Hans Kristijan Andersen (2. april 1805. - 4. avgust 1875.) se smatra za najznačajnije ime kada se govori o bajkama. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečijih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari“. On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motiva (Divlji labudi), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer on sam ume da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarim“- Andersen. Kvalitet njegovih bajki je i u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kog se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti- „Olovni vojnik“, „Carevo novo odelo“, „Mala sirena“...

Biografija [uredi - уреди]

Rođen je 2. aprila 1805. u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio postolar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka nepismena pralja. Neredovno se školovao.

Nakon njegove smrti, od 1893., počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Mnoge studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda, 1901. , govori se da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin. Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki, npr. postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O.T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu o kom će kasnije biti reči.

Moglo bi se reći da je njegova biografija sadržana u bajci „Ružno pače“. Andersen je rekao: „Ništa ne smeta što se neko rodio u pačijem gnezdu, samo kad se izlegao iz labuđeg jajeta“.

Otišao je u Kopenhagen, bez prebijene pare, u potrazi za poslom, ali se tamo nije proslavio jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Collin, naročito Jonesa Collina koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao. Ostatak porodice je bio loš prema njemu, naročito Edvard Collin. Smatra se da je Edvard bio ljubav njegovog života, ali kako mu ovaj nije uzvratio ljubav, pominje se u mnogim bajkama kao negativan lik.

1828, Andersen je završio gimnaziju i upisao se na sveučilište. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“ , objavljeno 1829, je slabo prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Pri poseti Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on, kako je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik nije dopao. Zatim je počeo pisati romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani, „O.T.“ i „Samo guslač“ su bili slabi. Od 1835,

pa sve do smrti u malim svicima piše „Priče i zgode“, koje vremenom postižu veliki uspeh.

1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije koja ga je optuživa da je previše cmizdrav a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hoffmann-a. Međutim, ne bismo se složili s tim. Andesen nije „cmizdrav“, već romantik, a iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti- kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima- npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je, o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečijim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečiju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavnja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Kraljevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“

Kao što smo već rekli, on je u svoje bajke unosio i mnoge likove iz svog života. Tako su Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ ustvari Henrietta, kći admirala Wulffa, a u priči „zaručnici“ se javnja Riborga Voigtova u koju je dugo bio zaljubljen.

Andersen osim o tipičnim životinjama koje su do tada bile likovi u bajkama, uvodi i neke druge. Tako imamo bajke „Sretna porodica“- puževi, „Klin čorba“- miševi, „Rode“, „Ružno pače“- labudi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima pisao baš onako kakve jesu u stvarnosti. U svoje bajke uvodi i biljke. Uviđa i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. tu su bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se pominje ružin grm... Andersen oživljava i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd.- „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina.

Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875.

Dela [uredi - уреди]

• Pesme • Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera • Bajke (9 knjiga) • Pripovesti • Nove bajke i priče • Slikovnica bez slika • Biti ili ne biti • Ružno pače (1843.)

• Carevo novo odelo (1837.) • Mala sirena • Mala princeza (1837.) • Princeza na zrnu graška • Ašasver (drama) • De to Baroneser (roman) • Improvizator (roman)

Dobavljeno iz "http://sh.wikipedia.org/wiki/Hans_Christian_Andersen"

Бајка

Место радње: У великом граду

Време радње: Као у свим бајкама, пре много година.

Кратки садржај: У једном је граду живео цар познат по томе што је највише волео лепо, ново рухо, те је сав свој новац трошио само на то да се лепо обуче, док је све остале царске дужности у великој мери занемаривао. Сазнавши за ту необичну цареву страст у град су пристигли варалице који су тврдили да могу исткати најљепше рухо на свету, али тако необично рухо да га могу видети само они који су надасве способни и паметни. Полакомивши се за новим рухом цар је наручио да му се истка то неодољиво лепо рухо, платио је варалицама велике новце и живео у ишчекивању новог руха.

Поданици као поданици, видевши да од тог руха нема ништа, а бојећи се за свој положај и царску милост нису се усуђивали гласно изрећи своја сазнања да рухо уствари не постоји. Тако и цар, бојећи се да не испадне глуп и неспособан, није нити самом себи признао да не види рухо, обукао га, и поносан на његову лепоту изашао пред своје поданике и грађане. "Нико није хтео признати да ништа не види, јер би тиме показао како није за своју службу или како је веома глуп."

Једино је дечак са својом искреношћу и невиношћу викнуо како цар нема ништа на себи од чега је цар протрнула али ипак одлучи да остане у поворци до краја, "а коморници и даље ношаху скуте којих није било".

Анализа ликова: Цар је самодопадни владар коме није било стало до вођења своје земље, већ су му његове привилегије користиле само за задовољавање својих страсти за лијепом одјећом. При том је био исувише поносан на дужност коју је обављао те нити у ванредним околностима није хтео признати самом себи да је у бити несигуран и неспособан владар. Своју неспособност надокнађује гомилањем одеће, јер се једино на том пољу осећа довољно способан. Окружен је лицемјерним поданицима, који бојећи се за свој положај и статус, подржавају тезу о "лепом" руху, са чиме задржавају свој положај саветника у царским дворима и доказују своју памет и мудрост. Насупрот свих лицемјерних и частохлепних ликова стоји дете са својом дјечјом искреношћу и невиношћу, које једино има храброст на глас рећи истину о царевом руху.

Варалице су лукави, покварени и врло способни глумци и пантомимичари, који су знали и успјели искористити људску слабост у своју корист. Свесни да је човеку потребна потврда његове мудрости и памети, они играју на ту карту, доказујући при том да људској глупости нема краја.

Анализа стила писања и језика дјела: Ова бајка је намењена малој деци те је због тога писана једноставним стилом и језиком, који они могу разумети. Одликује се свим епским елементима, писана је у прози, има фабулу и можемо је сврстати у свеобухватну поделу књижевних родова.