Grubor o Zurovcu

132 Nebojša Grubor

Nebojša Grubor

ESTETIČKI PERSPEKTIVIZAM – PROBLEM METODE U ESTETICI MIRKA ZUROVCA

(M. Zurovac, Metodičko zasnivanje estetike, Dereta, Beograd, 2008)

Mirko Zurovac (1941.) profesor estetike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predsednik Estetičkog društva Srbije, do sada je objavio je veliki broj naučnih i stručnih rasprava i studija (preko 200), kao i čitav niz uticajnih i znača-jnih knjiga iz oblasti filozofije, a posebno estetike. Zurovčeve ranije teorijsko-filozofske i estetičke knjige su Umetnost i egzistencija (1978.), Umetnost kao istina i laž bića (1986.), Detinjstvo i zrelost umetnosti (1994., 1997.), zatim, knjige posvećene srpskim misliocima Etos života u književnosti (2002.) i Plodovi srpske duhovnosti (2010.), i najzad, knjiga Signature savremenosti (2007.), koja predstavl-ja izraz autorovog bavljenja aktuelnim društvenim i političkim temama i ujedno svedočanstvo o njemu svojstvenom intelektualnom držanju. Međutim, i pored gorepomenutog opusa, slobodno se može reći da upravo sa estetičkim radovima iz prve decenije 21. stoleća, počev od Ideje estetike (2002.)1 preko Tri lica lepote (2005.)2, zatim Metodičkog zasnivanja estetike (2008.)3, i najzad, do velikog teksta pod nazivom „Teškoće u zasnivanju estetike“ (2011.)4, Zurovčevo filozofsko-estetičko stanovište dobija sasvim osobeni teorijski profil. Ovi radovi predstavljaju, u ovom trenutku, krunu naučnog rada profesora Zurovca i gotovo usamljeni vrh savremene srpske estetike. Oni u našoj filozofskoj sredini, ali i u širim teorijskim okvirima, na uzoran način postavljaju i rešavaju najznačajnija estetička pitanja i probleme. Ove četiri studije u stvari sačinjavaju jedan obuhvatan uvod u estetiku Mirka Zurovca. Takođe, one nisu samo plod dugogodišnjeg naučnog, već i pedagoškog rada i predstavljaju živo svedočanstvo o tome na koji se način i u kom

1 Zurovac, M, Ideja estetike, Otisak iz GLASA CCCXCIII Srpske akademije nauka i umetnosti, Odeljenje društvenih nauka, Knj. 29, s. 61-87, Beograd, 2002.

2 Zurovac, M., Tri lica lepote, Službeni glasnik, Beograd, 2005.3 Zurovac, M., Metodičko zasnivanje estetike, Dereta, Beograd, 2008.4 Zurovac, M., „Teškoće u zasnivanju estetike“, u: Srpska slobodarska misao, 1/2011, s. 3-96,

Beograd, 2011.

THEORIA 1 DOI: 10.2298/THEO1201131GBIBLID 0351–2274 : (2012) : 55 : p. 131–143 Kritički osvrt

Book Review

132 Nebojša Grubor

Estetički perspektivizam – problem metode u estetici Mirka Zurovca 133

smeru razvijala, proučavala i poučavala estetika na nekadašnjoj Katedri za etiku i estetiku, a sada Seminaru za praktičnu filozofiju, Odeljenja za filozofiju, Filozof-skog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ovom prilikom u koncentrisaćemo se na metodsku dimenziju novijih istraživanja profesora Zurovca, a pre svega na knjigu Metodičko zasnivanje estetike.

I.

Mirko Zurovac je knjigu Metodičko zasnivanje estetike koncipirao na sledeći način: nakon uvodnih poglavlja pod naslovom „I. Neophodnost estetičke metode“ (s. 5-8) i „II. Značenje i značaj estetičke metode“ (s. 9-11), sledi razma-tranje podele na filozofski i posebnonaučni pristup u estetici, koja u velikoj meri odgovara podeli na estetiku „odozgo“ i estetiku „odozdo“. Zurovac je kao reprezen-tativne figure za poglavlje „III. Filozofska metoda u estetici: estetika „odozgo““ (s.13-65) izabrao Platona i Hegela, a za poglavlje „IV. Naučna metoda u estetici: estetika „odozdo““ (s. 67-124) pozitivističku estetiku Ipolita Tena i eksperimentalnu estetiku Gustava Teodora Fehnera. Međutim, za pravo razumevan-je smisla njegovog tumačenja gorepomenutih klasika kako filozofske, tako i posebno naučne estetike, posebnu težinu imaju poglavlja knjige koja, s jedne strane, ukazuju na „V. Granice naučne estetike“ (s. 125-139), a, s druge strane, razrađuju, kako pitanje o tome „VI. Koji zadaci pretežu u estetici: filozofski ili posebno naučni“ (s. 141-150), tako i problem iz poglavlja „VII. Perspektivizam estetičke metode“ (s. 151-182), u kom Zurovac, iznosi svoje najznačajnije filo-zofske stavove. Najzad čitava studija se završava zaključnim poglavljem pod nazivom „VIII. Glavni zadatak estetike“, u kom se rezimiraju najvažnije ideje knjige (s. 183-186).

Da bi na pravi način bio shvaćen i ocenjen pomak koji Mirko Zurovac čini u svojim novijim estetičkim istraživanjima, neophodno je da makar u najkraćim crtama bude skicirana misaona pozadina njegovog pregnuća. Metodološki problem koji Zurovac u svojim novijim radovima pokušava da reši, u našoj sredini je prvi na merodavan način i na (tada) najvišem teorijskom nivou postavio Milan Damn-janović (1924-1994). Milan Damnjanović je, naime, u svojim studijama iz 60-tih godina, najpre u svojoj radu Problem eksperimentalne metode u estetici5, a zatim i u knjizi Strujanja u savremenoj estetici6, pored određenja tematskog predmeta

5 Damnjanović, M., Problem eksperimentalne metode u estetici, Institut društvenih nauka, Odeljenje za filozofiju, Beograd, 1963., s. 9.

6 Damnjanović, M., Strujanja u savremenoj estetici, Naprijed, Zagreb, 1966., s. 12, takođe, i u drugom izdanju knjige, Damnjanović, M., Strujanja u savremenoj estetici, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, 1984., s. 13.

132 Nebojša Grubor


134 Nebojša Grubor

estetike, pokušao da reši i osnovni metodološki problem savremene estetike koji se može sažeti u pitanju: da li je estetika nauka ili filozofija? Kada je o određenju pojma estetike reč, Damnjanović je postupio dosta oprezno, smatrajući da se u estetici radi o „filozofskom i naučnom mišljenju koje se suočava sa problemima lepog i umetničkog“7. Savremena estetika, za koju pitanje o tome da li je estetika nauka ili filozofije tek postalo istinski problem, započinje prema Damnjanoviću sredinom devetnaestog veka, u sklopu tzv. sloma Hegelovog sistema filozofije, naime do Hegela „niko nije smatrao problematičnim filozofski karakter estetike“8. Damnjanović je skicirao tipologiju tri odnosno četiri moguća stanovišta uvezi sa pitanjem o metodičkom utemeljnju estetike: jedno je (1) „staro shvatanje estetike kao filozofske discipline“9, drugo je shvatanje prema kom (2) estetika postaje „oblast primene drugih nauka (npr. psihologije, sociologije i dr.)“10, treće je stanovište prema kom se (3) „sama estetika može razumeti kao jedna posebna nauka, ukoliko se naime odredi njena specifična metoda“11 i, najzad, četvrto stanovište, polazi od uvida da (4) „estetika pre svega rešava filozofske probleme“ ali i „da se ... ne mogu odbaciti pokušaji primene metoda drugih nauka na područje estetike, kao što se ni ideja estetike kao samostalne posebne nauke više nije mogla zanemariti“12, ovo poslednje stanovište predstavlja pokušaj da se na određen način pomire dva osnovna metodska pristupa. Filozofski zadaci u estetici su preovlađuju-ći, ali više ne mogu da se obrađuju samo tradicionalnim, spekulativno-filozofskim sredstvima, već neizbežno zahtevaju uključivanje naučnih saznanja o lepom, premda to za Dammnjanovića ne znači da savremena estetika postaje poseban tip pozitivnonaučnog saznanja.

Iznenađujuće je, međutim, kako Damnjanović u narednim koracima svog istraživanja, premda je sa potpunom jasnoćom postavio problem estetičke metode, isti taj problem relativizuje i to s obzirom na problem određenja tematskog područ-ja estetičkih istraživanja: „Metodološko pitanje zasnivanja estetike kao posebne ili kao filozofske nauke, što sadrži u sebi daljni problem adekvatnosti i efikasnosti estetičke metode, ta krupna i za savremeneu estetiku karakteristična pitanja ostaju ipak samo prethodna i formalna u odnosu na prave estetičke probleme, u odnosu na suštinska pitanja shvatanja lepog i umetničkog u našem vremenu ... ma koliko bilo važno saznanje pravog puta koji nas dovodi do predmeta naučnog ispitivanja, ipak

7 Damnjanović, M., Strujanja u savremenoj estetici, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, 1984., s. 11.

8 Isto, s. 13 9 Isto, s. 1310 Isto, s. 1311 Isto, s. 1312 Isto, s. 13


134 Nebojša Grubor


se prema prirodi i položaju predmeta određuje pravac puta, pa se metodološko pitanje u estetici pokreće u zavisnosti od složenog, na izgled potpuno iracionalnog i diskurzivnom mišljenju nedostupnog estetičkog predmeta“13. Sudeći prema ovim stavovima Damnjanović je smatrao da je pitanje metode u estetici, a posebno savremenoj estetici, važan, ali ipak ne i presudan problem. Prvenstvo treba dati istraživanju predmeta odnosno fenomenima lepog i umetničkog. Prema prirodi i položaju predmeta biće određena metoda. U estetici, pa dakle i u savremenoj estetici, postoji prvenstvo predmeta estetičkih istraživanja u odnosu na njihov metod, predmet će prema ovom shvatanju sam nametnuti ispravan metodički pristup.

U odnosu na ovo Damnjanovićevo i za našu savremenu estetiku merodavno formulisano stanovište o problemu metode savremene estetike, M. Zurovac čini veoma značajne i, premda to na prvi pogled tako ne izgleda, radikalne pomake. I u raspravi Ideja estetike14, a zatim i u Metodičkom zasnivanju estetike, on ističe da „svaka saznajna disciplina, kako filozofska, tako i posebnonaučna, mora osigurati dve epistemološke pretpostavke da bi se uspostavila kao posebno područje istraži-vanja: svaka saznajna disciplina mora 1) fiksirati predmet svog istraživanja da bi ga odredila kao autonoman i nezavisan predmet i 2) mora pronaći odgovarajuću metodu koja je u stanju da obezbedi ovu autonomnost predmeta. Za konstituisanje bilo koje saznajne discipline očigledno je potreban poseban predmet koji ne proučavaju druge discipline, kao i posebna metoda koja odgovara samo tom predmetu“15. Premda ovo određenje izgleda samorazumljivo i gotovo trivijalno, u filozofiji, pa samim time i u filozofskoj estetici, određenje predmeta i pristupa predmetu istraživanja, nikada nije nešto samorazumljivo i unapred dato. Naime, za filozofiju određenje predmeta njegog istraživanja predstavlja jedan od osnovnih problema, a posebnu teškoću predstavlja pitanje kako i na koji način predmet filozofije može da bude dosegnut i konstituisan.

U ovom kontekstu trebalo bi istaći prvu važnu karakteristiku Zurovčevog pristupa problemu estetičke metode. Naime, premda je pitanje metodološkog utemeljenja estetike aktuelno pre svega za savremenu estetiku, Zurovac ispituje problem metode u punom istorijskom obimu estetike kao filozofske discipline. On se ne zadržava samo na savremenoj estetičkoj problematici, niti ostaje na modernoj estetici koju utemeljuju Baumgarten, Hjum i Kant, nego zahvata metodološku problematiku sve do antičkih početaka ove discipline, koja naravno u antici, pa čak ni u većem delu novog veka, nije postojala kao posebna i odvojena disciplina sa svojim imenom, ali je svakako postojala s obzirom na samu stvar odnosno problem

13 Isto, s. 1714 Zurovac, M., Ideja estetike, S. 6115 Zurovac, M., Metodičko zasnivanje estetike, Dereta, Beograd, 2008., s. 5

134 Nebojša Grubor


136 Nebojša Grubor

lepog i umetnosti. Zurovčevo suočavanje sa problemom metode u estetici ima u tom smislu ima transepohalni, a ne samo savremeno-estetički karakter.

Kao drugo mora se istaći kako Zurovac i pored svesti o gotovo nepreglednoj raznovrsnosti estetičkih istraživanja ima sasvim jasan stav u vezi sa onim šta bi trebalo da bude estetika, odnosno stav u vezi sa načinom na koji je on estetiku shvata i upražnjava: „Estetika je u osnovi filozofska disciplina, koja se ipak hrani pozitivnim istraživanjima“16. Ovakav nedvosmislen stav, da je estetika filozofska disciplina, čitaoca osobođa od eventualnih nesporazuma i omogućava mu da sa sasvim određenog stanovišta pokuša da dopre do istinske prirode estetičko-filozof-skih refleksija.

Naravno, to ne znači da je kod Zurovca simplifikovana ili redukovana složenost problema estetičke metodologije. Naprotiv, o tome kako stoji sa proble-mom estetičke metode najbolje svedoče sledeći redovi: „izgleda da ima gotovo bezbroj različitih metoda u estetici i da ima onoliko estetika koliko ima estetičkih metoda, ali kad se izvrši njihova klasifikacija i upoređivanje, one se mogu svesti na dva osnovna principa: filozofski i posebnonaučni. U ove dve osnovne metode ulaze bez ostatka sve druge metode kao njihove posebne varijante. U tom pogledu neophodna je oštra distinkcija: ona je neophodna, ali i dovoljnu, da bi se osiguralo i opravdalo metodičko zasnivanje estetike. Metodičko zasnivanje estetike, dakle, ne pretpostavlja i ne zahteva nužno upoznavanje i izlaganje svih estetičkih metoda, koje su veoma brojne, posebne za svaku primenu drugih nauka u području estetike, kao i za svaki od brojnih pravaca u savremenoj estetici. Za tu svrhu sasvim je dovoljno držati se principijelne razlike između estetike kao filozofske discipline i estetike kao posebne nauke“17. Zurovac, i u tome se sastoji treća osnovna karakter-istika njegovih metodoloških razmatranja, sledi striktno odvajanje filozofskog i posebno naučnog pristupa u estetici. Međutim, odnos ova dva stanovišta, kod našeg autora, nakon povlačenja razlike između njih, ne reterira u njihovo neodređeno fuzionisanje, nego on insistira na tome da se, s jedne strane, jasno istaknu os-obenosti i granice posebnonaučnog estetičkog pristupa, ali i da se, s druge strane, eksplicira ono što je karakteristično samo za filozofsko-estetičku metodologiju.

Na taj način, u odnosu na Damnjanovićeva istraživanja, Zurovac problem estetičke metode ne redukuje na savremenu estetiku, već je tumači polazeći od celine filozofske tradicije. Takođe, dok je Damnjanović skloniji tome da kao nesumnjivo filozofsku posmatra samo tradicionalnu estetiku zaključno sa Hegelom, Zurovac estetiku u metodološkom pogledu nedvosmisleno smatra filozofskom disiciplinom. Najzad, premda i Damnjanović i Zurovac, polaze od razlikovanje posebnonaučne i filozofske estetike, Damnjanović pokušava da na jedan ne sasvim određen način, pomiri oba osnovna metodološka stanovište, dok Zurovac insistira

16 Isto, s. 3717 Isto, s. 75, 76


136 Nebojša Grubor


na njihovom razlikovanju i to na taj način što, s jedne strane, razvija kritiku posebnonaučnog estetičkog pristupa, a s druge strane, tako što eksplicira karakteris-tike filozofsko-estetičke metodologije pohranjene u povesti filozofije od samih njenih klasičnih početaka kod Platona. Ove osnovne karakteristike Zurovčevog stanovišta dovešće ga do metodičkog stanovišta estetičkog perspektivizma, koje će na jedan veoma interesantan način, biti s jedne strane bazirano na celokupnoj filozofsko-estetičkoj tradiciji, dok će s druge strane, polagati računa i o savremeno-estetičkoj distinkciji između posebnih nauka i filozofije.

II.

Pođimo zato od Zurovčevog tumačenja nedostataka pozitivnonaučne estetike. Osnovni prigovor sastoji se u stavu da pozitivno-empirijsko naučni „opis nije u stanju da nas dovede do odgovora na pitanje „šta je umetnost““18. Navodeći jedan primer, videćemo kako Zurovac ne samo što kritikuje posebno naučni pristup, već indirektno eksplicira sopstveno stanovište u vezi sa zahtevom da se odredi priroda umetnosti. Govoreći o umetnički lepom on kaže kako se ono „ne javlja samo na određenim mestima, jer proizilazi iz celine načina na koji je napravljeno umetničko delo. Tako, na primer, mnogi su pokušali da utvrde stepen idealizma i istine u kafkijanskoj mitologiji. Pod tim se podrazumeva ono specifično kafkijansko kod Kafke. Gde je ono: u kom pasusu, u kom delu romana, u kom romanu? Odgovor je uvek bio isti: ni u jednom pasusu, ni u jednom delu romana, pa čak ni u jednom romanu. Pa gde je onda? I šta je to uopšte? To je ono što kao ođek prati svaki put kad smo u Kafkinim delima, iako se ne može lokalizovati na određenim mestima i tako pozitivno odrediti. Pozitivno se može odrediti samo ono što je postavljeno (od lat. pono, ponere, positio, positum), dok nam ono što postavlja, u ovom slučaju duh umetnika, uvek izmiče svojom obuhvatnošću i ostaje izvan našeg pozitivnog zahvata“19. Nemogućnost pozitivnonaučnog zahvatanja onoga što je suštinsko za umetnost i lepotu, vodi Zurovca do stava da „pozitivna nauka, nema ni sredstava ni metoda da nas približi suštini umetnosti i njenoj izvornoj tajni“20, ali još važnije njegovo mišljenje je da upravo iskustvo granica posebnonaučnog pristupa u estetici dovodi do svesti „činjenicu da krupno i za savremenu estetiku karakteristično pitanje metode ipak ostaje samo prethodno i formalno pitanje“21. Naime, i u tome se sastoji još jedna razlika između Zurovaca i Damnjanovića, pitanje estetičke metode

18 Isto, s. 13419 Isto, s. 14520 Isto, s. 14621 Isto, s. 146

136 Nebojša Grubor


138 Nebojša Grubor

u savremenoj estetici pada u drugi plan u odnosu na predmet estetičkih istraživanja, ne zbog tog što je problem metode u estetici od načelno od sekundarnog značaja ili zbog toga što je predmet estetike toliko složen da se opire racionalnoj filozofskoj tematizaciji, nego zbog toga što posebnonaučni pristup ne predstavlja metodološki ključ za složeni fenomen estetskog. Ostavljajući za sobom ograničenosti poseb-nonaučnog estetičkog metoda, Zurovac se okreće formulisanju načina na koji se ovoj problematici približava i na koji način je rešava filozofski orjentisana i motivisana estetika.

Zadatak filozofske tematizacije područja estetskog Zurovac vidi, naizgled, sasvim u tradicionalno-filozofskom ključu, kada zahteva da filozofska estetika odgovori na pitanje o tome šta je lepo ili šta je umetnost, odnosno da se odredi suština lepog i umetnosti. U tom smislu on kaže „osobenost filozofske obrade svakog tematskog područja sastoji se u nastojanju da se bivstvujuće razjasni s obzirom na njegovo biće, to jest s obzirom na način na koji nam je dato i poznato neko određeno bivstvujuće. Cilj je da se otkrije biće bivstvujućeg, koje se jezički imenuje kao njegova suština“22. Pored toga Zurovac smatra da estetika treba da u određenju suštine estetskog sarađuje sa drugim filozofskim disciplinama. Upravo uklopljenost estetike u magistralni tok filozofije i sistematiku filozofskih discipline sačinjava komparativnu prednost filozofske u odnosu na naučnu estetiku: „Zato se estetika ne može veštački istrgnuti iz sklopa filozofskih disciplina: ona tu prirodno leži, jer se u traženju suštine oslanja na fundamentalne osnove bića i duha, što joj daje izvesnu nadmoć u odnosu na sve posebne nauke koje su lišene ove mogućnosti samim izborom svojih metoda i njihovom primenom“23. Izvesnu prednost, ali koju, moglo bi se postaviti pitanje. Koje su to saznajne mogućnosti lišene posebne nauke? Polaganje računa o ovoj, naukama uskraćenoj, a filozofiji svojstvenoj mogućnosti, predstavljalo bi pravo i istinsko obrazloženje prednosti filozofske u odnosu na pozitivnonaučnu estetičku metodu.

Podsetimo se, kako je Damnjanović, zalažući se za prvenstvo predmeta estetike u odnosu na estetički metod i proglasivši metodsko pitanje prethodnim i formalni u estetici, u određenom smislu zanemario ne samo savremenu, nego čak i modernu prirodu novovekovne estetike. Na prvi pogled izgleda, da i Zurovac u pokušavajući da pokaže u čemu se sastoji prednost filozofije u odnosu na nauku, ide onim u antici uhodanim filozofskim stazama. „Biće preegzistira mišljenju“ kaže na jednom mestu tumačeći tradicionalnu filozofiju „za stare predmet nauke nije naučni proizvod, nauka je odraz, refleks i proizvod unapred datih i zagarantovanih predmeta“24. Takođe, „kod Aristotela, uostalom kao i kod Platona, znanje upućuje

22 Isto, s. 14723 Isto, s. 14924 Isto, s. 152


138 Nebojša Grubor


na ono što jeste. Ono što jeste određuje tip i karakter znanja“25. Međutim, s druge strane, Zurovac, u skladu sa namerom da u sferi estetike aplicira novovekovno prvenstvo metode u odnosu na predmet saznanja, kao i savremeno filozofsko „otkriće perspektive“26, sledi kako modernu, u prvom redu Hegelovu, tako i savremenu, pre svega Ničeovu, filozofsku misao. Zurovac se, najpre, okreće Hegelovom stavu prema kom „metoda „nije vanjska forma, nego duša i pojam sadržaja, od kojeg se ona razlikuje samo utoliko ukoliko momenti pojma i sami o sebi u svojoj određenosti dolaze do toga da se pojave kao tolitet pojma“. Predmet filozofije je neodvojiv od njenog metoda, jer stvar postaje određena samo u okviru pristupa toj stvari, to jest posredstvom pojma i određenog tumačenja“27. Ili, kako u kontekstu objašnjavanja Kantovog kopernikanskog obrta ističe „predmet je određen iz same nauke i njene metode“28. S druge strane, pak, sledi Ničea, za kog smatra da je u savremenoj filozofiji prihvatio, i za estetiku odlučujuće, stanovište perspek-tivizma. Perspektivističko filozofsko stanovište omogućeno novovekovnim preokretom odnosa saznanja i njegovog predmeta, „je na nedvosmislen način izraženo u jednom aforizmu Volje za moć, prema kojem „nema stanja stvari po sebi“ nego „postoje samo tumačenja“, ne postoji jedan svet nego postoji „beskonač-no mnogo svetova““29. Mi, ljudi smo, nastavlja Zurovac, „smešteni u pojedinačne kontekste, pa nam nužno manjka univerzalni pogled božijeg oka“30

Kako bi, dakle, trebalo razumeti modernu filozofsku prevlast metode i per-spektivističko stanovište u savremenoj filozofiji s obzirom na njihovu primenu na fenomen estetskog kao i na pitanje metodske konkurencije posebnih nauka i filozofije? Zurovac ovaj problem formuliše u sledećim stavovima koji se mogu smatrati centralnim za postavku i eventualno rešenje problema metode u estetici: „Moderno društvo, koje ne prihvata privilegovani položaj nekih gledišta, proglaša-va ravnopravnost normativnih paradigmi. Tako se institucionalizuje pluralizam vrednosti, koji ne zaobilazi ni područje umetnosti. Čak bi se moglo reći da je umetnost, zbog svoje složenosti, pogodno područje pluralističkih nadmetanja. Umetnost je jedan od najsloženijih fenomena koje je uopšte moguće zamisliti. U aktu umetničkog stvaranja nastaje složena predmetnost koja se može posmatrati iz različitih aspekata i ispitivati na različite načine. Ova složena predmetnost je realna celina, koja ima svoje aspekte i mnoge strane ... Fenomen umetnosti može biti predmet različitih nauka, od psihologije i sociologije umetnosti do istorije umetnos-

25 Isto, s. 15426 Isto, s. 15627 Isto, s. 17128 Isto, s. 17229 Isto, s. 15730 Isto, s. 164

138 Nebojša Grubor


140 Nebojša Grubor

ti i filozofske estetike. Sve te discipline proučavaju isti fenomen u njegovoj složenosti, ali svaka sa svog stanovišta i iz svog vlastitog aspekta, pa se ne mogu razlikovati jedna od druge po području istraživanja, već jedino po upotrebljenoj metodi i teorijskom nivou. Način na koji možemo rastaviti ovu stvarnost nije dat u samoj stvarnosti već u samom aktu označavanja, jer smisao nikada nije početni već uvek izvedeni fenomen. Iz toga proističe mnoštvo gledišta i mišljenja ... tako nastaje borba oko pitanja koju stvarnu treba smatrati suštinskom. Ta borba je odredila karakter savremene estetike, koja se ne razvija, kao tradicionalna estetika, u formi jedinstvenog sistema, već često naporedo postoje brojni i različiti pravci koji pokušavaju da na svoj način odgovore na bitno pitanje umetnosti. Svi oni potvrđuju da je perspektivizam nesavladiva granica našeg saznanja i našeg mišljen-ja“31.

Mi naravno ne možemo na ovom mestu da ulazimo u detaljnu analizu estetičk-og stanovišta koje Mirko Zurovac skicira pod imenom perspektivizma estetičke metode. Međutim, moraju se istaći makar osnovne ideje. Prvo, estetički perspek-tivizam za Zurovca ne predstavlja neko idealno estetičko-metodološko rešenje, nego izraz i artikulaciju nužnih granica saznanja koje pripadaju čoveku svojstven-om položaju u modernom svetu. Drugo, estetički perspektivizam prevazilazi naivnost i samorazumljivost umnog saznanja sveta, koja je još uvek prisutna kod antičkih klasika, ali, takođe, perspektivizam uzima u obzir gubitak te naivnosti i samorazumljivosti u modernoj, a posebnoj savremenoj filozofiji. U tom smislu estetički perspektivizam, na način na koji ga shvata Mirko Zurovac, izvlači konsekvence iz celokupne filozofske tradicije uključujući i savremena filozofska stremljenja. Najzad, estetički perspektivizam ne znači zalaganje estetički eklekti-cizam postmodernog tipa, nego nastaje iz dubokog uvid u napor da se kako u nauci, ali pre svega u filozofiji, izađe na kraj sa temeljnim pitanjima od filozofskog interesa, u ovom slučaju sa pitanjima lepote i umetnosti.

Na osnovu ovih osobenosti se tek može razumeti pomak koji se odvija u Zurovčevoj estetičkoj metodologiji. Naime, objašnjenje problema estetičke metode nije uvedeno niti, pak, ponovo potisnuto u drugi plan pukim pozivanjem na složenost fenomena estetskog, nego je taj problem sagledan iz perspektive celine filozofske tradicije kako antičke, tako i moderne i savremene filozofske misli. Za Zurovca složenost estetskog fenomena sama po sebi ne implicira pluralistički pristup, upravo bi takvo stanovište bilo naivno spram estetskog i svakog drugog centralnog filozofskog fenomena. U skladu sa modernom i savremenom filozof-skom mišlju on smatra da načina pristupa predmetu tek konstitituiše ono šta taj predmet jeste, bilo kao predmet naših filozofskih ili posebnonaučnih istraživanja. Na taj način je moguće da i pored toga što posebne nauke kao psihologija, soci-ologija ili istorija umetnosti dele sa filozofijom umetnosti isto tematsko područje,

31 Isto, s. 181-182


140 Nebojša Grubor


predmeti ovih disciplina i filozofije ipak budu različiti. U tom smislu prof. Zurovac je uveren da estetika koja bi se oslonila na empirijske, posebno naučne metode, ne bi više spadala u humanističke, već prirodne nauke. Takvoj estetici ne bi „pošlo za rukom da se oslobodi prenošenja metode istraživanja prirodnih nauka na istraživan-je duševnog i duhovnog života čoveka ... njen postupak se ne sastoji samo u prenošenju prirodnonaučne metodologije na filozofiju i njene probleme već i nastojanju da se u sferi filozofije i njenih tematskih područja postupa na isti način i analogno onome kako prirodnonaučna metoda postupa u sferi prirodnih nauka. To je tipičan primer kako prividno veoma „egzaktne“ i „objektivne“ metode prirodnih nauka, primenjene na humanističke tvorevine, vode fiktivnim zaključcima koji imaju malo šta zajedničko sa onim što je trebalo da bude istraženo.“32 .

Kakvo je, s druge strane, Zurovčevo stanovište u pogledu istinske filozofske metode vidi se u stavovima koje on, polazeći od Ničea, deli sa jednim drugim našim savremenim filozofom, Mladenom Kozomarom, kog na jednom važnom mestu citira „metoda nije patentirana formula ili čista teorijska svest, nego upravo ono najteže i najdragocenije, ono najizvesnije što se zadobija u borbi s duhovnom lenjošću i proizvoljnošću navika, ono što se danas kao i uvek mora, s ogromnim samosavladavanjem, ponovo zadobijati kao „slobodan pogled na realnost, oprezna ruka, strpljivost i ozbiljnost u najsitnijim stvarima, čitava čestitost u saznavanju““33. Ovaj „moral metode“, držanje koje stoji u osnovi filozofskog saznanja, unutrašnja istrajnost i probražaj kao zaloga filozofskog uvida, nalazi se ne samo u osnovi filozofije počev od Sokrata i Platona, nego i temelju filozofsko-estetičkih uvida, kao i sposobosti filozofije da se prisvoji ono što je najbolje u drugačijim načinima pristupa fenomenima koje sama tematizuje i objašnjava. Filozofski postupak shvaćen na ovaj način predstavlja okosnicu Zurovčeve estetičko-metodološke misli.

Estetičko stanovište koje zastupa Zurovac protivi se, dakle, prenošenju prid-nonaučne metode na područje filozofskog israživanja, ali se on s druge strane ne zalaže za ignorisanje rezultata empirijskih nauka, što se najbolje oslikava u stavu kojim se završava njegova knjiga o estetičkoj metodi: „Estetika ima svoje filo-zofske korene, pa ih sama ne bi smela seći ako ne želi da ostane bez ploda. Ona je sama filozofija, pa se ne može isključiti iz sistema filozofskih disciplina. Njena metoda je prevashodno filozofska, iako ne treba da se lišava usluga empirijskih nauka, čija saznanja može koristiti u svom nastojanju da odgovori na bitno pitanje lepote i umetnosti“34.

32 Isto, s. 18433 Isto, s. 18034 Isto, s. 186

140 Nebojša Grubor


142 Nebojša Grubor

III. Postavimo na kraju još jednom pitanje o tome na kakve zaključke i perspektive

istraživanja upućuje Metodičko zasnivanje estetike M. Zurovca. Mislimo da postoji jedan centralni zadatak ili je bolje reći mogućnost filozofskog mišljenja, koja je ovom studijom otvorena, ali nije dovedena do svog kraja, i koju će možda buduća istraživanja Prof. Zurovca dodatno eksplicirati. Radi se, naime, o tome da postoji mogućnost, da se zahtev za prihvatanjem metoda pozitivnih nauka, u području filozofije, ne razume naprosto kao zahtev za primenom i prenošenjem određenih metode posebnih nauka na oblast filozofskih pitanja i problema, nego kao zahtev da se filozofija ravna i pristupa sopstvenom tematskom području, na način na koji posebne nauke pristupaju svom tematskom području. Taj zahtev prema tome ne bi značio da se određeni, konkretni pozitivno-naučni metodski postupak presađuje u filozofska istraživanja, nego da metod i način filozofskog postavljanja problema, bude na analogan način adekvatan i delotvoran u filozofskom ispitivanju, kao što su metodi posebnih nauka i adekvatni i delotvorni u sopstvenim tematskim oblastima i njihovim tematskim predmetima. U tom smislu ne bi se napuštao specifičan metodološki zahtev, koji je iznet još u Aristotelovoj Nikomahovoj etici, a koji Zurovac respektuje i citira35, „svojstvo je obrazovana čovjeka da u svakom rodu traži onoliko tačnosti koliko dopušta narav dotične stvari; jednako je, naime, od matematike primati puke vjerovatnosti kao i od govornika zahtijevati stroge dokaze“36. Takođe, na taj način filozofija svakako ne bi postala objektivna posebna naučna disciplina, ali bi otvorila sebi mogućnost da polazeći od svoje sopstvene suštine produktivno primeni ono što je primereno samim stvarima u posebnonaučn-im istraživanjima. Najzad, upravo bi takvim postupkom filozofija zadržala moguć-nost da bude mišljenje koje doduše ne može da bude egzaktnije, ali može da bude jednako strogo, ako ne i strožije od naučnog mišljenja. Uvažavanje ovakve metodološke mogućnosti, bi onda, s druge strane, dodatno rasteretilo kako napet i konkurentski opšti odnos između filozofije i posebnih nauka, tako i posebni odnos filozofske i naučne estetike unutar područja estetičkih istraživanja fenomena lepog i umetnosti.

Naime, i pored misaonog napora uloženog u to da se striktno razlikuju filozofs-ki i posebnonaučni pristup, kao i zahteva da do njihovog povezivanja, na kraju krajeva, dođe pod okriljem filozofske refleksije – odnos filozofije i nauke bi mogao da bude preciznije određen, jer smatramo da bi upravo na taj način ideja estetičkog perspektivizama u metodološkom pogledu mogla da bude potpunosti realizovana.

35 Isto, s. 15436 Aristotel, Nikomahova etika, prev. T. Ladan, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1982, s. 3,

1094b23-27


142 Nebojša Grubor


Ovde ne možemo da dublje ulazimo u problem međusobnog odnosa nauke i filozofije, ali neophodno je da se iznese makar nekoliko osnovnih napomena. Filozofija odnosno filozofska estetika, valja to najpre istaći, može dosta toga da nauči od nauke o umetnosti i naučne estetike. Takođe, u mnogim ne-filozofskim pravcima istraživanja umetničke problematike, stoji u vrlo često mnogo više filozofskog postavljanja pitanja i filozofskog interesa (npr. psihoanalitička teorija umetnosti), nego što je to slučaj sa brojnom uže filozofsko-estetičkom literaturom. Najzad, savremena filozofija se odriče nadređene uloge odnosu na druge nauke, ona se odriče položaja nakadašnje metafizike shvaćene kao „kraljice“ svih nauka. Međutim, premda filozofija za posebne nauke nema više nadređenu i direktivnu ulogu, ona i dalje može da ima za njih veoma značajnu korektivnu funkciju. Ukoliko neke naučne discipline, kao što je nauka o umetnosti ili različiti naučno-estetički pravci istraživanja, dospeju u krizu tumačenja i određenja svojih temeljnih pojmova, nije isključeno da upravo filozofija i filozofska estetika mogu da doprine-su korekciji tih pojmova i na taj način rasvetle i razjasne osnove naučno-estetičkog pristupa. Smatramo da bi ideja perspektivizma estetičke metode u skladu sa „moralom metode“ u filozofiji i na osnovu nepretenciozno objašnjene korektivne funkcije filozofije u odnosu na nauku, dobila na plauzibilnosti i težini. Na ovaj način bi odnos nauke i filozofije iz filozofske perspektive i dalje bio shvaćen asimetrično u korist filozofije, ali, takođe, ne samo što bi filozofija bila formalno otvorena prema rezultatima istraživanja posebnih nauka, nego bi ona išla u susret nauci, pa bi ovaj odnos i nauci bio od istinske koristi. Perspektivizam estetičke metode bi, u tom smislu, predstavljao stanovište koje se ne bazira prvenstveno na ukazivanju na granice naučne estetike i principijelnu razliku između posebnonauč-nog i filozofskog pristupa estetskom fenomenu, nego stanovište koje na temelju „samoposredovanja filozofske ideje“37 respektujući rezultate naučnog puta u estetici i prihvatajući „sve što se na tom putu može utvrditi u vezi sa istorijskim životom umetnosti, psihologijom stvaranja i doživljavanja, kao i svim drugim oblicima estetskog iskustva koje se može empirijski spoznati“38, istinski vodi rešenju jednog od najznačajnijih estetičkih problema – problema metode estetičkih istraživanja. Međutim, sve ove napomene valja uzeti s rezervom imajući u vidu činjenicu da je i dalje otvoreno pitanje o tome na koji će način, na do sada dosegnutim metodološkim osnovama, biti izvedena veoma ambiciozno zamišljena celovita estetika prof. Zurovca. Zbog toga nek ostane otvoreno pitanje da li će na ovom mestu izneti stavovi o metodičkim istraživanjima M. Zurovca zahtevati dopunu i korekciju.

Bilo kako bilo, problem metode u estetici, a posebno savremenoj estetici, Mirko Zurovac je postavio, ali što je u ovom slučaju još važnije i rešio na jedan

37 Zurovac, M., Metodičko zasnivanje estetike, s. 7938 Isto, s. 79, 80

142 Nebojša Grubor


određen način. On nije dozvolio da problem estetičke metode nakon njegovog postavljanja, bude ponovo marginalizovan, nego ga je usidrio u celovitu povest estetike, i u tom smislu se potrudio da pokaže na koji bi način osobenosti koje je zapadna misao razvila kroz epohe klasične, moderne i savremene filozofije, trebalo da budu uračunate u metodološki sadržaj estetike. U meri, koja odgovara obimu i nameri knjige Metodičko zasnivanje estetike, autor je pokušao i smatramo da je u tome uspeo, da najdragocenije uvide zapadne filozofske tradicije inkorporira u osnovnu zamisao estetičkog perspektivizma. Mirko Zurovac se, takođe, nije zadržao na spoljašnjem zahtevu za povezivanjem posebnonaučne i filozofske estetike. Estetički perspektivizam nije proizvoljna metoda koja se može primenji-vati od prilike do prilike u traganju za komplementarnošću posebnonaučnih i filozofskih uvida. Takođe, perspektivizam estetičke metode nije vrednosno indifer-entno fuzionisanje pozitivnonaučnog i filozofskog metoda. Naprotiv, estetički perspektivizam se sastoji u sagledavanju sopstvenog prava i ujedno nesvodivosti filozofske i posebnonaučne metodologije, i to pod okriljem, ali bez nametanja, filozofske refleksije.

Documents

Grubor o Zurovcu