Zamiljen kao dijalog Mandaria i Maslee u nekoliko beogradskih kafana, roman se pretvara u neprekinuti i, reklo bi se, za sada najradikalniji iskaz o Basarinim opsesivnim temama modernoj istoriji Srbije, SANU, ulozi raznih politikih aktera u ubistvu Zorana inia, o momcima i devojkama iz boljih beogradskih kua kojih se treba uvati, politikoj eliti... Iako se niko od politikih aktera iz blie prolosti ne pominje poimence, lako je prepoznati neke od aluzija, ali Basari to nije prevashodni cilj. Raskrinkavanje zloinaca i politikih idiota ovoga puta pada u drugi plan. Ono to je u Gnusobi u centru panje (a to je relativno lako itljivo i iz naslova romana) jeste prevashodno obraunavanje sa mangupima u sopstvenim redovima

Photo: ore KrajinikPre nekoliko dugih meseci me je prijatelj A.N. upozorio na poslednji Basarin romanGnusoba. Budui da su izdavai u Srbiji veoma aurni sa dostavljanjem knjiga kritiarima, (ili je to sluaj samo sa mnom?!) tek nedavno sam doao u posed ovog izuzetnog tiva koje na neki nain nastavlja tamo gde suDugovenostiMein Kampfstali, ali, ini se, odlazi i korak dalje.

Basara je zaista gromada od pisca uprkos, moglo bi se rei ak prevelikom broju knjiga koje je napisao od kojih nije svaka bila idealna. tavie, gledano sa tehnike strane, ako tako neto postoji u knjievnosti, Gnusoba sama predstavlja samo jedan u nizu grubo tesanih blokova kojima se podie tekstualno zdanje basarijane roman se zavrava tamo gde je autoru eif, po principu sad je dosta. U poslednjih nekoliko romana, zaista se kod italaca javlja oseaj da knjige nastaju po principuTako je govorio Basarakoji u jednom trenutku ima napad logoreje, a ve u sledeem kao da se zavetovao na veno utanje. Reju,Gnusobaje do krajnjih konsekvenci doveden govor, ona nije pisanje, ona je propovedanje u prolost jer se bavi referentnom stvarnou kroz pripovedanje o gresima srpskim u neposrednoj i ne tako bliskoj prolosti.

O emu, dakle, govori ovaj roman koji se stilski i po tonu, i po nainu konstruisanja teksta sa neprekidnim kovitlacem reenica koje se niu u prolost i udaljava od onog ko ih izgovara verovatno najvie pribliava Bernahardu, samo to je veliki Austrijanac ipak vie knjievnik, a Basara je trenutno propovednik, potpuno zgaen i razbenjen, upravo onakav kakvi i jesu bili starozavetni proroci.Gnusobagovori o iniu i kao stvarnoj, istorijskoj linosti i kao simbolu drugaije Srbije, one koja promilja i radi, koja je zagledana u budunost, a svesna svih mana i optereenja iz prolosti. Zamiljen kao dijalog Mandaria i Maslee u nekoliko beogradskih kafana, roman se pretvara u neprekinuti i, reklo bi se, za sada najradikalniji iskaz o Basarinim opsesivnim temama modernoj istoriji Srbije, SANU, ulozi raznih politikih aktera u ubistvu Zorana inia, o momcima i devojkama iz boljih beogradskih kua kojih se treba uvati, politikoj eliti... Iako se niko od politikih aktera iz blie prolosti ne pominje poimence, lako je prepoznati neke od aluzija, ali Basari to nije prevashodni cilj. Raskrinkavanje zloinaca i politikih idiota ovoga puta pada u drugi plan. Ono to je uGnusobiu centru panje (a to je relativno lako itljivo i iz naslova romana) jeste prevashodno obraunavanje sa mangupima u sopstvenim redovima. Koliko god bio nemilosrdan prema svima koji su iniu i njegovim idejama stajali na putu, Basara je u istoj meri iskren i u odnosu prema Mandariu i Maslei (koji u romanu slui kao piev alter-ego), zamerajui im prevashodno popustljivost, olienu u toleranciji prema neprijateljima, ali i samoljublju i nespremnosti na odricanje. Maslea e nekoliko puta primetiti da je pogreio to je primio Ninovu nagradu, a Mandaria e optuivati da vodi previe rauna o ljudskim pravima.

Ono to se naravno postavlja kao pitanje jeste u kolikoj meri je ovo knjievnost, odnosno da li je ovaj roman samo jedan niz kolumni uokviren bernhardovskim dijalogom izmeu dvojice protagonista. Mislim da je klju upravo u nainu na koji je dijalog uspostavljen u romanu. Ne postoje dva glasa, nego su oba posvojena od strane Maslee, koji je pisac i kojeg kao takvog i treba posmatrati. Romanesknost, odnosno literarnost se upravo uspostavlja kroz ovo neprekidno udaljavanje od referentnog sveta, kroz instancu naratora koji moe, a i ne mora biti blizak onome to nazivamo podrazumevani autor. Na taj nain se dobija ono to se naziva univerzalnou knjievne poruke, odnosno Basara uspeva da napravi preko potrebnu razliku izmeu istorijsko-novinarskog diskursa i knjievnosti. Na ovaj nain se i stavovi izneti u romanu, od kojih se sa mnogima definitivno ne slaem, a neto mi govori da se sa njima na slae ni sam autor, ne mogu ekstrahovati i pripisati Svetislavu Basari, istorijskoj linosti, ve ih treba posmatrati u kontekstu onoga to je izreeno u romanu, ali i onoga ko ih u romanu i na kom nivou citiranja iskazuje.Po ternbergovoj teoriji citiranja, svaki knjievni tekst jeste unapred ve citat samim tim to se pojavljuje u kontekstu definisanom postojanjem literature, a sve to je iskazano u romanu/prii je samim tim na sledeem nivou citiranja koje opet zavisi od konteksta i svrhe u kojima je upotrebljeno. Kako uGnusobiMaslea, koji je pripoveda, neprekidno prenosi svoje i Mandarieve rei, upotrebljavajui glagole koji oznaavaju iskazivanje i govorenje, mi moramo uzeti u obzir u kom on kontekstu to ini i koliko je ono to je reeno udaljeno od romanesknog, pa i naeg sveta; da li je dogaaju koji prenosi Maslea prisustvovao ili ga prepriava iz drugih izvora; ima primera gde pripoveda citira svog sabesednika koji citira svoje sabesednike po seanju... Ovo neprekidno kretanje kroz nivoe citiranja i menjanja konteksta je bernhardovski nain da se ue u igru sa itaocima, odnosno da im se ostavi da sami shvate i odaberu svoju istinu. Ona kao apsolut ne postoji, ona je samo niz iskaza/citata, a na nama je da se uhvatimo za onaj koji nam odgovara. Pri tome, Basara jasno iznosi svoj stav. A vi sa njim postupajte kako god elite.

Lino, imam problem sa Basarinim kolumnama, neke od njih su mi potpuno na mestu, dok su neke ist manirizam lien teme. Sa romanima stvar stoji drugaije. Oni su najpre vrhunska knjievna dela i kao takva trajnija i vanija od svega onoga to je ovaj autor svojim kolumnistikim radom uinio, a i to je, da se ne laemo, ogromna stvar. Kolumne moete da pratite ili ne, ali romane bi trebalo itati.Gnusobaje zaista pravi primer za to.