Gorski vijenac - Njegoš

KOMPOZICIJA

Za razumevanje kompozicije speva bitno je pre sevga Njegoševo shvatanje dela kao “istoričeskog sobitija”. U podnaslovu stoji “istoričesko sobitije pri svršetku XVII vijeka”, što ukazuje na nerazdvijivost Njegoševog shvatanja poezije I istorije. Njegovo pesništvo treba da bude isto što su po njemu narodne pesne – istorija junačka. Ovo insistiranje na principu istoričnosti (princip konzervacije pojedinačnog događaja) suprotno je principu fabule, koja uvek zahteva transformaciju istorijskih događaja I ličnosti. Zato kompozicija ovog dela ne može da bude razvijena I pravilna sižejna, jer je to karakterisitično za dela zasnovana na principu fabule. Fabularni motivi javljaju se samo u naznakama (ljubav Ruže Kasanove prema Turčinu, smrt Batrićeva I samoubistvo njegove sestre, tajna ljubav Vuka Mandušića, veštice…). Istorijski događaj je u prvom planu, a ne kako je to uobičajeno, u pozadini radnje kao njena podloga. Fabularni motivi, koji, za razliku od istorijskih, sadrže lične momente, stavljeni su u drugi plan.

Njegoš nije iskoristio priču o zarobljavanju vladike Danila od strane Turaka iz pesme o istrazi poturica (iskoristio je samo drugi deo pesme – istragu poturica), ali je zato uveo motiv vladičinog oklevanja I na taj način ostvario vezu između lične sudbine junaka I istorije (individualno I kolektivno). Izostavljanjem ovog motiva, spev je dobio mnogo – pošto je od boravka u tamnici prošlo godinu dana I to je sad samo sećanje, ne postoje lični razlozi za istragu poturica, ona nema osvetnički karakter. Motivi koji pokreću akciju su politički, nacionalni, viteški.

Lik vladike izdvaja se u odnosu na ostale, ali su njegove misli I postupci uslovljeni njegovim položajem. Njegova sumnja ostvaruje se na planu ideja, više nego na planu događaja, tako da se ni posledice ovog sukoba ne očitavaju na planu događaja. Plan ideja mnogo je razvijeniji nego sižejni. Čak je I pojava poturica I sastanak sa Turcima u tom znaku, a I sukob – prvo se sukobljavaju vladičini stavovima sa ostalim Crnogorcima, a zatim stavovi Crnogoraca I Turaka. O ratničkim sukobima samo se izveštava.

Posle sastanka sa poturicama, vladika uviđa neosnovanost svojih sumnji I povlači se u pozadinu, a sa njim motiv njegovom oklevanja, koji je do tad bio osnovni. Tada u prvi plan stupaju motivi I epizode iz crnogorskog života, potpuno samostalni: Draško u Mlecima, epizode o svatovima, sestri Batrićevoj, popu Mići I veštici. Epizode za temu uglavnom imaju neku ljudsku sudbinu naslikanu sa stanovišta opšteg plana (opšteljudskog, nacionalne istorije…). Ona sada postaje pozadina na kojoj se razrešavaju individualne drame, za razliku od prethodnog dela speva, gde su sve misli I postupci podređene istoriji. Njihov značaj leži u pobedi književnog nad istorijskim principom. Ipak, posmatrano u celini, one imaju samo sporednu ulogu u odnosu na centralni deo speva. Ne mogu se nasilno dovoditi u uzorčno-posledičnu vezu sa događajima iz speva (kao što je pokušavao Pavle Popović).

Likovi i teme imaju važnu ulogu u kompoziciji jer povezuju scene i epizode u veće celine. Ono što se dešava u spevu nije ni sudbina vladike, ni crnogorskog naroda, već istorijske misije CG i njene slobode. Ta ideja je u stvari glavni junak dela i ima primarnu ulogu u kompoziciji. Osnovni sukob dela s toga se može odrediti kao sukob vladike i istorije koja se javlja na sceni kroz pesme kola . Uloge ova dva kontrastna lika postavljene su paralelno: prvih 5 kola, u kojima su opevani događaji iz prošlosti javljaju se kada u središte stupe vladika i njegova sumnja. Kada se njegova sumnja razreši, ni kolo se više ne pojavljuje, jer ne postoji sumnja u ono što kolo predstavlja. Taj sukob čini na neki način jezgro speva. Tako gledano, prve scene imaju fju ekspozicije (dve skupštine), a poslednje donose razrešenje. Toj strukturi priključuju se i scene iz narodnog života, tako da trodelna struktura prerasta u četvorodelnu. Ove epizode predstavljaju proširenje istorijske koncepcije. Njihova samostalnost ne može se posmatrati

ako se u obzir ne uzme činjenica i da i druge celine u delu poseduju izrazitu samostalnost. Prema tome, epizode čine poseban tematsko-kompozicioni kompleks, a ima ih ukupno 4:

I Vizije – obuhvata događaje povodom skupštine o Trojičinu dne. Mesto zbivanja je Lovćen, a ne Cetinje kao u ostatku speva. Sastoji se od 2 kontrastna prizora: bdenje se monolozima Danila i Mićunovića i narodno veselje. Govori vladike i Mićunovića nalaze se u antitetičkom odnosu, tu se sukobljavaju stav vladike i stav naroda. Vladičina vizija usmerena je ka prošlosti Srbije i Cg, a Mićunovićeva ka optimističnoj budućnosti. Drugi prizor predstavlja potvrdu Mićunovićevih reči. Vizija suncem obasjanog lovćena i krst od dve munje poklapa se sa Mićunovićevom vizijom – predskazuje budućnost CG. Tako je sukob koji je postavljen unapred razrešen i celina je zaokružena.

II Dogovori - obuhvata deo skupštine o Malom Gospođinu dne od prvog do petog kola:

a) Veliko kolo i prizor – iskazuje večnu dramu naše istorijeb) Okupljanje glavara – aktuelizacija drame u sadašnjosti (sukob Ozrinića, Ruža)c) Većanje vladike i glavarad) Sastanak sa poturicama – donosi rešenje, vladičine nade da će se poturice preobratiti

postavljaju se kao neosnovane, dolazi do konačnog razrešenja sukobae) Vezirovo pismo – vladičino konačno opredeljenje za akciju.

Kauzalna veza između dve skupštine ne postoji. Za kompoziciju Gv ona nije ni potreba, jer se ova tematska celina ne nastavlja na prethodnu, već prelazi na novi plan razrešvanja teme.

III Epizode obuhvataju scene od petog kola do pojave iguamana, a sastoje se od više prizora:

a) Snovi: leganje, san Vuka Mandušića i pričanje snovab) Draško u Mlecimac) Gatanje iz pleća i guslard) Svatovie) Oplakivanje Batrićaf) Pop Mićo i veštica

U prvom delu prikazan je odnos Crnogoraca prema tuđem svetu. Prikazom scena individualnih sudbina ipak se iskazuje osnovna ideja speva. Scena sa svatovima pokazuje kako Turci teže da zavedu Crnogorce, oplakivanje Batrića pokazuje da se Turcima ne sme verovati, a scena sa vešticom da se koriste sujeverjem da bi ih zavadili. Ovde su odsutni glavni protagonisti. Iapk, svaka slika sugeriše misao o neophodnosti jedinstva i akcije u ostvarenju zajedničkog cilja.

IV Istraga se može podeliti na 3 celine, od kojih je svaka podeljena na filozofski i istorijski deo, kroz koje se provlače i slike običaja i narodnog života:

a) Iguman Stefan i polaganje zakletve (govor o nužnosti odbrane – polaganje zakletve)b) Badnje veče i Božić (govor o nužnosti rata – glavni izveštaj o istrazi)c) Nova godina (replika o obnavljanju prirode – poslednje vesti o istrazi).

Ovde glavnu ulogu preuzima iguman sa svojim filozofskim govorima, pa i celina ima takav karakter, osim poslednje scene koja pripada životnoj ravni.

TEMATSKA KOMPOZICIJA

Događaji u delu dobijaju puni smisao tek kada se povežu sa misaono-poetskim slojem, a među njima ne postoji prava horizontalna, sižejna povezanost, tj. ne postoji pravi sižejno-fabularni okvir i uzročno-posledična veza. Njegoš je unosio istorijske događaje i samo ih poetski nadograđivao, nije ih pretvarao u fabulu. Dakle, gore navedne epizode ne povezuje priča, već tema.

U spevu se spajaju dve glavne Njegoševe tendencije: hroničarsko-epska (kazivanje o pojedinačnom događaju ili o nizu događaja) I lirsko-refleksivna(doživljaji I razmišljanja)

Iako nema kauzalnog, sačuvan je hronološki princip. Glavni kompozicioni princip je tematski. Tematsko načelo zasniva se na supremaciji misli u spevu.

Principi kompozicije u spevu mogu se svestu na:

linearno nizanje tema, polifoni razvoj tema, kontrastni razvoj tema.

Linearno nizanje tema je najjednostavniji vid kompozicije prizora. Teme se ređaju jedna iza druge u labavom nizu. Povezuje ih isti predmet ili posebna atmosfera i ton. Često se tematski razvoj kombinuje sa sižejnim (tj. teme prate određeni događaj), zato linearni vid tematskog izlaganja preovlađuje u delovima gde je radnja razvijenija (narodni život i završne scene).

Draško – svaki odgovor je posebna tematska celina. u isleđivanju veštice javljaju se teme vračanja, sastajanja veštica i vezirova intriga; izlaganje igumanove filozofije scena Badnje večeri – doček junaka Nova godina – od igumanovog monologa, preko izveštaja, do dolaska Vuka Mićunovića

Nizanje celina ponekad se ostvaruje I kao gradaciono – npr. u epozodi o veštici sve je usmereno ka njenom raskrinkavanju, a u sceni sa igumanom, sve je usmereno ka otkrivanju njegove mudrosti.

Polifoni razvoj tema - mnoštvo glasova izvire iz istog motiva I nosi istu misao, ali na različite načine, sižejna situacija je uvod (slično kao sa monologom, s tim da je tu jedna ličnost nosliac teme, a ovde glasovi)

scena sastanka - U prizoru sastanka sa poturicama glavna tema je neizbežnost ratnog obračuna. Ona se kreće ka stvarnom ratu, pobedivši teme koje joj stoje na putu: koegzistencija Crnogoraca I Turaka, nadmoć Turaka, prokletstvo crnogorske zemlje. Razvoj glavne teme odvija se u 3 etape:

a. Samoironija zbog gorke nade da će se poturice same vratiti u staru veru, tema rata sazreva i prihvata se ratni izazov;

b. Tema rata se razvija kroz poklike, aluzije, odvraćanje od rata i veličanje ratana kraju (Vuk Mićunović)

c. Konačno pretvaranje rata rečima u pravi rat. oplakivanje Batrića – glavna tema je veličanje njegovog junaštva, gledanja znamenja pričanje snova

Kontrastni razvoj teme zasniva se na suprotstavljanju različitih tema. Osnovne suprotstavljene teme su herojske teme i tema izdaje, a među njima se provlači tema sumnje (kao lajtmotiv). Tema istrage se takođe provlači kroz celo delo i nagoveštava i tamo gde nije u središtu pažnje.

Javlja se u prizorima koji pokazuju suprotnost borbeno nastrojenih Crnogoraca i neodlučnog vladike.

Monolozi Danila i Vuka Mićunovića na početku - tu se ne sukobljavaju individualne ličnosti, već njihove misli, suprotne teme (dijalog vladike i V. Mićunovića).

Suprotnost tema Danilovog govora i kola pred odluku o pozivu poturica:o Danilo i njegov straho 2. Kolo – nema pobede bez rizika i gubitakao Danilo – kulminacija sumnje i ideja o pomirenju poturicao 3. Kolo – suprotstavljase odluci, kazna koja čeka izdajnike – priprema za sukob

sa poturicama - anticipacija (koji će pokazati Danilovu lošu procenu)

U spevu se javljaju mnogi postupci koji imaju analogiju u muzičkoj umetnosti: polifona obrada teme, varijacije na temu, razvoj kontrastnih tema, lajtmotiv... Oni se mogu svesti na va glavna oblikotvorna principa: ponavljanje i kontrast.

Ponavljanje se javlja kada se tema javlja svaki put na drugi način. Npr. izdaju najpre oličavaju srednjovekovni velikaši, pa poturice, pa Ruža kaasanova, a herojstvo Obilić, Crnogorci, pa V. Mićunović. Glavna tema se lajtmotivski ističe u onim epizodama koje se bave narodnim životom (snovi, gledanje u plećku, tužbalica).

Kontrast se ostvaruje na svim nivoima strukture:

Antitetički govori Među glavnim likovima Među glavnim temama – jedan od tri glavna principa kompozicije – zastupljen u

središnjem delu speva Među prizorima i delovima prizora – dopunjuje kontrast tema i javlja se tamo gde je on

manje zastupljen – uvod, epizode i završni deo (u središnjem delu je zastupljeno složeno kontrastiranje tema – od prvog kola do narodnih epizoda):

o U uvodnom delu - Danilova sumnja i narodno veselje – višestruki kontrast o Epizode iz narodnog života - svadbeno veselje i kritika svadbene povorke/

tužbalica sestre batrićeve/ komika epizoda sa popom i vešticomo U završnom delu speva - uzvišena pojava igumana Stefana/ ratnička zakletva/

božićna idila/ slavljenje pobede.

Oblici izraza

Struktura izraza može se podeliti na:

• prozna saopštenja • govor ličnosti, pri čemu se razlikuju dijalog I monolog.

Prozna saopštenja imaju sličnu ulogu didaskalijama u drami – pomažu nam da shvatimo ono što je rečeno u dijalogu, ali prevazilaze ulogu didaskalija. Nekda se približavajau govoru pripovedača u epskim delima. Prozna saopštenja se javljaju kao:

• Opisne deonice – slična funkcija kao didaskalije

• Dodatna obaveštenja kojih nema u govoru likova. Bez njih delo ne bi zadržalo svoj smisao, jer su neki detalji saopšteni jedino na tim mestima (dopuna saopštenjima junaka).

• Prepričavanja - tada su najbliža deonicama iz epskih dela. To može biti jedna replika, kratak razgovor, ali I veći deo radnje (npr. završetak scene sastanka Turaka I Crnogoraca).

Prozna saopštenja najbrojnija su u poslednjim scenama speva. Često sadrže I dosta pojedinosti, a broj im se povećava zajedno sa dinamikom zbivanja – njihov akcenat je na prikazu događaja. Oni čine osnovu faktografskog I realističkog dela speva.U strukturi teksta raspoređena su na sledeći način:

- uvode novi događaj, - govor ličnost javlja se kao nadgradnja tog saopštenja.

Govor ličnosti – dijalog I monolog

Vrste dijaloga koje se javljaju:

Dramski dijalog - Ovde ima najmanje te vrste dijaloga, jer je radnja svedena na misaoni aspekt. Govor prelazi u pravi dramski dijalog samo kada se vladika Danilo pojavljuje na skupštini I kada donosi odluku da se poturice pozovu na pregovore. Do prvog dolazi nakon nezadovoljstva glavara pasivnošću vladike. Još veću naglašenost daje mu ćutanje koje nakon njega sledi. Drugi dijalog je drugačiji od ovog koji u središtu ima konflikt. On je samo produžetak vladičinog monologa, dok ostale ličnosti imaju samo pomoćnu ulogu. Dijalog deskriptivno-ilustrativnog karaktera javlja se u scenama iz svakodnevnog života. Dramskog ima više u onim koji su usmereni na otkrivanje neke istine (san Vuka Mandušića, veštica…).

Izveštaj u dijalogu - Najčešći oblik dijaloga u delu, ima potpuno epski karakter – predstavljaju se priče iz prošlosti koje često nisu povezane sa glavnom radnjom. Oni su u formi pitanja I odgovora.

o O Ruži, Ozrinićima…. o Najopširniji je izveštaj vojvode Draška, koji se razvija kao niz odgovora na pitanja.o Izveštaji o istrazi poturica – tu nema pitanja i odgovora jer se nadovezuju na tok radnje,

slična su izveštajima glasnika u grčkim tragedijama (kazuju radnju koja se odvija van scene)

Filozofski dijalog - Filozofski dijalog vezan je za lik igumana Stefanao Govor posle zakletve, na pitanja Crnogoracao Govor na Badnjoj večeri o borbi suprotnostio Govor na Novoj godini o večnom kruženju i obnavljanju prirode

Antitetički govori - Antitetički par čine dva govora postavljena jedan naspram drugog, tako da drugi pobija stavove prvog I razvija suprotne. Tu spada:

o govor serdara Vukote I Vuka Mićunovića iz prizora o poturicama: pesimističko shvatanje crnogorske istorije naspram optimističnog.

o Javlja se i u popevkama Crnogorca I Turčina u svadbenoj povorci – suprotni stavovi o ljubavi i veri.

o Vezirovo pismo i vladikin odogovro Monolozi Danila i Vuka Mićunovićao Suprotna rekacija igumana i vladike na vest o pobedi poturica

Samostalni dijalozi i replike – Samostalni dijalozi su kratki, sa nekoliko replika, nezavisini su sa susednim govoirma. Samostalne replike nisu vezane dijalogom. Najčešće se kombinuju. Scene gledanja znamenja, pričanje snova, oplakivanje Batrića, gledanje u pleća…

Višeglasni govor - Scena sastanka Crnogoraca I Turaka izražena je u formi višeglasnog govora, svaki glas razvija temu na svoj način. Isti je slučaj I sa oplakivanjem Batrića. Osnovna tendencija svih ovih govornih partija je kretanje ka monologu. Dijalog je samo posrednik između istorijske osnove I poetsko-filozofskih partija. Dijaloške deonice su vezane jedino istom temom.

Dijalozi su samo forma, akcenat je na priči, na onome što se kazuje, a ne na samom razgovoru.

Upravo zbog toga što je akcenat na priči, dijaloške deonice se pomeraju ka monološkim. Taj monolog nije monolog u psihološkom značenju reči – razgovor sa samim sobom, otkrivanje unutrašnjeg psighološkog stanja, već najčešće strukturni princip dela. Postoji 8 većih monoloških celina u GV:

- tri govora vladike Danila - Prva dva govora vladike Danila su jedni monolozi u psihološkom značenju reči.- govor Vuka Mićunovića kao odgovr Danilu- beseda Mustaj-kadije- dve besede igumana Stefana- pesma prvog kola

Monolog se javlja uvek u kritičnim momentima I polazi od konkretne situacije. Ali, on ne ostaje u njenim okvirima, već reči dobijaju dijalektički i univerzalni karakter. Monolog je sačinjen od 3 celine:

1. uvodni deo, u kojem je misao u izrastanju iz situacije, 2. središnji deo, gde se misao kreće ka glavnom motivu 3. završni, gde se misao vraća u dramu trenutka.

Prvi i poslednji deo imaju više dramskog nego središnji, koji je poetski I teži da preraste u pesmu. Trodelna struktura najizraženija je u prvom govoru vladike Danila (monolog), prvom kolu (pesma) I prvom govoru igumana Stefana (beseda).

Delovi govora (najčešće središnji deo monoloških deonica) često se osamostaljuju, tako da mogu činiti samostalne pesničke celine:

- poetske (lirkse i refleksivne) celine - pesma o zatočniku slobode (prvi Danilov monolog), Miloševom podvigu (1. kolo), o odbranii kao principu života (igumanova beseda)

- prave pesme - kola, svatovske popovke, tužbalica sestre Batrićeve, pesma o Božiću igumana Stefana, zakletva koju govori serdar Vukota. Neke od tih delova koji se “poju” mogu biti samostalne pesme, a neke su više vezane za kontekst – kao prvo i poslednje kolo npr. Pesme proširuju jedan dominantan motiv, pesnički ga nadograđuju.

- gnome - aforistički naglašeni stihovi izrastaju u gnome, najčešće su zastupljeni u razgovoru. Govor I izraz često se približavaju onom iz narodnih poslovica. Ovaj govor se ponekad javlja u posebnom obliku – kao govor u aluzijama (tada je vrsta diplomatskog stila, tako se obraćaju vezir I vladika u pismima, Crnogorci I Turci kada se sastanu). Gnomama se izraz maksimalno koncentriše na glavnu misao.

- priče - javljaju se ili u obliku izveštaja o događajima koji su se odvili na drugom mestu, u obliku slika iz života ili u obliku izmišljene fabule (priča o Ruži Kasanovoj, Draškove priče, Mandušićeva priča o snahi Anđeliji, o Radunu i Ljubici…). Pripovednih elemenata ima i u pesmama kola.

Ipak, ove celine ne postoje kao samostalne I nepovezane, već predstavljaju tematske celine unutar veće strukture. One dobijaju puno značenje samo unutar konteksta. Monolog vladike Danila na početku speva bitno je određen time što se njime otvara spev, što ga vladika govori sam u gluvo doba noći, što na njega odgovara Vuk Mićunović… Međutim ,I vladičin I Mićunovićev govor imaju određenu samostalnost, jer nisu međusobno suprotstavljeni u dramskom vidu. Dijalog ima fju uvođenja u tematsku celinu koju kasnije neko iznosi, ali se posle iznesene celine ne diskutuje o njoj, iako bi to psihološki bilo opravdano i potrebno. Razlog je to što je tema nakon iznošenja već zaokružena, te nema potrebe da se o njoj dodatno diskutuje. Neprikazivanje rekacija javlja se u epizodama (Ruća, Ozrinići I Turci, Draško…), ali I kod glavne teme (monolog igumana Stefana npr.)

Postojanje nezavisnih tematskih celina u dijalogu analogno je postojanju nezavisnih događaja u sižeu. Veze između različitih tematskih celina su labave. One su po svojoj prirodi zaokružene, iako u njima učestvuju isti likovi. Ponašanje likova zato može da se smenjuje iz teme u temu, oni su nosioci određenih misli I tema, I njihovo ponašanje je time uslovljeno, a ne njihovom psihološkom motivacijom. Ako je tema tužna, izražavaće tugu, I obrnuto. Zato je osnovni kompozicioni princip zasnovan na odnosu jedne celine prema drugoj. To nije sižejna kompozicija, zasnovana na uzročno-posledičnom principu, već tematska kompozicija, koja se temelji na odnosima samostalnih smisaonih celina. Događaj je potisnut u drugi plan, a na poziciju najvažnijeg elementa dolazi govor, odnosno njegova sadržina (posebno njegov poetski deo).

LIKOVI

Likovi kao nosioci opšte ideje – glavari, vladika Danilo Lik kao nosliac filozofske ideje - iguman Stefan Likovi kao nosioci narodnih osobenosti (pored opšte ideje) – u epizodama iz narodnog

života – Janko, Rogan, Vukota Likovi sa naglašenim ličnim momentom – Vuk Mandušić

Njegoša ne interesuju likovi u svojim životnim manifestacijama, ličnim proživljavanjima, međusobnim odnosima, ličnim interesima. On ih prikazuje u istorijskoj, nacionalnoj relaciji, njihov jedini cilj i inters je Crna Gora. Oni su tesno povezani sa crnogorskom idejom, javljaju se u fji idejne koncepcije dela. Njihov život ostvaruje se iključivo u opštim relacijama. Lični motivi javljaju se jedino u slikama iz narodnog života (imaju ilustrativnu funkciju), ali i tada jedino kao izdaja nacionalne ideje (baba), podsećanje na nju (Batrić) i nešto skriveno i nedostojno junaka (Mandušić). Likovi svoju suštinu izražavaju u odnosu pojedinca prema istoriji, a ne u odnosu prema drugim ljudima. Oni su nosilac

kolektivnog iskustva crnogorskog naroda. Individualno se gubi pred kolektivnim načelom. Sa njiansom individualnosti pojavlju se Danilo i Vuk Mandušić – Danila izdvaja njegov intelekt, a Vuka njegova emocionalnost, ipak, i njihovo osnovno obeležje je odnos prema opštoj ideji. Nijedan lik nije u suprotnosti sa njom.

Književni likovi kod Njegoša sekundarni su u odnosu na govor – govor im je dodeljen u skaldu sa ostvarivanjem osnovne ideje. Pojedini likovi poseduju i neke karakterne crte, ali njihova uloga je sporedna zbog toga što se javljaju uglavnom u epizodama i kod sporednih likova (Roganova radoznalost, Vukotina ozbiljnost, Jankov humor). Određujuća za sve likove nije njihova individualnost, već način uklapanja sa opštim kolektivnim – akcenat je na homogenosti likova, a ne diferenciranju. Bitna je njihova funkcija u spevu, a ne njihova ličnost. Likovi su nosioci:

istorijske i nacionalne misli (tu je prisutno njihovo kolektivno iskustvo) poetske misli

KOLO - Kolo predstavlja glas celog naroda. Ono opeva događaje od Kosova do istrage poturica redom. Narod koji vodi kolo sekundaran je u odnosu na pesmu – ono je pesma naroda, ali ne i narod, potpuno je obezličeno. Narod se kao samostalna snaga kod Njegoša uglavnom javlja u nepovoljnom svetlu (Crnogorac u turskim svatovima, masa koja hoće dakamenuje babu...). Kolo je oličenje epske narodne pesme, a ona po Njegošu sadrži junačku istoriju. Kolo ostvaruje stalnu vezu između istorijskog i suvremenog – posmatra konkretne događaje (istraga poturica) kroz istorijsko kretanje (u vezi sa čitavom istorijom).

DANILO - Glavari deluju na istoj ravni kao kolo. Njihovo mišljenje zasniva se na tradiciji i običaju, pa je zato za njih istraga podrazumevajuća. Zalažu se za delanje, a ne za razmišljanje. Za vladiku je istraga tek jedno od mogućih rešenja, i to ono najgore. Razlog njegovog kolebanja:

politički, državni razlog, on se boji međuplemenskog rata, a ne prolivanja krvi. On unosi novu dimenziju u tradicionalno versko stanovište.

Nacionalni razlog - još jedan razlog neodlučnosti ležu u vladičinom shvatanju da poturice nisu Turci, već su i sami nekada bili deo cg naroda, pa se zato, pored političkog, javlja i nacionalni razlog kao glavni. V

Vladičino sagledavanje problema dato je kroz prizmu konkretnih, savremenih događaja, dok ih kolo posmatra kroz svetlo istorije, a V. Mićunović kroz ideal. Danilo opštu ideju koju svi zastupaju (borba za slobodu) konkretizuje (ona posatje deo života), tako može da sagleda i prednosti i mane, zato je njegov stav dublji i složeniji. Zato, i pored njegove neodlučnosti, njemu pripada najveći stepen akcije. Vladika nije samo nosilac promišljenije ideje, njegov lik obeležavaju 3 bitna momenta, koja produbljuju njegov lik:

Prvi je usamljenost u gradaciji: lična usamljenost vladike kao poslednjeg zatočnika srpske slobode (1. Monolog), istorijska usamljenost CG i usamljenost čoveka u svemiru. Momenat usamljenosti daje vladiki tragičnu dimenziju.

Dugi bitan momenat je njegov humanizam, koji se ogleda u njegovoj sposobnosti da nađe razumevanje za poturice.

Najvažniji je momenat je njegov kontemplativni odnos prema stvarnosti. Kod njega svakoj akciji prethodi misao i analiza. On izlaz iz protivrečnosti koje ga rastrzavaju nalazi u prihvatanju surove logike istorije. Međutim, prelomni trenutak kada do toga dolazi nije prikazan, upravo zbog prirode dela.

IGUMAN STEFAN - On svojim pogledom na svet pokazuje cilj do kojeg bi Danilo došao u svom razvojnom putu. Ova dva lika predstavljaju dve etape u razvoju misli koja se odvojila od prvobitne tradicionalne – vladika prva iskušenja, a iguman spokoj konačnog saznanja (to se vidi u igumanovom monologu gde ističe razliku između njega i Danila – životno iskustvo). Njegovo znanje je životno, a ne školsko ili religiozno. On je individualist u nastanku i zato je on jedan od retkih likova koji imaju razvijenu biografiju. Njegova filozofija je filozofija prirode – on čoveka shvata kao deo nje, a zaključke donodi posmatranjem odnosa. U liku igumana nema potpunog jedinstva, za razliku od njegovih misli koje se povezuju u celinu (pravoslavni kaluđer, moderni filozof, poklonik kulta sunca...). Njegova misao kojom se završava spev donosi potvrdu ideja koje zastupaju narod i glavari, ali na višem nivou. Iguman se javlja u fji misaonog, filozofskog razrešenja dileme – ono ukazuje na nužnost borbe i odbrane kao opšteg principa prirode i ljudskog života, time je na filozofski način obrazložena i opravdana borba Crnogoraca i njihova misija odbrane.

VUK MANDUŠIĆ - Vuk Mandušić se od ostalih likova razlikuje svojim unutrašnjim životom, koji je skriven od ostalih likova. Čak se i njegov san razlikuje – on je ličan, dok su ostali kolektivni. Zbog svog unutrašnjeg života on dolazi u sukob sa svojim idealima. Njegov individualizam je emotivnog karaktera, dok je Danilov intelektualnog. Zbog svog unutrašnjeg sukoba, on se približava romantičarskom junaku. U njegovom liku postoji kontrast između spoljašnje grubosti i unutrašnje tananosti koji dolazi do izražaja i na kraju speva.

Likovi koji manje govore: Batrić – ima ulogu u istrazi; knez Nikola – svesno žrtvovanje za ideju oslobođenja CG.

Slika istoka: Skender-aga je nosilac turske političke ideologije, zastupnik prava jačeg, dok je Mustaj-kadija turski ideolog, predstavnik islamske kulture i religije. On suprotstavlja cg idealima čulnosti islama. Zbog svoje perfidnosti, on je najveći protivnik Crnogoraca i onaj koga se najviše plaše.

Slika zapada: potiče od vojvode Draška, prelomljena kroz doživljaj cg čoveka, koji poseduje uzvišene pojmove o čoveku. Fja ovog lika je ideološka, ali za njega su važne i uloga prenosioca događaja, kao i karakterološki momenat

Serdar Vukota se izdvaja svojim ozbiljnim i sumornim pogledom na stvari. Kao suprotnost njemu postavljeni su likovi kneza Rogana i Janka.

Vuk Mićunović je nosilac herojskog ideala.

Pop Mićo se odlikuje karakternim crtama, humorom, oštroumnošću koju pokazuje u razgovoru sa Mićunovićem. Ali on je i predstavnik jednog društvenog sloja – mirskog sveštenstva. Kroz taj lik prikazana je neobrazovanost, nepismenost i materijalna neobezbeđenost tog sloja i zbog toga on sadrži realističku komponentu.