar, posred togasvečano raspoloženog građanstva, kreće se, lagano kao mrtvačkisprovod, jeziva povorka sa nosiocima krstova. Sve oko njih govori oradosti i životu, a oni idu u muke i u smrt. Svak nestrpljivo čeka veče,da se sastane sa svojim milima i dragima, da sedne za postavljeni sto,da pije rumeno vino a potom da se na postelji ispruži i sačeka zorunajmilije mu subote u celoj godini; a samo njih trojica su navečnorastavljeni od onih s kojima su se ljubili. Oni će se ispružiti na drvetusrama, piće samo octa i žuči, a potom će ih, studene, položiti ustudenu zemlju.

Svet se sklanja u stranu ispred Kapetanovog konja i zastaje da osmotrite jadnike koji stenju i znoje se pod užasnim bremenom. Obarazbojnika su još krepki i držanje im je prepuno drskosti; ali ČovekBolova, koji ide napred, malaksao je i na svakom koraku kao da hoćeda padne. U užasu provedena noć, četiri saslušavanja, sprovođenjatamo i ovamo, udarci naneseni pesnicama i štapovima, šibanje iznurilisu ga sasvim, a krv, znoj i pljuvanje nagrdili su mu lice, te to više nijeonaj čili i smeli mladić koji je pre nekoliko dana bičem pomeo onurazbojničku pećinu, Hram jerusalimski. Ono njegovo lepo vedro licerazvuklo se od grčeva; oči koje su porumenele od uzdržavanoga plačaupale su u duplje; na plećima, koja su isprepucala od šibanja, haljinaprijanja za ranice te mu muke uvećava; noge koje su prezamorenepoklecavaju pod teretom tela i krsta. "Duh je pripravan, ali telo jeslabo". I posle onoga bavljenja u vrtu, kada je već bila otpočela borba sdušom, koliko drugih udara! Judin poljubac, begstvo učenika, vezivanjeruku, sudijske pretnje, stražarska zlostavljanja, Pilatovo kukavištvo,dreka pomamne svetine koja traži njegovu smrt, vojnička ruganja, i,najzad, ovo nošenje teškoga krsta uz podsmehe i prezrenje onih koje

413

on voli.

Oni što ga posmatraju slabo mare za njega − vode ga na gubilište, paneka! − ili, u najboljem slučaju, obraćaju se onima koji su pismeni, daim pročitaju natpis na daščici što mu se na grudima klimata. Neki ga,međutim, poznaju iz viđenja ili po imenu i, čisto sa zadovoljstvom,prstom ga pokazuju drugima. Drugi se pridružuju povorci, da do krajauživaju u neprestano novom prizoru: u smrti jednog čoveka; još mnogibi činili to isto da nije dan kada se imaju pune ruke posla. Oni koji subili počeli polagati nade u njega, sada ga preziru zato što je dopustioda ga uhvate kao kakvog najobičnijeg kradljivca; i da bi se ulagalisveštenicima i narodnim starešinama, kojih je bilo u toj gomili, izbacujuponeku zgodno skovanu pogrdnu reč na račun lažnoga Mesije. Malo,vrlo malo beše onih kojima se srce kidalo u grudima, gledajući ga uonom stanju i u onoj besomučnoj gomili. Ali, bilo je stvorenja koja su, ine znajući ko je i šta je on, prema njemu osećala ono sažaljenje što ganarod ima prema osuđenima; pa, ovde onde, i takvih koja su u duši jošgajila malčice ljubavi prema učitelju koji je voleo siromahe, isceljivaobolesne i objavljivao dolazak Carstva u kome vlada kudikamo većapravda nego i u kom carstvu zemaljskom. Ali njih je bilo malo i skoro suse stideli što su toliko nežni prema čoveku koji je imao više neprijateljai manje moći nego što su mislili. Većina se pak zadovoljno smeškala,kao da je taj mrtvački sprovod bio sastavni deo praznika koji jeotpočinjao.

Samo nekoliko žena, zastrta lica, stupalo je, u malom rastojanju, zapovorkom. Plakale su, trudeći se da to prikriju, pošto bi se plač u tometrenutku mogao smatrati kao zločin.

Najediom, skoro pred samim ulaskom u gradski vrt, Isus, koji je biopotpuno klonuo, zaljulja se, sruši se na zemlju i ostade ležeći podkrstom. Lice mu beše bledo kao platno; pocrveneli kapci zatvarali sumu oči. Moglo se misliti da je umro, da na poluotvorena usta nije teškoi ubrzano disao.

414

Svi su zastali i, skupivši se oko njega, uzeli su da ga ruže i da mu sepodsmevaju. Judeji, koji su ga pratili od same Kajafine kuće, nisu jošmogli da se urazume.

− Pretvara se! − vikali su. − Podignite ga! Mora krst nositi do na licemesta. Takav je propis. Udrite ga nogom kao magare, pa onda napred!

Drugi su izbacivali dosetke:

− Pogledajte velikog Cara što hoće da osvaja carstva! Nije kadar ni daponese dve malo veće cepanice, a hteo je da nosi ubojnu opremu.Pričao je da je više nego čovek, a ovamo kao kakva slaba žena pada unesvest od prvog napora. Uzetima je vraćao snagu da mogu hoditi, asam ne može ni da se makne! Podajte mu gutljaj vina, ne bi li mu sepovratila snaga!

Ali kapetan koji je hitao, kao god i Pilat, video je, pošto beše iskusančovek, da taj jadnik neće moći da iznese krst na Golgotu, te pogledimapotraži nekoga ko bi mogao da taj teret prihvati. Upravo u tometrenutku beše naišao tuda, sa polja, jedan čovek iz Kirine; neki Simon,koji se, videći okupljen svet, ugurao u gomilu i stao zaprepašćeno isažaljivo posmatrati ono namučeno telo ispod dveju teških ukrštenihgreda. Kapetan, videv da je to čovek dobra srca i uz to snažan, zovnuga i reče mu:

− Uzmi onaj krst pa hajde za nama.

Kirinac, ne rekav ni reči, posluša. Možda iz dobrote, ali, svakako, zatošto je morao, jer rimski vojnici imali su pravo, u osvojenim zemljama,da svakoga nagnaju da im pomogne. "Ako ti neki vojnik da kakavposao − piše grčki istorik Arija − pazi da se ne protiviš i da čak i negunđaš, jer ćeš, inače, dobiti batina".

415

O tom milosrdnom čoveku, koji je na svoja zdrava ratarska plećanatovario teški krst, da bi olakšao Hristu, ne znamo ništa više; aliznamo to, da su njegovi sinovi, Aleksandar i Ruf, postali Hrišćani, avrlo je verovatno da ih je sam on obratio, pričajući im o smrti koju je, inehotice, svojim očima video.

Dva vojnika podigoše Isusa i nogom ga gurnuše da ide. Povorka sekrenu dalje po podnevnoj žezi. Ona dva Razbojnika kroza zube sugunđali kako se niko o njima ne stara i kako to nije pravo što jebremena oslobođen taj tu, što se pretvara da pada, a ne oni.

Odista, to je bila nepravda, u toliko više što je taj čovek, premasvešteničkom mišljenju, bio veći zločinac od njih dvojice. Od togatrenutka i ta dva druga u stradanju, ispunjeni zavišću, počeli su damrze Hrista, a još će ga i vređati kasnije kada budu, s jedne i s drugenjegove strane, visili na krstovima što ih na leđima nose.

416

VECNI JUDA

VEČNI JUDA

Jedna starinska legenda upliće se, na ovome mestu, u povest oStradanju. Ona je u hrišćanskoj uobrazilji ponikla tek hiljadu i višegodina posle Hristove smrti; ali ona ima toliko dubokog smisla,da ječovečanstvo ne može nikako da zaboravi, i mnogi pesnici prihvatali suje i davali joj novoga života.

Među Jevrejima, koji su se Isusu podsmevali i vređali ga, nalazio sejedan koji je bio nemilosrdniji od sviju njih. Kada su vojnici, naposletku,besmrtnog samrtnika podigli, on ga lupi rukom po plećima i viknu mu:

− Napred, napred! Idi brzo!

Kao što je taj Jevrejin kasnije sam pričao, Isus se okrenu i oštro gapogledav odgovori mu:

− A ti ćeš ići dogod se ja ne vratim.

Jevrejin, pošto je na zemlju spustio sinčića koga je u naručju držao,udalji se odatle, i od toga trenutka on ide svima putevima po celojzemlji, ne otpočivajući više od tri dana u jednom mestu, ne zamarajućise, ne mogući nikako da umre. Jedan od mnogih koji pričaju da su gavideli veli da je "osrednjeg stasa, mršav, upalih očiju, i da ima bradicuod nekoliko dlaka", zna sve jezike, ali razgovara samo s Hrišćanima ine gleda u one s kojima govori. Sam kaže da je u Jerusalim posle toganavraćao samo jednom, da ga vidi razorenog; ide bos, nema torbe; nezna se otkuda mu novaca i nikada mu ih ne preostaje. Ako mu ih ljudidadu više nego što mu je potrebno, deli ih siromasima. Ima mnogoimena, ali najpoznatije je Bogootpadnik, to jest čovek koji se od Bogaotpadio.

417

Ova legenda nije potvrđena nikakvim tekstom iz prvih hrišćanskihvremena; ali ona je strahovito istinita, istinitija od svake istorijske istine.

Da su se toga dana mnogobrojni Jevreji podsmevali Isusu, njegovojnesreći i njegovim mukama, to je cela istina, ali isto tako cela je celcataistina da još i dan danas Neko luta po celoj zemlji, čekajući da se vrationaj koga je kao kakav truli ud odsekao od svoga tela. Taj Neko jejevrejski narod, koji je na nekoliko godina posle Hristovog razapinjanjamorao da se rasturi na sve strane, kao stado gonjeno vatrom, po svimapoznatim zemljama, koji se još neprestano seli i potuca i koji je svudatuđin i nerado gledan, bez stalnog nastaništa, bez države koju bimogao nazvati svojom, kao ptica iz gnezda izgnan iz svoje stareotadžbine, koja je tolike krvi stala njegove oceve. Tome Nekome, kojije uzeo život Večnome, Pogubljeni je dao materijalnu, telesnu, vidljivubesmrtnost u ličnosti dece na koju mora, po izričnoj želji njihovih otaca,pasti krv Hristova. Jer taj živi svedok Stradanja, koji kuda god ide uzase nosi svitke Proroka koje nije slušao i Zakon koji je prestupio, moraostati kao svedok obećanja što su prethodila prvom dolasku, i moračekati na drugi dolazak dokle se ne obrati ka Sinu kojega je rodiladevojka njegove krvi.

Večni Juda nije, dakle, kao što mnogi misle, slika celog čovečanstva,koje je osuđeno da putevima stoleća hodi zemljom, prokleto da neumire nikako, obeleženo, poput Kajina, crvenim žigom na čelu, zato štoje ubijalo svoju braću. Večni Juda je uistini Juda, Jevrejin, odeljen odostalih naroda; ali nikako nije on jedna jedina ličnost, nego čitav jedannarod. Njegov dugi, beskrajni život odista je život toga plemena koje susvi narodi, vekovima i vekovima, desetkovali i istrebljivali, kome je kućaoteta i spaljena, koje je mučeno i gonjeno svuda gde god bi se sklonilo,a koje, pri svem tom, živi još neprestano, sa svojim jezikom i svojimzakonom, i, najzad, koje je, nekim čudom u istoriji, nadživelo svasavremena mu plemena.

418

Ali, taj narod nije se još obratio, i njemu nije odvratno, kao Judi ulegendi, da novac vuče sa sobom. Naprotiv, on je sebi novu otadžbinunašao u zlatu i zlatom što ga je u svoje domove sabrao gospodarimahom nad onima koji govore da veruju u Neprijatelja bogatih, iizopačio ih je toliko, da su postali prava njegova slika i prilika.

Ali siromašni Jevreji, bosi Jevreji, gladni Jevreji,Jevreji ušljive kose ibrade, što se svake godine iz slovenskih getoa kreću na put, da s onestrane mora potraže boljeg i sigurnijeg hleba, da i dalje ne stradaju odiznenadnih pokolja, prava su, živa slika Bogootpadnika, koji još nijesačekao povratak svoga Boga. Jedno veoma tajanstveno proročanstvotvrdi da se Hristos na zemlju neće vraćati dogod njegov narod ne budebio hrišćanski narod. I Juda će i dalje, pretrpan mnogim torbama,prevaljivati puteve ovoga sveta i pribirati novac što se naplodio iz onihtrideset srebrnika Iskariotovih, sve do dana u koji će, odazvav setisućugodišnjem pozivu Hristovom i prestav skupljati Sotoninu pogan,sva svoja dobra razdeliti siromasima i poći za onim božanskimSiromahom, prema kome, pre devetnaest vekova, nije bio ni tolikomilostiv da mu udeli nekoliko časaka odmora.

419

SIROVO DRVO

SIROVO DRVO

Tužna litija, koja je postajala sve veća, jer joj se pridruživaše svet kojitoga dana, pred praznik, nije imao nikakve druge zabave ni provodnje,nastavljala je svoj put na Golgotu. Žene, koje su upočetku išle zaosuđenikom izdaleka, sada, kada se primicao trenutak u kome nećemoći da budu uz njega, prišle su mu i stale plakati i naricati, ne bojećise sveštenika koji su ih popreko gledali.

Isus, oslobođen krsta, mogao je da govori, te se obazre i reče im:

− Kćeri jerusalimske, ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i zadecom svojom. Jer, gle,idu dani u koje će se reći: blago nerotkinjama, iutrobama koje ne rodiše, i sisama koje ne dojiše. Tada će početigovoriti gorama: padnite na nas; i bregovima: pokrijte nas! Jer kad seovako radi sa sirovim drvetom, šta će biti sa suvim?

On pati celim svojim telom, koje će posle nekoliko trenutaka visiti okrstu, prikovano železnim klincima, kao što zaklano jagnje visi odovratku kakve mesarnice. Ali on zna da će za koji dan jesti sa svojimučenicima i da će, naposletku, opet doći, da bi sedeo, zajedno sasvima onima koji će vaskrsnuti, na večnoj gozbi u Carstvu. Plač tihžena je dokaz ljubavi, i on ga ne odbija; ali trebalo bi da one ne plačuza njim, nego za sobom, pošto pate i patiće i više.i za svojom decomkoja će gledati znake, pustoš i propast što ih je opisao. I pomišljajućina te dane, koji su kudikamo bliži nego što to smatraju književnici kojiuz njega koračaju i u njegovim mukama uživaju, on dodaje jednoneočekivano, strahovito blaženstvo onima blaženstvima koja je izrekaona Gori.

− Blago nerotkinjama, jer neće patiti zbog svoje dece.

420

Krv koju su prolili Jevreji izliće se uskoro na njih same; poteći ćeulicama toga istoga grada, koji sada Hrista izbacuje izvan svojih zidina,kao kakvu strvinu, i oganj neće od Kajafinog doma ostaviti ni kamen nakamenu. Tada će oni, u svome užasu, ne mogući umaći nikuda − jer ćese unutra ubijati između sebe, a spolja će ih opsađivati na pokoljspremne Titove legije − prizivati u pomoć tihe planine, preklinjući ih daih spasu od najamničkih i rimskih mačeva. Ali brda, koja su od kamenakao god i srca u bogoubica, vraćaće im samo odjek njihovog urlanja, isinovi judejskih matera padaće u tople lokve krvi, koja će, bar jednimmalim delom, pokajati krv Hristovu.

Kazna se približava. Kada tako što rade sa sirovim drvetom, šta li ćebiti sa suvim? Sirovo drvo je drvo koje još živi, koje još ima sveže žile uhranljivoj zemlji, čije lišće zaliva kiša i u čijim granama pevaju ptice; toje drvo koje Još buja na sunčanoj toploti i na blagom povetarcu, to jedobro stablo koje daje hlada putniku, ploda gladnome, granja ognju uzimu. Ono je slika Svetitelja koji svakome deli svoje darove i koji ispodhrapave kore, koja mu je telo, ima živu dušu.

A suvo drvo je neplodno stablo što ga je dobri ratar sekirom oborio,mrtvi trupac što truli na gumnu, jer srž mu je gnjila a ostali deo dobarjoš jedino za vatru. To je nekorisni, samoživi čovek, grešnik koji nedaje dobre plodove i koji umesto živog duha u sebi ima kaljužu punutruleži, i Sudija će ga, prema Jovanovoj reči, baciti u oganj večni.

Kada su muževi i sinovi žena judejskih na krst razapeli Nevinoga kojidaje život, kako li će biti kažnjeni zločinci koji daju smrt?

Međutim, stigli su na Golgotu, i vojnici, pošto su u ruke uzeli pijuke ilopate, počinju kopati jame da u njih posade krstove.

421

OPROSTI IM

OPROSTI IM

Kapetan se zaustavio izvan starih bedema, usred mladoga zelenilagradskoga vrta. Kajafin grad ne trpi da se pogubljavanja vrše izmeđunjegovih zidova; zagadio bi se vazduh koji je ispunjen mirisomfarisejskih vrlina i mogla bi se uzbuditi nežna srca Sadukeja. Zbog togaon na smrt osuđene iz sebe izbacuje još pre njihove smrti.

Zaustavili su se na jednom ćuviku koji, stoga što je zaobljen i beo, ličina čovečju lobanju. Ta sličnost kao da je i dala povoda, da se to mestoodredi za gubilište, ali pravi razlog za njegov izbor bio je taj što se tu ublizini ukrštaju putevi za Jafu i Damask i što, prema tome, tudaneprestano prolaze mnogobrojni poklonici, trgovci, palančani i glasnici,te je bilo dobro da se krst, kao nešto što zastrašava i daje primer,podigne onde gde ga mnogi mogu da vide.

Sunce, divno proletnje sunce, visoko podnevno sunce, obasjava belibrežuljak i pijuke koji, uz prigušen zveket, prosecaju tvrdo tlo. Uobližnjim vrtovima proletnje cveće napaja se prijatnom toplotom; pticepevačice, skrivene u trešnjevo granje, paraju nebo srebrnim strelicamasvojih pesama; parovi golubova prosecaju mirni poljski vazduh. Bilo bitako divno živeti tu, u tim navodnjavanim vrtovima, u blizini studenca, umirisu one zemlje što se budi i zaodeva, i čekati žetvu u društvu onihkoje volimo i koji nas vole! O dani galilejski, dani mira, sunca,prijateljstva, svetlosti i slobode, dami provedeni između vinograda ijezera, sa onima koji umeju da slušaju, i završavani veselim iprijateljskim večerama, dani večni iako ste bili kratki!

Nemaš više nikoga uza se, Isuse prozvani Hriste. Ti vojnici što tispremaju užasnu ložnicu, ti lopovi što te ruže, ti psi što čekaju tvoju krvsamo su senke koje su izišle iz velike senke Božje. Sam si kao što si

422

sam bio i poslednje noći. I za tebe ne sija sunce koje greje leđa tvojihubica. I pred tobom nije nov dan. Više nećeš morati da putuješ; moćićeš, najzad, da se odmoriš. Ta kamena Golgota krajnji je cilj tvogaputa. Tu, za koji časak, tvoj zarobljeni duh oslobodiće se svojetamnice.

Čovečansko lice Božje obliva studeni znoj. Zvuci pijuka probijaju muglavu,kao da oni ljudi to u nju udaraju. Sunce, koje je toliko voleo, taslika Oca koji je pravičan i prema nepravednima, sada mu zasenjujeoči i još većma užarava zapaljene kapke. Celo mu telo obuzimanekakav zamor, neka drhtavica, želja za odmorom kojoj odoleva svomsnagom svoje duše − nije li govorio da će patiti dogod bude morao, dokraja? − i u isti mah on oseća da silnom ljubavlju voli one koje ostavlja,pa i one koji mu spremaju smrt. I iz dubine njegove duše izvijaju se,gotovo kao pesma silne pobede nad iznurenim i skrhanim telom, rečikoje nećemo zaboraviti nikada:

−Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine!

Otkako ljudi postoje i Bogu se mole nije bilo božanskije molitve negošto je ova. Nije to molitva kojom se čovek obraća Bogu, već molitvakoju Bog upućuje Bogu. Ljudi, koji ne praštaju ni nevinost nevinima,nisu mogli nikada, pre toga dana,ni zamisliti da bi se mogao naćikogod ko bi mogao moliti Boga da oprosti onima koji ga ubijaju. Takošto, iako se opravdava neznanjem, premaša čovekovu prirodnu.snagukada nju ne pojačava milost ili ne pokreće ugledanje na Hrista.

Jer ne znaju šta čine. Neznanje u ljudi je toliko neizmerno, da retko ko izna šta radi. Pokvarenost s kojom se čovek rađa, ugledanje na druge,navika, strasti koje se začinju u krvi, daju pobuda našim delima. Voljaim se potčinjava i onde gde izgleda da gospodari; savest dođe uvekposlednja, kada ostane samo pepeo i sram.

Isus je ljude učio onome što treba da znaju, Ali koliko li je njih to

423

naučilo? Čak i njegovi učenici, jedini ljudi koji su znali da je − IsusHristos, bili su obuzeti strahom za ono malo svoga života; i oni su,pobegavši, dokazali da ne znaju šta rade. U toliko manje znali su štarade Fariseji koji su strahovali za svoje prvenstvo, književnici koji sustrahovali za svoja prava, bogataši koji su strahovali da ne izgube svojnovac, Pilat koji je strahovao da ne izgubi svoj položaj, − a još manjeznali su to Judejci koje su bunili njihovi vođi, i vojnici koji su morali daslušaju svoje oficire. Niko od njih nije znao ko je Hristos, zašto je došaoi zbog čega se pogubljava. Nekolicina će to doznati, ali kasnije, alikasno, i doznaće to na zauzimanje onoga koga ubijaju.

Sada je potvrdio, u času smrti, svoju najbožanskiju i najtežu nauku − oljubavi prema neprijateljima − te može ispružiti ruke da ih prikuju.Krstovi su već pobodeni; u tom trenutku ih podupiru kamenjem, da sene bi preturili pod teretom, i jame zatrpavaju zemljom, nabijajući jenogama.

Jerusalimske žene približuju se osuđenome s jednom čašom. U njoj jemešavina od vina, tamnjana i izmirne, koju je izmislilo dželatskomilosrđe kao sedstvo za pomućivanje svesti. Jer isti oni koji svojegabrata muče, pretvaraju se, nanoseći mu tu poslednju uvredu, kako i oniosećaju njegov bol, i smatraju da su, pošto ga umanjuju za jednu kap,u većem pravu nagnati ga da čašu ispije do dna. Ali Isus, čim je okusiotaj mutljag, koji je bio gorak kao žuč, ne htede da ga pije. Jednu jedinureč primio bi on umesto toga vina kao utehu, ali nju je toga dana umeoda izgovori samo jedan od razbojnika koje su, s njime zajedno, dovuklina Golgotu.

Taj tamnjan i ta izmirna što su mu ih davali danas nisu imali mirisonoga tamnjana i one izmirne koje su mu doneli, u Staju, mudraci sadalekog Istoka. I umesto zlata, koje je obasjavalo mračnu pojatu, tu jesada sivo železo, u obliku klinaca, koje će uskoro postati crveno. I tovino, gorko kao otrov, nije bilo ono vatreno vino sa svadbe u Kani, nitipak ono sinoćno, rumeno i mlako kao krv koja iz rane šiklja.

424

CETIRI KLINCA

ČETIRI KLINCA

Na samom vrhu Golgote, na najuzvišenijem njenom bregu, uzdižu se,ocrtavajući se na golemom, umiljatom proletnjem nebu, tri visoka,tamna krsta, sa svojim poprečnim gredama koje daju sliku gorostasaruku raširenih na zagrljaj. Ne bacaju senki, jer ih sunce podjednakoobasjava sa sve četiri strane. Tako je lep svet, toga dana, u tom času,da čovek ne može ni pomišljati da ima bola i patanji. Zar se ti drvenistupovi ne bi mogli okititi poljskim cvećem, jedan s drugim povezativencima od lišća, ta vešala zastreti zelenilom, pa da tu, u njihovomhladu, sede i uživaju izmirena i zadovoljna braća?

Ali Sveštenici, Književnici, Fariseji, sadiste, koji su tu došli da bi dobilišto veću volju za ručak, gledajući mučeničko umiranje tri čoveka,nestrpljivo tupkaju u mestu n svojim kreveljenjem i zajedanjempodstiču trome Rimljane da pohitaju.

Kapetan izdaje naredbu. Dva vojnika prilaze Isusu i žurno i nezgrapnosvlače mu odeću. Razapeti mora biti potpuno nag: kao čovek koji hoćeda se kupa, veli jedan stari pisac.

Čim je svučen, provlače mu dva užeta ispod pazuha i dižu ga na Krst.Na sredini stupa udaren je jedan klin koji služi za sedište i na kome telomora da nađe nesiguran i bolan oslonac. Drugi jedan vojnik, pošto jelestvice naslonio na jednu polovinu poprečne grede, penje se sčekićem, uzima ruku koja je isceljivala gubave i milovala vlasi u dečice,polaže je duž drveta i jedan klinac zabada usred dlana. Klinci supodugački i imaju dosta veliku glavu, u koju je lako udarati. Iako je toza vojnika nov posao, jednim jedinim udarom probija on meso, adrugim i trećim zabija klinac tako, da se od njega vidi samo glavačvrsto pribijena uz dlan. Malo krvi iz probijene ruke prska vojnikovu

425

ruku, ali on se na to i ne osvrće, nego revnosno i dalje udara i kuckasve dokle posao u redu ne svrši. Potom slazi i to isto čini i sa drugomrukom.

Vladala je duboka tišina, Svi su se nadali da će čuti jauke onoga kogamrze. Ali Isus ćuti i pred dželatima, kao god što je ćutao i predsudijama.

Sada dolaze na red noge. To je posao koji se može sbršiti i sa zemlje;jer krstovi u Rimljana nisu bili isuviše visoki: kada se leševi pogubljenihostave da vise poduže, dolaze psi i šakali te meso kidaju i žderu.

Vojnik malo izdiže Isusova kolena, tako da se stopala lepo priljubljujuuz drvo, i pipajući traži mesto na kome će klinac moći da prođe izmeđukostiju, zabada ga i u njega udara sve dok ga potpuno ne ukuca. Toisto čini i s drugom stopalom; potom, držeći još neprestano čekić uruci, odmiče se i gleda naviše da li je sve uradio kako treba i da li niještogod propustio. Zaboravio je daščicu s natpisom, koju su Isususkinuli s vrata i bacili na zemlju. Uzima je, penje se ponovo na lestvice iprikiva na vrhu stupa, iznad glave s trnovim vencem.

I najzad slazi, baca čekić i gleda da li su drugovi svoj posao svršili. Irazbojnici su na svome mestu, te su tako sva tri krsta dobila svoju žrtvuod mesa. Vojnici mogu da se odmore i da među sobom razdele haljinekoje onima tamo gore više nisu potrebne. Haljine pogubljenih, pozakonu, pripadaju dželatima. Tih vojnika što su na njih imali pravo biloje četvorica, te ih oni podeliše na četiri dela. Ostajala je Isusova tunikakoja nije bila šivena, nego izatkana sva s vrha do dna. Grehota bešeda je seku, pošto onda ne bi bila od koristi ni jednome. I jedan od njih,stari neki kockar, nađe izlaza i tu. Izvadi iz džepa kockice, baci ih ušlem, poput Virgilijevih strelaca, i tunika bi ostavljena sudbini na volju.Sada Car Judejski ima samo trnovu krunu, koju su mu ostavili na glavida bi ga što većma naružili.

426

Sve je svršeno. Njegova krv iz ruku lagano kaplje na zemlju, a iz noguklizi niz stup, dajući mu rumenu boju. Sada više neće umaći. Njegovausta, koja su hulila, biće. zamalo, razjapljena i nikada više nećeizgovarati ni jedne reči. Ubice mogu biti zadovoljne sobom i tuđinskimnajamnicima. Onaj koji je trovao narod, koji je bio neprijatelj Hrama iTrgovine, vezan je s četiri čvrste kuke za drvo srama. Gospodajerusalimska moći će, od te večeri, da spavaju mirnijim snom.

Paklena dreka i cika od pogrda, uvreda i dosetaka podiže se iz gomileko]a se tiskala na Golgoti. Po gledajte tamo gore onu pticu zloslutnicu,kako visi kao kakva sovuljaga, prikovana nad vratima neke seljačkekuće. Prijatelj siromaha, kome je bila dovoljna jedna haljina, sada jepotpuno nag; skitnica koji nije imao ni kamena da na njega spustiumornu glavu ima danas uzglavlje od drveta; varalica koji je svetzaluđivao svojim čudima nema više slobodnih ruku da mesi blato kojedaje vid slepima; Car ima kao presto tvrd drven klin; čovek koji jemrzeo Jerusalim može sada da odatle s visine lepo posmatra svetigrad: Učitelj tolikih učenika ima sada za drugove dva razbojnika koji gavređaju i četiri vojnika kojima je dotužao. Pozovi, dakle, Oca da tespase ili legione anđela da te odnesu odatle i nas razagnaju ognjenimmačevima. Onda ćemo poverovati da si bio Hristos i svi ćemo ničicepopadati u prah, da te obožavamo. A neki od sveštenika, klimajućiglavom, govorili su:

− Ti koji crkvu razoravaš i za tri dana je sagrađuješ, pomozi sam sebi!Ako si odista Sin Božji, siđi s krsta!

To izazivanje podseća nas na ono Sotonino izazivanje u Pustinji. I oni,kao god i Sotona, traže kakvo čudo. Toliko puta tražili su od njega nekiznak! Bio bi to silan znak kada bi ti mogao da iščupaš ta četiri klinca, teda siđeš sa krsta, da se na nebu zablista Otac u svojoj slavi i munjamapotuče i istrebi bogoubice. Ali ti dobro vidiš da su klinci jaki i da nepopuštaju i da se ne pojavljuje niko, ni na nebu ni na zemlji, da tespase.

427

U isti mah podrugivali su mu se Književnici, narodni Glavari, pa čak ivojnici, kojih se on nije ništa ticao, pa i sami razbojnici, koji su patili kaogod i on.

− Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je Car Izrailjev, nekasada siđe s krsta, pa ćemo mu verovati. Uzdao se u Boga: neka mupomogne sad, ako mu je po volji, jer govoraše: Ja sam Sin Božji.

Proglašavao je da je došao da daje život, a ne može, sada, da sebesamoga spase od smrti! Razmeće se da je Sin Božji, a Bog neće ni dase makne da svoga prvorođenca skine sa vešala. Dakle, lagao je: nijeistina da je spasao ikoga i nije istina da je Bog njegov otac, i kada jeslagao to, slagao je sve ostalo, te je zaslužio tu sudbinu. Ovaj dokaznije uopšte bio potreban, ali ipak je tu; toliko je jasan, da su se svimogli da uvere, i naša savest je potpuno mirna. U ovome času, kada bičuda bila mogućna, ne bi on tu visio umirući u mukama; ali nebo jeprazno, a sunce, taj Božji žižak, svetli nam da možemo bolje videtikako se grčevito razvlači njegovo lice i kako teško dišu njegove grudi.

Velika je šteta što Rimljani ne dopuštaju da one koji na Boga hulekažnjavamo našim starim kaznama, jer bismo se iskalili bolje kadabismo te zasuli kamenjem. Svaki od nas našao bi najvećeg uživanja utome kada bi mogao da te gađa u glavu, kada bi tvoje telo ogrezlo ukrv i bilo pokriveno modricama i čvorugama, kada bi ostao ležeći podčitavim brdom od kamenja. Jedanput, pred onom preljubnicom,pobacali smo ga, ali danas se više niko ne bi uzdržao i ti bi platio i zanju. Ni krst nije loš, ali on je manje zanimljiv za one koji posmatraju. Dasu nam ti tuđinci dopustili da bar po jedanput udarimo čekićem uklince! Ne odgovaraš ništa, zar? Ne voliš više da držiš proprovedi? Zarne možeš da siđeš? Zašta ne pokušaš i nas da obratiš? Ako hoćeš date volimo, dokaži nam najpre da Bog voli tebe toliko, da te silnimčudom otima od smrti!

428

Ali Bog na Krstu ćuti. Samrtne muke koje su već počele nisu tolikoteške kao reči te braće, koja ga po drugi put razapinju svojim užasnimneznanjem.

429

DIZMAS

DIZMAS

Razbojnici koji su razapeti zajedno sa Isusom počeli su se gnjeviti nanjega u putu, kada je oslobođen svoga teškoga krsta. Na njih se nikonije osvrtao. I oni su morali da umru istom smrću, ali to se nije ticalonikoga. Ružili su ga i podsmevali mu se, ali su za njim jurili, vodili onjemu računa, kao da je on jedini na zemlji. Za njim je išao ceo taj svet− svet ugledan, svet obrazovan, svet imućan −; za njim su plakaležene, pa čak i kapetan beše ganut. Taj palanački prepredenjak bio jeCar svečanosti i na sebe je privlačio svu pažnju kao pravi car. Ko znada li bi oni dobili i kapi onoga vina sa izmirnom, da se on njega nijegadio?

Ali jedan od njih, kada ču one silne reči iz usta toga druga kome jezavideo − oprosti im, jer ne znaju šta čine − odjednom zaneme. Tamolitva bila je tako nova za njega, budila je u njemu osećanja tolikoneobična za njegov duh i za njegov život, da ga ona odjednom vrati udavno zaboravljene dane, u njegovo prvo doba, kada je i on bio nevin iznao da ima jedan Bog, od koga je čovek mogao iskati mira, kao štosiromašak od gospode ište hleba. Ali nigde i nikada, koliko se sećao,nije on čuo da je kogod Bogu upućivao tako neobičnu, tako besmislenumolitvu kao što je bila ta što ju je izgovorio čovek koga hoće da ubiju.Ipak, te neverovatne reči spojiše se, u okorelom srcu razbojnikovom, snečim u šta je on bio rad da veruje, naročito u tome trenutku kada jetrebalo da iziđe pred jednog sudiju kojega se bojao više negoslužbenih sudija. Ta Isusova molitva neočekivano se slila s mislimakoje on ne bi mogao da rečima iskaže, ali koje su za tren oka poputmunje obasjale tamu njegovog mozga. Da li je on odista znao šta radi?I da li su se drugi starali o njemu, da li su za njega učinili ono što je bilopotrebno da učine, pa da ga spasu od zla? Da li je silo ikoga ko ga jeistinski voleo? Ko bi mu dao da jede kada je gladan, haljinu kada se

430

mrzne od studi, i rekao koju prijateljsku reč kada mu je u ogorčenoj iosamljenoj duši iskrsavalo iskušenje? Da je imao malo hleba i neštoviše ljubavi, ko zna da li bi učinio ono što ga je dovelo tu, na Golgotu?Nije li i on bio meću onima koji ne znaju šta rade, koje je skolila mračnabeda, koji su ostavljeni svojim strastima? Nisu li i svi ta tu razbojnicikao što je i on, ti Leviti što trguju žrtvama, ti Fariseji što jedu kućeudovičke, ti Bogataši što sisaju krv onima koji krvi više i nemaju? Onisu ga osudili na smrt; ali kakvo su, najzad, pravo imali da ga ubiju,kada nisu učinili nikada ništa da ga spasu i kada su i sami vršili zločinekao ion?

Tako je on premišljao u svome namučenom srcu, čekajući da dođe redi na njega. Bliska smrt − i to kakva smrt! − ta nečuvena molitva čovekakoji ne beše razbojnik, a ipak je morao da iskusi kaznu razbojnika, onamržnja izražena na licima onih koji su osudili i njega, budili su unjegovoj bednoj i ranjenoj duši osećanja koja ga nisu obuzimala nikadaod njegove najranije mladosti, osećanja za koja nije znao ni kako da ihnazove, ali koja su mogla da liče na kajanje i ganutost.

Kada su na krstu bila sva trojica, onaj drugi razbojnik poče, ma da jesav cepteo od bolova, da opet vređa Isusa. Svojim već iskrivljenim izapenušenim ustima rugaše mu se kao i Judeji:

− Jesi li ti Hristos? Pa onda pomozi i sebi i nama!

Da je odista bio Sin Božji, zar ne bi došao na misao da spase i svojedrugove u nesreći? Zašto da se ne smiluje? Dakle, u pravu su ta tamodole: on je varalica, ničiji sin, izrod, stvorenje koje je prokleto.Razbojnik se razočarao u svojoj nadi, u nadi koja je bila iskrsla kaokakav san, da bi nekim čudom mogao biti spasen, te su njegoveuvrede kiptele prezrenjem. Čovek koji je u očajanju nada se i u ono štoje nemoguće, te razočarenje utiče na njega kao izdaja.

Ali onaj dobri razbojnik, koji je već odavno slušao šta govori on i šta

431

viču oni besomučni nevaljalci dole, obrati se svome drugu:

− Zar se ti ne bojiš Boga, kad si i sam osuđen tako? A mi smo jošpravedno osuđeni, jer primamo po svojim delima kao što smo zaslužili;ali on nikakva zla nije učinio.

Taj razbojnik je, posumnjav u njegovu krivicu, premišljanjem došao dozaključka, da je nevin taj čovek tu što prašta onima koji ga ruže ivređaju. Mi smo vršili dela − neće da kaže zločine − za koja nas ljudikažnjavaju, ali on "nikakva zla nije učinio", pa ipak je kažnjen kao god imi. Zašto ga, onda, vređaš? Zar se ne bojiš da će te Bog kazniti štočiniš na žao jednom nevinom stvorenju?

I na um mu padaše ono što je slušao o Isusu; bilo je vrlo malo i zanjega vrlo nejasno. Ali znao je da je on govorio o nekom Carstvu mira ida će se uskoro vratiti, da sedne na presto toga Carstva. I onda,ispunjen nekom verom, i kao obuzet osećanjem srodnosti između krvišto je u isti mah tekla iz njegovih zlikovačkih ruku i ruku nevinogaIsusa, izgovori ove reči:

− Isuse, opomeni me se kad dođeš u Carstvo svoje! Stradali smozajedno. Zar da ne poznaš onoga ko je bio razapet naporedo s tobom,jedinog čoveka koji te je branio kada su svi bili protiv tebe?

I Isus, koji nije odgovarao nikome, okrenu glavu, koliko je mogao,prema milosrdnom razbojniku i reče mu:

− Zaista ti kažem da ćeš danas biti sa mnom u Raju.

Ne može da mu obeća ništa zemaljsko. A i šta bi mu vredelo i da seskine s krsta i da se još koju godinu, izranjavljen i bedan, vuče poputevima ovoga sveta? On odista i nije, kao onaj drugi, želeo da gakogod spase. Bilo mu je dovoljno da ga se Isus opomene posle smrti,kada se bude vratio u slavi svojoj. I Isus mu, umesto telesnog i

432

prolaznog života, obećava večni život, život u Raju, koji će otpočetiodmah: "danas".

Imao je grehova; u očima ljudi teških grehova: bogataše je pomalolišavao njihovog bogastva; otimao je možda i od siromaha. Ali Isus jeprema grešnicima, što su patili od užasnije bolesti nego što je ikakvatelesna bolest, imao pristrasnosti kojom se nije nikada razmetao, alikoju nije hteo ni da krije. Zar nije došao da u toplu staju vrati ovcu kojaje zalutala u trnjacima poljskim? Zar nevaljali ljudi nisu dovoljnokažnjeni samim svojim nevaljalstvom? Zar oni koji sebe smatrajupravednima i osuđuju njih nisu, možda, izopačeniji od ovih? On neprašta svima. I to bi bila nepravda, svetija od one, no ipak nepravda.Ali njemu je dovoljno i najmanje pokajanje, jedna jedina reč koja gaizražava. Razbojnikova molba dovoljan mu je razlog da mu oprostigrehe.

Taj dobri razbojnik bio je poslednji čovek koga je Isus obratio za svogatelesnog života.

O njemu ne znamo ništa više; jedino njegovo ime očuvano je u jednomapokrifu. Pod tim imenom, Dizmas, Crkva ga je, na osnovu onogaHristovog obećanja, primila među svoje svetitelje.

433

TAMA

TAMA

Isus je disao sve teže i teže. Grudi su se grčevito širile i nadimale, da usebe uvuku malo više vazduha; glava mu je pucala od bolova, kao daga neko čekićem udara u nju; srce je bilo ubrzano, silno, tako da je savpodrhtavao; užasna groznica tresla ga je celoga, kao da mu je u žilamateklo rastopljeno olovo. Telo mu beše u strahovitom položaju: bio jeprikovan uz grede, te nije mogao da ga promeni; visio je o rukama, ikada bi hteo da se malo opusti, rane na njima proširivale bi se, a kadaih je održavao zategnute i u visini glave, preterano su mu zamaralegrudni koš, koji i inače beše iznuren i izranjavljen šibanjem. To mladobožansko telo. koje je toliko patilo, da bi u sebi očuvalo isuviše velikudušu, bilo je u tome trenutku lomača, na kojoj su bukteli zajedno svibolovi ovoga sveta.

Raspinjanje je bilo odista, kao što je to priznao jedan dželat retor, kojije ubijen pre Hrista, najsurovije mučenje. Ono je skopčano s najvećim inajdugotrajnijim bolovima. Ako nastupi kočenje celoga tela, mukeuminu i smrt nastupi brzo; ali bilo je ljudi koji su u najvećim bolovimaživot održavali do sutradan, pa i dalje. Žeđ od vatruštine, navala krvi umozak, stvrdnjavanje žila, grčevi u mišićima, vrtoglavica, rane i svedruge muke nisu mogli da ih savladaju. Ali većinom su ipak izdasali prenego što se navrši dvanaest časova.

Krv iz četiri Isusove rane beše se zgrušala oko glava od klinaca, aliprilikom svakoga pa i najmanjeg pokreta ona bi počela izbijati i klizećiniz krst kapati na zemlju. Glava mu je, zbog malaksalog vrata, bilaklonula na jednu stranu; oči, one smrtne oči na koje je Bog posmatraozemlju, gasile su se i postajale staklene; a modre usne, koje su bileisprepucale od plača, osušene od žeđi, smežurane od teškog disanja,imale su na sebi otisak poslednjeg poljupca, otrovnog Judinog

434

poljupca.

Tako umire Bog, koji je od groznice oslobađao grozničave, koji jedavao vode žednima, koji je mrtvace dizao s nosila i iz grobova, koji jemoć kretanja vraćao uzetima, koji je demone izgonio iz besomučnih,koji je plakao e onima što plaču, koji je zle ljude preporađao umesto daih kažnjava, koji je pesničkim rečima i čudesnim delima svoju braćuučio savršenoj ljubavi, kakvu odvratna, krvožedna i nevaljala trabunjalane bi nikada mogla da otkriju. Vidao je rane, a ranama su obasulinjegovo telo; praštao je zločincima, a zločinci su njega, nevinog,raspeli između zločinaca; beskrajno je voleo sve ljude, pa i one kojinisu zasluživali njegovu ljubav, a mržnja ga je prikovala tu gde mržnjakažnjava mržnju; bio je pravedniji nego pravda, a nad njim je izvršenanajveća nepravda; pozivao je zverove da budu sveci, a on je pao uruke demonima; donosio je život, a oni su mu za to dali sramnu smrt.

To je moralo da se zbude, da bi ljudi mogli ponovo poći putevima RajaZemaljskog; da bi se iz tupog pijanstva vratili u svetiteljski zanos; da bivaskrsli iz mračne tromosti, koja izgleda da je život a smrt je, i vinuli seu sjaj Carstva Nebeskog.

Neka se naš razum pokloni pred sablažnjivom i zagonetnom tajnom tepotrebe, ali naše srce neka nikada ne zaboravi kakvom je cenomplaćen naš neizmerni dug. Devetnaest stoleća ljudi preporođeniHristom, dostojni da poznaju Hrista, da Hrista vole i da ih Hristos voli,plakali su, bar jednom u životu, sećajući se toga dana i tih muka. Alisve naše suze, kada bi one bile čitavo jedno gorko more, ne bi bilekadre da iskupe ni jednu od onih teških i rumenih kapi što su rosilegubilište na Golgoti.

Varvarski kralj jednog varvarskog naroda izgovorio je, pri pomisli na tukrv, silnije reči no što su ikada izišle na usta hrišćanska. Čitali suKlodvigu povest o Stradanju; i krvožedni kralj je uzdisao i plakao, i,pošto je rukom dohvatio balčak svoga mača, uzviknuo je: Ah, da sam

435

tamo bio ja sa mojim Francima! Reči prepune bezazlenosti, reči jednogratnika, čoveka sile, reči koje su u protivnosti s rečima što ih je Hristosizgovorio Petru u Maslinovom Vrtu, ali reči pune lepote, nerazumnelepote jedne čiste i silne ljubavi. Jer nije dovoljno plakati za onim, kojinije samo plakao, nego je potrebno boriti se. Boriti se protivu svegaonoga u nama što nas deli od Hrista; boriti se u našoj sredini protivsvih neprijatelja Hristovih.

Jer, premda su kasnije milioni plakali sećajući se toga dana, u tajpetak, oko krsta, smejali su se svi, svi osim žena. I ti što su se tadasmejali, nisu izumrli, nego su ostavili sinove i unuke, i mnogi od njihkršteni su, ali se smeju još i dan danas, pred nama, a i njihovi potomcismejaće se, smejaće se sve do Dana u koji će samo Jedan moći da sesmeje. Kada plač ne može otrti krv, kakve li će muke moći da okaju tajužasni smeh?!

Pogledajte, dakle, još jednom te što se smeju oko krsta na komeHristos umire u strahovitim bolovima!

Eno ih tamo, gde se tiskaju po padinama Golgote, kao gomile mrskih iodvratnih jaraca. Pogledajte ih dobro, pogledajte u lice jednog pojednog; poznaćete ih, jer su besmrtni.

Vidite kako opružaju pogane im njuške, žilave šije, ispupčene i kukastenosine, kako su im oči, ispod gustih veđa i čekinja, prepunegrabljivosti. Osmotrite ih koliko su odvratni zbog onoga svogakajinskoga držanja. Uverite se da su tu svi oni, braća onih koje s danau dan sretamo na svome putu. Ni jedan nije izostao.

Tu su, u prvom redu, popovi golemih buraga, okorelog srca, velikihušiju obraslih dlakom, debelih gubica koje se, ponekada, pretvaraju ukratere iz kojih suklja lava od pogrda. Do njih su, rame uz rame,bezobrazni, krmeljivi i čirljivi književnici, s licem žutim kao izmet umalog deteta, stvorenja koja krpare laži i bljuju gnoj i mastilo. Zatim

436

proždrljivci, nabreklih trbušina kao da su bremeni, zverovi koji se toveonda kada vlada glad i skupoća, koji u novac pretvaraju strpljenjesiromašnog sveta, znoj robova, nevinost devojačku. Onda, razrokisabirači Novaca, vični ujdurmama i podvalama, koji žive od pljačke iotimanja; potom suvoparni pravnici, ljudi od paragrafa, koji su praviumetnici u izigravanju zakona prema nevinima; i, najzad, iza sviju njih,ponositi stubovi celoga društva gomila podlih sudopera, izopačenihhulja, lajavih ugursuza, odvratnih vucibatina, niskih džebraka,nevaljalih lopova, poganih nitkova, najnižeg i kao vuk gladnog ološakoji ždere ispod stolova i reži na one koji mu ne dobace poneku kost iliga nogom ne raspale otpozadi.

To su večni Hristovi neprijatelji, koji se danas vesele kao razuzdani iobesni razvratnici na kakvoj terevenci, pošto su na Hristovo liceizbljuvali svoju otrovnu sluz, smrdljive sline, pogani talog nečiste imduše. Poneki od njih je, možda, te noći bludničio, a dan ranije krivo sekleo, da bi došao do onoga što nije njegovo; neki je, možda, dobiokopile, merio na lažne terazije, odbio onoga koji plače.

I ta gnusna, prljava, lopovska rulja izbacuje iz pomijare svoga srcagadni jed na Hrista, uporno ustaje, protiv Hrista koji prašta, obasipljepogrdama Hrista koji strada nje radi, Hrista koji umire nje radi. Nikada,kao toga nepopravimog dana, nisu tako otvoreno, tako tragično, stalijedno prema drugom Dobro i Zlo, Nevinost i Sram, Svetlost i Tama.

I kao da je i sama priroda htela da učini da se ne vidi sav taj užas.Nebo, koje je celo jutro bilo vedro, gotovo odjednom se pomrači. Nekagusta pomrčina, kao da dođe sa dna pakla, pojavi se iza bregova, i,malo po malo, rasprostre se na ceo vidik. Čitava jata crnih oblačinajurnuše na sunce, na ono jarko i umiljato sunce koje je grejalo rukesvih tih ubica, okružiše ga, opsadiše, i, najzad, pokriše tamnimzastorom. "I bi tama po svoj zemlji do sahata devetoga".

437

LAMA SAVAHTANI

LAMA SAVAHTANI

Čim se spustio taj tajanstveni mrak, mnogi pobegoše sa Golgote izaprepašćeni vratiše se kućama. Ali ne svi. Vazduh je bio miran; jošnije padala kiša, i u tami se videlo kako se neprestano belasaju ona triobešena leša. Hteli su da se siti nagledaju te jezovite borbe s dušom.Zašto da iz pozorišta pobegnu pre nego što se drama završiposlednjim krikom?

I ta što su ostali naprezali su uši neće li čuti kako mrska im glavnaličnost u ropcu izgovara koju reč.

Bolovi Raspetoga bili su svakoga trenutka sve veći. Njegovo telo,nežno i po samoj svojoj prirodi, zamoreno naporima u poslednjevreme, skrhano borbom izdržanom poslednje noći, iznureno mukamaposlednjih časova, nije moglo više da odoleva. I duh je patio više negotelo, u kome će još za koji časak ostati. Činilo mu se da su ga ostavilizanavek, i njegova božanska bezazlena duša beše ostarela najdubljomstarošću. Svi su bili daleko od njega: drugovi iz srećnih dana, prijateljikojima je otvarao svoju dušu, siromasi koji su ga gledali s ljubavlju,deca koja su mu podnosila glave, da ih pomiluje, isceljeni koji se nisumogli da odmaknu od njega, učenici kojima je dao novu dušu. Unjegovoj blizini bila je samo gomila bezdušnih ljudoždera koji su,njuškajući, čekali njegovu smrt.

Jedino žene nisu ga bile ostavile. Sa strane, malo udaljene od Krsta, izstraha od drekavaca, stojale su Marija, njegova mati, MarijaMagdalena, Marija Kleofina, Saloma mati Jovanova i Jakovljeva − amožda i Jovana Kuzina i Marta − i, zaprepašćene, posmatrale njegovoizdisanje. Imao Je još snage da Jovanu poveri najmilije i najsvetijenasleđe što ga je ostavljao na zemlji: Tužnu Bogomater. Potom, očima

438

koje su zamaglile suze nije više video ništa i nikoga. Osećao se sam,kao što je sam bio u najsvečanijim trenutcima svoga života. Gde libeše taj brižni i dobri Otac, kojemu se on obraćao s ubeđenjem da ćega uslišiti i pomoći mu? Zašto mu ne pritekne u pomoć? Zašto mu neukaže bar tu milost da ga odmah uzme k sebi?

I tada se, u onom zagušljivom vazduhu, u onoj tihoj tami, čuše overeči:

− Eli, Eli, lama savahtani? Gospode, Gospode, zašto si me ostavio?

To je bio prvi stih jednoga psalma koji je on za sebe bezbrojno putaizgovarao, jer u njemu je bilo mnogo pretskazanja o njegovom životu io njegovoj smrti. Nije više imao snage da ga celog izgovori, kao onda uPustinji, ali u njegov uzburkani duh vraćao se jedan po jedan usklik."Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? Zašto si se udaljio odspasenja mojega, od reči vike moje? ... U tebe se uzdaše očevi naši,uzdaše se, i ti si ih izbavljao... A ja sam crv, a ne čovek: podsmehljudima i rug narodu. Ko me vidi, ruga mi se, razvaljuje usta, mašeglavom i govori: oslonio se na Gospoda! Gospod će ga pomoći,izbaviće ga, kada ga voli! Da, ti si me izvadio iz utrobe materine, ti sime umirio na sisi matere moje. Ne udaljuj se od mene, jer je nevoljablizu, a nema ko da mi pomogne. Opkoli me mnoštvo bikova, razvaljujuna me usta svoja, kao lav koji je gladan lova te riče. Kao voda razlihse; rasuše se sve kosti moje; srce moje posta kao vosak, rastopi se umeni. Sasuši se kao crep snaga moja, jezik moj prionu za nepce; ti meu prah smrtni mećeš. Okružiše me psi mnogi; četa zlikovaca ide okomene, probodoše ruke moje i noge moje. Gledaju me, od menenačiniše predmet za gledanje. Dele haljine moje među sobom, i tunikumoju stavljaju na kocku. Ali ti, Gospode, ne udaljuj se. Silo moja, pritecimi u pomoć".

Ova preklinjanja iz proročkih psalama, koja nas opominju na IsaijinogBolnika, izvijaju se iz ranjenog srca Razapetoga, kao poslednji val

439

njegove čovečje prirode, koja je na umoru.

Ali nekoliko zverova, koje su bliže krstu, pomišljaju da on to zove Iliju,proroka koji neprestano. živi, koji je u narodnom verovanju bio vezan sHristovim dolaskom.

− Ovaj zove Iliju.

U tom trenutku, jedan od vojnika uze sunđer, napuni octom, pa natačena trsku te ga pritište na usne Isusove.

A Jevreji su govorili:

− Stani, da vidimo da li će doći Ilija, da mu pomogne.

Legionar, koji ne voli zanovetanja, spusti trsku. Ali, posle nekogvremena − a vreme je beskrajno dugo, kao da je zastalo u onoj tami,uonom očekivanju, u onoj napregnutosti, mučnoj za svakoga −najedanput se s vrha krsta kao iz neke daljine ču Isusov glas:

− Žedan sam.

Vojnik dohvati opet sunđer, zamoči ga po drugi put u svoj sud s pićem,koje se sastojalo iz octa i vode, " pruži ga bnome koji je Boga molio daoprosti i njemu. I Isus, čim je ovlažio usne, uzviknu^

− Svrši se.

Onaj koji je toliko puta utoljavao žeđ drugima i na svetu ostavio životniizvor koji neće presahnuti nikada i na kome se umorni krepe, trulipodmlađuju, nemirni umiruju, bio je celoga svog života žedan ljubavi.Pa i sada, kada bukti u groznici, nije žedan vode, nego kakve milostivereči koja bi prekinula tu neutešnu osamu; Rimski najamnik mu daje,umesto sveže vode iz izvora galilejskih, umesto vina koje srce veseli i

440

koje je pio na poslednjoj večeri, malo svoga kiselog pića. Ali tajmilosrdni postupak toga nepoznatog roba teši ga, iako je na izdisaju,jer vidi da se jedno srce smilovalo na njegovo srce.

Kada je jedan tuđinac, koga nije video nikada dotle, učinio tako nešto,pa ma i sitno, iz sažaljenja, znak je da ga Otac nije ostavio. Čašagorčine ispijena je do dna. S krajem započinje večnost. I prikupiv svusnagu, uzvikuje u tami:

− Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj!

I Isus, pošto je još jednom povikao iz sveg glasa, obori glavu i ispustiduh. Taj uzvik, koji je bir tako silan da dušu oslobodi od tela, razleže sekroz tamu i izgubi po prostorima zemljinim. Posle toga uzvika, veliMatej, "zaves crkveni razdre se na dvoje, od gornjega kraja dodonjega; i zemlja se potrese, i kamenje se raspade; i grobovi seotvoriše, i ustaše mnoga tela svetih koji su pomrli; i uđoše u sveti grad ipokazaše se mnogima". Ali srca onih koji su sve to gledali bila su tvrđaod kamenja; ti mrtvaci, koji su samo prividno živi, nisu se probudili nataj poslednji poziv.

Tisuću i devet stotina godina proteklo je otkako se razlegao taj uzvik, aljudi su ustostručili tutnjavu svoga života, da ga ne bi slušali više. Ali umagli i u dimu naših gradova, u sve dubljoj tami u kojoj ludi podstičusvoje bedne vatre, taj očajnički uzvik, ispunjen radošću zbog pobede iizbavljenja, taj silni uzvik, koji večno doziva svakoga od nas, odjekujejoš u dušama onih koji ne mogu da ga zaborave.

Isus je umro. Umro je na krstu, kao što su ljudi hteli, kao što je Sinizabrao i Otac prihvatio. Borba s dušom je završena i Jevreji suzadovoljeni. Ispaštao je do poslednjeg časa i umro je. Otpočelo je našeispaštanje − i traje još neprestano.

441

NEVIDLJIVI KRST

NEVIDLJIVI KRST

Isus je umro i njegovo probodeno telo visi od onoga dana na jednomnevidljivom Krstu, koji je zaboden nasred zemlje. Pod taj gorostasnikrst, sa koga još kaplje krv, dolaze da plaču oni koji su raspeti u duši, isve Jude ovoga sveta, ma koliko da su ga drmali, nisu mogli da gaiščupaju.

Ali rugači nisu pomrli. Njihovo pleme ima dug život. Praunuci Kainovi iKajafini još neprestano ruže i podsmevaju se. Ludilo krsta isuviše jevelika sablazan za njihovu mudrost.

Kolika graja, kolika dreka − grakću gavrani iz šume od hartije − zbogjednog čoveka koji je umro na krstu! Vi kažete da je taj čovek bio Bog,a mi znamo − jer znamo sve i jer smo pročitali sve knjige − da nasilnasmrt jednog junaka, jednog poluboga, jednog božanskog bića uopštenije nešto tako novo, da bi moglo toliko dugo da uzbuđuje svet. Isus jejedan više na spisku; hoćete li da ga pročitamo ispočetka?

Nije potrebno. Poznate su i nama te marionete iz legendarnog doba. Iznamo da nije pametno da ih izvlačimo iz pesničkih kinđurenja i starihmitoloških knjiga, da bismo dobili materijala za raspravljanja koja bi bilaskrnavljenje. Hteli biste, možda, da nas podsetite na siromaha Ozirisa,koga je njegov zavidljivi brat, riđi Set, zatvorio u kovčeg i bacio u more,gde su ribe na najsitnije delove raskidale bedno telo toga vladaramisirskog? Ili na lepog Vavilonca Tamuza ko]i je, kao i njegov brat ilibratučed Adonis, umro među zubima divljeg vepra? Ili na onočudovište Eabanija, koga su u nekoj gužvi ubili stanovnici Nipura, kadaje tamo došao sa svojim prijateljem Izdubarom? Ili na pevača Orfeja,koga su Basaride rastrgale zato što je obožavao samo Apolona, a nijehteo ni da se dotakne žica u čast Bahusovu? Ili na nevinog Hipolita,

442

koji nije hteo da padne u Fedrin zagrljaj, te ga je rogovima proburaziobik koji je iskočio iz mora? Ili na veštoga lovca Oriona, koga je strelomubila Artemida, stoga što se usudio pozvati je da se s njime takmiči unadbacivanju diskosa? Ili na drugu Artemidinu žrtvu, na Akteona, kogasu iskidali psi za vreme lova, pošto na sebe beše navukao gnjev teboginje? Ili na snažnog Herkula, čistača staja, koji je, pošto senauživao s nekoliko žena, spaljen u košulji što ju je kentaur Nesuslukavo poklonio ljubomornoj Dejaniri, na dobrog Herkula koga je, malokasnije, njegov prijatelj Jolao podigao iz mrtvih, podnev tomeproždrljivcu pod nos pečenu prepelicu? Ili na Titona, koji je dat orlu daga poždere, stoga što je ljude učio upotrebi vatre i drugim korisnimradovima, ali koji kao besmrtan još neprestano živi i koga tešeOkeanide? Ili na veoma čuvenog Dionisija Zagreja, koga su braćaisekla na komade i skuvala u kotlu, posle čega je on oživeo na velikuradost Menada i berača po vinogradima?

Sve su to samo tvorevine narodnog verovanja, koje su pesnici prihvatilii ulepšali; alegorijska bića koja niko živi nije poznavao. Ali Hristos sepojavio u obliku čoveka i živeo je među ljudima, koji su, odmah poslenjegove smrti, pričali o njemu, u vreme koje nam je blisko i poznato. Tidrugi nisu stradali stoga što su doneli kakav nov zakon, učinili nekoneobično otkriće, nego su svi izreda − izuzev Prometeja kojipredstavlja početak civilizacije ali deli samo materijalna dobra − životizgubili iz osvete, iz ljubomore, iz nadmenosti, nesrećnim slučajem. Tafantastična stvorenja postradala su iz ličnih, privatnih, ništavnihrazloga. Niko od njih nije svoj život dao za spas čovečanstva, pa i samPrometej da je, nešto, mogao predvideti Zevsov gnjev, prikrio bi odnezahvalnih ljudi svoj dar − vatru.

Ne uzimajući u obzir božanstva − govore dalje Kajafini potomci − miznamo i za druge ljude, koji su, kao god i Isus, stradali da bičovečanstvu dali istinu, koji su, isto tako, zasnivali škole i religije. Ali,koji su ta, neka nam izvole kazati, što se ma i iz daleka mogu daporede sa Isusom?

443

Možda je to onaj dobri birokrata Konfučije, koji je imao žena i dece,pribirao takse na pašnjake, upravljao javnim radovima i mirno umro upostelji, u svojoj sedamdeset i trećoj godini? Ili Vardhamana, glavadžainizma, koji je umro prirodnom smrću kada mu je bilo sedamdeset idve godine? Ili Zaratustra, koji je poginuo u ratu prilikom opsađivanjaBakdia? Ili Buda Sidharta, carski sin, koji je s lepom nevestom rodiolepo dete, i preminuo po navršenoj osamdesetoj godini života, pošto seprejeo masne svinjetine.

Jedini koji je pogubljen po sudskoj presudi to je Sokrat; ali niko nikadaza njega nije verovao da je bio Bog ili da govori u Božje ime, a jošmanje da je otkrivao nadčovečanske istine. On ne spasava ljude, negose trudi da Atinjane nauči da misle tačnije. Doneo je, vele, nebeskufilosofiju na zemlju, ali Isus je na zemlju doneo nebo. Sokrat je stavljaou izgled popravku razuma, a Isus sreću i večnost. Uostalom, ovajoštroumni profesor majeutike doživeo je svoju sedamdesetu godinu inije bio mučen: naprotiv, dopustili su mu da se dugim govorom brani, iumro je bez bolova, okružen svojim učenicima, koji ga nisu ni izdali niostavili.

Isus je ljude učio nečemu beskrajno boljem nego što je prečišćenasofistika ili kakva građanska etika, zasnovana na pravdi. On je hteo daljude preobrazi po ugledu na sebe, prema rečima proroka Jezekilja kojije njegov dolazak predskazivao: "I daću im novo srce, i nov duhmetnuću u njih, i izvadiću iz tela njihova kameno srce i usadiću u njihmoje srce".

Poziva nas da budemo Bogu podobni, da se oslonimo na Boga danama upravlja, to jest da budemo božanski slobodni. Budite sveti kaošto je Bog sveti; savršeni kao što je Bog savršen; praštajte kao što Bogprašta; volite se kao što vas Bog voli! Ako budete tako činili, međuvama neće više biti neprijatelja ni gospodara, nesrećnih ni siromaha,tlačitelja ni potlačenih, nego Carstvo Nebesko zameniće sva

444

nepravedna carstva zemaljska.

To je bio zadatak Isusovog rada. I Isus je, kao i zmija u rajskom vrtu,ali samo u protivnom smeru, rekao ljudima: Budite kao bogovi. Samoljudi nisu imali snage da ga poslušaju. Bog je isuviše daleko, a i nasmetlištu ima nečeg prijatnog. Preterano težak bio bi to posao za crva,koji je ulepljen u blato, da se pretvori u sveca i približi savršenstvu,jedinoj sreći koja zaslužuje da je čovek traži i u kojoj se nećerazočarati.

I odbili su sve ono što im je Isus ponudio zajedno sa svojomprolivenom krvi. I da ne bi morali slušati njegov dosadni glas, koji ih jepozivao na veoma teško preduzeće, ugušili su ga na krstu. Pobojali suse da ne izgube svoja dobra od kamena, metala i hartije, te nisupoverovali u beskrajna dobra koja im je on nudio u zamenu za njih. Izbog toga odbijanja k te bojazni Čovečji Sin izdahnuo je toga dana naGolgota, uz krik koji je tama prihvatila.

I koji god od nas ne odgovori na taj krik, taj novim udarom zabija klincešto ga toliko vekova drže na Krstu koji se ne da oboriti.

445

VODA I KRV

VODA I KRV

Isus je umro, najzad, onako kako su to tražili poglavari njegovognaroda, ali ni onaj njegov poslednji krik nije njih osvestio. Neki od njih,veli Luka, vraćali su se kući udarajući se u grudi. Ali, da li u tim grudimabeše srdaca koja su bila za ono veliko srce što je prestalo kucati? Negovore, hitaju svojim domovima, na večeru. Možda je to pre bio strahnegoli ljubav.

Ali jedan tuđinac, kapetan Petronije, koji je ćuteći posmatraopogubljavanje, odjednom se prenu, i na njegove bezbožničke usnevinuše se reči Klavdije Prokule:

− Zaista, ovaj čovek beše pravednik.

Ne zna pravo ime čoveka koji je umro, ali pouzdano zna da nije biozločinac. To je treće svedočanstvo rimsko o nevinosti onoga koji će,zbog Apostola,'postati večnim Rimljaninom.

Jevreji i ne pomišljaju na kajanje. Ali pomišljaju, naprotiv, da će bitiporemećena Pasha, ako se krvavi leševi ne odnesu odmah odatle.Veče je već blizu, i čim zađe sunce otpočeće Velika Subota. Stogaporučuju Pilatu da naredi da se prebiju goleni osuđenih i da se onipogrebu. To prebijanje goleni beše jedan od najsvirepijih izuma kojimasu skraćivane muke raspetih, neka vrsta milosti, podesne naročitoonda kada ... je trebalo hitati. Vojnici, dobivši zapovest, pristupišerazbojnicima i sekirom im prebiše kolena i cevanice.

Isusa su već videli kako umire, te nisu morali da se i oko njega trude.Ali jedan od njih, priča Jovan, dohvati koplje, probode mu rebra i, nasvoje veliko zaprepašćenje, vide gde iz rane poteče krv i voda.

446

Taj vojnik zvao se, prema jednom starome predanju, Longinije, i pričase da je nekoliko kapi krvi prsnulo u njegove oči, koje su bile bolesne, ida su se one odjednom iscelile. U Martirologiji, istoriji hrišćanskihmučenika, stoji da je Longinije, od toga dana, verovao u Hrista idvadeset i osam godina bio monah u Ćesariji, sve dokle mu, zbognjegove vere, nisu odrubili glavu. Klavdija Prokula, milosrdni Legionarkoji je poslednji put ovlažio usne samrtnikove, kapetan Petronije iLonginije prvi su Neznabošci koji su Isusu pristupili istog onog danakada ga je Jerusalim od sebe odgurnuo.

Ali svi Jevreji nisu ga zaboravili. Sada kada je umro, istinski umro,sasvim umro, sada kada je hladan kao i svi mrtvaci, nepomičan kao isvi leševi, sada kada je mrtvo, mirno telo, telo bez duše, s ustima kojaćute, sa srcem koje ne bije više, sada izbijaju iz kuća, iz kojih se nisupojavljivali od prošle večeri, loši prijatelji, plašljive pristalice, potajniučenici, nepoznati poštovaoci, koji noću žižak stavljaju pod kopanju, adanju, kada je sunce, iščezavaju nekuda. Poznajemo mi već iziskustva te prijatelje, te oprezne ljude, koji dršću pri pomisli na ono "štaće se reći", koji te prate ali poizdalje. koji te primaju ali kada to niko nemože da vidi, koji te poštuju ali da to osim njih niko ne zna, koji te voleali ne toliko, da bi tebe radi izgubili koji čas sna ili koju prebijenu paru.Ali kada čovek umre, možda baš usled tvrdičenja ili kukavištva takvihljudi, za njih nastaje prava svečanost. Tada su oni ti koji lijunajprobranije, najkrupnije suze, što su ih čuvali naročito za taj dan; kojisvojim trudoljubivim rukama pletu vence od cveća i sastavljajunadgrobni govor. Treba ih samo videti s kolikim se poletom i s kolikoganutosti promeću u prave naricaljke, u pisce nekrologa, epigrafa ispomenica. Posmatrajući njihovo držanje, čovek mora doći dozaključka da pokojnik nije imao vernijih drugova od njih, i nežnijastvorenja osećaju skoro neko saučešće prema tim ljudima koji su, kakose čini, tom smrću izgubili polovinu ili, u najmanju ruku, četvrtinu svojeduše.

447

Hristos, da bi se možda više namučio u svom životu i prilikom svojesmrti, imao je stalno prijatelja takve vrste. Dvojica od njih pojavila su seupravo u petak uveče. Bile su to dve dostojanstvene, istaknute ličnosti,dva prvaka u gradu Jerusalimu i u Velikom Veću, dva bogatagospodina − takvi prijatelji su obično bogati ljudi, − jednom rečju dvaSavetnika: Josif iz Arimateje i Nikodim. Njih dvojica, da ne bi svoje rukeumrljali Hristovom krvlju, nisu došli na sednicu Velikoga Veća, nego suse zatvorili u svoje kuće, gde su, možda, koji put i uzdahnuli, misleći daće time spasti svoj glas i svoju savest. A nisu pomišljali da su timsvojim postupkom išli na ruku ubicama i da je uzdržavanje od mešanja,onde gde čovek ima pravo da se umeša i svoje gledište zastupa, toisto što i odobravanje onoga što drugi odluče. Josif iz Arimateje iNikodim su, dakle, saučesnici u Hristovom pogubljavanju, iako su biliotsutni i protivni tome. Kasnije sažaljenje moglo je da umanji, ali ne i daizbriše njihovu odgovornost.

Ali uveče; kada su njihovi drugovi, nemajući više od čega da prezaju,otišli sa Golgote, kada, dakle, više nisu bili u opasnosti da izgube ugledu očima visokog svešteničkog i građanskog društva, pošto mrtvac jemrtvac koji ne može nikome da smeta, ta dva noćna učenika, "kradomzbog straha od Jevreja" nastaše da grižu savesti ublaže pogrebompogubljenoga.

Josif, srčaniji od Nikodima − "usudi se", kako to kaže Marko, koji ističetaj neobični slučaj s tom kukavicom − otide Pilatu i zatraži telo Isusovo.Pilat se začudi kada ču da je već umro − jer raspeti su dosta puta nakrstu živeli i po dva dana, − i, pošto je dozvao Petronija, koji je izvršiopresudu, i saslušao njegov izveštaj, "pokloni" telo savetniku. Namesnikse, toga dana, pokazao velikodušan, jer su rimski činovnici obično odsrodnika onih koji su bili pogubljeni tražili da se leš plati. On nije mogaoda odbije jednog tako uglednog i uz to veoma bogatog čoveka, i poklonmu je učinio možda ne toliko zbog toga što ga je na to pokretalopoštenje, koliko stoga što mu je sve to već bilo dojadilo. Celo jutromučili su ga s tim dosadnim Carem, pa mu ne dadu mira ni sada kada

448

je on već mrtav!

Pošto dopuštenje, Josif otide te kuci lepo platno i onda se krenu naGolgotu. U putu, ili tamo, sastade se s Nikodimom, s kojim je bio uprijateljstvu možda stoga što su bili jednomišljenici, i koji je na Golgotuišao s istom namerom. Ni Nikodim nije žalio troškova. Sluga, koji je zanjim išao, nosio je na leđima sto livara neke mešavine od izmirne ialoja.

I čim su stigli pred krstove, gde su vojnici u tom trenutku skidalirazbojnike, da bi ih bacili u zajedničku raku, njih dvojica pristupišeskidanju Isusovog tela.

Josif, kome pomagaše Nikodim i još neki, jedva izvuče iz nogu klince,jer su bili vrlo čvrsto ukucani. Lestvice behu još tu. Jedan od njih, poštose ispeo, izvadi i one iz ruku, podupirući telo, koje više ništa nepridržavaše, ramenima, da ne bi palo. Onda drugi pomogoše da seskine i položiše ga na krilo ojađene Matere koja ga je rodila. Potom sesvi uputiše u jedan vrt, koji je bio blizu i u kome se nalazio grob isečenu kamenu. Taj vrt beše Josifov i taj grob bio je on spremio za sebe, jeru to vreme svaki imućniji Jevrejin imao je svoju porodičnu grobnicu,udaljenu od svih ostalih grobova, tako da pokojnici nisu morali da seodmaraju u onoj zajednici, kakva su današnja zvanična, privremena,geometrijski premerena i demokratska groblja, uređena kao i ceo našmoderni varvarski život.

Došavši u vrt, dva uvažena grobara dadoše zahvatita vode sastudenca i telo okupaše. Tri Marije, − Devica, Posmatračica,Oslobođena, − nisu se bile ni pomakle s mesta na kome je izdahnuoonaj koga su volele. I one, vičnije takvim poslovima i nežnije od ljudi,pregoše da sahrana, koja je vršena krišom i na brzu ruku, ne ispadnenedostojna onoga koga su oplakivale. S glave mu skidoše venacPilatovih legionara i iz kože povadiše trnje koje se u nju beše zarilo;razmrsiše mu vlasi koje su bile krvlju ulepljene; zatvoriše one oči koje

449

su ih toliko puta s čednom nežnošću gledale i ona usta koja nikadanisu smele da poljube. Potok od suza izliše na lice koje je, u onommirnom mrtvačkom bledilu, opet dobilo svoj blagi izraz, te ga takookupaše vodom koja je bila čistija od vode iz Josifovog studenca.

Celo telo bilo je umrljano znojem, krvlju, prašinom; rane na rukama, nanogama i na grudima behu još pune usirene krvi. Pošto je okupan, lešje natopljen Nikodimovim mirisima, kojih je bilo u izobilju, tako da sunjima popunjena i udubljenja što su ih klinci ostavili. Od one večerikada je Grešnica svoju sklenicu narda izručila na glavu i na nogeonoga koji joj je grehe oprostio, Isusovo telo primalo je samo pljuvanja iudarce. Ali sada, po drugi put, kao god i onda, ono je bilo oblivenosuzama koje behu dragocenije od mirisa.

Zatim, pošto je onih stotinu Nikodimovih livara Isusa zastrlo mirisnimpokrovom, njegovo telo je obmotano platnom i uvezano dugimplatnenim povojima, glava je povijena ubrusom a lice, pošto su ga svicelivali u čelo, pokriveno drugim ubrusom.

Grobnica je bila otvorena i imala je samo jedno pripremljeno mesto;beše dovršena nedavno, u nju još nije bio niko sahranjen. Josif izArimateje, koji nije došao na misao da živog Isusa sakrije u koju odsvojih kuća, ustupio mu je sada, pošto se bes pomamne svetine bešestišao, taj mračni podzemni stan, koji je dao istesati u steni za svojunekadanju lešinu. Dva Savetnika glasno očitaše, po običaju, pogrebnipsalam i onda, lagano položivši mrtvo Isusovo telo u grob, navališe nanjega veliki teški kamen i ćuteći se udaljiše zajedno s drugima.

Ali žene ne pođoše za njima. Nisu mogle da se odvoje od togakamena, koji ih je navečno odvajao od onoga kojega su volele višenego svoju lepotu. Kako su mogle da ostave sama, u dvoguboj tami tenoći i toga groba, njega koji je bio onako očajnički sam za svoje dugeborbe s dušom? I molile su se Bogu, glasom koji se jedva čuo, i kadabi koja pokušala da teši drugu, ta bi zajecala još većma. Poneki put,

450

naslonjene na kamen, dozivale su ga po imenu i govorile mu, sadakada su njegove uši bile zatisnute smrću i zavojima, one slatkenežnosti koje mu nisu mogle reći dokle je bio živ i, u toj vlažnoj imračnoj noći, poveravale su mu onu ljubav silniju od ljubavi, koju višenisu mogle zadržavati u svojim malim ženskim srcima.

Potom, najzad, hladnoća i zamor ophrvaše i njih, te se krenuše i one,zažarenih očiju, spotičući se o džbunje i kamenje, i rastadoše se, poštosu jedna drugoj dale reč da će se vratiti čim prođe Pasha.

451

OSLOBODENJE ONIH STO SPAVAJU

OSLOBOĐENJE ONIH ŠTO SPAVAJU

Izranjavljeno telo Hristovo otpočivalo je, najzad, u mirisnoj ložnici, usteni toga jerusalimskog vrta. Ali njegov duh, oslobodiv se trošnogatela, ne otpočivaše. Doneo je Radosni Glas živima i za to je platiosvojim životom; sada je morao da ga odnese Mrtvima koji ga vekovimai tisućama godina čekaju u dubinama Sheola.

O tom silasku u Pakao nemamo pouzdanih otkrovenja. Ali u jednomeod najstarijih apokrifa, u Petrovom Jevanđelju, čitamo da su očevidcivaskrsenja "čuli s neba jedan glas koji je rekao: Jesi li onima štospavaju objavio da te slušaju? I sa krsta se čuo odgovor: Jesam". A uprvoj Petrovoj poslanici nalazimo kao potvrdu toga propovedanjaonima koji spavaju: "Ubijen je, istina, telom, ali se vratio u život duhom,kojim, sišavši, propoveda i duhovima koji su u tamnici, koji nekada nehtedoše da slušaju kad ih očekivaše Božje strpljenje, u vreme Nojevo,kada se građaše kovčeg... Za to se i mrtvima propoveda Jevanđelje,da prime sud po čoveku telom a po Bogu da žive duhom". Pavle pak,koji je o Božjim tajnama znao više − nego što je mogao da iskaže, tvrdida je Hristos "slazio i u donje oblasti zemljine". Apostolski Simvol Vereprimio je u sebe to staro hrišćansko ubeđenje i time ga kao nesumnjivopotvrdio.

Mašta starih naroda mnogo je snevala o silascima u Ad. U Vavilonu sepričalo kako je Istara prodrla u užasno carstvo Nergalovo, da bi u životpovratila svoga Tamuza; i kako je tamo išao i junak Izdubar, ne bi li odmudrog Sitnapistima saznao tajnu večne mladosti. U Grčkoj, pesnici supričali o Herkulu da se kroz neki otvor na rtu Tenaru spuštao u donjisvet, da otuda, kao znak pobede, donese strahovitog Kerbera; oTezeju i Pirotou da su se drznuli sići u Pakao, da u život povrate otetuPersefonu; o Dionisiju da je, pored ostalih svojih podviga, slazio dole,

452

da bi iz donjeg sveta doneo svoju mater Semelu; o Orfeju da je hteo daod Plutona otme izgubljenu Evridiku; o Ulisu da je čarju krvi nagnaoseni da dođu k njemu, da bi mu Tirezija mogao reći kako da se vrati uotadžbinu; o Eneju koji je dospeo u podzemni svet, da bi Virgilije imaoprilike da slavi junake koji još nisu rođeni. I o Pitagori se zuckalo da jejednom odlazio u Ad, ali to pričanje o njegovom putu, koje je do nasdošlo, sama je jedna docnija parodija.

U svima ovim basnama vidimo da njihovi junaci hoće da pokažu kakvuneobičnu srčanost i hrabrost ili da žele dokučiti nešto što se samo njihtiče, kao što čine Izdubar i Ulis, ili da su radi, što je najčešći slučaj,spasti od smrti neko biće koje je jedino njima bilo drago. Osim kada jereč, kao u Eneidi, o običnom književnom sredstvu. Ali niko od njih neide da spase zaboravljene mrtve, da ih otrgne od paklenih sila, da injima odnese glas o višem životu. Istara, da bi zaplašila vratara uAralu−u, preti da će razbuditi sve mrtve, ali s kakvom zverskomnamerom! "Podići ću mrtve − uzvikuje kći Sinova − da požderu žive, teda bude više mrtvih nego živih".

U ovim narodnim gatkama nema ničega što bi nas podsećalo, ma i izdaleka, na Hristov silazak u Pakao. Hrista podstiče božanska pobudajedne pravde koja ne zna za čovekovu podelu vremena. Među onimašto spavaju u krilu zemljina sna nisu samo neljudi što ne znadošenizašta drugo doli za svoje volove i svoje naložnice; nisu samo zlikovcikoji su dušu ukaljali svakojakim požudama i ruke krvlju bratskom; nisusamo lenjivci koji su se grejali na suncu a nikada u tome blistavom okune nazreše sliku jednog milostivog Oca; nisu samo bogati kojinemađahu drugih bogova doli Robe i Trgovine; nisu samo Carevi kojibehu, kako je u gnjevu rekao Ahil, zveri što proždiru narode; nisu bilisamo idolopoklonici koji su mislili da se umile bogovima, klanjajući sekipovima kamenim, i koji su se, zaluđeni najgnusnijim praznovericama,valjali u pijanstvu bludničkih orgijanja, koljući ljude i životinje; nisusamo oni koji behu zadovoljni sobom, kojima je bilo dovoljno daprvobitne zakone doslovce ispunjavaju, koji sebe smatrahu savršenima

453

u svetu savršenom i koji nemađahu ni pojma o nekoj obnovi sveta ubudućnosti.

Nego tu su, ma da retki i rasejani po beskrajnim tisućugodišnjimgrobljima drevnih vremena, i oni koji su i bez pomoći potpunogotkrovenja došli do čistote života koja je, iako beše još daleko odsavršenstva, ličila na njega, kao što crna senka liči na živo telo. Nekiod njih su ne samo utvrdili prvobitne zakone i slabe ljudske veze, negosu ih još usavršili i poneki put uspevali da ih premaše. Najistaknutijimeđu njima prikupljali su plemena, koja su ranije bila podeljena nadivlje horde, i od njih stvarali jedan narod u kome je nemilosrdni rat bioublažen ili ograničen; drugi su svoj narod oslobađali od tuđinskogropstva ili ga učili umetnosti, koja život čini snošljivijim i koja doprinosida čovek, za koji časak, zaboravi na bol. U golemim gomilamapokvarenjaka i zverova pojavljivao se, ovda onda, po koji čovekplemenitije vrste, koji siromaška nije terao od svoga ognjišta, koji jedavao hleba gladnome, koji je savlađivao svoje telo, ugušivao svoježivotinjske strasti, i trudio se, nejasno, s mukom, da se pokoravanekom unutarnjem zakonu koji je bio gotovo neko predosećanjesvetosti. I bilo je, najzad, u narodu što ga ]e Isus izabrao za svoj,Patrijaraha, nežnih pastira svojih porodica i svojih stada;Zakonodavaca koji su na gorama, usred plamenova, primali zapovestiVečnoga; Proroka koji su vekovima, sa silnom ljubavlju i silnomnadom, objavljivali dolazak oslobodioca, izbavitelja, koji će razagnatinepravde i bolove ovoga sveta, kao što severac razgoni zagušljivaisparenja iz dolina.

Zbog te nekolicine, koji su bili sveci pre svetaca, dobrotvori preSpasitelja, koji su objavljivali dolazak Hristov i pripremali mu puteve,koji su, uopšte, bar željom bili Hrišćani pre Hrista, beše potrebno daIsus siđe u bezgranično carstvo mrtvih. Onaj koga su oni zamišljali, neznajući mu ime, i očekivali, ne mogući ga sagledati dok ih je suncegrejalo, seća ih se čim se u pravi život probudio i među njih silazi da ihsa sobom povede u slavu nebesku.

454

Jedan stari apokrifni tekst opisuje taj silazak u donji svet: izvaljivanjevrata, pobedu nad Sotonom, ushićenje pravednika staroga Zakona iuznošenje male povorke blaženih u Raj. I dokle izlaze pred Enoha iIliju, koji nisu umrli na zemlji kao drugi, nego se vinuli na nebo, dolazimeđu njih jedan nag i krvav čovek, koji nosi krst na plećima. To jeDobri Razbojnik prema kome je ispunjeno obećanje što mu ga jeRaspeti, toga istoga dana, dao na Golgoti. To su tvorevine mašte,nešto što je više lepo nego pouzdano. Ali hrišćanska tradicija, netvrdeći da zna pojedinosti silaska u Ad i imena spasenih, unela je učlanove Simbola Vere propovedanje Jevanđelja mrtvima, a Virgilijevasen, trinaest vekova docnije, mogla je Dantea, u dimu Pakla, dapodseti na dolazak "Moćnoga, krunisanog znakom pobede".

455

NIJE OVDE

NIJE OVDE

Sunce se još nije bilo rodilo toga dana, koji je za nas Dan Gospodnji,Nedelja,kada su se Žene krenule u vrt. Ali na istoku, iznad bregova,uzdizala se kao neka bela nada, nešto kao odsjaj neke zemlje odevenekrinovima i srebrom, uzdizalo se lagano usred treperavih zvezdanihjata, pobeđujući malo po malo svetlucavu noć. Beše to jedna od onihzora što čoveka podsećaju na nevinu decu koja spavaju i snevajusnove prepune najlepših nada. Pomaljao se, stidljivo kao kakvadevojka, nov dan, dan još pomalo studen, ali dan koji čovekovo srceispunjava nekom nevinom srčanošću.

Žene su koračale, rasejane od tuge, kroz sivi sumrak, u komepopirivaše blag povetarac, i bile su obuzete nekim osećanjem, za kojene bi umele reći otkuda dolazi. Da li su to išle da se opet isplaču nagrobu? Ili da još jednom vide onoga ko im je iz grudi iščupao srca,ostaviv ih u životu? Ili da na njegovo mrtvo telo izliju mirise koji su jačinego Nikodimovi? I govorile su:

− Ko će nam odvaliti kamen sa vrata grobnice?

Bilo ih je četiri, jer Mariji iz Magdale i Mariji iz Vitanije behu se pridružileJovana Kuzina i Solomija, ali bile su žene a uz to skrhane tugom ibolom.

Ali, tek što su stigle do stene, zastale su kao ukopane odzaprepašćenja. Mračni otvor u kamenu zjapio je u mraku. Ne mogućida veruje svojim očima, najsmelija između njih pristupi bliže i drhtavomrukom stade pipati dovratnike. Na jutarnjoj svetlosti, koja sepojačavaše sve više i više, ugledaše one najzad kamenu pločuprislonjenu uza stenu.

456

Neme od užasa, žene su se osvrtale na sve strane, kao da očekujuneće li naići kogod ko bi im mogao kazati šta se sve zbilo za te dvenoći dok nisu bile tu. Marija iz Magdale pomislila je odmah da suJevreji, koji se nisu zasitili mučenjem živoga Hrista, ukrali njegovo teloi, jetki što je s onakvim počastima sahranjen jedan otpadnik od vere,bacili ga u sramnu raku u kojoj su bili leševi one dvojice razbojnika.

Ali to je bila samo slutnja. Možda je Isus otpočivao još tu, u svojimmirisnim zavojima. Nisu se usuđivale da stupe unutra, a nisu mogle nida otidu dogod ne saznadu štogod pouzdano. I čim je sunce izišlo izavisova i obasjalo otvor u steni, one se odvažiše i uđoše.

U početku ne videše ništa. Ali odmah zatim opet se zaprepastiše. Sdesne strane sedeo je jedan mladić u sjajnim, kao snegbelimhaljinama, i, kao što se činilo, čekao na njih.

− Ne plašite se. Onaj koga tražite nije ovde: ustao je. Zašto tražiteživoga među mrtvima? Zar se ne sećate kako vam kaza, kada beše uGalileji, da će se predati u ruke ljudi grešnika i da će treći dan daustane?

Žene su te reči saslušale, zaprepašćene i dršćući, i nisu mogle ništa daodgovore. Ali mladić nastavi:

− Idite njegovoj braći i kažite da je Isus ustao iz mrtvih i da ćete gauskoro opet videti.

Sve tri, cepteći od straha i radosti, iziđoše iz groba i požuriše da pođuodmah tamo gde im je rečeno. Ali, tek što behu kročile nekoliko korakai izišle iz vrta, Marija iz Magdale zastade, a druge nastaviše put u gradi ne čekajući je. Ni sama ona nije znala zašto je zastala. Možda je rečionoga mladića nisu ubedile i možda ona nije mogla dobro da vidi da lije grob prazan. Zar taj mladić nije mogao da bude saučesnik

457

sveštenika te da ih obmane?

Najedanput se okrenu i vide pred sobom, prema zelenilu i suncu,jednog čoveka. Ali ga ne poznade, čak ni onda kada joj on reče:

− Ženo, zašto plačeš? Koga tražiš?

Marija pomisli da je to Josifov vrtar, koji je u ranu zoru došao na rad.

− Plačem stoga što su mi uzeli Gospoda moga i što ne znam gde su gametnuli. Ako si ga ti uzeo, kaži mi gde si ga metnuo, i ja ću da gaodnesem.

Potresen tom strasnom odanošću, tom detinjom bezazlenošću,Nepoznati odgovori samo jednom reči, jednim imenom, njenimimenom, ali onim dirljivim i nezaboravnim glasom kojim ju je toliko putadozivao:

− Marija?

Onda očajnica, koja kao dase odjednom probudi, poznade onoga kogaje izgubila:

− Ravuni! Učitelju!

I pade mu pred noge, u vlažnu travu, i uze rukama stezati te gole ibose noge na kojima su se videli rumeni tragovi od klinaca.

A Isus joj reče:

− Ne dotakni me se, jer se još ne vratih k ocu svojemu; nego idi k braćimojoj i kaži im da se vraćam Bogu svojemu i Bogu vašemu. I reci im dapred njima odlazim u Galileju.

458

I odmah se odmače od žene koja je klečala i udalji se izmeđudžbunova, obasjan suncem.

Marija je za njim gledala dogod nije iščezao. Potom ustade sa ledine,unezverena, kao izvan sebe, sva srećna od radosti, i požuri zadrugaricama.

One behu tek pre nekoliko trenutaka stigle kući, gde su bili skriveniučenici, kojima su zbunjeno i žurno pričale o tom čisto neverovatnomdogađaju: o otvorenom grobu, o mladiću u belim haljinama, o onomešta im je rekao, o poruci koju je braći uputio.

Ali ljudi, koji su još bili zbunjeni nesrećom i kaji su se tih opasnih danapokazali većim slabotinjama od žena, nisu hteli da veruju u tu neobičnunovost. Uobraženja, ženska trabunjanja, govorili su. Kako je mogao davaskrsne za cigla dva dana? Kazao je da će se vratiti, ali ne odmah.Toliki užasi moraće da se zbiju pre toga!

Verovali su da će Učitelj ustati iz groba, ali znali su da to neće biti preonoga dana u koji će vaskrsnuti svi mrtvi, dana u koji će on doći u svojslavi svojoj. Ali sada ne, jer bi to bilo prerano. Tako što mogu da budusamo sanjarije uzrujanih ženskih glava.

Ali u tom trenutku, uzbuđena i zadihana od žurnog hoda, stiže i Marijaiz Magdale. Ona potvrdi sve što su ispričale njene drugarice. Nego biloje još nešto: videla ga je svojim očima, i razgovarao je sa njom, i u prvimah nije ga mogla poznati, ali njegovih se nogu dotakla svojim rukamai videla je rane na njegovim stopalama. Bio je to On, živ, kao i ranije, izapovedio joj je da otide braći i javi im da je ustao iz mrtvih, kao što je ipredskazao.

Simon i Jovan prenuše se naposletku, jurnuše napolje i trkom pohitašeu Josifov vrt. Jovan, koji je bio mlađi, prestiže druga i prvi dođe dogroba. I turiv glavu u otvor, vide na zemlji komade platna; ali ne uđe.

459

Simon ga stiže, teško dišući, i utrča pravo u grobnicu. Zavoji behurastureni po zemlji, ali ubrus, kojim je bila obvijena glava Raspetoga,bio je lepo savijen i u jedan kut spušten. I Jovan uđe, vide i poverova. Ine progovorivši ni reči, njih dvojica vratiše se kući, neprestano trčeći,kao da su se nadali da će Vaskrsloga zateći tamo, među onima koje sumaločas ostavili.

Ali Isus, čim se rastao s Marijom, udaljio se iz Jerusalima.

460

EMAUS

EMAUS

Pošto minu Pasha, dan svečanoga odmaranja, nastupiše za sve i zasvakoga dani rada i nevolje.

Dvojica Isusovih prijatelja, između onih koji su bili u kući s učenicima,morali su toga jutra, svojim poslom, da otidu u Emaus, selo koje jenekoliko časova udaljeno od Jerusalima. Krenuli su čim su se Simon iJovan vratili sa groba. Svi oni uzbudljivi glasovi bili su ih malo zbunili,ali nisu mogli da ih ubede u istinitost jednog tako čudnog ineočekivanog događaja. Pošto to behu pametni i ozbiljni ljudi, s kojimase ne mogu zbijati šale, oni nisu hteli poverovati u sve ono što sepričalo. Ako Učiteljevo telo nije više na mestu na kome je ostavljeno,zar ga čovečje ruke nisu mogle da odnesu nekuda odatle?

Kleopa i njegov drug bili su dva dobra Judejca, od onih Judejaca kojisu u svojoj duši, prepunoj isuviše stvarnih briga, imali mesta i za svešto je uzvišeno. Ali to mesto nije bilo bogzna koliko prostrano, te seuzvišeno moralo slagati s ostalim, ako nije bilo rado da bude izbačenopoput nezvanog gosta. I oni, kao skoro i svi Učenici, očekivali sudolazak kakvog spasioca, ali spasioca koji bi, pre nego ikoga, spasaoIzrailj. Uopšte, dolazak Mesije, koji bi trebalo da je sin Davidov a neBožji, ratnik na konju a ne siromašak koji pešači, bič za neprijatelje ane čovek koji miluje decu i bolesnike. Hristove reči bile su priličnorastanjile oklop telesnog mesijstva kakvog su ga oni zamišljali, alinjegova smrt na krstu razočarala ih je sasvim. Voleli su Isusa i patili suzbog njegovog stradanja, ali taj neočekivani, sramni završetak,završetak bez slave, bez otpora, bio je u protivnosti s onim, što suočekivali, a još većma s onim što su želeli. To što je bio smeran, štojaše na pitomom magaretu umesto na ubojnom konju, što ima višeduha i blagosti nego što to njima godi mogli su, sa malo više napora, i

461

da podnesu; ma da teška srca. Ali to što oslobodilac nije mogao daoslobodi ni sebe ni druge, što spasilac nije učinio ništa da se spase,što je judejski Mesija svoj život završio, po volji izvesnog brojaJudejaca, na vešalima na kojima se pogubljavaju razbojnici i oceubice.bilo je nešto što čoveka mora da razočara, sramota koja se ne prašta,Najiskrenije su žalili Raspetoga, ali u isti mah dolazili su u iskušenje dapomisle, da se Isus prevario u mišljenju o sebi samome. Ta smrt − i tokakva smrt! − bila je, u očima tih praktičnih ljudi, nešto nalik na najgorebankrotstvo.

O svemu tome razgovarali su njih dvojica, koračajući putem kojiobasjavaše podnevno sunce, i ovda onda padali su u vatru, jer nisumogli da se u svemu slože. Najedared ugledaše ukraj sebe nečijusenku. Okrenuše se. Ta senka bila je nekog čoveka koji je išao zanjima, kao da beše rad da čuje šta razgovaraju. Zastadoše i, kao što jeveć običaj, pozdraviše ga. I putnik im se pridruži. Obojici njih učini seda im ono lice nije novo, ali, ma koliko da su ga ispod oka posmatrali,nisu mogli da poznadu svoga saputnika. On ih, umesto da na njihovanema pitanja odgovori, upita:

− Kakav je to razgovor što ga u putu među sobom imate?

Kleopa, koji je jamačno bio stariji, začuđeno odgovori:

− Zar si ta toliko nepoznat i osamljen u Jerusalimu, da nisi mogao čutišta se u njemu desilo ovih dana?

− A šta to? − upita nepoznati čovek.

− O Isusu Nazarećaninu, koji beše prorok, silan u delu i u reči predBogom i narodom; kako ga glavari sveštenički i sudije naše osudiše nasmrt i raspeše. A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailj; alipri svem tom, ovo je treći dan kako to bi. A zaprepastiše nas nekežene koje su bile rano na grobu pa, videvši da je prazan, došle i pričale

462

nam kako im se neki duh javio i kazao da je Isus živ. I dvojica od našihišli su tamo i grob našli pust, kao što su i žene kazale, ali njega nevideše.

− O bezumni ljudi! − uzviknu nepoznati. − Kako sporo verujete u onošto su govorili proroci! Nije li trebali da Hristos propati sve to, pre negošto uđe u slavu svoju? Zar se ne opominjete šta su sve kazivali proroci,od Mojsija pa do današnjih dana? Zar niste čitali Jezekilja i Danila? Izar vam nisu poznate pesme Gospodu i njegova obećanja?

I gotovo gnjevnim glasom govorio im je starinske reči, tumačioproročanstva, iznosio im pred oči sliku Bolnika što ju je Isaije stvorio.Njih dvojica slušali su ga mirno i pažljivo. ne prekidajući ga nikako, jerim je govorio vatreno, strasno, i one drevne opomene dobivale su, unjegovim ustima, neku novu toplinu i toliko jasan smisao, da su se oničudili kako da to ranije ne zapaze. Ceo njegov govor bio je za njih,kako im se činilo, odjek drugih, sličnih govora, koje su slušali davnonekada, ali nejasno, kao u snu.

Međutim, bili su već stigli do prvih kuća sela Emausa i nepoznati,najedanput, htede da se oprosti, da bi, kako se činilo, nastavio putdalje. Ali ta dva prijatelja ne mogoše prosto da se odvoje od togatajanstvenog druga, te ga zamoliše da ostane s njima. Sunce jezalazilo i, kao da je bilo rado da se iskupi, još jače je pozlaćivalo polje iceo predeo. Senke te trojice ljudi na prašnjavom putu bile su sadaduže nego ranije.

− Ostani s nama − rekoše mu − jer je dan na izmaku, i blizu je noć. I tisi,svakako, umoran, a i vreme je da se malo potkrepimo.

I uzeše ga za ruku i uvedoše u kuću u kojoj su imali posla.

Kada su bili za stolom, Gost, koji je sedeo u začelju, uze hleb,blagoslovi ga, prelomi i dade prijateljima. Tada se odjednom otvoriše

463

oči Kleopi i njegovom drugu, kao kada sunce odjednom obasja posteljui probudi nas. Obojica skočiše, zaprepašćeni, u licu bledi, i neka jezaprođe ih od pete do glave. Najzad poznadoše Pokojnika, koga surđavo razumevali i o njemu pogrešno mislili. Ali nemadoše kad ni da gapoljube, jer ga nestade ispred njihovih očiju.

Po licu ga nisu mogli poznati, a ni po rečima koje su ipak toliko ličile nanjegove reči dok je bio u životu; nisu ga poznali ni po očima koje susevale dokle je govorio, ni po zvuku njegovog glasa.

Ali, kada je u ruke uzeo onaj hleb, kao otac koji ga deli svojoj deci,uveče, posle dana provedenog na poslu ili na putu, i kada su prilikomtoga čina prepunog ljubavi − koji su toliko puta posmatrali oprijateljskim večerama − videli i poznali, najzad, one ranjave ruke, rukekoje su blagosiljale, puklo im je pred očima i oni su se odjednom obreli,zasenjeni blistavom svetlošću, licem k licu pred Onim koji je vaskrsao.Dokle im je, ranije, bio prijatelj, nisu ga razumevali; dokle im je, u putu,bio učitelj, nisu ga poznali; ali u trenutku u kome je vršio nežni posaoonoga koji služi svojim slugama i pruža komad hleba, koji je život inada života, tada, prvi put, poznadoše ga.

I onako gladni i umorni kao što su bili, krenuše ponovo putem koji suprevalili i stigoše,kada je već bila noć, u Jerusalim.

I idući, gotovo postiđeno, govorili su:

− Nije li gorelo srce naše u nama, kada nam je govorio i objašnjavaoproroke? Zašto ga nismo mogli da poznamo tada?

Učenici još nisu bili legli. Putnici, i ne odahnuvši, ispričaše im sve osusretu, šta im je u putu rekao i kako su ga poznali tek kada je hleblomio. I kao da su hteli da to potvrde, tri ili četiri glasa povikaše u istamah:

464

− Zaista, ustao je Gospod i javio se i Simonu. Ali ta četiri priviđenja, tačetiri svedočanstva, nisu bila dovoljna pa da se isključi svaka sumnja usviju. To tako brzo, tako neobično vaskrsavanje, koje se zbilo noću ikoje niko nije video, više je ličilo na neku tlapnju nego na pravustvarnost. Ko je pričao da ga je video? Jedna mesečarka koja je većjedanput bila u vlasti demona; jedan bolestan čovek koji više nepoznaje sebe samoga otkako se odrekao Učitelja; dva obična prostakakoji nisu bili ni pravi učenici i koje je Isus sada, ko zna zašto, voleo višenego svoje najbliže prijatelje. Marija je mogla biti žrtva kakvog svoguobraženja; Simon, da bi stresao svoju ljagu, nije hteo da izostane izanje; ona dvojica mogli su biti varalice ili, u najbolju ruku, zanesenjacikoji buncaju. Da je Hristos odista vaskrsao, zar se ne bi javio svima,kada su bili na okupu? Zašto da neke voli više a neke manje? Našto tapriviđenja na šezdeset stadija od Jerusalima?

Verovali su u vaskrsenje, ali su ga smatrali kao jedan od znakova zakonačni prevrat na svetu, kada vreme bude navršeno. Ali sada, kadasu pred sobom imali vaskrsenje njega jedinoga, u dan kada je sve kaoi dotle teklo svojim tokom, zapazili su da je povratak života u telo − i tou telo ko]e nije mirno i prirodno zaspalo poslednjim snom, nego iz kogaje život iščupan železom − zapazili su da je pomisao na takvovaskrsenje, preneta iz daleke budućnosti u neposrednu sadašnjost, uprotivnosti sa svima drugim pojmovima koji su sačinjavali tkivonjihovog duhovnog života, i da je te protivnosti u njima bilo i ranije, alida za nju nisu znali sve dok nije iznenada nastupilo to stapanje dvejupredstava: čuda u budućnosti i stvarnog u sadašnjosti.

Ako je Hristos vaskrsao, to znači da je on zaista Bog. No zar bi Bog,Sin Božji, ikada trpeo da ga ubiju, i to na tako sraman način? Kada jebio toliko moćan da pobedi smrt, zašto nije gromom smoždio svojesudije, zašto nije osramotio Pilata, zašto nije osakatio ruke onih koji suga raspinjali? Kakva je to bila neshvatljiva tajna, da je Svemogućidopustio da ga nemoćni oteraju u sramnu smrt?

465

Tako su rasuđivali u sebi neki od učenika, koji su ušima slušali adušom nisu razumevali. Oprezni, kao i svi sofisti, nisu se usuđivali daVaskrsenje odlučno poriču pred onima koji su bili u zanosu, nego susvoj sud zadržavali, mozgali o mogućem i nemogućem, želeći da dođudo kakvog opipljivog dokaza.

466

IMATE LI STO ZA JELO?

IMATE LI ŠTO ZA JELO?

Tek što su bili pojeli poslednje zalogaje na brzu ruku spravljene i tužnevečere, pred njihovim stolom, sav u sjaju, pojavi se Isus. Pogleda ihjednog za drugim, a njegov zvučni glas ih pozdravi:

− Mir vama.

Niko ne odgovori. Zabuna je ugušila radost, čak i u onih koji su ga većvideli tako. Na licima sviju Vaskrsli vide sumnju koje je bilo u njihovimsrcima i pročita pitanje koje se ne usuđivahu da rečima izraze:

− Jesi li odista to ti, živ, ili sen koja je došla iz groba da nas kuša?

− Što se plašite?− reče Izdati. − I zašto takve misli ulaze u srca vaša?Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite; jerduh nema tela i kostiju kao što vidite da ja imam.

I ispruživ ruke, pokaza im na dlanovima i nadlanicama još krvaveotiske od klinaca i raskopča haljinu na grudima, da bi videli ranu odkoplja među rebrima. Nekoliko njih poskakaše sa klupa, klekoše istadoše da gledaju dve duboke jame na bosim nogama, okruženemodrim kolutima.

Ali ne usuđivahu se da ga se dotaknu, kao da su se gotovo bojali daodjednom ne iščezne, kao god što se odjednom i pojavio. Da li bi onajko bi ga zagrlio osetio toplo i čvrsto telo, ili bi ruke bez otpora prošlekroz praznu senku?

Bio je to on, sa svojim licem, sa svojim glasom, sa jasnim tragovimaraspinjanja. Ipak, u njegovom izgledu bilo je nečega drukčijega,

467

nečega što oni ne bi mogli da opišu, sve i da im je duh, u tom trenutku,bio miran. I najtvrdoglaviji su morali da veruju da pred njima stojiUčitelj, sa svima pojavama novog života; ali njihove misli kovitlale suse u poslednjoj sumnji, i oni su ćutali, gotovo strahujući da će morati dapoveruju svojim čulima, kao da su očekivali da se, svakoga trenutka,probude pa opet prigrle izgubljeni svet prepun ugodne stvarnosti,poremećene tim očevidnim prevratom. I Simon je ćutao. Šta je mogaoreći, a da ne brizne u plač, onome koji ga je pogledao tim istim očima,u Kajafinom dvorištu, u trenutku kada se kleo da ga nikada nije nipoznavao?

Da bi skratio poslednje snebivanje, Isus upita:

− Imate li što za jelo?

Nije mu bila više potrebna nikakva druga hrana osim one koju je tražio,gotovo uvek uzaludno, celoga svog života. Ali za te telesne ljude bilo jepotrebno i telesno svedočanstvo; onome ko veruje samo u materiju ihrani se materijom bio je potreban i taj materijalni dokaz. Poslednjevečeri jeli su zajedno; i sada, pošto su se opet sastali, ješće s njima.

− Imate li što za jelo?

Na jednom tanjiru beše ostala jedna pržena riba. Simon ga gurnu predUčitelja, koji sede za sto i poče da jede ribu s hlebom. Svi ostaliposmatrali su ga, kao da ga prvi put vide kako večera.

I pošto je jeo, podiže oči i uze da govori:

− Jeste li ubeđeni sada? Ili još ne shvatate? Čini li vam se mogućno daduh jede, kao što ja ovo jedem pred vama? Vidite, ostali ste isti onakvikakvi ste bili i ranije i niste hteli da verujete onima koji su me videli!Međutim, ja od vas nisam krio šta će se sve morati da zbije ovih dana.Ali vi ste gluvi i zaboravni, čujete pa zaboravite, čitate i ne razumete.

468

Nisam li vam govorio, dokle sam s vama bio, da će se morati da ispunisve ono što je pisano i što sam vam kazivao? Da će Hristos da strada,da će treći dan da vaskrsne i da će se u njegovo ime propovedatipokajanje i praštanje greha svima narodima, počev od Jerusalima?Sada ste svedoci svega ovoga, i ja ću održati obećanje koje vam jeOtac dao preko mene. Idite, dakle, po celom svetu i propovedajteJevanđelje svima stvorenjima. Dade mi se svaka vlast na nebu i nazemlji. I kao što je Otac poslao mene, tako ja šaljem vas. Idite i učitesve narode, preporučujući im da se pridržavaju svega onoga što sampropovedao. Ko bude verovao,biće spasen; a ko ne bude verovao,biće osuđen. Ostaću ovde još neko vreme i viđaćemo se u Galileji, ali iposle toga biću ja s vama doveka.

I u koliko je više govorio, na lica učenika sve većma su se vraćali zraciizgubljene nade, a oči su im se sijale kao da su pijani. Posle klonulostiod poslednjih dana, to je bio najutešniji čas. Njegovo nesumnjivoprisustvo dokazivalo je da se neverovatno beše obistinilo, da ih Bognije ostavio i da ih neće ostaviti nikada. Njegovi prijatelji, koji prividnobehu pobedili, bili su pobeđeni; očevidna istina poslušno je ulazila uokvir proročanstava. Ono što im je govorio znali su oni i ranije, alipravoga života dobijalo je to tek pošto su ga čuli sa njegovih usana.

Kada se vratio Car, Carstvo se približilo, i njegova braća, umesto dabudu ismevana i gonjena, vladaće s njime doveka. Njegove rečizagrejale su i najsmrznutije, oživele uspomene na druge govore, naveselije dane, i njih je odjednom obuzelo oduševljenje, kakvo ih nijeobuzimalo odavno: dolazilo im je da jedan drugom padnu u zagrljaj,osećali su želju da se vole, da se ne rastanu nikada više. Kada jeUčitelj ustao iz mrtvih, oni ne mogu da umru: kada je mogao da iziđe izkamenoga groba, njegova obećanja su Božja obećanja, i on će ihispuniti do poslednjega. Nisu verovali uzaludno i nisu više bili sami:Raspinjanje je bilo samo jedan dan ispunjen tamom, da bi svetlost štojače obasjala sve nove dane.

469

TOMA BLIZANAC

TOMA BLIZANAC

Na toj večeri nije bio Toma, zvani Blizanac. Ali sutradan žurno gapotražiše i nađoše njegovi prijatelji, koji još behu uzbuđeni zbogIsusovih reči:

− Videsmo Gospoda, rekoše mu, bio je to odista on i razgovarao je ijeo s nama, kao da je živ.

Toma je bio jedan od onih ljudi, koje je silno potresla sramota naGolgoti. Nekada je govorio kako je gotov da umre zajedno s Učiteljem,a ovamo pobegao je s ostalima, čim je spazio gde se uz MaslinovuGoru primiču fenjeri Kajafinih slugu. Njegova vera potamnela je u onojtami na Golgoti. I pored svih predskazanja, on nije mogao zamisliti daće tako svršiti njegov učitelj. Sramno brdo, na koje se Isus peo mirno ipokorno kao kakva ovčica, ispunjavalo ga je sada, pri pomisli na to,većim bolom nego i sam gubitak onoga koga je voleo. Tooprovrgavanje svih njegovih nada vređalo ga je kao kakva prevara iizvinjavalo, u njegovim očima, ono stidno bežanje. Toma, kao i Kleopai njemu ravni, bio je naklonjen telesnim uživanjima, čovek koji se, namoćni Hristov poziv, vinuo na preteranu visinu, u svet koji nije bionjegov. Vera mu je došla iznenada, kao kakva zaraza. Ali, čim jeplamen, koji ga je s dana u dan raspaljivao, bio pogreben, ili se činiloda je pogreben pod sramnom mržnjom, njegova duša se ugasila,sledila i dobila svoju raniju, pravu prirodu, koja je čulima tražila ono štose oseća, i nadala se da u materiji nađe materijalnih promena,očekivala od materije samo materijalne istine i utehe. Njegove oči nisuhtele da gledaju ono čega se njegove ruke ne bi mogle da dotaknu, izbog toga su bile osuđene da nikada ne vide ono što je nevidljivo, jertakva milost daje se samo onima koji veruju da je ona mogućna. On senadao Carstvu, naročito onda kada su reči i prisustvo Hristovo unosili

470

nebo u njegovo zemaljsko srce, ali u Carstvo koje de bi bilo od samihduhova što nebesnim svodom lebde zajedno s etarskim ostrvimaoblaka, nego gde živi ljudi, u čijim žilama struji topla krv, jedu i piju zaopipljivim i stvarnim stolovima, upravljajući po novim zakonimazemljom koju im je Gospod obećao.

Toma, posle one bruke s krstom, bio je gotov da poveruje pre u svedrugo, negoli u neke priče u vaskrsenju. Isuviše surovo bio je obmanutu svom poverenju, a da bi se tako olako mogao povesti za svojimprevarenim drugovima. I onima što su mu, van sebe od radosti, donelitaj glas, odgovorio je:

− Dok ne vidim na rukama njegovim rane od klinaca, i ne metnem prstsvoj u rane od klinaca, i ruku svoju u rebra njegova, neću da verujem.

Rekao je prvo: dok ne vidim, ali se odmah trgao: i oči mogu da prevarečoveka, i mnoge je dovelo u zabludu ono što im se pričinilo da vide. Injegova misao pređe na telesni ogled, na ružno i surovo ispitivanje: dasvoj prst turi onde gde su bili klinci; da svoju ruku, celu ruku, uneseonde gde je koplje ulazilo. Hoće da učini ono što čini i slepac, koji,ponekada, manje pogreši nego oni što vide.

Odriče se vere, uzvišenog vida duše; odriče se čak i stvarnog vida,najbožanstvenijeg čula telesnog. Ima pouzdanja još samo u ruke, utelo koje se dotiče tela. To dvostruko odricanje ostavlja ga u tami, te setetura u svome slepilu, sve dok mu svetlost, otelotvorena u čoveku,poslednjom usrdnošću svoje ljubavi ne povrati svetlost u oči i u srce.

Ali taj Tomin odgovor učinio je da on postane jedan od najčuvenijihljudi na svetu; jer Hristova je večna osobina da ovekovečava one kojisu ga uvredili. Svi oni što duhom vrlo oprezno stupaju napred, svaopaka sumnjala, svi sitničari sa katedara, glupaci prepuni predrasuda,kazuiste, plašljivci, ciničari, nadmene uši, đubretari nauke, svi ti žišcišto zavide suncu, svi ti gusani koji ne daju sokolu da leti, izabrali su za

471

svoga zaštitnika Tomu Blizanca. O njemu ne znaju ništa drugo doli to:dokle ne opipa ne veruje. Taj odgovor je za njih Himalaja ljudskepameti. Ko hoće, neka gleda u mrak, neka sluša u tišini, neka govori uosami, neka živi u smrti. Tako što ne mogu da shvate njihove tupaveglavice. Takozvana stvarnost njihovo je polje, i sa njega ne odmiču onidalje. Oni jure za zlatom kojega ne mogu da se nasite, za zemljom ukojoj će dobiti jednu vrlo malu jamu, za slavom koja je samo trenutanšapat u tišini večnosti, za mesom koje će se prometnuti u crvljivupogan, za onim hučnim otkrićima koja će im, pošto ih učine robovima,brže doneti strahovito otkriće smrti. To i slično tome je "stvarnost" ukojoj uživaju Tomini obožavaoci. Ali da im je, nešto, palo na um dapročitaju ono što dolazi iza toga odgovora, možda bi posumnjali i uonoga koji je posumnjao u vaskrsenje.

Osam dana kasnije učenici su opet bili u toj istoj kući i među njima bioje i Toma. Za sve to vreme nadao se on da će se Spasitelj pokazati injemu, i poneki put je dršćući pomišljao da je onaj njegov odgovor biouzrok što mu se on ne javljaše. Ali gle, najednom, s vrata se ču jedanglas:

− Mir vama!

Isus je tu i očima traži Tomu. Došao je zbog njega, jedino zbog njega,jer ljubav što mu je donosi jača je od svake uvrede. I zovnu ganjegovim imenom, i priđe mu da ga vidi dobro, licem u lice.

− Pruži prst svoj ovamo i vidi ruke moje. I pruži ruku svoju i metni urebra moja, i ne budi neveran nego imaj vere.

Toma to učini i uzviknu:

− Gospode moj i Bože moj!

Tim rečima, koje izgledaju kao običan, prost pozdrav, Toma priznade

472

svoj poraz, koji je lepši od svake pobede, i od toga trenutka bio jesrcem i dušom Hristov. Dotle ga je obožavao kao čoveka savršenijegod drugih ljudi, a sada ga priznaje za Boga, upravo za "svoga Boga".

Onda Isus, da bi ga neprestano kao žaoka bridela ona njegovasumnja, reče mu:

− Pošto me vide, verovao si; blago onima koji ne videše i verovaše!

Time je objavljeno poslednje Blaženstvo, najveće Blaženstvo: Blagoonima koji veruju i ne videći! Jer jedine istine koje imaju potpunuvrednost u stvarnosti, usprkos svima onima što preturaju leševe, to suone istine koje ne vide telesne oči i koje ruke telesne neće moći daopipaju nikada. Te istine dolaze ozgo. Ko ima dušu zatvorenu sa svihstrana ne prima ih i moći će da ih vidi jedino onoga dana u koji telo, sapet nevernih vratara na pet svojih vrata,bude kao pohabana i zgužvanahaljina ležalo na odru, čekajući da ga bace u zemlju kao kakvusmrdljivu posteljicu.

Toma je Svetac, ali ipak nije mogao da učestvuje u onome Blaženstvu.Jedna stara legenda priča da je njegova ruka, do same smrti, ostalarumena od krvi. Legenda je strahovito istinita, kao simbol jedne istine,ako pomislimo da neverovanje može da bude jedan oblik ubistva. Svetje prepun takvih ubica, ubica koje su svoj posao započele ubijanjemsvoje duše.

473

NEPRIMLJENI SPASITELJ

NEPRIMLJENI SPASITELJ

Prvi učenici koji su Isusa pratili u njegovom prvom životu bili su,najzad, ubeđeni da sada beše otpočeo njegov drugi i večni život.Pogubljeni, koji je kao čovečji leš spavao, uvijen u Nikodimove mirise iu Josifovo platno, posle dva dana probudio se kao Bog. Ali posle kolikeli su uporne sumnje oni pristali da prihvate istinitost njegovogneospornog povratka!

Pri svem tom, Hristovi neprijatelji, da bi sa svoga puta sklonili isuviševeliki kamen, koji je bio prepreka za sva njihova poricanja, optuživali suupravo te začuđene i zaprepašćene učenike da su, namerno ilinenamerno, izmislili bajku o Vaskrsenju. Oni su, prema tvrđenjusvešteničkog starešine Kajafe i njegovih drugova, prekonoć pridigli leš,a potom pustili glas o praznom grobu, ne bi li pojedini zanesenjacilakše poverovali da je Isus ustao iz mrtvih, te time dali mogućnostivaralicama da i dalje varaju svet u ime varalice koji je mrtav. A Matejpriča da su Jevreji − što mora biti, mora biti! − potkupili, za dostanovaca, nekoliko poštenjaka da, ako bi zatrebalo, kažu kako su videlida su Simon i njegovi drugovi noću ulazili u grob i otuda na leđimaodneli nešto krupno i u belo uvijeno.

Ali noviji Hristovi neprijatelji, imajući možda malo obzira prema onimakoji su svojom krvlju zasnovali nerazornu Crkvu, ili i zato što su biliubeđeni u prostotu duha prvih mučenika, nisu prihvatili tu izmišljotinu ovešto i lukavo izvršenoj krađi jednog leša. Ni Simon ni njegovi drugovinisu bili od materijala od koga se kroje glumci i mađioničari; kudikamoviše lukavstva trebalo je da bude u grubim mozgovima tih zanesenihjadnika. Prema njihovom izgledu, oni su pre mogli biti stvorenja kojadrugi zaluđuju, nego ljudi koji bi druge zaluđivali. Ali, pošto ne behupretvarala ni podvaljivači, zacelo su bili žrtve svoga uobraženja ili

474

tuđeg prepredenjaštva.

Učenici su se − tako tvrde veoma ozbiljni protivnici svega nadčulnog −čvrsto nadali da će Hristos vaskrsnuti, kao što je obećao, i njegovovaskrsavanje bilo je odista toliko potrebno, radi suzbijanja sramotenanesene raspinjanjem, da su oni gotovo morali da ga smatraju iobjavljuju kao događaj koji će se zbiti najskorijih dana. I onda, u onojatmosferi iščekivanja, bila je dovoljna vizija kakve histerične žene,sanjarija kakvog zanesenjaka, halucinacija kakvog bednika, pa da se umalome krugu neutešnih, lakovernih ljudi pronese glas o Isusovompojavljivanju. Poneki od njih, ne mogući ni zamisliti da ih je učiteljprevario, lako su poverovali onima koji su im pričali kako su ga viđaliposle njegove smrti, i, slušajući neprestano i dalje strasna trabunjanja ibuncanja o tome, počeli su najzad ozbiljno da veruju i da bezazlenomsvetu nameću to svoje verovanje. Samo tako, tim tvrđenjem da jepogubljeni ustao iz mrtvih, bilo je mogućno održati u zajednici njegovepristalice i dobiti čvrst temelj za podizanje svetske Crkve.

Ali ti što tako govore, da bi čvrstu veru prvog hrišćanskog pokoljenjaoglasili za tvorevinu glupaka ili varalica, smeću s uma mnogo štoštaveoma važno i veoma presudno.

Pre svega Pavlovo svedočanstvo. Savle, Farisej, bio je Gamalijelovučenik i mogao je, ma i iz daljine i kao neprijatelj, da posmatra smrtHristovu, i bila su mu, svakako, poznata shvatanja njegovih prvihučitelja o navodnom vaskrsenju. Ali Pavle, koji je prvi Radosni Glasčuo od Jakova, brata Gospodnjeg, i od Simona; Pavle, koji je bio čuvenu svima crkvama jevrejskim i neznabožačkim, ovako je pisao u prvojposlanici Korinćanima: "Hristos umre za grehe naše, bi ukopan, ustatreći dan, javi se Kifi, potom Jedanaestorici. A potom ga videše jednomviše od pet stotina braće, od kojih mnogi žive i sad, a neki i pomreše".Ovo pismo upućeno Korinćanima priznaju kao istinito čak i najuporniji inajnepoverljiviji istraživači falsifikata i ono nije moglo biti napisanokasnije nego u proleće 58., to jest dokle se još ne beše navršilo

475

trideset godina od raspinjanja, te je, prema tome, starije od najstarijegJevanđelja. Mnogi od onih što su Hrista poznavali pre smrti bili su tegodine još u životu, te su lako mogli da toga Apostola uteraju u laž.Korint je bio na vratnicama Azije, u njemu je bilo mnogo Azijata, koji suneprestano održavali vezu s Judejom, a Pavlova pisma bila su javneposlanice, koje su se čitale na javnim skupovima, umnožavale i slaledrugim crkvama. To svečano i izrično Pavlovo svedočanstvo moglo jestići, a jamačno je i stiglo, u Jerusalim, gde su Isusovi neprijatelji, kojihveći broj još beše u životu, mogli da ga pobiju drugim svedočanstvima.Da je Pavle dolazio na pomisao da bi kogod mogao oprovrgnutinjegove reči, nikada se ne bi usudio da ih napiše. Onaj koji je, dakle,mogao, malo vremena posle događaja, da iznese tvrđenje o jednomčudu toliko protivnom opštem verovanju i interesima veoma opreznihneprijatelja, dokazao je da Vaskrsenje nije bilo samo tlapnja nekolicinezanesenjaka, nego istina koju je teško pobiti a vrlo lako potvrditi. Osimtog Pavlovog pisma, mi nemamo drugih spomena o Hristovom javljanjuskupu od pet stotina braće, ali nikako ne možemo ni zamisliti da jePavle, jedna od najvećih i najčistijih duša, mogao tako što da izmisli izsvoje glave, i to on koji je toliko vremena gonio one koji su verovali uistinitost Vaskrsenja. Vrlo je verovatno da je taj skup od braće koja suvidela Isusa bio u Galileji, na gori o kojoj govori Matej, i da je Apostolpoznavao nekoga od onih koji su na njemu bili.

Ali to nije sve. Jevanđelisti, koji nam pomalo nejasno ali veoma iskrenoiznose uspomene na prve Isusove drugove, priznaju, možda i nehotice,da Apostoli nisu očekivali Vaskrsenje, nego da su, naprotiv, s teškommukom poverovali da ga je bilo. Čitajući pažljivo ta četiri istoričara,vidimo da oni još prilično dugo sumnjaju, čak i u prisustvu Vaskrsloga.Kada žene, u nedelju izjutra, dolaze žurno i učenicima javljaju da jegrob prazan i Isus živ, oni im ne veruju. Kada se, kasnije, javlja uGalileji, tu ga "videše i pokloniše mu se − veli Matej − a jedni neverovaše". A kada se pojavljuje, ono veče, u sobi gde se večeralo, imaih koji ne veruju svojim očima dogod ne vide da jede. Toma sumnja iposle toga, sve dokle telo njegovog Gospoda nije uza samo njegovo

476

telo.

Toliko malo su očekivali da vaskrsne, da je prvo dejstvo, kada im sejavi, strah i ništa drugo. "Mišljahu da vide duha". Nisu, dakle, takolakoverni kao što ih prikazuju njihovi klevetnici. Marija iz Magdale mislida je on vrtar Josifa Arimatejca; Kleopa i njegov drug ne mogu da gapoznadu celim putem; Simon i druga dva učenika, kada je dolazio najezersku obalu, "ne znaše da je Isus". Da su ga odista čekali, budne ižudnjom zagrejane duše, zar bi se onako plašili? Zar ga ne bi,naprotiv, poznali odmah? Čitajući Jevanđelja, dobijamo utisak da suIsusovi prijatelji, daleko od toga da njegov povratak izmisle, tek nekomneodoljivom spoljašnjom silom bili primorani, da ga posle dugogkolebanja prihvate. Jednom reči, sušta protivnost svemu onome što bihteli da dokažu oni koji ih optužuju da su varali i sebe i druge.

Ali otkuda ta kolebanja? Otuda što Isus svojim propovedima nijemogao, u onim nemarnim i upornim dušama, savladati staru jevrejskuodvratnost prema ideji o besmrtnosti. Vekovima i vekovima jevrejskomnarodu bilo je strano verovanje u vaskrsenje mrtvih. Tek kod nekih odproroka, kao što su Danilo i Osija, nalazimo ovde onde nekog traga otome, ali najizričnije na onom mestu gde se govori o Makabejcima. UHristovo vreme narod je o tome imao nejasan pojam, kao o nekomdalekom čudu koje dolazi u red tajanstvenih otkrića, ali niko nije mogaoni da zamisli, da bi se tako što moglo zbiti pre velikog dana u koji trebada bude konačni preokret. Sadukeji su to odlučno pobijali, a Farisejiprihvatali, ali ne kao nešto čime će biti odlikovani pojedinci, nego kaodaleku i opštu nagradu za sve pravednike. Kada je praznoverni Antipaza Isusa rekao da je to Jovan koji je ustao iz mrtvih, on je time hteo dakaže da je novi prorok drugi Jovan.

Unošenje tako neobične novine u zakone o smrti toliko je bunilo dušujevrejskog naroda, da ni sami učenici onoga, koji je mrtve dizao izgrobova i koji je objavljivao da će i sam ustati iz mrtvih, nisu bili sklonida tako što veruju dogod ne dobiju dokaza o tome. Ipak su videli kako

477

su, na moćnu reč Isusovu, iz mrtvih ustali sin najinske udovice, Jairovakći, Martin i Marijin brat: njih troje što behu zaspali išto ih je Isusprobudio ganut plačem jedne matere, plačem jednog oca, plačemdveju sestara. Ali bila je sudbonosna navika Dvanaestorice da nerazumeju i da zaboravljaju. Bili su toliko udubljeni u svoje telesne misli,da nisu mogli odmah da veruju u tako iznenadnu pobedu nad smrti. Ali,pošto su se ubedili, njihovo ubeđenje bilo je toliko čvrsto i snažno, daje iz semena tih prvih svedoka nikla beskrajna žetva od onih koji suvaskrsli u veri Vaskrsloga, žetva koju vekovi još neprestano žnju.

Jevrejske klevete, optužbe lažnih svedoka, sumnje učenika, zamkenepomirljivih neprijatelja, sofizmi Tominih kopilana, jeretičkeizmišljotine, izvrtanja ljudi koji su neposredno zainteresovani zakonačnu smrt "beščasnog čoveka", dovijanja i drobljenja ideologa,napadi više i niže kritike, nisu mogli da iz srca miliona ljudi iščupajuubeđenje, da je sa krsta na Golgoti snimljeno telo treći dan ustalo izgroba, da ne umre nikada više. Narod koji je Hristos izabrao predao gaje smrti, misleći da je s njime svršio, ali smrt ga je odbila, kao god štosu ga i Jevreji odbili, i čovečanstvo još nije svoje račune uredilo spogubljenim, koji je ustao iz groba da pokaže rebra u kojima je rimskokoplje načinilo otvor, kako bi se kroz njega večno videlo Srce što volione koji ga mrze.

Malodušni ljudi, koji neće da veruju u njegov prvi život, u njegov drugiživot, u njegov večni život, ocepljuju sebe od istinskog života; od životakoji je plemenit spoj, duboka ljubav, nada u ono što je nevidljivo,ubeđenje u ono što se još nije pojavilo. Ti žalosni mrtvaci, koji samoizgledaju živi, ne primaju ga, kao sed što ga ni smrt ne prima. Ti što potrpeljivoj zemlji vuku breme svoga leša, još dišući, ismejavajuVaskrsenje. Tim Mrtvacima što ne primaju Život biće uskraćeno da sepo drugi put rode u duhu, ali neće im biti uskraćeno, na dan StrašnogaSuda, neizbežno i strahovito Vaskrsenje.

478

POVRATAK NA JEZERO

POVRATAK NA JEZERO

Drama se završila s najvećim bolom i s najvećom radošću, i svako sevraća na određeno mu mesto. Sin ocu, car carstvu, svešteničkipoglavar svojim koritima s krvlju, povorka tišini ispunjenoj nadom, ribarsvojim mrežama.

Te mreže, koje je izgrizla voda, koje su se iskrzale o ivice i bokovelađa, koje su toliko puta popravljane, doterivane, krpljene,preinačavane i koje su prvi ribari što love ljude ostavili nakapernaumskoj obali i ne osvrnuvši se više na njih, neko je najzadsasvim doveo u red i ostavio na stranu, s mudrošću čoveka koji nenapušta kuću, stoga što su snovi kratkog veka a glad traje koliko iživot. Simonova žena, Jovanov i Jakovljev otac, Tomin brat, očuvali supređe i mreže, ta oruđa koja mogu opet zatrebati, taj spomen na onekoji su otišli; očuvali su ih kao da im je neki glas rekao: Vratiće se i oni.Carstvo je lepo, ali ono ima tek da dođe. I jezero je lepo i prepuno jeribe. Sveta je svetost, ali ne živi se samo od duha. Jedna riba na stolučoveku je milija nego carski presto posle godinu dana.

I mudrost tih nepokretnih ljudi, koji su za kuću prionuli kao mahovina zastenu, bila je za trenutak u pravu. Ribari se vratiše. Ribari što love ljudepojaviše se opet u Galileji i prihvatiše se svojih starih mreža. Naredioim je to isti onaj koji ih je odatle odveo, da bi bili svedoci njegovogsrama i njegove slave. Nisu ga bili zaboravili, niti će ikada moći da gazaborave, neprestano su razgovarali o njemu, između sebe, i sa svimaonima koji su hteli da ih slušaju. Ali onaj što se vratio rekao je:Videćemo se u Galileji. I oni su napustili zlokobnu Judeju, tu prokletuzemlju kojom upravljaju ubice i bludnici, i došli u vedri, mili zavičaj, izkojega ih je silom svoje ljubavi odveo kradljivac duša. Ipak, lepe su bileone stare kuće sa zidovima koje je oljuštila vlaga, s dvorištima u kojima

479

se rublje leprša poput nekih belih zastava, sa zelenim hladnicima istolovima koje su uglačale smerne staračke ruke, i s pećima iz čijihčađavih dimnjaka sevaju i vrcaju varnice svakih osam dana. I lepo jebilo ono tiho selance, koje kao da se protezaše ukraj pravoga mora, spovorkama crnpuraste i golišave dečice, sa suncem čiji su zraci upravodavali na trg, sa vrećama i kotaricama po ostavama, i sa onimzadahom sveže ribe što to malo mesto, zajedno s jezerskimpovetarcem, ispunjavaše svake zore. Ali od svega i svačega bilo jelepše jezero: ta kao tirkiz plava tečnost prošarana berilima u divnajutra; ta kao škriljac bleda površina u oblačne popodnevne časove; tokorito od mlečnog opala sa naborima i prugama kao zumbul u večernjisuton koji srcu godi; ta treperava i svetlucava senka u zvezdane noći;ta srebrnasta i čežnjom prožmana senka na mesečini. Na tom jezeru,koje beše nalik na kakav zaliv koji štiti jedan srećan i zaturen kraj, prviput su njihove oči otkrile lepotu svetlosti i vode, koje su plemenitije odteške i kaljave zemlje i veći prijatelji od vatre. Lađa, sa svojimčetverougaonim jedrima, prljavim klupama za veslače, s krmomcrvenom kao skerlet, bila je njima, od najranijeg detinjstva, milija odone druge kuće, okrečene i nepomične kocke, koja ih čekaše na obali.Oni beskrajni,časovi, časovi prepuni dosade i nade, u koje su moglisamo posmatrati blistanje vode, trzanje mreža, tuštenje neba,ispuljavali su najveći deo njihovog prostog i bednog života.

Sve do dana u koji ih je jedan siromašniji i moćniji Gospodar pozvao dapođu s njim i budu mu pomoćnici u jednom natprirodnom i opasnomposlu. Te jadne duše, iščupane iz svoga običnog života, trudile su seda izgore u tom plamu; ali novi život ih je izgnječio kao grožđe u kaci,kao masline u muljači, da bi iz njihovih grubih srdaca potekle suzeljubavi i sažaljenja. I potrebno je bilo da se na Golgota podigne krst, pada se oni zaplaču istinskim plačem; i da se Raspeti vrati i s njima jedehleba njihovog, pa da se u njihovim srcima razbukti nada.

I vratili su se, donevši sa sobom ono malo uspomena, koje su im biledovoljne da sa njima preobraze svet. Ali, pre nego što bi se krenuli na

480

zadati im posao, trebalo je da još jednom vide onoga koga su voleli, ukrajevima koje je on voleo. Vratili su se kao sasvim drugi ljudi,uznemireniji i zamišljeniji, skoro kao tuđinci, kao stvorenja koja većvide, vedrijim očima, jednu novu zemlju, nerazdvojno spojenu snebom. I mreže su bile tu, visile su o zidovima, a ukotvljene lađe ljuljalesu se na valima. Ribari što idu u lov na ljude uzeše da opet, možda izželje a možda i po nevolji, love ribu.

Sedam učenika Hristovih bili su, jedno veče, zajedno u kapernaumskojluci. Simon prozvani Petar, Toma Blizanac, Natanailo iz Kane, Jakov,Jovan i još druga dvojica. Najednom će Simon reći:

− Idem da lovim ribu.

− Idemo i mi s tobom, − odgovoriše mu prijatelji. I odmah sedoše ulađu, ali te noći ne uhvatiše ništa. U osvit dana primakoše se obali,pomalo ogorčeni što im je noć protekla uzaludno. Kada su se bili većsasvim približili, ugledaše u slabačkoj zorinoj svetlosti jednu ljudskupriliku, koja je stojala uza samu vodu kao da nekoga čeka. "Učenici nepoznadoše da je to Isus".

− Deco, da li imate štogod za jelo? − uzviknu nepoznati čovek. A oniodgovoriše:

− Nemamo.

− Bacite mrežu s desne strane lađe, i naći ćete. Učiniše tako i poslenekoliko trenutaka mreža je bila toliko prepuna, da su muku mučilidokle su je izvukli. I svi su drhtali, jer behu pogodili ko je taj čovek štoje na obali čekao.

− To je Gospod, − reče Jovan Simonu. Petar, ne rekav ništa, žurnonavuče košulju, pošto je bio go, i skoči u vodu, da bi stigao do njegapre sviju. Lađa ne beše od zemlje udaljena ni dvesta lakata, te za

481

nekoliko trenutaka svi behu oko Gospoda. I ni jedan od njih ne upitaga: Ko si ti? pošto su ga poznali.

Na obali je bila naložena vatra na kojoj su se pekle ribe i kraj nje bešehleba. Isus reče:

− Hajdete, da obedujete.

I poslednji put, Isus prelomi hleb i dade im ga, a tako isto pruži im iribe. A kad obedovaše, obrati se Isus Simonu Petru, koji je dotle ćutaoi koji pod onim njegovim pogledom preblede.

− Simone Jonin, voliš li me većma nego ovi ovde? Čuvši to pitanje,koje je bilo prepuno nežnosti, ali grozno za njega, Petar, koji ga seodrekao, prenese se u mislima na drugo jedno mesto, u blizinu drugejedne vatre, gde su mu drugi postavljali pitanja, i seti se tadanjih svojihodgovora, seti se pogleda onoga koji je morao da umre, i svoga silnogplača te noći. I ne usudi se da odgovori onako kako je želeo. "Da", unjegovim ustima, bilo bi razmetljivo i stidno; a "ne" sramno i lažno.

− Gospode, dakako, ti znaš da te volim.

Ne kaže da ga "voli", ne tvrdi to sam, nego "ti znaš", ti koji znaš sve ikoji čitaš i najzatvorenija srca. Ti znaš − a nema srčanosti da, predsvima, doda: većma nego ovi ovde.

Hristos mu reče:

− Pasi jaganjce moje.

I onda po drugi put upita ga:

− Simone Jonin, voliš li me odista? A Petar, ne mogući u zabuni danađe drugi kakav odgovor, ponovi:

482

− Gospode, ti znaš da te volim.

Što me mučiš i dalje? Zar ne znaš, a da ti i ne kažem da te volim, da tevolim više nego što sam te voleo, da te volim kao što te nikada nisamvoleo, i da ću svoj život dati, da se ne bih odrekao ljubavi prema tebi?

Tada Isus reče:

− Pasi ovce moje.

I onda ga i po treći put upita:

− Simone Jonin, voliš li me odista?

Rad je da, pred svima njima, ono trostruko odricanje u Jerusalimubude izbrisano trostrukim novim tvrđenjem. Petar se ražalosti i gotovokroz plač odgovori:

− Ta, Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim.

Užasno iskušenje je završeno, i Isus nastavi:

− Pasi ovce moje. Zaista, zaista ti kažem: kada si bio mlad, opasivao sise sam i hodio si kuda si hteo: a kada ostariš, širićeš ruke svoje i drugiće te opasati i odvesti kuda ne bi hteo.

U smrt, na krst kao što je bio onaj na koji su mene raspeli. Znaj, dakle,šta znači: voleti mene! Moja ljubav je blizanac smrti. Stoga što sam vasvoleo, pogubili su me; zbog vaše ljubavi prema meni, pogubiće vas.Porazmisli se, Simone Jonin, kakav ugovor sa mnom vezuješ i kakvate sudbina čeka. Sada više nisam u tvojoj blizini, da ti praštanjemvraćam mir posle pogrešaka učinjenih zbog kukavištva. Sada, poslemoje smrti, odmetanje i begstvo ispod zastave tisuću puta su teži greh.

483

Ti si odgovoran za sve jaganjce što ti ih ostavljam na čuvanje, i kaonagradu za svoj trud dobićeš dve grede i četiri klinca, kao i ja, i životvečni. Biraj: poslednji put možeš da biraš, i znaj da to biraš za navek ida ću od tebe potražiti račun, kao što gospodar traži od sluge, kojegaje ostavio da ga u njegovim poslovima zastupa. I sada, pošto sve znaši pošto si se odlučio, pođi sa mnom.

− Hajde za mnom.

Petar posluša ali, obazrev se, vide gde za njima ide Jovan, te upita:

− Gospode, a šta će ovaj?

− Ako hoću da on ostane dok ja ne dođem, šta je tebi do toga? Tihajde za mnom.

Simonu prvenstvo i mučenička smrt; Jovanu besmrtnost i čekanje.Onaj što nosi isto ime koje i Preteča prvog Hristovog dolaska,objavljivaće njegov drugi dolazak. Istorik propasti biće kinjen, gonjen,bacan u tamnicu, ali živeće duže od sviju i moći će da svojim očimavidi kako se u sitan prah raspada kamenje rastureno po prokletombregu Jerusalimskom. U svojoj plavoj i zvučnoj pustinji, uživajući ipateći, gledaće on u proročkim vizijama, u blistavoj svetlosti i u beokrajnoj noći mora, znake poslednjeg dolaska. Petar je pošao zaHristom, raspet je Hrista radi i iza sebe ostavio je večnu dinastijuHristovog namesnika; ali Jovan nije mogao naći odmora u smrti. Čeka,s nama zajedno, on, savremenik svih naraštaja, tiho kao ljubav, večnokao nada.

484

OBLAK

OBLAK

Vratili su se ponovo u Jerusalim, pošto su, ovoga puta, ostavili svojemreže jednom za svagda. Bili su to putnici čije će putovanje moći daprekida jedino krv.

U istom onom mestu u koje je sišao u ljudskoj slavi, u hladu cvetnihgrana, mora se on uzneti u slavu nebesku. Četrdeset dana odVaskrsenja, koliko je probavio i u pustinji posle simbolične smrti u vodi,ostao je među ljudima. Njegov život, premda se činilo da je njegovotelo bilo isto ono ranije, beše toliko nadčovečanski, toliko uzvišenprema materijalnom svetu, da je bio pripravan da se, kao duh, uznesena visinu sa koje je pre trideset godina sišao, da bi u tami što obvijašezemlju probio otvor i osvetlio put koji vodi u nebo.

Nije više, kao ranije, živeo u zajednici sa svojim Apostolima, pošto sebeše odvojio od živih, ali više nego jedanput javljao se na njihovimsastancima, da nanovo potvrdi svoja obećanja i da, možda,dostojnijima između njih poveri one tajne koje nisu napisane ni u jednojknjizi, nego su, u apostolsko doba pa i dalje, prenošene s pokoljenja napokoljenje i bile poznate delimice, kasnije, pod imenom TajnaDisciplina.

Poslednji put videli su:ga na Maslinovoj Gori, gde je, pre svoje smrti,predskazao razorenje Hrama i grada i znake koji će se pojaviti prednjegov povratak, i gde ga je Sotona, pre nego što je kao pobeđenmorao da pobegne, ostavio oblivena znojem i krvlju. Bilo je jedno odposlednjih majskih večeri. Zlaćani oblaci, u zlaćanom času, gomilenebeskih ostrva u zlatu sunčeva zalaska, uzdizali su se, činilo se, sazemlje u nebo kao isparenja kakvih golemih i mirisnih žrtava. U polju, ukojem je žito lagano dozrevalo, počinjale su ptice da dozivaju svoje

485

mladunce, a večernji povetarac blago je lelujao grane sa jošnesazrelim plodovima. Iz dalekoga grada, koji se na vidiku još ceoocrtavao, izdizao se stub od dima i prašine, a iznad njega strčao jeHram sa svojim kulama i kubetima.

I učenici, i ovoga puta, upućuju pitanje koje su Isusu postavljali, naistom mestu, ono veče kada im je kazivao svoja dva proročanstva.Sada kada se vratio, kao što je obećao, šta još da čekaju?

− Gospode, hoćeš li ti to sada da povratiš carstvo Izrailjevo?

Hteli su možda da govore o Božjem Carstvu, koje je u njihovimmislima, kao god i u proročkim, bilo isto što i Carstvo Izrailjevo, poštoje iz Judeje trebalo da potekne obnova zemlje.

− Nije vaše − odgovori Isus − da znate dan i čas; Otac je to zadržao zasebe; ali vi ćete dobiti snagu kada se sveti duh izlije na vas, i bićete misvedoci u celoj Judeji i Samariji i do nakraj sveta.

Rekav to, podiže ruke i blagoslovi ih. I pred njihovim očima uznese seiznad zemlje, i odjednom ga obvi i sakri jedan sjajan oblak, kao i onogajutra na dan Preobraženja. Oni nisu mogli da očiju odvoje od neba, ijoš neprestano gledali su gore, kada ih dva čoveka u belim haljinamatrgoše iz njihovog zanosa.

− Ljudi Galilejci, zašto stojite tu i gledate u nebo? Taj Isus, koji se vinuou nebo, odatle između vas, vratiće se isto tako kako ste ga videli da seu nebo uzneo.

I onda, pošto su mu se ćuteći poklonili, vratiše se u Jerusalim, mislećina nov dan: na prvi dan posla koji, posle skoro dve hiljade godina, jošnije završen. Sada su sami,kao što je sam bio i on, sami protivmnogobrojnog neprijatelja kome je ime Svet. Ali nebo nije više onakorastavljeno od zemlje, kao što je bilo pre Hristovog dolaska;

486

tajanstvene lestve Jakovljeve nisu više san jednog jedinog čoveka,nego su čvrsto zabijene u zemlju, koja im je pod nogama, a gore jejedan Posrednik koji neće zaboraviti one koji su neko vreme bilinjegova braća. "Ja ću biti uz vas dogod se ovo vreme ne navrši": bilo jeposlednje i najveće obećanje. Uzneo se na nebo, ali nebo nije višesamo pust svod, na kome se oblaci pojavljuju i iščezavaju, žurno ihučno poput carstava, i na kome se, kao svetiteljske duše, blistaju tihezvezde. Čovečji Sin, koji se peo na gore, da bi bio bliže nebu, koji jebio sama svetlost u svetlosti nebeskoj, koji je umro uzdignut nadzemljom, ispod pomračenog neba, koji se vratio da bi se, u divno veče,vinuo u nebo, i koji će se, jednoga dana, opet vratiti na oblacimanebeskim, još je među nama, na ovome svetu koji je on bio rad daoslobodi, i vodi računa o našim rečima, ako one uistini dolaze iz dubinenaše duše, o našim suzama, ako su one zaista bile suze naše krvi prenego što su postale slane kapi naših očiju, − On, nevidljivi i blagi našGost koji nas neće ostaviti, jer zemlja je, po volji njegovoj, predujamCarstva Nebeskog. Tu grubu hraniteljku našu, tu loptu koja je samojedna tačka u beskrajnosti i koja u sebi nosi nadu u beskrajnost,Hristos je uzeo sebi, kao svoju večitu vlastitost, i danas je za nasvezan jače nego što beše dokle je jeo hleb sa polja naših. Ni jednoobećanje Božje ne može se više zbrisati. Sve one kapi onoga oblakamajskog, koji ga je zaklonio, još su ovde dole, i mi još, s dana u dan,svoje umorne i samrtne oči upiremo u isto ono nebo s koga će on opetsići u strahovitom sjaju slave svoje.

487

MOLITVA HRISTU

MOLITVA HRISTU

Još si, svaki dan, među nama. I bićeš među nama neprestano.

Živiš među nama, uz nas, na zemlji koja je tvoja i naša, na ovoj zemljina kojoj si bio dete među decom i mučenik pogubljen međurazbojnicima; živiš sa živima, na zemlji onih koji žive, koja ti sedopadala i koju si voleo, živiš životom koji nije čovečji na čovečjojzemlji, možda nevidljiv i za one koji te traže, možda u obliku kakvogSiromaška kome ljudi daju hleba i ne gledajući ga.

Ali sada je došlo vreme da se opet javiš svima nama i da ovomenaraštaju dadeš jasan i nepobitan znak. Ti vidiš, Isuse, našu nevolju; tividiš do koga je stupnja došla naša nevolja; ti moraš znati koliko smoužasno bedni, koliko smo očajni, koliko smo strahovito nisko pali; tiznaš koliko nam je nužna tvoja pomoć, koliko nam je potreban tvojpovratak.

Vrati se, ma i za kratko vreme; dođi odmah i otidi odmah; samo sepojavi; reci jednu jedinu reč kada stigneš, jednu jedinu reč kada pođeš;otvori nebo, rasvetli munjom sa njega noć i tamu koja je zemlju obvila;daj samo koji časak svoje večnosti, koju reč iz celoga svog ćutanja.

Potreban si nam ti, jedino ti, ti i niko drugi. Jedino ti, koji nas voliš,možeš prema svima nama osećati ono sažaljenje što ga svaki od nasoseća prema sebi samome. Ti samo možeš osećati koliko si silno,koliko si neizmerno potreban u ovome svetu, u ovo vreme. Niko drugi,niko od svih što žive, niko od onih što spavaju u blatu svoje slave, nemože dati nama, prosjacima, u našoj nevolji, u našoj bedi, u bedi našeduše, ono.dobro koje bi nas spaslo. Ti si potreban svima, čak i onimašto te ne znaju, i tima što ne znaju još više nego onima što znaju.

488

Gladan zamišlja da mu treba hleba, a gladan je tebe; ožedneli misli dabi pio vode, a žedan je tebe; bolesni zavarava sebe samoga da žudi zazdravljem, a njegova bolest dolazi otuda što tebe nema kraj njega. Kotraži lepote u svetu traži, i ne zapažajući to, tebe koji si savršenalepota; ko u svojim mislima prati istinu, čezne, i ne hoteći, za tobomkoji si jedina istina koju vredi poznati; a ko teži za mirom, traži tebe,jedini mir u kojemu mogu naći spokojstva i srca najnemirnijih. Svi tiprizivaju tebe i ne znajući da te prizivaju, i njihov krik je neizrečnobolniji od našega.

Mi ti ne vapijemo zato što nas taština goni da te vidimo, kao što su tevideli Galilejci i Judejci, ne ni zato što bismo bili radi da s radošću usrcu sagledamo tvoje oči, a ni zato što bismo iz ludog ponosa hteli dasvojim preklinjanjima zadobijemo tvoju naklonost. Ne tražimo mi danam dođeš u slavi nebeskoj, ni u sjaju u kome si se preobrazio naGori, ni uz zvuke anđeoskih truba. Ti znaš koliko je smernosti u našemvapaju! Mi hoćemo samo tebe, tvoju osobu, tvoje jadno probodeno iizranjavljeno telo, tebe u tvojoj sirotinjskoj radničkoj košulji; hoćemo davidimo one oči koje prodiru u grudi i u srce, koje isceljuju kada gnjevnogledaju i rane nanose kada nežnost izražavaju. I hoćemo da čujemotvoj glas koji zastrašava demone, mada je prijatan, i očarava decu,mada grmi.

Ti znaš koliko su silno potrebni, upravo u ovo vreme, tvoj pogled i tvojareč. Ti to dobro znaš da jedan tvoj pogled može da preokrene i izmeninaše duše, da tvoj glas može da nas izvuče iz đubreta naše beskrajnebede; ti znaš bolje od nas, kudikamo bolje od nas, da je tvoje prisustvoneophodno potrebno u ovome veku koji tebe ne poznaje.

Došao si, prvi put, da spasavaš; rodio si se da spasavaš; govorio siradi toga da spasavaš; pristao si da te raspnu da bi spasavao: tvojzanat, tvoj rad, tvoj zadatak, tvoj život samo su spasavanje. A nama jepotrebno danas, u ove sive, zle dane, u ove godine prepune užasa ibola, nama je potrebno, neizrečno potrebno da budemo spaseni!

489

Da si ti kakav zavidljivi i gnjevni Bog, Bog koji drži pizmu, Bog koji sesveti, Bog koji je jedino pravičan, ti ne bi uslišio našu molitvu. Jer sveono što su ljudi mogli da ti zla učine, i posle tvoje smrti, i to posle smrtiviše nego za života ti, ljudi su ti učinili; svi mi, pa i sam ja koji ti ovogovorim zajedno s drugima, učinili smo. Milioni Juda ljubili su te, poštosu te prodali, i to ne za trideset srebrnika samo, niti pak jedanputsamo; legioni fariseja, povorke Kajafa osuđivale su te kao zlikovca, kojije zaslužio da bude pogubljen; i milionima puta razapinjali su te umislima i željama; večni ološ odvratnih nadmenjaka obasipao ti je licepljuvačkom i šamarima, a udvorice, čankolizi, panduri, skutonoše,sluge onih što u rukama imaju novac i vlast, šibali su te po leđima itrnje zabadali u tvoje čelo; i tisuće Pilata, odevenih u crne i šarenehaljine, tek što bi izišli iz kupatila, namirisani, lepo izbrijani i očešljani,predavali su te tisuće puta tvojim dželatima, pošto te oglase za nevina;i neizbrojna usta, iz kojih bazdi vinska kiselina, tražile su neizbrojnoputa da se u slobodu puste buntovni lopovi, dokazani zlikovci, poznateubice, kako bi ti neizbrojno puta bio odvlačen na Golgotu i prikivan zagrede železnim klincima, koje je kovao strah i ukucavala mržnja.

Ali ti si praštao sve i uvek. Ti, koji si bio među nama, znaš kako izgledadno naše proklete duše. Mi smo samo krpe i izrodi, prolazno i trošnolišće, sopstveni dželati, pobačene nakaze koje se valjaju u svom zlu,kao što se odojče valja u svojim umokrenim pelenama, pijanica usvojim bljuvotinama, zaklani u svojoj krvi, gubavac u svome gnoju.Odgurnuli smo te od sebe, zato što si bio isuviše čist za nas; osudilismo te na smrt, zato što si tih dana rekao: "Bio sam među ljudima itelom im se pokazao; i zatekao sam ih pijane i nikoga među njima nebeše žedna; i duša moja pati zbog sinova čovečjih zato što su slepi usrcu svome". Svi naraštaji su kao i taj što te je raspeo, i ma u kakvomobliku da dođeš, neće te primiti. "On je − rekao si za rod čovečji − kaodeca koja sede na ulicama i viču svojim drugovima: Svirasmo vam, i neigraste; jadikovasmo, i ne plakaste". Tako smo činili i mi, za skorošezdeset ljudskih vekova.

490

Ali, sada je došlo vreme u koje su ljudi pijaniji nego što su bili ikada, au isto mah i žedniji nego ikada. Ni u jednom veku kao u ovom niječovečanstvo bilo ovoliko strahovito žedno kakvog natprirodnogspasenja. Nikada, koliko se sećamo, niskost nije bila ovako niska,beda ovako bedna. Zemlja je pakao koji sunce još pristaje daosvetljava. Ljudi su se do ušiju zaglibili u kaljužu od pogani pomešanesa suzama, iz koje se oni, ovda onda, obesni i podivljali, izvlače i,nadajući se da će se oprati, uskaču u reke vrele krvi. Tu skoro bili suna jednom takvom kupanju i, posle strahovitog desetkovanja, vratili suse u zajedničku im đubrinu. Uz rat su došle zaraze; uz zarazezemljotresi. Golema krda trulih lešina − koje bi, da su u životu, mogleda nastane čitavu jednu državu − leže ispod tankog sloja crvljivezemlje; da su skupljeni svi na jedno mesto, zauzimali bi prostoremnogih pokrajina. Pri svem tom, kao da su svi ti mrtvi bili samo uvod uopštu propast, ljudi nastavljaju da se ubijaju i da ubijaju. Bogati narodiosuđuju siromašne narode na glad; buntovnici ubijaju svojedojučeranje gospodare, gospodari preko svojih najamnika ubijajubuntovnike; novi nasilnici, koristeći se propašću svih sistema i svihrežima, uvlače čitave nacije u bedu, pokolje i nesreće.

Životinjska ljubav svakoga čoveka prema sebi samom, svake kasteprema sebi samoj, svakoga naroda prema sebi samom, još je sleplja isilnija otkako je, posle ovih godina, mržnja zemlju pokrila ognjem,dimom, grobovima i kosturima. Ljubav prema sebi samom, posleopšteg i zajedničkog poraza, ustostručila je mržnju: mržnju malihprema velikima, nezadovoljnih prema nemirnima, slugu koji su biligospodari prema gospodarima koji su postali sluge, staleža koji su seuzdigli prema staležima koji su propali, rasa koje su na vlasti premarasama koje su potčinjene, naroda koji su podjarmljeni premanarodima koji su ih podjarmili. Žudnja za izobiljem donese oskudicu upotrebnom, težnja za uživanjem uvećanje patnji, ludovanje zaslobodom najveće sputavanje.

491

Za ovo nekoliko poslednjih godina čovečji rod, koji je već treslo nastotine groznica, poludeo je sasvim. Ceo svet ori se od huke što jeizazivlju rušenja; svi stupovi već su ogrezli u baruštine; pa i sameplanine otiskuju sa svojih visova usove od stenja, da bi se cela zemljapretvorila u pustu ravan. Šta više, i ljudi koji su dotle, pod zaštitomsvoga neznanja, bili netaknuta, silom su otrgnuti od svoga pastirskogognjišta i ubačeni u zarazne gradove, da se u njima truju i pate.

Na sve strane buran haos, metež bez svrhe, miljenje i gamizanje bubai crvi što kuže zagušljivi vazduh. Ludi, strahovito opijeni svimastrastima, da bi ih zadovoljili radeći o glavi svojoj braći, traže na svemoguće načine smrt. Začini koji čoveka draže i ushićuju, uživanja kojaga ubijaju a ne zasićavaju, alkohol, kocka, kose s dana u dan tisućeonih koji su preživeli obavezno desetkovanje.

Četiri godine dana svet je lio krv, da bi mogao odlučiti čija će njiva bitiveća i torba punija. Mamonine sluge ubacile su svoga Kalibana ubeskrajne neprijateljske rovove, da bi bile bogatije i neprijateljaosiromašile. Ali ovaj strahoviti ogled nije doneo koristi nikome.Siromašniji nego pre, gladniji nego pre, svi su se vratili pred zemljanenoge Boga Trgovine, da mu na žrtvu prinesu svoj mir i tuđi život.Božanski "Posao" i sveta "Moneta" ovladali su ljudima još jače. Ko imamalo, hoće mnogo; ko ima mnogo, hoće više; ko je dobio više, hoćesve. Naviknuti na proćerdavanje godina, kada se nije radilo ništa atrošilo se sve i sva, trezveni su se prometnuli u proždrljive, čedni upohotljive, pošteni u lopove, nepodmitljivi u potkupljive. Pod imenomtrgovine vrši se zelenaštvo i pljačka; pod firmom industrije gusarenjenekolicine na štetu mnogih. Utajivači i globadžije čuvari su državnognovca, i guljenje kože s narodnih leđa pravilo je za sve oligarhije.Lopovi što dele pravdu, u ovom vremenu kada kradu svi izreda, neštede ni lopove. Bestidnost bogatih ulila je u glave sviju i svakoga dana ovoj zemlji, koja se najzad oslobodila neba, vredi samo zlato i onošto se može kupiti za zlato.

492

U ovoj zaraznoj baruštini svaka vera gine i nestaje je. Svet ima jednujedinu veru, veru koja se sastoji u ovom uzvišenom trojstvu: Votan,Mamona i Prijap, što znači: Snaga kojoj je simvol Mač i hram Kasarna;Bogastvo kome je simvol Zlato i hram Berza; Telo kome je simvolFalus i hram Burdelj. Ta vera vlada na celoj zemlji i sve živo ispovedaje usrdno delima, i ako ne rečima. Stara porodica raspada se; brak jepodriven preljubom i bigamijom; rađanje dece mnogi smatraju kaoprokletstvo i onemogućavaju ga svakojakim veštačkim pobačajima;vanbračni odnošaji premašili su zakonitu supružansku ljubav;sodometvo ima svoje slavopojce i svoje domove; naložnice, javne ipotajne, vladaju nad čitavim jednim golemim narodom od iscrpljenihbednika i sifilističara.

Nema više Monarhija a nema ni Republika. Svi oblici vladavine samosu varka i laž. Plutokratija i Demagogija, sestre po duhu i ciljevima,otimlju se o upravu nad buntovnim hordama.

Ti znaš sve ovo, Hriste Isuse, i vidiš da se po drugi put navršilo vreme ida se ovaj bolesni, ovaj podivljali svet mora ili kazniti ognjenim daždemili spasti tvojim zauzimanjem. Rekao si jednom: "Ako je ko sam, ja sams njim. Pomakni kamen, i naći ćeš me; rascepi drvo, i u njemu sam". Alida bismo te mogli naći ispod kamena i u drvetu, potrebno je daimadnemo volje da te tražimo, snage da te vidimo. A danas ljudivećinom neće i ne umeju da te potraže i nađu. Ako tvoju ruku ne osetenad svojim glavama i tvoj glas ne čuju u svojim srcima, oni će i daljetražiti samo sebe, ne mogući se naći, jer niko ne može biti svoj doklene bude tvoj. Mi te dakle molimo, Hriste, mi otpadnici, grešnici, mi kojismo se rodili u nevreme, mi koji te se još opominjemo i koji se trudimoda živimo s tobom, ali koji smo neprestano isuviše daleko od tebe, mikoji smo ostali poslednji, koji smo zalutali i bili na ivici ponora, miočajnici, molimo te da se još jednom vratiš među ljude koji su te ubili,koji te i dalje ubijaju, i da nama, ubicama koji smo u tami, donesešsvetlost istinskog života.

493

Više puta si se, posle Vaskrsenja, javljao živima. Onima koji su mislilida te mrze, onima koji bi te voleli i da nisi bio sin Božji, pokazao sisvoje lice i govorio si svojim glasom. Isposnici po pećinama i peščanimpustinjama, kaluđeri po svojim manastirima, svetitelji po gorama,gledali su te i slušali su te i od toga dana molili se Bogu da umru, kakobi bili uz tebe. Ti si bio svetlost i reč Pavlu na njegovom putu, vatra ikrv u pećini Franjinoj, očajna i savršena ljubav u ćeliji Katarininoj iTerezijinoj. Kada si se vraćao radi pojedinaca, zašto se ne bi vratio radinas sviju? Ako su oni bili dostojni da te vide zbog svoje strasne nade,mi se možemo pozvati na svoje strahovito očajanje. One duše su tedočaravale moćju svoje nevinosti; naše te prizivlju sa dna slabosti iočajanja. Kada si se odazivao ushićenju Svetitelja, zašto se ne biosvrnuo na plač onih koji su prokleti? Zar nisi govorio da si došao radibolesnih a ne radi zdravih, radi onih koji su propali a ne radi onih kojisu se očuvali? Nikada kao danas nije bio toliko potreban tvoj RadosniGlas i nikada kao danas nije on bio toliko zaboravljen i prezren.Sotonino Carstvo je sada u svom potpunom jeku, i spas što ga sviTražimo, potucajući se po mraku, može da se nađe samo u tvomeCarstvu.

Veliki ogled bliži se svom kraju. Ljudi, udaljivši se od Jevanđelja, našlisu očajanje i smrt. Više nego jedno obećanje i više nego jedna pretnjaispunili su se.

I nama, bednicima, ostaje još jedna jedina nada, nada u tvoj povratak.Ako ne dođeš i ne probudiš jadnike koji spavaju u smrdljivom mutljagusvoga pakla, znak je da ti kazna za naše verolomstvo izgleda joškratka i blaga i da nećeš da prestupiš svoje zakone. Neka bude tvojavolja sada i doveka, i na zemlji kao na nebu.

Ali mi, koji smo poslednji, čekamo te, čekaćemo te svaki dan, pri svemtom što te nismo dostojni. I sva ljubav što je još budemo imali u svojimopustošenim srcima biće tvoja, Raspeti, koji si bio mučen nas radi i kojisada mučiš nas svom silom svoje neizmenljive ljubavi.

494

O piscu

O piscu

Đovani Papini (Giovanni Papini) je rođen je uToskani 1881. god. Kao sin ateiste, Papini jepriznao da je u svom ranom detinjstvu bio krajnjenesklon prema crkvi. Majka ga je tajno krstila ustrahu od oca, ali to na njega, dakako, nije imalouticaja. Kada je odrastao, zbog svojih sjajnihnapada na filozofiju koju su iznosili umovi kakvisu bili Hegel i Niče, postao je jedan od vodećihučenjaka u Italiji. Bio je na daleko poznat posvojim stavovima ateiste, anarhiste i nihiliste. 1911. godine delom"Sećanja na Boga", šokirao je čak i ultra radikalne mislioce Evrope. Taknjiga je bila toliko ekstremno ateistička, da se smatra najgorimmogućim bogohuljenjem.

Finansijski slom ga je odveo nazad u rodnu Toskanu gde se upoznaosa skromnim, jednostavnim ljudima koji su teško sastavljali kraj skrajem. Upravo u takvom okruženju je našao put do Hrista i koristeći sesamo sa četiri Evanđelja i malim brojem druge literature, napisao jesvoju "Istoriju o Hristu". Ova knjiga je objavljena u Italiji 1921, godine iod tada je doživela šest velikih izdanja.

Papinijev cilj sa ovom knjigom je bio da sa Evanđeljem dosegne onekoji su izvan Crkve. "Onima koji su već u Crkvi", govorio je, "nisupotrebne moje reči". Ispovedao je potpuno prihvatanje sva četiriEvanđelja kao autentična i jednako valjana. Izbegavajući da ulazi uteološka pitanja, želeo je jedino da piše o Hristu onako kako gaEvanđelja predstavljaju.

495

Stil kojim piše je mnogo više svetovan nego crkveni, ali kako je mnogogodina živeo odvojen od Hrista, ovakvo šta i ne čudi. Naprotiv, želećida Hrista objavi onima van crkve, njegovo predstavljanje Evanđelja je itrebalo da bude drugačije, svežije i primenljivije.

Papini je umro 1956. i za sobom je ostavio nekoliko značajnih knjiga.

496

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

497