Immanuel Wallerstein [Imanuel Volerstin] OPADANJE AMERIČKE MOĆI

IMANUEL VOLERSTIN

OPADANJE AMERIČKE MOĆI

Prevela s engleskog: VERA N E N A D O V

P O D G O R I C A

2004.

S A D R Ž A J

Uvod: Američki san između juče i sutra 9

Deo I. Teza. 17 1 . Opadanje američke moći: Orao se srušio 19

Deo II. Mnogostruke retorike i stvarnosti 33 2 Dvadeseti vek: Mrak u podne? 35 3 Globalizacija: Dugoročna putanja svetskog sistema . . . 47

4. Rasizam: Naš albatros .68 5 Islam: Islam, Zapad, svet 96 6 Ostali: Ko smo mi? Ko su ostali? 117 7. Demokratija: Retorika ili stvarnost? 140 8. Intelektualci: Reč je o vrednosti-neutralnosti 159 9. Amerika i Svet: Kule blizanci kao metafora 180

Deo III. Kuda smo se uputili? 203 10. Levica, I: Teorija i praksa još j ednom 205 11. Levica, II: Doba tranzicije 232 12. Pokreti: Šta danas znači biti antisistemski pokret? . . .241 13 Geopolitički raskoli dvadeset i prvog veka:

Kakva je budućnost sveta?. 253

Epilog: 273 1, Pravedan rat 275

"2. „Šok i strahopoštovanje?" 280

Dozvole 285 Indeks 287

7

U V O D

AMERIČKI SAN IZMEĐU JUČE I SUTRA

Jedanaesti septembar 2001. bio je dramatičan i šokantan trenu-tak američke istorije mada ne i karakterističan trenutak. Bio je to, jednostavno, jedan značajan događaj na putanji koja je započela mnogo ranije i nastaviće se još nekoliko decenija, koja traje dugo i koju bismo mogli da nazovemo periodom opadanja američke moći u haotičnom svetu. Jedanaesti septembar je predstavljao šokantnu spoznaju na koju je veoma mnogo ljudi reagovalo sa besom i neve-ricom. Amerikanci moraju da odgovore maksimalno trezveno i pri-brano. Moramo da pokušamo da sačuvamo naše najveće vrednosti i da maksimalno pojačamo sopstvenu bezbednost dok se odvijaju ra-dikalne transformacije svetskog sistema - transformacije koje ne možemo da kontrolišemo ali na koje možemo da utičemo. Moramo sa svima ostalima da se uključimo u zajedničko stvaranje, rekon-strukciju, onakvog sveta u kakvom želimo da živimo.

Američki političari vole da se pozivaju na američki san. Ame-rički san stvarno postoji i većina nas ga ima. Dobar je to san, toliko dobar da ga mnogi drugi širom sveta priželjkuju za sebe. Kakav je taj san? Američki san je san o tome šta sve ljudi mogu, o društvu u kojem svaki čovek može da se podstakne da dâ sve od sebe, da po-stigne što najviše može a da za nagradu vodi lagodan život. San o tome da ne bude veštačkih prepreka na putu ličnog ispunjenja. San

9

po kome zbir takvih pojedinačnih ostvarenja predstavlja veliko društveno dobro - društvo slobode, jednakosti i uzajamne solidar-nosti. San o tome da smo zvezda vodilja svetu koji pati jer nije u stanju da ispuni taj san.

To je san koji, naravno, kao uostalom ni bilo koji drugi, ne da-je tačnu sliku stvarnosti. Ali on predstavlja naše podsvesne žudnje i naša elementarna načela. Snovi nisu naučne analize. Pre bi se mo-glo reći da nam nude spoznaje. Međutim, da bismo shvatili svet u kojem živimo, moramo da idemo dalje od snova i pažljivo osmotri-mo našu prošlost - istoriju Sjedinjenih Država, istoriju savremenog svetskog sistema, istoriju Sjedinjenih Država u svetskom sistemu. Ne žele svi to da urade. Ponekad se plašimo da će stvarnost biti okrutna ili barem ne onoliko lepa koliko su naši snovi. Neki od nas više vole da vide svet kroz, kako kažu, ružičaste naočari.

Čovek bi pomislio da će događaji od 11. septembra razbiti ilu-zije koje smo imali. Mnogima su zaista razbijene, u to nema sum-nje. Međutim, Bušova administracija se zdušno trudi da nam one-mogući trezven pogled na ono što se dogodilo da bi išla po jednom programu koji prethodi ovim događajima i da bi te događaje iskori-stila da protrči kroz njega. Zbog toga ovde predlažem da ukratko opišem dve stvari: ono što smatram da znači 11. septembar u svetlu prethodnih događaja; i ono što smatram d a j e plan Bušove admini-stracije. Verujem da je jedanaesti septembar u centar naše pažnje postavio pet činjenica o Sjedinjenim Državama: domete njene voj-ne moći; intenzitet antiameričkog raspoloženja u preostalom delu sveta; tragove ekonomske raskalašnosti devedesetih; protivrečne pritiske američkog nacionalizma; krhkost naše tradicije građanskih sloboda. Ni jedno od pomenutog nije u skladu sa američkim snom onakvim kakvim smo ga zamišljali. A politika Bušove administra-cije pogoršava protivrečnosti.

Počnimo sa vojnom situacijom. Svi kažu, s pravom, da su Sje-dinjene Države najjača vojna sila na svetu danas, kudikamo najja-ča! A ipak, činjenica je d a j e šarolika skupina fanatičnih vernika, sa prilično malo novca i još manje vojne opreme, bila u stanju da lan-

10

sira ozbiljan napad na samo tlo Sjedinjenih Država, poubija nekoli-ko hiljada ljudi, te sruši i ošteti poznate građevine u Njujork Sitiju i oblasti Vašingtona. Napad je bio drzak i efikasan. Sasvim je nor-malno tim ljudima prikačiti etiketu „terorista" a zatim objaviti „rat terorizmu", ali bi trebalo da počnemo time što ćemo da shvatimo da, s vojne tačke gledišta, jedanaesti septembar nije ni trebalo da se dogodi. Godinu dana kasnije, počinioci nisu uhvaćeni, a naš glavni vojni odgovor bio je invazija na Irak, zemlju koja nema nikakve veze sa napadom 11. septembra.

Antiameričko raspoloženje nije ništa novo. Širi se sve od tre-nutka kada su Sjedinjene Države posle 1945. godine postale vodeća sila svetskog-sistema. Takvo raspoloženje je reakcija na one koji imaju veliku moć i na aroganciju koja izgleda neizbežno postaje prirodna za one koji imaju takvu moć. Antiameričko raspoloženje je ponekad razumljivo, ponekad iracionalno i neopravdano, pri če-mu je ovo drugo prosto neizbežno. Sve u svemu, takvo raspolože-nje dugo vremena nije nešto naročito smetalo Sjedinjenim Država-ma. Kao prvo, protivtežu mu je predstavljalo mišl jenje značajnih krugova, naročito u zemljama koje su Sjedinjene Države smatrale saveznicima, da Sjedinjene Države u svetskom-sistemu obavljaju neophodnu funkci ju rukovqdenja i odbrane njihovih sistema vred-nosti. Američka moć je bila za te ljude legitimna zato što je služila potrebama svetskog sistema u celini. Čak i u siromašnim i potlače-nim delovima sveta, često je postojao osećaj da američka moć, po-red onoga što su smatrali njenom negativnom stranom, poseduje i ono što je dobro a to je primena nekih od univerzalnih principa.

Uprkos takvom raspoloženju jedanaesti septembar je pokazao d a j e gnev možda veći nego što su Sjedinjene Države ikada prizna-vale. Ne treba sumnjati da je neposredna reakcija mnogih širom sveta bila izražavanje saosećanja i solidarnosti sa Sjedinjenim Dr-žavama, ali godinu dana kasnije to saosećanje i solidarnost kao da nestaju, dok se kod onih koji izražavaju gnev raspoloženje izgleda uopšte nije promenilo.

Činilo se da Sjedinjenim Državama u ekonomskom smislu 1990-ih ide izuzetno dobro - visoka produktivnost, procvat berze, ni-

ska nezaposlenost, niska inflacija a likvidacijom ogromnog duga američke vlade stvoren je prilično značajan višak. Amerikanci su to, generalno, shvatili kao zvaničnu potvrdu ispravnosti svog sna, eko-nomske politike svojih vođa i obećanje beskrajno sjajne budućnosti. Sada je sasvim jasno da to nije bio san, već iluzija i to opasna iluzija.

Jedanaesti septembar nije bio primarni uzrok potonjih eko-nomskih teškoća Sjedinjenih Država, mada ih je nesumnjivo pogor-šao. Ono što uzrokuje smanjenje američkih ekonomskih izgleda

jeste to što je prosperitet 1990-tih (zapravo, prevashodno kasnih devedesetih) bio u mnogo čemu samo mehur od sapunice, u velikoj meri veštački održavan u životu, s to je postalo jasno kada je obelo-danjena sva pohlepa. Zapravo, uzrok pada leži mnogo dublje. Svet-ska-ekonomija nalazi se u dugotrajnoj relativnoj ekonomskoj stag-naciji od 1970-tih. Jedna od stvari koje su se desile u tom periodu, kao što to inače i biva u takvim periodima, jeste da su tri područja moćnih ekonomskih lokacija - Sjedinjene Države, Zapadna Evropa i Japan - pokušale jedna drugoj da prebace gubitke. Evropi je išlo relativno dobro 1970-tih. Japanu je išlo dobro 1980-tih a Sjedinje-nim Državama je išlo dobro 1990-tih. Međutim, svetskoj ekonomiji kao celini nije išlo dobro ni u jednom od ovih perioda. A ekonomske nevolje širom sveta ogromne su. Sada se nalazimo u zadnjoj fazi ove dugotrajne silazne spirale, i pošto jednom bankrotstva uzmu maha, svetska-ekonomija može opet da počne da se podiže. Nije sasvim očigledno, niti previše verovatno, da će Sjedinjene Države zaseniti Zapadnu Evropu i Istočnu Aziju u eventualnom usponu. Današnju američku politiku oblikuje čitav niz, ispod površine skrivenih, stra-hova zbog ovakve ne naročito blistave ekonomske budućnosti.

Četvrti problem je istorijski karakter američkog nacionalizma. Sjedinjene Države nisu ni više ni manje nacionalističke nego što je većina drugih zemalja. Ali zbog toga što su SAD vodeća sila, kole-banja američkog nacionalizma mogu prouzrokovati više štete nego to isto kod većine drugih nacija. Američki nacionalizam ima dva različita pojavna oblika. Jedan od njih je povlačenje tj. uvlačenje u Tvrđavu Ameriku, u ono što obično nazivamo izolacionizmom.

12

Međutim, Sjedinjene Države su uvek takođe bile i ekspanzio-nistička sila - prvo na svom kontinentu, zatim preko Kariba i Tihog okeana. A ekspanzija podrazumeva vojno osvajanje - domorodač-kog američkog stanovništva ili Meksikanaca ili Filipinaca. Sjedi-njene Države su imale pristojnu kvotu pobeda (Meksički rat, Drugi svetski rat, ratovanje sa Indijancima) i pristojnu kvotu poraza ili ba-rem dvosmislenih ishoda (rat 1812, Vijetnam). Naša svedočanstva u tom smislu nisu mnogo gora nego prošlost drugih velikih vojnih sila. Naravno, ni jedna država ne voli da govori o svojim porazima, osim kad mora. Postoji sklonost da se porazi preformulišu u slabo-sti nesposobnih vođa. Ova teza „nož u leđa" nalazi se u osnovi ma-co militarističkog stava američkog nacionalizma, koji uživa značaj -nu podršku među stanovništvom.

Spolja gledano, izolacionizam i mačo militarizam su prilično različiti. Ipak, dele isti radikalni stav prema ostatku sveta, „ostali" -izazivaju strah i prezir, u kombinaciji sa pretpostavkom da je naš način života čist i da ga ne smemo oskrnaviti uplitanjem u bedne zavade ostalih, osim ukoliko smo u poziciji da im nametnemo „naš način života". Stoga nacionalistima nije teško da idu od izolacioni-zma do mačo militarizma i nazad, čak i kada neposredne implikaci-je i jednog i drugog mogu da budu različite u konkretnim situacija-ma. Jedanaesti septembar kao da je ojačao obadve strane ovakvog kontradiktornog stava. I naravno, kako se to već događa kada god se čini d a j e zemlja napadnuta, jedanaesti septembar je u celini pri-lično prigušio drugačije glasove.

Konačno, tu je i naša tradicija građanskih sloboda. Teoretski prilično sjajna a prilično krhka u praksi. Mudrost donošenja Pred-nacrta zakona o pravima u vidu amandmana na Ustav bila je u to-me da ih je učinila otpornijim na većinsko nadglasavanje kojim bi ih ignorisali ili nečuveno kršili. Pa i tako, kršeni su neprestano -eklatantno, kao u slučaju Linkolnove suspenzije habeas corpus, ta-kozvanih Palmerovih racija ili Ruzveltovog interniranja japanskih Amerikanaca; ne toliko očigledno ali ne manje važno, ponovljenim ilegalnim akcijama federalnih agencija (Ministarstvo pravde, FBI,

13

CIA), da ne pominjemo lokalne agencije. Očekuje se od Vrhovnog suda da služi kao zaštita ustavnih prava, međutim on funkcioniše maksimalno neujednačeno i uopšte nije pouzdan.

Za Bušovu administraciju, jedanaesti septembar je bio zlatni rudnik za njihov od ranije postojeći plan rada po svih pet tačaka. Ne optužujem ih paranoično za zaveru. Samo uočavam da su od-mah skočili da iskoriste situaciju da bi sproveli plan koji su imali na umu i u srcu pre 11. septembra. Opadanje vojne moći rešavaju neverovatnom eskalacijom vojnih troškova. Da li će se pokazati da je to rasipnost ogromnih razmera - ili, još gore, kontraproduktivno u vojnom smislu - tek će da se vidi. Sasvim je sigurno da pomenu-ta ekspanzija nije bila rezultat razborite analize i brižljive nacional-ne političke procene.

Naša uvećana vojna mašinerija počinje da se koristi prvi put značajno prilikom invazije Iraka. Verujem da će jedna takva inva-zija, daleko od toga da potvrdi i poveća vojnu moć Sjedinjenih Dr-žava, ozbiljno da potkopa državu, kratkoročno, srednjoročno i du-goročno. Ali, sadašnja Busova administracija nije istinski otvorena za razgovore na tu temu. Oni samo otvoreno izražavaju svoj prezir prema vaskrslim „MekGavernovcima" i „starim Bušovcima" (tj. predsednikovom ocu i svim njegovim bliskim savetnicima - Brentu Skaukroftu, Džejmsu Bejkeru, Lorensu Iglbergeru). Moto sadašnje administracije jes te : punom brzinom napred, zato što bi da uspore ispali smešni, a i kasniji neuspeh manje bi bio politički štetan nego neuspeh u ovom momentu.

Način na koji se Busova administracija nosi sa antiameričkim raspoloženjem u svetu, moramo priznati, originalan je. Svojom po-litikom ga povećavaju i proširuju na sve one grupe koje su do sada na njega bile otporne - naše prijatelje i saveznike, koje ćemo mo-žda uskoro zvati svojim bivšim prijatelj ima i saveznicima. Velike sile se zaista retko konsultuju ali se barem obično pretvaraju da to čine. Za Bušovu administraciju konsultacije kao da glase ovako: Evo, ovo ćemo da uradimo; da li ste sa nama ili protiv nas? A na svaki odgovor koji pokreće pi tanje razboritosti ili prikladnosti kon-

14

kretnog predloga, Busova administracija kao da kaže: Možemo li još malo da vam zavrnemo ruku?

Na ekonomskom frontu, Buš i njegovi savetnici propovedaju naivni optimizam, državnu neaktivnost i argument d a j e svaka eko-nomska rasipnost bila Klintonova greška. Izgleda da misle da 11. septembar učvršćuje takav stav. Čini se da ih ni na jmanje ne zani-ma hladna procena tekuće ekonomske stvarnosti, a još manje u du-goročnoj istorijskoj perspektivi. Jedino što su ponudili ekonomski konzervativnom delu svoje koalicije je smanjenje poreza i temu zaštite čovekove okoline. Takvi potezi su sada svete krave, pošto su ekonomski konzervativci u celini „stari Bušovci" a inače su veo-ma nezadovoljni sadašnjom Bušovom administracijom. Oni dalje ne smeju biti antagonizovani. Naravno, smanjenje poreza onemo-gućava mere tipa Nju Dil koje će biti potrebne da se Sjedinjene Dr-žave izvuku iz duboke deflacije u koju naprosto hrle.

Busova administracija se očigledno nada da će njen mačo mi-litarizam kod glasača nadomestiti žalosno stanje američke ekono-mije. Tako, pored svih ostalih razloga zbog kojih Buš i njegovi sa-vetnici veruju da Sjedinjene Države treba da preuzmu kompletnu „osovinu zla" postoje i sirovi politički razlozi: ratni predsednik do-bija glasove, za sebe i za svoju partiju. Ovo nije izmaklo pažnji Bu-šovog najvišeg političkog savetnika, Karla Rova. Možemo očekiva-ti da pomenuti politički razlozi i dalje budu visoko rangirani u pro-cesu odlučivanja.

Što se tiče građanskih sloboda, nismo videli takav direktan, besraman napad na građanske slobode od strane javnog tužioca još od Hardingove administracije i tadašnjeg omraženog A. Mičela Palmera. Štaviše, čini se da su odlučili da ne dozvole da im sudovi na bilo koji način ograniče moć. Čak i kada bi ih Vrhovni sud nad-glasao sa 9 : 0, što je skoro nemoguće, pronašli bi način da takav nadzor ignorišu i da mu se odupru. Predstoje nam gadna vremena.

Ova je knjiga jednostavno uređena. Sastoji se iz tri delà.

Deo I predstavlja tezu da su Sjedinjene Države vladajuća sila čija moć opada a da je 11. septembar još jedan dokaz za to. Napi-

15

san je i prvobitno štampan 2002. Deo II sastoji se od serije eseja koji raspravljaju razliku između retorike i stvarnosti koje su obu-hvaćene glavnim omiljenim frazama našeg današnjeg političkog diskursa: dvadeseti vek, globalizacija, rasizam, islam, „ostali", de-mokratija i intelektualci. Svi ovi eseji napisani su pre 11. septem-bra, većina kao tekstovi za govore ili za prigodu konferencije. Ipak neću ni reč promeniti zbog toga. Postoji još jedan esej, napisan po-sle događaja od 11. septembra, govori o tome kako Sjedinjene Dr-žave vide svet. Esej je poziv da razmislimo o načinu na koji posma-tramo svet.

I najzad, deo III iznosi šta možemo da uradimo u vezi teškoća u koje je zapao svet u kome se nalazimo. Prva dva eseja, oba napi-sana pre 11. septembra, raspravljaju o programu koji smatram da levica treba da pokrene danas, u Sjedinjenim Državama i u svetu. Poslednja dva eseja, napisana posle 11. septembra iznose ono što su za mene centralna, tekuća pitanja sa političke tačke gledišta: Šta u današnje vreme znači biti antisistemski? I, kakva je budućnost čovečanstva?

U ovoj knjizi sledim svoj stav da se svi bavimo trostrukim za-datkom: intelektualnim zadatkom kritičkog i razboritog analiziranja stvarnosti; moralnim zadatkom odlučivanja koje su vrednosti one ko-

j ima bi trebalo da damo prednost u današnje vreme; i političkim za-datkom da odredimo način na koji bismo odmah mogli da doprinese-mo izgledima da svet izroni iz sadašnje haotične strukturalne krize našeg kapitalističkog svetskog-sistema u drugačiji svetski-sistem ko-ji bi bio uočljivo bolji a ne uočljivo gori od ovog sadašnjeg.

Februar 2003.

16

Poglavlje I

OPADANJE AMERIČKE MOĆI: ORAO SE SRUŠIO

Sjedinjene Države propadaju? Malo bi ljudi danas na svetu po-verovalo u ovu tvrdnju. Jedini koji veruju su američki jastrebovi, ko-j i bučno zagovaraju politiku preusmeravanja pada. Verovanje da je kraj američke hegemonije već započeo, ne proističe iz ranjivosti koja je svima postala očigledna 11. septembra 2001. Zapravo, Sjedinjene Države slabe kao globalna sila od 1970-tih a odgovor SAD na terori-stičke napade samo je ubrzao pad. Da bismo shvatili zašto takozvana Pax Americana iščezava, potrebno je proučiti geopolitiku dvadese-tog veka, naročito tri poslednje decenije tog veka. Kada se tako uradi dolazi se do jednostavnog i neizbežnog zaključka: ekonomski, poli-tički i vojni činioci koji su doprineli američkoj hegemoniji jesu oni isti činioci koji će neumoljivo proizvesti propadanje SAD.

Uspon Sjedinjenih Država na mesto glavne svetske sile bio je dugotrajan proces koji je ozbiljno započeo svetskom recesijom 1873. U to vreme, Sjedinjene Države i Nemačka počele su da zado-bijaju sve veći deo globalnog tržišta, uglavnom na račun britanske privrede koja je stalno nazadovala. Obe nacije su tek bile stekle sta-bilnu političku bazu - Sjedinjene Države uspešnim okončanjem Građanskog rata a Nemačka ujedinivši se i porazivši Francusku u Francusko-pruskom ratu. Od 1873. do 1914. Sjedinjene Države i Nemačka su postale glavni proizvođači u određenim vodećim sek-torima: SAD u sektorima čelika i kasnije automobila a Nemačka industrijskih hemijskih proizvoda.

19

Istorijski udžbenici beleže da je Prvi svetski rat izbio 1914. a završio se 1918. a d a j e Drugi svetski rat trajao od 1939. do 1945. Međutim, ima više smisla uzeti u obzir ta dva kao jedan, kontinui-rani „tridesetogodišnji rat" između Sjedinjenih Država i Nemačke, sa pr imir j ima i lokalnim konfliktima u tom intervalu. Takmičenje za položaj dominantne sile zadobija ideološki obrt 1933, kada su nacisti došli na vlast u Nemačkoj i započeli svoj pohod potpunog zaposedanja globalnog sistema, ne tražeći hegemoniju unutar po-stojećeg sistema već više formu globalne imperije. Prisetite se naci-stičke krilatice ,,ein tausendjahriges Reich" (hiljadugodišnje car-stvo). Sa svoje strane, Sjedinjene Države su poprimile ulogu zago-vonika centrističkog svetskog liberalizma - setite se „četiri slobo-de" (sloboda govora, veroi spo vesti, od neimaštine, i od straha) biv-šeg američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta - i ušle u strateš-ki savez sa Sovjetskim Savezom, omogućivši poraz Nemačke i nje-nih saveznika.

Drugi svetski rat rezultirao je ogromnim uništavanjem infra-strukture i stanovništva širom Evroazije, od Atlantika do Tihog okeana, pri čemu skoro nijedna zemlja nije bila pošteđena. Jedina veća industrijska sila na svetu koja je iz rata izašla neoštećena - čak i znatno ojačana, gledano iz ekonomske perspektive - bile su Sjedi-njene Države, koje su ubrzo krenule da konsoliduju svoj položaj.

Ambiciozni hegemon se, međutim, suočio sa konkretnim poli-tičkim preprekama. Za vreme rata, Savezničke sile su se dogovorile da osnuju Ujedin jene nacije, sastavljene prvobitno od zemalja koje su bile u koaliciji protiv Sila osovine. Značajno obeležje Organiza-cije bio je Savet bezbednosti, jedini organ koji je mogao dati ovlaš-ćenje za upotrebu sile. Povelja UN je u Savetu bezbednosti pravo veta predala u ruke pet sila, ukl jučujući Sjedinjene Države i Sovjet-ski Savez što je Savet učinilo prilično neefikasnim u praksi. Prema tome, nije osnivanje Ujedinjenih nacija aprila 1945. odredilo geo-političku prinudu druge polovine dvadesetog veka već zapravo sa-stanak na Jalti dva meseca pre toga, između Ruzvelta, premijera Velike Britanije Vinstona Čerčila i sovjetskog vođe, Josifa Staljina.

20

Formalni sporazumi na Jalti bili su manje važni od neformalnih, prećutnih dogovora, o kojima možemo suditi samo posmatranjem ponašanja Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza u godinama koje su usledile. Kada se rat okončao u Evropi, 8. maja 1945, sovjetske i zapadne (to znači američke, britanske i francuske) trupe bile su smeštene na konkretnim mestima - uglavnom u centru Evrope duž linije sever-jug koja će biti nazvana Linijom Odra-Nisa. Uz nešto manjih pomeranja, trupe su ostale na tim lokacijama. Kad bacimo pogled unazad, Jalta je označavala dogovor obe strane da trupe mo-gu tamo da ostanu i da ni jedna strana neće upotrebiti silu da istera drugu. Prećutni dogovor primenjen je i na Aziju, što jasno pokazuju američka okupacija Japana i podela Koreje. Politički, Jalta je pred-stavljala dogovor o statusu kvo u kojem Sovjetski Savez kontroliše otprilike jednu trećinu sveta a Sjedinjene Države sve ostalo.

Vašington se suočio i sa ozbiljnijim vojnim izazovima. Sovjet-ski Savez je imao u svetskim razmerama najveće kopnene snage, dok je američka vlada bila pod pritiskom u zemlji da smanji svoju vojsku, posebno time što će ukinuti mobilizaciju. Sjedinjene Drža-ve su stoga odlučile da nametnu svoju vojnu silu ne preko kopnenih snaga već monopolom na nuklearno naoružanje (plus vazduhoplov-stvo sposobno da ga primeni). Monopol je uskoro okončan: do 1949. Sovjetski Savez je takođe stekao nuklearno naoružanje. Od

tada se aktivnost Sjedinjenih Država svodi na pokušaje sprečavanja drugih sila da steknu nuklearno naoružanje (i hemijsko i biološko naoružanje) ali taj trud izgleda da nije bio naročito uspešan.

Do 1991. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su koegzistirali u „ravnoteži terora" hladnog rata. Status kvo je bio na ozbiljnom is-pitu samo tri puta: prilikom blokade Berlina 1948-49, u Korejskom ratu od 1950. do 1953, i u vreme kubanske krize sa projektilima 1962. U sva tri slučaja rezultat je bio vraćanje na status kvo. Štavi-še, obratite pažnju, svaki put kada se Sovjetski Savez suočio sa po-litičkom krizom u satelitskim režimima - Istočnom Nemačkom 1953, Mađarskom 1956, Čehoslovačkom 1968. i Poljskom 1981 -Sjedinjene Države su se upustile u j edva nešto više od manevarskih

21

vežbi dopuštajući Sovjetskom Savezu da nastavi u velikoj meri onako kako smatra da treba.

Naravno, takva pasivnost nije se proširila na ekonomsko polje. Sjedinjene Države su profitirale na atmosferi hladnog rata lansira-

jući opsežan program ekonomske obnove, prvo u Zapadnoj Evropi a zatim u Japanu, kao i u Južnoj Koreji i na Tajvanu. Logika je bila očigledna - kakva je bila svrha onolike silne proizvodne superior-nosti ukoliko ostatak sveta ne može da dostigne valjani nivo potra-žnje? Pored toga, privredna obnova pomogla je da se stvore klijen-tističke obaveze kod nacija koje su primale američku pomoć a taj osećaj obaveze budio je spremnost da se ude u vojni savez i, što je još važnije, političku servilnost.

I na kraju, ne bi trebalo potceniti ideološku i kulturnu kompo-nentu američke hegemonije. Možda baš period neposredno posle 1945. predstavlja istorijski najvišu tačku popularnosti komunističke ideologije. Danas lako zaboravljamo da su komunističke partije do-bile veliki broj glasova na slobodnim izborima u zemljama kao što su Belgija, Francuska, Italija, Čehoslovačka i Finska, da ne pomi-njem podršku komunističkim parti jama u Aziji - u Vijetnamu, In-diji i Japanu - i širom Latinske Amerike. A pri tome još ostaju teri-torije kao što su Kina, Grčka i Iran, u kojima nije došlo do slobod-nih izbora ili su kontrolisani ali na koj ima su komunističke partije uživale široku popularnost. Kao odgovor na to, Sjedinjene Države su podržavale masovnu antikomunističku ideološku ofanzivu. Ta se inicijativa u retrospektivi pokazuje znatno uspelom: Vašington se razmahao u svojoj ulozi vođe „slobodnog sveta" barem onoliko us-pešno koliko se Sovjetski Savez razmahao svojom pozicijom vođe „progresivnog" i „antiimperijalističkog" tabora.

Uspeh Sjedinjenih Država kao dominantne sile u poratnom pe-riodu stvorio je uslove da američka nacija izgubi titulu najjače sile. Taj proces je predstavljen sa četiri simbola: ratom u Vijetnamu, re-volucijama 1968, padom Berlinskog zida 1989. i terorističkim napa-dima septembra 2001. Svaki simbol se nadovezivao na prethodni i kulminirao situacijom u kojoj su se Sjedinjene Države našle u ovom

22

trenutku - usamljena supersila koja nema stvarnu moć, svetski lider kojeg niko ne sledi a malo ga ko poštuje, i nacija koja se opasno pri-miče središtu globalnog haosa koji nije u stanju da kontroliše.

Sta je bio Vijetnamski rat? Pre svega bio je pokušaj vijetnam-skog naroda da okonča kolonijalnu vlast i uspostavi sopstvenu dr-žavu. Vijetnamci su se borili sa Francuzima, Japancima i Ameri-kancima i na kraju su Vijetnamci pobedili - bogami, izvanredan uspeh! Geopolitički, međutim, rat je predstavljao odbacivanje sta-tusa kvo uspostavljenog na Jalti od stanovništva u ono vreme etike-tiranog kao Treći svet. Vijetnam je postao moćan simbol zato što je Vašington bio dovoljno nerazborit da u borbu uloži svoju komplet-nu vojnu silu, a da SAD i pored toga izgube. Istina, SAD nisu upo-trebile nuklearno oružje (odluka zbog koje izvesne kratkovide desni-čarske grupe odavno prigovaraju), ali bi tako uzdrmale dogovor us-postavljen na Jalti i mogle proizvesti nuklearni holokaust - ishod koji Sjedinjene Države jednostavno nisu mogle da rizikuju.

Ali, Vijetnam nije bio samo vojni poraz ili gadna mrlja na ame-ričkom ugledu. Rat je zadao veliki udarac sposobijosti Sjedinjenih Država da ostanu glavna svetska ekonomska sila. Konflikt je bio iz-vanredno skup i više-manje iscrpeo je američke zlatne rezerve kojih je bilo u izobilju posle 1945. Pored toga, Sjedinjene Države su sebi natovarile te troškove baš kada su Zapadna Evropa i Japan doživlja-vale značajan ekonomski uspon. Takva situacija okončala je američ-ku nadmoć u globalnoj ekonomiji. Od kasnih šezdesetih, članovi ove trijade bili su skoro ekonomski izjednačeni, pri čemu je svakome od njih išlo bolje nego ostaloj dvojici tokom određenog perioda ali ni je-dan nije odmakao daleko ispred ostalih. Kada su revolucije 1968. iz-bile širom sveta, podrška Vijetnamcima postala je glavna retorička komponenta. „Jedan, dva, mnogo Vijetnama" i „Ho, Ho, Ho Si Min" skandiralo se svugde, čak i u SAD. Ali šezdesetosmaši nisu osuđivali samo američku hegemoniju. Osuđivali su sovjetski tajni sporazum sa Sjedinjenim Državama, osuđivali su Jaltu a koristili su i prilagodili

jezik učesnika kineske kulturne revolucije koji su svet podelili u dva tabora - na dve supersile i ostatak sveta.

23

Kritika sovjetskog tajnog sporazuma logično je vodila kritiko-vanju onih nacionalnih snaga koje su se tesno povezale sa Sovjet-skim Savezom, što je u većini slučajeva značilo kritikovanje tradi-cionalnih komunističkih partija. Revolucionari iz 1968. su takode oštro udarili i na druge delove Stare levice - nacionalnooslobodi-lačke pokrete Trećeg sveta, socijaldemokratske pokrete u Zapadnoj Evropi, demokrate Nju Dila u SAD - optužujući i nj ih za tajni spo-razum sa onim što su revolucionari obuhvatali opštim terminom „američki imperijalizam".

Napad na sovjetski tajni sporazum sa Vašingtonom kao i na-pad na Staru levicu još više su oslabili legitimitet dogovora na Jalti na kojima su Sjedinjene Države oblikovale svetski poredak. Ti na-padi su takode ugrozili poziciju centrističkog liberalizma kao jedi-ne, legitimne globalne ideologije. Neposredne političke posledice svetskih revolucija iz 1968. bile su minimalne ali su geopolitičke i intelektualne reperkusije bile ogromne i neopozive. Centristički li-beralizam srušio se sa trona na kome je bio od evropskih revolucija iz 1848. i koje su mu omogućile da kooptira podjednako konzerva-tivce i radikale. Te ideologije su se vratile i još jednom su predsta-vljale pravi dijapazon opcija. Konzervativci su opet postali konzer-vativci a radikali - radikali. Centristički liberali nisu nestali ali su svedeni na odgovarajuću meru. A u tom procesu, zvanični američki ideološki stav - antifašistički, antikomunistički, antikolonijalistički - postajao je tanak i neubedljiv sve većem delu svetske populacije.

Početak međunarodne ekonomske stagnacije u 1970-tim utica-la je na moć SAD na dva značajna načina. Prvo, stagnacija je dove-la do kolapsa „razvojnosti" („developmentalism") - mišl jenja da svaka nacija može ekonomski da se oporavi ako država preduzme odgovarajuće mere - što je bila glavna ideološka postavka pokreta Stare levice koje su tada bile na vlasti. Jedan za drugim, ti režimi su se suočavali sa unutrašnjim neredima, opadajućim standardom ži-vota, sve većom zaduženošću kod međunarodnih finansijskih insti-tucija i razaranjem kredibiliteta. Ono što je u 1960-tim izgledalo da je uspešna navigacija dekolonizacije Trećeg sveta od strane Sjedi-

24

njenih Država - minimiziranje raskola a maksimalizovanje mirnog transfera vlasti režimima koji su bili za „razvojnost" a veoma retko revolucionarni - povuklo se pred rasulom, t injajućim nezadovolj-stvima i nekanalisanim radikalnim raspoloženjem. Kada su Sjedi-njene Države pokušale da intervenišu, nije im uspevalo. Američki predsednik Ronald Regan je 1983. poslao trupe u Liban da ponovo uvedu red. Trupe su praktično isterane. Zauzvrat, Ronald Regan je izvršio invaziju Grenade, zemlje bez vojske. Predsednik Džordž H. V. Buš je izvršio invaziju Paname, još j edne zemlje bez oružanih snaga. Ali nakon što je intervenisao u Somaliji da bi uspostavio red, Sjedinjene Države su praktično isterane, donekle sramotno. Pošto je bilo malo toga što je američka vlada mogla stvarno da ura-di da preokrene trend slabljenja hegemonije, ona je jednostavno odabrala da ignoriše taj trend - politika koja je preovlađivala od povlačenja iz Vijetnama pa sve do 11. septembra 2001.

U međuvremenu, pravi konzervativci počeli su da preuzimaju kontrolu ključnih država i međudržavnih institucija. Neoliberalnu ofanzivu 1980-tih obeležavaju režimi Margaret Tačer i Ronalda Regana, kao i pojava Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) kao ključnog aktera na svetskoj sceni. Dok su nekad (tokom više od sto godina) konzervativne snage pokušale da se predstave kao pametniji liberali, sada su centristički liberali naterani da dokažu da su sposobniji konzervativci. Programi konzervativaca bili su jasni. Konzervativci su u zemlji pokušali da sprovedu politiku smanjiva-nja: cene rada, ekološke kontrole proizvođača i državnih socijalnih davanja. Stvarni uspesi bili su skromni pa su zatim konzervativci energično zakoračili na međunarodnu arenu. Okupljanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu obezbedila su sastajalište za elitu i medije. MMF je obezbedio klub za ministre f inansi ja i bankare centralnih banaka. A Sjedinjene Države su pogurale stvaranje Svet-ske trgovinske organizacije da bi nametnule slobodne trgovinske tokove preko državnih granica u svetu.

Dok Sjedinjene Države nisu bile na oprezu, Sovjetski Savez se raspadao. Da, Ronald Regan je nazvao Sovjetski Savez „zlom im-

25

per i jom" i koristio bombastičnu retoriku pozivajući na rušenje Ber-linskog zida, ali Sjedinjene Države nisu to zaista mislile i nikako nisu odgovorne za propast Sovjetskog Saveza. Zapravo, Sovjetski Savez i njegova istočnoevropska imperijalna zona srušili su se zbog masovnog gubitka poverenja u Staru levicu i pokušaja sovjetskog vode Mihaila Gorbačova da sačuva svoj režim likvidacijom Jalte i uvođenjem liberalizacije u zemlju (perestroïka plus glasnost). Gor-bačov je uspeo da se resi Jalte ali nije uspeo da spasi Sovjetski Sa-vez (mada je , da kažemo, skoro uspeo).

Sjedinjene Države su bile zapanjene i zbunjene iznenadnim ras-padom Sovjetskog Saveza i u nedoumici kako da se postave u novo-nastaloj situaciji. Slom komunizma u suštini je označio slom liberali-zma uklanjanjem jedinog ideološkog opravdanja američke hegemo-nije, opravdanja kojeg je prećutno podržavao navodni ideološki pro-tivnik liberalizma. Taj gubitak legitimiteta direktno je vodio iračkoj invaziji Kuvajta na koju se irački vođa Sadam Husein nikada ne bi usudio da su ostali na snazi sporazumi na Jal ti. Ako bacimo pogled unazad, Amerikanci su u Zalivskom ratu postigli primirje na, u osno-vi, istoj početnoj poziciji. Ali, može li vodeća sila da bude zadovolj-na nerešenim ishodom u ratu sa nekom osrednjom regionalnom si-lom? Sadam je pokazao d a j e moguće provocirati sukob sa Sjedinje-nim Državama i izbeći posledice toga. Čak i više nego poraz u Vijet-namu, Sadamov drski izazov izjeda američku desnicu, naročito one koji su poznati kao jastrebovi, čime se objašnjava njihova sadašnja žarka žudnja da okupiraju Irak i unište njegov režim.

Između Zalivskog rata i l i . septembra 2001. dve glavne arene svetskog sukoba bili su Balkan i Bliski istok. Sjedinjene Države su igrale glavnu diplomatsku ulogu u oba regiona. Ako pogledamo unazad, koliko bi ishod bio drugačiji da su Sjedinjene Države zau-zele potpuno izolacionistički stav? Na Balkanu, ekonomski uspešna višenacionalna država, Jugoslavija, raspala se u osnovi na svoje sa-stavne delove. Većina nastalih država upustila se u desetogodišnji proces etnifikacije, proživljavajući prilično brutalno nasilje, sveko-lika kršenja ljudskih prava i prave ratove. Spoljna intervencija - u

26

kojoj su SAD igrale najistaknuti ju ulogu - obezbedila je primirje i zaustavila najnečuvenije nasilje, ali intervencija nije uopšte zausta-vila etnifikaciju koja je sada konsolidovana i delimično ozvaničena. Da li bi se ovi sukobi završili drugačije bez američkog uplitanja? Nasilje bi možda duže potrajalo ali glavni ishodi verovatno ne bi bili mnogo drugačiji. Prizor je još mračniji na Bliskom istoku, gde je , možda čak, američko angažovanje dublje a promašaji spektaku-larniji. Ni na Balkanu ni na Bliskom istoku, Sjedinjene Države nisu uspele da zadaju uspešan udarac velike sile, ne zato što su im nedo-stajali volja ili trud, već zbog nedostatka stvarne moći.

Tada je došao 11. septembar - šok i reakcija. Napadnuta od strane američkih zakonodavaca, Centralna obaveštajna agencija (CIA) sada tvrdi da je upozorila Bušovu administraciju na moguće opasnosti. Ali uprkos fokusiranju CIA na A1 Kaidu i svoju obaveš-tajnu ekspertizu ona nije mogla da predvidi (a stoga ni spreči) izvr-šenje terorističkih napada. Ili nas je tako direktor CIA, Džordž Te-net, uveravao. Njegov iskaz teško da može da uteši američku vladu ili američki narod. Šta god drugo da istoričari zaključe, napadi 11. septembra 2001. predstavljali su ozbiljan izazov američkoj moći. Osobe odgovorne za napad nisu predstavljale značajniju vojnu silu, pripadale su nedržavnoj sili, imale visok stepen odlučnosti i nešto novca. Reč je o grupi posvećenih sledbenika sa jakim uporištem u jednoj slaboj državi. Ukratko, u vojnom smislu nisu predstavljali niš-ta, a ipak su uspeli u svom neustrašivom napadu na američko tle.

Džordž V. Buš je došao na vlast vrlo kritičan prema načinu na koji se Klintonova administracija bavila situacijom u svetu. Buš i njegovi savetnici nisu priznavali - ali su nesumnj ivo bili svesni - d a j e Klintonov put bio put svakog američkog predsedni-ka od Džeralda Forda, ukl jučujuć i i puteve Ronalda Regana i Džordža H. V. Buša. Takav je čak bio put i sadašnje Bušove ad-ministracije pre 11. septembra. Potrebno je samo pogledati kako je Buš postupio aprila 2001. u slučaju američkog aviona i Kine da bi videli d a j e oprez bio najvažni j i .

Posle terorističkih napada, Buš je promenio kurs, objavivši rat terorizmu, uveravajući američki narod d a j e „ishod izvestan", i

27

obaveštavajući svet „ili ste sa nama ili protiv nas". Dugo osujeći-vani, čak i od najkonzervat ivni j ih američkih administracija, j a -strebovi su počeli da dominira ju američkom polit ikom. Nj ihov stav je jasan: Sjedinjene Države imaju nadmoćnu vojnu silu, i ma-da bezbrojni strani lideri smatraju da nije mudro da Sjedinjene Države demonstr i ra ju svoju vojnu snagu, ti isti lideri ne mogu i neće uraditi ništa ako Sjedinjene Države drugima jednostavno na-metnu svoju volju. Jastrebovi veruju da Sjedinjene Države treba da se ponašaju kao suverena sila iz dva razloga: prvo, Sjedinjene Države mogu da izbegnu posledice takvog svog ponašanja , i dru-go, ako Vašington ne primeni silu koju poseduje , Sjedinjene Dr-žave će ubrzo biti marginalizovane.

Odnedavno postoje tri manifestaci je pozicije koju zauzimaju jastrebovi: vojni napad u Avganistanu, de fakto podrška izraelskom pokušaju ukidanja palestinske vlasti i invazija Iraka.

Možda je ipak rano procenjivati , samo tri godine posle Jedana-estog septembra, šta će se postići strategijom jastrebova. Do sada se ostvarilo zbacivanje talibanskog režima u Avganistanu, među-tim, A1 Kaida nije ozbiljno onesposobljena, niti su njene glavne vo-đe uhvaćene. Dovela je do ogromnog razaranja u Palestini, među-tim, palestinski lider Jaser Arafat nije postao „irelevantan", što je prema izjavi izraelskog premijera Ariela Sarona bila namera. Isto-vremeno, američkoj invaziji Iraka snažno se protive američki save-znici u Evropi i na Bliskom istoku.

Nedavni događaji u interpretaciji jastrebova ističu činjenicu da bi Sjedinjene Države, za sada, mogle da izađu na kraj sa tim, ukoliko bi protivljenja, mada ozbiljna, ostala uglavnom na nivou verbalnog. Ni Zapadna Evropa, ni Rusija, ni Kina, niti Saudijska Arabija ne bi bile spremne na ozbiljan raskid sa Sjedinjenim Državama. Tumačenje ja-strebova generalno je bilo tumačenje međunarodne levice, koja je na-digla dreku ne samo zbog američke politike - već zato što se izgleda uplašila da Sjedinjene Države imaju velike šanse da ostvare uspeh.

Smatram d a j e interpretacija jastrebova bila potpuno pogrešna i da će sa distance biti sagledana kao glavni faktor ubrzavanja opa-

28

danja moći Sjedinjenih Država, pretvarajući n jeno postepeno pro-padanje u mnogo brže i turbulentnije. A to nije nužno nešto dobro ni za koga, pošto nas sve može uvući u nuklearni haos. Postoje tri različite vrste razloga zbog kojih pristup jastrebova neće uspeti: vojni, ekonomski i ideološki.

Vojna scena je j aka karta Sjedinjenih Država. Zapravo, jedina. Danas Sjedinjene Države poseduju kudikamo najimpresivniju voj-nu mašineriju na svetu. Pored toga, SAD tvrde da su u poslednjih deset godina stekle novu tehnologiju, nedostižnu za bilo kog dru-gog, zbog čega su vojno nadmoćnije od drugih, čak i više nego 1990. Uopšte ne sumnjam d a j e to uglavnom tačno. Međutim, ako

je tako, da li je to značilo da su Sjedinjene Države, izvršivši invazi-ju Iraka i brzo ga osvojivši, uspele da postave na vlast prijateljski režim koji će biti stabilan? Sumnjam. A ono što smo videli 2003. i 2004. daje nam pravo da ozbiljno posumnjamo. Imajte na umu da su od tri ozbiljna rata koja je od 1945. vodila vojska Sjedinjenih Država (Koreja, Vijetnam i Zalivski rat) dva okončana povlače-njem a jedan porazom - što baš i nije neki sjajan rezultat.

Čini se da su Sjedinjene Države odlučne u naumu da ostanu u Iraku barem do januara 2006, a sasvim je moguće da imaju nameru da ostanu i mnogo duže. Međutim, suočavaju se sa kontinuiranim gerilskim ratom a iračke vlasti neće znati šta da rade jer same ne-maju dovoljno vojske da se suprotstave opštem gerilskom ratu dok u zemlji raste nacionalistički pritisak da se zatraži od stranih trupa da odu. To je , naravno, samo dodatak na veoma težak problem koji vlasti imaju mireći sasvim različite poglede Kurda i Šia po pitanju forme budućeg iračkog ustava i posrednu opasnost od međuregio-nalnog i međuetničkog nasilja.

U svakom slučaju, invazija Iraka je jasno pokazala da američ-ka vojska nema dovoljan broj ljudi. Upli tanjem u situaciju u Iraku američka vojska je sebe maksimalno prenapregnula. Morala je da smanji svoje prisustvo u Koreji a tako će sada uraditi i u Zapadnoj Evropi. Rezervne jedinice i jedinice nacionalne garde je preoptere-tila i ugrozila im sposobnost da se obnove. Teško je poverovati da

29

bi Sjedinjene Države u bliskoj budućnosti mogle ozbiljno započeti vojnu konfrontaci ju sa Iranom ili Severnom Korejom, pa čak i Ku-bom, a vojska bi sigurno vrlo nerado prihvatila takvu ideju.

Na ekonomskom frontu, Sjedinjene Države je zbog japanskog ekonomskog čuda zahvatila histerija 1980-tih, koja je splasnula 1990-tih, kad je Japan zapao u ekonomske teškoće. Pošto su prece-

nile brzinu kojom je Japan grabio napred, američke vlasti izgleda da su sada u fazi samozadovoljstva i ubeđenosti da Japan znatno zaostaje. Ovih dana Vašington kao da je sklon Japancima da drži lekciju o greškama koje ovi prave.

Otuda pomalo zatečenost tekstom objavljenim u Njujork Taj-msu 20. aprila 2002:

,,U japanskoj laboratoriji sačinjen je najbrži kompjuter na sve-tu, toliko moćna mašina da odgovara sirovoj snazi procesiranja 20 najbržih američkih kompjutera zajedno i daleko nadmašuje pret-hodnu vodeću, IBM mašinu. Dostignuće. . . je dokaz d a j e tehnolo-ška trka, koju je većina američkih inženjera mislila da lako dobija, daleko od kraja."

Analiza se nastavila sa uočavanjem postojanja „oprečnih na-učnih i tehnoloških prioriteta" u dve zemlje. Japanska mašina je na-pravljena da analizira klimatske promene a američke mašine sa na-merom da simuliraju oružje. I tako se vraćamo na najstari ju priču u istoriji vodećih sila. Dominantna sila se koncentriše na oružane snage; kandidat za naslednika usredsređuje se na ekonomiju. Ovo drugo se uvek isplatilo, i to lepo. Isplatilo se Sjedinjenim Država-ma. Zašto se ne bi isplatilo Japanu (vrlo verovatno u savezu sa Ki-nom) takode? Predlažem da se vratimo za desetak godina i osmotri-mo ekonomsku poziciju Sjedinjenih Država.

Konačno, postoji ideološka sfera. Trenutno, Sjedinjene Države uopšte nisu naročito ekonomski snažne a strategija jastrebova je ekonomski veoma skupa. Sjedinjene Države su u ovom trenutku politički manje-više izolovane. Praktično niko (osim izraelskih ja -strebova i Tonija Blera) ne smatra da stav jastrebova ima smisla ili da ga vredi podržavati. Sjedinjene Države su sve ovo sprovodile

30

prilično arogantnim uvrtanjem ruku što im se uglavnom vraćalo kao bumerang. Arogancija ima i svoje loše strane. Kad se aduti upotrebe znači da ih za sledeći put ostaje manje . Nema sumnje da prećutno odobravanje pri jatel ja rađa sve veće negodovanje pa čak i Schadenfreude kada stvari krenu loše po Sjedinjene Države. SAD su za dve stotine godina, ukl jučujući i proteklih pedeset, stekle znatnu količinu ideološkog kredita. Ali, za vreme Džordža V. Buša Sjedinjene Države su trošile taj ugled još brže nego što je 1960-tih Lindon Džonson trošio zlatne rezerve.

Pred Sjedinjenim Državama u narednih deset godina stoje dve glavne mogućnosti: slediće put jastrebova, sa negativnim posledi-cama (pre svega po SAD) takve odluke, ili će shvatiti da ima previ-še negativnih posledica. Rekao bih da pred predsednikom Bušom i pred Sjedinjenim Državama stoji izuzetno ograničen broj opcija i ne postoji način da se izbegne slabljenje Sjedinjenih Država kao odlučujućeg faktora u svetu u narednih deset godina. Ni Džon Keri ukoliko bude izabran, neće imati na raspolaganju više opcija. Pravo pitanje nije da li Sjedinjene Države propadaju kao hegemonistička sila ili ne propadaju, već da li umeju ili ne umeju smisliti način da to urade dostojanstveno, nanoseći na jman ju štetu svetu i sebi.

31

Poglavlje II

DVADESETI VEK: MRAK U PODNE?

Sredinom dvadesetog veka, Artur Kestler je napisao roman o sovjetskom režimu i njegovim nameštenim suđenjima, pod naslo-vom Mrak u podne. Zeleo bih uzeti taj naslov za svoju metaforu za celokupan dvadeseti vek a ne samo za sovjetski režim. Ipak, u isto vreme, taj vek je na mnogo načina bio i „jarko sunce usred noći". Zapravo, način na koji razmišl jamo o tom veku, koji je toliko teško proceniti, mnogo zavisi od mesta sa kog smo i trenutka u kom smo ga posmatrali. Kao da smo bili na vozu-toboganu u luna-parku. Treba da se podsetimo da se vožnja završava na jedan od dva nači-na. Voz se, manje-više, obično, vraća na početnu tačku, a oni koji se voze u njemu ili su razdragani ili uplašeni. Dešava se ponekad i da voz iskoči iz šina.

Henri Lus je dvadeseti vek nazvao „američkim vekom" i sva-kako je bio u pravu, mada je to samo deo priče. Uspon Sjedinjenih Država na položaj vladajuće sile u svetskom sistemu započeo je oko 1870, uoči početka pada Ujedin jenog Kraljevstva sa nekadaš-njih visina. Sjedinjene Države i Nemačka su se uzajamno takmičile kao konkurenti za naslednika Velike Britanije. Ono što se zatim do-godilo je svima poznato i jasno. Sjedinjene Države i Nemačka su znatno proširile svoju industrijsku bazu između 1870. i 1914. nad-mašivši Veliku Britaniju. Ipak, j edno je morska i vazduhoplovna si-la a drugo kopnena. Putevi njihove ekonomske ekspanzije bili su shodno tome različiti, kao što je drugačiji bio i karakter vojnih in-

35

vesticija. Sjedinjene Države su se ekonomski i politički udružile sa Velikom Britanijom, nekadašnjom vladajućom silom u opadanju. Nakon toga su se dogodila dva svetska rata koja je najbol je sagle-dati kao jedan „tridesetogodišnji rat" koji se, u suštini, vodio izme-đu SAD i Nemačke, da bi se odredila prevlast u svetskom sistemu.

Nemačka je isprobala put t ransformisanja svetskog sistema u svetsku imperiju, nj ihov tausendjahriges Reich. Imperijalno osva-

j an j e nikada nije funkcionisalo kao dobar put do dominacije u okvi-ru kapitalističke svetske-ekonomije, što je Napoléon svojevremeno saznao. Svetska imperija kad nadire, kratkoročno ima za prednost vojnu silu i faktor iznenađenja. Na srednji rok nadiranje ima manu jer je veoma skupo i u j ed in ju j e sve opozicione snage. Kao što je ustavna i kvaziliberalna monarhi ja Velika Britanija mobilisala autokrate, carska Rusi ja opet Napoleona, tako je kvazi-liberalna predstavnička republika Sjedinjenih Država mobilisala staljinistički Sovjetski Savez protiv Hitlera - ili, tačnije, i Napoléon i Hitler su obavili dobar posao ujedinivši snage na dva kraja evropske teritori-

je protiv pohlepne strukture moći smeštene između njih.

A kako ćemo oceniti posledice ovog sukoba? Započnimo sa materijalnim ishodom. Godine 1945. posle neverovatno razornog rata po ćelom evropskom kontinentu i podjednako destruktivnog rata u Istočnoj Aziji - destruktivnog podjednako za ljudske živote i infrastrukturu - Sjedinjene Države su bile jedina ozbiljna industrij-ska sila koja je izašla ekonomski neoštećena, čak ojačana, zahvalju-

jući ratnom naoružavanju. U svim ostalim ekonomski svojevreme-no naprednim regionima nekoliko godina posle 1945. vladala je prava glad i odvijao se težak proces temeljne obnove tih područja.

Industriji Sjedinjenih Država bilo je sasvim lako da u takvoj situaciji dominira svetskim tržištem. U početku, glavni problem Sjedinjenim Državama nije bila brojnost konkurentnih prodavača već premalo efektivne potražnje, premalo kupaca širom sveta zbog opadanja kupovne moći u Zapadnoj Evropi i Istočnoj Aziji. SAD nisu mogle samo da odahnu već je bilo potrebno krenuti u obnovu. Ma koliko da će takva rekonstrukcija biti korisna za američku indu-

36

striju koštala je skupo američke poreske obveznike. Namirivanje kratkoročnih troškova američkoj vladi je predstavljao unutrašnji politički problem.

Izgleda da je istovremeno postojao i političko-vojni problem. Iako razoren, SSSR se pomaljao kao velika vojna sila, zauzimajući pola Evrope. Proglasio se za socijalističku državu sa hipotetičkom misijom da ceo svet povede u socijalizam (a zatim u hipotetički ko-munizam). U periodu od 1945. do 1948, takozvane narodne demo-kratije, pod patronatom komunističke partije, uspostavljene su, jed-na za drugom, u područjima u koj ima se zatekla Crvena armija kra-j em Drugog svetskog rata. Vinston Cerčil će već 1946. govoriti o „gvozdenoj zavesi" koja je pala na Evropu od Ščećina do Trsta.

Pored toga, u godinama neposredno posle 1945, komunističke partije pokazale su se kao izuzetno j ake u velikom broju evropskih zemalja. Komunističe partije su osvojile od 25% do 40% glasova na prvim poratnim izborima u Francuskoj, Italiji, Belgiji, Finskoj i Čehoslovačkoj - što je rezulat i toga što su bile snažne u godinama između dva rata i što su za vreme rata odigrale značajnu ulogu u pokretanju otpora nacizmu i fašizmu. Isto je važilo i za Aziju. U Kini je Komunistička partija marširala na Sangaj protiv nacionali-stičke vlade koja je već izgubila legitimnost. Komunističke partije i/ili gerilske snage takođe su bile veoma snažne u Japanu, Filipinima, Indokini i Holandskoj Indiji, a ni drugde nisu bile zanemarljive.

Komunističkim pokretima vetar je duvao u leđa. Tvrdili su d a j e istorija na njihovoj strani i ponašali su se kao da u to veruju. A vero-vali su i ostali, od konzervativnih pokreta do pokreta levog centra, a ponajviše većina socijaldemokrata. Plašili su se da će, za par godina, njihove zemlje takođe postati narodne demokratije. A to nisu želeli da se dogodi. Štaviše, bili su spremni da pruže aktivan otpor onome što se retorički nazivalo komunističkom pretnjom slobodnom svetu.

Velika količina revizionističke istoriografije dolazi i od levice i od desnice u poslednjih trideset godina. Revizionisti levog krila su skloni tvrdnji da je takozvana komunistička napast zapravo bauk kojega su izmislili američka vlada i desničarske snage u svetu da bi

37

osigurale američku hegemoniju u svetskom sistemu i da bi uništile (ili barem ograničile) snagu levih i radničkih pokreta u liberalnim zemljama Zapada. Revizionisti desnog krila skloniji su tvrdnji, na-ročito pošto su posle 1989. sovjetska dokumenta postala dostupna, da je zaista postojala mreža špijuna koji su širom sveta radili za So-vjetski Savez i koji su zaista imali čvrstu nameru da izvrše prevrat u nekomunističkim zemljama i transformišu ih u narodne demokratije.

Činjenica je da su istoriografski revizionisti i levice i desnice verovatno u velikoj meri u pravu u svojim empirijskim procenama a da daju u osnovi pogrešnu istorijsku interpretaciju. Sigurno je da su obe strane tvrdile j avno a jo š više privatno ono što su revizioni-sti rekli da su tvrdile. Verovatno je većina pojedinaca u glavnim agencijama obeju strana verovala retorici ili je barem verovala u najveći deo retorike. Isto tako je sigurno da su se obe strane bavile aktivnostima sprovođenja ekspanzionističke retorike. Konačno, si-gurno je da bi svaka od njih sa uživanjem gledala onu drugu stranu kako propada i čak su se tome prilično nadale.

Potrebno nam je malo hladnokrvnosti, i malo Realpolitik-a prilikom procenj ivanja onoga što se stvarno događalo. Kada sad pogledamo, izgleda očigledno da je hladni rat bio izuzetno uravno-težena, pažljivo isplanirana i nadzirana aktivnost koja se nikada ni-je izmakla kontroli i nikada nije dovela do svetskog rata kojega su se svi plašili. Nazvao sam ga menuetom. Dalje, u retrospektivi, nije se baš mnogo šta desilo, konkretno linije razgraničenja 1945. i 1989. su ostale prilično iste, i na kraju nije bilo ni sovjetske agresi-

je u Zapadnoj Evropi niti američkog ,,roll back"-a (tj. dokrajčiva-nja komunističkih režima) u istočnoj Evropi. Dalje, bilo je mnogo tačaka po kojima su obe strane pokazale umerenost uprkos zahtevi-ma retorike. Naravno, možemo da kažemo da ništa od toga nije bilo namerno, već samo rezultat pat pozicije i u određenoj meri to je možda tačno. Ipak, nezainteresovanost koja je rezultat prećutnih namera podstiče pat pozicije.

Jedan takav istorijski scénario poziva na oprez pri proceni mo-tiva i prioriteta obe strane. Pogledajmo dve ključne reči: Jalta i po-

38

litika suzbijanja („containment" - suzbijanje; politika sprečavanja ekspanzije neprijateljske sile ili ideologije, prim.prev.). Jalta je zva-nično utvrdila područja budućeg poratnog rasporeda trupa i stoga ge-opolitičkog uticaja, kao i modalitete konstitutivnih vlada u oslobođe-nim zemljama. „Suzbijanje" je doktrina koju je izumeo Džordž Ke-nan (George Kennan) nekoliko godina kasnije. Govoreći u svoje ime, a indirektno u ime američkog establišmenta, Kenan je zagova-rao upravo to, da SAD suzbijaju Sovjetski Savez, međutim, ne suzbi-jan je umesto dobrodošlice već suzbijanje umesto „rolbeka", dakle, hladni rat koji neće i ne bi smeo da postane vatreni okršaj. Pre nego što je postao državni sekretar u vreme Ajzenhauera 1953, Džon Fo-ster Dais {John Foster Dulles) zagovarao je, nasuprot Kenanu, ,,rol-bek". Ali, pošto je došao na vlast, Dais je zapravo sprovodio politiku suzbijanja (najuočljivije 1956. u vezi sa Mađarskom revolucijom), a „rolbek" je prebačen u diskurs marginalnih političara.

Potpuno je jasno šta su postigli Jalta i politika suzbijanja („containment"), iako će naravno ostati nepoznati skriveni motivi svih aktera. Sovjetski Savez je imao apsolutnu kontrolu nad jed-nom zonom (najveći deo tog područja nazivamo istočnom i central-nom Evropom) a Sjedinjene Države su polagale pravo na sav preo-stali svet. Sjedinjene Države se nikad nisu uplitale u sovjetsku zonu (osim putem propagande). Sa svoje strane SSSR se nikada nije stvarno mešao ni u jedno područje van svoje sfere uticaja osim po-litičkom propagandom i sa nešto novca, uz Avganistan kao jedan jedini ozbiljni izuzetak (velika greška, što su ubrzo shvatili). Po-trebno je ovde reći da su neke zemlje ignorisale ovaj lep bilateralni američko-sovjetski sporazum i doći ćemo do toga.

Kakve je veze imala Jalta sa američkim ekonomskim priorite-tima u svetu u periodu neposredno posle rata? Kao što smo rekli, Sjedinjenim Državama je bilo potrebno da stvore stvarnu svetsku potražnju za šta, međutim, nisu imale na raspolaganju neograniče-nu količinu novca. Prilikom dodele svojih sredstava Sjedinjene Dr-žave su dale prednost Zapadnoj Evropi, podjednako zbog ekonom-skih i političkih razloga. Zbog toga je napravljen Maršalov plan

39

(Marshall Plan) koji je , podsetimo se ipak, ponuđen svim savezni-cima. Da li su SAD stvarno želele da Sovjetski Savez prihvati po-nudu? Veoma sumnjam i sećam se da sam čuo portparola Stejt de-partmenta da u to vreme to javno i priznaje.

U svakom slučaju, Sovjetski Savez je odbio da učestvuje u po-nudi i pobrinuo se da ni j edna od zemalja u njegovoj zoni ne odgo-vori pozitivno. Sva sreća po američku vladu iz dva razloga. Da je Sovjetski Savez prihvatio ponudu, plan bi postao preskup a, osim toga, američki Kongres nikada ga ne bi izglasao. Glavni argument koji je omogućio dvostranačku kongresnu podršku Maršalovom planu bila je potreba da se komunizam suzbije. Pa šta se onda za-pravo događalo? Pomoć koju je nudio Maršalov plan bila je druga strana dogovora na Jal ti. Sovjetski Savez je bio slobodan da sačini merkantilni blok unutar svetske ekonomije ali u tom slučaju neće primati ekonomsku pomoć za svoju obnovu. Nema mešanja, ali ne-ma ni pomoći. Jedino kada je izgledalo da su ove zgodne nagodbe dovedene u pitanje bilo je u trenutku blokade Berlina. Ali, glavni učinak blokade bilo je primirje koje je Sjedinjenim Državama pru-žilo izgovor da lansira N A T O a Sovjetskom Savezu izgovor da stvori Varšavski pakt, a obema stranama opravdanje da potroše mnogo više na svoje oružane snage a što je zapravo bilo ekonomski korisno na kraći rok, ako ne i na duži.

Naravno, Azija je bila prilično izostavljena iz tih nagodbi, a kineski komunisti nisu imali nameru da budu izostavljeni. Zato su krenuli da marširaju na Šangaj, suprotno Staljinovim željama. De-snica je u SAD rekla da su Sjedinjene Države izgubile Kinu, a za-pravo je Sovjetski Savez izgubio Kinu, što se na duže staze pokaza-lo važnijim. Zatim je došao Korejski rat. Bez obzira na to šta je isti-na, ko je šta i kada započeo, izgleda očigledno, opet kada se pogle-da unazad, da ni SAD ni SSSR nisu želele da započnu jedan takav rat. I posle dugotrajnog i prl javog angažovanja, u kojem su Sjedi-njene Države izgubile ljude a Sovjetski Savez nije, rat se okončao primirjem manje ili više na početnim pozicijama, što je učinak vrlo sličan učinku blokade Berlina. I da se kaže još jednom, taj rat je

40

dao Sjedinjenim Državama potreban izgovor da pruže ogromnu po-moć japanskoj privredi i potpišu pakt o odbrani. Tako je Istočna Azija, sa američko-sovjetske tačke gledišta, uključena u dogovor na Jalti a i Kina ga je de fakto prihvatila 1955. posle slučaja Ke-moj-Macu.

Američki vek bio je takva geopolitička stvarnost u kojoj druga takozvana supersila, SSSR, ima ulogu i glas, ali ne i stvarnu moć da uradi bilo šta drugo sem da se šepuri u svom kavezu. Posle je (1989) taj kavez implodirao i sa tim je nestao i osnovni politički razlog američke hegemonije, a geopolitička slika svetskog sistema će se takođe promeniti, što je tema kojoj ćemo se vratiti.

Okrenimo se drugom značajnom dešavanju dvadesetog veka, koje je upravo suprotno od hegemonije SAD: polagano ali stalno odbijanje panevropske dominacije od strane nezapadnog sveta. Vr-hunac „ekspanzije Evrope" bio je zapravo oko 1900, čitav vek rani-je . Tada je V.E.B. Duboa (W.E.B. Du Bois) proglasio da je „pro-blem dvadesetog veka pos to jan je bari jere za obojene" (color li-ne). Tada mu niko nije verovao a bio je apsolutno u pravu. Čak je i pre Prvog svetskog rata postojao izvestan broj takozvanih revolu-cija koje je trebalo da zapadnu za oko analitičarima: u Meksiku, Avganistanu, Persiji, Kini i, ne na jmanje važan, poraz koji je Japan naneo Rusiji 1905. Do tada je već postojao pan-vanzapadni svet, krug zemalja koje su se međusobno bodrile pa se za takve događaje znalo nadaleko i poslužili su da dalje podstaknu delovanje protiv panevropske dominacije.

Naravno, smatram da o Ruskoj revoluciji ne bi trebalo da mi-slimo kao o proleterskoj revoluciji - što ona očigledno nije bila -već kao o najuspešni jem i najspektakularni jem među nastojanjima da se odbije panevropska dominacija. Treba da se kaže da su mnogi Rusi tvrdili da su Evropljani. I boljševici su bili na toj strani dugo-trajne debate vođene u Rusiji između prozapadnih i slavofila. Ali to samo pokazuje na suštinsku ambivalentnost pokreta za odbijanje panevropske dominacije. Ti pokreti su istovremeno zahtevali i odvajanje i integraciju, a sve u ime ravnopravnosti. U svakom slu-

41

čaju, boljševici su shvatili, pošto nije došlo do mnogo očekivane nemačke revolucije, da su njihov opstanak i uloga u svetu povezani sa borbom protiv imperijalizma u svetu. To je smisao Kongresa u Bakuu 1920.

Za period posle 1945. karakteristična je dekolonizacija. Delom se radilo o razboritom i pravovremenom povlačenju kolonizator-skih sila. Ali je nj ihova mudrost bila u velikoj meri rezultat nekoli-kih herojskih borbi koje su vodili nacionalnooslobodilački pokreti na tri kontinenta. Tri pokreta sa najvećim geopolitičkim uticajem bili su pokreti u Vijetnamu, Alžiru i na Kubi. Ni za jedan od tih po-kreta ne može se argumentovati da su delovali u ime Sovjetskog Saveza. Upravo suprotno. Ti pokreti su se u suštini opirali sporazu-mima na Jalti i nametali su drugačiju garnituru prioriteta geopoli-tičkoj areni, garnituru kojoj su se na kraju morali prikloniti i So-vjetski Savez i Sjedinjene Države.

Ako sada uporedimo 2000. i 1900. godinu vidimo koliko je borba protiv imperijalizma bila veličanstveno uspešna a ipak je suš-tinu svetskog-sistema promenila mnogo manje nego što su se njeni učesnici nadali, nameravali i očekivali da će borbom promeniti. U 2000-oj se može reći da praktično i zvanično nema kolonija. Afri-kanac je generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Javno izražavanje rasizma kroz retoriku zvanično je postalo zabranjeno. S druge stra-ne, znamo koliko je neokolonijalizam (Nkrumanov već zaboravljen ali tačan izraz) rasprostranjen. Afrikanac može da bude generalni sekretar OUN ali Amerikanac predvodi Svetsku banku koja je va-žnija, a čovek iz Zapadne Evrope nalazi se na čelu Međunarodnog monetarnog fonda. I mada je rasistička retorika zabranjena, stvar-nost kao i uvek pobeđuje, i svima su jasni izrazi kojima se rasizam indirektno omogućava.

Zaista, upravo je veliki uspeh antisistemskih pokreta bio glav-ni uzrok njihovog raspada. U kasnom devetnaestom veku, različiti antisistemski pokreti, svi politički slabi, razvili su strategiju druš-tvenog preobražaja, čuveni plan u dva koraka: prvo, mobilisati se i osvojiti vlast u svakoj državi; zatim iskoristiti državnu vlast za

42

t ransformaciju društva. To je bila strategija koju su usvojili marksi-sti u ime radničkog pokreta. To je bila strategija koju su usvojili politički nacionalisti. Tu strategiju su čak usvojili i ženski pokreti kao i pokreti takozvanih manj ina pri čemu su se koncentrisali na pravo glasa i druga politička prava. Takva strategija je 1900. godi-ne izgledala kao jedini mogući put za pomenute pokrete a verovat-no je i bila. Put je svakako bio težak. Mobilizacija je do 1960-ih ši-rom sveta ostvarila prvi korak. Antisistemski pokreti su bili na vla-sti, ili barem delimično na vlasti, skoro svugde. Moglo se krenuti sa drugim korakom, transformacijom društva, i procenom rezultata. Na kraju su militantni i mase uvideli da su rezultati daleko ispod njihovih očekivanja tako da će iskaliti svoje razočarenje na samim pokretima i njihovim vođama, prvo kroz svetsku revoluciju 1968. a zatim kroz ono što je nastupilo u naredne tri decenije.

Ta dva osnovna pravca delovanja u dvadesetom veku sjedinju-ju se tokom poslednjih decenija veka. Slom komunizma 1989 -1991. predstavljao je klimaks procesa otrežnjenja koji je izronio na

površinu 1968. Istovremeno se oglasilo i pogrebno zvono američ-koj globalnoj sili, uklanja jući j o j političku potporu na dva načina. Prvo, dva glavna američka ekonomska rivala, upravo osnaženi Za-padna Evropa i Japan, izgubili su politički izgovor da nastave da budu podređeni američkom rukovođenju. Drugo, nestaju restrikcije koje su antisistemski pokreti nametnuli masovnoj političkoj aktiv-nosti, koju su oni kanalisali a u praksi depolitizovali u velikoj meri. Tako možemo da kažemo da je 2000. godine, za razliku sa 1900, panevropski svet stvarno bio geopolitički i kulturno mnogo slabiji, ali je i ostatak sveta već potrošio municiju koju je svojevremeno mobilisao i koprcao se u ekonomskim i političkim problemima ne-majući više nekadašnje uverenje tih pokreta da je istorija na njiho-voj strani. Otuda, mrak u podne i za panevropski svet i za preostali svet, posle dugotrajnog perioda (naročito od 1945. do 1970) jarkog sunca usred noći.

U ovoj priči koju vam govorim nisam pomenuo nacističko/fa-šistički juriš između dva rata, niti takozvana etnička čišćenja kroz

43

koja prolazimo odnedavno, niti užase gulaga komunističkih režima (a naravno i mnogih drugih režima). Zar nisu važni? Jesu, naravno, u smislu d a j e užasna patnja uvek važna i uvek za gnušanje sa mo-ralne tačke gledišta. Ali kako procenju jemo, prvo, uzroke tih užasa, a drugo, razvojnu putanju? Glavni centristički mit je da je te užase proizvela ideološka pretpostavka i kolektivno društveno zastranji-vanje sa umerenog i sigurnog puta koji su svetskom sistemu ispla-nirali oni koji su u n jemu imali najviše vlasti. Za Aušvic se kaže da je plod bezumnog rasizma, za gulage da su posledica arogantnog nametanja (i očekivanja) utopija, etničko čišćenje proizvod atavi-stičkih, u kulturi ukorenjenih ksenofobija .

I bez zadiranja u detalje ovo je neuverljiv oblik analize. Auš-vic, gulazi i etničko čišćenje - svi su se dogodili u okviru istorij-skog društvenog sistema, kapitalističke svetske-privrede. Moramo da se upitamo šta je to u vezi tog sistema što je proizvelo takve po-jave i omogućilo im da uspevaju u dvadesetom veku, onako i onoli-ko koliko do sada nije viđeno. Živimo u sistemu u kojem se stalno vodi klasna borba. Živimo u sistemu čiji je sastavni deo stalna po-larizacija stanovništva - ekonomska, politička, socijalna a sada čak i demografska. Živimo u sistemu koji je ugradio rasizam i seksizam u svoje strukture od samog početka. I naravno, živimo u sistemu koji je izmislio i same antisistemske pokrete koji su osporavali le-gitimnost i valjanost samog tog sistema.

Jedna od stvari po kojima je 1900. bila različita od 1800, i još različitija od 1700. ili 1600. jeste da su ulozi globalnog kazina po-stali mnogo veći. Pobediti ili izgubiti za borce je bilo mnogo važni-

je, i zbog toga što je mogućnost pokretljivosti (nagore ili nadole) pojedinaca i kolektiviteta stalno rasla i zbog toga što je jaz bivao sve veći i povećavao se stalno geometrijskom a ne aritmetičkom progresijom. Ovde neću pokušati da tumačim pojedinosti ni jedne od pomenutih pojava. Samo hoću da naglasim da se objašnjenje mora naći u funkcionisanju sistema a ne u nekom pretpostavljenom zastranjivanju od normalnog funkcionisanja . Takode želim da na-glasim da, ma koliko da su ta dešavanja bila strašna za sve one koji

44

su zbog njih patili, manje su značili za istorijsku evoluciju savre-menog svetskog sistema nego dve glavne stvarnosti dvadesetog ve-ka, uspon i početak pada američke hegemonije i spektakularna po-litička reaf irmaci ja vanevropskog sveta, koje su promenile manje nego što se očekivalo.

Uporedimo li kapitalističku svetsku privredu dvadesetog veka sa kapitalističkom svetskom privredom devetnaestog veka neizo-stavno nailazimo na uočljivu razliku. Devetnaesti vek je bio vek progresa, u kojem se činilo da kapitalistički sistem najzad daje plo-dove svog tehnološkog napretka i svog potencijala za kapitalnu akumulaciju. Bio je to vek u kome je izgledalo da geokultura libe-ralizma, mlada i u usponu, briše poslednje tragove kulture Ancient Regime-a. To je bio vek u kome je građanin najzad ustoličen kao nosilac suvereniteta. Bio je to vek Pax Britannica u centralnim zo-nama (ili su barem ljudi navedeni da ignorišu povremene razdore) i poslednjih imperijalnih osvajanja u vanevropskim područjima. Reč je o periodu u kojem je biti buržuj, bele rase, muškarac, hrišćanin i kvalifikovan bio dokaz civilizovanosti i garancija napredovanja. Zbog toga je izbijanje Prvog svetskog rata 1914. predstavljalo toli-ki kulturni šok u panevropskoj zoni.

Dvadeseti vek, kao što smo rekli na početku, bio je tobogan u luna parku. S jedne strane, tehnološki napredak na svim polj ima znatno je nadmašio anticipacije devetnaestog veka. Živimo fantazi-je Žila Verna a obećavaju nam daleko više u narednih trideset godi-na. Isto to se može reći za kapitalnu akumulaciju, čak i kada izu-zmemo sav akcionarski kapital uništen ratnim požarima. Demokra-tizacija sveta takođe se nastavlja brzo, u smislu da zahteve za pot-punim građanskim statusom mnogi prihvataju, i otišla je mnogo da-lje od onoga što su zamišljali čak i najodvažnij i zagovornici devet-naestog veka. I eto tu smo, ja rko sunce usred ponoći.

A ipak svi mi znamo da smo u dvadeset i prvom veku okruže-ni strahom, haosom i j agmom za svim i svačim. Obeshrabruju nas užasi dvadesetog veka a jo š više neuspesi: to što Sjedinjene Države nisu uspele da ispune obećanje svetske liberalne utopije koje su

45

stalno davali njeni ideolozi; neuspešni pokušaji antisistemskih po-kreta da stvore novo društvo, les lendemains qui chantent, što su neprestano obećavali, barem do sasvim nedavno. Kao da je nevero-vatan i sve brži razvoj kapitalističkog sistema izmakao kontroli i stvorio rak koji metastazira na sve strane.

Gledamo u oči neizvesnosti. Lako je liji Prigožinu da kaže da je neizvesnost osnovna karakteristika kosmosa a ne samo naših sa-dašnjih istorijskih okolnosti. I dalje nam se ne dopada i teško je podnosimo - psihološki i politički. A ipak moramo. Nalazimo se u završnoj fazi jednog istorijskog sistema, ,,u razdoblju tranzicije". U doba tranzicije moramo se okrenuti svojim intelektualnim, moral-nim i otuda političkim obavezama. Prvo po redu je nastojanje da ja -sno sagledamo mesto na kom se nalazimo. Roza Luksemburg je još početkom veka rekla da je „najrevolucionarnije što neko može da uradi uvek to da naglas i j avno objavi šta se dešava."

Ali, pošto to uradimo, moramo prodiskutovati sa svojim prija-teljima, svojim saveznicima, sa svima onima za koje mislimo da žele demokratskiji svet i svet veće jednakosti , o tome kakve nove strukture bi želeli, barem u glavnim crtama, i kakve bi strategije mogli koristiti u vrlo intenzivnoj, ali neminovno haotičnoj, velikoj istorijskoj tranziciji. Takvu diskusiju moramo da vodimo bez hije-rarhijskih podela a sa mnogo otvorenosti i sa izvesnom količinom poniznosti, ali isto tako sa određenim lucidnim sagledavanjem mi-nimalnih standarda koji se podrazumevaju i izvesnim insistiranjem na dugoročnom istorijskom cilju.

To neće biti lako. Takva diskusija se, naravno, već vodi. Ali, ni-je dovoljna. Potrebno je da priložimo svoje glasove raspravama koje se vode u intelektualnim krugovima kao i onima koje se vode na sce-nama koje su dostupnije javnosti. Moramo da budemo ozbiljni. Mo-ramo da budemo odgovorni. Moramo da budemo hladne glave. I moramo da budemo domišljati. Zahtevi nisu mali. Ali, kao što je pre dve hiljade godina rekao Hilel, ako ne ja, ko? Ako ne sada, kada?

46

Poglavlje III

GLOBALIZACIJA: DUGOROČNA PUTANJA SVETSKOG SISTEMA

1990-te su preplavljene raspravama o globalizaciji. Praktično nam svi govore da upravo živimo, i to prvi put, u eri globalizacije. Govore nam d a j e globalizacija sve promenila: smanjio se suvereni-tet država; nema više mogućnosti suprotstavljanja tržišnim pravili-ma; kulturne autonomije praktično nema; a postojanost svih naših identiteta ozbiljno je dovedena u pitanje. Takvu navodnu globaliza-ciju neki slave a neki tuguju zbog nje.

Ovakva rasprava je u stvari ogromno pogrešno tumačenje po-stojećih okolnosti - obmana koju su nam nametnuli krugovi moćni-ka i, što je još gore, obmana koju smo sami sebi nametnuli, često u očajanju . To je diskurs koji nas navodi da zanemarujemo stvarne teme koje su pred nama i da pogrešno shvatimo istorijsku krizu u ko-jo j se nalazimo. Zaista se nalazimo u trenutku transformacije. Među-tim nije reč o već uspostavljenom novom globalizovanom svetu sa jasnim pravilima. Pre bi se moglo reći da se nalazimo u eri tranzici-je , ali ne samo tranzicije nekolicine zaostalih zemalja koje treba da uhvate korak sa globalizacijom, već tranzicije kojom će ceo kapita-listički svetski-sistem da se transformiše u nešto drugo. A buduć-nost, daleko od toga da je neminovna ili da nema alternativu. Bu-dućnost će odrediti ova tranzicija, čiji je ishod kra jnje neizvestan.

Procesi na koje se obično misli kada govorimo o globalizaciji zapravo uopšte nisu novi. Postoje već nekih pet stotina godina. Mi

47

danas moramo da biramo ne da li da se pomirimo sa tim procesima ili ne, već da odlučimo šta nam je činiti kada se ti procesi raspada-

ju, kao što se sada dešava. Covek bi pomislio, čitajući većinu izveš-taja, d a j e „globalizacija" nešto što se pojavilo u 1990-tim - možda tek po raspadu Sovjetskog Saveza, možda nekoliko godina pre to-ga. Ipak, 1990-te ne treba koristiti kao značajan vremenski marker za analiziranje onoga što se dešava. Korisnije bi bilo sagledati sa-dašnje okolnosti unutar druga dva vremenska okvira, perioda od 1945. do danas, i perioda od oko 1450. do danas.

Period od 1945. godine do danas je period tipičnog Kondrati-jevog ciklusa kapitalističke svetske ekonomije, koji ima, kao i uvek, dva delà: fazu A ili uspon ili ekonomsku ekspanziju, koja je u ovom slučaju trajala od 1945. do 1967/1973, i fazu B ili opadanje ili ekonomsku redukciju, koja se odvija od 1967/1973. do danas i verovatno će se nastaviti još nekoliko godina. Period od 1450. do danas, za razliku od toga, obeležava životni ciklus kapitalističke svetske-ekonomije, koja je imala svoj period stvaranja, period normal-nog razvoja a sada je ušla u period poslednje krize. Da bismo shvatili sadašnju situaciju potrebno je da pravimo razliku između ova dva društvena vremenska perioda i empirijskih činjenica svakog od njih.

Na mnogo načina, ciklus Kondrati jeva u kome se nalazimo jeste onaj od dva društvena vremenska perioda koji je lakše shvati-ti, pošto liči na sve prethodne cikluse Kondratijeva, koji su mnogo proučavani. Faza A sadašnjeg ciklusa Kondratijeva jeste ono što su Francuzi spremno nazvali „les trente glorieuses". Poklapa se sa vr-huncem hegemonije Sjedinjenih Država u svetskom sistemu, i do-godila se u okviru svetskog poretka koji su SAD uspostavile posle 1945. Kao što znamo, Sjedinjene Države su iz Drugog svetskog ra-

ta izašle kao jedina velika industrijska sila sa neoštećenom industri-jom i teritorij om koja nije pretrpela velika ratna razaranja. Industrija SAD je, naravno, usavršavala svoju proizvodnju tokom čitavog ve-ka. Dugoročni ekonomski razvoj u kombinaciji sa bukvalnim raspa-dom ekonomskih struktura ostalih većih lokacija svetske proizvod-nje obezbedili su Sjedinjenim Državama nadmoć u proizvodnji ko-

48

j a j e bila ogromna, barem neko vreme, i olakšala američkim proizvo-dima dominaciju na svetskom tržištu. Dodatno je omogućio najveću ekspanziju stvarne proizvodnje i proizvodnje vrednosti u istoriji ka-pitalističke svetske ekonomije, stvarajući istvremeno i veliko bogat-stvo i veliku socijalnu napetost u svetskom društvenom sistemu.

Što se tiče 1945, Sjedinjene Države su imale dva glavna pro-blema. Bio im je potreban relativno stabilan svetski poredak u ko-jem bi profitirali od svoje ekonomske nadmoći. I bilo im je potreb-no da obnove određenu snažnu potražnju u preostalom delu sveta, ako su želele da imaju kupce svojih uspešnih proizvodnih aktivno-sti. U periodu od 1945. do 1955. Sjedinjene Države su bile u stanju da reše oba ova problema bez prevelikog napora. Problem svetskog poretka rešen je iz dva delà. S jedne strane je uspostavljena garnitu-ra međudržavnih institucija - poimence, Ujedinjenih nacija, Među-narodnog monetarnog fonda i Svetske banke - koje su Sjedinjene Države mogle politički da kontrolišu i koje su im obezbeđivale for-malni okvir poretka stvari. S druge strane, što je još važnije, Sjedi-njene Države su se dogovorile sa jedinom preostalom ozbiljnom vojnom silom u svetu posle 1945, SSSR-om.

Sporazum na Jalti, detaljno razrađivan preko deset godina, u osnovi je imao tri klauzule. Prva, svet ima da se podeli de fakto u američku zonu (najveći deo sveta) i sovjetsku zonu (preostatak), a linija razgraničenja da bude tamo gde su njihove odnosne trupe bile smeštene kada se završio Drugi svetski rat. Druga klauzula, Sovjet-ska zona je mogla, ako je htela, da smanji na minimum trgovinske transakcije sa američkom zonom sve dok ne ojača svoju sopstvenu proizvodnu mašineriju, ali se time podrazumevalo da se zauzvrat od Sjedinjenih Država neće očekivati da doprinesu ekonomskoj ob-novi ove zone. Treća klauzula, obe strane su slobodno mogle, i čak su bile podsticane, da krenu sa snažnom, uzajamno neprijateljskom retorikom, čiji je glavni zadatak čini se bio da konsoliduje političku kontrolu Sjedinjenih Država i SSSR-a nad sopstvenim zonama. Blokada Berlina i Korejski rat, pri čemu se oboje okončalo primir-

j em kojim se potvrđuju prvobitne linije razgraničenja, bili su kruna ovog globalnog sporazuma.

49

Problem stvaranja u svetu dovoljne količine efektivne potra-žnje za američkim proizvodima rešen je pomoću Maršalovog plana za Zapadnu Evropu i ekvivalentnom ekonomskom pomoći Japanu, koja je realizovana nakon izbijanja Korejskog rata i opravdavajući se ratom. SAD su iskoristile tenzije hladnog rata da ojačaju pome-nute ekonomske veze vojnim vezama - Severnoatlantski pakt (NA-TO) i sporazum o bezbednosti SAD-Japan - čime je postignuto da ove zone savesno slede političke smernice Sjedinjenih Država po svim važnijim temama na međunarodnoj sceni.

Mora se priznati da nisu svi bili zadovoljni ovakvim dogovori-ma. Reč je o onima koji nisu imali koristi od Jalte - Treći svet u ce-lini, na jmanje povlašćene grupe u zapadnom svetu, sovjetske drža-ve-sateliti istočne i centralne Evrope koje su podnosile svoj jaram ali nisu uživale što ga imaju. Oni koji su izostavljeni iz tih dogovo-ra proključali su po nekakvom redu a povremeno naročito snažno: Kina 1945-48, Vijetnam, Alžir, Mađarska 1956, Kuba, južna Afri-ka. Ove sukcesivne erupcije predstavljale su problem za američki svetski poredak a nepobitno i za Sovjetski Savez. Međutim, bili su kao udarci u stomak snažnog boksera; udarci su se mogli apsorbo-vati i tako se i dogodilo. Značajan izuzetak bio je vijetnamski rat koji je Sjedinjene Države počeo skupo da košta, i finansijski i zbog izgubljenih života, pa otuda i u smislu američkog nacionalnog sa-mopouzdanja .

Najteži udarac nanet Sjedinjenim Državama, onaj koji je bilo najteže apsorbovati, bio je ekonomski oporavak a zatim procvat Zapadne Evrope i Japana. Jaz produktivnosti između ovih zemalja i SAD manje-više je uklonjen do 1960-ih. Zapadnoevropske zemlje i Japan su ponovo uspostavili kontrolu nad sopstvenim nacionalnim tržištima i počeli aktivno da konkurišu američkim proizvodima na tržištima trećih zemalja. Čak su postajali konkurentni na domaćem američkom tržištu. Tako je američka ekonomska nadmoć koja se odvijala po automatizmu, u velikoj meri nestala pred kraj 1960-ih.

Porast svetske proizvodnje proistekao iz obnove i ekspanzije zapadnoevropske i japanske proizvodnje doveo je do prezasićenosti

50

na svetskom tržištu i oštrog pada profitabilnosti mnogih od glavnih industrijskih sektora, kao što su sektor čelika, automobilski i sektor elektronike. Pad u svetskoj ekonomiji koji je usledio obeležavaju dva značajna događaja: neophodnost da Sjedinjene Države odusta-nu od zlatnog standarda i svetska revolucija 1968. Razlog za prvi bila je činjenica što se ispostavilo da su političko-vojni troškovi na-metanja američke hegemonije plus smanjena konkurentnost na svetskim tržištima prilično skupi pa su iscrpli američke finansijske rezerve. SAD su morale ozbiljno politički da se angažuju da bi za-držale ekonomske privilegije koje su onoliko lako ostvarivale u fazi A, a donekle i da zatežu svoj monetarni kaiš.

Svetska revolucija 1968. izazvana je nezadovoljstvom svih onih koji su izostavljeni iz dobro organizovanog svetskog poretka američke hegemonije. Detalji pobuna iz 1968. različiti su na raznim lokacijama svetskog sistema ali je do takvih pobuna zaista dolazilo na sve strane: pored već poznatih događaja 1968. u zapadnom svetu i Japanu, za koje se zna, pominjem kulturnu revoluciju u Kini sa početkom 1966, okretanje „socijalizmu sa ljudskim likom" u Čeho-slovačkoj 1968, kao i različite događaje u Meksiku, Senegalu, Tu-nisu, Indiji i mnogim drugim zemljama Trećeg sveta. U svima nji-ma, ma koliko da su drugačije lokalne okolnosti, ponavlja se dvo-struki motiv. Prvi motiv je otpor američkoj hegemoniji i sovjetskoj tajnoj saradnji sa tom hegemonijom. Drugi motiv je gubitak iluzija kada je u pitanju Stara levica u svim njenim oblicima. Ovo otre-žnjenje bilo je nepredviđena posledica upravo uspeha ovih starih levičarskih pokreta. Činjenica je da su, u periodu američke hege-monije, paradoksalno (a možda i ne baš toliko paradoksalno) po-kreti Stare levice došli na vlast skoro svugde: kao komunističke partije u socijalističkim zemljama od Elbe do Jalua; kao socijalde-mokratske partije ili njihovi ekvivalenti u panevropskom svetu Za-padne Evrope, Severne Amerike i Australoazije; i kao nacionalnoo-slobodilački pokreti u Trećem svetu ili, podjednako, kao populistič-ki pokreti u Latinskoj Americi. Došli su na vlast ali nisu bili u sta-nju da ostvare drugi korak koji su zamišljali, transformaciju druš-

51

tva, ili su tako revolucionari iz 1968. smatrali. Pokreti koji sù bili na vlasti viđeni su kao pokreti koji nisu uspeli da ispune svoja isto-rijska obećanja.

Upravo je u tom času svetska privreda ušla u dugačak period stagnacije. Presudno merilo stagnacije u svetskoj-ekonomiji je zna-čajan pad profi ta od proizvodnje u odnosu na nivo u prethodnom periodu, u fazi A. To ima niz očiglednih posledica. Prva posledica: oni koji imaju kapital prebacuju svoju primarnu lokaciju traženja profita sa proizvodne sfere u f inansijsku sferu. Druga posledica: značajno raste nezaposlenost širom sveta. Treća posledica: dolazi do značajnog pomeranja lokacija proizvodnje sa područja viših nadnica u područja nižih nadnica (ono što se običavalo nazivati „odbeglim fabrikama"). Ovaj trio posledica uočava se širom sveta oko 1970. godine. Imamo neprestanu eskalaciju špekulativnih ak-tivnosti, koje su, naravno, profitabilne za relativno malu grupu lju-di, barem do momenta rasprskavanja mehura od sapunice. Bilo je velikih premeštanja proizvodnje iz Severne Amerike, Zapadne Evrope i čak iz Japana u druge delove svetskog-sistema, koji su on-da tvrdili da su se „industrijalizovali" i prema tome razvijali. Drugi način prikazivanja onoga što se dogodilo jeste da su ove poluperi-ferne zemlje bile recipijenti onoga što su tada bile manje profitabil-ne industrijske grane. A imali smo svugde i porast nezaposlenosti -u većini zemalja Juga sigurno, ali takode i na Severu. Treba napo-menuti da stope nezaposlenosti ne moraju da budu jednake u svim zemljama. Daleko od toga! Zapravo, jedno od većih područja delo-vanja vlada svih zemalja za vreme ovog perioda jeste pokušaj da se teret nezaposlenosti prebaci na druge zemlje, ali takva premeštanja mogu biti uspešna samo privremeno.

Hajde da brzo pogledamo kako se izvodio takav scénario.

Najočiglednij i ekonomski događaj ranih 1970-ih, sada već skoro zaboravljen ali u ono vreme događaj koji je zauzimao novin-ske naslove širom sveta, bio je porast cena nafte OPEC-a. Zemlje glavni proizvođači naf te neočekivano su stvorile praktično jedan ozbiljan kartel i podigle cenu nafte na svetskom tržištu u značajnoj

52

meri. U početku to je pozdravljeno od nekih kao inteligentan poli-tički potez zemalja Trećeg sveta uperen protiv glavnih zemalja Se-vera. Ali, odmah uočite nešto neobično. Odluka OPEC-a, odluka koju su dugo zagovarale takozvane radikalne zemlje poput Libije i Alžira, sprovedena je tek nakon iznenadno dobijene vatrene podrš-ke dva najbliža prijatelja Sjedinjenih Država na Bliskom istoku, Saudijske Arabije i Irana u vreme vladavine šaha. Baš čudno!

Efekat porasta cene naf te osetio se odmah. Doveo je do rasta cena praktično svih ostalih proizvoda, ali neujednačeno. Doveo je do smanjenja proizvodnje mnogih artikala, što je bilo korisno, s ob-zirom na postojeću prekomernu proizvodnju. Zemlje koje su se oslanjale na prihod od izvoza sirovina videle su da im se taj izvor prihoda smanjuje istog trenutka čim je njihov uvoz poskupeo; otu-da su se susrele sa akutnim teškoćama platnog bilansa. Povećan prihod od prodaje naf te prvo je išao zeml jama proizvođačima naf-te, i naravno u ruke takozvanih Sedam Sestara, velikih transnacio-nalnih megastruktura u petrolejskoj industriji . Zemlje proizvođači naf te odjednom su imale višak gotovog novca. Jedan deo tog nov-ca otišao je na povećane troškove koje su te države imale, uglav-nom na uvoz sa Severa, što je pomoglo da se obnovi potražnja u zeml jama Severa. A drugi deo je otišao na račune u bankama, uglavnom u Sjedinjenim Državama i Nemačkoj . Povećani kapital u bankama morao se nekome dati na pozajmicu. Te banke su agresivno nudile za jmove ministr ima f inans i ja siromašnijih zema-lja koje su patile od problema sa platnim bilansom i nezaposle-nošću i iz toga proisteklih nemira u zemlji . Te zemlje su preko-merno pozajml j iva le , ali im je bilo teško da otplaćuju zajmove, za koje je rasla kamata sve dok dug nije 1980-tih nepodnošlj ivo po-rastao. Upravo se tada j apanska konkurentska nadmoć odjednom razvila, mada ni Zapadnoj Evropi nije išlo loše, dok su Sjedinjene Države trpele takozvanu stagflaciju.

U međuvremenu, Sjedinjene Države su nastojale da zadrže svoj politički uticaj u Zapadnoj Evropi i Japanu osnivajući komplet konsultativnih struktura: Trilateralnu komisiju i G-7 ( koji je, treba

53

da se kaže, bila ideja Žiskara Destena, koji se nadao da će G 7 da ograniči američku moć, ali se ispostavilo d a j e učinio obrnuto). Sje-dinjene Države su na fijasko u Vijetnamu politički reagovale pona-šajući se neko vreme „smerni je" u Trećem svetu - postajući flek-sibilnije u zonama kao što su Angola, Nikaragva, Iran i Kambo-dža. Nisu svi, ipak, bili spremni da na takvu popustl j ivost odgo-vore smanj ivan jem sopstvenih zahteva. Nova revolucionarna vla-da, pod Ajatolahom Homeini jem, odbila je da igra po pravilima međudržavne igre, proglašavajući Sjedinjene Države za Velikog satanu (a Sovjetski Savez za Satanu broj dva) i pohapsivši američ-ke diplomate. Liberalni centrizam i Kejnzova ekonomska teorija naglo su izašli iz mode. Margaret Tačer je lansirala takozvani neoliberalizam, koji je , naravno, bio zapravo agresivni konzerva-tizam, kakav nije viđen od 1848. i koji je podrazumevao pokušaj da se promeni smer preraspodele u socijalnoj državi pa da ona ide višim slojevima umesto nižim.

Ako su se 1970-te okončale na tako efektan način, nisu ni 1980-te mnogo zaostajale. Zajmovi siromašnijim zemljama izmakli su kontroli i započela je kriza zaduženosti. Kriza je počela, ne 1982, kako se obično govori, kada je Meksiko objavio da ne može da otplati svoj dug, već 1980, kada je Gjerekova vlada u Poljskoj odlučila da pokuša da resi svoj problem zaduženosti pojačavši priti-sak na radničku klasu, potez koji je naišao na izuzetan otpor poja-vom Solidarnosti (Solidarnošć) u Gdanjsku. Događaji u Poljskoj označili su kraj sovjetskog satelitskog sistema u istočnoj i central-noj Evropi, ključnu sponu dogovora na Jalti, mada će proći još de-set godina do potpune dezintegracije. U istom tom trenutku SSSR pravi krucijalnu taktičku grešku ušavši u Avganistan. Tako će SSSR iscrpeti sebe isto onako kako su Sjedinjene Države uradile sa sobom u Vijetnamu, ali je imao manje društvene vitalnosti da bi us-peo da preživi posledice tog poteza.

1980-te se mogu su'mirati u par ključnih fraza. Prva, „dužnička kriza", upropastila je ne samo najveći deo Latinske Amerike (da ne pominjemo Afriku) već i istočnu i centralnu Evropu. Dužnička kri-

54

za je otkrila do koje mere se ekonomska situacija istočne i central-ne Evrope u suštini nije razlikovala od ekonomske situacije u Tre-ćem svetu. Druga, „leteće guske" Istočne Azije - zadivljujući ja -panski ekonomski proboj kroz svetsku ekonomiju, koji je za sobom prvo povukao četiri zmaja (Južna Koreja, Tajvan, Honkong i Sin-gapur) a kasnije jugoistočnu Aziju i Kinu. Treća, „vojna Kejnzova doktrina" Reganove administracije, koja je savladala američku re-cesiju i veliku nezaposlenost pomoću ogromne državne pozajmice, posebno od Japana, koristeći kao izgovor j ačan je vojnih sistema, a čija je konkretna i najveća posledica bilo stvaranje ogromnog ame-ričkog nacionalnog duga. Četvrta, gomilanje tzv „junk bonds" na američkoj efektnoj berzi, što je u suštini značilo da su velike kor-poracije počele na veliko da poza jml ju ju da bi ostvarile kratkotraj-ne spekulativne profite na uštrb proizvodnog mehanizma; što je za-tim prouzrokovalo takozvano „smanj ivanje" (downsizing), što je značilo primoravanje sloja sa srednjim dohotkom da prihvata slabi-je plaćene poslove u privredi.

Celokupna svetska ekonomija, osim Istočne Azije, 1980-ih je stajala loše, što nije sprečavalo finansijske špekulante da steknu za-panju juće velike profite. A zajedno sa tim jedan sloj gornje srednje klase, takozvani japij i , prosperirali su, podstičući inflatorni pritisak na tržište luksuzne robe i nekretnina širom sveta. Ipak je veći deo sveta trpeo gubitak dohotka i deflaci ju kroz kolaps valuta. Kao po-sledica svih ovih problema širom sveta, raspao se Sovjetski Savez. Ili, tačnije rečeno, Gorbačov je učinio senzacionalan pokušaj da spreči raspad bacajući balast u more. On se jednostrano razoružao, iznuđujući američki reciprocitet. Digao je ruke od Avganistana i, praktično, istočne i centralne Evrope. Takođe je oprezno nastojao da reformiše unutrašnji politički sistem. Do pada Gorbačova došlo

je zato što je ozbiljno potcenio pojavl j ivanje nacionalizma u sa-mom Sovjetskom Savezu, a najviše od svega, pojavl j ivanje ruskog nacionalizma.

Otpornost na istezanje sporazuma u Jalti izgubila se koliko zbog američke toliko i zbog sovjetske slabosti. Ni SAD ni Gorba-

55

čov nisu želeli da ovi sporazumi prestanu da važe. Međutim, dugo-trajna stagnacija u svetskoj ekonomiji učinila je da prestanu da po-stoje. Slomljena igračka se ne može ponovo sastaviti.

Od 1970. svetska ekonomija je prošla kroz tri dužnička ciklu-sa, koji su svi bili pokušaji da se održi kupovna moć svetskog siste-ma: zajmovi u novcu od nafte Trećem svetu i socijalističkim ze-mljama; američke državne pozajmice; i pozajmice velikih korpora-cija. Svaki nalet poza jml j ivan ja veštački je podizao cene u nekim regionima iznad njihove tržišne vrednosti. Svaki je rađao velike probleme sa isplatom dugovanja, koji su se rešavali različitim obli-cima pseudobankrotstva. Na kraju je 1990. godine pukao mehur od sapunice japanskih nekretnina prouzrokujući ogroman pad hartija od vrednosti. Napadnuto je poslednje uporište proizvodne ekonom-ske snage u svetskoj ekonomiji . I to je zatim bila priča 1990-ih.

Američka politička pozicija pretrpela je ozbiljan napad, ali ne uprkos, već upravo zbog raspada Sovjetskog Saveza. Sadam Hu-sein je odlučio da iskoristi ovu situaciju upućujući direktan vojni izazov Sjedinjenim Državama tako što je izvršio invaziju Kuvajta. Mogao je da izvrši invaziju zato što SSSR više nije bio u poziciji da ga spreči i povukao je taj potez koji je , kratkoročno, obećavao da će resiti problem iračkog velikog duga Kuvajtu a i da bi povećao prihod od nafte. Sadam se nadao da će iskoristiti invaziju na srednji vremenski rok kao temelj za vojno u jed in jen je arapskog sveta pod svojom dirigentskom palicom, je r je u jed in jen je video kao neopho-dan korak u direktnom vojnom izazovu upućenom Severu uopšte, a konkretno Sjedinjenim Državama.

Za Sadama su postojale dve mogućnosti, da Sjedinjene Države ustuknu ili da ne ustuknu. Da se dogodilo prvo, on bi odmah pobe-dio. Međutim, računao je na činjenicu da, čak i ako se dogodi ono drugo, on pobeđuje na duže staze. Do sada se nije pokazalo da je pogrešio u svojim proračunima. Sjedinjene Države su, naravno, za-ista i mobilisale neophodnu vojnu silu da bi isterale Iračane iz Ku-vajta i da bi nakon toga stavile Irak pod ozbiljnu međunarodnu pri-smotru. Ali, cena koju su platile SAD bila je visoka. Zalivski rat je

56

pokazao da SAD ne mogu sebi f inansijski da priušte da vode takve operacije. Kompletne vojne troškove SAD podnosili su Saudijska Arabija, Kuvajt , Japan i Nemačka. A rat je pokazao da SAD nisu mogle da uklone Sadama u Iraku zato što nisu bile voljne da poša-lju trupe u unutrašnjost Iraka. Obe prisile - f inansijsku i vojnu -Sjedinjenih Država diktiralo je američko javno mnjenje , koje je bi-lo spremno da aplaudira nacionalističkoj pobedi, pod uslovom da ne košta ni novca ni ljudskih života. To je osnovno objašnjenje ka-ko je Sadam uspeo da opstane sve ovo vreme i zašto su bezuspešni napori da se kontroliše iračko oružje za masovno uništavanje.

Zapadna Evropa je 1990-ih preduzela važan korak napred ka svom ujed in jen ju stvaranjem evra i na taj način stvorila finansijsku bazu neophodnu da se otrgne od tesnih veza sa SAD. To će, nema sumnje, u nastupajućoj deceniji voditi stvaranju stalne evropske vojske a time i vojnom razdvajanju od SAD. Dezintegracija pod-ručja Balkana jasno je pokazala vrlo ograničenu efikasnost NATO-a kao političke sile i uspela je još više da zategne američko-zapad-noevropske odnose.

A usred svega ovoga došlo je do takozvane azijske krize. Na-kon finanijske propasti zemalja jugoistočne Azije i četiri zmaja usledilo je pogubno uplitanje MMF, koje je pogoršalo i političke i ekonomske posledice krize. Ono što treba da uočimo kao glavno u vezi pomenutog fmansi jskog kolapsa jeste da je deflacija najzad pogodila Istočnu Aziju i iz nje izvedenu zonu, a nakon toga, kao što znamo, Rusiju i Brazil. Svet netremice čeka da kolaps pogodi SAD. Kada se to dogodi ući ćemo u poslednju podfazu ove faze-B Kondratijeva.

Najzad, hoćemo li napokon da vidimo novu Kondratijevu fa-zu- A? Da, svakako, ali fazu unutar sekularne deflacije kao u se-damnaestom i devetnaestom veku a ne fazu unutar sekularne infla-cije u šesnaestom, osamnaestom i dvadesetom veku. Ali, videćemo i nešto što je drugačije. Sada moramo da skrenemo svoju pažnju sa Kondratijevih ciklusa na dugoročni razvoj savremenog svetskog-si-stema kao istorijskog sistema.

57

Kapitalistička svetska privreda dugo je sebe održavala, kao što to čini svaki sistem, pomoću mehanizama koji obnavljaju ravnote-žu svaki put kada ga njegovi procesi odvuku od ravnoteže. Ravno-teža se nikada ne uspostavlja odmah, već samo pošto prvo dođe do dovoljne količine odstupanja od norme, i naravno, nikada se ne us-postavlja savršeno. Pošto zahteva da odstupanja idu do izvesne me-re pre nego što će izazvati promenu smera, rezultat je da kapitali-stička svetska privreda, kao i svaki drugi sistem, ima veoma različi-te ciklične ritmove. Govorili smo o j ednom od glavnih ritmova koje je razvio a koji se nazivaju ciklusi Kondratijeva. Oni nisu jedini.

Ravnoteža se nikada ne uspostavlja opet u istoj tački zato što kontrakretanje zahteva određenu promenu u osnovnim parametrima sistema. Otuda je ekvilibrijum uvek pokretan ekvilibrijum i stoga taj sistem ima sekularne trendove. Upravo takva kombinacija cikličnih ritmova i sekularnih trendova definiše sistem koji funkcioniše „nor-malno". Međutim, sekularni trendovi ne mogu ići u beskonačnost pošto nailaze na asimptote. Kada se to desi više nije moguće da ci-klični ritmovi vrate sistem u ravnotežu i tada za sistem nastaju pro-blemi. On tada ulazi u svoju poslednju, i račva se - to jest, zatekne se pred dva ili više alternativnih puteva ka novoj strukturi, sa novim ekvilibrijumom, novim cikličnim ritmovima i novim sekularnim trendovima. Ali, kojim će od dva alternativna puta sistem krenuti, to jest, kakva će nova vrsta sistema da se uspostavi, stvarno je nemogu-će odrediti unapred, pošto sistem predstavlja funkciju beskonačnosti pojedinačnih izbora koji nisu sistemom kontrolisani. Upravo se to sada dešava u kapitalističkoj svetskoj-ekonomiji.

Da bismo ovo shvatili, moramo da pogledamo tri glavna seku-larna trenda koja se približavaju svojim asimptotama. Svaki od njih tom prilikom ograničava akumulaciju kapitala. Pošto beskonačna akumulacija kapitala definiše kapitalizam kao istorijski sistem, tro-struki pritisak teži da onemogući glavni motor sistema i tako stvara strukturalnu krizu.

Prvi sekularni trend je porast nivoa realnih zarada kao proce-nat troškova proizvodnje, izračunat kao prošek u celokupnoj svet-

58

skoj privredi. Očigledno, što je on niži to je profit veći i obrnuto. Šta određuje nivo realnih zarada? Sasvim očigledno, odgovor je rapport de forces između radne snage u datoj zoni, sektora svetske -ekonomije i onih koji upošl javaju takvu radnu snagu. Takav rap-port de forces je funkc i ja prevashodno političke snage dve grupe u onome što nazivamo klasna borba. Govoriti o tržištu kao o ograni-čavajućem elementu u određivanju nivoa nadnica vodi u pogreš-nom pravcu, pošto je tržišna vrednost rada funkc i ja mnogobrojnih rapport de force u različitim zonama svetske ekonomije. Te pro-menljive političke snage zatim su funkc i ja efikasnosti političke or-ganizacije u jednom ili drugom obliku datih radnih snaga i stvarnih alternativa onih koji ih upošl javaju u smislu premeštanja njihovih poslovnih aktivnosti. Oba faktora se stalno menja ju .

Može se reći da će, vremenom, u svakom datom geografskom ili sektorskom lokalitetu, radna snaga težiti da stvori neki oblik sin-dikalne organizacije i akcije koji će omogućiti njenim članovima da efikasnije pregovaraju, ili direktno sa onim ko ih zapošljava ili in-direktno preko svog uticaja na relevantan politički mehanizam. Ma-da nema sumnje da takvu političku snagu može kočiti u datom lo-kalitetu politička kontraofanziva kapitalističkih grupa, takođe je istina da dugotrajna „demokratizacija" političkih mehanizama kroz istoriju savremenog svetskog-sistema služi da krivulju političke snage radničke klase usmeri prema gore tokom longue durée u praktično svim zemljama svetskog-sistema.

Glavni mehanizam pomoću kojeg kapitalisti širom sveta uspe-vaju da ograniče ovaj politički pritisak jeste premeštanje konkret-nih sektora proizvodnje u ostale zone svetske privrede koje su u prošeku regioni nižih nadnica. To je politički teška operacija a u jedno zavisi i od ukalkulisavanja nivoa kvalifikacija u krajnj i pro-fit. Otuda, teži da se obavlja prevashodno tokom faze B Kondratije-va, kao što smo gore napomenuli, a ponavljala se tokom istorijskog razvoja savremenog svetskog sistema. Ali, kao prvo, zašto su regi-oni u koje se sektori premeštaju zapravo regioni nižih nadnica? Ne-dovoljan je odgovor d a j e reč o posledici „istorijskog" nivoa nadni-ca. Odakle takav istorijat?

59

Glavni uzrok istinski slabo plaćenog rada uvek su bili sveže regrutovani migranti iz ruralnih oblasti, koji često prvi put stupaju na tržište na jamnog rada. Iz dva razloga spremni su da prihvate ono što se po svetskim standardima smatra niskom nadnicom. Neto do-dodak koji dobi jaju je u stvari veći nego neto dohodak koji su pre toga primali za svoje ruralne aktivnosti. Zatim, istrgnuti su iz druš-tvenog konteksta i zbog toga politički u određenoj meri zbunjeni i stoga nisu u stanju naročito efikasno da brane sopstvene interese. Vremenom ta ob jašn jen ja prestaju da važe, a svakako posle recimo trideset godina, i takvi radnici počinju da vrše pritisak na nivoe nadnica analogne nivoima nadnica radnika u drugim regionima svetske ekonomije. U tom slučaju, za kapitaliste ozbiljna opcija po-staje ponovna relokacija.

Kao što se može videti, takav način vođenja klasne borbe za-visi od postojanja stalno novih regiona svetskog-sistema u koje se može relocirati, a to opet zavisi od postojanja znatnog ruralnog sek-tora koji još nije uključen u tržište na jamnog rada. Deruralizacija sveta se nalazi na krivulji brzog uspona. Dešava se neprestano to-kom pet stotina godina ali najdramatični je ubrzava od 1945. godi-ne. Sasvim je moguće predvideti da će ruralni sektor u velikoj meri nestati u narednih dvadeset i pet godina. Kad se celokupan svetski sistem deruralizuje, kapitalistima preostaje jedina opcija da se upu-ste u klasnu borbu na lokaciji na kojoj su se zatekli. A tada su im šanse nikakve. Čak i uz povećanu polarizaciju nivoa stvarnog do-hotka ne samo u svetskom sistemu kao celini već i unutar najboga-tijih zemalja, političko i tržišno sazrevanje nižih društvenih slojeva nastavlja se. Čak i tamo gde postoji veliki broj tehnički nezaposle-nih osoba koje pribavljaju dohodak iz nezvaničnih sektora privrede, realne alternative dostupne radnicima lociranim u rubnim područji-ma svetskog-sistema znači da su radnici u poziciji da zahtevaju ra-zumni nivo nadnica da bi ušli u zvaničnu ekonomiju najamnog ra-da. Neto proizvod svega toga je ozbiljan pritisak na nivo profita i on će se vremenom pojačavati.

Drugi sekularni trend koji smeta kapitalistima prilično je dru-gačiji. Ne tiče se troškova na jamnog rada već troškova materijal-

60

nog ulaganja. Šta se podrazumeva pod troškovima ulaganja? Nije to samo cena po kojoj su kupljeni od druge f i rme već i troškovi ma-nipulacije. Dok troškove kupovine uobičajeno snosi u celini kom-panija koja će na kraju dobiti profit, troškove of manipulacije mate-rijalnog ulaganja često u određenoj meri snose ostali. Na primer, ako manipulacija sa sirovinama proizvodi toksičan ili problemati-čan otpad, deo troškova podrazumeva i uklanjanje takvog otpada, a ako je toksičan, na bezbedan način. Kompanije, naravno, žele da troškove uklanjanja otpada svedu na na jmanju moguću meru. Jedan od načina na koji to mogu da urade i izdašno ga koriste jeste da od-lože otpad negde van fabričke zone posle minimalne detoksifikaci-je , na primer, odlaganjem hemijskih otrova u reku. To ekonomisti zovu „eksternalizacija troškova". Naravno, tu nije kraj troškovima odlaganja otpada. Držimo se ovog primera, ako se otrovne materije istovare u potok, moguće je da dođe do trovanja vode i na kraju (možda decenijama kasnije) ona će, na jedan ili drugi način, biti štetna za ljude, a troškovi toga su realni mada ih je teško izračunati. Možda se donese društvena odluka da se štetne materije uklone i u tom slučaju organ koji preduzima čišćenje, često država, snosi troš-kove. Drugi način smanj ivanja troškova jeste da se iskoriste sirovi-ne, ali da se ne obezbedi (to jes t ne plati) nj ihovo obnavljanje, što je problem naročito sa organskom materi jom. Takva eksternalizaci-ja troškova značajno smanjuje cenu sirovina konkretnim proizvođa-čima i tako povećava maržu profita.

Ovo je problem srodan problemu relokacije kao rešenjem troš-kova nadnica. Funkcioniše sve dotle dok postoje prethodno neisko-rišćeni regioni za odlaganje otpada. Ali na kraju više nema reka da se zagade niti drveća da se poseče - ili barem tako nešto nije mogu-će bez ozbiljnih i direktnih posledica po zdravlje biosfere. To je stanje u kom smo zatečeni nakon petsto godina takve prakse, i zato danas imamo ekološki pokret koji se brzo širi po svetu.

Šta može da se uradi? Recimo, vlade sveta mogu da preduzmu nešto kao veliku kampanju čišćenja i veliku kampanju organskog ob-navljanja sirovina. Problem predstavljaju troškovi efikasne operacije,

61

koji su enormni, i zbog toga se moraju platiti kroz nekakav oblik po-reza. Postoje samo dva izvora: ili kompanije koje se smatraju krivci-ma za otpad ili mi ostali. Ako će prvi pomenuti, onda će pritisak na maržu profita biti impresivno velik. Ako će drugi, onda će poreski nameti znatno da porastu, što je problem do kog dolazimo. Dalje, ne-ma mnogo svrhe čišćenje i organska reciklaža ako se nastavi sa do-sadašnjom praksom, pošto će sve to da liči na čišćenje Augijevih šta-la. Otuda proizlazi logičan zaključak da se zahteva ukupna internali-zacija svih troškova. To će, međutim, još više pojačati pritisak na profite pojedinačnih kompanija. Ne vidim ni jedno prihvatljivo reše-nje za ovu društvenu dilemu u okviru kapitalističke svetske privrede i otuda smatram da rastući troškovi materijalnih ulaganja predsta-vljaju drugi strukturalni problem za akumulaciju kapitala.

Treći problem se nalazi u sferi oporezivanja. Oporezivanje je isplata za društvene usluge i zbog toga je usvojeno kao prihvatljiv trošak proizvodnje, pod uslovom da porezi nisu previsoki. Šta odre-đuje nivo oporezivanja? Potrebno je reći da postoji stalna potreba za sigurnošću (vojska, policija). Taj zahtev se stalno povećavao kroz vekove zbog rasta relativnih troškova bezbednosnih sredstava, dometa vojnih akcija i sagledanih potreba za policijskim aktivnosti-ma. Drugo, na svetu je dolazilo do stalnog povećavanja državne bi-rokratije, koja obavlja funkci ju , pre svega, potrebe da se prikupe porezi, a zatim da se obavi sve veći broj zadataka koje imaju ze-mlje savremenog doba.

Glavna proširena funkci ja je zadovoljenje određenih sveopštih zahteva. To nije opcioni trošak. Sve veće ispunjavanje tih zahteva predstavlja glavno sredstvo obezbeđivanja relativne političke stabil-nosti kao odgovora na rastuće nezadovoljstvo nižih društvenih sloje-va s obzirom na sve veću polarizaciju realnog dohotka, koja je stalna karakteristika svetskog sistema. Napori koje vlade čine po pitanju socijalne zaštite predstavljaju nadoknadu kojom se obuzdavaju „opa-sne klase", to jest, klasna borba se zadržava u određenim okvirima.

Odgovor na sveopšte zahteve nazivamo „demokratizacijom" a on predstavlja i veoma realni sekularni trend. Postoje tri osnovna

62

varijeteta takvih sveopštih zahteva: obrazovne institucije, zdrav-stveni objekti i garancija doživotnog dohotka (naročito, osiguranje za slučaj nezaposlenosti i socijalna zaštita za stare). Potrebno je na-pomenuti dve stvari u vezi pomenutih zahteva. Postavljaju se u sve više područja svetskog sistema i danas su skoro univerzalni. A zah-tevi stalno i u svakoj zemlj i rastu i ne nazire im se kraj.

To znači i moralo je da znači, stalno podizanje poreskih stopa u praktično svakoj zemlji, uz u na jbol jem slučaju povremena blaga smanjenja . Ali, naravno, u određenom trenutku, takvo redistributiv-no oporezivanje dostiže nivo na kojem se ozbiljno upliću šanse za akumulaciju kapitala. Otuda je reakcija u današnje vreme na ono što se smatra „fiskalnom krizom zemalja" zapravo zahtev kapitali-sta za vraćanje na prethodni nivo i traženje opšte podrške na osno-vu brzog rasta oporezivanja pojedinaca. Ironija je u tome što često postoji generalna podrška limitiranju poreza a podrška smanjivanju socijalnih davanja (za obrazovanje, zdravlje, ili garantovani doho-dak) ravna je nuli. Zapravo, upravo u trenutku kada ima pritužbi na visoke poreze, raste količina opštih zahteva upućenih državnim slu-žbama. Tako da i ovde takođe imamo strukturalni problem za aku-mulaciju kapitala.

I evo gde se nalazimo - imamo tri glavna strukturalna pritiska na mogućnost kapitalista da akumuliraju kapital, kao rezultat seku-larnih trendova u stalnom usponu. Ovu krizu, ne krizu razvoja već krizu kapitalne akumulacije, dalje komplikuje j edna drugačija poja-va - državne strukture gube legitimitet. Države su krucijalni eleme-nat u mogućnostima kapitalista da akumuliraju kapital. Države omogućavaju kvazimonopole, koji su jedini izvor značajnih nivoa profita. Države pripi tomljuju „opasne klase" koristeći mere represi-je i mere popuštanja. Države su glavni izvor ideologija koje ubeđu-ju populacionu masu da bude relativno strpljiva.

Glavno obrazloženje za strpljenje je neizbežnost reforme. Biće bolje - ako ne odmah, onda za našu decu i unuke. Na vidiku je srećniji svet, sa više ravnopravnosti. To je , naravno, zvanična libe-ralna ideologija koja dominira geokulturom još od devetnaestog ve-

63

ka. Ali, ona predstavlja i motiv svih antisistemskih pokreta, čak i onih koji se proglašavaju najrevolucionarnij im. Ti pokreti naročito naglašavaju tu temu kada poseduju državnu vlast. Govore sopstve-noj radničkoj klasi da „razvijaju" privredu, a radnička klasa mora da bude strpljiva dok plodovi ekonomskog napretka najzad pobolj-šaju njihov život. Propovedaju strpljenje po pitanju životnog stan-darda ali i odsustva političke jednakosti .

Sve dotle dok su takvi antisistemski pokreti - bilo da su bili ko-munistički, socijaldemokratski ili nacionalnooslobodilački - bili u fazi mobilizacije protiv neravnopravnih, militarističkih, diktatorskih, fašističkih, kolonijalnih ili čak i jednostavno konzervativnih režima, ta tema je bila prećutkivana i nije ometala antisistemske pokrete u obezbeđivanju široke podrške naroda. Međutim, čim su takvi pokreti došli na vlast, kao što se desilo u velikoj meri širom sveta u periodu od 1945. do 1970. (faza -A Kondratijeva perioda o kome govorimo), stavljeni su na probu. Nisu ispunili očekivanja nigde u svetu. Istorijat post-„revolucionarnih" režima pokazuje da nisu bili u stanju da sma-nje svetsku, pa čak ni unutrašnju polarizaciju, u značajnijoj meri niti su bili u stanju da uspostave ozbiljnu unutrašnju političku ravnoprav-nost. Ne može se poreći da su ostvarili mnogobrojne reforme, ali su obećali mnogo više od reformi. A pošto je svetski sistem ostao kapi-talistička svetska-ekonomija, režimi van centralne zone strukturalno nisu bili u stanju da „stignu" bogate zemlje.

Ovo nije stvar samo akademske analize. Rezultat takvih okol-nosti je ogromno razočarenje u antisistemske pokrete. Ako negde antisistemski pokret ima podršku u najbol jem slučaju podršku je dobio kao reformska grupa koja je bolji izbor od alternative koja vuče više udesno, a nikako kao preteča novog društva. Glavna po-sledica je masovno uskraćivanje ulaganja u državne strukture. Na-rodne mase sveta, pošto su se okrenule državama kao izvršiocima transformacije, sada počinju ozbiljnije da sumnjaju u sposobnost dr-žava da pokrenu transformaciju pa čak i da održe društveni poredak.

Ovaj svetski pokret antietatizma ima dve neposredne posledi-ce. Jedna posledica je da su društvene strepnje eskalirale i ljudi na

64

sve strane preuzimaju od države ulogu regulisanja sopstvene sigur-nosti. Ali, naravno, to pokreće negativnu spiralu. Što više tako rade to ima više haotičnog nasilja a što ima više haotičnog nasilja to se više država nađe u situaciji da je nesposobno da vlada situacijom pa stoga sve manje ljudi investira u državu, što dalje slabi šanse dr-žave da obuzda spiralu. Ušli smo u tu vrstu spirale različitom brzi-nom u različitim zemljama svetskog sistema, a ubrzanje raste sve više praktično svugde.

Druga posledica se tiče kapitalista. Države koje su izgubile legi-timitet nalaze da im je mnogo teže da obavljaju svoj zadatak garanto-vanja kvazimonopola koji su potrebni kapitalistima, a da ne govori-mo o sposobnosti da obuzdaju „opasne klase". Tako, upravo u tre-nutku kada se kapitalisti suočavaju sa tri strukturalna problema koji iscrpljuju globalnu stopu profita, i otuda njihovu sposobnost da aku-muliraju kapital, suočavaju se sa spoznajom da su države sada manje sposobne, nego što su bile pre, da im pomognu da reše dileme.

Zbog toga kažemo da je kapitalistička svetska ekonomija upravo ušla u svoju terminalnu krizu, krizu koja može potrajati i do pedeset godina. Pravo pitanje koje stoji pred nama jeste šta će se dogoditi za vreme pomenute krize, ove tranzicije sa sadašnjeg svet-skog-sistema u neku drugu vrstu istorijskog sistema ili više njih. U analitičkom smislu, kl jučno pitanje je odnos između ciklusa Kon-dratijeva koje sam prvo opisao i sistemske krize o kojoj upravo go-vorim. Politički je kl jučno pitanje kakva je vrsta društvenog anga-žovanja moguća i poželjna za vreme sistemske tranzicije.

Ciklusi Kondratijeva su deo „normalnog" funkcionisanja kapi-talističke svetske-ekonomije. Takvo takozvano uobičajeno funkcio-nisanje ne prestaje zato što je sistem ušao u sistemsku krizu. Razli-čiti mehanizmi koji objašnjavaju ponašanje kapitalističkog sistema i dalje su na mestu. Kada se sadašnja faza- B potroši, nesumnjivo ćemo imati fazu- A novog ciklusa. Međutim, sistemska kriza ozbiljno ometa putanju. Pomalo liči na situaciju kada pokušavamo da vozimo auto nizbrdo sa još dobrim motorom ali oštećene karo-serije i pokvarenih točko va. Auto će svakako da se kotrlja napred

65

ali ne po pravoj liniji kako smo zamislili pre toga i bez garancija da će kočnice raditi kako treba. Kako će se ponašati bilo bi prilično teško unapred predvideti. Dodavanje gasa motoru moglo bi proiz-vesti neočekivane posledice. Auto bi se mogao raspasti.

Šumpeter nas je odavno upoznao sa idejom da se kapitalizam neće raspasti zbog svojih propusta već zbog sopstvenih uspeha. Po-kušavamo ovde da pokažemo kako su uspesi (načini suzbijanja si-lazne putanje svetske-ekonomije, načini maksimalnog povećavanja akumulacije kapitala) vremenom, stvorili strukturalne limite upravo samoj akumulaciji kapitala koju je trebalo da obezbede. To je kon-kretan empirijski dokaz Šumpeterove pretpostavke. Nema sumnje, ako nastavimo praveći analogiju sa pokvarenim automobilom, pa-metan vozač bi vozio sasvim polako u tako teškim uslovima. U ka-pitalističkoj svetskoj-ekonomiji, međutim, nema mudrog vozača. Ni jedan pojedinac niti grupa nemaju moć da sami donesu neop-hodne odluke. A upravo sama činjenica da te odluke donosi veliki broj učesnika, nastupajući zasebno i svako od njih u svom nepo-srednom interesu, praktično garantuje da auto neće usporiti. Vero-vatno će početi sve više da ubrzava.

Prema tome, ono što možemo očekivati to je neodgovornost. Kad svetska-ekonomija zakorači u novi period ekspanzije pogorša-će upravo ona stanja koja su je uvela u terminalnu krizu. Tehnič-kim rečnikom, kolebanja će sve više divljati, postajati sve „haotič-nija", a smer kretanja putanje postajaće sve neizvesniji, pošto će vr-ludati levo-desno kada god znatnije ubrza. Istovremeno, možemo da očekujemo da će u određenoj meri da se smanji zajednička i po-jedinačna bezbednost, možda vrtoglavo, dok državne strukture gu-be legitimnost sve više i više. A to će van svake sumnje povećati količinu svakodnevnog nasilja u svetskom-sistemu. To će zaplašiti većinu ljudi.

Politički, biće to situacija velikog haosa, pošto standardne političke analize koje smo stvorili da bismo shvatili savremeni svetski-sistem kao da neće moći da se primene ili će izgledati za-starele. To neće biti istina, ali će se te analize primenjivat i prven-

66

stveno na tekuće procese u postojećem svetskom sistemu a ne na stvarnost tranzicije. Upravo je zbog toga toliko važno pojasniti razliku između to dvoje i načina na koji će se ovakva dvostruka stvarnost odvijati.

U smislu postojeće stvarnosti, biće skoro neizvodljivo da se političkom aktivnošću utiče mnogo na nju. Vratimo se analogiji sa pokvarenim automobilom koji ide nizbrdo, možda ćemo se s pra-vom osećati nekako bespomoćno a najviše što ćemo moći da uradi-mo biće da pokušamo manevrisati i tako sprečimo povređivanje. Ali u smislu tranzicije kao celine, tačno je suprotno. Upravo zbog toga što je njen ishod nepredvidljiv, upravo zbog toga što su njena kolebanja toliko neobuzdana, čak će i na jman je političke aktivnosti imati velike posledice. Dopada mi se da mislim o tome kao o tre-nutku u istoriji kada slobodna volja istinski ulazi u igru.

O ovoj dugotra jnoj tranziciji možemo da mislimo kao o veli-kom polit ičkom sukobu između dva velika tabora: tabora svih onih koji žele da zadrže privilegije postojećeg sistema nejednako-sti, mada u različitoj formi, možda u veoma različitoj formi i ta-bora svih onih koji bi želeli da vide rađanje j ednog novog istorij-skog sistema koji će biti znatno demokratskij i i ravnopravniji . Ipak, ne možemo očekivati da se pripadnici prvog tabora predsta-ve onako kako sam ih opisao. Tvrdiće da su modernizatori, novi demokrate zagovornici slobode i napredni. Možda će čak izjaviti da su revolucionarni. Ključ ne treba tražiti u retorici već gledati koliko je stvarno ono što se predlaže.

Ishod političke borbe jednim delom će zavisiti od toga ko će koga biti u stanju da mobiliše, ali će ujedno u velikom delu proizaći iz sposobnosti da se bolje analizira ono što se događa i odrede real-ne istorijske alternative sa kojima se zajedno suočavamo. Drugim recima, misli se na trenutak kada je potrebno da udružimo znanje, maštu i akciju, inače r iz ikujemo da za sto godina od današnjeg da-na kažemo: „Plus ça change, plus c 'est la même chose". Ishod je, insistiram, stvarno neizvestan i upravo zbog toga otvoren za inter-venciju i kreativnost l judskog faktora.

67

Poglavlje IV

RASIZAM: NAŠ ALBATROS*

„Bog neka te spasi, drevni mornaru, od cudovistâ, koja te toliko saleću! -Zašto tako gledaš? " - „ Svojim samostrelom pogodio sam albatrosa. "

Semjuel Tejlor Kolridž „Poema o drevnom mornaru"

U Kolridžovoj poemi vetrovi su odvukli brod u neprijateljsko okruženje. Jedina uteha mornarima je bio albatros koji je dolazio da sa n j ima podeli hranu. Kolridžov mornar g a j e ubio, ne zna se zašto - možda samo iz bahatosti. Zbog toga je ceo brod trpeo. Bogovi su kažnjavali nedelo. Ostali mornari su albatrosa okačili tom mornaru oko vrata. Albatros, simbol prijateljstva, postao je tada simbol ose-ćaja krivice i stida. Taj mornar je jedini preživeo putovanje. I pro-veo je život proganjan onim što je uradio. Živi albatros su oni ostali u dalekim i egzotičnim zemljama koji su nam ponudili svoju gosto-ljubivost. Mrtav albatros koji nam visi oko vrata predstavlja zao-stavštinu naše arogancije, naš rasizam. Opsednuti smo njime i ne nalazimo spokoj.

Ovaj tekst je prvi put pročitan 9. marta 2000. u Beču u dramatičnom trenutku austrijske istorije.

68

Pre više od godinu dana zamoljen sam da dođem u Beč i govo-rim o „Društvenoj nauci u doba tranzicije". Moj govor je trebalo da bude u kontekstu niza predavanja održanih 2001. naslovljenih: „Von der Notwendigkeit des uberflussigen - Sozialwissenschaften und Ge-sellschaft" („O neophodnosti neumerenosti - društvene nauke i druš-tvo"). Radosno sam prihvatio i verovao sam da dolazim u Beč koji je svojevremeno imao slavnu ulogu u stvaranju svetske društvene nauke, naročito u doba Traum und Wirklichkeit (San i stvarnost), 1870-1930. Beč je bio dom Sigmunda Frojda koga smatram najznačajnijom figu-rom društvene nauke dvadesetog veka, odnosno, Beč je bio njegov dom dok ga nacisti nisu naterali da pobegne u London 1939, gde je te godine i umro. Jozef A. Šumpeter i Karl Polanji, čiji su politički stavo-vi bili zapanjujuće različiti i koji su, po mom mišljenju, dve najznačaj-nije figure političke ekonomije dvadesetog veka, nedovoljno priznati i nedovoljno slavljeni, u Beču su proveli važan deo svog života. Beč je takođe bio dom mog ličnog učitelja, Paula Lazarsfelda, čija je kombi-nacija istraživačkog postupka i pionirskih metodoloških inovacija po-čela sa Arbeitlosen von Marienthal, studijom koju je uradio sa Mari Jahodom i Hansom Zajselom. To je bio Beč u koji sam dolazio.

A onda su došli austrijski izbori 1999, i njihov ishod koji se ite-kako mogao izbeći, uključivanje u vladu partije ekstremne desnice Jorga Hajdera, Freiheitliche Partei Osterreichs (FPO). Ostale zemlje Evropske unije (EU) snažno su reagovale na takvu promenu režima suspendujući bilateralne odnose sa Austrijom. Morao sam da razmi-slim da li da i pored toga dođem u Beč i oklevao sam. Nalazim se ovde danas iz dva razloga. Prvi razlog, želeo sam da potvrdim da se solidarišem sa des andere Osterreich („drugačijom Austrijom") koja se tako vidljivo manifestovala od momenta kada je nova vlada stupi-la na dužnost. Drugi razlog mog dolaska u Beč je još važniji, došao sam da prihvatim sopstvenu odgovornost kao sociolog. Svi smo pu-cali u albatrosa. Svima nam visi oko vrata. Moramo se boriti, svim srcem i umom, da se iskupimo obnavljajući i stvarajući drugačiji istorijski sistem, sistem koji ne bi znao za rasizam koji ovoliko dubo-ko i žestoko pogađa savremeni svet. Zbog toga sam promenio naslov

69

svog govora koji sada glasi: „Rasistički albatros: Društvena nauka, Jorg Hajder (Jorg Haider) i Widerstand".*

Ono što se dogodilo u Austriji na površini je izgledalo sasvim jednostavno. Austrijom je godinama vladala nacionalna koalicija dve vodeće i matične partije, Sozialdemokratische Partei Osterre-ichs (SPO) i Osterreichische Volkspartei (OVP). Jedna je bila parti-

ja levog centra a druga partija desnog centra i hrišćansko-demo-kratska. Zajednički broj glasova, nekada nadmoćan, smanjivao se tokom 1990-ih. A na izborima 1999. godine FPO je prvi put bio drugi po broju glasova, nadmašivši OVP, mada za samo nekoliko stotina glasova. Potonje rasprave između dve većinske partije o po-novnom formiranju nacionalne koalicije propale su, i OVP se obra-tio FPO da kao koalicioni partneri formira ju vladu. Ta odluka OVP-a uznemirila je mnoge ljude u Austriji, među kojima i Toma-sa Klestila. Međutim, OVP je istrajao i vlada je formirana.

Odluka je takođe uznemirila - a, mora se dodati, i iznenadila -političke lidere ostalih zemalja EU. Zajedno su odlučili da suspen-duju bilateralne odnose sa Austrijom i uprkos nekim glasovima koji su dovodili u pitanje mudrost takve odluke, EU je zadržala svoj stav. Potez EU je zatim uznemirio mnogobrojne Austrijance i to ne samo one koji su podržali stvaranje sadašnje vlade već i njene mno-gobrojne protivnike, od kojih su mnogi uveravali d a j e EU preceni-la opasnost prikl jučivanja FPO-a vladi. „Hajder nije Hitler" bila je uobičajena formulaci ja takvog stava. Ostali su obrazlagali da se isti takvi Hajderi mogu naći u svim zemljama EU, i u izvesnoj meri čak i u vladama tih zemalja. I zbog toga, tvrdili su, to što je EU uradila predstavlja akt l icemerja. I na kraju, neki Austrijanci su obrazlagali (kao i neki Evropljani) da bi EU trebalo da sačeka, te da ukoliko nova austrijska vlada uradi nešto vredno osude, tada i samo

Widerstand, što znači „otpor", bio je parola Austrijanaca koji su de-monstrirali protiv nove vlade. Termin je korišćen od 1933. do 1945. za one koji su se aktivno suprotstavljali nacistima. Jorg Hajder je bio krajnja desni-ca, populistički vođa FPO.

70

preduzme odgovarajuće korake. Za to vreme u samoj Austriji lansi-ran je Widerstand.

Želeo bih da za temu svoje analize uzmem ne FPO kao partiju i ono što ona predstavlja, već snažno reagovanje EU na uključiva-nje ove partije u austrijsku vladu i austrijski odgovor na takvo reago-vanje kao i Widerstand. I reagovanje i odgovor na njega mogu se razumeti samo ako svoj analitički fokus premestimo sa sâme Austri-je kao države na svetski sistem u celini, njegovu realnost i na ono što oni koji se bave društvenim naukama govore o njoj . Stoga predlažem da osmotrimo taj širi kontekst u četiri vremenska okvira: savremeni svetski-sistem od 1989; savremeni svetski-sistem od 1945; savreme-ni svetski-sistem od 1492; i savremeni svetski-sistem posle 2000. go-dine. To su, naravno, simbolični datumi ali su simboli u ovom sluča-ju veoma važni. Oni nam pomažu da diskutujemo o obe realnosti i o percepciji realnosti. Nadam se da na taj način izražavam solidarnost sa austrijskim Widerstand-om, i nadam se da preuzimam sopstvenu odgovornost, i moralnu i intelektualnu, kao sociolog.

SVETSKI-SISTEM OD 1989

Takozvani socijalistički blok nacija raspao se 1989. Zemlje is-točne i centralne Evrope, koje su bile pod kontrolom Brežnjevljeve doktrine (i, što je još važnije, sporazuma na Jalti), praktično su pro-glasile političku samostalnost od Sovjetskog Saveza i svaka je na-stavila da razgrađuje lenjinistički sistem. U roku od dve godine ras-pustila se i sâma Komunistička partija Sovjetskog Saveza i SSSR se zapravo raspao na petnaest konstitutivnih jedinica. Eventualno drugačija sudbina komunističkih država u Istočnoj Aziji i Kubi ma-lo šta je značila u poređenju sa posledicama pomenutih istočnoe-vropskih događaja po geopolitičku sliku svetskog-sistema.

Veliki deo svetske pažnje koncentrisan je od 1989. godine na ove evropske, bivše komunističke zemlje. Održane su mnogobrojne konferenci je stručnjaka za društvene nauke na temu takozvane tranzicije, čak dotle da već govorimo o „tranzitologiji". A u regio-

71

nima koji su nekada sačinjavali Saveznu Republiku Jugoslaviju i u oblasti Kavkaza u Sovjetskom Savezu, vodio se veliki broj veoma ružnih građanskih ratova, u kojima su spoljne sile aktivno učestvo-vale u nekoliko slučajeva. Mnogi sociolozi analizirali su takvo na-silje naslovlj avaj ući ga recimo kao „etničko čišćenje", pojavu za koju se tvrdi da je rezultat dugotrajnih etničkih animoziteta. Čak i tamo gde je izostalo intenzivno nasilje u zemlji, kao što su Češka Republika, Mađarska i baltičke zemlje, dolazilo je do neprijatnih podsećanja na tobože ponovo probuđene etničke tenzije. U isto vre-me, slična vrsta građanskih ratova punih razmera i niskog intenzite-ta vodila se u mnogim delovima Afrike kao i u Indoneziji, da po-menemo samo naj očiglednije slučajeve.

U panevropskom svetu (pod tim terminom podrazumevam Za-padnu Evropu, Severnu Ameriku i Australaziju ali ne istočnu ni centralnu Evropu) analiza tih građanskih ratova počiva na pretpo-stavljenoj slabosti građanskog društva u tim zemljama i nj ihovoj slaboj zainteresovanosti za l judska prava u prošlosti. Svi koji su či-tali štampu u Zapadnoj Evropi morali su da zapaze, do koje je me-re, u onome što se nazivalo postkomunistički svet, pažnja koja je usmerena na ove bivše komunističke regione zapravo fokusirana na „problem". A „problem" je de fakto definisan kao odsustvo, u ovim oblastima, višeg stepena savremenosti za koju se pretpostavlja d a j e ima u panevropskom svetu.

Istovremeno a podjednako upada u oči koliko je malo pažnje ukazano - od strane štampe, političara a naročito stručnjaka za društvene nauke - onome što se promenilo od 1989. u sâmom pan-evropskom svetu. Politički režimi koji su svoju nacionalnu logiku sagradili na činjenici da su umešani u „hladni rat" odjednom su ot-krili da poredak stvari koji su podnosili četrdeset godina sad izgle-da besmisleno, nj ihovim glasačima kao i samim političarima. Ot-kud sistem pentapartiti (i n jen tangentopoli) u Italiji stvoren oko

* Pentapartiti se odnosi na pet partija koje su bile u skoro svakoj itali-janskoj vladi tokom četrdesetogodišnjeg perioda, sve organizovane oko Hriš-

72

stalne većine Democrazia Christiana-e, ako nije bilo hladnog rata? I šta ostaje sada da drži na okupu Partiju De Gola u Francuskoj, ili čak Hrišćansko-demokratsku uniju u Nemačkoj? Zašto bi Republi-kansku partiju u Sjedinjenim Državama i dalje obavezivala prisila „bilateralne spoljne politike"? Rezultat takvih sumnji u samog se-be? Glavne konzervativne partije u panevropskom svetu propadaju, rastrzane podelom između novih ekstremista ekonomskog liberali-zma i konzervativizma sa više socijalnih elemenata, bilo da je vari-

janta konzervativizma koja želi da država popravi degradiran moral građanstva ili varijanta konzervativizma koja zadržava paternalistič-ku brigu za mrežu socijalne sigurnosti. Frakcije se međusobno suko-bljavaju, a njihove pristalice se plaše da im društvene pozicije i do-hodak mogu ozbiljno da budu ugroženi u postojećem metežu.

Dakle, onda, s t a j e sa par t i jama levog centra, od kojih se ve-ćina naziva soci ja ldemokratskim? I te parti je su takođe u nevolji . Raspad komunizama bio je u stvari samo kulminaci ja širenja ra-zočarenja u Staru levicu u sve tri n jene glavne verzije - komuni-stičke partije, soci jaldemokratske parti je i nacionalnooslobodilač-ke pokrete - o t režnjenje koje je signalizirano na dramatičan način svetskom revoluci jom 1968. godine. Gubitak iluzija bio je posle-dica, što i nije toliko paradoksalno, upravo samog političkog uspeha baš tih pokreta. Naime, došavši na vlast ti pokreti su poka-zali da nisu stvarno sposobni da sprovedu svoje istorijsko obeća-nje da će, ako samo dođu na vlast, moći i hteti sagraditi novo društvo, to jest , suštinski t ransformisat i društvo u pravcu ravno-pravni jeg i demokratski jeg sveta.

Stara levica je u Zapadnoj Evropi prevashodno značila soci-ja ldemokrate . A od 1968, i j o š i više od 1989, dešavalo se da su l judi glasali za takve parti je kao za man je zlo, ali niko bučno nije slavio pobedu na izborima. Niko ne očekuje od socijaldemokrata da izvedu revoluciju, čak ni mirnu. A najviše od svih su razočara-

ćansko-demokratske partije. Tangentopoli je iskonstruisana reč i odnosi se na rasprostranjenu korupciju u svim tim partijama.

73

ni baš lideri tih partija, koji su primorani da govore centrističkim jez ikom „trećeg puta". Pored toga, uz razočarenje u partije Stare levice došlo je i razdvajanja od samih državnih struktura. Stanov-ništvo je tolerisalo svoje države, koje su čak hvaljene kao potenci-ja lno sredstvo društvene t ransformaci je . Sada su na države počeli da gledaju prvenstveno kao na posrednike u korupcij i i sredstvo za upotrebu suvišne sile, i ne više kao na bedeme zaštite građana već teret za građane.

Iz tog opisa možete da vidite da je Austri ja samo još jedan primer uobičajenog panevropskog obrasca. Zašto imati nacional-nu koaliciju u postkomunističkoj eri? I zašto čak glasati za partije koje se čini da su prvenstveno zainteresovane za Proporz (sistem u kojem su dve glavne partije delile političke pozicije)? U takvom kontekstu je FPO dobio 26,9 posto glasova 3. oktobra 1999. To je , treba reći, najveći procenat koji je ostvarila neka parti ja eks-tremne desnice u bilo kojoj od evropskih zemal ja od 1945. godi-ne. Le Penov Nacionalni f ront je 1995. dobio 15,1 posto u Fran-cuskoj i već je predstavljao veliko iznenađenje. Ali su u to vreme dve glavne konzervativne parti je uporno tvrdile da će odbiti po-dršku NF na svakom nivou. A kada su na regionalnim izborima 1998, rezultati bili takvi da su konzervativne partije mogle ofor-

miti većinu u velikom broju regiona samo uz podršku onih koji su izabrani kao kandidati NF-a, pet regionalnih lidera ignorisalo je tu direktivu i dobilo podršku NF za svoju regionalnu upravu. Među-tim, pomenuti regionalni lideri su hitro izbačeni iz dve glavne konzervativne nacionalne partije, RPR i UDR. Na drugoj strani, pak, Berluskoni je u Italiji oformio vladu uz podršku Đanfranka Finija i njegove Alleanza Nazionale, part i je slične Hajderovoj , ali sa tom razlikom što se Fini konkretno odrekao svoje neofašističke prošlosti pre izbora.

Pa zašto je onda, kako tvrde mnogobrojni Austrijanci, EU za-uzela tako odlučan stav po pi tanju onoga što se dogodilo u Austri-j i? Odgovor je stvarno sasvim jednostavan. Sve zemlje EU su se plašile, upravo zbog toga što im se zemlje nisu mnogo razlikovale

74

od Austri je, da će se u bliskoj budućnosti suočiti sa sličnim izbo-rom, te da će biti u iskušenju da idu putem OVP. Zato što su se plašile samih sebe došlo je do snažnog reagovanja EU. Istovreme-no, to što Austrijanci nisu shvatili da su stvarno prešli granicu ko-ju je cela Zapadna Evropa postavila sebi ne 1999. već 1945. ob-j a š n j a v a odgovor Austri janaca. Da sasvim pojasnim svoj stav. Odobravam odluku EU da suspenduje bilateralne odnose sa Austr i jom. Po mom miš l jen ju , da Evropska unija nije tako postu-pila mi smo zaista mogli biti zapljusnuti ideološkim tokom doga-đaja koji bi raskomadao Zapadnu Evropu. Takođe pr iznajem d a j e u toj odluci EU bilo mnogo l icemerja , ili, tačnije rečeno, prilično mnogo samozavaravanja. Da biste videli zašto je to tako moramo da osmotrimo svetski-sistem od 1945. a ne od 1989.

Pre toga ipak da kažem koju reč više o društvenoj nauci u svetu od 1989. godine. Za ža l jen je je i osudu. Svi samo pričaju o globalizaciji - čak bez obzira na polit ičko opredel jenje , kao da taj pojam predstavlja nešto više a ne samo prolazno retoričko sred-stvo t ra jnog konfl ikta unutar kapitalističke svetske-ekonomije, koje se nedozvolj ivo prekomerno koristi. To je prašina koja nam je bačena u oči. Beskra jna l i tanija o etničkom nasilju, za koju su odgovorni ne samo sociolozi već i aktivisti borbe za l judska pra-va, takođe je prašina koja nam je bačena u oči. Ovim neću da po-reknem da je etničko nasil je užasna i zastrašujuća stvarnost, već hoću da kažem da ono očigledno nije domen nekih drugih ljudi, manje srećnih, manje pametnih, man je civilizovanih. Ono pred-stavlja apsolutno normalan rezultat dubokih i sve većih nejedna-kosti unutar našeg svetskog-sistema i ne možemo mu se obraćati moralnim opomenama ili sa ingérence* bezgrešnih i naprednih u zone koje kontrolišu grešni i zaostali. Društvena nauka nam nije ponudila koristan instrument za analizu onoga što se događa u svetskom- sistemu od 1989, pa prema tome ni koristan instrument da shvatimo savremenu austrijsku stvarnost.

* Le droit d'ingérence, „pravo na uplitanje" je krilatica preuzeta 1990-tih od francuskih organizacija za ljudska prava a u kontekstu Balkana.

75

SVETSKI SISTEM OD 1945. GODINE

Nacizam i njegovi užasi okončali su se 1945. godine. Nije Hi-tler izmislio antisemitizam, a nisu ni Nemci. Antisemitizam je dugo bio glavni interni evropski izraz snažnog rasizma evropskog sveta a u svojoj savremenoj verziji svojstven evropskoj sceni barem već sto godina. Ko god poredi Pariz i Berlin u tom pogledu 1900. godine ne bi pomislio d a j e Berlin gori od Pariza. Svugde je bilo aktivnog anti-semitizma, čak i za vreme Drugog svetskog rata, čak i u SAD.

Pa zašto su se svi toliko uznemirili zbog nacizma, čak i posle 1945? Odgovor se nameće i ne može da ne bude zapažen. Bio je to

Endlosung - Konačno rešenje. Mada su skoro svi u panevropskom svetu bili j avno rasisti i antisemiti pre 1945, skoro niko nije hteo da antisemitizam preraste u Endlosung. Hitlerovo Konačno rešenje uopšte ne shvata rasizam u kapitalističkoj svetskoj ekonomiji. Svr-ha rasizma nije da l judima zabrani pristup, još manje da ih zatre. Namera rasizma je da zadrži ljude unutar sistema, ali kao inferiorne (•Untermenschen) koji se mogu ekonomski eksploatisati i politički koristiti za žrtvene jarce. Ono što se dogodilo sa nacizmom je za-pravo ono što bi Francuzi nazvali dérapage - nepromišljenost, po-skliznuće, gubitak kontrole. Ili je možda duh izašao iz boce.

Čovek je mogao da bude rasista do Endlosung-a, ali ne i posle njega. Rasizam je uvek bio delikatna igra, i nesumnjivo je i ranije bi-lo raznih dérapage - ali nikada u toliko velikim razmerama i nikada upravo u centralnom području svetskog-sistema i nikada, nikada toli-ko vidljivo. Saveznički vojnici koji su ušli u koncentracione kampo-ve 1945. bili su istinski potreseni. A na kolektivnom planu, pane-vropski svet morao je da se suoči sa duhom koji je pobegao iz boce, i to je urađeno zabranom javnog ispoljavanja rasizma a prevashodno javnog ispoljavanja antisemitizma, koji je postao tabu jezik.

Intelektualci koji se bave društvenim naukama ušli su u kolo. Posle 1945. počeli su da pišu jednu knjigu za drugom kritikujući smislenost koncepta rase1 i nelegitimnost pretpostavke da razlike, po bilo kojem postojećem društvenom merilu društvenih grupa,

76

mogu da sežu unazad do urođenih genetskih karakteristika. Podse-ćanje na Holokaust ušlo je u redovnu školsku nastavu. Nemci su, u početku pomalo nerado, ali ipak sa moralnom hrabrošću nastojali da analiziraju sopstvenu krivicu i tako smanje svoju sramotu. A po-sle 1989. pridružile su im se, opet donekle nerado, ostale zemlje panevropskog sveta. Savezničke sile, poput Francuske i Holandije, počele su i same da priznaju da su krive, zato što su dopustile da dođe do dérapage i zato što su neki od njenih građana učestvovali u njemu. Jedan od razloga što je EU reagovala toliko energično na Hajdera jeste taj što je Austrija kao zemlja odbila da prihvati svoj deo krivice, insistirajući da je prevashodno žrtva. Moguće je da ve-ćina Austrijanaca nije želela Anschluss 1938, mada je teško tako nešto zaključiti kad se pogledaju filmski snimci Beča sa svetinom koja kliče. Ali, još važnije je to što su svi Austrijanci ne-Jevreji i ne-Cigani u Trećem rajhu posle Anschluss-a smatrani isključivo Nemcima i većina se time dičila.

Spoznaja da je rasizam raskrinkan pošto je otišao predaleko, ima dve glavne posledice u panevropskom svetu posle 1945. Prva, države su nastojale da naglase svoje unutrašnje kvalitete kao inte-grativne nacije neokaljane rasizmom, zemlje sloboda koje prkose „zlom carstvu" Sovjetskog Saveza, čiji je rasizam zatim postao stalna tema zapadnjačke propagande. Razne društvenopolitičke ak-tivnosti proistekle su iz takvog nastojanja: odluka Vrhovnog suda SAD 1954. kojom se stavlja van zakona rasna segregacija; proizra-elska politika čitavog panevropskog sveta; čak i ponovno insistira-nje na ekumenizmu unutar zapadnohrišćanskog sveta, kao i zači-n jan je ideje d a j e postojalo nešto takvo kao što je zajedničko jevrej-sko-hrišćansko nasleđe.

Drugo, i isto toliko važno, bila je potreba da se dezinfikovani rasizam vrati u svoju prvobitnu funci ju , funkci ju držanja ljudi unu-tar sistema, ali kao Untermenschen. Ako se prema Jevrejima više ne može postupati na taj način, kao ni prema katolicima u prote-stantskim zemljama, moralo bi se pogledati poizdalje. Period posle 1945. bio je, barem u početku, razdoblje neverovatne ekonomske

77

ekspanzije i simultane demografske transformacije u pravcu radi-kalno smanjene stope reprodukcije panevropskog sveta. Ovom sve-tu je bilo potrebno više radnika i proizvodio je manje nego ikada pre. I tako je počelo doba onoga što su Nemci promišljeno nazvali „radnici gosti" (Gastarbeiter).

Ko su bili Gastarbeiterl Mediteranci u zemljama nemedite-ranske Evrope, Latinoamerikanci i Azijati u Severnoj Americi, l ju-di sa Kariba u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi, Afrički crnci i

južni Azijati u Evropi. A posle 1989. godine lica koja su iz bivšeg socijalističkog bloka dolazila u Zapadnu Evropu. Svi ti migranti dolazili su u velikom broju zato što su hteli da dođu i zato što su mogli da nađu posao a postojala je očajnička potreba za nj ima da bi panevropske zemlje napredovale. Ali ti l judi su dolazili, skoro svi, kao lica sa dna - ekonomskog, socijalnog i političkog.

Kada je svetska ekonomija ušla u dugotrajnu B fazu Kondrati-jeva 1970-ih, nezaposlenost je porasla prvi put od 1945, imigranti su postali prikladan žrtveni jarac. Snage kra jn je desnice, koje su od 1945. bile potpuno van zakona i marginalne, odjednom su počele da se pojavl juju, nekad unutar konzervativnih partija glavne struje, ponekad kao zasebne strukture. Kao zasebne strukture gutale su glasove ne samo konzervativnih partija već i radničkih partija levog centra. Te partije su do početka 1990. već postale ozbiljnije, iz raz-loga koje sam već naveo.

Postojeće glavne partije uopšte nisu bile sigurne kako da se postave prema preporodu manje ili više rasističkih partija. Zahvati-la ih je panika da bi duh opet mogao da izađe iz boce i razori soci-jalni spokoj u državi. Neki su tvrdili da snage ekstremne desnice mogu da se podriju kooptiranjem njihovih antiimigrantskih tema u razblaženoj formi. Drugi su rekli da te snage predstavljaju virus ko-j i se mora što pre izolovati.

I opet nam sociolozi nisu mnogo pomogli jer su pokušali da analiziraju nacizam kao nekakvu neobičnost nemačkih istorijskih prilika, umesto da vide da se celokupni svetski-sistem već dugo igra vatrom i samo je pi tanje vremena kada će iskra negde i zbog

78

nečega da se zapali. Nastojali su da proglase sebe moralno vrlim (kasnije ćemo doći do toga koliko su bili takvi) i da oslobode greha panevropski svet zbog njegove tadašnje navodne nerasističke reto-rike, dok je panevropski rasizam posle 1945. bio u stvari podjedna-ko zloćudan kao i pre 1933, ili pre 1945. Samo su objekti mržnje i straha zamenjeni. Ne raspravljamo li ovih dana o takozvanom su-daru civilizacija, pojmu koji su izmislili sociolozi?

Upravo žigosanje Austrije od strane Evropske Unije, ma koli-ko da ga odobravam, miriše na rasizam. Jer šta nam to Evropska unija govori? Zapravo kaže - Haj deri su mogući, možda su čak nešto normalno, van panevropskog sveta, čak možda i u susednim zemljama kao što su Mađarska ili Slovenija. Ali, Haj deri su nedo-pustivi i nezamislivi u civilizovanoj Evropi. Mi Evropljani moramo da branimo svoju moralnu superiornost a Austrija preti da nas u to-me onemogući. Istina je : Austrija zaista preti da onemogući tako nešto i Austrija se nekako mora povući sa svoje sadašnje neodržive pozicije. Ali, povod prigovora Evropske unije ni sam nije oslobo-đen sumnje d a j e moralno pokvaren. Jer su i sâme zapadnoevropske univerzalističke vrednosti pokrivene velikim naslagama hroničnog i konstitutivnog rasizma panevropskog sveta.

Da bismo shvatili ovo kao i neuspeh sociologije da nam to de-maskira, moramo da pogledamo kakav je bio savremeni svetski si-stem posle 1492.

SVETSKI SISTEM POSLE 1492

Kada su Evropljani stupili na tle američkog kontinenta i poku-šali da ga osvoje, susreli su se sa domorocima koji su im bili izu-zetno neobični. Neki od domorodaca bili su organizovani u prilično proste lovačke i prikupljačke zajednice. Neki su bili organizovani u razvijena i složena svetska-carstva. Međutim, u oba slučaja, ni oružje tih ljudi niti nj ihov stečeni fiziološki imunitet (ili tačnije re-čeno: nedostatak imuniteta) nisu im omogućili da se uspešno odu-

79

pru osvajačima. Zbog toga su Evropljani morali da odluče kako će da postupaju prema tom narodu. Reč je o Evropljanima koji su, ste-kavši ogromne površine zemlje (često prvi put), želeli što brže da iz njih izvuku korist, pa su bili spremni da porobe i da iskoriste domo-rodačku nekvalifikovanu radnu snagu. Opravdavali su se govoreći da su domoroci varvari i da ne zaslužuju ništa drugo do grubo pot-činjavanje .

Ipak, bilo je i hrišćanskih evanđelista koji su se užasnuli ne-ljudskim tretmanom domorodačkog naroda od strane evropskih konkvistadora a u jedno su bili vatreni pobornici šanse i značaja za-dobijanja domorodačkih duša hrišćanskim iskupljenjem. Jedan od takvih bio je Vartolomej de Las Kasas (Bartolomé de Las Casas) čije su strasti i militantnost kulminirali u čuvenoj i klasičnoj raspravi 1550. godine o karakteru „onih drugih". Još 1547. godine napisao je kratak izveštaj za kralja Karla V (i sve ostale) prepričavajući užasna zbivanja na oba američka kontinenta: ,J1rišćani su poubijali i uništi-li onoliko mnogo odličnih ljudskih duša, jednostavno zato što je bilo poželjno imati zlato, za vrlo kratko vreme se veoma mnogo obogatiti i izdići se na nesrazmerno visoki položaj u odnosu na stalež iz kojeg se potiče....Oni nemaju za /te ljude toliko smerne, toliko strpljive i koje je lako potčiniti/ ni poštovanja, ni obzira, ni uvažavanja.. Ne postupaju prema njima kao prema zverima, postupaju sa njima go-re nego sa zverima a smatraju ih ništavnijim od đubreta, "2

Treba reći d a j e Las Kasas bio strastan branilac prava tih ljudi. Bio je i prvi biskup Ćapasa, koji je danas prebivalište novozaptista i gde je još uvek potrebno da se brani ono isto što je Las Kasas bra-nio pre skoro petsto godina - prava tamošnjih domorodaca na do-stojanstvo i njihovu teritoriju. Taj narod se nalazi u nešto malo bo-ljem položaju nego što je bio u vreme Las Kasasa. Ima onih koji bi zbog toga svrstali Las Kasasa i druge novoučene španske teologe, f i lozofe i pravnike u preteče Grocijusa i u „istinske osnivače mo-dernih prava čoveka".3

Kralj je u početku bio zaveden argumentima Las Kasasa i nai-menovao ga je za svog Protektora Indijanaca. Ali, kasnije je poraz-

80

mislio i sazvao u Valjadolidu 1550. specijalnu huntu (savet) sudija da čuje raspravu između Las Kasasa i j ednog od kraljevih savetni-ka, Huana Hinesa de Sepulvede. Sepulveda, Las Kasasov ljuti pro-tivnik, izneo je četiri argumenta da opravda ponašanje prema Indi-jancima kojem se Las Kosas protivio: Oni su varvari i stoga je za njih prirodno da se pokoravaju civilizovanijim ljudima. Oni su idolo-poklonici i prinose ljudske žrtve što opravdava uplitanje u cilju spre-čavanja zločina protiv prirodnog zakona. Intervencija je opravdana da bi se spasli nevini životi. Upli tanje bi olakšalo preobraćanje u hrišćanstvo. Pomenuti argumenti deluju veoma moderno. Potrebno je samo da zamenimo termin hrišćanstvo terminom demokratija.

Las Kasas je protiv tih argumenata tvrdio: Nijedno ljudsko biće nikada ne sme biti primorano da se potčini drugom ljudskom biću na osnovu pretpostavljene kulturne inferiornosti. Ljudi ne mogu biti ka-žnjeni za zločine za koje nisu svesni da su zločini. Etički je opravda-no spasiti nevine ljude samo ukoliko postupak njihovog spasavanja ne uzrokuje još veće povređivanje ostalih. Hrišćanstvo se ne može širiti mačem. I ovi argumenti izgledaju neverovatno savremeni.

Neki bi stoga Las Kasasa trebalo da vide kao poslednjeg od Comuneros, taj nedovoljno proučen prvi veliki pokret socijalnog protesta koji se desio u Španiji u prvoj trećini šesnaestog veka, po-kreta koji je istovremeno bio i demokratski i komunitaran. Implika-cije onoga što je Las Kasas argumentovao čini se da su dovele u pi-tanje sam temelj Španske Imperije, što je u stvari verovatan razlog što je Karlos V kasnije uskratio svoju podršku Las Kasasu.4 Ras-pravljajući o značenju pojma varvarina, Las Kasas je uporno tvrdio da je „svako sposoban da pronađe varvarina da nj ime gospodari", podsećajući Špance na to kako su Rimljani postupali prema njima.5

A drugi su pak tvrdili da je Las Kasas zapravo bio samo teoretičar „dobre" kolonizacije, reformator koji je „neumorno predlagao, do kraja svog života, rezervna rešenja za probleme kolonijalnog siste-ma utemeljenog na encomienda,"6

Povodom velike debate koja se vodila pred Komisijom u Valja-dolidu fascinantno je to što niko nije sasvim siguran šta je Komisija

81

odlučila. U izvesnom smislu to je tipično za savremeni svetski si-stem. Da li smo ikada odlučili? Možemo li da odlučimo? Da li je Las Kasas, antirasista, branilac potlačenih, u jedno bio i neko ko je hteo da institualizuj e „dobru" kolonizaciju? Treba li uopšte, i može li se uopšte, pokrštavati mačem? Nikada nismo dobili odgovore na ova pitanja, logično dosledne ili politički toliko ubedljive odgovore ko-j im bi se svaka diskusija okončala. Možda takvi odgovori ne postoje.

Od vremena Las Kasasa stvorili smo kapitalističku svetsku privredu koja se zatim proširila na celu zemaljsku kuglu i koja je uvek i u svakom trenutku opravdavala svoju hijerarhiju na temelju rasizma. Uvek je, mora se priznati, imala određenu kvotu osoba ko-je su pokušavale da ublaže najgore karakteristike rasizma, i u tome su imale, mora se priznati, izvestan ograničen uspeh. Ali, takođe su uvek izvođeni brutalni masakri, Endlosungen pre Endlosung, mada možda ne toliko birokratski, sistematski i efikasno planirani a sva-kako manje vidljivi u javnosti .

Ah, reći ćete, a onda je došla Francuska revolucija i Déclara-tion des droits de l'homme. Pa, da, ali ipak, ne! Francuska revoluci-ja zaista utelotvoruje protest protiv hijerarhije, privilegije i t lačenja i sačinila je taj protest na temelju egalitarnog univerzalizma. Sim-boličan gest kojim se iskazao takav protest bilo je odbacivanje „Monsieur" kao forme obraćanja i njegove zamene sa „Citoyen", građanin. Avaj, u tom grmu leži zec, kako reče Sekspir. Jer je po-

jam građanina trebalo da bude obuhvatan. To je trebalo da znači da svi građani imaju uticaj na odlučivanje u državi, a ne samo ograni-čena grupa aristokrata. Nezgoda je u tome da ukoliko će da budu obuhvaćeni svi koji pripadaju grupi, prvo neko mora da odluči ko sačinjava članstvo te grupe. A to nužno podrazumeva da postoje li-ca koja nisu članovi.

Pojam građanina neizbežno iskl jučuje taman isto onoliko koli-ko i obuhvata. Argument izuzimanja iz građanskog prava u stvari je važan koliko i argument njegove obuhvatnosti tokom dva veka od Francuske revolucije. Kada je Karl Lueger, gradonačelnik Beča re-kao 1883: „Wir sind Menschen, christliche Osterreicher" („Mi smo

82

muškarci, Austrijanci hrišćani")7, ponudio je definiciju dosezanja pojma građanskog prava, definiciju koju su bečki glasači izgleda uvažavali čak iako car nije. Lueger nije bio spreman da uključi je-vrejske Mađare8 , koji su za njega bili isto onoliko stranci koliko i strani kapitalisti koje je takođe denuncirao. Da li su to bili prvi zna-ci fašizma, kako mnogi tvrde, ili samo „proračunati ekstremizam" kako Džon Bojer uporno tvrdi?9 To isto pi tanje danas neki posta-vl jaju o Jorgu Hajderu. Ali, zašto je uopšte bitan odgovor? Politički učinak je praktično identičan.

Upravo u tom trenutku savremene istorije kada nam je Francu-ska revolucija ostavljala u nasledstvo ovakvo minsko polje pojma građanina, svet znanja je prolazio kroz značajnu radikalnu prome-nu. Ta radikalna promena nastavila se na uspešnu sekularizaciju oblasti znanja ostvarenu odvajanjem f i lozof i je od teologije, što je proces koji je trajao nekoliko vekova. Međutim, sada će to postati nešto više nego pitanje sekularizacije znanja. Otprilike u drugoj po-lovini osamnaestog veka, dva termina koja su do tada bila, ako ne sinonimi a onda su se barem preklapala, nauka i f i lozofi ja, počinju se definisati kao ontološke suprotnosti. Te dve kulture, jedinstvena karakteristika struktura znanja savremenog svetskog-sistema, pri-hvaćene su kao definišući raskol znanja. A sa tim raskolom došlo je do intelektualnog i institucionalnog odvajanja s jedne strane traga-nja za istinom (domen nauke) i t raganja za dobrotom i lepotom na drugoj strani (područje f i lozof i je ili humanitarnih nauka). Upravo taj suštinski raskol objašnjava potonji oblik razvoja društvenih nauka kao i, verujem, njihovu nesposobnost da se obrate konstitutivnom ra-sizmu kapitalističke svetske ekonomije. Sada se okrećem toj temi.

Dve velike kulturne baštine Francuske revolucije bile su ideja da je politička promena nešto uobičajeno i da suverenitet ne počiva ni na vladaru ni na grupi uglednih već na ljudima.1 0 Ovo drugo je jednostavno bilo izraz logike pojma građanina. Obe ideje su bile iz-uzetno radikalne po svojim implikacijama i ni pad jakobinskog re-žima pa čak ni kraj Napoleonovog režima koji ga je nasledio nije mogao sprečiti te ideje da prodru u svetski sistem i postanu opšte-

83

prihvaćene. Oni koji su bili na vlasti bili su primorani da se pozaba-ve ovim novim geopolitičkim okolnostima. Ako je političku pro-menu trebalo posmatrati kao normalnu onda je bilo važno znati ka-ko sistem funkcioniše da bi se proces mogao bolje kontrolisati. To je obezbedilo osnovni zamah institucionalnom pojavl j ivanju druš-tvene nauke, ogranka znanja čiji je cilj da objasni društvene aktiv-nosti, društvene promene i društvene strukture.

Ovde nije mesto da se analizira institucionalna prošlost društve-nih nauka a što je sažeto urađeno u izveštaju međunarodne komisije koju sam predvodio, Open the Social Sciences.11 Ovde želim da ras-pravljam o samo dve stvari: o mestu društvenih nauka usred dve kul-ture i o ulozi koje su društvene nauke imale u razumevanju rasizma.

Dve kulture su podelile oblasti znanja po linijama koje danas podrazumevamo kao takve mada se nisu takvim podrazumevale u sedamnaestom veku niti pre toga. Nauka je prisvojila domen sveta prirode kao ekskluzivno svoje područje. A humanističke nauke su prisvojile svet ideja, proizvodnje kulture i intelektualnog znanja kao ekskluzivno svoje područje. A oko područja društvenih realno-sti dve kulture su se sporile i svaka je tvrdila da ta oblast zapravo njoj pripada. Ono što se zbog toga dogodilo kada su društvene nau-ke počele da se institucionalizuju u periodu renesanse univerzitet-skog sistema devetnaestog veka jeste da su razdvojene ovom epi-stemološkom debatom, ovim Methodenstreit-om. Društvene nauke su se pojavile u dva tabora: jedne nazvane disciplinama koje sna-žno inkliniraju, barem u početku, idiografskom, humanističkom ta-boru (istorija, antropologija, orijentalistika) i ostale koje snažno in-kliniraju nomotetičkom, naučničkom taboru (ekonomija, sociologi-ja, političke nauke). Ovo je od značaja za problem sa kojim se ovde bavimo utoliko što su se društvene nauke ozbiljno razilazile po pi-tanju toga da li treba da se bave samo traganjem za istinom ili tako-đe treba da se bave traganjem za dobrim. Pomenutu dilemu druš-tvene nauke nikada nisu razrešile.

Što se tiče rasizma, najviše upada u oči da se društvene nauke uopšte nisu direktno pozabavile tom temom tokom celog devetnae-

84

stog veka pa sve do 1945. A i indirektno uopšte nije za pohvalu. Počnimo sa istorijom, jedinom modernom društvenom naukom ko-

ja je postojala kao naziv i kao koncept mnogo pre devetnaestog ve-ka. Istorija je u devetnaestom veku pretrpela takozvanu naučnu re-voluciju, sa Leopoldom von Rankeom kao centralnom figurom. Svi znate da je Ranke uporno zahtevao da istoričari obavezno pišu isto-riju wie es eigentlich gewesen ist („onakvu kakva se stvarno desi-la"). To je značilo rekonstruisati prošlost prevashodno od materija-la koji potiče iz istog vremena kao i prošlost koja se proučava. Otu-da, važnost arhiva, spremišta pisanih dokumenata iz prošlosti, do-kumenata koji su morali biti kritički analizirani kao Quellen, izvori.

Ovom prilikom ću zanemariti kasniju kritiku takvog pristupa jer nas nužno ograničava skoro isključivo na proučavanje političke i diplomatske prošlosti, uz korišćenje izvora koji su tekstovi osoba povezanih sa državama i njihovim vladarima. Takođe ću zanemariti činjenicu da je insistiranje na arhivima kao ključnim izvorima po-dataka guralo istoriju isključivo u prošlost, čije je vremenske grani-ce definisala spremnost države da dozvoli učenim ljudima da za-grabe u njene arhive manje ili više duboko. Dozvolite mi da insisti-ram samo na jednom elementu istorije, barem samo na tome kako je funkcionisala pre 1945. godine. Istorija je bila samo istorija tako-zvanih istorijskih nacija. A zaista je i morala takva da bude s obzi-rom na metod koji je korišćen.

U Austrougarskoj Monarhiji , kao i drugde, pojam istorijskih nacija nije bio samo naučni pojam već političko oružje. Jasno je ko su ili šta su istorijske nacije. To su nacije koje se nalaze u moćnim, modernim državama koje mogu da f inansiraju i obavežu svoje isto-ričare da pišu o nj ima. Još 1960-ih Trevor-Roper daje neverovatnu izjavu da Afrika nema prošlost. A da se zapitamo: koliko je preda-vanja o slovenačkoj istoriji održano na Bečkom univerzitetu u de-vetnaestom veku? I koliko predavanja ima sada? Upravo termin „istorijska nacija" nameće kategoriju rasizma samoj suštini funkci-onisanja istorije. Stoga nije slučajno, ako se posmatra svetska isto-rijska produkcija pre 1945, što je 95 posto od toga (najmanje) pri-

85

kaz događaja pet istorijskih nacija ili poprišta: Velika Britanija, Francuska, Sjedinjene Države, Nemačka (namerno odabirem ova-kvu formulaci ju) i Italija. Preostalih pet posto je uglavnom prošlost nekolicine manje moćnih evropskih zemalja, kao što su Holandija ili Švedska ili Španija. Treba da dodam d a j e takođe malo napisano o evropskom sredjem veku kao i o navodnim kolevkama moderne Evrope, drevnoj Grčkoj i starom Rimu ali ne i o drevnoj Persiji pa čak ni o starom Egiptu. Da li su istoričari koji su konstruisali istori-ju dve Nemačke bili od bilo kakve koristi pri objašnjavanju javne debate koju su Karl Lueger i ostali pokrenuli u Beču u poslednjoj trećini devetnaestog veka? Mislim da nisu.

Da li su se ostale društvene nauke pozabavile temom rasizma bolje nego istorija? Ekonomisti su bili zauzeti stvaranjem univer-zalnih teorija o Homo oeconomicus-u.U svojoj čuvenoj formulaciji Adam Smit nam je rekao da sva l judska bića teže da „razmenjuju, trampe i trguju". Jedini cilj njegove knjige Bogatstvo naroda bio je da ubedi nas (i britansku vladu) da bi svako trebalo da prestane da se upliće u ovu prirodnu sklonost svih ljudskih bića. Kada je Dej-vid Rikardo stvorio teoriju međunarodne trgovine zasnovanu na konceptu komparativne prednosti, upotrebio je, kao što je poznato, hipotetički ilustrativan primer u koji je ubacio nazive Engleske i Portugalije. Ni je nam rekao da je primer uzet iz stvarne prošlosti, niti nam je objasnio do kog je stepena ovu takozvanu komparativnu prednost britanska sila nametnula slabijoj portugalskoj državi. '2

Doduše, neki ekonomisti su tvrdili da procesi u skorijoj en-gleskoj prošlosti ne predstavl ja ju ilustraciju univerzalnih zakona. Gustav fon Šmoler vodio je ceo pokret Staatswissenschaften, koji

je nastojao ekonomskoj analizi dati istorijski smisao.13 Bečki eko-nomist, Karl Menger (1840-1921) predvodio je napad na ovu je -res, da bi je na kraju oborio, iako je ona pre toga imala j ako upo-rište u pruskom univerzitetskom sistemu. Na drugoj strani, od Šmolerove još snažnija kritika klasične ekonomije bila je ona ko-

ju je Karl Polanji izneo u knjizi Velika Transformacija, koju je napisao u Engleskoj p o s t o j e 1936. otišao iz Beča. Međutim, eko-

86

nomisti ne čitaju Polanj i ja . Ekonomist i su skloni ako ikako mogu da izbegnu bavl jenje poli t ičkom ekonomijom, a glavni pokušaj da se jedan mejnstrim ekonomista pozabavi rasizmom jes te diskusija o rasizmu kao o tržišnom izboru.14

Prezir mejnstrim ekonomista prema analizi bilo koje situacije van parametara ceteris paribus osigurava da ekonomsko ponašanje koje ne prati norme tržišta, kako ekonomisti definišu te norme, nije vredno analiziranja, a još manje zaslužuje da bude shvaćeno ozbilj-no kao moguće alternativno ekonomsko ponašanje. Prividna poli-tička nevinost koja proističe iz takvih pretpostavki onemogućava analiziranje ekonomskog porekla ili posledica rasističkih pokreta. Ona briše ovu temu iz delokruga naučne analize. I još gore, sugeri-ra da veliki deo političkog ponašanja koje može da se analizira kao rasističko ili kao Widerstand rasizmu predstavlja ekonomski iracio-nalno ponašanje.

Politički ekonomisti nam takođe nisu od naročite koristi. Nji-hovo prvobitno koncentrisanje na konstitutivne teme, proisteklo iz njihovih istorijskih veza sa pravnim staležom, pretvaraju analizu rasizma u temu zvaničnog zakonodavstva. Južnoafrički aparthejd je bio rasistički zato što je formalnu diskriminaciju uveo u pravni si-stem. Francuska nije bila rasistička zato što nije imala takvu legal-nu diskriminaciju, barem ne u metropoli. Pored analize državnih uređenja, pre 1945. stručnjaci za političke nauke takođe su započeli ono što su nazvali proučavanjem „komparativne vlade". Ali, koje su vlade upoređivali? Naše stare znance, onih pet glavnih pane-vropskih zemalja: Veliku Britaniju, Francusku, Sjedinjene Države, Nemačku i Italiju. Niko drugi nije zasluživao da bude proučavan, zato što niko drugi nije bio istinski civilizovan, čak ni, bojim se, ta čudna kreatura, Austrougarska Monarhija.

No, onda, barem su se sociolozi, koji imaju reputaciju da su centar političkog radikal izma u univerzitetskom sistemu, svakako pokazali bolj im. Daleko od toga! Oni su bili najgori od svih. Pre 1945. postojale su dve vrste sociologa. Bili su oni, naročito u Sje-dinjenim Državama, koji su eksplicitno opravdavali koncept su-

87

periornosti bele rase. I bili su oni koji su, dolazeći iz sredine u ko-jo j su se bavili socijalnim ili religioznim radom, nastojali da pri-kažu društveno zapostavljene slojeve u velikim gradskim centri-ma i objasne „zas t ran jenje" svojih stanovnika. Prikazi su bili s do-brom namerom mada pokrovitel jski ali pretpostavka da je takvo ponašanje devijantno i da se mora promeniti da bi udovolj i lo me-rilima srednje klase bila je nepobitna. I pošto su se u najvećem broju slučajeva niže klase, ne samo u SAD, i etnički razlikovale od srednje klase, rasistička podloga te grupe je očigledna, čak i ako je oni lično nisu prepoznavali .

I najgore od svega, sve četiri osnovne discipline - istorija, ekonomske nauke, političke nauke i sociologija - proučavale su sa-mo panevropski svet, koji je smatran za svet savremenog doba i ci-vilizacije. Nj ihov univerzalizam je pretpostavio hijerarhije moder-nog svetskog sistema. Analiza vanevropskog sveta konsignirana je da odvoji discipline: antropologija za varvarske „narode koji nema-ju istoriju", i orijentalistika za nezapadne „visoke civilizacije" koje, ipak, nisu bile sposobne da dođu do savremenosti bez evropskog uplitanja i reorganizacije njihove društvene dinamike. Etnografi ja je naročito odbacila istorijsku istinitost svojih „plemena" koja se nisu menjala, nikako pre „kulturnog kontakta". A orijentalistika je prošlosti visokih civilizacija videla kao „zaleđene".

Tipično je da vanevropski svet predstavlja „tradiciju" a pan-evropski svet savremenost, evoluciju, napredak. Zapravo, Zapad protiv svih ostalih. Dobro obratite pažnju da je pri analiziranju sa-vremenog sveta, društvena nauka izmislila, ne jednu, već tri disci-pline da opiše regularnosti sadašnjosti: ekonomske nauke, političke nauke i sociologiju. Ali, za analiziranje vanevropskog sveta, ne sa-mo da nije postojala potreba za istorijom već ni potreba za troj-stvom pristupa koji se traže za panevropski svet. To je zbog toga što je „diferencijacija" u zasebna poprišta društvene akcije - tržište, država i civilno društvo - smatrana dostignućem savremenog doba, zapravo samom njegovom suštinom. Zbog razdvajanja nauke i filo-zofi je nije bilo nikoga da podseti praktičare da je to samo pretpo-

88

stavka liberalne ideologije a ne verodostojni prikaz društvene stvar-nosti. Ni je čudo što nam društvene nauke nisu pomogle da razume-mo nacizam a ni njihov razvoj posle 1945, mada delimično korigu-je njihov cilj, nije mnogo pomogao da shvatimo Hajdera. A najviše od svega, nije bilo nikakvog načina da se objasni Widerstand, osim kao još jedna devijantna aktivnost, na koju se možda može gledati sa simpatijama i ponešto pokroviteljski.

Društvene nauke su toliko bile zaokupljene rođenjem savre-menog svetskog-sistema da nisu mogle da se bakću njegovim funk-cionisanjem. Traganje za neutralnošću u radu bila je nj ihova borba protiv nastojanja Crkve, a zatim i država, da sebe nametnu naučni-cima koji su se bavili društvenim naukama. Kada je Maks Veber govorio o otrežnjenju sveta, sam jezik je bio teološki, mada je u stvari žestoko napadao pruski nacionalizam. Tek će posle užasnog razaranja buržoaskih vrednosti prouzrokovanih Prvim svetskim ra-tom Veber početi da se priseća, u svom poznatom govoru studenti-ma Univerziteta u Minhenu „ Wissenschaft als Beruf („Nauka kao vokacija", da društvena nauka ne može da se odvoji od mnogobroj-nih načina na koje je svet vazda začaran:

Pred nama nije letnja raskoš već bi se pre moglo reći lede-na i oštra polarna noć, bez obzira na to koja će grupa, spolja gleda-no, pobediti. Kada nema ničega, ne samo car već i proleter gube svoja prava. Kada ova noć polako iščili, ko će, od onih za koje je proleće očigledno procvetalo tako raskošno, biti živ?15

SVETSKI SISTEM POSLE 2000

Brojni glasovi za FPO i snažna reakcija EU, mada nisu prvi znaci, predstavljaju najavu naše sadašnje krize. Prelaz iz snažne ve-re u budućnost i uverenja da će sve da bude bolje u snažnu bojazan da možda i neće biti tako, zahvatio je i bogatiji deo sveta. U Austri-ji , zatim u Zapadnoj Evropi, a i u Sjedinjenim Državama, vera u centristički racionalni reformizam, spor ali uvek na kursu, zame-

89

nju je sumnja u sva obećanja većinskih političkih snaga, bilo da one sebe nazivaju levim ili desnim centrom. Nestao je centristički kon-senzus liberalne ideologije devetnaestog veka. Temeljno osporavan 1968, pokopan je 1989. godine.

Ušli smo u dugotrajan period haotične transformacije svetskog sistema kome pripadamo. Rezultat toga je u suštini nepredvidiv. Ali, s druge strane, na njega možemo da utičemo. To je poruka mnogih naučnih oblasti.16 To je poruka koju bi društvena nauka tre-balo danas da prenosi. To je kontekst u koji moramo da smestimo Jerga Hajdera i Widerstand.

U svetskom sistemu koji se raspada, zato što su se potrošile njegove strukturalne mogućnosti prilagođavanja, oni koji imaju moć i privilegije neće stajati po strani besposleni i ne čineći ništa. Organizovaće se da sadašnji svetski-sistem zamene sistemom koji je podjednako hijerarhijski i bez jednakosti , mada utemeljen na drugačijim načelima. Za takve ljude Jerg Hajder je demagog i opa-snost. On toliko malo razumeva ovdašnju stvarnost da čak nije sve-stan da ukoliko Austrijanci žele da zadrže sadašnji životni standard, Austrija bi morala da udvostruči, utrostruči ili učetvorostruči broj imigranata, koje je primala godišnje, u narednih dvadeset i pet do pedeset godina, samo da bi imala dovoljan broj radnika da bi obez-bedila penzije za austrijsko stanovništvo koje stari.17 Postoji oči-gledna opasnost da demagogija povede panevropski svet još brže putem destruktivnih građanskih ratova. Bosna i Ruanda naziru se na horizontu. Lideri Evropske unije to vide. Vidi i predsednik Kle-stil. Ali rukovodstvo OVP očigledno ne vidi.

U međuvremenu tu je Widerstand. Oni koji se opiru predsta-vl jaju snage transformacije usred ove strukturalne krize kapitali-stičke svetske ekonomije, različite od FPO-a ali drugačije od lidera EU. Ipak, imaju li oni uopšte jasnu viziju onoga što žele? Možda samo zamagljenu viziju. Upravo tu sociologija može da odigra ulo-gu, ali samo sociologija koja odbija da razdvoji traganje za istinom od traganja za dobrotom, samo sociologija koja je u stanju da pre-vaziđe raskol između dveju kultura, samo sociologija koja može u

90

potpunosti da prihvati stalnu neizvesnost i da uživa u mogućnosti-ma koje takva neizvesnost pruža l judskoj kreativnosti i novoj stvar-nijoj razboritosti (Rationalitat matériel Maksa Vebera).

Naime, očajnički nam je potrebno da istražimo alternativne mogućnosti za ostvarenje istorijskog sistema koji bi bio stvarnije razborit, da zamenimo pomahnitao i umirući u kojem živimo. Ap-solutno je nužno da otkrijemo duboke korene prava na rasističku opciju koja prožima naš postojeći svetski-sistem i obuhvata sve njegove institucije, ukl jučujući strukture znanja i svakako sâm Wi-derstand. Živimo usred brzih promena. Da li je to toliko loše? Predstoje nam mnogobrojni neredi i mnogobrojne promene u na-stupajućim decenijama. I da vam kažem: da, Beč će se promeniti. Ali uvek je bilo više promena nego što se sećamo i brže su nego što zamišljamo. A i društvene nauke su nas izneverile u načinu na koji prosuđuju o prošlosti. Nude nam lažnu sliku tradicionalnog sveta koji se kretao ah tako usporeno. Takav svet nije nikad ni postojao. A ne postoji ni danas, ni u Austriji niti bilo gde drugde. Usred ogromne neizvesnosti cilja kome smo se zaputili, moramo težiti da u raznim prošlostima, dok ih sada izmišljamo, pronađemo ono što je dobro i lepo, i da takve vizije ugradimo u našu budućnost. Po-trebno nam je da stvorimo svet u kojem je prijatnije živeti. Moramo upotrebiti svoju maštu. Možda tako počnemo da se oslobađamo ra-znih rasizama koji leže duboko u nama.

Za vreme velike studentske pobune u Francuskoj, 1968. vođa studenata, Denijel Kon-Bendit , nazvan Déni le Ruž, napravio je taktičku grešku nakratko posetivši Nemačku. Pošto je bio nemač-ki državljanin a ne francuski , De Golova vlada je mogla da spreči n jegov povratak u Francusku i to je i učinila. Odmah posle toga studenti su marširali Parizom, protestujući sa parolom „Svi smo mi nemački Jevreji; svi smo mi palestinski Arapi". Bila je to do-bra parola koju bismo svi mogli usvojiti . Ali bismo svi isto tako mogli dodati, malo posramljeno: „Svi smo mi Jerg Hajder" . Ako želimo da se suprotstavimo svim Jergima Hajder ima sveta, a mo-ramo se suprotstaviti, moramo prvo da zavirimo unutra. Dozvolite

91

da vam pružim mali ali dobar primer. Kada je formirana nova austrijska vlada, izraelska vlada je , s pravom negodujući , povukla svog ambasadora. A ipak samo oko mesec dana kasnije, izraelski Kneset je premijera Ahuda Baraka stavio na muke izglasavši predlog koj im se zahteva da svaki re ferendum o povlačenju sa Golanske visoravni zahteva „specijalnu većinu", što drugim reci-ma znači odredbu koja bi uspešno oduzela pravo glasa arapskim stanovnicima Izraela u konkretnom slučaju. A jedan od glavnih predlagača tog skupštinskog predloga bio je Natan Šaranski i n je-gova parti ja ruskih emigranata, onaj isti Natan Šaranski, poznati disident koji je u Sovjetskom Savezu protestvovao protiv de fakto antisemitizma tamošnje vladine politike. Borba protiv rasizma je nedeljiva. Ne mogu postojati različita pravila za Austriju, za Iz-rael, za SSSR ili za SAD.

Ispričaću još jedan neobičan događaj, iz perioda predsedničke trke 2000. u SAD, kada su u Južnoj Karolini održani glavni repu-blikanski predizbori. Za vreme predizborne trke, Džordž V. Buš je pokušao da obezbedi jaku podršku među takozvanom hrišćanskom desnicom govoreći na Univerzitetu Bob Džouns, uporištu i institu-ciji konzervativnih protestanata. Problem je što je Univerzitet Bob Džouns poznat po dve stvari: po tome što papu proglašava Antihri-stom (pošto je taj univerzitet institucija konzervativnih protestana-ta) i činjenice d a j e zabranjivao svojim studentima ljubavne veze sa osobama druge rase. Kasnije je taj događaj postao glavna politička tema, nezgodna za Džordža V. Buša, koji je izjavio da žali što prili-kom boravka na Univerzitetu nije govorio protiv ova dva stava -oštrog antikatoličkog stava i odbacivanja ljubavnih veza između pripadnika različitih rasa.

Ovo što sam ispričao nema veze sa nezgodnom situacijom u kojoj se našao Buš, mada to što mu je bilo nezgodno govori o ta-buima ustanovljenim posle 1945. Interesantna je reakcija Boba Džounsa III, rektora Univerziteta, u svetlu j avne polemike. Bob Džouns III se pojavio na CNN-u u emisij i Lerija Kinga. Prvo pita-nje koje je Leri King postavio Bobu Džounsu III bilo j e : Zašto

92

Univerzitet zabran ju je l jubavne veze pripadnika različitih rasa? Odgovor onih koji upravl ja ju tom insti tucijom bio je da su oni protiv f i lozof i je „jednog sveta", da nema razlika. Leri King je podsetio da se n jemu čini da ima dobrani prostor između proti-v l jen ja j ednom svetu i pro t iv l jenja l jubavnoj vezi dvoje ljudi. Bob Džouns se premišl jao ali je onda posebno naglasio da ni on ni Univerzitet nisu rasisti (veliki tabu) i d a j e Univerzitet baš tog da-na opozvao taj propis, pošto je sekundaran a ne primaran za nji-hov cilj - doprinos širenju hrišćanstva. Pretpostavljam da ovo po-kazuje da javni protest tera neke rasiste da j avno ustuknu, barem taktički. To bi trebalo da bude lekci ja konzervativnim snagama suočenim sa noćnom morom ofanzive ekstremne desnice protiv njih. Ali sasvim nezavisno od taktičkog odstupanja ipak ostaje či-njenica da rasizam ustrajava.

Albatros nas davi. On je zloduh koji nas progoni. Widerstand je moralna obaveza. Ne može se inteligentno niti spretno sprovo-diti bez analize, a moralna i intelektualna funkc i j a društvenih nau-ka je da pomognu obezbeđivanju takve analize. Ali baš kao što će ona zahtevati ogroman napor celokupnog našeg bića da uništimo u korenu rasizam u svakom od nas, takođe će zahtevati ogroman napor od onih koji se bave društvenim naukama da izbace iz glave tu vrstu društvene nauke koja nas je osakatila i da umesto nje stvore upotrebl j ivi ju nauku. Vraćam se svom prvobitnom naslovu: „Društvena nauka u doba tranzicije". U doba tranzicije svi mi mo-žemo da imamo ogroman uticaj na ono što se događa. U trenuci-ma strukturalne b i furkaci je , kolebanja su neobuzdana i sitni po-maci mogu imati značajne posledice, za razliku od normalnijih, stabilnijih vremena, kada veliki napori i u na jbo l jem slučaju mogu imati neznatne posledice. To nam nudi šansu ali u jedno stvara moralni pritisak. Ako na kraju ove tranzicije svet ne bude vidljivo bolji nego što je sada, a moglo bi se lako desiti da ne bude, onda ćemo samo sebe moći da krivimo. „Mi" su učesnici Widerstand-a. „Mi" su oni koji se bave društvenim naukama. „Mi" su svi obični, pristojni ljudi.

93

BELEŠKE

1 UNESKO je sponzorisao čitave serije takvih knjiga. 2 Barolomé de Las Casas, Très brèves relations de la destruction des In-

des (1547; reprint, Pariz: La Découverte, 1996), 52. 3 Angel Losada, „Ponencia sobre Fray Bartolomé de las Casas", u Las

Casas el la politique des droits de l'homme (Aix-en-Provence: Institut d'Etu-des Politique d'Aix i Instituto de Cultura Hispânica, oktobar 1974; Gardanne: Esmenjaud, 1976), 22.

4 Videti Vidal Abril Castello, „Bartolomé de Las Casas, el utimo Comu-nero", u Las Casas et la politique des droits de l'homme

5 Henry Mechoulan, „A propos de la notion de barbare chez Las Casas", u Las Casas et la politique des droits de l'homme, 179.

6 Alain Milhou, „Radicalisme chrétien et utopie politique", u Las Casas et la politique des droits de l'homme, 166.

7 Helmut Andics, Ringstrassenwelt, Beč 1867-1887: Luegers Anstieg (Wien: Jugend und Volk, 1983), 271.

8 Lueger je takođe denuncirao Judensozi, Judeoliberalismus, i Judenfre-imaurer (Jevreje Slobodne zidare).

9 John W. Boyer, Political Radicalism in Late Imperial Vienna: Origins ofthe Christian Social Movement, 1848-1897 (Chicago: University of Chica-go Press, 1981), XII.

10 Videti Immanuel Wallerstein: „The French Revolution as a World-Historical Event", u Unthinking Social Science (Cambridge, England: Polity Press, 1991), 7-22.

" Immanuel Wallerstein et al., Open the Social Sciences: Report ofthe Gulbenkian Commission on the Restructuring of the Social Sciences (Stan-ford: Stanford University Press, 1996).

12 Vidi S. Sideri, Trade and Power: Informal Colonialism in Anglo-Por-tuguese Relations (Rotterdam: Rotterdam University Press, 1970).

13 Vidi Ulf Strohmayer, „The Displaced, Deffered or was it Abandoned Middle: Another Look at the Idiographic-Nomothetic Distinction in the Ger-man Social Sciences", Revija 20, brojevi 3 i 4 (leto-jesen 1997): 279-344.

14 Vidi Gary S. Becker, The Economies of Discrimination, drugo izda-nje. (Chicago: University of Chicago Press, 1971).

94

15 Max Weber, „Science as a Vocation", in H. H. Gerth and C. Wright Mills, eds., From Max Weber: Essays in Sociology (New York: Oxford Uni-versity Press, 1946) 128.

16 Vidi, pre svega, Ilay Prigogine, The End of Certainty (New York: Free Press, 1997).

17 Vidi izveštaj objavljen marta 2000. od strane Odeljenja za stanovništvo OUN pod naslovom „Replacement Migration: Is It a Solution to Declining and Aging Populations?" Austrija se ne pominje u izveštaju. Ali se za Nemačku ka-že da, ukoliko želi da zadrži broj radno sposobnog stanovništva na nivou od 1995, morala bi da prima 500.000 migranata godišnje, svake godine od sada pa do 2050.

95

Poglavlje V

ISLAM: ISLAM, ZAPAD I SVET

Moj naslov: „Islam, Zapad i svet", sadrži u sebi dva geograf-ska pojma i zato smatram da je na jbol je započeti sa geografijom. Postoje tri takozvane svetske religije - judaizam, hrišćanstvo i islam - koje vode istorijsko poreklo iz istog prilično malog regiona sveta, jugozapadnog kutka azijskog kontinenta. Sve tri religije tvr-de da imaju specijalnu vezu sa tim regionom koji se smatra njiho-vim duhovnim domom. Međutim, ni j edna od te tri religije nije ostala samo na tom regionu.

Pošto su savladani a države im razorene, Jevreji su se preme-stili (ili su ih premestili) u Egipat, zatim u Vavilon, a zatim u rim-sko doba u razne delove Sredozemlja a zatim kasnije širom većeg delà Evrope i najzad u zapadnu hemisferu i mnoga druga područja sveta. Sve je to stvorilo ono što se naziva dijasporom. I, kao što znamo, u dvadesetom veku, mnogi su se Jevreji vratili na svoju pr-vobitnu teritoriju i stvorena je nova politička struktura, država Izrael, koja sebe afirmiše kao obnovljenu domovinu jevrejskog naroda.

Hrišćanstvo je osnovano kao religiozni pokret među Jevrejima na matičnoj teritoriji. Međutim, hrišćani su relativno ubrzo presekli svoje veze sa jevre jskom zajednicom i prikupili svoje pristalice me-đu ne-Jevrejima, prevashodno unutar ondašnjeg velikog Rimskog Carstva. Samo tri veka kasnije hrišćanstvo je postalo državna reli-gija Rimskog Carstva a u potonjih pet stotina do sedam stotina go-

96

dina hrišćani su vodili politiku verskog preobraćanja, prevashodno širom evropskog kontinenta. Kasnije, stvaranje modernog svetskog sistema obuhvatalo je takozvanu ekspanziju Evrope, ekspanziju ko-

ja je istovremeno bila vojna, politička, ekonomska i religiozna. U tom kontekstu, hrišćanski misionari su premrežili zemaljsku kuglu, ali su bili uočlj ivo uspešniji u onim delovima sveta koj ima nisu do-minirale ostale takozvane svetske religije. Broj preobraćenika u zo-nama koje su pretežno islamske, budističke, hindu i konfuči jevsko-taoističke bio je relativno mali a bilo ih je naročito malo u islam-skim područjima.

Na kraju islam se pojavio u matičnoj zoni hrišćanstva nekih šest vekova posle hrišćanstva. I islam se bavio verskim preobraća-njem i širio se veoma brzo po onome što danas nazivamo Bliskim istokom, severnom Afrikom i Iberijskim poluostrvom. U šesnae-stom veku proteran je sa Iberijskog poluostrva ali je istovremeno prodro u deo koji danas nazivamo Balkanom. U međuvremenu, islam je širio svoju geografsku zonu na istok ka jugoistočnoj Aziji i na jug na afrički kontinent. U dvadesetom veku proces širenja isla-ma se nastavio i konačno, migraci jama i preobraćanjem, dospeo do zapadne hemisfere i Zapadne Evrope.

Sve sam ovo izložio vrlo kratko a osvrnuo sam se na geografi-ju da bih istakao da uprkos činjenici da su sve tri religije svetske, a naročito hrišćanstvo i islam, po polju delovanja i po onome kako same tvrde, skloni smo misliti i govoriti o hrišćanstvu kao o „Zapa-du" a o islamu kao o „Istoku". Priznajem, nesumnjivo postoji geo-grafska osnova za korišćenje ovakvih skraćenica, ali je manja nego što pretpostavljamo, i smanjuje se. Iz toga proizlazi pitanje: Zbog čega insistiramo na toj skraćenoj geografskoj odrednici.? Ona oči-gledno ima više političko nego geografsko značenje.

Nedavno smo dobili neke odgovore i dobro su nam poznati. Semjuel Hantington vidi Zapad i islam kao dve antitetične „civili-zacije" koje se nalaze u dugoročnom geopolitičkom sukobu. Edvard Sed vidi orijentalizam kao veštački konstrukt koji je zapad-ni svet izmislio zbog ideoloških razloga, izraz čiji je uticaj i prodo-

97

ran i poguban. Radije bih ovome pristupio s druge strane i upitao: Zbog čega je izgleda hrišćanski svet izdvojio islamski svet kao svog posebnog demona, i to ne tek od nedavno, već od momenta pojave islama? U stvari, verovatno je i obrnuto tačno, da islam smatra hriš-ćanstvo za svog najvećeg demona, ali ne osećam se kompetentnim da raspravljam na temu zbog čega je to tako i u kojoj meri je tako.

Mada ću staviti naglasak na moderan svet, ne verujem da mo-žemo objasniti šta se dogodilo bez spominjanja evropskog srednjeg veka, zato što iz tog perioda potiču naši mitovi o pomenutom odno-su dveju religija. Kao što svi znamo, hrišćanstvo i islam su u to vre-me imali uticaj u velikim područj ima koja su se, manje ili više, me-đusobno graničila. Mada su svaku od tih zona razdirali svakovrsni unutrašnji sukobi, svaka od njih činilo se da je sebe smatrala kul-turnom jedinicom i to kulturnom jedinicom koja je u sukobu pre-vashodno sa onom drugom. Razlozi za to delom se nalaze u domi-nantnim teologijama, shvatanju svake od njih da ovaploćuje potpu-nu i jedinu moguću istinu, i verovatno upravo u činjenici da obe potiču iz iste male oblasti. Hrišćani su tvrdili da su ispunili jevre j -ski kanon i zato ga zamenili novim i konačnim otkrovenjem. Mu-slimani su tvrdili za sebe da su stvarali na mudrosti koju su nasledi-li od Jevreja i hrišćana sa novim i istinski finalnim oblikom posve-ćenosti Alahu. Znači, j edan deo svađe bila je svađa unutar porodice oko nasleđa i istine. Cesto se ispostavlja da je takva vrsta svađe najžešća i najogorčenija, zato što je u izvesnom smislu najviše is-punjena emocijama i rivalitetom.

Drugi deo svađe više se tiče sredstava i moći nego ideja. To-kom raznih osvajanja i povlačenja - prodor Omajada na Iberijsko poluostrvo i Francusku u osmom veku, hrišćanski krstaški pohodi u Svetu zemlju, ponovno osvajanje Španije od hrišćana, širenje Oto-manske Imperije na Balkan, konačno proterivanje otomanske sile -istina je da su se hrišćanski svet i islamski svet borili za kontrolu nad ogromnim teritorijama - svojim resursima i svojim stanovniš-tvom - i da je za svakog od njih onaj drugi predstavljao glavnu voj-nu pretnju. Treba reći da su se i jedni i drugi, u određenim vremen-

98

skim trenucima, suočavali sa osvajačkim grupama iz severne Azije. Međutim, ne samo da su ovi ostali osvajači na kraju naterani na po-vlačenje, već su mnoge od tih osvajačkih grupa verski preobraćene i tako ukroćene kao kulturna opasnost.

Sve je to postavilo scenu za moderni svetski-sistem u kojem je kapitalistička svetska-ekonomija nastala u Zapadnoj Evropi i poče-la da širi svoje ekonomske granice obuhvatajući sve veći i veći deo sveta. Centar tog sistema bio je zapadnoevropski i hrišćanski. Ovde

je potrebno da uočimo da se promenio evropski geografski fokus. Inicijalno širenje Evrope u šesnaestom i sedamnaestom veku nasto-ja lo je da preskoči islamski svet, ili barem njegov centar na Bli-skom istoku. Evropske sile su otišle na zapad, mislile su u Indiju ali su umesto toga došle na američki kontinent, i oplovile su Afriku, sa namerom da dođu do Azije. Delom zbog toga što su tražile ono što su smatrale da je bogatstvo Azije, ipak, delom i zbog toga što je bi-lo lakše. Islamski svet je delovao kao čvrst orah, naročito u tom tre-nutku, kada je otomanska sila bila na vrhuncu. U svakom slučaju, činilo se kao da je nastao prekid u centru srednjevekovnog hrišćan-sko-islamskog sukoba. Sukob nije zaboravljen ali je izgledalo da je u to vreme dospeo na drugo mesto zapadnoevropskih prioritetnih i neposrednih geoekonomskih i geopolitičkih interesa.

Ako pogledamo istorijat modernog svetskog-sistema, od nje-govih početaka u šesnaestom veku do početka dvadesetog veka, uočićemo da je evropska dominacija nekada uzimala oblik nepo-sredne kolonijalne vladavine a nekada manje direktan oblik, onaj koji se nekada nažTva uspostavljanjem polukolonija, pod čim se podrazumevala ekonomska podređenost zajedno sa političko-voj-nim uplitanjem kojim se prekida sa uspostavl janjem konkretne im-perijalne vlasti. Još jedanput bi bilo korisno pogledati nakratko ge-ografiju. Kolonizovana područja bile su obe Amerike, veći deo Afrike, veći deo Južne i Jugoistočne Azije i Okeanija. Glavna pod-ručja koja nisu bila kompletno kolonizovana su bila istočna Evro-pa, Daleki istok i Bliski istok. Ovo je , naravno, vrlo grub rezime i potrebno g a j e na mnoge načine tačnije odrediti i iznijansirati.

99

Za svaki pojedini slučaj postoje vrlo očigledna objašnjenja zašto se potpunoj kolonizaciji nije ni težilo niti je ona bila moguća u konkretnim regionima a zašto se u drugim područj ima težilo pot-punoj kolonizaciji i bila je moguća. Neću govoriti o tome zašto je Evropa na različite načine pokušavala da uspostavi kontrolu nad ra-znim regionima, već ću radije upitati koliko su različite posledice za narode svakog pojedinačnog regiona u zavisnosti od toga da li je nj ihov odnos sa Evropom u savremenom svetu odnos kolonije ili odnos polukolonije. (Naravno, od kasnog devetnaestog veka, naziv Evropa treba da se smatra terminom koji označava kulturu i treba ga shvatiti tako da obuhvata Sjedinjene Države.)

U ovom trenutku sužavam pažnju na zapažanje da je najžešći politički konflikt sa Evropom u dvadesetom veku potekao upravo iz tri regije koje su bile samo „polukolonizovane": Sovjetski Savez, Narodna Republika Kina (i Severna Koreja) i „islam". Naravno, „islam" nije država već région, a Iran, Irak i Libija samo su početak spiska država koje su u žestokom sukobu sa panevropskim svetom. Pošto su ta tri regiona bila u najoštr i jem konfliktu sa Evropom pot-puno je razumljivo što su, u imaginaciji evropskog diskursa, demo-ni tamo smešteni: komunizam, žuta opasnost, islamski terorizam. Danas je izgleda na Zapadu demon komunizma uspomena iz proš-losti, a Kina, težak ali ul judan prijatelj - čak saveznik. Ostaje pre-vashodno islamski terorizam - demon o kome se mnogo raspravlja i koga se mnogo plaše na Zapadu, ali u suštini neprecizna formula-cija koja predstavlja zamagljen pogled na stvarnost.

Kako je takozvani islamski terorizam postao tako jedna cen-tralna slika u svetu danas a naročito posle raspada komunizma 1989/91? Poznato nam je da već nekoliko decenija u islamskim ze-

ml jama postoje značajni društveni i religiozni pokreti, često etiketi-rani kao „islamski fundamentalist ički" ili, nešto rede, „islamski in-tegristički". Koliko znam etikete nisu sami sebi prikačili već se ko-riste u zapadnom svetu i u zapadnim medij ima. U islamskim ze-ml jama verovatno te pokrete nazivaju „islamističkim".

Odakle dolaze te zapadnjačke odrednice i na šta se odnose? Uočite da ta dva termina ne potiču iz islamske sredine već iz hriš-

100

ćanskog sveta. „Fundamentalizam" je termin potekao iz protestan-tizma u ranom dvadesetom veku u SAD, gde su određene grupe, naročito u baptističkim crkvama pozivale na povratak „temeljima". Time su htele reći da veruju da su razne modernističke, čak sekula-rističke, ideje preplavile hrišćansku teologiju i praksu vodeći je na stranputicu. Te grupe su pozivale na povratak verovanjima i običa-

j ima iz ranijeg razdoblja. „Integrizam" kao termin potiče još odra-nije iz katoličanstva u Zapadnoj Evropi, naročito Francuskoj, i od-nosio se na sličan poziv na „integralnu" veroispovest, bez razvod-njavanja modernističkim ili nacionalističkim stavovima i praksom.

Po analogiji, „islamski fundamentalizam", ili „integrizam", po-stala je etiketa prikačivana onim grupama u islamskom svetu koje smatrajući da modernistički stavovi i praksa vode na stranputicu, po-zivaju vernike na povratak starijim, čistijim i ispravnijim stavovima i verskim običajima. Glavna meta takozvanih fundamentalista su uvek oni koji nose istu religioznu etiketu ali koji su ili potpuno svetovni u propovedanju vere ili se pridržavaju onoga što „fundamentalisti" smatraju d a j e ublažena i iskrivljena verzija religije. Istoričari religija neprestano ističu da „fundamentalističke" grupe nikada ne predsta-vljaju potpuno precizno ono što se smatra da su bile starije, čistije i tačnije verzije teorije i prakse vere. Istoričari bez problema mogu da pokažu da te takozvane fundamentalističke grupe uvek iznova izmiš-ljaju tradiciju koja se razlikuje znatno, ponekad prilično mnogo, od stvarne teorije i prakse vere iz prošlih vremena.

Ali, naravno, ti pokreti nisu grupe istoričara rankeovskog pro-fila koje tragaju za duhovnom istinom wie es eigentlich gewesen ist. To su pokreti sadašnjeg vremena koji ističu zahtev da svako tre-ba da veruje u nešto i da sprovodi verske običaje. A pedantne pro-vere verodostojnosti njihovih istorijskih tvrdnji uopšte ih ne zani-maju . Nisu od neke naročite koristi ni ostalima u današnje vreme, koji ne pripadaju tim grupama, a koji žele da shvate šta rade i pro-klamuju „fundamentalist i" i zašto.

Činjenica da terminologija koja se koristi potiče iz prošlosti hrišćanske religije daje nam prvi ključ za ono što se događa. Kakva

101

god da je nije svojstvena islamu. U dvadesetom veku imamo ne sa-mo hrišćanske i islamske „fundamentaliste" već i jevrejske, hindu i budističke verzije, i čini se da sve imaju zajedničke karakteristike: odbacivanje „modernističkih", sekularističkih tendencija unutar grupe; insistiranje na puritanskoj verziji religioznih običaja; slavlje-nje integriteta religiozne tradicije i njene večne, nepromenljive pra-vovaljanosti. Ali, imaju jo š jednu zajedničku karakteristiku, čak i u svojim hrišćanskim verzijama: suprotstavljanje dominantnim struk-turama moći savremenog svetskog-sistema. Upravo ova kombina-cija - reformistički zahtev povratka na „fundamentalno" unutar re-ligiozne grupe, i antisistemska retorika koja seže i dalje od religio-znih tema - predstavlja zajedno karakteristiku koja ih definiše i ključ za analizu njihovog značaja u razvojnom toku modernog svet-skog-sistema.

Sklonimo se u stranu od religioznih tema na trenutak i pogle-da jmo političku ekonomiju svetskog sistema. Sta vidimo? Kapitali-stička svetska privreda je istorijski sistem koji spaja osovinsku po-delu rada integrisanu preko nimalo savršeno autonomnog svetskog-tržišta spojenog sa međudržavnim sistemom sastavljenog od na-vodno suverenih država, geokulturu koja je ozvaničila naučni etos kao temelj ekonomskih t ransformacija i stvaranja profita, i liberalni reformizam kao način zaustavljanja narodnog nezadovoljstva stal-no sve većom društveno-ekonomskom polarizacijom koju nameće kapitalistički razvoj. Ovaj sistem je potekao iz Zapadne Evrope i tokom vekova proširio se na celu zemaljsku kuglu.

U devetnaestom veku unutar ovog sistema pojavili su se anti-sistemski pokreti utemeljeni na interesima potlačenih grupa tog si-stema. Ovi pokreti su sebi postavili cilj t ransformisanja sistema u nešto drugo, nešto sa više demokrati je i jednakosti . Javljaju se u dva glavna oblika: u formi društvenih i formi nacionalnih pokreta. Do perioda posle 1945. takvi su pokreti bili dobro organizovani ši-rom sveta i izgledalo je da postoji de fakto tripartitna geografska podela. Do Prvog svetskog rata takozvani društveni pokreti su se podelili u dva glavna tabora: socijaldemokratski i komunistički -

102

koji su se organizovali na međunarodnom nivou kao Druga i Treća internacionala. Obe vrste društvenih pokreta tvrdile su da predsta-vljaju interese radničke klase. Obe vrste pokreta se razlikuju od na-cionalističkih pokreta unutar „imperija", koje su govorile u ime „naroda" čiji nacionalni identitet nije bio priznat i koje su stremile stvaranju nacionalnih država.

Sve tri vrste pokreta pojavile su se u periodu između 1850. i 1945, i bile su u početku politički prilično slabe. Sve tri vrste po-

kreta su, ipak, vero vale da je istorija na nj ihovoj strani i da će nji-hov cilj na kraju biti u potpunosti ostvaren. Sve tri vrste pokreta, posle brojnih unutrašnjih rasprava, odlučile su se za istorijsku stra-tegiju sastavljenu iz dve faze: prvo ostvari kontrolu nad državnom strukturom a zatim transformiši svet. Dvadeset i pet godina posle 1945, moglo bi se reći da su sve tri vrste pokreta ostvarile prvu fa-zu svoje strategije, što je uspeh koji bi zadivio posmatrače počet-kom dvadesetog veka ali i uspeh koji kao da je opravdao njihovo uverenje d a j e istorija na nj ihovoj strani.

Geografski, tri glavne vrste pokreta podelile su svet. Komu-nistički pokreti su došli na vlast u području koje je išlo od central-ne Evrope do severnog Pacif ika i obuhvatalo oko jednu trećinu svetske teritorije. Socijaldemokratski pokreti su došli na vlast (ba-rem naizmenično) u zapadnom svetu - Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi (ako se Nju Dil demokrate računaju za socijaldemokrate) i Australoaziji . A nacionalistički pokreti, koje sada često nazivaju nacionaloslobodilačkim pokretima, došli su na vlast u Aziji i Afri-ci i donekle slični populistički pokreti došli su na vlast u Latin-skoj Americi.

Treba uočiti dve stvari u vezi ovog značajnog političkog pro-dora anti sistemski h pokreta. Do njega je došlo upravo u trenutku kada je moć Sjedinjenih Država u svetskom-sistemu bila na vrhun-cu i stoga u trenutku kada su prosistemske snage bile u najvećoj meri koordinirane, integrisane i pretpostavlja se najjače. Drugo, praktično su svi ovi pokreti ispunili prvu fazu strategije - stekli su državnu vlast - i tako, stekavši vlast, mogli su biti ocenjeni po ste-

103

penu do kog su uspeli da ostvare promene koje su obećali kao dru-gu fazu svoje objavljene strategije, transformaciju sveta.

Svetska revolucija iz 1968. predstavljala je svetsku reakciju na ovu dvostruku stvarnost: s jedne strane svetsku hegemoniju Sjedi-njenih Država i uspostavl janje njenog svetskog poretka i na drugoj strani širom sveta ostvarenje prve faze antisistemskih pokreta, dola-zak na vlast različitih pokreta često grupisanih zajedno pod ozna-kom Stare levice. Revolucionari su krivili prvog aktera, Sjedinjene Države, zato što je tlačitelj, a drugog aktera, pokrete Stare levice, za-to što kao opozicioni pokreti nisu dorasli projektu hegemonije na ko-j i možda prećutno i pristaju. Mada je prva oštra kritika razumljiva za radikalni svetski pokret, druga jasna kritika, ona uperena protiv tra-dicionalnih antisistemskih pokreta, pokazaće se d a j e važnija.

Druga kritika bila je poklič obmane. Da bismo shvatili obma-nu treba da osmotrimo očekivanja i možda iluzije. Sa stanovišta 1968. svet se osvrtao na prošlost antisistemske borbe koja je u ko-lektivnoj mašti dosezala svakako do Francuske revolucije ako ne i dalje, mada su sukobi na lokalnom nivou možda počeli kasnije, ne-ki tek početkom dvadesetog veka. U svakom slučaju postojalo je dugačko istorijsko pamćenje .

Koji su glavni elementi tog istorijskog pamćenja? Pre svega, bila je to teška borba u kojoj su se stvarni pokreti pojavili kao slaba snaga, da bi polako jačali mobilizacijom opšte podrške, i lokalno i od istomišljenika iz drugih krajeva. Staviše, pamtila se ne samo borba već i represija, često surova represija od strane moćnih snaga u lokalnom regionu, represija koja je bila aktivno podsticana i po-državana od moćnih snaga širom sveta - najdirektnije od vlade Sje-dinjenih Država.

Drugo pamćenje je sećanje na suprotnu taktiku tlačitelja - ko-optiranje, koje je istorijski rascepilo pokrete na one koji su primali plodove kooptiranja i one koji to, naravno, nisu mogli. Ovi drugi, ako nisu postali pasivni, postali su ogorčeni i tražili su stalno sve radikalnije predstavnike. Međutim, pošto se proces kooptiranja, proces davanja povlastica koje su poboljšavale sudbinu nekih ali ne

104

svih, stalno odvijao i ponavljao, i pošto je bio zamršen proces, jer je lekcije trebalo ponovo naučiti u svakoj narednoj generaciji, sla-bila je sposobnost različitih segmenata potlačenih da odrede zajed-nički cilj i ostvare temeljnu promenu.

A postojalo je i treće pamćenje , ono koje je neutralisalo ostala dva, pamćenje represije i kooptiranja. Bilo je to sećanje na uspeh -uspeh koji se meri stalnim j ačan j em samih pokreta s obzirom na broj osoba koje su bili u stanju da mobilišu i s obzirom na to da su javno priznati kao akteri u političkoj sferi; kao i uspeh meren aku-muliranim povlasticama koje su bile deo procesa kooptiranja.

Ovo treće sećanje bilo je izvor političke i istorijske nade - čvr-stog uverenja da je „istorija na nj ihovoj strani", da bolji život čeka njihovu decu i unuke. Treće pamćenje je utemeljeno na onome što bi se moglo nazvati kvantitativnim tumačenjem skorašnje istorije -brojnije članstvo raznih asocijacija, pobol jšanje životnog stila (to znači, više para, više kućnih aparata). Ta duboka vera u budućnost, ta uverenost da će biti više jednakosti i demokratije, naročito kad je utemeljena na činjenici da su se potlačeni žestoko borili da ovo ostvare i da je nj ihova borba zaslužna što su to ostvarili, predsta-vljala je paradoksalno u najvećoj mogućoj meri depolitizirajući po-gled na svet. Omogućavala je čoveku da zanemari bedne rezultate u sadašnjosti sa tačke gledišta značajnih rezultata koji se očekuju u budućnosti.

Takvu viziju, u stvari važnu poruku liberalnog reformizma, promovisali su, ironično ali delotvorno, lično antisistemski pokreti. I što su radikalniji po sopstvenoj tvrdnji bili takvi pokreti bolje su umeli nagovoriti one koje su mobilisali da strpljivo čekaju rezultate njihovih nestrpljivih i žestokih protesta. Na taj način su različiti an-tisistemski pokreti Stare levice služili paradoksalno kao najvažnij i garant političke stabilnosti svetskog sistema relativno dugo, uprkos tome što su često pozivali na političke nemire.

Postojala je samo jedna manjkavost u ovom pozivu na latent-nu pasivnost ispod fasade manifestne aktivnosti, poziv koji je opravdavan kvantif ikaci jom uspeha, izmerenih na lokalnom i svet-

105

skom nivou. Radi se o tome da su, jednog momenta mogle da se obave proste računske operacije i da se proceni koliko su značajne promene koje su realizovane i koja je zapravo brzina kojom se od-vijala ova promena. Izgleda d a j e taj momenat opšteg sabiranja do-šao upravo u samom trenutku maksimalno vidljivog uspeha antisi-stemskih pokreta. Svetska revolucija 1968. posledica je te ocene delotvornosti jednovekovne strategije. A presuda je bila negativna. Nakon iluzije uspeha došlo je razočarenje. Smatralo se da uspeha nema, korisnici promena jedna mala grupa (ono što se u sovjet-skom sistemu nazivalo Nomenklaturom), stvarni j az između privi-legovanih i onih ispod njih veći nego ikad, uprkos svim navodnim reformama i uspesima Stare levice.

Vreme je da se vratimo sa ove ocene opšte situacije u svetu u islamski svet. Naravno, ovde opisani procesi važili su za njega kao i za najveći broj ostalih regiona u svetu van centralnih zona - ni manje, ni više. Naravno, svaki région je imao svoju istorijsku spe-cifičnost i reakcije su imale logičan pojavni oblik. Šta je bila isto-rijska specifičnost islamskog sveta, i konkretno njegove istorijske centralne zone?

Ako se osmotre svi sukcesivni pokreti različitih arapskih ze-malja od, recimo, 1900. pa nadalje, pozivi na nahda, na arapsku pobunu, na nacionalno buđenje, svi naginju savremenom po retori-ci koju koriste. Ti pokreti su analizirali ugnjetavanje koje su doži-vljavali kao posledicu delom upravl janja spolja (imperijalizma) a delom unutrašnjeg „tradicionalizma". Zbog toga su istovremeno pozivali na odbacivanje spoljne kontrole i na unutrašnju kulturnu promenu. To dvoje je išlo zajedno i jačalo jedno drugo i stvarno bi se moglo reći da su omogućavali j edno drugo. Treba reći da su po-kreti koji su proistekli iz takvih raspoloženja imali difuznu socijalnu bazu i šarolike vizije socijalne budućnosti. Neki su imali konzerva-tivnije a neki radikalnije stavove o tome kakvo je društvo dobro.

Govoreći uopšteno, međutim, kod svih tih pokreta, islam kao religija igrao je samo malu ulogu a za mnoge od njih u izvesnoj meri i negativnu ulogu. Naravno, možda su insistirali na činjenici da su

106

muslimani, ali je to smatrano nekakvom vrstom kulturnog srodstva, i možda kao neophodna izjava da bi se umirili manje osvešćeni poten-cijalni sledbenici. Budućnost koju su zamišljali bila je moderna, a ti-me su mislili na sekularnu budućnost. Razni arapski pokreti imali su mnoge premise nalik premisama kemalizma u Turskoj. Muslimanska Liga u kolonijalnoj Indiji nije bila mnogo drugačija.

Ti pokreti, naročito radikalniji, bili su generalno uspešni u pe-riodu poslel945.godine. Dolazili su na vlast u različitoj formi: na-serizam u Egiptu, Baat u Siriji i Iraku, Neo-Destur u Tunisu, Front nacionalnog oslobođenja (FNO) u Alžiru. Svi ti režimi su imali sklonost da se priključe sličnim pokretima u drugim delovima ono-ga što se nazivalo Trećim svetom u pokrete takozvanih nesvrstanih, pokrete nadahnute Konferenci jom u Bandungu. U stvari, znamo da je Gamal Abdel Naser lično imao značajnu ulogu u stvaranju te mreže, a alžirski FNO je bio uzor skoro kao vijetnamski pokret.

S druge strane, u periodu posle 1945. arapski svet, a zatim i islamski svet u celini, prošli su kroz izvesne značajnije poteškoće. Najveća je bila stvaranje države Izrael. Ne bih ovde želeo da ras-pravljam ceo istorijat i značaj toga već samo želim da podvučem par činjenica. Cionistički pokret je nastao manje-više u isto vreme, na prelasku u dvadeseti vek, kada i arapski nacionalistički pokreti. Imali su uglavnom istu retoriku - govorili su o potrebi da se stvori samostalna država, o tome da ih ugnje tavaju moćnici svetskog si-stema, da treba da dođe do unutrašnje transformacije psihologije je-vrejskog naroda, o dvosmislenom (i uzdržanom) odnosu sa judai-zmom kao religijom. Prema cionističkom viđenju, Arapi nisu imali realnu ulogu pre 1948. Neprijatel j je bio hrišćanski svet, i naravno, posle 1918, naročito Velika Britanija.

Kad je stvorena država Izrael, međutim, radikalno se promeni-lo takvo gledanje na stvari. Vojni otpor arapskih zemalja stvaranju Izraela značilo je da je cionistima glavni protivnik postao arapski svet, a on je uglavnom bio islamski. Takav stav još više je učvršćen izraelskom pobedom u ratovima 1967. godine posle koje je brojno arapsko stanovništvo potpalo pod izraelsku vlast. Moderan pale-

107

stinski nacionalistički pokret, Palestinska oslobodilačka organizaci-ja (PLO) u tom trenutku postaje značajan. PLO je bio pokret iste vrste i retorike kao i ostali modernistički, nacionalistički pokreti koje sam pomenuo. I imao je isti uzdržan, dvosmislen odnos sa islamom kao religijom, naročito pošto u Palestini postoji brojna hrišćanska arapska populacija, koja u stvari podržava PLO.

Bez pregleda istorijata izraelsko-arapskih i izraelsko-palestin-skih odnosa od 1948. godine do danas, može se reći da, generalno, Izraelci imaju vojnu i političku nadmoć. Ali, takođe možemo da kažemo d a j e palestinska mobilizacija bila dovoljno uspešna da na-tera Izraelce da uđu uglavnom nerado u ono što se izrodilo u vrlo razvučene, neuverljive i neuspešne takozvane mirovne pregovore, pregovore koji su na kraju.potpuno propali.

Postojanje Izraela predstavlja problem arapskom nacionalizmu u smislu da je pridodao lokalnog neprijatelja udal jeni jem zapad-njačkom svetu, nepri jatel ja koji je bio manje spreman na ustupke nego ceo Zapad zajedno. Jedina prava paralela u neevropskom sve-tu dvadesetog veka bilo je postojanje države aparthejda u Južnoj Africi a ta situacija je sada razrešena sa promenom ustava i dola-skom na vlast Afr ičkog nacionalnog kongresa.

Pored toga, arapski svet ima još jedan specijalan problem, skoro isto onoliko veliki kao što je problem Izraela, i preklapa se sa nj im. Reč je o činjenici da se u n jemu nalazi veliki deo svetskih re-zervi nafte. To se nije znalo u devetnaestom veku. Ta činenica je uzeta u obzir tek posle Prvog svetskog rata ali od tada predstavlja centralnu geopolitičku realnost, a naročito posle 1945. godine. Sje-dinjene Države zbog toga nisu uopšte bile ravnodušne prema poli-tičkoj aktivnosti tog regiona. A nisu ni Rusija, ni Zapadna Evropa. Stalni dotok nafte i razumni limit na zakup nafte predstavlja glavnu brigu velikih sila. To im je dalo jo š jedan razlog i da podrže Izrael i da investiraju u nastojanje da ohrabre i stabilizuju relativno konzer-vativnije režime u arapskim zemljama.

Islamistički pokreti u arapskom svetu zapravo imaju istorijat dugačak koliko i nacionalistički pokreti, a u nekim zemljama mogu

108

se pobrkati sa nj ima. Vahabitski pokret u Arapskoj pustinji i Senus-ki pokret u Kirenaiki (Libija) imaju karakteristike sekularnih nacio-nalističkih pokreta. I oni su brinuli zbog pritisaka spolja i takođe su pozivali na unutrašnji preporod koji je isticao neporočnije, puritan-skije ponašanje. I oni su krenuli u pravcu stvaranja modernog dr-žavnog ustrojstva. Naravno, koristili su religioznu frazeologiju, za razliku od sekularističkih pokreta i došli su na vlast. Pomenuti po-kret u Libiji zamenjen je sekularnijim režimom 1969. godine. Sau-dijski režim je do sada uspešno izbegavao takvu sudbinu.

Kada pogledamo takozvane islamističke pokrete, šta vidimo? Vidimo grupe koje govore dve stvari. Pre svega govore da ni jedan od pokreta koji su došli na vlast nije uspeo da ukloni, niti da osujeti uticaj spoljnih sila na unutrašnje poslove tih zemalja, čak ni kada je reč o tehnički samostalnim zemljama. Beleže stalno prisustvo Sje-dinjenih Država u regionu i moćno prisustvo Izraela, kojeg prevas-hodno smatraju isturenom ispostavom Zapada, državom kolonista srodnu krstaškim državama srednjeg veka. Zatim kažu, pod dva, da ovakvo stanje potpomažu i u stvari su omogućili upravo sami reži-mi koji tvrde da mu se suprotstavljaju - ne samo sekularistički reži-mi već, treba reći, i po svoj prilici na religiji utemeljeni režimi kao s to je onaj u Saudijskoj Arabiji.

Dakle, islamisti govore d a j e potrebno, u cilju otklanjanja spolj-njeg pritiska i podsticanja unutrašnjeg preporoda, osloboditi se mo-dernističkih arapskih režima, i u tu kategoriju svrstavaju Vahabite. Naravno, to isto je Ajatolah Homeini rekao za Šahov režim u Iranu, a talibani za pseudokomunistički režim u Avganistanu, kao i za raz-ne njegove naslednike. U arapskom svetu do sada nije došao na vlast nijedan islamistički režim, osim u Sudanu.

Dalje, ukoliko pogledamo na koji su se način ove islamističke grupe politički mobilisale, vidimo da su ne samo započele sa alter-nativnom retorikom, a otuda i alternativnom analizom načina funk-cionisanja savremenog svetskog sistema, u odnosu na retoriku mo-dernističkih pokreta kojima se suprotstavljaju, već takođe izjavl juju da modernistički režimi nisu ispunili osnovni zadatak savremenih

109

zemalja: obezbeđivanje minimalne i stalne socijalne pomoći i si-gurnosti svojih građana. Dobro je poznato da islamističke organiza-cije obezbeđuju opsežnu socijalnu pomoć onima kojima je potreb-na i često ispunjavaju ozbiljne propuste u funkcionisanju države. Druga poznata karakteristika islamističkih pokreta jeste da masov-no i uspešno regrutuju među studentima tehničkih i naučnih struka i koriste nj ihovo znanje za ispunjenje svog cilja.

Obe pomenute karakteristike - funkc i j a socijalne pomoći i atraktivnost islamizma za mlade inženjere i naučnike - pokazuju da islamisti nisu romantičari koji sa nostalgijom gledaju na poljopri-vredne društvene zajednice prošlih vremena. Pre se može reći da su neko ko obezbeđuje alternativnu formu savremenosti, formu koja je otvorena za tehnološki napredak ali odbacuje sekularizam i njegove sadržaje. Stav prema državnim strukturama im je ambivalentan. Kada nisu na vlasti, predstavljaju moćnu silu antietatizma, politički i ideološki. Odbacuju suštinu sekularnog modernizma, prihvatanje neutralne države za moralno i političko uporište. Insistiraju na prio-ritetu skupa spiritualnih sadržaja, onakvih kakve ih tumači ovlašće-na grupa tumača. Taj prioritet stvara probleme kada islamisti osvo-je političku vlast, kao na primer, danas u Iranu, i ima potencijal stvaranja neprestane tenzije između državnih i verskih vlasti, a što

je upravo problem koji se očekuje da reši moderna sekularna drža-va. Islamizam je kao politička snaga do sada nastavljao da daje pri-oritet svojoj retorici antietatizma.

Dakle, kako možemo tumačiti ono što se dešava u islamskim zemljama u ovih dvadesetak godina? Smatram d a j e na prvom mestu gubitak iluzija, među obrazovanom elitom i među stanovništvom uopšte, uz delovanje istorijskih antisistemskih pokreta, pokreta za nacionalni preporod i oslobođenje, koji su bili glavni izraz opšte bor-be u dvadesetom veku. Ni u jednoj od svojih varijanti ovi pokreti ni-su ispunili očekivanja. Krive ih da im je strategija jalova. Krive ih što su dozvolili da jedna mala grupa profitira u toj borbi. Osuđuju ih što nisu ostvarili primarni cilj: da omoguće narodu svog regiona da ostvare ili realnu političku autonomiju ili realni ekonomski napredak

110

u poređenju sa dominantnim zonama sveta. Da ili ovakva kritika predstavlja uravnoteženu procenu aktivnosti tih pokreta ili ne pred-stavlja nije relevantno; činjenica je d a j e razočarenje masovno.

Razočarenje ima za posledicu da dugoročna reformistička strategija antisistemskih pokreta izgleda besmislena, naročito dva od njihovih glavnih planova: t ransformacija moralnih stavova seku-larizacijom i stvaranje jakih državnih struktura. Otvoren je put al-ternativnoj viziji, i to onakvoj koja ne koristi nijedan od ovih na-vodno neefikasnih planova. U islamskom svetu tu alternativnu vizi-ju predstavlja islamizam. U drugim delovima sveta razočarenje je iznedrilo razne vizije, a ipak im je svima zajednička karakteristika da odbacuju navodno besmislenu taktiku.

S tačke gledišta onih koji drže vlast u svetskom sistemu, alter-nativni vizionarski planovi su i bolji i gori od sada već zastarelih metoda pokreta za nacionalno oslobođenje. Alternativne vizije od-vraćaju ljude od pronicljive analize aktuelnih struktura modernog svetskog sistema i time olakšavaju privilegovanima u svetskom si-stemu da ih zadrže. Primedba se odnosi na to da kad oni koji imaju alternativne vizionarske zamisli, kao što je islamizam, osvoje dr-žavnu vlast, otkriju ili da nemaju realnu spoljnu politiku ili da nije efikasna ili da se u stvari mogu lako kooptirati u funkcionisanje u okviru sistema. Takva primedba je donekle na mestu.

S druge strane, uspon snaga sa alternativnom vizijom je veo-ma loše za one koji drže vlast u svetskom sistemu, iz jednog jedno-stavnog razloga. Jedan od ključnih stabilizirajućih osobina savre-menog svetskog sistema je poverenje koje stanovništvo ima u svoje državne strukture kao svoje efikasne političke branioce vizavi čita-vog niza spoljnih sila koje narušavaju svakodnevni život. U tom smislu, ove državne strukture, naročito pošto sekularistički antisi-stemski pokreti osvoje državnu vlast, predstavljaju prave pravcate političke demobilizatore. Propovedaju poverenje u rukovodstvo i otuda propovedaju strpljenje. Kada alternativni pokreti sruše pove-renje u državne strukture, uklanja ju prepreku koja je dovela do po-litičke demobilizacije.

111

S tačke gledišta moćnika u svetskom sistemu ovakvo sagleda-vanje prednosti i mana pojavl j ivanja alternativnih pokreta mnogo toga govori o postojećoj demonizaciji islama na Zapadu. Mada se opcijom kooperativnog kooptiranja islamskih snaga Zapad stalno poigrava, generalno, zapadni nosioci moći ističu opasnosti od gu-bitka opšteg poverenja u svoje sopstvene državne strukture. Ovo tim više kada je u pitanju islamski svet zbog dva faktora koja su svojstvena tamošnj im islamskim zemljama: postojanje Izraela i po-zicija nekoga ko ima naftu. Ova dva faktora sama po sebi malo to-ga objašnjavaju ali su izuzetno važni pri odlučivanju o taktičkom odgovoru na islamizam.

Mada su naf tna bogatstva za arapski svet istovremeno blago-slov i prokletstvo ipak je reč o stanju stvari koje nije pod njihovom kontrolom, čak i kad je reč o nečemu što možda neće trajati zau-vek. Na drugoj strani, postojanje Izraela je istorijski uslovljena stvarnost i kao takva podložnija promeni, i zbog toga predstavlja stvarnost koja je žiža žestokih sukoba. Zato se moramo osvrnuti na poreklo vrlo snažne podrške koju zapadni svet pruža državi Izrael. Nikada nije bila nešto što se nije moglo izbeći. I podsećam vas da je bila vrlo neizvesna 1945, ili čak 1948. godine. Zapravo ne veru-j em ni d a j e bila čvrsto određena kao politički prioritet pre 1967, ni u Sjedinjenim Državama ni u Zapadnoj Evropi.

Postoje tri elementa takve politike. Jedan od elemenata je d a j e istorijski antisemitizam hrišćanskog sveta, koji se širio praktično od samog nastanka hrišćanstva, moralno maksimalno posrnuo sa naci-zmom i holokaustom a to je onda stvorilo duboki osećaj krivice. Bilo bi pogrešno potceniti ulogu koju taj osećaj hrišćanske krivice igra u tekućem stanju stvari. On je doveo do dramatične promene retorike čitavog niza značajnij ih društvenih grupa na Zapadu - se-kularnih intelektualaca, Katoličke crkve i konzervativnih prote-stantskih sekti, od kojih neke sada govore jezikom nužnosti posto-

j a n j a države Izrael kao preduslova za drugi dolazak Hrista.

Kompleks krivice možda ne bi odoleo ostalim geopolitičkim motivima da nije bilo izraelske pobede u ratovima 1967. Pobeda je

112

učinila dve stvari. Prvo, da Jevreji širom sveta daju ogromnu podrš-ku Izraelu, podršku kakva nikada pre nije viđena. Pobeda nad Ara-pima imala je dvojak psihološki efekat: kao kompenzacija za holo-kaust i kao uverenost da je arapski svet pretio da inicira novu vari-jantu holokausta. Još jednom, ne raspravljam o stepenu do kog je takvo gledanje na stvari opravdano već insistiram d a j e prisutno.

Druga posledica izraelske pobede u ratovima 1967. bila je da je Zapad svakako prvi put bio uveren da bi Izrael mogao poslužiti kao vojna kontrola nemirnih arapskih zemalja i Izrael je integrisan u geopolitičku strategiju Zapada. Cena ove druge odluke naglo je porasla čim je Intifada počela decembra 1989, što objašnjava oku-piranost Zapada takozvanim mirovnim procesom i sve većim neza-dovoljstvom zapadnih sila izraelskom vladom. Ali, osnovna podrš-ka Izraelu još stoji.

U svakom slučaju, kombinaci ja hrišćanskog doživljaja krivice zbog antisemitizma, podrške Izraelu od strane svih Jevreja na svetu i stava Zapada da je Izrael koristan kao elemenat političke stabili-zacije glavnog svetskog naftnog područja, rezultira medijskim eks-poniranjem takozvanog islamskog terorizma kao glavnog demona 1990-ih. Ovo tim više je r su demoni sovjetskog komunizma i Žute

opasnosti izgleda nestali. A i lakše je demonizirati islamizam pošto je islam kulturni srodnik hrišćanstva, za razliku od budizma ili hin-duizma. A ton porodičnih razmirica pridonosi iracionalnosti i istraj-nosti demonizacije. Drugi elemenat koji pripomaže odabiru islama za demona jeste činjenica da najveći deo jezgra islamskog sveta ni-kada nije istinski kolonizovan. Zapad se oseća nekako samouveren u komunikaciji sa bivšim kolonijama. Ipak je Zapad svojevremeno vojno osvojio ove regione i n j ima upravljao i smatra da zna njihove slabosti. Nekolonizovane ili polukolonizovane zone zadržavaju oreol misterije i zbog toga i opasnosti.

Da rezimiram svoje argumente. Na jednoj strani, ono što se dešava u islamskom svetu, konkretno uspon islamizma kao druš-tvene i političke snage, jednostavno je varijanta onoga što se deša-va svugde u perifernim zonama svetskog-sistema. Osnovno tuma-

113

čenje tih događaja mora da se vrti oko istorijskog uspona antisi-stemskih pokreta, nj ihovog prividnog uspeha i nj ihovog političkog neuspeha, konsekventnog razočarenja i potrage za alternativnim strategijama. Sve je to sastavni deo razvoja savremenog svetskog sistema kao istorijskog društvenog sistema.

Na drugoj strani, postoje neki specijalni elementi u odnosu Za-pada i islama koji rezultiraju sasvim neuobičajenom demonizaci-jom islama na Zapadu. Upravo sam pokušao da ukazem na slože-nost tih elemenata: hi l jadugodišnju vezu hrišćanstva i islama i hi-l jadugodišnju vezu hrišćanstva i juda izma kao i činjenicu da su sve tri religije povezane onim što se može nazvati proširenim porodič-nim vezama. Dodao sam nepromenljivu ali teoretski slučajnu geo-političku stvarnost, lokaciju nafte. I najzad, dodao sam nestajanje eventualno alternativnih demona nekolonizovanih delova sveta.

To me dovodi upravo do moje poslednje teme. Može li Zapad bez demona? U ovom trenutku, sumnjam da može. Zapad se suoča-va sa ogromnom krizom - ne samo ekonomskom, već prevashodno političkom i društvenom. Kapitalistička svetska-ekonomija je u kri-zi kao istorijski društveni sistem. Ovde ne mogu da iznesem detalj -nu reviziju krize, to sam činio na drugim mestima nekoliko puta,1

ali pokrećem ove teme da bih naglasio da je posledica u velikoj meri konfuzi ja i nesamopouzdanost Zapada, okolnosti koje uvek prizivaju potrebu za demonima. Ista takva konfuzi ja i nepoverenje u samog sebe prožima islamski svet, što je očigledno sudeći prema nestalnoj taktici svih glavnih aktera. Sekularističke snage su u rasu-lu. Po pitanju toga kakav jeste i kakav bi trebalo da bude njihov re-alni politički program islamističke snage nisu sasvim sigurne i me-đu sobom uopšte nisu složne.

Još jednom, ovo treba da smestimo u kontekst svetskog- siste-ma kao celine i da ne ograničavamo svoju pažnju na islamski svet. Sistemi koji su u krizi ulaze u haotičan period, iz kojeg će kasnije da se pojavi novi poredak. Njihove razvojne putanje se granaju i u suštini nije moguće predvideti koji će ogranak pobediti. U praksi to znači dve stvari. Čak i mali pritisci u jednom ili drugom smeru mo-

114

gu biti presudni, pošto je sistem daleko od ravnoteže. Drugo, druš-tveni sukobi su zbog toga izuzetno oštri. Zbog toga je pitanje koje se nameće, kako će se prestrojiti strane u sukobu oko uobličavanja narednog društvenog sistema.

Kada su sukobi bili manje žestoki, obrisi su se bolje nazirali. Zbog toga možemo da govorimo o antisistemskim pokretima unu-tar savremenog svetskog-sistema. Ti pokreti su mislili da znaju ko su i šta su i ko im je glavni neprijatelj a tako su mislile i snage koje su branile postojeći sistem. Ovih dvadeset i pet godina poslednjih godina su nas naučile - gledam na to kao na lekciju svetske revolu-cije iz 1968 - d a j e naša vizija borbe bila veoma pogrešna, da pro-tivnici nisu bili stvarni protivnici a saveznici nisu bili pravi save-znici, bez obzira sa koje strane čovek gleda. U tom smislu islamisti su sasvim u pravu kada kažu da moramo ponovo odrediti šta to ra-zara postojeći istorijski sistem i koje su alternativne istorijske šanse za eventualni rekonstruisan svetski sistem.

Kritička ocena im je na mestu ali šta je sa rešenjem? Kao što sam rekao, ne verujem da su sigurni na koje rešenje misle. Nama koji sa nj ima ne delimo ni većinu, pa ni neke od premisa, i koji smo naslednici tradicije koja je svetovnija od njihove, teško je da pri-hvatimo veći deo onoga što nude kao prve korake u bolju buduć-nost. Lično zaista osećam da postoji potreba za iskrenim dijalogom, ili razgovorima više strana, o suštinskim limitacijama postojećeg svetskog-sistema i parametrima naših istorijskih alternativa. U ve-re n sam da je osnovni konflikt zapravo konflikt između onih koji nastoje da uspostave ili ponovo uspostave hijerarhijski svetski-po-redak u kojem su neki privilegovani a većina ostalih nisu i onih ko-ji žele da naprave maksimalno demokratski poredak u kojem će vladati ravnopravnost. Smatram da taj cilj zahteva drugačije vrste sistema vrednosti kao potpornu osnovu a da istorijske svetske reli-gije možda imaju mnogo toga da nas nauče o tome šta je od presud-nog značaja u takvim vrednosnim sistemima.

Pravi problem je što u sekularističkim i fundamentalističkim taborima u svim delovima sveta postoje osobe na obe strane onoga

115

što predosećam da će biti veliki politički i socijalni sukob narednih pedeset godina. Lično smatram da je postavl janje teme kao teme, sekularizam protiv fundamenta l izma zamaglj ivanje situacije i to u ogromnoj meri. A ono što nam je u današnje vreme najpotrebnije jeste jasnoća a ne demoni.

BELEŠKE

1 Vidi naročito Utopistics, or Historical Choices for the Twenty-first Century (New York: New Press, 1998).

116

Poglavlje VI

OSTALI: KO SMO MI? KO SU OSTALI?

Uočavanje uîicaja nauke o rasama (raciology), koja se ovde koristi kao skraćenica za čitav ras-pon pročišćenih i reduciranih načina razmišlja-nja, istovremeno bioloških i kulturoloških, pred-stavlja osnovu za suočavanje sa činjenicom da „ rasa " upravlja našim društvenim, ekonomskim, kulturološkim i istorijskim iskustvima.

Pol Gilroj „Protiv rase"1

Hladni rat je bio ne tako davno. Svi su o n jemu govorili kao o ideološkom sukobu. Za jedne je bio borba između slobodnog sveta i zlog carstva komunizma, za druge borba između eksploatatorske kapitalističke klase i radnika celog sveta. A svi su navodno verovali da je reč o sukobu na život i smrt oko glavnih političkih vrednosnih načela.

Hladni rat se j ednog dana okončao, prilično naprasno i skoro neočekivano. Skoro svi evropski režimi koji su se smatrali mark-sističko-lenjinističkim prestali su da postoje. Doduše, azijske ze-mlje sa komunist ičkim par t i jama na vlasti i Kuba nastavile su da nose istu ideološku odoru, ali je , generalno, svet izgleda prihvatio da više nema „hladnog rata", što se u celini doživljavalo kao izve-sno olakšanje.

117

Neki su novonastalu situaciju spektakularno pozdravili kao „kraj istorije", mada se čini da je većina ljudi smatrala da istorija nastavlja svojim beskrajnim putem. Nova reč, „globalizacija", zai-sta je počela da kola među l judima kao opis čudesnog novog sveta koji će upravo da započne ili koji je već najverovatnije započeo i za koji (po nezaboravnim recima gospođe Tačer) TINA - ne postoji al-ternativa. Upravo u tom trenutku istorije sazre va snažna nova aka-demska emfaza, koja je započeta u 1970-im ali izgleda dostigla vr-hunac u 1990-im. Postaje generički poznata kao kulturološke studije.

Nekada je reč „kultura" bila benigna. Visoka kultura je služila da se n jome ponose. Nikome se nije sviđalo da ga predstave kao nekulturnog. Kultura je značila uzdržanost, oplemenjenost, ukus. Ali ovo novo polje kulturoloških studija skrivalo je agresivniju na-rav. Kao akademski skorojević drsko iz javl juje da leči ozbiljnu za-puštenost u strukturama znanja. Kulturološke studije su često asoci-rale na (i povezivane su sa) težnju za onim što se nazivalo multi-kulturalizmom. A multikulturalizam je bio politički zahtev, zahtev grupacija koje su se osećale podjarmljenim, zapostavljenim ili po-tlačenim. U isto vreme, u drugom taboru i iz sveta establišmenta čuli su se glasovi koji su pojam kulture koristili na sasvim drugačiji način. Govorili su nam da će dvadeset i prvi vek biti vek „sukoba civilizacija" i da moramo da se pripremimo politički (i prećutno vojno) za taj izazov. Ono što su zagovornici multikulturalizma smatrali aspektom emancipacije, to jest, sopstvenom uspešnom rea-f i rmaci jom preko ne-zapadnih kultura, zagovornici sukoba civiliza-cija smatrali su za glavnu opasnost.

Šta se ovde dešava? A pre svega, u kom svojstvu govorim o tome?* Govorim kao Amerikanac u Kini - građanin u ovom mo-mentu najjače države svetskog sistema obraća se auditorij umu koji sačinjavaju pripadnici najstar i je civilizacije na svetu? Ili sam pane-vropljanin koji se obraća auditorij umu nezapadnog sveta - belac

* Govor prvobitno održan u Centru za kulturološke studije, na Univerzi-tetu za nauku i tehnologiju u Honkongu, 20. septembra 2002.

118

među nebelcima? Ili sam čovek modernog sveta koji se obraća auditorijumu na univerzitetu čiji sâm naziv označava savremenost - univerzitet za nauku i tehnologiju? Ili sam jednostavno intelektu-alac među svojim kolegama - kolegama koji eto slučajno rade ili studiraju u Honkongu? Ili sam sociolog koji pokušava da se uhvati ukoštac sa konceptom koji prevashodno pripada društvenim nauka-ma - konceptom kulture?

Nisam siguran, biću iskren, koja me od pomenutih uloga pred-stavlja ili najtačnije predstavlja, ako uopšte bilo koja od njih to čini. Nisam siguran ni koju bih od njih želeo da igram. Sopstvene biogra-fije kontrolišemo daleko manje nego što volimo da mislimo da kon-trolišemo, i može nam pasti izuzetno teško da budemo „objektivni" pri svojim analizama, ukoliko to znači da se od nas traži da pri nauč-nom radu odbacimo svoju biografiju. Nikoga od nas nije lako svrsta-ti u određenu kategoriju. Biografija je kompleksna kombinacija, a ni nama ni drugima nije lako razaznati sadržaje različitih pozicija u koji-ma se nalazimo. A ni ti sadržaji ne ostaju nepromenjeni tokom vreme-na. Ono što sam danas nije nužno identično onome što sam bio juče.

Smatram da vam pristupam kao sociolog koji pokušava da razume svet u kojem živimo, kao neko ko je ozbiljno zainteresovan za put kojim ide ovaj svet i kao neko ko veruje da ima moralnu obavezu da deluje unutar i na temelju onoga šta taj svet predstavlja. Mislim da dolazim kao čovek modernog sveta koji je ipak veoma rezervisan po pitanju toga šta je zapravo moderan svet i koji više uopšte nije siguran da taj svet, u odnosu na ranije svetske-sisteme, predstavlja progres. Amerikanac sam i panevropljanin, i to po svoj prilici ne mogu da izbegnem, a ni ne vidim valjan razlog za tako nešto. A u ovim godinama nesumnjivo nosim grehe kao i vrline svog života intelektualca.

Govoriću o vremenu, o univerzalizmu i o partikularizmu a za-tim ću iskoristiti ovu diskusiju da bih vàm govorio o tome ko smo „mi" a ko su „ostali" po našim shvatanjima i u političkoj praksi. Odmah bih napravio ispravku, zato što ću o vremenu, o univerzali-zmu i o partikularizmu govoriti u množini, jer, po mom mišl jenju,

119

samo tako te reci imaju smisla. Postoje mnogobrojne temporalno-sti, mnogobrojni univerzalizmi i mnogobrojni partikularizmi. Kad govorimo o kulturi do nesporazuma najčešće dolazi zato što anali-zirajući zanemarujemo upravo te mnogostrukosti.

Počnimo sa temporalnostima. Započeo sam svoje izlaganje ukazujući na Hladni rat. Obično se računa d a j e Hladni rat trajao od 1945. do 1989. U stvari, Andre Fontejn je još davno isticao da je Hladni rat započeo 1917.2 Međutim, uzmemo li da je započeo 1917. analiza se menja u znatnoj meri. No, nije važno. Smatra se da

je Hladni rat okončan. A ipak, slušamo li neke glasove u Sjedinje-nim Državama, zatim neke u Kini ili Rusiji, izgleda da za sve nije završen. Takvi glasovi kao da uzimaju ideološku retoriku Hladnog rata za trajno obeležje načina na koji definišu postojeću svetsku re-alnost. Možda ne bi trebalo da ih preozbiljno shvatamo. Zagovorni-ci Realpolitic-a su uvek tvrdili d a j e ideologija samo retorika čija je namera da maskira raison d'état država, a da vladajući društveni slojevi nikada nisu obraćali mnoAo pažnje na ideologiju za koju su se zvanično zalagali. Čini se da Sari de Gol nije ni sumnjao da je Sovjetski Savez pre svega Ruska imperija a da su Sjedinjene Drža-ve zapravo Američka imperija pa je svoje analize i kalkulacije iz-vodio na tom osnovu. Da li je grešio? Kada je Ričard Nikson otišao u Kinu da se sastane sa Mao Cedungom, da li su obojica ideologiju podređivali raison d'état-u, ili je svaki od njih jednostavno sledio dugoročnije ideološke ciljeve? Istoričari će se oko toga, sigurno, raspravljati vekovima.

Sjedinjene Države i Kina danas kao da imaju zajedničku po-svećenost podsticanju proizvodnje za svetsko tržište. A opet različi-to definišu korene takve posvećenosti. Američki političari i intelek-tualci uporno predstavljaju Sjedinjene Države kao zemlju posveće-nu kapitalističkoj slobodnoj inicijativi, dok kineski političari i inte-lektualci uporno predstavljaju Kinu kao zemlju posvećenu socijali-zmu, kojeg danas ponekad nazivaju tržišnim socijalizmom. I hoće-mo li mi koji se bavimo društvenim naukama da uzmemo zdravo za gotovo to kako oni sebe predstavl jaju? Ako nećemo, kako bi stvar-no trebalo da predstavimo ustrojstvo svake od tih zemalja?

120

Naravno, jedan od elemenata ovih autoportreta je hronozofija3

uobičajena za svaku zemlju, ili barem za njene vode i većinu njenih stanovnika. Svaka zemlja je odana dalekosežnom optimizmu ute-mel jenom na pretpostavci linearnog progresa. Svaka kao da je ube-đena daA se nalazi na putu ka savršenijem društvu. Ovi autoportreti su, međutim, u izvesnom smislu onoliko izrazi teleološkog cilja ko-me ove zemlje streme koliko i analize sadašnje situacije. Međutim, postoje i ostale hronozofi je koje bi nam dale drugačije temporalno-sti. A čak i unutar svake hronozofi je postoje i drugačije periodiza-cije, koje bi nam zatim dale drugačije temporalnosti.

Ono što je najvažnije da se zapamti jeste da živimo u mnogim od ovih društvenih temporalnosti istovremeno. Možemo, na primer, da kažemo d a j e svet kao istorijski sistem u stvari moderan svetski-sistem, što bi nas dovelo do toga da kao privremene granice prene-semo dugačak šesnaesti vek u sadašnje doba. A jedan od mnogo-brojnih načina na koji bismo mogli da opišemo taj sistem jeste da je on periodično pomeranje centra, pri čemu sagledavamo sistem kao nizanje vladajućih sila čija je prevlast uvek privremena. Kada bismo tako uradili, mogli bismo govoriti da je uspon američke he-gemonije počeo 1870-ih, dostigao vrhunac u periodu između 1945. i 1970. a da je sada u ranim stadijumima propadanja. I mogli bi-smo, naravno, postaviti pitanje, ono koje se zaista često postavlja, ko bi mogao da bude sledeća vladajuća sila. Neki obrazlažu da će Japan, nekolicina da će Kina a ima ih koji smatraju da je američka hegemonija još uvek previše prisutna među nama da bismo jasno razmišljali o toj temi.

Ili, još uvek u vremenskim granicama modernog svetskog- si-stema, mogli bismo sagledati istoriju protekla dva veka kao pane-vropski projekat svetske dominacije („ekspanzija Evrope") i raspra-vljati kada je ekspanzija bila na vrhuncu - 1900, 1945. ili 1989? I kada je krenulo uzmicanje - sa japanskim porazom Rusije 1905, ulaskom kineskih komunista u Šangaj 1949, Konferencijom u Ban-dungu 1955, američkim porazom u Vijetnamu 1973? A zatim bismo mogli raspravljati da li je to kretanje unazad signal da u savremenom

121

svetskom-sistemu postoji strukturalna kriza, ili (kako bi neki hteli) da je samo reč o kraju jedne faze u mnogo dužem istorijskom proce-su u kojem je globalna centralnost Azije privremeno istisnuta krat-kotrajnim zapadnim ili evropskim istorijskim trenutkom.

Višestruke temporalnosti u kojima živimo mogu nam proizve-sti izvesnu analitičku zbrku ali je o n j ima daleko lakše razmišljati i n j ima se pozabaviti nego sa višestrukim univerzalizmima. „Više-struki univerzalizmi" su naravno oksimoron. Smatra se da je „uni-verzalizam" stanovište da postoje zakoni ili istine koje su primen-ljive na sva lica, sve grupacije, sve istorijske društvene sisteme u svakom deliću vremena i prostora. Otuda, on je celovit, jedan jedini i koherentan. Kako mogu postojati mnogobrojne verzije nečega što je jedno? Naravno, mogao bih ukazati na neke verzije hrišćanske teolo-gije koje odavno tvrde da postoji trojstvo u kojem je Bog i jedno i troje ili na hinduizam po kojem bogovi imaju mnogo inkarnacija. To nisu naučni pojmovi, već teološki, ali stvarno pokazuju mudrost, mu-drost kakvu nauka često ignoriše, na sopstveni rizik, a opet često utvrdi njenu pravovaljanost kasnije tokom sopstvenog razvitka.

Ali, ne apelujem na teološku pamet. Potpuno je jasno da po-stoje višestruki univerzalizmi i na nivou opštih i na nivou akadem-skih postulata. Govoreći iz okvira j ednog od njih možemo, narav-no, odbaciti ostale kao očigledno lažne ili barem loše sročene, i to se redovno čini. Kompletna nomotetička društvena nauka utemelje-na je upravo na tom postupku. Ima ih mnogo koji bi uporno tvrdili da je termin „nauka" rezervisan za one koji se, bez obzira na oblast znanja, bave stvaranjem jednog jed inog univerzalizma. Želim da objasnim ne samo da jedan jedini univerzalizam ne postoji, niti bi uopšte mogao da postoji, već d a j e nauka traganje za najbol j im na-činom upravl janja višestrukim univerzalizmima u kosmosu koji je suštinski neizvestan i stoga pouzdano kreativan.4

Savremeni svet je tokom najvećeg delà svoje istorije zaroblje-nik Aristotelove doktrine odbačene sredine. Nešto je ili A ili ne-A. Ne postoji treća mogućnost. Naravno, kvantna mehanika navikla nas je na ideju da stvari mogu biti dve različite stvari u isto vreme

122

ili da se barem mogu izmeriti na dva sasvim različita načina ili mo-gu da ispune usîov dve različite jednačine. Svetlost je roj čestica ali i neprekidan talas. Ne moramo da biramo, ili, tačnije, ne možemo.

Sa istim problemom suočavamo se i u društvenoj nauci. Na javnoj sceni grupacije se redovno raspravljaju na temelju različitih takozvanih osnovnih vrednosnih načela ili različitih prioriteta tih načela. Svi se, zapravo, neprestano suočavamo sa takvim temama u svom ličnom životu. Čitam u novinama o tragediji dvoje malih Evropljana, sijamskih blizanaca. Pošto blizanci imaju samo jedno srce i jedna pluća, lekari kažu da ih mogu razdvojiti samo tako da tom prilikom jedan blizanac preživi a drugi umre. Lekari takođe kažu da će obojica umreti u roku od par meseci ako ih ne razdvoje. Roditelji kažu da ne mogu da dozvole da jedno dete bude ubijeno da bi drugo moglo da živi. A britanski sudovi su zamoljeni da prav-no razreše ovu moralnu dilemu, ovaj spor oko moralnih prioriteta.

Nisu sve takve odluke tragične. Ne moramo uvek da biramo između podjednakog prava na život. Ali elementarna pitanja su pri-sutna u svakom trenutku i na svakom mestu, i od svih nas se kolek-tivno stalno traži da donosimo istorijske odluke. Sve rasprave o spoljnom uplitanju u „unutrašnje poslove" neke zemlje s jedne stra-ne pokreću zahteve za poštovanjem opštih ljudskih prava, a s druge strane zahteve za poštovanje prava zemalja da ne budu podvrgnute imperijalnom i arogantnom nametanju tuđih vrednosnih načela. I upravo je ova poslednja rasprava zapravo od glavnog značaja za moderni svetski-sistem otkad on postoji i u poslednjoj deceniji opet je na istaknutom mestu.

Realnost modernog svetskog-sistema, kapitalističke svetske-ekonomije, jeste da on predstavlja hijerarhijski, polarizujući sistem bez jednakosti čije je političko ustrojstvo međudržavni sistem u ko-jem su neke države očigledno jače od ostalih. Dok se odvija proces beskonačne akumulacije kapitala, j ače države stalno nameću svoju volju slabijim državama, onoliko koliko mogu. To se naziva impe-rijalizmom i ugrađeno je u strukturu svetskog sistema. Imperijali-zam međutim ima, i uvek je imao, svoje moralno opravdanje.

123

Opravdava se „misijom civilizovanja", navodno svojom moralnom obavezom da natera ostale da se pridržavaju normi koje propisuju opšta vrednosna načela. Zanimljiva je koincidencija da su vredno-sti, za koja se kaže da su opšte, uvek prevashodno one vrednosti kojih se pridržava imperijalna sila. Čini se da je otpor koje žrtve pružaju takvoj prividnoj moralnosti sam po sebi vrlina.

Ipak, s druge strane, lokalne tiranije uvek su baš uspevale za-hvaljujući toj sposobnosti da zadrže zatvorene granice i da odbace svako, pa i na jmanje , „uplitanja spolja" u nj ihovo sramotno ponaša-nje. A mi sve više posta jemo osetljivi po pitanju grešnog neuplita-nja, s obzirom na strahote zločina koji se ponekad počine pod za-klonom suvereniteta. U ovom veku kada se toliko mnogo vlada i crkava izvinjava za počinjena zlodela, stalno se zaklinjemo da upamtimo one, naročito one koji su naoko moćni, koji se nisu po-bunili (i možda tako sprečili) protiv zlodela opet nekih drugih. Od Holokausta do Ruande albatros osećaj a krivice visi nam oko vrata. Naravno, greh nemešanja nije započeo sa Holokaustom. Pre Holo-kausta bio je Srednji prolaz atlantske trgovine robljem i bezbrojni pokolji starosedelačkih naroda, a da ne pominjemo dečji rad koji postoji u svakom kutku zemaljske kugle do današnjeg dana.

Zbog toga ne možemo izbeći suočavanje sa ovim ocenama prošlosti i sadašnjosti pretvarajući se da time treba da se pozabave političari a ne naučnici. Napokon, reč je o raspravi o višestrukim univerzalizmima, koju svi uporno izbegavamo. Pošto, međutim, postoji veoma mnogo univerzalizama, da li bi trebalo svima da da-mo istu težinu i prostor? To je kao da smo na drugačiji način pitali da li bi trebalo da relativizujemo stvari u potpunosti. Odgovor je da nikako ne bi trebalo. Jer, ako postoje formule za usklađivanje mno-gih univerzalizama, takođe je istina da postoje neki univerzalizmi koji su istinski nekompatibilni s drugima. Time smo naterani na meta-debatu: Da li postoji jedinstvena hijerarhija univerzalizama, od kojih su jedni razumni i prihvatljivi a drugi izuzetno odbojni? I ukoliko je odgovor potvrdan, a sumnjam da jeste, zar to jednostav-no nije drugačiji način vraćanja na jedan jedini univerzalizam kojeg

124

pokušavamo izbeći? U svakom slučaju, kazati da postoji hijerarhija univerzalizama ništa ne rešava, pošto i dalje moramo da odlučimo po kom osnovu možemo da presudimo koje postulate bi trebalo energično da odbacimo.

Na jedno takvo pitanje ne postoji ni lak ni direktan odgovor. Jedina realna alternativa takvom odgovoru jeste pokušaj da se po-vuku nejasne konture. To je naša stalna težnja za sjedinjavanjem istine i dobra. Samo putovanje je pozitivnije angažovanje nego sti-zanje do nekakve utopijske odredišne tačke. Reč je o moralnom an-gažovanju, a takođe i intelektualnom, a zatim i angažovanju kojeg uverljivo može sprovoditi samo istinski svetski kolektivitet učesni-ka u tom nastojanju. Svako će u potragu za odgovorom doneti dru-gačiju biografiju, drugačiji doživljaj prioriteta, drugačiju predstavu o mogućim posledicama alternativnih puteva. Svako može da obu-zda najgore porive ili spreči najlošiju odluku onog drugog.

U praksi postoje tri glavne varijante univerzalizama koje utiču na savremeno mišl jenje . Postoje varijante koje potiču iz svetskih religija (i naravno ima mnogo religija). Zatim, varijante koje potiču od sekularnih ideala prosvećenosti koji su od kardinalnog značaja za savremeno doba. I postoje varijante koje izražavaju mišl jenje moćnika da su temelj moći koju poseduju zapravo njihovi ispravni potezi i d a j e stoga nj ihov imperijalni domet vrlina a ne porok.

U poslednje dve decenije ponovo smo shvatili da ne treba pot-cenjivati uticaj religija na način na koji ljudi razmišl jaju i stoga na političku aktivnost svetskog-sistema. Religije su skoro po definiciji univerzalističke. Čak i kad nastaju u vrlo lokalnim okolnostima, skoro uvek se nameću kao univerzalne istine, primenljive na sve osobe. Međutim, često se smatra da su religiozni univerzalizmi i nešto više a ne samo primenljivi na sve; vide ih kao nalog svima. Čak i kada je ton retorike ne naročito zapovednički, skoro sve reli-gije uče ljude d a j e nj ihov put do istine ili do spasa jedini. Neke re-ligije su isključivije od drugih ali sve insistiraju na valjanosti njiho-vog osobenog puta učenja i praktikovanja. Sve tri najrasprostranje-nije religije na svetu - hrišćanstvo, islam i budizam - preobratničke

125

su, prve dve agresivno preobraćaju u svoju veru. Nema sumnje da su zbog toga najrasprostranjenije ili se barem tako čini neutralnom posmatraču.

Dakle, šta nam to govore svetske religije? Da volimo jedni druge, da volimo svakoga a naročito da volimo one koji su iste ve-roispovesti. Ne može se kazati d a j e ta poruka nejasna. A posledice su, naravno, izuzetno dvosmislene. Jer, mada je jasno da su crkve-ne vlasti redovno bile za mir i toleranciju, podjednako je jasno da su redovno bile za nasilje i netoleranciju. Čudni su putevi gospod-nji, nema sumnje, ali mi prosta l judska bića možda se osetimo po-nukanima da tome damo smisao, i ako smem da sugeriram, da iz-vučemo koherentnije zaključke iz naših religija i bavl jenja naukom od pukog fatalizma.

Naravno, buneći se protiv dominacije religija, prosvetiteljski humanizam-scijentizam istakao je svoj zahtev za istinski univerzal-nim univerzalizmom, kojem sve osobe imaju ravnopravan pristup preko sopstvenog racionalnog razmišl janja i razumevanja večnih istina, preko sopstvene verifikacije tih istina načinom koji svi mogu ponoviti. Kao što nam je svima poznato ovde se javl ja problem jer kada sve osobe razmišl jaju i razumevaju na svoj način onda one istupaju sa različitim spiskovima istina. Naravno, moglo bi se obja-sniti (i objašnjavalo se) da je ovakva situacija privremena i da se rešava racionalnom diskusijom. Međutim u praksi izgleda da takvo rešenje ne eliminiše problem. A prosvetiteljski humanizam-scijenti-zam je time primoran da sačini hijerarhiju ljudskih bića, prema ste-penu racionalnosti koju poseduju. Jedni su očigledno bili razumniji od drugih, zbog svog obrazovanja ili iskustva ili prirodnog intelek-tualnog dara. Te osobe su postale stručnjaci za znanje. I zaista je izgledalo da iz toga sledi da razumnij i svet zahteva da razumnije osobe nametnu praktični smisao za večne istine koje su prethodno spoznale. I tako je prosvetiteljski humanizam-sci jent izam zakora-čio na istu onu dvosmislenu stazu na koju su zakoračile svetske religije. S jedne strane, od nas se tražilo da sva ljudska bića smatra-mo razumnim, a s druge strane od nas se tražilo da poštujemo nad-

126

moć i političku prednost onih koji su razumniji . Od nas se tražilo da poštujemo jedni druge, da poštujemo svakoga, i da poštujemo naročito one koji su imali meritokratske sposobnosti poput naših i zasluženo zauzimali dobre pozicije. Još jedanput ponavljam, to nije nejasna poruka.

Oni koji su bazirali svoj univerzalizam na imperativu: ko je ja -či taj tlači, barem su bili direktniji. U suštini rekli su nam da ono što jeste mora da bude i da polarizujuće hijerarhije jesu i moraju da budu posledica nejednakih sposobnosti, razboritosti i moralne vrli-ne. U devetnaestom veku se teoretisalo da je sve to nekakvog bio-loškog porekla. Biološki utemeljena objašn jen ja pala su u nemilost, još od trenutka kada su nacisti iz takvih teoretskih pretpostavki došli do logičkog zaključka. No, ništa nemojte da brinete! Bilo je lako ta biološka tumačenja zameniti kulturološkim. Za one koji imaju moć i privilegiju kaže se da ih imaju zato što su baštinici kul-ture koja ih je snabdela sposobnostima, mudrošću i vrlinom. Uočite kako i u ovom kontekstu takođe u prvi plan izbija koncept kulture.

Ni jedna od tri varijante univerzalizama - religiozna, humani-stičko-naučna i imperijalistička - nije ponudila teoriju višestrukih univerzalizama, čak ni teoriju hijerarhije univerzalizama. Za svaku od varijanti kao da je reč o trci da stigne na čelnu poziciju. Možda se tu krije objašnjenje zašto je dvadeseti vek, vek najveće univerza-lizacije u istoriji čovečanstva, istovremeno bio i najokrutnij i i naj-destruktivniji po ljudski rod.

Kada se univerzalizmi koriste za uništavanje i tlačenje, ljudi na-laze utočište u partikularizmima. Oni predstavljaju očiglednu odbra-nu i to uglavnom veoma nužnu odbranu. Takva odbrana funkcioniše;' do određene tačke. Partikularizmi po definiciji ne priznaju univerza-lizme. Praktično kažu: „Drugačiji smo a različitost je vrlina. Vaša pravila se na nas ne odnose, ili negativno utiču na nas ili su namerno sačinjena da bi nam naudila. Zbog toga ih korigujemo, ili odmah od-bacujemo a naše odbacivanje je po statusu moralno barem izjednače-no sa vašim postavkama univerzalističkih pravila." Ispostavlja se, međutim, da postoje mnogobrojne pozicije sa kojih se mogu afirmi-

127

sati partikularizmi, a kulturološke postavke u ime mnogobrojnih par-tikularizama mogu da imaju sasvim različita politička značenja.

Pre svih postoje partikularizmi koje postuliraju sadašnji gubitni-ci u trkama univerzalizma. Sadašnji gubitnici su generički oni koje nazivamo „manjinama". Manjina nije prevashodno kvantitativni po-jam već pojam društvenog položaja; manj ina su oni koji su definisa-ni kao različiti (na neki konkretan način) od dominantne grupe - do-minantne u svetskom-sistemu, dominantne u nekoj institucionalnoj strukturi unutar svetskog-sistema, poput državnog sistema, ili klasne podele, ili na meritokratskoj skali ili na rasno-etničkim hijerarhijama kojih svugde ima. Manjine ne počinju obavezno sa proglašavanjem partikularizama. Često prvo pokušavaju da udovolje univerzalistič-kim kriterijumima pobednika, zahtevajući jednaka prava. Ali prilič-no često otkrivaju da se ti kriterijumi potom primenjuju na takav na-čin da oni u svakom slučaju gube. I tako se onda oni okreću partiku-larizmima da bi se sa nj ima suprotstavili takozvanoj većini.

Mehanizam ovih konfrontacionih partikularizama je dobro po-znat. Namera mu je da potvrdi da su gubitnici, u stvari, dugo bili is-pred pobednika po univerzalističkim kriterijumima, ali da ih je ne-ka nezakonita sila privremeno gurnula pozadi, i d a j e predodređeno da se poredak preokrene. Ili mu je namera da potvrdi da su univer-zalistički kriterijumi u stvari partikularistički kriterijumi, ne bolji (zapravo gori) od partikularističkih kriterijuma manjine i stoga je predodređeno da se poredak preokrene. Ili mu je namera poricanje mogućnosti postojanja istinski univerzalističkih kriterijuma, da po-redak uvek određuje sila, a pošto su manj ine kvantitativna većina, suđeno je da se poredak preokrene. Ili služi da istovremeno progla-si sve ove teze. U ovoj varijanti partikularizma naglasak je uvek na „hvatanju koraka" sa, a često i na „preticanju", u tom trenutku do-minantne grupe. Retko kada je reč o traganju za novim univerzali-zmom, osim potrage koja se može sprovesti potpunom eliminaci-

j om u tom trenutku dominantne grupe.

Postoje, zatim, partikularizmi propadajućih srednjih slojeva. Društvena nauka je mnogo pisala o tome. Te grupe mogu sebe defi-

128

nisati na bilo koji način - u smislu klase, rase, etniciteta, jezika, ve-roispovesti. S obzirom na neprestanu polarizaciju u kapitalističkoj svetskoj-ekonomiji, uvek postoje skupine ljudi čiji status u presti-žnoj hijerarhiji , i čiji životni standard, propadaju u odnosu na sko-rašnju prošlost. Prirodno je da su takvi ljudi uznemireni, kivni i ra-toborni. Ponekad usmeravaju svoj bes na one koji su odgovorni za njihovu propast, a koji će se braniti na temelju neizbežnosti prome-na u smislu maksimalnog povećavanja ukupne ekonomske efika-snosti proizvodnje. Ali, često nije lako uočiti koji su potezi moćni-ka doveli do propasti. I otuda oni koji propadaju pristupaju proka-ženim grupama koje kao da su i od njih slabije (ali za koje se sma-tra, često pogrešno, da povećavaju nj ihov status i dohodak).

Ovo je , širom sveta i tokom proteklih vekova, toliko poznata priča da j edva vredi trošiti vreme prepričavati je detaljno. Ipak, potrebno je uočiti da u takvim okolnost ima imamo žestoke parti-kularizme, često vrlo gadnog sadržaja. Iz toga sledi da grupe koje su meta takvog besa i takve mržnje , odgovaraju smišl jajući svoje sopstvene snažne partikularizme. Tako ulazimo u krug besmisle-nog nasilja, koji može da potra je prilično dugo, sve dok grupe, pa i preostali deo sveta, ne savlada iscrpljenost , pa se zavađenim gru-pama nametne neka vrsta pr imir ja . U tom procesu u igru prokazi-vanja uk l juču je se i treća strana u sukobu. Konflikt definišu kao posledicu večnog nepri jatel js tva. Često su takve izjave otvoreno lažne konstatacije, ali za posledicu zaista imaju svalj ivanje krivice na obe grupe žrtava - prvu grupu koja propada zbog imperativa akumulaci je kapitala i j o š slabiju grupu koju ona krivi za to - i smanju ju nam mogućnost da analiziramo relevantne uzroke žesto-kih sukoba do međusobnog is trebl jenja. Prizivanje kulturoloških partikularizama u takvim pri l ikama nikako nije pozitivan potez, čak i kad shvatamo kako su se ti partikularizmi pojavili. Na kraju, iz ovog začaranog kruga možemo izaći samo pozivajući se na re-levantne univerzalizme.

Postoji i treća vari janta partikularizma, partikularizam grupa koje su stalno na dnu, opet bez obzira na definici ju. To što za te

129

grupe misle da su posebne, i što one sebe takvima smatraju, sva-kako je osnovni elemenat socijalne def inici je identiteta. Oni su odbačeni (parije) našeg sistema - crnci, Cigani, Harije, Buraku-mini, Indiosi, Aboridžini, Pigmejci. Af i rmaci ja n j ihovog poseb-nog identiteta bila je u dvadesetom veku, naročito kra jem dvade-setog veka, glavni elemenat nj ihove političke mobil izacije za po-stizanje minimalnih političkih, ekonomskih i društvenih prava. To što su u nekim slučajevima prenaglašavali svoje argumente, što su se s vremena na vreme upuštali u kontrarasizam, čini se manje re-levantnim nego činjenica da su, uprkos svom nj ihovom trudu, u na jbo l j em slučaju samo umereno uspeli da se izdignu iz kategorije pari ja (odbačenih). Činjenica je da im društvo još nije sklono. A j edno od glavnih oružja koje se koristi da bi ih zadržali na dnu jeste af i rmaci ja primata univerzalističkih normi kada god zahteva-ju kompenzatornu intervenciju ili pomoć u prevazilaženju vekovi-ma (ako ne i duže) nagomilavanog negativnog efekta diskrimina-tornog tretmana, ono što se u Sjedinjenim Državama naziva pozi-tivnim angažovanjem. Generalno, koliko god da partikularizmi propadajućeg srednjeg sloja mogu razorno delovati na društvo, partikularizmi grupa koje su postojano na dnu društvene lestvice teže da imaju pozitivne konsekvence za sve društvene slojeve, a ne samo za njih. Najv iše koristi od pozitivnog angažovanja na du-ži rok imaće takozvana većina.

Sa četvrtom varijantom partikularizma smo svi upoznati. To je partikularizam blaziranih snobova, onih koji se diče svojom viso-kom kulturom (opet ta reč) i žigošu prostotu širokih slojeva. Ne znači da široki slojevi nisu prosti. Najzad, reč „vulgaran" dolazi od latinskog izraza za „običan svet". Nekada davno, pripadnici aristo-kratije definisali su svoje sopstveno ponašanje kao visoku kulturu i onemogućili običnom svetu da se bavi visokom kulturom. Postojali su, na primer, kodeksi oblačenja. Moderni svetski sistem, međutim, proizveo je površnu demokratizaciju kulture. Svima nam je dozvo-ljeno da se angažujemo u kulturi. I sve više ljudi svugde to i čini.

Dekadentni snobovi su zapravo onaj segment gornjeg sloja društva, ponekad ih ima naročito među onima koji ekonomski pro-

130

padaju, koji se čvrsto pridržava svoje kulturološke odvojenosti od širokih masa. To stvara zanimljivu igru. Običan svet svaku kultur-nu aktivnost i proizvod koji su definisani kao „visoki" kopira ili priušti sebi, pa ti proizvodi i aktivnosti budu predefinisani u proste. Snobovi pojure da nađu nove artefakte i nove kulturne aktivnosti a pronađu ih najčešće upravo na mestima na kojima se odvijaju pro-testne i antisistemske aktivnosti grupacija koje su stalno na dnu društvene lestvice. Tako se stvara stalna napetost, j e r u opštem hao-su svi neprestano ocenjuju vrednost takvih aktivnosti i artefakata, etiketiraju ih, pa opet men ja ju mišl jenje, i stalno se otimaju za pra-va nad njima.

Peta vrsta partikularizma je partikularizam dominantne elite. On nije potpuno isto ono što i partikularizam blaziranih snobova, zato što se ne zaodeva visokom kulturom već se zaodeva osnovnim skupom kulturoloških pretpostavki, koji sam nazvao geokulturom, „donjom stranom geopolitike".5 Ovaj oblik partikularizma se krije iza paravana univerzalizma - u današnje vreme kao univerzalizam racionalnosti. Ovaj oblik partikularizma koristi denunciranje parti-kularizma kao najdelotvornij i način afirmacije sopstvenog položa-ja. U Sjedinjenim Državama smo debate koje su posledica toga po-čeli da nazivamo „rat kultura" - opet ta reč!

Ovim mnogobrojnim varijantama partikularizama, naravno, zakon izostavljene sredine (excluded middle) ne upravlja ništa više nego što upravlja mnogobrojnim vari jantama univerzalizama. Ne-prestano se krećemo tamo-amo kroz sve ove varijante, i usvajamo nekolicinu njih istovremeno i na datom mestu. Ni političke konota-cije svake od njih nisu urezane u kamenu. Uloga im je da budu funkci ja svih društvenih okolnosti u kojima se jav l ja ju i u kojima su percipirane. Ali, naravno, te uloge možemo da procenju jemo i da ih podržavamo, ignorišemo ili im se suprotstavljamo u zavisno-sti od naših ličnih prioriteta.

Ako osmotrimo dugačak istorijski razvoj modernog svetskog-sistema zapažamo da opcije za koje smo se odlučili među tempora-litetima, univerzalizmima i partikularizmima predstavljaju central-

131

no mesto naših političkih sukoba. Jedno od oružja koje imaju moć-nici jeste pogrešno definisanje tih rasprava, koje se tako naprave obskurnim, i zatim predstavljanje vremena i prostora samo kao konteksta u koj ima živimo, umesto kao konstrukata koji nam uobli-čavaju život. Univerzalizam i partikularizam su definisani kao pre-sudna antinomija koju možemo da koristimo za analizu svih druš-tvenih aktivnosti i među koj ima treba da odaberemo prioritet, jed-nom i zauvek. To je od koristi pobednicima a gubitnicima nikako i zbog toga pod hitno moramo da zaboravimo tu antinomiju kao da

je nikad nismo ni znali, i izvršimo mnogo složeniju procenu opcija koje nam svima stoje na raspolaganju.

Kultura, takođe, nije samo prisutna i ništa više. Po samoj defi-niciji predstavlja poprište borbe, kao što sam već objasnio.6 Pored toga, koncept kulture ima višestruku primenu, kao što sam u ovoj raspravi pokušao da pokažem. U današnje vreme jedan od najhitni-jih zadataka kulturoloških studija jeste da se emotivno više distancira od kulture, da posmatra sâm koncept kulture, kao i one koji prouča-vaju koncept, kao objekat proučavanja. Takođe je potrebno da pro-dubimo svoje shvatanje političkog i ekonomskog aspekta kulture. Sveto trojstvo liberalne ideologije - političko, ekonomsko i društve-nokulturno - predstavlja jedno od naj surovijih oružja partikularizma dominantnog društvenog sloja. To trojstvo je verovatno koncept ko-jeg je najteže i najnužnije izbaciti iz glave. Ukinuo bih sva tri pride-va iz našeg rečnika kad bih mogao. Ali mislim da ne mogu, još uvek - pod jedan, zbog toga što nisam siguran čime da ih zamenim.

Pa, dakle, da li su kulture sukobljene? Pouzdano jesu, ali kad se tako kaže ništa nam naročito ne znači. Potrebno je da budemo svesni da istorijski sistem u kojem živimo uspeva zahvaljujući na-stojanju da se sve pretvori u robu. Visoku kulturu pretvaraju u robu već barem dva veka, a u poslednjih pola veka visoka kultura je po-stala fantastično profitabilan poduhvat za sve zainteresovane - pro-izvođače kulturnih proizvoda i umetnike čije proizvode pakuju.

Poslednjih dvadeset godina vidimo kako se i kultura protesta može pretvoriti u robu. Čovek ne afirmiše svoj identitet, čovek pla-

132

ća da bi ga afirmisao, i čovek plaća da gleda druge kako afirmišu svoje identitete, a neki nam ljudi čak prodaju naš identitet.7 Kultura

je zaštićena autorskim pravom. Ovih dana se vodi bitka između proizvođača muzike na CD koji pokušavaju da prodaju te CD-ove i onih koji na vebsajtovima Interneta omogućavaju potrošačima da besplatno skidaju muziku sa tih CD-ova. Naravno, vebsajt očekuje da zaradi od reklama koje će staviti na svoj vebsajt. Praktično niko u ovoj raspravi ne govori u korist istinske dekomodifikaci je proiz-voda kulture.

Da li je kultura to što plaćamo da prikažemo manifestacije svoje baštine ili svoje duše ili čak svojih političkih zahteva ili je kultura subjektivizacija vrednosti koje su nam nametnute zbog pro-fita onih koji zarađuju transmisijom tog prikazivanja? I čak da se upitamo: Možemo li da razl ikujemo to dvoje? Čak ni folklor (na-rodno blago - prim. prev.), tradicionalno definisan kao ne-roba, ne uspeva izbeći ovakvu duboku zaglibljenost u beskonačnu akumula-ciju kapitala.

Pa ko smo onda mi? Ko su ostali? Odgovor zavisi od bitke koju vodimo. Da li je lokalna, nacionalna ili globalna? Takođe za-visi od toga šta smatramo da se događa unutar našeg istorijskog sistema. Već neko vreme tvrdim da se naš istorijski sistem, kapi-talistička svetska-ekonomija, nalazi u strukturalnoj krizi. Rekao sam da se nalazimo usred haotičnog perioda, d a j e u toku bi furka-cija, i da će u narednih pedeset godina, ne samo prestati da postoji ovaj naš sadašnji sistem već da će se roditi novi. Takođe sam ob-

jasnio da se karakter tog novog sistema u suštini ne može spoznati unapred ali da će ga ipak u osnovi oblikovati naši potezi u ovoj eri tranzicije u kojoj se čini da je „slobodna volja" na optimumu. Na kraju, pokazao sam da bi neizvestan ishod mogao rezuiltirati istorijskim sistemom koji je moralno bolji , gori ili otprilike isti kao sadašnji, ali d a j e naša moralna i politička dužnost da pokuša-mo da ga načinimo bol j im.

Neću ovde ponavljati svoje objašnjenje da takva strukturalna kriza postoji niti objašnjavati hronozofi ju koju koristim. Radije ću

133

ukratko predstaviti moguće „mi" i odgovarajuće ostale, u ovom krucijalnom periodu borbe koja je istovremeno politička, ekonom-ska i kulturološka.

Počeo bih odbacivši neke od mogućih „mi". Ne verujem da stvarno živimo, ili da bi trebalo da živimo, u sukobu civilizacija u kojem se zapadni svet, islamski svet i istočnoazijski svet nalaze po-strojeni jedan naspram drugog. Neki bi želeli da mi u to verujemo i tako zabavljeni da nemamo snagu za stvarne bitke. Ja, međutim, vi-dim malo pravih dokaza da takav neki sukob postoji izvan retorike političara i komentatora. Višestruki univerzalizmi i partikularizmi koje sam ukratko predstavio postoje u svakoj od tih pretpostavlje-nih civilizacijskih arena, i čak u srazmerno sličnim proporcijama.

Sukob civilizacija je , kao što se zna, jedna formula za defini-sanje sukoba Sever-Jug. Mada verujem da su sukobi na relaciji Se-ver-Jug osnovna politička realnost savremenog sveta - a kako da ne budu u svetskom-sistemu koji se stalno polarizuje? - ne izvla-čim zaključak da vrlina proizlazi iz geografskog položaja niti da portparoli obe strane u svakom trenutku nužno izražavaju interese veće grupacije koju nameravaju da predstavljaju. U igri je previše međusobno ukrštenih interesa i previše taktičkih besmislica da bi se u beskrajnim čarkama bilo ko bezrezervno obavezao jednoj ili dru-goj strani. Međutim, kad je reč o onome glavnom, a to je da polari-zaciji mora doći kraj i da se mora učiniti drastičan zaokret ka rav-nomernijem korišćenju svetskih resursa, osećam da ne sme biti ni-kakve dileme. Za mene je to moralni i politički prioritet.

Da li to znači da su „mi" oni koji su predstavljeni u klasnoj borbi? Pa, naravno, ali šta to tačno znači? Moguće je povući liniju između onih koji žive od viška vrednosti koji proizvode ostali i onih koji ne zadržavaju ceo višak vrednosti koji proizvode, i tu lini-ju možemo nazvati linijom između buržoazije i proletarijata ili se izraziti slično tome. A u stvari, naravno, unutar svake od ovih kate-gorija postoji složena, preklapajuća unutrašnja hijerarhija. Postojeći sistem nije stvorio dve homogenizovane klase (a pona jmanje jedno homogenizovano čovečanstvo) već komplikovani lavirint privilegi-

134

ja i eksploatacije. Zbog toga imamo toliko veliki broj vrsta partiku-larizama. Reduciranje ove slike na dva tabora nije jednostavan za-datak što je niko drugi do Karl Marks pokazao u svojoj klasičnoj političkoj analizi The Eighteenth Brumaire of Louis Napoleon. Poš-to je čak i Mao Cedung isticao da se klasna borba nastavlja unutar socijalističkog društva, posta jemo svesni koliko oprezni moramo biti kada na temelju klase određujemo pojam „mi".

Postoji zatim pojam nacionalnog „mi". Nacionalizam se poka-zao kao izuzetno moćan poziv na solidarnost u protekla dva veka i teško bi se moglo reći da je taj poziv nestao sa horizonta. Svi smo svesni da nacionalizam rađa konflikte među državama. Ja, među-tim, želim da nas podsetim na konflikte koje nacionalizam rađa unutar država. Jer, nacionalizam košta.

Pogledajmo Japan. U post-Meiđi periodu, nacionalizam je postao moćno oružje za stvaranje moderne države, države koja je bila snažna i koja je ostvarila svoje ciljeve u smislu povećanja re-lativnog statusa Japana u svetskom sistemu. To je na kraju dovelo do osva jan ja Koreje, invazije na Kinu, osva jan ja Jugoistočne Azi-je i napada na Perl Harbur. Japan je izgubio u Drugom svetskom ratu i Hirošimom platio užasnu cenu. Posle rata, nacionalizam sâm postaje elemenat unutrašnjeg sporenja u Japanu. Neki se pla-še da bi i n a j m a n j e oživl javanje nacionalističkih simbola moglo inicirati obnovu militarističkog, agresivnog i u zemlji represivnog režima. A ima i onih koji smatraju da se samo Japanu uskraćuje njegov nacionalni(istički) identitet, na štetu takozvanih tradicio-nalnih vrednosti.

Japan nije usamljen u ovom sporu oko koristi od nacional-nog(ističkog) identiteta. I Kina i SAD su pogođene istim latentnim (i ne toliko latentnim) sporom. A i dugačka lista država širom sve-ta. Iz toga izvlačim zaključak da je prizivanje nacionalnog identite-ta slično rizičnoj hirurškoj intervenciji. Mogao bi biti suštinski va-žan za preživljavanje (ili samo za oporavak) u nekim slučajevima, ali se čuvaj nemarnog hirurga (političkog vođe) ili sporednih efeka-ta koje ni jedan hirurg (politički vođa) ne bi mogao da spreči.

135

Ako na ovaj način odbacim civilizaciju, klasu i naciju kao lake i jednostavne kriterijume pojma „mi" (da ne pominjem rasu, potpu-no zlonameran i izmišljen kriterijum), sa čime nam ostaje da plovi-mo hirovitim vodama haotične tranzicije narednih pedeset godina iz istorijskog sistema u kojem živimo ka nekakvom alternativnom sistemu u kojem će živeti naši potomci? Ne ostaje nam ništa što je lako definisati.

Počnimo određivanjem moralnih i političkih ciljeva. Kada je istorijski sistem u krizi, moguće je pomeriti se, čini mi se, u j ed-nom od dva osnovna smera. Moguće je pokušati sačuvati hijerar-hijsku strukturu postojećeg svetskog-sistema, mada u novim obli-cima i možda na novim osnovama. Ili se mogu pokušati smanjiti , ako ne i potpuno eliminisati, nejednakost i u mogućoj meri. Iz toga će proisteći da će većina nas (ali ne svi mi) da se opredeli za j ed-nu od te dve alternative, shodno stepenu privilegija koje uživamo u sadašnjem sistemu. Proisteći će da bi se mogla pojaviti dva ogromna tabora ljudi i da takvi tabori ne bi mogli da budu poisto-većeni ni sa civil izacijom, ni sa naci jom, niti čak sa sadašnjim de-f in ic i jama klasnog statusa.

Nije teško predvideti koju će politiku voditi ta dva tabora. Ta-bor koji se opredelio za hijerarhije uživaće koristi od svog sadaš-njeg bogatstva i iz njega proistekle moći da su mu na raspolaganju pamet i kultivisanost, da ne pominjemo oružje. Ipak, snaga tog ta-bora, mada očigledna, trpi j edno ograničenje, ograničenje vidljivo-sti. Pošto po definiciji ovaj tabor predstavlja brojčanu manjinu svetskog stanovništva, on mora da privuče ostale da ga podrže, po-zivajući se na nešto drugo a ne na hijerarhiju. Svoje prioritete mora učiniti manje vidljivim. To nije uvek lako, i u meri u kojoj je ostva-reno može da proizvede konfuzi ju i umanj i solidarnost među svo-j im članovima u centru. Prema tome, uspeh nije zagarantovan.

Naspram ovog tabora bio bi tabor brojčane većine. No, to je u velikoj meri razjedinjen tabor, razjedinjen višestrukim partikulari-zmima pa čak i višestrukim univerzalizmima. Već je proglašena formula kojim se takav razdor može prevazići. Reč je o formuli ša-

136

rene koalicije (rainbow coalition). No, to je daleko lakše reći nego uraditi. Korist svakog od učesnika u takvoj formuli je srednjoročan a kratkoročni motivi nam se svima veoma redovno nameću. Malo kad smo disciplinovani i čak retko imamo sredstava pomoću kojih da ignorišemo kratkoročne koristi. Najzad, kao pojedinci, živimo u kratkotrajnom periodu. Samo kolektivno živimo u srednjeročnom periodu i možemo da smestimo jednu takvu alternativnu temporal-nost u naš plan prioriteta. I kada razmišl jamo o tome da stvorimo šarenu koaliciju koja nije nacionalna već globalna, shvatamo koliko

je to ogroman politički zadatak i koliko ima malo vremena da se is-kuje takva koalicija.

Kako se onda kreće u pokušaj da se to uradi? Jednim delom reč je o polit ičkom zadatku koji se mora obavljati istovremeno na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou. Ako se želi sačiniti smislena i uspešna koalicija, potrebno je koncentrisati se na srednjoročan problem vrste supstitucionog sistema kojeg že-limo stvoriti, ne zanemarujući kratkoročan problem ublažavanja bede pod postojećim sistemom. Smatram da nije moj zadatak da vam dalje obrazlažem političku strategiju. Radije bih se koncen-trisao na mogući intelektualni doprinos društvene nauke u ovom razdoblju tranzicije.

Prva stvar koju po mom mišljenju možemo da uradimo jeste da potpuno izbrišemo iz glave kategorije društvenih nauka koje nam je u nasledstvo ostavio postojeći svetski-sistem a koje su nas sputavale pri analizi ne samo tekuće stvarnosti već i pri smišljanju mogućih al-ternativa za nju. Prvi korak je da shvatimo da postoje višestruke tem-poralnosti, višestruki univerzalizmi i višestruki partikularizmi. Me-đutim, potrebno je da uradimo mnogo više nego da samo prihvatimo da oni postoje. Moramo početi da otkrivamo kako se međusobno uklapaju i koja je optimalna kombinacija i u kojim okolnostima. To je plan rada ozbiljne rekonstrukcije naših sistema znanja.

Do sada nisam govorio o „dve kulture" - o tom pretpostavlje-nom suštinskom epistemološkom raskolu između humanističkih nauka i prirodnih nauka. Taj raskol, reprodukovan unutar društve-

137

nih nauka kao Methodenstreit između idiografskih i nomotetičkih metodologija u stvari je skorašnji izum. Star je ne više od 200 do 250 godina i sam je najrani ja tvorevina savremenog svetskog-siste-ma. Takođe je duboko iracionalan, pošto je nauka kulturološki fe-nomen, zatočenik sopstvenog kulturološkog konteksta, a humani-stičke nauke nemaju jezik koji nije naučni jer inače ne bi mogle ni-kome koherentno da prenesu poruku.8

Svima nam je potrebno da mnogo više čitamo. Čitanje je deo procesa teoretskog saznavanja, razotkrivanja znakova i karika koji leže sakriveni u gomili nataloženih produkata znanja. Potrebno je da usmerimo naše studente na razmišl janje o fundamentalnim epi-stemološkim temama. Moramo da prestanemo da se bojimo bilo fi-lozofi je bilo nauke, pošto su one konačno jedna stvar, i možemo se baviti j ednom od njih ukoliko se bavimo sa obe ili prihvatajući da su one jedan jedini poduhvat. Tokom tog procesa postaćemo potpu-no svesni višestrukih univerzalizama koji upravljaju našim svetom i počećemo prvi put da bivamo istinski racionalni, to jest, da ostva-ru jemo konsenzus, ma koliko privremen, po pitanju prioriteta vred-nosti i istina u svetu u kome stalno moramo da donosimo odluke, i stoga da budemo kreativni.

Kad bi oni koji se bave društvenim naukama - tačnije, kad bi svi stručnjaci za bilo koju oblast humanističkih nauka - uspeli u re-konstrukciji svog poduhvata na takav način, a to je jedno veliko kad bi, u ogromnoj meri bi doprineli da donesemo istorijske odluke koje se nužno zahtevaju od svih nas u ovom razdoblju tranzicije. Naravno, neće doći do smaka sveta, ali bi nam tako bilo omoguće-no da nastavimo dalje sa boljeg uporišta.

Navodno se u j ednoj poslovici iz vremena dinastije King kaže: „Narod se plaši vladara; vladari se plaše stranih đavola; strani đa-voli plaše se ljudi". Naravno, Kingovi su već doživeli susret sa sa-vremenim svetskim sistemom. Ali mi, ljudi, mi smo takođe i strani đavoli. Na kraju nema ostalih, ili barem nema ostalih koje ne može-mo kontrolisati ukoliko se zajednički odlučimo da to uradimo, da o tome raspravljamo, odmeravamo alternative i opredelimo se, kreativ-no. U svetu sastavljenog od društva, mi smo ti koji gradimo svet.

138

BELEŠKE

1 Epigraf iz delà Pola Gilroja: Against RaceImagining Politicai Cul-ture Beyond the Color Line (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 2000), 72.

André Fontaine, Histoire de la guerre froide, 2 vols. (Paris: Fayard, 1983).

' O pojmu hronozofije, videti Krzysztof Pomian, „The Secular Evolu-tion of the Concept of Cycles", Rewiev 2, broj 4 (proleće 1979):563-646. Po-mjan koristi ovaj termin za razliku od „hronometrije" i „hronologije" govore-ći: „Govori o vremenu; hronozofija uzima vreme za objekt diskursa ili tačnije rečeno diskursa uopšte" (568-569).

4 Vidi Ilya Prigogine: „The End of Certainty (New York: Free Press, 1997). Treba uočiti da naslov u francuskom originalu: La Fin des certitudes, koristi množinu, „izvesnosti" (certainties).

5 Ovo je naslov drugog delà Geopolitics and Geoculture: Essays on the Changing World-System, Imanuela Volstrina (Cambridge; England: Cam-bridge University Press, 1991).

6 „Kultura kao ideološko poprište modernog svetskog sistema" Hitotsu-bashi Journal of Social Studies 21, no. I (avgust 1989):5-22, reprint u Valer-stajnovom: Geopolitics and Geoculture, 158-183.

7 Vidi odličnu diskusiju o ovom fenomenu kod Gilroja: Against Race, poglavlje broj 7 i passim.

8 Moji argumenti za elaboriranje ove teze mogu se naći u 2. delu: „The World of Knowledge", u Imanuel Valerstin: The End of the World As We Know It: Social Science for the Twenty-first Century (Minneapolis: Univer-sity of Minnesota Press, 1999).

139

Poglavlje VII

DEMOKRATIJA: RETORIKA ILI STVARNOST?

DEMOKRATU A I SVETSKI-SISTEM DO SADA

Danas svi samo o demokratiji pričaju. Ko ne izjavl juje da je demokrati ja nešto dobro i koji političar ne tvrdi da je vlada kojoj pripada ne sprovodi i partija koju predstavlja da ne želi d a j e saču-va i uveća? Teško je prisetiti se da je ne tako davno, u periodu od Francuske revolucije pa sve do 1848. barem, „demokratija" bila reč koju su upotrebljavali samo opasni radikali.1 „Demokratska" je bila oznaka mnogobrojnih organizacija ekstremne levice 1830-tih i 1840-ih.2 Proglasiti nekoga za demokratu u vreme Svete Alijanse

pomalo je nalikovalo na optuživanje nekoga za komunistu na Zapa-du u periodu posle 1945.

Kada je , posle 1848, Macini (koji je sebe nazivao demokra-tom) ušao u ozbiljnu raspravu sa socijalistima, socijalisti su svojoj paroli dodali termin „socijalni"; govorili su da su „za univerzalnu demokratsku i socijalnu republiku".3 Odatle verovatno potiče ka-sniji termin „socijaldemokrate", odrednica „socijalni" tada je već smatrana neophodnom jer samo izraz „demokratski" nije više ozna-čavao nešto radikalno, pošto su ga prisvojili i ostali, oni koji su vo-dili umereniju politiku. Proći će jo š barem pola veka pre nego što su i konzervativci prisvojili tu reč.

140

Sve zavisi od sadržaja koji stavimo u reč, bilo koju reč. Jedna od mogućih upotreba reči „demokratija", po danas rasprostranjenoj definiciji , jeste sloboda od arbitrarne političke sile. Prema toj defi-niciji, demokrati ja je manje ili više realizacija individualističke li-beralno političke agende. Vidljivi pokazatelji demokratičnosti ze-mlje, da li postoje ili ne postoje slobodni izbori na kojima učestvuje više partija, da li postoje ili ne postoje sredstva informisanja koja nisu pod direktnom političkom kontrolom vlade, da li se država upliće ili ne upliće u slobodu veroispovesti - ukratko, u kojoj meri se sve to što se obično podvodi pod pojam „građanskih sloboda" istinski ostvaruje u okvirima neke konkretne države.

Predstavimo li istorijski razvoj demokrati je pomoću pomenute definicije, dobijamo linearnu krivulju. Uobičajen teoretski model implicitno kreće u trenutku „apsolutnog monarha" ili njegovog ekvivalenta. Preuzimanje postupka odlučivanja od glavnog izvrš-nog organa ili barem primoravanje glavnog izvršnog organa da po-deli vlast sa izabranim zakonodavnim telom, deo je te priče. Ogra-ničavanje stepena do kojeg je državi dozvoljeno da se petlja u tako-zvanu privatnu sferu predstavlja drugi deo priče. Garancije da se kritičari ne ućutkuju niti kažnjavaju opet su nešto treće. Primenom tih kriterijuma dolazimo do toga da slika izgleda svetlija u pane-vropskom svetu (Zapadna Evropa, Severna Amerika, Australoazi-j a ) a manje dobra, u vrlo različitom stepenu, u drugim mestima na svetu. Delimično se podigla f rka zbog ukl jučivanja partije Jorga Hajdera u austrijsku vladu prošle godine, zbog straha da bi Austrija počela da izgleda manje dobro na ovoj vrsti tabele.4 Kada u današ-nje vreme zapadni političari govore o tome koliko je neka zemlja demokratska, obično se misli na to kako je oni procenjuju . Zapra-vo, sada već čitav niz godina, vlada SAD godišnje objavl juje zva-nične tabele ostalih vlada koristeći upravo takve kriterijume.

Nema nikakve sumnje da su građanske slobode zaista veoma važne. I znamo tačno koliko su važne kada god su ozbil jno ugro-žene. Pod režimima koji ograničavaju građanske slobode, a koje obično označavamo kao „diktature", naravno da uvek postoji

141

određen otpor, naročito osoba koje žele j avno da iznesu svoje miš l jen je (intelektualci, novinari, političari, studenti), postoji opo-zicija koja je možda u dubokoj ilegali u uslovima oštre represije. Kada zbog bilo kog razloga režim oslabi ili ga zbace na neki na-čin, među prvim stvarima koje ljudi obično proslavl ja ju jeste okončanje takvih represija. Otuda znamo da takve građanske slo-bode poseduju vrednost, da ih ljudi cene i da se n j ima koriste ka-da i tamo gde one postoje.

Međutim, takođe znamo da, mada građanske slobode smatra poželjnim, običan čovek retko baš njih stavlja na vrh svog politič-kog programa. A u onim zemljama u kojima režim široko poštuje građanske slobode, građanske slobode kao da prosečnoj osobi retko kada zadovoljavaju u potpunosti smisao onoga što bi trebalo da bu-de definici ja demokratskog društva. Kad bi bile dovoljne ne bismo imali ovoliko mnogo političke ravnodušnosti i toliko mnogo poli-tičke apstinencije. Kada osmotrimo takozvane liberalne države, one sa relativno visokim nivoom građanskih sloboda, otkrivamo čitav niz drugih pi tanja koja se tiču većine ljudi, uzrok su njihovih pritu-žbi i utiču na njihove političke prioritete.

Pritužbe se, čini mi se, mogu grupisati u tri glavne kategorije: pritužbe na korupciju; pritužbe zbog materijalne nejednakosti; pri-tužbe zbog neadekvatne inkluzivnosti građanskog prava. Počnimo sa korupcijom. Postoji neverovatna količina cinizma po tom pita-nju. Bilo bi teško imenovati ma i jednu vladu na svetu u poslednjih sto godina koja nije spoznala jedan, nekoliko ili mnogo skandala u vezi sa korupcijom. Naravno, i ovde se delimično radi o definiciji. Ako pod korupcijom podrazumevamo privatnu kupovinu usluga ili odluka javne ličnosti, političara ili državnog službenika, to se, na-ravno, stalno dešava, često u formi odgovarajuće provizije. Tako nešto je verovatno češće u siromašnijim zemljama ili se češće prija-vl juje . U slučaju siromašnijih zemalja, podmićivači su vrlo Često oni koji nisu državljani zemlje, osobe iz bogatijih država, i kapitali-sti i predstavnici drugih vlada. Međutim, otvoreno podmićivanje je najbeznačajni j i deo ove priče.

142

Mnogo je važnije pi tanje do koje mere novac kupuje ulaz. Ta vrsta korupci je prodire u funkc ion i san je režima bogatij ih država -upravo onih koje uživaju bolji glas po p i tan j ima građanskih slo-boda. Voditi politiku u višepart i jskom sistemu skupa je igra i stal-no postaje sve skuplja. Većina političara i većina političkih parti ja ima f inansi jske potrebe koje daleko premašuju sumu koju mogu da obezbede relativno mala davanja mase nj ihovih pristalica. Svi znamo šta se dešava kao posledica toga. Imućniji prilagači (poje-dinci i pravna lica) nude velike sume novca, ponekad istovremeno mnogobrojn im konkurentskim part i jama. Zauzvrat očekuju izve-snu količinu prećutne naklonosti za svoje potrebe i eksplicitan ulaz za svoje lobiranje.

Teorijski, kapitalisti deluju preko tržišta i žele da se vlada ne pača u funkcionisanje tržišta. U praksi, kao što svaki kapitalista zna, vlade su od suštinske važnosti za nj ihovo tržište na više načina - tako što omogućavaju ili onemogućavaju relativne monopole, što su samo skoro monopolski kupci na veliko skupih artikala i kao manipulatori makroekonomskih odluka, ukl jučujući naravno opore-zivanje. Nijedan ozbiljan kapitalista ne može sebi da priušti da ig-noriše vladu, ni svoje zemlje ni vladu bilo koje druge zemlje u ko-jo j posluje. Ali s obzirom da političari moraju davati prioritet stica-nju vlasti ili ostajanju na vlasti, imaju velike finansijske potrebe, nijedan ozbiljan kapitalista ne može sebi da priušti da zanemari ovakav očigledan izvor pritiska na vlade, inače će izgubiti u korist konkurenata ili protivničkih interesnih krugova. Zbog toga nijedan ozbiljan kapitalista ne ignoriše vlade i svi ozbiljni kapitalisti prvo imaju na umu činjenicu da političari imaju velike finansijske potre-be. Shodno tome, korupcija je apsolutno normalna i ne može se proterati iz političkog života kapitalističke svetske-ekonomije.

Ipak, korupcija nije samo nezakonita; ona je protiv normi, re-dovno proklamovanih, poštene vlade i neutralne birokratije. Kada se glavno pravilo krši svakodnevno, jedini mogući odgovor je ras-prostranjen cinizam. Mi upravo to imamo. Cinizam može dovesti do potpuno različitih posledica. Jedan odgovor na cinizam bi bio da ubacimo naše ljude. Drugi je da vodimo bitku da smanjimo loše

143

posledice korupcije. Treći odgovor na cinizam je da se povučemo iz aktivnog učešća u politici. Svaki od odgovora ima svoje domete. Problem sa „ubacivanjem naših l judi" jeste taj što se time retko ka-da men ja raskorak između pravila i stvarnosti. Problem sa pokuša-j em da se smanje štetne posledice jeste taj što je to toliko teško iz-vesti - skoro nemoguće - da često izgleda da ne vredi truda poku-šavati. To zatim navodi sve više ljudi da se opredele za treći odgo-vor, povlačenje, i tako ostaju korumpirani da mirno vladaju.

Druga mogućnost je da se predefiniše ono što se podrazumeva pod demokrati jom, proširivanjem prethodne definicije i insistira-n jem na stvarnim rezultatima pored već postojeće izborne procedu-re. Izbori su naravno prošli kroz važnu evoluciju u poslednja dva veka. Stigli smo, praktično u svakoj zemlji, do propisa o univerzal-nom pravu glasa za punoletne. Kad uzmemo u obzir gde je svet bio pre dve stotine godina reč je o velikoj strukturalnoj promeni. I kao što smo već napomenuli, opšte pravo glasa za punoletne redovno se slavi kao rađanje demokratije. Kad pogledamo istorijat ekspanzije prava glasa5, odmah uočavamo d a j e ono uvek bilo rezultat politič-ke borbe. I takođe vidimo da je proširenje prava glasa posledica ustupka koji oni na vlasti čine pokretima kojima diriguju oni koji nemaju pravo glasa.

Glavna rasprava među onima koji su kontrolisali politički apa-rat kada god se o takvom proširivanju prava glasa raspravljalo, vo-dila se između strašnih (koji su paradirali kao neumoljivi) i rafini-ranih. Strašni su bili oni koji su objašnjavali da će ako se omogući širi pristup pravu glasa doći do značajnih negativnih promena u kontroli državnog aparata, prepuštanjem političke moći u ruke onih koji će razgraditi postojeći društveni sistem. Navodno, „prljava ru-lja" preti da ukloni one koji imaju društveni ugled. Rafinirani su bi-li oni koji su objašnjavali suprotno, pošto im se dodeli pravo glasa, „opasne klase" će postati, zbog same činjenice da su formalno uključene u političku proceduru, manje opasne i neće doći do poli-tičkih promena kojih su se plašili ili će se pokazati da su minorne.

Postepeno davanje ustupaka koje su zagovarali rafinirani na kraju je široko prihvaćeno i ispostavilo se da su rafinirani bili zaista

144

u pravu kada su predviđali da prošireno pravo glasa neće voditi zbacivanju sistema. Naprotiv, izgleda da su upravo takvi ustupci otupeli revolucionarne sklonosti rulje. Naravno, delimično i zbog toga što se koncesije nisu zaustavljale samo na ustupanju prava gla-sa. Drugi komplet ustupaka su ustupci koje uopšteno nazivamo „dr-žava socijala" („welfare State"). Ako to slobodnije definišemo kao sve državne poteze koji su pomogli i omogućili podizanje nivoa nadnica plus upotrebu države za izvesnu preraspodelu globalnog viška, tada naravno u određenoj meri imamo socijalnu državu to-kom jednog veka i praktično širom sveta (mada, naravno, u vrlo različitom stepenu).

Zapravo, redistributivne povlastice socijalne države možemo podeliti u tri glavne kategorije, kao odgovor na tri vrste glavnih zahteva koje su obični ljudi postavili državi. Reč je o zdravlju, obrazovanju i doživotnom dohotku. Praktično svi ljudi žele da pro-duže život i dobro zdravlje sebi i svojim porodicama koliko god je moguće. Praktično svi ljudi žele da organizuju obrazovanje za sebe i svoju decu, prevashodno da bi povećali svoje životne šanse. I sko-ro svi ljudi brinu zbog neujednačenog stvarnog dohotka tokom svog života i žele ne samo da povećaju svoj tekući dohodak već da oštra kolebanja dohotka svedu na na jman ju moguću meru. Narav-no, sve su to savršeno razumne težnje. I sve se one redovno razma-traju u tekućim političkim programima.

Zapravo, prilično mnogo je učinjeno u tom smislu u proteklih dve stotine godina. Na polju zdravlja, imali smo vlade aktivne na planu unapređenja zdravstva, obezbeđivanja preventivne medicine (masovna vakcinacija, na primer), davanja dotacija bolnicama i kli-nikama, proširivanja medicinskog obrazovanja i obezbeđivanja raz-ličitih vrsta zdravstvenog osiguranja kao i određenih vrsta besplat-nih usluga. Na polju obrazovanja: dok pre dve stotine godina prak-tično niko nije dobio formalno obrazovanje, danas je osnovno obra-zovanje dostupno skoro svugde, srednji nivo obrazovanja je raspro-stranjen (mada neujednačeno) a visoko obrazovanje je dostupno značajnom broju ljudi, barem u bogatijim zemljama. Sto se tiče ga-

145

rantovanog doživotnog dohotka imamo programe za osiguranje ne-zaposlenih, starosne penzije i različite druge metode ublažavanja kolebanja dohotka tokom životnog veka. Naravno, u poređenju sa zdravljem i obrazovanjem, programi garantovanja doživotnog do-hotka mnogo su neravnomernije raspoređeni u svetskom-sistemu.

Moramo biti pažljivi kad ocen ju jemo pomenute povlastice ko-je daje socijalna država. S jedne strane, povlastice predstavljaju značajnu strukturalnu razliku u poređenju sa situacijom pre dve sto-tine godina, kada su skoro svi takvi programi i mehanizmi bili ne-poznati i politički nezamislivi. S druge strane, od takvih programa korist je imao prevashodno onaj deo svetske populacije koji bismo mogli nazvati kadrovima sistema, ili srednjim slojevima. Takvi srednji slojevi nisu, važno je da se napomene, ravnomerno raspore-đeni u svetskom-sistemu. U jednoj državi Trećeg sveta 5 posto po-pulacije moglo bi, u na jbol jem slučaju, zapasti u tu kategoriju, dok bi u najbogati j im zemljama možda 40 do 60 posto populacije pot-palo pod takvu kategoriju.

Otuda, posmatrano kroz objektiv nacionalnih statistika, reč je o tome da je danas u man jem broju zemal ja većina stanovništva imućni ja nego što su bili nj ihovi preci pre dve stotine godina. Istovremeno, društvena polar izaci ja svetskog-sistema nastavila je da se odvija brzo, ne samo među zeml jama već i unutar njih. Sta-više, ta polarizacija ni je samo relativna, već za izvestan deo svet-ske populaci je (teško je izmeriti ali nije preteško primetiti) polari-zacija je apsolutna.

A ipak, mada su efekti preraspodele u socijalnoj državi mno-go manje dobri nego što bismo hteli verovati da jesu ili nego što nam neprestano govore oni što propagira ju svetski-sistem, isto-vremeno je tačno da su troškovi preraspodele kakva je vođena znatni i odražavaju se kroz relativno visoke poreske stope bogati-j ih zemalja. Oporezovani se stalno žale da im je previše. Istina je da su poreske dažbine mnogo veće danas nego pre pedeset, sto i dvesto godina - i za gornje i srednje slojeve svetske populaci je kao i za kapitalistička preduzeća.

146

Kapitalisti, naravno, imaju koristi od takve preraspodele, pošto ona povećava efektivnu potražnju. Međutim, nije uopšte izvesno da

je povećana efektivna potražnja veća od razrezanog poreza, mereno na duže staze. To je istina iz prostog razloga. Politički gledano, opšti zahtev za demokratizacijom pretvara se u stalno rastuću kri-vulju zahteva za preraspodelom, krivulju koja raste ne samo unutar zemalja, već se ujedno širi prema spolja na sve više i više zemalja i stoga raste unutar svetskog-sistema kao celine.

Takva vrsta demokratizacije manje je omiljena kod kapitalista generalno nego što su građanske slobode, a borba da se limitira preraspodela, da krivulja krene u suprotnom smeru i da se koliko je moguće smanji stopa rasta, predstavlja neizostavni deo konzerva-tivnih političkih programa. Ne sumnjam da konzervativne snage stalno pobeđuju što im omogućava da obuzdaju povećanje ili čak smanje stepen preraspodele. Ali ako sagledamo svih otprilike dve stotine godina, meni izgleda jasno da je oporezivanje išlo po uzla-znom zupčaniku. Svaki put kad je bilo suprotno bilo je malo u po-ređenju sa potonjim napredovanjem. Neoliberalna ofanziva 1980-ih (tačerizam-reganizam) i retorika globalizacije 1990-ih upravo su bili takav pokušaj da se obuzda povećanje. Takvim pokušajem se nešto postiglo, ali mnogo manje nego što su se njegovi zagovornici nadali, a politička reagovanja su već zahvatila svet.

Da vam sada predstavim treću grupu pritužbi, one o neade-kvatnoj inkluzivnosti građanskih prava. Nama poznati termin „gra-đanin" je reč koju je Francuska revolucija nametnula svetskom po-litičkom rečniku. Pojam je nameravao da simboliše odbacivanje staleškog sistema u kojem plemstvo i običan svet imaju različite društvene položaje i različita politička prava. Namera je bila uklju-čivanje. Običan svet kao i plemstvo trebalo je da budu uključeni u politički proces. Sve osobe, to jest, svi građani, trebalo je da budu jednaki. Svi su građani imali prava.

Odmah se postavlja pi tanje šta to treba da se računa u „prava" građana. Raznorazni pokušaji da se ta prava definišu vrlo eksten-zivno jednim potezom suzbijeni su „kontrarevolucijama". Ipak, to-

147

kom dve stotine godina odvijalo se polagano širenje a ubrzalo se naročito u poslednjih pedeset godina. Jedan elemenat je bilo proši-renje prava glasa, koje se proširilo sa posednika na neposednike, sa starijih na mlađe, sa muškaraca na žene, sa glavne etničke grupe na takozvane manjine. Drugi front je bila borba protiv ropstva a zatim protiv drugih vrsta robovanja. Treći f ront predstavlja pokušaj da se okonča zvanična diskriminacija, eliminacijom iz državne sfere i za-branj ivanjem diskriminacije u privatnoj sferi. Danas imamo duga-čak spisak modela diskriminacije koji su postali društveno neligi-timni: klasa, rasa, etnicitet, „autohtonost", pol, starosno doba, sek-sualnost, invalidnost. A lista se stalno proširuje.

Potrebno je ukazati na najnovi je pritužbe u vezi demokratije. Reč je o pritužbi da se teoretski možemo žaliti samo na demokrati-ju zemlje čiji smo državljani i da samo u n jo j možemo i da uradimo nešto po tom pitanju. Uvek su postojali l judi koji su se solidarisali sa pokretima u drugim državama, pokretima za socijalnu pravdu ili za građanska prava ili za prava na nacionalno oslobođenje. Uvek su postojali kosmopoliti koji su odlazili u druge zemlje da bi aktivno učestvovali u tamošnjim borbama, pa i revolucijama. Ali, države su sprečavane ili su se uzdržavale od mešanja u sukobe u drugim drža-vama po principu recipročnog priznavanja suvereniteta.

U devetnaestom veku, recipročno pr iznavanje suvereniteta dodelj ivano je samo zeml jama koje su smatrane za deo međudr-žavnog sistema, koje su definisane kao „civilizovane" zemlje. Područja na našoj planeti koja nisu bila smatrana „civilizovanim" izložena su samoproklamovanom pravu „civilizovanih" država da se upuste u „misiju civi l izovanja", koja podrazumeva osvajanje , upravl jan je i nasilnu t ransformaci ju određenih običaja. U doba procvata imperi jal izma, kra jem devetnaestog veka, izraz „imperi-j a l i zam" je bio časna reč, barem u zeml jama u koj ima je formirala temelj n j ihove državne politike.

Takav stav prema ispravnosti imperi ja l izma promenio se po-sle Drugog svetskog rata. Od jednom posta je nepoželjna reč. A mi smo ušli u doba nacionalnooslobodilačkih pokreta koji su nastavi-

148

li da postižu uspehe manje-više svugde u periodu posle 1945. po pitanju svog primarnog cilja, lokalnog suvereniteta sopstvene ze-mlje. Čim se to desilo, međutim, j av io se novi pokret, uglavnom na Zapadu, u korist „ljudskih prava", koja su definisana kao razli-čita demokratska prava o koj ima govorimo, od građanskih slobo-da do prava na državljanstvo.

Organizacije osnovane van okrivljenih zemalja pokušavale su da vrše politički pritisak direktno na vlade zemalja koje su definisa-ne da nemaju odgovarajuća l judska prava i indirektno preko vlada zemalja u kojima su te organizacije za l judska prava bile smeštene. Pritisci su vršeni na mnogobrojne načine - publicitetom, bojkotima i na kraju „pravom na intervenciju". Sve skorašnje aktivnosti zema-lja N A T O na Balkanu vođene su uz pozivanje na „ljudska prava" i „pravo na intervenciju".

Pa, gde se sada nalazimo u ovom diskursu o demokrat i j i? Da li je demokrat i ja stvarnost, fa tamorgana, ili nešto između to dvo-j e ? Da li je ostvariva ali j o š neostvarena? Apologeti postepenog napredovanja tvrde da je postignuto mnogo. Portparoli mnogo-brojnih grupa koje su nastale da bi se na razne načine borile za veću demokrati ju, uglavnom iz jav l ju ju da cilj u obliku jednakih prava ni izdaleka nije ostvaren. S obzirom na ove različite proce-ne i u svetlu istorijskih činjenica koje sam ukratko izneo, smatram da moramo po drugi put preći preko terena, analizirajući malo de-tal jni je i podelivši naš zaključak o napredovanju demokrati je u tri kategorije: demokrat i ja kao retorika, demokrat i ja kao praksa i de-mokrat i ja kao mogućnost .

DEMOKRATIJA KAO RETORIKA

Zašto je termin „demokrati ja" evoluirao od izraza revolucio-narnih težnji do univerzalne otrcane f raze? Prvobitno, u zapadnoj političkoj filozofiji, od Grka do osamnaestog veka, za demokratiju se uvek smatralo da znači ono što grčki koren te reči kazuje, vlada-

149

vina naroda - to jest, vladavina naroda naspram ne samo vladavine jednog čoveka već još više vladavine najboljih ljudi, aristokratije. Demokrati ja je tako pre svega bila kvantitativni pojam. Podrazume-vao je poziv na jednakost u bazično neravnopravnim okolnostima, jer , ako su postojali „najbol j i" ljudi, onda su morali postojati i „ma-nje dobri" ljudi - neobrazovani, neuredni, prosti, siromašni.

Ko su najbolj i , zapravo nije važno. Definisani su na osnovu krvi/porekla/formalno pripisanih atributa. Definisani su na osnovu bogatstva/imovine/ekonomskog uticaja. Definisani su na osnovu obrazovanja/inteligencije/posebnih talenata. A svi ovi načini klasi-fikovanja najbol j ih uvek su praćeni pretpostavkom da način opho-đenja (način života) „civilizovanost" predstavljaju karakteristiku najbol j ih ljudi. Uvek je od suštinske važnosti bilo razgraničiti dve grupe, one koji su definisani da imaju status učesnika u procesu ko-lektivnog odlučivanja i onih za koje se govorilo da nemaju pome-nuti status. Demokrati ja kao zamisao, kao pokret, prvobitno je tre-balo da odbaci jednu takvu distinkciju kao temelj organizovanja političkog života.

Zapravo, nikada se nije ni povela neka važnija rasprava na tu temu; a nije moglo ni da je bude sve dok pojam „građanstva" nije počeo redovno da se koristi u uobičajenom političkom diskursu. I ovaj kulturološki pomak je velika retorička baština Francuske revo-lucije. Sada smo svi građani.

A da li smo svi građani? Osnovna diskusija o implikacijama pojma građanstva desila se u dva sukcesivna trenutka u vremenu. Početkom devetnaestog veka dobila je oblik unutrašnje nacionalne debate u Velikoj Britaniji, Francuskoj, SAD i nekoliko drugih ze-malja, usredsredivši se na temu prava glasa.6 Osnovna alternativa je bila ona između prava glasa posednika, onoga što su Francuzi nazi-vali suffrage censitaire, i univerzalnog prava glasa. Znamo d a j e na kraju, u tim zemljama a zatim i drugde, univerzalno pravo glasa od-nelo pobedu; štaviše, ono što je bilo obuhvaćeno izrazom „univer-zalan" postepeno se proširivalo.

Međutim, čim je načelo opšteg prava glasa prihvaćeno (čak i kada nije implementirano u potpunosti) rasprava je promenila loka-

150

ciju. Kako se pravo glasa širilo u zemljama Zapada (a i ostali ele-menti građanskih sloboda se sve više širili po istim ovim zemlja-ma), termin „građanin" sticao je sve veću legitimnost u ovim ze-ml jama i upotrebljavan je da ispuni nameru koju sam po sebi pod-razumeva. Međutim, pojam građanina uvek isključuje taman isto onoliko koliko i podrazumeva. Jer građanin nužno indirektno pod-razumeva negrađanina. Ako opasne klase više nisu opasne, ako su necivilizovane radničke klase već prihvaćene kao građani, onda se retorička linija između civilizovanih i necivilizovanih pomera i po-staje linija između civilizovanih zemalja i necivilizovanih zemalja. To bi zatim postalo glavno retoričko opravdanje suverenog pravila i retorički temelj zahteva i ostvarivanja učešća radničke klase u slavnoj misiji civilizovanja.

U tom momentu, „demokrati ja" se više nije koristila kao ter-min za izražavanje zahteva donjih slojeva u nacionalnoj klasnoj borbi već više kao termin koji je opravdavao kurs dominantnih sila u svetskom sukobu između takozvanih civilizovanih i necivilizova-nih, između Zapada i svih ostalih. Otuda, pošto se rezonanca kon-cepta demokratije promenila, upravo su one grupe koje su se užasa-vale te reči u prvoj polovini devetnaestog veka počele d a j e usvaja-ju krajem veka i d a j e koriste kao svoju ariju u drugoj polovini dva-desetog veka. U tom trenutku, pojam demokratije postaje prevas-hodno simbol, posledica i dokaz civilizacije. Zapad je demokratski, ostali nisu. Vodeće sile u svetskoj-ekonomiji na taj način sebe pro-glašavaju moralnim vođama. Njihova hegemonija je temelj progre-sa širom sveta. Nude demokratiju kao Sveti Gral. Zbog toga pred-stavljaju inkarnaciju vrline.

DEMOKRATIJA KAO REALIZACIJA

Nova retorika ne bi funkcionisala da nije bilo nekakvih empi-rijskih osnova za isticanje takvih zahteva. Koji su to zahtevi? Da bismo to shvatili moramo da pomenemo bitnu razliku između kapi-

151

talističkog i pretkapitalastičkog sistema u smislu društvene stratifi-kacije. U pretkapitalističkom ustrojstvu, gornji društveni sloj je imao vlast zato što je kontrolisao sredstva nasilja. Time je polagao pravo na nesrazmerno veliki deo bogatstva. Oni koji su stekli bo-gatstvo na neki drugi način a ne vojnom aproprijacijom - recimo, preko tržišta - nisu definisani kao pripadnici gornjeg sloja i stoga su živeli u večnom strahu od konfiskacije. Nastojali su da izbegnu takvu sudbinu kupovanjem pristupa aristokratiji, a da bi do toga došli bilo je potrebno vreme, nekada čak i do četiri generacije.

Kapitalistička svetska-ekonomija je isto onoliko duboko raslo-jena koliko i pretkapitalistička društvena uređenja ali su odnosi iz-među slojeva drugačiji. Gornji sloj zadržava svoju društvenu pozi-ciju ne zbog svoje nekadašnje vojničke odvažnosti već zbog svoje nekadašnje ekonomske veštine. Oni koji nisu na vrhu ali imaju kva-lifikacije, oni koje nazivamo kadrovima ili srednjim slojem siste-ma, ne žive u strahu od konfiskacije. Naprotiv, nj ima se zapravo stalno dodvoravaju i udovol javaju im gornji slojevi, kojima je po-trebna nj ihova pomoć da održe političku ravnotežu sveukupnog svetskog-sistema, to jest , da drže opasne klase pod kontrolom.

Proširenje prava glasa, povlastice socijalne države, priznava-nje partikularističkih identiteta, svi su oni deo programa udovolja-vanja tim kadrovima, obezbeđivanja nj ihove odanosti celokupnom sistemu, a najviše od svega dobi janja nj ihove asistencije pri zadrža-vanju većeg delà svetske populacije na mestu na kom se nalazi. Za-mislimo kapitalistički svetski-sistem kao trodelni društveni sistem podeljen (simbolično) na 1 posto na vrhu, 19 posto kadrova i 80 po-sto na dnu. Zatim dodajmo, već pominjani, elemenat prostora. U gra-nicama jednog sistema kao što je kapitalistička svetska-ekonomija, 19 procenata nije ravnomerno raspoređeno na sve političke jedinice već bi se pre moglo reći d a j e koncentrisano u nekoliko njih.

Ako izvučemo dva zaključka - trodelni sistem stratifikacije, geografski neujednačen - onda izgleda očigledno da parola „demo-kratije" j ako mnogo znači za onih 19 posto, pošto podrazumeva stvarno popravljanje njihove političke, ekonomske i socijalne situa-

152

cije. Isto tako možemo da vidimo da veoma malo znači za onih 80 posto, pošto su dobili vrlo malo navodnih povlastica, bilo politič-kih, ekonomskih ili socijalnih. A činjenica da jedna grupica zema-lja ima više bogatstva i liberalniju državu i višepartijske sisteme koji manje-više funkcionišu - ukratko, činjenica d a j e nekoliko ze-mal ja civilizovano - nije uzrok već upravo posledica izrazitih ne-jednakosti u svetskom-sistemu kao celini. Zbog toga retorika zvuči istinito u nekim delovima svetskog-sistema a odzvanja toliko šuplje u drugim delovima, većem delu sistema.

Dakle, neostvarena demokrati ja? Naravno. Nije čak potrebno ni demonstrirati, što je moguće učiniti, d a j e demokratija, kako god défini sana, ograničena i falična čak i u takozvanim liberalnim drža-vama. Dovoljno je zapaziti da uopšte ne funkcioniše u nekom zna-čajni jem smislu u najvećem delu sveta. Kada vođe Zapada propo-vedaju o vrlinama demokratije državi Trećeg sveta, a to rade veo-ma redovno, ili namerno ne vide stvarno stanje svetskog sistema ili su cinični ili afirmišu moralnu superiornost svojih zemalja. Nikako ne branim niti opravdavam svetske diktature. Represija nigde nije vrlina, da ne pominjem masovne masakre. Namera mi je jednostav-no da ukažem na to da takve pojave nisu ni slučajne niti posledica činjenice da su određene zemlje neprosvećene, a nikako nisu ni po-sledica nedovoljne otvorenosti takvih zemalja za tokove kapitala. Dve trećine ljudi na svetu nema liberalnu državu zbog strukture ka-pitalističke svetske-ekonomije koja ih lišava mogućnosti da imaju takav politički režim.

DEMOKRATIJA KAO MOGUĆNOST

Ako demokratija po mom mišl jenju uopšte nije ostvarena u našem postojećem svetu, da li je ostvariva? Postoje dva moguća odgovora: „Da, postepeno" i „Nije". Mnogi kažu: „Da, postupno". Zamisao je da povlastice odobrene za onih 19 posto mogu slede -ćom prilikom biti odobrene za 21 posto a zatim za 25 posto a zatim a zatim... Potreban je, kažu ti ljudi, dalji organizovan pritisak -

153

društvenih pokreta, nevladinih organizacija, osvešćenih intelektua-laca ili kulturnim uzdizanjem necivilizovanih naroda.

Glavni argument koji su takvi prognostičari imali na svojoj strani jeste d a j e na taj način demokrati ja funkcionisala u proteklih dve stotine godina, kada su ustupci koji se mogu nazvati demokra-tizacijom zaista sticani borbom, zaista bivali osvajani postupno. Ono što ova prognoza izostavlja iz računa jeste kumulativan uticaj postupne promene na funkcionisanje sistema. Osnovni razlog što su privilegovani činili ustupke zahtevima za demokratizacijom jeste da bi smirili gnev, primili buntovnike u svoje redove ali uvek da bi sa-čuvali osnovni okvir sistema. Takva strategija ovaploćuje načelo Di Lampedusa da se „sve mora promeniti da se ništa ne promeni".

Načelo Di Lampedusa je vrlo efikasno načelo, do u svaki de-talj. Zahtevi za daljom demokratizacijom, za daljom preraspodelom političkog, ekonomskog i socijalnog kolača, daleko od toga da su presahnuli, nema im kraja, makar bili i samo postepeni. A demo-kratizacija u proteklih dve stotine godina, čak i ako je bila od kori-sti samo za mojih hipotetičkih 19 posto svetske populacije, skupo

je koštala onih 1 posto i potrošila je znatan komad (pomenutog) ko-lača. Ako će 19 posto da postane 29 posto, da ne pominjem da po-stane 89 posto, ništa neće ostati za privilegovane. Sasvim konkret-no, više ne bi bilo neprestane akumulacije kapitala, što je napokon razlog postojanja kapitalističke svetske-ekonomije. Dakle, ili se mora zaustaviti proces demokratizacije, što je politički teško, ili se mora preći na nekakav drugačiji sistem da bi se zadržali hijerarhija i nejednakost.

Verujem da smo se sada upravo prema ovakvoj transformaciji uputili. Neću ovde ponoviti svoju iscrpnu analizu svih faktora koji su doveli do onoga što ja smatram strukturalnom krizom kapitali-stičkog svetskog-sistema. Demokratizacija kao proces samo je je -dan od faktora koji je doveo sistem do njegovog tekućeg haotičnog stanja i neminovnog račvanja. Posledica, po mom mišljenju, jesu političke razmirice u narednih dvadeset i pet do pedeset godina oko toga kakav će društveni sistem naslediti kapitalističku svetsku-eko-

154

nomiju. Po mom mišl jenju reč je o sukobu između onih koji žele da taj društveni sistem bude u osnovi demokratski sistem i onih koji to ne žele. Zbog toga sam pomalo nesrećan što neki nagoveštavaju da je demokratija možda „projekat koji se u suštini ne može završiti". Takva formulaci ja nas navodi da pomisl imo na tragično stanje u kom se nalazi čovečanstvo, na njegovu nesavršenost i večnu spo-sobnost pobol jšanja . I naravno, ko može da se spori oko toga? Ipak, formulaci ja zanemaruje mogućnost da postoje momenti istorijskog izbora koji mogu u ogromnoj meri da promene stanje stvari. Raz-doblja tranzicije iz jednog u drugi istorijski društveni sistem upravo su takvi momenti istorijske odluke.

Čak iako nikada ne možemo da imamo savršeno demokratski sistem, ja zaista verujem d a j e moguće imati sistem koji je u velikoj meri demokratski. Ne verujem da ga sada imamo. Ali bismo ga mogli imati. Stoga postaje važno vratiti se na planiranje i reći o ka-kvoj borbi je reč. Ni je reč o građanskim slobodama, mada bi, na-ravno, demokratsko društvo imalo građanske slobode da razgale sr-ce Džona Stjuarta Mila. I trebalo bi da ih ima. Nije reč o višepartij-skom sistemu, tehnici demokratskog opsežnog odlučivanja koja je samo jedna od mnogih koje su moguće i zapravo onakvoj koja da-nas nije u širokoj upotrebi ni u j ednoj sferi osim u sferi nacionalnog i subnacionalnog periodičnog glasanja.

Demokrat i ja , mora se reći, tiče se jednakost i , koja je suprot-na od rasizma, rasprostranjenog raspoloženja u političkom životu u kapitalističkoj svetskoj-ekonomij i . Bez jednakost i u svim sfera-ma društvenog života, nije moguća jednakost ni u j edno j sferi društvenog života, već samo njen privid. Sloboda ne postoji tamo gde nema jednakost i , pošto će oni koji imaju moć uvek težiti da nadvladaju u sistemu neravnopravnosti . Zbog toga su pritužbe na korupciju svojstvene našem sistemu. Zbog toga postoje pritužbe na neujednačeno ostvarivanje građanskih prava. Zbog toga ima ci-nizma. Sistem u kojem postoji j ednakos t mogao bi biti relativno depolitizovan ali ne bi bio ciničan. Cinizam je psihološka odbrana od slabosti pred silom.

155

Zahtevanje sistema koji kombinu je relativnu jednakos t sa re-lativno demokratskom polit ikom rađa pi tanje - Da li je takav si-stem moguć? Glavni argument protiv takve mogućnosti jeste da u prošlosti tako nečega nije bilo. Meni se taj argument čini slabim. Društvene zajednice ljudi postoje, sve u svemu, veoma kratko vreme. Ne možemo početi odbacivati mogućnost da se nešto do-godi u budućnosti na temelju naše kratkotrajne istorijske prošlo-sti. U svakom slučaju, jedini zaključak koji čovek može da izvuče iz pesimizma jeste da odustane od svega. Drugi veći argument protiv jednakost i jes te što su se lenjinistički režimi loše pokazali. No, naravno, ti režimi nikada nisu bili egalitarni ni u j ednom tre-nutku, mada su se u početnim fazama služili egalitarnom retori-kom i možda u nju verovali u izvesnoj meri. A u stvarnosti bili su ogrezli u nejednakosti , bili su samo vari janta ostalih režima na pe-rifernim i poluperifernim područj ima kapitalističke svetske-eko-nomije. Nj ihovo iskustvo ne govori nam apsolutno ništa o šansa-ma da se ostvari egalitarni društveni sistem.

Osnovna stvar je što danas, u ovom trenutku razvoja kapitali-stičke svetske-ekonomije, dalje postepeno napredovanje nije stvar-ni izbor. Meni se čini da smo dostigli njegove kra jn je domete u okviru našeg sadašnjeg istorijskog društvenog sistema. Sistem se nalazi u krizi i neumitno će se promeniti. No, neće se nužno prome-niti na bolje. Tu sad postoji šansa za politički i moralni izbor ovog doba tranzicije. Ne verujem da postoji bilo kakav razlog da se pret-postavi da je progres neizbežan, politički ili moralni progres. Ipak, verujem u teoriju d a j e progres moguć.

Pa šta onda treba da uradimo? Pre svega, potrebno je jasno da sagledamo gde se nalazimo i činjenicu da imamo izbor, jer se si-stem grana i stoga završava. Drugo, trebalo bi međusobno da vodi-mo rasprave („mi" su oni koji bi hteli da naredni sistem bude egali-taran) o tome kakva bi nam politička taktika mogla ponuditi šansu za stvaranje takvog sistema i kako bismo mogli oformiti saveze ko-ji su neophodni da to postignemo. I treće, potrebno je da se kloni-mo zavodljivih reči onih koji bi da stvore, pod vidom nečega pro-

156

gresivnog, nov sistem ali koji će i dalje biti hijerarhijski i bez jed-nakosti. Ništa od pomenutog nije lako. I ne postoji garancija da možemo uspeti. Možemo biti sigurni da oni koji imaju privilegije nameravaju da ih zadrže u ovom ili onom obliku i da će se pri tome boriti i žestoko i inteligentno.

Dakle, demokratija? O njoj mislim kao Mahatma Gandi kada su ga pitali šta misli o zapadnoj civilizaciji. Odgovorio je : „Mislim da bi to bila dobra stvar."

BELEŠKE

1 Vidi diskusiju o demokratiji kao o magičnoj reči koja služi za okuplja-nje revolucionarne levice, u delu Džejmsa Bilingtona: Fire in the Minds of Man (New York: Basic Books, 1980), 244-246. Bilington opisuje evoluciju takvog revolucionarnog jezika od „demokratije" do „komunizma" u periodu od 1789. do 1848.

Većina tih grupa bila je efemerna i mala, ali vidite koje su nazive odabirale: Démocratie Friends of Ali Nations, Fraternal Democrats, Associ-ation Démocratique, Comité Central Démocratique Européen. Obratite ta-kođe pažnju na nazive časopisa: Democratisches Taschenbuch fur das De-utsche Volk; Le Débat social, organe de la démocratie. Kada se, u Engle-skoj, grupa otcepila iz The Working Men's Association 1837. zato što je bi-la previše miroljubiva, nazvali su se The Démocratie Association. Videti A. Muller Lehning, The International Association, 1855-1859.A Contribution to the Preliminary History of the First International (Leiden: E. J. Brill, 1938), 4, 11-18. Tek 1872 Fustel de Kulanges, koji je vodio konzervativnu ali republikansku politiku, objašnjavao je poreklo Druge Imperije ovako: „Da republikanci koji su upravo oterali Luja-Filipa /sa prestola/ nisu naivno takođe bili i demokrate, i da nisu utemeljili univerzalno pravo glasa, apso-lutno je verovatno da bi Republika nastavila da postoji u Francuskoj ove protekle 24 godine" (Coulanges, „Considérations sur la France", in Franço-is Hartog, Le XIXe siècle et l'histoire: Le Cas Fustel de Coulanges,Paris: Presses Universitaires de France, 1988, 238).

3 Videti Lehning, International Association, 24-25 i Appendix 10, 90-96. 4 Ovo je samo deo priče o Jorgu Hajderu. Videti poglavlje 4.

157

5 Vidi, na primer, rad Stajna Rokana, uključujući i članak o proširenju prava glasa, „Electoral Systems", u Citizens, Elections, Parties:Approaches to the Comparative Study of the Processes of Development (Oslo: Universi-tetsforlaget, 1979), 147-168.

6 Vidi Stjuart Vulf o distinkciji između nacije i naroda u koncepciji Pro-svećenosti karakterističnoj za način razmišljanja u doba Napoleona: ,„Nacija' je shvatana restriktivno, kao ,obrazovani' ili, nešto šire, vladajuća elita. ...Pi-sci doba Prosvećenosti uvek su pravili oštru distinkciju između obrazovanih, kojima je bila upućena njihova poruka, i .najbrojnijeg i korisnog delà nacije'. ,Ljudima', koji po definiciji nisu loši ali se na njih može lako uticati, bila je potrebna moralna i tehnička (i fizička) edukacija, koja odgovara njihovom statusu i koja ih najbolje priprema za život manuelnog radnika?" (Woolf, „French Civilization and Ethnicity in the Napoleonic Empire", Past and Pré-sent, br. 124 /avgust 1989/: 106).

158

Poglavlje VIII

INTELEKTUALCI: VREDNOSNA NEUTRALNOST U PITANJU

Objasnio sam u svojoj knjizi Kraj sveta onakvog kakav pozna-jemo: Društvene nauke za dvadeset i prvi vek1 da se savremeni svetski-sistem približava svom kraju i ulazi u doba tranzicije ka ne-kom novom istorijskom sistemu čije obrise ne znamo, i ne možemo da znamo unapred, ali možemo aktivno pomoći uobličavanju nje-gove strukture. Svet koji „poznajemo" (u smislu cognoscere) jeste kapitalistička svetska-ekonomija i pritešnjen je strukturalnim tenzi-j a m a kojima više nije u poziciji da vlada.

Ovde mogu izneti samo najkraći pregled takvih tenzija i njiho-vog delovanja. Ima ih tri. Prva tenzija je posledica deruralizacije sveta, koja je daleko odmakla i verovatno će u najvećoj mogućoj meri biti završena u narednih dvadeset i pet godina. To je proces koji neumoljivo povećava troškove rada kao procenat ukupno ostvarene vrednosti. Druga tenzija je dugoročna posledica eksterna-lizacije troškova, što je dovelo do ekološke iscrpljenosti. To podiže troškove ulaganja u vidu procenta ukupne ostvarene vrednosti. Tre-ća tenzija je posledica demokratizacije sveta, koja je proizvodila stalno sve veće zahteve za j avnom potrošnjom na obrazovanje, zdravstvo i garancije za doživotni dohodak. To podiže troškove oporezivanja u smislu procenta ukupno ostvarene vrednosti.

Kombinacija to troje dovodi do ogromnog dugoročnog struk-turalnog smanjenja (squeeze) profi ta stečenog proizvodnjom i u po-

159

stupku je pretvaranja kapitalističkog sistema u neprofitabilni za ka-pitaliste. U ovom tekstu neću o tome raspravljati, pošto sam to već učinio drugde.2 Uzeću ovu kombinaciju kao takvu za svrhu tema u kojima želim da raspravljam.

Kao deo strukturalne krize kapitalističke svetske-ekonomije, takođe uočavamo kraj načina na koji smo „poznavali" svet (u smi-slu scire), to jest, kraj upotrebljivosti sadašnjih okvira našeg siste-ma-znanja. Konkretno, koncept da su naučno znanje i f i lozof-sko/humanističko znanje radikalno drugačiji, intelektualno oprečni načini spoznavanja sveta - koncept koji nekad nazivamo „dve kul-ture" - ispostavlja se ne samo d a j e neadekvatan zadatku obezbeđi-vanja objašnjenja ogromne društvene tranzicije u kojoj živimo, već takođe i da je sam koncept glavna prepreka našoj sposobnosti da se inteligentno pozabavimo ovom krizom. Trebalo bi da se prisetimo d a j e koncept „dve kulture" star zapravo samo dva veka i da nikada nije postojao ni u j ednom drugom istorijskom sistemu.

Taj koncept je smišljen kao deo ideološke okosnice savreme-nog svetskog-sistema i možda nestaje sa očekivanim odlaskom sa scene ovog sistema. Jer tranzicija iz jednog istorijskog sistema u drugi, rezultat račvanja na našoj putanji , ima nužno neizvestan is-hod pošto uzima oblik haotičnog vira koji razara sve što nam je po-znato, preterano nadire na sve strane i naravno sve to vreme zbu-n ju j e sve nas.3 Stoga je na mestu zapitati se kakva je uloga intelek-tualaca ili kakva bi mogla biti ili morala biti usred brzih, neizvesnih ali veoma važnih t ransformacija u svetu u kojem svi mi živimo.

Oduvek znamo da je traganje za društvenom spoznajom ne sa-mo postavljanje intelektualnih pitanja već i moralnih pitanja i politič-kih pitanja. U savremenom svetu se, međutim, vodi obimna rasprava o tome kakav je međusoban odnos takvih različitih pitanja. Rasprava se konkretno, barem u ova dva veka, koncentrisala oko teme da li je moguće i da li je potrebno intelektualna, moralna i politička pitanja dr-žati radikalno odvojena jedna od drugih. Rasprava je uzburkala strasti.

U mnogobrojnim civilizacijama koje su prethodile stvaranju modernog svetskog-sistema bilo je daleko manje rasprava. Uvek je

160

bilo prihvaćeno da su tri vrste pi tanja - intelektualna, moralna i po-litička - neodvojiva i da bi u svakom slučaju u kojem bi došlo do konflikta moralni motivi preuzeli primat i odredili ishod. Koncept da treba zasebno sagledavati ta pitanja, poput koncepta dve kulture, izum je modernog svetskog-sistema. Zapravo, dva koncepta su lo-gično povezana. U modernom svetu oni koji sebe nazivaju naučni-cima tvrde da je nauka jedino područje traganja za istinom a odre-đuju fi lozofij i , književnosti i društvenim naukama ulogu da budu sfera traganja za dobrim i lepim. Sve u svemu, ova podela kognitiv-nih ciljeva prihvaćena je na obe strane. Zapravo, ovaj komplet uve-renja redovno se navodi kao jedan od velikih dostignuća modernog doba, jedan od njenih glavnih obeležja.

Koliko se taj koncept razlikuje od ranijih pogleda na svet mo-že se videti ako pogledamo drevnu Grčku. Savremeni zapadni mi-slioci često tvrde d a j e grčka kultura nj ihova intelektualna kolevka i u svakom slučaju sasvim slična u svojoj metafizici po centralnom mestu koje „racionalizam" zauzima u grčkoj misli. Od svih civili-zacija pre modernog doba smatra se d a j e civilizacija drevne Grčke najbliža civilizaciji modernog zapadnog sveta. Pa ipak koji je to značajan simbolički trenutak u istoriji grčke kulture koji se odnosi na temu odvajanja traganja za istinom od traganja za dobrim? To je Sokrat kojeg su naterali da popije otrov je r su ga optužili da kvari atinsku omladinu. Ne samo da su tražili od njega da popije otrov, već on to čini bespogovorno, priznajući u neku ruku ispravnost tog zahteva. U zapadnom vodiču kroz kulturu, Inkvizicija se može smatrati nastavkom pogleda na svet koji je doveo do atinske presu-de Sokratu. Intelektualci su bili omiljena meta inkvizicije.

S obzirom na činjenice, u savremenom svetu, uprkos „savre-menosti", od intelektualaca se još uvek veoma često traži da popiju otrov; i dalje ih spaljuju na lomači. Međutim, danas takvu represiju žrtve više ne smatraju legitimnom, a ni, verovatno, većina ostalih ljudi. Tema intelektualne tolerancije vrlo je prisutna u modernom svetu. Intelektualci pokušavaju upotrebiti ovakvu teoretsku potvrdu tolerancije da bi sebi obezbedili malo prostora. Međutim, ima mno-

161

go hipokrizije u tom imaginarnom, pošto je sadašnja praksa toliko daleko od teorije. Intelektualci su u stvari pod stalnim pritiskom onih koji su na vlasti.

U poslednjih 500 godina, a naročito u poslednjih 150 godina, postoje dva različita stila na koji su se intelektualci borili protiv re-presije svog samoizražavanja - dva sasvim različita načina, koja re-flektuju dva sasvim različita politička stava.

Glavni postupak argumentacije unutar društvenih nauka jeste onaj koji je svoj slučaj gradio na hipotetičkoj distinkciji između na-uke, područja istine, i politike, područja vrednosti. Većina onih koji se danas bave društvenim naukama kažu da govore kao naučnici samo u području nauke a prepuštaju javnoj areni sve rasprave o vrednosti i zaključke koje bi čovek trebalo stoga da izvuče iz slike stvarnosti koju daju oni koji se bave društvenim naukama. Kažu za sebe da zagovaraju „vrednosnu neutralnost", koja, tvrdi se, predsta-vlja jedini stav koji priliči intelektualcima uopšte, i konkretno oni-ma koji se empirijski bave društvenim naukama. Kaže se da takva neutralnost opravdava socijalnu i političku toleranciju društvene nauke koju intelektualci zahtevaju zauzvrat.

Tačna definici ja vrednosne neutralnosti predmet je mnogo-brojnih rasprava, ali je osnovna ideja da zadatak pr ikupl janja poda-taka i tumačenja nj ihovog značenja treba da se obavlja bez obzira da li rezultati potvrđuju, ili su protivrečni u odnosu na, vrednosti za koje se zalaže istraživač, šira zajednica ili država. Da li je opis ta-čan ili istinit kaže se da nema nikakve veze sa tim da li je poželjno ili nepoželjno ono što on opisuje; to jest, konstatuje se da su ono što jeste i ono što treba da bude sasvim različiti. Dalji podargument je da time to postaje moralna dužnost naučnika da javnosti pošteno predstavi rezultate svog istraživanja, bez obzira na eventualne im-plikacije po j avne poslove. I obrnuto, obeležje liberalnog društva je da ne pravi nikakve smetnje intelektualcima, niti naučnicima koji se bave humanističkim ili prirodnim naukama, da otkriju rezultate koje bi ostali smatrali uznemirujućim zbog njihovih moralnih ili političkih implikacija.

162

Ovakvo gledanje na stvari unutar društvenih nauka oslikava redovno citiran Maks Veber u svojoj diskusiji o „slobodi od vred-nosti" i „objektivnosti":

„Može se konstatovati bez ikakve sumnje da čim se iz praktič-nih političkih (naročito ekonomskih i društveno-politiČkih) procena nastoje izdvojiti konkretni pravci, sve što empirijska disciplina mo-že da pokaže sa sredstvima koja su jo j na raspolaganju jesu (1) pre-ko potrebna sredstva, i (2) neizbežne reperkusije, i (3) i time uslo-vljena konkurencija brojnih mogućih procena u njihovim praktič-nim posledicama. Filozofske discipline mogu da idu dalje i ogole .značenje ' procena, to jest , njihovu konačnu smislenu strukturu i njihove značajne posledice. . . .Društvene nauke, koje su striktno empirijske nauke, na jmanje su sposobne da se usude da izbegnu te-žak zadatak donošenja odluke i stoga ne bi trebalo da stvaraju uti-sak da mogu tako da rade."4

Obratite pažnju na jezik koji Veber koristi: društvena nauka ne može nikoga spasiti muke odlučivanja. On lično izgleda da je sve-stan koliko je mučno takvo asketsko samopožrtvovanje za naučni-ka. U svom čuvenom govoru minhenskim studentima odmah po okončanju Prvog svetskog rata, u kojem raspravlja o nauci „kao o profesij i", podseća nas da je Tolstoj rekao: „Nauka je besmislena jer nam ne daje odgovor na naše pitanje, jedino pitanje koje nam je važno: ,Šta nam je činiti i kako ćemo živeti? '" Veber to potvrđuje: „Neosporno je da nam nauka ne daje odgovor na to."

Šta on otuda zakl jučuje? „Sudbinu našeg vremena karakterišu racionalizacija i intelek-

tualizacija i, iznad svega, ,raščaranost sveta.' ... Onome ko ne može da podnese sudbinu našeg vremena kao

čovek, mora se reći: neka se vrati tiho, bez za prebege uobičajenog publiciteta, već jednostavno i obično. Dveri starih crkava širom su i sa saosećanjem otvorene za n jega

[Intelektualni] integritet, međutim, obavezuje nas da kažemo mnogima koji danas iščekuju nove proroke i spasitelje: situacija je ista onakva kakva od jeku je kroz divnu pesmu stražara iz vremena progonstva koja je uključena među Isaijina proročanstva:

163

,Zvao me iz Seira, Čuvar, šta će biti od noći? Čuvar je rekao, Jutro dolazi, a i noć: ako ćete se raspitivati, raspitujte se: vraća se, dolazi. '

Narod kojem je ovo rečeno, raspitivao se i iščekivao preko dva milenijuma i potresemo se kada spoznamo njegovu sudbinu. Iz ovoga želimo da naučimo lekciju da se ništa ne dobija samo če-žnjom i iščekivanjem, treba da se ponašamo drugačije."5

Ovo je ozbiljan tekst, čak pesimistički, ali Veber insistira da se pred svim nedaćama držimo njegovog viđenja „razočaranog" sveta i da držimo visoko ideal objektivne nauke.

Naravno, bliži pogled na ono što je Veber rekao pokazuje slo-ženost te pozicije, ne samo njegove lične pozicije već pozicije uopšte. Runciman ističe: „Veber je nesumnjivo, uprkos svom ka-snijem zalaganju za društvenu nauku koja je oslobođena od vredno-sti, nastavio da koristi svoj uticaj gde je mogao u stvarima socijalne politike. ...Ali nije reč o nedoslednosti . . .kao što je ... pisao u uvodniku 1904, naučna objektivnost i neposedovanje ličnih ubeđe-nja su potpuno odvojene stvari."6

Ipak, ma koliko d a j e složena Veberova argumentacija, njegov se stav na kraju j a sno sagledava: „Procenjivanje validnosti ... vred-nosti je stvar vere. Možda je zadatak za spekulativnog tumača živo-ta i kosmosa koji traga za njihovim značenjem. Ali, nikako ne spa-da pod nadležnost empirijske nauke. . . .Empirijski dokaziva činje-nica da te osnovne vrednosti prolaze kroz istorijske promene i da su sporne, ne utiče na ovu distinkciju između empirijske nauke i vred-nosnih sudova."7

Rekao sam da pozicija o kojoj se ovde raspravlja predstavlja stav protiv intelektualne represije. Taj stav je najjasniji u svojim ra-nim izrazima u modernom svetskom-sistemu. Pitanje vrednosne neu-tralnosti nije poteklo od onih koji su se bavili društvenim naukama, već od onih koji su se bavili prirodnim naukama i nekih filozofa, koji su se bunili protiv šape koju je na njihov život i rad stavila hrišćan-ska teologija. Klasični kultni heroj te pobune je Galileo Galilej, ko-

164

j eg je Inkvizicija naterala da ispašta zbog naučnog dokaza kretanja Zemlje oko Sunca, ali za koga se kaže, romantično i besumnje apo-krifno, d a j e okončao svoje kajanje promrmljavši „Eppur si muove!" Do današnjeg dana prirodne nauke smatraju da moraju da se suprot-stave onome što smatraju d a j e političko uplitanje u njihov rad.

Što se tiče Vebera, Runciman beleži 1972. da su Veberova gle-dišta možda bila ortodoksno mišljenje među „velikom većinom" sveta posle 1945. ali da to nije bilo baš tako za Veberovog života: „Zapravo, mnogi čitaoci eseja o ,Značenju „slobode od vrednosti" ' možda su smatrali, kao što je Halbvah smatrao, da Veber nepotrebno pravi frku od nečega što je očigledno. Na to, ipak, postoji direktan odgovor da je, bez obzira na eventualnu očiglednost, Veber bio na strani koja gubi a ne na strani koja dobij a na zatvorenom sastanku Verein (fur Sozialpolitik) za koji je esej prvobitno i napisan."8

Ko su bile Veberove neposredne mete, tema je mnogobrojnih tumačenja. Najočigledni ja meta je bio Hajnrih von Trajtčke i profe-sori desničari na nemačkim univerzitetima koji su smatrali da su prevashodno lojalni Nemačkom Rajhu a ne naučnoj istini u ap-straktnom smislu.9 I naravno, marksisti su bili druga meta, često eksplicitno.

Ono što možemo da vidimo, međutim, jeste da se pozicija u korist vrednosne neutralnosti vrlo zgodno uklapa sa političkim ar-gumentima i pretpostavkama liberalnog centra, i da potkrepl juje njegovo insistiranje i na ulozi stručnjaka u j avnoj politici i na poli-tički poželjno dosezanje konsenzusa preko rasprava u određenim okvirima. Takav stav liberalnog centra obuhvata široku lepezu po-zicija i može da toleriše skoro sve što kažu i urade naučnici koji se bave i društvenim i prirodnim naukama, pod uslovom da u svom radu ne izražavaju političku privrženost nečemu što se definiše kao „ekstrem" političke panorame u svakom trenutku. Izražavanje pri-vrženosti vrednostima konsenzusa se, s druge strane, smatra nor-malnim, čak nečim što se nalaže.

Dakle, zagovornici pozicije vrednosne neutralnosti predstavlja-ju sebe kreatorima prostora za traganjem za znanjem u svim njego-

165

vim oblicima, braneći one koji se time bave od zvaničnih institucija crkve, države i zajednice i od kontra-poretka antisistemskih pokre-ta. Opravdanje za vrednosnu neutralnost je autoreferencijalno. Ka-že se da primena vrednosne neutralnosti predstavlja ne samo po-željniji već jedini put za saznavanje istine. Stoga se smatra da od-brana vrednosne neutralnosti stvara per se nešto dobro za celokup-no društvo/ državu/ svetski-sistem. Dalje, kaže se da će pomenuto dobro najviše koristiti ako sva kontrola, nad mogućim zloupotreba-ma privilegija koju ovaj sistem dodel juje stručnjacima, počiva unu-tar same korporacije.

Drugi mogući stav po pitanju intelektualne represije sasvim je drugačiji, pošto odbacuje koncept vrednosne neutralnosti. Takvo gledište istorijski potiče i od političke levice i od desnice i predsta-vlja tvrdnju da je vrednosna neutralnost smokvin list za dominaciju mišl jenja liberalnog centra u sferi ideja. Najut icajni ja verzija takvog zaključka je obrazloženje Antonija Gramscija. Gramsci je objašnja-vao da sve intelektualce nužno vrlo čvrsto vezuje odanost klasi kojoj pripadaju. Još važnije, klase su osećale potrebu da unutar sebe stvore grupu koju je Gramsci nazvao „organski intelektualci":

„Svaka društvena klasa, nastajući na početnom temelju suštin-ske funkci je u svetu ekonomske proizvodnje, stvara unutar sebe, organski, jednu ili više grupa intelektualaca koji j o j daju homoge-nost i svest o njenoj funkci j i ne samo na ekonomskom polju već i na socijalnom i političkom pol ju

Može da se vidi da su ,organski' intelektualci, koju svaka no-va klasa stvara u sebi i usavršava tokom svog sopstvenog progre-sivnog razvoja, uglavnom speci ja l izaci je ' parcijalnih aspekata osnovne aktivnosti novog društvenog tipa koji je nova klasa iznela na svetio dana."10

Uočite šta je Gramsci uradio. Doveo je u pitanje neutralnost intelektualaca vrednosne neutralnosti, insistirajući da su povezani za svoju klasnu pripadnost, organski. Naravno, to pokreće pitanje šta, ako nešto uopšte, predstavlja istinu-vrednost, i iznad svega, ko predstavlja istinu-vrednost. Kao što znamo, takav način definisanja

166

uloge intelektualaca koristile su komunističke partije sveta zahteva-jući da intelektualci podrede svoje lične analize analizama kolekti-va, a kolektiv je bio Partija, pošto je Partija polagala pravo na pred-stavljanje interesa radničke klase. Intelektualci postmodernizma u suštini su zadržali centralne elemente Gramscijeve tvrdnje o orga-nicitetu ali su je proširili na grupe koje nisu „klase" dok su istovre-meno odbijali da priznaju postojanje političkih grupa koje imaju pravo da kontrolišu kako će se izraziti.

Gramscijev koncept je , u izvesnom smislu, istorijski doveo do skakanja iz tiganja u vatru. Da bi izbegao dominaciju intelektualaca desnih nacionalista u nemačkoj akademiji , Veber je insistirao na le-gitimnosti vrednosne neutralnosti. Da bi izbegao u italijanskoj inte-lektualnoj areni dominaciju centrističkog liberalizma koga je pred-stavljala vrednosna neutralnost, Gramsci je insistirao na organicite-tu intelektualaca koja je protumačena kao njihova subordinacija po-litičkom rukovodstvu. Ako je progon Galileja obezbedio moralnu pouku sa ciljem da podrži intelektualce koji su zahtevali da budu nezavisni od onih koji su govorili za sebe da su ovaploćenje (hriš-ćanskog) morala establišmenta, progon sovjetskih biologa od strane Lisenka/Staljina obezbedio je moralnu pouku kojom se podržava njihova nezavisnost od Partije koja je tvrdila za sebe da ovaploćuje antisistemski moral.

I tako se rasprava vodila tokom devetnaestog a naročito dva-desetog veka, pravi dijalog gluvih, usred sve žešćih sukoba, kao što su nam noviji „ratovi kultura" pokazali.11 Takva vrsta intelektualne rasprave prirodan je odraz sistemskih napetosti postojećeg istorij-skog sistema ali nam je takva svađa od male koristi kada se suoča-vamo sa sistemskom tranzicijom, puni neizvesnosti zbog njenog is-hoda ali sasvim sigurni da živimo usred haotične bifurkaci je koja će predstavljati dezintegraciju ili nestanak našeg postojećeg svet-skog-sistema. Potrebno je da bolje shvatimo šta je moguće a šta ni-

je moguće, šta je poželjno a šta nepoželjno, ako hoćemo da postig-nemo optimalne rezultate tranzicije.

Današnji svetski-sistem ima jednu karakteristiku koja je naro-čito neobična a to je da iznosi niz teoretskih analiza samog sebe,

167

analiza od kojih se očekuje da su realno deskriptivne i istovremeno propisane ali koje su, ipak, netačne. Kažemo da je kapitalizam ute-meljen na konkurenciji na slobodnom tržištu i treba da bude. Kaže-mo da su države, naši obligatni politički okviri, suverene, i da treba da budu. Kažemo da je građansko pravo utemeljeno na jednakosti političkih prava, i da treba da bude. I kažemo da učenjaci/naučnici sprovode u praksi vrednosnu neutralnost i da treba tako da rade. Svaka od ovih izjava je opis i svaka je propis. Ipak, n i j edna od njih nije ni izblizu besprekoran opis, a veći deo svetske populacije i čak elitnih branilaca sistema retko kada sprovodi u praksi ono što se propoveda. Pogledajmo svaki od ovih opisa-propisa ponaosob.

Slobodno (konkurentno) tržište je slavna parola kapitalističke svetske-ekonomije, i navodno je definiše. Ipak, svakom aktivnom kapitalisti je poznato da kad bi tržište zaista bilo slobodno onako kako je Adam Smit definisao takvu slobodu - mnogobrojni prodav-ci, mnogobrojni kupci, i potpuno transparentno funkcionisanje, podrazumevajući da svi kupci i prodavači potpuno poznaju stvarno stanje na tržištu - bilo bi apsolutno nemoguće da bilo ko stekne bi-lo kakav profit. Jer kupci bi uvek primoravali prodavce da spuste cenu na jedva iznad cene troškova proizvodnje ako ne i ispod toga (barem neko vreme).

Ono što je nužno da bi se ostvario profit jeste nekakva barem delimična restrikcija tržišta, izvestan stepen monopolizacije. Što su veće restrikcije ili monopolizacija to je veći potencijalni profit do-stupan prodavcima. Naravno, monopoli imaju svoje mane i na njih nam stalno ukazuju. Ali ono što okončava monopol nije društvena svest o njegovim manama već činjenica da monopoli izazivaju sop-stvenu propast kroz racionalne i neizbežne pokušaje novih proizvo-đača/prodavača da uđu na visokoprofitabilna tržišta. Takvi pokušaji pre ili kasnije uspevaju ali tokom tog procesa smanjuju profitabilnost konkretnog tržišta na koje su ovi novi proizvođači/prodavci ušli.

Znači, tržište zaista igra važnu ulogu u funkcionisanju kapita-lizma ali samo kao mehanizam preko kojeg neki proizvođači/pro-davci stalno pokušavaju da ponište monopole drugih. Čist rezultat

168

ovoga, međutim, jeste da oni koji su prethodno sticali na monopoli-zovanom tržištu, suočeni sa očekivanim okončanjem koristi koju su imali, uzimaju svoj profit i idu dalje ili pokušavaju da idu dalje, da pronađu drugo - često odnedavno - monopolizovano tržište. U ovom kretanju napred-nazad, uloga država je centralna za svačije manevre - države kao garanti ili začetnici monopola kao i „neu-tralni" učesnici koji opravdavaju monopolističku praksu, ali takođe i države kao razbijači monopola. Imati državu na svojoj strani je lak put ka profitu velikih razmera. A ukoliko država nije na vašoj strani već na strani nekog drugog, onda je vaša primarna potreba kao preduzetnika da promenite državnu politiku. Kapitalistima su potrebne države da bi stekli značajan profit, ali države koje su na nj ihovoj strani a ne na strani nekog drugog.

Suverenitet je, pak, parola međudržavnog sistema. Svaka drža-va u današnjem svetu afirmiše sopstveni suverenitet. I svaka država tvrdi da poštuje suverenitet ostalih. Međutim, kao što znamo, i kao što će vam reći svaki zagovornik Realpolitik-a, stvari ne funkcioni-šu na taj način. Postoje jače države i postoje slabije države, pri čemu su snaga i slabost mera uzajamnih odnosa država. Jače države se re-dovno upliću u unutrašnje stvari slabijih država, dok slabije države stalno pokušavaju da ojačaju da bi mogle da se odupru takvom upli-tanju. Ali čak i slabije države mogu da se ubace u politiku jačih drža-va, mada veoma teško. A sve države, čak i najjače, sputane su funk-cionisanjem kolektiviteta to jest međudržavnog sistema. Izraz „rav-noteža moći" odnosi se upravo na takve vrste sputanosti.

Kad bi sve države bile istinski suverene, ni j edna država ne bi imala obaveštajnu službu, niti imala potrebu za njom, niti, kad smo kod toga, za oružanim snagama. A ipak ih imaju sve države, i po-trebne su im ako žele imati minimalnu kontrolu nad onim što se de-šava unutar njihovih granica. Ne znači da je parola o suverenitetu besmislena. Ona postavlja normativnu granicu na stepen i vrste uplitanja i stoga je mogu upotrebiti slabije zemlje - donekle - da li-mitiraju štetu koju im čine jače zemlje. Ujedin jene nacije su danas jedno od glavnih instrumenata kroz koje se sprovode takve restrik-

169

cije. Ipak, koliko su Ujedin jene nacije ozbiljno shvaćene u mini-starstvima za spoljne poslove sveta?

Još od Francuske revolucije, svaka država ima „ građane" na-suprot „subjekata". Građani imaju prava. Građani su ravnopravni učesnici u političkom odlučivanju svoje države. Osim toga, od tre-nutka kada je koncept lansiran, praktično se svaka država ozbiljno potrudila da ograniči primenjivost koncepta u stvarnosti. Jedan od načina na koji se to radi jeste da svetski sistem konkretizuje čitav niz binarnih distinkcija i pridaje im politički značaj kao nikada do sada: buržoazija-srednja klasa/proletarijat-radnička klasa; muška-rac/žena; belac/crnac (ili obojeni); onaj koji obezbeđuje sredstva za život/domaćica; proizvodni radnik/ osoba koja ne proizvodi; seksual-ni mejnstrim/seksualno atipičan; obrazovani/običan svet; pošten gra-đanin/kriminalac; normalan/ mentalno poremećen; punoletan/malo-letan; civilizovan/necivilizovan. I, naravno, ima još mnogo toga.

U vezi ovih parnih odrednica treba uočiti da su sve u tančine teoretski razrađene u devetnaestom veku i da se sve oslanjaju na drevne distinkcije ali im se daje značaj, međusobna povezanost i ri-gidnost koju su retko imale pre toga. Takođe je potrebno da uočimo d a j e posledica svake od binarnih distinkcija, koj ima se pridao zna-čaj, restrikcija efektivnog građanskog prava. Građansko pravo kao koncept teoretski obuhvata svakoga. Binarna distinkcija reducira ono „svako" na relativno neznatnu manj inu populacije. To se lako može izmeriti ako pogledamo pravo glasa a još više u kojoj je meri prihvaćeno stvarno učešće u politici

Konačno, stigli smo do vrednosne neutralnosti. Reč je o kon-ceptu koji je stvoren da bi se obuzdala ta razularena, komplikovana i pseudo-inteligentna grupacija, intelektualci. Teorijski, svi naučni-ci koji se bave i društvenim i prirodnim naukama odani su apstrakt-noj istini i govore onako kako stvari stvarno stoje, pošto im njihova istraživanja omogućavaju da shvate svet. Tvrde da teme za istraži-vanja odabiraju samo s obzirom na svoje naučne interese i odabira-ju svoje istraživačke metode samo u smislu nj ihove valjanosti i po-uzdanosti. Ne izvlače zaključke validne za javnost. Ne plaše se ni-

170

kakvog društvenog pritiska. Ne pr imaju k znanju pritiske, ni finan-sijske niti političke, da bi promenili rezultate do kojih su došli, niti svoje izveštaje o rezultatima.

To je lepa bajka, ali ko god da je bio na univerzitetu ili u istra-živačkoj instituciji neko vreme a i dalje veruje u nju, naivan je sve-sno ili nesvesno. Objektivni pritisci su ogromni, pritisci karijere skoro isto toliko veliki, a politički pritisci uvek su prisutni čak i kad ostali ne deluju. Ne znači da nema raznih Galileja. Ima ih mnogo a neki čine i više osim što mrml ja ju „Eppur si muove". Ali nesuglasi-ce su žestoke čak i u najl iberalnij im zemljama.

Lako se može objasniti zašto su ova četiri mita - slobodno tr-žište, suverene države, jednaka prava svih građana i intelektua-lac/naučnik koji uvažava vrednosnu neutralnost - nužni za funkcio-nisanje današnjeg svetskog-sistema, zašto se tako glasno propagira-ju i toliko je rasprostranjeno verovanje u njih (barem površno). No, ovde se time ne bavim. Moj zadatak je da vidimo šta se dešava ka-da istorijski sistem u kome neko živi zapadne u strukturalnu krizu, počne da se razgranava i nađe se u situaciji u kojoj se, po mom mišl jenju, danas mi nalazimo. I konkretno, šta se dešava sa intelek-tualcem/naučnikom vrednosne neutralnosti i šta bi trebalo da se de-šava sa nj im ili n jom?

Prva stvar koju je potrebno da uradimo, po mom mišljenju, mi intelektualci, jeste da odbacimo mitove i utvrdimo što jasni je real-nu situaciju, a koja je da su sve rasprave istovremeno intelektualne, moralne i političke. To će zatim poslužiti da se shvate stvarne limi-tacije Veberovog komplikovanog stava ali da se ne prihvati suviše pojednostavljen stav Gramscija. Namerno sam upotrebio tri reči -intelektualne, moralne i političke - da predstavim vrste tema koji-ma se intelektualci bave zato što verujem da, iako rasprave istovre-meno obuhvataju sva tri načina analize, ta tri metoda nisu identič-na, i svaki metod ima svoje zahteve. Dalje, verujem da je najkori-snije ta tri zahteva izneti određenim redom: prvi, intelektualna pro-cena kuda smo se uputili (naša postojeća trajektorija); drugi, moral-na procena kuda želimo da se uputimo; treći, politička procena na

171

koji način ćemo najverovatnije stići tamo gde verujemo da bi treba-lo da smo se uputili. Sve od pomenutog je teško uraditi. Uraditi sve troje skladno i uzastopce čak je jo š teže. No, ako nas ne interesuje da se poduhvatimo tog zadatka onda bi trebalo da se bavimo nekim drugim poslom.

Kuda smo se uputili? Da bi odgovorio na to pitanje, čovek mora imati hronozofi ju, osnovnu jedinicu analize i analitičku per-spektivu.12 Moje su jasne. Moja analitička perspektiva je nešto što nazivam „analiza svetskih-sistema". Moja osnovna jedinica analize je istorijski društveni sistem. A moja hronozofi ja je bazirana na pretpostavci postojanja strele vremena, u kaskadnim bifurkaci jama, što omogućava, ali nikako neminovan, progres (koji .je moralni koncept). Nazivam je teorijom mogućeg progresa. Dozvolite mi da ovo prevedem na konkretniji jezik.

Naš postojeći istorijski društveni sistem je savremeni svetski-sistem, koji je kapitalistička svetska-ekonomija. Postoji od davnog šesnaestog veka. Sistem se geografski proširio i pokriva kompletnu zemaljsku kuglu, pošto je istisnuo i inkorporirao sve ostale istorijske društvene sisteme na zemlji do poslednje trećine devetnaestog veka. Poput svih istorijskih sistema, pošto je nastao počinje da funkcioniše po određenim pravilima, koje je moguće načiniti eksplicitnim i koji se reflektuju kroz njegove ciklične ritmove i njegove sekularne tren-dove. Poput svih sistema, linearne projekcije njegovih trendova do-stižu određene domete, i tada se sistem nađe u nečemu što je daleko od ravnoteže i počinje da se grana. U tom trenutku možemo da kaže-mo da je sistem u krizi i prolazi kroz haotičan period u kojem teži da ustali novi i drugačiji poredak, to jest, da obavi tranziciju iz jednog u drugi sistem. Šta je taj novi poredak i kada će da se ustali nije mogu-će predvideti, ali je opcija pod jakim uticajem delovanja svih uče-snika tranzicije. A upravo se tu nalazimo danas.

Uloga onoga koji se ozbiljno bavi društvenim ili prirodnim na-ukama jeste da efikasno iskoristi svoju stručnost na karakteru ove tranzicije, i, što je najvažnije , da iznese istorijske opcije koje nam tranzicija svima pruža, pojedinačno i svima zajedno. Pošto je pe-

172

riod haotičan i takođe je suštinski nemoguće predvideti ishod, inte-lektualni zadatak analiziranja tranzicije i opcija koje nudi, nije lak niti očigledan. Ljudi sa dobrim namerama mogu imati i imaće razli-čite, možda veoma različite, intelektualne analize. Ovaj proces obu-hvata intelektualnu raspravu uz primenu pravila koja rukovode in-telektualnim raspravama. Nastojao sam da se uključim u tu raspra-vu kao, naravno, i mnogi drugi.13

Da li je „Kuda smo se uputili?" jedino intelektualno pitanje koje možemo da postavimo? Nije, ali za vreme sistemske tranzicije verovatno spada u najpresudnije po našu zajedničku budućnost. Prema tome, u isto vreme je i poželjno i napokon neizbežno to što je postalo centar naše zajedničke intelektualne preokupacije. Na-ravno, reći to pretpostavlja da hronozofi ja, osnovna mera analize i analitička perspektiva koje sam odabrao, obezbeđuju u osnovi ko-rektnu početnu tačku. Neki će, možda mnogi, ovo poricati. A izve-sna količina naše energije mora da ode na suočavanje sa raspravom oko toga šta se može nazvati nizom preanalitičkih pitanja. No, iskreno, ne previše. Jer oni od nas koji su u razumnoj meri ubeđeni da koriste ispravni niz premisa, ne mogu sebi da priušte da provedu toliko mnogo vremena na pravdanje osnovnih premisa, pa da ne možemo da se poduhvatimo komplikovanih problema postavl janja dijagnoze postojeće stvarnosti na temelju tih premisa.

Pošto smo stigli do rasprave o karakteru tranzicije, moramo se upustiti u zamršen zadatak pojašnjavanja vektora u putanji, parame-tara u okviru kojih deluju, i moguće alternativne puteve kojim bismo mogli krenuti, imajući uvek na umu da će u haotičnoj situaciji biti mnogobrojnih iznenađenja i iznenadnih obrta. Naj teže je razlučiti šta je jednostavno nastavak cikličnih šema koje su deo starog siste-ma a šta je istinski novo. Još je teže zbog činjenice da je j edna od karakteristika našeg, postojećeg svetskog-sistema, njegova ideolo-gija svega što je novo, a što se, pored ostalog, vidi po sklonosti in-telektualaca i naučnika, a doista i publicista, da slave svaki zaokret od normale u stvarnom svetu kao „nov" i stoga ili „divan" ili „stra-šan". Potrebna nam je hladnija glava pri ocenjivanju situacije.

173

Jedino u šta možemo biti sigurni u haotičnoj situaciji jeste da će nam se novi putevi ukazati i da smo u pravom smislu zamoljeni da odaberemo od njih. Tu sada na scenu stupaju moralna pitanja, i ne mogu se izbeći niti zanemariti. Odabir nikada nije tehnički i ni-kada formalno racionalan. Sadrži ono što je Veber nazvao ,,sub-stantive rationality" („materijalna racionalnost") što znači među ci-l jevima a ne sredstvima. A kada govorim o ciljevima, ne mislim na ciljeve koji se mogu usko i tehnički defmisati , već ukupan izgled i osnovne vrednosti novog istorijskog društvenog sistema koji prefe-riramo da napravimo.

To je , naravno, tema za svakoga a ne samo, niti čak ne prevas-hodno, za intelektualce/ naučnike. No svakako nije tema tema koju intelektualci/ naučnici mogu da izbegnu tvrdeći da je donošenje ta-kvih odluka zadatak „građanina" ili neke druge društvene forme van sfere intelektualaca. Jer naše opcije ovde određuju način na ko-ji ćemo obavljati intelektualne zadatke. Neizbežno su isprepletani. Naše odluke određuju šta je formalno racionalno, fokusno područje intelektualca/naučnika. To znači da moramo da razotkrijemo odre-đen broj faktora koje moramo da uzmemo u obzir pri svojim anali-zama, kao i u svojim propisima. Da li, na primer, konkretan ekološ-ki ili industrijski program ima smisla, da li može da se kaže da je racionalan, zavisi delom od dometa posledica i da li smo kolektiv-no voljni da platimo cenu, kakva god da je , za takve programe. I odmah dolazi pitanje, ko smo „mi" koji plaćamo tu cenu? Treba da sagledamo koji je to krug ljudi obuhvaćen takvim „mi", da ga sa-gledamo u odnosu na sve društvene grupacije unutar sistema, sa-gledamo ga u geografskom smislu, sagledamo ga generacijski, uzi-majući u obzir čak i one koji još nisu rođeni. Zadatak nije lak!

Zatim moramo da se suočimo sa stvarnošću da danas neki imaju veće privilegije nego drugi, da je normalno očekivati da će oni koji imaju veće privilegije želeti da ih zadrže u vreme promena koje doba tranzicije nužno podrazumeva. Ukratko, doba tranzicije nije prijateljska sportska utakmica. Ono je žestoka bitka za buduć-nost i dovešće do oštre podele među nama. Kada neko zapita koja

174

je najveća moralna dilema sa kojom se suočavamo u doba tranzici-je , odgovor je nesumnjivo prilično jednostavan: Da li će istorijski sistem (ili sistemi) koji sledi biti sistem (sistemi) koji zadržavanju) šemu postojećeg i prošlih sistema, znači hijerarhijskog sistema u kome vlada nejednakost, ili će biti relativno demokratski, i obeleža-vaće ga relativna jednakost?

Odmah vidimo da je u pitanju moralno pitanje: Šta znači do-bro društvo? Međutim, to je i intelektualno pitanje: Kakvu vrstu društva je moguće stvoriti? Moguće? S obzirom na šta? S obzirom na pretpostavljenu ljudsku psihologiju? S obzirom na određen nivo tehnološkog razvoja? Svaka značajni ja tema društvene nauke u protekla dva veka sadržavala je u sebi i moralno pitanje: Šta je do-bro društvo? I nismo bliži konsenzusu po tom pitanju ni danas nego što smo bili 1989, 1968, 1914-1918, 1870, 1848. ili 1 7 8 9 - d a po-menemo samo neke od značajnih momenata društvenih podela u modernom svetskom sistemu.

Stoga možemo da očekujemo ozbiljnu borbu između dva mo-ralna tabora, od kojih će oba zaodenuti svoje tvrdnje i intelektual-nim i moralnim jezikom. Dalje, intelektualni jezik neće nužno biti pošten - pošten u smislu da zagovornici istinski veruju da tako stvari stvarno funkcionišu, naspram onoga kako bi trebalo da funk-cionišu. Zagovornici zapravo ne znaju uvek ni sami kada nisu pot-puno pošteni u tom smislu. Ergo, intelektualna razumljivost je deo moralne bitke, jer podrazumeva pokušaj da se interpretiraju izobli-čenja analize prouzrokovana potrebama propagande, u najširem značenju te reči.

Ako, slučajno, uspešno prebrodimo graničnu površinu između intelektualnih i moralnih pitanja, posvetivši se svakom prema po-trebi, i dalje ostajemo suočeni sa preprekom najvećom od svih, po-litičkim pitanjima. Jer, nije dovoljno jasno sagledati intelektualne rizike, odmeriti moralne implikacije i utvrditi moralne preferencije; takođe moramo da shvatimo šta se dešava u političkoj sferi i kako da budemo u stvari materijalno razumni (substantively rational), to jest, kako možemo stvarno da primenimo našu viziju istine i dobra.

175

Fašizam je kao ideologija bio, i jeste, odbacivanje i intelektualnih i moralnih postulata u ime prava sile. „Kada god čujem reč ,kultura' mašim se za revolver", govorili su nacističke vođe. Još uvek ima onih koji poseduju revolver i ponašaju se na taj način. Istorijske od-luke nisu zabavna aktivnost, a mogu postati i gadne, bez obzira na to koliko su racionalne analize intelektualaca/naučnika.

U ovom momentu dolazimo do pitanja: kako bismo mogli da se organizujemo u doba tranzicije. Još jednom, ovo nije samo pita-nje, čak ni prevashodno, za intelektualce, već, još jednom, to je pi-tanje sa kojim oni ne mogu odbiti da se suoče. Oni koji kažu da od-bijaju da se sa tim pitanjem direktno suoče ili nas varaju ili zavarava-ju sami sebe. Veliki problem, međutim, za one koji su se opredelili da se bore za demokratskiji, ravnopravniji svet, predstavlja ostavšti-na gubitka iluzija, koju su stvorili uspesi i promašaji antisistemskih pokreta savremenog sveta u proteklih 150 godina, a naročito u prote-klih 50 godina. Svi smo postali oprezni prema pokretima - t r i jumfa-lizmu, centralizmu i žestokoj netoleranciji koje su pokazali.

Dakle, šta reći za politiku tranzicije? Pre svega, da lucidnost ima prednost nad mobilizacijom. Ako mobilišemo, moramo da zna-mo zašto a ne samo kako. A zašto je istovremeno i intelektualno i moralno pitanje a ne samo političko. To moram stalno da naglaša-vam. Upravo tu intelektualci treba da daju svoj konkretan doprinos. Intelektualci se, po svoj prilici, definišu kao oni koji su uložili veći napor, nego drugi ljudi, da steknu sposobnost za analiziranje koje je u osnovi lucidnosti. Intelektualna pi tanja izranjaju iz vrtloga ak-tivnosti upravo u nastojanju da se ostvari lucidnost.

Jedna od intelektualnih stvarnosti savremenog sveta jeste da su grupe sa kojima se ident i f ikujemo mnogobrojne, da se preklapa-

ju, da ulaze u centar pažnje i izlaze iz njega, našeg i svetskog-siste-ma. To je delimično posledica mnoštva binarnih distinkcija koje je svetski-sistem institucionalizovao u devetnaestom veku, a kojih se nećemo ni spremno niti lako osloboditi. U ovom trenutku moramo da živimo sa tim distinkcijama čak i ako ne odobravamo njihova preterivanja. Centralizam, ma koliko demokratski, neće, ne može

176

da funkcioniše. Jasno nam je stavljeno do znanja pobunama 1968. što su od tada pokreti delimično naučili i prihvatili kao takvo. Ali, samo delimično!

Oni koji žele da zadrže hijerarhiju i privilegiju u budućem istorijskom društvenom sistemu koji ćemo stvoriti, imaju dve veli-ke prednosti nad nama ostalima. Prvo, imaju na raspolaganju bo-gatstvo, postojeću moć i mogućnost da kupe ekspertizu koja im je potrebna. Pored toga, inteligentni su i rafinirani. I mogu da se orga-nizuju manje-više centralno. Oni koji bi više voleli da budući isto-rijski društveni sistem koji ćemo stvoriti bude sistem relativne de-mokrati je i relativne jednakosti nalaze se u nepovoljnom položaju po oba osnova. U sadašnjem trenutku imaju manje bogatstva i mo-ći. I ne mogu da rukovode centralizovanim strukturama.

Iz toga proističe da im je jedina šansa da preokrenu mane u vr-line. Moraju se uzdati u svoju raznovrsnost. Bilo da tako nešto na-zovemo „šarenom koalici jom" (rainbow coalition) ili ,,la gauche plurielle" ili „frente amplio" manje je važno nego osnovna zami-sao da ne možemo izbeći nužnost stvaranja svetske porodice antisi-stemskih pokreta koja neće uopšte imati, ili će imati samo malo, hi-

jerarhi jsku strukturu. To je organizacijski teško postići iz dva razlo-ga. Jedna takva labava struktura možda neće biti u stanju da kreira održivu, koherentnu strategiju. A j edna takva labava struktura je vr-lo podložna infiltraciji kao i unutrašnjem rascepu.

Pored toga, takva labava struktura, ako želi da opstane, traži uza jamno razumevanje i poštovanje . I ovde opet postoji uloga na-men jena intelektualcima. U stepenu u kom intelektualci mogu da se otrgnu od strasti trenutka, moći će da posluže kao tumači izme-đu mnogobrojnih pokreta, kao oni koji prevode prioritete svakog od nj ih u jezik drugog i u zajednički jez ik koji će im svima omo-gućiti da shvate intelektualna, moralna i zatim politička pi tanja sa koj ima se suočavaju.

U dvadeset i prvom veku verujem da se Gramsci može ubediti u mudrost tako revidiranog gledišta. Verujem da bi se čak i Veber mo-gao ubediti, mada bi to išlo mnogo teže. Ipak, moramo se jako potru-

177

diti. Moguće je da, ne uspevši ubediti sve Makse Vebere sveta, neće-mo postići onakvu društvenu transformaciju kakvu bismo želeli.

Ishod bitke je veoma neizvestan. Ali, u razdoblj ima tranzicija niko ne uživa luksuz da sedi sa strane.

BELEŠKE

1 Minneapolis: University of Minnesota Press, 1999. 2 Za detaljnije tumačenje ovih argumenata vidi 3. poglavlje. 3 Vidi Ilya Prigogine, The End of Certainty (New York: Free Press,

1997). 4 Max Weber, „The Meaning of ,Ethical Neutrality' in Sociology and

Economies", in Weber, The Methodology of the Social Sciences (New York: Free Press, 1949), 18-19.

5 Max Weber, „Science as a Vocation", in Frorn Max Weber: Essays in Sociology (London: Routledge & Kegan Paul, 1948), 155-156.

6 W. C. Runciman, A Critique ofMax Weber's Philosophy of Social Sci-ence (Cambridge: At the University Press, 1972), 6-7, n.7.

7 Max Weber, ,„Objectivity' in Social Science and Social Policy", in Weber, Methodology ofthe Social Science, 55.

8 Runciman, Critique ofMax Weber's Philosophy, 49. 9 Vidi Arnoida Brehta: „Prvi nemački relativisti bili su intelektualci de-

mokratskih, liberalnih ili socijalističkih ubeđenja koji su živeli u zemlji koju je vodila poluautoritarna monarhistička vlada. Bili su okruženi ogromnom ve-ćinom drugih intelektualaca koji su prihvatali takvu vrstu vladavine kao ide-alnu i u svoja predavanja i stručne tekstove često unosili strasni partiotizam i konzervativizam. Neskloni u sopstvenom radu da se klanjaju autoritarnim strukturama i vrednostima, u samoodbrani su se upustili u proučavanje odgo-varajućih odnosa nauke prema političkim stavovima, brižljivije nego što su njihove kolege u demokratski vođenim državama imale razloga da čine." (Brecht, Politicai Theory /Princeton: Princeton University Press, 1959/, 239).

10 Antonio Gramsci, „The Formation of Intellectuals", in The Modem Prince, and Other Writings (New York: International Publishers, 1957), 118. U fusnoti posle ove rečenice koja u engleskom izdanju nije prevedena, Gram-

178

sci pobliže određuje šta misli u svojoj poslednjoj izjavi, koristeći kao primer Gaetana Mosku: „Elementi političke nauke autora Moska...treba da budu proučavani pod ovom rubrikom. Takozvana ,politička klasa' kod Moske nije ništa drugo do intelektualna kategorija dominantne društvene grupe; pojam .političke klase' sličan je pojmu ,elite' kod Pareta. . . .Moskina knjiga je ogromna mešavina socioloških i pozitivističkih elemenata, sa dodatnom pri-strasnošću savremene političke reference, zbog čega se lakše može svariti a stilski je veoma zanimljiva." (Gramsci, Gli Intellectuali e l'organizzazione della cultura /Torino: Einaudi, 1949/, 4).

11 Vidi Lingua Franca, ed., The Sokal Hoax: The Sham That Shook the Academy (Lincoln, Neb.:University of Nebraska Press, 2000).

12 O hronozofiji vidi poglavlje 6, n.3. 13 Vidi 3. poglavlje.

179

Poglavlje IX

AMERIKA I SVET: KULE BLIZANCI KAO METAFORA

I. DIVNA AMERIKA

O beautiful for patriot dream That sees beyond the years Thine alabaster cities gleam Undimmed by human tears!

America! America! God shed his grace on thee

And crown thy good with brotherhood From sea to shining sea!

- Katherine Lee Bales, „America The Beautiful "

Oktobra 24. 1990. pozvan sam da održim predavanje na otva-ranju Distinguished Speakers Sériés u čast proslave dva veka Uni-verziteta u Vermontu. Predavanje sam naslovio: „Amerika i svet: danas, juče i sutra."1 Govorio sam tom prilikom o božjem blagoslo-vu Amerike: danas, prosperitet; u prošlosti, sloboda; u budućnosti, jednakost . Bog nekako tu sreću nije podelio svima i svugde. Spo-menuo sam da su Amerikanci veoma svesni nejednake raspodele božje milosti. Rekao sam da su Sjedinjene Države uvek sebe defi-

180

nisale i uvek merile svoju sreću upoređujući se sa svetom. Bolji smo, bili smo bolji, bićemo bolji. Možda se univerzalni blagoslov ne smatra blagoslovom. Možda Bogu namećemo zahtev da Ona poštedi samo manjinu.

Živimo danas u senci jednog događaja koji je potresao većinu nas, rušenja Kula blizanaca, 11. septembra 2001, od grupe pojedi-naca toliko posvećenih svojoj ideologiji i svojoj srdžbi prema SAD da su godinama kovali zaveru da pronađu način kako da zadaju smrtni geopolitički udarac Americi i onima, širom sveta, za koje smatraju da su na n jenoj strani i uradili su to tako što su žrtvovali sopstvene živote. Na pomenute događaje većina Amerikanaca je re-agovala snažnim besom, patriotskom odlučnošću ali i sa velikom i postojanom nevericom. Dvojakom nevericom: Zašto se to dogodi-lo? Kako je moglo da se dogodi? Nevericom prožetom velikom ne-doumicom: Sta mora da se uradi, šta može da se uradi da se tako nešto ne dogodi i da se ne bi dogodilo opet?

Kad se osvrnem na ono što sam rekao pre jedanaest godina ne želim ništa od toga da promenim. Ipak, osećam izvesnu nelagod-nost zbog pozicije iz koje sam tada govorio. Pisao sam kao da sam etnograf odnekud sa strane, možda sa Marsa, koji pokušava da shvati ovu neobičnu vrstu: Humanus americanus. Danas smatram da to nije dovoljno dobro. Ja sam, svakako, l judsko biće i zabrinut sam za sudbinu čovečanstva. Ali, ja sam i Amerikanac. Ovde sam rođen. Skoro ceo svoj život živim ovde. I odgovoran sam u potpu-nosti, kao i svako drugi u mojoj poziciji, za ono šta se ovde dogodi-lo i šta će se ovde dogoditi. Imam moralnu obavezu da posmatram Ameriku iznutra.

Dakle, želim da pogledam na Ameriku i svet po drugi put. Ovog puta, međutim, ne želim da gledam kako Amerikanci vide se-be kroz prizmu sveta, već kako su Amerikanci videli svet i kako bi Amerikanci možda želeli da vide svet od sada pa nadalje. I veoma sam svestan da tako stupam na sporno tle.

Teško se može naći predsednik SAD, barem u dvadesetom ve-ku, koji nije u nekom trenutku izjavio da su Sjedinjene Države naj-

181

veća država na svetu. Nisam siguran da su naše sveprisutne agenci-je za merenje j avnog m n j e n j a ikada postavile takvo pitanje američ-koj javnosti, ali slutim d a j e procenat američke populacije koji bi se složio sa jednom takvom izjavom zaista veoma velik. Molim vas da razmislite o tome kako takva izjava zvuči, ne samo ljudima iz siro-mašnih zemalja sa kulturom koja se veoma razlikuje od naše, već našim bliskim pri jatel j ima i saveznicima - Kanađanima, Englezima i naravno Francuzima. Da li Toni Bler smatra da su SAD najveća država na svetu, veća nego Velika Britanija? Da li bi se usudio to da pomisli? Da li papa Jovan Pavle II tako misli? Ko, pored Ameri-kanaca i onih koji žele da migriraju u SAD, u to veruje?

Naravno da nacionalizam nije fenomen ograničen na ljude u SAD. Državljani skoro svake zemlje su patriote i često šovinisti. Amerikanci su toga svesni, nema sumnje. Ali su ipak skloni da za-paze činjenicu da mnogi ljudi širom sveta žele da emigriraju u Sje-dinjene Države, i da nijedna druga imigraciona lokacija, izgleda, nije toliko popularna pa to uzimaju kao potvrdu svog uverenja d a j e Američka nacija superiorna.

A od čega mislimo da se sastoji naša superiornost? Mislim da su Amerikanci skloni da veruju da ostali imaju manje mnogo čega nego mi, a činjenica da imamo više je znak privilegovanosti. Zbog toga ću govoriti o brojnim pol j ima aktivnosti za koje se možda smatra da sadrže koncept imati „manje". Počeću sa nečim u šta su, izgleda, Amerikanci prilično ubeđeni. Ostale zemlje nisu toliko sa-vremene, pri čemu savremenost označava nivo tehnološkog razvoja. Sjedinjene Države imaju najnapredniju tehnologiju na svetu. Ta teh-nologija je u kućnim aparatima po našim domovima širom zemlje, u mrežama komunikacije i transporta, u infrastrukturi zemlje, u instru-mentima za istraživanje svemira i naravno u vojnoj mašineriji do-stupnoj našim oružanim snagama. Amerikanci smatraju da je zbog takvog nagomilavanja tehnologije život u SAD udobniji, da naša proizvodnja uspešnije konkuriše na svetskom tržištu i da ćemo stoga sigurno pobediti u ratovima u koje nas neko drugi eventualno uvuče.

Amerikanci takođe smatraju da je nj ihovo društvo efikasnije. Sve se odvija lakše - na radnom mestu, na javnoj sceni, u društve-

182

nim odnosima, u kontaktima sa birokratijom. Ma koliko velike da su naše pritužbe na neku od pomenutih praksi, čini se da, kad ode-mo negde drugde, nalazimo da drugi manje uspešno obavljaju stvari. Čini se da ostali nisu preduzimljivi kao Amerikanci. Nisu toliko do-vitljivi pri pronalaženju rešenja za manje i veće probleme. Previše se drže tradicije i propisanih metoda. Ta zaglibljenost ih koči, dok Amerika svom silinom gura napred. Zato smo veoma radi svima i svakome ponuditi prijateljski savet - Nigerijcima, Japancima, Italija-nima - kako bolje da obavljaju stvari. To što drugi imitiraju američki način života i rada smatra se velikim plusem kada Amerikanci oce-n ju ju šta se dešava u drugim zemljama. Danijel Bun (predvodio do-seljenike u Ameriku u 18. veku - prim. prev.) i Mirovne snage sa-činjavaju bazu procene u komparativnoj političkoj ekonomiji.

Naravno, većina Amerikanca bi poricala da se to što drugi imaju manje odnosi samo na materijalno. Misli se i na duhovne vrednosti. Ili, ukoliko se čini da izraz „duhovni" isključuje sekular-ne humaniste, odnosi se i na kulturu. Naši nam predsednici govore, a naše nas patriotske pesme podsećaju da smo zemlja slobode. Ostali su manje slobodni nego mi. Kip slobode pruža svoju ruku svim onim „šćućurenim masama koje čeznu za slobodom."

Transparentnost naše slobode predočena je na toliko mnogo načina. Koja druga država ima Zakon o pravima? Gde se još toliko cene sloboda štampe, veroispovesti i govora? Gde su još imigranti toliko integrisani u politički sistem? Može li neko da imenuje neku drugu zemlju u koju osoba dođe kao tinejdžer i do dana današnjeg govori jakim nemačkim akcentom, a mogla je da postane državni sekretar, glavni predstavnik Amerikanaca pred svetom? Postoji li uopšte neka druga zemlja u kojoj je socijalna mobilnost, za one ko-j i je zasluže, toliko brza? I koja država može da nam parira po ste-penu demokratičnosti? Demokratska ne samo u konstantnoj otvore-nosti naših političkih struktura i značaju dvopartijskog sistema već i naših svakodnevnih navika? Nisu li SAD zemlja koja se ističe po tome što se pridržava načela „ko prvi devojci, njegova j e " u svako-dnevnim aktivnostima za razliku od sistema u kojem oni koji imaju

183

privilegije imaju i prednost? A takvi demokratski običaji, na javnoj sceni i u društvenom životu, sežu unazad barem dve stotine, ako ne i čitavih četiri stotine, godina.

Od lonca za topl jenje (meltingpot) do multikulture, ponosimo se neverovatnom etničkom mešavinom stvarnog američkog života - u našim restoranima, na našim univerzitetima, u našem politič-kom rukovodstvu. Da, imamo mi svojih mana, ali stalno činimo vi-še nego bilo koja druga zemlja da ih prevaziđemo. Zar nismo preuze-li vodstvo poslednjih decenija u rušenju barijera između polova i ra-sa, u stalno novoj potrazi za savršenom meritokratijom? Čak nam i naši pobunjenički pokreti daju povod da se ponosimo. Na kom mestu su još toliko uporni, toliko raznorodnog sastava, toliko priznati?

A na jednom polju na kojem smo, do 1945, bili spremni da priznamo da nismo svetska avangarda, na polju visoke kulture, zar se stanje nije već potpuno promenilo? Zar Nju jork danas nije svet-ski centar umetnosti, pozorišta, muzičkih priredbi, plesa, opere? Naša kinematografi ja je toliko superiorna da francuska vlada mora da pribegne protekcionističkim merama.

Sve to zajedno možemo sastaviti u rečenicu koju Amerikanci ne koriste mnogo, barem je nisu izgovarali do 11. septembra, ali koju nosimo duboko u srcu: civilizovaniji smo od ostatka sveta, Starog sveta, kako smo običavali da govorimo sa naznakom prezi-ra. Predstavljamo svačije najveće aspiracije, ne samo Amerikanaca. Predvodnik smo slobodnog sveta, zato što smo najslobodnija ze-mlja na svetu a ostali u nama vide nekoga ko ih vodi, držeći visoko zastavu slobode i napretka.

Ništa od ovoga ne govorim sa ironijom. Duboko sam ubeđen da je ova predstava o manjem značaju (u originalu: lessness -prim.prev.) ostatka sveta duboko usađena u američku svest, bez ob-zira koliko njih bi ovo što sam rekao prihvatilo sa nelagodom i na-glašavalo da nisu deo takvog konsenzusa i da su im (da kažemo?) shvatanja više kosmopolitska. I upravo u tom smislu, pre svega, Kule bliznakinje predstavljaju savršenu metaforu. Označavale su neograničene aspiracije, označavale su tehnološka dostignuća; predstavljale su zvezdu vodilju svetu.

184

II. NAPAD NA AMERIKU

Ono što Sjedinjene Države danas doživljavaju mali je deo onoga što mi doživljavamo već desetinama godina. Ovo po-niženje i prezir naš narod doživljava preko osamdeset godi-na. ... Ali kad mač padne na SAD, posle osamdeset godina, hipokrizija podiže svoju ružnu glavu oplakujući smrt ubica koje su se poigravale krvlju, čašću i svetilištima muslimana. Najmanje što se može reći za te ljude jeste da su lišeni morala.

- Osama bin Laden, 7. oktobra 2001.

Osama bin Laden ne smatra da je Amerika divna. On smatra da su Amerikanci bez morala. E, sad, naravno, ima i Amerikanaca koji misle da je većina Amerikanaca bez morala. Ova tema dolazi od onih koji bi se mogli nazvati kulturnom desnicom SAD. Među-tim, dok se kritika američke kulturne desnice i kritika Osame bin Ladena preklapaju u izvesnoj meri kad govore o svakodnevnim na-vikama, Bin Ladenova glavna optužba odnosi se na ono što on na-ziva američkom hipokrizijom na svetskoj sceni. A što se tiče Ame-rike na svetskoj sceni, ima veoma malo Amerikanaca koji bi se slo-žili sa takvom karakterizacijom, pa čak i oni koji bi mogli izjaviti nešto slično, hteli bi da ublaže takav stav na način koji bi Bin La-den smatrao irelevantnim i neprihvatljivim.

To je bio jedan od dva velika šoka priređena Amerikancima 11-og septembra. Na svetu su postojali neki koji su poricali da u aktivnostima i motivima Amerikanaca na svetskoj sceni ima bilo čega poštenog. Kako je bilo moguće da osobe, koje su imale manje svega onoga što vredi imati, sumnja ju da su oni koji imaju više, to što imaju stekli svojom zaslugom? Bin Ladenova moralna drskost zapanjila je Amerikance i ispunila ih jedom.

Priznajem, teško d a j e Bin Laden bio prvi koji je izrekao jedan takav verbalni napad, ali je prvi koji je bio u stanju verbalni napad da preobrati u fizički napad na američko tle, napad kojim su Ame-rikanci bili zatečeni i osetili se, na trenutak barem, bespomoćnima.

185

Dok se to nije dogodilo Amerikanci su mogli sebi da priušte da ig-norišu verbalne napade, koji su uzeli maha u svetu, kao blebetanje budala. Međutim, budale su postale hulje. Štaviše, nitkovi su otprve uspeli, što je drugi veliki šok. Smatralo se da smo u poziciji da mo-žemo da ignorišemo takve kritike zato što smo u suštini neranjivi a sad otkrivamo da nismo.

Cesto se govori da svet nikad više neće biti isti posle 11. sep-tembra. Smatram takve izjave neumerenim preterivanjem. Među-tim, istina je da američki duh više nikada neće biti isti. Jer, kada se nezamislivo dogodi, postaje zamislivo. A direktan napad na američki kontinent izveden od razbijene bande pojedinaca nije nikad mogao da se zamisli. A sada smo morali ustanoviti Kancelariju domovinske bezbednosti. I sada imamo Pentagon koji raspravlja da li treba da oformi ono što nazivaju oblasnom komandom, zapravo vojni sistem do tada ograničen na područja van SAD pokrivajući preostali deo sveta, a koji bi pokrivao i same Sjedinjene Države.

A sada, pre svega, imamo „teroriste" u svom rečniku. Izraz „komunistički" ušao je u široku upotrebu 1950-tih. Odnosio se ne samo na članove komunističkih partija, ne samo na one koji su sebe smatrali za „simpatizere", ili su ih drugi za takve smatrali, već čak i na one kojima je nedostajalo „entuzijazma" da stvore hidrogensku bombu. Napokon, upravo takva konkretna optužba navela je američ-ku Komisiju za atomsku energiju 1953. da suspenduje Dž. Roberta Openhajmera, poznatog i slavljenog kao „oca atomske bombe".

Sada se i terminu „terorizam" proširilo značenje. Novembra 2001. gledao sam televizijsku seriju Zakon i red. Radnja konkret-ne epizode odvijala se oko spal j ivanja zgrade u toku izgradnje. Naime, građevinski preduzimač je od grada dobio teren na kojem je pre toga bio park o kome su vodili računa stanovnici tog kraja grada i koji su se protivili gradnji . Grupa mladih označenih kao „aktivisti zaštite čovekove okoline" u znak protesta odlučila je da spali zgradu. Stvar se kompl iku je j e r se, a da oni to nisu znali, u zgradi zatekao neko i poginuo u požaru. Na kraju su palikuće uhvaćene i proglašene krivim. Interesantan detalj te obične priče

186

jeste da se tokom cele epizode palikuće stalno nazivaju „teroristi-ma". Po bilo kojoj definici j i teroriste, termin je u tom slučaju pri-lično rastegljivo upotrebljen. No, ni je važno. Upotrebl jen je tako i tako će se i dalje koristiti.

Mi smo zemlja sloboda, ali danas ču jemo glasove - u vladi, u štampi, među stanovništvom generalno - koji smatraju da smo do-delili previše slobode, naročito nedržavljanima, i da su „teroristi" to iskoristili. Stoga, kaže se, privilegija raspolaganja slobodama mora ustupiti mesto procedurama koje će udovoljiti našim zahtevima da budemo bezbedni. Brinemo, na primer, ako uhvatimo „teroriste" i izvedemo ih na sud, možda će im saslušanje biti javno, možda neće biti proglašeni krivim, ili ako budu proglašeni krivim možda neće dobiti smrtnu presudu. I tako da bismo se osigurali da se ništa od toga ne dogodi, formiramo vojne sudove koje saziva predsednik, sa pravilima koje će samo on ustanoviti. Prvobitno je zamišljeno da optuženi nemaju prava nikome da se žale a sudovi da funkcionišu u potpunoj tajnosti. Sudovi će i dalje moći brzo da donesu odluku -po svoj prilici smrtnu presudu. Još se ne zna do kog stepena će biti obezbeđena uobičajena prava na odbranu. I tome se mnogo aplau-dira u ovoj našoj slobodnoj zemlji.

Smatramo, j avno smo izjavili, da je napad na Ameriku napad na naše vrednosti pa i na sâmu civilizaciju. Takav napad smatramo nezamislivim. Odlučni smo da dobijemo svetski rat protiv terori-zma - protiv terorista i svih onih koji su im dali zaštitu i podršku. Odlučni smo da pokažemo da j e smo i da ostajemo, uprkos tom na-padu, najvažni ja zemlja na svetu. Da bi to dokazali, naš predsednik ne traži od nas da se lično žrtvujemo, čak ni u vidu plaćanja većeg poreza, već da nastavimo da živimo normalno. Međutim, od nas se očekuje da bezrezervno aplaudiramo svemu što će naša vlada i oru-žane snage uraditi, čak i ako odstupa od uobičajenog.

Šta se podrazumeva pod „bezrezervno" vidi se u mnogobroj-nim kritikama onih koji pokušavaju „da objasne" zašto je došlo do događaja 11. septembra. Objašn jen je se smatra opravdanjem, i praktično odobrenjem, za teror. Američki savet upravnika i stude-

187

nata (The American Council of Trustées and Alumni), organizacija čiji su osnivači Lin Cenej i senator Džozef Liberman, izdao je no-vembra 2001. pamflet pod naslovom: „Odbrana civilizacije: Kako naši univerziteti izneveravaju Ameriku i šta se tim povodom može uraditi".2 Reč je o konciznom tekstu koji fenomenalno pogađa u srž stvari. U pamfletu se kaže: „Koledži i fakulteti su slaba karika ame-ričkog odgovora na napad". Nastavlja se sa analizom: „Profesori su zaista retko javno pominjali heroizam, zaista retko kad raspravljali o razlikama između dobra i zla, o karakteru zapadnjačkog politič-kog poretka ili valjanosti slobodnog društva. Porukama koje su iz-nosili javnosti nedostajao je patriotizam a nadugačko su raspredale o oštroj samokritici. Zaista, poruka najvećeg delà akademske zajed-nice bila je : PRVO KRIVI AMERIKU!"

Pamflet najvećim delom sačinjava dodatak sa 117 citata koji po mišl jenju autora ilustruju ono što su hteli da kažu. Među citati-ma su izjave ne samo ličnosti kao što su Noam Comski i Džesi Džekson već i ne toliko uobičajene mete takvih kritika - dekana Fakulteta Vudrou Vilsona u Prinstonu, bivšeg zamenika državnog sekretara. Ukratko, autori pamfleta ciljali su daleko.

U ovom trenutku je jasno da čak i ako događaji od 11. septem-bra ne promene osnovnu geopolitičku sliku današnjeg sveta, možda će imati trajan uticaj na američke političke strukture. Koliki uticaj, ostaje da se vidi. Ipak, izgleda da je ona neverica Amerikanaca o kojoj sam govorio - zašto se ovo dogodilo? kako se moglo dogodi-ti? - zapravo zagonetka i da nas ne podstiču da na nju odgovorimo, barem ne još uvek.

Kule bliznakinje su takođe metafora napada na Ameriku. Kule predstavljaju izvanredan građevinski poduhvat. Smatralo se da su otporne na svako zamislivo slučajno ili namerno razaranje. A ipak, očigledno, nikome nikada nije palo na pamet da bi dva aviona na-punjena avionskim gorivom mogla namerno da udare u kule, pogo-de zgradu precizno u onu tačku, na dvadeset posto od vrha, u kojoj izaziva maksimalno razaranje. Takođe niko nije predvideo da bi se zgrade mogle polako urušavati, svom težinom, i tom prilikom sru-

188

siti ostale zgrade. Niko nikada nije očekivao da će požari koje je izazvalo urušavanje trajati mesecima. Sjedinjene Države možda mogu da izvrše odmazdu zbog napada, ali ne mogu učiniti kao da napada nije ni bilo. Ispostavlja se da tehnologija kao zaštitni oklop uopšte nije savršena.

III. AMERIKA I SVETSKA SILA

Antikatolicizam, /u Velikoj Britaniji u osamnaestom veku/po-služio je dijalektičkoj svrsi, privlačeći pažnju na navodni de-spotizam, sujeverje, vojnu tiraniju i materijalno siromaštvo katoličkih režima da bi se lakše istakle navodne anglo-bri-tanske slobode, pomorska nadmoć, agrarni i trgovački pro-speritet, i shodno tome superiorniji način vladavine.

- Linda Kolej, „ Višestruka kraljevstva "

Počinjem citatom iz knjige Linde Kolej3 da se podsetimo da Sjedinjene Države nisu prva velika sila u istoriji savremenog svet-skog-sistema, već treća, i da dominacija ima svoja pravila kao i ra-njive tačke. Jedno od pravila jeste da je nužno potrebno ocrniti ostale da bi se sačuvalo unutrašnje samopouzdanje koje omogućava delotvorno funkcionisanje svetske-sile.

Ništa toliko ne zaslepljuje koliko uspeh. A Sjedinjene Države su u proteklih dvesto godina imale značajnu porciju uspeha. Uspeh ima jednu opaku osobinu, naime, čini se da skoro neizbežno rađa ubeđenje da će se obavezno nastaviti. Uspeh je slab vodič mudroj politici. Neu-speh barem često tera na razmišljanje, što uspeh retko kada čini.

Pre pedeset godina američka dominacija u svetskom-sistemu bila je utemeljena na kombinaciji proizvodnih kapaciteta koji su u velikoj meri premašivali kapacitete svih ostalih konkurenata, zatim svetske-političke agende koju su srdačno prihvatili njeni saveznici u Evropi i Aziji, i najzad vojne nadmoći. Danas se kapacitet proiz-

189

vodnje američkih preduzeća suočava sa veoma velikom konkuren-cijom, uglavnom od preduzeća svojih najbližih saveznika. Posledi-ca toga je da svetski-politički program SAD više nije toliko toplo prihvaćen, a često je otvoreno osporavan, čak i od njenih savezni-ka, naročito nakon nestanka Sovjetskog Saveza. Ono što ostaje u ovom trenutku je vojna nadmoć.

Vredi razmisliti o ciljevima američke spoljne politike, onakve kakvu su američke vlade uzastopno vodile poslednjih pedeset godi-na. Očigledno je da su SAD brinule zbog pretnji koje su dolazile od vlada koje je smatrala neprijateljskim ili barem nenaklonjenim američkim interesima. U tome nema ničega pogrešnog niti izuzet-nog jer važi za spoljnu politiku bilo koje zemlje savremenog svet-skog-sistema, naročito za svaku moćnu državu. Pitanje je kako su Sjedinjene Države mislile da se pozabave takvim pretnjama.

SAD su 1950-ih i 1960-ih izgledale toliko jake da su mogle srediti, bez mnogo truda i uz minimalnu upotrebu sile, da vlade ko-

je im se nisu dopadale budu ili neutralizovane (to smo nazivali po-litikom suzbijanja - Containment) ili, u slučaju slabijih vlada, even-tualno budu zbačene od strane domaćih snaga koje je tajno podrža-la američka vlada, uz povremenu, blagu, staromodnu diplomatsku pretnju upotrebom sile

Neutralizacija je taktika koja se primenjivala prema komunistič-kom svetu. Sjedinjene Države nisu nastojale da sruše Sovjetski Sa-vez niti bilo koji od njegovih satelitskih režima u istočnoj i central-noj Evropi. SAD jednostavno nisu tome težile zato što nisu bile u poziciji vojno da iznesu taj zadatak pošto se očekivalo da vlada SSSR pruži otpor. Umesto toga, američka vlada je ušla u prećutni sporazum sa SSSR - dogovor na Jalti po kojem neće čak ni pokušati tako nešto, a zauzvrat se Sovjetski Savez obavezuje da neće pokušati širiti svoju (interesnu) zonu. Međutim, nije postojala namera da se taj dogovor primeni na Istočnu Aziju u kojoj nije bilo sovjetskih tru-pa, prevashodno zahvaljujući čvrstini komunističkih režima u Kini i Severnoj Koreji. SAD su zapravo pokušale da zbace pomenute reži-me, kao i onaj u Vijetnamu, ali, ipak, nisu uspele. Svi ti neuspeli po-kušaji ostavili su ozbiljan trag na američkom javnom mnjenju.

190

Sjedinjene Države su, ipak, bile u stanju da nametnu svoju vo-lju preostatku sveta, i tako su bez razmišl janja i postupale. Setite se Irana 1953, Gvatemale 1954, Libana 1956, Dominikanske Republi-ke 1965. i Čilea 1973. Vojni udar generala Pinočea u Čileu protiv slobodno izabrane vlade Salvadora Aljendea, uz aktivnu podršku američke vlade, izveden je 11. septembra. Ne znam da li su Osama bin Laden i njegovi sledbenici bili svesni te koincidencije ali je ipak reč o simboličnoj koincidenciji koju će mnogi, naročito u La-tinskoj Americi, zapaziti. Događaj ukazuje na jo š jednu metaforu Kula bliznakinja. Kule bliznakinje su bile zadivljujuće tehnološko dostignuće. Međutim, tehnološki uspesi se mogu prekopirati i kopi-raće se. Malezija je već arhitektonski prekopirala Kule bliznakinje, a upravo se gradi jedan ogroman neboder u Šangaju. I simboli se mogu imitirati. Mi sada imamo dve tužne godišnjice 11. septembra.

Metodi američke spoljne politike su se promenili, morali su se promeniti 1970-ih. Čile je bio poslednji značajniji slučaj kada su SAD bile u stanju onako neusiljeno da pribave naklonost drugih vlada. (Ne računam slučajeve ni Grenade ni Paname, koje su bile male zemlje bez ozbiljnog plana vojne odbrane.) Tu promenu je pro-uzrokovalo okončanje američke ekonomske dominacije u svetskoj-ekonomiji, kombinovano sa vojnim porazom SAD u Vijetnamu. Pro-menila se geopolitička situacija. Američka vlada se od tada više nije mogla koncentrisati na zadržavanje, a nekmoli širenje, svoje moći i, umesto toga, glavni cilj j o j je postao sprečavanje ubrzane erozije sopstvene moći - i u svetskoj-ekonomiji i na vojnoj sceni.

Sjedinjene Države su se u svetskoj-privredi suočile ne samo sa svojim konkurentima u Zapadnoj Evropi i Japanu, koji su jo j počeli disati za vrat, već i sa prividnim uspehom kursa „razvojnosti" u ve-likom delu ostatka sveta, politikom koja je ekspresno smišljena da bi se zauzdale šanse zemalja u centralnoj zoni da akumuliraju kapi-tal, kako se smatralo, na račun zemalja na periferiji . Treba da se se-dmo da su Ujedin jene nacije 1970-te proglasile „dekadom razvo-

ja" . Tih sedamdesetih se mnogo govorilo o stvaranju „novog među-narodnog ekonomskog poretka", a u UNESKO-u o stvaranju ,,no-

191

vog međunarodnog informativnog poretka". Sedamdesete su bile razdoblje dva velika skoka cena OPEK nafte zbog čega su talasi panike zahvatili američku javnost.

Američki stav povodom svih tih udara bio je ili neodređena nelagodnost ili direktno suprotstavljanje. Globalno je lansiran kon-tra-udar. Sastojao se od agresivnog af i rmisanja neoliberalizma i ta-kozvanog vašingtonskog konsenzusa, t ransformacije GATT-a u Svetsku trgovinsku organizaciju, sastanaka u Davosu i širenja kon-cepta globalizacije i njene prirodne posledice, TINA-e (there is no alternative: nema alternative). U suštini, svi ti napori zajedno dove-li su do razgrađivanja kursa „razvojnosti" širom sveta, a naročito u perifernim zonama svetske-privrede. U relativno kratkom periodu vremena, to znači, 1980-ih i 1990-ih, izgledalo je d a j e ova kontra-ofanziva koju je vodila američka vlada uspela.

Ovakvi tokovi na frontu svetske-ekonomije praćeni su stalnim svetskim-vojnim kursom koji bi se ukratko mogao nazvati kursom „antiproliferacije". Kada su Sjedinjene Države uspešno napravile prve atomske bombe 1945, bile su odlučne u naumu da zadrže mo-nopol nad takvim izuzetno moćnim oružjem. Bile su voljne da dele taj monopol sa svojim vernim mlađim partnerom, Velikom Britani-jom, i to je sve. Naravno, kao što znamo, ostale „velike sile" su jed-nostavno zanemarivale taj zahtev. Prvo Sovjetski Savez, zatim Francuska, zatim Kina, stvorili su atomsko oružje. Tako je uradila Indija a kasnije Pakistan. To je učinila i Južna Afrika, čija je vlada aparthejda to priznala tek pošto je odlazila sa vlasti i pobrinula se da rastavi atomska postrojenja pre nego što je predala vlast sukce-soru, u poređenju sa n j ima više demokratskoj vladi crne afričke ve-ćine. Tako je uradio i Izrael, mada on to uvek javno poriče. A tu su zatim i „zamalo" atomske sile, ako su uistinu i dalje u kategoriji „zamalo" - Severna Koreja, Iran, Irak (čija je postrojenja Izrael bombardovao 1980-ih da bi ih zadržao u kategoriji „zamalo"), Li-bija i možda Argentina. Pored toga, tu su bivše sovjetske zemlje koje su nasledile nuklearni kapacitet - Ukrajina, Belorusija i Ka-zahstan. Ovome se moraju dodati ostale smrtonosne tehnologije,

192

biološko i hemijsko oružje. Nj ih je mnogo lakše napraviti, uskladiš-titi i primeniti, pa nismo sigurni koliko zemalja ima takve potenci-jale, čak i znatne potencijale, u toj sferi.

Sjedinjene Države imaju jednostavan i direktan način rada. Svim sredstvima, silom ili potkupl j ivanjem, žele svima ostalima da zabrane pristup takvom oružju. Očigledno je da u tome nisu uspele ali su proteklih godina njeni pokušaj i barem usporili proces prolife-racije. Ima još jedna kvaka u američkim potezima. Onoliko koliko Sjedinjene Države pokušavaju da iskoriste međunarodne sporazu-me da bi ograničile proliferaciju, toliko se istovremeno trude da se same ne obavežu tim sporazumima ili da se obavežu minimalno. Američka vlada je jasno stavila do znanja da će odbaciti svaku ta-kvu prinudu kada god proceni d a j e nužno da tako postupi, dok na-glas osuđuje svakoga ko pokušava da uradi isto to.

Neproliferaci ja kao plan je izgleda osuđen na neuspeh, ne sa-mo dugoročno već i na srednje staze. Najviše što će Sjedinjene Dr-žave moći da urade u narednih dvadeset i pet godina jeste da done-kle uspore pomenuti proces. Postavlja se moralno i političko pita-nje. Sjedinjene Države veruju sebi ali ne veruju nikom drugom. Američka vlada hoće da prokontroliše severnokorejske lokacije da bi videla da li ova krši ove propise. Amerika nije ponudila ni Ujedinje-nim nacijama niti ikome drugom pravo da proveri američke lokacije. Sjedinjene Države imaju poverenja u sebe da će takvo oružje koristi-ti razborito i u odbranu slobode (koncept naoko identičan američkim nacionalnim interesima). SAD pretpostavljaju da bi svako drugi mo-gao nameravati da upotrebi takvo oružje protiv slobode (i ovde kon-cept naoko identičan sa američkim nacionalnim interesima).

Lično, nemam poverenja ni u jednu vladu da će razborito upo-trebiti atomsko oružje. Bio bih srećan kada bi sve takvo oružje za-branili ali ne verujem da je tako nešto istinski moguće sprovesti u današnjem međudržavnom sistemu. Zbog toga se lično uzdržavam od moralnog predavanja na ovu temu. Zbog popovanja bi me posle mogli optužiti za l icemerje. A tada bi cinični neorealista (kategorija kojoj verovatno pripadam) rekao da su sve vlade licemerne, a po-

193

povanje gadno škripi ako čovek hoće da dobije podršku u drugim zemljama na temelju sopstvene komparativne vrline.

IV. AMERIKA: IDEALI PROTIV PRIVILEGIJA

Sugerirati da je univerzalna civilizacija već onakva kakva treba da bude znači biti namerno slep prema sadašnjim okol-nostima i, još gore, učiniti trivijalnim ciljeve i sprečavati ostvarenje istinske univerzalnosti u budućnosti.

- Činua Ačebe4

Antagonizam između globalizacije i lokalnih tradicija lažan j e : globalizacija direktno oživljava lokalne tradicije, bukval-no od njih napreduje, i zbog toga nasuprot globalizacije nisu lokalne tradicije, već univerzalnost.

- Slavoj Zizek5

Priča o SAD i svetskoj moći može se u ovom trenutku rezimi-rati sasvim jednostavno. Ne verujem da su Amerika i Amerikanci uzrok sve bede i nepravde sveta, a zaista smatram da od toga oni imaju najviše koristi. I u tome leži osnovni problem SAD kao naci-

je u svetu nacija. Amerikanci, naročito američki političari i publicisti, vole da

pričaju o našim idealima. Oglas za bestseler knjigu televizijskog novinara Krisa Metjua: A sada, da vam kažem šta stvarno mislim nudi ovaj odlomak: „Razmislite li, mi Amerikanci smo drugačiji. Ta reč ,sloboda' nije samo u našim dokumentima, ona je i u našim kaubojskim dušama".6 „Kaubojske duše" - ni sam ne bih umeo bo-lje da kažem. Naši ideali su možda specijalni. No, isti ti ljudi koji nas na to podsećaju ne vole da govore o privilegij ama koje imamo a koje su možda takođe specijalne. U stvari, kritikuju one koji o nji-ma govore. A ideali i privilegije idu zajedno. Možda deluje kao da su međusobno proti vrečni, a zapravo pretpostavljaju jedno drugo.

194

Nisam od onih koji ocrnjuju američke ideale. Smatram da su divni, čak inspirativni. Gajim ih, prizivam, podstičem. Uzmite, na primer, Prvi amandman američkog Ustava - s pravom ga pominju, prigodom svih odgovarajućih ceremonija, kao ovaploćenje američ-kih ideala. Ipak, prisetimo se dve stvari u vezi Prvog amandmana. Nije ga bilo u prvoj varijanti Ustava, što znači da ga nisu smatrali za osnovno načelo. Ankete javnog m n j e n j a pokazuju da bi većina američke javnosti promenila, umanj i la ili čak eliminisala te garan-cije, u celini ili jedan deo, čak i u takozvanim običnim vremenima. Kada se nalazimo u „ratu" kao što je „rat terorizmu", ne može se računati ni na američku vladu ni na američku javnost da brani te ideale, i čak se ne može pouzdati ni u Vrhovni sud da ih se čvrsto pridržava u slučaju „nužde". Odbrana tih ideala se uglavnom pre-pušta jednoj često bojažl j ivoj organizaciji sa, u na jbol jem slučaju, manj inskom podrškom u j avnom mnjen ju , Američkoj uniji za gra-đanske slobode (the American Civil Liberties Union), pri čemu kandidati na opštim izborima pripadanje toj organizaciji često na-vode kao razlog da se ne glasa za tog kandidata. Dakle, ja sam za slobodu govora i slobodu veroispovesti i sve ostale slobode, ali se ponekad moram zapitati da li je i Amerika za njih.

Razlog nije što američkoj javnost i nedostaje volterovska crta, već što se ponekad plašimo da našim privilegij ama preti opasnost od erozije i nestajanja. U takvim slučajevima većina ljudi stavlja privilegije ispred ideala. Da napomenem, u tom smislu Amerikanci nisu izuzetak. Oni su samo moćniji i imaju više privilegija. Ameri-kancima je lakše da imaju ideale zato što im je lakše da ih ignorišu. Imaju moć da zgaze preko svojih kaubojskih duša.

Pitanje koje stoji pred Amerikancima je u stvari ovo: Ako se američka dominacija nalazi u laganom propadanju, a lično verujem da u to ne treba sumnjati, hoćemo li izgubiti ideale zato što nećemo imati dovoljno moći da ih pregazimo? Hoće li naše kaubojske duše podići bodljikavu žicu oko našeg nacionalnog ranča da bismo saču-vali svoje privilegije od opasnosti propadanja, kao da ne mogu da se provuku kroz bodljikavu žicu? Dozvolite još jednu metaforu u

195

vezi sa Kulama bliznakinjama. Srušene kule se mogu ponovo sa-graditi. No, hoćemo li ih ponovo sagraditi na isti način - sa istim ubedenjem da stremimo zvezdama i da nam to ide od ruke i isto onoliko ubeđeni da će ceo svet u njih gledati kao u svetionik? Ili ćemo ih ponovo sagraditi na drugačiji način, nakon što pažljivo razmotrimo šta nam je zaista potrebno i šta nam je stvarno moguće i šta stvarno poželjno za nas?

I, ko smo „mi"? Ako pratimo izjave Javnog tužioca Džona Eš-krofta, potpomognute izjavama mnogih drugih u američkoj vladi, u štampi, u javnosti generalno, „mi" više nismo svi mi u SAD, čak ni svi koji su legalno nastanjeni u SAD, već samo američki državljani. A možemo i da se zapitamo neće li se pojam „mi" i dalje sužavati u bliskoj budućnosti. Kao što ističe Slavoj Zizek, globalizacija nije nešto suprotno od lokalizma, ona uspeva na lokalizmu, naročito na lokalizmu moćnih. Nikakva bujna mašta ne može „mi" pretvoriti u Homo sapiens sapiens. Da li je Homo onda toliko sapiens?

V. AMERIKA: OD IZVESNOSTI DO NEIZVESNOSTI

Darvinovu revoluciju trebalo bi ukratko prikazati kao zamenu varijante suštinom kao centralne kategorije prirodne stvarno-sti.... Šta može više da zbuni nego potpuna inverzija ili „veliki salto ", u našem konceptu stvarnosti: U Platonovom svetu, va-rijanta je slučajna, dok suštine registruju višu realnost; kod Darvina obrnuto, vrednujemo varijantu kao definišuću (i kon-kretno zemaljsku) realnost, dok prošeci (naš najbliži operativ-ni pristup ,,suštinama")postaju mentalne apstrakcije.

- Stiven Dž. Guld7

Priroda stvarno ima veze sa stvaranjem nepredvidivih novite-ta, pri čemu je ono što je moguće brojnije od onog što je stvarno.

- lija Prigožine8

196

Predsednik Buš nudi Amerikancima izvesnost po pitanju nji-hove budućnosti. Reč je upravo o j edno j stvari koju on nema moć da ponudi. Budućnost Sjedinjenih Država, budućnost sveta, kratko-ročno, ali još više strednjoročno, apsolutno je neizvesna. Izvesnost je možda poželjna ukoliko se razmišlja o privilegij ama. Nije toliko poželjna ako pomislimo da su privilegije osuđene na propadanje čak i na nestanak. A ako bi bilo izvesno da će svi Osame bin Lade-rn ovog sveta da pobede, ko bi se radovao takvoj izvesnosti?

Vraćam se na pitanje koje sam postavio ranije kao jednu od nedoumica koje upravo sada tište Amerikance: Šta mora da se ura-di, šta može da se uradi da se događaj poput onog od 11. septembra ne dogodi i da se ne bi mogao opet dogoditi? Odgovor koji nam nu-de jeste da će to garantovati primena svekolike sile od američke vlade, prevashodno vojne sile. Naše vođe su dovoljno razborite da nas podsete da će za to biti potrebno izvesno vreme, ali ne oklevaju da nam pruže srednjoročna uveravanja. U ovom trenutku izgleda da je američki narod voljan da pro veri tu hipotezu. Ako je američka vlada i dobila kritiku odmah posle 11. septembra ona je došla uglavnom od onih koji veruju da su manifestaci je američke vojne moći bile preskromne. Uticajni krugovi su vršili pritisak na američ-ku vladu da ide mnogo dalje - da krene u vojne operacije protiv Iraka, a neki bi dodali Irana, Sirije, Sudana, Palestine, Severne Ko-reje. A što ne i protiv Kube? Ima ih koji čak govore da generali koji oklevaju treba da se penzionišu i prepuste mesto mlađim, energič-nijim ratnicima. Ima ih koji veruju da je njihov zadatak da ubrzaju Armagedon.

Postoje dva moguća argumenta protiv toga. Jedan je da SAD ne bi mogle da pobede u j ednom takvom sveopštem vojnom suko-bu. A drugi je da SAD ne bi htele da snose moralne posledice, pre svega po sebe, takvog pokušaja . Na svu sreću, ne mora se birati iz-među realizma i idealizma. Korišćenjem zdravog razuma ne uma-n ju j emo svoje moralne kvalitete.

Posle Građanskog rata Sjedinjene Države su nekih osamdeset godina išle putem koji nam je svima poznat i sve to vreme nisu

197

bile načisto sa sobom da li žele da budu izolacionistička ili impe-ri jalna sila. I kada su 1945. napokon ostvarile dominaciju u svet-skom-sistemu, kada su ne samo (šekspirovskom odlukom) postali moćni već im je moć naturena, Amerikanci nisu bili potpuno spremni za ulogu koju su morali da zaigraju. Proveli smo trideset godina učeći kako da „preuzmemo svoje odgovornosti" u svetu. I taman kad smo to dovoljno dobro naučili, na jbol j i period naše do-minaci je se završio.

Proveli smo proteklih trideset godina govoreći stalno i veoma glasno da smo još uvek vodeća sila i da to svi moraju i dalje da uvažavaju. Kad je neko zaista vodeća sila, nema potrebe da zahteva tako nešto. Protraćili smo proteklih trideset godina. Sjedinjene Dr-žave sada moraju da nauče da žive u novim okolnostima - stvar-nost je takva da Sjedinjene Države više nemaju moć da odluče uni-lateralno s t a j e dobro za sve. Možda čak nisu ni u poziciji da odluče unilateralno s t a j e dobro za njih same. Sjedinjene Države moraju da se dogovore sa svetom. Nije Osama bin Laden taj sa kojim moramo da vodimo dijalog. Moramo da počnemo sa našim bliskim prijate-l j ima i saveznicima - sa Kanadom i Meksikom, sa Evropom, sa Ja-panom. I pošto naučimo da ih ču jemo i da poverujemo da i oni imaju ideale i interese, da i oni imaju ideje i nade i aspiracije, tada, i možda samo tada, bićemo spremni da razgovaramo sa ostatkom sveta, to jest, sa većim delom sveta.

Takav dijalog, kad se jednom upustimo u njega, neće biti lak a možda čak ni prijatan. Zato što će tražiti od nas da se odreknemo nekih privilegija. Tražiće od nas da ispunimo svoje ideale. Tražiće od nas da učimo. Veliki afrički pesnik i političar Léopold-Sédar Sengor je pre pedeset godina pozvao svet da dođe na „randez-vous du donner et du recevoir". Amerikanci znaju šta treba da daju pri takvim susretima. Ali, da li znaju šta bi želeli da prime?

Ovih dana nas pozivaju na povratak duhovnim vrednostima, kao da smo, pak, ikada vodili računa o tim vrednostima. No, koje su te vrednosti? Da vas podsetim. Hrišćansko verovanje kaže: (Ma-teja 19:24): „Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši nego bogata-

198

šu da uđe u kraljevstvo Božje". Po jevre j skom verovanju Hilel ka-že: „Čini drugima onako kako bi želeo da drugi čine tebi". A u mu-slimanskoj veri, Kuranu (52.36) kaže se: „Stvoriše li nebo i ze-mlju?Ne! Nije izvesno." Da li su to naše vrednosti?

Ne postoji j edna jed ina američka tradicija niti samo jedan si-stem vrednosti. Ima, i uvek je bilo, mnogo Amerika. Mi, svako od nas, pomin j emo i pozivamo se na Amerike koje su nam draže. Amerika ropstva i rasizma je ukoren jena američka tradicija i još uvek je veoma prisutna. Amerika graničarskog individualizma i revolveraša desperadosa je američka tradicija i j o š uvek je veoma prisutna. Amerika velikih lupeža i n j ihove dece f i lantropa je ame-rička tradicija i još uvek je veoma prisutna. A Amerika pobune of the Wobblies and the Haymarket, događaj koji se slavi širom sve-ta sem u Americi, predstavlja američku tradiciju i još uvek je veo-ma prisutna.

Sodžurner Trut (bivša robinja, crnkinja - prim. prev.), koja na Nacionalnom kongresu žena 1851, kaže: „ Zar ja nisam žena?" pri-pada američkoj tradiciji. Ali američka tradicija su i borci za pravo glasa krajem devetnaestog veka koji su zagovarali pravo glasa za žene tumačeći ga kao protivtežu glasovima crnaca i imigranata. Amerika koja dočekuje imigrante sa dobrodošlicom i Amerika koja odbija da ih primi - obe su američka tradicija. Amerika ujedinjena odlučnim patriotizmom i Amerika koja se protivi militarističkim angažovanjima, podjednako predstavl jaju američku tradiciju. Ame-rika jednakosti i Amerika nejednakosti podjednako su američka baština. Tu nema suštine. Kao što nas Guld podseća, varijanta, a ne suština, predstavlja srž stvarnosti. Pitanje je, dakle, da li će varijan-ta među nama da se smanji, poveća ili ostane ista. U ovom momen-tu mi se čini da preovlađuje.

Osama bin Laden će uskoro biti zaboravljen ali ta vrsta poli-tičkog nasilja koju nazivamo terorizmom ostaće dobrano sa nama u narednih trideset do pedeset godina. Terorizam je, kao što se zna, veoma neefikasan način da se promeni svet. Kontraproduktivan je i vodi upotrebi sile u cilju osvete čime se često potpuno unište nepo-

199

sredni učesnici. A terorizam će se uprkos tome nastaviti. Amerika koja nastavlja da komunicira sa svetom jednostranom tvrdnjom da predstavlja civilizaciju, bilo da to čini u formi izolacionističkog po-vlačenja ili u formi aktivnog intervencionizma, ne može živeti u miru sa svetom i stoga neće živeti u miru sama sa sobom. Ono što činimo svetu, činimo samima sebi. Može li zemlja sloboda i privi-legija, čak i usred svog propadanja, naučiti da bude zemlja koja se prema svakome i svugde ponaša kao prema sebi ravnom? I da li možemo da se ponašamo jedan prema drugom kao ravnopravni u svetskom-sistemu ako se ne ponašamo međusobno kao ravnopravni unutar sopstvenih granica?

Šta ćemo odabrati da radimo? Mogu da imam prioritete ali ne mogu, ni vi ne možete, da predvidim šta ćemo učiniti. Zapravo, imamo sreće što ne možemo da budemo sigurni ni u jednu od ovih projektovanih budućnosti. To nam omogućava moralni izbor. To nam ostavlja polje mogućnosti koje je veće od stvarnosti. To nam omogućava nepredvidive nove forme. Zakoračili smo u strašno raz-doblje, razdoblje sukoba i zla koje nam je teško da zamislimo ali na koje se, nažalost, možemo brzo navići. Lako je dozvoliti sebi da oguglamo u borbi za opstanak. Daleko je teže sačuvati naše kauboj-ske duše. Međutim, na kraju procesa nalazi se šansa, koja ni pribli-žno nije izvesna, šansa za materi jalnije racionalan svet (a more substantively rational world), ravnopravniji svet, demokratskiji svet - svet univerzalnosti koja proističe od davanja i primanja, uni-verzalnosti koja je suprotna od globalizacije.

Poslednja metafora koja se pripisuje Kulama bliznakinjama jeste da su te građevine bile, jesu i biće izbor. Odabrali smo da ih sagradimo. Odlučujemo se da li da ih ponovo sagradimo ili ne. Ele-menata koji ulaze u te alternative bilo je , ima ih i biće ih veoma, veoma mnogo. Ponovo izgrađujemo Ameriku. Svet iznova gradi sebe. Elementi koji ulaze u te alternative jesu i biće veoma, veoma mnogobrojni. Možemo li sačuvati svoj moralni stav usred neizve-snosti da svet koji smo do sada napravili predstavlja samo jedan od mnogo hiljada alternativnih svetova koje smo mogli stvoriti a da će

200

svet koji ćemo napraviti za trideset do pedeset godina možda a mo-žda neće biti bolji, možda će a možda neće smanjiti protivrečnost između naših ideala i naših privilegija?

In-sha 'allah.

BELEŠKE

' Objavljeno u Theory and Society 21, broj 1 (1992, februar): 1-28. 2 Autori su Jerry L. Martin i Ann Neal. 3 „Multiple Kingdoms", London Review ofBook, 19. juli 2001, 23. 4 Chinua Achebe, Home and Exile (New York: Anchor Books, 2000), 91. 5 Slavoj Zizek, On Belief (New York: Routledge, 2001), 152. 6 New York Times 28. novembar 2001, E8. 7 Full House: The Spread of Excellence from Plato to Darwin (New

York: Three Rivers Press, 1996), 41. 8 Ilya Prigogine, The End of Certainty: Time, Chaos and the New Laws

of Nature (New York: Free Press, 1997), 72.

201

Poglavlje X

LEVICA, I: TEORIJA I PRAKSA JOŠ JEDNOM

Kažu da postoji jedan jugoslovenski aforizam koji glasi otpri-like ovako: „Jedina apsolutno izvesna stvar je budućnost, pošto se prošlost stalno menja". 1 Svet levice danas živi sa dve prošlosti koje su skoro potpuno nestale, i to prilično iznenada. Vrlo onespokoja-vajuće. Prva prošlost koja je nestala je putanja Francuske revoluci-je . Druga prošlost koja je nestala je putanja Ruske revolucije. Obe prošlosti su nestale manje-više istovremeno, i zajedno, 1980-ih. Dozvolite da detaljnije objasnim šta pod tim podrazumevam.

Francuska revolucija je, naravno, simbol. Simbolizuje istorijsko uverenje koje je bilo rasprostranjeno dva veka, i to daleko van grani-ca svetske levice. Najveći deo svetskog liberalnog centra prihvatao je ovo istorijsko uverenje, a danas čak i deo svetske desnice. Moglo bi se reći da je bila dominantan pogled na svet u okviru svetskog-si-stema tokom većeg delà devetnaestog i dvadesetog veka. Premisa mu je bila vera u progres i suštinska razboritost ljudskog roda. Po toj teoriji istorija se mogla sagledavati kao linearan uzlazni razvoj. Svet je bio na putu ka dobrom društvu, a Francuska revolucija je predsta-vljala i simbolizovala veliki skok napred u tom razvoju.

Postoje mnogobrojne verzije ove teorije. Neki su, naročito u Sjedinjenim Državama, želeli da u tom prikazu umesto Francuska revolucija stoji Američka revolucija. Drugi su pak, naročito u Veli-koj Britaniji, želeli da stoji Engleska revolucija. Ima ih koji su iz

205

priče hteli da eliminišu sve političke revolucije i da od ove istorij-ske teorije naprave priču o neprestanoj komercijalizaciji svetskih ekonomskih procesa, ili o konstantnoj ekspanziji izbornih procedu-ra, ili o navodnom ispunjenju istorijske misije Države (sa velikim D). Bez obzira na karakteristične pojedinosti , sve verzije sadrže po-ruku o neminovnosti i ireverzibilnosti istorijskog procesa.

Bila je to istorijska teorija puna nade, pošto je ponudila srećan kraj. Bez obzira koliko da je strašna sadašnjost (kada je izgledalo da sreća prati nacističku Nemačku, ili kada je izgledalo da rasistički kolonijalizam maksimalno eksploatiše), vernici (a većina nas smo bili vernici) su se tešili saznanjem koje smo smatrali da imamo - da je „istorija na našoj strani". Bila je to teorija koja ohrabruje, čak i one koji su u to vreme imali privilegije, pošto je nudila očekivanje da će na kraju svi ostali uživati u privilegij ama (a da tom prilikom ondašnji korisnici privilegija ne izgube ni jednu) i da će stoga po-tlačeni prestati da uznemiravaju tlačitelje svojim pritužbama.

Jedini problem sa ovom istorijskom teorijom jeste taj što izgle-da nije baš najbolje izdržala test empirijskog iskustva. Tu sada nastu-pa Ruska revolucija. Predstavljala je neku vrstu kodicila Francuskoj revoluciji. N jena poruka je bila d a j e istorijska teorija koju simboli-še Francuska revolucija nepotpuna jer je važila samo ukoliko je proletarijat (ili narodne mase) pokrenut na akciju pod pokrovitelj -stvom prosvećene grupe kadrova organizovanih u partiju ili u parti-

ju/državu. Takav kodicil počeli smo da nazivamo lenjinizmom.

Lenjinizam kao istorijsko uverenje prihvatila je samo svetska levica, i to u na jbol jem slučaju samo jedan njen deo. Ipak, bilo bi besmisleno poricati da je lenjinizam počeo uticati na značajan deo svetske populacije, naročito u periodu od 1945. do 1970. Može se reći d a j e lenjinistička verzija istorije posedovala znatno više opti-mizma nego standardan model Francuske revolucije. To zbog toga što je lenjinizam uporno tvrdio da postoji jednostavan materijalni dokaz koji se može locirati ukoliko se želi proveriti da se istorija razvija po planu. Lenjinisti su uveravali da svaka država u kojoj le-njinistička partija ima neospornu vlast, sama po sebi predstavlja

206

dokaz da se nalazi na putu istorijskog progresa, i još k tome, da jo j nema povratka sa tog puta. Problem leži u tome što su lenjinističke partije uglavnom bile na vlasti samo u ekonomski manje razvijenim područj ima sveta a situacija u takvim zemljama nije uvek bila sjaj-na. Ipak, vera u lenjinizam bilo je moćno sredstvo protiv opšte za-brinutosti zbog činjenice da su neposredni događaji ili stanje u ze-mlji koju je vodila lenjinistička partija bili očajni.

Nema potrebe da vam ponavljam do kog stepena su sve teorije progresa postale sumnjive u poslednje dve decenije a naročito lenji-nistička varijanta. Ne kažem da nije ostao nijedan vatreni pristalica, pošto to ne bi bila istina, ali pristalice više ne predstavljaju znača-jan procenat svetske populacije. Reč je o geokulturnom zaokretu nemalih razmera koji je , kao što sam rekao, naročito onespokojava-jući za svetsku levicu, koja je najviše žetona (ako ne i sve) uložila na ispravnost barem one verzije istorijske teorije sa Francuskom re-volucijom.

Zašto je došlo do ovakve promene? Mogu se čuti mnogobroj-na objašnjenja . Od svetskog centra i desnice dolazi objašnjenje da je svetska levica pogrešno protumačila ovu istorijsku teoriju i da je ona i dalje na neki način tačna ali samo ako dobro društvo definiše-mo kao društvo za koje je karakteristično da u njemu preovlađuje neometan slobodan tok faktora proizvodnje, od kojih nijedan nije u rukama države, a naročito slobodan protok kapitala. Ta utopija se naziva neoliberalizam i danas je veoma popularna među političari-ma i intelektualcima. Neoliberalizam je , međutim, priviđenje a i namerna obmana, čiji je najveći uticaj već prošao i koja zaslužuje da se o njoj mnogo manje raspravlja nego što se to čini. Do 2010, garantujem, jedva ćemo se sećati ove trenutno nesuvisle fantazije.

Drugo objašnjenje , koje dolazi iz delà svetske levice, jeste da originalna teorija ostaje tačna, ali d a j e svetska levica pretrpela izve-sne privremene neuspehe, i da će se takva situacija uskoro preokre-nuti. Jedino što je potrebno da uradimo je da na silu ponovimo teo-riju (i praksu). S obzirom na to da takav ogroman „privremeni za-stoj" nije nigde predviđen u teoriji i da nema detaljnijeg objašnje-

207

nja, ovo mi liči na slučaj nekih nojeva koji grade kule u vazduhu. Ne vidim kako lenjinizam, kao ideološki stav i organizaciona stvarnost, može da vaskrsne, čak i kad bi neko to poželeo. A Francuska revolu-cija danas budi strast samo kod ograničenog broja intelektualaca.

Treće objašn jen je za propast ove istorijske teorije jeste da je propast u stvari i uzrok i posledica krize kapitalističkog svetskog-sistema. To je ob jašn jen je koje lično iznosim u raznim novijim ra-dovima.2 Objašnjavam da je upravo sama istorijska teorija široko prihvaćena od svetske levice - to jest, od strane onoga što nazivam antisistemskim pokretima u nj ihove tri istorijske varijante: komuni-zam, socijaldemokratija i nacionalnooslobodilački pokreti - bila proizvod kapitalističkog svetskog-sistema. Rezultat toga je , mada su ti pokreti, naravno, zaista mobilisali velike mase ljudi na borbu protiv sistema, da su ti pokreti takođe paradoksalno poslužili u isto-rijskom smislu kao kulturološka podrška relativnoj političkoj sta-bilnosti sistema. Samo verovanje u neizbežnost progresa bilo je istinski depolitizirajuće, a bilo je naročito depolitizirajuće od mo-menta kada antisistemski pokret osvaja državnu vlast. Verujem da-lje da je nesklad, između onoga što su ti pokreti obećali i onoga što je bilo ostvarivo u okviru postojećeg svetskog-sistema, neminovno postao prevelik onog momenta kada su došli na vlast. Kao posledi-ca toga, narodna baza se na kraju razočarala u pokrete, što je dove-lo do njihovog zbacivanja sa vlasti u velikom broju zemalja.

Odlučujući trenutak bila je svetska revolucija iz 1968, tokom koje je takozvana Stara levica (to jest, istorijski antisistemski po-kreti) postala meta napada učesnika raznih lokalnih manifestaci ja ove svetske revolucije. Jedna od glavnih, trajnih posledica 1968. godine bilo je odbacivanje teorije neminovnog i neopozivog pro-gresa koji su svojevremeno propovedali pokreti. Od tada, svetska populacija počinje da se okreće od samih istorijski antisistemskih pokreta, a zatim počinje da oduzima legitimnost državnim struktu-rama koje su pokreti održavali kao glavni mehanizam progresivne promene. Ali ovaj opšti zaokret ka antietatizmu, mada sa odobrava-njem pozdravljen od onih koji slave kapitalistički sistem, zapravo

208

nije poslužio interesima tog sistema. Zato što je u stvarnosti antie-tatizam oduzeo legitimnost svim državnim strukturama a ne samo pojedinim režimima. Na taj način pre bi se moglo reći da je potko-pao, umesto osnažio, političku stabilnost svetskog-sistema, i time zaoštrio svoju sistemsku krizu kojoj su doprinosili i mnogobrojni drugi uzroci.

Po mom mišl jenju stanje u svetu levice je sledeće: (1) Posle pet stotina godina postojanja, svetski kapitalistički sistem je, prvi put, u pravoj sistemskoj krizi i nalazimo se u dobu tranzicije. (2) Is-hod je istinski neizvestan, pa ipak, i takođe prvi put u ovih pet stoti-na godina, postoje realni izgledi da dođe do fundamentalne prome-ne, koja bi mogla biti progresivna ali neće obavezno biti takva. (3) Glavni problem za svetsku levicu u ovom trenutku jeste u tome što je strategija transformacije sveta koju je ona razvila u devetnaestom veku pohabana, i shodno tome, za sada deluje nesigurno i slabo i nalazi se u opštem stanju blage depresije.

SISTEMSKA KRIZA

Jedna od nesrećnih posledica rasula svetske levice jeste sum-nja koja danas okružuje svaki argument na temu krize kapitalizma. Ko se jednom opeče i na hladno duva - a mi smo se opekli mnogo, mnogo puta. Osnovni problem, ako mogu tako da kažem, jeste što većina značajnih figura svetske levice proteklih dve stotine godina nije čitala Brodela, o mnogostrukosti društvenih vremena, i nepre-stano meša ciklične uspone i padove sa strukturalnim krizama. La-ko je pomešati to dvoje, naročito u okviru geokulture kakvu ima sa-vremeni svetski-sistem, koja na prvo mesto stavlja „ono što je no-vo" (newness) zato što apsolutno veruje u uzlaznu linearnost istori-je . Levica je naročito nerado prihvatala bilo koji argument koji se odnosio na ciklične procese zato što je pogrešno identifikovala sve takve argumente sa podskupom koji je afirmisao ono što bih na-zvao „večita cikličnost istorije". Ovu drugu pomenutu teoriju izdaš-

209

no su koristili konzervativni mislioci kao argument protiv svakog i svih transformacionih pokreta. Međutim, koncept ciklusa unutar struktura (o kome govorim) ne razlikuje se samo od koncepta ne-prestane cikličnosti; praktično je njena suprotnost, pošto strukture uopšte nisu večne, već samo dugotrajne, a ciklusi unutar struktura upravo garantuju da struktura nikada ne može da bude večna. Stoga ne postoje večiti ciklusi, j e r zapravo postoji strela vremena, čak i ako nije linearna.

Ono što se, stoga, meni čini metodološki od suštinske važnosti pri analizi bilo kog istorijskog društvenog sistema (a kapitalistička svetska-ekonomija je istorijski društveni sistem) jeste da pažljivo razl ikujemo na j ednoj strani ciklične ritmove koji definišu njegov sistemski karakter i omogućavaju mu da održi određenu ravnotežu, barem za vreme t ra jan ja tog sistema, i na drugoj strani sekularne trendove koji izrastaju iz takvih cikličnih ritmova definišući njegov istorijski karakter a što znači da, pre ili kasnije, dati sistem više ne-će biti u stanju da obuzda svoje unutrašnje suprotnosti i da će tako taj sistem ući u sistemsku krizu. Kod takve metodologije može se reći da svaki istorijski sistem ima tri trenutka u vremenu: trenutak njegove geneze (što je potrebno objasniti ali što se obično dešava kao rezultat raspada nekog drugog istorijskog sistema), relativno du-gačak period nečega što bi se moglo nazvati „kvazinormalnim" funkcionisanjem istorijskog sistema (čija pravila i limite je potrebno opisati i analizirati), i period njegove poslednje krize (koji se mora videti kao trenutak istorijske odluke čiji ishod je uvek neodređen).

Verujem da je jedan broj trendova danas napokon došao do tač-ke kada predstavlja opasnost osnovnom funkcionisanju sistema. Ov-de ću dati siže onoga što sam opširno objasnio drugde.3 Kapitalizam kao istorijski sistem definisan je činjenicom da beskonačnu akumu-laciju kapitala čini strukturalno centralnom i primarnom. To znači da institucije koje predstavljaju njegov okvir nagrađuju one koji sprovo-de beskrajnu akumulaciju kapitala i kažnjavaju one koji to ne čine.

Dakle, kako se akumulira kapital? Krucijalni preduslov je sti-canje profita od ekonomskih aktivnosti, što više to bolje. A profit je

210

funkc i ja diferencijala između stvarnih troškova i mogućih cena. Kažem moguće cene jer , naravno, ni jedan prodavač ne može bes-konačno da poveća zahtevanu cenu robe i da očekuje da je proda. Uvek postoji granica. Ekonomisti to nazivaju elastičnost potražnje. U okviru stope elastičnosti, stvaran profit zavisi od tri vrste troško-va: troškova rada, troškova ulaganja i infrastrukture, i troškova oporezivanja.

Sada pretpostavimo da globalno treba da izračunamo pomenu-te troškove u vidu procenta ukupne sume prodajnih cena i da hipo-tetički dođemo do prosečnog iznosa. Takvu operaciju niko nije iz-vodio i možda nije izvodiva. Ipak, moguće je tu operaciju zamisliti i zaokružiti rezultat. Sugerirao bih vam da su preko pet stotina go-dina i širom kapitalističke svetske-ekonomije u celini, te tri vrste troškova stalno rasle kao procenat ukupne proizvedene vrednosti. Neto rezultat je da se nalazimo u situaciji, a ulazimo u nju sve više, globalnog smanjenja profita koje kapitalistima ugrožava šanse da akumuliraju kapital.

To je zapravo nešto o čemu kapitalisti raspravljaju sve vreme ali koriste drugačiju terminologiju. Raspravl jaju o „efikasnosti pro-izvodnje" pod čime u suštini podrazumevaju smanjenje troškova u obliku procenta ukupne vrednosti. U stvari, govore o angažovanju manje ljudi da bi proizveli istu količinu robe ili o je f t in i j im ulaga-nj ima (što često podrazumeva manje ljudi u procesu ulaganja). Ra-di se o tome da u konkurenciji između kapitalista, efikasniji proiz-vođač po svoj prilici stiče veći profit nego njegov konkurent. Ipak, ja pitam nešto drugo: Da li je proizvodnja, sagledana globalno i u svim sektorima zajedno, „efikasnija" danas nego što je bila pre sto, dvesta ili tri stotine godina?

Ne samo da sam skeptik u smislu da je globalna proizvodnja „efikasnija" sa tačke gledišta proizvođača, nego tvrdim da krivulja stalno pada. Svi takozvani t r i jumfi efikasne proizvodnje jednostav-no su pokušaji da se uspori tempo silazne krivulje. Celokupna neo-liberalna ofanziva protekle dve decenije može se posmatrati kao je-dan gigantski pokušaj da se uspore rastući troškovi proizvodnje -

211

prevashodno smanjenjem troškova nadnica i oporezivanja a zatim i smanjenjem troškova ulaganja preko tehnološkog unapređenja. Da-lje, verujem da je ukupan uspeh bio veoma ograničen, ma koliko da je bio bolan za one koji su podneli silinu napada, a da čak i ograni-čene dobiti vrlo brzo neće biti.

Šta je još tema velike i stalne povike na opasnost od inflacije, koju tako često spominju Alan Grinspan i njegovi prijatelji u Ne-mačkoj i Velikoj Britaniji? Kad tumačite ono što oni kažu, potenci-jalni uzrok tog strašnog čudovišta nazvanog inflacija jes te da bi radnici zaista mogli dobiti veće nadnice ili da bi vlade mogle još više da potroše (i stoga još više da oporezuju). Oni barem izgleda da nemaju iluzije o uzroku opasnosti po kapitalnu akumulaciju. Blaga inflacija je , napokon, normalno stanje kapitalističke svetske-ekonomije kada ona glatko funkcioniše, i traje već veoma dugo. Ali normalna inflacija je zaista posledica povećanja nivoa nadnica i po-reza i zbog toga je upravo to pojava na koju ukazujem.

Zašto ove tri cene vremenom stalno, mada sporo, rastu, uprkos velikom trudu kapitalista da ih uspore? Ukratko ću izneti razloge za svaki od skokova troškova. Nadnice rastu zato što se radnici orga-nizuju. To je prastara floskula ali je ipak tačna. Načini organizova-nja su mnogobrojni. Kada god potezi radničkog sindikata postanu preskupi za kapitaliste, a naročito u B- fazama Kondratijeva, kada je globalna konkurencija oštrija, kapitalisti su nastojali da „pobeg-nu" - iz grada u selo, iz mesta u kom su radnici uspešno organizo-vani u mesta u koj ima su radnici manje uspešno organizovani.

Ako se ovaj proces posmatra tokom pet stotina godina vidi se da je uzeo oblik redovnog (ali nikako kontinualnog) transfera pro-cesa proizvodnje u područja odskora inkorporirana u kapitalistič-ku svetsku-ekonomiju. Razlog je jednostavan. U takvim područj i-ma radna snaga se može pronaći u ruralnim oblastima, koje nisu naročito komerci jal izovane, dakle, radna snaga koja se može na-govoriti da radi za nadnicu manju od nivoa svetskog standarda. Mogu se ubediti zato što za nj ih u tom trenutku takve nadnice predstavl ja ju realno povećanje ukupnog dohotka. Problem se ja -

212

vlja kada ti, sada izmešteni, radnici provedu u novoj radnoj sredi-ni (obično urbanoj) neko vreme (recimo dvadeset i pet do pedeset godina) promene svoje standarde poređenja , upoznaju funkcioni -sanje nove radne sredine i onda počin ju da se organizuju i zahte-vaju veće nadnice.

Jadni kapitalista opet mora da beži. Danas imamo problem što je, posle pet stotina godina, preostalo malo mesta u koja je moguće pobeći. Postalo je izuzetno teško usporiti proces podizanja nadnica. Danas su čak i u siromašnim kvartovima velikih urbanih centara zemalja Juga, stvarne alternative za sticanje dohotka potencijalnog nadničara mnogo brojnije nego alternative njegovih ruralnih dedo-va; i zbog toga ako neko želi njegove ili n jene usluge u takozvanoj formalnoj ekonomiji , za to mora više da plati.

Istovetni proces iscrplj ivanja područja niskih troškova odvija se i na polju ulaganja. Glavni mehanizam koji kapitalisti koriste da zadrže niske troškove ulaganja nije da za neke od njih plate, već umesto toga da ih dobiju na trošak zajednice. Ovo se zove ekster-nalizacija troškova. Proizvođač eksternalizuje troškove prevashod-no na tri načina: oslobađa se neprerađenog otpada van svog poseda ne plaćajući nikome da ga preradi; ono što ulaže u proizvodnju ku-puje po nabavnoj ceni ne plaćajući troškove obnavljanja; koristi in-frastrukturu sagrađenu o trošku zajednice. Pri smanjivanju troškova proizvodnje ova tri uobičajena postupka nemaju malu ulogu i stoga utiču na povećanje stope profita.

Prva dva od tri procesa zavisila su od pronalaženja novih pod-ručja za odlaganje otpada i novih izvora sirovina čiji su prethodni izvori iscrpljeni. Sa stalnim proširivanjem područja koje obuhvata kapitalistička svetska-privreda i stalnim povećanjem tempa njiho-vog iskorišćavanja, planeti ponestaje lokaliteta za zamenu. Na taj problem ukazuje ekološki pokret, ističući takođe činjenicu da su jef t ini načini odlaganja otpada od strane proizvođača i zajednice naneli ogromne štete ekosistemu kome je hitno potrebno pomoći, a to mnogo košta. Treći oblik eksternalizovanja troškova, korišće-njem infrastrukture napravljene o trošku zajednice, zahtëva stalno

213

povećavanje poreskih nameta i sada stižemo do te teme. Jedina du-goročna solucija za ove probleme je internalizacija troškova, što, s obzirom na ograničenu elastičnost potražnje predstavlja dugoročno smanjen je profi ta.

Konačno, porezi rastu na šta nas svi redom podsećaju. Nije bitno što su porezi neravnomerno raspoređeni. Porezi baš svima ra-stu pa i proizvođačima. Rastu iz samo jednog jednostavnog razlo-ga, pod kojim oni koji se bave političkim naukama podrazumevaju demokratizaciju sveta i čija je posledica ekspanzija socijalne drža-ve. Ljudi zahtevaju da država više troši na obrazovanje, zdravlje i garantovani doživotni dohodak. Štaviše, prag zahteva konstantno raste i širi se geografski ukl jučujući sve više delova sveta. To je ce-na relativne političke stabilnosti i nema indikacija da pritisak koji se vrši od dole popušta na bilo koji način.

I j edna napomena na kraju. Ne znači da su svi pomenuti , sve veći pritisci na profi tnu stopu samo rezultat zahteva onih koji nisu proizvođači. Sami kapitalisti su delimično odgovorni za taj porast troškova. Oni (ili barem neki od njih) se opredel ju ju za izvesno povećanje nivoa nadnica da bi tako stvorili aktivnu potražnju. Oni (ili barem neki od nj ih) daju prednost internalizaciji nekih troško-va kao načinu garancije budućih proizvodnih mogućnosti . Oni (ili barem neki od njih) žele socijalnu državu kao način smirivanja radničke klase. Skloni su takođe ostalim vrstama državnih izdata-ka (i stoga oporezivanja) kao načinu obuzdavanja radničke klase. I najzad oni (ili barem neki od njih) favor izu ju sve pomenute me-re kao način stvaranja f inansi jskih pritisaka na konkurente koji su slabiji od njih.

Neto rezultat svega toga je , međutim, ogroman porast troškova koji dovodi do smanjenja profi ta širom sveta. Postojeća mani ja špe-kulisanja, najžešća u uporištu sistema, Sjedinjenim Državama, nije opovrgavanje već jo š jedan dokaz u prilog te hipoteze. Međutim, ne mogu dalje da objašnjavam tu hipotezu na ovom mestu jer ću govoriti o izgledima da dođe do radikalne promene i o strategiji svetske levice.

214

SISTEMSKA TRANZICIJA

Šta znači kad se kaže da sistem ulazi u sistemsku krizu? To znači da su sekularni trendovi došli do asimptota koje ne mogu da predu. To znači da mehanizmi koji su korišćeni do tada, da bi se si-stem vratio u relativnu ravnotežu, ne mogu više da funkcionišu zato što zahtevaju da se sistem previše približi asimptoti. Hegelovski re-čeno to znači da se protivrečnosti sistema više ne mogu obuzdati. To znači da je sistem odmakao daleko od ravnoteže, da ulazi u pe-riod haosa, da će njegovi vektori da se račvaju i da će na kraju da se stvori novi sistem ili sistemi. To znači da „šum" u sistemu ni slučajno nije elemenat koji se može zanemariti i da će izbiti na pro-čelje. To znači d a j e ishod u osnovi neizvestan i d a j e kreativan.

Ovaj opis kriza odnosi se na bilo koji i na sve sisteme, od si-stema cele vaseljene do sistema subatomskih svetova, od fizičkih preko bioloških do istorijskih društvenih sistema. Najpotpuni je i najkompleksnije odnosi se na istorijske društvene sisteme, pošto su oni najsloženiji od svih sistema, osim sistema samog kosmosa. Ko-rišćenje jednog takvog modela ne predstavlja svođenje društvenih pojava na fizičke pojave. Upravo obrnuto. Predstavlja tumačenje fi-zičkih pojava kao da su društvene pojave, sa činiocima, maštom, samoorganizacijom i kreativnim aktivnostima.

Uvek mi je bilo čudno što se taj opis smatra mehanističkim i, još čudnije, pesimističkim. To je forma analize koja direktno poriče validnost onoga što smo označili kao „mehaničko" u društvenoj misli proteklih nekoliko vekova. I nije uopšte pesimistički pošto je nužno neutralan u svom predviđanju ishoda. Ni je predviđen ni do-bar ni loš ishod. Ishodi se ne mogu predvideti pošto alternativni is-hodi zavise od neizmerno mnogo nepoznatih opcija i opcija koje se ne mogu spoznati.

Način na koji bismo mogli da mislimo o haotičnom periodu si-stemske tranzicije jes te da je on jedan period u kojem je „slobodna volja" više-manje glavna, vlada nezauzdana (kao obično) običaj-nim ili strukturalnim restrikcijama. Francuska revolucija i Ruska

215

revolucija bile su obadve neverovatni pokušaji da se transformiše svet, angažovanjem mobilisane energije veoma velikog broja ljudi u mnogim delovima sveta, i tokom dugačkog vremenog perioda, a ipak su promenile toliko mnogo manje nego što je trebalo da pro-mene. I čak i tamo gde su mislile da sprovode promene, mnoge od tih promena kasnije su preusmerene ili su poništene. U poređenju sa njihovim nadama i proklamacijama ne može se reći da su bile značajan uspeh i pored činjenice da su ostavile neizbrisive tragove na sve što se dogodilo od njihovog vremena.

Politička aktivnost u tranziciji raz l ikuje se od političke prak-se u nazovinormalnom periodu. Reč je o veštini da se zgrabi prili-ka i pozici ja u j ednom trenutku vremena u kojem je politički sve moguće i kada je većini učesnika izuzetno teško da formuliše srednjoročne strategije. Ideološka i analitička konfuz i j a postaju strukturalna realnost više nego slučajna varijabla. Ekonomski aspekt svakodnevnog života podložan je silovitijim zaokretima nego što su promene na koje smo navikli i za koje imamo jedno-stavna ob jašn jen ja . Povrh svega, izgleda da društveni okvir nije više onoliko pouzdan a institucije na koje računamo da nam ga-rantuju neposrednu bezbednost kao da se l ju l j a ju . Zbog toga se či-ni da je zločin protiv društva rasprostranjen a takav utisak rada strah i refleksni odgovor u vidu ekspanzije privatnih mera i snaga bezbednosti . Ukoliko vam ovo zvuči poznato to je zato što se do-gađa, u različitom stepenu, širom svetskog-sistema.

Treba se zapitati kakve se reakcije mogu očekivati od različi-tih političkih snaga u jednoj takvoj situaciji. Najlakše je predvideti reakciju gornjih slojeva svetskog-sistema. Oni su, naravno, složena mešavina i ne konstituišu organizovanu grupu. Ipak se, verovatno, mogu podeliti u dve glavne grupe. Većina će deliti sudbinu opšte konfuzi je i pribeći će svojoj tradicionalnoj kratkoročnoj političkoj praksi, moguće sa većom dozom represivnosti, utoliko što politika davanja ustupaka ovog puta neće biti viđena kaô kurs koji će ostva-riti kratkoročno smirivanje.

Postoji zatim među gornjim slojevima jedna manjina onih koji su dovoljno pronicljivi i inteligentni da shvate činjenicu da se posto-

216

jeći sistem raspada i koji žele da obezbede da svaki novi sistem bude sistem u kojem će oni zadržati privilegovanu poziciju. Jedina strate-gija takve grupe je strategija Di Lampedusa - promeniti sve da se ništa ne promeni. Ta grupa će imati čvrstu nameru i veliki deo sred-stava na raspolaganju. Mogu da iznajme inteligenciju i stručnjake, više-manje kako im volja. Tako će učiniti. Možda već i rade tako.

Ne znam sa kakvim rešenjem će istupiti ta grupa niti pomoću čega će njeni članovi nastojati da primene onaj oblik tranzicije koji im odgovara. Šta god da bude, dobro znam da će delovati privlačno i navodiće nas na pogrešan zaključak. Najvar l j iv i je od svega je što takvi predloži mogu biti zaodenuti u radikalnu, progresivnu prome-nu. Biće potrebno stalno primenjivati analitičku kritiku da bi se na površinu izvukle moguće stvarne posledice i da bi se razgraničili i izmerili pozitivni i negativni elementi. To se već dešava sa dugač-kom listom relativno manje važnih predloga koji se tiču raznih konkretnih vrsta problema, kao što su ekologija ili genetski inže-njering, a lista bi se mogla nastaviti.

Na drugoj strani virtuelnog poprišta biće svi oni koji bi poku-šali da rekonstruišu svet da u n jemu bude više demokratije i jedna-kosti. Koristim ta dva kriterijuma kao minimalnu a u stvari kruci-ja lnu definiciju svetske levice. Ako ove sasvim različite grupe koje imaju isti pomenuti cilj žele da udruže svoje aktivnosti, ovo je tre-nutak velike šanse da se ostvari značajna transformacija u pravcu njihovih nadanja. No, kao što sam već rekao, nj ihovo sadašnje sta-nje je takvo da se ponašaju neodlučno, slabo i generalno depresiv-no. Kolebljivost mogu da razumem mada se ona može prevazići. Ali, ne postoji nikakva bitna potreba da svetska levica bude slaba ni depresivna, mada sam u stanju da razumem kako su stresni do-gađaji proteklih trideset godina izazvali takvu reakciju.

Ne znamo ko će prevagnuti u tom sukobu, da se razreši si-stemsko račvanje, između onih koji žele da krenu u pravcu novog istorijskog društvenog sistema koji sa sadašnjim sistemom deli kru-cijalnu karakteristiku hijerarhijskih privilegija i onih koji žele da krenu u pravcu relativno demokratskog i relativno egalitarnog si-

217

stema. Ne znamo i ne možemo da znamo. Ukoliko stupimo u akci-ju , moramo delovati u okviru neizvesnog ishoda. Ne postoji pobed-nička strana pa da j o j se priključimo. Postoji samo oštra borba u kojoj moramo pokušati učiniti da prevlada prioritet materijalne raz-boritosti (substantive rationality). Sada se okrećem mogućim pute-vima delovanja.

STRATEGIJA ZA SVETSKU LEVICU

Sta nije u redu sa strategijom koju je svetska levica razvijala tokom devetnaestog veka? Mora da ima mnogo toga čim strategija nije uspešna. Centralno mesto celokupne strategije bio je koncept „dva koraka": prvo osvoji vlast u državi, a zatim transformiši svet. Ovakav redosled ima smisla utoliko što je kontrolisanje državnog aparata izgleda jedini način da se nadjača akumulirana ekonomska i kulturološka moć privilegovanih slojeva i jedini način da se obez-bedi stvaranje novih vrsta institucija - i da se sačuvaju od kontrana-pada. Svaki drugi put društvene transformacije izgledao je utopijski (u pežorativnom smislu: pusta želja) a to stanovište kao d a j e potvr-đivala činjenica što su razni drugi putevi u pravcu transformacije, kada god su pokušani, nailazili na agresivan kontranapad i na kraju su zaustavljani.

Dakle, izgledalo je da je strategija dva koraka bila jedina koja će funkcionisati . A ipak je propala. Znamo u retrospektivi šta se dogodilo. Strategija u dva koraka nije uspela zato što onog trenutka kada je učinjen prvi korak - a stvarno je učinjen u veoma velikom broju zemalja - izgledalo je da novi režimi nisu bili u stanju da ostvare drugi korak. Upravo je to koren razočaranosti u Staru levi-cu. No, zašto su se pokreti spotakli na drugom koraku? Dugo se ob-jašnjavalo da ukoliko dati režim nije promenio svet onako kako je obećao to je zato što je rukovodstvo u nekom smislu „izdalo" taj cilj i „izneverilo". Pomisao da su vođe izneverile, baš kao i ideja da su mase tobože svesne, meni izgleda analitički sterilna i politički

218

hroma. Naravno, neki lideri zaista stavljaju ličnu ambiciju ispred proklamovanih načela, baš kao što neki obični ljudi zaista izgleda da ne veruju u ona ista načela u koja mnogi (čak većina) njihovi drugovi veruju. Pitanje glasi - zašto takvi ljudi imaju prevagu?

Osnovni problem nije ni etički ni psihološki već strukturalni. Države unutar kapitalističkog svetskog-sistema imaju veliku moć, ali, jednostavno, nisu svemoćne. Oni koji su na vlasti ne mogu da urade sve što zažele a da i dalje ostanu na vlasti. Oni koji su na vla-sti zapravo su čvrsto sputani svim mogućim institucijama a naroči-to međudržavnim sistemom. To je strukturalna stvarnost sa kojom su se, jedan za drugim, suočavali ovi pokreti po dolasku na vlast. Takvi režimi su se, poput stabljike na vetru, ili savijali ili su bivali slomljeni. Ni jedan nije ostao uspravan niti je mogao ostati uspra-van. Kako god da pogledamo bilo je opasno naivno očekivati od njih da ostanu uspravni.

Nije da niko od levice nije ni j ednom upozorio na opasnosti strategije dva koraka. Stvar je u tome što oni koji su govorili o ono-me što je kod nje opasno nikada nisu mogli da ubede većinu da po-stoji nekakav efikasan alternativni put. Činjenica da moćnici sveta kontrolišu oružje (preko državnih vojski i državne policije) izgleda d a j e onemogućavala da se bilo kakve istinski fundamentalne prome-ne sprovedu pre nego što pokreti preuzmu vlast u državi. Većina u redovima levice je verovatno bila u pravu u vezi toga. Zapravo nije bilo alternativnog načina sve dok su delovali u okviru dometa kapi-talističkog svetskog-sistema koji je u osnovi jo š uvek bio stabilan.

Međutim, ima tu još nečega. Objašn jen je levice sadržavalo je mnogobrojne predrasude koje su je gurale u pravcu te državne ori-jentaci je . Prva predrasuda je bila d a j e homogenost nekako bolja od heterogenosti, te da je zbog toga centralizacija na neki način bolja od decentralizacije. To je poticalo od pogrešne pretpostavke da jed-nakost znači potpunu jednakost . Treba reći da su mnogi mislioci ukazivali na to da je ta jednačina pogrešna, među n j ima i Marks, koji je razlikovao nepristrasnost od jednakosti . Međutim, za revolu-cionare kojima se žurilo, put centralizovanja i homogenizacije iz-

219

gledao je lakši i brži. Ni je zahtevao teške proračune kako izbalansi-rati složeni skup opcija. Objašnjavali su, zapravo, da se babe i žabe ne mogu zajedno sabirati. Jedini problem je u tome što se stvarni svet sastoji upravo od baba i žaba. Ako takvu računsku začkoljicu ne umeš da rešiš nisi u stanju da doneseš realne političke odluke.

Druga predrasuda je bila praktično suprotna od toga. Dok je sklonost ka u jed in javanju napora i rezultata logično trebalo da usmeri ka stvaranju j ednog jedinog svetskog pokreta i ka zauzima-nju za svetsku državu, de fakto stvarnost višedržavnog sistema, u kojem su neke države bile vidljivo moćnije i privilegovanije od ostalih država, usmerila je pokrete na sagledavanje države kao me-hanizma odbrane kolektivnih interesa unutar svetskog-sistema, kao instrumenta relevantnijeg za ogromnu većinu unutar svake države nego za privilegovanu nekolicinu. Još jednom, mnogi mislioci su isticali da je pogrešno verovanje da bi bilo koja država u savreme-nom svetskom-sistemu služila ili mogla služiti kolektivnim intere-sima više nego interesima privilegovane manjine, ali slabašna veći-na u slabašnim državama nije mogla da vidi ni jedno drugo oružje pri ruci u svojoj borbi protiv marginalizacije i eksploatacije već sa-mo državnu strukturu koju su mislili (ili tačnije nadali se) da bi mo-gli biti u stanju sami da kontrolišu.

Treća predrasuda je bila najneobični ja od svih. Francuska re-volucija je za svoju parolu proglasila trojstvo: „Slobodu, Jednakost, Bratstvo". Od tada se u praksi događa da većina ljudi iz lozinke prećutno ispušta „bratstvo", pod izgovorom da je ono samo izraz sentimentalnosti. A liberalni centar insistirao je da „sloboda" mora imati prioritet nad „jednakošću". U stvari, liberali su zapravo misli-li da je „sloboda" (definisana u čisto političkom smislu) jedino va-žna a da „jednakost" predstavlja opasnost za „slobodu" i da mora da jo j se smanji značaj ili da se potpuno izostavi.

Pomenuto objašnjenje sadrži besmislicu na koju je svetska le-vica nasela. Svetska levica, a konkretno njena lenjinistička varijan-ta, odgovorila je na ovaj diskurs liberalnog centra izokrenuvši ga, i insistirajući da (ekonomska) jednakost mora da ima prednost nad

220

(političkom) slobodom. Takav odgovor je bio u celosti pogrešan. Tačan odgovor je da ne postoji nikakav način da se razdvoje slobo-da i jednakost . Niko ne može da bude „slobodan" da bira, ako su njegova opredel jenja uslovljena neravnopravnim položajem. I niko ne može da bude „jednak" ako nema stepen slobode koji drugi ima-ju, to jest, ne uživa ista politička prava i isti stepen učešća u stvar-nom odlučivanju.

Ipak, čemu priča, sve je poznato. Levica je uradila šta je ura-dila i mora sa tim da živi. Posledica toga je da je danas, kao što smo svi svesni, svetska levica na velikim mukama. Međutim, na-pomin jem da to ne bi trebalo sagledavati zasebno. Greške koje je levica pravila, n jena neuspela strategija, bile su skoro neizbežna posledica funkc ion i san ja kapitalist ičkog sistema protiv kojeg se levica borila. Rasprostranjena spoznaja ovog istorijskog neuspeha levice sastavni je deo pometnje uzrokovane generalnom krizom kapitalističkog svetskog-sistema.

Jučerašnji brodolom levice a današnja spoznaja tog neuspeha upravo su ono što će sutra omogućiti svetskoj levici da ostvari svo-je ciljeve. Moguće ali uopšte nije izvesno. Nova vrsta istorijskog si-stema biće stvorena u narednih pedeset godina. Već su počeli da se sukobljavaju po svetu oko toga kako će on izgledati. Dakle, šta nam je činiti?

Po mom mišljenu, prvo što možemo da uradimo mi na levici jeste da analiziramo. To kažem ne zato što se obraćam onima koji se bave društvenim naukama, to jest, osobama koje se po svoj prili-ci bave društvenom analizom celog svog života, već zato što je je -dan od svetskih problema, a naročito problema svetske levice, to što naše prethodne analize uopšte nisu bile naročito dobre i izgleda da su delom uzrok onoga zbog čega se danas nalazimo u dilemi. Ovde mogu samo da ponovim jedan broj tema koje već neko vreme prežvakavam. Prva tema je značaj odabira jedinice mere za analizu. Smatram da je relevantna jedinica mere analize savremeni svetski-sistem a to je kapitalistička svetska-ekonomija. Druga stvar koju možemo da uradimo jeste da analiziramo taj sistem u longue durée

221

koji, međutim, očigledno nije večan. To zapravo znači d a j e za sva-ki dati istorijski sistem, kao što je , na primer, kapitalistička svetska-ekonomija, potrebno da napravimo razliku između cikličnih ritmo-va i sekularnih trendova, i da to upotrebimo da bi razgraničili pe-riod stvaranja, period nazovinormalnog funkcionisanja i period strukturalne krize sistema u celini.

Treća stvar koju možemo da uradimo jeste da shvatimo sistem-ske procese u smislu njihove kompleksnosti, to jest, njihove dugo-trajne tendencije da se odmaknu daleko od ravnoteže i dođu do mo-menata bi furkaci je sa neizvesnim ishodom. Četvrta stvar je da na-ročito naglasimo institucionalnu ulogu unutar kapitalističke svet-ske-privrede (a) antisistemskih pokreta i (b) struktura znanja. Peto

je da stavimo svu tu analizu u kontekst zaboravljanja (što je različito od ponovnog sagledavanja) kategorija koje su nam predate u nasleđe uglavnom u devetnaestom veku tako da možemo da udovoljimo po-trebama i reflektujemo geokulturu sadašnjeg svetskog-sistema.

Naravno, analiza je uvek sastavni deo prakse. Ali, analiza je naročito urgentna i od centralne važnosti kada se suočavamo sa strukturalnom krizom zato što upravo tada usvojene kategorije miš-l jen ja predstavljaju najveću prepreku korisnoj akciji. Međutim, analiza sama za sebe nikada nije akcija. Akcija zahteva organizaci-

ju . Svetska levica je verovala proteklih dve stotine godina da se ti-me mislilo na veoma koordiniranu akciju, po mogućstvu u okviru jedne jedine hijerarhijske strukture, smatrajući je za najefikasnij i , možda jedini, oblik akcije.

Mislim da se ta pretpostavka pokazala pogrešnom. Socijalne komponente od kojih se potencijalno sastoji svetska levica previše su različite, suočavaju se sa previše različitih neposrednih proble-ma, nastaju na previše raznolikim kulturnim lokacijama da bi si-stem demokratskog centralizma funkcionisao, čak i neki istinski demokratski. Odskora je to shvaćeno pa su se pojavile dve parole koje pokazuju u drugom smeru. Jedna je američka parola o „šarenoj koalciji" („rainbow coalition") koju su kopirali u drugim delovima sveta. Parola je nastala iz osećaja da je politička praksa ogromne

222

većine ljudi duboko utemeljena u nj ihovoj društvenoj poziciji i nji-hovom identitetu ili pod snažnim uticaj em istih. Druga parola je lansirana poslednjih par godina u Francuskoj i glasi „višestruka levi-ca" ( „plural left"). I nju kopiraju. Manje se odnosi na činjenicu razli-čitih identiteta a više na mnoštvo političkih tradicija i prioriteta.

Međutim, cenimo stvarne pokušaje učinjene do sada da se stvori novi oblik koalicije. Čini mi se da je suština te ideje apsolut-no ispravna i stvarno bitna ukoliko hoćemo da učinimo bilo kakav značajan politički napredak. Kad smo zajedno jači smo, a ne slabiji, doklegod se ljudi organizuju u oblike i strukture koji za njih imaju smisla, pod uslovom samo da su grupe koje oforme spremne da razgovaraju jedna sa drugom i da koalicije smisleno funkcionišu. Koalicija je mnogo više nego samo stvar parlamentarne političke aktivnosti. Može i treba da funkcioniše na svim nivoima od global-nog do lokalnog. Ali najviše od svega, ne može biti samo stvar pu-kog međusobnog političkog hvalisanja i pomaganja već više stvar stalne debate i analize koju će ti pokreti međusobno složno obavlja-ti. Reč je o tome da se začne i počne negovati specifična kolegijal-nost nasuprot hijerarhijskoj političkoj akciji. Neće biti lako.

A šta bi takva koalicija trebalo da podstiče? Smatram da treba naglasiti tri glavne smernice teorije i prakse. Prvu nazivam „primo-ravanje liberala da budu liberali". Ahilova peta liberalnog centra je što ne želi da primeni ono što sama priča. U njihovoj retorici jedno od centralnih mesta zauzima individualni izbor. Ipak, na mnogo-brojnim elementarnim nivoima, liberali se protive pojedinačnoj od-luci. Među najočiglednija i najvažni ja prava spada pravo da se iza-bere gde će se živeti. Imigraciona kontrola je antiliberalna. Odabra-ti - recimo lekara ili školu - u zavisnosti od imovnog stanja je anti-liberalno. Patenti su antiliberalni. Moglo bi se ovako nastaviti. Či-njenica je da kapitalistička svetska-ekonomija opstaje na temelju neispunjavanja retorike liberala. Svetska levica bi trebalo da ukazu-je na takve prazne priče, sistematski, redovno i neprestano.

Naravno, ukazivanje na prazne priče samo je početak rekon-strukcije. Moramo da imamo sopstveni pozitivan program. Od

223

1960. do 1999. došlo je do istinske transformacije u programima levih partija i pokreta širom sveta. Godine 1960. programi su istica-li ekonomske strukture. U ovoj ili onoj formi, u ovom ili onom ste-penu, zagovarali su podruštvljavanje, obično nacionalizaciju, sred-stava za proizvodnju. Pominjal i su malo, ako su uopšte i pominjali , nejednakosti koje nisu definisane kao klasno utemeljene. Danas, skoro sve iste te partije i pokreti, ili njihovi naslednici, ističu da je potrebno pozabaviti se pi tanj ima neravnopravnosti polova, rase i etniciteta. Mnogi od tih programa su strašno neadekvatni ali barem smatraju nužnim da se nešto kaže. Na drugoj strani, pak, danas praktično ne postoji partija niti pokret koji se smatra levim a da za-govara dalje podruštvl javanje ili nacionalizaciju sredstava za proiz-vodnju a jedan broj njih zapravo predlaže kretanje u drugom smeru. Reč je o zaokretu od kojeg zastaje dah. Neki ga pozdravljaju do-brodošlicom a neki kritikuju. Većina ga naprosto prihvata.

Postoji j edno ogromno plus u ovom kataklizmičnom pomera-nju emfaze. Svetska levica nije se nikada dovoljno ozbiljno poza-bavila, skoro za sve, najvećim od svih problema, onim koji se tiče svakodnevnog stanja mnogobrojnih nejednakosti širom sveta. Jed-nakost veoma malo znači ako je reč samo o jednakosti među imuć-nima. Kapitalistički svetski-sistem rezultirao je najvećom ikada do sada poznatom geografskom polarizacijom bogatstva i privilegija na planeti. A glavni prioritet svetske levice mora biti da radikalno i što brže smanji pomenuti jaz . Ni je to jedina podela sa kojom mora da se pozabavi. Reč je o svim onim podelama o kojima odavno go-vorimo: klasnim, rasnim, etničkim, polnim, generacijskim. Ukrat-ko, temu jednakosti moramo shvatiti kao temu u vezi koje se nešto stvarno može uraditi.

Ali, šta da se uradi? Proglašavanje jednakosti za cilj nije isto što i postizanje tog cilja. Jer čak i d a j e dobronamernost rasprostra-njena - što se, naravno, ne može uzeti za sigurno; zapravo je baš obrnuto - nije lako naći pravedna rešenja. Ovde je po mom mišlje-nju ponovo potrebno uvesti, tačnije, obnoviti, Veberov koncept ma-terijalne racionalnostii (substantive rationality). Ovde je prilika da

224

pomenemo problem prevoda. Termin koji je Veber upotrebio na ne-mačkom glasi ,JRationalitat materiel" - „materijalan" nasuprot „for-malnom". Usvojen engleski prevod „substantive rationality", prenosi značenje „materiel" samo ako ga u svojoj glavi povezujemo sa „ma-terijom" (substance) a ne sa „stvaran" (substantial). Veber je zapravo govorio da je ono što je racionalno u smislu zajedničkih, široko pri-menjivih sistema vrednosti suprotno onome što je racionalno u smi-slu pojedinačnih, usko predstavljenih kompleta ciljeva koje pojedi-nac ili organizacija mogu sebi da postave. Sam Veber bio je ambiva-lentnog stava vizavi „substantive rationality". Nekad je izraz predsta-vljao kao da je njegov prioritet a nekada na način koji je podvlačio njegov strah da bi ideološke organizacije (čitaj, Nemačka socijalde-mokratska partija) mogle da nametnu svoje stavove svima ostalima.4

Većina Veberovih akolita posle 1945. ignorisala je prvo i uočavala samo ovo potonje. No, mi možemo da koristimo ovaj značajan kon-cept i predstave koje nam daje onako kako mi želimo.

Meni se čini da je Veber ukazivao na to da je u svetu, sa mnoštvom aktera i sa mnogobrojnim sistemima vrednosti, moguće iz rasprava izvući zaključke koji su više nego samo prosta računica (sabiranjem glasova) ili opšta povika u kojoj svako sledi svoj hir. Mogu da postoje stvarno racionalni načini donošenja društvenih odluka. Da bi se donele odluke nužan je dugotrajan period jasne, aktivne i otvorene rasprave i zajednički napor da se izbalansiraju prioriteti na kratke i na dugačke staze.

Uzmite razumljivu temu, problem generacijskih prioriteta. U određenom vremenskom periodu postoji određeni društveni višak, koji se može podeliti na četiri generacijske grupe: decu, radno spo-sobne odrasle, starije i one koji će se tek roditi. Koja je ispravna proporcija raspodele u obliku zajedničkih troškova? Odgovor nika-ko nije ni lak niti očigledan. Pitanju su potrebni odmereni odgovo-ri, do kojih se dolazi demokratski (to jest, stvarnim učešćem svih, barem svih koji su živi, na neki smislen način). U današnje vreme, u postojećem sistemu, nemamo realnu proceduru pomoću koje to može da se uradi, čak ni u j ednoj državi, a pogotovu ne globalno.

225

Možemo li formulisati takvu proceduru? Moramo. Ako ne može-mo, zauvek se odričemo tradicionalnog cilja svetske levice, relativ-no demokratskog, relativno ravnopravnog sveta. Ja nisam spreman da se odreknem tog cilja. Zbog toga sam u načelu optimista i veru-j e m da ljudski rod može da formuliše takve procedure. Ali, imajte na umu da je to ne samo teško već i da postoje zaista mnogobrojni moćnici koji ne žele da se takve procedure uvedu.

Ono što možemo reći za ovu temu mnogobrojnih nejednako-sti, i načina na koje se mogu prevazići, jes te d a j e ona najzad danas predmet ozbiljnih rasprava. Tema se nalazi u programu svetske le-vice. I čak iako još uvek nismo istupili sa valjanim odgovorima, či-ni se da radimo na n j ima i da ima mnogo manje vređanja nego što smo se eventualno plašili da će ih biti i kakvih je izgleda bilo pre dvadeset-tri deset godina.

Ali, veliko plus na temu mnogobrojnih nejadnakosti ide zajed-no sa velikim minusom po pitanju obnove osnovnih ekonomskih institucija. Ako kapitalizam propadne da li i dalje imamo alternati-vu koja ispunjava tradicionalni socijalistički cilj - društveno racio-nalan sistem koji maksimalno povećava kolektivnu korist i fer ras-podelu? Ako svetska levica danas ističe takve predloge, ja za njih nisam čuo. Između onih n a j e d n o m kraju levog spektra koji prokla-muju „nove" ideje koje su jednostavno razvodnjena verzija centri-stičkog vođenja kapitalističkog sistema i onih na drugom kraju koji su nostalgični prema jučerašn jem leku za sve bolesti, postoji stvar-no siromaštvo ozbiljnih ideja.

Svetska levica mora da se suoči sa najsistematičnijom i naj-snažijom kritikom istorijske socijalističke retorike, sa optužbom da vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju koje nije privatno vodi uzaludnom rasipanju tehnološke efikasnosti, i nezainteresovanosti za nju, kao i ka korupciji . Kad je reč o onome što danas nazivamo „realnopostojeći socijalizam" kritika je na mestu. To su shvatili oni od tih režima koji još uvek preživljavaju (ili barem većina njih) ali je nj ihov odgovor bio da obezbede veliki prostor za privatnu svoji-nu unutar svojih režima i da ga označe sa „tržišni socijalizam".

226

Možda se čini da se tako rešavaju neke kratkoročne ekonomske po-teškoće ali se u stvari uopšte ne rešavaju suštinski problemi koje je svetski socijalistički pokret nastojao da reši na prvom mestu -ogromnu nejednakost i preterano društveno rasipanje.

Predlažem eventualno jedan drugi put, koji je zapravo već de-limično oproban i prilično obećava. Smatram da je moguće izvući što je moguće više koristi od privatnog vlasništva a istovremeno eliminisati najveći deo negativnih posledica uspostavljanjem proiz-vodnih aktivnosti u strukture koje su srednje veličine, decentralizo-vane i konkurentno neprofitne. Ključ toga je da bi strukture bile ne-profitne, to jest, niko ne bi dobijao „dividende", niti „distribucije profita" a svaki višak bi se ili vratio u organizaciju ili bi ga kolekti-vitet reinvestirao na drugom mestu.

Kako bi takve strukture mogle da funkcionišu? U stvari, mi zapravo znamo kako, u smislu d a j e moguće povući paralele. Veći-na većih univerziteta i bolnica u Sjedinjenim Državama funkcioni-šu na takvim principima sada već dva veka. Šta god da možemo da kažemo o nj ihovom funkcionisanju, ne možemo da kažemo da su „neefikasne" niti da su „tehnološki zaostale" u poređenju sa nekoli-ko postojećih institucija orijentisanih na profit. Sasvim suprotno. Znam d a j e u toku pokušaj da se takve strukture transformišu u pro-fitne institucije, ali u meri u kojoj se to događa u bolničkim struktu-rama rezultati nisu naročito dobri a prelazak na institucije orijenti-sane na profit još nije ozbiljno isproban na univerzitetima. Narav-no, u većini zemalja, država finansira bolničke i univerzitetske si-steme ali im se obično tradicionalno dodel ju je dovoljno autonomije da bismo ih smatrali za primere decentralizacije. Ti neprofitni siste-mi koje država finansira uopšte nisu upadljivo manje efikasni nego privatni neprofitni sistemi.

Pa zašto onda tako nešto ne bi funkcionisalo sa čeličanama, gigantima kompjuterske tehnologije, proizvođačima aviona i bio-tehnologije? Nema sumnje da bi o mnogim detaljima trebalo da se raspravlja, naročito do koje mere bi takve neprofitne korporacije trebalo opteretiti porezom, ali mi se kao takvo čini d a j e održivo, da

227

obećava i da predstavlja alternativni put koji ne bi bio u neskladu sa potrebom za višim životnim standardom za svakoga. Meni izgle-da kao nešto o čemu bi barem trebalo ozbiljno da razgovaramo i kao ideja koju bi trebalo da elaboriramo.

Ono što smatram da bi trebalo da imamo prvo na umu jeste da osnovna tema nije svojina niti čak kontrola ekonomskih resursa. Glavna tema je dekomodif ikaci ja ekonomskih procesa u svetu. Po-trebno je podvući da dekomodif ikaci ja ne znači demonetizaciju već eliminaciju kategorije profita. Kapitalizam je program za pretvara-nje svega u robu. Kapitalisti taj program još nisu u potpunosti ispu-nili, ali su otišli daleko u tom smeru, sa svim negativnim posledica-ma koje znamo. Socijalizam treba da bude program za dekomodifi-kaciju svega. Pet stotina godina od sada, ako krenemo tim putem, možda taj program nećemo ispuniti u potpunosti, ali bismo mogli daleko da odmaknemo u tom smeru.

U svakom slučaju, moramo da raspravljamo o mogućim ustrojstvima istorijskog društvenog sistema kojeg želimo da stvori-mo dok se sadašnji sistem raspada. I treba da počnemo da gradimo alternativne strukture sada i u narednih pola veka, za vreme perioda tranzicije. Zadatak moramo da sprovodimo energično, ako ne i dogmatično. Moramo da isprobamo alternative, eksperimentišući teorijski i u praksi. Ono što ne možemo da radimo to je da ignoriše-mo taj zadatak. Jer ako ga ignorišemo, pojaviće se svetska desnica sa novim nekapitalističkim alternativama koje će nas uključiti u no-vi, hijerarhijski, neravnopravan svetski poredak. A tada će biti pre-kasno, i dugo nakon toga, da se stvari promene.

Dozvolite mi da na kraju kažem još nešto što je očigledno ali mora da bude rečeno. Oni koji se bave društvenim naukama jesu stručnjaci. Naravno, nismo mi jedina vrsta stručnjaka. Svet se, u iz-vesnom smislu, sastoji od beskrajnog sleda stručnjaka, od kojih su neki imali duže periode obuke nego ostali. Kako se stručnjaci od-nose prema onima koji to nisu? Kako bi trebalo? Svetska levica je sklona taj odnos da definiše kao odnos koji bi levo orijentisani inte-lektualci srednje klase trebalo da imaju prema radničkoj klasi. I sklo-

228

ni smo da favorizujemo teoriju po kojoj oni mora da su „organski in-telektualci", a pod time podrazumevamo da mora da budu uključeni u društvene pokrete, da rade sa njima, za njih i na kraju pod njima. Raspad tih pokreta ostavio je gadan trag u glavama nekadašnjih i to-bože organskih intelektualaca u vezi sa ćelom tom zamisli.

Međutim, postoji i drugi način da se gleda na ovu temu. Uzmi-te u obzir kako se klijent odnosi prema advokatu ili pacijent prema lekaru. Koliko znamo, u osnovi reč je o klasi. Klijent pripadnik radničke klase može se osetiti kao neznalica i bespomoćan vizavi profesionalca, i prihvata odluku profesionalca, nekad sa zahvalnoš-ću, nekad sa velikom odbojnošću, ali je obično ipak prihvata. Imuć-na ili na neki drugi način moćna osoba možda će se ophoditi prema advokatu ili lekaru kao prema podređenom, čija je primarna funkci-

ja da nadređenom daje stručan savet.

Postoji li neki način na koji stručnjak može da se ponaša pre-ma nestručnjaku kao prema sebi j ednakom? Očigledno je da struč-njak poseduje nekakvo stručno znanje. U tome je glavni smisao mnogobrojnih, različitih programa obuke. Takođe je očigledno da stručnjak zna mnoge stvari koje su relevantne za rešavanje konkret-ne vrste problema a kojih nije svestan onaj ko nije stručnjak. Zbog toga nestručnjak konsultuje stručnjaka, da se okoristi o ekspertizu koju stručnjak poseduje. Takođe je očigledno da nestručnjak za mnogo šta drugo - poznaje svoje potrebe i preferencije, ostale pro-bleme sa kojima se suočava - a kojih stručnjak nije svestan, ili ako ih je svestan, stručnjak o n j ima ne poseduje stručno znanje.

Negde u tom momentu mora da se donese odluka da li je ili nije stvarno racionalan konkretan niz poteza koje stručnjak prepo-ručuje. Ja, naravno, pretpostavljam d a j e odluka formalno racional-na, to jest, da će ostvariti usko definisan cilj koji je stručnjak uzeo u razmatranje. Ali, ko će doneti tu odluku? I kako? Ako premestimo ovu temu iz sveta u kome se pojedinac sastaje sa stručnjakom da bi rešio lični problem u svet kolektiviteta koji se sastaje sa grupom stručnjaka da bi rešio zajednički problem, odmah vidimo da opet nema jednostavnog odgovora. Ali ja opet mislim da je to samo teš-

229

ka začkoljica, kojoj nije nemoguće doskočiti. Ni jedan od dva eks-trema nije prihvatljiv: da stručnjaci nametnu svoje rešenje kolekti-vitetu; da organi političkog odlučivanja ignorišu znanje i preporuke stručnjaka. Potrebno nam je da nekako sistematski nametnemo jav-nu raspravu na te teme i balansiranje mnogobrojnih potreba i inte-resa. I tako se vraćamo natrag na temu stvarne razumnosti.

Celokupan program za levicu bio bi dovoljno težak i ukoliko bi-smo se sa njim suočavali samo među sobom i u spokojnim vremeni-ma. Ali, mi se bavimo ovim temama dok nas stalno napadaju oni ko-ji žele da spreče da ostvarimo svoje osnovne ciljeve i koji imaju na raspolaganju moćna sredstva. Dalje, mi to nećemo raditi u spokoj -nim vremenima već u vremenima haosa. Tranzicioni haos pruža nam šansu ali istovremeno takvo haotično okruženje zbunjuje nas i priti-ska da se okrenemo od dugotrajne rekonstrukcije istorijskog društve-nog sistema ka kratkotrajnom rešavanju urgentnih problema.

Na kraju, mi koji smo u Sjedinjenim Državama nalazimo se pred još jednom preprekom, koju je Raj t Mils jasno sagledao 1959. i koja se nije bitno promenila odonda: „Intelektualci /naše/ vrste, koji žive u Americi i Britaniji, suočavaju se sa izvesnim obeshra-brujućim problemima. Kao socijalisti ovakve ili onakve vrste mi smo veoma izrazita manj ina u intelektualnoj zajednici koja je i sa-ma manjina. Problem sa kojim se najneposrednije suočavamo jeste nacionalistička samodopadljivost i političko samozadovoljstvo me-đu glavnim intelektualnim krugovima naših zemalja. Suočavamo se sa istinski dubokom apatijom prema politici generalno i prema krupnijim svetskim problemima današnjice."5

Ukratko, i kažem to poslednji put, neće biti lako. Ali, vredi se potruditi.

B E L E Š K E

1. Ovo sam pronašao kao epigraf članka E. M. Simonds-Djuka: „Da li je seljački ustanak bio revolucija? Koji je sve smisao imala borba u prošlo-sti", Eastern European Politics and Societies 1, no.2 (Spring, 1987): 187.

230

2. Vidi After Liberalism (New York: N e w Press, 1995), Utopistics (New York: New Press, 1998), i The End ofthe World As We Know It: Social Science for the Twenty-first Century (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1999).

3. Videti treće poglavlje .

4. O ovome sam raspravl jao u „Social Science and Contemporary Soci-ety: The Vanishing Guarantees of Rationality", u The End ofthe World as We Know It, 137-156.

5. C. Wright Mills, Letters and Autobiographical Writings, edited by Kathryn Mills with Pamela Mills (Berkeley: University of California Press, 2000), 232.

231

Poglavlje XI

LEVICA, II: VREME TRANZICIJE

Na zatvorenom sastanku Nove političke nauke 1999. održao sam govor na temu današnje političke prakse levice.1 Tom prilikom sam sumirao postojeće stanje svetske levice ovako:

„(1) Nakon pet stotina godina pos to janja , svetski kapitalistič-ki sistem je , prvi put, u istinskoj sistemskoj krizi i mi se nalazimo u razdoblju tranzicije. (2) Ishod je u suštini neizvestan, ali ipak, i takođe prvi put u ovih pet stotina godina, postoje realni izgledi za fundamenta lnu promenu, koja bi mogla da bude progresivna ali neće nužno biti takva. (3) Glavni problem u sadašnjem trenutku svetskoj levici predstavl ja to što je strategija t ransformaci je sveta koju je ona razvijala u devetnaestom veku u bednom stanju i zbog toga za sada funkcioniše nesigurno i slabo i generalno u depresiv-nom stanju."

Želeo bih uzeti te tri tačke kao pretpostavke i da se zapitam šta takve pretpostavke znače za strategiju levice u narednih deset do dvadeset godina.

Prva pretpostavka podrazumeva da globalno nikako nismo po-raženi. Raspad Sovjetskog Saveza nije bio katastrofa za svetsku le-vicu. Nisam siguran čak ni da bih ga nazvao porazom. Ne samo da nas je kolektivno oslobodio albatrosa lenjinističke strategije i reto-rike, koja više nije bila od koristi, već je i natovarila ogroman teret na svetski liberalni centar, uklanja jući strukturalnu podršku koji je

232

on zapravo dobijao od lenjinističkih pokreta, koji su dugo vremena obuzdavali rasprostranjeni radikalizam svojim garantovanjem „bli-stave sutrašnjice" preko verovanja u lenjinističku razvojnističku sa-dašnjost (developmentalist present).2

Smatram da globalna ofanziva neoliberalizma i takozvana glo-balizacija nisu uništili naše šanse. Kao prvo, mnogo toga je promo-tivna podvala koja neće preživeti predstojeću deflaciju. Kao drugo, stvoriće, i već je stvorila, sopstveni protivotrov. Treće, pre bi se moglo reći da se zapravo svetski kapitalizam strukturalno nalazi u lošem stanju a ne da proživljava „novu ekonomiju".

Dozvolite mi da opet ukratko iznesem svoj stav bez objašnja-vanja. Pored političkih poteškoća prouzrokovanih slomom lenjini-zma i kraja hladnog rata, kapital naleće na tri strukturalne asimpto-te koje neizostavno sputavaju njegovu sposobnost da akumulira ka-pital: (l)deruralizaciju sveta, kojom se okončava šansa kapitalizma da kontroli še rast cene radne snage kao procenat ukupno stvorene vrednosti na svetu; (2) ekološki k ra jn je granice toksifikacije i neob-navl janja resursa, ograničavajući sposobnost kapitala da smanji troškove ulaganja neprestanom eksternalizacijom tih troškova; (3) sve veću demokratizaciju sveta koja je evidentna preko sve većih pritisaka generalno na izdatke za zdravlje, obrazovanje i doživotni garantovani dohodak, što je dovelo do stabilnog rasta poreskih na-meta kao delà stvorene vrednosti u svetu.

Treba reći da kapital sve vreme nastoji da smanji strukturalne pritiske. Neoliberalna ofanziva poslednjih dvadeset godina je upra-vo takav pokušaj . Međutim, dugoročna krivulja liči na uzlazni zup-čanik. Redovno uspevaju da smanje pomenute pritiske ali uvek ma-nje nego što ih povećava sledeći, gornji zubac. Da bi se sa time iz-borili propovedaju TINA-u (skraćenica za: nema alternative), po-kušavajući da smanje suprotnu političku volju. Ni to nije ništa no-vo. Garet Stedman Džouns, pokušavajući da objasni relativnu poli-tičku stabilnost u Velikoj Britaniji kasnog devetnaestog veka, pripi-sao ju je „očiglednoj neizbežnosti kapitalizma" i n jenoj „očiglednoj neranjivosti".3 Prvi svetski rat raskrstio je sa takvim načinom raz-

233

mišljanja, barem na duže vreme. Sada ga ponovo oživljavaju, od-nosno barem ga desnica pokušava vratiti u život.

Ako ćemo da osmotrimo levičarsku strategiju za dvadeset i prvi vek moramo prvo da se podset imo šta levičarska strategija predstavlja . Levičarska strategija koja je stvarana u drugoj polovi-ni devetnaestog veka i bila man je ili više odbačena u zadnjoj tre-ćini dvadesetog veka (simbolično 1848. do 1968) bila je sasvim jasna strategija. Reč je o takozvanoj strategiji dva koraka: prvi ko-rak, osvojiti vlast u državi; drugi korak, transformisati svet. Po-trebno je uočiti tri stvari u vezi ove strategije. (1) Bila je to vero-vatno j ed ina moguća strategija u ono vreme, pošto su pokreti sa bilo kakvom drugači jom strategijom mogli da budu zgromljeni pr imenom državne sile. (2) Usvoji l i su je svi značajni j i pokreti: oba ogranka svetskog socijalističkog pokreta, socijaldemokrate i komunisti , kao i nacionalnooslobodilački pokreti. (3) Strategija je propala zato što je uspela. Sve tri vrste pokreta došle su na vlast skoro svugde u periodu od 1945. do 1970. i n i jedna od nj ih nije bila kadra da promeni svet, što je dovelo do snažnog, sad prisut-nog, razočarenja u tu strategiju, i do ozbil jnog antietatizma kao društvenopsihološke posledice toga.4

Ogroman broj alternativnih strategija je isproban u periodu od 1968. godine od strane različitih pokreta, starih i novih a, pored to-ga, došlo je do zdravog pomaka u međusobnim odnosima antisi-stemskih pokreta, u smislu da su ubitačna uzajamna opanjkavanja i ogorčeni sukobi značajno utihnuli, što je pozitivno a često zabora-vljamo. Zeleo bih predložiti neke smernice po kojima bismo mogli dalje da razvijamo koncept alternativne strategije.

1. Proširiti inicijativu Porto Alegrea

O kakvoj je inicijativi reč? Ovako ću je definisati. To je udru-živanje, bez elementa hijerarhije, svetske porodice antisistemskih pokreta da bi pogurali (a) intelektualnu jasnoću, (b) militantne ak-tivnosti zasnovane na masovnoj mobilizaciji kao nečemu što je di-

234

rektno korisno za život ljudi, (c) pokuša j e zastupanja dugotrajnijih i temeljit i j ih promena.

Duh Porto Alegrea sadrži tri kruci ja lna elementa. Reč je o la-bavoj strukturi, manje-više približno onome što je Džesi Džekson nazvao „šarenom koalicijom". To je struktura koja je u svetskim razmerama okupila pokrete sa Juga i sa Severa, i to nikako ne samo simbolično. Reč je o militantnom duhu, dakle intelektualno borbe-nom (nije u potrazi za globalnim konsenzusom u duhu Davosa) i politički borbenom (u smislu da su pokreti iz 1968. godine bili mi-litantni). Naravno, moraćemo da vidimo da li labavo organizovan svetski pokret može da opstane kao nešto smisleno, pod čim se podrazumeva da može da razvije taktiku borbe. Ali upravo njegova labava konstrukcija otežava koncentraci ju i potpomaže neodlučnu neutralnost snaga u centru.

2. Koristiti defanzivnu izbornu taktiku

Ako se svetska levica upušta u labavo organizovanu, vanparla-mentarnu militantnu taktiku, odmah se postavlja pitanje našeg stava prema izbornim procedurama. Jedni misle da su od suštinskog zna-čaja a drugi misle da su irelevantne. Izborne pobede neće transfor-misati svet ali se ne mogu zanemariti . One predstavljaju preko po-treban mehanizam zaštite neposrednih potreba svetskog stanovniš-tva od ugrožavanja ostvarenih benefic i ja . Nužno je ostvarivati iz-borne pobede da bi se na što manju meru svela šteta koju svetska desnica može da nanese preko kontrole svetskih vlada.

Međutim, na taj način izborna taktika postaje čisto pragmatič-na stvar. Onog momenta kad prestanemo misliti na osvajanje dr-žavne vlasti kao na način t ransformaci je sveta, izbori su uvek ma-nje zlo, a odluka šta je manje zlo mora se donositi za svaki slučaj ponaosob i zavisi od situacije do situacije. Te odluke delom zavise od konkretnog izbornog sistema. Sa sistemom sve-pripada-pobed-niku mora se postupati drugačije nego sa sistemom dve runde ili si-stemom proporcionalne zastupljenosti. Ali opšte i vodeće pravilo mora da bude šarena koalicija, „višestruka levica" - parola skovana

235

u Francuskoj, a u Latinskoj Americi je naz iva ju f ren te amplio. Po-stoje mnogobrojne i različite partijske i subpartijske tradicionalne karakteristike među svetskom levicom. Većina toga su relikvije ne-kog drugog vremena ali mnogi ljudi i dalje glasaju ravnajući se pre-ma nj ima. Posto su državni izbori pragmatična stvar, izuzetno je važno stvarati saveze koji poštuju takve tradicionalne karakteristike, ciljajući na 51 posto što se smatra pragmatičnim. Ipak, bez proslave na ulicama kada pobedimo! Pobeda je samo defanzivna taktika.

3. Neprestano podsticati demokratizaciju

Najčešći zahtev koji se upućuje svim državama na svetu jeste „još" - još obrazovanja, j o š zdravlja, još garantovanog doživotnog dohotka. Reč je o generalnom zahtevu koji je direktno koristan za život ljudi i u jedno smanjuje šanse beskonačnoj akumulaciji kapita-la. Takve zahteve trebalo bi energično i glasno isticati, stalno, u svakoj prilici i svugde. Njih nikada nije previše.

Naravno, proširivanje svih tih funkc i ja „socijalne države" uvek nameće pitanje efikasnosti izdataka, pi tanja korupcije, stvaranja pre-komerno moćne i krute birokratije. To su sve pitanja sa kojima bi trebalo da budemo spremni da se pozabavimo, ali ona nikada ne bi smela da umanje osnovni zahtev da dobijemo zaista mnogo više.

Masovni pokreti ne bi trebalo da uskraćuju takve zahteve vla-dama levog centra koje su izabrali. Sam0_zat0'št0 je ta vlada naklo-njeni ja onima koji su je izabrali, nego otvoreno desničarska vlada, ne znači da treba da se uzdržavamo. Vršenjem pritiska na prijatelj-ske vlade, opozicione snage desnice guraju se prema desnom cen-tru. Mada povremeno mogu postojati specijalne okolnosti koje ta-kve poteze čine nepotrebnim, generalno pravilo demokratizacije glasi „više, mnogo više".

4. Naterajte liberalni centar da sprovede svoje teoretske odluke

Ovo je inače poznato kao fors i ranje tempa liberalizma. Libe-ralni centar upadljivo retko misli ono što kaže, odnosno, retko spro-

236

vodi ono što propoveda. Uzmite neke očigledne teme, recimo, pra-va na određene slobode. Liberalni centar je redovno i oštro kritiko-vao SSSR jer nije dopuštao da se slobodno emigrira. No, naravno, druga strana slobodnog isel javanja je slobodno useljavanje. Nema nikakve koristi od toga što ti je dozvoljeno da izađeš iz zemlje uko-liko ne možeš negde drugde da uđeš. Trebalo bi da proguramo predlog otvorenih državnih granica.

Liberalni centar redovno poziva na slobodniju trgovinu, slo-bodnije preduzetništvo i odstranjivanje vlade iz procesa odlučiva-nja preduzetnika. Druga strana toga je da preduzetnici koji propad-nu na tržištu ne bi trebalo da budu spaseni. Uzimaju profit kada us-peju, kada propadnu treba da prihvate gubitak. Često se objašnjava da spasiti kompaniju znači sačuvati posao. Međutim, postoje dale-ko je f t in i j i načini da se sačuvaju radna mesta - da se plati osigura-nje za nezaposlene, prekvalif ikacija, čak započinjanje novog posla. Ali ni jedno od pomenutog nužno ne podrazumeva saniranje dugo-va propalog preduzimača.

Liberalni centar stalno naglašava da je monopol nešto loše. Druga strana toga je ukidanje ili ogromno limitiranje licenci. Druga strana toga je da se vlada ne ukl jučuje u zaštitu privrede od inostra-ne konkurencije. Hoće li to nauditi radničkoj klasi u centralnim područj ima? Pa, neće, ukoliko se novac i energija potroše na ostva-renje veće konvergencije stopa svetskih nadnica.

Pojedinosti predloga su kompleksne i potrebno je o n j ima ras-pravljati. Poenta je u tome da se ne dozvoli liberalnom centru da se izvuče samo sa svojom retorikom i pokupi plen koji je sa njom po-stigla a da pri tome ne plati za svoje predloge. Dalje, pravi politički model neutralizacije centrističkog stava jeste da se obraćamo nje-govim idealima, a ne njegovim interesima, a prozivajući retoriku obraćamo se idealima a ne interesima centrističkih elemenata.

Na kraju, uvek bi trebalo da imamo na umu da dobar deo kori-sti od demokratizacije nije dostupan najsiromašnij im slojevima, ili nije na raspolaganju u istom stepenu, zato što imaju problema sa probi janjem kroz birokratsku prašumu. Ovde se vraćam na predlog

237

od pre trideset godina Ricarda Klovarda i Fransisa Foksa Pajvena d a j e potrebno „explode the rolls", to jest , mobilisati najsiromašnije zajednice da bi one u potpunosti iskoristile prava koja im po zako-nu pripadaju.5

5. Antirasizam učiniti merom definisanja demokratije

Demokrati ja znači postupati prema svim l judima podjednako - u smislu moći, u smislu raspodele, u smislu šansi za lično ispu-njenje . Rasizam je osnovni način pravl jenja razlike između onih koji imaju prava (ili više prava) i ostalih, onih koji nemaju prava ili ih imaju manje . Rasizam istovremeno definiše te grupe i nudi zgo-dan izgovor da se sprovodi u praksi. Rasizam nije sporedna tema ni na nacionalnom ni na svetskom nivou. On je metod kojim se obe-ćanje liberalnog centra o primeni univerzalističkih kriterijuma pod-riva sistematski, namerno i stalno.

Rasizam u potpunosti prožima postojeći svetski-sistem. Ni je-dan kutak zemaljske kugle nije bez njega, niti bez njega kao central-ne karakteristike lokalnih, nacionalnih i svetskih političkih aktivno-sti. Obraćajući se meksičkoj nacionalnoj skupštini, 29. marta, ko-mandant EZLN Ester kaže: „Belci lladinosl i bogati ismevaju nas domorodačke žene zbog oblačenja, govora, jezika, načina na koji se molimo i lečimo, zbog boje, a to je boja zemlje koju obrađujemo".6

Nastavila je da se izjašnjava u korist zakona koji bi garantovao autonomiju domorodačkom stanovništvu, govoreći: „Kada se pri-znaju prava i kultura domorodačkog stanovništva, ... zakon će po-četi da usklađuje svoj sat sa satom domorodaca .. .Danas smo do-morodačke žene, sutra ćemo biti ostali, muškarci i žene, koji su mr-tvi, progonjeni ili zatvarani zbog toga što se razlikuju."

6. Kreni ka dekomodifikaciji

U kapitalističkom sistemu nije najgora stvar privatna svojina, koja je samo sredstvo, već komodif ikaci ja , koja je suština akumula-cije kapitala. Čak ni danas, kapitalistički svetski-sistem nije kom-pletno komodifikovan, mada se čine napori da takav postane. Me-

238

đutim, mogli bismo zapravo da krenemo u drugom smeru. Umesto da univerzitete i bolnice (bilo da su državno vlasništvo ili privatni) pre-tvaramo u institucije za pravljenje profita, trebalo bi da razmislimo kako možemo da transformišemo čeličane u neprofitne institucije, to jest, u sisteme koji se sâmi izdržavaju i nikome ne plaćaju dividende. To je budućnost sa više nade i u stvari može već sada da počne.

7. Uvek imaj na umu da živimo u doba tranzicije iz sadašnjeg svetskog-sistema u nešto drugačije

To znači nekoliko stvari. Ne bi trebalo da nas zavedu priče o globalizaciji ili značenju TINA-e (nema alternative). Ne samo da alternative stvarno postoje već je jedina alternativa koja ne postoji ta da se nastavi dalje sa sadašnjim strukturama.

Doći će do velikog sukoba oko sistema koji dolazi posle ovog. Bitka će trajati dvadeset, trideset, pedeset godina a ishod jo j je u osnovi neizvestan. Istorija nije ni na čijoj strani. Zavisi od onoga šta radimo. S druge strane, ta situacija nam pruža veliku priliku za krea-tivnu akciju. Za vreme normalnog života jednog istorijskog sistema, čak i veliki napori da se izvrši transformacija (takozvane revolucije) imaju ograničen ishod pošto sistem vrši veliki pritisak da se vrati u ravnotežu. Međutim, u haotičnom ambijentu strukturalne tranzicije, fluktuacije podivljaju, pa čak i mali podsticaji mogu imati veliki uti-caj na opredeljivanje za jedan ili drugi ogranak bifurkacije. Ako ika-da ima smisla delovati, ima smisla u ovakvom trenutku.

Ključni problem nije organizacija, ma koliko da je važna. Ključni problem je lucidnost. Snage koje žele da promene sistem tako da se ništa ne promeni, tako da imamo drugi sistem kome su podjednako ili još više svojstveni hijerarhija i polarizacija, imaju na raspolaganju novac, energiju i inteligenciju. Te snage će lažne pro-mene zaodenuti u privlačnu odeždu. A samo će nas pažljivo analizi-ranje sačuvati od padanja u neku od njihovih mnogobrojnih zamki.

Koristiće parole sa koj ima ćemo morati da se složimo, recimo, ljudska prava. Međutim, parole će ispunjavati sadržajem koji u sebi

239

ima i nekoliko elemenata koji su izuzetno poželjni sa mnogim dru-gim da ovekoveče „misiju civilizovanja" moćnih i privilegovanih nad ostalima koji su necivilizovani. Nj ihove predloge moramo pomno da posmatramo pod lupom i da ih proglašavamo blefira-njem. Ako je poželjan međunarodni pravosudni postupak protiv ge-nocida, onda je on poželjan samo ako se može primeniti na svako-ga, a ne samo na slabe. Ukoliko je nuklearno naoružanje, ili biološ-ko oružje, opasno, čak okrutno, onda ne postoji niko ko je pouzdan posednik takvog oružja.

U suštinskoj neizvesnosti koja vlada na svetu, u trenucima nje-gove istorijske transformacije, jedina uverljiva strategija za svet le-vice jeste strategija inteligentnog i militantnog sprovođenja njenog osnovnog cilja - ostvarivanja relativno demokratskog i relativno egalitarnog sveta. Takav svet je moguć. Uopšte nije izvesno da će da bude stvoren. Ali takođe nije nemoguće ostvariti ga.

BELEŠKE

1. Vidi deseto poglavlje.

2. O ovome detaljno raspravljam u After Liberalism (New York: New Press, 1995).

3. Languages of Class (Cambridge, England: Cambridge University Press, 1982), 74.

4. Vidi ovu analizu detaljnije u Giovanni Arrighi, Terence K. Hopkins i Immanuel Wallerstein: Antisystemic Movements (London: Verso, 1989), i esej istih autora: „1989: A Continuation of 1968", Review 15, broj 2 (Spring 1992): 221-242.

5. Frances Fox Piven i Richard A. Cloward zaključuju svoju knjigu o jav-noj dobrobiti ovako: „Zbog toga, u odsustvu elementarnih ekonomskih reformi, zauzimamo stav da je ,,the explosion ofthe rolls" dobar potez i da se mora bra-niti i širiti. Čak i danas, stotine i hiljade osiromašenih porodica kojima sleduje pomoć ne prima nikakvu pomoć." (Regulating the Poor: The Functions of Pu-blic Weifare/New York, Pantheon, 1971/, 348 /kurziv u originalu/.

6. http://www.ezln.org/marcha/20010320.htm

240

http://www.ezln.org/marcha/20010320.htm

Poglavlje XII

POKRETI: ŠTA DANAS ZNAČI BITI ANTISISTEMSKI POKRET?

Iskovao sam termin „antisistemski pokret" 1970-ih da bih imao formulaciju koja će objediniti ono što su, istorijski i analitič-ki, bile dve različite i na mnoge načine rivalske vrste narodnih po-kreta - onih koji su nastupali pod nazivom „društveni" i onih koji su bili „nacionalni". Društveni pokreti su prvobitno stvoreni kao socijalističke partije i sindikati i nastojali su da pospeše klasnu bor-bu unutar svake države a protiv buržoazije ili poslodavaca. Nacio-nalni pokreti su bili oni koji su se borili za stvaranje nacionalne dr-žave, bilo sastavljanjem zasebnih političkih jedinica koje su sma-trane delom jedne nacije - kao, na primer, u Italiji - bilo otcepljiva-njem od države koju je narod o kojem je reč smatrao imperijalnom i eksploatatorskom - na primer azijske i afričke kolonije.

Obe vrste pokreta pojavile su se kao značajne birokratske struk-ture u drugoj polovini devetnaestog veka i vremenom su postajale sve snažnije. Obe su nastojale da usklade svoje prioritetne ciljeve sa nekakvim političkim ciljem - naročito sa ciljevima svojih nacional-nih ili socijalnih rivala što se često završavalo ozbiljnim uzajamnim denuncijacima. Te dve vrste pokreta retko su politički sarađivale a, kad su sarađivale, bile su sklone takvu saradnju videti kao privreme-nu taktiku a ne kao temeljiti savez. Ipak, prošlost tih pokreta između 1850. i 1970. otkriva čitav niz zajedničkih karakteristika.

241

Većina socijalističkih i nacionalističkih pokreta stalno se pro-glašavaju „revolucionarnim", to jest, iz javl juju da se zalažu za suš-tinsku transformaciju društvenih odnosa. Istina je da obe vrste obično imaju jedno krilo, ponekad locirano u zasebnoj organizaciji, koje se zalagalo za postepeniji pristup i stoga se klonilo revolucio-narne retorike. Ali generalno govoreći, u početku - i često deceni-j a m a - oni koji su bili na vlasti gledali su na te pokrete, čak i na nji-hove blaže verzije, kao na pretnju sopstvenoj bezbednosti pa čak i samom opstanku sopstvene političke strukture.

Drugo, na početku, obe varijante su bile politički prilično slabe i morale su se boriti za goli opstanak. Trpele su državnu represiju i stavljane van zakona, vođe su im hapšene a članovi pokreta često podvrgavani sistematskom nasilju državne ili privatne policije/voj-ske. Mnogobrojne rane verzije tih pokreta potpuno su razorene.

Treće, tokom poslednje tri decenije devetnaestog veka obe vr-ste pokreta prošle su paralelno kroz niz velikih rasprava oko strate-gije koje su ih podelile na one koji su bili „za okretanje državi" i one koji su državu videli kao istinskog nepri jatel ja i energično insi-stirali na individualnoj transformaciji . Za društvene pokrete te-je bila debata između marksista i anarhista; za nacionalne pokrete reč je o raspravi između političkih i kulturoloških nacionalista.

Ono što se u istorijskom smislu dogodilo u tim debatama - i to je četvrta sličnost - jeste to da su oni koji su imali stav „orijentisa-nja prema državi" pobedili. Odlučujući argument svake rasprave svakako je bio taj da je neposredni izvor stvarne moći smešten u državnom aparatu i da je svaki pokušaj ignorisanja političkog zna-čaja države osuđen na propast, pošto će država uspešno ugušiti sva-ki pokušaj anarhije ili kulturološkog nacionalizma. Krajem devet-naestog veka te grupe su objavile strategiju dva koraka: prvo osvo-jiti vlast u okviru državnog sistema a zatim transformisati svet. To se odnosilo i na društvene i na nacionalne pokrete.

Peta zajednička karakteristika je manje očigledna ali je isto to-liko stvarna. Socijalistički pokreti su često unosili nacionalističku retoriku u svoje rasprave a nacionalistički diskurs je često posedo-

242

vao socijalnu komponentu. Posledica je bila veće zamaglj ivanje ta dva stava nego što su njihovi zagovornici ikada priznali. Neretko se napominje da su socijalistički pokreti u Evropi često efikasnije funkcionisali kao snažan elemenat nacionalne integracije nego što su to činili konzervativci pa i sama država; dok su komunističke partije koje su došle na vlast u Kini, Vijetnamu i Kubi očigledno poslužile kao pokreti za nacionalno oslobođenje. Postojala su dva razloga za to. Prvi, proces mobilizacije primorao je obe grupe da pokušaju da privuku stalno sve veće sektore populacije u svoj kamp pa je proširivanje delokruga nj ihove retorike bilo od pomoći u tom smislu. I kao drugo, lideri oba pokreta često su podsvesno shvatali da im je postojeći sistem zajednički neprijatelj - i da su zbog toga imali međusobno više toga zajedničkog, nego što su u

javnim izjavama priznavali.

Te dve vrste pokreta su vršile opštu mobilizaciju na načine ko-ji su bili u osnovi sasvim slični. U većini zemalja su obe vrste po-kreta počinjale kao male grupe, često sastavljene od šačice intelek-tualaca plus nekolicine militantnih iz ostalih društvenih slojeva. Oni koji su uspeli, uspeli su zato što su bili u stanju, uz pomoć du-gotrajnih kampanja edukovanja i organizovanja, da obezbede ma-sovnu bazu u koncentričnim krugovima sastavljenu od militantnih, simpatizera i pasivnih pristalica. Kada se spoljni krug pristalica do-voljno proširio da militantni počnu da deluju, po Mao Cedungu kao riba u vodi, pokreti su postajali ozbiljni pretendenti na političku vlast. Naravno, potrebno je uočiti da su grupe koje su sebe nazivale „socijaldemokratskim" obično bile jake prevashodno u državama smeštenim u centralnim zonama svetske-ekonomije, dok su one grupe koje su sebe opisivale kao pokrete za nacionalno oslobođenje generalno uspevale u područj ima poluperiferije i periferije. Ovo drugo se u velikoj meri odnosi i na komunističke partije. Čini se da je razlog očigledan. Oni u slabijim područjima videli su da borba za ravnopravnost zavisi od njihove sposobnosti da preuzmu kontro-lu nad državnim strukturama od imperijalnih sila, bilo da su one imale direktnu ili indirektnu vlast. Oni u centralnim područjima već

243

su se nalazili u snažnim državama. Da bi pokreti napredovali u svo-jo j borbi sticanja ravnopravnosti morali su da otmu vlast od vlada-jućeg sloja u svojoj državi. Ali upravo zbog toga što su te države bile snažne i bogate, dizanje pobune bio je neprihvatljiv metod bor-be i zato su te partije koristile put preko izbora.

Sedma zajednička karakteristika je da su se oba pokreta nate-zala oko „revolucije" i „reforme" kao primarnih metoda transfor-macije. U oba pokreta se beskrajno raspravljalo oko te teme - ali se na kraju za obadva ispostavilo da je diskurs utemeljen na pogreš-nom tumačenju stvarnosti. Revolucionari u praksi nisu bili naročito revolucionarni a reformisti nisu uvek bili reformisti. Razlika izme-đu dva pristupa postajala je sve nejasni ja dok su pokreti nastavljali da idu svojim političkim putanjama. Revolucionari su morali da učine mnogobrojne ustupke da bi preživeli. Reformisti su spoznali da su u praksi hipotetički legalni putevi promena često energično blokirani i da je promena zahtevala silu, ili barem pretnju silom, da bi probila barijere. Dolazak na vlast takozvanih revolucionarnih poA

kreta nije bio toliko posledica nj ihovog umeća da podignu bunu ko-liko raspada postojećih organa vlasti tokom rata. Kao što se, za bolj-ševike govorilo da su u Rusiji, 1917. rekli: „Vlast je ležala po uli-cama". Pošto bi se ustoličili, pokreti su nastojali da ostanu na vla-sti, bez obzira na to kako su došli do nje, a to je često zahtevalo žr-tvovanje militantnosti, ali i solidarnosti sa njihovim pandanima u drugim zemljama. U početku je opšta podrška tim pokretima bila podjednako velika bez obzira da li su pobedili mecima ili na izbori-ma - podjednako se na ulicama slavio njihov dolazak na vlast posle dugotrajnog perioda borbe.

I na kraju, oba pokreta su imala problem da strategiju dva koraka sprovedu u praksu. Kad bi se prva faza završila i oni došli na vlast, sledbenici su od njih očekivali da ispune obećanu drugu fazu: t ransformaci ju sveta. Ako već nisu znali, otkrivali su da dr-žavna vlast nije baš toliko neograničena koliko su mislili da jeste. Svaka država bila je sputana time što je bila deo međudržavnog sistema u kojem suverenitet ni j edne naci je nije bio apsolutan. Što

244

su duže ostajali na vlasti kao da su više odlagali realizaciju svojih obećanja; kadrovi militantnog mobi l iz i ra jućeg pokreta postali su funkcioner i partije na vlasti. Promenio im se društveni položaj a sa nj im, neizbežno, i psihologija. U Sovjetskom Savezu poznata kao Nomenklatura u različitoj formi kao da se pojavila u svakoj državi u kojo j je pokret preuzeo kontrolu - privilegovana kasta vi-sokih funkcionera koji su imali veću moć i više realnog bogatstva nego ostalo stanovništvo. Istovremeno, običnim radnicima se na-ređivalo da jo š više rade i žrtvuju se stalno sve više u ime nacio-nalnog razvoja. Čim bi društveni pokret došao na vlast, militantna taktika i metod sindikalizma koji su pre toga bili nezaobilazna svakodnevna praksa, postajal i su „kontrarevolucionarni", padali su u nemilost i obično su sprečavani.

Analiza situacije u svetu 1960-ih otkriva da su te dve vrste po-kreta sličnije nego ikada. U većini zemalja završile su prvu fazu svoje strategije dva koraka, došavši na vlast praktično svugde. Ko-munističke partije su zavladale nad trećinom sveta, od Elbe do Ja-lua; nacionaloslobodilački pokreti bili su na vlasti u Aziji i Africi, populistički pokreti u Latinskoj Americi, a socijaldemokratski po-kreti, ili n j ima srodni, u većini panevropskog sveta, barem na bazi alternacije. Ipak, svet nisu transformisali.

Upravo je kombinacija tih faktora osnova glavne karakteristi-ke svetske revolucije iz 1968. Revolucionari su imali različite lo-kalne zahteve ali su im skoro svugde bila zajednička dva osnovna argumenta. Pre svega, protivili su se i dominaciji Sjedinjenih Drža-va i ta jnom sarađivanju Sovjetskog Saveza u toj dominaciji. Drugo, osuđivali su Staru levicu da „nije deo rešenja već deo problema". Druga zajednička karakteristika proistekla je iz masovne razočara-nosti pristalica tradicionalnih antisistemskih pokreta konkretnim ponašanjem pokreta na vlasti. Zemlje u kojima su delovali nesum-njivo su iskusile određen broj reformi - obično je došlo do poveća-nja broja pogodnosti na polju obrazovanja i zdravstva, kao i garan-tovanog zapošljavanja. Međutim, nejednakosti je bilo poprilično i dalje. Otuđivanje rada nije prestalo, naprotiv, kao procenat rada po-

245

većalo se. Bilo je malo ili nije bilo uopšte ekspanzije stvarnog de-mokratskog učešća, ni na državnom nivou niti na radnom mestu; često je bilo obrnuto. Na međunarodnom planu te zemlje su težile da u svetskom-sistemu igraju ulogu vrlo sličnu onoj koju su pre igrale. Tako je Kuba pre revolucije imala privredu izvoza šećera a tako je ostalo i posle revolucije, barem do nestanka Sovjetskog Sa-veza. Ukratko, nije se dovoljno toga promenilo. Razlozi za pritužbe su se možda malo promenili ali su bili realni i, generalno, bilo ih je mnogo. Pokreti koji su bili na vlasti apelovali su na stanovništvo da bude strpljivo je r je istorija na nj ihovoj strani. Međutim, strpljenja je bilo sve manje .

Ono što je svetska populacija zaključivala o funkcionisanju klasičnih antisistemskih pokreta na vlasti nije bilo pozitivno. Ljudi su prestali da veruju da će te partije da stvore prekrasnu budućnost ili svet sa više jednakosti i više im nisu davali legitimitet a izgubiv-ši poverenje u pokrete prestali su takođe da veruju u državu kao mehanizam transformacije. To nije značilo da brojni slojevi stanov-ništva na izborima neće više glasati za takve partije; međutim, gla-sanje je postalo defanzivno, za manje zlo, a ne afirmacija ideologije ili očekivanja.

Od 1968. godine ipak se odvija polagana potraga za boljom vrstom antisistemskog pokreta - nekim pokretom koji bi zaista vo-dio ka svetu sa više demokratije i jednakosti . U tom smislu su po-stojala četiri različita pokušaja, od kojih neki traju i dalje. Prvi po-kušaj je bio pojavl j ivanje mnogobrojnih maoizama. Od 1960-ih sve negde do sredine 1970-ih pojavlj ivao se veliki broj različitih, rival-skih pokreta, obično malih ali nekad i impresivno masovnih, koji su se predstavljali za maoističke, pod čim su podrazumevali da ih

je na neki način inspirisao primer Kulturne revolucije u Kini. Uglavnom su govorili da je Stara Ievica propala zato što nije propo-vedala čistu doktrinu revolucije, koju su oni tada predlagali. Svi su se ti pokreti ipak ugasili, iz dva razloga. Prvo, međusobno su se ogorčeno svađali oko toga šta je čista doktrina i zbog toga su se br-zo pretvorili u male, izolovane sektaške grupe, ili, ukoliko su bili

246

masovni, kao u Indiji, prerasli su u novije verzije pokreta Stare le-vice. Drugo, j o š važnije, kad je Mao Cedung umro, u Kini se ras-pao maoizam i tako im je nestao izvor inspiracije. Danas ne postoji ni jedan takav značajniji pokret.

Druga i t ra jn i ja vari janta pretendenata na antisistemski status bili su novi društveni pokreti - Zeleni i ostali ekoloških pokreti, feminist ički pokreti, kampanje za rasne ili etničke „manjine", po-put crnaca u SAD i Bura u Francuskoj . Ti pokreti su navodno imali dugu prošlost ali su se prvi put istakli 1970-ih ili su se tada, na neki način, ponovo pojavili u obnovl jenom i mil i tantni jem ob-liku. Bili su snažniji u panevropskom svetu nego u drugim delovi-ma svetskog-sistema. Zajedničke karakteristike su im bile, prvo, energično odbacivanje strategije Stare levice od dva koraka, njene unutrašnje hi jerarhi je i njenih prioriteta - koncepta da su potrebe žena, „manj ina" i ekologi ja od drugostepene važnosti i da se nji-ma treba pozabaviti „posle revoluci je". Druga zajednička karakte-ristika im je što nisu imali poveren ja u državu niti u aktivnosti „orijentisane na državu".

U svim tim novim pokretima došlo je 1980-ih do unutrašnjih podela na one koje su nemački Zeleni nazivali Fundis i Realos. Is-postavilo se d a j e reč o ponavl janju rasprava, s početka dvadesetog veka, „revolucija naspram reforme". Na kraju su Fundis izgubili i manje-više nestali. Realos koji su pobedili počeli su sve više da na-likuju nekoj vrsti socijaldemokratske partije, ne previše različitoj od klasične vrste, ali sa više priče o ekologiji, seksizmu i rasizmu ili o sve troje. Takvi pokreti su u određenim zemljama i danas zna-čajni, ali se čini da su antisistemski skoro koliko i pokreti Stare le-vice - pogotovo pošto je j edna od lekcija, koju su pokreti Stare le-vice naučili iz 1968. godine, da i oni moraju da inkorporiraju u svo-je programske prezentacije zainteresovanost za teme ekologije, po-lova, seksualnog izbora, i rasizma.

Treća vrsta pretendenata na antisistemski status su organizaci-je za ljudska prava. Naravno, neke poput Amnesti Internešnl, po-stojale su i pre 1968, ali su te organizacije postale ozbiljnija politič-

247

ka snaga tek 1980-ih, zahvaljujući predsedniku Karteru koji je usvojio terminologiju ljudskih prava baveći se Centralnom Ameri-kom, kao i potpisivanju Helšinskog sporazuma 1975, u vezi sa ko-munističkim zemljama istočne i centralne Evrope. U oba slučaja dat je legitimitet establišmenta brojnim organizacijama koje su se bavile l judskim pravima. Fokusiranje medi ja 1990-ih na etničko čišćenje, konkretno u Ruandi i na Balkanu, vodilo je brojnim jav-nim raspravama po tim pitanjima.

Organizacije za zaštitu ljudskih prava tvrdile su da govore u ime „civilnog društva". Termin nas sam po sebi upućuje na strate-giju: civilno društvo po definiciji nije država. Koncept potiče iz de-vetnaestog veka i tamošnje distinkcije između le pays légal i le pays réel - između onih koji su na vlasti i predstavnika opšteg ras-položenja - što nas dovodi do pitanja: Kako premostiti j az od civil-nog društva do države? Kako civilno društvo da ostvari kontroli/ države ili da navede državu da ref lektuje njegova vrednosna nape-la? Distinkcija kao da podrazumeva da državu uobičajeno koptroli-šu male privilegovane grupe, dok se „civilno društvo" sastoji od osvešćenog stanovništva generalno.

Takve organizacije uspevaju da navedu neke države - možda sve - da modif ikuju svoju politiku u pravcu brige za l judska prava; ali su tokom tog procesa počele da liče na saradnika države čiji su protivnik, i generalno, j edva da izgledaju naročito antisistemski. Postale su nevladine organizacije, uglavnom smeštene u centralnim područjima ali sa težnjom da sprovedu svoj program na periferiji , u kojoj su često smatrane za zastupnike države iz koje dolaze a ne za kritičare te države. U svakom slučaju, organizacije za l judska prava retko kada mobilišu masovnu podršku, već više računaju na moć i poziciju svoje militantne elite u centru.

Četvrti i najnovij i pretendent na antisistemski status su tako-zvani pokreti protiv globalizacije - što je odrednica koju koriste manje oni sami a više njihovi protivnici. Mediji su počeli da koriste taj termin tek malo pre izveštavanja o protestima 1999. u Sietlu za vreme sastanaka Svetske trgovinske organizacije. „Globalizacija"

248

kao retorika neoliberala, zagovornika slobodne razmene robe i ka-pitala jača tokom 1990-ih. U medijski fokus dospeva na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, institucionalizuje se zahvaljujući Vašingtonskom konsenzusu, politici rada MMF (Međunarodnog monetarnog fonda) i j ačan ju Svetske trgovinske organizacije. Pla-nirano je da Sietl bude ključni momenat u širenju uloge Svetske tr-govinske organizacije, i veliki protesti, koji su zapravo prekinuli tok sastanka, mnoge su iznenadili. Među demonstrantima je bio ve-liki savernoamerički kontingent sastavljen od Stare levice, sindika-ta, pokreta Nove levice i anarhističkih grupa. Sama činjenica da je AFL-CIO (Američka federaci ja za rad i Kongres industrijskih orga-nizacija) bio spreman da u onako militantnoj akciji bude na istoj strani sa ekološkim grupama bilo je nešto novo, naročito za Sjedi-njene Države.

Posle Sietla, neprekidne demonstracije širom sveta protiv me-đuvladinih sastanaka podstaknutih programom neoliberala dovele su zatim do formiranja Svetskog društvenog foruma (the World So-cial Forum), čiji su se prvi sastanci održavali u Porto Alegreu; na drugi sastanak je 2002. godine došlo preko pedeset hiljada delegata iz preko hiljadu organizacija. Od tada je održan jedan broj regional-nih sastanaka u cilju priprema za Svetski društveni forum u Porto Alegreu 2003. na kojem je bilo skoro sto hil jada učesnika.

Obeležja ovog novog pretendenta na ulogu antisistemskog po-kreta prilično se razlikuju od obeležja ranijih pretendenata. Svetski društveni forum (SDF) pre svega nastoji da spoji sve prethodne vr-ste - Staru levicu, nove pokrete, borce za l judska prava i ostale koji se ne mogu lako svrstati u pomenute kategorije - i zatim grupe or-ganizovane na striktno lokalni, regionalni, nacionalni i transnacio-nalni način. Baza za učestvovanje u pokretu zajednički je cilj, bor-ba protiv društvenih problema posledica neoliberalizma, i uzajam-no poštovanje neposrednih prioriteta. Važno je što Svetski društve-ni forum teži da spoji pokrete Severa i Juga u jedan jedinstveni okvir. Za sada imaju samo jednu parolu: „Drugačiji svet je moguć" i neobično je što SDF nastoji da ga ostvari bez stvaranja sveobu-

249

hvatne nadgradnje. U ovom trenutku ima samo međunarodni komi-tet za koordinaciju, od nekih stotinu predstavnika različitih pokreta i geografskih lokacija.

Mada je bilo nekih gunđanja od strane pokreta Stare levice da je SDF reformistička fasada, do sada su primedbe sasvim minimal-ne. Nezadovoljnici izražavaju sumnje ali još uvek ne kritikuju. Na-ravno, opšte je poznato da je toliki stepen uspeha baziran na nega-ciji, na odbacivanju neoliberalizma kao idelogije i kao instituciona-lizovane prakse. Mnogi su dokazivali d a j e od suštinske važnosti da Svetski društveni forum počne da zagovara jasni j i i pozitivniji pro-gram. Da li će SDF uspeti tako da uradi a zatim da i dalje održi ni-vo jedinstva i odsustva sveobuhvatne (neizbežno hijerarhijske) strukture videće se tokom naredne decenije.

Ukoliko se, kao što sam objašnjavao na drugim mestima, sa/ vremeni svetski-sistem nalazi u strukturalnoj krizi a mi smo ušli/u „doba tranzicije" - period bifurkaci je i haosa - onda je jasno da su pi tanja sa kojima se suočavaju antisistemski pokreti vrlo ražličita od pitanja iz devetnaestog i najvećeg delà dvadesetog veka. Strate-gija dva koraka postala je irelevantna, čime se objašnjava nelagod-nost većine potomaka nekadašnjih antisistemskih organizacija da istupe sa bilo dugoročnim bilo neposrednim kompletom političkih ciljeva. Ona nekolicina koja pokušava nailazi na skeptičnost svojih sledbenika ili, j o š gore, na ravnodušnost.

Takav jedan period tranzicije ima dve karakteristike koje do-miniraju samom idejom antisistemske strategije. Prva je da oni koji su na vlasti više neće pokušavati da zadrže postojeći sistem (osu-đen kao što jeste na samouništenje); radije će pokušati da obezbede da tranzicija vodi stvaranju novog sistema koji će ponoviti najgore osobine postojećeg sistema - njegovu hijerarhiju, privilegije i ne-

jednakosti . Možda još ne koriste jezik koji odražava odumiranje postojećih struktura ali p r imenju ju stategiju utemeljenu na takvim pretpostavkama. Naravno, nj ihov tabor nije ujedinjen, što se poka-zuje konfliktom između takozvanih tradicionalista desnog centra i ultradesnice, ratobornih jastrebova. Međutim, vredno rade da na-

250

prave podlogu za promene koje neće biti promene, novi sistem loš koliko i sadašnji sistem, ili još gori od njega. Druga osnovna karak-teristika je da je period sistemske tranzicije zapravo period velike neizvesnosti, u kojoj nije moguće znati kakav će biti ishod. Istorija nije ni na čijoj strani. Svako od nas može uticati na budućnost, ali ne znamo i ne možemo znati kako će se ponašati drugi i sami utiču-ći na nju. Osnovni okvir Svetskog društvenog foruma reflektuje po-menutu dilemu i naglašava je .

Zbog toga strategija za period tranzicije treba da sadrži četiri komponente a za sve njih važi - lakše reći nego uraditi. Prva kom-ponenta je proces stalne, otvorene rasprave o tranziciji i ishodu ko-jem se nadamo. To nikada nije bilo lako i istorijski antisistemski pokreti nikada nisu u tome bili naročito dobri. No, danas je atmos-fera povol jni ja nego ikad, a zadatak ostaje urgentan i nužan - na-glašavajući ulogu intelektualaca u ovakvoj situaciji. SDF pristaje da ohrabri ovu raspravu a videćemo da li će biti u stanju da sačuva tu otvorenost.

Druga komponenta bi trebalo da je jasna sama po sebi: antisi-stemski pokret nema pravo da zanemari kratkoročnu defanzivnu aktivnost, ukl jučujući ni učešće na izborima. Svetsko stanovništvo živi u sadašnjosti i njegove neposredne potrebe moraju se rešavati. Koji god pokret da ih zanemari neminovno će izgubiti široku pasiv-nu podršku koja je suštinski važna za njegov dugoročni uspeh. Me-đutim, povod i razlog za defanzivnu akciju ne bi smelo da bude po-pravl janje sistema koji propada, već kratkoročno sprečavanje po-goršavanja njegovih negativnih efekata. Ova dva motiva su psiho-loški i politički sasvim različita.

Treća komponenta mora da bude određivanje privremenih, srednjoročnih cilj eva koji izgleda da se kreću u pravom smeru. Re-kao bih da je jedan od najkorisnij ih - suštinski, politički, psihološki - pokušaj da se krene ka selektivnoj, ali stalno sve obimnijoj, deko-modifikacij i . Podvrgnuti smo baražnoj paljbi neoliberalnih nastoja-nja da komodif ikuju ono što je ranije retko, bilo određeno za pri-vatnu prodaju, ili nije bilo uopšte - l judsko telo, vodu, bolnice. Mo-

251

ramo se tome ne samo usprotiviti već krenuti u drugom smeru. In-dustrijske grane, naročito one koje propadaju, trebale bi biti demo-kodifikovane. To ne znači da bi trebalo da budu „nacionalizovane" - što je uglavnom, jednostavno drugačija verzija komodifikacije. Trebalo bi da stvorimo strukture, koje deluju na tržištu, a čiji cilj su funkcionisanje i preživl javanje a ne profit. Tako nešto se može po-stići, kao što znamo, iz istorijata univerziteta i bolnica - funkcioni-sanje i preživljavanje ne svih, već najbolj ih. Zašto takva logika ne važi za čeličane koj ima preti da budu izmeštene?

Na kraju, moramo da dođemo do suštinskog značenja svojih dugoročnih prioriteta, što je , po mom mišl jenju, svet relativne de-mokratije i relativne jednakosti . Kažem „relativne" zato s to je to re-alno. Uvek će biti podela - ali nema razloga da budu velike, okore-le niti nasledne. Je li to ono što je nekada nazivano socijalizmom ili čak komunizmom? Možda, ali možda i nije. To nas vraća na temu rasprave. Moramo prestati da pretpostavljamo kako će izgledati bo-lje (ne savršeno) društvo. O takvom društvu moramo da diskutuje-mo, da ga odredimo u glavnim crtama, da eksperimentišemo sa al-ternativnim strukturama da bi ga realizovali; i moramo tako da ra-dimo istovremeno dok sprovodimo prva tri delà svog programa za haotičan svet u sistemskoj tranziciji. A ukoliko taj program ima ne-dostatak, a verovatno ima, onda upravo taj nedostatak treba da bu-de deo debate koja je prva tačka programa.

252

Poglavlje XIII

GEOPOLITIČKI RASKOLI DVADESET I PRVOG VEKA: KAKVA JE BUDUĆNOST SVETA?

"U prvoj decenij i dvadeset i prvog veka, a verovatno i tokom narednih nekoliko decenija, svet će opsedati tri sasvim različita geopolitička raskola, koji utiču j edan na drugi ali imaju zasebnu dinamiku. Većina analitičara sadašnje situacije na svetu upravo greši propuštajući da razluči karakteristike ta tri raskola, ponekad kao da ob jašn java ju da postoji samo jedan od njih ili da samo j e -dan od postojećih ima značaja. Ta tri raskola su sledeći: ^ k o n -flikt unutar takozvanog Trojstva - Sjedinjene Države, Evropska uni ja i Japan - dok nastoje da budu primarno mesto kapitalne aku-mulaci je u nas tupajućim decenij ama; (2) konfl ikt između Severa i Juga, ili između centralnih područja i ostalih područja svetske-ekonomije , uz stalnu polarizaci ju - ekonomsku, društvenu i de-mografsku - svetskog-sistema; (3) konfl ikt između stava Davosa i stava Porto Alegrea o tome kakvu vrstu svetskog-sistema zajed-nički nameravamo da stvorimo.

Prva dva konflikta se mogu geografski lokalizovati i obuhva-taju međudržavne odnose per se, mada ne isključivo. Treći konflikt nije međudržavni konflikt, već između dve grupe/pokreta/sloja, ko-j ih ima svugde na svetu. Da bi odredili pi tanje: „Kakva budućnost predstoji svetu?" potrebno je uzeti svaki od pomenutih konflikata, pojasniti njegove procese i videti kako će se eventualno razvijati

253

tokom narednih dvadeset i pet do pedeset godina a zatim videti ka-ko deluju međusobno.

RASKOL TROJSTVA

Koncept Trojstva prvi put je stekao popularnost 1970-ih.1 Prvi svoj institucionalan izraz dobij a kroz Trilateralnu komisiju.2 Sama Komisija nastala je kao posledica dve ekonomske stvarnosti: bolje ekonomsko funkcionisanje Zapadne Evrope i Japana, koje im je omogućilo da „stignu" Sjedinjene Države tokom 1960-ih; i eko-nomske poteškoće u svetskoj-ekonomiji 1970-ih, koje je signalizi-rao, ali ih nije proizveo, radikalan porast cena naf te kao posledica odluka OPEC-a. Prva nova ekonomska realnost značila je da Sjedi-njene Države više ne mogu onoliko bezbrižno da se ponašaju pre-ma Zapadnoj Evropi i Japanu, pošto ovi nisu više u bilo kom zna-čajnom smislu ekonomski zavisili od odluka američke vlade. Druga ekonomska realnost je značila da je širom sveta došlo do redukcije profitnih stopa i d a j e stoga sada postojala oštra konkurencija izme-đu tri člana Trojstva, pri čemu je svako od njih pokušavao da uma-nji svoje gubitke (neminovno na uštrb ostalih).3

Trilateralna komisi ja je bila politički pokušaj da se smanje nastale tenzije tri partnera Trojstva. U na jbo l j em slučaju pokušaj je bio delimično uspešan.4 Period 1940/45. do 1967/73, predsta-vljan kao „trente glorieuses" bio je A period Kondrati jeva. Bio je to period sveopšte ekspanzije svetske-ekonomije, zapravo najzna-ča jn i ja takva ekspanzija u istoriji kapitalističke svetske-ekonomi-je , koja je dokazivala geslo „Plima podiže sve brodove." Ali tride-set godina od tada traje B period Kondrat i jeva, period u kojem su profiti od proizvodnih aktivnosti niži nego u prethodnom A perio-du, što je dovelo do relokaci je industrije, prelaza na Spekulativne aktivnosti kao izvor profita, porast nezaposlenosti širom sveta, na-glog ubrzanja ekonomske polarizacije, podjednako i globalno i u samim državama.

254

U ovom periodu-B, tri glavna mesta akumulacije takmičila su se međusobno pokušavajući da „izvezu nezaposlenost" jedan dru-gom, da bi što je moguće više zadržali i povećali nacionalno bogat-stvo.5 Situacija je bila takva da u n jo j sve troje nije moglo simulta-no da ima uspeha. Grubi rezime situacije je da je Evropi išlo rela-tivno najbol je 1970-ih, Japanu 1980-ih a Sjedinjenim Državama 1990-ih. Ni jedno od njih nije doživelo značajan pad životnog stan-darda (a što se nesumnjivo dogodilo u ostalim delovima svetske-ekonomije) ali su razlike među članovima Trojstva bile vrlo značaj-ne u svakoj dekadi. Mediji su izgleda smatrali da su u 1970-im ze-mlje proizvođači naf te plus Nemačka nenadmašni. Veličali su Ja-pan 1980-ih kao svetskog prvaka, da bi bio zamenjen Sjedinjenim Državama 1990-ih. U suštini reč je o medijskom preterivanju, ma-da su mnogi kreatori politike verovali u n jega i prilagođavali kurs u svetlu takvog publiciteta.

Činjenica je da su sve tri lokacije bile neko vreme približno podjednako snažne. Sve imaju tehničku kompetentnost (takozvani ljudski kapital) i f inansijsku bazu (glavno akumulirano bogatstvo) da se upuste u proizvodnu aktivnost u onim područjima koja će u datom trenutku najverovatni je proizvesti velike profite. Takođe sve imaju komercijalne mreže širom sveta da im omoguće da kupuju i prodaju na svetskom tržištu. Sve nastoje da osiguraju prednost pod-stičući odgovarajuće istraživačke i razvojne aktivnosti i svaka od njih ima naučnu zajednicu sa kojom to uspešno može da obavlja. Ne želim sugerisati da su im resursi apsolutno identični, ali imam nameru da sugerišem da eventualne razlike nisu toliko presudne ni-ti neprobojne da se ne bi mogle prevazići u tako tesnom poretku od strane zemalja Trojstva koje su trenutno iza.

Pod pretpostavkom da će se završiti ovaj dugotrajni period B Kondratieva (mada će možda doći do daljeg dramatičnog pada u ekonomskoj areni), šta će tada odlučiti koja će od ove tri arene istu-piti napred u ovoj bici za dominatno mesto akumulacije u narednih trideset godina? Ja ne mislim da ćemo odgovor naći u toj varljivoj kategoriji, produktivnosti, koju toliko favorizuju analitičari. Nad-

255

moć u produktivnosti (čak i kad je tačno merena, što je veoma teš-ko) prečesto je prolazna pojava. Takođe ne smatram da se odgovor može naći u preduzetničkoj kulturi, pošto verujem da poriv za aku-mulaci jom kapitalista na čudesan način ume da prevaziđe kulturo-loške prepreke. I, konačno, smatram da su razlike između pomenu-te tri lokacije u ovom smislu preuveličane. I još nešto, ne smatram da je snaga sindikata primarni faktor razlike u ceni zaposlenih u proizvodnim aktivnostima.

Pa koje su onda razlike koje se računaju u takmičenju Troj-stva? Meni se čini da su dve krucijalne: prva, prioriteti država po pitanju istraživanja i razvoja i stoga investiranja u inovacije; i dru-ga, sposobnost gornjih slojeva (široko definisano) da raspolažu po-trošnim bogatstvom. Postoje zaista upadljive razlike u te dve obla-sti između Sjedinjenih Država s j edne strane i Evropske unije i Ja-pana na drugoj strani. Te razlike ne treba meriti godišnjim varijaci-j ama mnogobojnih ekonomskih pokazatel ja koje nam stavljaju na uvid. Te razlike predstavljaju prisutne, srednjoročne,.političko-kul-turološke realnosti koje snažno utiču na ono što se dešava u sferi proizvodnje i f inansija.

Sjedinjene Države sebe smatraju jedinom supersilom svet-skog-sistema u dvadeset i prvom veku. Takav njihov utisak je ute-meljen prevashodno na ogromnoj vojnoj snazi zemlje, koja daleko premašuje vojnu silu bilo koje druge zemlje ili čak više ostalih ze-malja zajedno. Ovde se pećemo baviti slikom koju SAD imaju o sebi a koja maskira ono što smatram da je stalno opadanje realne političke moći Sjedinjenih Država u svetskom-sistemu.6 Ono što Sjedinjene Države veruju za sebe da su - a naročito ono što veruju elite koje u Sjedinjenim Državama određuju politički kurs - objaš-njava, zapravo određuje, prioritete koje propisuje n jena vlada u ekonomskoj sferi. I, naravno, uprkos drugačij im zvaničnim izjava-ma, vlade imaju mnogo toga da saopšte, neposredno kao potrošači i indirektno preko politike oporezivanja i propisa, o prioritetima svog ekonomskog razvoja

Supersila čiji je jedini važniji zahtev da bude vojno superiorna na svetskoj sceni mora da afirmiše (i afirmisaće) trajna ulaganja u

256

vojnu opremu. Vojna oprema je sa tačke gledišta dugoročnog eko-nomskog razvoja sporedni kolosek. Ipak, treba reći da uvek postoje nekakve mogućnosti da se ono što se saznalo ili izumelo u toj oblasti primeni na druge oblasti. Ali, ipak, ma koliko da je realna propratna korist, ipak je manja od koristi stečene istom količinom novca ulože-nom u kreiranje većeg broja dugoročnih proizvodnih inicijativa.

Jedan od načina na koji SAD pokušavaju da zadrže vojnu su-periornost jeste da odvraćaju sve ostale od upuštanja u slične aktiv-nosti, naročito po pitanju najnovije tehnologije. Od toga nisu izuze-ti ni Zapadna Evropa ni Japan. Istina, ni Zapadna Evropa ni Japan ne pokazuju naročito interesovanje da se ozbiljno takmiče u toj oblasti sa Sjedinjenim Državama. Ili, tačnije rečeno, voljni su da odvoje mnogo manji procenat svog nacionalnog budžeta za vojnu arenu, sada kao i u nastupajućim decenijama. Američki pritisak i pomenuta sklonost Zapadne Evrope i Japana zajedno znače da u stvari Zapadna Evropa i Japan ne predstavl jaju vojnog rivala Sjedi-njenim Državama, niti će to postati. Međutim, druga strana medalje je nj ihova čvrsta namera da se žestoko takmiče u svim vidovima striktno ekonomskih inovacija. Činjenica da Zapadna Evropa i Ja-pan daju daleko veći prioritet ne-vojnom razvoju verovatno će se zgodno isplatiti u narednih dvadeset do trideset godina.

Ova prednost Zapadne Evrope i Japana nad Sjedinjenim Drža-vama udružuje se sa temom troškova proizvodnje. Kada, upoređu-jući , govorimo o troškovima rada, uobičajeno se misli na to koliko se plaća običnim radnicima (kvalifikovanim ili nekvalifikovanim), sabirajući ono što se plaća direktno u nadnicama sa onim što se pla-ća indirektno preko takozvanih socijalnih nadnica. Kad se tom iz-nosu doda ono što se plaća preko državne preraspodele (obrazova-nje, zdravstvo i garantovani doživotni dohodak) razlike među čla-novima Trojstva nisu naročito velike, kao što jeA sasvim jasno sva-kome ko putuje u te zemlje i uočava realni životni standard tamoš-njiih radnika.

Ali, postoji još j edna grupa kojoj se plaća za usluge - gornji slojevi i kadrovi, u koje spadaju oni koji neposredno rade za razli-

257

čita proizvodna preduzeća i oni koji rade u neprofitnom sektoru ili su takozvani nezavisni stručnjaci. Kako god da nazovemo tu sumu novca koju primaju ti ljudi, sa tačke gledišta investitora, ona pred-stavlja nadnicu isplaćenu od prihoda od prodaje i ona smanjuje ni-vo profita. Ovde su razlike ogromne, i mogu se u velikoj meri obja-sniti kulturološkim razlikama između nekadašnje dominantne sile i pretendenata na poziciju dominantne sile u budućnosti. U Sjedinje-nim Državama, realna plata funkcionera na izvršnim pozicijama (CEO), realna plata kadrova i realan dohodak zaposlenih u nepro-fi tnom sektoru ili onih koji su nezavisni stručnjaci, jednostavno su neuporedivo veći od ostvarenih u Zapadnoj Evropi i Japanu. To ni-je samo zbog toga što su prihodi veći već i zato što je procenat ta-kvih ljudi u ukupnoj masi radne snage mnogo veći.

Skorašnji, u medi j ima naširoko pominjani , skandali američkih korporacija samo su vrh ledenog brega, čiji će se efekti vremenom morati više osetiti kroz ozbiljniji pad profitnih stopa u preduzećima sa bazom u SAD nego kod njihovih dugogodišnjih konkurenata. Je-dini način na koji SAD mogu da smanje taj raskorak jeste smanji-vanjem odliva na maksimum deset do dvadeset posto stanovništva ili da poveća odliv u Zapadnoj Evropi i Japanu. Politički izgleda praktično nemoguće na kratak rok ozbiljno smanjiti odliv unutar Sjedinjenih Država. Vlada koja bi krenula u tom pravcu brzo bi iz-gubila podršku bitnih činilaca.

Dakle, realna alternativa za Sjedinjene Države je da pokušaju da povećaju odliv u Zapadnoj Evropi i Japanu. Kada Sjedinjene Dr-žave pridikuju Japanu ili Nemačkoj o potrebi da „reformišu" svoju zastarelu državnu politiku zapravo urgiraju da se te države ugledaju na SAD po pitanju distribucije nadnica gornjim slojevima i tako eliminišu dugoročnu prednost u tom smislu. Upravo to, više nego tajanstvene kulturološke varijable, najbol je objašnjava zašto te ze-mlje odbijaju da prihvate taj savet. Za razliku od zemalja Juga (čak i relativno snažnih zemalja poput Brazila), Zapadna Evropa ni Ja-pan ne mogu se prisiliti akcijom MMF-a da „reformišu" svoju eko-nomsku strukturu. Jer pre svega, čak i da njihove vlade povećaju dug

258

da bi resile probleme recesije, najveći broj dugova je interni i stoga nije izložen međunarodnom pritisku - kao, na primer, dugovanja Ar-gentine.7 Vlade Zapadne Evrope i Japana, za razliku od vlade SAD, smanjuju negativan efekat nezaposlenosti velikodušnijim socijalnim davanjima i puštajući deflaciju da ide svojim tokom.8

Mi danas nemamo integrisanu svetsku-ekonomiju. U suštini imamo svetsku-ekonomiju Trojstva, sa tri glavne zone.9 Takva troj-na podela verovatno će jačati narednih decenija.1 0 Stoga, ono što imamo jeste geopolitički trojni raskol u kojem će Sjedinjene Drža-ve verovatno proći na jmanje dobro u narednih dvadeset do trideset godina. Američki vojni uticaj biće sve manje od koristi prilikom ovog velikog ekonomskog zaokreta. U jednoj takvoj situaciji pravo takmičenje će se odvijati između Zapadne Evrope i Japana, od ko-j ih će i j edno i drugo nastojati da Sjedinjene Države budu na njiho-voj strani. I dalje verujem d a j e verovatniji američko-japanski eko-nomski savez, nego američko-evropski.11 Međutim, ni u j ednom od ta dva slučaja SAD izgleda neće biti vodeći partner, ma koliko teš-ko padalo Amerikancima (i možda ostalima) danas da zamisle je -dan takav scénario.

RASKOL SEVER-JUG

Kako će se razvijati trojni konflikt zavisiće veoma mnogo od toga kakva će biti preostala dva geopolitička raskola. U konfliktu Sever-Jug, tri člana Trojstva predstavl jaju Sever. Zbog toga u tom konfliktu imaju zajedničke geopolitičke interese, ali su, naravno, sledili donekle različite kurseve u tom smislu, i imaju različite „specijalne" odnose sa raznim delovima Juga. U konfliktu Sever-Jug u ovom trenutku Sjedinjene Države imaju inicijativu kao prota-gonist Severa, na temelju vojne snage i visokog stepena uticaja koji imaju u M M F i Svetskoj banci.

Sever nije uvek jedinstven blok, a nije ni Jug. Jug je politički podeljen na dva načina. Ima režima koji su na vlasti na Jugu a u

259

suštini su režimi klijenti Severa, praktično plaćeni agenti Severa, i ima režima koji to nisu. Ali, bez obzira na pojedine režime, takođe postoje objektivne razlike između relativno jakih poluperifernih zo-na i onoga na šta se misli kad se ponekad kaže Četvrti svet (to jest, najslabije, najsiromašnije, na jman je zemlje). Zapravo, na Jugu po-stoje neke veoma velike zemlje koje imaju aktuelnu ili potencijalno realnu geopolitičku moć - Rusija, Kina, Indija, Brazil, Indonezija, Koreja, i lista bi se mogla nastaviti.

Uprkos tome, raskol Sever-Jug postoji i deo je osnovne struk-ture kapitalističke svetske-ekonomije. Stalno se odvija ekonomska polarizacija, koja se uglavnom povećava geometrijskom progresi-jom, mada povremeno usporava. Sever održava ovakvo ustrojstvo monopolizacijom savremenih procesa proizvodnje, kontrolom svet-skih fmansi jskih institucija, dominacijom nad svetskim fondovima znanja i svetskim medij ima, i, što je najznačajni je , vojnom silom. Ako se obično čini da su konflikti među Trojstvom pod kontrolom to je samo zbog snage svakog od njih vizavi ostalih. Konflikti Se-ver-Jug su retko kada na sličan način zauzdani. Sever koristi gvo-zdenu pesnicu, mada s vremena na vreme u plišanoj rukavici.

Kako se Jug suočava sa takvim stanjem stvari - sve većim druš-tveno-ekonomskim jazom i gvozdenom pesnicom Severa? Glavna taktika Juga u periodu od 1945. do 1970. bila je razvojnost. Teorija koja je usmeravala aktivnosti pokreta i režima smeštenih na Jugu bi-la je da je „nacionalni razvoj" moguć i da je u suštini funkci ja koju sačinjavaju dva koraka: (1) uspostavljanje nacionalnog režima po-svećenog nacionalnom razvoju; (2) zatim primena ispravnog kursa.

Treba reći da su postojala znatna razmimoilaženja po pitanju primene i j ednog i drugog koraka. Ta rasprava se naširoko vodila unutar onoga što nazivamo nacionalnooslobodilački pokreti.

Ispostavilo se na kraju da je rasprava uglavnom nevažna. Kao prvo, postojao je geokulturni konsenzus da je razvoj moguć, ne sa-mo na Jugu već i na Severu. Postojale su dve verzije priče - liberal-na verzija koju su umnogome propagirale Sjedinjene Države i Evropa, i takozvana socijalistička verzija koju je prevashodno pro-

260

pagirao Sovjetski Savez. Obe verzije su naglašavale da „moderni-zujuća" vlada (Sovjetski Savez ju je nazivao „socijalistickom" vla-dom) može da uspostavi neophodan društveni okvir koji omoguća-va takozvani ekonomski razvoj, uz podršku odgovarajućih vladinih akcija i pomoć spolja. Obe verzije su nudile preokret polarizacije u svetskom-sistemu kao konačan ishod takvih „razvojnističkih" pro-grama. Obe verzije su doživele globalni neuspeh, jer su u najbo-ljem slučaju izgleda funkcionisale samo u par zemalja. Razlog zbog kojeg su se neke zemalje razvile a većina nije, izgleda da nije imalo naročite veze sa konkretnim političkim kursom koji su sledi-le konkretne zemlje. Pre bi se moglo reći da je politika razvojnosti pomogla nekim zemljama, ali ne većini, iz dva razloga. Samo jedan mali broj država može u neko određeno doba da poveća svoju rela-tivnu poziciju u ešalonima kapitalističke svetske-privrede, s obzi-rom na način na koji funkcioniše. One države koje su uspele (kao što su Koreja ili Tajvan) uspele su više u funkci j i svoje geopolitič-ke lokacije (zahvaljujući hladnoratovskoj situaciji) nego zahvalju-jući bilo kom drugom pojedinom faktoru.

Period posle 1970. bio je period razočaranosti u „razvojnost" -podjednako u centralnim zonama, koje su umesto njega počele jav-no da propovedaju neoliberalizam, i na Jugu, koji je počeo da traži alternativne puteve smanj ivanja sve veće polarizacije. Jug je u peri-odu posle 1970. u osnovi razvio tri strategije, tri mehanizma borbe sa Severom: (1) afirmaciju radikalne promene, korišćenjem retori-ke strane modernom svetskom-sistemu; (2) direktnu konfrontaciju, korišćenjem instrumenata i retorike koji potiču iz postojećeg svet-skog-sistema; (3) transfer populacije.

Radikalna promena značila je odbacivanje osnovnih vrednosti Zapada u modernom svetskom-sistemu, to jest, u suštini vrednosti prosvećenosti i n jene teorije o neizbežnom progresu utemeljenom na širenju sekularizma i obrazovanja. Naravno, uvek je širom sveta bilo onih koji su te vrednosti odbacivali. Ali, takve osobe i grupe, dugo vremena su se u suštini borile u pozadini - odugovlačenjem i odupiranjem pritiscima - i bile su umnogome neuspešne. Nešto no-

261

vo i posebno značajno u razdoblju posle 1970. bi la je pojava onoga što se moglo nazvati „modernističkim" pokretima radikalne različi-tosti. Nekada su ih nazivali fundamental ist ičkim ili integrističkim pokretima, naročito kada su tvrdili da ovaploćuju religioznost. Po-trebno je da uočimo nekoliko stvari u vezi takvih pokreta.

Prvo, nj ihov primarni i glavni cilj je bio manje „Zapada" ge-neralno a više istorijskih antisistemskih pokreta u sopstvenim ze-ml jama koje su prihvatile ideal razvojnosti. Osnovni argument sa kojim su istupili pokreti radikalne različitosti bio je da nacionalno-oslobodilački pokreti nisu uspeli da ispune svoje obećanje da će transformisati svetsko društvo i zaustaviti polarizaciju svetskog-si-stema. Pokreti radikalne različitosti pripisali su taj neuspeh činjeni-ci da su nacionaloslobodilački pokreti, uprkos sopstvenoj tvrdnji da su antisistemski, u stvari propovedali vrednosti dominantne geokul-ture pa su otuda bili neizbežno povezani sa svetskim strukturama moći i zbog toga nesposobni da izvrše obećane transformacije.

Drugo, pokreti radikalne različitosti ponudili su sebe za instru-ment civilnog društva u neuspešnim državama Juga. Uskakali su gde god i kada god te države nisu bile u stanju da obezbede osnov-nu pomoć onima koja je ta pomoć bila potrebna, a što je bilo skoro stalno. Pokreti radikalne različitosti nudili su materijalnu i duhovnu utehu onima koji su patili, dok su se pokreti za nacionalno oslobo-đenje baškarili na slavi stečenoj u nekadašnjim bitkama i veoma često punili džepove nove Nomenklature.

Treće, pokreti radikalne različitosti ozbiljno su zainteresovani za najnovi ja tehnološka otkrića savremenog sveta i efikasno koriste kompletnu modernu infrastrukturu komunikacije, tehnologije i ra-tovanja. Često se uočava da pokreti radikalne različitosti prilično masovno regrutuju studente inženjerske i tehničkih struka.

Na kraju, pokreti radikalne različitosti izumeli su teologiju koja je retko kad bila tradicionalna, misli se na teologiju koja je propove-dana i sprovođena u praksi vekovima unazad. Tekstove su ponovo tumačili da bi ih što bolje prilagodili za kreiranje onakvih političkih struktura kakve mogu da prežive i razvijaju se u savremenom svetu.

262

Da bi demonstrirali svoju nepokolebljivu različitost pomenuti pokre-ti su, naravno, morali nametnuti svoje apsolutno protivljenje, na teo-retskom i personalnom nivou, svemu što je ovaploćivalo Zapad.

Najneobični j i medu pokretima radikalne različitosti imao je za vođu Ajatolaha Homeini ja u Iranu. Svrgnuo je s prestola vodećeg saveznika Severa, u bogatoj i velikoj državi. Sjedinjene Države je proglasio za Velikog satanu, a Sovjetski Savez za Satanu broj dva. Prekršio je međunarodni zakon domogavši se američke ambasade, i opstao. Neko vreme je raspaljivao bes u SAD, a zatim su Sjedinje-ne Države podsticale generalno ceo arapski svet, a posebno Sada-ma Huseina u Iraku, da pokuša obuzdati, i eventualno zbaciti, iran-ski režim. Što se ovaj pokret nije nešto naročito uspeo proširiti van svojih državnih granica prevashodno je funkc i ja činjenice da je svoje zahteve temeljio na specifičnoj religioznoj tradiciji koja ima svoje pristalice samo u još nekoliko drugih zemalja.

Ovaj pokret nam je, ipak, omogućio da vidimo da pokret radi-kalne različitosti može snažno da odjekne na Jugu i demonstrira veli-ku političku snagu. Formalno je postao model za ostale pokrete tog

V

tipa. To ne znači da se pokreti poput Aum Sinrikjo u Japanu i Al Ka-ide svesno modeliraju po ugledu na Homeinijev pokret, već da kori-ste neke od istih tehnika društvenog organizovanja i nešto od iste vr-ste retorike. Danas postoji mnogo takvih pokreta, od kojih su neki snažni, neki manje važni, najveći broj na Jugu ali ih mnogo ima i na Severu. Oni predstavljaju stalan (i u velikoj meri nepredvidljiv) priti-sak na onu vrstu stabilnosti na koju se Sever oslanja da bi zadržao svoj privilegovan položaj. Pokret radikalne različitosti je sila čiji će uticaj verovatno da raste, a ne da se smanjuje, u narednih dvadeset i pet do pedeset godina, s obzirom na haotične konflikte svetskog-si-stema u strukturalnoj krizi. Pokreti takve vrste predstavljaju jedan iz-raz političkog haosa i neće nestati dok se ne završi tranzicija iz našeg postojećeg svetskog-sistema u naredni svetski-sistem. U međuvre-menu predstavljaju stalnu glavobolju vojskama Severa.

Drugi instrument Juga, strategija direktne konfrontacije, sa-svim je drugačiji od strategije radikalne različitosti. Čovek bi mo-

263

gao pomisliti da je konfrontaci ja najnormalni j i aspekt međudržav-nih odnosa, a zapravo, slabije nacije Juga obično izbegavaju kon-front i ranje sa Severom, upravo zbog činjenice što su slabije. Mno-ge konfrontaci je provocirao je Sever, koji je hteo nešto da nametne ili nešto da spreči što radi država na Jugu. Ono o čemu ja sada go-vorim jeste mogućnost direktnih konfrontaci ja koje provocira Jug.

Primer za ovo je Sadam Husein i iračka okupacija Kuvajta. Da bismo shvatili pravilno, smatram da ne treba da pretpostavimo d a j e Husein izgubio zdrav razum ili d a j e samo zli osvajač tuđe teritori-je . Smatram da je Husein kalkulisao kao Bizmark - vuče hrabre ša-hovske poteze da bi izvukao na videlo slabosti Severa, da bi vojno ojačao Jug (u ovom slučaju konkretno arapski svet) i pripremio se za zaokrete u ravnoteži svetske moći u budućnosti.

Kada je Irak okupirao Kuvajt , 2. avgusta 1990, Sadam Husein je imao, po mom mišl jenju, na umu dve mogućnosti. Svet (znači: Sever plus Saudijska Arabija) neće reagovati i on će dobiti prvi po-tez. Ili, svet će reagovati, a on će završiti sa primirjem na polaznoj poziciji. Nije mislio da će izgubiti rat, izgubiti vlast i doživeti da zapadne trupe osvoje Irak. Kao što znamo, dogodilo se ovo drugo -primirje na početnoj poziciji. Naravno, Iraku su seli za vrat sa in-spekcijama i izričitim zahtevima da uništi oružje za masovno uniš-tenje. Znamo da su takve aktivnosti Ujedin jenih nacija bile jednim delom uspešne ali i jednim delom neuspešne.

Moramo da se zapitamo zašto vojne snage predvođene Sjedi-njenim Državama nisu umarširale u Bagdad 1991. Postoji čitav niz razloga koji su verovatno ubedili američku vladu da takav potez ne bi bio mudra opcija. (1) U vojnom smislu akcija bi bila skupa i vero-vatno dovela do značajnih ljudskih žrtava, što ne bi bilo prihvatljivo za američku javnost i oživelo bi takozvani vijetnamski sindrom. (2) Moglo bi se ispostaviti da se ne može na vlast dovesti novi režim ko-ji bi umeo da stabilizuje situaciju i održi zemlju na okupu. A ni Tur-ska ni Saudijska Arabija nisu želele da se Irak raspadne zbog posle-dica koje bi i jedna i druga trpele sa kurdskom državom na severu i šiitskom državom na jugu. (3) Produženo ratovanje bi se verovatno

264

odmah pokazalo kao faktor destabilizacije za veliki broj režima na ćelom Bliskom istoku. (4) Novi režim bi možda mogao opstati samo sa privremenom okupacionom armijom predvođenom američkim trupama, što bi Sjedinjenim Državama moglo proizvesti značajne unutrašnje probleme. Sve ovo se svodi na to da Sjedinjene Države jednostavno nisu bile dovoljno jake da bi krenule na Bagdad.

Analitički stav jastrebova kojim se rukovodi američka spoljna politika od 11. septembra i verovatno će tako biti i narednih nekoli-ko godina, sastoji se u tome da su sve ove procene u suštini pogreš-ne, te d a j e zbog toga što se po nj ima postupilo omogućeno Sadamu Huseinu da ostvari političku pobedu. Zbog toga sada Sjedinjene Države kreću na Bagdad. Uskoro ćemo videti ko je u pravu. Ako ispadne onako kako su i Sadam Husein i prva Bušova administraci-

ja očekivali da će biti, marš na Bagdad dovešće do velikog politič-kog poraza SAD. To će zatim ohrabriti ostale zemlje na Jugu da slede Sadamov primer oprezno odvažne bizmarkovske strategije. U svakom slučaju možemo biti sigurni da je poriv da se stekne nukle-arno oružje glavni elemenat taktike jačih država na Jugu. Znaju da ne mogu da konkurišu američkim nuklearnim kapacitetima, ali na-meravaju da steknu naoružanje koje može da nanese dovoljno štete da bi oni mogli da se ponašaju kao neko koga se treba bojati. Ame-rički pokušaj da kontroliše proliferaciju jeste u na jbol jem slučaju mehanizam koji služi za odugovlačenje i ne može uspeti. Pokušaj je bio neuspešan kada su Sjedinjene Države bile daleko moćnije nego što su danas i možemo očekivati pojavu još barem desetak nu-klearnih sila u narednoj deceniji.

Poslednji elemenat arsenala strateških instrumenata Juga je neš-to što se ne događa namerno ali se lako može ispostaviti da od sva tri otkriva najviše. Društveno-ekonomsku polarizaciju svetskog-sistema dostigla je demografska polarizacija, koja se zaoštrila tek u posled-njih pedeset godina. Reč je o jednostavnoj činjenici da države Severa ne reprpdukuju svoje stanovništvo u dovoljnom broju da bi zadovo-ljile svoje potrebe za zapošljavanjem i imale dovoljan broj radno sposobnog stanovništva da bi izdržale programe ekonomskih transfe-

265

ra (socijalno osiguranje i zdravstvena nega prevashodno) stalno sve većem procentu stanovništva starosti preko šezdeset i pet godina.: Se-veru su potrebni imigranti i to veoma potrebni.

Istovremeno, Jug je prepun ljudi koji imaju izvesne kvalifikaci-je i obrazovanje i nešto novca ali ne mogu da nadu odgovarajuće za-poslenje i zaradu u svojoj zemlji pa su spremni i voljni da emigriraju na Sever. Međutim, mada su Severu potrebni imigranti, ovi politički nisu omiljeni među velikim segmentima stanovništva Severa koji smatraju da imigranti predstavljaju pretnju za radna mesta i visinu nadnica i da se bave antidruštvenim aktivnostima u ovim zemljama. Ovi protivurečni pritisci navode vlade Severa da se često ponašaju dvojako na temu primanja imigranata, pa su na smenu gostoljubive i negostoljubive. Sa tačke gledišta potencijalnih imigranata na taj na-čin se podstiče korišćenje ilegalnih kanala za ulazak u zemlju.

Rezultat takve situacije, koja će se pogoršavati u narednim de-cenijama, jeste veliki talas migracije sa Juga na Sever, pri čemu se najveći deo obavlja ilegalno. Mada zvanične barijere postoje i stal-no ih j ača ju , one nisu u stanju da zaustave taj protok. Međutim, onog trenutka kad ilegalni imigranti stignu i postanu deo postojećih društvenih mreža, kreću pritisci za i protiv legalizacije nj ihovog statusa. To znači da vremenom Sever stvara veliki društveni sloj osoba koje borave u zemlji ali koje nemaju potpuna politička, eko-nomska ni socijalna prava. Koliko tačno nemaju prava zavisi koja je konkretno država Severa u pitanju ali društveni sloj o kome go-vorimo postoji u svim zemljama i povećavaće se. Za očekivati je da to bude veliki izvor političke napetosti u zemljama Severa a koja će uticati ne samo na njihovu stabilnost već i njihovu sposobnost da zastupaju svoje interese u konfliktu Sever-Jug.

RASKOL DAVOS - PORTO ALEGRE

Svetski ekonomski forum osnovan je 1971. i uobičajeno ga nazivamo Davosom pošto se tamo sastaje svake godine (osim 2002). Sebe predstavlja za „nezavisnu organizaciju s namerom da

266

poboljša stanje u svetu... stvaranjem partnerstava među poslovnim, političkim, intelektualnim i drugim društvenim liderima da bi defi-nisali, raspravljali i podstakli rešavanje ključnih tema globalne agende." Svetski socijalni forum sastaje se j ednom godišnje tek od 2001. i uobičajeno ga zovemo Porto Alegre, po brazilskom gradu u kojem je održao svoje prve sastanke. Sebe predstavlja za „otvoreni forum na kome se grupe i pokreti civilnog društva, koji se protive neo-liberalizmu i svetu kojim dominira kapital ili bilo koji oblik imperijalizma, a bave se stvaranjem planetarnog društva sa čove-kom u centru pažnje, sastaju da tragaju za svojim stavom, demo-kratski razmenjujući ideje da bi formulisali predloge, slobodno po-delili svoja iskustva i udružili se kroz korisnu aktivnost." Davos se hvali da za članove ima preko hiljadu istaknutih svetskih kompani-ja . Porto Alegre se hvali d a j e okupio preko hiljadu „društvenih po-kreta najširih razmera". Razlika u društvenoj bazi je očigledna.

Duh Davosa i duh Porto Alegrea su direktno suprotstavljene pozicije. Davos je nastao da bi bio sastajalište moćnika i budućih moćnika sveta koji na neki način nastoje koordinirati svoje aktivno-sti i ustanoviti opštepriznat normativni program, doktrinu koju tre-ba širiti. Porto Alegre je nastao kao izazov Davosu - njegovom suštinskom pogledu na stvari i svet, konkretnom programu i viziji budućnosti. Parola Porto Alegrea je - „Drugačiji svet je moguć". Drugačiji od kakvog sveta? Očigledno od sveta kakav zamišlja i ostvaruje Davos.

Naravno, obe pomenute strukture su forumi, javne scene koje očekuju da ih javnost posmatra i da imaju javni uticaj. Ali, Davos je istovremeno i pozornica na kojoj se mogu prikazati konflikti ze-malja Trojstva, o n j ima raspravljati i možda ih smanjiti. Davos je pozornica na kojoj Sever može da ostvaruje svoje ciljeve, eventual-no uz saglasnost nekih političkih, ekonomskih i intelektualnih lide-ra sa Juga. Porto Alegre, pak, nastoji da okupi pokrete svih vrsta -transnacionalne, regionalne, nacionalne i lokalne i, što je najvažni-je , i sa Juga i sa Severa i da preuredi svetski-sistem. U pitanjima odnosa Severa i Juga generalno nastoji biti na strani Juga ali ga ve-

267

oma interesuje šta se dešava unutar Severa. Nema stav po pitanju konflikta među zemljama Trojstva i zbog toga ih je do sada uglav-nom zanemarivao.

Inicijativa Davosa i inicijativa Porto Alegrea su pokreti tran-sformacije. Davos nije ništa više za status quo nego što je Porto Alegre. Oba su sačinjena na premisi da su velike strukturalne pro-mene moguće, neminovne i poželjne. Međutim imaju suštinski raz-ličite vizije, čak dijametralno suprotne, o tome kakve te promene treba ili mogu da budu. Mojim recima objašnjeno, mada to nisu uvek eksplicitno njihove reči, oni predstavl jaju reakciju na svetski-sistem u strukturalnoj krizi, zapravo na svetski-sistem koji prolazi kroz haotično račvanje, svetski-sistem u kojem postoje realne poli-tičke i moralne alternative za koje se treba opredeliti, sistem u ko-jem takve alternative imaju realnu šansu da utiču na ishod.

KAKVA JE BUDUĆNOST SVETA?

Raskol između inicijative Davosa i inicijative Porto Alegrea nema geografske odrednice. Jasno je da je u pitanju najdublj i raskol od tri postojeća, zato što je jedini raskol koji se tiče budućnosti sve-ta ne u narednih dvadeset i pet do pedeset godina već u narednih pet stotina godina. Međutim, stvarna putanja ovog raskola biće u velikoj meri ograničena i pod snažnim uticajem evolucije druga dva u narednim decenij ama - raskolom među zemljama Trojstva i raskolom između Severa i Juga.

Pošto je budućnost suštinski neodređena, najviše što neko mo-že da učini jeste da ukaže na mesto koje će najverovatnije biti po-prište oštre, iznenadne promene u nastupajućoj deceniji:

- Sasvim je moguće da će, kao rezultat drugog iračkog rata, nuklearno oružje da se koristi i da postane uobičajeno kao način ra-tovanja. Ako se to dogodi možemo da očekujemo naglo ubrzanje proliferacije.

268

- Sposobnost dolara da ostane jed ina svetska stvarna rezervna valuta mogla bi iznenada nestasti. Reč je o valuti utemeljenoj u ve-rovanju u veću ekonomsku stabilnost Sjedinjenih Država nego dru-gih zemalja članova Trojstva. Dolar je omogućavao SAD da ima veliku ekonomsku prednost. Ali, s obzirom na ogroman američki dug, bilo kakav gubitak vere mogao bi rezultirati naglim povlače-njem ne-američkog novca iz američkih investicija i jednim udar-cem stvoriti tro-monetarni rezervni sistem.

- Mada evro j ača i verovatno će se uzdržani (Velika Britanija, Švedska i Danska) uskoro priključiti, Evropa ima dva međusobno isprepletena problema koja nije lako resiti. Evropa mora da sačini nekakvu odgovornu političku strukturu a zatrpana je ponudama onih koji se pr i javl juju. Dva pritiska ne idu nužno u istom smeru. Ako Evropa ne može da ustanovi validnu političku strukturu biće prilično oslabljena konfl ikt ima među zemljama Trojstva. Evropski interes da se omogući ulazak država istočne i centralne Evrope i njen interes da uspostavi tešnje veze sa Rusijom ne idu nužno u istom smeru. Neuspeh u usklađivanju sa Rusijom takođe će oslabiti Evropu u konfliktu među Trojstvom.

- I Rusija i Kina su divovske sile, slabije nego što bi mogle ili želele da budu. Obe imaju problem da ostanu kompaktne države, šire bazu za svoje proizvodne aktivnosti i j ača ju oružane snage. Ako ostvare uspeh u ove tri sfere aktivnosti geopolitika sveta će se transformisati vrlo brzo. Ako ne uspeju, haotične posledice će se ši-riti preko zemaljske kugle.

- Poriv ka u jed in jen ju Koreje snažan je kao što je bio poriv za u jed in jen jem Nemačke. Dve situacije nisu identične a korejski slu-čaj se rukovodi opservacijama obe Koreje o onome što se dogodilo u Nemačkoj . Ali nove garniture dolaze na vlast i korejsko ujedinje-nje je definitivno na dnevnom redu, u ovom ili onom obliku. Pono-vo ujedinjena Koreja bila bi moćni faktor u Istočnoj Aziji i mogla bi uvećati šanse da se stvori istočnoazijsko trojstvo Kina-Koreja-Japan, makar samo zato što bi prisustvo Koreje ublažilo neizbežne tenzije između Kine i Japana. Ujed in jena Koreja radikalno bi sma-njila vojnu ulogu Sjedinjenih Država u Istočnoj Aziji.

269

- Saudijska Arabija i Pakistan su po mnogo čemu stubovi sa-dašnjih struktura Bliskog istoka. I j edna i druga država bile su isto-rijski u stanju da izbalansiraju potrebe moderne, pro-zapadne elite sa potrebama izrazito islamističkog stanovništva pomoću dvosmi-slenih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Potezi Bin Ladena su ja -sno imali za cilj da unište ove režime i Bin Laden izgleda da je pri-vukao Džordža Buša na svoju stranu je r ga je naveo da potera ta dva režima da prestanu sa svojim dvosmislenim ponašanjem. Ras-pad bilo kog od ta dva režima, a pogotovu oba, proširio bi se kao talas širom islamskog sveta od Maroka do Indonezije, od Uzbeki-stana do Sudana.

- Tiha grmljavina pobuna potresa Latinsku Ameriku posled-njih par godina - u Argentini, Ekvadoru, Brazilu, da pomenemo sa-mo najočiglednije primere. Kroćenje Latinske Amerike od Sjedi-njenih Država, veliki projekat 1980-ih i 1990-ih takođe se može iz-nenada raspasti, u stražnjem dvorištu Sjedinjenih Država i možda odmah u korist Evrope i Japana.

- Mnoge od tih promena dale bi snagu zagovornicima inicija-tive Porto Alegrea. Međutim taj pokret krasi vrlo labava struktura i nedostatak specifičnosti sopstvenog pozitivnog programa. I on bi se mogao raspasti, a ukoliko se ne raspadne mogao bi se naći na veo-ma snažnoj poziciji oko 2010.

Toliko o različitim geopolitičkim raskolima dvadeset i prvog veka. Kakva budućnost predstoji svetu? Tačan odgovor se ne zna, ali je sasvim sigurno da svi mi možemo, pojedinačno i zajedno, uti-cati na budućnost više nego što mislimo, upravo zato što živimo u eri tranzicije, haotične bifurkaci je i alternativa.

BELEŠKE

1. Videti Kenichi Ohmae, Triad Power: The Coming Shape of Global Compétition (New York: Free Press, 1985).

270

2. Za rana dokumenta, vidi The Trilatéral Countries in the International Economy ofthe 1980s (New York. Trilatéral Commission, 1982).

3. O 1970-im kao periodu „usporenog razvoja, intenzivirane struktural-ne promene i pojačane političke nestabilnosti", videti Folker Frobel, „The Current Development of the World-Economy: Reproduction of Labor and Accumulation of Capital on a World Scale, „ Review 5, no 4 (proleće 1982): 507-555.

4.Videti moje „Friends as Foes", Foreign Press, no 40 (jesen 1980): 119-131.

5.Mada u javnosti na sva usta govore o vrlinama slobodne trgovine, sva tri člana Trojstva ponašaju se protekcionistički, stalno i promišljeno. Stenli Fišer, zamenik direktora MMF 1990-ih, nazvao je takve protekcionističke mere „skandaloznim" („Kritikuju bogate nacije da nameću trgovinske barije-re", Njujork Tajms, 30. septembar 2002).

6. Vidi poglavlje 1.

7. „95% procenjenog japanskog duga je u zemlji. Japan nema potrebe da krši ugovor već može jednostavno da pokrene štamparske prese" („World Report - Japan, „ Financial Times, 30. septembar 2002, 1).

8. Izveštavajući o ekonomskoj situaciji u Japanu „otkad je pukao mehur od sapunice", the Financial Times („Japan 2000", 30. septembar 2002) beleži da „Japan ostaje u snažnom ekonomskom šoku. Ali sa tačke gledišta većine pojedinaca, barem onih koji se nisu priključili sve dužim redovima nezapo-slenih, vremena su retko kad bila bolja".

9.Tietung Su („Mit i misterija globalizacije", Review 25, no.4 /2000/ ) temeljno je proučio svetske trgovinske mreže 1928, 1938, 1960 i 1999. Nala-zi da je obrazac iz 1999. mnogo sličniji obrascu iz 1938. nego obrascima iz 1928. ili 1960, to jest, segmentiranija je uprkos ekspanziji obima trgovine. „A danas, globalizacija, barem trgovinska globalizacija, stvarna je koliko i zve-zde koje vidimo noću, iluzija stvarnosti iz prošlosti, ili možda budućnosti".

10.Vidi Džon Ravenhil „Svet sastavljan od tri bloka? Novi istočnoazij-ski regionalizam" (International Relations ofthe Asia-Pacific 2, no. 2/2002/: 167-195) za balansiranu diskusiju o stepenu do kog se istočna Azija kreće ka regionalnoj strukturi, sporije od Evrope, ali sigurno.

11. Su („Myth and Mystery of Globalization") nalazi da, već 1999, po-stoji znatno „preklapanje" američkih i japanskih blokova u obliku trgovinskih odnosa, ali malo sa nemačkim i francuskim blokovima.

271

1. Pravedan rat

15. februar 2003.

Džordž Buš je poveo hrabre trupe u pravedan rat protiv tirani-na i neće se vraćati bez obzira šta mislili ili uradili plašljivi ili ko-rumpirani evropski političari, crkveni velikodostojnici sveta, penzi-onisani generali i ostali nekadašnji prijatelji slobode i Sjedinjenih Država. Nikada nijedan rat nije bio toliko predmet prethodne ras-prave i nikada nije imao toliko malo podrške svetskog javnog mnjen ja . Nije važno! Odluka da se pođe u rat, utemeljena na proce-ni američke moći, odavno je doneta u Beloj kući.

Moramo da se zapitamo zašto. Za početak treba da ostavimo na stranu dve glavne teorije, koje se uporno j av l j a ju u javnosti, o motivacijama američke vlade. Prvu nameću oni koji su za rat tvrde-ći da je Sadam Husein zli tiranin koji predstavlja neposrednu opa-snost za svetski mir i što mu se ranije suprotstavimo to je verovat-nije da ćemo ga sprečiti da učini štetu koju namerava da učini. Dru-gu teoriju zastupaju prevashodno protivnici rata. Oni tvrde da su Sjedinjene Države zainteresovane da kontrolišu svetsku naftu, d a j e Irak je ključni elemenat te konstrukcije te da bi, zbacivši Sadama, Sjedinjene Države preuzele kormilo.

Ni j edna teorija baš ne drži vodu. Praktično se svi na svetu sla-žu da je Sadam Husein zli tiranin ali je mali broj ljudi ubeđen da predstavlja neposrednu opasnost za svetski mir. Većina ga smatra

275

promišljenim igračem geopolitičke igre. Sigurno je da akumulira takozvano oružje za masovnu destrukciju ali nije sigurno da bi ga upotrebio protiv bilo koga zbog straha od represalija. Svakako je manje , a ne više, verovatno da bi upotrebio nuklearno naoružanje nego Severna Koreja. Politički je čvrsto sateran u ćošak i ako se ap-solutno ništa ne uradi verovatno neće biti u stanju da se izvuče iz takve pozicije. Sto se tiče njegovih veza sa Al Kaidom, celoj stvari nedostaje kredibilitet. On se možda taktički i marginalno poigrava sa Al Kaidom ali ni deseti deo onoliko intenzivno koliko je američ-ka vlada činila dugo vremena. U svakom slučaju, ukoliko bi Al Ka-ida ojačala, on se nalazi na vrhu njihove liste za likvidaciju kao od-metnik. Optužbe koje stižu od američke vlade su propaganda a ne objašnjenje . Motivi se moraju tražiti na drugom mestu.

A šta je sa alternativnim stavom, da sve to ima veze sa naf-tom? Nema nikakve sumnje da je nafta značajan elemenat funkcio-nisanja svetske-ekonomije. I nema nikakve sumnje da bi Sjedinjene Države, poput ostalih velikih sila, želele da kontrolišu situaciju sa naf tom što god, više mogu. I nema sumnje, kada bi Sadam Husein bio zbačen, moglo bi doći do promena u ovoj igri sa naftom. Pita-nje je da li igra vredi truda? Postoje tri važne stvari po pitanju naf-te: učešće u profitu od naf tne industrije; regulisanje svetske cene nafte (koja ima toliko veliki uticaj na sve ostale vrste proizvodnje); pristup rezervama (i potencijalna zabrana pristupa ostalima). Sjedi-njenim Državama u ovom trenutku na sva tri plana ide dobro. Američke naftne kompanije trenutno imaju lavovski deo svetskog profita. Cena nafte je usklađivana da odgovara SAD tokom najve-ćeg delà vremenskog perioda od 1945, preko nastojanja vlade Sau-dijske Arabije. Ujedno, Sjedinjene Države imaju prilično dobru stratešku kontrolu rezervi svetske nafte. U svakom od ovih domena možda bi se mogla poboljšati pozici ja Sjedinjenih Država. Ipak, da li bi takvo neznatno pobol jšanje uopšte imalo smisla uz finansijsku, ekonomsku i političku cenu ratovanja? Upravo zbog toga što su Buš i Čejni u naf tnom biznisu sigurno moraju biti svesni kolika bi bila mala ostvarena korist. U najbol jem slučaju nafta bi mogla biti kolateralna korist poduhvata preduzetog iz drugih pobuda.

276

Pa onda, zašto? Počnimo sa rezonovanjem jastrebova. Oni ve-ruju da pozicija Sjedinjenih Država u svetu stalno pada još od Vi-je tnamskog rata, ako ne i od ranije. Veruju d a j e osnovno objašnje-nje tog opadanja moći činjenica slabog i kolebljivog vođenja spolj-ne politike od strane američkih vlada. (Veruju da je to istina čak i za Reganovu administraciju, mada se ne usuđuju to da kažu gla-sno.) Oni vide izlaz, jednostavno rešenje. Sjedinjene Države mora-

ju se snažno nametnuti demonstrirajući svoju gvozdenu volju i svo-ju ogromnu vojnu superiornost. Kad se tako uradi, ostatak sveta prepoznaće i prihvatiti američki primat u svemu a Evropljani će le-ći na rudu. Potencijalne nuklearne sile će odustati od svojih proje-kata. Američki dolar će opet postati glavna valuta. Islamski funda-mentalisti će iščeznuti ili će biti zgaženi. A mi ćemo ući u novu eru prosperiteta i visokih profita.

Potrebno je da znamo da jas t rebovi u sve to stvarno veruju i to vrlo samouvereno i odlučno. Zbog toga nikakvu svrhu nemaju sve one javne debate širom sveta o tome koliko je mudro započeti rat. Jastrebovi su gluvi, zato što su apsolutno uvereni da svi ostali greše i, štaviše, da će ubrzo svi shvatiti da greše. Važno je zabele-žiti još jedan elemenat samouverenosti jas t rebova. Veru ju da je brza i relativno laka vojna pobeda na domaku - rat od nekoliko nedelja, a ne meseci, nikako ne duži. Jednostavno ignorišu činje-nicu da su praktično svi istaknuti generali u penziji u Sjedinjenim Državama i Vel ikoj Britaniji j avno izrazili svoje sumnje u takvu vojnu procenu. Jastrebovi (skori svi civili) se čak ni ne trude da opovrgnu nj ihove argumente.

Stav Bušove administracije „Punom parom napred! Puštaj tor-peda!" već ima četiri značajna negativna efekta na poziciju Sjedi-njenih Država u svetu. Svakome sa najelementarnij im poznava-njem geopolitike jasno je da od 1945. Sjedinjene Države treba da se plaše samo jedne koalicije, koalicije Francuke, Nemačke i Rusi-

je . Američka spoljna politika je podešena da onemogući takvu koa-liciju. Kada god bi se pojavio i na jmanj i nagoveštaj takve koalicije, Sjedinjene Države su se mobilisale da bi odvojile barem jednu od

277

tri zemlje. To se dogodilo kada je De Gol učinio prve poteze prema Moskvi 1945-46. i kada je Vili Brant objavio Ostpolitik. Postoje ra-znorazni razlozi zbog kojih je bilo veoma teško da dođe do jedne takve koalicije. Džordž Buš je savladao prepreke i ostvario Sjedi-njenim Državama tu noćnu moru. Po prvi put od 1945. godine ove tri sile su se javno svrstale protiv SAD po važnom pitanju. Zvanič-na američka reakcija na ovaj javni stav ima efekat daljeg cementi-ranja pomenute alijanse. Ako Donald Ramsfeld misli da će maha-njem podrškom Albanije i Makedonije, ili čak Poljske i Mađarske, pred nosom Francuske, Nemačke i Rusije ovima naterati trnce niz kičmu, mora da je stvarno mnogo naivan.

Logičan odgovor na osovinu Pariz-Berlin-Moskva bio bi da SAD uđu u geopolitički savez sa Kinom, Korejom i Japanom. Me-đutim, jastrebovi se zdušno trude da otežaju stvaranje takve koali-cije. Podstrekivali su Severnu Koreju da pokaže svoje snažne zube, uvredili Južnu Koreju ne shvativši n jene interese ozbiljno, naveli Kinu da postane još sumnjičavija nego pre i naveli Japan da raz-mišlja da postane nuklearna sila. Bravo!

- Zatim - nafta. Kontrola svetske cene nafte je najvažnije od tri pitanja na ranije pomenutu temu nafte. Ključ je Saudijska Arabija. Saudijska Arabija je obavljala posao za SAD pedeset godina iz jed-nostavnog razloga: dinastiji je bila potrebna vojna zaštita Amerika-naca. SAD hrle u rat, što je očigledno njen rikošet efekat prema mu-slimanskom svetu, otvoren prezir američkih jastrebova prema Sau-dijcima, a velika podrška Busove administracije premijeru Arijelu Šaronu navela je Saudijce da se upitaju, naglas, da nije američka po-moć možda albatros a ne način da ih podrži. Po prvi put, frakcija u kraljevskoj kući koja je sklona labavljenju svojih veza sa SAD izgle-da preuzima kontrolu. Sjedinjene Države neće lako naći zamenu za Saudijce. Setite se da su Saudijci uvek bili važniji za američke geo-političke interese nego Izrael. SAD podržavaju Izrael zbog unuturaš-njepolitičkih razloga a podržavale su saudijski režim zato što im je bio potreban. SAD mogu da prežive bez Izraela. Mogu li da prežive političke nemire u muslimanskom svetu bez saudijske podrške?

278

Na krajû, američke administracije su herojski pokušavale da za-ustave nuklearnu proliferaciju pedeset godina. Bušova administracija je za samo dve godine uspela da navede Severnu Koreju, a sada i Iran, da ubrzaju svoje programe i da se ne plaše da na to javno uka-zu. Ako SAD upotrebe nuklearna sredstva u Uraku, a nagovestile su da bi mogle, ne samo da će prekršiti zabranu, već će sigurno da po-krenu brzu trku još desetine zemalja da steknu nuklearno oružje.

Ako Irački rat krene sjajno za SAD one će možda moći da se malo oporave od ova četiri geopolitička promašaja . Ako rat krene loše svaki od negativnih elemenata će se učvrstiti. Nedavno sam či-tao o Krimskom ratu u kojem su Velika Britanija i Francuska kre-nule u rat protiv ruskog tiranina u ime civilizacije, hrišćanstva i borbe za prava na slobodan izbor. Jedan britanski istoričar piše 1923. godine o tim porivima: „Ono što Englezi preziru je skoro uvek vredno prezira, samo kad bi tako bilo". Londonski Tajms je 1853. bio među onima koji su najžešće podržavali rat, a 1859. godine ured-nici su pisali da se ka ju : „Nikada trud nije bio toliko velik za tako bezvredan cilj. Nije nam lako da priznamo da su ogroman napor i beskrajna žrtva učinjeni uzalud." Kada Džordž Buš ode sa položaja ostaviće Sjedinjene Države znatno slabijim nego što su bile kada je preuzimao dužnost. On je jedan lagani pad pretvorio u mnogo brži. Hoće li Njujork Tajms napisati sličan uvodni članak 2005?

279

2. „Šok i strahopoštovanje"?

April 2003.

Američki jastrebovi su obećali da će njihov preventivni napad na Irak izazvati „šok i strahopoštovanje". Da li su to ostvarili? Oni misle da jesu. Nego, koga je trebalo da šokiraju i bace u nevericu? Najneposredni je , irački režim i pomagače u zemlji. Sjedinjene Dr-žave su zaista vojno dobile rat veoma brzo, pokazalo se da smo po-grešili mi (mnoge vojne ličnosti, ali i j a ) koji smo predviđali da su veće šanse da rat bude dugotrajan i težak. Kada je nestalo iračke vr-hovne komande, vojna struktura se raspala. Ipak, mora da se kaže, relativno brza pobeda zapravo oduzima validnost zvaničnom ame-ričkom razlogu da krene u napad jer je irački režim navodno pred-stavljao neposrednu ozbiljnu vojnu pretnju njegovim susedima ili Sjedinjenim Državama.

Da li iz toga proizlazi da smo mi koji smo smatrali d a j e rat lu-dost pogrešili i u svemu ostalom? Ne bih rekao. U prvom poglavlju ove knjige (napisanom sredinom 2002) počinjem ovim rečenicama: „Sjedinjene Države propadaju? Malo njih se danas slaže sa tom tvrdnjom. Jedini koji se slažu su američki jastrebovi koji bučno za-govaraju politiku preokretanja tog smera." Sada jastrebovi smatraju da su u tome uspeli. Sasvim su se naduli od samopouzdanja. Kao da su prisvojili Napoleonov moto: „L'audace, l 'audace, toujours l 'audace". Napoleonu je koristio - neko vreme.

280

Jastrebovi čak nisu sačekali ni kraj borbi da bi započeli kam-panju protiv Sirije. Sirija je delom odabrana zato što ima spoljnu politiku koju SAD ne smatra pr i ja te l j skom, igra kl jučnu ulogtt-rra Bliskom istoku a u vojnom smislu je praktično bespomoćna. Pošto oružje za masovno uniš tenje nije pronađeno u Iraku (barem nije do ovog datuma) američka vlada sada sugerira da ga ima u Siriji. Se-kretar odbrane, Donald Ramsfe ld , označio je Siriju „državom kriv-cem". Predsednik Buš ima jednostavan savet za Sirijce: treba da sa-rađuju sa Sjedinjenim Državama.

Sjedinjene Države su prešle iz Avganistana u Irak ne postigav-ši nešto naročito sem što su zbacile prethodni režim i predale vlast

j ednom broju lokalnih vojnih komandanata - ukratko, SAD su stvorile ono što se drugde naziva „promašena država". Hoće li SAD sada uraditi isto i u Iraku, preseliti se odande na drugo mesto? Sasvim moguće. A ako je Sirija sledeća, ko je na redu posle Sirije? Palestina i Saudijska Arabi ja ili Severna Koreja i Iran? N e m a sum-nje da su upravo u toku žestoke rasprave u savetima američkog re-žima o prioritetima ali izgleda da se uopšte ne dovodi u pi tanje ho-će li SAD da nastave sa vojnim angažovanjem. Jastrebovi su izgle-da uvereni da imaju (ili bi trebalo da imaju) budućnost sveta u svo-

j i m rukama i nisu pokazali ni n a j m a n j i znak skromnosti po pitanju mudrosti sopstvenog kursa. Pa najzad, koliko trupa ima patrijarh, što slavno reče Staljin?

Treba pogledati prioritete koje su jas t rebovi izgleda postavili. Broj jedan je verovatno preuređenje Bliskog istoka što obuhvata tri k l jučna elementa: e l iminaci ja Sjedinjenim Državama nepri jatel j-skih režima, podr ivanje moći (i možda teritorijalnog integriteta) Sa-udijske Arabije i nametan je rešenja Palest incima da bi prihvatili bantustansko rešenje. Zbog toga su jastrebovi odmah pokrenuli te-mu Sirije kao nove „pretnje" bezbednosti Sjedinjenih Država.

Dok se odvija ovo preuređenje Bliskog istoka, veru jem da bi SAD radije zamrzli situaciju na severoistoku Azije. Direktna vojna akcija je rizična a jas t rebovi se nada ju da će iskoristiti Kinu da na-govori Severnokorejce da ne idu dalje u svojim nuklearnim istraži-

281

vanjima. Na ovo bi mogli gledati kao na privremeno primirje. Ta-kvo primirje bi omogućilo jastrebovima da se prvo pozabave dru-gim stvarima a Severnom Korejom kasnije, kada budu imali slo-bodnije ruke. Naime, nemaju nameru da dozvole severnokorejskom režimu da opstane.

Po mojoj proceni prioritet broj dva je domaći front. Jastrebovi hoće da naprave američki državni budžet takav da u njemu nema mesta ni za šta drugo sem za troškove vojske. I širiće se na svim frontovima da bi smanjili ostale troškove - smanj ivanjem saveznih poreza i privatizujući što god mogu više socijalno i zdravstveno osiguranje. Takođe žele da limitiraju opoziciono delovanje u zemlji - da bi sami imali što više slobode da se bave ostatkom sveta i da bi obezbedili da stalno ostanu na vlasti. Neposredan zadatak je da se takozvani Ukaz o patriotizmu koji sadrži klauzulu po kojoj ističe za tri godine, usvoji za stalno. Do sada se Ukaz o patriotizmu kori-stio prevashodno protiv osoba arapskog ili muslimanskog identite-ta, ali se može očekivati da savezni organi postepeno prošire njego-vo polje delovanja. Izbori 2004. godine biće od presudnog značaja za oba fronta.

Evropa je verovatno prioritet broj tri. Jastrebovima se čini da je teže slomiti kičmu Evropi nego Bliskom istoku ili opoziciji u ze-mlji. Zbog toga će verovatno malo počekati, računajući na širenje šoka i strahopoštovanja koji bi fatalno oslabili volju Evropljana. U slobodno vreme, jastrebovi mogu zatražiti da trupe budu poslate u Kambodžu, da SAD razmotre novu invaziju Kube i na druge načine demonstriraju svoju snagu širom sveta.

Mora se reći da američki jastrebovi razmišljaju oholo. „L'audace, l 'audace, toujours l 'audace." U prvom poglavlju sam takođe rekao da su Sjedinjene Države „usamljena supersila kojoj nedostaje istinska moć, svetski lider kojeg niko ne sledi a malo njih poštuje, nacija koju opasno zahvata globalni haos koji ne može da kontroliše". Tu procenu i danas potvrđujem, konkretno u svetlu američkog vojnog osvajanja Iraka. Stav mi se temelji na sopstve-nom uverenju da je opadanje američke moći u svetskom-sistemu

282

strukturalno i nije samo rezultat grešaka politike koju su vodile prethodne američke vlade. Što je učinjeno ne može se promeniti. Naravno, politika se može voditi inteligentno, a upravo sada se ta-ko nešto uopšte ne radi.

Strukturalno propadanje ima dve glavne komponente. Prva je ekonomska a druga političko-kulturna. Ekonomska komponenta je zaista sasvim jednostavna. Sto se tiče osnovnih potencijala - dostu-pan kapital, osposobljenost ljudi, istraživački i razvojni kapacitet -Zapadna Evropa i Japan/Istočna Azija su na konkurentskom nivou sa SAD. Američka monetarna prednost - koja počiva na činjenici da se dolar koristi kao rezervna valuta - nestaje i verovatno će uskoro potpuno nestati. Američka prednost u vojnoj sferi pretvara se u dugoročnu štetu u ekonomskoj sferi, pošto odvraća kapital i inovacije od proizvodnih preduzeća. Kada svetska privreda, iz svo-

je sada već dugotrajne stagnacije, počne da oživljava, i zapadnoe-vropskim i japanskim/istočnoazijskim preduzećima će najverovat-nije ići bolje nego preduzećima u SAD.

Svoje polagano ekonomsko propadanje u odnosu na glavne takmace, Sjedinjene Države trideset godina usporavaju političkim i kulturnim metodama. Sjedinjene Države su temeljile svoje pravo da tako rade na ostacima legitimnosti (kao predvodnika slobodnog sveta) i postojanju Sovjetskog Saveza. Raspad Sovjetskog Saveza ozbiljno podriva takvo stanje i omogućava anarhiji svetskog-siste-ma da se razmahne - „etničke" ratove u bivšem Sovjetskom Save-zu i Jugoslaviji, građanske ratove u brojnim afričkim zemljama, dva Zalivska rata, širenje rak-rane kolumbijskog građanskog rata i ozbiljne ekonomske recesije u j ednom broju zemalja Trećeg sveta.

Pod Ronaldom Reganom, Džordžom Bušem starijim i Bilom Klintonom, Sjedinjene Države su nastavile da pregovaraju sa Za-padnom Evropom i Japanom/Istočnom Azijom da bi ih zadržale manje-više na istoj, našoj, strani u onome što je u suštini sukob Se-ver-Jug. Jastrebovi u vreme Džordža Buša sina odbacuju ovu stra-tegiju i zamenjuju je jednostranim mačizmom. Svugde se uspra-vl jaju a američka pobeda nad Sadamom uspravljaće ih još više. To

283

se događa ne uprkos, već upravo zbog činjenice da je ostali deo sveta toliko užasnut.

Uočite dve stvari u vezi legitimiteta. Sjedinjene Države su mo-rale iz Saveta bezbednosti Ujedin jenih nacija u martu da povuku rezoluciju koju su podnele nadajući se podršci za napad na Irak. Reč je bila o nečemu što je bilo izuzetno važno za SAD, u šta su uložile sav svoj trud, pa i ponovljene telefonske pozive Džordža Buša liderima širom sveta. Po prvi put za pedeset godina Sjedinje-ne Države nisu uspele da dobiju jednostavnu većinu od devet gla-sova u Savetu bezbednosti. Ponižavajuće.

Drugo, uočite kako se koristi reč „imperijalni". Do pre dve go-dine svetska levica je imala isključivo pravo da govori o imperijali-zmu. Odjednom su jastrebovi počeli da koriste taj termin sa pozi-tivnom konotacijom. A zatim je Zapadna Evropa, koja uopšte nije bila levo orijentisana, počela da ga koristi da izrazi svoju zabrinu-tost što se Sjedinjene Države ponašaju kao imperijalna sila. A od pada Sadama Huseina reč se odjednom pojavl ju je u skoro svakoj novoj priči. Imperijalni (imperijalizam) je termin koji gubi presti-žnost, makar jastrebovi mislili d a j e pametno da ga upotrebljavaju.

Vojna sila nikada u istoriji sveta nije bila dovoljna da se saču-va nadmoć. Od suštinske važnosti je legitimnost, koju priznaje zna-čajan deo sveta, ako ne baš svi. Američki jastrebovi su ovakvim ra-tom ozbil jno podrili legitimnost svoje zemlje i tako nepovratno oslabili Sjedinjene Države na geopolitičkoj sceni.

284

Documents

Immanuel Wallerstein [Imanuel Volerstin] OPADANJE AMERIČKE MOĆI