Helenistički period

•Obuhvata period od vladavine

Aleksandra Makedonskog do Rimskog

osvajanja Grčke

•Skulptura se karakteriše snažnim

pokretom, složenih oblika ili je prožeta

snažnim osećanjima

•Jaki kontrasti svetla i senke

Nika sa Samotrake

• Boginja je sletela na

pramac broda

• Krila odaju utisak da

je skulptura bez

težine

• Kovitlanje draperije

svedoči o vetru u

lice protiv kojeg se

boginja bori

Nika sa Samotrake (Krilata pobeda), nepoznatog autora (verovatno Pitokrita s

Rodosa), je najveće i najuspešnije delo helenističkog perioda. Verovatno obeležava

pobedu Eudama, zapovednika ratne mornarice grada Rodosa, nad Antiohom Velikim i

kraljevstvom Seleukida 190. g.p.n.e. Ova mermerna skulptura visoka 2,4 metra je

prvobitno stajala na ostrvu Samotraka i to na postolju izvedenom u obliku brodskog

pramca. Boginja je prikazana s krilima koje drži potpuno raširenima iza njenog tela tako

da izgleda kao da u njih duva vetar, ima i izrazito složeno rađenu draperiju koja nam

izgleda tako tanka da otkriva delove tela ispod nje. Položaj figure je takav da podseća

na figure s pramca broda, a pokret volumena je usmeren u različitim smerovima.

Najintenzivnija je iz profila; prednja dijagonala torza savija se uprkos vetru, a

dinamičnost kompozicije pojačana je iskorakom desne noge, pokretom leve noge i

krilima koji su ostali iza. Komplikovani pokret naglašava dinamična površina, tj. masivni

nabori koji vijugaju preko celog tela koji su stepenovani od neznatnih nabora označenih

ispredkidanim linijama do visokih izbočenja koja imaju vlastitu površinu, onovno

mnogostruko naboranu. To dovodi do jakih sukoba svetla i senke koji izražavaju sam

sukob volumena i prostora. Ovaj sukob je u kontrastu s iluzijom prozirnosti tkanine u

predelu torza. Obradom površine umetnik je insistirao na svojstvima onoga što

prikazuje – mekoći tela, lepršavosti, tankoći tkanine, potpuno negirajući tvrdoću

materijala i statičnost skulpture, dajući joj neviđenu živost. Ovakav skulptorski tretman

neće biti ostvaren sve do skulpture baroka u 17. veku.

Danas skulpturi nedostaje glava, dok su levo krilo, desna strana grudi i postolje novi.

Laokon i njegovi sinovi

• Predstavlja trojanskog

sveštenika

Laokona i njegova

dva sina u trenutku

dok se bore s

posejdonovom

morskom zmijom

• Kompozicija je

piramidalna

• Na njihovim licima

prikazan grčevit bol

Laokon i sinovi

Grčka, helenistički period

Delo helenističkog vajarstva kome su se najviše divili bilo je Laokon i njegovi

sinovi ili Laokonova grupa koja je prikazivala smrt Laokona i njegova dva

sina. Statua Laokon i njegovi sinovi pripisana je rodovskoj školi, I vek pre

nove ere (mermer, visina 244 cm). Prema starim izvorima delo je Agesandra,

Atenodora i Polidora sa Rodosa. Nađena je u Rimu 1516. godine. Danas se

ova statua nalazi u Vatikanskom muzeju u Rimu.

Prema legendi koju Homer pripoveda u Ilijadi Laokon, Prijamov sin i

Apolonov sveštenik, je Trojancima savetovao da ne unose u grad drvenog

konja govoreći: "Bojim se Danajaca i kada darove donose". Laokon je time

izazvao bes boga Posejdona, zaštitnika Ahajaca, i on šalje dve džinovske

zmije da udave njega i njegova dva sina.

Statua Laokon i njegovi sinovi prikazuje trenutak kada zmije dave Laokona i

njegove sinove. Vajar je prikazao fizički napor triju figura u očajničkom

pokušaju da se oslobode stiska zmija. Ovaj napor izražen je međusobno

suprostavljenim, razdirućim linijama sile. Tela se grče obavijena zmijama.

Muskulatura je snažno naglašena da bi izrazila unutrašnju napetost. Lica

figura izražavaju snažne emocije i veliki bol. Bol Laokona se vidi ne samo na

licu, već se otkriva skoro u svakom mišiću i žili njegovog tela. Ovaj bol se,

međutim ispoljava bez ikakvog znaka besa na licu, na drugim delovima tela

ili u njegovom položaju.

Lisip Apoksiomen

• Vratio se

proučavanju

atletskog tipa

• Proporciju od

sedam glava

zamenio

proporcijom od

osam

Apoksiomenos (Strugač, Strugar) oko 330.- kanon novih proporcija, ruke

opružene horizontalno ispred tela, prodor u prostor, neusiljenost; Lisip je

vajar čijom se skulpturom završava epoha klasične i počinje doba

helenističke umetnosti. U svom delu on još uvek čuva izvesne odlike

plastike V veka ali i nagoveštava novi stil. Svoj umetnički stil, kanon novih

proporcija u kojima je rešavao izgled i površine ljudske figure, Lisip je

najpotpunije ostvario u statui Apoksimen. To je figura mladog atlete, koji je

upravo izašao iz palestre i svoje nago telo čisti strigilom. Original ovog

dela nije sačuvan,samo rimske i helenističke kopije. Lisip je posebnu

pažnju posvećivao izradi kose,vajajući manju glavu nego njegovi

prethodnici. Tela njegovih figura bila su nežnija i vitkija,usled čega je

izgledalo i da im je visina veća. Statuu Apoksimena, Avgustov zet Marko

Agripa preneo je u Rim i postavio na ulazu u Terme koje je podigao i

poklonio Rimu. Pored lakog stava, pokreta i snažno izraženog

intelektuanog života, po čemu se približava Praksitelu, Lisip je svojim

figurama dao i treću dimenziju – dubinu, kojom je obogatio skulpturu

svoga i helenističkog doba.

Apolon Belvederski

Grčka, helenistički period

Gal na umoru

Grčka, helenistički period

Ranjena Niobida

Grčka, helenistički period

Zevsov oltar u Pergamu

• Celi hram je zapravo pobeda skulpture nad arhitekturom • Na reljefu prikazana borba bogova i giganata

Pergamski oltar ili Zevsov žrtvenik u Pergamu je oltar podignut u slavu

zajedničke pobede Pergama, Rima i Rodosa nad sirijskim vladarom

Antiohom.

Celi hram je zapravo pobeda skulpture nad arhitekturom. Građevina je

podređena skulpturalnim ukrasima slobodnih skulptura dotad neviđene

pokretljivosti i reljefa dramatičnih situacija borbe bogova i giganata – tzv.

Gigantomahija. Friz dug 130 metara najmonumentalnije je reljefno delo

grčke umetnosti. Lelujavo snažno kretanje neprestano oživljava jednolične

borbe koje tako postaju zanimljive. Ono se odvija u razmerno tesnom

prostoru reljefa koji je vezan za podlogu, ali presecanje prizora naoko briše

granice, a likovi se kreću slobodno i bez muke. U smislu klasičnog reljefa

oni potpuno ispunjavaju prostor.

Mauzolej u Halikarnasu

•Ukrašen jonskim

stubovima, reljefom i

skulpturom

•Stepenasta piramida

umesto zabatnog

timpanona

•Na vrhu Mauzoleja

nalazila se visoka

skulptura kralja

Mauzola koji je stajao

za uzdama kočije

Mauzolej u Halikarnasu jedan od sedam svetskih čuda, je bio nadgrobni

spomenik kralja Mauzola. Bio je izgrađen na površini od 30 x 40 m, a visok

45 m. Slično Velikoj piramidi u Egiptu, i ovo mesto predstavlja grob jednog

antičkog vladara. Ipak, Mauzolej se razlikuje od piramida po mnogo čemu -

između ostalog, lepota građevine je ta koja je, više nego njena veličina,

zadivila milione ljudi od vremena izgradnje pa sve do danas. Mauzolej se

nalazio u gradu Bodrumu (u starogrčko doba Halikarnas), na obali Egejskog

mora, u jugozapadnom delu današnje Turske.

Projekat grobnice za Mauzola bio je poveren njegovoj ženi i sestri Artemiziji i

pretpostavlja se da je njena gradnja započela još za kraljevog života.

Građevina, prozvana Mauzolej, završena je oko 350 g.p.n.e. tri godine nakon

Mauzolove smrti i godinu dana nakon Artemizijine smrti. Sama konstrukcija

Mauzoleja bila je pravougaona u osnovi, dimenzija 40 m x 30 m. Grobnica i

sarkofag izrađeni su od alabastera i ukrašeni zlatom i postavljeni u

centralnom delu Mauzoleja, na uzdignutom podijumu popločanom

mermerom i okruženom kolonadama (stubovima) u jonskom stilu. Kolonade

su podupirale piramidalni krov takođe ukrašen statuama.

Na vrhu krova nalazila se statua koja je predstavljala kočije

koje su vukla četiri konja. Ukupna visina Mauzoleja bila je 45m,

od čega je centralni podijum sa grobnicom bio visok 20 m, 12m

su bile visoke kolonade, 7 m piramidalni krov i 6 m statua kočija

na vrhu krova.

Naročita lepota građevine nije bila samo u njegovoj strukturi,

već i u dekoracijama i statuama koje su ukrašavale njenu

spoljašnjost na raznim nivoima građevine, od poda do samog

krova. Na građevini se nalazilo nekoliko desetina statua ljudi,

lavova, konja i drugih životinja u prirodnoj veličini i većih.

Posebno mesto u istoriji pripada ovoj građevini ne samo zbog

brojnih statua ljudi i životinja, već i zbog činjenice da ona nije

bila posvećena nijednom od bogova stare Grčke.

Danas se po imenu ove građevine sve velike i raskošne

grobnice nazivaju mauzolejima.

Aleksandrijski svetionik